Петар Опачић

СОЛУНСКИ ФРОНТЗејтинлик

Е Д И Ц И Ј АСРБИЈА 19141918

УредникЗоран Колунџија

Copyright © ИК Прометеј, Нови Сад, 2017.

Издавање Едиције Србија 1914–1918 подржали суМинистарство културе и информисања Владе Републике Србије и

Град Нови Сад – Градска управа за културу

ПЕТАР ОПАЧИЋ

СОЛУНСКИФРОНТ

ЗЕЈТИНЛИК

•

ПРОМЕТЕЈНови Сад

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА СРБИЈЕБеоград

Улаз у Српско војничко гробље

11. новембра 1936. свечано је отворен Маузолеј

← У горњем делу Маузолеја смештена је капела, у доњем крипта и костурница

На гробљу Зејтинлика ↑↓ почива 7.441 ратник

← Руско војничко гробљеГорња лева: Италијанско војничко гробље

Француско војничко гробље са капелом ↑↓у готском стилу

↑ Споменик госпођи Харлеј који су у знак захвалности подигли српски официри

←↓↑ Енглеско војничко гробље

Пали ратници нису заборављени – гробље стално има бројне посетиоце који им одају пошту

Унутрашњост капеле испуњена је венцима

Над улазом у крипту исписани су стихови

Војислава Илића – Млађег

Зидови у капели обележени су натписима војних

јединица које су учествовале у пробоју

Чувар гробља Ђорђе Михаиловић са љубављу обавља посао, настављајући породичну традицију

17

ПРЕДГОВОР УЗ ТРЕЋЕ ИЗДАЊЕ*

Недалеко од центра Солуна, на Зејтинлику, налази се ком-плекс гробаља сахрањених савезничких војника који су из-гинули у борбама на Солунском фронту у Првом светском рату. На најистакнутијем месту, уз улицу Лаганда, налази се и Српско војничко гробље.

Пре четврт века, крајем седамдесетих година, велики број наших грађана одлазио је на летовање у Грчку. Већина је путовала у грчка приморска летовалишта преко Солуна. У одласку или повратку у земљу хиљаде посетилаца редов но су свраћали, при проласку кроз Солун, у обилазак Срп ског војничког гробља на коме су сахрањени српски рат ници и добровољци у српској војсци изгинули за време трогодишњег ратовања у саставу савезничких армија на Солунском фронту у Првом светском рату од 1916. до 1918. године.

Поред Српског војничког гробља сахрањени су о трошку наше државе и посмртни остаци изгинулих руских ратника, које је Русија 1916. године упутила у помоћ Србима на Со-лунском фронту. Грађани наше земље, при обиласку гробова српских ратника, истовремено су посећивали гробље руских ратника, уз црквено опело, полагање цвећа и паљење свећа у време када совјетским грађанима, из идеолошких разлога, није било дозвољено да посећују гробове руских војника. На Зејтинлику се налазе такође по храњени земни остаци савез-ничких ратника изгинулих на Солунском фронту – Француза, Енглеза и Италијана у засебним гробљима, уређеним у тра-

* Треће издање објављено је 2004. (Републички завод за заштиту споме-ника културе, Београд и Гамбит, Јагодина)

18

диционалном националном духу и са лепим меморијалним споменицима. Због тога су у току сваке године, посебно у летњим месецима, на Зејтинлик долазили како многобројни грађани из наше земље и дијаспоре, тако и посетиоци из дру-гих савезничких земаља да се поклоне сенима изгинулих рат-ника за слободу као највишем људском идеалу.

Како је број наших посетилаца на Зејтинлику годинама прелазио преко 100.000 људи, који су изражавали жељу да добију пригодну публикацију о борбама и погибији солун-ских ратника, посебно о улози српске војске на Солунском фронту, Републички завод за заштиту споменика културе у Београду, под чијом се стручном бригом налази Српско војничко гробље на Зејтинлику, одлучио је да припреми пригодну историјску публикацију о том фронту и војничком гробљу на Зејтинлику. Завод је ангажовао познату издавачку кућу „Југословенска ревија“ да припреми и одштампа такву публикацију. Уредништво „Југословенске ревије“ обратило се мени, као познаваоцу Првог светског рата, да напишем део о историјату настанка Солунског фронта, месту и улози српске војске на том фронту, њеним главним биткама и уделу у победи савезничких снага на балканском ратишту и општој победи савезничких држава у Првом светском рату.

