Овај албум сам саставио у знак поштовања према свим...

Овај албум сам саставио у знак поштовања према свим јунацима и мученицима наше историје.

Надам се да ће ова презентација подсетити читаоца да је јада и несреће било и раније.. али да је било и великих дела и хероја који

нису прихватили пораз и нестанак, без обзира на величину силе која их је напала.

В. Маринковић

Са љубављу и сећањем на оца Лазара (1937- 2004)

Почетак Великог рата

На Видовдан, 28.јуна 1914. године у Сарајеву убијен је аустроугарски престолонаследник, надвојвода Франц Фердинанд. Атентат је извршио омладинац Гаврило Принцип, са два хица из револвера. Том приликом

смртно је страдала и престолонаследникова супруга, војвоткиња Софија Хоенберг. Пола сата раније, на престолонаследников

аутомобил, бомбу је бацио Недељко Чабриновић, али је надвојвода тог пута остао неповређен. Оба атентатора су одмах била ухваћена.

Овај догађај је покренуо оружани сукоб, до тада највећих размера у свету. Снажна напетост међу великим силама је постојала, међутим,

зантно раније а за рат се само тражио повод.

Престолонаследник бечког двора, Франц Фердинанд са супругом Софијом у Сарајеву одмах после неуспелог Чабриновићевог

атентата.

Аустријски полицајци, уз помоћ цивила, ухватили су атентатора на Франца Фердинанда – младог Гаврила Принципа

Аустро-Угарска је искористила атентат на Франца Фердинанда за објаву рата Србији. Ова фотографија представља суђење у Сарајеву 1914. С лева на десно у првом реду седе: Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић, Гаврило Принцип, Данило Илић и Мирко Јовановић.

Улица Краља Милана у Београду, почетком 20.века.

Ултиматум

Уз опширну оптужбу Србије, изложену око основне тезе да се “идеја о атентату родила у Београду, да су оружје и муницију дали

официри и чиновници чланови Народне одбране, и да су пребацивања у Босну извеле старешине српске пограничне

службе” аустроугарске власти су сачиниле ултиматум у десет тачака којим се, измећу осталог, захтевало:

• Да се на територији Србије изврши истрага о атентату и да у тој истрази учествују “органи које буде делегирала царско-краљевска

влада”,

• Да се распусти “Народна одбрана” и сличне организације

• Да влада Србије забрани све публикације које пишу против Аустро- Угарске.

Фрања Јосиф I, цар Аустро-Угарске.

Током првих дана после атентата, целокупна аустроугарска дипломатија је

загревала атмосферу говорећи да су “београдске интриге нездрживе”, да је

реч о “систематском великосрпском раду подривачког карактера”, да се Србијиним “опасним настојањима може учинити крај

једино безобзирним наступом”

И поред све упорности аустроугарских органа да открију траг који би бар донекле

указао да су у атентат били уплетени и меродавни органи Србије, чињенице су

говориле супротно.

Ултиматум

Ултиматум је очевидно тежио да дубоко понизи Србију али и да, што је било најбитније, створи начине кроз које би Монархија могла да суштински наруши независност Србије. Дозвола аустроугарским органима да учествују у истрази,

на пример, није само правно и морално вређала независност Србије, већ је давала могућност Аустро-Угарској да под видом истраге ухапси било које лице

у Србији (чак и самог Краља) и да продре у све установе српске државе.

Ултиматум је био срочен тако да не буде прихваћен.

Ултиматум

Британски државни секретар за спољне послове, сер Едвард Греј је аустроугарском амбасадору, после читања ултиматума рекао:

“Ово је најужаснији документ који је једна држава икад уручила другој држави”

Руски министар спољних послова, Сергеј Сазонов је амбасадору Аустро- Угарске рекао:

“ Знам шта хоћете. Хоћете рат са Србијом... Ви у Европу подмећете пожар. Хоћете рат и спаљујете мостове за собом. Види се колико сте

“мирољубиви” пошто Европу бацате у огањ”

Сви у одбрану земље: демонстрације у Београду на вест

о аустроугарском ултиматуму.

