Број č 13 - sllist.basllist.ba/glasnik/2016/broj13/broj013.pdf"a) da ima završen fakultet, VII/1 stepen stručne spreme ili završen fakultet Bolonjskog sistema studiranja s

Godina XX

Petak, 26. februara/veljače 2016. godine

Broj/Број

13

Година XX

Петак, 26. фебруара 2016. годинe

ISSN 1512-7486 - bosanski jezik ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik ISSN 1512-7508 - srpski jezik

VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE

250 Na osnovu člana 17. i člana 22. stav 1. Zakona o Vijeću

ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08) i člana 14. Sporazuma između Bosne i Hercegovine i Republike Hrvatske o pograničnom saobraćaju ("Službeni glasnik BiH - Međunarodni ugovori", broj 2/14), na prijedlog Državne komisije za integrisano upravljanje granicom Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 42. sjednici održanoj 04.02.2016. godine, donijelo je

ODLUKU O DOPUNI ODLUKE O IMENOVANJU

PREDSTAVNIKA BOSNE I HERCEGOVINE U SASTAV MJEŠOVITE KOMISIJE ZA PRAĆENJE PROVOĐENJA

SPORAZUMA IZMEĐU BOSNE I HERCEGOVINE I REPUBLIKE HRVATSKE O POGRANIČNOM

SAOBRAĆAJU

Član 1. U Odluci o imenovanju predstavnika Bosne i Hercegovine

u sastav Mješovite komisije za praćenje provođenja Sporazuma između Bosne i Hercegovine i Republike Hrvatske o pograničnom saobraćaju ("Službeni glasnik BiH", broj 27/14) u članu 4. iza stava (1) dodaje se novi stav (2) koji glasi: "(2) Administrativno - tehničke poslove za potrebe Komisije

obavlja Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine, što uključuje ovjeru akata i određivanje protokolarnog broja za akte Komisije.".

Član 2. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje

se u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 16/16 4. februara 2016. godine

Sarajevo

Predsjedavajući Vijeća ministara BiH

Dr. Denis Zvizdić, s. r.

Na temelju članka 17. i članka 22. stavak 1. Zakona o

Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08) i članka 14. Sporazuma između Bosne i Hercegovine i Republike Hrvatske o pograničnom prometu ("Službeni glasnik BiH - Međunarodni ugovori", broj 2/14), na prijedlog Državne komisije za integrirano upravljanje granicom Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 42. sjednici održanoj 4.2.2016. godine, donijelo je

ODLUKU O DOPUNI ODLUKE O IMENOVANJU

PREDSTAVNIKA BOSNE I HERCEGOVINE U SASTAV MJEŠOVITOG POVJERENSTVA ZA PRAĆENJE

PROVEDBE SPORAZUMA IZMEĐU BOSNE I HERCEGOVINE I REPUBLIKE HRVATSKE O

POGRANIČNOM PROMETU

Članak 1. U Odluci o imenovanju predstavnika Bosne i Hercegovine

u sastav Mješovitog povjerenstva za praćenje provedbe Sporazuma između Bosne i Hercegovine i Republike Hrvatske o pograničnom prometu ("Službeni glasnik BiH", broj 27/14) u članku 4. iza stavka (1) dodaje se novi stavak (2) koji glasi:

Broj 13 - Strana 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Petak, 26. 2. 2016.

"(2) Administrativno - tehničke poslove za potrebe Povjerenstva obavlja Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine, što uključuje ovjeru akata i određivanje protokolarnog broja za akte Povjerenstva.".

Članak 2. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje

se u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 16/16 4. veljače 2016. godine

Sarajevo

Predsjedatelj Vijeća ministara BiH

Dr. Denis Zvizdić, v. r.

На основу члана 17. и члана 22. став 1. Закона о

Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08) и члана 14. Споразума између Босне и Херцеговине и Републике Хрватске о пограничном саобраћају ("Службени гласник БиХ - Међународни уговори", број 2/14), на приједлог Државне комисије за интегрисано управљање границом Босне и Херцеговине, Савјет министара Босне и Херцеговине, на 42. сједници одржаној 04.02.2016. године, донио је

ОДЛУКУ О ДОПУНИ ОДЛУКЕ О ИМЕНОВАЊУ

ПРЕДСТАВНИКА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У САСТАВ МЈЕШОВИТЕ КОМИСИЈЕ ЗА ПРАЋЕЊЕ ПРОВОЂЕЊА СПОРАЗУМА ИЗМЕЂУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ О

ПОГРАНИЧНОМ САОБРАЋАЈУ

Члан 1. У Одлуци о именовању представника Босне и

Херцеговине у састав Мјешовите комисије за праћење провођења Споразума између Босне и Херцеговине и Републике Хрватске о пограничном саобраћају ("Службени гласник БиХ", број 27/14) у члану 4. иза става (1) додаје се нови став (2) који гласи: "(2) Административно - техничке послове за потребе

Комисије обавља Министарство безбједности Босне и Херцеговине, што укључује овјеру аката и одређивање протоколарног броја за акте Комисије.".

Члан 2. Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и

објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

СМ број 16/16 4. фебруара 2016. године

Сарајево

Предсједавајући Савјета министара БиХ Др Денис Звиздић, с. р.

CENTRALNA IZBORNA KOMISIJA BOSNE I HERCEGOVINE

251 Na osnovu člana 2.9 stav (1) tačka 2. Izbornog zakona

Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 32/07, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13 i 7/14), Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine je na 7. sjednici, održanoj 18.02.2016. godine, donijela

UPUTSTVO O IZMJENAMA UPUTSTVA O UTVRĐIVANJU

KVALIFIKACIJA, BROJA I IMENOVANJU ČLANOVA IZBORNE KOMISIJE OSNOVNE IZBORNE JEDINICE

U BOSNI I HERCEGOVINI

Član 1. U Uputstvu o utvrđivanju kvalifikacija, broja i

imenovanju članova izborne komisije osnovne izborne jedinice u Bosni i Hercegovini prečišćeni tekst ("Službeni glasnik BiH", broj 6/16) u članu 2. u stavu (1) tačka a) se mijenja i glasi:

"a) da ima završen fakultet, VII/1 stepen stručne spreme ili završen fakultet Bolonjskog sistema studiranja s najmanje 180 ECTS ili završenu višu školu odnosno VI/1 stepen stručne spreme društvenog smjera i".

Član 2. U članu 3. stav (2) se briše. U istom članu dosadašnji stav (3) postaje stav (2). U dosadašnjem stavu (3) koji je ovim izmjenama postao

stav (2) riječi "odnosno VII/1 stepenom stručne spreme" zamjenjuju se riječima "ili završen pravni fakultet Bolonjskog sistema studiranja s najmanje 180 ECTS".

Član 3. Ovo Uputstvo stupa na snagu danom donošenja i bit će

objavljeno u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku RS", "Službenom glasniku Brčko distrikta BiH" i web stranici Centralne izborne komisije BiH www.izbori.ba.

Broj 05-1-02-2-30-4/16 18. februara 2016. godine

SarajevoZamjenjuje predsjednika

Dr. Suad Arnautović, s. r.

Na temelju članka 2.9 stavak (1) točka 2. Izbornoga

zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 32/07, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13 i 7/14), Središnje izborno povjerenstvo Bosne i Hercegovine je na 7. sjednici, održanoj 18.02.2016. godine, donijelo

NAPUTAK O IZMJENAMA NAPUTKA O UTVRĐIVANJU

KVALIFIKACIJA, BROJA I IMENOVANJU ČLANOVA IZBORNOG POVJERENSTVA OSNOVNE IZBORNE

JEDINICE U BOSNI I HERCEGOVINI

Članak 1. U Naputku o utvrđivanju kvalifikacija, broja i imenovanju

članova izbornog povjerenstva osnovne izborne jedinice u Bosni i Hercegovini prečišćeni tekst ("Službeni glasnik BiH", broj 6/16) u članku 2. u stavku (1) točka a) se mijenja i glasi:

"a) da ima završen fakultet, VII/1 stupanj stručne spreme ili završen fakultet Bolonjskog sustava studiranja s najmanje 180 ECTS ili završenu višu školu odnosno VI/1 stupanj stručne spreme društvenog smjera i".

Članak 2. U članku 3. stavak (2) se briše. U istom članku dosadašnji stavak (3) postaje stavak (2). U dosadašnjem stavku (3) koji je ovim izmjenama postao

stavak (2) riječi "odnosno VII/1 stupnjem stručne spreme" zamjenjuju se riječima "ili završen pravni fakultet Bolonjskog sustava studiranja s najmanje 180 ECTS".

Petak, 26. 2. 2016. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 13 - Strana 3

Članak 3. Ovaj Naputak stupa na snagu danom donošenja i bit će

objavljen u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku RS", "Službenom glasniku Brčko distrikta BiH" i web stranici Središnjega izbornog povjerenstva BiH www.izbori.ba.

Broj 05-1-02-2- 30-4/16 18. veljače 2016. godine

Sarajevo Zamjenjuje predsjednika

Dr. Suad Arnautović, v. r.

Нa oснoву члaнa 2.9 стaв (1) тaчкa 2. Избoрнoг зaкoнa

Бoснe и Хeрцeгoвинe ("Службeни глaсник БиХ", бр. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 32/07, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13 и 7/14), Цeнтрaлнa избoрнa кoмисиja Бoснe и Хeрцeгoвинe je нa 7. сjeдници, oдржaнoj 18.02.2016. гoдинe, дoниjeлa

УПУTСTВO O ИЗМJEНAМA УПУТСТВA O УТВРЂИВAЊУ КВAЛИФИКAЦИJA, БРOJA И ИМEНOВAЊУ ЧЛAНOВA ИЗБOРНE КOМИСИJE OСНOВНE

ИЗБOРНE JEДИНИЦE У БOСНИ И ХEРЦEГOВИНИ

Члaн 1. У Упутству o утврђивaњу квaлификaциja, брoja и

имeнoвaњу члaнoвa избoрнe кoмисиje oснoвнe избoрнe jeдиницe у Бoсни и Хeрцeгoвини прeчишћeни тeкст ("Службeни глaсник БиХ", брoj 6/16) у члaну 2. у стaву (1) тaчкa a) сe миjeњa и глaси:

"a) дa имa зaвршeн фaкултeт, VII/1 стeпeн стручнe спрeмe или зaвршeн фaкултeт Бoлoњскoг систeмa студирaњa с нajмaњe 180 EЦTС или зaвршeну вишу шкoлу oднoснo VI/1 стeпeн стручнe спрeмe друштвeнoг смjeрa и".

Члaн 2. У члaну 3. стaв (2) сe бришe. У истoм члaну дoсaдaшњи стaв (3) пoстaje стaв (2). У дoсaдaшњeм стaву (3) кojи je oвим измjeнaмa пoстao

стaв (2) риjeчи "oднoснo VII/1 стeпeнoм стручнe спрeмe" зaмjeњуjу сe риjeчимa "или зaвршeн прaвни фaкултeт Бoлoњскoг систeмa студирaњa с нajмaњe 180 EЦTС".

Члaн 3. Oвo Упутствo ступa нa снaгу дaнoм дoнoшeњa и бићe

oбjaвљeнo у "Службeнoм глaснику БиХ", "Службeним нoвинaмa Федерације БиХ", "Службeнoм глaснику РС", "Службeнoм глaснику Брчкo дистриктa БиХ" и web стрaници Цeнтрaлнe избoрнe кoмисиje БиХ www.izbori.ba.

Брoj 05-1-02-2-30-4/16 18. фебруара 2016. гoдинe

Сарајево Зaмjeњуje прeдсjeдникa

Др Суaд Aрнaутoвић, с. р.

KOMISIJA ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA

BOSNE I HERCEGOVINE

252 Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi

člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39. stav 1 Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na 59. sjednici održanoj od 6. do 8. novembra 2013. godine donijela je

ODLUKU I.

Prirodno graditeljska cjelina drvene džamije u selu Priluk kod Živinica proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik čine: drvena džamija, harem sa mezarjem i hrastova šuma koju čini 145 stabala hrasta lužnjaka.

Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 1392, k.o. Priluk (novi premjer), što odgovara k.č. 783, 784, 680/5, 782/2 i 785/5, k.o. Priluk (stari premjer), z.k. uložak broj 2013, općina Živinice, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik primjenjuju se mjere zaštite utvrđene Zakonom o provedbi odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika, uspostavljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).

II. Vlada Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:

Vlada Federacije) dužna je osigurati pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati finansijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče s osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III. U svrhu trajne zaštite nacionalnog spomenika, na prostoru

definiranom u tački I stav 3. ove odluke utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- dopušteni su radovi redovnog tekućeg održavanja, radovi koji će osigurati održivu upotrebu objekta, istraživački radovi, radovi konzervacije, sanacije i restauracije nacionalnog spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje i uz stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine;

- prilikom radova restauracije, konzervacije i sanacije objekata, neophodno je ukloniti sve elemente koji svojim izgledom narušavaju autentičnost objekta (kupola na ulazu u objekat, lamperija na munari i pokov) te vratiti izvorni izgled objekta, uz korištenje izvornih materijala, primjenjujući izvorne metode obrade materijala i njihove ugradnje;

- izvršiti dokumentiranje nišana uz izradu geodetske skice sa dokumentiranjem epigrafske građe i identifikacijom postojećih grobova;

- nije dozvoljeno izmještanje starih nišana; - pošto je u pitanju aktivni harem, nije dozvoljeno

novo sahranjivanje na udaljenosti manjoj od 5 metara od starih nišana, odnosno na udaljenosti manjoj od 20 metara od objekta džamije.

U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se mjere zaštite koje se odnose na zaštitu prirodnog naslijeđa:

- izvršiti analizu stanja stabala hrasta i njihovo evidentiranje;

- nije dopuštena sječa stabala hrasta lužnjaka u kompleksu harema;

- dopušteno je isključivo održavanje i orezivanje stabala.


U cilju zaštite sakralnosti prostora nacionalnog spomenika, utvrđuje se zaštitni pojas koji obuhvata susjedne parcele: k.č. 1684, 1357/3, 1357/1, 1358, 1359, 1388, 1390/1, 1391/4, 1393/1 i 1393/2, k.o. Priluk. U tom pojasu nije dozvoljena izgradnja privremenih i stalnih struktura, odnosno objekata koji svojim izgledom ili namjenom mogu ugroziti integritet nacionalnog spomenika.

IV. Stavljaju se van snage svi provedbeni i razvojni

prostorno-planski akti u dijelu u kojem su u suprotnosti sa odredbama ove odluke.

V. Svako, a posebno nadležni organi Federacije Bosne i

Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe, suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI. Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, federalnom

ministarstvu nadležnom za prostorno uređenje, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provođenja mjera utvrđenih u tač. II–V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.

VII. Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).

VIII. Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne.

IX. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu:

Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Amra Hadžimuhamedović, Dubravko Lovrenović i Ljiljana Ševo.

Broj 03.2-2.3-53/13-40 6. novembra 2013. godine

Sarajevo Predsjedavajuća Komisije

Amra Hadžimuhamedović, s. r.

Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika, na

osnovu članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na 59. sjednici održanoj od 6. do 8. studenoga 2013. godine donijelo je

ODLUKU I.

Prirodno graditeljska cjelina drvene džamije u selu Priluk kod Živinica proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik čine: drvena džamija, harem sa mezarjem i hrastova šuma koju čini 145 stabala hrasta lužnjaka.

Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 1392, k.o. Priluk (novi premjer), što odgovara k.č. 783, 784, 680/5, 782/2 i 785/5, k.o. Priluk (stari premjer), z.k. uložak broj 2013, općina Živinice, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik primjenjuju se mjere zaštite utvrđene Zakonom o sprovedbi odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika, uspostavljenog prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).


Vlada Federacije) dužna je osigurati pravne, znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati financijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče s osnovnim podatcima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III. U svrhu trajne zaštite nacionalnog spomenika, na prostoru

definiranom u točki I. stavak 3. ove odluke utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- dopušteni su radovi redovnog tekućeg održavanja, radovi koji će osigurati održivu uporabu objekta, istraživački radovi, radovi konzervacije, sanacije i restauracije nacionalnog spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje i uz strukovni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine;

- prilikom radova restauracije, konzervacije i sanacije objekata, neophodno je ukloniti sve elemente koji svojim izgledom narušavaju autentičnost objekta (kupola na ulazu u objekt, lamperija na munari i pokov) te vratiti izvorni izgled objekta, uz korištenje izvornih materijala, primjenjujući izvorne metode obrade materijala i njihove ugradnje;

- izvršiti dokumentiranje nišana uz izradu geodetske skice sa dokumentiranjem epigrafske građe i identifikacijom postojećih grobova;

- nije dozvoljeno izmještanje starih nišana; - pošto je u pitanju aktivni harem, nije dozvoljeno

novo sahranjivanje na udaljenosti manjoj od 5 metara od starih nišana, odnosno na udaljenosti manjoj od 20 metara od objekta džamije.

U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se mjere zaštite koje se odnose na zaštitu prirodnog naslijeđa:

- izvršiti analizu stanja stabala hrasta i njihovo evidentiranje;

- nije dopuštena sječa stabala hrasta lužnjaka u kompleksu harema;

- dopušteno je isključivo održavanje i orezivanje stabala.

U cilju zaštite sakralnosti prostora nacionalnog spomenika, utvrđuje se zaštitni pojas koji obuhvata susjedne parcele: k.č. 1684, 1357/3, 1357/1, 1358, 1359, 1388, 1390/1, 1391/4, 1393/1 i 1393/2, k.o. Priluk. U tome pojasu nije dozvoljena izgradnja privremenih i stalnih struktura, odnosno objekata koji svojim izgledom ili namjenom mogu ugroziti integritet nacionalnog spomenika.

IV. Stavljaju se izvan snage svi sprovedbeni i razvojni

prostorno-planski spisi u dijelu u kojemu su u suprotnosti sa odredbama ove odluke.

V. Svatko, a posebice nadležni organi Federacije Bosne i

Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe, suzdržat će se


od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI. Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, federalnom

ministarstvu nadležnom za prostorno uređenje, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi sprovođenja mjera utvrđenih u toč. II. - V. ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.

VII. Sastavnim dijelom ove odluke je obrazloženje sa

pratećom dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).

VIII. Prema članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Povjerenstva su konačne.


objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u sljedećem sastavu:


Broj 03.2-2.3-53/13-40 6. studenoga 2013. godine

Sarajevo Predsjedateljica Povjerenstva

Amra Hadžimuhamedović, v. r.

Комисија за очување националних споменика, на

темељу члана V став 4. Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39. став 1. Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на 59. сједници одржаној од 6. до 8. новембра 2013. године донијела је

ОДЛУКУ I

Природно градитељска цјелина дрвене џамије у селу Прилук код Живиница проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: национални споменик).

Национални споменик чине: дрвена џамија, харем са мезарјем и храстова шума коју чини 145 стабала храста лужњака.

Национални споменик се налази на простору означеном као к.ч. 1392, к.о. Прилук (нови премјер), што одговара к.ч. 783, 784, 680/5, 782/2 и 785/5, к.о. Прилук (стари премјер), з.к. уложак број 2013, општина Живинице, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик примјењују се мјере заштите утврђене Законом о проведби одлука Комисије за заштиту националних споменика, успостављене према Анексу 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 2/02, 27/02, 6/04 и 51/07).

II Влада Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем

тексту: Влада Федерације) дужна је да обезбиједи правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика.

Комисија за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове и обезбиједити финансијска средства за израду и постављање информацијске табле с основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III У сврху трајне заштите националног споменика, на

простору дефинисаном у тачки I став 3 ове одлуке утврђују се сљедеће мјере заштите:

- допуштени су радови редовног текућег одржавања, радови који ће да обезбиједе одрживу употребу објекта, истраживачки радови, радови конзервације, санације и рестаурације националног споменика, уз одобрење федералног министарства надлежног за просторно уређење и уз стручни надзор надлежне службе заштите наслијеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине;

- приликом радова рестаурације, конзервације и санације објеката, неопходно је уклонити све елементе који својим изгледом нарушавају аутентичност објекта (купола на улазу у објекат, ламперија на мунари и поков) те вратити изворни изглед објекта, уз кориштење изворних материјала, примјењујући изворне методе обраде материјала и њихове уградње;

- извршити документовање нишана уз израду геодетске скице са документовањем епиграфске грађе и идентификацијом постојећих гробова;

- није дозвољено измјештање старих нишана; - пошто је у питању активни харем, није

дозвољено ново сахрањивање на удаљености мањој од 5 метара од старих нишана, односно на удаљености мањој од 20 метара од објекта џамије.

У циљу трајне заштите националног споменика, утврђују се мјере заштите које се односе на заштиту природног наслијеђа:

- извршити анализу стања стабала храста и њихово евидентирање;

- није допуштена сјеча стабала храста лужњака у комплексу харема;

- допуштено је искључиво одржавање и орезивање стабала.

У циљу заштите сакралности простора националног споменика, утврђује се заштитни појас који обухвата сусједне парцеле: к.ч. 1684, 1357/3, 1357/1, 1358, 1359, 1388, 1390/1, 1391/4, 1393/1 и 1393/2, к.о. Прилук. У том појасу није дозвољена изградња привремених и сталних структура, односно објеката који својим изгледом или намјеном могу да угрозе интегритет националног споменика.

IV Стављају се ван снаге сви проведбени и развојни

просторно-плански акти у дијелу у којем су у супротности с одредбама ове одлуке.

V Свако, а посебно надлежни органи Федерације Босне

и Херцеговине, кантона, градске и општинске службе, суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

VI Ова одлука доставиће се Влади Федерације,

федералном министарству надлежном за просторно уређе-


ње, надлежној служби заштите наслијеђа на нивоу Феде-рације Босне и Херцеговине и општинском органу управе надлежном за послове урбанизма и катастра, ради провођења мјера утврђених у тач. II–V ове одлуке, те надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.

VII Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом

документацијом које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на wеb-страници Комисије (http://www.kons.gov.ba).

VIII Према члану V став 4 Анекса 8 Општег оквирног

споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.

IX Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Ову одлуку Комисија је донијела у сљедећем саставу:

Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Амра Хаџимухамедовић, Дубравко Ловреновић и Љиљана Шево.

Број 03.2-2.3-53/13-40 6. новембра 2013. године

Сарајево Предсједавајућа Комисије

Амра Хаџимухамедовић, с. р.


člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39. stav 1. Poslovnika o radu Komsije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 4. do 6. novembra 2015. godine, donijela je

ODLUKU I.

Grobljanska cjelina – Kul mahalsko mezarje u Banjoj Luci proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik čini harem sa nišanima. Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru koji obuhvata

k.č. 177/237, 177/2, 177/208, 177/135, 177/236 i 177/206 (stari premjer), z.k. uložak broj 8233, k.o. SP Banjaluka, općina Banja Luka, što odgovara k.č 454 (novi premjer), k.o. B. Luka IV-4, Grad Banja Luka, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o sprovedbi odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljene u skladu sa Aneksom 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 9/02, 70/06 i 64/08).

II. Vlada Republike Srpske dužna je osigurati pravne,

naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljem tekstu: Komisija) će utvrditi tehničke uvjete i osigurati finansijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske table s osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se

sljedeće mjere zaštite: - dozvoljeni su isključivo konzervatorsko-restaurator-

ski radovi, radovi tekućeg održavanja, kao i radovi koji imaju za cilj prezentaciju spomenika uz

odobrenje nadležnog ministarstva za prostorno uređenje Republike Srpske i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Republike Srpske;

- izvršiti dokumentiranje nišana uz izradu geodetske skice;

- izvršiti dokumentiranje epigrafske građe harema, identifikaciju postojećih grobova;

- izvršiti konzerviranje i prezentiranje oštećenih nišana;

- izvršiti hortikulturno uređenje harema i saniranje oštećenih nišana;

- nije dozvoljeno izmještanje nišana.

IV. Stavljaju se van snage svi sprovedbeni i razvojni


V. Svako, a posebno nadležni organi Republike Srpske,

gradske i općinske službe, suzdržat će se od preduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI. Ova odluka će se dostaviti Vladi Republike Srpske,

nadležnom ministarstvu za prostorno uređenje Republike Srpske, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na nivou Republike Srpske i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi sprovođenja mjera utvrđenih u tač. II-V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.

VII. Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).

VIII. Shodno članu V stav 4 Aneksa 8. Općeg okvirnog






SarajevoPredsjedavajuća Komisije

Ljiljana Ševo, s. r.


osnovu članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 4. do 6. studenoga 2015. godine, donijelo je

ODLUKU I.

Grobljanska cjelina - Kul mahalsko mezarje u Banjoj Luci proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik čini harem sa nišanima. Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru koji obuhvata

k.č. 177/237, 177/2, 177/208, 177/135, 177/236 i 177/206 (stari


premjer), z.k. uložak broj 8233, k.o. SP Banjaluka, općina Banja Luka, što odgovara k.č 454 (novi premjer), k.o. B. Luka IV-4, Grad Banja Luka, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o sprovedbi odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljenog sukladno Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 9/02, 70/06 i 64/08).


znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) će utvrditi tehničke uvjete i osigurati financijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče s osnovnim podatcima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III. U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se

sljedeće mjere zaštite: - dozvoljeni su isključivo konzervatorsko-

restauratorski radovi, radovi tekućeg održavanja, kao i radovi koji imaju za cilj prezentaciju spomenika uz odobrenje nadležnog ministarstva za prostorno uređenje Republike Srpske i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Republike Srpske;

- izvršiti dokumentiranje nišana uz izradu geodetske skice;

- izvršiti dokumentiranje epigrafske građe harema, identifikaciju postojećih grobova;

- izvršiti konzerviranje i prezentiranje oštećenih nišana;

- izvršiti hortikulturno uređenje harema i saniranje oštećenih nišana;

- nije dozvoljeno izmještanje nišana.



V. Svatko, a posebice nadležni organi Republike Srpske,

gradske i općinske službe, suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI. Ova odluka će se dostaviti Vladi Republike Srpske,

nadležnom ministarstvu za prostorno uređenje Republike Srpske, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na razini Republike Srpske i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi sprovođenja mjera utvrđenih u toč. II. - V. ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.


pratećom dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).

VIII. Shodno članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog






SarajevoPredsjedateljica Povjerenstva

Ljiljana Ševo, v. r.


темељу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39. став 1. Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 4. до 6. новембра 2015. године, донијела је

ОДЛУКУ I

Гробљанска цјелина – Кул махалско мезарје у Бањалуци проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: национални споменик).

Национални споменик чини харем са нишанима. Национални споменик се налази на простору који

обухвата к.ч. 177/237, 177/2, 177/208, 177/135, 177/236 и 177/206 (стари премјер), з.к. уложак број 8233, к.о. СП Бањалука, општина Бањалука, што одговара к.ч 454 (нови премјер), к.о. Б. Лука IV-4, Град Бањалука, Република Српска, Босна и Херцеговина.

На национални споменик се примјењују мјере заштите утврђене Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика успостављене у складу с Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службени гласник Републике Српске", бр. 9/02, 70/06 и 64/08).

II Влада Републике Српске дужна је да обезбиједи

правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика.

Комисија за очување националних споменика (у даљем тексту: Комисија) ће да утврди техничке услове и обезбиједи финансијска средства за израду и постављање информационе табле с основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III У циљу трајне заштите националног споменика,

утврђују се сљедеће мјере заштите: - дозвољени су искључиво конзерваторско-

рестаураторски радови, радови текућег одржавања, као и радови који имају за циљ презентацију споменика уз одобрење надлежног министарства за просторно уређење Републике Српске и стручни надзор надлежне службе заштите наслијеђа на нивоу Републике Српске;

- извршити документовање нишана уз израду геодетске скице;

- извршити документовање епиграфске грађе харема, идентификацију постојећих гробова;

- извршити конзервирање и презентовање оштећених нишана;

- извршити хортикултурно уређење харема и санирање оштећених нишана;

- није дозвољено измјештање нишана.


IV Стављају се ван снаге сви спроведбени и развојни

просторно-плански акти у дијелу у којем су у супротности с одредбама ове одлуке.

V Свако, а посебно надлежни органи Републике Српске,

градске и општинске службе, суздржат ће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

VI Ова одлука ће се доставити Влади Републике Српске,

надлежном министарству за просторно уређење Републике Српске, надлежној служби заштите наслијеђа на нивоу Републике Српске и опћинском органу управе надлежном за послове урбанизма и катастра, ради провођења мјера утврђених у тач. II–V ове одлуке, те надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.


документацијом које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на wеб-страници Комисије (http://www.kons.gov.ba).

VIII Сходно члану V став 4 Анекса 8. Општег оквирног






Сарајево Предсједавајућа Комисије Љиљана Шево, с. р.


člana V stav 4 Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39. stav 1. Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 3. do 5. marta 2015. godine, donijela je

ODLUKU I

Historijski spomenik - Zgrada željezničke stanice Šipad (zgrada bivše željezničke stanice Steinbeiss) u Jajcu proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 1705, posjedovni list broj 683, k.o. Jajce I, općina Jajce, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o sprovedbi odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).

II Vlada Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:


Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) će utvrditi tehničke uvjete i osigurati finansijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika, na prostoru

definiranom u tački I stav 2. ove odluke, utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- dopušteni su konzervatorsko-restauratorski radovi, konstruktivna sanacija, unutrašnja adaptacija prilagođena novoj namjeni prostora, radovi koji će osigurati održivu upotrebu objekta i radovi kojima je cilj prezentacija nacionalnog spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine;

- spomenik može biti korišten za stambene, kulturne, edukativne i ugostiteljske svrhe.

Na susjednim parcelama (k.č. 1115, 1114, 1113 i 1105) koje graniče sa zaštićenim prostorom izgrađeni su stambeni i stambeno-poslovni objekti i na njima je dopušteno tekuće održavanje uz zadržavanje postojećih gabarita i visina.

IV Stavljaju se van snage svi sprovedbeni i razvojni


V Svako, a posebno nadležni organi Federacije Bosne i

Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI Ova odluka će se dostaviti Vladi Federacije, federalnom

ministarstvu nadležnom za prostorno uređenje, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi sprovedbe mjera utvrđenih u tač. II-V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.

VII Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).

VIII Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog


IX Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana



Broj 06.2-2.3-64/15-7 4. marta 2015. godine

SarajevoPredsjedavajući Komisije

Dubravko Lovrenović, s. r.


osnovu članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1.


Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 3. do 5. ožujka 2015. godine, donijelo je

ODLUKU I.

Povijesni spomenik Zgrada željezničke postaje Šipad (zgrada bivše željezničke stanice Steinbeiss) u Jajcu proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 1705, posjedovni list broj 683, k.o. Jajce I, općina Jajce, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o sprovedbi odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljenog prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).



Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) će utvrditi tehničke uvjete i osigurati financijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče sa osnovnim podatcima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III. U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika, na prostoru

definiranom u točki I. stavak 2. ove odluke, utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- dopušteni su konzervatorsko-restauratorski radovi, konstruktivna sanacija, unutarnja adaptacija prilagođena novoj namjeni prostora, radovi koji će osigurati održivu uporabu objekta i radovi kojima je cilj prezentacija nacionalnog spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje i strukovni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine;

- spomenik može biti rabljen za stambene, kulturne, edukativne i ugostiteljske svrhe.

Na susjednim parcelama (k.č. 1115, 1114, 1113 i 1105) koje graniče sa zaštićenim prostorom izgrađeni su stambeni i stambeno-poslovni objekti i na njima je dopušteno tekuće održavanje uz zadržavanje postojećih gabarita i visina.





VI. Ova odluka će se dostaviti Vladi Federacije, federalnom

ministarstvu nadležnom za prostorno uređenje, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi sprovedbe mjera utvrđenih u toč. II. - V. ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.


pratećom dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).

VIII. Prema članku V., stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog





Broj 06.2-2.3-64/15-7 4. ožujka 2015. godine

SarajevoPredsjedatelj Povjerenstva

Dubravko Lovrenović, v. r.


темељу члана V став 4 Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39 став 1 Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 3. до 5. марта 2015. године, донијела је

ОДЛУКУ I

Историјски споменик - Зграда жељезничке станице Шипад (зграда бивше жељезничке станице Steinbeiss) у Јајцу проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: национални споменик).

Национални споменик се налази на простору означеном као к.ч. 1705, посједовни лист број 683, к.о. Јајце I, општина Јајце, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик се примјењују мјере заштите утврђене Законом о проведби одлука Комисије за заштиту националних споменика успостављене према Анексу 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 2/02, 27/02, 6/04 и 51/07).



Комисија за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија) ће утврдити техничке услове и обезбиједити финансијска средства за израду и постављање информационе табле са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III У циљу трајне заштите националног споменика, на

простору дефинисаном у тачки I став 2 ове одлуке, утврђују се сљедеће мјере заштите:

- допуштени су конзерваторско-рестаураторски радови, конструктивна санација, унутрашња адаптација прилагођена новој намјени простора, радови који ће да обезбиједе одрживу употребу објекта и радови којима је циљ презентација националног споменика, уз одобрење федералног


министарства надлежног за просторно уређење и стручни надзор надлежне службе заштите наслијеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине;

- споменик може да буде кориштен за стамбене, културне, едукативне и угоститељске сврхе.

На сусједним парцелама (к.ч. 1115, 1114, 1113 и 1105) које граниче са заштићеним простором изграђени су стамбени и стамбено-пословни објекти и на њима је допуштено текуће одржавање уз задржавање постојећих габарита и висина.


просторно-плански акти у дијелу у којем су у супротности са одредбама ове одлуке.


и Херцеговине, кантона, градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

VI Ова одлука ће се доставити Влади Федерације,

федералном министарству надлежном за просторно уређење, надлежној служби заштите наслијеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине и општинском органу управе надлежном за послове урбанизма и катастра, ради проведбе мјера утврђених у тач. II-V ове одлуке, те надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.


документацијом, које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на wеb-страници Комисије (http://www.kons.gov.ba).

VIII Према члану V став 4 Анекса 8 Општег оквирног





Број 06.2-2.3-64/15-7 4. марта 2015. године

Сарајево Предсједавајући Комисије Дубравко Ловреновић, с. р.


člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39. stav 1. Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 1. do 3. aprila 2014. godine, donijela je

ODLUKU I

Graditeljska cjelina - Vijećnica i Hotel Kaiser (sada Zavičajni muzej Gradiške) u Gradišci proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvata k.č. 445, posjedovni list broj 2689/139, k.č. 444, posjedovni list broj 1217/4, k.č. 443, posjedovni list broj 132/4, k.č. 446, z.k. uložak broj 281, posjedovni list broj 1134/0, k.č. 447, posjedovni list broj 2689/151, k.č. 448, posjedovni list broj 2689/151 i k.č. 449/1, posjedovni list broj 416/63, k.o. Gradiška-grad, općina Gradiška, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik primjenjuju se mjere zaštite utvrđene Zakonom o provođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika, ustanovljene u skladu sa Aneksom 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 9/02, 70/06 i 64/08).

II Vlada Republike Srpske dužna je osigurati pravne,

naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu, konzervaciju, rehabilitaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati finansijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske table sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se

sljedeći stepeni zaštite: I stepen zaštite primjenjuje se na prostor koji obuhvata

k.č. 444 i 445. U tom stepenu utvrđuju se sljedeće mjere zaštite: - dopušteni su isključivo radovi na restauraciji i

konzervaciji, kao i radovi koji će osigurati održivu upotrebu spomenika, uključujući i one radove čiji je cilj prezentacija nacionalnog spomenika, uz odobrenje ministarstva nadležnog za prostorno uređenje Republike Srpske (u daljem tekstu: nadležno ministarstvo) i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Republike Srpske (u daljem tekstu: nadležna služba zaštite);

- prilikom radova na restauraciji i konzervaciji objekata neophodno je sačuvati izvorni izgled;

- dijelove koji nedostaju restaurirati u izvornom obliku, iste veličine, od istoga ili istovrsnog materijala, primjenom istih tehnoloških pristupa u najvećoj mogućoj mjeri, ukoliko postoji pouzdana i dovoljno precizna dokumentacije o izvornom obliku;

- ukoliko nedostajuće dijelove nije moguće restaurirati u izvorni oblik, s obzirom na nedostupnost potrebne dokumentacije o izvornom stanju, potrebno ih je izvesti na način da budu nedvojbeno različiti od očuvanih dijelova, ali da ne narušavaju cjelinu arhitektonskog iskaza;

- nije dopuštena zamjena izvornih konstrukcijskih elemenata, otvora, postojećih materijala i untrašnjih elemenata, osim ako nesumnjivo bude utvrđeno da je njihovo zadržavanje nemoguće usljed stepena oštećenosti. U tom slučaju obavezno je njihovo odgovarajuće prezentiranje;

- projekat konzervatorsko-restauratorskih radova u enterijeru objekata mora biti zasnovan na metodološkom pristupu koji će biti usmjeren na zaštitu historijskih vrijednosti objekata;

- dopuštena je adaptacija prostora u cilju prilagođavanja prostora savremenim potrebama (instalacije grijanja i drugi radovi vezani za enterijer), pod uvjetom da se sačuvaju stilske


karakteristike objekata, uz odobrenje nadležnog ministarstva i stručni nadzor nadležne službe zaštite;

- s ciljem očuvanja i osiguranja održive upotrebe, dozvoljena je promjena namjene objekata u kulturne, obrazovne i turističke svrhe (biblioteka, muzej, multimedijalni centar).

II stepen zaštite primjenjuje se na prostor koji obuhvata k.č. 443, 446, 447, 448 i 449/1. U tom stepenu utvrđuju se mjere zaštite za sljedeće objekte:

Objekt Osnovne muzičke škole "Branko Smiljanić" i objekt Lovačkog doma

- dozvoljeni su isključivo radovi na sanaciji, restauraciji i rehabilitaciji objekata uz odobrenje nadležnog ministarstva i stručno nadziranje nadležne službe zaštite;

Zelena površina ispred Vijećnice koja obuhvata i fontanu, te ulica između Hotela Kajzer (sada Zavičajni muzej Gradiške) i Osnovne muzičke škole "Branko Smiljanić"

- nije dozvoljena nova izgradnja, odnosno intervencije koje mogu ugroziti nacionalni spomenik;

- nije dozvoljeno podizanje reklamnih tijela, oglasa i oznaka koje narušavaju vizure i zaklanjaju nacionalni spomenik.

IV Stavljaju se van snage svi provedbeni i razvojni


V Svako, a posebno nadležni organi Republike Srpske,

gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI Ova odluka dostaviće se Vladi Republike Srpske,

nadležnom ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provedbe mjera utvrđenih u tač. II–V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.



VIII Prema članu V stav 4 Aneksa 8. Općeg okvirnog





Broj 06.3-2.3-59/14-20 2. aprila 2014. godine




osnovu članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih

spomenika, na sjednici održanoj od 1. do 3. travnja 2014. godine, donijelo je

ODLUKU I.

Graditeljska cjelina – Vijećnica i Hotel Kaiser (sada Zavičajni muzej Gradiške) u Gradišci proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvata k.č. 445, posjedovni list broj 2689/139, k.č. 444, posjedovni list broj 1217/4, k.č. 443, posjedovni list broj 132/4, k.č. 446, z.k. uložak broj 281, posjedovni list broj 1134/0, k.č. 447, posjedovni list broj 2689/151, k.č. 448, posjedovni list broj 2689/151 i k.č. 449/1, posjedovni list broj 416/63, k.o. Gradiška-grad, općina Gradiška, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik primjenjuju se mjere zaštite utvrđene Zakonom o sprovođenju odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika, ustanovljenog sukladno Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Republike Srpske", broj 9/02, 70/06 i 64/08).


znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere za zaštitu, konzervaciju, rehabilitaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati financijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče sa osnovnim podatcima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III. U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se

sljedeći stupnjevi zaštite: I. stupanj zaštite primjenjuje se na prostor koji obuhvata

k.č. 444 i 445. U tome stupnju utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- dopušteni su isključivo radovi na restauraciji i konzervaciji, kao i radovi koji će osigurati održivu uporabu spomenika, uključujući i one radove čiji je cilj prezentacija nacionalnog spomenika, uz odobrenje ministarstva nadležnog za prostorno uređenje Republike Srpske (u daljem tekstu: nadležno ministarstvo) i strukovni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Republike Srpske (u daljem tekstu: nadležna služba zaštite);

- prilikom radova na restauraciji i konzervaciji objekata neophodno je sačuvati izvorni izgled;

- dijelove koji nedostaju restaurirati u izvornom obliku, iste veličine, od istoga ili istovrsnog materijala, primjenom istih tehnoloških pristupa u najvećoj mogućoj mjeri, ako postoji pouzdana i dovoljno precizna dokumentacije o izvornom obliku;

- ako nedostajuće dijelove nije moguće restaurirati u izvorni oblik, s obzirom na nedostupnost potrebne dokumentacie o izvornom stanju, potrebno ih je izvesti na način da budu nedvojbeno različiti od očuvanih dijelova, ali da ne narušavaju cjelinu arhitektonskog iskaza;

- nije dopuštena zamjena izvornih konstrukcijskih elemenata, otvora, postojećih materijala i unutarnjih elemenata, osim ako nesumnjivo bude utvrđeno da je njihovo zadržavanje nemoguće usljed stupnja


oštećenosti. U tome slučaju obvezno je njihovo odgovarajuće prezentiranje;

- projekt konzervatorsko-restauratorskih radova u enterijeru objekata mora biti zasnovan na metodološkom pristupu koji će biti usmjeren na zaštitu povijesnih vrijednosti objekata;

- dopuštena je adaptacija prostora u cilju prilagođavanja prostora suvremenim potrebama (instalacije grijanja i drugi radovi vezani za enterijer), pod uvjetom da se sačuvaju stilske karakteristike objekata, uz odobrenje nadležnog ministarstva i strukovni nadzor nadležne službe zaštite;

- s ciljem očuvanja i osiguranja održive uporabe, dozvoljena je promjena namjene objekata u kulturne, obrazovne i turističke svrhe (biblioteka, muzej, multimedijalni centar).

II. stupanj zaštite primjenjuje se na prostor koji obuhvata k.č. 443, 446, 447, 448 i 449/1. U tome stupnju utvrđuju se mjere zaštite za sljedeće objekte:

Objekt Osnovne muzičke škole "Branko Smiljanić" i objekt Lovačkog doma

- dozvoljeni su isključivo radovi na sanaciji, restauraciji i rehabilitaciji objekata uz odobrenje nadležnog ministarstva i strukovno nadziranje nadležne službe zaštite.

Zelena površina ispred Vijećnice koja obuhvata i fontanu, te ulica između Hotela Kajzer (sada Zavičajni muzej Gradiške) i Osnovne muzičke škole "Branko Smiljanić"

- nije dozvoljena nova izgradnja, odnosno intervencije koje mogu ugroziti nacionalni spomenik;

- nije dozvoljeno podizanje reklamnih tijela, oglasa i oznaka koje narušavaju vizure i zaklanjaju nacionalni spomenik.



V. Svatko, a posebice nadležni organi Republike Srpske,

gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI. Ova odluka dostavit će se Vladi Republike Srpske,

nadležnom ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provedbe mjera utvrđenih u toč. II. - V. ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.






objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u sljedećem sastavu: Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Amra Hadžimuhamedović, Dubravko Lovrenović i Ljiljana Ševo.

Broj 06.3-2.3-59/14-20 2. travnja 2014. godine

SarajevoPredsjedateljica Povjerenstva



темељу члана V став 4 Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39 став 1 Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 1. до 3. априла 2014. године, донијела је

ОДЛУКУ I

Градитељска цјелина - Вијећница и Хотел Кајзер (сада Завичајни музеј Градишке) у Градишци проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: национални споменик).

Национални споменик налази се на простору који обухвата к.ч. 445, посједовни лист број 2689/139, к.ч. 444, посједовни лист број 1217/4,, к.ч. 443, посједовни лист број 132/4, к.ч. 446, з.к. уложак број 281, посједовни лист број 1134/0, к.ч. 447, посједовни лист број 2689/151, к.ч. 448, посједовни лист број 2689/151 и к.ч. 449/1, посједовни лист број 416/63, к.о. Градишка-град, општина Градишка, Република Српска, Босна и Херцеговина.

На национални споменик примјењују се мјере заштите утврђене Законом о провођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика, установљене у складу с Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службени гласник Републике Српске", број 9/02, 70/06 и 64/08).

II Влада Републике Српске дужна је да обезбиједи

правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију, рехабилитацију и презентацију националног споменика.

Комисија за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове и обезбиједити финансијска средства за израду и постављање информационе табле са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III У циљу трајне заштите националног споменика,

утврђују се сљедећи степени заштите: I степен заштите примјењује се на простор који

обухвата к.ч. 444 и 445. У том степену утврђују се сљедеће мјере заштите:

- допуштени су искључиво радови на рестаурацији и конзервацији, као и радови који ће да обезбиједе одрживу употребу споменика, укључујући и оне радове чији је циљ презентација националног споменика, уз одобрење министарства надлежног за просторно уређење Републике Српске (у даљем тексту: надлежно министарство) и стручни надзор надлежне службе заштите наслијеђа на нивоу Републике Српске (у даљем тексту: надлежна служба заштите);

- приликом радова на рестаурацији и конзервацији објеката неопходно је да се сачува изворни изглед;


- дијелове који недостају рестаурирати у изворном облику, исте величине, од истога или истоврсног материјала, примјеном истих технолошких приступа у највећој могућој мјери, уколико постоји поуздана и довољно прецизна документације о изворном облику;

- уколико недостајуће дијелове није могуће рес-таурирати у изворни облик, с обзиром на недоступност потребне документацие о извор-ном стању, потребно их је извести на начин да буду недвојбено различити од очуваних дијелова, али да не нарушавају цјелину архитектонског исказа;

- није допуштена замјена изворних конструк-цијских елемената, отвора, постојећих мате-ријала и унтрашњих елемената, осим ако несу-мњиво буде утврђено да је њихово задржавање немогуће усљед степена оштећености. У том случају обавезно је њихово одговарајуће презен-товање;

- пројекат конзерваторско-рестаураторских радова у ентеријеру објеката мора да буде заснован на методолошком приступу који ће бити усмјерен на заштиту историјских вриједности објеката;

- допуштена је адаптација простора у циљу прилагођавања простора савременим потребама (инсталације гријања и други радови везани за ентеријер), под условом да се сачувају стилске карактеристике објеката, уз одобрење надлежног министарства и стручни надзор надлежне службе заштите;

- с циљем очувања и осигурања одрживе употребе, дозвољена је промјена намјене објеката у културне, образовне и туристичке сврхе (библиотека, музеј, мултимедијални центар).

II степен заштите примјењује се на простор који обухвата к.ч. 443, 446, 447, 448 и 449/1. У том степену утврђују се мјере заштите за сљедеће објекте:

Oбјекат Основне музичке школе "Бранко Смиљанић" и објекат Ловачког дома

- дозвољени су искључиво радови на санацији, рестаурацији и рехабилитацији објеката уз одобрење надлежног министарства и стручно надзирање надлежне службе заштите;

Зелена површина испред Вијећнице која обухвата и фонтану, те улица између Хотела Кајзер (сада Завичајни музеј Градишке) и Основне музичке школе "Бранко Смиљанић"

- није дозвољена нова изградња, односно интервенције које могу да угрозе национални споменик;

- није дозвољено подизање рекламних тијела, огласа и ознака које нарушавају визуре и заклањају национални споменик.



V Свако, а посебно надлежни органи Републике Српске,

градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

VI Ова одлука доставиће се Влади Републике Српске,

надлежном министарству, надлежној служби заштите и општинском органу управе надлежном за послове урбанизма и катастра, ради проведбе мјера утврђених у тач. II–V ове одлуке, те надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.



VIII Према члану V став 4 Анекса 8. Општег оквирног





Број 06.3-2.3-59/14-20 2. априла 2014. године

СарајевоПредсједавајућа Комисије Љиљана Шево, с. р.


člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39. stav 1 Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 4. do 6. novembra 2015. godine, donijela je

ODLUKU I

Graditeljska cjelina - Crkva Sv. Ante Padovanskog sa župnom kućom, općina Lukavac, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se sastoji od crkve, župne kuće i dvorišta.

Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvata k.č. 2401 i 2402/1, k.o. Lukavac (novi premjer), što odgovara k.č. 217/4, k.o. Bistrac (stari premjer), z.k. uložak br. 2089, općina Lukavac, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o sprovođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).

II Vlada Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:


Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati finansijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske table sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.


III U svrhu trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se

sljedeće mjere zaštite koje se odnose na prostor definiran u tački I stav 3 ove odluke:

- dopušteni su isključivo istraživački i konzervator-sko-restauratorski radovi, radovi na sanaciji i prezentaciji spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnoga za prostorno uređenje (u daljem tekstu: nadležno ministarstvo) i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: nadležna služba zaštite);

- prilikom radova na restauraciji objekta neophodno je sačuvati njegov izvorni izgled;

- dozvoljena je adaptacija prostora u cilju njegovog prilagođavanja savremenim potrebama (instalacije grijanja i drugi radovi vezani za enterijer) pod uvjetom da se ne ugroze spomeničke vrijednosti objekta, uz odobrenje nadležnog ministarstva i stručno nadziranje nadležne službe zaštite;

- objekat se može koristiti na način koji neće ugroziti integritet objekta i njegovo značenje u strukturi područja.

IV Stavljaju se van snage svi provedbeni i razvojni


V Svako, a posebno nadležni organi Federacije Bosne i


VI Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, nadležnom

ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi sprovođenja mjera utvrđenih u tač. II - V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.



VIII Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog









osnovu članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 4. do 6. studenoga 2015. godine, donijelo je

ODLUKU I.

Graditeljska cjelina - Crkva Sv. Ante Padovanskog sa župnom kućom, općina Lukavac, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se sastoji od crkve, župne kuće i dvorišta.

Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvata k.č. 2401 i 2402/1, k.o. Lukavac (novi premjer), što odgovara k.č. 217/4, k.o. Bistrac (stari premjer), z.k. uložak br. 2089, općina Lukavac, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o sprovođenju odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljenog prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).



Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati financijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče sa osnovnim podatcima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III. U svrhu trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se

sljedeće mjere zaštite koje se odnose na prostor definiran u točki I. stavak 3. ove odluke:

- dopušteni su isključivo istraživački i konzervatorsko-restauratorski radovi, radovi na sanaciji i prezentaciji spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnoga za prostorno uređenje (u daljem tekstu: nadležno ministarstvo) i strukovni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: nadležna služba zaštite);

- prilikom radova na restauraciji objekta neophodno je sačuvati njegov izvorni izgled;

- dozvoljena je adaptacija prostora u cilju njegovog prilagođavanja suvremenim potrebama (instalacije grijanja i drugi radovi vezani za enterijer) pod uvjetom da se ne ugroze spomeničke vrijednosti objekta, uz odobrenje nadležnog ministarstva i stručno nadziranje nadležne službe zaštite;

- objekat se može rabiti na način koji neće ugroziti integritet objekta i njegovo značenje u strukturi područja.

IV. Stavljaju se izvan snage svi provedbeni i razvojni




VI. Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, nadležnom

ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom organu


uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi sprovođenja mjera utvrđenih u toč. II. - V. ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.









Sarajevo Predsjedateljica Povjerenstva



темељу члана V став 4 Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39 став 1 Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 4. до 6. новембра 2015. године, донијела је

ОДЛУКУ I

Градитељска цјелина - Црква Св. Анте Падованског са жупном кућом, општина Лукавац, проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљем тексту: национални споменик).

Национални споменик се састоји од цркве, жупне куће и дворишта.

Национални споменик налази се на простору који обухвата к.ч. 2401 и 2402/1, к.о. Лукавац (нови премјер), што одговара к.ч. 217/4, к.о. Бистрац (стари премјер), з.к. уложак бр. 2089, општина Лукавац, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик се примјењују мјере заштите утврђене Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика успостављене према Анексу 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 2/02, 27/02, 6/04 и 51/07).



Комисија за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове и обезбиједити финансијска средства за израду и постављање информационе табле са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III У сврху трајне заштите националног споменика,

утврђују се сљедеће мјере заштите које се односе на простор дефинисан у тачки I став 3 ове одлуке:

- допуштени су искључиво истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови, радови на санацији и презентацији споменика, уз одобрење федералног министарства надлежнога за просторно уређење (у даљем тексту: надлежно министарство) и стручни надзор надлежне службе заштите наслијеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине (у даљем тексту: надлежна служба заштите);

- приликом радова на рестаурацији објекта неопходно је да се сачува његов изворни изглед;

- дозвољена је адаптација простора у циљу његовог прилагођавања савременим потребама (инсталације гријања и други радови везани за ентеријер) под условом да се не угрозе споменичке вриједности објекта, уз одобрење надлежног министарства и стручно надзирање надлежне службе заштите;

- објекат може да се користи на начин који неће да угрози интегритет објекта и његово значење у структури подручја.




