[Бранко С. РАДОЈИЧИЋ]

АУСТРИЈСКО ШПИЈУНИРАЊЕ У БЕОГРАДСКОМ

ПАШАЛУКУ 1782 - 1785

[Хабзбуршки обавештајци у Србији пред Турско аустријски

рат 1788-1791]

Краљево

[2012]

[4]

4

Село Остружница на Сави, 1782. године; на међи две империје - место је размене и

трговине. Али то је и место дослуха, тајних сусрета и ухођења. Ту је мензулана и неколико

механа и дућана. На другу обалу се прелази скелом према Јакову и Бољевцима. Тамо,

преко реке су такође Срби али у служби Хабзбурга. Живе као граничари у селима која су

подређена војним обавезама. Српски историчар Драгољуб Павловић је писао 1910. године

да су Остружница и Београд, у време пред последњи аустријско - турски рат, биле

„најглавније тачке одакле је полазила аустријска пропаганда у Србији“.1 Ту борави српски

свештеник, аустријски повереник, Никола Радомировић. Из Остружнице потиче Радич

Петровић који је одавно ушао у историјске књиге. Ту се баве трговином и браћа

Чардаклије (Петар и Јован Новаковићи) пореклом вероватно Цинцари из Маврова у

Македонији.

Током 18.века Османско царство је преживљавало такву кризу и пропадање да су се

многи тадашњи посатрачи чудили да оно и даље постоји. И гранична провинција, какав је

Београдски пашалук, није била поштеђена нереда и преврата пуних насиља. Као да ништа

није остало од старе славе јаничара као поносних, елитних бораца из давне прошлости

Османске империје. Као да су свуда завладали мито и бакшиши. Често су се у Београду

водили читави мали улични ратови између осиљених локалних моћника. Ту је седиште

паше (михафиз Београда) који је носилац званичне власти. Недовољно устаљени због

честих смена, мухафизи су тешко успостављали ред у самом Београду. Поред увек

утицајног старешине главне благајне (хазине дефтердара),2 готово редовно се дешавало да

моћ преузму и разни „ујаци“ - недисциплиновани, осамостаљени војни команданти.

У Београду је, док је био на дужности, умро доста цењен мухафиз, Изет Мехмед-

паша. У два наврата је успео, пре тога да се уздигне до звања великог везира.Током

фебруара 1783.године, када је обављао дужност у Пловдиву, добио је хитну наредбу да

крене за Београд како би његов предходник мога да се ангажује на смиривању побуна

међу Албанцима. Представљао је власт у Београду од почетка 1783. до марта 1784.године

- када је умро. Запамћен је као паметан и моралан човек а аустријски обавештајни извори

су га представљали као „благог и поводљивог“старешину.3 После Изет Мехмед-паше у

1 То се може видети у делу поменутог аутора; Драгољуб М. Павловић: „Србија у време последњег

аустријско-турског рата (1788-1791) , Београд , 1910.

2 Дефтердар је старешина главне благајне и човек задужен за прикупљање пореза на нивоу целог пашалука.

Из тога произилази његова,прво финансијска а потом и политичка моћ. У то време ту дужност је обављао

познати Хусни Јусуф ефенди који је бар у два наврата вршио дужност мухафиза у периодима док нови

мухафиз не преузме дужност.

3 Радмила Тричковић, „Списак мухафиза Београда од 1690. до 1789.године“, Историјски часопис XVIII,

Београд, 1971, 326.

[5]

5

Београд долазе други припадници војничког реда као мухафизи и задржавају се кратко, до

лета 1786. године када је именован,по други пут, Коџа Абди-паша. Звали су га

Алипашазаде јер је био син Али-паше,такође београдског мухафиза после 1739.године. Он

се оштро сукобљавао са београдским јаничарима па је био на гласу као „страшан човек“.4

Један од циљева Аустрије на простору Београдског пашалука је било придобијање

лојалности локалног становништва и њихово ангажовање за њене интересе у ратним

сукобима који се планирају. То није био никакав проблем када су православни Срби у

питању. Политичко расположење код подчињених хришћана је било такво да су они

спремни да, како стоји у једном документу, „с радостију живота својего непоштедети но и