Објава рата

Одговор Владе Србије на ултиматум је био достојанствен и крајње попустљив.

Прихваћена је детаљна истрага над службеним лицима у сектору Шабац- Лозница у циљу утврђења истине о атентату, прихваћено је да

се аустроугарској страни пруже сва обавештења о току истраге.

Понуђена је објава наредбе у службеним Српским новинама у којој би се забранила свака пропаганда против Аустро- Угарске.

Понуђено је распуштање организације “Народна одбрана” иако аустроугарска страна није доставила конкретне доказе.

Влада Србије је, у случају да Аустро- Угарска не буде задовољна одговором, чак понудила да се решење спора тражи пред

Међународним судом у Хагу.Али улазак страних оружаних снага на своју територију није допустила.

Објава рата

Аустроугарску страну одговор Србије није много занимао. Имали су изговор да српска влада није прихватила свако слово њиховог ултиматума и требало је

још само да објаве рат.

Објава рата је уследила 28.јула. Послата је – обичним телеграмом.

Ујутру, 28.јула, пре него што је Србији стигла објава рата, Црна Гора је прогласила мобилизацију упркос настојањима Беча да је одвоји од Србије и да

је приволи на неутралност обећањима о новчаној помоћи и територијалним проширењима. Међутим, постојало је исувише показатеља да Монархија нема

намеру да поштује независност Црне Горе.

Црногорски краљ, Никола Петровић је упутио српском регенту, Александру поруку солидарности: “..Наш ће Српски народ из овог великог и наметнутог му искушења победнички изаћи и обезбедити своју сјајну будућност. Моји

Црногорци су већ спремни на граници да гину у одбрани наше независности.”

Врховни командант српске војске, регент Александар Карађорђевић је у

свом ратном прогласу рекао:

“На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустро- Угарска нам је објавила рат...

Невоље наше Краљевине и нашег народа са Аустријом нису почеле од јуче... Моја је

Влада одговарајући жељама народа и потреби мира коју не осећа само Србија

већ и цела Европа, хтела избећи по сваку цену сукоб и зато је изашла у сусрет

аустроугарској Влади до крајњих граница попустљивости преко којих не може ићи

ниједна независна држава... Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку...Срби, браните

свом снагом своје огњиште и српско племе!”

Нека у памћењу Срба остане и проглас који је црногорски краљ Никола Петровић објавио свом народу 6.августа:

“Црно-жути барјак, који од давних времена као мора притиска душу југословенског народа, развио се да тај народ сада потпуно уништи, да

његове слободне представнике Србију и Црну Гору прегази... Аустрија је објавила нашој драгој Србији рат, објавила га је нама, објавила га је Српству

и цијелом Словенству... Ко је јунак и слиједи корацима два стара српска краља, да гинемо и крв прољевамо за јединство и слободу златну...

Ми смо хтели мир, а наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки”

Објава рата

“Локализовани” рат који је желела Аустро- Угарска трајао је само три дана, јер је објава рата брзо проузроковала оружани сукоб широких размера. Да се тако

догоди побринуо се немачки Рајх који је осетио да је жељени рат надомак руке.

Кад је стигла вест о објави рата Србији, из Берлина су почели да лете ултиматуми и објаве рата: Русији 1. августа, Француској 3. августа, Белгији 5. августа. Белгију су немачке трупе иначе напале већ ујутро претходног дана. Даље је деловао аутоматизам савеза заснован на дубоком и оштром сукобу много старијег датума.. Велика Британија објављује 5.августа рат Немачкој а

13. августа Аустро- Угарској. Објавама рата се прикључују Русија и Француска. Силама Антанте придружио се и Јапан, објавом рата Немачкој, 23. августа.

Смотра аустроугарских трупа (тзв. “казнена експедиција”) у Сарајеву пред одлазак на фронт против Србије у лето 1914.