и Херцеговине, кантона, градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

VI Ова одлука доставиће се Влади Федерације,

надлежном министарству, надлежној служби заштите и општинском органу управе надлежном за послове урбанизма и катастра, ради спровођења мјера утврђених у тач. II - V ове одлуке, те надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.



VIII Према члану V став 4 Анекса 8. Општег оквирног






СарајевоПредсједавајућа Комисије Љиљана Шево, с. р.


AGENCIJA ZA POŠTANSKI PROMET BOSNE I HERCEGOVINE

257 Na osnovu člana 61. Zakona o upravi ("Službeni glasnik

BiH", br. 32/02 i 102/09), člana 193. i 195. Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 i 41/13) i člana 6. i 12. Pravilnika o izdavanju licenci za obavljanje poštanskih usluga ("Službeni glasnik BiH", br. 43/09 i 57/14), a rješavajući po zahtjevu Društva za distribuciju, marketing i promet "City Express" d.o.o. Sarajevo za izdavanje licence za obavljanje poštanskih usluga direktne pošte, Vijeće Agencije za poštanski promet Bosne i Hercegovine, uz saglasnost Ministarstva komunikacija i prometa Bosne i Hercegovine, je na 130. sjednici održanoj dana 02.02.2016. godine, donijelo sljedeće

RJEŠENJE 1. Izdaje se licenca Društvu za distribuciju, marketing i

promet "City Express" d.o.o. Sarajevo (ID: 4200480930006), Mehmeda Spahe bb, Sarajevo, za obavljanje usluga direktne pošte - neadresovane pošiljke na period od 4 (četiri) godine, počev od dana dobijanja saglasnosti Ministarstva komunikacija i prometa Bosne i Hercegovine.

2. Društvo iz stava 1. dispozitiva će usluge direktne pošte - neadresovane pošiljke obavljati na teritoriji Bosne i Hercegovine.

3. Sastavni dio licence čine Uvjeti za korištenje licence za obavljanje usluga direktne pošte - neadresovane pošiljke.

4. Ovo Rješenje je konačno i bit će objavljeno u "Službenom glasniku BiH".

Obrazloženje

Agenciji za poštanski promet Bosne i Hercegovine, dana 14.01.2016. godine obratilo se Društvu za distribuciju, marketing i promet "City Express" d.o.o. Sarajevo zahtjevom za izdavanje licence za obavljanje poštanskih usluga direktne pošte.

Podnosilac zahtjeva je uz zahtjev priložio ovjerenu kopiju izvoda iz sudskog registra, matični i poreski broj, dokaz da protiv njega nije pokrenut stečajni postupak, izjavu da mu ranije nije ukidana licenca, kao i unificirane obrasce koje je izdala Agencija sa dokazom o uplati.

Postupajući po predmetnom zahtjevu, tokom koga je izvršena pažljiva analiza svih činjenica i podnesenih dokaza, kako pojedinačno tako i u njihovoj međusobnoj vezi, nesporno je utvrđeno da je podnosilac zahtjeva opravdao svoj zahtjev, te je Agencija utvrdila da isti zadovoljava sve uvjete propisane članom 7. stav (8.) Pravilnika, odnosno da su priloženi svi dokazi propisani članom 8. stav (4) Pravilnika.

Nakon provedenog postupka Agencija je, u skladu sa članom 10. stav. (6) Zakona o poštama Bosne i Hercegovine, pribavila saglasnost Ministarstva komunikacija i prometa Bosne i Hercegovine.

Agencija će u skladu sa članom 8. stav (2) Statuta Agencije za poštanski promet BiH ("Službeni glasnik BiH", br. 92/07), ovo rješenje objaviti u "Službenom glasniku BiH".

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, a u skladu sa odredbama člana 12. Pravilnika i člana 193. ZUP-a Bosne i Hercegovine, riješeno je kao u dispozitivu ovog rješenja.

Pouka o pravnom lijeku: Ovo rješenje je konačno i protiv istog nije dopuštena žalba, ali se može pokrenuti upravni spor tužbom kod Suda Bosne i Hercegovine u roku od 60 dana od dana prijema rješenja.

Broj 01-03-2-29-1-UP-1-5/16 02. februara 2016. godine

Sarajevo

Predsjedavajući Vijeća Agencije

Eduard Šakota, s. r.

Ministarstvo komunikacija i prometa Bosne i Hercegovine je dana 10.02.2016. godine dalo saglasnost broj 02-04-29-12-378-1/16 na Rješenje o izdavanju licence društvu "City Express" d.o.o. Sarajevo za obavljanje usluga direktne pošte broj 01-03-2-29-1-UP-1-5/16.

Na temelju članka 61. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", br. 32/02 i 102/09), članka 193. i 195. Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 i 41/13) i članka 6. i 12. Pravilnika o izdavanju licencija za obavljanje poštanskih usluga ("Službeni glasnik BiH", br. 43/09 i 57/14), a rješavajući po zahtjevu Društva za distribuciju, marketing i promet "City Express" d.o.o. Sarajevo za izdavanje licencije za obavljanje poštanskih usluga izravne pošte, Vijeće Agencije za poštanski promet Bosne i Hercegovine, uz suglasnost Ministarstva komunikacija i prometa Bosne i Hercegovine, je na 130. sjednici održanoj dana 2.2.2016. godine, donijelo sljedeće

RJEŠENJE 1. Izdaje se licencija Društvu za distribuciju, marketing i

promet "City Express" d.o.o. Sarajevo (ID: 4200480930006), Mehmeda Spahe bb, Sarajevo, za obavljanje usluga izravne pošte - neadresirane pošiljke na razdoblje od 4 (četiri) godine, počev od dana dobijanja suglasnosti Ministarstva komunikacija i prometa Bosne i Hercegovine.

2. Društvo iz stavka 1. dispozitiva će usluge izravne pošte - neadresirane pošiljke obavljati na području Bosne i Hercegovine.

3. Sastavni dio licencije čine Uvjeti za korištenje licencije za obavljanje usluga izravne pošte - neadresirane pošiljke.

4. Ovo Rješenje je konačno i bit će objavljeno u "Službenom glasniku BiH".

Obrazloženje

Agenciji za poštanski promet Bosne i Hercegovine, dana 14.1.2016. godine obratilo se Društvo za distribuciju, marketing i promet "City Express" d.o.o. Sarajevo zahtjevom za izdavanje licencije za obavljanje poštanskih usluga izravne pošte.

Podnositelj zahtjeva je, uz zahtjev priložio ovjerenu kopiju izvoda iz sudskog registra, matični i porezni broj, dokaz da protiv njega nije pokrenut stečajni postupak, izjavu da mu ranije nije ukidana licencija, kao i unificirane obrasce koje je izdala Agencija s dokazom o uplati.

Postupajući po predmetnom zahtjevu, tokom koga je izvršena pažljiva analiza svih činjenica i podnesenih dokaza, kako pojedinačno tako i u njihovoj međusobnoj vezi, nesporno je utvrđeno da je podnositelj zahtjeva opravdao svoj zahtjev, te je Agencija utvrdila da isti zadovoljava sve uvjete propisane člankom 7. stavak (8.) Pravilnika, odnosno da su priloženi svi dokazi propisani člankom 8. stavak (4) Pravilnika.


Nakon provedenog postupka Agencija je, sukladno članku 10. stavak (6) Zakona o poštama Bosne i Hercegovine, pribavila suglasnost Ministarstva komunikacija i prometa Bosne i Hercegovine.

Agencija će, sukladno članku 8. stavak (2) Statuta Agencije za poštanski promet BiH ("Službeni glasnik BiH", br. 92/07), ovo rješenje objaviti u "Službenom glasniku BiH".

Na temelju utvrđenog činjeničnog stanja, a sukladno odredbama članka 12. Pravilnika i članka 193. ZUP-a Bosne i Hercegovine, riješeno je kao u dispozitivu ovog rješenja.

Pouka o pravnom lijeku: Ovo rješenje je konačno i protiv istog nije dopuštena žalba, ali se može pokrenuti upravni spor tužbom kod Suda Bosne i Hercegovine u roku od 60 dana od dana prijama rješenja.

Broj 01-03-2-29-1-UP-1-5/16 2. veljače 2016. godine

Sarajevo

Predsjedatelj Vijeća Agencije

Eduard Šakota, v. r.

Ministarstvo komunikacija i prometa Bosne i Hercegovine je dana 10.2.2016. godine dalo suglasnost broj 02-04-29-12-378-1/16 na Rješenje o izdavanju licencije društvu "City Express" d.o.o. Sarajevo za obavljanje usluga izravne pošte broj 01-03-2-29-1-UP-1-5/16.

На основу члана 61. Закона о управи ("Службени гласник БиХ", број 32/02 и 102/09), члана 193. и 195. Закона о управном поступку ("Службени гласник БиХ", бр.29/02, 12/04, 88/07, 93/09 и 41/13) и члана 6. и 12. Правилника о издавању лиценци за обављање поштанских услуга ("Службени гласник БиХ", бр 43/09 и 57/14), а рјешавајући по захтјеву Друштва за дистрибуцију, маркетинг и промет "City Express" д.о.о. Сарајево за издавање лиценце за обављање поштанских услуга директне поште, Савјет Агенције за поштански саобраћај Босне и Херцеговине, уз сагласност Министарства комуникација и транспорта Босне и Херцеговине, је на 130. сједници одржаној дана 02.02.2016. године, донио следеће

РЈЕШЕЊЕ 1. Издаје се лиценца Друштву за дистрибуцију,

маркетинг и промет "City Express" д.о.о. Сарајево (ID: 4200480930006), Мехмеда Спахе бб, Сарајево, за обављање услуга директне поште - неадресоване пошиљке на период од 4 (четири) године, почев од дана добијања сагласности Министарства комуникација и транспорта Босне и Херцеговине.

2. Друштво из става 1. диспозитива ће услуге директне поште - неадресоване пошиљке обављати на територији Босне и Херцеговине.

3. Саставни дио лиценце чине Услови за кориштење лиценце за обављање услуга директне поште - неадресоване пошиљке.

4. Ово Рјешење је коначно и биће објављено у "Службеном гласнику БиХ".

Образложење

Агенцији за поштански саобраћај Босне и Херцеговине дана, 14.01.2016. године обратило се Друштву за дистрибуцију, маркетинг и промет "City Express" д.о.о. Сарајево захтјевом за издавање лиценце за обављање поштанских услуга директне поште.

Подносилац захтјева је уз захтјев приложио овјерену копију извода из судског регистра, матични и порески број, доказ да против њега није покренут стечајни поступак, изјаву да му раније није укидана лиценца, као и

унифициране обрасце које је издала Агенција са доказом о уплати.

Поступајући по предметном захтјеву, током кога је извршена пажљива анализа свих чињеница и поднесених доказа, како појединачно тако и у њиховој међусобној вези, неспорно је утврђено да је подносилац захтјева оправдао свој захтјев, те је Агенција утврдила да исти задовољава све услове прописане чланом 7. став (8.) Правилника, односно да су приложени сви докази прописани чланом 8. став (4) Правилника.

Након проведеног поступка Агенција је, у складу са чланом 10. став. (6) Закона о поштама Босне и Херцеговине, прибавила сагласност Министарства комуникација и транспорта Босне и Херцеговине.

Агенција ће у складу са чланом 8. став (2) Статута Агенције за поштански саобраћај БиХ ("Службени гласник БиХ", бр.92/07), ово рјешење објавити у "Службеном гласнику БиХ".

На основу утврђеног чињеничног стања, а у складу са одредбама члана 12. Правилника и члана 193. ЗУП-а Босне и Херцеговине, ријешено је као у диспозитиву овог рјешења.

Поука о правном лијеку: Ово рјешење је коначно и против истог није допуштена жалба, али се може покренути управни спор тужбом код суда Босне и Херцеговине у року од 60 дана од дана пријема рјешења.

Број 01-03-2-29-1-УП-1-5/16 02. фебруара 2016. године

Сарајево

Предсједавајући Савјета Агенције

Едуард Шакота, с. р.

Министарство комуникација и транспорта Босне и Херцеговине је дана 10.02.2016. године дало сагласност број 02-04-29-12-378-1/16 на Рјешење о издавању лиценце друштву City Express" д.о.о. Сарајево за обављање услуга директне поште број 01-03-2-29-1-УП-1-5/16.

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

258 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 5103/15, rješavajući apelaciju Srećka Šapine, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 3. februara 2016. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Srećka Šapine. Utvrđuje se povreda člana II/3.d) Ustava Bosne i

Hercegovine i člana 5. stav 1.e) i stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Javnoj ustanovi Kantonalni centar za socijalni rad Sarajevo, Službi socijalne zaštite Općine Novi Grad, da preduzme aktivnosti radi osiguravanja apelantovih prava koja proizlaze iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1.e) i stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u skladu s ovom odlukom.


Nalaže se Javnoj ustanovi Kantonalni centar za socijalni rad Sarajevo, Službi socijalne zaštite Općine Novi Grad, da, u skladu s članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Srećko Šapina (u daljnjem tekstu: apelant), koji je trenutno smješten u Javnu ustanovu Zavod za zbrinjavanje mentalno-invalidnih lica "Drin" Fojnica (u daljnjem tekstu: Zavod), podnio je 19. novembra 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud), navodeći da je od 31. marta 2015. godine nezakonito smješten u navedeni zavod.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Zavoda i Javne ustanove Kantonalni centar za socijalni rad Kantona Sarajevo – Služba socijalne zaštite Općine Novi Grad (u daljnjem tekstu: Služba socijalne zaštite) zatraženo je 8. decembra 2015. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Zavod je odgovor na apelaciju dostavio 16. decembra 2015. godine, a Služba socijalne zaštite 22. decembra 2015. godine.

III. Činjenično stanje

4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

5. Apelant se u periodu od 2002. godine do 2007. godine nalazio na liječenju u JU Psihijatrijska bolnica Kantona Sarajevo. U toku tih liječenja apelantu je uspostavljena dijagnoza F 19.2/psihički poremećaji i poremećaji ponašanja uzrokovani uzimanjem više droga.

6. Apelantova majka Mirsa Šapina je 28. novembra 2007. godine Općinskom sudu u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) podnijela prijedlog protiv apelanta radi oduzimanja apelantu poslovne sposobnosti.

7. Odlučujući o navedenom prijedlogu, Općinski sud je donio Rješenje broj 65 0 V 029628 07 V od 14. januara 2008. godine kojim je apelantu oduzeta poslovna sposobnost. U obrazloženju rješenja navedeno je da je vještak neuropsihijatar dr. Omer Ćemalović u svom nalazu i mišljenju od 12. januara 2008. godine, a što je usmeno istakao i na ročištu pred sudom, utvrdio da je apelant lice koje već više godina pokazuje simptome duševne bolesti, procesne psihoze shizofrenije uz istovremenu zloupotrebu različitih psihoaktivnih supstanci. Zbog navedenih tegoba apelant je pokazivao agresivno nasilničko ponašanje prema okolini, uključujući i najuže članove porodice, zbog čega je šest puta liječen stacionarno u različitim zdravstvenim ustanovama, a nakon otpusta bi u pravilu samovoljno prekidao terapijski režim i nastavljao konzumirati psihoaktivne supstance. Apelantova sposobnost da logički razmišlja značajno je reducirana, uključujući tu i sposobnost rasuđivanja. Također, navedeno je da je vještak istakao da je apelantu u stanjima egzacerbacije bolesti, što se manifestiralo produktivnom psihotičnom simptomatologijom, sposobnost bivala u potpunosti isključena i da zbog toga nije bio u stanju da adekvatno štiti svoja prava i interese uz direktno i neposredno ugrožavanje prava i interesa drugih lica. Kako se radi o hroničnom progresivnom i trajnom duševnom oboljenju

dodatno kompliciranom zloupotrebom psihoaktivnih supstanci, vještak je preporučio da se apelantu oduzme poslovna sposobnost. Slijedeći navedeno, primjenom odredbe člana 333. u vezi s odredbom člana 192. Porodičnog zakon, odlučeno je kao u dispozitivu rješenja.

8. Rješavajući po službenoj dužnosti u predmetu apelantovog stavljanja pod starateljstvo (u skladu s rješenjem Općinskog suda od 14. januara 2008. godine), Služba socijalne zaštite donijela je Rješenje broj 35/IV-23-550-105/08 od 1. aprila 2008. godine kojim je određeno da se apelant kao lice kojem se potpuno oduzima poslovna sposobnost stavlja pod starateljstvo. Za staraoca je imenovana apelantova majka Mirsa Šapina. Rješenjem su, zatim, bliže precizirane staraočeve dužnosti i određeno da starateljstvo nad apelantom prestaje ukoliko mu se u vanparničnom postupku vrati poslovna sposobnost. Protiv tog rješenja bila je dopuštena žalba Federalnom ministarstvu rada i socijalne politike, ali, prema stanju spisa, žalba nije izjavljena.

9. Rješavajući o zahtjevu apelantove majke u predmetu apelantovog smještaja u Zavod, Služba socijalne zaštite je, na osnovu člana 3. Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštiti civilnih žrtava rata i zaštiti porodice s djecom ("Službene novine Federacije BiH" br. 36/99, 54/04, 39/06 i 14/09), člana 4. stav 1. Zakona o socijalnoj zaštiti, zaštiti civilnih žrtava rata i zaštiti porodice s djecom – Prečišćeni tekst ("Službene novine Kantona Sarajevo" broj 38/14) i člana 200. Zakona o upravnom postupku, donijela Rješenje broj 35/IV-16-545-82/15 od 8. aprila 2015. godine kojim je apelantu priznato pravo na smještaj u Zavod od 31. marta 2015. godine, kojim je određeno da će smještaj trajati dok za to bude postojala potreba (tačka 1. izreke rješenja), te je daljnjim tačkama (od 2. do 5) reguliran način učešća u troškovima smještaja.

10. Zavod je dostavio ugovor o načinu i uvjetima smještaja i izdržavanja korisnika u Zavodu za 2015. godinu, koji je zaključen nakon provedenog postupka prijema apelanta kao korisnika u Zavod. Ugovor je zaključila Javna ustanova Kantonalni centar za socijalni rad Kantona Sarajevo kao naručilac usluga sa Zavodom. Ugovor je zaključen na osnovu člana 4. Zakona o preuzimanju prava i obaveza osnivača nad ustanovama socijalne zaštite u Federaciji BiH ("Službene novine Federacije BiH" broj 31/08) i člana 45. stav 3. Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice s djecom. U članu 2. ugovora navedeno je da Zavod vodi odgovarajuću dokumentaciju o kompletnom sociozdravstvenom stanju korisnika, te podnosi sociozdravstveni izvještaj o životu i zdravlju korisnika usluga jednom godišnje, a na zahtjev naručioca usluga i više puta. Prema navedenom članu, Zavod se obavezuje da, prije odlaska korisnika na vikend ili duže odsustvo, traži usmenu, a kada ocijeni da je potrebno, i pismenu saglasnost naručioca usluga. Članovima 3˗5. ugovora regulirani su cijena i način plaćanja usluga.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

11. Apelant u navodima apelacije nije eksplicitno naveo koje mu je ustavno pravo povrijeđeno. Apelant navodi da je 31. marta 2015. godine smješten u Zavod i da je to treći put da ga socijalni radnik Psihijatrijske bolnice "Jagomir" i Centar za socijalni rad smještaju u Zavod, a da je prije toga u periodu od 2008. godine dva puta bio smješten u Zavod "Bakovići". Apelant je naveo da bi želio izaći iz Zavoda jer smatra da uz lijekove može živjeti i u svojoj kući. Apelant traži da mu Ustavni sud dosudi odštetu u visini oduzetih penzija za šest godina.


b) Odgovor na apelaciju

12. Služba socijalne zaštite u odgovoru na apelaciju navela je da je apelant u više navrata hospitaliziran u Psihijatrijskoj bolnici Sarajevo, a također je liječen i ambulantno i stacionirano u Zavodu za alkoholizam i druge toksikomanije. U toku liječenja postavljena je dijagnoza F 19.2 (psihički poremećaji i poremećaji ponašanja uzrokovani uzimanjem više droga). Uslijed nasilničkog ponašanja 2002. godine, apelantu je bila izrečena kazna zatvora od dva mjeseca i sigurnosna mjera obaveznog liječenja zavisnosti od droga i alkohola. Apelantu je pravosnažnim rješenjem Općinskog suda od 14. januara 2008. godine oduzeta poslovna sposobnost, te je nakon toga smješten u Zavod za zbrinjavanje mentalno invalidnih osoba "Bakovići". U međuvremenu, apelant je na insistiranje staraoca, majke Mirse Šapina, i vlastito insistiranje napustio ustanovu kada je i prekinuo terapiju, odnosno uzimati lijekove i ponovo počeo zloupotrebljavati psihoaktivne supstance. Apelant se od 31. marta 2015. godine uz staraočevu saglasnost nalazi u Zavodu.

13. Zavod je naveo da je apelant korisnik njegovih usluga od 31. marta 2015. godine, te da od svog dolaska odbija saradnju u punom kapacitetu. S obzirom na to da je apelant korisnik kod kojeg postoji veliki rizik od asocijalnih ispada, nadzor nad njim je pojačan. Također je navedeno da je u svakoj prilici kada je apelant bio bez nadzora i bez prisustva autoriteta napravio ozbiljne propuste koji nanose štetu njegovom zdravlju. Apelant, također, pričinjava poteškoće i porodici, a majka je posebno izložena pritisku da mu daje novac. Dalje je navedeno da apelant boravi u jednom od najbolje opremljenih odjeljenja i to je odjeljenje otvorenog karaktera.

V. Relevantni propisi

14. U Zakonu o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom ("Službeni glasnik FBiH" br. 36/99, 54/04, 39/06 i 14/09) relevantne odredbe glase:

Član 1. Ovim zakonom uređuje se: osnove socijalne zaštite građana i njihovih porodica,

osnovna prava iz socijalne zaštite i korisnici prava iz socijalne zaštite,

[….] finansiranje i druga pitanja od značaja za ostvarivanje

osnovnih prava iz socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom u Federaciji Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Federacija).

Član 3. stav 1. Djelatnost socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i

zaštite porodice sa djecom obavljaju ustanove socijalne zaštite, ili općinska služba za upravu.

Član 41. Smještaj u ustanovu socijalne zaštite (u daljem tekstu:

ustanova), mogu ostvariti djeca i odrasla lica kojima je potrebna stalna briga i pomoć u zadovoljavanju njihovih životnih potreba, a ne mogu ih ostvariti u vlastitoj ili drugoj porodici ili na drugi način.

Član 42. st. 1. i 2. O smještaju u ustanove odlučuje centar za socijalni rad

na čijem području lice ima prebivalište, na osnovu mišljenja stručnog tima centra, izvršne odluke suda, organa staratelja ili na osnovu nalaza i mišljenja stručne komisije o nesposobnosti za rad, odnosno nalaza i mišljenja odgovarajuće zdravstvene ustanove.

Centar za socijalni rad, koji je smjestio lice u ustanovu, dužan je, radi brige, zaštite, liječenja fizičkog ili mentalnog zdravlja tog lica, pratiti njegov tretman u ustanovi.

Član 45. Cijenu usluge koju pruža ustanova utvrđuje osnivač

ustanove. Troškove smještaja u ustanovu snosi smješteno lice,

roditelj, usvojitelj, staratelj ili srodnik koji je, saglasno zakonu, dužan da izdržava to lice, odnosno pravno ili fizičko lice koje je ugovorom preuzelo obavezu plaćanja troškova.

Ugovorom iz stava 2. ovog člana uređuju se međusobni odnosi centra za socijalni rad i ustanove, uvjeti i rok otkazivanja ugovora, visina i način isplate naknade, obveznik isplate naknade za smještaj lica, kao i druga pitanja.

15. U Zakonu o socijalnoj zaštiti, zaštiti civilnih žrtava rata i zaštiti porodice sa djecom – Prečišćeni tekst ("Službene novine Kantona Sarajevo" broj 38/14) relevantne odredbe glase:

Član 4. stav 1. Poslove iz oblasti socijalne zaštite u prvom stepenu

obavlja Javna ustanova Kantonalni centar za socijalni rad Sarajevo (u daljem tekstu: Centar) putem službi socijalne zaštite (u daljem tekstu: Služba).

Član 56. Smještaj osoba u ustanove socijalne zaštite vrši se u

skladu sa Federalnim zakonom i ovim zakonom. Cijenu usluga koje pruža ustanova utvrđuje Vlada

Kantona na prijedlog ustanove. Smještaj u ustanovu socijalne zaštite neće se osigurati

osobi, kojoj po odredbama Porodičnog zakona srodnici obavezni na izdržavanje, mogu obezbijediti uvjete za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, o čemu zaključak donosi Stručni tim Službe.

Kantonalno ministarstvo donijeće pravilnik kojim će se definisati kriteriji za utvrđivanje visine učešća srodnika u troškovima smještaja u ustanovi.

Član 57. Ukoliko porodica ne može obezbijediti uvjete za

zadovoljavanje osnovnih životnih potreba donosi se rješenje o smještaju u ustanovu, kojim se utvrđuje:

potreba smještaja, ustanova u koju se smješta, početak i eventualno trajanje smještaja, troškovi smještaja.

Član 58. O smještaju u ustanove socijalne zaštite zaključuje se

ugovor između ustanove i Centra. Centar zaključuje ugovor sa korisnikom, odnosno

srodnicima koji su po zakonu obavezni da ga izdržavaju. Ugovorom iz prethodnog stava može se utvrditi da,

ukoliko korisnik koji je vlasnik pokretne ili nepokretne imovine nije u mogućnosti da plaća troškove smještaja ili osobe koje su po odredbama Porodičnog zakona obavezne da ga izdržavaju odbiju da plaćaju troškove smještaja ili ne uplaćuju ugovorenu cijenu smještaja, Centar troškove smještaja može namiriti iz njegove imovine.

16. U Porodičnom zakonu ("Službene novine Federacije BiH" br. 35/05, 41/05 i 31/14) relevantne odredbe glase:

Član 160. (1) Starateljstvo je oblik zaštite maloljetnih osoba bez

roditeljskog staranja i punoljetnih osoba koje nisu sposobne, ili koje nisu u mogućnosti starati se o sebi, svojim pravima, interesima i obavezama.


(2) Štićenici su osobe pod starateljstvom.

Član 163. Organ starateljstva poslove starateljstva vrši putem

imenovanog staratelja ili neposredno preko stručne osobe.

Član 180. st. 1. i 4. (1) Staratelj je dužan podnijeti organu starateljstva

izvještaj o svom radu i o stanju štićenikove imovine u januaru svake godine za prethodnu godinu, kao i kad to zatraži organ starateljstva. (…)

(4) Organ starateljstva dužan je savjesno razmotriti izvještaj i, prema potrebi, poduzeti odgovarajuće mjere za zaštitu interesa štićenika.

17. U Zakonu o vanparničnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 2/98 i 39/04) relevantne odredbe glase:

Članak 45. U postupku zadržavanja u zdravstvenoj ustanovi sud

odlučuje o zadržavanju duševno bolesne osobe u zdravstvenoj ustanovi kada je zbog prirode bolesti neophodno da ta osoba bude ograničena u slobodi kretanja ili kontaktiranja sa vanjskim svijetom, kao i njenom otpuštanju kad prestanu razlozi zbog kojih je zadržana.

Postupak iz stavka 1. ovog članka mora se završiti što prije, a najkasnije u roku od sedam dana.

18. U Zakonu o zaštiti lica sa duševnim smetnjama ("Službene novine FBiH" br. 37/01, 40/02, 52/11 i 14/13) relevantne odredbe glase:

Član 1. Ovim zakonom propisuju se osnovna načela, način

organizovanja i provođenja zaštite te pretpostavke za primjenu mjera i postupanje prema osobama sa duševnim smetnjama.

Član 10. O svakom prisilnom smještaju punoljetnih osoba sa

duševnim smetnjama bez njihova pristanka, odnosno djece i maloljetnih osoba sa duševnim smetnjama i osoba lišenih poslovne sposobnosti bez pristanka njihovih zakonskih zastupnika odlučuje sud.

Postupci po odredbama ovog zakona su hitni. Zdravstvena ustanova mora obavijestiti komisiju za

zaštitu osoba sa duševnim smetnjama o svakom slučaju oduzimanja slobode iz stava 1. ovog člana.

Član 22. Osoba sa težim duševnim smetnjama koja uslijed svoje

duševne smetnje ozbiljno i direktno ugrožava vlastiti život ili zdravlje ili sigurnost, odnosno život ili zdravlje ili sigurnost drugih osoba može se smjestiti u zdravstvenu ustanovu bez svog pristanka, po postupku za prisilno zadržavanje i prisilni smještaj propisanim ovim zakonom.

Dijete, maloljetna osoba ili osoba lišena poslovne sposobnosti može se iz razloga navedenih u stavu 1. ovog člana smjestiti u zdravstvenu ustanovu i bez pristanka njenog zakonskog zastupnika po postupku za prisilno zadržavanje ili prisilni smještaj propisanim ovim zakonom.

Član 23. stav 1. Osoba iz člana 22. ovog zakona primit će se u zdravstvenu

ustanovu nadležnu prema članu 12. stav 1. ovog zakona na osnovu uputnice doktora medicine koji nije zaposlen u dotičnoj zdravstvenoj ustanovi i koji je tu osobu lično pregledao i napisao propisanu ispravu o tom pregledu.

Član 26. Kada psihijatar utvrdi postojanje razloga za prisilno

zadržavanje iz člana 22. ovog zakona, dužan je u roku od 72 sata donijeti odluku o prisilnom zadržavanju koja se sa obrazloženjem upisuje u liječničku dokumentaciju.

Psihijatar će tu odluku saopštiti prisilno zadržanoj osobi na primjeren način i upoznati je s razlozima i ciljevima njenog prisilnog zadržavanja te sa njenim pravima i dužnostima po ovom zakonu.

Član 27. Zdravstvena ustanova koja je prisilno zadržala osobu sa

duševnim smetnjama iz člana 22. ovog zakona dužna je o tome bez odgađanja, a najkasnije u roku 24 sata od donošenja odluke o prisilnom zadržavanju, neposredno ili putem elektronskih sredstava komuniciranja dostaviti nadležnom sudu, na području kojega se nalazi zdravstvena ustanova, obavijest o prisilnom zadržavanju zajedno sa liječničkom dokumentacijom o pregledu osobe sa duševnim smetnjama sa obrazloženjem razloga za prisilno zadržavanje.

Zdravstvena ustanova dužna je obavijest o prisilnom zadržavanju dostaviti u roku iz stava 1. ovog člana izdavaocu uputnice, zakonskom zastupniku prisilno zadržane osobe, nadležnom centru za socijalni rad i komisiji za zaštitu osoba sa duševnim smetnjama.

Centar za socijalni rad iz stava 2. ovog člana nadležan je prema posljednjem prebivalištu odnosno boravištu prisilno zadržane osobe, a ako je prebivalište odnosno boravište prisilno zadržane osobe nepoznato prema području na kojem se nalazi zdravstvena ustanova.

[…]

Član 29. stav 1. U postupku prisilnog smještaja osobe sa duševnim

smetnjama u zdravstvenu ustanovu odlučuje nadležni sud u vanparničnom postupku.

Član 30. Kada nadležni sud primi obavijest o prisilnom

zadržavanju ili na koji drugi način sazna za prisilno zadržavanje, donijet će rješenje o pokretanju postupka po službenoj dužnosti i postaviti osobi punomoćnika iz redova advokata radi zaštite njenih prava ako to ona već nije učinila, odnosno ako zaštita njenih prava u postupku nije osigurana na drugi način.

Sud je dužan da ispita sve okolnosti koje su od značaja za donošenje rješenja i da sasluša sve osobe koje imaju saznanje o bitnim činjenicama.

Ukoliko je to moguće i ako to neće štetno uticati na zdravlje duševno bolesne osobe, sud će saslušati i tu osobu.

Član 31. Prije donošenja odluke o prisilnom smještaju ili o otpustu

osobe sa duševnim smetnjama, sud je dužan pribaviti pisano mišljenje jednog od psihijatara sa liste stalnih sudskih vještaka koji nije zaposlen u zdravstvenoj ustanovi u kojoj se nalazi prisilno zadržana osoba, o tome da li je prisilni smještaj u zdravstvenoj ustanovi neophodan […].

Član 32. Po završenom postupku sud je dužan odmah, a najkasnije

u roku tri dana, da donese rješenje kojim će odlučiti da li se osoba zadržana u zdravstvenoj ustanovi može i dalje zadržavati ili će se pustiti iz zdravstvene ustanove.

O svojoj odluci sud obavještava centar za socijalni rad.

Član 33. Ako sud odluči da se primljena osoba zadrži u

zdravstvenoj ustanovi odredit će i vrijeme zadržavanja koje ne može biti duže od šest mjeseci.

Zdravstvena ustanova je dužna da sudu, po potrebi, dostavlja izvještaje o promjenama u zdravstvenom stanju zadržane osobe.


Član 34. Ako zdravstvena ustanova procijeni da prisilno smještena

osoba treba ostati smještena i nakon isteka trajanja prisilnog smještaja određenog u rješenju suda, dužna je da 15 dana prije isteka toga vremena predloži sudu donošenje rješenja o produženju prisilnog smještaja.

Sud može odrediti produženje u intervalima koji nisu duži od šest mjeseci.

Član 35. Rješenje o produženom prisilnom smještaju sud donosi po

istom postupku po kojem donosi i prvo rješenje o prisilnom smještaju.

Sud je dužan rješenje o produženom prisilnom smještaju donijeti najkasnije do isteka prethodno određenog trajanja prisilnog smještaja.

Član 37. Protiv rješenja o prisilnom smještaju u zdravstvenoj

ustanovi i puštanju iz zdravstvene ustanove žalbu mogu izjaviti zdravstvena ustanova koja je zadržala osobu sa duševnim smetnjama, zadržana osoba, njezin staratelj odnosno privremeni zastupnik i centar za socijalni rad, i to u roku osam dana od dana prijema rješenja.

Prvostepeni sud će žalbu sa spisima bez odlaganja dostaviti drugostepenom sudu, koji je dužan da donese odluku u roku tri dana od dana prijema žalbe.

Član 39. Prisilno smještena osoba otpustit će se iz zdravstvene

ustanove odmah pošto istekne vrijeme prisilnog smještaja određeno u rješenju suda o prisilnom smještaju.

Član 41. Kada u slučajevima propisanim ovim zakonom osobu sa

duševnim smetnjama treba otpustiti iz zdravstvene ustanove, a ona zbog svojeg psihofizičkog stanja i uvjeta u kojima živi nije sposobna brinuti se o sebi niti ima osobe koje su po zakonu dužne i mogu se brinuti o njoj, premjestit će se iz zdravstvene ustanove u socijalnu ustanovu po postupku predviđenom propisima o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom.

O premještanju iz stava 1. ovog člana zdravstvena ustanova izvijestit će odmah sud koji je donio odluku o prisilnom smještaju ili o otpustu.

VI. Dopustivost

19. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

20. U skladu s članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako je podnesena u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

21. U pogledu dopustivosti, Ustavni sud smatra da se apelant obratio Ustavnom sudu zbog činjenice da je 31. marta 2015. godine smješten u Zavod, čime su mu ugrožena osnovna ljudska prava, pa Ustavni sud, podržavajući svoju praksu u predmetima koji su s tog aspekta pokretali gotovo identična pitanja (vidi Ustavni sud, odluke o dopustivosti i meritumu br. AP 2472/11 od 31. januara 2013. godine, AP 620/13 od 25. aprila 2013. godine, AP 2440/11 od 16. maja 2013. godine, AP 3507/11 od 25. juna 2013. godine, dostupne na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba), zaključuje da je

apelacija dopustiva, u smislu člana 18. stav (2) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

22. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (2), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

23. Apelant navodi da je u Zavod smješten protiv svoje volje i da je time lišen osnovnih ljudskih prava, prije svega slobode, iz čega proizlazi da smatra da mu je prekršeno pravo na ličnu slobodu i sigurnost iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1.e) i stav 4. Evropske konvencije.

Pravo na ličnu slobodu i sigurnost

24. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

d) Pravo na ličnu slobodu i sigurnost. 25. Član 5. Evropske konvencije u relevantnom dijelu

glasi: (1) Svako ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Niko

ne može biti lišen slobode osim u sljedećim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom:

e) u slučaju zakonitog pritvaranja osobe da bi se spriječilo širenje zaraznih bolesti, kao i zakonitog pritvaranja duševno poremećenih osoba, alkoholičara ili ovisnika o drogama ili skitnica [...].

(4) Svako ko je lišen slobode hapšenjem ili pritvaranjem ima pravo pokrenuti postupak u kome će sud brzo odlučiti o zakonitosti njegovog pritvaranja i naložiti puštanje na slobodu ako je pritvaranje bilo nezakonito.

26. Ustavni sud podsjeća na to da je o istom ili sličnom činjeničnom i pravnom osnovu odlučio u Odluci broj AP 2472/11 od 31. januara 2013. godine, u kojoj je razmatrao apelaciju apelantice kojoj je oduzeta poslovna sposobnost i koja je na osnovu rješenja Službe socijalne zaštite donesenog na osnovu federalnog Zakona o osnovama socijalne zaštite i kantonalnog Zakona o socijalnoj zaštiti smještena u Zavod, a nakon te odluke slijedile su i druge odluke (npr., AP 2440/11 od 16. maja 2013. godine i AP 2038/11 od 12. juna 2013. godine, sve odluke objavljene na www.ustavnisud.ba). U tim odlukama Ustavni sud je detaljno ukazao na kriterije koji, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud), moraju biti ispunjeni da bi se pritvor mentalno oboljelog lica smatrao kao pritvor koji nije "proizvoljan", tj. da bi bio ispunjen zahtjev "zakonitosti" u smislu člana 5. stav 1.e) Evropske konvencije (vidi, npr., AP 2472/11, tačke 39˗40, te 42. i 44). Dalje, primjenjujući te kriterije na situaciju koja je razmatrana u navedenoj odluci, Ustavni sud je zaključio da nije bilo sudske odluke ni prilikom prinudne hospitalizacije, niti prilikom apelanticinog smještaja u Zavod. Ustavni sud je naročito ukazao na to da je u tom slučaju apelantica smještena u Zavod na osnovu federalnog Zakona o osnovama socijalne zaštite i kantonalnog Zakona o socijalnoj zaštiti, ali da nisu uzete u obzir odredbe Zakona o zaštiti lica s duševnim smetnjama (u daljnjem tekstu: Zakon o zaštiti lica), koji propisuje način i postupak za utvrđivanje duševne poremećenosti pred nadležnim domaćim organom, kao i potrebu da se ispita da li vrsta i stepen "duševne poremećenosti" opravdavaju prisilno zatvaranje takvog lica. Također, Ustavni sud je ukazao na to da odredbe tog zakona propisuju ograničeno trajanje pritvora, odnosno prisilnog


smještaja uz obavezu da zdravstvena ustanova u kojoj se lice nalazi, po potrebi, dostavlja sudu izvještaje o zdravstvenom stanju tog lica. Ustavni sud je u navedenoj odluci zaključio da je Centar za socijalni rad imao mogućnost da postupi u smislu navedenih odredaba Zakona o zaštiti lica, što nije učinio, pa je utvrdio kršenje apelanticinog prava iz člana 5. stav 1.e) Evropske konvencije, ocijenivši da njeno lišavanje slobode, tj. prisilni smještaj u ustanovu, nije "zakonito", kako to zahtijeva Evropska konvencija (idem, tačka 46).

27. Ustavni sud je u citiranoj Odluci broj AP 2472/11 razmatrao i pitanje da li je apelantici omogućeno da o produžetku njenog lišavanja slobode, odnosno prisilnog smještaja odlučuje "sud" u određenim vremenskim intervalima, kako to propisuje član 5. stav 4. Evropske konvencije. S tim u vezi, Ustavni sud je u navedenoj odluci istakao da federalni Zakon o osnovama socijalne zaštite i kantonalni Zakon o socijalnoj zaštiti, na osnovu kojih je apelantica smještena u Zavod, ne predviđaju obavezan nadzor nad zakonitošću lišavanja slobode, odnosno prisilnog smještaja koji mora vršiti sud ili organ koji mora biti "nezavisan od izvršne vlasti i strana u postupku", kako to predviđa Evropska konvencija. Nasuprot tome, obrazloženo je da odredbe Zakona o zaštiti lica predviđaju obaveznu odluku suda, tj. da isključivo sud odlučuje o prisilnom smještaju duševno poremećenog lica, zatim da isključivo sud odlučuje o produženju prisilnog smještaja, kao i o otpustu iz zdravstvene ustanove. Imajući u vidu činjenicu da je već prethodno konstatirao da Služba socijalne zaštite nije postupala u smislu navedenih odredaba Zakona o zaštiti lica, nego da je apelanticin prisilni smještaj izvršila u smislu odredaba federalnog Zakona o osnovama socijalne zaštite i kantonalnog Zakona o socijalnoj zaštiti koji ne predviđaju niti jedan kriterij koji mora biti ispunjen u smislu člana 5. stav 4. Evropske konvencije, Ustavni sud je u tački 50. navedene odluke zaključio da je na taj način prekršeno apelanticino pravo iz člana 5. stav 4. Evropske konvencije.

28. U vezi s navedenim, Ustavni sud ukazuje na to da je i Evropski sud razmatrao tri aplikacije koje su pokretale slična činjenična i pravna pitanja u kontekstu smještaja u Zavod na osnovu rješenja koje je donijela Služba socijalne zaštite u smislu odredaba federalnog Zakona o osnovama socijalne zaštite i kantonalnog Zakona o socijalnoj zaštiti (vidi Evropski sud, Hadžimejlić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, presuda od 3. novembra 2015. godine, aplikacije br. 3427/13, 74569/13 i 7157/14). Naime, Evropski sud je u navedenoj presudi prvenstveno prezentirao konkretne okolnosti smještaja aplikanata u Zavod, te konstatirao da je u odnosu na aplikanticu Z. H. i aplikanta M. C. Ustavni sud prethodno razmatrao njihove apelacije i da je u svojim odlukama konstatirao da su ti aplikanti smješteni u Zavod na osnovu rješenja Službe socijalne zaštite donesenih u smislu odredaba federalnog Zakona o osnovama socijalne zaštite i kantonalnog Zakona o socijalnoj zaštiti, kao i da nije bilo sudske odluke niti prilikom prinudne hospitalizacije, niti prilikom smještaja aplikanata u Zavod. Također, Evropski sud je istakao da je Ustavni sud zaključio da postoji kršenje prava iz člana 5. stav 1.e) Evropske konvencije, jer aplikanti nisu lišeni slobode primjenom odredaba Zakona o zaštiti lica koji propisuje mogućnost, uvjete, način i postupak zadržavanja, odnosno pritvaranja lica s mentalnim poremećajima, te da njihovim lišavanjem slobode nije ispunjen zahtjev "zakonitosti" u smislu Evropske konvencije. Osim toga, Evropski sud je ukazao na to da je Ustavni sud zaključio da postoji i kršenje člana 5. stav 4. Evropske konvencije jer nije bilo sudskog preispitivanja zakonitosti lišenja slobode aplikanata, te da je Ustavni sud shodno navedenom naredio nadležnim centima za socijalni rad da preduzmu mjere kako bi se osiguralo poštovanje prava aplikanata iz člana 5. st. 1. i 4.

Evropske konvencije. Evropski sud je konstatirao da je nakon odluka Ustavnog suda o neophodnosti lišenja slobode "aplikanata H. i C.", pravosnažnim rješenjima Općinskog suda u Kiseljaku od 29. novembra 2013. godine i Općinskog suda u Visokom od 8. septembra 2014. godine utvrđeno da zdravstveno stanje aplikanata nije takvo da opravdava nastavak njihovog prisilnog smještaja. Međutim, Evropski sud je zaključio da se uprkos tim odlukama Ustavnog suda situacija nije promijenila jer se aplikanti još uvijek nalaze u Zavodu na osnovu administrativnih odluka.

29. Evropski sud je konstatirao da aplikant E. B. nije podnosio apelaciju Ustavnom sudu prije podnošenja aplikacije Evropskom sudu, te da je u tom slučaju Evropski sud zaključio da se prigovor o neiscrpljivanju domaćih pravnih lijekova ne može prihvatiti u odnosu na aplikanta, imajući u vidu "sličnost činjeničnog stanja između ove i prve dvije aplikacije", a i s obzirom na to da je i aplikant B. od 8. decembra 1999. godine smješten u Zavod na osnovu rješenja Službe socijalne zaštite i da neophodnost njegovog prisilnog smještaja, koji traje već više od 15 godina, nikad nije ispitao nadležni sud.

30. Evropski sud je u vezi s navedenim ukazao na to da je tužena tvrdila da je cilj nastavka zadržavanja aplikanata u Zavodu bio zaštita njihovog interesa da budu socijalno zbrinuti. S tim u vezi, Evropski sud je konstatirao da je Ustavni sud već ispitao te argumente i utvrdio da domaći organi nisu postupili u skladu sa zahtjevima relevantnog domaćeg zakona koji se odnose na prisilan smještaj u ustanovu: svaki takav smještaj mora narediti nadležni sud, te s tim u vezi zaključio da Evropski sud ne vidi razloga da odstupi od utvrđenja Ustavnog suda (stav 56. presude).

31. U pogledu navedenih razmatranja, Evropski sud je zaključio da smještaj aplikanata u Zavod nije naređen u skladu sa zakonom propisanim postupkom u smislu člana 5. stav 1. Evropske konvencije, te je utvrdio povredu njihovih prava iz člana 5. stav 1. Evropske konvencije. S obzirom na njegov zaključak u vezi s članom 5. stav 1. Evropske konvencije, Evropski sud smatra da nije neophodno posebno ispitivati da li je u ovom slučaju došlo i do povrede člana 5. tačka 4. Evropske konvencije.

32. Dovodeći navedene stavove Ustavnog suda i Evropskog suda u vezu s činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud zapaža da je apelant (mada inicijalno uz dobrovoljni pristanak), također, lišen slobode i smješten u Zavod na osnovu zahtjeva majke kao staraoca imenovanog rješenjem Općinskog suda od 14. januara 2008. godine, pri čemu nije poštovana procedura propisana Zakonom o zaštiti lica, te da se nalazi u Zavodu od 31. marta 2015. godine, bez ikakvog sudskog preispitivanja produženja njegovog smještaja u smislu odredaba Zakona o zaštiti lica. Stoga, Ustavni sud smatra da su stavovi koji su izneseni u navedenim odlukama Ustavnog suda i Evropskog suda primjenjivi i na konkretni slučaj, pa u ovoj odluci Ustavni sud neće posebno obrazlagati kršenje prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1.e) i stav 4. Evropske konvencije, nego se poziva na obrazloženja i razloge date u Odluci broj AP 2472/11, jer se razlozi navedeni u toj odluci mogu primijeniti i na ovu odluku. S obzirom na to, Ustavni sud smatra da postoji kršenje apelantovog prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1.e) i stav 4. Evropske konvencije. Stoga, uzimajući u obzir činjenice konkretnog predmeta, te razloge navedene u Odluci broj AP 2472/11 od 31. januara 2013. godine u pogledu lišavanja slobode i apelantovog smještaja u Zavod, te ispitivanja zakonitosti produženja smještaja, Ustavni sud zbog istih razloga zaključuje da je i u konkretnom slučaju povrijeđeno apelantovo pravo na ličnu slobodu i sigurnost iz


člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1.e) i stav 4. Evropske konvencije.

Pitanje naknade nematerijalne štete

33. Apelant je zatražio naknadu nematerijalne štete zbog kršenja njegovih ustavnih prava. U smislu člana 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može u odluci kojom usvaja apelaciju odrediti naknadu nematerijalne štete, koja se, u smislu stava 2. navedenog člana, određuje na osnovu pravednosti, uzimajući u obzir standarde koji proizlaze iz prakse Ustavnog suda.

34. Imajući u vidu okolnosti konkretnog predmeta, te činjenicu da je apelantov boravak u Zavodu bio znatno kraći nego u drugim predmetima u kojima je Ustavni sud ranije dosuđivao naknadu na ime nematerijalne štete, kao i dosadašnju praksu (vidi Ustavni sud, odluke o dopustivosti i meritumu br. AP 3628/13 od 22. oktobra 2013. godine i AP 3443/13 od 16. septembra 2015. godine, dostupne na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba), Ustavni sud smatra da je apelantu dovoljna satisfakcija nalog nadležnim organima da preduzmu aktivnosti radi osiguravanja njegovih prava koja proizlaze iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1.e) i stav 4. Evropske konvencije.

VIII. Zaključak

35. Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju postoji kršenje prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1.e) Evropske konvencije, jer prilikom apelantovog smještaja i boravka u Zavodu nisu poštovani suštinski proceduralni propisi i pravila Zakona o zaštiti lica s duševnim smetnjama.

36. Također, postoji kršenje člana 5. stav 4. Evropske konvencije kada o apelantovom prisilnom smještaju u Zavod odluku nikada nije donio sud, niti neki drugi nezavisni organ.

37. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

38. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.

Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Mirsad Ćeman, s. r.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 5103/15, rješavajući apelaciju Srećka Šapine, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 3. veljače 2016. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Srećka Šapine. Utvrđuje se povreda članka II/3.(d) Ustava Bosne i

Hercegovine i članka 5. stavak 1.e) i stavak 4. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Javnoj ustanovi Kantonalni centar za socijalni rad Sarajevo, Službi socijalne zaštite Općine Novi Grad, da poduzme aktivnosti radi osiguravanja apelantovih prava koja proizlaze iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka

5. stavak 1.e) i stavak 4. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda sukladno ovoj odluci.

Nalaže se Javnoj ustanovi Kantonalni centar za socijalni rad Sarajevo, Službi socijalne zaštite Općine Novi Grad, da, sukladno članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Srećko Šapina (u daljnjem tekstu: apelant), koji je trenutno smješten u Javnu ustanovu Zavod za zbrinjavanje mentalno-invalidnih lica "Drin" Fojnica (u daljnjem tekstu: Zavod), podnio je 19. studenog 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud), navodeći da je od 31. ožujka 2015. godine nezakonito smješten u navedeni zavod.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Zavoda i Javne ustanove Kantonalni centar za socijalni rad Kantona Sarajevo – Služba socijalne zaštite Općine Novi Grad (u daljnjem tekstu: Služba socijalne zaštite) zatraženo je 8. prosinca 2015. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Zavod je odgovor na apelaciju dostavio 16. prosinca 2015. godine, a Služba socijalne zaštite 22. prosinca 2015. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

5. Apelant se u razdoblju od 2002. godine do 2007. godine nalazio na liječenju u JU Psihijatrijska bolnica Kantona Sarajevo. U tijeku tih liječenja apelantu je uspostavljena dijagnoza F 19.2/psihički poremećaji i poremećaji ponašanja uzrokovani uzimanjem više droga.

6. Apelantova majka Mirsa Šapina je 28. studenog 2007. godine Općinskom sudu u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) podnijela prijedlog protiv apelanta radi oduzimanja apelantu poslovne sposobnosti.

7. Odlučujući o navedenom prijedlogu, Općinski sud je donio Rješenje broj 65 0 V 029628 07 V od 14. siječnja 2008. godine kojim je apelantu oduzeta poslovna sposobnost. U obrazloženju rješenja navedeno je da je vještak neuropsihijatar dr. Omer Ćemalović u svom nalazu i mišljenju od 12. siječnja 2008. godine, a što je usmeno istakao i na ročištu pred sudom, utvrdio da je apelant osoba koja već više godina pokazuje simptome duševne bolesti, procesne psihoze shizofrenije uz istodobnu zlouporabu različitih psihoaktivnih supstanci. Zbog navedenih tegoba apelant je pokazivao agresivno nasilničko ponašanje prema okolini, uključujući i najuže članove obitelji, zbog čega je šest puta liječen stacionarno u različitim zdravstvenim ustanovama, a nakon otpusta bi u pravilu samovoljno prekidao terapijski režim i nastavljao konzumirati psihoaktivne supstance. Apelantova sposobnost da logički razmišlja značajno je reducirana, uključujući tu i sposobnost rasuđivanja. Također, navedeno je da je vještak istakao da je apelantu u stanjima egzacerbacije bolesti, što se manifestiralo produktivnom psihotičnom simptomatologijom, sposobnost bivala u potpunosti isključena i da zbog toga nije bio u stanju adekvatno štititi svoja prava i interese uz izravno i neposredno


ugrožavanje prava i interesa drugih osoba. Kako se radi o kroničnom progresivnom i trajnom duševnom oboljenju dodatno kompliciranom zlouporabom psihoaktivnih supstanci, vještak je preporučio da se apelantu oduzme poslovna sposobnost. Slijedeći navedeno, primjenom odredbe članka 333. u svezi s odredbom članka 192. Obiteljskog zakon, odlučeno je kao u dispozitivu rješenja.

