Под сенком крила

Предраг Брајовић: Под сенком крила

Предраг Брајовић

ПОД СЕНКОМ КРИЛА

Необична повест о Јохану Т. Гуршићу, тумачу српског језика

1


2


ПРОЛОГ

3


Послушајте, моја љубазна братијо,

Што се трефи у прошасте рате,

Како Немци Белград изгубише,

Како ли га Турком предадоше.

После принца Евгенија мача

Нагледај се за Белградом плача!

Орле, орле, ти великохвални,

На Дунаву Белиграду славни…

Историја београдска (из Песмарице Теодора Добрашевића, 1763)

4


I

5


Једног од јаре отежалог летњег дана 1732, двадесет прве године

владавине Његове царске светлости Карла VI, нарастале су сенке зидина и

бедема града који је историја памтила под разним именима а међу њима

његови данашњи становници брзоплето изабрали Београд. На улицама и по

кућама бодро су се палили фењери и свеће, и тама, која се као свилена марама

лелујаво спуштала на град, доносила је, са истока, ваздух хладан као воде двеју

блиских река.

Већ је подоста времена било прошло откако су опсадне трупе

племенитог Евгенија Савојског, охрабрене обилним следовањем вина и ракије,

на препад разбиле турску војску која је градској посади пристигла у помоћ.

Након тога заповедник београдске тврђаве са источњачком помиреношћу

потписао је предају, и убрзо, на путевима што воде ка Цариграду, појавише се

поражени агарјански одреди праћени варошким становништвом. У буци и

метежу, који се налик досадном псету око њих врзмао, побеђени су из даљине

препознавали још само понеко витко градско минаре, све док и оно не би

ишчезло већ за првим брегом или густим и високим крошњама дрвећа. У

освојеној тврђави ветерани Евгенијевих бојева после су се присећали тог доба,

и причали да султанова војска није ни била достојна „славе њихових сабљи и

6


пушчане танади“, јер беше скупљена наврат-нанос, плаћена лажним дукатима

и стеницама у постељи, мада је, истина, била многобројна као и „стабла шума

из којих су се појавили“. Срби, војници, који су у овим победама учествовали,

нису говорили ни оволико. Уосталом, многи од њих убрзо напустише град и

настанише се тамо куда су их невидљиве војне канцеларије распоредиле: на

два дана јахања унаоколо Београда Луна је царовала још једино на небу.

Варош се од тада беше раширила. По улицама у које се увлачио мрак,

шетали су се њени становници доспевајући каткад до дебелих, недавно

изграђених зидина на којима су се досађивале страже. Са друге стране, путник

који је друмом улазио на главну капију, крштену по принцу Александру

Виртембершком, гувернеру Краљевине Србије — како су се најчешће обраћали

овом владару — могао је угледати, са заравни на чијем је ободу стајао од суше

готово свео виноград, изломљене обрисе новог утврђења, који су се, понекад,

наизглед хировито и без плана, спајали у претећи оштре краке и камене

испусте. Град је, издалека, наликовао некој огромној и отежалој звезди,

полеглој на кратки одмор, па би се путник запитао — са истим оним чуђењем, с

којим су неких два века касније грађани Београда посматрали једну другу

звезду, црвену као ватра која је од борби понегде још увек тињала — каква то и

колика сила иза ње стоји кад и сама њена појава изазива страхопоштовање. У

одговор царски секретари навели би име Карла VI и суму форинти која је попут

цигала положена у бедеме тврђаве, потом доставили списак пукова и батаљона

у њеним касарнама, и при том, свакако, споменули и немале властите заслуге,

посведочене хрпама калиграфски исписаних рескрипата и рачуна. А римски

Папа, на све то, само би презирно одмахнуо руком, и као разрешење тајне силе

која се пред путником указала рекао на тврдом латинском језику Fides, мада је

и сам тих година по целој Европи разаслао изасланике који су скупљали

прилоге за утврђивање насеља на новим границама са Турском.