Радомир Путник (1847-1917), војник и војсковођа српске војске пуних четрдесет

година. Родио се у Крагујевцу. Војничко звање је стекао на Артиљеријској школи у Београду.

После многих распореда и напредовања у служби, 1903.године постављен је за

начелника Главног генералштаба. Творац је модерне српске војске. У оквиру школовања

официра увео је решавање тактичких задатака. Војску је осавременио новим

наоружањем, на кључна места је поставио талентоване официре и није дозволио да се

политика умеша у редове војника. Са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске ратове и Први светски рат. Од 1912. до 1916. године био је начелник

Врховне команде. После Кумановске битке постао је први српски војвода.

Церска битка

Церска битка вођена је између аустроугарских и српских снага у рејону планине Цер, од 12. до 14. августа 1914. године.

Знајући да Аустро-Угарска припрема велику летњу офанзиву на Србију, српска Врховна команда припремала се за тактичко-оперативна дејства и

контраофанзиву. Процењујући да ће главнина аустроугарских снага ударити са севера и долином Мораве, док ће помоћне снаге надирати са запада од Дрине, Команда је своје снаге распоредила на следећи начин: Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, налазила се на простору Гроцке,

Смедеревске Паланке, Раче и Тополе. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, налазила се у рејону Обреновца, Лазаревца и

Аранђеловца. Трећа армија, под командом генерала Павла Јуришића - Штурма, штитила је северну и северозападну границу од ушћа Колубаре до

Љубовије, док се Ужичка војска, под командом генерала Милоша Божановића, налазила у рејону Ужица, да би контролисала правце који од

Вишеграда и Бајине Баште воде долином Западне Мораве.

Церска битка

Насупрот српским снагама, Пета армија Аустро-Угарске, под командом генерала Франка, налазила се на простору Бијељина, Зворник, Прибој,

Брчко. Шеста армија, под командом генерала Поћорека, била је груписана у рејону: Власеница, Рогатица, Калиновик, Сарајево, док се Друга армија, под

командом Бем-Ермолија, налазила у Срему и Банату. Аустроугарска команда главнину снага концентрисала је на Дрини, одлучујући се за северозападни

стратегијски правац што је донекле изненадило српску Врховну команду.

Уочавајући стратешку важност планине Цер, а према тренутном распореду снага, командант Друге армије Степа Степановић израдио је план дејства Друге армије по главном стратешком правцу, као и план садејства Треће

армије и делова Прве армије (Моравске II и Тимочке I дивизије).

Пред ватрени окршај: трупе Моравске дивизије првог позива запоседају аде на Дрини у августу 1914. године.

Српски артиљерци у галопу извлаче топ уз падине Цера у сусрет непријатељу.

Церска биткаДо првог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи 15. на 16. август између

делова 21. аустроугарске дивизије и делова Комбиноване дивизије. У огорченим ноћним борбама код села Текериша, Срби су приморали

аустроугарске снаге на повлачење. Али, сутрадан ујутро, 9. аустроугарска дивизија угрозила је лево крило Комбиноване дивизије и приморала је да се повуче. Фронт се стабилизовао након интервенције команданта Степе који је увођењем Моравске I дивизије одбацио 9. аустроугарску дивизију и заузео

Беглук. Коњичка дивизија дејствовала је са снагама Друге армије и Шумадијске I дивизије. Повлачење преко Дрине разбијене аустроугарске снаге

отпочеле су у ноћи 19. на 20. август и наставиле цео сутрашњи дан. Због изузетних заслуга у руковођењу и командовању у Церској бици,

командант Друге армије Степа Степановић унапређен је у чин војводе. Ta прва победа савезника у Првом светском рату афирмисала је команданта Степу, и

битно ојачала и морал савезничке војске.У Церској бици српске снаге изгубиле су више од 16.000 војника, док су

аустроугарски губици износили око 25.000 погинулих.