8. Rješavajući po službenoj dužnosti u predmetu apelantovog stavljanja pod skrbništvo (sukladno rješenju Općinskog suda od 14. siječnja 2008. godine), Služba socijalne zaštite donijela je Rješenje broj 35/IV-23-550-105/08 od 1. travnja 2008. godine kojim je određeno da se apelant kao osoba kojoj se potpuno oduzima poslovna sposobnost stavlja pod skrbništvo. Za skrbnika je imenovana apelantova majka Mirsa Šapina. Rješenjem su, zatim, bliže precizirane skrbnikove dužnosti i određeno da skrbništvo nad apelantom prestaje ukoliko mu se u izvanparničnom postupku vrati poslovna sposobnost. Protiv tog rješenja bila je dopuštena žalba Federalnom ministarstvu rada i socijalne politike, ali, prema stanju spisa, žalba nije izjavljena.

9. Rješavajući o zahtjevu apelantove majke u predmetu apelantovog smještaja u Zavod, Služba socijalne zaštite je, na temelju članka 3. Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštiti civilnih žrtava rata i zaštiti obitelji sa djecom ("Službene novine Federacije BiH" br. 36/99, 54/04, 39/06 i 14/09), članka 4. stavak 1. Zakona o socijalnoj zaštiti, zaštiti civilnih žrtava rata i zaštiti obitelji sa djecom – Prečišćeni tekst ("Službene novine Kantona Sarajevo" broj 38/14) i članka 200. Zakona o upravnom postupku, donijela Rješenje broj 35/IV-16-545-82/15 od 8. travnja 2015. godine kojim je apelantu priznato pravo na smještaj u Zavod od 31. ožujka 2015. godine, kojim je određeno da će smještaj trajati dok za to bude postojala potreba (točka 1. izreke rješenja), te je daljnjim točkama (od 2. do 5) reguliran način učešća u troškovima smještaja.

10. Zavod je dostavio ugovor o načinu i uvjetima smještaja i izdržavanja korisnika u Zavodu za 2015. godinu, koji je zaključen nakon provedenog postupka prijema apelanta kao korisnika u Zavod. Ugovor je zaključila Javna ustanova Kantonalni centar za socijalni rad Kantona Sarajevo kao naručitelj usluga sa Zavodom. Ugovor je zaključen na temelju članka 4. Zakona o preuzimanju prava i obveza osnivača nad ustanovama socijalne skrbi u Federaciji BiH ("Službene novine Federacije BiH" broj 31/08) i članka 45. stavak 3. Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom. U članku 2. ugovora navedeno je da Zavod vodi odgovarajuću dokumentaciju o kompletnom sociozdravstvenom stanju korisnika, te podnosi sociozdravstveno izvješće o životu i zdravlju korisnika usluga jednom godišnje, a na zahtjev naručitelja usluga i više puta. Prema navedenome članku, Zavod se obvezuje da, prije odlaska korisnika na vikend ili duže odsustvo, traži usmenu, a kada ocijeni da je potrebno, i pismenu suglasnost naručitelja usluga. Člancima 3˗5. ugovora regulirani su cijena i način plaćanja usluga.


11. Apelant u navodima apelacije nije eksplicitno naveo koje mu je ustavno pravo povrijeđeno. Apelant navodi da je 31. ožujka 2015. godine smješten u Zavod i da je to treći put da ga socijalni radnik Psihijatrijske bolnice "Jagomir" i Centar za socijalni rad smještaju u Zavod, a da je prije toga u razdoblju od 2008. godine dva puta bio smješten u Zavod "Bakovići". Apelant je naveo da bi želio izaći iz Zavoda jer smatra da uz lijekove može živjeti i u svojoj kući. Apelant traži da mu

Ustavni sud dosudi odštetu u visini oduzetih mirovina za šest godina.


12. Služba socijalne zaštite u odgovoru na apelaciju navela je da je apelant u više navrata hospitaliziran u Psihijatrijskoj bolnici Sarajevo, a također je liječen i ambulantno i stacionirano u Zavodu za alkoholizam i druge toksikomanije. U tijeku liječenja postavljena je dijagnoza F 19.2 (psihički poremećaji i poremećaji ponašanja uzrokovani uzimanjem više droga). Uslijed nasilničkog ponašanja 2002. godine, apelantu je bila izrečena kazna zatvora od dva mjeseca i sigurnosna mjera obveznog liječenja ovisnosti o drogama i alkoholu. Apelantu je pravomoćnim rješenjem Općinskog suda od 14. siječnja 2008. godine oduzeta poslovna sposobnost, te je nakon toga smješten u Zavod za zbrinjavanje mentalno invalidnih osoba "Bakovići". U međuvremenu, apelant je na insistiranje skrbnika, majke Mirse Šapina, i vlastito insistiranje napustio ustanovu kada je i prekinuo terapiju, odnosno uzimati lijekove i ponovno počeo zlouporabljivati psihoaktivne supstance. Apelant se od 31. ožujka 2015. godine uz skrbnikovu suglasnost nalazi u Zavodu.

13. Zavod je naveo da je apelant korisnik njegovih usluga od 31. ožujka 2015. godine, te da od svog dolaska odbija suradnju u punom kapacitetu. S obzirom na to da je apelant korisnik kod kojega postoji veliki rizik od asocijalnih ispada, nadzor nad njim je pojačan. Također je navedeno da je u svakoj prilici kada je apelant bio bez nadzora i bez prisustva autoriteta napravio ozbiljne propuste koji nanose štetu njegovom zdravlju. Apelant, također, pričinjava poteškoće i obitelji, a majka je posebno izložena pritisku da mu daje novac. Dalje je navedeno da apelant boravi u jednom od najbolje opremljenih odjela i taj je odjel otvorenoga karaktera.


14. U Zakonu o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom ("Službeni glasnik FBiH" br. 36/99, 54/04, 39/06 i 14/09) relevantne odredbe glase:

Članak 1. Ovim zakonom uređuju se: temelji socijalne zaštite građana i njihovih obitelji,

temeljna prava iz socijalne zaštite i korisnici prava iz socijalne zaštite,

[….] financiranje i druga pitanja od značaja za ostvarivanje

temeljnih prava iz socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom u Federaciji Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Federacija).

Članak 3. stavak 1. Djelatnost socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i

zaštite obitelji sa djecom obavljaju ustanove socijalne zaštite, ili općinska služba za upravu.

Članak 41. Smještaj u ustanovu socijalne zaštite (u daljnjem tekstu:

ustanova), mogu ostvariti djeca i odrasle osobe kojima je potrebna stalna briga i potpora u zadovoljavanju njihovih životnih potreba, a ne mogu ih ostvariti u vlastitoj ili drugoj obitelji ili na drugi način.

Članak 42. st. 1. i 2. O smještaju u ustanove odlučuje centar za socijalni rad

na čijem području osoba ima prebivalište, na temelju mišljenja stručnog tima centra, izvršne odluke suda, tijela starateljstva ili na temelju nalaza i mišljenja stručne komisije o nesposobnosti za rad, odnosno nalaza i mišljenja odgovarajuće zdravstvene ustanove.


Centar za socijalni rad, koji je smjestio osobu u ustanovu, dužan je, radi brige, zaštite, liječenja fizičkog ili mentalnog zdravlja te osobe, pratiti njen tretman u ustanovi.

Članak 45. Cijenu usluge koju pruža ustanova utvrđuje osnivač

ustanove. Troškove smještaja u ustanovu snosi smještena osoba,

roditelj, usvojitelj, staratelj ili srodnik koji je, suglasno zakonu, dužan da izdržava tu osobu, odnosno pravna ili fizička osoba koja je ugovorom preuzela obvezu plaćanja troškova.

Ugovorom iz stavka 2. ovog članka uređuju se međusobni odnosi centra za socijalni rad i ustanove, uvjeti i rok otkazivanja ugovora, visina i način isplate naknade, obveznik isplate naknade za smještaj osobe, kao i druga pitanja.

15. U Zakonu o socijalnoj zaštiti, zaštiti civilnih žrtava rata i zaštiti porodice sa djecom – Prečišćeni tekst ("Službene novine Kantona Sarajevo" broj 38/14) relevantne odredbe glase:

Član 4. stav 1. Poslove iz oblasti socijalne zaštite u prvom stepenu

obavlja Javna ustanova Kantonalni centar za socijalni rad Sarajevo (u daljem tekstu: Centar) putem službi socijalne zaštite (u daljem tekstu: Služba).

Član 56. Smještaj osoba u ustanove socijalne zaštite vrši se u

skladu sa Federalnim zakonom i ovim zakonom. Cijenu usluga koje pruža ustanova utvrđuje Vlada

Kantona na prijedlog ustanove. Smještaj u ustanovu socijalne zaštite neće se osigurati

osobi, kojoj po odredbama Porodičnog zakona srodnici obavezni na izdržavanje, mogu obezbijediti uvjete za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, o čemu zaključak donosi Stručni tim Službe.

Kantonalno ministarstvo donijeće pravilnik kojim će se definisati kriteriji za utvrđivanje visine učešća srodnika u troškovima smještaja u ustanovi.

Član 57. Ukoliko porodica ne može obezbijediti uvjete za

zadovoljavanje osnovnih životnih potreba donosi se rješenje o smještaju u ustanovu, kojim se utvrđuje:

potreba smještaja, ustanova u koju se smješta, početak i eventualno trajanje smještaja, troškovi smještaja.

Član 58. O smještaju u ustanove socijalne zaštite zaključuje se

ugovor između ustanove i Centra. Centar zaključuje ugovor sa korisnikom, odnosno

srodnicima koji su po zakonu obavezni da ga izdržavaju. Ugovorom iz prethodnog stava može se utvrditi da,

ukoliko korisnik koji je vlasnik pokretne ili nepokretne imovine nije u mogućnosti da plaća troškove smještaja ili osobe koje su po odredbama Porodičnog zakona obavezne da ga izdržavaju odbiju da plaćaju troškove smještaja ili ne uplaćuju ugovorenu cijenu smještaja, Centar troškove smještaja može namiriti iz njegove imovine.

16. U Obiteljskom zakonu ("Službene novine Federacije BiH" br. 35/05, 41/05 i 31/14) relevantne odredbe glase:

Članak 160. (1) Skrbništvo je oblik zaštite malodobnih osoba bez

roditeljske skrbi i punoljetnih osoba koje nisu sposobne ili koje nisu u mogućnosti starati se o sebi, svojim pravima, interesima i obvezama.

(2) Štićenici su osobe pod skrbništvom.

Članak 163. Organ skrbništva poslove skrbništva vrši preko

imenovanog skrbnika ili neposredno preko stručne osobe.

Članak 180. st. 1. i 4. (1) Skrbnik je dužan podnijeti organu skrbništva izvješće

o svome radu i o stanju štićenikove imovine u mjesecu siječnju svake godine, za prethodnu godinu, kao i kad to zatraži organ skrbništva.(…)

(4) Organ skrbništva dužan je savjesno razmotriti izvješće i po potrebi poduzeti odgovarajuće mjere za zaštitu interesa štićenika.

17. U Zakonu o vanparničnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 2/98 i 39/04) relevantne odredbe glase:

Članak 45. U postupku zadržavanja u zdravstvenoj ustanovi sud

odlučuje o zadržavanju duševno bolesne osobe u zdravstvenoj ustanovi kada je zbog prirode bolesti neophodno da ta osoba bude ograničena u slobodi kretanja ili kontaktiranja sa vanjskim svijetom, kao i njenom otpuštanju kad prestanu razlozi zbog kojih je zadržana.

Postupak iz stavka 1. ovog članka mora se završiti što prije, a najkasnije u roku od sedam dana.

18. U Zakonu o zaštiti osoba sa duševnim smetnjama ("Službene novine FBiH" br. 37/01, 40/02, 52/11 i 14/13) relevantne odredbe glase:

Članak 1. Ovim zakonom propisuju se temeljna načela, način

organiziranja i provođenja zaštite te pretpostavke za primjenu mjera i postupanje prema osobama s duševnim smetnjama.

Članak 10. O svakom prisilnom smještaju punoljetnih osoba s

duševnim smetnjama bez njihova pristanka, odnosno djece i malodobnih osoba s duševnim smetnjama i osoba lišenih poslovne sposobnosti bez pristanka njihovih zakonskih zastupnika odlučuje sud.

Postupci po odredbama ovog zakona su žurni. Zdravstvena ustanova mora obavijestiti povjerenstvo za

zaštitu osoba s duševnim smetnjama o svakom slučaju oduzimanja slobode iz stavka 1. ovog članka.

Članak 22. Osoba s težim duševnim smetnjama koja uslijed svoje

duševne smetnje ozbiljno i izravno ugrožava vlastiti život ili zdravlje ili sigurnost, odnosno život ili zdravlje ili sigurnost drugih osoba može se smjestiti u zdravstvenu ustanovu bez svog pristanka, po postupku za prisilno zadržavanje i prisilni smještaj propisanim ovim zakonom.

Dijete, malodobna osoba ili osoba lišena poslovne sposobnosti može se iz razloga navedenih u stavku 1. ovoga članka smjestiti u zdravstvenu ustanovu i bez pristanka njezinog zakonskog zastupnika po postupku za prisilno zadržavanje ili prisilni smještaj propisanim ovim zakonom.

Članak 23. stavak 1. Osoba iz članka 22. ovoga zakona primit će se u

zdravstvenu ustanovu nadležnu prema članku 12. stavak 1. ovoga zakona na temelju uputnice doktora medicine koji nije uposlen u dotičnoj zdravstvenoj ustanovi i koji je tu osobu osobno pregledao i napisao propisanu ispravu o tom pregledu.

Članak 26. Kada psihijatar utvrdi postojanje razloga za prisilno

zadržavanje iz članka 22. ovoga zakona, dužan je u roku od 72 sata donijeti odluku o prisilnom zadržavanju koja se s obrazloženjem upisuje u liječničku dokumentaciju.

Psihijatar će tu odluku priopćiti prisilno zadržanoj osobi na primjeren način i upoznati je s razlozima i ciljevima


njezinog prisilnog zadržavanja te s njezinim pravima i dužnostima po ovom zakonu.

Članak 27. Zdravstvena ustanova koja je prisilno zadržala osobu s

duševnim smetnjama iz članka 22. ovoga zakona dužna je o tome bez odgode, a najkasnije u roku 24 sata od donošenja odluke o prisilnom zadržavanju, neposredno ili putem elektronskih sredstava komuniciranja dostaviti nadležnom sudu na području kojega se nalazi zdravstvena ustanova obavijest o prisilnom zadržavanju zajedno s liječničkom dokumentacijom o pregledu osobe s duševnim smetnjama s obrazloženjem razloga za prisilno zadržavanje.

Zdravstvena ustanova dužna je obavijest o prisilnom zadržavanju dostaviti u roku iz stavka 1. ovoga članka izdavatelju uputnice i zakonskom zastupniku prisilno zadržane osobe, nadležnom centru za socijalnu skrb i povjerenstvu za zaštitu osoba s duševnim smetnjama.

Centar za socijalnu skrb iz stavka 2. ovoga članka nadležan je prema posljednjem prebivalištu odnosno boravištu prisilno zadržane osobe, a ako je prebivalište odnosno boravište prisilno zadržane osobe nepoznato prema području na kojem se nalazi zdravstvena ustanova.

[…]

Članak 29. stavak 1. U postupku prisilnog smještaja osobe s duševnim

smetnjama u zdravstvenu ustanovu odlučuje nadležni sud u izvanparničnom postupku.

Članak 30. Kada nadležni sud primi obavijest o prisilnom

zadržavanju ili na koji drugi način sazna za prisilno zadržavanje, donijet će rješenje o pokretanju postupka po službenoj dužnosti i postaviti osobi punomoćnika iz redova odvjetnika radi zaštite njezinih prava ako to ona već nije učinila, odnosno ako zaštita njezinih prava u postupku nije osigurana na drugi način.

Sud je dužan da ispita sve okolnosti koje su od značaja za donošenje rješenja i da sasluša sve osobe koje imaju saznanje o bitnim činjenicama.

Ukoliko je to moguće i ako to neće štetno utjecati na zdravlje duševno bolesne osobe, sud će saslušati i tu osobu.

Članak 31. Prije donošenja odluke o prisilnom smještaju ili o otpustu

osobe s duševnim smetnjama, sud je dužan pribaviti pisano mišljenje jednog od psihijatara s liste stalnih sudskih vještaka koji nije uposlen u zdravstvenoj ustanovi u kojoj se nalazi prisilno zadržana osoba, o tome da li je prisilni smještaj u zdravstvenoj ustanovi prijeko potreban […].

Članak 32. Po završenom postupku sud je dužan odmah, a najkasnije

u roku tri dana, da donese rješenje kojim će odlučiti da li se osoba zadržana u zdravstvenoj ustanovi može i dalje zadržavati ili će se pustiti iz zdravstvene ustanove.

O svojoj odluci sud obavještava centar za socijalnu skrb.

Članak 33. Ako sud odluči da se primljena osoba zadrži u

zdravstvenoj ustanovi odredit će i vrijeme zadržavanja koje ne može biti dulje od šest mjeseci.

Zdravstvena ustanova je dužna da sudu, po potrebi, dostavlja izvješća o promjenama u zdravstvenom stanju zadržane osobe.

Članak 34. Ako zdravstvena ustanova procjeni da prisilno smještena

osoba treba ostati smještena i nakon isteka trajanja prisilnog smještaja određenog u rješenju suda, dužna je da 15 dana prije

isteka toga vremena predloži sudu donošenje rješenja o produženju prisilnog smještaja.

Sud može odrediti produženje u intervalima koji nisu duži od šest mjeseci.

Članak 35. Rješenje o produženom prisilnom smještaju sud donosi po

istom postupku po kojem donosi i prvo rješenje o prisilnom smještaju.

Sud je dužan rješenje o produženom prisilnom smještaju donijeti najkasnije do isteka prethodno određenog trajanja prisilnog smještaja.

Članak 37. Protiv rješenja o prisilnom smještaju u zdravstvenoj

ustanovi i puštanja iz zdravstvene ustanove žalbu mogu izjaviti zdravstvena ustanova koja je zadržala osobu s duševnim smetnjama, zadržana osoba, njezin staratelj odnosno privremeni zastupnik i centar za socijalnu skrb, i to u roku osam dana od dana primitka rješenja.

Prvostupanjski sud će žalbu sa spisima bez odlaganja dostaviti drugostupanjskom sudu, koji je dužan da donese odluku u roku tri dana od dana prijema žalbe.

Članak 39. Prisilno smještena osoba otpustit će se iz zdravstvene

ustanove odmah pošto istekne vrijeme prisilnog smještaja određeno u rješenju suda o prisilnom smještaju.

Članak 41. Kada u slučajevima propisanim ovim zakonom osobu s

duševnim smetnjama treba otpustiti iz zdravstvene ustanove, a ona zbog svojeg psihofizičkog stanja i uvjeta u kojima živi nije sposobna brinuti se o sebi niti ima osobe koje su po zakonu dužne i mogu se brinuti o njoj, premjestit će se iz zdravstvene ustanove u socijalnu ustanovu po postupku predviđenom propisima o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom.

O premještanju iz stavka 1. ovoga članka zdravstvena ustanova izvijestit će odmah sud koji je donio odluku o prisilnom smještaju ili o otpustu.

VI. Dopustivost

19. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

20. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako je podnesena u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

21. U pogledu dopustivosti, Ustavni sud smatra da se apelant obratio Ustavnom sudu zbog činjenice da je 31. ožujka 2015. godine smješten u Zavod, čime su mu ugrožena temeljna ljudska prava, pa Ustavni sud, podržavajući svoju praksu u predmetima koji su s tog aspekta pokretali gotovo identična pitanja (vidi Ustavni sud, odluke o dopustivosti i meritumu br. AP 2472/11 od 31. siječnja 2013. godine, AP 620/13 od 25. travnja 2013. godine, AP 2440/11 od 16. svibnja 2013. godine, AP 3507/11 od 25. lipnja 2013. godine, dostupne na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba), zaključuje da je apelacija dopustiva, u smislu članka 18. stavak (2) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer nije


očito (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

22. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (2), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

23. Apelant navodi da je u Zavod smješten protiv svoje volje i da je time lišen temeljnih ljudskih prava, prije svega slobode, iz čega proizlazi da smatra da mu je prekršeno pravo na slobodu i sigurnost osobe iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1.e) i stavak 4. Europske konvencije.

Pravo na slobodu i sigurnost osobe

24. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:

d) Pravo na slobodu i sigurnost osobe. 25. Članak 5. Europske konvencije u relevantnom dijelu

glasi: (1) Svatko ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Nitko

ne može biti lišen slobode osim u sljedećim slučajevima i sukladno postupku propisanom zakonom:

e) u slučaju zakonitog pritvaranja osobe da bi se spriječilo širenje zaraznih bolesti, kao i zakonitog pritvaranja duševno poremećenih osoba, alkoholičara ili ovisnika o drogama ili skitnica [...].

(4) Svatko tko je lišen slobode uhićenjem ili pritvaranjem ima pravo pokrenuti postupak u kojem će sud brzo odlučiti o zakonitosti njegova pritvaranja i naložiti puštanje na slobodu ako je pritvaranje bilo nezakonito.

26. Ustavni sud podsjeća na to da je o istoj ili sličnoj činjeničnoj i pravnoj osnovi odlučio u Odluci broj AP 2472/11 od 31. siječnja 2013. godine, u kojoj je razmatrao apelaciju apelantice kojoj je oduzeta poslovna sposobnost i koja je na temelju rješenja Službe socijalne zaštite donesenog na temelju federalnog Zakona o osnovama socijalne zaštite i kantonalnog Zakona o socijalnoj zaštiti smještena u Zavod, a nakon te odluke slijedile su i druge odluke (npr., AP 2440/11 od 16. svibnja 2013. godine i AP 2038/11 od 12. lipnja 2013. godine, sve odluke objavljene na www.ustavnisud.ba). U tim odlukama Ustavni sud je detaljno ukazao na kriterije koji, prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud), moraju biti ispunjeni da bi se pritvor mentalno oboljele osobe smatrao kao pritvor koji nije "proizvoljan", tj. da bi bio ispunjen zahtjev "zakonitosti" u smislu članka 5. stavak 1.e) Europske konvencije (vidi, npr., AP 2472/11, točke 39˗40, te 42. i 44). Dalje, primjenjujući te kriterije na situaciju koja je razmatrana u navedenoj odluci, Ustavni sud je zaključio da nije bilo sudske odluke ni prilikom prinudne hospitalizacije, niti prilikom apelantičinog smještaja u Zavod. Ustavni sud je naročito ukazao na to da je u tom slučaju apelantica smještena u Zavod na temelju federalnog Zakona o osnovama socijalne zaštite i kantonalnog Zakona o socijalnoj zaštiti, ali da nisu uzete u obzir odredbe Zakona o zaštiti osoba s duševnim smetnjama (u daljnjem tekstu: Zakon o zaštiti osoba), koji propisuje način i postupak za utvrđivanje duševne poremećenosti pred nadležnim domaćim organom, kao i potrebu da se ispita opravdavaju li vrsta i stupanj "duševne poremećenosti" prisilno zatvaranje takve osobe. Također, Ustavni sud je ukazao na to da odredbe tog zakona propisuju ograničeno trajanje pritvora, odnosno prisilnog smještaja uz obvezu da zdravstvena ustanova u kojoj se osoba nalazi, po

potrebi, dostavlja sudu izvješća o zdravstvenom stanju te osobe. Ustavni sud je u navedenoj odluci zaključio da je Centar za socijalni rad imao mogućnost postupiti u smislu navedenih odredaba Zakona o zaštiti osoba, što nije učinio, pa je utvrdio kršenje apelantičinog prava iz članka 5. stavak 1.e) Europske konvencije, ocijenivši da njezino lišavanje slobode, tj. prisilni smještaj u ustanovu, nije "zakonito", kako to zahtijeva Europska konvencija (idem, točka 46).

27. Ustavni sud je u citiranoj Odluci broj AP 2472/11 razmatrao i pitanje je li apelantici omogućeno da o produžetku njezinog lišavanja slobode, odnosno prisilnog smještaja odlučuje "sud" u određenim vremenskim intervalima, kako to propisuje članak 5. stavak 4. Europske konvencije. S tim u svezi, Ustavni sud je u navedenoj odluci istakao da federalni Zakon o osnovama socijalne zaštite i kantonalni Zakon o socijalnoj zaštiti, na temelju kojih je apelantica smještena u Zavod, ne predviđaju obvezan nadzor nad zakonitošću lišavanja slobode, odnosno prisilnog smještaja koji mora vršiti sud ili organ koji mora biti "neovisan o izvršnoj vlasti i stranama u postupku", kako to predviđa Europska konvencija. Nasuprot tome, obrazloženo je da odredbe Zakona o zaštiti osoba predviđaju obveznu odluku suda, tj. da isključivo sud odlučuje o prisilnom smještaju duševno poremećene osobe, zatim da isključivo sud odlučuje o produženju prisilnog smještaja, kao i o otpustu iz zdravstvene ustanove. Imajući u vidu činjenicu da je već prethodno konstatirao da Služba socijalne zaštite nije postupala u smislu navedenih odredaba Zakona o zaštiti osoba, nego da je apelantičin prisilni smještaj izvršila u smislu odredaba federalnog Zakona o osnovama socijalne zaštite i kantonalnog Zakona o socijalnoj zaštiti koji ne predviđaju niti jedan kriterij koji mora biti ispunjen u smislu članka 5. stavak 4. Europske konvencije, Ustavni sud je u točki 50. navedene odluke zaključio da je na taj način prekršeno apelantičino pravo iz članka 5. stavak 4. Europske konvencije.

28. U svezi s navedenim, Ustavni sud ukazuje na to da je i Europski sud razmatrao tri aplikacije koje su pokretale slična činjenična i pravna pitanja u kontekstu smještaja u Zavod na temelju rješenja koje je donijela Služba socijalne zaštite u smislu odredaba federalnog Zakona o osnovama socijalne zaštite i kantonalnog Zakona o socijalnoj zaštiti (vidi Europski sud, Hadžimejlić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, presuda od 3. studenog 2015. godine, aplikacije br. 3427/13, 74569/13 i 7157/14). Naime, Europski sud je u navedenoj presudi prvenstveno prezentirao konkretne okolnosti smještaja aplikanata u Zavod, te konstatirao da je u odnosu na aplikanticu Z. H. i aplikanta M. C. Ustavni sud prethodno razmatrao njihove apelacije i da je u svojim odlukama konstatirao da su ti aplikanti smješteni u Zavod na temelju rješenja Službe socijalne zaštite donesenih u smislu odredaba federalnog Zakona o osnovama socijalne zaštite i kantonalnog Zakona o socijalnoj zaštiti, kao i da nije bilo sudske odluke niti prilikom prinudne hospitalizacije, niti prilikom smještaja aplikanata u Zavod. Također, Europski sud je istakao da je Ustavni sud zaključio da postoji kršenje prava iz članka 5. stavak 1.e) Europske konvencije, jer aplikanti nisu lišeni slobode primjenom odredaba Zakona o zaštiti osoba koji propisuje mogućnost, uvjete, način i postupak zadržavanja, odnosno pritvaranja osoba s mentalnim poremećajima, te da njihovim lišavanjem slobode nije ispunjen zahtjev "zakonitosti" u smislu Europske konvencije. Osim toga, Europski sud je ukazao na to da je Ustavni sud zaključio da postoji i kršenje članka 5. stavak 4. Europske konvencije jer nije bilo sudskog preispitivanja zakonitosti lišenja slobode aplikanata, te da je Ustavni sud shodno navedenom naredio nadležnim centima za socijalni rad da poduzmu mjere kako bi se osiguralo poštovanje prava aplikanata iz članka 5. st. 1. i 4. Europske konvencije. Europski


sud je konstatirao da je nakon odluka Ustavnog suda o neophodnosti lišenja slobode "aplikanata H. i C.", pravomoćnim rješenjima Općinskog suda u Kiseljaku od 29. studenog 2013. godine i Općinskog suda u Visokom od 8. rujna 2014. godine utvrđeno da zdravstveno stanje aplikanata nije takvo da opravdava nastavak njihovog prisilnog smještaja. Međutim, Europski sud je zaključio da se unatoč tim odlukama Ustavnog suda situacija nije promijenila jer se aplikanti još uvijek nalaze u Zavodu na temelju administrativnih odluka.

29. Europski sud je konstatirao da aplikant E. B. nije podnosio apelaciju Ustavnom sudu prije podnošenja aplikacije Europskom sudu, te da je u tom slučaju Europski sud zaključio da se prigovor o neiscrpljivanju domaćih pravnih lijekova ne može prihvatiti u odnosu na aplikanta, imajući u vidu "sličnost činjeničnog stanja između ove i prve dvije aplikacije", a i s obzirom na to da je i aplikant B. od 8. prosinca 1999. godine smješten u Zavod na temelju rješenja Službe socijalne zaštite i da neophodnost njegovog prisilnog smještaja, koji traje već više od 15 godina, nikad nije ispitao nadležni sud.

30. Europski sud je u svezi s navedenim ukazao na to da je tužena tvrdila da je cilj nastavka zadržavanja aplikanata u Zavodu bio zaštita njihovog interesa da budu socijalno zbrinuti. S tim u svezi, Europski sud je konstatirao da je Ustavni sud već ispitao te argumente i utvrdio da domaći organi nisu postupili sukladno zahtjevima relevantnog domaćeg zakona koji se odnose na prisilan smještaj u ustanovu: svaki takav smještaj mora narediti nadležni sud, te s tim u svezi zaključio da Europski sud ne vidi razloga da odstupi od utvrđenja Ustavnog suda (stavak 56. presude).

31. U pogledu navedenih razmatranja, Europski sud je zaključio da smještaj aplikanata u Zavod nije naređen sukladno postupku propisanom zakonom u smislu članka 5. stavak 1. Europske konvencije, te je utvrdio povredu njihovih prava iz članka 5. stavak 1. Europske konvencije. S obzirom na njegov zaključak u svezi s člankom 5. stavak 1. Europske konvencije, Europski sud smatra da nije neophodno posebno ispitivati je li u ovom slučaju došlo i do povrede članka 5. točka 4. Europske konvencije.

32. Dovodeći navedene stavove Ustavnog suda i Europskog suda u vezu s činjenicama konkretnoga predmeta, Ustavni sud zapaža da je apelant (mada inicijalno uz dobrovoljni pristanak), također, lišen slobode i smješten u Zavod na temelju zahtjeva majke kao skrbnika imenovanog rješenjem Općinskog suda od 14. siječnja 2008. godine, pri čemu nije poštovana procedura propisana Zakonom o zaštiti osoba, te da se nalazi u Zavodu od 31. ožujka 2015. godine, bez ikakvog sudskog preispitivanja produženja njegovog smještaja u smislu odredaba Zakona o zaštiti osoba. Stoga, Ustavni sud smatra da su stavovi koji su izneseni u navedenim odlukama Ustavnog suda i Europskog suda primjenjivi i na konkretni slučaj, pa u ovoj odluci Ustavni sud neće posebno obrazlagati kršenje prava iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1.e) i stavak 4. Europske konvencije, nego se poziva na obrazloženja i razloge dane u Odluci broj AP 2472/11, jer se razlozi navedeni u toj odluci mogu primijeniti i na ovu odluku. S obzirom na to, Ustavni sud smatra da postoji kršenje apelantovog prava iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1.e) i stavak 4. Europske konvencije. Stoga, uzimajući u obzir činjenice konkretnog predmeta, te razloge navedene u Odluci broj AP 2472/11 od 31. siječnja 2013. godine u pogledu lišavanja slobode i apelantovog smještaja u Zavod, te ispitivanja zakonitosti produženja smještaja, Ustavni sud zbog istih razloga zaključuje da je i u konkretnom slučaju povrijeđeno apelantovo pravo na slobodu i sigurnost osobe iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1.e) i stavak 4. Europske konvencije.

Pitanje naknade nematerijalne štete

33. Apelant je zatražio naknadu nematerijalne štete zbog kršenja njegovih ustavnih prava. U smislu članka 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može u odluci kojom usvaja apelaciju odrediti naknadu nematerijalne štete, koja se, u smislu stavka 2. navedenoga članka, određuje na temelju pravednosti, uzimajući u obzir standarde koji proizlaze iz prakse Ustavnog suda.

34. Imajući u vidu okolnosti konkretnoga predmeta, te činjenicu da je apelantov boravak u Zavodu bio znatno kraći nego u drugim predmetima u kojima je Ustavni sud ranije dosuđivao naknadu na ime nematerijalne štete, kao i dosadašnju praksu (vidi Ustavni sud, odluke o dopustivosti i meritumu br. AP 3628/13 od 22. listopada 2013. godine i AP 3443/13 od 16. rujna 2015. godine, dostupne na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba), Ustavni sud smatra da je apelantu dovoljna satisfakcija nalog nadležnim organima da poduzmu aktivnosti radi osiguravanja njegovih prava koja proizlaze iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1.e) i stavak 4. Europske konvencije.

VIII. Zaključak

35. Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju postoji kršenje prava iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1.e) Europske konvencije, jer prilikom apelantovog smještaja i boravka u Zavodu nisu poštovani suštinski proceduralni propisi i pravila Zakona o zaštiti osoba s duševnim smetnjama.

36. Također, postoji kršenje članka 5. stavak 4. Europske konvencije kada o apelantovom prisilnom smještaju u Zavod odluku nikada nije donio sud, niti neki drugi neovisni organ.

37. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

38. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.


Mirsad Ćeman, v. r.

Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у

предмету број АП 5103/15, рјешавајући апелацију Срећка Шапине, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (2) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – Пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 3. фебруара 2016. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Срећка Шапине. Утврђује се повреда члана II/3д) Устава Босне и

Херцеговине и члана 5 став 1е) и став 4 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Јавној установи Кантонални центар за социјални рад Сарајево, Служби социјалне заштите Општине Нови Град, да предузме активности ради обезбјеђења апелантових права која произлазе из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1е) и став


4 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у складу с овом одлуком.

Налаже се Јавној установи Кантонални центар за социјални рад Сарајево, Служби социјалне заштите Општине Нови Град, да, у складу с чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од 90 дана од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Срећко Шапина (у даљњем тексту: апелант), који је тренутно смјештен у Јавну установу Завод за збрињавање ментално-инвалидних лица "Дрин" Фојница (у даљњем тексту: Завод), поднио је 19. новембра 2015. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд), наводећи да је од 31. марта 2015. године незаконито смјештен у наведени завод.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Завода и Јавне установе Кантонални центар за социјални рад Кантона Сарајево – Служба социјалне заштите Општине Нови Град (у даљњем тексту: Служба социјалне заштите) затражено је 8. децембра 2015. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Завод је одговор на апелацију доставио 16. децембра 2015. године, а Служба социјалне заштите 22. децембра 2015. године.

III. Чињенично стање

4. Чињенице предмета које произлазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

5. Апелант се у периоду од 2002. године до 2007. године налазио на лијечењу у ЈУ Психијатријска болница Кантона Сарајево. У току тих лијечења апеланту је успостављена дијагноза Ф 19.2/психички поремећаји и поремећаји понашања узроковани узимањем више дрога.

6. Апелантова мајка Мирса Шапина је 28. новембра 2007. године Општинском суду у Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд) поднијела приједлог против апеланта ради одузимања апеланту пословне способности.

7. Одлучујући о наведеном приједлогу, Општински суд је донио Рјешење број 65 0 В 029628 07 В од 14. јануара 2008. године којим је апеланту одузета пословна способност. У образложењу рјешења наведено је да је вјештак неуропсихијатар др Омер Ћемаловић у свом налазу и мишљењу од 12. јануара 2008. године, а што је усмено истакао и на рочишту пред судом, утврдио да је апелант лице које већ више година показује симптоме душевне болести, процесне психозе схизофреније уз истовремену злоупотребу различитих психоактивних супстанци. Због наведених тегоба апелант је показивао агресивно насилничко понашање према околини, укључујући и најуже чланове породице, због чега је шест пута лијечен стационарно у различитим здравственим установама, а након отпуста би у правилу самовољно прекидао терапијски режим и настављао да конзумира психоактивне супстанце. Апелантова способност да логички размишља значајно је редукована, укључујући ту и способност

расуђивања. Такође, наведено је да је вјештак истакао да је апеланту у стањима егзацербације болести, што се манифестовало продуктивном психотичном симптоматологијом, способност бивала у потпуности искључена и да због тога није био у стању да адекватно штити своја права и интересе уз директно и непосредно угрожавање права и интереса других лица. Како се ради о хроничном прогресивном и трајном душевном обољењу додатно компликованом злоупотребом психоактивних супстанци, вјештак је препоручио да се апеланту одузме пословна способност. Слиједећи наведено, примјеном одредбе члана 333 у вези с одредбом члана 192 Породичног закон, одлучено је као у диспозитиву рјешења.

8. Рјешавајући по службеној дужности у предмету апелантовог стављања под старатељство (у складу с рјешењем Општинског суда од 14. јануара 2008. године), Служба социјалне заштите донијела је Рјешење број 35/ИВ-23-550-105/08 од 1. априла 2008. године којим је одређено да се апелант као лице ком се потпуно одузима пословна способност ставља под старатељство. За стараоца је именована апелантова мајка Мирса Шапина. Рјешењем су, затим, ближе прецизиране стараочеве дужности и одређено да старатељство над апелантом престаје уколико му се у ванпарничном поступку врати пословна способност. Против тог рјешења била је дозвољена жалба Федералном министарству рада и социјалне политике, али, према стању списа, жалба није изјављена.

9. Рјешавајући о захтјеву апелантове мајке у предмету апелантовог смјештаја у Завод, Служба социјалне заштите је, на основу члана 3 Закона о основама социјалне заштите, заштити цивилних жртава рата и заштити породице с дјецом ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 36/99, 54/04, 39/06 и 14/09), члана 4 став 1 Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породице с дјецом – Пречишћени текст ("Службене новине Кантона Сарајево" број 38/14) и члана 200 Закона о управном поступку, донијела Рјешење број 35/ИВ-16-545-82/15 од 8. априла 2015. године којим је апеланту признато право на смјештај у Завод од 31. марта 2015. године, којим је одређено да ће смјештај трајати док за то буде постојала потреба (тачка 1 изреке рјешења), те је даљњим тачкама (од 2 до 5) регулисан начин учешћа у трошковима смјештаја.

10. Завод је доставио уговор о начину и условима смјештаја и издржавања корисника у Заводу за 2015. годину, који је закључен након спроведеног поступка пријема апеланта као корисника у Завод. Уговор је закључила Јавна установа Кантонални центар за социјални рад Кантона Сарајево као наручилац услуга са Заводом. Уговор је закључен на основу члана 4 Закона о преузимању права и обавеза оснивача над установама социјалне заштите у Федерацији БиХ ("Службене новине Федерације БиХ" број 31/08) и члана 45 став 3 Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице с дјецом. У члану 2 уговора наведено је да Завод води одговарајућу документацију о комплетном социоздравственом стању корисника, те подноси социоздравствени извјештај о животу и здрављу корисника услуга једном годишње, а на захтјев наручиоца услуга и више пута. Према наведеном члану, Завод се обавезује да, прије одласка корисника на викенд или дуже одсуство, тражи усмену, а када оцијени да је потребно, и писмену сагласност наручиоца услуга. Члановима 3˗5 уговора регулисани су цијена и начин плаћања услуга.


IV. Апелација а) Наводи из апелације

11. Апелант у наводима апелације није експлицитно навео које му је уставно право повријеђено. Апелант наводи да је 31. марта 2015. године смјештен у Завод и да је то трећи пут да га социјални радник Психијатријске болнице "Јагомир" и Центар за социјални рад смјештају у Завод, а да је прије тога у периоду од 2008. године два пута био смјештен у Завод "Баковићи". Апелант је навео да би желио да изађе из Завода јер сматра да уз лијекове може да живи и у својој кући. Апелант тражи да му Уставни суд досуди одштету у висини одузетих пензија за шест година.

б) Одговор на апелацију

12. Служба социјалне заштите у одговору на апелацију навела је да је апелант у више наврата хоспитализован у Психијатријској болници Сарајево, а такође је лијечен и амбулантно и стационирано у Заводу за алкохолизам и друге токсикоманије. У току лијечења постављена је дијагноза Ф 19.2 (психички поремећаји и поремећаји понашања узроковани узимањем више дрога). Услијед насилничког понашања 2002. године, апеланту је била изречена казна затвора од два мјесеца и безбједносна мјера обавезног лијечења зависности од дрога и алкохола. Апеланту је правоснажним рјешењем Општинског суда од 14. јануара 2008. године одузета пословна способност, те је након тога смјештен у Завод за збрињавање ментално инвалидних особа "Баковићи". У међувремену, апелант је на инсистирање стараоца, мајке Мирсе Шапина, и сопствено инсистирање напустио установу када је и прекинуо терапију, односно да узима лијекове и поново почео да злоупотребљава психоактивне супстанце. Апелант се од 31. марта 2015. године уз стараочеву сагласност налази у Заводу.

13. Завод је навео да је апелант корисник његових услуга од 31. марта 2015. године, те да од свог доласка одбија сарадњу у пуном капацитету. С обзиром на то да је апелант корисник код ког постоји велики ризик од асоцијалних испада, надзор над њим је појачан. Такође је наведено да је у свакој прилици када је апелант био без надзора и без присуства ауторитета направио озбиљне пропусте који наносе штету његовом здрављу. Апелант, такође, причињава потешкоће и породици, а мајка је посебно изложена притиску да му даје новац. Даље је наведено да апелант борави у једном од најбоље опремљених одјељења и то је одјељење отвореног карактера.

V. Релевантни прописи

14. У Закону о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом ("Службени гласник ФБиХ" бр. 36/99, 54/04, 39/06 и 14/09) релевантне одредбе гласе:

Члан 1. Овим законом уређује се: основе социјалне заштите грађана и њихових

породица, основна права из социјалне заштите и корисници права из социјалне заштите,

[….] финансирање и друга питања од значаја за

остваривање основних права из социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом у Федерацији Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Федерација).

Члан 3. став 1. Дјелатност социјалне заштите, заштите цивилних

жртава рата и заштите породице са дјецом обављају установе социјалне заштите, или опћинска служба за управу.

Члан 41. Смјештај у установу социјалне заштите (у даљем

тексту: установа), могу остварити дјеца и одрасла лица којима је потребна стална брига и помоћ у задовољавању њихових животних потреба, а не могу их остварити у властитој или другој породици или на други начин.

Члан 42. ст. 1. и 2. О смјештају у установе одлучује центар за социјални

рад на чијем подручју лице има пребивалиште, на основу мишљења стручног тима центра, извршне одлуке суда, органа старатеља или на основу налаза и мишљења стручне комисије о неспособности за рад, односно налаза и мишљења одговарајуће здравствене установе.

Центар за социјални рад, који је смјестио лице у установу, дужан је, ради бриге, заштите, лијечења физичког или менталног здравља тог лица, пратити његов третман у установи.

Члан 45. Цијену услуге коју пружа установа утврђује оснивач

установе. Трошкове смјештаја у установу сноси смјештено

лице, родитељ, усвојитељ, старатељ или сродник који је, сагласно закону, дужан да издржава то лице, односно правно или физичко лице које је уговором преузело обавезу плаћања трошкова.

Уговором из става 2. овог члана уређују се међусобни односи центра за социјални рад и установе, увјети и рок отказивања уговора, висина и начин исплате накнаде, обвезник исплате накнаде за смјештај лица, као и друга питања.

15. У Закону о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породице са дјецом – Пречишћени текст ("Службене новине Кантона Сарајево" број 38/14) релевантне одредбе гласе:

Члан 4. став 1. Послове из области социјалне заштите у првом

степену обавља Јавна установа Кантонални центар за социјални рад Сарајево (у даљем тексту: Центар) путем служби социјалне заштите (у даљем тексту: Служба).

Члан 56. Смјештај особа у установе социјалне заштите врши

се у складу са Федералним законом и овим законом. Цијену услуга које пружа установа утврђује Влада

Кантона на приједлог установе. Смјештај у установу социјалне заштите неће се

осигурати особи, којој по одредбама Породичног закона сродници обавезни на издржавање, могу обезбиједити увјете за задовољавање основних животних потреба, о чему закључак доноси Стручни тим Службе.

Кантонално министарство донијеће правилник којим ће се дефинисати критерији за утврђивање висине учешћа сродника у трошковима смјештаја у установи.

Члан 57. Уколико породица не може обезбиједити увјете за

задовољавање основних животних потреба доноси се рјешење о смјештају у установу, којим се утврђује:


потреба смјештаја, установа у коју се смјешта, почетак и евентуално трајање смјештаја, трошкови смјештаја.

Члан 58. О смјештају у установе социјалне заштите закључује

се уговор између установе и Центра. Центар закључује уговор са корисником, односно

сродницима који су по закону обавезни да га издржавају. Уговором из претходног става може се утврдити да,

уколико корисник који је власник покретне или непокретне имовине није у могућности да плаћа трошкове смјештаја или особе које су по одредбама Породичног закона обавезне да га издржавају одбију да плаћају трошкове смјештаја или не уплаћују уговорену цијену смјештаја, Центар трошкове смјештаја може намирити из његове имовине.

16. У Породичном закону ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 35/05, 41/05 и 31/14) релевантне одредбе гласе:

Члан 160. (1) Старатељство је облик заштите малољетних

лица без родитељског старања и пунољетних лица која нису способна или која нису у могућности старати се о себи, својим правима, интересима и обавезама.

(2) Штићеници су лица под старатељством.

Члан 163. Орган старатељства послове старатељства врши

преко именованог стараоца или непосредно преко стручног лица.

Члан 180. ст. 1. и 4. (1) Старалац је дужан поднијети органу

старатељства извјештај о свом раду и о стању штићеникове имовине у јануару сваке године за претходну годину, као и кад то затражи орган старатељства. (…)

(4) Орган старатељства дужан је савјесно размотрити извјештај и, по потреби предузети одговарајуће мјере за заштиту интереса штићеника.

17. У Закону о ванпарничном поступку ("Службене новине ФБиХ" бр. 2/98 и 39/04) релевантне одредбе гласе:

Чланак 45. У поступку задржавања у здравственој установи суд

одлучује о задржавању душевно болесне особе у здравственој установи када је због природе болести неопходно да та особа буде ограничена у слободи кретања или контактирања са вањским свијетом, као и њеном отпуштању кад престану разлози због којих је задржана.

Поступак из ставка 1. овог чланка мора се завршити што прије, а најкасније у року од седам дана.

18. У Закону о заштити лица са душевним сметњама ("Службене новине ФБиХ" бр. 37/01, 40/02, 52/11 и 14/13) релевантне одредбе гласе:

Члан 1. Овим законом прописују се основна начела, начин

организовања и провођења заштите те претпоставке за примјену мјера и поступање према особама са душевним сметњама.

Члан 10. О сваком присилном смјештају пунољетних особа са

душевним сметњама без њихова пристанка, односно дјеце и малољетних особа са душевним сметњама и особа лишених пословне способности без пристанка њихових законских заступника одлучује суд.

Поступци по одредбама овог закона су хитни.

Здравствена установа мора обавијестити комисију за заштиту особа са душевним сметњама о сваком случају одузимања слободе из става 1. овог члана.

Члан 22. Особа са тежим душевним сметњама која услијед

своје душевне сметње озбиљно и директно угрожава властити живот или здравље или сигурност, односно живот или здравље или сигурност других особа може се смјестити у здравствену установу без свог пристанка, по поступку за присилно задржавање и присилни смјештај прописаним овим законом.

Дијете, малољетна особа или особа лишена пословне способности може се из разлога наведених у ставу 1. овог члана смјестити у здравствену установу и без пристанка њеног законског заступника по поступку за присилно задржавање или присилни смјештај прописаним овим законом.

Члан 23. став 1. Особа из члана 22. овог закона примит ће се у

здравствену установу надлежну према члану 12. став 1. овог закона на основу упутнице доктора медицине који није запослен у дотичној здравственој установи и који је ту особу лично прегледао и написао прописану исправу о том прегледу.

Члан 26. Када психијатар утврди постојање разлога за

присилно задржавање из члана 22. овог закона, дужан је у року од 72 сата донијети одлуку о присилном задржавању која се са образложењем уписује у лијечничку документацију.

Психијатар ће ту одлуку саопштити присилно задржаној особи на примјерен начин и упознати је с разлозима и циљевима њеног присилног задржавања те са њеним правима и дужностима по овом закону.

Члан 27. Здравствена установа која је присилно задржала

особу са душевним сметњама из члана 22. овог закона дужна је о томе без одгађања, а најкасније у року 24 сата од доношења одлуке о присилном задржавању, непосредно или путем електронских средстава комуницирања доставити надлежном суду, на подручју којега се налази здравствена установа, обавијест о присилном задржавању заједно са лијечничком документацијом о прегледу особе са душевним сметњама са образложењем разлога за присилно задржавање.

Здравствена установа дужна је обавијест о присилном задржавању доставити у року из става 1. овог члана издаваоцу упутнице, законском заступнику присилно задржане особе, надлежном центру за социјални рад и комисији за заштиту особа са душевним сметњама.

Центар за социјални рад из става 2. овог члана надлежан је према посљедњем пребивалишту односно боравишту присилно задржане особе, а ако је пребивалиште односно боравиште присилно задржане особе непознато према подручју на којем се налази здравствена установа.

[…]

Члан 29. став 1. У поступку присилног смјештаја особе са душевним

сметњама у здравствену установу одлучује надлежни суд у ванпарничном поступку.

Члан 30. Када надлежни суд прими обавијест о присилном

задржавању или на који други начин сазна за присилно


задржавање, донијет ће рјешење о покретању поступка по службеној дужности и поставити особи пуномоћника из редова адвоката ради заштите њених права ако то она већ није учинила, односно ако заштита њених права у поступку није осигурана на други начин.

Суд је дужан да испита све околности које су од значаја за доношење рјешења и да саслуша све особе које имају сазнање о битним чињеницама.

Уколико је то могуће и ако то неће штетно утицати на здравље душевно болесне особе, суд ће саслушати и ту особу.

Члан 31. Прије доношења одлуке о присилном смјештају или о

отпусту особе са душевним сметњама, суд је дужан прибавити писано мишљење једног од психијатара са листе сталних судских вјештака који није запослен у здравственој установи у којој се налази присилно задржана особа, о томе да ли је присилни смјештај у здравственој установи неопходан […].

Члан 32. По завршеном поступку суд је дужан одмах, а

најкасније у року три дана, да донесе рјешење којим ће одлучити да ли се особа задржана у здравственој установи може и даље задржавати или ће се пустити из здравствене установе.

О својој одлуци суд обавјештава центар за социјални рад.

Члан 33. Ако суд одлучи да се примљена особа задржи у

здравственој установи одредит ће и вријеме задржавања које не може бити дуже од шест мјесеци.

Здравствена установа је дужна да суду, по потреби, доставља извјештаје о промјенама у здравственом стању задржане особе.

Члан 34. Ако здравствена установа процијени да присилно

смјештена особа треба остати смјештена и након истека трајања присилног смјештаја одређеног у рјешењу суда, дужна је да 15 дана прије истека тога времена предложи суду доношење рјешења о продужењу присилног смјештаја.

Суд може одредити продужење у интервалима који нису дужи од шест мјесеци.

Члан 35. Рјешење о продуженом присилном смјештају суд

доноси по истом поступку по којем доноси и прво рјешење о присилном смјештају.

Суд је дужан рјешење о продуженом присилном смјештају донијети најкасније до истека претходно одређеног трајања присилног смјештаја.