до конца против Турков војевати.“5 То ће јасно доћи до изражаја током предстојећег рата

1788. године кроз ратни ентузијазам код Срба. Један опис из тог времена овако приказује

стање: „У Србији влада потпун неред: муслимани се боре против хришћана, а ови против

муслимана, те се не може ни једну миљу путовати а да се не дође до трвења са неком

четом. Срби жуде за ослобођењем од турског јарма и свете се својим угњетачима где год

могу“.6

Ове „нездраве,некултивисане и ретко насељене“ покрајине, јужно од Саве и Дунава,

Аустријанци су почели да уходе од раније. Пројектовани, непосредни обавештајни рад је

започео још у лето 1777. године.7 Један од оних официра који су били задужени за

спремање и организовање обавештајне службе за рад у Србији био је капетан Лидерскрон

који је опет, као оперативца ангажовао нижег по чину, тада вероватно поручника који је

убрзо унапређен, Михаила Михаљевића.

Михаило Михаљевић је био доста вешт стварајући мрежу поузданих повереника и

сарадника. По његовом налогу су Радомировић и Радич Петровић путовали по Босни и

Србији почевши од 1780. године, засигурно са обавештајним задацима.8 Радомировић је

врбовао и друге људе тако да је ширена мрежа сарадника. На тај начин су укључени и

поменути, двојица браће Чардаклије. Једна молба Петра Чардаклије јесте илустративна и

тамо, између осталог,пише: „Мој брат и ја,оба Новаковићи, становали смо код

Остружнице, четири сата од Београда, на мирном поседу нашег имања. Као разлог нашег

боравка на овом месту имали смо једну пекару, једну гостионицу и магацин напуњен са

4 Исто,321.

5 Стојан Новаковић, „Прилог к српској историји“ Гласник српског ученог друштва III, Београд, 1866, 43.

6 Милан Цмелић, Обавештајна служба у Србији пред последњи аустријско-турски рат 1777-1792, У

права СБ, Београд, 1957, 142,143.

7 Душан Пантелић, „Ухођење Србије пред Кочину крајину“, Глас СКА CLIII, Београд, 1933, 109.

8 Душан Пантелић, „Аустријски покушаји за освајање Београда“,Глас СКА XCVIII, Београд, 1921, 11.

[6]

6

различитом робом. Године 1782 дошао је код нас поп Никола Радомировић и молио нас да

дође до договора са обристеном Михаљевићем у К.К. подручју преко Саве на једном

одређеном месту званом Висока Топола. Ми смо се обавестили о намери овог договора.

Он нам је то прећутао и напокон ми смо му обећали да дође. На то је он отишао. И кад смо

следећег дана дошли на споменуто место нашли смо Михаљевића у једној кућици, у којој

је стајао један сто а на њему евањђеље и распеће са две свеће: он је већ чекао на нас“.9

Овде се јасно види како су се врбовали нови сарадници. Договори о акцијама и само

увођење у службу обављало се на забитим местима, „тајним начином“, углавном ноћу.

Када су хришћани, цивили увођени у службу, таква окупљања су личила на какве

опскурне инаугурације. Уз светлост упаљених свећа, заветовање над библијом и

заклињање на верност хабзбуршком цару било је обавезно.

Током јуна 1783. године, после низа убачених група, уследила је још једна тајна

мисија. Један земунски трговац је са слугама, са робом натовареном на коње прешао из

Земуна у Београд. Међу њима је,прерушен у српског трговца, био је и један обучени

обавештајац, по чину каплар. Запамћен је по презимену Росић. Раније је био запослен у

картографском одељењу а циљ његове мисије је био да се дораде и допуне постојеће мапе

од војног значаја. На путовању су имали доста неприлика. Путовали су преко Видина у

Бугарској и Ниша да би се вратили у Београд. Ипак, најбоље су прошли у Нишу где су

продали доста робе.