Заробљени топови и друга ратна опрема изложени у Текеришу после битке на Церу.

Од 1874. године када је постао питомац Артиљеријске школе, до 1919., када се

повукао из активне службе, војвода Степа Степановић (1856-1929). је пуних

45 година, неустрашиво ишао ратним стазама Српске војске. Учесник је српско-

турских ратова (1876-1878.), као питомац-наредник, касније потпоручник. У првом Балканском рату (1912-1913.)

командовао је Другом армијом. Опсада и заузимање Једрена, као и заробљавање више од 60.000 Турака само су неки од

успеха Друге армије и њеног команданта.

У чин војводе унапређен је 29.августа 1914.године после величанствене

победе у Српске војске Церској бици,.

Колубарска битка

Колубарска битка једна је од највећих и најзначајнијих битака између српске и аустроугарске војске у Првом светском рату. Вођена је 30 дана на фронту од

200 километара, против два пута бројније и немерљиво боље опремљеног непријатеља.

Колубарска битка почела је завршетком битке на Дрини, 16. новембра 1914. године,

када су аустроугаске снаге одбациле српске трупе на десну обалу Колубаре и Љига. Пошто је командант Прве армије генерал Петар Бојовић био рањен, на његово место постављен је генерал

Живојин Мишић. Колубара

Колубарска битка

С обзиром да је Прву армију преузео у тренуцима њеног повлачења и схватајући да би учинио велику грешку ако би је и даље повлачио с

положаја на положај бранећи сваку стопу земље, генерал Мишић је, противно наредби Врховне команде, одлучио да Прву армију извуче из

непосредног додира с непријатељем. Због тога, и ради скраћивања фронта, Врховна команда српске војске наредила је да се напусти Београд.

Фронт српске војске био је окренут ка западу, па је Шеста аустроугарска армија, после заузимања Београда зауставила пробој фронта, очекујући главни напад своје Пете армије из правца Београда, иза леђа српских

армија. Настало је затишје, а за то време Прва српска армија се средила, попунила људством и муницијом и после завршних припрема, 3. децембра

кренула у напад.

Краљ Петар I обилази положаје у време битке на Колубари

Колубарска битка

У тренутку када су европске телеграфске агенција очекивале вести о слому српске војске и када је Пета аустроугарска армија приређивала свечану

параду у Београду, отпочела је велика противофанзива целокупне српске војске. На планини Сувобор, Прва српска армија пробила је фронт Шесте

аустроугарске армије и почела надирање према Ваљеву и заузела га, избила на обале Дрине и Саве код Шапца и ослободила Београд 15. децембра 1914.

године. Тако је Српска војска остварила највећу победу у Првом светском рату.

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у

контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз.

Живојин Мишић, (1855. - 1921.) je најславнији српски војвода и најталентова- -нији војсковођа српске војске. Учесник свих ратова које је Србија водила у периоду од 1876. до 1918. године. Пред балканске ратове био је помоћник начелника штаба Врховне команде генерала Радомира Путника. Живојин Мишић је, уз Радомира Путника, Степу Степановића и Петра Бојовића, творац српске војне доктрине. За победу у кумановској бици унапређен је у чин генерала. По преузимању команде над Првом армијом, смелом, тактички бриљантном операцијом, у бици на Колубари победио је аустроугарску војску и извојевао највећу победу српске војске у историји. За ту победу добио је највиши чин у српској војсци, чин војводе.

Оскар Поћорек, (1853-1934) аустроугарски генерал, у телеграму својим претпостављенима у Бечу:

“Продужење офанзиве у Србији прекинуто је, на жалост, пре постигнутог циља јер је српски противудар био толико јак да се 15. и 16. корпус нису могли одржати.”

После сјајних победа српских војника у Колубарској бици из бечких највиших кругова Поћореку је препоручено да изврши самоубиство.

“Убићу се, али тек онда када ма који други аустријски генерал победи српску војску”, узвратио је Поћорек.