Члан 37. Против рјешења о присилном смјештају у

здравственој установи и пуштању из здравствене установе жалбу могу изјавити здравствена установа која је задржала особу са душевним сметњама, задржана особа, њезин старатељ односно привремени заступник и центар за социјални рад, и то у року осам дана од дана пријема рјешења.

Првостепени суд ће жалбу са списима без одлагања доставити другостепеном суду, који је дужан да донесе одлуку у року три дана од дана пријема жалбе.

Члан 39. Присилно смјештена особа отпустит ће се из

здравствене установе одмах пошто истекне вријеме

присилног смјештаја одређено у рјешењу суда о присилном смјештају.

Члан 41. Када у случајевима прописаним овим законом особу са

душевним сметњама треба отпустити из здравствене установе, а она због својег психофизичког стања и увјета у којима живи није способна бринути се о себи нити има особе које су по закону дужне и могу се бринути о њој, премјестит ће се из здравствене установе у социјалну установу по поступку предвиђеном прописима о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом.

О премјештању из става 1. овог члана здравствена установа извијестит ће одмах суд који је донио одлуку о присилном смјештају или о отпусту.

VI. Допустивост

19. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд има и апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу, када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.

20. У складу с чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако је поднесена у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

21. У погледу допустивости, Уставни суд сматра да се апелант обратио Уставном суду због чињенице да је 31. марта 2015. године смјештен у Завод, чиме су му угрожена основна људска права, па Уставни суд, подржавајући своју праксу у предметима који су с тог аспекта покретали готово идентична питања (види Уставни суд, одлуке о допустивости и меритуму бр. АП 2472/11 од 31. јануара 2013. године, АП 620/13 од 25. априла 2013. године, АП 2440/11 од 16. маја 2013. године, АП 3507/11 од 25. јуна 2013. године, доступне на интернет-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba), закључује да је апелација допустива, у смислу члана 18 став (2) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива.

22. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (2), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

23. Апелант наводи да је у Завод смјештен против своје воље и да је тиме лишен основних људских права, прије свега слободе, из чега произлази да сматра да му је прекршено право на личну слободу и безбједност из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1е) и став 4 Европске конвенције.

Право на личну слободу и безбједност

24. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

д) Право на личну слободу и безбједност. 25. Члан 5 Европске конвенције у релевантном дијелу

гласи:


(1) Свако има право на слободу и безбједност личности. Нико не може бити лишен слободе осим у сљедећим случајевима и у складу са поступком прописаним законом:

е) у случају законитог притварања лица да би се спријечило ширење заразних болести, као и законитог притварања душевно поремећених лица, алкохоличара или овисника о дрогама или скитница [...].

(4) Свако ко је лишен слободе хапшењем или притварањем има право да покрене поступак у коме ће суд брзо одлучити о законитости његовог притварања и наложити пуштање на слободу ако је притварање било незаконито.

26. Уставни суд подсјећа на то да је о истом или сличном чињеничном и правном основу одлучио у Одлуци број АП 2472/11 од 31. јануара 2013. године, у којој је разматрао апелацију апеланткиње којој је одузета пословна способност и која је на основу рјешења Службе социјалне заштите донесеног на основу федералног Закона о основама социјалне заштите и кантоналног Закона о социјалној заштити смјештена у Завод, а након те одлуке слиједиле су и друге одлуке (нпр., АП 2440/11 од 16. маја 2013. године и АП 2038/11 од 12. јуна 2013. године, све одлуке објављене на www.ustavnisud.ba). У тим одлукама Уставни суд је детаљно указао на критеријуме који, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд), морају бити испуњени да би се притвор ментално обољелог лица сматрао као притвор који није "произвољан", тј. да би био испуњен захтјев "законитости" у смислу члана 5 став 1е) Европске конвенције (види, нпр., АП 2472/11, тачке 39˗40, те 42 и 44). Даље, примјењујући те критеријуме на ситуацију која је разматрана у наведеној одлуци, Уставни суд је закључио да није било судске одлуке ни приликом принудне хоспитализације, нити приликом апеланткињиног смјештаја у Завод. Уставни суд је нарочито указао на то да је у том случају апеланткиња смјештена у Завод на основу федералног Закона о основама социјалне заштите и кантоналног Закона о социјалној заштити, али да нису узете у обзир одредбе Закона о заштити лица с душевним сметњама (у даљњем тексту: Закон о заштити лица), који прописује начин и поступак за утврђивање душевне поремећености пред надлежним домаћим органом, као и потребу да се испита да ли врста и степен "душевне поремећености" оправдавају присилно затварање таквог лица. Такође, Уставни суд је указао на то да одредбе тог закона прописују ограничено трајање притвора, односно присилног смјештаја уз обавезу да здравствена установа у којој се лице налази, по потреби, доставља суду извјештаје о здравственом стању тог лица. Уставни суд је у наведеној одлуци закључио да је Центар за социјални рад имао могућност да поступи у смислу наведених одредаба Закона о заштити лица, што није учинио, па је утврдио кршење апеланткињиног права из члана 5 став 1е) Европске конвенције, оцијенивши да њено лишавање слободе, тј. присилни смјештај у установу, није "законито", како то захтијева Европска конвенција (idem, тачка 46).

27. Уставни суд је у цитираној Одлуци број АП 2472/11 разматрао и питање да ли је апеланткињи омогућено да о продужетку њеног лишавања слободе, односно присилног смјештаја одлучује "суд" у одређеним временским интервалима, како то прописује члан 5 став 4 Европске конвенције. С тим у вези, Уставни суд је у наведеној одлуци истакао да федерални Закон о основама социјалне заштите и кантонални Закон о социјалној заштити, на основу којих је апеланткиња смјештена у

Завод, не предвиђају обавезан надзор над законитошћу лишавања слободе, односно присилног смјештаја који мора вршити суд или орган који мора бити "независан од извршне власти и страна у поступку", како то предвиђа Европска конвенција. Насупрот томе, образложено је да одредбе Закона о заштити лица предвиђају обавезну одлуку суда, тј. да искључиво суд одлучује о присилном смјештају душевно поремећеног лица, затим да искључиво суд одлучује о продужењу присилног смјештаја, као и о отпусту из здравствене установе. Имајући у виду чињеницу да је већ претходно констатовао да Служба социјалне заштите није поступала у смислу наведених одредаба Закона о заштити лица, него да је апеланткињин присилни смјештај извршила у смислу одредаба федералног Закона о основама социјалне заштите и кантоналног Закона о социјалној заштити који не предвиђају нити један критеријум који мора бити испуњен у смислу члана 5 став 4 Европске конвенције, Уставни суд је у тачки 50 наведене одлуке закључио да је на тај начин прекршено апеланткињино право из члана 5 став 4 Европске конвенције.

28. У вези с наведеним, Уставни суд указује на то да је и Европски суд разматрао три апликације које су покретале слична чињенична и правна питања у контексту смјештаја у Завод на основу рјешења које је донијела Служба социјалне заштите у смислу одредаба федералног Закона о основама социјалне заштите и кантоналног Закона о социјалној заштити (види Европски суд, Хаџимејлић и други против Босне и Херцеговине, пресуда од 3. новембра 2015. године, апликације бр. 3427/13, 74569/13 и 7157/14). Наиме, Европски суд је у наведеној пресуди првенствено презентовао конкретне околности смјештаја апликаната у Завод, те констатовао да је у односу на апликанткињу З. Х. и апликанта М. Ц. Уставни суд претходно разматрао њихове апелације и да је у својим одлукама констатовао да су ти апликанти смјештени у Завод на основу рјешења Службе социјалне заштите донесених у смислу одредаба федералног Закона о основама социјалне заштите и кантоналног Закона о социјалној заштити, као и да није било судске одлуке нити приликом принудне хоспитализације, нити приликом смјештаја апликаната у Завод. Такође, Европски суд је истакао да је Уставни суд закључио да постоји кршење права из члана 5 став 1е) Европске конвенције, јер апликанти нису лишени слободе примјеном одредаба Закона о заштити лица који прописује могућност, услове, начин и поступак задржавања, односно притварања лица с менталним поремећајима, те да њиховим лишавањем слободе није испуњен захтјев "законитости" у смислу Европске конвенције. Осим тога, Европски суд је указао на то да је Уставни суд закључио да постоји и кршење члана 5 став 4 Европске конвенције јер није било судског преиспитивања законитости лишења слободе апликаната, те да је Уставни суд сходно наведеном наредио надлежним центима за социјални рад да предузму мјере како би се обезбиједило поштовање права апликаната из члана 5 ст. 1 и 4 Европске конвенције. Европски суд је констатовао да је након одлука Уставног суда о неопходности лишења слободе "апликаната Х. и Ц.", правоснажним рјешењима Општинског суда у Кисељаку од 29. новембра 2013. године и Општинског суда у Високом од 8. септембра 2014. године утврђено да здравствено стање апликаната није такво да оправдава наставак њиховог присилног смјештаја. Међутим, Европски суд је закључио да се упркос тим одлукама Уставног суда ситуација није промијенила јер се апликанти још увијек налазе у Заводу на основу административних одлука.


29. Европски суд је констатовао да апликант Е. Б. није подносио апелацију Уставном суду прије подношења апликације Европском суду, те да је у том случају Европски суд закључио да се приговор о неисцрпљивању домаћих правних лијекова не може прихватити у односу на апликанта, имајући у виду "сличност чињеничног стања између ове и прве двије апликације", а и с обзиром на то да је и апликант Б. од 8. децембра 1999. године смјештен у Завод на основу рјешења Службе социјалне заштите и да неопходност његовог присилног смјештаја, који траје већ више од 15 година, никад није испитао надлежни суд.

30. Европски суд је у вези с наведеним указао на то да је тужена тврдила да је циљ наставка задржавања апликаната у Заводу био заштита њиховог интереса да буду социјално збринути. С тим у вези, Европски суд је констатовао да је Уставни суд већ испитао те аргументе и утврдио да домаћи органи нису поступили у складу са захтјевима релевантног домаћег закона који се односе на присилан смјештај у установу: сваки такав смјештај мора да нареди надлежни суд, те с тим у вези закључио да Европски суд не види разлога да одступи од утврђења Уставног суда (став 56 пресуде).

31. У погледу наведених разматрања, Европски суд је закључио да смјештај апликаната у Завод није наређен у складу са поступком прописаним законом у смислу члана 5 став 1 Европске конвенције, те је утврдио повреду њихових права из члана 5 став 1 Европске конвенције. С обзиром на његов закључак у вези с чланом 5 став 1 Европске конвенције, Европски суд сматра да није неопходно посебно испитивати да ли је у овом случају дошло и до повреде члана 5 тачка 4 Европске конвенције.

32. Доводећи наведене ставове Уставног суда и Европског суда у везу с чињеницама конкретног предмета, Уставни суд запажа да је апелант (мада иницијално уз добровољни пристанак), такође, лишен слободе и смјештен у Завод на основу захтјева мајке као стараоца именованог рјешењем Општинског суда од 14. јануара 2008. године, при чему није поштована процедура прописана Законом о заштити лица, те да се налази у Заводу од 31. марта 2015. године, без икаквог судског преиспитивања продужења његовог смјештаја у смислу одредаба Закона о заштити лица. Стога, Уставни суд сматра да су ставови који су изнесени у наведеним одлукама Уставног суда и Европског суда примјењиви и на конкретни случај, па у овој одлуци Уставни суд неће посебно образлагати кршење права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1е) и став 4 Европске конвенције, него се позива на образложења и разлоге дате у Одлуци број АП 2472/11, јер се разлози наведени у тој одлуци могу примијенити и на ову одлуку. С обзиром на то, Уставни суд сматра да постоји кршење апелантовог права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1е) и став 4 Европске конвенције. Стога, узимајући у обзир чињенице конкретног предмета, те разлоге наведене у Одлуци број АП 2472/11 од 31. јануара 2013. године у погледу лишавања слободе и апелантовог смјештаја у Завод, те испитивања законитости продужења смјештаја, Уставни суд због истих разлога закључује да је и у конкретном случају повријеђено апелантово право на личну слободу и безбједност из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1е) и став 4 Европске конвенције.

Питање накнаде нематеријалне штете

33. Апелант је затражио накнаду нематеријалне штете због кршења његових уставних права. У смислу члана 74 Правила Уставног суда, Уставни суд може у одлуци којом

усваја апелацију одредити накнаду нематеријалне штете, која се, у смислу става 2 наведеног члана, одређује на основу праведности, узимајући у обзир стандарде који произлазе из праксе Уставног суда.

34. Имајући у виду околности конкретног предмета, те чињеницу да је апелантов боравак у Заводу био знатно краћи него у другим предметима у којима је Уставни суд раније досуђивао накнаду на име нематеријалне штете, као и досадашњу праксу (види Уставни суд, одлуке о допустивости и меритуму бр. АП 3628/13 од 22. октобра 2013. године и АП 3443/13 од 16. септембра 2015. године, доступне на интернет-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba), Уставни суд сматра да је апеланту довољна сатисфакција налог надлежним органима да предузму активности ради обезбјеђења његових права која произлазе из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1е) и став 4 Европске конвенције.

VIII. Закључак

35. Уставни суд закључује да у конкретном случају постоји кршење права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1е) Европске конвенције, јер приликом апелантовог смјештаја и боравка у Заводу нису поштовани суштински процедурални прописи и правила Закона о заштити лица с душевним сметњама.

36. Такође, постоји кршење члана 5 став 4 Европске конвенције када о апелантовом присилном смјештају у Завод одлуку никада није донио суд, нити неки други независни орган.

37. На основу члана 59 ст. (1) и (2) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

38. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине

Мирсад Ћеман, с. р.

259 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 4761/15, rješavajući apelaciju Jerka Ivankovića Lijanovića i Suada Čamdžića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka (b), člana 59. st. (1), (2) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 3. februara 2016. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelimično se usvaja apelacija Jerka Ivankovića

Lijanovića i Suada Čamdžića. Utvrđuje se povreda prava na slobodu i sigurnost ličnosti

iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz pritvorskog razloga propisanog članom 146. stav 1. tačka d) Zakona o krivičnom postupku FBiH, i to:

a) Jerka Ivankovića Lijanovića u odnosu na Rješenje Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 03 0 K 014378 15 Kž 2 od 4. decembra 2015. godine i rješenjā Kantonalnog suda u Tuzli br. 03 0 K 014378 15 Kv 4 od 19. novembra 2015. godine, 03 0 K 014378 15 Kv od 8. oktobra


2015. godine i 03 0 K 014378 15 Kpp od 30. septembra 2015. godine.

b) Suada Čamdžića u odnosu na Rješenje Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 03 0 K 014378 15 Kž 4 od 23. decembra 2015. godine i rješenjā Kantonalnog suda u Tuzli br. 03 0 K 014378 15 Kv 6 od 16. decembra 2015. godine, 03 0 K 014378 15 Kv od 8. oktobra 2015. godine i 03 0 K 014378 15 Kpp od 30. septembra 2015. godine.

Odbija se kao neosnovana apelacija Jerka Ivankovića Lijanovića i Suada Čamdžića podnesena protiv rješenjā Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine br. 03 0 K 014378 15 Kž 4 od 23. decembra 2015. godine i 03 0 K 014378 15 Kž 2 od 4. decembra 2015. godine i rješenjā Kantonalnog suda u Tuzli br. 03 0 K 014378 15 Kv 6 od 16. decembra 2015. godine, 03 0 K 014378 15 Kv 4 od 19. novembra 2015. godine, 03 0 K 014378 15 Kv od 8. oktobra 2015. godine i 03 0 K 014378 15 Kpp od 30. septembra 2015. godine u odnosu na ostale aspekte prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c) i st. 3. i 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".


1. Jerko Ivanković Lijanović (u daljnjem tekstu: prvoapelant), kojeg zastupa Vasvija Vidović, advokat iz Sarajeva, i Suad Čamdžić (u daljnjem tekstu: drugoapelant ili apelanti), kojeg zastupa Mirna Delalić, advokat iz Tuzle, podnijeli su 27. oktobra 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv rješenjā Kantonalnog suda u Tuzli br. 03 0 K 014378 15 Kv od 8. oktobra 2015. godine i 03 0 K 014378 15 Kpp od 30. septembra 2015. godine.

2. Apelanti su 6. januara 2016. godine dostavili pojedinačne dopune apelacije kojim su osporili rješenja redovnih sudova o produženju pritvora koja su donesena tokom trajanja postupka pred Ustavnim sudom, i to apelant Jerko Ivanković Lijanović, kojeg zastupa Vasvija Vidović, advokat iz Sarajeva, osporio je Rješenje Vrhovnog suda FBiH (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 03 0 K 014378 15 Kž 2 od 4. decembra 2015. godine i Rješenje Kantonalnog suda u Tuzli broj 03 0 K 014378 15 Kv 4 od 19. novembra 2015. godine, a apelant Suad Čamdžić, kojeg zastupa Mirna Delalić, advokat iz Tuzle, osporio je Rješenje Vrhovnog suda broj 03 0 K 014378 15 Kž 4 od 23. decembra 2015. godine i Rješenje Kantonalnog suda broj 03 0 K 014378 15 Kv 6 od 16. decembra 2015. godine.


3. Na osnovu člana 23. st. (2) i (3) Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Kantonalnog tužiteljstva Tuzlanskog kantona (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo) zatraženo je 10. novembra 2015. godine i 8. januara 2016. godine da dostave odgovore na apelaciju i dopune apelacije.

4. Kantonalni sud je 23. novembra 2015. godine dostavio odgovor na apelaciju, a Tužiteljstvo je 20. novembra 2015. godine dostavilo odgovor na apelaciju, a 14. januara 2015. godine je dostavilo odgovor na dopunu apelacije. Vrhovni sud i Kantonalni sud nisu dostavili odgovor na dopune apelacije u ostavljenom roku koji je istekao 17. i 18. januara 2016. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

Rješenja o određivanju pritvora

6. Rješenjem sudije za prethodni postupak Kantonalnog suda broj 03 0 K 014378 15 Kpp od 30. septembra 2015. godine prvoapelantu, lišenom slobode 28. septembra 2015. godine u 11.20 sati, i drugoapelantu, lišenom slobode 28. septembra 2015. godine u 14. 55 sati, kao i osumnjičenim M.Š. i E.A. određen je pritvor iz razloga propisanih odredbama člana 146. stav 1. tač. b) i d) Zakona o krivičnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: ZKPFBiH) u vezi sa članom 46. stav 2. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine, koji se ima računati od 28. septembra 2015. godine i koji, prema navedenom rješenju, može trajati do 28. oktobra 2015. godine, i to prvoapelantu do 11.20 sati, a drugoapelantu do 14.55 sati.

7. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je naveo da je Tužiteljstvo 30. septembra 2015. godine podnijelo prijedlog za određivanje mjere pritvora apelantima i osumnjičenima M.Š. i E.A. protiv kojih Tužiteljstvo provodi istragu po naredbi o provođenju istrage od 29. septembra 2015. godine, i to u odnosu na prvoapelanta zbog postojanja osnovane sumnje da je počinio krivično djelo udruživanje radi činjenja krivičnih djela iz člana 340. stav 1. Krivičnog zakona Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZFBiH) u sticaju sa produženim krivičnim djelom zloupotreba službenog položaja ili ovlaštenja iz člana 383. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZFBiH, te u odnosu na drugoapelanta i još dvojicu osumnjičenih zbog postojanja osnovane sumnje da su počinili krivično djelo udruživanje radi činjenja krivičnih djela iz člana 340. stav 2. KZFBiH u sticaju sa produženim krivičnim djelom zloupotreba službenog položaja ili ovlaštenja iz člana 383. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZFBiH, a sve u vezi sa čl. 54. i 55. istog zakona.

8. Kantonalni sud je, također, istakao da je na ročištu, održanom povodom podnesenog prijedloga za određivanje pritvora apelantima i ostalim osumnjičenim, nakon usmenog izlaganja prijedloga Tužiteljstva za određivanje pritvora, saslušanja apelanata i ostalih osumnjičenih i njihovih branitelja, te saslušanja svjedoka, izvršenog uvida u dokaze materijalne prirode koje je uz prijedlog za određivanje pritvora dostavilo Tužiteljstvo utvrdio da je prijedlog u cijelosti osnovan kako u odnosu na postojanje osnovane sumnje da su apelanti i ostali osumnjičeni počinili inkriminirane radnje, tako i u odnosu na posebne pritvorske razloge iz člana 132. stav 1. tač. b) i d) ZKPBiH. Navedeno je da osnovana sumnja da su osumnjičeni počinili krivična dajela koja su im naredbom o provođenju istrage stavljena na teret proizlazi iz dokaza koje je Tužiteljstvo dostavilo uz prijedlog za određivanje pritvora, prvenstveno iz iskaza poimenično navedenih svjedoka čiji iskazi su detaljno prezentirani u obrazloženju rješenja (na str. od 8 do 13) i materijalnih dokaza preciziranih u obrazloženju osporenog rješenja (str. od 5 do 8). Kako je obrazložio Kantonalni sud, iz dokaza prikupljenih tokom istrage proizlazi da su apelanti u periodu od 2011. do kraja 2014. godine, i to nakon što je prvoapelant stupio na funkciju ministra u Federalnom ministarstvu poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva (u daljnjem tekstu: Ministarstvo), odnosno drugoapelant kao savjetnik u istom ministarstvu na način detaljno opisan u obrazloženju rješenja (str. od 15 do 18), poduzimali niz inkriminiranih radnji koje čine obilježja krivičnih djela koja su im stavljena na teret naredbom o provođenju istrage u postupku dodjela podsticaja za poljoprivrednu proizvodnju radi stvaranja uvjeta da se od korisnika podsticaja za izvoz poljoprivrednih


proizvoda i korisnika podsticaja za kapitalna ulaganja zahtijeva povrat polovine isplaćenih novčanih sredstava na koji način su zajedničkim djelovanjem pribavili ukupnu imovinsku korist od oko 760.000,00 KM. Naime, Kantonalni sud je zaključio da iz navedenih dokaza jasno proizlazi postojanje općih temeljnih uvjeta za određivanje pritvora apelantima.

9. Kantonalni sud je, u vezi sa postojanjem posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH na kojem je Kantonalno tužiteljstvo utemeljilo prijedlog za određivanje mjere pritvora, zaključio da je prijedlog osnovan zbog toga što je u istrazi potrebno saslušati veći broj svjedoka koji su korisnici podsticaja, i to D.Z., T.B., J.Ć., N.S., N.D., H.Z., kao i druge svjedoke koji još nisu identificirani. Kantonalni sud je, također, istakao da je ocijenio i iskaz svjedoka M.I. koji je svojim iskazom opisao pritiske i prijetnje koje su primijenjene prema njemu kao predsjedniku radne grupe koja je kontrolirala rad Ministarstva na predmetima podsticaja za kapitalna ulaganja, kao i okolnost da mu je nepoznato lice prijetilo vatrenim oružjem, a S.Š., savjetnik osumnjičenog prvoapelanta, "nudio korist pod uvjetom da izvještaj ne dospije u javnost". Pored toga, Kantonalni sud je naveo da je imao u vidu i iskaz svjedoka Dž.M., koji je naveo da ga je sa prikrivenog broja telefona pozivalo nepoznato lice "i reklo da pripazi šta će reći policijskim inspektorima vezano za izvoz šljive", te iskaz svjedoka A.S., koji je naveo da mu je osumnjičeni drugoapelant "zaprijetio da, ukoliko reketiranje prijavi policiji, u budućnosti neće dobiti podsticaje". S obzirom na navedeno, Kantonalni sud je zaključio da su sve ovo naročite okolnosti koje ukazuju na to da će apelanti boravkom na slobodi ometati krivični postupak utjecajem na svjedoke, čime je ispunjen zakonski uvjet propisan odredbom člana 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH da se apelantima odredi pritvor.

10. U vezi sa postojanjem posebnog pritvorskog razloga koji je propisan članom 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH, Kantonalni sud je zaključio da je prijedlog osnovan zbog toga što je za krivično djelo udruživanje radi činjenja krivičnih djela iz člana 340. stav 1. KZFBiH propisana kazna zatvora u trajanju od jedne do 10 godina, a za krivično djelo zloupotreba službenog položaja ili ovlaštenja iz člana 383. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZFBiH propisana je kazna zatvora u trajanju najmanje tri godine, čime je ispunjen objektivni uvjet za određivanje mjere pritvora prema ovom zakonskom osnovu. Dalje, Kantonalni sud je naveo da se u konkretnom slučaju radi o posebno teškim krivičnim djelima, imajući u vidu da postoji osnovana sumnja da su apelanti poduzimali inkriminirane radnje koje čine obilježja krivičnih djela koja su im stavljena na teret u periodu dužem od tri godine, te da su apelanti i ostali osumnjičeni, obavljajući visoke funkcije u Ministarstvu i s obzirom na njihovu čvrstu povezanost, "uporno i kontinuirano u dužem vremenskom periodu" od poljoprivrednika, kojim je osumnjičeni prvoapelant rješenjem odobravao sredstva za podsticaj, drugoapelant i ostali osumnjičeni korisnike podsticaja uvjetovali da vrate pola novca od onoga što dobiju na ime podsticaja, sve radi pribavljanja protivpravne imovinske koristi. Pri tome Kantonalni sud je naveo da je imao u vidu okolnosti pod kojima su djela počinjena, posljedice djela, kao i povezanost apelanata i drugih osumnjičenih duži vremenski period na koji način su, kako se osnovano sumnja, protivpravno pribavili relativno veliki novčani iznos imovinske koristi (760.000,00 KM), te da, stoga, postoji osnovana sumnja da je za navedeni iznos "osiromašen federalni budžet" i da su ta budžetska sredstva mogla biti namijenjena za poboljšanje poljoprivredne proizvodnje u Bosni i Hercegovini. Dalje je navedeno da su apelanti i ostali osumnjičeni u dužem vremenskom periodu koristili težak položaj poljoprivrednika i njihovu potrebu za podsticajima, što, prema mišljenju tog suda,

upućuje na zaključak da bi puštanje apelanata i ostalih osumnjičenih na slobodu izazvalo uznemirenje i proteste poljoprivrednika. Stoga, Kantonalni sud je zaključio da su okolnosti konkretnog slučaja takve da upućuju na postojanje općeg interesa koji je veoma važan i značajan u konkretnom slučaju, jer, u suprotnom, puštanjem osumnjičenih na slobodu nihovo pravo garantirano članom 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) bilo "bi iznad u odnosu na postojanje javnog interesa koji je tako važan i značajan kakav i jeste u konkretnom slučaju". Imajući u vidu navedeno, Kantonalni sud je zaključio da su u cijelosti ispunjeni uvjeti iz odredbe za određivanje pritvora apelantima i ostalim osumnjičenim po osnovu člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH.

11. Kantonalni sud je naveo da je na prijedlog odbrane drugoapelanta razmatrao primjenu blažih mjera zabrane propisanih ZKPFBiH, te da je, imajući u vidu težinu krivičnih djela za koja se osnovano sumnja da su ih apelanti počinili, brojnost krivičnopravnih radnji, zaključio da u toj fazi postupka druga mjera ne bi bila svrsishodna.

12. Vijeće Kantonalnog suda, odlučujući o žalbama branilaca apelanata i osumnjičenih M.Š. i E.A., donijelo je Rješenje broj 03 0 K 014378 15 Kv od 8. oktobra 2015. godine kojim je žalbe odbilo. U obrazloženju rješenja Vijeće Kantonalnog suda je prvenstveno ukazalo da je, pobijajući osnovanu sumnju da je prvoapelant učinio krivična djela koja mu se stavljaju na teret, braniteljica prvoapelanta navela "da se protiv njenog branjenika (prvoapelanta) vodi istraga zbog krivičnog djela organizirani kriminal iz člana 250. KZBiH pred državnim Tužilaštvom BiH, a da se pred Kantonalnim tužilaštvom Tuzlanskog kantona vodi zbog krivičnog djela udruživanje radi činjenja krivičnih djela iz člana 340. stav 1. KZFBiH", pa je u žalbi iznijela tok krivičnog postupka pred Sudom BiH. S tim u vezi, Vijeće Kantonalnog suda je navelo da odbrana prvoapelanta smatra "da naredbe za provođenje istrage Tužilaštva BiH za krivično djelo iz člana 250. KZBiH i Kantonalnog tužilaštva Tuzlanskog kantona za krivično djelo udruživanje radi činjenja krivičnih djela iz člana 340. stav 1. KZFBiH se odnose na isto krivično djelo, te da je time došlo do pogrešne primjene odredbe čl. 145. i 149. ZKPFBiH, odnosno da je time počinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka". Razmatrajući ove žalbene navode, Vijeće Kantonalnog suda je zaključilo "da nije došlo do bitne povrede odredaba krivičnog postupka, jer i sama braniteljica u žalbi ističe da se radi o dva krivična postupka koja su odvojena, te da se postupak pred Tužilaštvom BiH vodi za krivično djelo iz člana 250. KZBiH u vezi sa članom 250. stav 3. KZBiH u vezi sa krivičnim djelom zloupotreba položaja ili ovlasti iz člana 383. stav 3. KZFBiH i krivičnog djela povreda slobode opredjeljenja birača iz člana 151. stav 1. KZFBiH počinjenog u periodu od 2010. godine i 2011. godine, a postupak u konkretnom slučaju pred Kantonalnim tužilaštvom Tuzlanskog kantona vodi se zbog krivičnog djela udruživanje radi činjenja krivičnog djela iz člana 340. stav 2. KZFBiH u sticaju sa produženim krivičnim djelom počinjenim u periodu od 2011. godine do 2014. godine, pa samim tim se neosnovano žalbom ukazuje da se radi o istim krivičnim djelima i time da je došlo do povrede odredbe člana 149. ZKPFBiH.

13. Također je navedeno da nisu osnovani ni žalbeni navodi prvoapelanta da je u konkretnom slučaju počinjena povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 312. stav 1. tačka d) i člana 312. stav 2. u vezi sa članom 6. stav 2. ZKPFBiH, jer, kako je Vijeće Kantonalnog suda obrazložilo, iz zapisnika o ispitivanju Kantonalnog tužilaštva Tuzlanskog kantona broj T 03 0 KTK 0052614 15 od 29. septembra 2015. godine proizlazi da je prvoapelant, u skladu sa odredbom člana 6. stav 2.


ZKPFBiH, imao mogućnost da se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist, a nakon što je prvoapelant prilikom ispitivanja obaviješten o djelu za koje se tereti i osnovama sumnje protiv njega. S tim u vezi, Vijeće Kantonalnog suda je ocijenilo da nije osnovan ni žalbeni prigovor prvoapelanta u odnosu na odredbu člana 312. stav 2. ZKPFBiH, kojom je propisano "da u toku istrage branitelj ima pravo da razmatra spise i razgleda pribavljene predmete koji idu u korist osumnjičenom", budući da je "prvoosumnjičeni [prvoapelant] dao iskaz u Kantonalnom tužilaštvu 29. septembra 2015. godine, a braniteljica Vasvija Vidović mu je izabrani branilac, pa je u svakom slučaju imala mogućnost i pravo da razmatra spise i pregleda pribavljene predmete koji idu u korist osumnjičenom [prvoapelantu], a nije pružila dokaze o tome da je tražila uvid u razmatranje spisa i razgledanje pribavljenih predmeta koji idu u korist njenom branjeniku, a niti je dostavila dokaz da je nadležno tužilaštvo braniteljici uskratilo pravo da razmatra spise i razgleda pribavljene predmete koji idu u korist osumnjičenom". Pored navedenog, Vijeće Kantonalnog suda je ukazalo da iz predmetnog spisa proizlazi da je Tužiteljstvo "dostavilo sudu sve dokaze koji potkrepljuju prijedlog za određivanje pritvora, radi obavještavanja branitelja, pa je time ispunilo svoju zakonsku obavezu, a odbrana je mogla od suda zatražiti da izvrši uvid u dokaze, ali ne i da joj se dostave". Također je navedeno da branitelji "nisu ni usmeno ni pismeno zatražili da im sud omogući uvid u dokaze koji su se nalazili u sudskom spisu".

14. U odnosu na žalbene prigovore u vezi s postojanjem osnovane sumnje kao općeg uvjeta za određivanje mjere pritvora, Vijeće Kantonalnog suda je zaključilo da su u obrazloženju osporenog rješenja dati jasni i konkretni razlozi za zaključak o postojanju osnovane sumnje da su apelanti i ostali osumnjičeni počinili djela koja im se stavljaju na teret. S tim u vezi, Vijeće je ukazalo da osnovana sumnja da su apelanti počinili krivična djela koja im se stavljaju na teret proizlazi iz dokaza koje je tužitelj dostavio uz prijedlog za određivanje pritvora, a koji ukazuju, u prvom redu, na to da je prvoapelant formirao udruženje i na članove udruženja, a potom i na način izvršenja pojedinačnih radnji iskorištavanja službenih ovlaštenja prvoapelanta i odlučnog doprinosa članova udruženja na način detaljno opisan u obrazloženju rješenja u odnosu na sva osumnjičena lica (str. od 10 do 12). Stoga, imajući u vidu sadržinu dokaza na koje se pozvao prvostepeni sud pri obrazlaganju postojanja osnovane sumnje da su apelanti počinili krivična djela koja im se stavljaju na teret, Vijeće Kantonalnog suda je zaključilo da pravilnost zaključka sudije za prethodno saslušanje o postojanju općeg pritvorskog razloga nisu mogli dovesti u pitanje žalbeni navodi apelanata i ostalih osumnjičenih, te je, s tim u vezi, zaključio da su ovi žalbeni prigovori neosnovani.

15. U vezi sa žalbenim prigovorima apelanata kojima osporavaju pravilnost zaključka prvostepenog suda o postojanju posebnih uvjeta za određivanje pritvora iz člana 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH, Vijeće Kantonalnog suda je, također, prigovore ocijenilo neosnovanim. Pri tome Vijeće Kantonalnog suda je ukazalo da je u istrazi potrebno saslušati veći broj svjedoka koji su bili korisnici podsticaja i koje je i taj sud poimenično naveo u obrazloženju svog rješenja, te svjedoke koji još nisu identificirani. Naime, Vijeće Kantonalnog suda je ukazalo i na iskaz svjedoka I.M. kojim opisuje pritiske i prijetnje koje su primijenjene prema njemu, kao predsjedniku radne grupe koja je kontrolirala rad Ministarstva na predmetima podsticaja za kapitalna ulaganja, kao i okolnosti da mu je nepoznato lice prijetilo vatrenim oružjem, te da mu je nuđena korist pod uvjetom da izvještaj ne dospije u javnost. Također,

Vijeće Kantonalnog suda je ocijenilo i iskaz svjedoka A.S., koji je naveo da mu je drugoapelant zaprijetio da, ukoliko reketiranje prijavi policiji, ubuduće neće dobiti podsticaj, te je zaključio da navedene okolnosti jasno ukazuju da će apelanti i drugi osumnjičeni boravkom na slobodi ometati krivični postupak utjecajem na svjedoke, čime je, prema mišljenju Vijeća, ispunjen zakonski uvjet propisan odredbom člana 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH da se apelantima odredi pritvor.

16. Također, Kantonalni sud je zaključio da su neosnovani i žalbeni navodi prema kojim ne postoji pritvorski razlog iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH u vezi sa realnom opasnosti od narušavanja javnog reda i mira u slučaju ukidanja pritvora apelantima i saizvršiocima. S tim u vezi, Vijeće Kantonalnog suda je navelo da iz osporenog prvostepenog rješenja proizlazi da postoji osnovana sumnja da je prvoapelant počinio krivično djelo udruživanje radi činjenja krivičnih djela iz člana 340. stav 1. KZFBiH za koje se, s obzirom na zaprijećenu kaznu, može izreći kazna zatvora od jedne do 10 godina, a za krivično djelo zloupotreba službenog položaja ili ovlaštenja iz člana 383. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZFBiH može se izreći kazna zatvora od najmanje jedne godine. Vijeće Kantonalnog suda je, također, zaključilo da je prvostepeni sud pri donošenju zaključka da se u konkretnom slučaju radi o posebno teškim krivičnim djelima pravilno ocijenio način učinjenja predmetnih krivičnih djela za koje su apelanti osnovano osumnjičeni da su ih i učinili, a posebno okolnost da se radi o udruživanju u koje je uključeno više lica radi činjenja krivičnopravnih radnji, i to kontinuirano u dužem vremenskom periodu, i da je predmet izvršenja navedenih radnji bila namjera da se pribavi protivpravna imovinska korist osumnjičenim (iznos od 760.000,00 KM), što je, prema mišljenju Vijeća, nesporno dokazano iz izjava saslušanih svjedoka, koji su, da bi ostvarili pravo koje im pripada, bili prinuđeni da apelantima i ostalim osumnjičenim daju visoke novčane iznose radi pribavljanja protivpravne imovinske koristi apelantima. Pored navedenog, Vijeće je ukazalo da je u okviru ove organizirane grupe djelovao i veći broj lica sa podijeljenim ulogama i radnjama koje su trebali poduzimati s ciljem pribavljanja protivpravne imovinske koristi. Navedeno ukazuje na posebnu težinu počinjenih krivičnih djela, a s obzirom na kontinuitet trajanja i njihove posljedice. Vijeće Kantonalnog suda smatra da sve navedeno ukazuje na postojanje "općeg javnog interesa za sve građane ne samo Tuzlanskog kantona nego i šire, na području cijele Federacije Bosne i Hercegovine", jer bi, prema mišljenju Vijeća, "došlo do uznemiravanja javnosti ukoliko bi apelanti bili pušteni iz pritvora". Stoga, Vijeće Kantonalnog suda je zaključilo da sve navedeno predstavlja dovoljan razlog da postoji osnovana sumnja da bi došlo do stvarne prijetnje narušavanju javnog reda u slučaju puštanja apelanata i drugih osumnjičenih na slobodu, čime je, prema mišljenju tog vijeća, ispunjen osnov iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH.

17. U vezi s navedenim, Vijeće Kantonalnog suda je zaključilo da se u konkretnom slučaju, kada se uzmu u obzir okolnosti izvršenja predmetnih krivičnih djela i težina tih djela, uz ostale navedene okolnosti, svrha pritvora osumnjičenih ne bi mogla ostvariti izricanjem blažih mjera, pa, stoga, suprotni žalbeni prigovori nisu mogli biti uvaženi. S obzirom na navedene razloge, i ovaj sud smatra da postoji osnov za određivanje pritvora apelantima i ostalim osumnjičenim iz člana 146. stav 1. tač. b) i d) ZKPFBiH u vezi sa članom 46. stav 2. Zakona o izmjenama i dopunama ZKPFBiH, pa su zbog navedenih razloga, a na osnovu člana 337. stav 3. ZKPFBiH, žalbe branilaca osumnjičenih odbijene kao neosnovane.


Rješenja o produženju pritvora

18. Rješenjem Kantonalnog suda broj 03 0 K 014378 15 Kv 2 od 27. oktobra 2015. godine apelantima i osumnjičenim M.Š. i E.A. produžen je pritvor za dva mjeseca zbog razloga propisanih odredbom člana 146. stav 1. tač. b) i d) ZKPFBiH u vezi sa članom 46. stav 2. Zakona o izmjenama i dopunama ZKPFBiH, tako da pritvor prema tom rješenju može trajati najduže do 27. decembra 2015. godine ili do druge odluke suda.

19. Rješenjem Vrhovnog suda broj 03 0 K 014378 15 Kž od 13. novembra 2015. godine žalba branitelja osumnjičenog E.A. je odbijena kao neosnovana (tačka 1. izreke), a djelimično su uvažene žalbe branilaca apelanata, pa je rješenje Kantonalnog suda od 27. oktobra 2015. godine ukinuto i predmet vraćen Kantonalnom sudu na ponovno odlučivanje.

20. Odlučujući u ponovnom postupku, Kantonalni sud je donio Rješenje broj 03 0 K 014378 15 Kv 4 od 19. novembra 2015. godine kojim je apelantima produžen pritvor za dva mjeseca koji, prema tom rješenju, može trajati najduže do 27. decembra 2015. godine ili do druge odluke suda. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je naveo da je na ročištu održanom povodom podnesenog prijedloga za produženje pritvora apelantima i ostalim osumnjičenim, nakon usmenog izlaganja prijedloga Tužiteljstva za produženje pritvora, saslušanja apelanata i ostalih osumnjičenih i branitelja Mirne Delalić, koja je, prema zamjeničkoj punomoći, iznijela osporavanje prijedloga za produženje pritvora i u ime prvoapelanta i drugoapelanta, te saslušanja svjedoka, izvršenog uvida u dokaze materijalne prirode koje je uz prijedlog za produženje pritvora dostavilo Tužiteljstvo, zaključio da je postojanje osnovane sumnje da su apelanti počinili krivična djela koja su im stavljena na teret proizašlo iz dostavljenih dokaza koje je taj sud detaljno analizirao i o čemu se iscrpnije izjasnio na str. od 4 do 27 obrazloženja tog rješenja.

21. U pogledu postojanja posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH, Kantonalni sud je naveo da je u konkretnom slučaju Tužiteljstvo u toku istrage saslušalo veći broj svjedoka navedenih u prijedlogu za određivanje pritvora, ali da se, istovremeno, ukazala potreba da se saslušaju svjedoci do čijih se imena u međuvremenu došlo (13 svjedoka) koje je pritom taj sud poimenično naveo u obrazloženju svog rješenja. Također, Kantonalni sud je, u odnosu na razloge za određivanje mjere pritvora iz člana 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH, ponovio okolnosti iz rješenja o određivanju pritvora od 30. septembra 2015. godine koje, prema mišljenju Kantonalnog suda, još uvijek egzistiraju i ukazuju na to da će apelanti i drugi osumnjičeni boravkom na slobodi ometati krivični postupak utjecajem na svjedoke, jer postoji osnovana sumnja da su apelanti i drugi osumnjičeni djelovali u okviru udruženja, pa postoji i osnovana sumnja da su i pritisci na svjedoke vršeni u okviru udruženja i njegovih članova.

22. U pogledu postojanja posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH, Kantonalni sud je, također, naveo da i po ovom osnovu i dalje postoje okolnosti koje ukazuju na opravdanost trajanja mjere pritvora koja je izrečena rješenjem navedenog suda od 30. septembra 2015. godine. Kantonalni sud je u cijelosti ponovio razloge koje je iznio u rješenju kojim je odredio mjeru pritvora na način kako je navedeno na str. 30 i 31 rješenja. Kantonalni sud je, između ostalog, imao u vidu težinu krivičnih djela za koje se osnovano sumnja da su ih apelanti počinili, te da se radi o krivičnim djelima učinjenim u sastavu udruženog kriminalnog djelovanja, brojnost krivičnopravnih radnji, te s obzirom na posljedicu izvršenja ovakvih krivičnih djela koja se ogleda u osiromašenju budžetskih sredstava, kao i da su djela počinjena u teškim i vanrednim okolnostima, Kantonalni sud je ocijenio da je, radi daljeg nesmetanog vođenja krivičnog postupka, neophodno da

se produži mjera pritvora apelantima, jer bi ukidanje mjere pritvora i puštanje apelanata i drugih osumnjičenih na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda, a imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja. Imajući u vidu sve navedeno, Kantonalni sud je zaključio da je u cijelosti ispunjen uvjet za produženje mjere pritvora po osnovu člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH. Kantonalni sud je zaključio da nisu osnovani prijedlozi branilaca apelanata za izricanje mjera zabrane propisane ZKPFBiH, jer okolnosti konkretnog slučaja ukazuju na potrebu da se apelantima odredi mjera pritvora zbog zakonskih razloga predviđenih odredbom člana 146. stav 1. tač. b) i d) ZKPFBiH.

23. Odlučujući o žalbama branitelja apelanata i ostalih osumnjičenih, Vrhovni sud je donio Rješenje broj 03 0 K 014378 15 Kž 2 od 4. decembra 2015. godine kojim je žalba braniteljice prvoapelanta odbijena kao neosnovana, a žalbe branitelja drugoapelanta i osumnjičenog M.Š. djelimično su uvažene, te je u odnosu na njih osporeno rješenje ukinuto i vraćeno prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju rješenja Vrhovni sud je istakao da nisu osnovani žalbeni navodi prvoapelanta kojim ukazuje da dostavljanje prijedloga kojim je zatraženo produžavanje pritvora apelantima nije obavljeno u skladu sa odredbom člana 145. stav 3. ZKPFBiH s obzirom na to da prvostepeni sud nije odmah po prijemu prijedloga za produženje pritvora dostavio ga prvoapelantu i njegovoj braniteljici. S tim u vezi, Vrhovni sud je obrazložio da iz stanja spisa predmeta proizlazi da je prijedlog o produženju pritvora dostavljen prvostepenom sudu 23. oktobra 2015. godine, a da ga je taj sud dostavio odbrani prvoapelanta 26. oktobra 2015. godine, dok je ročište povodom prijedloga održano 27. oktobra 2015. godine. Kantonalni sud je, također, istakao da je odbrana prvoapelanta, nakon što joj je dostavljen prijedlog za produženje pritvora u kojem su precizirani i dokazi na kojim je prijedlog utemeljen, bila u prilici i imala mogućnost da se izjasni o zakonitosti produženja mjere pritvora. Pored toga, Vrhovni sud je ocijenio neosnovanim i prigovore prvoapelanta kojim ukazuje na povredu odredaba člana 66. stav 2. ZKPFBiH, jer je, prema njegovom mišljenju, prvostepeni sud onemogućio njegovoj odbrani da izvrši uvid u dokaze značajne za pritvor. Naime, Vrhovni sud je, s tim u vezi, obrazložio da iz sadržaja raspravnog zapisnika sa ročišta od 27. oktobra 2015. godine proizlazi da je braniteljica prvoapelanta, nakon iznesenih istih prigovora na ročištu od 27. oktobra 2015. godine, "negativno odgovorila na izričit upit suda da li je odbrana podnosila bilo kakav zahtjev za uvid u spise predmeta".

24. U vezi sa žalbenim prigovorima braniteljice prvoapelanta o nepostojanju pritvorskih razloga za produženje mjere pritvora, Vrhovni sud je istakao da, suprotno navodima iz žalbe, taj sud smatra da su u obrazloženju prvostepenog rješenja (str. 30 i 31) navedeni sasvim određeni, jasni i prihvatljivi razlozi koje u cijelosti prihvata i taj sud, jer, i prema mišljenju Vrhovnog suda, svi navedeni razlozi opravdavaju stav prvostepenog suda o egzistiranju oba pritvorska osnova u odnosu na prvoapelanta. Pored toga, Vrhovni sud je istakao da se u žalbi prvoapelanta osporavaju razlozi prvostepenog suda po osnovu oba pritvorska razloga iz člana 146. stav 1. tač. b) i d) ZKPFBiH "paušalnom tvrdnjom o izostanku razloga za egzistiranje naročitih okolnosti koje ukazuju da će osumnjičeni boravkom na slobodi ometati krivični postupak utjecajem na svjedoke, da nisu dati ni razlozi za zaključak da je krivično djelo zloupotreba položaja ili ovlasti iz člana 383. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZFBiH počinjeno u vanrednim okolnostima, da je ono po načinu izvršenja i posljedicama posebno teško, te da bi puštanje osumnjičenog (prvoapelanta) na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom za narušavanje javnog reda", pa, prema


mišljenju Vrhovnog suda, takve paušalne žalbene prigovore taj sud nije ni mogao ispitati.

25. Odlučujući u ponovnom postupku o produženju pritvora drugoapelantu i osumnjičenom M.Š., Kantonalni sud je donio Rješenje broj 03 0 K 014378 15 Kv 6 od 16. decembra 2015. godine kojim je drugoapelantu i osumnjičenom M.Š. produžen pritvor za dva mjeseca, koji, prema navedenom rješenju, može trajati najduže do 27. decembra 2015. godine ili do druge odluke suda. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je naveo da je ponovo razmotrio prijedlog Tužiteljstva za produženje pritvora drugoapelantu i osumnjičenom M.Š., te da je, uvažavajući mišljenje i prijedlog Vrhovnog suda od 4. decembra 2015. godine, odlučio kao u izreci rješenja. Naime, Kantonalni sud je naveo da je postojanje osnovane sumnje da su apelanti i osumnjičeni M.Š. i E.A. počinili krivična djela koja su im naredbom o provođenju istrage stavljena na teret proizlazi iz dokaza dostavljenih uz prijedlog za produženje pritvora koje je sud prezentirao u svom rješenju i detaljnije analizirao na str. od 4 do 27 obrazloženja rješenja. Kantonalni sud, također, smatra da je u konkretnom slučaju ispunjen i poseban pritvorski razlog iz člana 146. stav b) ZKPFBiH. S tim u vezi, Kantonalni sud je naveo da je Tužiteljstvo u nastavku istrage saslušalo veći broj svjedoka naznačenih u prijedlogu za određivanje pritvora, ali s obzirom na to da se ukazala potreba da se saslušaju i svjedoci do čijih se imena u međuvremenu došlo, prema mišljenju Kantonalnog suda, neophodno je produžiti mjere pritvora kako bi se spriječilo da osumnjičeni boravkom na slobodi utječu na svjedoke. Kantonalni sud je, također, naveo da je imao u vidu iskaz svjedoka I.M., koji je u svom iskazu opisao pritiske i prijetnje, zatim, iskaze svjedoka DŽ.M. i A.S., koji navodi da je osumnjičeni M.Š. zaprijetio da, ukoliko reketiranje prijavi policiji, ubuduće neće dobiti podsticaje, te je, s tim u vezi, zaključio da su sve to naročite okolnosti koje ukazuju na to da će osumnjičeni boravkom na slobodi ometati krivični postupak utjecajem na svjedoke, čime je, prema mišljenju Kantonalnog suda, ispunjen zakonski uvjet propisan odredbom člana 146. stav 1. tačka b) ZKPBiH.

26. U vezi sa postojanjem posebnog pritvorskog razloga koji je propisan članom 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH, Kantonalni sud je zaključio da je prijedlog osnovan zbog toga što je za krivično djelo udruživanje radi činjenja krivičnih djela iz člana 340. stav 1. KZFBiH propisana kazna zatvora od jedne do 10 godina, a za krivično djelo zloupotreba službenog položaja ili ovlaštenja iz člana 383. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZFBiH propisana je kazna zatvora u trajanju najmanje tri godine, čime je ispunjen objektivni uvjet za određivanje mjere pritvora po ovom zakonskom osnovu. Dalje, Kantonalni sud je naveo da se u konkretnom slučaju radi o posebno teškim krivičnim djelima, imajući u vidu da postoji osnovana sumnja da su apelanti poduzimali inkriminirane radnje koje čine obilježja krivičnih djela koja su im stavljena na teret u periodu dužem od tri godine, te da su apelanti i ostali osumnjičeni, obavljajući visoke funkcije u Ministarstvu i imajući u vidu njihovu čvrstu povezanost, "uporno i kontinuirano u dužem vremenskom periodu" poljoprivrednike, kojim je osumnjičeni prvoapelant rješenjem odobravao sredstva za podsticaj, drugoapelant i ostali osumnjičeni uvjetovali da vrate pola novca od onoga što dobiju na ime podsticaja, sve radi pribavljanja protivpravne imovinske koristi. Pri tome Kantonalni sud je naveo da je imao u vidu okolnosti pod kojima su djela počinjena, posljedice djela, kao i povezanost apelanata i drugih osumnjičenih duži vremenski period na koji način su, kako se osnovano sumnja, protivpravno pribavili relativno veliki novčani iznos imovinske koristi (760.000,00 KM). Dalje je navedeno da su apelanti i ostali osumnjičeni u dužem vremenskom periodu koristili težak položaj poljoprivrednika i

njihovu potrebu da dobiju podsticaje, što, prema mišljenju tog suda, upućuje na zaključak da bi puštanje drugoapelanta i ostalih osumnjičenih na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, koje su, prema mišljenju tog suda, takve da postoji opći javni interes, koji je veoma važan i značajan i u ovom slučaju preteže nad principom poštivanja slobode pojedinca, te da bi izazvalo uznemirenje i proteste poljoprivrednika. Stoga, Kantonalni sud je zaključio da su okolnosti konkretnog slučaja takve da upućuju na postojanje općeg interesa koji je veoma važan i značajan u konkretnom slučaju, jer, u suprotnom, puštanjem osumnjičenih na slobodu njihovo pravo garantirano članom 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) bilo "bi iznad u odnosu na postojanje javnog interesa koji je tako važan i značajan kakav i jeste u konkretnom slučaju". Imajući u vidu navedeno, Kantonalni sud je zaključio da su u cijelosti ispunjeni uvjeti iz odredbe za određivanje pritvora apelantima i ostalim osumnjičenim po osnovu člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH.