7


У сваком од одговора било је помало истине, како је и казивао списак

градских бастиона: крај њихових круништа и доњих отвора за топове, по

хладним ходницима с пушкарницама, у складиштима оружја и муниције —

свети Фрањо, свети Карло, свети Бенедикт, чија су имена носила нека од

утврђења на спољној фортификацији, стајали су заједно на стражи с форинтама

плаћеним војницима Карла VI. Као и пре и тада су се у Европи убеђења вере

бранила топовима и плотунима, чујнијим неголи што су свештеничке

проповеди и молитве, и на све већу славу Божју у многим једноверним

крајевима подизана су нова и нова утврђења. Београд, или Белиград, како су га

звали српски староседеоци, словио је за једно од најтврђих.

У мрак што је полако падао на престону варош Краљевине Србије, са

Цариградског друма на главну капију, из које је и по дану била хладноћа, ступао

је преко моста Јохан Гуршић, тумач за српски језик принца Александра.

Добацивши две-три речи војницима на служби он прође, незаустављен, кроз

засвођени пролаз за пешаке. Њега су уосталом у Београду сви знали: и трговци

и војници, и писари и официри, и грађани и свештеници разних вера — сви

којима су тумачеве услуге икада затребале. Граду у коме се неретко чула

вавилонска пометња језика Јохан је вазда био верно на служби, не иштући

много и тек повремено гунђајући себи у браду: писао је и преводио ко год да

затражи. Говорило се, о њему, да нема језика који му је непознат, и још се

никад не беше десило да у каквој прилици не буде од помоћи, премећући речи

са једне на другу страну као ћилибарске бројанице у својим рукама. Један од

царских официра, пегави и крупни мајор О'Малриен, често је у шали искушавао

Гуршићеву ученост поздрављајући се с њим уз понеку бестидну псовку свог

матерњег језика, на шта би овај, затечен, увек изнова поцрвенео.

Ова добрућудна људина волела је принчевог тумача и спадала у његове

ретке пријатеље. Они други пак причали су о Јохану свашта, од тога да се

школовао у Риму код језуита, где су му пре много година у изглед стављали чак

8


и место Црног папе, па све до мутних и у пола гласа изговорених оптужби да се

Гуршић, ноћу, у једном од преосталих амама, издвојен од света бави магијом и

враџбинама. Мучаљиви тумач и сам је овим гласинама нехотице допринео, не

рекавши никад ко је, одакле је и откуд он, учен, у граду близу којег се

завршавало једно царство а почињало друго. Заузврат, О'Малриен је свима

добронамерно разјашњавао да је Јохан родом из Осека или Трста, да се

школовао у Паризу и Италији али сигурно не код језуита, и да су га његова

словенска крв и сигурна зарада довели овде на границу — и потом се,

притешњен туђом неверицом, клео да је то једина и права истина, иако је ова

оскудна биографија и код њега самог будила сумњу. Јер зналац многих језика

мајору се није поверавао, већ су се подаци из његовог живота могли тек

случајно сазнати из занесених описа градова и људи које је упознао, или из

прича о давно умрлој мајци, Немици из пренасељених крајева око Рајне,

одакле се многи у Београд беху доселили. Од оца, по свој прилици трговца,

Јохану је изгледа остала навика да носи дугачке кафтане попут оних на српским

„терговцима от лађа“ —„Großista“, како су их у немачком делу града звали, не

разликујући се тако нимало од варошана чије је расправе и бескрајна ценкања

најчешће преводио. Немајући склоности за маријашка надмудривања, Јохана

су њихове препирке брзо умарале, и тада би почео да мрмља себи у браду —

тресући кудравом главом као пепељасти арбанашки овнови — на латинском и

грчком, на француском и тосканском, све док се погађања не би свршила, јер се

ти трговци не хтедоше олако одрећи ни њега ни дуката из својих кожних кеса.

О'Малриен га је неколико пута избавио из тих трговачких теснаца, просто

вукући га за широке рукаве и издашно грдећи на свим познатим му наречјима

„проклете Латињане, Грке и Цинцаре“ који би за једну форинту и фунту меса

зубима човеку откинули а камоли до дуго у ноћ због властитих послова

задржали смушеног Јохана. Тумач се стога и вечерас кретао по ободима улице,

желећи да избегне неког од познатих који би га својим послом одвукао. Журио

9


је да се нађе са митрополитом српским, Вићентијем Јовановићем; њих двојица

су се добро знали, махом службено али и због тога што је православна црква у

Београду у своје приложнике (а можда и вернике) радо бележила и име Јохана

Гуршића.