Тај каплар Варнава Росић је после ове мисије оставио одличан извештај у виду

дневника који је драгоцен из више разлога. Поред података који имају значај за потребе

војске и евентуалне ратне операције тај дневник има и одлике доброг путописа. Сасвим је

добро описао боравак и изглед махала и коначишта у Нишу: „У Нишу смо у предграђу,

које лежи на левој левој обали Нишке реке, остали два дана у једној гостионици. Ова

гостионица има 6 соба и 30 смештаја за коње, која је као и већина кућа овог предграђа,

саграђена од балвана. Куће овог предграђа су покривене циглом, а куће двају малих

предграђа које леже на десној обали Нишке реке изнад и испод тврђаве, покривене су само

трском“.10

У Параћину је описао једну напуштену паланку и многа друга места али вреди

његов опис атмосфере у хановима, гостионицама или кафанама: „Један такав страни

трговац налази се у свакој гостионици или кафани, свратишту или пребивалишту, где

мора при улазу скинути своје папуче или чизме, или ући бос или у дуплим папучама. У

овим гостионицама или кафанама добија се за јело: кухано или печено месо, рижа са

киселим мелеком или без њега; бели и црни лук са сиром, погаче, једна врста печења са

луком и сиром; грах и мед са хлебом, кафа пре и после јела, одмах по доласку и много

9 Милан Цмелић,н.д.,21.

10 Исто,39.

[7]

7

пута за време дана. Кафа се пије без шећера и при томе се пуши дуван, али без

испљувавања, јер Турци одмах псују пошто су подови кафана прекривени асурама или

платном; ту се могу наћи и јастуци на које се може наслонити. Путник мора у најмању

руку говорити славенски ако не говори турски или грчки“.11

Нешто раније, у мају 1783. године, из Аустрије је до Београда допловио један

искусни обавештајац који је путовао као члан једне трговачке компаније. Био је то капетан

Лаутерер а пратио га је тада подпоручник Франц Михановић и још један официр. Они су

крајем јула стигли у Константинопољ где су провели преко три недеље. Потом су само

Лаутерер и Михановић наставили експедицију преко Солуна и Битоља према Албанији. У

Драчу су се, због болести задржали до средине октобра.12

Пошто се опоравио од болести

Миханаовић је наставио путовање сам оставивши Лаутерера болесног у Драчу. Преко

Призрена, Приштине и Прокупља је стигао у Ниш па цариградским друмом кроз

Београдски пашалук. Следила је Јагодина, Хасан-пашина паланка и Гроцка да би коначно,

у позну јесен, стигао у Београд. И он је, попут каплара Росића, поднео опширан извештај у

облику дневника.

За шпиунирање у 1784.години одабрани су двојица кандидата: заставник Покорни,

тек произведени потпоручник Паул Митесер13

а придодат је и Хрват, заставник из

слуњског пука, Иван Перетић. Сва тројица су прошли као кандидати али је најповољнију

карактеристику добио заставник Покорни: „Овај официр је одважан, није хвалисавац,

дискретан је, учтив, стрпљив, мајстор у потхвату. Има добар поглед, добро памћење и

брзо пише немачки и разумљиво, говори добро босански“.14

Пребацивање ових обавештајаца на територију Београдског пашалука организовао је

Михаило Михаљевић. Током ноћи,12. августа 1784. године, Митесер и Покорни су

успешно, чамцима пребачни на другу обалу Дунава где их је чекао раванички игуман

Вићентије Јовановић са неколико монаха и спремним коњима. Ево како Митесер описује

тај прелазак на страну територију где их је чекала неизвесност: „Ту смо нашли три

калуђера са пет коња. Пошто им је капетан Михаљевић већ одржао један говор морали су

се заклети снажном заклетвом, на што смо се прерушили у наша српска одела и без да нам

се резала коса и кренули на пут у пола једанаест пред поноћ. Одмах од места нашег

пребацивања путовали смо низводно...увек преко ливада један сат и четврт, где смо се

11

Исто,40.

12 Исто,45.

13 Паул Митесер је касније познат као војни командант у Земуну. Он је сарадник српских устаника за време

Првог устанка. После 1808. године је постављен за аустријског конзула у Травнику, у Босни.

14 Милан Цмелић,н.д.,55.