Искушења

Највећа ратна искушења тек су се надвијала над Србијом. У септембру 1915., у Срему и североисточној Босни прикупљала се

аустроугарска Трећа армија, у јужном Банату немачка 11. армија, у западној Бугарској бугарска Прва армија а јужније од ње Друга

армија. Свим овим трупама, укупно 800.000 савремено опремљених људи, са ваздухопловним јединицама у свом саставу, командовао је

немачки генерал- фелдмаршал Аугуст фон Макензен који се у дотадашњем рату показао као један од најспособнијих немачких

војсковођа.

Исцрпљена Србија је према нападачу могла да изведе највише 300.000 војника, највећим делом новомобилисаних и старијих,

развучених на 1.000 километара фронта да би сачекали напад са севера, запада и истока...

Виљем II, (1859-1941) немачки цар:

“..Хероји, ја вас шаљем у један нов рат против једне мале, али врло храбре нације. То су Срби који су у току три непосредна рата – против Турске, Бугарске и Аустро-Угарске, дали свету доказе високих ратничких врлина и највећих војничких способности..”

Фелдмаршал Хинденбург, цар Виљем II, генерал Лудендорф у данима када су још увек сањали о победи Немачке (1917)

Аугуст фон Макензен (1849-1945) немачки фелдмаршал:

“..Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог.

Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег.

Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије.”

Аустроугарске трупе прелазе Саву код Београда у јесен 1915.

Трупе последње одбране чекају непријатеља да приђе на блиско одстојање

Слом одбране

Велика офанзива здружених немачко-аустроугарских снага почела је 6.октобра 1915.године снажним артиљеријским нападом на Београд.

Током тог дана на Београд се сручено око 30.000 граната.

Непријатељска офанзива се није одвијала према плану. После две недеље борби, Макензенове трупе су успеле да уђу тек око 30

километара у дубину Србије,трпећи велике губитке. 14.октобра, са истока у напад су кренули и Бугари, практично ударивши у леђа српску

одбрану. Међутим, српска Друга армија је њихову Прву армију брзо приковала за место наневши јој тешке губитке.

Због оваквог развоја догађаја, немачки Генералштаб је закључио да је неопходно довести нова појачања у Србију, без обзира на несташицу трупа на

свим осталим фронтовима.

Погинули војници и старешине 13.пука у борби на Торлаку 13.октобра 1915. године

Слом одбране

Са француског бојишта доведен је Алпски корпус и укључио се у борбе последњих дана октобра 1915, а истовремено је на српско бојиште пребачена

и аустроугарска 10. брдска бригада.

Срби су под сталним притиском јаких непријатељских снага одступали корак по корак, а уз војску се борило и становништво. Али, снага одбране је

копнила... Савезничке снаге у региону су биле малобројне, а апели за помоћ су остали без одјека. Србија је у том тренутку уз себе стварно имала само

Црну гору чија је војска и даље успешно задржавала аустроугарске снаге, a да би заштитио бокове србијанске војске, сердар Јанко Вукотић је са Санџачком

војском стално ширио свој фронт и чак преузео одбрану на потезу Чачак- планина Јавор.

На дан 10.октобра, непријатељ је већ био у Ивањици, Краљеву, Трстенику, Александровцу, Врању... Прилике су постајале све безизгледније.

Слом одбране

Влада и Врховна команда су тада одлучиле да се изврши повлачење до албанске обале, о томе су обавестиле Савезнике и тражиле да на места

према којима се крећу српске трупе пошаљу храну и опрему.