27. Kantonalni sud je naveo da je na prijedlog odbrane drugoapelanta i osumnjičenog M.Š. razmatrao primjenu blažih mjera zabrane propisanih ZKPFBiH, te da je, imajući u vidu težinu krivičnih djela za koja se osnovano sumnja da su ih počinili, brojnost krivičnopravnih radnji, te da se radi o krivičnim djelima učinjenim u sastavu udruženog kriminalnog kolektiviteta i da se radi o posebnom obliku saizvršilaštva, zaključio da u toj fazi postupka druga mjera ne bi bila svrsishodna.

28. Odlučujući o žalbama braniteljice dugoapelanta i osumnjičenog M.Č., Vrhovni sud je donio Rješenje broj 03 0 K 014378 15 Kv od 23. decembra 2015. godine kojim su žalbe odbijene kao neosnovane. U obrazloženju rješenja Vrhovni sud je zaključio da nisu osnovani žalbeni navodi koji se odnose na bitne povrede odredaba krivičnog postupka na koje su su branitelji u žalbama pozivali o čemu je dao detaljno obrazloženje na str. 2 i 3 rješenja. Vrhovni sud je, također, naveo da je saglasan sa razlozima i obrazloženjem iz prvostepenog rješenja na kojima je utemeljen zaključak o postojanju uvjeta za određivanje pritvora iz člana 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH. Također, u vezi sa prigovorima o nepostojanju posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH za produženje mjere pritvora, Vrhovni sud je istakao da su "branitelji prilikom osporavanja zaključaka o opravdanosti produžavanja pritvora po posebnom pritvorskom osnovu iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH u žalbama ukazali da je obrazloženje za njegovo egzistiranje paušalno, da nisu navedeni razlozi za vanredne okolnosti počinjenja krivičnih djela, razlozi za njihovu posebnu težinu, te za zaključak po kojem bi, za slučaj boravka osumnjičenih na slobodi, to rezultiralo stvarnom prijetnjom za narušavanje javnog reda". Naime, Vrhovni sud je ocijenio neosnovanim navedene žalbene prigovore. S tim u vezi, Vrhovni sud je istakao da "suprotno prethodno iznesenim žalbenim navodima, ovaj sud (Vrhovni sud) nalazi da su u obrazloženju pobijanog rješenja (str. 30 i 31) navedeni sasvim određeni i u svemu prihvatljivi razlozi koji opravdavaju stav o egzistiranju navedenog posebnog pritvorskog osnova, konkretno su navedeni razlozi da postoji osnovana sumnja da su djela počinjena u vanrednim okolnostima, da se radi o djelima koja su posebno teška, te da bi ukidanje pritvora i puštanje osumnjičenih na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom za narušavanje javnog reda". U odnosu na žalbene navode koji se tiču izricanja blažih mjera, Vrhovni sud je istakao da je prvostepeni sud na strani 31 svog rješenja dao jasne i prihvatljive razloge zbog čega smatra da se prisustvo


osumnjičenih u postupku za sada isključivo može osigurati izrečenom mjerom pritvora. Pri tome je naveo da se prvostepeni sud pozvao na okolnosti pod kojima su predmetna krivična djela učinjena (osnovana sumnja), njihovu težinu i konkretno proizašle posljedice. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je donio odluku kao u dispozitivu.

29. Iz sadržaja dopuna apelacija i dostavljenih priloga proizlazi da je Tužiteljstvo 18. decembra 2015. godine protiv apelanata podiglo optužnicu broj T03 0 KTK 0052614 15 koju je Kantonalni sud potvrdio 21. decembra 2015. godine, te da je Kantonalni sud 23. decembra 2015. godine donio Rješenje broj 03 o K 014378 15 Kv 7 kojim je apelantima i osumnjičenim M.Š. i S.Š. produžen pritvor za dva mjeseca, tako da pritvor po tom rješenju može trajati najduže do 27. februara 2016. godine ili do druge odluke suda zbog razloga propisanih odredbom člana 146. stav 1. tač. b) i d) ZKPFBiH u vezi sa članom 46. stav 2. Zakona o izmjenama i dopunama ZKPFBiH.


30. Apelanti smatraju da im je osporenim odlukama povrijeđeno pravo iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c) i st. 3. i 4. Evropske konvencije. Povredu navedenog prava prvoapelant vidi u tome što mu je "određen pritvor pred Kantonalnim sudom u situaciji kada su za isto krivično djelo u toku istraga pred Tužilaštvom BiH i po istom određene mjere zabrane". Apelanti, dalje, navode da "apelanti nisu imali pristup spisima i dokazima na kojima se zasniva sumnja da su počinili djela za koja se terete, ni dokazima iz kojih proizlaze zakonski razlozi za određivanje pritvora u ovom predmetu", zbog čega apelanti smatraju da je povrijeđeno njihovo pravo iz člana 5. stav 4. Evropske konvencije. Apelanti, također, navode da osporene odluke ne sadrže obrazloženje o bitnim činjenicama, i to kako o postojanju osnovane sumnje, tako i posebnim razlozima za određivanje pritvora. Naime, apelanti smatraju da Kantonalni sud nije obrazložio zašto smatra da je "ispunjen poseban uvjet iz člana 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH u odnosu na apelante, izuzev što ih veže za iskaze svjedoka sa kojima i ne mogu biti direktno povezani". Također su naveli da se u osporenim odlukama ni na koji način "ne obrazlaže povezanost apelanata sa svjedocima M.I. ili M.Dž., niti sa pozivima koji su njima upućivani ili radnjama koje se vežu za ta lica".

31. Dalje, apelanti ukazuju da osporenim rješenjima nije ukazano na postojanje okolnosti koje bi, u smislu odredbe člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH, opravdale pritvor iz navedenog zakonskog osnova. Samo postojanje pretpostavke da bi puštanjem apelanata na slobodu moglo dovesti do stvarne prijetnje narušavanju javnog reda nije dovoljno, već se moraju navesti konkretne okolnosti koje, kao takve, nesumnjivo ukazuju na to da će do narušavanja javnog reda i doći. Navodi u obrazloženju osporenih rješenja da "brojnost lica uključenih u udruženje, brojnost preduzetih radnji i vremenski period kontinuiranog djelovanja grupe" ne mogu opravdati određivanje mjere pritvora po osnovu člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH s obzirom na to da je naredbom o provođenju istrage Kantonalnog tužilaštva obuhvaćeno samo pet lica, za četiri je zatraženo određivanje pritvora, a da za jedno nije za koje je "ocijenjeno da ne postoji stvarna prijetnja narušavanju javnog reda, i to za isto krivično djelo". Apelanti, također, smatraju da nema mjesta za izricanje mjere pritvora, jer se ista svrha može postići i izricanjem mjera zabrane, ali da je sud neosnovano odbio ovaj prijedlog.

32. U dopunama apelacije odbrana apelanata je u bitnom ponovila navode iz apelacije, proširujući navode o povredi njihovih navedenih prava, kao i prigovore i na naknadno

donesena rješenja o produženju pritvora apelantima. Naime, prvoapelant i dalje ukazuje da se "pred Tužilaštvom Bosne i Hercegovine i pred Kantonalnim tužilaštvom vode istrage koje se odnose na isto krivično djelo". Pored toga, navode da "apelanti nisu imali pristup spisima i dokazima na kojima se zasniva sumnja da su počinili djela za koja se terete, ni dokazima iz kojih proizlaze zakonski razlozi za produženje pritvora". Također, smatraju da iz rješenja o produženju pritvora ne proizlazi na koji se način apelanti dovode u vezu sa licima koja su upućivala prijetnje licima koja je saslušalo Tužiteljstvo. U suštini, apelanti navode da osporena rješenja ne sadrže razloge za određivanje pritvora po osnovu člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH, jer, prema njihovom mišljenju, sudovi "samo pretpostavljaju i apstraktno navode da bi puštanje na slobodu apelanata moglo dovesti do stvarne prijetnje narušavanju javnog reda". Smatraju da se "niti jednom riječju ni ovaj pritvorski osnov ne individualizira" u odnosu na apelante. Također su istakli da su sudovi odbili prijedlog apelanata za izricanje mjera zabrane kojim se ista svrha mogla postići. Kantonalni sud nije imao u vidu ni zdravstveno stanje apelanta Suada Čamdžića iako je to apelant isticao na ročištu povodom prijedloga za produženje pritvora.


33. Kantonalni sud je naveo da su u rješenjima tog suda dati jasni razlozi zbog kojih je prihvaćen prijedlog Tužiteljstva za određivanje pritvora, te da apelaciju treba odbiti kao neosnovanu.

34. Tužiteljstvo je navelo da donošenjem osporenih rješenja nisu prekršena prava apelanata na koja se u apelaciji pozivaju. Predloženo je da se apelacija odbije kao neosnovana. U odgovoru na dopune apelacije Tužiteljstvo je navelo da osporena rješenja o produženju pritvora sadrže dovoljno razloga i argumenata da se apelantima produži pritvor pri čemu apelantima ni na koji način nisu prekršena prava na koja su se u dopunama apelacije pozvali. Tužiteljstvo je predložilo da se dopune apelacije odbiju.


35. Zakon o krivičnom postupku FBiH ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 i 59/14) u relevantnom dijelu glasi:

Član 61. Pravo branitelja da pregleda spise i dokumentaciju

(1) U toku istrage, branitelj ima pravo da razmatra spise i razgleda pribavljene predmete koji idu u korist osumnjičenom. Ovo pravo se branitelju može uskratiti ako je riječ o spisima i predmetima čije bi otkrivanje moglo dovesti u opasnost cilj istrage.

(2) Izuzetno od stava (1) ovog člana, tužitelj će istovremeno sa prijedlogom za određivanje pritvora sudiji za prethodni postupak, odnosno sudiji za prethodno saslušanje dostaviti i dokaze bitne za procjenu zakonitosti pritvora i radi obavještavanja branitelja.

(3) Nakon podizanja optužnice osumnjičeni, odnosno optuženi i branitelj imaju pravo uvida u sve spise i dokaze.

Član 145. st. 1. i 2. Opće odredbe

(1) Pritvor se može odrediti ili produžiti samo pod uvjetima propisanim u ovom Zakonu i samo ako se isti cilj ne može ostvariti drugom mjerom.

(2) Pritvor određuje ili produžuje rješenjem sud na prijedlog tužitelja a nakon što sud prethodno sasluša osumnjičenog, odnosno optuženog na okolnosti razloga zbog


kojih se pritvor predlaže, osim u slučaju iz člana 146. stav (1) tačka a) ovog Zakona.

Član 146. stav 1. tač. b) i d) Razlozi za pritvor

(1) Ako postoji osnovana sumnja da je određena osoba učinila krivično djelo pritvor joj se može odrediti:

b) ako postoji osnovana bojazan da će uništiti, sakriti, izmijeniti ili krivotvoriti dokaze ili tragove važne za krivični postupak ili ako naročite okolnosti ukazuju da će ometati krivični postupak uticajem na svjedoke, saučesnike ili prikrivače,

d) u vanrednim okolnostima, ako se radi o krivičnom djelu za koje se može izreći kazna zatvora deset godina ili teža kazna, a koje je posebno teško, s obzirom na način izvršenja ili posljedice krivičnog djela, ako bi puštanje na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanja javnog reda.

36. Krivični zakon Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10, 42/11, 59/14 i 76/14) u relevantnom dijelu glasi:

Član 340. st. 1. i 2. Udruživanje radi činjenja krivičnih djela

(1) Ko organizira grupu ljudi ili na drugi način udružuje tri ili više osoba u cilju činjenja krivičnih djela propisanih zakonom u Federaciji ako za takvo organiziranje ili udruživanje radi činjenja pojedinog krivičnog djela nije propisana posebna kazna, kaznit će se kaznom zatvora od jedne do deset godina.

(2) Ko postane članom grupe ljudi ili udruženja iz stava 1. ovog člana, kaznit će se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine.

Član 383. Zloupotreba položaja ili ovlašćenja

(1) Službena ili odgovorna osoba u Federaciji koja iskorištavanjem svog službenog položaja ili ovlaštenja, prekoračivši granice svoje službene ovlasti ili ne obavivši svoje službene dužnosti, pribavi sebi ili drugom kakvu korist, drugome nanese kakvu štetu ili teže povrijedi prava drugog, kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina.

VI. Dopustivost

37. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

38. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

39. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 03 0 K 014378 15 Kv od 8. oktobra 2015. godine (o određivanju pritvora), odnosno rješenjā Vrhovnog suda br. 03 0 K 014378 15 Kž 4 od 23. decembra 2015. godine i 03 0 K 014378 15 Kž 2 od 4. decembra 2015. godine (o produženju pritvora) protiv kojih nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno rješenje Kantonalnog suda od 8. oktobra 2015. godine apelanti su primili 9. oktobra 2015. godine, a apelacija je podnesena 27. oktobra 2015. godine, a osporena rješenjā Vrhovnog suda od 4. decembra 2015. godine i 23. decembra 2015. godine apelanti su primili 17. i 28. decembra 2015. godine, a dopune apelacije su podnesene 6.

januara 2016. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija i njene dopune ispunjavaju i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija, odnosno njene dopune nisu dopustive, niti su očigledno (prima facie) neosnovane.

40. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

41. Apelanti pobijaju navedena rješenja, tvrdeći da su tim rješenjima povrijeđena njihova prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c) i st. 3. i 4. Evropske konvencije.

42. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

d) Pravo na ličnu slobodu i sigurnost. 43. Član 5. Evropske konvencije u relevantnom dijelu

glasi: (1) Svako ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Niko

ne smije biti lišen slobode izuzev u niže navedenim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom:

c. zakonitog hapšenja ili lišavanja slobode radi privođenja nadležnoj sudskoj vlasti, kada postoji opravdana sumnja da je ta osoba izvršila krivično djelo ili kada postoje valjani razlozi da se osoba spriječi da izvrši krivično djelo ili da, nakon izvršenja krivičnog djela, pobjegne.

(3) Svako ko je uhapšen ili lišen slobode prema odredbama stava 1(c) ovog člana mora odmah biti izveden pred sudiju ili drugo službeno lice zakonom ovlašteno da vrši sudsku vlast i mora imati pravo na suđenje u razumnom roku ili na puštanje na slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može se uvjetovati garancijama o pojavljivanju na suđenju.

(4) Svako kome je uskraćena sloboda hapšenjem ili lišavanjem slobode ima pravo uložiti žalbu sudu kako bi sud, u kratkom roku, razmotrio zakonitost lišavanja slobode i, ukoliko ono nije bilo zakonito, naložio oslobađanje.

U odnosu na član 5. stav 1. tačka c) i stav 3. Evropske konvencije

44. U konkretnom slučaju apelanti su lica koja se nalaze u pritvoru, na osnovu odluke redovnog suda o određivanju i produženju pritvora, pri čemu se pozivaju na kršenje prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. Evropske konvencije. Stoga će Ustavni sud u predmetnom slučaju razmotriti opravdanost apelacionih navoda u odnosu na osporena rješenja o određivanju i produženju mjere pritvora apelantima.

45. Ustavni sud podsjeća na to da se pravo na ličnu slobodu i sigurnost ubraja u jedno od najznačajnijih ljudskih prava, te da član 5. Evropske konvencije garantira da niko ne smije biti proizvoljno lišen slobode. Proizvoljnost lišavanja slobode ocjenjuje se, u prvom redu, u odnosu na poštivanje proceduralnih zahtjeva procesnog prava, odnosno u konkretnom slučaju ZKPFBiH kao nacionalnog prava, koje mora biti usklađeno sa standardima Evropske konvencije. Ustavni sud podsjeća da je pritvor dopušteno odrediti samo u slučaju u kojem postoji "osnovana sumnja" da je lice počinilo krivično djelo, te, načelno, samo radi osiguranja njegove prisutnosti i uspješnog vođenja krivičnog postupka. Stoga, za određivanje pritvora ZKPFBiH uvijek traži da kumulativno postoji opći uvjet, to jest "osnovana sumnja" da je lice počinilo


krivično djelo, i da postoji barem jedan od posebnih razloga taksativno nabrojanih u članu 146. stav 1. tač. a), b), c) i d).

46. U kontekstu pozivanja apelanata na kršenje prava iz člana 5. stav 1. tačka c. Evropske konvencije, Ustavni sud podsjeća da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud), osnovanost sumnje na kojoj se mora zasnivati hapšenje čini bitan element zaštite od proizvoljnog hapšenja i lišavanja slobode propisanog članom 5. stav 1. tačka c. Evropske konvencije. Osnovana sumnja da je počinjeno krivično djelo zahtijeva postojanje nekih činjenica ili informacija koje bi uvjerile objektivnog posmatrača da je moguće da je lice koje je u pitanju počinilo krivično djelo (vidi, Evropski sud za ljudska prava, Fox, Campbell i Hartley protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 30. augusta 1990. godine, Serija A broj 182, stav 32, i O'Hara protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 16. oktobra 2001. godine, Izvještaji presuda i odluka 2001-X, stav 34). Konačno, shodno članu 5. stav 1. tačka c. Evropske konvencije, zakonitost pritvora ocjenjuje se na osnovu domaćeg zakona, odnosno mora imati pravni osnov u domaćem zakonu, s tim da lišavanje slobode mora biti u skladu sa svrhom člana 5. Evropske konvencije, tj. lice koje je u pitanju mora biti zaštićeno od proizvoljnosti (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 5842/10 od 20. aprila 2011. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

a) Primjena navedenih principa na konkretni slučaj

47. Shodno navedenom, Ustavni sud zapaža da je prvoapelant, pobijajući osnovanu sumnju da je počinio krivična djela koja su mu stavljena na teret, prvenstveno ukazao da se protiv prvoapelanta "pred Tužilaštvom Bosne i Hercegovine i pred Kantonalnim tužilaštvom vode istrage koje se odnose na isto krivično djelo". Naime, prvoapelant je istakao da se "naredba za provođenje istrage Tužilaštva BiH za krivično djelo iz člana 250. KZBiH i naredba Kantonalnog tužilaštva za krivično djelo udruživanje radi činjenja krivičnih djela iz člana 340. stav 1. KZFBiH odnose na isto krivično djelo, te smatra da je došlo do pogrešne primjene odredbe člana 145. i člana 149. ZKPFBiH". U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da je Vijeće Kantonalnog suda u osporenom rješenju ispitalo ove apelantove navode, te obrazložilo da "i sama braniteljica prvoapelanta u žalbi ističe da se radi o dva krivična postupka koja su odvojena i da se postupak pred Tužilaštvom BiH vodi za krivično djelo iz člana 250. stav 3. KZBiH u vezi sa krivičnim djelom zloupotreba položaja ili ovlasti iz člana 383. stav 3. KZFBiH i krivičnog djela povreda slobode opredjeljenja birača iz člana 151. stav 1. KZFBiH počinjenim u periodu od 2010. godine i 2011. godine, a postupak u konkretnom slučaju pred Kantonalnim tužilaštvom Tuzlanskog kantona vodi se zbog krivičnog djela udruživanje radi činjenja krivičnog djela iz člana 340. stav 2. KZFBiH u sticaju sa produženim krivičnim djelom počinjenim u periodu od 2011. godine do 2014. godine", te je, imajući u vidu navedeno, Vijeće zaključilo da nije počinjena bitna povreda odredaba na koju prvoapelant ukazuje. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud smatra da iz datog obrazloženja osporenih odluka, suprotno prvoapelantovoj tvrdnji, ne proizlazi proizvoljnost, te da su ovi navodi apelanata neosnovani.

48. Ustavni sud, dalje, zapaža da su apelanti istakli "da nisu imali pristup spisima i dokazima na kojima se zasniva sumnja da su počinili djela za koja se terete, ni dokazima iz kojih proizlaze zakonski razlozi za određivanje [produženje] pritvora u ovom predmetu". U vezi s tim, Ustavni sud prvenstveno ukazuje da je odredbom člana 61. stav 1. ZKPBiH regulirano kao opće pravilo da branilac osumnjičenog u toku istrage ima pravo pristupa samo onim spisima i dokazima koji

su u korist osumnjičenog, ali mu se i to pravo može uskratiti ako je riječ o spisima i predmetima čije bi otkrivanje moglo dovesti u opasnost cilj istrage, a potpuno slobodan pristup spisima i dokazima omogućen mu je nakon podnošenja optužnice, kako je regulirano u stavu 3. tog člana. Ustavni sud, dalje, zapaža da je stavom 2. istog člana propisano da će, izuzetno od stava 1. tog člana, tužilac istovremeno s prijedlogom za određivanje pritvora sudiji za prethodni postupak, odnosno sudiji za prethodno saslušanje dostaviti i dokaze bitne za procjenu zakonitosti pritvora radi obavještavanja branioca. Također, Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja osporenih odluka proizlazi da je, u smislu stava 2. navedenog člana, Tužiteljstvo dostavilo Kantonalnom sudu dokaze bitne za procjenu zakonitosti određivanja i produženja pritvora i radi obavještavanja branioca. Međutim, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi da su Kantonalni i Vrhovni sud razmotrili ove prigovore apelanata, te, s tim u vezi, obrazložili da odbrana apelanata nije, u skladu sa odredbom člana 312. stav 2. ZKPFBiH, pružila dokaze o tome da je tražila uvid i razmatranje spisa i razgledanje pribavljenih predmeta koji idu u korist osumnjičenim (apelantima), niti je dostavila dokaz da je nadležno tužiteljstvo odbrani uskratilo navedeno pravo". Također, Vijeće Kantonalnog suda je utvrdilo da u predmetnom spisu "ne postoje dokazi da su branioci usmeno ili pismeno zatražili da im sud omogući uvid u dokaze koji se nalaze u sudskom spisu". Pored toga, Ustavni sud zapaža da iz navoda apelacije i njenih dopuna, zapravo, proizlazi da apelanti praktično navode "da nisu obaviješteni o svim dokazima koji se tiču merituma spora, što ulazi u okvir garancija iz člana 6. Evropske konvencije, a koji apelantima, u smislu odredbe člana 61. stav 3. ZKPBiH, treba da budu dostupni nakon eventualnog podnošenja optužnice". Imajući u vidu navedeno, te podržavajući vlastitu praksu u predmetu koji je pokretao pitanje u vezi s primjenom odredbe člana 61. ZKPFBiH (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 5160/14/ od 26. februara 2015. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba), Ustavni sud smatra da su ovi navodi apelanata neosnovani.

49. Dalje, Ustavni sud zapaža da u konkretnom slučaju iz osporenih rješenja kojim je apelantima određen i produžen pritvor proizlazi da je Kantonalni sud odlučio o određivanju i produženju pritvora apelantima nakon održanog ročišta na kojem su saslušani apelanti i drugi osumnjičeni, kao i njihovi branioci. Također, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud u obrazloženju rješenjā o određivanju i produženju pritvora naveo brojne dokaze na osnovu čije ocjene i analize je zaključio da postoji osnovana sumnja da su apelanti počinili krivična djela koja im se stavljaju na teret. Naime, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud u obrazloženjima osporenih odluka prvenstveno ukazao na iskaze brojnih saslušanih svjedoka (koje je pri tome na potpuno jasan i zadovoljavajući način interpretirao u obrazloženjima svojih odluka), kao i iskaze svjedoka do čijih imena je u međuvremenu došao, kao i na materijalne dokaze u spisu, te, u vezi s tim, zaključio da iz tih dokaza proizlazi osnovana sumnja da su apelanti počinili krivična djela koja im se stavljaju na teret. Prema mišljenju Ustavnog suda, navedene okolnosti na kojima je Kantonalni sud zasnovao svoje odluke u pogledu postojanja osnovane sumnje takvog su karaktera da mogu uvjeriti objektivnog posmatrača da je moguće da su apelanti počinili krivična djela povodom kojih se vodi predmetni postupak, u smislu standarda člana 5. stav 1. tačka c. Evropske konvencije.

50. Stoga, Ustavni sud smatra da u okolnostima konkretnog slučaja ništa ne ukazuje da je u predmetnom postupku došlo do povrede garancija prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i


člana 5. stav 1. tačka c) Evropske konvencije. Naime, evidentno je da je, u smislu garancija navedenog člana, rješenjā o određivanju i produženju pritvora donio nadležni sud, nakon što je na osnovu predočene dokumentacije detaljno ispitao dokaze dostavljene na okolnosti postojanja osnovane sumnje da su apelanti na navedeni način počinili predmetna krivična djela i neophodnost da se odredi, odnosno produže apelantima mjere pritvora. Pri tome Ustavni sud ponovo ukazuje da potrebni nivo sumnje apsolutno ne znači da u toj fazi, tj. trenutku određivanja pritvora Tužilaštvo treba da raspolaže takvim nivoom dokaza koji su dovoljni "za podnošenje optužbe u trenutku hapšenja". Ovo zbog toga što je, u smislu prakse Evropskog suda, cilj ispitivanja tokom pritvora koji slijedi nakon hapšenja "napredovanje u krivičnoj istrazi potvrdom ili negiranjem konkretnih sumnji na kojim je hapšenje zasnovano" (vidi, Evropski sud, Margaret Murray protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 28. oktobra 1994. godine, stav 55). Dalje, evidentno je da je, u smislu člana 5. stav 1. tačka c. Evropske konvencije, u konkretnom slučaju apelantima određen, a potom produžen pritvor, budući da je Kantonalni sud utvrdio "da postoji osnovana sumnja" da su apelanti izvršili konkretna krivična djela iz KZFBiH.

51. Ustavni sud zapaža da apelanti, zapravo, prigovaraju da u konkretnom slučaju ne postoje posebni pritvorski razlozi iz člana 146. stav 1. tač. b) i d) ZKPFBiH, jer redovni sudovi ne obrazlažu povezanost apelanata sa svjedocima, odnosno nije konkretizirano postojanje stvarne opasnosti da bi puštanje apelanata na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda.

52. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da odredba člana 5. stav 3. Evropske konvencije zahtijeva da lice bude lišeno slobode u skladu sa članom 5. stav 1.c. Evropske konvencije, tj. da je lišavanje "zakonito" u smislu navedenog člana, a obuhvata podjednako i proceduralnu i materijalnu zaštitu takvih lica. Evropski sud je zaključio da poštivanje člana 5. stav 3. Evropske konvencije zahtijeva da sudska vlast preispita sva pitanja u vezi sa pritvorom, te da odluku o pritvoru donese pozivajući se na objektivne kriterije predviđene zakonom. Međutim, to nakon određenog vremena nije dovoljno, već se mora procijeniti da li za pritvor postoje relevantni i dovoljni razlozi (vidi, Evropski sud, Trzaska protiv Poljske, presuda od 11. jula 2000. godine, aplikacija broj 25792/94, stav 63). Prema daljnjem stavu Evropskog suda, opravdanost pritvora zavisi i od okolnosti konkretnog slučaja koje moraju biti takve da upućuju na postojanje općeg (javnog) interesa koji je tako važan i značajan da, uprkos presumpciji nevinosti, preteže nad principom poštivanja slobode pojedinca.

53. Ustavni sud zapaža da apelanti prigovaraju da u konkretnom slučaju ne postoji poseban pritvorski razlog iz člana 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi, obrazlažući postojanje tog pritvorskog razloga u vezi sa činjenicama konkretnog slučaja, naveli brojne okolnosti koje ukazuju na postojanje ozbiljnog rizika da bi apelanti i ostali osumnjičeni, ukoliko budu na slobodi, mogli utjecati na svjedoke i time ometati istragu koja je u toku. Naime, redovni sudovi su ukazali da je potrebno saslušati veći broj svjedoka, a radi se o svjedocima koji su korisnici podsticaja i onim koji su u međuvremenu identificirani, a s kojim su apelanti, za šta postoji osnovana sumnja, djelovali zajedno radi činjenja krivičnih djela. U vezi s tim, redovni sudovi su zaključili da navedene okolnosti ukazuju na postojanje ozbiljnog rizika da će apelanti, ukoliko budu na slobodi, ometati krivični postupak utjecajem na svjedoke. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi pri donošenju osporenih rješenja dali detaljno i jasno obrazloženje u pogledu postojanja posebnog pritvorskog

razloga iz člana 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH, pri čemu su, suprotno navodima apelanata, ocjenjujući okolnosti konkretnog slučaja, dali eksplicitne razloge zašto je u toj fazi postupka neophodno određivanje pritvora apelantima. Navedeno obrazloženje, s obzirom na činjenice konkretnog predmeta i razloge na kojim su redovni sudovi utemeljili svoje odlučenje, prema mišljenju Ustavnog suda, ne ostavlja utisak proizvoljnosti, pa Ustavni sud u vezi s tim smatra da su neosnovani navodi apelanata da su redovni sudovi proizvoljno produžili pritvor zbog ovog pritvorskog razloga.

54. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama nije došlo do povrede prava apelanata garantiranih članom 5. stav 1. tačka c. i stav 3. Evropske konvencije u vezi sa produženjem pritvora zbog razloga propisanog članom 146. stav 1. tačka b) ZKPBiH.

b) U odnosu na pritvorski razlog iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH

55. S druge strane, Ustavni sud zapaža da apelanti osobito problematiziraju određivanje produženja mjere pritvora zbog razloga propisanih članom 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH, te da apelanti smatraju da taj razlog za produženje pritvora u predmetnom slučaju nije dovoljno konkretiziran, odnosno obrazložen. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da se, prema članu 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH, pritvor može odrediti, odnosno produžiti u vanrednim okolnostima, i to ako se radi o krivičnom djelu za koje se može izreći kazna zatvora deset godina ili teža kazna, koje je posebno teško s obzirom na način izvršenja ili posljedice krivičnog djela, ako bi puštanje na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda.

56. U kontekstu navedenog Ustavni sud podsjeća da je u odlukama br. AP 3210/15 i AP 2930/15 (vidi, Ustavni sud, odluke br. AP 3210/15 od 27. oktobra 2015. godine i AP 2930/15 od 16. septembra 2015. godine, dostupne na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba) razmatrao slično činjenično i pravno pitanje u kontekstu primjene člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH. Ustavni sud podsjeća da je u citiranim predmetima, između ostalog, utvrdio kršenje prava na slobodu i sigurnost apelanata u kontekstu primjene posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH, temeljeći svoje odluke na praksi Evropskog suda, Preporuci (C/M Rec 2006)13 Komiteta ministara Vijeća Evrope o zadržavanju u pritvoru, uvjetima u pritvoru i mehanizmima zaštite od zloupotrebe (u daljnjem tekstu: Preporuka) na koju se pozvao apelant u predmetnom slučaju, te Odluci broj AP 3210/15 i na Izvještaju Misije OSCE-a u Bosni i Hercegovini iz augusta 2008. godine pod nazivom "Zakon i praksa u primjeni mjera ograničenja slobode: Opravdanost mjere pritvora u Bosni i Hercegovini" (u daljnjem tekstu: Izvještaj OSCE-a).

57. Tako je Ustavni sud u citiranim predmetima, između ostalog, podsjetio da samo postojanje pretpostavke i apstraktno navođenje da bi puštanje na slobodu osumnjičenog moglo dovesti do stvarne prijetnje narušavanju javnog reda nisu dovoljni, već da se moraju navesti konkretne okolnosti koje, kao takve, nesumnjivo ukazuju na to da će do toga i doći (vidi, Evropski sud, odluka od 14. septembra 2009. godine u predmetu Makarov protiv Rusije, aplikacija broj 15217/07). Ustavni sud je u citiranim odlukama, također, podsjetio i na stav Evropskog suda da određena krivična djela zbog svoje posebne težine i reakcije javnosti na njih mogu uzrokovati socijalne nemire, te da se time može opravdati određivanje pritvora barem neko vrijeme. Međutim, prema ocjeni Evropskog suda, taj osnov se može smatrati relevantnim i dovoljnim samo pod uvjetom da se zasniva na činjenicama iz kojih jasno proizlazi da bi puštanje osumnjičenog na slobodu


zaista narušilo javni red. Konačno, pritvaranje će biti zakonito samo ako je javni red i dalje stvarno ugrožen. Produženje pritvora ne može se koristiti kao anticipacija zatvorske kazne (vidi, Evropski sud, Letellier protiv Francuske, presuda od 26. juna 1991. godine, stav 51, i I. A. protiv Francuske, presuda od 23. septembra 1998. godine, stav 104). Osim toga, u citiranim odlukama je podsjetio i na stav Komiteta ministara Vijeća Evrope izražen u Preporuci "da se ovaj osnov može koristiti kao opravdanje za pritvor samo u slučaju da postoje suštinski dokazi o reakciji na teško krivično djelo poput ubistva. Jedino nastanak izuzetne situacije može učiniti pritvor neophodnim".

58. Ustavni sud, također, podsjeća da je u citiranoj Odluci broj AP 3210/15 prilikom odlučenja imao u vidu i Izvještaj OSCE-a čija je svrha bila da razmotri postupak određivanja pritvora kojim se bolje štite prava i koji bi bio u većoj mjeri usaglašen sa široko prihvaćenim međunarodnim standardima. U Izvještaju je, između ostalog, navedeno "da u brojnim predmetima određivanja pritvora po ovom osnovu obrazloženje glasi, otprilike, 'ako je krivično djelo kažnjivo kaznom zatvora u trajanju od deset godina, a imajući na umu način na koji je krivično djelo izvršeno… i posljedice krivičnog djela…sud nalazi da su način i posljedice krivičnog djela takvi da nalažu određivanje mjere pritvora u interesu sigurnosti građana'. U Izvještaju OSCE je zaključio da ovakvo nizanje argumenata ne sadrži sveobuhvatan koncept javnog reda, nego se zadržava na ranijoj ugroženosti javne sigurnosti zbog načina na koji je krivično djelo počinjeno ili zbog posljedica navodnog djela, kao i to da ovakva obrazloženja ne sadrže konkretne činjenice koje bi ukazale na to da postoji stalna prijetnja po sigurnost građana ili imovine u stepenu koji dovodi u pitanje javni red, tako da se usredsrijeđenost stavlja više na objašnjenje načina na koji je navodno djelo počinjeno nego na njegove eventualne buduće posljedice ako se optuženom ne odredi pritvor i, najzad, da stepen u kojem se domaći praktičari oslanjaju na ovaj osnov ukazuje na to da je on postao zamjena za odredbu o obaveznom pritvoru za krivična djela za koja je zaprijećena kazna zatvora u trajanju od deset ili više godina, koju su sadržavali prethodni krivičnoprocesni zakoni".

59. Dovodeći sve navedeno u kontekst osporenih rješenja o određivanju i produženju pritvora apelantima, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi prilikom razmatranja prijedloga za određivanje i produženje mjere pritvora apelantima i ostalim osumnjičenim iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH imali u vidu, prije svega, težinu krivičnog djela sa aspekta zaprijećene kazne, način izvršenja krivičnih djela, zatim, činjenicu da su apelanti i ostali osumnjičeni krivična djela koja su im stavljena na teret počinili i to prvoapelant kao ministar u Ministarstvu, a drugoapelant kao njegov savjetnik u Ministarstvu. Osim toga, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi uzeli u obzir i činjenicu da su apelanti radnje izvršenja krivičnih djela za koja se sumnjiče "preduzimali u dužem vremenskom periodu", što su redovni sudovi istakli kao njihovu "izrazitu upornost i bezobzirnost prilikom izvršenja krivičnih djela". Redovni sudovi su, također, ocijenili da su "poljoprivrednici mogli normalno funkcionirati i raditi i time poboljšati svoj materijalni položaj", te naročito teške posljedice izvršenja predmetnih krivičnih djela koje su dovele "do osiromašenja budžetskih sredstava, i to posebno zbog činjenice da je u državi teška situacija". Redovni sudovi su obrazložili da navedeno upućuje na zaključak da bi puštanje apelanata na slobodu "rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda ukoliko bi apelanti bili pušteni iz pritvora", a što upućuje na zaključak da u konkretnom slučaju postoje okolnosti u smislu člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH.

60. U vezi sa navedenim obrazloženjima redovnih sudova, Ustavni sud ponovo naglašava da se pritvorski razlog iz člana

146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH može primijeniti samo izuzetno, i to u "posebnim okolnostima", pri čemu se moraju navesti konkretne okolnosti koje nesumnjivo ukazuju na to da će do narušavanja javnog reda zaista i doći, a ozbiljnost moguće kazne i priroda krivičnog djela, na čemu su redovni sudovi u konkretnom slučaju suštinski zasnovali stav o postojanju ovog zakonskog razloga za produženje pritvora, nisu per se dovoljni za primjenu ovog pritvorskog osnova.

61. U kontekstu obrazloženja redovnih sudova koji su primjenu ovog posebnog zakonskog osnova za određivanje mjere pritvora vezali, u suštini, za težinu krivičnog djela, Ustavni sud podsjeća na stav izražen u Odluci broj AP 3210/15 u kojoj je ukazao na stav Evropskog suda da "težina kazne nije dokaz, niti može opravdati tvrdnju da su ugrožene sigurnost i imovina građana (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Francuske, presuda od 27. augusta 1992. godine, Serija A broj 241-A, st. 90. i 91) bez drugih konkretnih dokaza ili indicija koji bi opravdali zaključak da će doći do određenih nemira, protesta, osveta ili opasnosti po javni red (vidi, Evropski sud, Kemmache protiv Francuske, presuda od 27. novembra 1991. godine, Serija A broj 218, stav 51)". Shodno navedenom, iz obrazloženja osporenih rješenja takve dokaze, odnosno indicije, Ustavni sud ne uočava.

62. Pored izostanka konkretnih dokaza ili indicija koji bi opravdali primjenu ovog zakonskog osnova za određivanje i produženje mjere pritvora, Ustavni sud primjećuje da su redovni sudovi postojanje "vanrednih okolnosti" doveli u kontekst sa izvršenjem predmetnih krivičnih djela. Navedeno proizlazi iz obrazloženja redovnih sudova u kojima tvrde da su krivična djela koja se apelantima stavljaju na teret "učinjena u vanrednim okolnostima". Ustavni sud podsjeća da se "vanredne okolnosti" koje ima u vidu tačka d) stava 1. člana 146. ZKPFBiH odnose na okolnosti poslije učinjenja krivičnog djela koje bi, s obzirom na način izvršenja i posljedice krivičnog djela, nesporno mogle dovesti do stvarne (ne apstraktne) prijetnje narušavanju javnog reda koja mora biti potkrijepljena relevantnim dokazima i indicijama da bi do narušavanja javnog reda zaista moglo i doći u slučaju puštanja iz pritvora osumnjičenog, odnosno optuženog lica. Osim toga, paušalno pozivanje redovnih sudova da bi puštanjem apelanata na slobodu "došlo do uznemiravanja javnosti i postojanje općeg javnog ineresa za sve građane ne samo Tuzlanskog kantona nego i šire, na području cijele Federacije Bosne i Hercegovine", kao razlog za primjenu člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH, čini se neprihvatljivim u odsustvu konkretnog dokaza da će se javnost zaista i uznemiriti u vezi sa predmetnim slučajem.

63. Imajući u vidu sve navedeno u kontekstu prakse Evropskog suda i vlastite prakse u predmetima koji su pokretali slično činjenično i pravno pitanje, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi prilikom određivanja i produženja mjere pritvora apelantima iz zakonskog razloga propisanog odredbom člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH propustili da navedu konkretne okolnosti koje opravdavaju zaključak da bi puštanje apelanata na slobodu rezultiralo vanrednim okolnostima uslijed stvarne (ne apstraktne) prijetnje narušavanju javnog reda, u smislu odredaba člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH.

64. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud, suprotno razmatranjima u vezi sa pritvorskim razlogom propisanim članom 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH, zaključuje da je povrijeđeno pravo apelanata na slobodu i sigurnost iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 3. Evropske konvencije u odnosu na postojanje posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH.


U odnosu na član 5. stav 4. Evropske konvencije

65. U vezi sa prigovorima apelanata o kršenju prava iz člana 5. stav 4. Evropske konvencije, Ustavni sud zapaža da apelanti svoje navode o kršenju navedenih prava temelje na tvrdnji da "apelanti nisu imali pristup spisima i dokazima" iz kojih, prema stavu Kantonalnog tužilaštva i redovnih sudova, proizlaze zakonski razlozi za određivanje i produženje pritvora u ovom predmetu". Budući da apelanti nisu ponudili bilo kakvu drugu argumentaciju kojom bi poštivanje prava iz člana 5. stav 4. Evropske konvencije, eventualno, moglo dovesti u pitanje, pa imajući u vidu prethodni zaključak Ustavnog suda o neosnovanosti navedenih navoda apelanata (tačka 48), kao i garancije koje pruža član 5. stav 4. Evropske konvencije, Ustavni sud smatra da nema ništa što ukazuje da je Kantonalni sud postupio na način suprotan principima člana 5. stav 4. Evropske konvencije.

66. Naime, u konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da su apelanti imali mogućnost da na ročištu za razmatranje prijedloga o određivanju i produženju pritvora, kao i u žalbenom postupku protiv rješenja o određivanju i produženju pritvora, podnesu prigovor na prijedlog o određivanju i produženju pritvora i žalbe protiv rješenja o određivanju i produženju pritvora, te da su se apelanti navedenim mogućnostima i koristili. Osim toga, Ustavni sud zapaža da iz sadržaja osporenih rješenja proizlazi da su redovni sudovi razmotrili prigovore i žalbene navode apelanata, te da su detaljno i jasno obrazložili zašto ti prigovori i navodi nisu osnovani, što je interpretirano u prethodnim tačkama ove odluke. Sama činjenica da ti žalbeni prigovori i navodi apelanata nisu prihvaćeni kao osnovani ne može predstavljati kršenje prava apelanata iz člana 5. stav 4. Evropske konvencije, jer navedeno pravo ne podrazumijeva garanciju prihvatanja prigovora i navoda u vezi sa određivanjem pritvora pred sudskim organima. Zbog toga, Ustavni sud smatra da su i ovi navodi apelanata neosnovani.

67. Pri tome, u vezi sa navodima apelanata da je sud neosnovano odbio prijedlog za izricanje mjera zabrane umjesto mjere pritvora, Ustavni sud podsjeća da, prema praksi Evropskog suda, a što proizlazi i iz relevantnih odredaba ZKPFBiH, redovni sudovi treba najprije da razmotre izricanje blažih mjera prilikom odlučivanja o određivanju mjere pritvora. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi ispitali mogućnost izricanja tih mjera, te u osporenim rješenjima naveli da se drugim alternativnim mjerama (mjerama zabrane) u konkretnom slučaju ne bi mogla ostvariti svrha zbog koje se određuje pritvor, zbog čega su i navodi apelanata izneseni u tom pogledu u cijelosti neosnovani.

68. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da nije došlo ni do kršenja prava apelanata iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 4. Evropske konvencije.

69. Konačno, Ustavni sud, rezimirajući prethodna razmatranja, konstatira da je, ispitujući osporena rješenja, djelimično utvrdio povredu prava apelanata garantiranih članom II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 5. stav 3. Evropske konvencije u vezi sa određivanjem i produženjem pritvora zbog razloga propisanih članom 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH. U kontekstu navedenog Ustavni sud prvenstveno podsjeća da su osporena rješenja temporalnog karaktera i da su "istekla" 28. oktobra, odnosno 23. decembra 2015. godine, jer je po potvrđenoj optužnici apelantima produžen pritvor rješenjem Kantonalnog suda od 23. decembra 2015. godine (koje apelanti nisu osporili), do kada je trajao pritvor apelantima prema osporenim rješenjima. Stoga, imajući u vidu da je pritvor koji je apelantima određen osporenim rješenjima u međuvremenu istekao, Ustavni sud ukazuje, podržavajući praksu u predmetima koji su sa ovog aspekta pokretali slična

pitanja (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 2860/14 od 6. novembra 2014. godine, tačka 26), da samim tim nije bilo osnova za ukidanje osporenih rješenja u dijelu u kojem su ona utemeljena na pritvorskom razlogu iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da je dovoljno to što je ukazao na propuste redovnih sudova pri utvrđivanju mjere pritvora apelantima, naglašavajući da redovni sud pri određivanju i produženju mjere pritvora mora osigurati garancije koje su date odredbama člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine, kao i članom 5. Evropske konvencije.

VIII. Zaključak

70. Ustavni sud zaključuje da su prekršena prava apelanata iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 3. Evropske konvencije kada su redovni sudovi propustili da navedu konkretne okolnosti koje opravdavaju zaključak da bi puštanje apelanata na slobodu rezultiralo vanrednim okolnostima uslijed stvarne (ne apstraktne) prijetnje narušavanju javnog reda, u smislu odredaba člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH.

71. Suprotno tome, Ustavni sud zaključuje da nisu prekršena prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c), te st. 3. i 4. Evropske konvencije kada je odluku o određivanju i produženju pritvora donio ustanovljeni nadležni sud na način i u postupku koji je propisan zakonom, pri čemu su redovni sudovi na jasan i argumentiran način obrazložili postojanje osnovane sumnje da su apelanti počinili krivično djelo za koje su osumnjičeni, kao i postojanje posebnih pritvorskih osnova iz razloga propisanih članom 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH, te kad su apelanti imali i koristili pravo da podnesu žalbu protiv rješenja o određivanju i produženju pritvora koju je ispitao nadležan sud.

72. Na osnovu člana 59. st. (1), (2) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

73. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.


Mirsad Ćeman, s. r.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 4761/15, rješavajući apelaciju Jerka Ivankovića Lijanovića i Suada Čamdžića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka (b), članka 59. st. (1), (2) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 3. veljače 2016. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelomično se usvaja apelacija Jerka Ivankovića

Lijanovića i Suada Čamdžića. Utvrđuje se povreda prava na slobodu i sigurnost ličnosti

iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 3. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda iz pritvorskog razloga propisanog člankom 146. stavak 1. točka d) Zakona o kaznenom postupku FBiH, i to:

a) Jerka Ivankovića Lijanovića u odnosu na Rješenje Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 03 0 K 014378 15 Kž 2 od 4. prosinca 2015. godine i rješenjā


Kantonalnog suda u Tuzli br. 03 0 K 014378 15 Kv 4 od 19. studenog 2015. godine, 03 0 K 014378 15 Kv od 8. listopada 2015. godine i 03 0 K 014378 15 Kpp od 30. rujna 2015. godine.

b) Suada Čamdžića u odnosu na Rješenje Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 03 0 K 014378 15 Kž 4 od 23. prosinca 2015. godine i rješenjā Kantonalnog suda u Tuzli br. 03 0 K 014378 15 Kv 6 od 16. prosinca 2015. godine, 03 0 K 014378 15 Kv od 8. listopada 2015. godine i 03 0 K 014378 15 Kpp od 30. rujna 2015. godine.

Odbija se kao neutemeljena apelacija Jerka Ivankovića Lijanovića i Suada Čamdžića podnesena protiv rješenjā Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine br. 03 0 K 014378 15 Kž 4 od 23. prosinca 2015. godine i 03 0 K 014378 15 Kž 2 od 4. prosinca 2015. godine i rješenjā Kantonalnog suda u Tuzli br. 03 0 K 014378 15 Kv 6 od 16. prosinca 2015. godine, 03 0 K 014378 15 Kv 4 od 19. studenog 2015. godine, 03 0 K 014378 15 Kv od 8. listopada 2015. godine i 03 0 K 014378 15 Kpp od 30. rujna 2015. godine u odnosu na ostale aspekte prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c) i st. 3. i 4. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".


1. Jerko Ivanković Lijanović (u daljnjem tekstu: prvoapelant), kojeg zastupa Vasvija Vidović, odvjetnica iz Sarajeva, i Suad Čamdžić (u daljnjem tekstu: drugoapelant ili apelanti), kojeg zastupa Mirna Delalić, odvjetnica iz Tuzle, podnijeli su 27. listopada 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv rješenjā Kantonalnog suda u Tuzli br. 03 0 K 014378 15 Kv od 8. listopada 2015. godine i 03 0 K 014378 15 Kpp od 30. rujna 2015. godine.

2. Apelanti su 6. siječnja 2016. godine dostavili pojedinačne dopune apelacije kojim su osporili rješenja redovitih sudova o produljenju pritvora koja su donesena tijekom trajanja postupka pred Ustavnim sudom, i to apelant Jerko Ivanković Lijanović, kojeg zastupa Vasvija Vidović, odvjetnica iz Sarajeva, osporio je Rješenje Vrhovnog suda FBiH (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 03 0 K 014378 15 Kž 2 od 4. prosinca 2015. godine i Rješenje Kantonalnog suda u Tuzli broj 03 0 K 014378 15 Kv 4 od 19. studenog 2015. godine, a apelant Suad Čamdžić, kojeg zastupa Mirna Delalić, odvjetnica iz Tuzle, osporio je Rješenje Vrhovnog suda broj 03 0 K 014378 15 Kž 4 od 23. prosinca 2015. godine i Rješenje Kantonalnog suda broj 03 0 K 014378 15 Kv 6 od 16. prosinca 2015. godine.


3. Na temelju članka 23. st. (2) i (3) Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Kantonalnog tužiteljstva Tuzlanskog kantona (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo) zatraženo je 10. studenog 2015. godine i 8. siječnja 2016. godine da dostave odgovore na apelaciju i dopune apelacije.

4. Kantonalni sud je 23. studenog 2015. godine dostavio odgovor na apelaciju, a Tužiteljstvo je 20. studenog 2015. godine dostavilo odgovor na apelaciju, a 14. siječnja 2015. godine je dostavilo odgovor na dopunu apelacije. Vrhovni sud i Kantonalni sud nisu dostavili odgovor na dopune apelacije u ostavljenom roku koji je istekao 17. i 18. siječnja 2016. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

Rješenja o određivanju pritvora

6. Rješenjem suca za prethodni postupak Kantonalnog suda broj 03 0 K 014378 15 Kpp od 30. rujna 2015. godine prvoapelantu, lišenom slobode 28. rujna 2015. godine u 11.20 sati, i drugoapelantu, lišenom slobode 28. rujna 2015. godine u 14.55 sati, kao i osumnjičenim M.Š. i E.A. određen je pritvor iz razloga propisanih odredbama članka 146. stavak 1. toč. b) i d) Zakona o kaznenom postupku Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: ZKPFBiH) u svezi sa člankom 46. stavak 2. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o kaznenom postupku Federacije Bosne i Hercegovine, koji se ima računati od 28. rujna 2015. godine i koji, prema navedenom rješenju, može trajati do 28. listopada 2015. godine, i to prvoapelantu do 11.20 sati, a drugoapelantu do 14.55 sati.

7. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je naveo da je Tužiteljstvo 30. rujna 2015. godine podnijelo prijedlog za određivanje mjere pritvora apelantima i osumnjičenima M.Š. i E.A. protiv kojih Tužiteljstvo provodi istragu po naredbi o provedbi istrage od 29. rujna 2015. godine, i to u odnosu na prvoapelanta zbog postojanja utemeljene sumnje da je počinio kazneno djelo udruživanje radi činjenja kaznenih djela iz članka 340. stavak 1. Kaznenog zakona Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZFBiH) u stjecaju sa produljenim kaznenim djelom zlouporaba službenog položaja ili ovlasti iz članka 383. stavak 3. u svezi sa stavkom 1. KZFBiH, te u odnosu na drugoapelanta i još dvojicu osumnjičenih zbog postojanja utemeljene sumnje da su počinili kazneno djelo udruživanje radi činjenja kaznenih djela iz članka 340. stavak 2. KZFBiH u stjecaju sa produljenim kaznenim djelom zlouporaba službenog položaja ili ovlasti iz članka 383. stavak 3. u svezi sa stavkom 1. KZFBiH, a sve u svezi sa čl. 54. i 55. istog zakona.