[8]

8

тада окренули од коњске стазе лево у ливаде и читаву ноћ са набијеним оружјем, напола

дремајући, бдели да бисмо могли пустити коње на пашу“.15

После два дана, већ су одсели у Неготину. Сутрадан су насатвили путовање на коме

су много тога видели и забележили. Растали су се потом,поделивши новац, један је кренуо

са игуманом у Раваницу а други такође у пратњи монаха, у манастир Горњак. Ови

манастири су међусобно удаљени око десет сати хода. То су биле њихове базе за следећих

преко три месеца одакле су са монасима путовали на разне стране.

Онај трећи обавештајац, заставник Перетић је, у исто то време, прешао Саву код

Остружнице и био је на путу за манастир Никоље одакле је био његов водич, тамошњи

монах Дедејић. Сва тројица су обишли многе крајеве и начинили доста записа, дневника и

нацртаних мапа. Они су, као манастирске слуге или некакви мајстори видели многе

паланке, чаршије и села. Упркос великој несигурности и разним опасностима, били су

одважни и упорни у својој тајној делатности. Тако је Митесер, после неколико путовања,

из Раванице ишао преко Крушевца и прошао кроз тада познато арнаутско упориште

Карановац а после тога наставио ка Чачку и даље. Сви из његовог окружења су га тада

упозоравали да су путеви у тој нахији препуни локалних разбојника (кесеџија) и да су

многи путници и трговци на том путу изгубили животе. Ипак,све се завршило срећно па је

мисија приведена крају.

Ни окончање ове мисије и повратак Покорног и Митесера на аустријску територију

није протекао без незгода и потешкоћа. Они су се поново састали 23 .новембра, близу

манастира Горњак одакле је дошао Митесер у пратњи игумана. Читаву ноћ су путовали да

би рано ујутру стигли у паланку Пожаревац. Даљи ток догађаја описује Покорни, врло

сликовито: „На основу ранијег договора да ће капетан Михаљевић са игуманом чекати у

Ковину или Острову Великом 24-ог новембра на наше пребацивање, били смо сигурни у

то. Само, било је бадава, ми смо чекали читава четири дана узалуд на капетанов долазак.

Коначно смо били присиљени да се властитим средствима пребацимо“.16

Стигли су до

обала Дунава где их је један Србин превезао „поред кордона чувара“ и где су, како је

записао Покорни „читаву ноћ у снегу морали лежати без ватре“.

Када је у питању шпијунирање самог Београда, најпоузданији повереници су били

поп Радомировић и Јован Новаковић. Током октобра 1783. године, Новаковић је своју

активност започео у самом срцу покрајинске власти, у великој тврђави, где је стан

београдског мухафиза и где је стацинирана бројна делијска и јаничарска војска са

барутанама, коњушницама и стражарама на свим странама. У горњем граду је закупио

пекару а уз њу је отворио и механу. Новац за закуп је добијао тајно, од Земунске војне

15

Исто,61-62.

16 Исто,74.

[9]

9

команде. Податке до којих је долазио достављао је лично или преко Радомировића.17

У

вези ситуације у Београдској вароши податке је достављао други човек.

Ако се верује у записану хронологију догађаја, одмах по започињању деловања,

Радомировић и Новаковић су учинили прави подвиг у опасном окружењу. Они су,

користећи присутан јавашлук и немарност Турака, успели да украду кључеве од једне

градске капије. „Чувар градских кључева,иначе редован гост у Новаковићевој крчми, дође

једном опет у крчму, где Новаковић навали на њега са ракијом, те овај, пијући, остави

кључеве подаље од себе. Радомировић, који је био присутан, узме их, отисне у воску, па се

са отисцима врати преко Саве и тамо поручи да се израде дрвени модели, које после

однесе Лидерскрону. Овај је поручио према тим моделима гвоздене кључеве“. Тако гласи

извод из једног извештаја. Тај готово невероватан подухват је просто изненадио и

надређене старешине у Земуну. Вероватно је да се међу њима развила сумњичавост у вези

тог догађаја. Тим поводом је касније одређен један поручник да „целу ствар провери. „Тек

идуће, 1784. године тај официр је са Радомировићем „извршио ноћу пробу кључева и са

повољним резултатом вратио се“.18

Следећих две године је настало затишје када су у питању активности аустријских

обавештајаца; није било значајнијих подухвата. То је трајало до 1787. године када је

поново прихваћена идеја о заузимању Београда на препад, користећи фактор изненађења и