25.новембра 1915. године, Врховна команда је издала наређење о повлачењу у коме је стајало:

“Настао је тренутак када се стицајем прилика морамо повлачити кроз Црну Гору и Албанију... Стање војске је уопште неповољно... Капитулација би било

најгоре решење јер се њоме губи држава... Једини је спас из ове тешке ситуације повлачење на јадранско приморје. Ту ће се наша војска

реорганизовати, снабдети храном, оружјем, муницијом, оделом, и свим осталим потребама које нам шаљу наши Савезници, те ћемо опет

представљати једну чињеницу са којом ће и наши Савезници морати рачунати. Држава није изгубила своје биће, она и даље постоји, иако на туђем земљишту доклегод је ту владалац, влада и војска... У овим тешким данима наш спас је у

истрајности, стрпљењу и крајњој издржљивости свију нас, с вером у коначан успех...”

Везиров мост у Албанији, 1915.

Жозеф Жофр, (1852-1931) француски маршал:

“...Повлачење наших савезника, Срба, у околностима у којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји да сада као најстрашније забележено...”

Српски војници носе свог оболелог војсковођу, Радомира Путника у носиљци преко беспутне Албаније крајем новембра 1915.

После реорганизације Српске војске на Крфу 1916. године, физички изнемогао војвода Путник упућен је на лечење у Ницу, али није дочекао

да се врати у ослобођену земљу. Умро је у мају 1917. године у 70. години. Иза њега је остао мит o непобедивости Српске војске, као једне

од најчувенијих армија света Првог светског рата.

На Чакору 1915: “Пожурите људи, деци је хладно”

Кратак одмор после пешачења кроз снежне намете

Нападнути с леђа...

Током повлачења, арнаутске заседе су представљале сталну

опасност

На крају великог пута...

У то време, од јануара 1916. године једна слика је обилазила свет. Преносиле су је новине, свуда је изазивала сентиментлно расположење, јер је уз слику ишао потпис:

“Овај војник је симбол патње и страдања српског народа”

Речено је, при том, да је слика начињена на острву Видо, које ће убрзо добити још један назив – Острво смрти.

На слици је војник Чедомир Поповић из села Барзиловице код Лазаревца.

У време фотографисања имао је двадесет година живота..и двадесет седам килограма тежине.

Фелдмаршал Ерих фон Фалкенхајн (1861-1922), начелник штаба немачке Врховне команде у зиму 1915.године:

“..Пошто српска војска више не постоји, него постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране, а по зими, наћи смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта.”

Непријатељ није штедео никога за време окупације...

Аустријски официр код кога је пронађена ова фотографија са призором вешања грађана Крушевца 1916.године, написао је на њеној полеђини потресне и опомињуће речи: “Наши у Србији”

Кости, од стране Бугара масакрираног српског становништва у Сурдулици.

Краљ Петар I после повлачења из земље је носио браду и забранио обележавање свог рођендана у знак жалости за поробљеном отаџбином.

Чамци препуни српских умрлих војника непрестано су са острва Вида одлазили на пучину, где су умрли спуштани у море, у тзв. “Плаву

гробницу” јер није било услова да се сахране на копну.

Јединствен пример у историји да су се сви покретни елементи једне државе склонили на туђу територију да би наставили рат: министри српске владе и посланици народне скупштине на Крфу 1916.године

Никола Пашић, председник Српске владе и министар иностраних дела.

Територије обећане Србији према Лондонском споразуму.

Опорављене пешадијске јединице српске војске на маршу из логора на Крфу до укрцних лука на путу за Солун.

Српски војници упознају се са новим

наоружањем по доласку на

Солунски фронт

Солунски фронт

Да би олакшали ситуацију на источном и западном фронту, савезнички стратези формирали су јужни – Солунски фронт, а Српској војсци одредили чување стратешки најважнијег правца. Српска војска била је распоређена између Вардара и Пелагоније. На Солунском фронту налазиле су се још

француске, британске, италијанске и руске снаге. Насупрот њима биле су аустроугарске, немачке и бугарске снаге. Србија је на том фронту имала

125.000 бораца распоређених у шест пешадијских и једну коњичку дивизију. Савезничка офанзива на Солунском фронту започела је 11. септембра 1916.