8. Kantonalni sud je, također, istaknuo da je na ročištu, održanom povodom podnesenog prijedloga za određivanje pritvora apelantima i ostalim osumnjičenim, nakon usmenog izlaganja prijedloga Tužiteljstva za određivanje pritvora, saslušanja apelanata i ostalih osumnjičenih i njihovih branitelja, te saslušanja svjedoka, izvršenog uvida u dokaze materijalne prirode koje je uz prijedlog za određivanje pritvora dostavilo Tužiteljstvo utvrdio da je prijedlog u cijelosti utemeljen kako u odnosu na postojanje utemeljene sumnje da su apelanti i ostali osumnjičeni počinili inkriminirane radnje, tako i u odnosu na posebne pritvorske razloge iz članka 132. stavak 1. toč. b) i d) ZKPBiH. Navedeno je da utemeljena sumnja da su osumnjičeni počinili kaznena dajela koja su im naredbom o provedbi istrage stavljena na teret proizlazi iz dokaza koje je Tužiteljstvo dostavilo uz prijedlog za određivanje pritvora, prvenstveno iz iskaza poimenično navedenih svjedoka čiji iskazi su detaljno prezentirani u obrazloženju rješenja (na str. od 8 do 13) i materijalnih dokaza preciziranih u obrazloženju osporenog rješenja (str. od 5 do 8). Kako je obrazložio Kantonalni sud, iz dokaza prikupljenih tijekom istrage proizlazi da su apelanti u razdoblju od 2011. do konca 2014. godine, i to nakon što je prvoapelant stupio na funkciju ministra u Federalnom ministarstvu poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva (u daljnjem tekstu: Ministarstvo), odnosno drugoapelant kao savjetnik u istom ministarstvu na način detaljno opisan u obrazloženju rješenja (str. od 15 do 18), poduzimali niz inkriminiranih radnji koje čine obilježja kaznenih djela koja su im stavljena na teret naredbom o provedbi istrage u postupku dodjela poticaja za poljoprivrednu proizvodnju radi stvaranja


uvjeta da se od korisnika poticaja za izvoz poljoprivrednih proizvoda i korisnika poticaja za kapitalna ulaganja zahtijeva povrat polovice isplaćenih novčanih sredstava na koji način su zajedničkim djelovanjem pribavili ukupnu imovinsku korist od oko 760.000,00 KM. Naime, Kantonalni sud je zaključio da iz navedenih dokaza jasno proizlazi postojanje općih temeljnih uvjeta za određivanje pritvora apelantima.

9. Kantonalni sud je, u svezi sa postojanjem posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH na kojem je Kantonalno tužiteljstvo utemeljilo prijedlog za određivanje mjere pritvora, zaključio da je prijedlog utemeljen zbog toga što je u istrazi potrebno saslušati veći broj svjedoka koji su korisnici poticaja, i to D.Z., T.B., J.Ć., N.S., N.D., H.Z., kao i druge svjedoke koji još nisu identificirani. Kantonalni sud je, također, istaknuo da je ocijenio i iskaz svjedoka M.I. koji je svojim iskazom opisao pritiske i prijetnje koje su primijenjene prema njemu kao predsjedniku radne skupine koja je kontrolirala rad Ministarstva na predmetima poticaja za kapitalna ulaganja, kao i okolnost da mu je nepoznata osoba prijetila vatrenim oružjem, a S.Š., savjetnik osumnjičenog prvoapelanta, "nudio korist pod uvjetom da izvješće ne dospije u javnost". Pored toga, Kantonalni sud je naveo da je imao u vidu i iskaz svjedoka Dž.M., koji je naveo da ga je sa prikrivenog broja telefona pozivala nepoznata osoba "i rekla da pripazi što će reći policijskim inspektorima vezano za izvoz šljive", te iskaz svjedoka A.S., koji je naveo da mu je osumnjičeni drugoapelant "zaprijetio da, ukoliko reketiranje prijavi policiji, u budućnosti neće dobiti poticaje". Obzirom na navedeno, Kantonalni sud je zaključio da su sve ovo naročite okolnosti koje ukazuju na to da će apelanti boravkom na slobodi ometati kazneni postupak utjecajem na svjedoke, čime je ispunjen zakonski uvjet propisan odredbom članka 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH da se apelantima odredi pritvor.

10. U svezi sa postojanjem posebnog pritvorskog razloga koji je propisan člankom 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH, Kantonalni sud je zaključio da je prijedlog utemeljen zbog toga što je za kazneno djelo udruživanje radi činjenja kaznenih djela iz članka 340. stavak 1. KZFBiH propisana kazna zatvora u trajanju od jedne do 10 godina, a za kazneno djelo zlouporaba službenog položaja ili ovlasti iz članka 383. stavak 3. u svezi sa stavkom 1. KZFBiH propisana je kazna zatvora u trajanju najmanje tri godine, čime je ispunjen objektivni uvjet za određivanje mjere pritvora prema ovoj zakonskoj osnovi. Dalje, Kantonalni sud je naveo da se u konkretnom slučaju radi o posebno teškim kaznenim djelima, imajući u vidu da postoji utemeljena sumnja da su apelanti poduzimali inkriminirane radnje koje čine obilježja kaznenih djela koja su im stavljena na teret u razdoblju duljem od tri godine, te da su apelanti i ostali osumnjičeni, obnašajući visoke funkcije u Ministarstvu i obzirom na njihovu čvrstu povezanost, "uporno i kontinuirano u duljem vremenskom razdoblju" od poljoprivrednika, kojim je osumnjičeni prvoapelant rješenjem odobravao sredstva za poticaj, drugoapelant i ostali osumnjičeni korisnike poticaja uvjetovali da vrate pola novca od onoga što dobiju na ime poticaja, sve radi pribavljanja protupravne imovinske koristi. Pri tome Kantonalni sud je naveo da je imao u vidu okolnosti pod kojima su djela počinjena, posljedice djela, kao i povezanost apelanata i drugih osumnjičenih dulje vremensko razdoblje na koji način su, kako se utemeljeno sumnja, protupravno pribavili relativno veliki novčani iznos imovinske koristi (760.000,00 KM), te da, stoga, postoji utemeljena sumnja da je za navedeni iznos "osiromašen federalni proračun" i da su ta proračunska sredstva mogla biti namijenjena za poboljšanje poljoprivredne proizvodnje u Bosni i Hercegovini. Dalje je navedeno da su apelanti i ostali osumnjičeni u duljem vremenskom razdoblju koristili težak položaj poljoprivrednika i

njihovu potrebu za poticajima, što, prema mišljenju tog suda, upućuje na zaključak da bi puštanje apelanata i ostalih osumnjičenih na slobodu izazvalo uznemirenje i proteste poljoprivrednika. Stoga, Kantonalni sud je zaključio da su okolnosti konkretnog slučaja takve da upućuju na postojanje općeg interesa koji je veoma važan i značajan u konkretnom slučaju, jer, u suprotnom, puštanjem osumnjičenih na slobodu nihovo pravo garantirano člankom 5. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) bilo "bi iznad u odnosu na postojanje javnog interesa koji je tako važan i značajan kakav i jeste u konkretnom slučaju". Imajući u vidu navedeno, Kantonalni sud je zaključio da su u cijelosti ispunjeni uvjeti iz odredbe za određivanje pritvora apelantima i ostalim osumnjičenim po osnovi članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH.

11. Kantonalni sud je naveo da je na prijedlog obrane drugoapelanta razmatrao primjenu blažih mjera zabrane propisanih ZKPFBiH, te da je, imajući u vidu težinu kaznenih djela za koja se utemeljeno sumnja da su ih apelanti počinili, brojnost kaznenopravnih radnji, zaključio da u toj fazi postupka druga mjera ne bi bila svrsishodna.

12. Vijeće Kantonalnog suda, odlučujući o prizivima branitelja apelanata i osumnjičenih M.Š. i E.A., donijelo je Rješenje broj 03 0 K 014378 15 Kv od 8. listopada 2015. godine kojim je prizive odbilo. U obrazloženju rješenja Vijeće Kantonalnog suda je prvenstveno ukazalo da je, pobijajući utemeljenu sumnju da je prvoapelant učinio kaznena djela koja mu se stavljaju na teret, braniteljica prvoapelanta navela "da se protiv njezinog branjenika (prvoapelanta) vodi istraga zbog kaznenog djela organizirani kriminal iz članka 250. KZBiH pred državnim Tužiteljstvom BiH, a da se pred Kantonalnim tužiteljstvom Tuzlanskog kantona vodi zbog kaznenog djela udruživanje radi činjenja kaznenih djela iz članka 340. stavak 1. KZFBiH", pa je u prizivu iznijela tijek kaznenog postupka pred Sudom BiH. S tim u svezi, Vijeće Kantonalnog suda je navelo da obrana prvoapelanta smatra "da naredbe za provedbu istrage Tužiteljstva BiH za kazneno djelo iz članka 250. KZBiH i Kantonalnog tužiteljstva Tuzlanskog kantona za kazneno djelo udruživanje radi činjenja kaznenih djela iz članka 340. stavak 1. KZFBiH se odnose na isto kazneno djelo, te da je time došlo do pogrešne primjene odredbe čl. 145. i 149. ZKPFBiH, odnosno da je time počinjena bitna povreda odredaba kaznenog postupka". Razmatrajući ove prizivne navode, Vijeće Kantonalnog suda je zaključilo "da nije došlo do bitne povrede odredaba kaznenog postupka, jer i sama braniteljica u prizivu ističe da se radi o dva kaznena postupka koja su odvojena, te da se postupak pred Tužiteljstvom BiH vodi za kazneno djelo iz članka 250. KZBiH u svezi sa člankom 250. stavak 3. KZBiH u svezi sa kaznenim djelom zlouporaba položaja ili ovlasti iz članka 383. stavak 3. KZFBiH i kaznenog djela povreda slobode opredjeljenja birača iz članka 151. stavak 1. KZFBiH počinjenog u razdoblju od 2010. godine i 2011. godine, a postupak u konkretnom slučaju pred Kantonalnim tužiteljstvom Tuzlanskog kantona vodi se zbog kaznenog djela udruživanje radi činjenja kaznenog djela iz članka 340. stavak 2. KZFBiH u stjecaju sa produljenim kaznenim djelom počinjenim u razdoblju od 2011. godine do 2014. godine, pa samim tim se neutemeljeno prizivom ukazuje da se radi o istim kaznenim djelima i time da je došlo do povrede odredbe članka 149. ZKPFBiH.

13. Također je navedeno da nisu utemeljeni ni prizivni navodi prvoapelanta da je u konkretnom slučaju počinjena povreda odredaba kaznenog postupka iz članka 312. stavak 1. točka d) i članka 312. stavak 2. u svezi sa člankom 6. stavak 2. ZKPFBiH, jer, kako je Vijeće Kantonalnog suda obrazložilo, iz zapisnika o ispitivanju Kantonalnog tužiteljstva Tuzlanskog


kantona broj T 03 0 KTK 0052614 15 od 29. rujna 2015. godine proizlazi da je prvoapelant, sukladno odredbi članka 6. stavak 2. ZKPFBiH, imao mogućnost izjasniti se o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i iznijeti sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist, a nakon što je prvoapelant prilikom ispitivanja obaviješten o djelu za koje se tereti i osnovama sumnje protiv njega. S tim u svezi, Vijeće Kantonalnog suda je ocijenilo da nije utemeljen ni prizivni prigovor prvoapelanta u odnosu na odredbu članka 312. stavak 2. ZKPFBiH, kojom je propisano "da u tijeku istrage branitelj ima pravo razmatrati spise i razgledati pribavljene predmete koji idu u korist osumnjičenom", budući da je "prvoosumnjičeni [prvoapelant] dao iskaz u Kantonalnom tužiteljstvu 29. rujna 2015. godine, a braniteljica Vasvija Vidović mu je izabrani branitelj, pa je u svakom slučaju imala mogućnost i pravo razmatrati spise i pregledati pribavljene predmete koji idu u korist osumnjičenom [prvoapelantu], a nije pružila dokaze o tome da je tražila uvid u razmatranje spisa i razgledanje pribavljenih predmeta koji idu u korist njezinom branjeniku, a niti je dostavila dokaz da je nadležno tužiteljstvo braniteljici uskratilo pravo da razmatra spise i razgleda pribavljene predmete koji idu u korist osumnjičenom". Pored navedenog, Vijeće Kantonalnog suda je ukazalo da iz predmetnog spisa proizlazi da je Tužiteljstvo "dostavilo sudu sve dokaze koji potkrepljuju prijedlog za određivanje pritvora, radi obavještavanja branitelja, pa je time ispunilo svoju zakonsku obvezu, a obrana je mogla od suda zatražiti da izvrši uvid u dokaze, ali ne i da joj se dostave". Također je navedeno da branitelji "nisu ni usmeno ni pismeno zatražili da im sud omogući uvid u dokaze koji su se nalazili u sudskom spisu".

14. U odnosu na prizivne prigovore u svezi s postojanjem utemeljene sumnje kao općeg uvjeta za određivanje mjere pritvora, Vijeće Kantonalnog suda je zaključilo da su u obrazloženju osporenog rješenja dani jasni i konkretni razlozi za zaključak o postojanju utemeljene sumnje da su apelanti i ostali osumnjičeni počinili djela koja im se stavljaju na teret. S tim u svezi, Vijeće je ukazalo da utemeljena sumnja da su apelanti počinili kaznena djela koja im se stavljaju na teret proizlazi iz dokaza koje je tužitelj dostavio uz prijedlog za određivanje pritvora, a koji ukazuju, u prvom redu, na to da je prvoapelant formirao udrugu i na članove udruge, a potom i na način izvršenja pojedinačnih radnji iskorištavanja službenih ovlasti prvoapelanta i odlučnog doprinosa članova udruge na način detaljno opisan u obrazloženju rješenja u odnosu na sve osumnjičene osobe (str. od 10 do 12). Stoga, imajući u vidu sadržaj dokaza na koje se pozvao prvostupanjski sud pri obrazlaganju postojanja utemeljene sumnje da su apelanti počinili kaznena djela koja im se stavljaju na teret, Vijeće Kantonalnog suda je zaključilo da pravilnost zaključka suca za prethodno saslušanje o postojanju općeg pritvorskog razloga nisu mogli dovesti u pitanje prizivni navodi apelanata i ostalih osumnjičenih, te je, s tim u svezi, zaključio da su ovi prizivni prigovori neutemeljeni.

15. U svezi sa prizivnim prigovorima apelanata kojima osporavaju pravilnost zaključka prvostupanjskog suda o postojanju posebnih uvjeta za određivanje pritvora iz članka 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH, Vijeće Kantonalnog suda je, također, prigovore ocijenilo neutemeljenim. Pri tome Vijeće Kantonalnog suda je ukazalo da je u istrazi potrebno saslušati veći broj svjedoka koji su bili korisnici poticaja i koje je i taj sud poimenično naveo u obrazloženju svog rješenja, te svjedoke koji još nisu identificirani. Naime, Vijeće Kantonalnog suda je ukazalo i na iskaz svjedoka I.M. kojim opisuje pritiske i prijetnje koje su primijenjene prema njemu, kao predsjedniku radne skupine koja je kontrolirala rad Ministarstva na predmetima poticaja za kapitalna ulaganja, kao

i okolnosti da mu je nepoznata osoba prijetila vatrenim oružjem, te da mu je nuđena korist pod uvjetom da izvješće ne dospije u javnost. Također, Vijeće Kantonalnog suda je ocijenilo i iskaz svjedoka A.S., koji je naveo da mu je drugoapelant zaprijetio da, ukoliko reketiranje prijavi policiji, ubuduće neće dobiti poticaj, te je zaključio da navedene okolnosti jasno ukazuju da će apelanti i drugi osumnjičeni boravkom na slobodi ometati kazneni postupak utjecajem na svjedoke, čime je, prema mišljenju Vijeća, ispunjen zakonski uvjet propisan odredbom članka 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH da se apelantima odredi pritvor.

16. Također, Kantonalni sud je zaključio da su neutemeljeni i prizivni navodi prema kojim ne postoji pritvorski razlog iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH u svezi sa realnom opasnosti od narušavanja javnog reda i mira u slučaju ukidanja pritvora apelantima i saizvršiteljima. S tim u svezi, Vijeće Kantonalnog suda je navelo da iz osporenog prvostupanjskog rješenja proizlazi da postoji utemeljena sumnja da je prvoapelant počinio kazneno djelo udruživanje radi činjenja kaznenih djela iz članka 340. stavak 1. KZFBiH za koje se, obzirom na zaprijećenu kaznu, može izreći kazna zatvora od jedne do 10 godina, a za kazneno djelo zlouporaba službenog položaja ili ovlasti iz članka 383. stavak 3. u svezi sa stavkom 1. KZFBiH može se izreći kazna zatvora od najmanje jedne godine. Vijeće Kantonalnog suda je, također, zaključilo da je prvostupanjski sud pri donošenju zaključka da se u konkretnom slučaju radi o posebno teškim kaznenim djelima pravilno ocijenio način učinjenja predmetnih kaznenih djela za koje su apelanti utemeljeno osumnjičeni da su ih i učinili, a posebice okolnost da se radi o udruživanju u koje je uključeno više osoba radi činjenja kaznenopravnih radnji, i to kontinuirano u duljem vremenskom razdoblju, i da je predmetom izvršenja navedenih radnji bila namjera da se pribavi protupravna imovinska korist osumnjičenim (iznos od 760.000,00 KM), što je, prema mišljenju Vijeća, nesporno dokazano iz izjava saslušanih svjedoka, koji su, da bi ostvarili pravo koje im pripada, bili prinuđeni apelantima i ostalim osumnjičenim davati visoke novčane iznose radi pribavljanja protupravne imovinske koristi apelantima. Pored navedenog, Vijeće je ukazalo da je u okviru ove organizirane skupine djelovao i veći broj osoba sa podijeljenim ulogama i radnjama koje su trebali poduzimati s ciljem pribavljanja protupravne imovinske koristi. Navedeno ukazuje na posebnu težinu počinjenih kaznenih djela, a obzirom na kontinuitet trajanja i njihove posljedice. Vijeće Kantonalnog suda smatra da sve navedeno ukazuje na postojanje "općeg javnog interesa za sve građane ne samo Tuzlanskog kantona nego i šire, na području cijele Federacije Bosne i Hercegovine", jer bi, prema mišljenju Vijeća, "došlo do uznemiravanja javnosti ukoliko bi apelanti bili pušteni iz pritvora". Stoga, Vijeće Kantonalnog suda je zaključilo da sve navedeno predstavlja dovoljan razlog da postoji utemeljena sumnja da bi došlo do stvarne prijetnje narušavanju javnog reda u slučaju puštanja apelanata i drugih osumnjičenih na slobodu, čime je, prema mišljenju tog vijeća, ispunjena osnova iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH.

17. U svezi s navedenim, Vijeće Kantonalnog suda je zaključilo da se u konkretnom slučaju, kada se uzmu u obzir okolnosti izvršenja predmetnih kaznenih djela i težina tih djela, uz ostale navedene okolnosti, svrha pritvora osumnjičenih ne bi mogla ostvariti izricanjem blažih mjera, pa, stoga, suprotni prizivni prigovori nisu mogli biti uvaženi. Obzirom na navedene razloge, i ovaj sud smatra da postoji osnova za određivanje pritvora apelantima i ostalim osumnjičenim iz članka 146. stavak 1. toč. b) i d) ZKPFBiH u svezi sa člankom 46. stavak 2. Zakona o izmjenama i dopunama ZKPFBiH, pa su zbog navedenih razloga, a na temelju članka 337. stavak 3.


ZKPFBiH, prizivi branitelja osumnjičenih odbijeni kao neutemeljeni.

Rješenja o produljenju pritvora

18. Rješenjem Kantonalnog suda broj 03 0 K 014378 15 Kv 2 od 27. listopada 2015. godine apelantima i osumnjičenim M.Š. i E.A. produljen je pritvor za dva mjeseca zbog razloga propisanih odredbom članka 146. stavak 1. toč. b) i d) ZKPFBiH u svezi sa člankom 46. stavak 2. Zakona o izmjenama i dopunama ZKPFBiH, tako da pritvor prema tom rješenju može trajati najdulje do 27. prosinca 2015. godine ili do druge odluke suda.

19. Rješenjem Vrhovnog suda broj 03 0 K 014378 15 Kž od 13. studenog 2015. godine priziv branitelja osumnjičenog E.A. je odbijen kao neutemeljen (točka 1. izreke), a djelomično su uvaženi prizivi branitelja apelanata, pa je rješenje Kantonalnog suda od 27. listopada 2015. godine ukinuto i predmet vraćen Kantonalnom sudu na ponovno odlučivanje.

20. Odlučujući u ponovnom postupku, Kantonalni sud je donio Rješenje broj 03 0 K 014378 15 Kv 4 od 19. studenog 2015. godine kojim je apelantima produljen pritvor za dva mjeseca koji, prema tom rješenju, može trajati najdulje do 27. prosinca 2015. godine ili do druge odluke suda. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je naveo da je na ročištu održanom povodom podnesenog prijedloga za produljenje pritvora apelantima i ostalim osumnjičenim, nakon usmenog izlaganja prijedloga Tužiteljstva za produljenje pritvora, saslušanja apelanata i ostalih osumnjičenih i branitelja Mirne Delalić, koja je, prema zamjeničkoj punomoći, iznijela osporavanje prijedloga za produljenje pritvora i u ime prvoapelanta i drugoapelanta, te saslušanja svjedoka, izvršenog uvida u dokaze materijalne prirode koje je uz prijedlog za produljenje pritvora dostavilo Tužiteljstvo, zaključio da je postojanje utemeljene sumnje da su apelanti počinili kaznena djela koja su im stavljena na teret proizašlo iz dostavljenih dokaza koje je taj sud detaljno analizirao i o čemu se iscrpnije izjasnio na str. od 4 do 27 obrazloženja tog rješenja.

21. U pogledu postojanja posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH, Kantonalni sud je naveo da je u konkretnom slučaju Tužiteljstvo u tijeku istrage saslušalo veći broj svjedoka navedenih u prijedlogu za određivanje pritvora, ali da se, istodobno, ukazala potreba da se saslušaju svjedoci do čijih se imena u međuvremenu došlo (13 svjedoka) koje je pritom taj sud poimenično naveo u obrazloženju svog rješenja. Također, Kantonalni sud je, u odnosu na razloge za određivanje mjere pritvora iz članka 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH, ponovio okolnosti iz rješenja o određivanju pritvora od 30. rujna 2015. godine koje, prema mišljenju Kantonalnog suda, još uvijek egzistiraju i ukazuju na to da će apelanti i drugi osumnjičeni boravkom na slobodi ometati kazneni postupak utjecajem na svjedoke, jer postoji utemeljena sumnja da su apelanti i drugi osumnjičeni djelovali u okviru udruge, pa postoji i utemeljena sumnja da su i pritisci na svjedoke vršeni u okviru udruge i njezinih članova.

22. U pogledu postojanja posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH, Kantonalni sud je, također, naveo da i po ovoj osnovi i dalje postoje okolnosti koje ukazuju na opravdanost trajanja mjere pritvora koja je izrečena rješenjem navedenog suda od 30. rujna 2015. godine. Kantonalni sud je u cijelosti ponovio razloge koje je iznio u rješenju kojim je odredio mjeru pritvora na način kako je navedeno na str. 30 i 31 rješenja. Kantonalni sud je, između ostalog, imao u vidu težinu kaznenih djela za koje se utemeljeno sumnja da su ih apelanti počinili, te da se radi o kaznenim djelima učinjenim u sastavu udruženog kriminalnog djelovanja, brojnost kaznenopravnih radnji, te obzirom na

posljedicu izvršenja ovakvih kaznenih djela koja se ogleda u osiromašenju proračunskih sredstava, kao i da su djela počinjena u teškim i izvanrednim okolnostima, Kantonalni sud je ocijenio da je, radi daljeg nesmetanog vođenja kaznenog postupka, neophodno da se produlji mjera pritvora apelantima, jer bi ukidanje mjere pritvora i puštanje apelanata i drugih osumnjičenih na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda, a imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja. Imajući u vidu sve navedeno, Kantonalni sud je zaključio da je u cijelosti ispunjen uvjet za produljenje mjere pritvora po osnovi članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH. Kantonalni sud je zaključio da nisu utemeljeni prijedlozi branitelja apelanata za izricanje mjera zabrane propisane ZKPFBiH, jer okolnosti konkretnog slučaja ukazuju na potrebu da se apelantima odredi mjera pritvora zbog zakonskih razloga predviđenih odredbom članka 146. stavak 1. toč. b) i d) ZKPFBiH.

23. Odlučujući o prizivima branitelja apelanata i ostalih osumnjičenih, Vrhovni sud je donio Rješenje broj 03 0 K 014378 15 Kž 2 od 4. prosinca 2015. godine kojim je priziv braniteljice prvoapelanta odbijen kao neutemeljen, a prizivi branitelja drugoapelanta i osumnjičenog M.Š. djelomično su uvaženi, te je u odnosu na njih osporeno rješenje ukinuto i vraćeno prvostupanjskom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju rješenja Vrhovni sud je istaknuo da nisu utemeljeni prizivni navodi prvoapelanta kojim ukazuje da dostava prijedloga kojim je zatraženo produljavanje pritvora apelantima nije obavljeno sukladno odredbi članka 145. stavak 3. ZKPFBiH obzirom na to da prvostupanjski sud nije odmah po primitku prijedloga za produljenje pritvora dostavio ga prvoapelantu i njegovoj braniteljici. S tim u svezi, Vrhovni sud je obrazložio da iz stanja spisa predmeta proizlazi da je prijedlog o produljenju pritvora dostavljen prvostupanjskom sudu 23. listopada 2015. godine, a da ga je taj sud dostavio obrani prvoapelanta 26. listopada 2015. godine, dok je ročište povodom prijedloga održano 27. listopada 2015. godine. Kantonalni sud je, također, istaknuo da je obrana prvoapelanta, nakon što joj je dostavljen prijedlog za produljenje pritvora u kojem su precizirani i dokazi na kojim je prijedlog utemeljen, bila u prilici i imala mogućnost izjasniti se o zakonitosti produljenja mjere pritvora. Pored toga, Vrhovni sud je ocijenio neutemeljenim i prigovore prvoapelanta kojim ukazuje na povredu odredaba članka 66. stavak 2. ZKPFBiH, jer je, prema njegovom mišljenju, prvostupanjski sud onemogućio njegovoj obrani da izvrši uvid u dokaze značajne za pritvor. Naime, Vrhovni sud je, s tim u svezi, obrazložio da iz sadržaja raspravnog zapisnika sa ročišta od 27. listopada 2015. godine proizlazi da je braniteljica prvoapelanta, nakon iznesenih istih prigovora na ročištu od 27. listopada 2015. godine, "negativno odgovorila na izričit upit suda je li obrana podnosila bilo kakav zahtjev za uvid u spise predmeta".

24. U svezi sa prizivnim prigovorima braniteljice prvoapelanta o nepostojanju pritvorskih razloga za produljenje mjere pritvora, Vrhovni sud je istaknuo da, protivno navodima iz priziva, taj sud smatra da su u obrazloženju prvostupanjskog rješenja (str. 30 i 31) navedeni sasvim određeni, jasni i prihvatljivi razlozi koje u cijelosti prihvaća i taj sud, jer, i prema mišljenju Vrhovnog suda, svi navedeni razlozi opravdavaju stajalište prvostupanjskog suda o egzistiranju obje pritvorske osnove u odnosu na prvoapelanta. Pored toga, Vrhovni sud je istaknuo da se u prizivu prvoapelanta osporavaju razlozi prvostupanjskog suda po osnovi oba pritvorska razloga iz članka 146. stavak 1. toč. b) i d) ZKPFBiH "paušalnom tvrdnjom o izostanku razloga za egzistiranje naročitih okolnosti koje ukazuju da će osumnjičeni boravkom na slobodi ometati kazneni postupak utjecajem na svjedoke, da


nisu dani ni razlozi za zaključak da je kazneno djelo zlouporaba položaja ili ovlasti iz članka 383. stavak 3. u svezi sa stavkom 1. KZFBiH počinjeno u izvanrednim okolnostima, da je ono po načinu izvršenja i posljedicama posebice teško, te da bi puštanje osumnjičenog (prvoapelanta) na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom za narušavanje javnog reda", pa, prema mišljenju Vrhovnog suda, takve paušalne prizivne prigovore taj sud nije ni mogao ispitati.

25. Odlučujući u ponovnom postupku o produljenju pritvora drugoapelantu i osumnjičenom M.Š., Kantonalni sud je donio Rješenje broj 03 0 K 014378 15 Kv 6 od 16. prosinca 2015. godine kojim je drugoapelantu i osumnjičenom M.Š. produljen pritvor za dva mjeseca, koji, prema navedenom rješenju, može trajati najdulje do 27. prosinca 2015. godine ili do druge odluke suda. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je naveo da je ponovno razmotrio prijedlog Tužiteljstva za produljenje pritvora drugoapelantu i osumnjičenom M.Š., te da je, uvažavajući mišljenje i prijedlog Vrhovnog suda od 4. prosinca 2015. godine, odlučio kao u izreci rješenja. Naime, Kantonalni sud je naveo da je postojanje utemeljene sumnje da su apelanti i osumnjičeni M.Š. i E.A. počinili kaznena djela koja su im naredbom o provedbi istrage stavljena na teret proizlazi iz dokaza dostavljenih uz prijedlog za produljenje pritvora koje je sud prezentirao u svom rješenju i detaljnije analizirao na str. od 4 do 27 obrazloženja rješenja. Kantonalni sud, također, smatra da je u konkretnom slučaju ispunjen i poseban pritvorski razlog iz članka 146. stavak b) ZKPFBiH. S tim u svezi, Kantonalni sud je naveo da je Tužiteljstvo u nastavku istrage saslušalo veći broj svjedoka naznačenih u prijedlogu za određivanje pritvora, ali obzirom na to da se ukazala potreba da se saslušaju i svjedoci do čijih se imena u međuvremenu došlo, prema mišljenju Kantonalnog suda, neophodno je produljiti mjere pritvora kako bi se spriječilo da osumnjičeni boravkom na slobodi utječu na svjedoke. Kantonalni sud je, također, naveo da je imao u vidu iskaz svjedoka I.M., koji je u svom iskazu opisao pritiske i prijetnje, potom, iskaze svjedoka DŽ.M. i A.S., koji navodi da je osumnjičeni M.Š. zaprijetio da, ukoliko reketiranje prijavi policiji, ubuduće neće dobiti poticaje, te je, s tim u svezi, zaključio da su sve to naročite okolnosti koje ukazuju na to da će osumnjičeni boravkom na slobodi ometati kazneni postupak utjecajem na svjedoke, čime je, prema mišljenju Kantonalnog suda, ispunjen zakonski uvjet propisan odredbom članka 146. stavak 1. točka b) ZKPBiH.

26. U svezi sa postojanjem posebnog pritvorskog razloga koji je propisan člankom 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH, Kantonalni sud je zaključio da je prijedlog utemeljen zbog toga što je za kazneno djelo udruživanje radi činjenja kaznenih djela iz članka 340. stavak 1. KZFBiH propisana kazna zatvora od jedne do 10 godina, a za kazneno djelo zlouporaba službenog položaja ili ovlasti iz članka 383. stavak 3. u svezi sa stavkom 1. KZFBiH propisana je kazna zatvora u trajanju najmanje tri godine, čime je ispunjen objektivni uvjet za određivanje mjere pritvora po ovoj zakonskoj osnovi. Dalje, Kantonalni sud je naveo da se u konkretnom slučaju radi o posebice teškim kaznenim djelima, imajući u vidu da postoji utemeljena sumnja da su apelanti poduzimali inkriminirane radnje koje čine obilježja kaznenih djela koja su im stavljena na teret u razdoblju duljem od tri godine, te da su apelanti i ostali osumnjičeni, obnašajući visoke funkcije u Ministarstvu i imajući u vidu njihovu čvrstu povezanost, "uporno i kontinuirano u duljem vremenskom razdoblju" poljoprivrednike, kojim je osumnjičeni prvoapelant rješenjem odobravao sredstva za poticaj, drugoapelant i ostali osumnjičeni uvjetovali da vrate pola novca od onoga što dobiju na ime poticaja, sve radi pribavljanja protupravne imovinske koristi.

Pri tome Kantonalni sud je naveo da je imao u vidu okolnosti pod kojima su djela počinjena, posljedice djela, kao i povezanost apelanata i drugih osumnjičenih dulje vremensko razdoblje na koji način su, kako se utemeljeno sumnja, protupravno pribavili relativno veliki novčani iznos imovinske koristi (760.000,00 KM). Dalje je navedeno da su apelanti i ostali osumnjičeni u duljem vremenskom razdoblju koristili težak položaj poljoprivrednika i njihovu potrebu da dobiju poticaje, što, prema mišljenju tog suda, upućuje na zaključak da bi puštanje drugoapelanta i ostalih osumnjičenih na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, koje su, prema mišljenju tog suda, takve da postoji opći javni interes, koji je veoma važan i značajan i u ovom slučaju preteže nad principom poštivanja slobode pojedinca, te da bi izazvalo uznemirenje i proteste poljoprivrednika. Stoga, Kantonalni sud je zaključio da su okolnosti konkretnog slučaja takve da upućuju na postojanje općeg interesa koji je veoma važan i značajan u konkretnom slučaju, jer, u protivnom, puštanjem osumnjičenih na slobodu njihovo pravo garantirano člankom 5. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) bilo "bi iznad u odnosu na postojanje javnog interesa koji je tako važan i značajan kakav i jeste u konkretnom slučaju". Imajući u vidu navedeno, Kantonalni sud je zaključio da su u cijelosti ispunjeni uvjeti iz odredbe za određivanje pritvora apelantima i ostalim osumnjičenim po osnovi članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH.

27. Kantonalni sud je naveo da je na prijedlog obrane drugoapelanta i osumnjičenog M.Š. razmatrao primjenu blažih mjera zabrane propisanih ZKPFBiH, te da je, imajući u vidu težinu kaznenih djela za koja se utemeljeno sumnja da su ih počinili, brojnost kaznenopravnih radnji, te da se radi o kaznenim djelima učinjenim u sastavu udruženog kriminalnog kolektiviteta i da se radi o posebnom obliku suizvršiteljstva, zaključio da u toj fazi postupka druga mjera ne bi bila svrsishodna.

28. Odlučujući o prizivima braniteljice dugoapelanta i osumnjičenog M.Č., Vrhovni sud je donio Rješenje broj 03 0 K 014378 15 Kv od 23. prosinca 2015. godine kojim su prizivi odbijeni kao neutemeljeni. U obrazloženju rješenja Vrhovni sud je zaključio da nisu utemeljeni prizivni navodi koji se odnose na bitne povrede odredaba kaznenog postupka na koje su su branitelji u prizivima pozivali o čemu je dao detaljno obrazloženje na str. 2 i 3 rješenja. Vrhovni sud je, također, naveo da je suglasan sa razlozima i obrazloženjem iz prvostupanjskog rješenja na kojima je utemeljen zaključak o postojanju uvjeta za određivanje pritvora iz članka 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH. Također, u svezi sa prigovorima o nepostojanju posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH za produljenje mjere pritvora, Vrhovni sud je istaknuo da su "branitelji prilikom osporavanja zaključaka o opravdanosti produljavanja pritvora po posebnoj pritvorskoj osnovi iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH u prizivima ukazali da je obrazloženje za njegovo egzistiranje paušalno, da nisu navedeni razlozi za izvanredne okolnosti počinjenja kaznenih djela, razlozi za njihovu posebnu težinu, te za zaključak po kojem bi, za slučaj boravka osumnjičenih na slobodi, to rezultiralo stvarnom prijetnjom za narušavanje javnog reda". Naime, Vrhovni sud je ocijenio neutemeljenim navedene prizivne prigovore. S tim u svezi, Vrhovni sud je istaknuo da "protivno prethodno iznesenim prizivnim navodima, ovaj sud (Vrhovni sud) nalazi da su u obrazloženju pobijanog rješenja (str. 30 i 31) navedeni sasvim određeni i u svemu prihvatljivi razlozi koji opravdavaju stajalište o egzistiranju navedene posebne pritvorske osnove, konkretno su navedeni razlozi da postoji utemeljena sumnja da su djela


počinjena u izvanrednim okolnostima, da se radi o djelima koja su posebice teška, te da bi ukidanje pritvora i puštanje osumnjičenih na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom za narušavanje javnog reda". U odnosu na prizivne navode koji se tiču izricanja blažih mjera, Vrhovni sud je istaknuo da je prvostupanjski sud na strani 31 svog rješenja dao jasne i prihvatljive razloge zbog čega smatra da se nazočnost osumnjičenih u postupku za sada isključivo može osigurati izrečenom mjerom pritvora. Pri tome je naveo da se prvostupanjski sud pozvao na okolnosti pod kojima su predmetna kaznena djela učinjena (utemeljena sumnja), njihovu težinu i konkretno proizašle posljedice. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je donio odluku kao u dispozitivu.

29. Iz sadržaja dopuna apelacija i dostavljenih priloga proizlazi da je Tužiteljstvo 18. prosinca 2015. godine protiv apelanata podiglo optužnicu broj T03 0 KTK 0052614 15 koju je Kantonalni sud potvrdio 21. prosinca 2015. godine, te da je Kantonalni sud 23. prosinca 2015. godine donio Rješenje broj 03 o K 014378 15 Kv 7 kojim je apelantima i osumnjičenim M.Š. i S.Š. produljen pritvor za dva mjeseca, tako da pritvor po tom rješenju može trajati najdulje do 27. veljače 2016. godine ili do druge odluke suda zbog razloga propisanih odredbom članka 146. stavak 1. toč. b) i d) ZKPFBiH u svezi sa člankom 46. stavak 2. Zakona o izmjenama i dopunama ZKPFBiH.


30. Apelanti smatraju da im je osporenim odlukama povrijeđeno pravo iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c) i st. 3. i 4. Europske konvencije. Povredu navedenog prava prvoapelant vidi u tome što mu je "određen pritvor pred Kantonalnim sudom u situaciji kada su za isto kazneno djelo u tijeku istraga pred Tužiteljstvom BiH i po istom određene mjere zabrane". Apelanti, dalje, navode da "apelanti nisu imali pristup spisima i dokazima na kojima se temelji sumnja da su počinili djela za koja se terete, ni dokazima iz kojih proizlaze zakonski razlozi za određivanje pritvora u ovom predmetu", zbog čega apelanti smatraju da je povrijeđeno njihovo pravo iz članka 5. stavak 4. Europske konvencije. Apelanti, također, navode da osporene odluke ne sadrže obrazloženje o bitnim činjenicama, i to kako o postojanju utemeljene sumnje, tako i posebnim razlozima za određivanje pritvora. Naime, apelanti smatraju da Kantonalni sud nije obrazložio zašto smatra da je "ispunjen poseban uvjet iz članka 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH u odnosu na apelante, izuzev što ih veže za iskaze svjedoka sa kojima i ne mogu biti izravno povezani". Također su naveli da se u osporenim odlukama ni na koji način "ne obrazlaže povezanost apelanata sa svjedocima M.I. ili M.Dž., niti sa pozivima koji su njima upućivani ili radnjama koje se vežu za te osobe".

31. Dalje, apelanti ukazuju da osporenim rješenjima nije ukazano na postojanje okolnosti koje bi, u smislu odredbe članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH, opravdale pritvor iz navedene zakonske osnove. Samo postojanje pretpostavke da bi puštanjem apelanata na slobodu moglo dovesti do stvarne prijetnje narušavanju javnog reda nije dovoljno, već se moraju navesti konkretne okolnosti koje, kao takve, nedvojbeno ukazuju na to da će do narušavanja javnog reda i doći. Navodi u obrazloženju osporenih rješenja da "brojnost osoba uključenih u udrugu, brojnost poduzetih radnji i vremensko razdoblje kontinuiranog djelovanja skupine" ne mogu opravdati određivanje mjere pritvora po osnovi članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH obzirom na to da je naredbom o provedbi istrage Kantonalnog tužiteljstva obuhvaćeno samo pet osoba, za četiri je zatraženo određivanje pritvora, a da za jednu nije za koju je "ocijenjeno da ne postoji stvarna prijetnja narušavanju

javnog reda, i to za isto kazneno djelo". Apelanti, također, smatraju da nema mjesta za izricanje mjere pritvora, jer se ista svrha može postići i izricanjem mjera zabrane, ali da je sud neutemeljeno odbio ovaj prijedlog.

32. U dopunama apelacije obrana apelanata je u bitnom ponovila navode iz apelacije, proširujući navode o povredi njihovih navedenih prava, kao i prigovore i na naknadno donesena rješenja o produljenju pritvora apelantima. Naime, prvoapelant i dalje ukazuje da se "pred Tužiteljstvom Bosne i Hercegovine i pred Kantonalnim tužiteljstvom vode istrage koje se odnose na isto kazneno djelo". Pored toga, navode da "apelanti nisu imali pristup spisima i dokazima na kojima se temelji sumnja da su počinili djela za koja se terete, ni dokazima iz kojih proizlaze zakonski razlozi za produljenje pritvora". Također, smatraju da iz rješenja o produljenju pritvora ne proizlazi na koji se način apelanti dovode u svezu sa osobama koje su upućivale prijetnje osobama koje je saslušalo Tužiteljstvo. U biti, apelanti navode da osporena rješenja ne sadrže razloge za određivanje pritvora po osnovi članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH, jer, prema njihovom mišljenju, sudovi "samo pretpostavljaju i apstraktno navode da bi puštanje na slobodu apelanata moglo dovesti do stvarne prijetnje narušavanju javnog reda". Smatraju da se "niti jednom riječju ni ova pritvorska osnova ne individualizira" u odnosu na apelante. Također su istaknuli da su sudovi odbili prijedlog apelanata za izricanje mjera zabrane kojim se ista svrha mogla postići. Kantonalni sud nije imao u vidu ni zdravstveno stanje apelanta Suada Čamdžića iako je to apelant isticao na ročištu povodom prijedloga za produljenje pritvora.


33. Kantonalni sud je naveo da su u rješenjima tog suda dani jasni razlozi zbog kojih je prihvaćen prijedlog Tužiteljstva za određivanje pritvora, te da apelaciju treba odbiti kao neutemeljenu.

34. Tužiteljstvo je navelo da donošenjem osporenih rješenja nisu prekršena prava apelanata na koja se u apelaciji pozivaju. Predloženo je da se apelacija odbije kao neutemeljena. U odgovoru na dopune apelacije Tužiteljstvo je navelo da osporena rješenja o produljenju pritvora sadrže dostatno razloga i argumenata da se apelantima produlji pritvor pri čemu apelantima ni na koji način nisu prekršena prava na koja su se u dopunama apelacije pozvali. Tužiteljstvo je predložilo da se dopune apelacije odbiju.


35. Zakon o kaznenom postupku FBiH ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 i 59/14) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 61. Pravo branitelja da pregleda spise i dokumentaciju

(1) U tijeku istrage, branitelj ima pravo razmatrati spise i razgledati pribavljene predmete koji idu u korist osumnjičenom. Ovo pravo se branitelju može uskratiti ako je riječ o spisima i predmetima čije bi otkrivanje moglo dovesti u opasnost cilj istrage.

(2) Iznimno od stavka (1) ovog članka, tužitelj će istodobno sa prijedlogom za određivanje pritvora sucu za prethodni postupak, odnosno sucu za prethodno saslušanje dostaviti i dokaze bitne za procjenu zakonitosti pritvora i radi obavještavanja branitelja.

(3) Nakon podizanja optužnice osumnjičeni, odnosno optuženi i branitelj imaju pravo uvida u sve spise i dokaze.


Članak 145. st. 1. i 2. Opće odredbe

(1) Pritvor se može odrediti ili produljiti samo pod uvjetima propisanim u ovom Zakonu i samo ako se isti cilj ne može ostvariti drugom mjerom.

(2) Pritvor određuje ili produljuje rješenjem sud na prijedlog tužitelja a nakon što sud prethodno sasluša osumnjičenog, odnosno optuženog na okolnosti razloga zbog kojih se pritvor predlaže, osim u slučaju iz članka 146. stavak (1) točka a) ovog Zakona.

Članak 146. stavak 1. toč. b) i d) Razlozi za pritvor

(1) Ako postoji utemeljena sumnja da je određena osoba učinila kazneno djelo pritvor joj se može odrediti:

b) ako postoji utemeljena bojazan da će uništiti, sakriti, izmijeniti ili krivotvoriti dokaze ili tragove važne za kazneni postupak ili ako naročite okolnosti ukazuju da će ometati kazneni postupak utjecajem na svjedoke, suučesnike ili prikrivače,

d) u izvanrednim okolnostima, ako se radi o kaznenom djelu za koje se može izreći kazna zatvora deset godina ili teža kazna, a koje je posebno teško, obzirom na način izvršenja ili posljedice kaznenog djela, ako bi puštanje na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanja javnog reda.

36. Kazneni zakon Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10, 42/11, 59/14 i 76/14) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 340. st. 1. i 2. Udruživanje radi činjenja kaznenih djela

(1) Tko organizira skupinu ljudi ili na drugi način udružuje tri ili više osoba u cilju činjenja kaznenih djela propisanih zakonom u Federaciji ako za takvo organiziranje ili udruživanje radi činjenja pojedinog kaznenog djela nije propisana posebna kazna, kaznit će se kaznom zatvora od jedne do deset godina.

(2) Tko postane članom skupine ljudi ili udruga iz stavka 1. ovog članka, kaznit će se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine.

Članak 383. Zlouporaba položaja ili ovlasti

(1) Službena ili odgovorna osoba u Federaciji koja iskorištavanjem svog službenog položaja ili ovlasti, prekoračivši granice svoje službene ovlasti ili ne obavivši svoje službene dužnosti, pribavi sebi ili drugom kakvu korist, drugome nanese kakvu štetu ili teže povrijedi prava drugog, kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina.

VI. Dopustivost

37. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

38. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

39. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 03 0 K 014378 15 Kv od 8. listopada 2015. godine (o određivanju pritvora), odnosno rješenjā Vrhovnog suda br. 03 0 K 014378 15 Kž 4 od 23. prosinca 2015. godine i 03 0 K 014378 15 Kž 2 od 4.

prosinca 2015. godine (o produljenju pritvora) protiv kojih nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporeno rješenje Kantonalnog suda od 8. listopada 2015. godine apelanti su primili 9. listopada 2015. godine, a apelacija je podnesena 27. listopada 2015. godine, a osporena rješenjā Vrhovnog suda od 4. prosinca 2015. godine i 23. prosinca 2015. godine apelanti su primili 17. i 28. prosinca 2015. godine, a dopune apelacije su podnesene 6. siječnja 2016. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija i njezine dopune ispunjavaju i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija, odnosno njezine dopune nisu dopustive, niti su očigledno (prima facie) neutemeljene.

40. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

41. Apelanti pobijaju navedena rješenja, tvrdeći da su tim rješenjima povrijeđena njihova prava iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c) i st. 3. i 4. Europske konvencije.

42. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2., što uključuje:

d) Pravo na osobnu slobodu i sigurnost. 43. Članak 5. Europske konvencije u relevantnom dijelu

glasi: (1) Svako ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Nitko

ne smije biti lišen slobode izuzev u niže navedenim slučajevima i sukladno zakonom propisanim postupkom:

c. zakonitog hapšenja ili lišenja slobode glede privođenja nadležnoj sudbenoj vlasti, kada postoji opravdana sumnja da je ta osoba izvršila krivično djelo ili kada postoje valjani razlozi da se osoba spriječi da izvrši krivično djelo ili da, nakon izvršenja krivičnog djela, pobjegne.

(3) Svako tko je uhapšen ili lišen slobode prema odredbama stavka 1(c) ovog članka mora odmah biti izveden pred sudiju ili drugu službenu osobu zakonom ovlaštenu da vrši sudbenu vlast i mora imati pravo na suđenje u razumnom roku ili na puštanje na slobodu do suđenja. Puštanje se na slobodu može uvjetovati garancijama o pojavljivanju na suđenju.

(4) Svako kome je uskraćena sloboda hapšenjem ili lišavanjem slobode ima pravo uložiti žalbu sudu kako bi sud, u kratkom roku, razmotrio zakonitost lišavanja slobode i, ukoliko ono nije bilo zakonito, naložio oslobađanje.

U odnosu na članak 5. stavak 1. točka c) i stavak 3. Europske konvencije

44. U konkretnom slučaju apelanti su osobe koje se nalaze u pritvoru, na temelju odluke redovitog suda o određivanju i produljenju pritvora, pri čemu se pozivaju na kršenje prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. Europske konvencije. Stoga će Ustavni sud u predmetnom slučaju razmotriti opravdanost apelacijskih navoda u odnosu na osporena rješenja o određivanju i produljenju mjere pritvora apelantima.

45. Ustavni sud podsjeća na to da se pravo na osobnu slobodu i sigurnost ubraja u jedno od najznačajnijih ljudskih prava, te da članak 5. Europske konvencije garantira da nitko ne smije biti proizvoljno lišen slobode. Proizvoljnost lišavanja slobode ocjenjuje se, u prvom redu, u odnosu na poštivanje proceduralnih zahtjeva procesnog prava, odnosno u


konkretnom slučaju ZKPFBiH kao nacionalnog prava, koje mora biti usklađeno sa standardima Europske konvencije. Ustavni sud podsjeća da je pritvor dopušteno odrediti samo u slučaju u kojem postoji "utemeljena sumnja" da je osoba počinila kazneno djelo, te, načelno, samo radi osiguranja njezine nazočnosti i uspješnog vođenja kaznenog postupka. Stoga, za određivanje pritvora ZKPFBiH uvijek traži da kumulativno postoji opći uvjet, to jest "utemeljena sumnja" da je osoba počinila kazneno djelo, i da postoji barem jedan od posebnih razloga taksativno nabrojanih u članku 146. stavak 1. toč. a), b), c) i d).

46. U kontekstu pozivanja apelanata na kršenje prava iz članka 5. stavak 1. točka c. Europske konvencije, Ustavni sud podsjeća da, prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud), utemeljenost sumnje na kojoj se mora zasnivati uhićenje čini bitan element zaštite od proizvoljnog uhićenja i lišavanja slobode propisanog člankom 5. stavak 1. točka c. Europske konvencije. Utemeljena sumnja da je počinjeno kazneno djelo zahtijeva postojanje nekih činjenica ili informacija koje bi uvjerile objektivnog promatrača da je moguće da je osoba koja je u pitanju počinila kazneno djelo (vidi, Europski sud za ljudska prava, Fox, Campbell i Hartley protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 30. kolovoza 1990. godine, Serija A broj 182, stavak 32, i O'Hara protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 16. listopada 2001. godine, Izvješća presuda i odluka 2001-X, stavak 34). Konačno, sukladno članku 5. stavak 1. točka c. Europske konvencije, zakonitost pritvora ocjenjuje se na temelju domaćeg zakona, odnosno mora imati pravnu osnovu u domaćem zakonu, s tim da lišavanje slobode mora biti sukladno svrsi članka 5. Europske konvencije, tj. osoba koja je u pitanju mora biti zaštićena od proizvoljnosti (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 5842/10 od 20. travnja 2011. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

a) Primjena navedenih principa na konkretni slučaj

47. Sukladno navedenom, Ustavni sud zapaža da je prvoapelant, pobijajući utemeljenu sumnju da je počinio kaznena djela koja su mu stavljena na teret, prvenstveno ukazao da se protiv prvoapelanta "pred Tužiteljstvom Bosne i Hercegovine i pred Kantonalnim tužiteljstvom vode istrage koje se odnose na isto kazneno djelo". Naime, prvoapelant je istaknuo da se "naredba za provedbu istrage Tužiteljstva BiH za kazneno djelo iz članka 250. KZBiH i naredba Kantonalnog tužiteljstva za kazneno djelo udruživanje radi činjenja kaznenih djela iz članka 340. stavak 1. KZFBiH odnose na isto kazneno djelo, te smatra da je došlo do pogrešne primjene odredbe članka 145. i članka 149. ZKPFBiH". U svezi s tim, Ustavni sud zapaža da je Vijeće Kantonalnog suda u osporenom rješenju ispitalo ove apelantove navode, te obrazložilo da "i sama braniteljica prvoapelanta u prizivu ističe da se radi o dva kaznena postupka koja su odvojena i da se postupak pred Tužiteljstvom BiH vodi za kazneno djelo iz članka 250. stavak 3. KZBiH u svezi sa kaznenim djelom zlouporaba položaja ili ovlasti iz članka 383. stavak 3. KZFBiH i kaznenog djela povreda slobode opredjeljenja birača iz članka 151. stavak 1. KZFBiH počinjenim u razdoblju od 2010. godine i 2011. godine, a postupak u konkretnom slučaju pred Kantonalnim tužiteljstvom Tuzlanskog kantona vodi se zbog kaznenog djela udruživanje radi činjenja kaznenog djela iz članka 340. stavak 2. KZFBiH u stjecaju sa produljenim kaznenim djelom počinjenim u razdoblju od 2011. godine do 2014. godine", te je, imajući u vidu navedeno, Vijeće zaključilo da nije počinjena bitna povreda odredaba na koju prvoapelant ukazuje. Obzirom na sve navedeno, Ustavni sud smatra da iz danog obrazloženja

osporenih odluka, protivno prvoapelantovoj tvrdnji, ne proizlazi proizvoljnost, te da su ovi navodi apelanata neutemeljeni.