уз помоћ обавешатајних повереника у самом Београду. Тај задатак, који је чуван у

тајности, био је поверен чувеном генералу Алвинцију.19

Задужења су се давала искључиво

усменим путем. Повреници су и даље исти: Никола Радомировић и Јован Новаковић. Они

су се у неколико наврата састајали са генералом и непосредно разговарали. Први пут су се

састали у Земуну, у ноћи између 17. и 18.септембра када је био присутан још један

познати официр, тада пуковник Паул Давидовић.20

Аустријски агенти су тада улазили у један другачији свет; друштво орјенталних

утицаја; свет турбана, чакшира, обријаних глава и перчина. Да би били неупадљиви, ишли

су преобучени, у разним ситуацијама различито. Тако је један официр, још 1777. године,

са одобрењем власти, долазио у Београд као дрварски трговац и бавио се сечом шуме.

17

Душан Пантелић,н.д.,11.

18 Исто,13-14.

19 Јозеф Алвинци, аустријски генерал , барон, етнички Мађар, рођен у Трансилванији. Војну каријеру је

почео са 14 година, као наредник а догурао је до фелдмаршала. Истакао се у више ратова као војсковођа.

Ратовао је против Наполеона у северној Италији.

20 Паул Давидовић је ратник,официр у аустријској војсци. Рођен је у Будиму, у српској имигрантској

породици. Од 1783.године је оберст (пуковник) у Петроварадину. Истакао се у многим ратовима. Касније је

промовисан у чин генерала.

[10]

10

Када су Радомировић и Радич Петровић прибављали податке по Пашалуку, били су

обучени у „турска одела“. Раније поменути капалар Росић је био уз једног трговца, у

српском народном оделу. У његовом извештају који личи на дневник, на једном месту, он

даје препоруке будућим повереницима. На основу сопственог искуства ипак препоручује

да је „грчки начин одевања“ најприкладнији јер се тиме изазива најмање упадљивости.

Мислећи наравно на грчке трговце, он додаје да та одећа мора бити чиста и уредна а ако је

„већ ношена,утолико боље“. Забележено је такође, да је један српски трговац, у то време

пристао да прими једног прерушеног официра као свог повереника за куповину стоке.

Одело једног тако прерушеног агента са састојало обавезно од гуња и дугачких чакшира а

уз то иду опанци и јагњећа шубара.

Када су аустријски официри ишли у мисије шишање је било обавезно а знање

локалног језика врло пожељно. Из Росићевог извештаја се види да, у то време, већина

јаничара у Београдском пашалуку „говори словенски“. На једном месту, за двојицу

обавештајаца се вели да „јесу Хрвати,али говоре илирски и немачки“ и да су се навикли на

тежак рад и лошу храну.

Ухођење и тајни обавештајни рад може да буде опасан посао; може се ући у

непредвиђене и незгодне ситуације. Поп Радомировић је био, можда 1783. године,

приморан да прекине једно путовање надомак Новог Пазара јер су га карановачки Турци

опљачкали а „његовог паратиоца добро истукли“. Године 1783, на земунског трговца, у

чијој пратњи је био Росић, локални Турци су пуцали, али он се спасао „захваљујући ноћи“.

После ове мисије, где је Росић претрпео такав страх и једва извукао живу главу

предпостављени нису успели да га наговоре на ново путовање. Није лако било ни

официрима који су ишли као калуђерска пратња. Трпели су као слуге радећи без поговора

најгоре послове.

На једном од путовања из Раванице Покорни је обилазио крајеве око Ниша и

Гургусовца. Непријатна искуства која је доживео на том путовању је забележио, доста

сажето: „Хтео сам ићи на један прилично истакнут брег који је лежао четврт сата десно од

цесте, када је наједном запуцало пет кесеџија. Тада смо се морали сакрити у оближњој

шуми, где смо били сигурни од тих убица“.21

На том истом путовању је зарадио грозницу

па је, тако болестан, један цео дан провео лежећи „на голој земљи, покривен једним

ћебетом“.Из једног села, целу ову групу је локални субаша, заједно са два сељака, најурио

моткама. Једном су залутали у беспућу када је се њихов водич - локални Турчин изгубио

на планинском путу. То се догодило негде у околини Мајданпека када су лутали три сата

„водећи коње по планинској шуми, около“. И његов се колега Перетић, у једној молби,

осврнуо на невоље које је доживео за пет месеци рада у Србији. Претрпео је, како вели,

21

Милан Цмелић,н.д,71.