У то време ја сам био активни пуковник ЈНА и истори-чар у Војноисторијском институту. Тада је била на снази за-брана да официри пишу текстове за цивилне издавачке куће без одобрења Савезног секретаријата за народну одбрану. Поштујући ту забрану, замолио сам директора „Југословенске ревије“ Небојшу Томашевића да од надлежних војних власти затражи сагласност да ми се одобри да напишем тражени текст. Тек после званичног одобрења помоћника савезног се-кретара, написао сам текст о ратном напору Србије и њене војске у Првом светском рату и биткама на Солунском фронту. Уводни текст, прилагођен актуелној политичкој линији, напи-сао је генерал Момчило Дугалић, председник Уређивачког од-бора, који је бројао 15 чланова. Одељак о Српском војничком гробљу на Зејтинлику, на око две странице, написао је дирек-тор Републичког завода за заштиту споменика културе Вељко

19

Ђурић. Књига је објављена у 20.000 примерака на српском и 2.000 примерака на француском језику 1989. године. Било је планирано да се књига преведе и објави, сем на францу-ском, на енглеском, руском и немачком језику, као што је чињено са осталим илустрованим монографијама у издању „Југословенске ревије“, али је дошло упозорење „са врха“ да се књига може превести само на француски језик.

Мада је Управа Војноисторијског института била упозната да сам добио одобрење од Савезног секретаријата да напи-шем текст о српској војсци на Солунском фронту, будући да је управо преко Института затражена и добијена та саглас-ност, ипак је у Институту после објављивања књиге поведена кампања против мене. Чак је на службеном састанку колектива саопштено да сам написао књигу без званичног одобрења, те да је књига изложена и да се продаје у свештеничкој Задрузи, што је требало да подупре претпоставку да је написана у ве-ликосрпском духу, те да сам тако на дрзак начин прекршио Уредбу о забрани војним лицима да без одобрења пишу за цивилне издаваче. После састанка од мене је затражено да без одлагања напишем молбу за пензионисање. Одбио сам да се повинујем њиховом захтеву и рекао да је ред да начелник Института састави наредбу за моје пензионисање, јер је боље упућен шта треба написати у образложењу за неодложно пре-времено пензионисање официра.

У међувремену добио сам неочекиван адут против ових „надобудних“ чувара антисрпске партијске линије. То је била велика фотографија Јосипа Броза Тита која је снимљена у његовој резиденцији у Карађорђеву: на фото графији се види Тито у кућном капуту за радним столом, његова унука Свет-лана и једна пудлица, а на столу моја књига са омотом у ко-лору и веома читким крупним насловом „Солунски фронт Зејтинлик“, тако да се добро види име аутора и наслов књи-ге. Никада нисам ни у сну очекивао тако нешто, будући да до тада, а ни касније, у својим бројним књигама и истори-ографским радовима никад нисам наводио Титово име. Схвативши шта имам у рукама, фотографију сам склонио у касу а да о томе никоме ништа нисам казао. Чекао сам даљи

20

развој догађаја. Ускоро су у моју канцеларију дошли генерал Фабијан Трго и пуковник Урош Костић да саопште велико незадовољство највиших војних фактора мојим поступком, те су ми наредили да одмах напустим канцеларију и Институт. Отворио сам касу и извадио Титову фотографију и ставио на сто, Изашли су из моје канцеларије постиђени.

Тако сам се неочекивано ослободио беде и на миру на-ставио да пишем о ослободилачким ратовима српског на-рода. Али Трго није престао да омета штампање мојих књига. Тако је по његовом наређењу моја студија „Србија, Солунски фронт и уједињење 1918. године“, коју сам одбра-нио као докторску дисертацију, десет година држана под ем-баргом. На омоту ове књиге коју је у целини објавило НИП „Књижевне новине“ 1984. године, цитирао сам наредбу на-челника ВИИ о забрани штампања рукописа у којој се каже: „Због тога што је аутор одбио да свој рад наслони на дела Јосипа Броза, Едварда Кардеља и Владимира Бакарића и других југословенских марксиста, и да управо та чињеница објашњава слабост рукописа“. Ни то ме, међутим, није по-колебало и навело да се придружим режимским историча-рима који су се са омаловажавањем односили према српској прошлости и као такви уживали у многим незаслуженим привилегијама на рачун српског народа.

После десетак година од првог издања, на молбу Новин-ско издавачког предузећа „Дечје новине“ из Горњег Мила-новца, припремио сам, уз сагласност „Југословенске ревије“, друго издање књиге „Солунски фронт – Зејтинлик“. За ново издање изменио сам и ранији предговор и преуредио текст о Зејтинлику, тако да су сви делови књиге уједначени и пот-пуно поуздани као историјско штиво, коју сада, ево, као треће допуњено издање објављује Републички завод за заштиту споменика културе Србије у Београду.

Поред моје књиге о Српском војничком гробљу у Солуну објављене су још две књиге о овом гробљу. Прву, омању, врло лепо илустровану књижицу „Српско војничко гробље у Зејтинлику – Спомен албум“, објавио је стари ратник и новинар Војин М. Ђорђевић 1978. године са списком имена