48. Ustavni sud, dalje, zapaža da su apelanti istaknuli "da nisu imali pristup spisima i dokazima na kojima se temelji sumnja da su počinili djela za koja se terete, ni dokazima iz kojih proizlaze zakonski razlozi za određivanje [produljenje] pritvora u ovom predmetu". U svezi s tim, Ustavni sud prvenstveno ukazuje da je odredbom članka 61. stavak 1. ZKPBiH regulirano kao opće pravilo da branitelj osumnjičenog u tijeku istrage ima pravo pristupa samo onim spisima i dokazima koji su u korist osumnjičenog, ali mu se i to pravo može uskratiti ako je riječ o spisima i predmetima čije bi otkrivanje moglo dovesti u opasnost cilj istrage, a potpuno slobodan pristup spisima i dokazima omogućen mu je nakon podnošenja optužnice, kako je regulirano u stavku 3. tog članka. Ustavni sud, dalje, zapaža da je stavkom 2. istog članka propisano da će, iznimno od stavka 1. tog članka, tužitelj istodobno s prijedlogom za određivanje pritvora sucu za prethodni postupak, odnosno sucu za prethodno saslušanje dostaviti i dokaze bitne za procjenu zakonitosti pritvora radi obavještavanja branitelja. Također, Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja osporenih odluka proizlazi da je, u smislu stavka 2. navedenog članka, Tužiteljstvo dostavilo Kantonalnom sudu dokaze bitne za procjenu zakonitosti određivanja i produljenja pritvora i radi obavještavanja branitelja. Međutim, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi da su Kantonalni i Vrhovni sud razmotrili ove prigovore apelanata, te, s tim u svezi, obrazložili da obrana apelanata nije, sukladno odredbi članka 312. stavak 2. ZKPFBiH, pružila dokaze o tome da je tražila uvid i razmatranje spisa i razgledanje pribavljenih predmeta koji idu u korist osumnjičenim (apelantima), niti je dostavila dokaz da je nadležno tužiteljstvo obrani uskratilo navedeno pravo". Također, Vijeće Kantonalnog suda je utvrdilo da u predmetnom spisu "ne postoje dokazi da su branitelji usmeno ili pismeno zatražili da im sud omogući uvid u dokaze koji se nalaze u sudskom spisu". Pored toga, Ustavni sud zapaža da iz navoda apelacije i njezinih dopuna, zapravo, proizlazi da apelanti praktično navode "da nisu obaviješteni o svim dokazima koji se tiču merituma spora, što ulazi u okvir garancija iz članka 6. Europske konvencije, a koji apelantima, u smislu odredbe članka 61. stavak 3. ZKPBiH, trebaju biti dostupni nakon eventualnog podnošenja optužnice". Imajući u vidu navedeno, te podržavajući vlastitu praksu u predmetu koji je pokretao pitanje u svezi s primjenom odredbe članka 61. ZKPFBiH (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 5160/14/ od 26. veljače 2015. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba), Ustavni sud smatra da su ovi navodi apelanata neutemeljeni.

49. Dalje, Ustavni sud zapaža da u konkretnom slučaju iz osporenih rješenja kojim je apelantima određen i produljen pritvor proizlazi da je Kantonalni sud odlučio o određivanju i produljenju pritvora apelantima nakon održanog ročišta na kojem su saslušani apelanti i drugi osumnjičeni, kao i njihovi branitelji. Također, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud u obrazloženju rješenjā o određivanju i produljenju pritvora naveo brojne dokaze na temelju čije ocjene i analize je zaključio da postoji utemeljena sumnja da su apelanti počinili kaznena djela koja im se stavljaju na teret. Naime, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud u obrazloženjima osporenih odluka prvenstveno ukazao na iskaze brojnih saslušanih svjedoka (koje je pri tome na potpuno jasan i zadovoljavajući način interpretirao u obrazloženjima svojih odluka), kao i iskaze svjedoka do čijih imena je u međuvremenu došao, kao i na materijalne dokaze u spisu, te, u svezi s tim, zaključio da iz tih dokaza proizlazi utemeljena sumnja da su apelanti počinili


kaznena djela koja im se stavljaju na teret. Prema mišljenju Ustavnog suda, navedene okolnosti na kojima je Kantonalni sud utemeljio svoje odluke u pogledu postojanja utemeljene sumnje takvog su karaktera da mogu uvjeriti objektivnog promatrača da je moguće da su apelanti počinili kaznena djela povodom kojih se vodi predmetni postupak, u smislu standarda članka 5. stavak 1. točka c. Europske konvencije.

50. Stoga, Ustavni sud smatra da u okolnostima konkretnog slučaja ništa ne ukazuje da je u predmetnom postupku došlo do povrede garancija prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c) Europske konvencije. Naime, evidentno je da je, u smislu garancija navedenog članka, rješenjā o određivanju i produljenju pritvora donio nadležni sud, nakon što je na temelju predočene dokumentacije detaljno ispitao dokaze dostavljene na okolnosti postojanja utemeljene sumnje da su apelanti na navedeni način počinili predmetna kaznena djela i neophodnost da se odredi, odnosno produlje apelantima mjere pritvora. Pri tome Ustavni sud ponovno ukazuje da potrebna razina sumnje apsolutno ne znači da u toj fazi, tj. trenutku određivanja pritvora Tužiteljstvo treba raspolagati takvom razinom dokaza koji su dovoljni "za podnošenje optužbe u trenutku uhićenja". Ovo zbog toga što je, u smislu prakse Europskog suda, cilj ispitivanja tijekom pritvora koji slijedi nakon uhićenja "napredovanje u kaznenoj istrazi potvrdom ili negiranjem konkretnih sumnji na kojim je uhićenje utemeljeno" (vidi, Europski sud, Margaret Murray protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 28. listopada 1994. godine, stavak 55). Dalje, evidentno je da je, u smislu članka 5. stavak 1. točka c. Europske konvencije, u konkretnom slučaju apelantima određen, a potom produljen pritvor, budući da je Kantonalni sud utvrdio "da postoji utemeljena sumnja" da su apelanti izvršili konkretna kaznena djela iz KZFBiH.

51. Ustavni sud zapaža da apelanti, zapravo, prigovaraju da u konkretnom slučaju ne postoje posebni pritvorski razlozi iz članka 146. stavak 1. toč. b) i d) ZKPFBiH, jer redoviti sudovi ne obrazlažu povezanost apelanata sa svjedocima, odnosno nije konkretizirano postojanje stvarne opasnosti da bi puštanje apelanata na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda.

52. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da odredba članka 5. stavak 3. Europske konvencije zahtijeva da osoba bude lišena slobode sukladno članku 5. stavak 1.c. Europske konvencije, tj. da je lišavanje "zakonito" u smislu navedenog članka, a obuhvaća podjednako i proceduralnu i materijalnu zaštitu takvih osoba. Europski sud je zaključio da poštivanje članka 5. stavak 3. Europske konvencije zahtijeva da sudska vlast preispita sva pitanja u svezi sa pritvorom, te da odluku o pritvoru donese pozivajući se na objektivne kriterije predviđene zakonom. Međutim, to nakon određenog vremena nije dostatno, već se mora procijeniti postoje li za pritvor relevantni i dostatni razlozi (vidi, Europski sud, Trzaska protiv Poljske, presuda od 11. srpnja 2000. godine, aplikacija broj 25792/94, stavak 63). Prema daljnjem stajalištu Europskog suda, opravdanost pritvora ovisi i od okolnosti konkretnog slučaja koje moraju biti takve da upućuju na postojanje općeg (javnog) interesa koji je tako važan i značajan da, usprkos presumpciji nevinosti, preteže nad principom poštivanja slobode pojedinca.

53. Ustavni sud zapaža da apelanti prigovaraju da u konkretnom slučaju ne postoji poseban pritvorski razlog iz članka 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH. S tim u svezi, Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi, obrazlažući postojanje tog pritvorskog razloga u svezi sa činjenicama konkretnog slučaja, naveli brojne okolnosti koje ukazuju na postojanje ozbiljnog rizika da bi apelanti i ostali osumnjičeni, ukoliko budu na slobodi, mogli utjecati na svjedoke i time ometati istragu koja

je u tijeku. Naime, redoviti sudovi su ukazali da je potrebno saslušati veći broj svjedoka, a radi se o svjedocima koji su korisnici poticaja i onim koji su u međuvremenu identificirani, a s kojim su apelanti, za što postoji utemeljena sumnja, djelovali zajedno radi činjenja kaznenih djela. U svezi s tim, redoviti sudovi su zaključili da navedene okolnosti ukazuju na postojanje ozbiljnog rizika da će apelanti, ukoliko budu na slobodi, ometati kazneni postupak utjecajem na svjedoke. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su redoviti sudovi pri donošenju osporenih rješenja dali detaljno i jasno obrazloženje u pogledu postojanja posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH, pri čemu su, protivno navodima apelanata, ocjenjujući okolnosti konkretnog slučaja, dali eksplicitne razloge zašto je u toj fazi postupka neophodno određivanje pritvora apelantima. Navedeno obrazloženje, obzirom na činjenice konkretnog predmeta i razloge na kojim su redoviti sudovi utemeljili svoje odlučenje, prema mišljenju Ustavnog suda, ne ostavlja dojam proizvoljnosti, pa Ustavni sud u svezi s tim smatra da su neutemeljeni navodi apelanata da su redoviti sudovi proizvoljno produljili pritvor zbog ovog pritvorskog razloga.

54. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama nije došlo do povrede prava apelanata garantiranih člankom 5. stavak 1. točka c. i stavak 3. Europske konvencije u svezi sa produljenjem pritvora zbog razloga propisanog člankom 146. stavak 1. točka b) ZKPBiH.

b) U odnosu na pritvorski razlog iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH

55. S druge strane, Ustavni sud zapaža da apelanti osobito problematiziraju određivanje produljenja mjere pritvora zbog razloga propisanih člankom 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH, te da apelanti smatraju da taj razlog za produljenje pritvora u predmetnom slučaju nije dostatno konkretiziran, odnosno obrazložen. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da se, prema članku 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH, pritvor može odrediti, odnosno produljiti u izvanrednim okolnostima, i to ako se radi o kaznenom djelu za koje se može izreći kazna zatvora deset godina ili teža kazna, koje je posebice teško obzirom na način izvršenja ili posljedice kaznenog djela, ako bi puštanje na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda.

56. U kontekstu navedenog Ustavni sud podsjeća da je u odlukama br. AP 3210/15 i AP 2930/15 (vidi, Ustavni sud, odluke br. AP 3210/15 od 27. listopada 2015. godine i AP 2930/15 od 16. rujna 2015. godine, dostupne na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba) razmatrao slično činjenično i pravno pitanje u kontekstu primjene članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH. Ustavni sud podsjeća da je u citiranim predmetima, između ostalog, utvrdio kršenje prava na slobodu i sigurnost apelanata u kontekstu primjene posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH, temeljeći svoje odluke na praksi Europskog suda, Preporuci (C/M Rec 2006)13 Komiteta ministara Vijeća Europe o zadržavanju u pritvoru, uvjetima u pritvoru i mehanizmima zaštite od zlouporabe (u daljnjem tekstu: Preporuka) na koju se pozvao apelant u predmetnom slučaju, te Odluci broj AP 3210/15 i na Izvješću Misije OSCE-a u Bosni i Hercegovini iz kolovoza 2008. godine pod nazivom "Zakon i praksa u primjeni mjera ograničenja slobode: Opravdanost mjere pritvora u Bosni i Hercegovini" (u daljnjem tekstu: Izvješće OSCE-a).

57. Tako je Ustavni sud u citiranim predmetima, između ostalog, podsjetio da samo postojanje pretpostavke i apstraktno navođenje da bi puštanje na slobodu osumnjičenog moglo dovesti do stvarne prijetnje narušavanju javnog reda nisu dostatni, već da se moraju navesti konkretne okolnosti koje, kao


takve, nedvojbeno ukazuju na to da će do toga i doći (vidi, Europski sud, odluka od 14. rujna 2009. godine u predmetu Makarov protiv Rusije, aplikacija broj 15217/07). Ustavni sud je u citiranim odlukama, također, podsjetio i na stajalište Europskog suda da određena kaznena djela zbog svoje posebne težine i reakcije javnosti na njih mogu uzrokovati socijalne nemire, te da se time može opravdati određivanje pritvora barem neko vrijeme. Međutim, prema ocjeni Europskog suda, ta osnova se može smatrati relevantnom i dovoljnom samo pod uvjetom da se temelji na činjenicama iz kojih jasno proizlazi da bi puštanje osumnjičenog na slobodu odista narušilo javni red. Konačno, pritvaranje će biti zakonito samo ako je javni red i dalje stvarno ugrožen. Produljenje pritvora ne može se koristiti kao anticipacija zatvorske kazne (vidi, Europski sud, Letellier protiv Francuske, presuda od 26. lipnja 1991. godine, stavak 51, i I. A. protiv Francuske, presuda od 23. rujna 1998. godine, stavak 104). Osim toga, u citiranim odlukama je podsjetio i na stajalište Komiteta ministara Vijeća Europe izraženo u Preporuci "da se ova osnova može koristiti kao opravdanje za pritvor samo u slučaju da postoje suštinski dokazi o reakciji na teško kazneno djelo poput ubojstva. Jedino nastanak iznimne situacije može učiniti pritvor neophodnim".

58. Ustavni sud, također, podsjeća da je u citiranoj Odluci broj AP 3210/15 prilikom odlučenja imao u vidu i Izvješće OSCE-a čija je svrha bila razmotriti postupak određivanja pritvora kojim se bolje štite prava i koji bi bio u većoj mjeri usuglašen sa široko prihvaćenim međunarodnim standardima. U Izvješću je, između ostalog, navedeno "da u brojnim predmetima određivanja pritvora po ovoj osnovi obrazloženje glasi, otprilike, 'ako je kazneno djelo kažnjivo kaznom zatvora u trajanju od deset godina, a imajući na umu način na koji je kazneno djelo izvršeno… i posljedice kaznenog djela…sud nalazi da su način i posljedice kaznenog djela takvi da nalažu određivanje mjere pritvora u interesu sigurnosti građana'. U Izvješću OSCE je zaključio da ovakvo nizanje argumenata ne sadrži sveobuhvatan koncept javnog reda, nego se zadržava na ranijoj ugroženosti javne sigurnosti zbog načina na koji je kazneno djelo počinjeno ili zbog posljedica navodnog djela, kao i to da ovakva obrazloženja ne sadrže konkretne činjenice koje bi ukazale na to da postoji stalna prijetnja po sigurnost građana ili imovine u stupnju koji dovodi u pitanje javni red, tako da se usredsrijeđenost stavlja više na objašnjenje načina na koji je navodno djelo počinjeno nego na njegove eventualne buduće posljedice ako se optuženom ne odredi pritvor i, najzad, da stupanj u kojem se domaći praktičari oslanjaju na ovu osnovu ukazuje na to da je on postao zamjena za odredbu o obveznom pritvoru za kaznena djela za koja je zaprijećena kazna zatvora u trajanju od deset ili više godina, koju su sadržavali prethodni kaznenoprocesni zakoni".

59. Dovodeći sve navedeno u kontekst osporenih rješenja o određivanju i produljenju pritvora apelantima, Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi prilikom razmatranja prijedloga za određivanje i produljenje mjere pritvora apelantima i ostalim osumnjičenim iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH imali u vidu, prije svega, težinu kaznenog djela sa aspekta zaprijećene kazne, način izvršenja kaznenih djela, potom, činjenicu da su apelanti i ostali osumnjičeni kaznena djela koja su im stavljena na teret počinili i to prvoapelant kao ministar u Ministarstvu, a drugoapelant kao njegov savjetnik u Ministarstvu. Osim toga, Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi uzeli u obzir i činjenicu da su apelanti radnje izvršenja kaznenih djela za koja se sumnjiče "poduzimali u duljem vremenskom razdoblju", što su redoviti sudovi istaknuli kao njihovu "izrazitu upornost i bezobzirnost prilikom izvršenja kaznenih djela". Redoviti sudovi su, također, ocijenili da su "poljoprivrednici mogli normalno funkcionirati i raditi i time

poboljšati svoj materijalni položaj", te naročito teške posljedice izvršenja predmetnih kaznenih djela koje su dovele "do osiromašenja proračunskih sredstava, i to posebice zbog činjenice da je u državi teška situacija". Redoviti sudovi su obrazložili da navedeno upućuje na zaključak da bi puštanje apelanata na slobodu "rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda ukoliko bi apelanti bili pušteni iz pritvora", a što upućuje na zaključak da u konkretnom slučaju postoje okolnosti u smislu članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH.

60. U svezi sa navedenim obrazloženjima redovitih sudova, Ustavni sud ponovno naglašava da se pritvorski razlog iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH može primijeniti samo iznimno, i to u "posebnim okolnostima", pri čemu se moraju navesti konkretne okolnosti koje nedvojbeno ukazuju na to da će do narušavanja javnog reda odista i doći, a ozbiljnost moguće kazne i narav kaznenog djela, na čemu su redoviti sudovi u konkretnom slučaju suštinski utemeljili stajalište o postojanju ovog zakonskog razloga za produljenje pritvora, nisu per se dostatni za primjenu ove pritvorske osnove.

61. U kontekstu obrazloženja redovitih sudova koji su primjenu ove posebne zakonske osnove za određivanje mjere pritvora vezali, u biti, za težinu kaznenog djela, Ustavni sud podsjeća na stajalište izraženo u Odluci broj AP 3210/15 u kojoj je ukazao na stajalište Europskog suda da "težina kazne nije dokaz, niti može opravdati tvrdnju da su ugrožene sigurnost i imovina građana (vidi, Europski sud, Thomas protiv Francuske, presuda od 27. kolovoza 1992. godine, Serija A broj 241-A, st. 90. i 91) bez drugih konkretnih dokaza ili indicija koji bi opravdali zaključak da će doći do određenih nemira, protesta, osveta ili opasnosti po javni red (vidi, Europski sud, Kemmache protiv Francuske, presuda od 27. studenog 1991. godine, Serija A broj 218, stavak 51)". Sukladno navedenom, iz obrazloženja osporenih rješenja takve dokaze, odnosno indicije, Ustavni sud ne uočava.

62. Pored izostanka konkretnih dokaza ili indicija koji bi opravdali primjenu ove zakonske osnove za određivanje i produljenje mjere pritvora, Ustavni sud primjećuje da su redoviti sudovi postojanje "izvanrednih okolnosti" doveli u kontekst sa izvršenjem predmetnih kaznenih djela. Navedeno proizlazi iz obrazloženja redovitih sudova u kojima tvrde da su kaznena djela koja se apelantima stavljaju na teret "učinjena u izvanrednim okolnostima". Ustavni sud podsjeća da se "izvanredne okolnosti" koje ima u vidu točka d) stavka 1. članka 146. ZKPFBiH odnose na okolnosti poslije učinjenja kaznenog djela koje bi, obzirom na način izvršenja i posljedice kaznenog djela, nepobitno mogle dovesti do stvarne (ne apstraktne) prijetnje narušavanju javnog reda koja mora biti potkrijepljena relevantnim dokazima i indicijama da bi do narušavanja javnog reda odista moglo i doći u slučaju puštanja iz pritvora osumnjičene, odnosno optužene osobe. Osim toga, paušalno pozivanje redovitih sudova da bi puštanjem apelanata na slobodu "došlo do uznemiravanja javnosti i postojanje općeg javnog ineresa za sve građane ne samo Tuzlanskog kantona nego i šire, na području cijele Federacije Bosne i Hercegovine", kao razlog za primjenu članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH, čini se neprihvatljivim u odsustvu konkretnog dokaza da će se javnost odista i uznemiriti u svezi sa predmetnim slučajem.

63. Imajući u vidu sve navedeno u kontekstu prakse Europskog suda i vlastite prakse u predmetima koji su pokretali slično činjenično i pravno pitanje, Ustavni sud smatra da su redoviti sudovi prilikom određivanja i produljenja mjere pritvora apelantima iz zakonskog razloga propisanog odredbom članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH propustili navesti konkretne okolnosti koje opravdavaju zaključak da bi puštanje


apelanata na slobodu rezultiralo izvanrednim okolnostima uslijed stvarne (ne apstraktne) prijetnje narušavanju javnog reda, u smislu odredaba članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH.

64. Obzirom na sve navedeno, Ustavni sud, protivno razmatranjima u svezi sa pritvorskim razlogom propisanim člankom 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH, zaključuje da je povrijeđeno pravo apelanata na slobodu i sigurnost iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 3. Europske konvencije u odnosu na postojanje posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH.

U odnosu na članak 5. stavak 4. Europske konvencije

65. U svezi sa prigovorima apelanata o kršenju prava iz članka 5. stavak 4. Europske konvencije, Ustavni sud zapaža da apelanti svoje navode o kršenju navedenih prava temelje na tvrdnji da "apelanti nisu imali pristup spisima i dokazima" iz kojih, prema stajalištu Kantonalnog tužiteljstva i redovitih sudova, proizlaze zakonski razlozi za određivanje i produljenje pritvora u ovom predmetu". Budući da apelanti nisu ponudili bilo kakvu drugu argumentaciju kojom bi poštivanje prava iz članka 5. stavak 4. Europske konvencije, eventualno, moglo dovesti u pitanje, pa imajući u vidu prethodni zaključak Ustavnog suda o neutemeljenosti navedenih navoda apelanata (točka 48), kao i garancije koje pruža članak 5. stavak 4. Europske konvencije, Ustavni sud smatra da nema ništa što ukazuje da je Kantonalni sud postupio na način protivan principima članka 5. stavak 4. Europske konvencije.

66. Naime, u konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da su apelanti imali mogućnost na ročištu za razmatranje prijedloga o određivanju i produljenju pritvora, kao i u prizivnom postupku protiv rješenja o određivanju i produljenju pritvora, podnijeti prigovor na prijedlog o određivanju i produljenju pritvora i prizive protiv rješenja o određivanju i produljenju pritvora, te da su se apelanti navedenim mogućnostima i koristili. Osim toga, Ustavni sud zapaža da iz sadržaja osporenih rješenja proizlazi da su redoviti sudovi razmotrili prigovore i prizivne navode apelanata, te da su detaljno i jasno obrazložili zašto ti prigovori i navodi nisu utemeljeni, što je interpretirano u prethodnim točkama ove odluke. Sama činjenica da ti prizivni prigovori i navodi apelanata nisu prihvaćeni kao utemeljeni ne može predstavljati kršenje prava apelanata iz članka 5. stavak 4. Europske konvencije, jer navedeno pravo ne podrazumijeva garanciju prihvaćanja prigovora i navoda u svezi sa određivanjem pritvora pred sudskim tijelima. Zbog toga, Ustavni sud smatra da su i ovi navodi apelanata neutemeljeni.

67. Pri tome, u svezi sa navodima apelanata da je sud neutemeljeno odbio prijedlog za izricanje mjera zabrane umjesto mjere pritvora, Ustavni sud podsjeća da, prema praksi Europskog suda, a što proizlazi i iz relevantnih odredaba ZKPFBiH, redoviti sudovi trebaju najprije razmotriti izricanje blažih mjera prilikom odlučivanja o određivanju mjere pritvora. S tim u svezi, Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi ispitali mogućnost izricanja tih mjera, te u osporenim rješenjima naveli da se drugim alternativnim mjerama (mjerama zabrane) u konkretnom slučaju ne bi mogla ostvariti svrha zbog koje se određuje pritvor, zbog čega su i navodi apelanata izneseni u tom pogledu u cijelosti neutemeljeni.

68. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da nije došlo ni do kršenja prava apelanata iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 4. Europske konvencije.

69. Konačno, Ustavni sud, rezimirajući prethodna razmatranja, konstatira da je, ispitujući osporena rješenja, djelomično utvrdio povredu prava apelanata garantiranih člankom II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 5.

stavak 3. Europske konvencije u svezi sa određivanjem i produljenjem pritvora zbog razloga propisanih člankom 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH. U kontekstu navedenog Ustavni sud prvenstveno podsjeća da su osporena rješenja temporalnog karaktera i da su "istekla" 28. listopada, odnosno 23. prosinca 2015. godine, jer je po potvrđenoj optužnici apelantima produljen pritvor rješenjem Kantonalnog suda od 23. prosinca 2015. godine (koje apelanti nisu osporili), do kada je trajao pritvor apelantima prema osporenim rješenjima. Stoga, imajući u vidu da je pritvor koji je apelantima određen osporenim rješenjima u međuvremenu istekao, Ustavni sud ukazuje, podržavajući praksu u predmetima koji su sa ovog aspekta pokretali slična pitanja (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 2860/14 od 6. studenog 2014. godine, točka 26), da samim tim nije bilo osnove za ukidanje osporenih rješenja u dijelu u kojem su ona utemeljena na pritvorskom razlogu iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH. Obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da je dostatno to što je ukazao na propuste redovitih sudova pri utvrđivanju mjere pritvora apelantima, naglašavajući da redoviti sud pri određivanju i produljenju mjere pritvora mora osigurati garancije koje su dane odredbama članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine, kao i člankom 5. Europske konvencije.

VIII. Zaključak

70. Ustavni sud zaključuje da su prekršena prava apelanata iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 3. Europske konvencije kada su redoviti sudovi propustili navesti konkretne okolnosti koje opravdavaju zaključak da bi puštanje apelanata na slobodu rezultiralo izvanrednim okolnostima uslijed stvarne (ne apstraktne) prijetnje narušavanju javnog reda, u smislu odredaba članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH.

71. Suprotno tome, Ustavni sud zaključuje da nisu prekršena prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c), te st. 3. i 4. Europske konvencije kada je odluku o određivanju i produljenju pritvora donio ustanovljeni nadležni sud na način i u postupku koji je propisan zakonom, pri čemu su redoviti sudovi na jasan i argumentiran način obrazložili postojanje utemeljene sumnje da su apelanti počinili kazneno djelo za koje su osumnjičeni, kao i postojanje posebnih pritvorskih osnova iz razloga propisanih člankom 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH, te kad su apelanti imali i koristili pravo da podnesu priziv protiv rješenja o određivanju i produljenju pritvora koji je ispitao nadležan sud.

72. Na temelju članka 59. st. (1), (2) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

73. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.


Mirsad Ćeman, v. r.

Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у

предмету број АП 4761/15, рјешавајући апелацију Јерка Иванковића Лијановића и Суада Чамџића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка (б), члана 59 ст. (1), (2) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија


Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 3. фебруара 2016. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Дјелимично се усваја апелација Јерка Иванковића

Лијановића и Суада Чамџића. Утврђује се повреда права на слободу и безбједност

личности из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 3 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода из притворског разлога прописаног чланом 146 став 1 тачка д) Закона о кривичном поступку ФБиХ, и то:

а) Јерка Иванковића Лијановића у односу на Рјешење Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 03 0 К 014378 15 Кж 2 од 4. децембра 2015. године и рјешењā Кантоналног суда у Тузли бр. 03 0 К 014378 15 Кв 4 од 19. новембра 2015. године, 03 0 К 014378 15 Кв од 8. октобра 2015. године и 03 0 К 014378 15 Кпп од 30. септембра 2015. године.

б) Суада Чамџића у односу на Рјешење Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 03 0 К 014378 15 Кж 4 од 23. децембра 2015. године и рјешењā Кантоналног суда у Тузли бр. 03 0 К 014378 15 Кв 6 од 16. децембра 2015. године, 03 0 К 014378 15 Кв од 8. октобра 2015. године и 03 0 К 014378 15 Кпп од 30. септембра 2015. године.

Одбија се као неоснована апелација Јерка Иванковића Лијановића и Суада Чамџића поднесена против рјешењā Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине бр. 03 0 К 014378 15 Кж 4 од 23. децембра 2015. године и 03 0 К 014378 15 Кж 2 од 4. децембра 2015. године и рјешењā Кантоналног суда у Тузли бр. 03 0 К 014378 15 Кв 6 од 16. децембра 2015. године, 03 0 К 014378 15 Кв 4 од 19. новембра 2015. године, 03 0 К 014378 15 Кв од 8. октобра 2015. године и 03 0 К 014378 15 Кпп од 30. септембра 2015. године у односу на остале аспекте права на слободу и безбједност личности из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) и ст. 3 и 4 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Јерко Иванковић Лијановић (у даљњем тексту: првоапелант), ког заступа Васвија Видовић, адвокат из Сарајева, и Суад Чамџић (у даљњем тексту: другоапелант или апеланти), ког заступа Мирна Делалић, адвокат из Тузле, поднијели су 27. октобра 2015. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против рјешењā Кантоналног суда у Тузли бр. 03 0 К 014378 15 Кв од 8. октобра 2015. године и 03 0 К 014378 15 Кпп од 30. септембра 2015. године.

2. Апеланти су 6. јануара 2016. године доставили појединачне допуне апелације којим су оспорили рјешења редовних судова о продужењу притвора која су донесена током трајања поступка пред Уставним судом, и то апелант Јерко Иванковић Лијановић, ког заступа Васвија Видовић, адвокат из Сарајева, оспорио је Рјешење Врховног суда ФБиХ (у даљњем тексту: Врховни суд) број 03 0 К 014378 15 Кж 2 од 4. децембра 2015. године и Рјешење

Кантоналног суда у Тузли број 03 0 К 014378 15 Кв 4 од 19. новембра 2015. године, а апелант Суад Чамџић, ког заступа Мирна Делалић, адвокат из Тузле, оспорио је Рјешење Врховног суда број 03 0 К 014378 15 Кж 4 од 23. децембра 2015. године и Рјешење Кантоналног суда број 03 0 К 014378 15 Кв 6 од 16. децембра 2015. године.

II. Поступак пред Уставним судом

3. На основу члана 23 ст. (2) и (3) Правила Уставног суда, од Врховног суда, Кантоналног суда и Кантоналног тужилаштва Тузланског кантона (у даљњем тексту: Тужилаштво) затражено је 10. новембра 2015. године и 8. јануара 2016. године да доставе одговоре на апелацију и допуне апелације.

4. Кантонални суд је 23. новембра 2015. године доставио одговор на апелацију, а Тужилаштво је 20. новембра 2015. године доставило одговор на апелацију, а 14. јануара 2015. године је доставило одговор на допуну апелације. Врховни суд и Кантонални суд нису доставили одговор на допуне апелације у остављеном року који је истекао 17. и 18. јануара 2016. године.

III. Чињенично стање

5. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

Рјешења о одређивању притвора

6. Рјешењем судије за претходни поступак Кантоналног суда број 03 0 К 014378 15 Кпп од 30. септембра 2015. године првоапеланту, лишеном слободе 28. септембра 2015. године у 11.20 часова, и другоапеланту, лишеном слободе 28. септембра 2015. године у 14.55 часова, као и осумњиченим М.Ш. и Е.А. одређен је притвор из разлога прописаних одредбама члана 146 став 1 тач. б) и д) Закона о кривичном поступку Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: ЗКПФБиХ) у вези са чланом 46 став 2 Закона о измјенама и допунама Закона о кривичном поступку Федерације Босне и Херцеговине, који се има рачунати од 28. септембра 2015. године и који, према наведеном рјешењу, може да траје до 28. октобра 2015. године, и то првоапеланту до 11.20 часова, а другоапеланту до 14.55 часова.

7. У образложењу рјешења Кантонални суд је навео да је Тужилаштво 30. септембра 2015. године поднијело приједлог за одређивање мјере притвора апелантима и осумњиченим М.Ш. и Е.А. против којих Тужилаштво спроводи истрагу по наредби о спровођењу истраге од 29. септембра 2015. године, и то у односу на првоапеланта због постојања основане сумње да је починио кривично дјело удруживање ради чињења кривичних дјела из члана 340 став 1 Кривичног закона Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: КЗФБиХ) у стицају са продуженим кривичним дјелом злоупотреба службеног положаја или овлашћења из члана 383 став 3 у вези са ставом 1 КЗФБиХ, те у односу на другоапеланта и још двојицу осумњичених због постојања основане сумње да су починили кривично дјело удруживање ради чињења кривичних дјела из члана 340 став 2 КЗФБиХ у стицају са продуженим кривичним дјелом злоупотреба службеног положаја или овлашћења из члана 383 став 3 у вези са ставом 1 КЗФБиХ, а све у вези са чл. 54 и 55 истог закона.

8. Кантонални суд је, такође, истакао да је на рочишту, одржаном поводом поднесеног приједлога за одређивање притвора апелантима и осталим осумњиченим, након усменог излагања приједлога Тужилаштва за одређивање притвора, саслушања апеланата и осталих


осумњичених и њихових бранилаца, те саслушања свједока, извршеног увида у доказе материјалне природе које је уз приједлог за одређивање притвора доставило Тужилаштво утврдио да је приједлог у цијелости основан како у односу на постојање основане сумње да су апеланти и остали осумњичени починили инкриминисане радње, тако и у односу на посебне притворске разлоге из члана 132 став 1 тач. б) и д) ЗКПБиХ. Наведено је да основана сумња да су осумњичени починили кривична дајела која су им наредбом о спровођењу истраге стављена на терет произилази из доказа које је Тужилаштво доставило уз приједлог за одређивање притвора, првенствено из исказа поименично наведених свједока чији искази су детаљно презентовани у образложењу рјешења (на стр. од 8 до 13) и материјалних доказа прецизираних у образложењу оспореног рјешења (стр. од 5 до 8). Како је образложио Кантонални суд, из доказа прикупљених током истраге произилази да су апеланти у периоду од 2011. до краја 2014. године, и то након што је првоапелант ступио на функцију министра у Федералном министарству пољопривреде, водопривреде и шумарства (у даљњем тексту: Министарство), односно другоапелант као савјетник у истом министарству на начин детаљно описан у образложењу рјешења (стр. од 15 до 18), предузимали низ инкриминисаних радњи које чине обиљежја кривичних дјела која су им стављена на терет наредбом о спровођењу истраге у поступку додјела подстицаја за пољопривредну производњу ради стварања услова да се од корисника подстицаја за извоз пољопривредних производа и корисника подстицаја за капитална улагања захтијева поврат половине исплаћених новчаних средстава на који начин су заједничким дјеловањем прибавили укупну имовинску корист од око 760.000,00 КМ. Наиме, Кантонални суд је закључио да из наведених доказа јасно произилази постојање општих основних услова за одређивање притвора апелантима.

9. Кантонални суд је, у вези са постојањем посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ на којем је Кантонално тужилаштво засновало приједлог за одређивање мјере притвора, закључио да је приједлог основан због тога што је у истрази потребно саслушати већи број свједока који су корисници подстицаја, и то Д.З., Т.Б., Ј.Ћ., Н.С., Н.Д., Х.З., као и друге свједоке који још нису идентификовани. Кантонални суд је, такође, истакао да је оцијенио и исказ свједока М.И. који је својим исказом описао притиске и пријетње које су примијењене према њему као предсједнику радне групе која је контролисала рад Министарства на предметима подстицаја за капитална улагања, као и околност да му је непознато лице пријетило ватреним оружјем, а С.Ш., савјетник осумњиченог првоапеланта, "нудио корист под условом да извјештај не доспије у јавност". Поред тога, Кантонални суд је навео да је имао у виду и исказ свједока Џ.М., који је навео да га је са прикривеног броја телефона позивало непознато лице "и рекло да припази шта ће рећи полицијским инспекторима везано за извоз шљиве", те исказ свједока А.С., који је навео да му је осумњичени другоапелант "запријетио да, уколико рекетирање пријави полицији, у будућности неће добити подстицаје". С обзиром на наведено, Кантонални суд је закључио да су све ово нарочите околности које указују на то да ће апеланти боравком на слободи ометати кривични поступак утицајем на свједоке, чиме је испуњен законски услов прописан одредбом члана 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ да се апелантима одреди притвор.

10. У вези са постојањем посебног притворског разлога који је прописан чланом 146 став 1 тачка д)

ЗКПФБиХ, Кантонални суд је закључио да је приједлог основан због тога што је за кривично дјело удруживање ради чињења кривичних дјела из члана 340 став 1 КЗФБиХ прописана казна затвора у трајању од једне до 10 година, а за кривично дјело злоупотреба службеног положаја или овлашћења из члана 383 став 3 у вези са ставом 1 КЗФБиХ прописана је казна затвора у трајању најмање три године, чиме је испуњен објективни услов за одређивање мјере притвора према овом законском основу. Даље, Кантонални суд је навео да се у конкретном случају ради о посебно тешким кривичним дјелима, имајући у виду да постоји основана сумња да су апеланти предузимали инкриминисане радње које чине обиљежја кривичних дјела која су им стављена на терет у периоду дужем од три године, те да су апеланти и остали осумњичени, обављајући високе функције у Министарству и с обзиром на њихову чврсту повезаност, "упорно и континуирано у дужем временском периоду" од пољопривредника, којим је осумњичени првоапелант рјешењем одобравао средства за подстицај, другоапелант и остали осумњичени кориснике подстицаја условљавали да врате пола новца од онога што добију на име подстицаја, све ради прибављања противправне имовинске користи. При томе Кантонални суд је навео да је имао у виду околности под којима су дјела почињена, посљедице дјела, као и повезаност апеланата и других осумњичених дужи временски период на који начин су, како се основано сумња, противправно прибавили релативно велики новчани износ имовинске користи (760.000,00 КМ), те да, стога, постоји основана сумња да је за наведени износ "осиромашен федерални буџет" и да су та буџетска средства могла да буду намијењена за побољшање пољопривредне производње у Босни и Херцеговини. Даље је наведено да су апеланти и остали осумњичени у дужем временском периоду користили тежак положај пољопривредника и њихову потребу за подстицајима, што, према мишљењу тог суда, упућује на закључак да би пуштање апеланата и осталих осумњичених на слободу изазвало узнемирење и протесте пољопривредника. Стога, Кантонални суд је закључио да су околности конкретног случаја такве да упућују на постојање општег интереса који је веома важан и значајан у конкретном случају, јер, у супротном, пуштањем осумњичених на слободу нихово право гарантовано чланом 5 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) било "би изнад у односу на постојање јавног интереса који је тако важан и значајан какав и јесте у конкретном случају". Имајући у виду наведено, Кантонални суд је закључио да су у цијелости испуњени услови из одредбе за одређивање притвора апелантима и осталим осумњиченим по основу члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ.

11. Кантонални суд је навео да је на приједлог одбране другоапеланта разматрао примјену блажих мјера забране прописаних ЗКПФБиХ, те да је, имајући у виду тежину кривичних дјела за која се основано сумња да су их апеланти починили, бројност кривичноправних радњи, закључио да у тој фази поступка друга мјера не би била цјелисходна.

12. Вијеће Кантоналног суда, одлучујући о жалбама бранилаца апеланата и осумњичених М.Ш. и Е.А., донијело је Рјешење број 03 0 К 014378 15 Кв од 8. октобра 2015. године којим је жалбе одбило. У образложењу рјешења Вијеће Кантоналног суда је првенствено указало да је, побијајући основану сумњу да је првоапелант учинио кривична дјела која му се стављају на терет, бранитељка првоапеланта навела "да се против њеног брањеника


(првоапеланта) води истрага због кривичног дјела организовани криминал из члана 250 КЗБиХ пред државним Тужилаштвом БиХ, а да се пред Кантоналним тужилаштвом Тузланског кантона води због кривичног дјела удруживање ради чињења кривичних дјела из члана 340 став 1 КЗФБиХ", па је у жалби изнијела ток кривичног поступка пред Судом БиХ. С тим у вези, Вијеће Кантоналног суда је навело да одбрана првоапеланта сматра "да наредбе за спровођење истраге Тужилаштва БиХ за кривично дјело из члана 250 КЗБиХ и Кантоналног тужилаштва Тузланског кантона за кривично дјело удруживање ради чињења кривичних дјела из члана 340 став 1 КЗФБиХ се односе на исто кривично дјело, те да је тиме дошло до погрешне примјене одредбе чл. 145 и 149 ЗКПФБиХ, односно да је тиме почињена битна повреда одредаба кривичног поступка". Разматрајући ове жалбене наводе, Вијеће Кантоналног суда је закључило "да није дошло до битне повреде одредаба кривичног поступка, јер и сама бранитељка у жалби истиче да се ради о два кривична поступка која су одвојена, те да се поступак пред Тужилаштвом БиХ води за кривично дјело из члана 250 КЗБиХ у вези са чланом 250 став 3 КЗБиХ у вези са кривичним дјелом злоупотреба положаја или овлашћења из члана 383 став 3 КЗФБиХ и кривичног дјела повреда слободе опредјељења бирача из члана 151 став 1 КЗФБиХ почињеног у периоду од 2010. године и 2011. године, а поступак у конкретном случају пред Кантоналним тужилаштвом Тузланског кантона води се због кривичног дјела удруживање ради чињења кривичног дјела из члана 340 став 2 КЗФБиХ у стицају са продуженим кривичним дјелом почињеним у периоду од 2011. године до 2014. године, па самим тим се неосновано жалбом указује да се ради о истим кривичним дјелима и тиме да је дошло до повреде одредбе члана 149 ЗКПФБиХ.

13. Такође је наведено да нису основани ни жалбени наводи првоапеланта да је у конкретном случају почињена повреда одредаба кривичног поступка из члана 312 став 1 тачка д) и члана 312 став 2 у вези са чланом 6 став 2 ЗКПФБиХ, јер, како је Вијеће Кантоналног суда образложило, из записника о испитивању Кантоналног тужилаштва Тузланског кантона број Т 03 0 КТК 0052614 15 од 29. септембра 2015. године произилази да је првоапелант, у складу са одредбом члана 6 став 2 ЗКПФБиХ, имао могућност да се изјасни о свим чињеницама и доказима који га терете и да изнесе све чињенице и доказе који му иду у корист, а након што је првоапелант приликом испитивања обавијештен о дјелу за које се терети и основима сумње против њега. С тим у вези, Вијеће Кантоналног суда је оцијенило да није основан ни жалбени приговор првоапеланта у односу на одредбу члана 312 став 2 ЗКПФБиХ, којом је прописано "да у току истраге бранилац има право да разматра списе и разгледа прибављене предмете који иду у корист осумњиченом", будући да је "првоосумњичени [првоапелант] дао исказ у Кантоналном тужилаштву 29. септембра 2015. године, а бранитељка Васвија Видовић му је изабрани бранилац, па је у сваком случају имала могућност и право да разматра списе и прегледа прибављене предмете који иду у корист осумњиченом [првоапеланту], а није пружила доказе о томе да је тражила увид у разматрање списа и разгледање прибављених предмета који иду у корист њеном брањенику, а нити је доставила доказ да је надлежно тужилаштво бранитељки ускратило право да разматра списе и разгледа прибављене предмете који иду у корист осумњиченом". Поред наведеног, Вијеће Кантоналног суда је указало да из предметног списа произилази да је

Тужилаштво "доставило суду све доказе који поткрепљују приједлог за одређивање притвора, ради обавјештавања бранилаца, па је тиме испунило своју законску обавезу, а одбрана је могла од суда да затражи да изврши увид у доказе, али не и да јој се доставе". Такође је наведено да браниоци "нису ни усмено ни писмено затражили да им суд омогући увид у доказе који су се налазили у судском спису".

14. У односу на жалбене приговоре у вези с постојањем основане сумње као општег услова за одређивање мјере притвора, Вијеће Кантоналног суда је закључило да су у образложењу оспореног рјешења дати јасни и конкретни разлози за закључак о постојању основане сумње да су апеланти и остали осумњичени починили дјела која им се стављају на терет. С тим у вези, Вијеће је указало да основана сумња да су апеланти починили кривична дјела која им се стављају на терет произилази из доказа које је тужилац доставио уз приједлог за одређивање притвора, а који указују, у првом реду, на то да је првоапелант формирао удружење и на чланове удружења, а затим и на начин извршења појединачних радњи искоришћавања службених овлашћења првоапеланта и одлучног доприноса чланова удружења на начин детаљно описан у образложењу рјешења у односу на сва осумњичена лица (стр. од 10 до 12). Стога, имајући у виду садржину доказа на које се позвао првостепени суд при образлагању постојања основане сумње да су апеланти починили кривична дјела која им се стављају на терет, Вијеће Кантоналног суда је закључило да правилност закључка судије за претходно саслушање о постојању општег притворског разлога нису могли да доведу у питање жалбени наводи апеланата и осталих осумњичених, те је, с тим у вези, закључио да су ови жалбени приговори неосновани.

15. У вези са жалбеним приговорима апеланата којима оспоравају правилност закључка првостепеног суда о постојању посебних услова за одређивање притвора из члана 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ, Вијеће Кантоналног суда је, такође, приговоре оцијенило неоснованим. При томе Вијеће Кантоналног суда је указало да је у истрази потребно саслушати већи број свједока који су били корисници подстицаја и које је и тај суд поименично навео у образложењу свог рјешења, те свједоке који још нису идентификовани. Наиме, Вијеће Кантоналног суда је указало и на исказ свједока И.М. којим описује притиске и пријетње које су примијењене према њему, као предсједнику радне групе која је контролисала рад Министарства на предметима подстицаја за капитална улагања, као и околности да му је непознато лице пријетило ватреним оружјем, те да му је нуђена корист под условом да извјештај не доспије у јавност. Такође, Вијеће Кантоналног суда је оцијенило и исказ свједока А.С., који је навео да му је другоапелант запријетио да, уколико рекетирање пријави полицији, убудуће неће добити подстицај, те је закључио да наведене околности јасно указују да ће апеланти и други осумњичени боравком на слободи ометати кривични поступак утицајем на свједоке, чиме је, према мишљењу Вијећа, испуњен законски услов прописан одредбом члана 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ да се апелантима одреди притвор.

16. Такође, Кантонални суд је закључио да су неосновани и жалбени наводи према којим не постоји притворски разлог из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ у вези са реалном опасности од нарушавања јавног реда и мира у случају укидања притвора апелантима и саизвршиоцима. С тим у вези, Вијеће Кантоналног суда је


навело да из оспореног првостепеног рјешења произилази да постоји основана сумња да је првоапелант починио кривично дјело удруживање ради чињења кривичних дјела из члана 340 став 1 КЗФБиХ за које се, с обзиром на запријећену казну, може изрећи казна затвора од једне до 10 година, а за кривично дјело злоупотреба службеног положаја или овлашћења из члана 383 став 3 у вези са ставом 1 КЗФБиХ може се изрећи казна затвора од најмање једне године. Вијеће Кантоналног суда је, такође, закључило да је првостепени суд при доношењу закључка да се у конкретном случају ради о посебно тешким кривичним дјелима правилно оцијенио начин учињења предметних кривичних дјела за које су апеланти основано осумњичени да су их и учинили, а посебно околност да се ради о удруживању у које је укључено више лица ради чињења кривичноправних радњи, и то континуирано у дужем временском периоду, и да је предмет извршења наведених радњи била намјера да се прибави противправна имовинска корист осумњиченим (износ од 760.000,00 КМ), што је, према мишљењу Вијећа, неспорно доказано из изјава саслушаних свједока, који су, да би остварили право које им припада, били принуђени да апелантима и осталим осумњиченим дају високе новчане износе ради прибављања противправне имовинске користи апелантима. Поред наведеног, Вијеће је указало да је у оквиру ове организоване групе дјеловао и већи број лица са подијељеним улогама и радњама које су требали предузимати с циљем прибављања противправне имовинске користи. Наведено указује на посебну тежину почињених кривичних дјела, а с обзиром на континуитет трајања и њихове посљедице. Вијеће Кантоналног суда сматра да све наведено указује на постојање "општег јавног интереса за све грађане не само Тузланског кантона него и шире, на подручју цијеле Федерације Босне и Херцеговине", јер би, према мишљењу Вијећа, "дошло до узнемиравања јавности уколико би апеланти били пуштени из притвора". Стога, Вијеће Кантоналног суда је закључило да све наведено представља довољан разлог да постоји основана сумња да би дошло до стварне пријетње нарушавању јавног реда у случају пуштања апеланата и других осумњичених на слободу, чиме је, према мишљењу тог вијећа, испуњен основ из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ.

17. У вези с наведеним, Вијеће Кантоналног суда је закључило да се у конкретном случају, када се узму у обзир околности извршења предметних кривичних дјела и тежина тих дјела, уз остале наведене околности, сврха притвора осумњичених не би могла да оствари изрицањем блажих мјера, па, стога, супротни жалбени приговори нису могли да буду уважени. С обзиром на наведене разлоге, и овај суд сматра да постоји основ за одређивање притвора апелантима и осталим осумњиченим из члана 146 став 1 тач. б) и д) ЗКПФБиХ у вези са чланом 46 став 2 Закона о измјенама и допунама ЗКПФБиХ, па су због наведених разлога, а на основу члана 337 став 3 ЗКПФБиХ, жалбе бранилаца осумњичених одбијене као неосноване.

Рјешења о продужењу притвора

18. Рјешењем Кантоналног суда број 03 0 К 014378 15 Кв 2 од 27. октобра 2015. године апелантима и осумњиченим М.Ш. и Е.А. продужен је притвор за два мјесеца због разлога прописаних одредбом члана 146 став 1 тач. б) и д) ЗКПФБиХ у вези са чланом 46 став 2 Закона о измјенама и допунама ЗКПФБиХ, тако да притвор према том рјешењу може да траје најдуже до 27. децембра 2015. године или до друге одлуке суда.

19. Рјешењем Врховног суда број 03 0 К 014378 15 Кж од 13. новембра 2015. године жалба браниоца осумњиченог Е.А. је одбијена као неоснована (тачка 1 изреке), а дјелимично су уважене жалбе бранилаца апеланата, па је рјешење Кантоналног суда од 27. октобра 2015. године укинуто и предмет враћен Кантоналном суду на поновно одлучивање.

20. Одлучујући у поновном поступку, Кантонални суд је донио Рјешење број 03 0 К 014378 15 Кв 4 од 19. новембра 2015. године којим је апелантима продужен притвор за два мјесеца који, према том рјешењу, може да траје најдуже до 27. децембра 2015. године или до друге одлуке суда. У образложењу рјешења Кантонални суд је навео да је на рочишту одржаном поводом поднесеног приједлога за продужење притвора апелантима и осталим осумњиченим, након усменог излагања приједлога Тужилаштва за продужење притвора, саслушања апеланата и осталих осумњичених и браниоца Мирне Делалић, која је, према замјеничкој пуномоћи, изнијела оспоравање приједлога за продужење притвора и у име првоапеланта и другоапеланта, те саслушања свједока, извршеног увида у доказе материјалне природе које је уз приједлог за продужење притвора доставило Тужилаштво, закључио да је постојање основане сумње да су апеланти починили кривична дјела која су им стављена на терет произашло из достављених доказа које је тај суд детаљно анализирао и о чему се исцрпније изјаснио на стр. од 4 до 27 образложења тог рјешења.

21. У погледу постојања посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ, Кантонални суд је навео да је у конкретном случају Тужилаштво у току истраге саслушало већи број свједока наведених у приједлогу за одређивање притвора, али да се, истовремено, указала потреба да се саслушају свједоци до чијих се имена у међувремену дошло (13 свједока) које је притом тај суд поименично навео у образложењу свог рјешења. Такође, Кантонални суд је, у односу на разлоге за одређивање мјере притвора из члана 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ, поновио околности из рјешења о одређивању притвора од 30. септембра 2015. године које, према мишљењу Кантоналног суда, још увијек егзистирају и указују на то да ће апеланти и други осумњичени боравком на слободи ометати кривични поступак утицајем на свједоке, јер постоји основана сумња да су апеланти и други осумњичени дјеловали у оквиру удружења, па постоји и основана сумња да су и притисци на свједоке вршени у оквиру удружења и његових чланова.