[11]

11

злостављања и неизмерну беду. Такође, да још осећа болове по целом телу и понеће их „у

гроб за успомену“.

Пред сваку акцију и приликом полазака учесници мисија су добијали потребну

опрему. Носили су прибор који је потребан за записивање обавешајних података. Од

Росића сазнајемо да је лист на коме је уцртавао свој пут сакривао у рукавици преко које је

спуштен рукав те је тако био сакривен од туђих погледа. Понекад је било тешко пронаћи

место и време како би се запажања на миру забележила. Митесер је,на свом првом

путовању, имао потешкоћа како да заварава Турчина пратиоца да би могао нешто да

прочита и води забелешке. Подаци Ивана Перетића су били делом непоуздани јер је, из

истих разлога, белешке водио накнадно, по сећању.

Поред прибора за писање носили су и картографски прибор за уцртавање мапа.

Добијали су „празне мапе“ само са нацртима карата (контурама) на које су они уцртавали

прецизније податке о мрежи путева, мостовима, утврђеним паланкама и касабама.22

За

мерење већих удаљености користили су сатове односно мерили су време за које може да

се превали пут од једног места до другог. Краћа растојања су одмеравали једноставно -

корацима. Зна се да је поручник Михановић, током јесени 1787. године, у два наврата

боравио у Београду. Као агент, био је обучен као лончарски калфа и на основу тада

прибављених података је израдио одличну мапу Београдске тврђаве. У том плану Београда

прецизно су лоцирани сви значајни војни објекти у тврђави. Јасно су обележене главне

капије, стражарска места, стан јаничарске ордије, коњушнице као и топхана. Такође,могу

се уочити велики барутни и магацин за опрему.

22

Недељко Радосављевић, Православна црква у Београдском пашалуку1766-1831, Историјски институт,

Београд, 2007, 332.

[12]

12

ВАРНАВА РОСИЋ О ЈАНИЧАРИМА

Пошто су турци много радознали одмах питају странца одакле долази, куда иде, што

има ново и друга слична питања, на што им се мора одговорити не бојећи се и

хладнокрвно, и кроз то се нађе прилика да се и Турке и Грке које се сретне пита о јахаћим

и товарним коњима и о јаничарима, који су неопходни као пратиоци сваком странцу и

сваком путнику, како далеко и како прећи околину до првог преноћишта; да ли треба

проћи многе путеве, реке, мостове, планине, брда, долине и равнице, шуме и т.с. ,да ли се

на овом путуне срећу разбојници и када се овај пут, на коме се ови зли гости задржавају,

најсигурније може пропутовати. Даље, треба се распитати у коме граду или другом месту

се може најбоље продати роба за новац или разменом друге. Том циљу најбоље служе

Јевреји и одмах су свуда при руци; али се мора према њима бити опрезан да неби сазнали

праву намеру пута.

На путу или путовању од једног до другог места, морају јаничари јахати испред.

Они служе у исто време путнику за његову сигурност против разбојника или осталих злих

Турака и они морају бити добро плаћени и услужени. Послужење се састоји у томе да им

се придрже коњи када успут сјашу и када другог нема у близини ко би их послужио; после

ручка пружа им се вода за прање руку, изувају чизме и такве мале пријатељске услуге да

бисте себи придобили наклоност.

Већ после 1783. године аустријска обавештајна служба постепено напушта праксу

слања мисија под маском трговине а све више се ослања на помоћ српских калуђера. У то

време монаси су редовно путовали по варошима и селима ради прикупљања милостиње и

без пратње јаничара. Такође, добијали су путне исправе од локалних муселима а, за

разлику од трговаца, ређе су били мета напада разбојника. Бројни манастири по Србији су

били нека врста логистике за ту врсту делатности. Увек се ту може наћи сигурно

склониште, место где се може добити храна и пристојан конак. Није случајно што су у

каснијем рату сви војни штабови били лоцирани при манастирским зградама,широм

Србије.