године, a српске снаге биле су ангажоване на правцу главног удара: Горничево - Битољ. На Кајмакчалану водила се борба прса у прса између

српских и бугарских снага. Након освајања Кајмакчалана, српске снаге заузеле су 19. септембра Битољ и у тим борбама натерале Бугаре да се повуку.

Српска војска је имала 30.000 погинулих.

Призор са Кајмакчалана после битке 4.октобра 1916. године

Генерал Петар Бојовић на положају

Војвода Живојин Мишић и командант британске војске у Македонији, генерал

Џ.Милн.

Српска пешадија у рововима укопаним у стенама Могленских планина

Солунски фронт

Након борби 1916, наступило је затишје на Солунском фронту, све до 1918. године, када су више од 12.000 добровољаца са источног фронта, као и

добровољци из разних крајева света стигли на фронт. Од њих је формирана Југословенска дивизија, иако су огромну већину људства у њој чинили -Срби.

Француски војсковођа Франше д’Епере руководио је свим савезничким снагама тог фронта. Под његовом командом 15. септембра 1918. године

отпочела је офанзива.Јединице Друге српске армије, под командом војводе Степе Степановића и јединице Прве армије под командом генерала Петра Бојовића, извршиле су пробој бугарског фронта. Бугарска војска повлачила се пред Другом српском армијом, која је 21. септембра избила у долину Вардара и изазвала коначни слом бугарског фронта. Док су француске источне снаге заузеле Прилеп (23.

септембра) и Скопље (29. септембра), јединице Друге армије избиле су на бугарску границу код Џумрла и Ђустендила.

Солунски фронт

Бугарска, поражена на бојном пољу, 28. септембра шаље своју делегацију у Солун да моли за мир. Доследно свом моралу, нудили су генералу д’Епереу

да Бугарска пређе на страну Антанте и постане њен савезник!

Заробљени бугарски војници код Куманова на дан капитулације Бугарске, 29. септембра 1918.

Солунски фронт

Успешан продор извела је и Прва српска армија која је 12. октобра код Ниша разбила 11. немачку армију и 1. новембра 1918. ослободила Београд. Ta армија, под командом генерала Петра Бојовића, за месец и по дана је, уз

велике борбе, прешла око 500 километара. За то време јединице Друге армије избиле су на Дрину и ослободиле западни део Србије, француска коњица

Пирот, Зајечар и Бор, а њена источна војска Приштину, Косовску Митровицу и Нови Пазар. Делови српске војске ушли су у Тирану, а италијанска коњица у

Драч. Јадранске трупе из састава Југословенске дивизије заједно са црногорском војском, ослободиле су Скадар, Подгорицу, Никшић и Котор.

Три дана након ослобођења престонице, српска Врховна команда донела је одлуку да Српска војска пређе Саву, Дунав и Дрину, а затим настави гоњење немачких и аустроугарских снага. Убрзо, били су ослобођени делови земаља

под аустроугарском влашћу.

Ток пробоја бугарско-немачких положаја на Солунском фронту од 15. до 18. септембра 1918.

У тренутку почетка офанзиве, Савезници су располагали са 628,000 људи, 1.800 топова и 200 авиона, а бугарско немачка одбрана са око 626,000 људи, 1.600 топова и 80 авиона.

Петар Бојовић (1858-1945) Завршио Артиљеријску школу у Београду

1880.годне. Први светски рат га је затекао на дужности команданта Прве армије. При

повлачењу српске војске 1915. године, држао је фронт према Другој бугарској армији. Осујетио је бугарски продор на

Косово, што је омогућило повлачење војске према Албанији и Црној гори. На

Солунском фронту, његова армија је поразила Бугаре код Велеса, Овчег поља, и Куманова. Унапређен је у чин војводе 26.

септембра 1918. године. Након капитулације бугарске војске, гони 11. немачку армију и разбивши двоструко

бројнијег непријатеља, са Првом армијом 1. новембра 1918.године ослобађа

Београд.

