2592308-Ekonomske-doktrine-Istorijska-skola-i-marginalizam---

Историјска школа

Опште идеје и представници

Историјска школа појављује се 40-их година 19. вијека у Њемачкој, која је имала оригиналне друштвене и привредне услове.

Њемачка је, за разлику од Енглеске, која је била колонојална сила, била заостало аграрно подручје, разједињена на 30 кнежевина.

Кашњење у капиталистичком развоју, и државно и политичко уједињење тек под Бизмарком, утицало и на њен развој економске мисли у Њемачкој.

Историјска школа се разликује од британске класичне економије у сљедећем:

Јединица анализе није свијет у цјелини, већ поједине земље;

Свака земља налази се на различитом степену развоја;

Државе треба да проводе интервенционистичку политику умјесто либералистичке.

Разлике између школа:КЛАСИЧАРИ ИСТОРИЈСКА ШКОЛА

Космополитизам Нужност националног аспекта за привредне проблеме

Теоријски, апстрактни приступ

Историјско посматрање привредне историје

Натурализам и рационализам

Романтизам

Метод апстракције и дедукције

Метод индукције и статистика

Економски либерализам Протекционизам и интервенционизам

Карактеристрике писаца историјске школе су схватање да не постоје општеважеће универзалне законитости привредног и друштвеног развоја.

Историјском методом настоје да утврде кључна обиљежја земље и њеног поретка, те да на основу тога препоруче мјере економске политике.

Историјски метод често онемогућава испитивање унутрашње повезаности и међузавиосности битних друштвених процеса.

Привредни напредак историјска школа везује за неекономске факторе - интервенцију државе.

Ови ставови одговарали су интересима нарастајуће индустријске буржоазије- отуда толики успјех историјске школе.

У оквиру историјске школе имамо неколико струја:

Претходници историјске школе (Лист, Милер);

Старија историјска школа (Рошер, Книс);

Млађа историјска школа (Кнап, Шмолер);

Културно-историјски правац (Зомбарт, Вебер).

Фридрих Лист

Утемељивач историјске школе, теоретичар царинског протекционизма:

дјело: Национални систем политичке економије.

Залаже се за заштиту од стране конкуренције, одбацује космополитизам Смита и Рикардову спољну трговину на упоредним предностима.

Напредак сваког појединца зависи од напретка његове земље.

Свака земља налази се на одређеној етапи историјске љествице развоја:

ловачка етапа → пастирска → пољопривредна → пољопривредно-мануфактурна → пољопривредно-мануфактурно-трговачка.

Њемачка је на прелазу између пољопривредне у пољопривредно-мануфактурну етапу.

За земљу је пресудна производна снага, валоризација домаћих производа и производних потенцијала, те равнотежа између грана на самодовољном националном тржишту.

Васпитни протекционизам ствара предуслове за развој на националној територији, а предмет заштите је индустрија.

Царинска заштита потребна је док земља не ојача и не постане конкурентана;

Лист одриче постојање универзалне политичке економије и говори о националној економији примјереној интересима сваке земље.

Теорија о производним снагама (наука, занати, унутрашња подјела рада, умјетност) динамични је фактор развоја земље.

Вилхелм Рошер

Историјски метод супротставља класичарском методу,залаже се за државни интервенционизам;

Дјела: Систем националне економије, Основа предавања о државним наукама према историјској методи.

Бавио се питањима пољопривреде, трговине, индустрије и саобраћаја;

Емпиријски метод је најприхватљивији метод економских наука, у економију уноси методологију правних и историјских наука;

Економија по Рошеру, полази од појединачног скупљајући историјске чињенице, а револуције су штетне и противзаконите (“вријеме мијења све”).

У друштвеним наукама не важе никакви закони, већ само аналогије.

Вриједност изражава степен употребљивости добара;

Разликује материјалну вриједност (примарна производња), вриједност форме (индустрија) и вриједност мјеста (трговина).

Фридрих КнапИстражује друштвено поријекло пољопривредних радника и историју новца.

Унутар феудализма разликује спахијско газдовање од обичног феудалног система.

Густав ШмолерКонзервативац и присталица пруске монархије и њемачке националне економије.

MAРГИНАЛИЗАМ

Општа обиљежја

Начела маргинализма

Алокација ресурса и напуштање интереса за привредни развој;

Утилитаризам (начело опадајуће маргиналне корисности);

Принцип супституције;

Привредни субјекти – појединци вођени интересом максимизације користи;

Индивидуалистички редукционизам (економски закони су апсолутни и објективни);

Субјективна теорија вриједности.

Мада је маргинализам означио раскид са класичном економијом, везани су у прихватању идеје laissez-faire.

Претече маргинализма су Тирго Бентам, Дипуи и Госен, који су разрађивали начело опадајуће корисности.

Тројица економиста заслужни су за развој маргинализма и учења о субјективној вриједности: Џевонс, Менгер и Валрас.