Тешко да се могу навести сви припадници монашког реда који су чинили услуге

Аустријанцима. Зна се за „једног одличног човека по имену Вићентије“. Веоватно да је то

већ именовани игуман манастира Раваница који је предводио преобучене официре да би

вршили „нужне извиде“ и по свршеном послу „оправио их здраво и мрно одкуд су и

дошли“. То исто важи за јермонаха Ђорђа Дедеића из манастира Никоље који је био

пратилац нареднику и заставнику Ивану Перетић,1784. године. Уосталом, целокупно

[13]

13

православно свештенство се у рату, који је започео неколико година касније, отворено

ставило на страну Аустрије укључујући митрополита београдског Дионисија Папазоглуа,

врло познатог тада носиоца титуле „митрополит сервијски“.23

Да су српски монаси активно помагали и учествовали добровољачком корпусу

показује једна послератна молба познатог студеничког архимандрита Василија

Радосављевића. Он је ову молбу упутио аустријском цару 1791. године, у време кад су

студенички монаси већ избегли због турске одмазде. Ту Василије указује на заслуге

Студеничана приликом освајања паланке Карановац наводећи такође, да су једну војну

команду „тринаест дана бесплатно издржавали“. У наставку, на једном месту, овако

допуњује: Са коликом су усрдношћу они у многим приликама, вршили службу

обавештајну при Ц.К. трупама и спасли овамо целе породице из више места у Србији, а

способне за оружје врбовали у ратну службу, па чак се и сами неки од братије оружја

лаћали“.24

Хабзбуршка држава је била дарежљива према онима који радили за њене интересе и

који су ризиковали да буду ухваћени и третирани као издајници Османског царства. За све

оне који су стављали живот на коцку у тим опасним подухватима било је награда у виду

пензија, титула, пореских олакшица као и збрињавања њихових породица. Тако су, за

заслуге у том периоду Дедеићу и игуману Вићентију, по царевом одобрењу, одређене

годишње пензије од 20 до 30 дуката. Када је Јован Новаковић Чардаклија држао пекару у

Београду, постојао је договор да добија 100 форинти годишње на име закупа за пекару и

200 форинти, једнократно као поклон а обећано је 20 форинти плате месечно, до краја

живота. Она тројица официра који су као манастирске слуге путовали по забитима

Београдског пашалука догурали су касније до високих чинова. Зна се да су унапређени до

ранга пуковника.

Крајем 1787. године је пропао први покуашај освајања Београда. Непосредно после

тога, обавештајци који су пребегли на аустријску територију добијају другу улогу по којој

ће остати познати у српској историји. Од добровољаца, српских емиграната формирана је

тада војна јединица,“фрајкор“ која ће бита ангажована у престојећем рату од 1788. до

1791. године. Добровољци су упућивани најпре у камп за обуку који је био стациониран у

Сремској Каменици. Организовање јединице је вероватно спроведено онако како је

предложио сам генерал Алвинци. За команданта је постављен, тада мајор, Михаило

Михаљевић који је командовао над четири компаније (чете). На чело компанија

постављени су четворица заслужних повреника, произведених у капетане: Михановић,

Новаковић,Петровић и бивши трговац из Пожаревца Живко Миленковић.25

Фрајкорац је

23

Исто,334.

24 Стојан Новаковић,н.д,56.

25 Душан Пантелић,н.д.,53-54.

[14]

14

постао и Никола Радомировић и то као свештеник при команди овог добровољачког

корпуса. Од државних пара Алвинци је четворици капетана поделио по 500 дуката као

награду и захвалност а на основу раније потписаног уговора.

Овако гласи постављење Јована Новаковића које је потписао лично Алвинци: „На

основу највишег одобрења С.Р. Величанства нашег најмилостивијег, обласни кнез Јован

Новаковић произведен је, због верне службе, за првог краљевског капетана код српског

добровољачког корпуса. Са овим се додељује и легитимација капетану Јовану

Новаковићу“.26

Дана, 9. фебруара 1788. године, аустријски посланик на Порти је предао објаву рата

а прва непријатељства на терену су почела истога дана.

К р а ј

26

Милан Цмелић,н.д,115.