Српска брзометна батерија мења ватрени положај пратећи

пешадију у нападу.

Српска коњица гони разбијеног непријатеља

У предаху борби, српски војници на Солунском фронту играју коло око стене са исписаним местима њихових победа и пободеним

савезничким заставама.

Како би добили у времену, Немци су приликом повлачења уништавали сву инфраструктуру. Горње слике показују порушене мостове код

Сталаћа (лево) и код Ниша.

Слом Бугарске био је последњи ударац за расуло Централних сила. Одвојена од Немачке и Аустрија, клонула је убрзо и Турска.

Док је Прва армија прелазила у Војводину дотле је Друга армија Степе Степановића, улазила у Босну и Херцеговину, дочекана одушевљењем о

којем су сањали многи нараштаји.

Наоружани грађани Шапца протерују

последње остатке окупаторских јединица

из свог града

У првом плану заробљени фелдмаршал Макензен, “освајач Србије” како су га називали у Немачкој, под стражом на броду близу Београда.

Франше д’Епере (1856-1942), француски маршал, главни командант савезничких армија у Македонији од јуна 1918. до краја рата:

“..То су сељаци, скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; То су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива...

Али дошао је рат. И ето, како су се намах за слободу земље, ти сељаци, без напора претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе..због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске у победоносну битку за слободу њихове отаџбине...”

Последњи трзаји потпаљивача рата: цареви

Аустроугарске и Немачке, Фрања Јосип и Виљем II

стегнути у песници

савезника (карикатура из

1918.)

Уједињење

Упоредо са преговорима о формирању нове, српско- хрватско- словеначке државе, који су већ на старту доживљавали проблеме,

поједини региони су самостално проглашавали присаједињење Србији

25. новембра, у Новом Саду, Велика народна скупштина прогласила је уједињење Срема, Баната и Бачке са Србијом

26. новембра у Подгорици, Велика народна скупштина Црне горе прогласила је уједињење са Србијом

Присаједињење Србији су самостално прогласили многи градови и окрузи у Босни и Херцеговини: Бањалука, Бихаћ, Зворник, Приједор,

Бијељина, Гацко, Јајце...

Делегација Баната долази у ослобођени Београд са молбом за неодложно присаједињење Баната Србији.

Демобилисани српски војници враћају се кућама

Политичка карта југоисточне Европе после Првог светског рата са границама земаља- наследница.

Нека се не заборави

Србија је у Првом светском рату поднела највеће жртве од свих зараћених страна. Од 737.000 војника или 24 одсто целокупног становништва колико је

мобилисала у рату је изгубила више од половине - 379.818 војника и старешина. Тако висок проценат мобилисаних није забележен у новијој

историји ратовања.У масовним злочинима окупаторских аустроугарских, немачких и бугарских

јединица, од глади и болести страдало је још око 800.000 деце, жена и мушкараца.

Укупно 1.340.000 изгубљених живота од 4.529.000 колико је Србија имала пред рат. Међу њима су више од половине (57,6 одсто) били мушкарци.

Малена Црна Гора, нераздвојни савезник Србије, изгубила је осмину становништва, око 50.000 људи. Посебан допринос дала је у Мојковачкој бици, јануара 1916. године, када је штитила бок српској војсци приликом повлачења

преко Албаније..

Свуд су остала

гробља...

Капела на српском војничком гробљу на Зејтинлику у Солуну

Крај

Литература

У састављању ове презентације користио сам се следећом литературом, коју искрено препоручујем:

• “Србија у Првом светском рату” – Андреј Митровић, СКЗ, 1984.

• “Србија и Солунски фронт” – Петар Опачић, НИРО Књижевне новине, 1984.

•“Овако је било (Солунци говоре)” – Антоније Ђурић, Културни центар, Г.Милановац, 1984.

•“Обавештајац каплар Милоје” – Антоније Ђурић, Културни центар, Г.Милановац.

• Сајт Војске Србије : http://www.vj.yu