Допринос маргиналиста је у њиховом маргиналистичком методу, који је инфинитезимални рачун (диференцијални рачун).

Маргинална анализа - анализа односа укупних, просјечних и граничних величина свих економских феномена.

Укупна, просјечна и гранична величина једнаке су за прву јединицу, а укупна величина збир је граничних величина.

Два су фактора брзог успјеха маргинализма:

Интерни фактори – неспособност класичне теорије да одговори теоријске проблеме, посебно у домену вриједности;

Екстерни фактори – осека социјалистичког покрета и концепција о вишку као основи капиталистичке експолатације.

Аустријска школа

Аустријска (бечка) школа је оспорила:

Теоријску садржину класичне теорије (субјективизам, умјесто објективизма) – теоријска дискусија;

Метод анализе историјске школе (историцизам) – методолошка дискусија.

Најзначајнији представник је Менгер.

Аустријска школа истиче сљедеће:

економија мора бити чиста наука и вриједносно-слободна;

Економија се може бавити једино понашањем појединца (потрошача или произвођача);

Менгер истиче важност информација и временску структуру производње.

Аустријску школу називају и психолошком школом.

По Менгеру, тражњу детерминише корисност, а понуду трошкови.

То је у основи теорија:

Импутације - корисност се може импутирати сваком фактору производње на основу његовог маргиналног доприноса производњи.

Опортунитетног трошка – жртвовање корисности једног да би се добила корисност другог добра (ординална корисност и супституција).

Доприноси аустријске школе:

Методолошки индивидуализам;

Субјективизам;

Опортунитетни трошак;

Вријеме – временска преференца.

Монетарна (аустријска) теорија привредних циклуса односи се на објашњење инвестиционих циклуса узрокованих прекомјерном експанзијом кредита по ниским стопама (Мизес и Хајек).

Карл Менгер

Менгер је утемељио субјективистичку теорију на психолошком осјећањима

Дјело: Начела народне економије.

Створио је јединствену теорију цијена, која темељи на субјективним оцјенама потрошача, као:

Директна корисност од потрошних добара;

Индиректна корисност од производних фактора.

Корисност и ријеткост су детерминанте вриједности добара, која се дијеле на слободна и економска;

Вриједност добара одређује се према начелу граничне корисности.

Менгерова таблица корисности рангира потребе по важности и добра по корисности.

Предмет економске науке је однос индивидуе према добрима за задовољење потреба.

Еуген фон Бем-БаверкУ дјелу Капитал и камата дао је оригиналну теорију капитала и камата и критиковао је Маркса.

Капитал улази у производњу као дужина времена од увођења производних фактора до финалног производа.

На овој идеји времена Бем-Баверк заснива и објашњење камате као награде за одрицање од потрошње.

Бем-Баверк је конкретизовао Менгерову теорију вриједности.

Свака производња подразумијева:

Одвијање догађајау временским секвенцама;

Комплементарност, а не само супституцију фактора производње;

Производна структура зависи од ранијих инвестиција, али и од временске секвенце у којој се улаже.

Фридрих Визер

Развио је теорију одређивања вриједности фактора производње.

Трошкови производње су корисност која је изгубљена у могућностима алтернативне уоптребе фактора производње.

Истицао је улогу цијена као информација, као и важност приватног предузетника.

Лозанска школа

Школа се назива и математичком, јер је користила математику као метод истраживања економских појава или школом привредне равнотеже,јер је привредна равнотежа била основни предмет изучавања ове школе (Курно, Валрас, Парето).

Леон ВалрасВалрасова теорија је теорија опште равнотеже (равнотежа производње и потрошње на тржишту добара и услуга) и објашњава три кључна елемента тржишта: понуду, тражњу и цијене.Основа цијена су ријеткост и корисност, а тражња је функција цијене.Продајне цијене су једнаке њиховим цијенама коштања.Конкурентски модел формирања цијена је аукционарски, а потпуна конкуренција постоји када једна роба има једну цијену (једнакост понуде и тражње).

Валрас разликује:

Чисту економију – истражује економске чињенице и односе (за њу се залаже и Валрас);

Социјалну економију – проблем најправичније расподјеле друштвеног богатства.

Не постоје друштвене класе, већ привреду чини плуралитет појединаца: потрошача, понуђача фактора производње и предузетника.

У добровољној размјени субјеката се усклађују вишкови тражње и понуде и успоставља се стање опште равнотеже:

На сваком тржишту понуда је једнака тражњи;

Сваки субјекат купује и продаје колико је наумио;

Све фирме и потрошачи размјењују оне количине производа које максимизирају њихове профите и корисност.

Вилфредо Парето

Његова теорија је субјективна теорија вриједности, а корисност је ординалног типа - мјери се посредно кроз однос релативних цијена.

Доприноси Парета су ординалистички приступ вриједности и критеријум ефикасности (Парето критеријум).

Корисност се не везује за интринсично својство робе и није кардиналног карактера (прецизно мјерљива);

Корисност зависи од индивидуалних преференција и избора (ординални карактер).