22. У погледу постојања посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ, Кантонални суд је, такође, навео да и по овом основу и даље постоје околности које указују на оправданост трајања мјере притвора која је изречена рјешењем наведеног суда од 30. септембра 2015. године. Кантонални суд је у цијелости поновио разлоге које је изнио у рјешењу којим је одредио мјеру притвора на начин како је наведено на стр. 30 и 31 рјешења. Кантонални суд је, између осталог, имао у виду тежину кривичних дјела за које се основано сумња да су их апеланти починили, те да се ради о кривичним дјелима учињеним у саставу удруженог криминалног дјеловања, бројност кривичноправних радњи, те с обзиром на посљедицу извршења оваквих кривичних дјела која се огледа у осиромашењу буџетских средстава, као и да су дјела почињена у тешким и ванредним околностима, Кантонални суд је оцијенио да је, ради даљег несметаног вођења кривичног поступка, неопходно да се продужи мјера притвора апелантима, јер би укидање мјере притвора


и пуштање апеланата и других осумњичених на слободу резултирало стварном пријетњом нарушавању јавног реда, а имајући у виду околности конкретног случаја. Имајући у виду све наведено, Кантонални суд је закључио да је у цијелости испуњен услов за продужење мјере притвора по основу члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ. Кантонални суд је закључио да нису основани приједлози бранилаца апеланата за изрицање мјера забране прописане ЗКПФБиХ, јер околности конкретног случаја указују на потребу да се апелантима одреди мјера притвора због законских разлога предвиђених одредбом члана 146 став 1 тач. б) и д) ЗКПФБиХ.

23. Одлучујући о жалбама бранилаца апеланата и осталих осумњичених, Врховни суд је донио Рјешење број 03 0 К 014378 15 Кж 2 од 4. децембра 2015. године којим је жалба бранитељке првоапеланта одбијена као неоснована, а жалбе бранилаца другоапеланта и осумњиченог М.Ш. дјелимично су уважене, те је у односу на њих оспорено рјешење укинуто и враћено првостепеном суду на поновно одлучивање. У образложењу рјешења Врховни суд је истакао да нису основани жалбени наводи првоапеланта којим указује да достављање приједлога којим је затражено продужавање притвора апелантима није обављено у складу са одредбом члана 145 став 3 ЗКПФБиХ с обзиром на то да првостепени суд није одмах по пријему приједлога за продужење притвора доставио га првоапеланту и његовој бранитељки. С тим у вези, Врховни суд је образложио да из стања списа предмета произилази да је приједлог о продужењу притвора достављен првостепеном суду 23. октобра 2015. године, а да га је тај суд доставио одбрани првоапеланта 26. октобра 2015. године, док је рочиште поводом приједлога одржано 27. октобра 2015. године. Кантонални суд је, такође, истакао да је одбрана првоапеланта, након што јој је достављен приједлог за продужење притвора у којем су прецизирани и докази на којим је приједлог заснован, била у прилици и имала могућност да се изјасни о законитости продужења мјере притвора. Поред тога, Врховни суд је оцијенио неоснованим и приговоре првоапеланта којим указује на повреду одредаба члана 66 став 2 ЗКПФБиХ, јер је, према његовом мишљењу, првостепени суд онемогућио његовој одбрани да изврши увид у доказе значајне за притвор. Наиме, Врховни суд је, с тим у вези, образложио да из садржине расправног записника са рочишта од 27. октобра 2015. године произилази да је бранитељка првоапеланта, након изнесених истих приговора на рочишту од 27. октобра 2015. године, "негативно одговорила на изричит упит суда да ли је одбрана подносила било какав захтјев за увид у списе предмета".

24. У вези са жалбеним приговорима бранитељке првоапеланта о непостојању притворских разлога за продужење мјере притвора, Врховни суд је истакао да, супротно наводима из жалбе, тај суд сматра да су у образложењу првостепеног рјешења (стр. 30 и 31) наведени сасвим одређени, јасни и прихватљиви разлози које у цијелости прихвата и тај суд, јер, и према мишљењу Врховног суда, сви наведени разлози оправдавају становиште првостепеног суда о егзистирању оба притворска основа у односу на првоапеланта. Поред тога, Врховни суд је истакао да се у жалби првоапеланта оспоравају разлози првостепеног суда по основу оба притворска разлога из члана 146 став 1 тач. б) и д) ЗКПФБиХ "паушалном тврдњом о изостанку разлога за егзистирање нарочитих околности које указују да ће осумњичени боравком на слободи ометати кривични поступак утицајем на свједоке, да нису дати ни разлози за

закључак да је кривично дјело злоупотреба положаја или овлашћења из члана 383 став 3 у вези са ставом 1 КЗФБиХ почињено у ванредним околностима, да је оно по начину извршења и посљедицама посебно тешко, те да би пуштање осумњиченог (првоапеланта) на слободу резултирало стварном пријетњом за нарушавање јавног реда", па, према мишљењу Врховног суда, такве паушалне жалбене приговоре тај суд није ни могао да испита.

25. Одлучујући у поновном поступку о продужењу притвора другоапеланту и осумњиченом М.Ш., Кантонални суд је донио Рјешење број 03 0 К 014378 15 Кв 6 од 16. децембра 2015. године којим је другоапеланту и осумњиченом М.Ш. продужен притвор за два мјесеца, који, према наведеном рјешењу, може да траје најдуже до 27. децембра 2015. године или до друге одлуке суда. У образложењу рјешења Кантонални суд је навео да је поново размотрио приједлог Тужилаштва за продужење притвора другоапеланту и осумњиченом М.Ш., те да је, уважавајући мишљење и приједлог Врховног суда од 4. децембра 2015. године, одлучио као у изреци рјешења. Наиме, Кантонални суд је навео да је постојање основане сумње да су апеланти и осумњичени М.Ш. и Е.А. починили кривична дјела која су им наредбом о спровођењу истраге стављена на терет произилази из доказа достављених уз приједлог за продужење притвора које је суд презентовао у свом рјешењу и детаљније анализирао на стр. од 4 до 27 образложења рјешења. Кантонални суд, такође, сматра да је у конкретном случају испуњен и посебан притворски разлог из члана 146 став б) ЗКПФБиХ. С тим у вези, Кантонални суд је навео да је Тужилаштво у наставку истраге саслушало већи број свједока назначених у приједлогу за одређивање притвора, али с обзиром на то да се указала потреба да се саслушају и свједоци до чијих се имена у међувремену дошло, према мишљењу Кантоналног суда, неопходно је продужити мјере притвора како би се спријечило да осумњичени боравком на слободи утичу на свједоке. Кантонални суд је, такође, навео да је имао у виду исказ свједока И.М., који је у свом исказу описао притиске и пријетње, затим, исказе свједока Џ.М. и А.С., који наводи да је осумњичени М.Ш. запријетио да, уколико рекетирање пријави полицији, убудуће неће добити подстицаје, те је, с тим у вези, закључио да су све то нарочите околности које указују на то да ће осумњичени боравком на слободи ометати кривични поступак утицајем на свједоке, чиме је, према мишљењу Кантоналног суда, испуњен законски услов прописан одредбом члана 146 став 1 тачка б) ЗКПБиХ.

26. У вези са постојањем посебног притворског разлога који је прописан чланом 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ, Кантонални суд је закључио да је приједлог основан због тога што је за кривично дјело удруживање ради чињења кривичних дјела из члана 340 став 1 КЗФБиХ прописана казна затвора од једне до 10 година, а за кривично дјело злоупотреба службеног положаја или овлашћења из члана 383 став 3 у вези са ставом 1 КЗФБиХ прописана је казна затвора у трајању најмање три године, чиме је испуњен објективни услов за одређивање мјере притвора по овом законском основу. Даље, Кантонални суд је навео да се у конкретном случају ради о посебно тешким кривичним дјелима, имајући у виду да постоји основана сумња да су апеланти предузимали инкриминисане радње које чине обиљежја кривичних дјела која су им стављена на терет у периоду дужем од три године, те да су апеланти и остали осумњичени, обављајући високе функције у Министарству и имајући у виду њихову чврсту повезаност, "упорно и континуирано у дужем временском периоду"


пољопривреднике, којим је осумњичени првоапелант рјешењем одобравао средства за подстицај, другоапелант и остали осумњичени условљавали да врате пола новца од онога што добију на име подстицаја, све ради прибављања противправне имовинске користи. При томе Кантонални суд је навео да је имао у виду околности под којима су дјела почињена, посљедице дјела, као и повезаност апеланата и других осумњичених дужи временски период на који начин су, како се основано сумња, противправно прибавили релативно велики новчани износ имовинске користи (760.000,00 КМ). Даље је наведено да су апеланти и остали осумњичени у дужем временском периоду користили тежак положај пољопривредника и њихову потребу да добију подстицаје, што, према мишљењу тог суда, упућује на закључак да би пуштање другоапеланта и осталих осумњичених на слободу резултирало стварном пријетњом нарушавању јавног реда имајући у виду околности конкретног случаја, које су, према мишљењу тог суда, такве да постоји општи јавни интерес, који је веома важан и значајан и у овом случају претеже над принципом поштивања слободе појединца, те да би изазвало узнемирење и протесте пољопривредника. Стога, Кантонални суд је закључио да су околности конкретног случаја такве да упућују на постојање општег интереса који је веома важан и значајан у конкретном случају, јер, у супротном, пуштањем осумњичених на слободу њихово право гарантовано чланом 5 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) било "би изнад у односу на постојање јавног интереса који је тако важан и значајан какав и јесте у конкретном случају". Имајући у виду наведено, Кантонални суд је закључио да су у цијелости испуњени услови из одредбе за одређивање притвора апелантима и осталим осумњиченим по основу члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ.

27. Кантонални суд је навео да је на приједлог одбране другоапеланта и осумњиченог М.Ш. разматрао примјену блажих мјера забране прописаних ЗКПФБиХ, те да је, имајући у виду тежину кривичних дјела за која се основано сумња да су их починили, бројност кривичноправних радњи, те да се ради о кривичним дјелима учињеним у саставу удруженог криминалног колективитета и да се ради о посебном облику саизвршилаштва, закључио да у тој фази поступка друга мјера не би била цјелисходна.

28. Одлучујући о жалбама бранитељке дугоапеланта и осумњиченог М.Ч., Врховни суд је донио Рјешење број 03 0 К 014378 15 Кв од 23. децембра 2015. године којим су жалбе одбијене као неосноване. У образложењу рјешења Врховни суд је закључио да нису основани жалбени наводи који се односе на битне повреде одредаба кривичног поступка на које су су браниоци у жалбама позивали о чему је дао детаљно образложење на стр. 2 и 3 рјешења. Врховни суд је, такође, навео да је сагласан са разлозима и образложењем из првостепеног рјешења на којима је заснован закључак о постојању услова за одређивање притвора из члана 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ. Такође, у вези са приговорима о непостојању посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ за продужење мјере притвора, Врховни суд је истакао да су "браниоци приликом оспоравања закључака о оправданости продужавања притвора по посебном притворском основу из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ у жалбама указали да је образложење за његово егзистирање паушално, да нису наведени разлози за ванредне околности почињења кривичних дјела, разлози за

њихову посебну тежину, те за закључак по ком би, за случај боравка осумњичених на слободи, то резултирало стварном пријетњом за нарушавање јавног реда". Наиме, Врховни суд је оцијенио неоснованим наведене жалбене приговоре. С тим у вези, Врховни суд је истакао да "супротно претходно изнесеним жалбеним наводима, овај суд (Врховни суд) налази да су у образложењу побијаног рјешења (стр. 30 и 31) наведени сасвим одређени и у свему прихватљиви разлози који оправдавају становиште о егзистирању наведеног посебног притворског основа, конкретно су наведени разлози да постоји основана сумња да су дјела почињена у ванредним околностима, да се ради о дјелима која су посебно тешка, те да би укидање притвора и пуштање осумњичених на слободу резултирало стварном пријетњом за нарушавање јавног реда". У односу на жалбене наводе који се тичу изрицања блажих мјера, Врховни суд је истакао да је првостепени суд на страни 31 свог рјешења дао јасне и прихватљиве разлоге због чега сматра да присуство осумњичених у поступку за сада искључиво може да се обезбиједи изреченом мјером притвора. При томе је навео да се првостепени суд позвао на околности под којима су предметна кривична дјела учињена (основана сумња), њихову тежину и конкретно произашле посљедице. Имајући у виду наведено, Врховни суд је донио одлуку као у диспозитиву.

29. Из садржине допуна апелација и достављених прилога произилази да је Тужилаштво 18. децембра 2015. године против апеланата подигло оптужницу број Т03 0 КТК 0052614 15 коју је Кантонални суд потврдио 21. децембра 2015. године, те да је Кантонални суд 23. децембра 2015. године донио Рјешење број 03 о К 014378 15 Кв 7 којим је апелантима и осумњиченим М.Ш. и С.Ш. продужен притвор за два мјесеца, тако да притвор по том рјешењу може да траје најдуже до 27. фебруара 2016. године или до друге одлуке суда због разлога прописаних одредбом члана 146 став 1 тач. б) и д) ЗКПФБиХ у вези са чланом 46 став 2 Закона о измјенама и допунама ЗКПФБиХ.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

30. Апеланти сматрају да им је оспореним одлукама повријеђено право из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) и ст. 3 и 4 Европске конвенције. Повреду наведеног права првоапелант види у томе што му је "одређен притвор пред Кантоналним судом у ситуацији када су за исто кривично дјело у току истрага пред Тужилаштвом БиХ и по истом одређене мјере забране". Апеланти, даље, наводе да "апеланти нису имали приступ списима и доказима на којима се заснива сумња да су починили дјела за која се терете, ни доказима из којих произилазе законски разлози за одређивање притвора у овом предмету", због чега апеланти сматрају да је повријеђено њихово право из члана 5 став 4 Европске конвенције. Апеланти, такође, наводе да оспорене одлуке не садрже образложење о битним чињеницама, и то како о постојању основане сумње, тако и посебним разлозима за одређивање притвора. Наиме, апеланти сматрају да Кантонални суд није образложио зашто сматра да је "испуњен посебан услов из члана 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ у односу на апеланте, изузев што их веже за исказе свједока са којима и не могу бити директно повезани". Такође су навели да се у оспореним одлукама ни на који начин "не образлаже повезаност апеланата са свједоцима М.И. или М.Џ., нити са позивима који су њима упућивани или радњама које се вежу за та лица".


31. Даље, апеланти указују да оспореним рјешењима није указано на постојање околности које би, у смислу одредбе члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ, оправдале притвор из наведеног законског основа. Само постојање претпоставке да би пуштањем апеланата на слободу могло да доведе до стварне пријетње нарушавању јавног реда није довољно, већ морају да се наведу конкретне околности које, као такве, несумњиво указују на то да ће до нарушавања јавног реда и доћи. Наводи у образложењу оспорених рјешења да "бројност лица укључених у удружење, бројност предузетих радњи и временски период континуираног дјеловања групе" не могу да оправдају одређивање мјере притвора по основу члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ с обзиром на то да је наредбом о спровођењу истраге Кантоналног тужилаштва обухваћено само пет лица, за четири је затражено одређивање притвора, а да за једно није за које је "оцијењено да не постоји стварна пријетња нарушавању јавног реда, и то за исто кривично дјело". Апеланти, такође, сматрају да нема мјеста за изрицање мјере притвора, јер иста сврха може да се постигне и изрицањем мјера забране, али да је суд неосновано одбио овај приједлог.

32. У допунама апелације одбрана апеланата је у битном поновила наводе из апелације, проширујући наводе о повреди њихових наведених права, као и приговоре и на накнадно донесена рјешења о продужењу притвора апелантима. Наиме, првоапелант и даље указује да се "пред Тужилаштвом Босне и Херцеговине и пред Кантоналним тужилаштвом воде истраге које се односе на исто кривично дјело". Поред тога, наводе да "апеланти нису имали приступ списима и доказима на којима се заснива сумња да су починили дјела за која се терете, ни доказима из којих произилазе законски разлози за продужење притвора". Такође, сматрају да из рјешења о продужењу притвора не произилази на који се начин апеланти доводе у везу са лицима која су упућивала пријетње лицима која је саслушало Тужилаштво. У суштини, апеланти наводе да оспорена рјешења не садрже разлоге за одређивање притвора по основу члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ, јер, према њиховом мишљењу, судови "само претпостављају и апстрактно наводе да би пуштање на слободу апеланата могло да доведе до стварне пријетње нарушавању јавног реда". Сматрају да се "нити једном ријечју ни овај притворски основ не индивидуализира" у односу на апеланте. Такође су истакли да су судови одбили приједлог апеланата за изрицање мјера забране којим се иста сврха могла постићи. Кантонални суд није имао у виду ни здравствено стање апеланта Суада Чамџића иако је то апелант истицао на рочишту поводом приједлога за продужење притвора.

б) Одговор на апелацију

33. Кантонални суд је навео да су у рјешењима тог суда дати јасни разлози због којих је прихваћен приједлог Тужилаштва за одређивање притвора, те да апелацију треба одбити као неосновану.

34. Тужилаштво је навело да доношењем оспорених рјешења нису прекршена права апеланата на која се у апелацији позивају. Предложено је да се апелација одбије као неоснована. У одговору на допуне апелације Тужилаштво је навело да оспорена рјешења о продужењу притвора садрже довољно разлога и аргумената да се апелантима продужи притвор при чему апелантима ни на који начин нису прекршена права на која су се у допунама апелације позвали. Тужилаштво је предложило да се допуне апелације одбију.

V. Релевантни прописи

35. Закон о кривичном поступку ФБиХ ("Службене новине ФБиХ" бр. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 и 59/14) у релевантном дијелу гласи:

Члан 61. Право браниоца да прегледа списе и документацију (1) У току истраге, бранилац има право да разматра

списе и разгледа прибављене предмете који иду у корист осумњиченом. Ово право се браниоцу може ускратити ако је ријеч о списима и предметима чије би откривање могло довести у опасност циљ истраге.

(2) Изузетно од става (1) овог члана, тужилац ће истовремено са приједлогом за одређивање притвора судији за претходни поступак, односно судији за претходно саслушање доставити и доказе битне за процјену законитости притвора и ради обавјештавања браниоца.

(3) Након подизања оптужнице осумњичени, односно оптужени и бранилац имају право увида у све списе и доказе.

Члан 145. ст. 1. и 2. Опште одредбе

(1) Притвор се може одредити или продужити само под условима прописаним у овом Закону и само ако се исти циљ не може остварити другом мјером.

(2) Притвор одређује или продужује рјешењем суд на приједлог тужиоца а након што суд претходно саслуша осумњиченог, односно оптуженог на околности разлога због којих се притвор предлаже, осим у случају из члана 146. став (1) тачка а) овог Закона.

Члан 146. став 1. тач. б) и д) Разлози за притвор

(1) Ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дјело притвор му се може одредити:

б) ако постоји основана бојазан да ће уништити, сакрити, измијенити или кривотворити доказе или трагове важне за кривични поступак или ако нарочите околности указују да ће ометати кривични поступак утицајем на свједоке, саучеснике или прикриваче,

д) у ванредним околностима, ако се ради о кривичном дјелу за које се може изрећи казна затвора десет година или тежа казна, а које је посебно тешко, с обзиром на начин извршења или посљедице кривичног дјела, ако би пуштање на слободу резултирало стварном пријетњом нарушавања јавног реда.

36. Кривични закон Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10, 42/11, 59/14 и 76/14) у релевантном дијелу гласи:

Члан 340. ст. 1. и 2. Удруживање ради чињења кривичних дјела

(1) Ко организује групу људи или на други начин удружује три или више лица у циљу чињења кривичних дјела прописаних законом у Федерацији ако за такво организовање или удруживање ради чињења појединог кривичног дјела није прописана посебна казна, казниће се казном затвора од једне до десет година.

(2) Ко постане чланом групе људи или удружења из става 1. овог члана, казниће се новчаном казном или казном затвора до три године.


Члан 383. Злоупотреба положаја или овлашћења

(1) Службено или одговорно лице у Федерацији које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачивши границе свог службеног овлаштења или не обавивши своје службене дужности, прибави себи или другом какву корист, другоме нанесе какву штету или теже повриједи права другог, казниће се казном затвора од шест мјесеци до пет година.

VI. Допустивост

37. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

38. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

39. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Рјешење Кантоналног суда број 03 0 К 014378 15 Кв од 8. октобра 2015. године (о одређивању притвора), односно рјешењā Врховног суда бр. 03 0 К 014378 15 Кж 4 од 23. децембра 2015. године и 03 0 К 014378 15 Кж 2 од 4. децембра 2015. године (о продужењу притвора) против којих нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорено рјешење Кантоналног суда од 8. октобра 2015. године апеланти су примили 9. октобра 2015. године, а апелација је поднесена 27. октобра 2015. године, а оспорена рјешењā Врховног суда од 4. децембра 2015. године и 23. децембра 2015. године апеланти су примили 17. и 28. децембра 2015. године, а допуне апелације су поднесене 6. јануара 2016. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација и њене допуне испуњавају и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због којег апелација, односно њене допуне нису допустиве, нити су очигледно (prima facie) неосноване.

40. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

41. Апеланти побијају наведена рјешења, тврдећи да су тим рјешењима повријеђена њихова права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) и ст. 3 и 4 Европске конвенције.

42. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

д) Право на личну слободу и безбједност. 43. Члан 5 Европске конвенције у релевантном дијелу

гласи: (1) Свако има право на слободу и безбједност

личности. Нико не смије бити лишен слободе изузев у ниже наведеним случајевима и у складу са законом прописаним поступком:

ц. законитог хапшења или лишавања слободе ради привођења надлежној судској власти, када постоји

оправдана сумња да је та особа извршила кривично дјело или када постоје ваљани разлози да се особа спријечи да изврши кривично дјело или да, након извршења кривичног дјела, побјегне.

(3) Свако ко је ухапшен или лишен слободе према одредбама става 1(ц) овог члана мора одмах бити изведен пред судију или друго службено лице законом овлашћено да врши судску власт и мора имати право на суђење у разумном року или на пуштање на слободу до суђења. Пуштање на слободу може се условити гаранцијама о појављивању на суђењу.

(4) Свако коме је ускраћена слобода хапшењем или лишавањем слободе има право уложити жалбу суду како би суд, у кратком року, размотрио законитост лишавања слободе и, уколико оно није било законито, наложио ослобађање.

У односу на члан 5 став 1 тачка ц) и став 3 Европске конвенције

44. У конкретном случају апеланти су лица која се налазе у притвору, на основу одлуке редовног суда о одређивању и продужењу притвора, при чему се позивају на кршење права на слободу и безбједност личности из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 Европске конвенције. Стога ће Уставни суд у предметном случају размотрити оправданост апелационих навода у односу на оспорена рјешења о одређивању и продужењу мјере притвора апелантима.

45. Уставни суд подсјећа на то да се право на личну слободу и без бједност убраја у једно од најзначајнијих људских права, те да члан 5 Европске конвенције гарантује да нико не смије бити произвољно лишен слободе. Произвољност лишавања слободе оцјењује се, у првом реду, у односу на поштивање процедуралних захтјева процесног права, односно у конкретном случају ЗКПФБиХ као националног права, које мора да буде усклађено са стандардима Европске конвенције. Уставни суд подсјећа да је притвор допуштено одредити само у случају у ком постоји "основана сумња" да је лице починило кривично дјело, те, начелно, само ради обезбјеђења његове присутности и успјешног вођења кривичног поступка. Стога, за одређивање притвора ЗКПФБиХ увијек тражи да кумулативно постоји општи услов, то јест "основана сумња" да је лице починило кривично дјело, и да постоји барем један од посебних разлога таксативно набројаних у члану 146 став 1 тач. а), б), ц) и д).

46. У контексту позивања апеланата на кршење права из члана 5 став 1 тачка ц. Европске конвенције, Уставни суд подсјећа да, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд), основаност сумње на којој се мора заснивати хапшење чини битан елеменат заштите од произвољног хапшења и лишавања слободе прописаног чланом 5 став 1 тачка ц. Европске конвенције. Основана сумња да је почињено кривично дјело захтијева постојање неких чињеница или информација које би увјериле објективног посматрача да је могуће да је лице које је у питању починило кривично дјело (види, Европски суд за људска права, Fox, Campbell и Hartley против Уједињеног Краљевства, пресуда од 30. августа 1990. године, Серија А број 182, став 32, и O'Hara против Уједињеног Краљевства, пресуда од 16. октобра 2001. године, Извјештаји пресуда и одлука 2001-X, став 34). Коначно, сходно члану 5 став 1 тачка ц. Европске конвенције, законитост притвора оцјењује се на основу домаћег закона, односно мора да има правни основ у домаћем закону, с тим да лишавање слободе мора да буде у


складу са сврхом члана 5 Европске конвенције, тј. лице које је у питању мора да буде заштићено од произвољности (види, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 5842/10 од 20. априла 2011. године, доступна на wеb-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba).

a) Примјена наведених принципа на конкретни случај

47. Сходно наведеном, Уставни суд запажа да је првоапелант, побијајући основану сумњу да је починио кривична дјела која су му стављена на терет, првенствено указао да се против првоапеланта "пред Тужилаштвом Босне и Херцеговине и пред Кантоналним тужилаштвом воде истраге које се односе на исто кривично дјело". Наиме, првоапелант је истакао да се "наредба за спровођење истраге Тужилаштва БиХ за кривично дјело из члана 250 КЗБиХ и наредба Кантоналног тужилаштва за кривично дјело удруживање ради чињења кривичних дјела из члана 340 став 1 КЗФБиХ односе на исто кривично дјело, те сматра да је дошло до погрешне примјене одредбе члана 145 и члана 149 ЗКПФБиХ". У вези с тим, Уставни суд запажа да је Вијеће Кантоналног суда у оспореном рјешењу испитало ове апелантове наводе, те образложило да "и сама бранитељка првоапеланта у жалби истиче да се ради о два кривична поступка која су одвојена и да се поступак пред Тужилаштвом БиХ води за кривично дјело из члана 250 став 3 КЗБиХ у вези са кривичним дјелом злоупотреба положаја или овлашћења из члана 383 став 3 КЗФБиХ и кривичног дјела повреда слободе опредјељења бирача из члана 151 став 1 КЗФБиХ почињеним у периоду од 2010. године и 2011. године, а поступак у конкретном случају пред Кантоналним тужилаштвом Тузланског кантона води се због кривичног дјела удруживање ради чињења кривичног дјела из члана 340 став 2 КЗФБиХ у стицају са продуженим кривичним дјелом почињеним у периоду од 2011. године до 2014. године", те је, имајући у виду наведено, Вијеће закључило да није почињена битна повреда одредаба на коју првоапелант указује. С обзиром на све наведено, Уставни суд сматра да из датог образложења оспорених одлука, супротно првоапелантовој тврдњи, не произилази произвољност, те да су ови наводи апеланата неосновани.

48. Уставни суд, даље, запажа да су апеланти истакли "да нису имали приступ списима и доказима на којима се заснива сумња да су починили дјела за која се терете, ни доказима из којих произилазе законски разлози за одређивање [продужење] притвора у овом предмету". У вези с тим, Уставни суд првенствено указује да је одредбом члана 61 став 1 ЗКПБиХ регулисано као опште правило да бранилац осумњиченог у току истраге има право приступа само оним списима и доказима који су у корист осумњиченог, али му се и то право може ускратити ако је ријеч о списима и предметима чије би откривање могло да доведе у опасност циљ истраге, а потпуно слободан приступ списима и доказима омогућен му је након подношења оптужнице, како је регулисано у ставу 3 тог члана. Уставни суд, даље, запажа да је ставом 2 истог члана прописано да ће, изузетно од става 1 тог члана, тужилац истовремено с приједлогом за одређивање притвора судији за претходни поступак, односно судији за претходно саслушање доставити и доказе битне за процјену законитости притвора ради обавјештавања браниоца. Такође, Уставни суд примјећује да из образложења оспорених одлука произилази да је, у смислу става 2 наведеног члана, Тужилаштво доставило Кантоналном суду доказе битне за процјену законитости одређивања и продужења притвора и ради обавјештавања браниоца.

Међутим, Уставни суд запажа да из образложења оспорених рјешења произилази да су Кантонални и Врховни суд размотрили ове приговоре апеланата, те, с тим у вези, образложили да одбрана апеланата није, у складу са одредбом члана 312 став 2 ЗКПФБиХ, пружила доказе о томе да је тражила увид и разматрање списа и разгледање прибављених предмета који иду у корист осумњиченим (апелантима), нити је доставила доказ да је надлежно тужилаштво одбрани ускратило наведено право". Такође, Вијеће Кантоналног суда је утврдило да у предметном спису "не постоје докази да су браниоци усмено или писмено затражили да им суд омогући увид у доказе који се налазе у судском спису". Поред тога, Уставни суд запажа да из навода апелације и њених допуна, заправо, произилази да апеланти практично наводе "да нису обавијештени о свим доказима који се тичу меритума спора, што улази у оквир гаранција из члана 6 Европске конвенције, а који апелантима, у смислу одредбе члана 61 став 3 ЗКПБиХ, треба да буду доступни након евентуалног подношења оптужнице". Имајући у виду наведено, те подржавајући сопствену праксу у предмету који је покретао питање у вези с примјеном одредбе члана 61 ЗКПФБиХ (види, Уставни суд, Одлука број АП 5160/14/ од 26. фебруара 2015. године, доступна на интернетској страници Уставног суда www.ustavnisud.ba), Уставни суд сматра да су ови наводи апеланата неосновани.

49. Даље, Уставни суд запажа да у конкретном случају из оспорених рјешења којим је апелантима одређен и продужен притвор произилази да је Кантонални суд одлучио о одређивању и продужењу притвора апелантима након одржаног рочишта на ком су саслушани апеланти и други осумњичени, као и њихови браниоци. Такође, Уставни суд запажа да је Кантонални суд у образложењу рјешењā о одређивању и продужењу притвора навео бројне доказе на основу чије оцјене и анализе је закључио да постоји основана сумња да су апеланти починили кривична дјела која им се стављају на терет. Наиме, Уставни суд запажа да је Кантонални суд у образложењима оспорених одлука првенствено указао на исказе бројних саслушаних свједока (које је при томе на потпуно јасан и задовољавајући начин интерпретирао у образложењима својих одлука), као и исказе свједока до чијих имена је у међувремену дошао, као и на материјалне доказе у спису, те, у вези с тим, закључио да из тих доказа произилази основана сумња да су апеланти починили кривична дјела која им се стављају на терет. Према мишљењу Уставног суда, наведене околности на којима је Кантонални суд засновао своје одлуке у погледу постојања основане сумње таквог су карактера да могу да увјере објективног посматрача да је могуће да су апеланти починили кривична дјела поводом којих се води предметни поступак, у смислу стандарда члана 5 став 1 тачка ц. Европске конвенције.

50. Стога, Уставни суд сматра да у околностима конкретног случаја ништа не указује да је у предметном поступку дошло до повреде гаранција права на слободу и безбједност личности из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) Европске конвенције. Наиме, евидентно је да је, у смислу гаранција наведеног члана, рјешењā о одређивању и продужењу притвора донио надлежни суд, након што је на основу предочене документације детаљно испитао доказе достављене на околности постојања основане сумње да су апеланти на наведени начин починили предметна кривична дјела и неопходност да се одреди, односно продуже апелантима мјере притвора. При томе Уставни суд поново указује да потребни ниво сумње апсолутно не значи да у


тој фази, тј. тренутку одређивања притвора Тужилаштво треба да располаже таквим нивоом доказа који су довољни "за подношење оптужбе у тренутку хапшења". Ово због тога што је, у смислу праксе Европског суда, циљ испитивања током притвора који слиједи након хапшења "напредовање у кривичној истрази потврдом или негирањем конкретних сумњи на којим је хапшење засновано" (види, Европски суд, Margaret Murray против Уједињеног Краљевства, пресуда од 28. октобра 1994. године, став 55). Даље, евидентно је да је, у смислу члана 5 став 1 тачка ц. Европске конвенције, у конкретном случају апелантима одређен, а потом продужен притвор, будући да је Кантонални суд утврдио "да постоји основана сумња" да су апеланти извршили конкретна кривична дјела из КЗФБиХ.

51. Уставни суд запажа да апеланти, заправо, приговарају да у конкретном случају не постоје посебни притворски разлози из члана 146 став 1 тач. б) и д) ЗКПФБиХ, јер редовни судови не образлажу повезаност апеланата са свједоцима, односно није конкретизовано постојање стварне опасности да би пуштање апеланата на слободу резултирало стварном пријетњом нарушавању јавног реда.

52. У вези с тим, Уставни суд указује на то да одредба члана 5 став 3 Европске конвенције захтијева да лице буде лишено слободе у складу са чланом 5 став 1ц. Европске конвенције, тј. да је лишавање "законито" у смислу наведеног члана, а обухвата подједнако и процедуралну и материјалну заштиту таквих лица. Европски суд је закључио да поштивање члана 5 став 3 Европске конвенције захтијева да судска власт преиспита сва питања у вези са притвором, те да одлуку о притвору донесе позивајући се на објективне критеријуме предвиђене законом. Међутим, то након одређеног времена није довољно, већ мора да се процијени да ли за притвор постоје релевантни и довољни разлози (види, Европски суд, Trzaska против Пољске, пресуда од 11. јула 2000. године, апликација број 25792/94, став 63). Према даљњем становишту Европског суда, оправданост притвора зависи и од околности конкретног случаја које морају да буду такве да упућују на постојање општег (јавног) интереса који је тако важан и значајан да, упркос пресумпцији невиности, претеже над принципом поштивања слободе појединца.

53. Уставни суд запажа да апеланти приговарају да у конкретном случају не постоји посебан притворски разлог из члана 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ. С тим у вези, Уставни суд запажа да су редовни судови, образлажући постојање тог притворског разлога у вези са чињеницама конкретног случаја, навели бројне околности које указују на постојање озбиљног ризика да би апеланти и остали осумњичени, уколико буду на слободи, могли да утичу на свједоке и да тиме ометају истрагу која је у току. Наиме, редовни судови су указали да је потребно саслушати већи број свједока, а ради се о свједоцима који су корисници подстицаја и оним који су у међувремену идентификовани, а с којим су апеланти, за шта постоји основана сумња, дјеловали заједно ради чињења кривичних дјела. У вези с тим, редовни судови су закључили да наведене околности указују на постојање озбиљног ризика да ће апеланти, уколико буду на слободи, ометати кривични поступак утицајем на свједоке. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су редовни судови при доношењу оспорених рјешења дали детаљно и јасно образложење у погледу постојања посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ, при чему су, супротно наводима

апеланата, оцјењујући околности конкретног случаја, дали експлицитне разлоге зашто је у тој фази поступка неопходно одређивање притвора апелантима. Наведено образложење, с обзиром на чињенице конкретног предмета и разлоге на којим су редовни судови утемељили своје одлучење, према мишљењу Уставног суда, не оставља утисак произвољности, па Уставни суд у вези с тим сматра да су неосновани наводи апеланата да су редовни судови произвољно продужили притвор због овог притворског разлога.

54. Имајући у виду наведено, Уставни суд закључује да оспореним одлукама није дошло до повреде права апеланата гарантованих чланом 5 став 1 тачка ц. и став 3 Европске конвенције у вези са продужењем притвора због разлога прописаног чланом 146 став 1 тачка б) ЗКПБиХ.

б) У односу на притворски разлог из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ

55. С друге стране, Уставни суд запажа да апеланти нарочито проблематизују одређивање продужења мјере притвора због разлога прописаних чланом 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ, те да апеланти сматрају да тај разлог за продужење притвора у предметном случају није довољно конкретизован, односно образложен. У вези с тим, Уставни суд указује на то да се, према члану 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ, притвор може да одреди, односно продужи у ванредним околностима, и то ако се ради о кривичном дјелу за које може да се изрекне казна затвора десет година или тежа казна, које је посебно тешко с обзиром на начин извршења или посљедице кривичног дјела, ако би пуштање на слободу резултирало стварном пријетњом нарушавању јавног реда.

56. У контексту наведеног Уставни суд подсјећа да је у одлукама бр. АП 3210/15 и АП 2930/15 (види, Уставни суд, одлуке бр. АП 3210/15 од 27. октобра 2015. године и АП 2930/15 од 16. септембра 2015. године, доступне на wеb-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba) разматрао слично чињенично и правно питање у контексту примјене члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ. Уставни суд подсјећа да је у цитираним предметима, између осталог, утврдио кршење права на слободу и безбједност апеланата у контексту примјене посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ, темељећи своје одлуке на пракси Европског суда, Препоруци (C/M Rec 2006)13 Комитета министара Савјета Европе о задржавању у притвору, условима у притвору и механизмима заштите од злоупотребе (у даљњем тексту: Препорука) на коју се позвао апелант у предметном случају, те Одлуци број АП 3210/15 и на Извјештају Мисије OSCE-a у Босни и Херцеговини из августа 2008. године под називом "Закон и пракса у примјени мјера ограничења слободе: Оправданост мјере притвора у Босни и Херцеговини" (у даљњем тексту: Извјештај OSCE-a).

57. Тако је Уставни суд у цитираним предметима, између осталог, подсјетио да само постојање претпоставке и апстрактно навођење да би пуштање на слободу осумњиченог могло да доведе до стварне пријетње нарушавању јавног реда нису довољни, већ да морају да се наведу конкретне околности које, као такве, несумњиво указују на то да ће до тога и доћи (види, Европски суд, одлука од 14. септембра 2009. године у предмету Makarov против Русије, апликација број 15217/07). Уставни суд је у цитираним одлукама, такође, подсјетио и на становиште Европског суда да одређена кривична дјела због своје посебне тежине и реакције јавности на њих могу да узрокују социјалне немире, те да тиме може да се оправда


одређивање притвора барем неко вријеме. Међутим, према оцјени Европског суда, тај основ може да се сматра релевантним и довољним само под условом да се заснива на чињеницама из којих јасно произилази да би пуштање осумњиченог на слободу заиста нарушило јавни ред. Коначно, притварање ће бити законито само ако је јавни ред и даље стварно угрожен. Продужење притвора не може да се користи као антиципација затворске казне (види, Европски суд, Letellier против Француске, пресуда од 26. јуна 1991. године, став 51, и I. A. против Француске, пресуда од 23. септембра 1998. године, став 104). Осим тога, у цитираним одлукама је подсјетио и на становиште Комитета министара Савјета Европе изражено у Препоруци "да се овај основ може користити као оправдање за притвор само у случају да постоје суштински докази о реакцији на тешко кривично дјело попут убиства. Једино настанак изузетне ситуације може да учини притвор неопходним".

58. Уставни суд, такође, подсјећа да је у цитираној Одлуци број АП 3210/15 приликом одлучења имао у виду и Извјештај OSCE-a чија је сврха била да размотри поступак одређивања притвора којим се боље штите права и који би био у већој мјери усаглашен са широко прихваћеним међународним стандардима. У Извјештају је, између осталог, наведено "да у бројним предметима одређивања притвора по овом основу образложење гласи, отприлике, 'ако је кривично дјело кажњиво казном затвора у трајању од десет година, а имајући на уму начин на који је кривично дјело извршено… и посљедице кривичног дјела…суд налази да су начин и посљедице кривичног дјела такви да налажу одређивање мјере притвора у интересу безбједности грађана'. У Извјештају OSCE је закључио да овакво низање аргумената не садржи свеобухватан концепт јавног реда, него се задржава на ранијој угрожености јавне безбједности због начина на који је кривично дјело почињено или због посљедица наводног дјела, као и то да оваква образложења не садрже конкретне чињенице које би указале на то да постоји стална пријетња по безбједност грађана или имовине у степену који доводи у питање јавни ред, тако да се усредсријеђеност ставља више на објашњење начина на који је наводно дјело почињено него на његове евентуалне будуће посљедице ако се оптуженом не одреди притвор и, најзад, да степен у којем се домаћи практичари ослањају на овај основ указује на то да је он постао замјена за одредбу о обавезном притвору за кривична дјела за која је запријећена казна затвора у трајању од десет или више година, коју су садржавали претходни кривичнопроцесни закони".

59. Доводећи све наведено у контекст оспорених рјешења о одређивању и продужењу притвора апелантима, Уставни суд запажа да су редовни судови приликом разматрања приједлога за одређивање и продужење мјере притвора апелантима и осталим осумњиченим из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ имали у виду, прије свега, тежину кривичног дјела са аспекта запријећене казне, начин извршења кривичних дјела, затим, чињеницу да су апеланти и остали осумњичени кривична дјела која су им стављена на терет починили и то првоапелант као министар у Министарству, а другоапелант као његов савјетник у Министарству. Осим тога, Уставни суд запажа да су редовни судови узели у обзир и чињеницу да су апеланти радње извршења кривичних дјела за која се сумњиче "предузимали у дужем временском периоду", што су редовни судови истакли као њихову "изразиту упорност и безобзирност приликом извршења кривичних дјела". Редовни судови су, такође, оцијенили да су "пољопривредници могли нормално да функционишу и раде и тиме побољшају свој материјални положај", те нарочито тешке посљедице извршења

предметних кривичних дјела које су довеле "до осиромашења буџетских средстава, и то посебно због чињенице да је у држави тешка ситуација". Редовни судови су образложили да наведено упућује на закључак да би пуштање апеланата на слободу "резултирало стварном пријетњом нарушавању јавног реда уколико би апеланти били пуштени из притвора", а што упућује на закључак да у конкретном случају постоје околности у смислу члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ.

60. У вези са наведеним образложењима редовних судова, Уставни суд поново наглашава да притворски разлог из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ може да се примијени само изузетно, и то у "посебним околностима", при чему морају да се наведу конкретне околности које несумњиво указују на то да ће до нарушавања јавног реда заиста и доћи, а озбиљност могуће казне и природа кривичног дјела, на чему су редовни судови у конкретном случају суштински засновали становиште о постојању овог законског разлога за продужење притвора, нису per se довољни за примјену овог притворског основа.

61. У контексту образложења редовних судова који су примјену овог посебног законског основа за одређивање мјере притвора везали, у суштини, за тежину кривичног дјела, Уставни суд подсјећа на становиште изражено у Одлуци број АП 3210/15 у којој је указао на становиште Европског суда да "тежина казне није доказ, нити може да оправда тврдњу да су угрожене безбједност и имовина грађана (види, Европски суд, Thomas против Француске, пресуда од 27. августа 1992. године, Серија А број 241-А, ст. 90 и 91) без других конкретних доказа или индиција који би оправдали закључак да ће доћи до одређених немира, протеста, освета или опасности по јавни ред (види, Европски суд, Kemmache против Француске, пресуда од 27. новембра 1991. године, Серија А број 218, став 51)". Сходно наведеном, из образложења оспорених рјешења такве доказе, односно индиције, Уставни суд не уочава.

62. Поред изостанка конкретних доказа или индиција који би оправдали примјену овог законског основа за одређивање и продужење мјере притвора, Уставни суд примјећује да су редовни судови постојање "ванредних околности" довели у контекст са извршењем предметних кривичних дјела. Наведено произилази из образложења редовних судова у којима тврде да су кривична дјела која се апелантима стављају на терет "учињена у ванредним околностима". Уставни суд подсјећа да се "ванредне околности" које има у виду тачка д) става 1 члана 146 ЗКПФБиХ односе на околности послије учињења кривичног дјела које би, с обзиром на начин извршења и посљедице кривичног дјела, неспорно могле да доведу до стварне (не апстрактне) пријетње нарушавању јавног реда која мора бити поткријепљена релевантним доказима и индицијама да би до нарушавања јавног реда заиста могло и доћи у случају пуштања из притвора осумњиченог, односно оптуженог лица. Осим тога, паушално позивање редовних судова да би пуштањем апеланата на слободу "дошло до узнемиравања јавности и постојање општег јавног инереса за све грађане не само Тузланског кантона него и шире, на подручју цијеле Федерације Босне и Херцеговине", као разлог за примјену члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ, чини се неприхватљивим у одсуству конкретног доказа да ће се јавност заиста и узнемирити у вези са предметним случајем.

63. Имајући у виду све наведено у контексту праксе Европског суда и сопствене праксе у предметима који су покретали слично чињенично и правно питање, Уставни суд сматра да су редовни судови приликом одређивања и продужења мјере притвора апелантима из законског разлога


прописаног одредбом члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ пропустили да наведу конкретне околности које оправдавају закључак да би пуштање апеланата на слободу резултирало ванредним околностима услијед стварне (не апстрактне) пријетње нарушавању јавног реда, у смислу одредаба члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ.

64. С обзиром на све наведено, Уставни суд, супротно разматрањима у вези са притворским разлогом прописаним чланом 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ, закључује да је повријеђено право апеланата на слободу и безбједност из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 3 Европске конвенције у односу на постојање посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ.

У односу на члан 5 став 4 Европске конвенције

65. У вези са приговорима апеланата о кршењу права из члана 5 став 4 Европске конвенције, Уставни суд запажа да апеланти своје наводе о кршењу наведених права заснивају на тврдњи да "апеланти нису имали приступ списима и доказима" из којих, према становишту Кантоналног тужилаштва и редовних судова, произилазе законски разлози за одређивање и продужење притвора у овом предмету". Будући да апеланти нису понудили било какву другу аргументацију којом би поштивање права из члана 5 став 4 Европске конвенције, евентуално, могло да доведе у питање, па имајући у виду претходни закључак Уставног суда о неоснованости наведених навода апеланата (тачка 48), као и гаранције које пружа члан 5 став 4 Европске конвенције, Уставни суд сматра да нема ништа што указује да је Кантонални суд поступио на начин супротан принципима члана 5 став 4 Европске конвенције.

66. Наиме, у конкретном случају Уставни суд запажа да су апеланти имали могућност да на рочишту за разматрање приједлога о одређивању и продужењу притвора, као и у жалбеном поступку против рјешења о одређивању и продужењу притвора, поднесу приговор на приједлог о одређивању и продужењу притвора и жалбе против рјешења о одређивању и продужењу притвора, те да су се апеланти наведеним могућностима и користили. Осим тога, Уставни суд запажа да из садржине оспорених рјешења произилази да су редовни судови размотрили приговоре и жалбене наводе апеланата, те да су детаљно и јасно образложили зашто ти приговори и наводи нису основани, што је интерпретирано у претходним тачкама ове одлуке. Сама чињеница да ти жалбени приговори и наводи апеланата нису прихваћени као основани не може да представља кршење права апеланата из члана 5 став 4 Европске конвенције, јер наведено право не подразумијева гаранцију прихватања приговора и навода у вези са одређивањем притвора пред судским органима. Због тога, Уставни суд сматра да су и ови наводи апеланата неосновани.

67. При томе, у вези са наводима апеланата да је суд неосновано одбио приједлог за изрицање мјера забране умјесто мјере притвора, Уставни суд подсјећа да, према пракси Европског суда, а што произилази и из релевантних одредаба ЗКПФБиХ, редовни судови треба најприје да размотре изрицање блажих мјера приликом одлучивања о одређивању мјере притвора. С тим у вези, Уставни суд запажа да су редовни судови испитали могућност изрицања тих мјера, те у оспореним рјешењима навели да се другим алтернативним мјерама (мјерама забране) у конкретном случају не би могла да оствари сврха због које се одређује притвор, због чега су и наводи апеланата изнесени у том погледу у цијелости неосновани.

68. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да није дошло ни до кршења права апеланата из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 4 Европске конвенције.

69. Коначно, Уставни суд, резимирајући претходна разматрања, констатује да је, испитујући оспорена рјешења, дјелимично утврдио повреду права апеланата гарантованих чланом II/3д) Устава Босне и Херцеговине и чланом 5 став 3 Европске конвенције у вези са одређивањем и продужењем притвора због разлога прописаних чланом 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ. У контексту наведеног Уставни суд првенствено подсјећа да су оспорена рјешења темпоралног карактера и да су "истекла" 28. октобра, односно 23. децембра 2015. године, јер је по потврђеној оптужници апелантима продужен притвор рјешењем Кантоналног суда од 23. децембра 2015. године (које апеланти нису оспорили), до када је трајао притвор апелантима према оспореним рјешењима. Стога, имајући у виду да је притвор који је апелантима одређен оспореним рјешењима у међувремену истекао, Уставни суд указује, подржавајући праксу у предметима који су са овог аспекта покретали слична питања (види, Уставни суд, Одлука број АП 2860/14 од 6. новембра 2014. године, тачка 26), да самим тим није било основа за укидање оспорених рјешења у дијелу у којем су она заснована на притворском разлогу из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ. С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да је довољно то што је указао на пропусте редовних судова при утврђивању мјере притвора апелантима, наглашавајући да редовни суд при одређивању и продужењу мјере притвора мора да обезбиједи гаранције које су дате одредбама члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине, као и чланом 5 Европске конвенције.

VIII. Закључак

70. Уставни суд закључује да су прекршена права апеланата из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 3 Европске конвенције када су редовни судови пропустили да наведу конкретне околности које оправдавају закључак да би пуштање апеланата на слободу резултирало ванредним околностима услијед стварне (не апстрактне) пријетње нарушавању јавног реда, у смислу одредаба члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ.

71. Супротно томе, Уставни суд закључује да нису прекршена права на слободу и безбједност личности из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц), те ст. 3 и 4 Европске конвенције када је одлуку о одређивању и продужењу притвора донио установљени надлежни суд на начин и у поступку који је прописан законом, при чему су редовни судови на јасан и аргументован начин образложили постојање основане сумње да су апеланти починили кривично дјело за које су осумњичени, као и постојање посебних притворских основа из разлога прописаних чланом 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ, те кад су апеланти имали и користили право да поднесу жалбу против рјешења о одређивању и продужењу притвора коју је испитао надлежан суд.

72. На основу члана 59 ст. (1), (2) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

73. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине

Мирсад Ћеман, с. р.


S A D R Ž A J

VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE

250 Odluka o dopuni Odluke o imenovanju predstavnika Bosne i Hercegovine u sastav Mješovite komisije za praćenje provođenja Sporazuma između Bosne i Hercegovine i Republike Hrvatske o pograničnom saobraćaju (bosanski jezik) 1

Odluka o dopuni Odluke o imenovanju predstavnika Bosne i Hercegovine u sastav Mješovitog povjerenstva za praćenje provedbe Sporazuma između Bosne i Hercegovine i Republike Hrvatske o pograničnom prometu (hrvatski jezik) 1

Одлука о допуни Одлуке о именовању представника Босне и Херцеговине у састав Мјешовите комисије за праћење провођења Споразума између Босне и Херцеговине и Републике Хрватске о пограничном саобраћају (српски језик) 2

CENTRALNA IZBORNA KOMISIJA BOSNE I HERCEGOVINE

251 Uputstvo o izmjenama Uputstva o utvrđivanju kvalifikacija, broja i imenovanju članova izborne komisije osnovne izborne jedinice u Bosni i Hercegovini (bosanski jezik) 2

Naputak o izmjenama Naputka o utvrđivanju kvalifikacija, broja i imenovanju članova izbornog povjerenstva osnovne izborne jedinice u Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik) 2

Упутство о измјенама Упутства о утврђивању квалификација, броја и именовању чланова изборне комисије основне изборне јединице у Босни и Херцеговини (српски језик) 3

KOMISIJA ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA BOSNE I HERCEGOVINE

252 Odluka broj 03.2-2.3-53/13-40 (bosanski jezik) 3Odluka broj 03.2-2.3-53/13-40 (hrvatski jezik) 4Одлука број 03.2-2.3-53/13-40 (српски језик) 5





AGENCIJA ZA POŠTANSKI PROMET BOSNE I HERCEGOVINE

257 Rješenje broj 01-03-2-29-1-UP-1-5/16 (bosanski jezik) 16Rješenje broj 01-03-2-29-1-UP-1-5/16 (hrvatski jezik) 16Рјешење број 01-03-2-29-1-УП-1-5/16 (српски језик) 17

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

258 Odluka broj AP 5103/15 (bosanski jezik) 17Odluka broj AP 5103/15 (hrvatski jezik) 23Одлука број АП 5103/15 (српски језик) 28

259 Odluka broj AP 4761/15 (bosanski jezik) 34Odluka broj AP 4761/15 (hrvatski jezik) 45Одлука број АП 4761/15 (српски језик) 56




Izdavač: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za izdavača: sekretar Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosnei Hercegovine Bojan Ninković - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Direktor: Dragan Prusina - Telefoni: Centrala: 722-030 -Direktor: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050, faks: 722-074 -Služba za pravne i opće poslove: 722-051 - Računovodstvo: 722-044 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDIT BANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKABANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo161-000-00071700-57 - Štampa: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za štampariju: Mevludin Hamzić - Reklamacije za neprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. - PDV broj200226120002. Molimo pretplatnike da obavezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za I polugodište 2016. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http://www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 200,00 KM

Documents

Број č 13 - sllist.basllist.ba/glasnik/2016/broj13/broj013.pdf"a) da ima završen fakultet, VII/1 stepen stručne spreme ili završen fakultet Bolonjskog sistema studiranja s