ФУНКЦИЈЕ НОВЦА

Новац је настао спонтано, из економских односа и резултат је развоја друштва.

Основна особина новца је општа прихватљивост. Функције новца су: мера вредности,

средство промета, средство плаћања, новац као благо и светски новац.

Новац врши функцију мере вредности тако што се мањом или већом количином

његове вредности може изразити вредност било које врсте друге робе. Помоћу новца се

изражава вредност свих роба, оне преко њега постају квалитативно једнаке и

квантитативно упоредиве. Новац није различите робе учинио међусобно упоредивим.

Заједничко свим робама јесте да су резултат људског рада (у њима је материјализована

мања или већа количина апстрактног људског рада). Тако изражена вредност робе

представља његову цену. Према томе, цена робе је њена вредност изважена у одређеној

количини новца. Цена је новчани израз вредности робе. Новац у функцији мере

вредности служи да посредством цене изрази вредност робе. Није потребно физичко

присуство новца да бисмо сазнали колико роба вреди, довољно је да знамо јединицу мере

вредности.

Полазећи од дефиниције коју је дао Џон Галбрајт да је новац оно што примамо

или дајемо када продајемо или купујемо добра и услуге, можемо приметити да из тога

следи још једна основна функција новца: он је средство размене. До настанка новца

размена се обављала директно, непосредном разменом робе за робу, тј. трампом. У

оваквом облику размене употребна вредност се размењује другом употребном

вреднодношћу, што се може приказати обрасцем: Р – Р. Настанком новца процес

купопродаје одвија се кроз две потпуно независне фазе: фаза продаје (Р – Н) и фаза

куповине (Н – Р). Функцију прометног средства новац обавља када служи као посредник

у размени. Потребно је његово физичко присуство да би обављао ову функцију. Да би

физички био подесно средство размене, новац мора бити лак за ношење, мора бити

означен различитим именима и не сме бити лак за фалсификовање.

Из ове две основне функције новца разликујемо следеће изведене, тј. секундарне

функције новца.

Новац у функцији средства плаћања – Учесници робног промета су приликом

купопродаје за продату робу добијали одмах, као противвредност, одређену количину

новца. Међутим, све се чешће јављају случајеви да се за продату робу не може добити

уговорена количина новца. Нпр: купцу је потребна одређена врста робе, он прихвата

услове понуде од стране продавца, али не располаже потребном количином новца да би

је одмах и платио, јер за производњу једне врсте робе треба више, а за другу мање

времена, нека се роба може продати тамо где је и произведена, а друга мора путовати на

друго тржиште, као и др. околности. Продавац прихвата продају на одложено плаћање и

то је продаја на поверење, „на кредит“, с тим што купац нуди неку врсту гаранције да ће

цену те робе исплатити у договореном року. Значи, у тренутку купопродаје новац

уопште није присутан. Он обавља функцију мере вредности као „претпостављени новац“,

а не као средство промета.

Новац као благо – Када продаја робе није истовремено праћена куповином, новац

излази из промета и „зауставља кретање“, тј. повлачи се из оптицаја. Учесници у промету

почињу да га задржавају и сакупљају (акумулирају). Новац тада постаје општеважећи

представник богатства и моћи, а истовремено, у свако доба и без тешкоћа, може се

претворити у било коју другу врсту робе. Богатство је у давној прошлости имало

углавном натурални облик. Код словенских народа стока је била оличење богатства. У

савременим условима, благо представља новац који је повучен из оптицаја и тезаурисан

као оличење вредности, богатства и друштвене моћи. Постоје различити разлози да

појединци повлаче папирни новац из оптицаја. Један од основних разлога је тзв.

одложена потрошња. Нпр: сезонске куповине, куповина предмета веће вредности

(аутомобил, кућа, намештај). Појединац је заинтересован да чува новац ако је његова

вредност стабилна. Наравно, постоје разлози да и привредни субјекти тезауришу

папирни новац. Међутим, за разлику од појединаца, они тај новац намењују за куповину

машина и постројења, замену дотрајалих средстава, нове инвестиције итд. Банке данас

имају велику улогу у штедњи, али са становишта друштва тај новац није повучен из

оптицаја јер га банке не искључују из промета.

Ниједна држава не може имати толико богату и тако разноврсну производњу да би,

у економском смислу, била „сама себи довољна“. То намеће потребу укључивања једне

земље у међународну робну размену. Тако се јавља и светски новац. Куповина и

плаћање робе у међународном промету регулише се на јединствен начин. Новац је у

функцији светског новца ако служи за међународна плаћања свих врста обавеза, јер је

прихваћен свуда у свету. Светски новац врши функцију мере вредноси, средства

промета, средства плаћања и средства за згртање блага.