Парето је увео појам офелимитета: својство ствари да задовољи потребу или жељу, без обзира је ли она легитимна или не.

Крива индиференције потрошача занчи да су преференце потрошача уређене, његово понашање је конзистентн, а избори су упоредиви по основама транзитивности.

Парето ефикасност: максимална ефикасност алокације ресурса када је немогуће повећати једну економску величинуа а да се нека друга не смањи.

Парето оптимум је оптимално стање друштвеног система: није могуће повећати благостање било ког појединца у друштву, а да се не смањи благостање другог појединца.

Оптимална производња је стање када постоји једнакост граничних продуктивности фактора производње.

Ако није у оптимуму, потрошач може повећати своју корист мијењањем структуре потрошње.

Кембриџка школаОва школа (друга половина 19. вијека) назива се и маршалијанском, чиме се изједначује са неокласицизмом свог оснивача, Маршала.Ова економија залаже се за слободну конкуренцију, али и одређено мијешање државе у привредни живот.Маршалова визија обиљежена је снагом британске државе, која је тада била на врхунцу моћи.

Алфред Маршал

У дјелу Принципи политичке економије дао је посљедњи велики економски систем.Маршал је помирио маргиналну корисност са трошковима производње;Иза тражње стоји маргинална корисност (цијене тражње), а иза понуде маргинални напор (цијене понуде). Маршал је разрадио појам еластичности тражње.

Теорију цијена Маршал је развио из узајамног дјеловања понуде и тражње, а теорија тражње је централни дио неокласичног система.

Теорија расподјеле се наставља на теорију цијена: тржишна цијена фактора производње се формира у тачки изједначавања понуде и тражње за фактором (земља, рад, капитал, предузетништво).

Жеље потрошача се мјере потрошачким вишком.

Дохоци се дијеле на дохотке фактора који одређују цијену и дохотке фактора који су одређени цијеном.

На кратак рок дохоци имају обиљежје ренте, а на дуги рок се изједначавају са маргиналним трошковима.

Равноправно је узео у обзир објективистичке и субјективистичке факторе у одређивању цијена, односно вриједности робе и рјешавању законитости размјене и расподјеле.

Промијенио је име економске науке у назив економика, настојећи да истакне њен предмет (економске проблеме).

Предмет економике је проучавање начина живота људи и побуда за економско дјеловање.

Маршалов систем синтетише Рикардов аналитички апарат теорије вриједности,у интерпретацији Џ. С. Мила и теорију бечке школе и Џевонса.

Настојао је да ријеши проблем сиромаштва, најактуелнији у његово вријеме.

Истиче предност слободне конкуренције, а приватна инцијатива и предузетништво су предуслови економског успјеха.

Шведска школа

Старија шведска школа: К. Виксел (Викселов ефекат) и Касел (квантитативна теорија новца и анализа привредних циклуса);

Млађа шведска школа: Б Олин, Ерик Линдал и Г. Мирдал.

Ови економисти су показали посебан интерес за динамичке методе и њихову примјену у макроекономији.

Идеје шведске школе сличне су онима које је развио Кејнс у Општој теорији..., мада они нису разрадили начело ефективне тражње (једнакост штедње и инвестиција).

Најпознатији представник школе је Кнут Виксел (О вриједности капиталу и ренти, Предавања из политичке економије, Камата и цијене).

Викселов ефекатБавио се проблемима цијена, доходака, новца цикличних кретања и становништва.Прихватао је квантитативну теорију новца и наглашавао значај маргиналне продуктивности.Повезао је Менгерову анализу вриједности, Бем-Баверкову анализу капитала и Валрасов систем опште равнотеже.

Производња се увећава уколико је дужи период између увођења инпута и добијања аутпута.

Капитал своди на временску структуру инпута коришћених у различитим периодима.

Викселов ефекат показује да до промјене вриједности капитала долази са промјеном камате.

Постоји цјеновни и реални Викселов ефекат.

Цјеновни Викселов ефекат је промјена вриједности капитала услијед промјене цијене;

Реални Викселов ефекат је промјена вриједности капитала услијед промјене физичких величина различитих капиталних добара.

Оба ефекта могу се представити као промјена вриједности капиталног добра услијед промјене камате (изазване промјеном цијена и физичких количина).

Виксел је развио идеју о природној камати која указује да промјене цијена не морају бити везане само за промјене новца М у квантитативној једначини:

1. Флуктуације цијена изазване су одступањем банчине од реалних (природних) камата, па се количина новца прилагођава цијенама (супротно квантитативној теорији);

2. Повезао је банчин кредит и предузетноичке активности и интерполирао камату;

3. Одступање банчине камате од природне утиче само на апсолутне,а не и на релативне цијене;

4. Монетарна равнотежа има три услова:

Једнакост природне и банчине камате;

Једнакост понуде/штедње и тражње/инвестиција;

Стабилност цијена.