У двема српским београдским црквама често су га виђали како током

службе отпева, по грчки, боље и од самих певаца, стреса се главом, крстећи се,

док му је свилом везено нарукавље качило затупасти и надоле повијени нос, а

потом по завршетку богослужења, не задржавши се дуго, одлази пут дунавског

дела вароши. Прилоге је радо давао, особито када су прикупљани тзв. школски

новци, од којих су Срби плаћали најмљене учитеље, мада је при том сваки пут

понављао да би ваљало српској деци и немачки језик учити, ако не и сам

латински, јер „между народима и верама в ползу јест разуметисја“. Неуко

београдско свештенство мрштило се на ове речи, бојећи се да туђи језици,

попут туђих жена, могу на свакакво зло навести и од родне вере раставити

њихову паству — мрштило се, дакле, али и ћутало, тим више што је Јоханова

рука била издашна а његово дружење са покојним митрополитом Мојсијем и

садашњим, Вићентијем, у граду свима добро знано.

Цркву светог Јована Крститеља, у Новој српској вароши — која се

налазила ван градских зидина, на обронцима према Сави — тумач је често

посећивао дружећи се са тамошњим свештенством. Један од њих, отац Теофан,

тог летњег поподнева му је као успут у разговору споменуо како га кир

Вићентије жели што пре видети, те би им ваљало да угодну расправу скрате а

времена за причу биће и касније. (Отац Теофан је, свакако, био најученији међу

Србима, и тумачу због тога беше особито мио.) Пошто се у речима његовог

пријатеља зачула молба, Јохан се са предлогом невољко сложи и одмах крену

назад у град. На несрећу, на самој порти налете на господар Луку Ћурчију, који

га просто одвуче до градилишта властите двоспратне куће и натера да скоро

два сата остави преводећи тврдоглавим вестфалским зидарима све његове

10


примедбе — о неравним улазним степеницама, климавим кованим решеткама

на прозорима, о окнима која су се као ветроказ клатила, о црвеним уместо у

жуто обојеним шпалирима испод таванице — и тако у бескрај, до у сваку

ситницу. Та још незавршена кућа, причало се, личила је на оне бечке, најлепше,

баш као што је и сама Нова српска варош наликовала на неко од предграђа

славне престонице. Упркос званичној политици Царевине, која је католичким

поданицима у свему давала предност, насеље на савској падини понекад је

достизало сјај и богатство бољих немачких кућа. За то су једнако били заслужни

подмитљивост службеника Карла VI колико и упорност с којом су српски

трговци остваривали властите намере. Тако је и Гуршић узалуд настојао умаћи

Луки Ћурчији, па градилиште напусти тек пред сумрак, скупа са уморним

радницима.

Пошто се напокон решио имућног Србина, са друма који је водио пут

Александрове капије, Јохан опази на сату торња изнад зидина да је већ

добрано прошло седам, после чега убрза корак не би ли митрополита затекао у

двору. И журним ходом он прође крај стража и преко Paradenplatza испред

Велике касарне, за чији је сваки прозор био заденут црвенкасти колут залазећег

сунца, па је личила на раскошни лустер са стотинама свећа: по граду су се већ

палили фењери, хладан ваздух струјао је са двеју река а ноћ доносила

олакшавајућу свежину. Када је на сату Немачког магистрата звоно реско и лењо

избијало осам, Јохан Гуршић се, промакавши крај Слане чесме, обрео пред

вратима митрополитовог двора.

На улазу га пресрете један од двојице Вићентијевих личних слуга, обучен

у црвену ливреју са неколиким жутим гајтанима на копче, из које је вирила

прљаво бела јака. Он му на исквареном српском рече да је митрополит „у

зеленом залону“ до којег се најбрже долазило стазом што је водила кроз

двориште, тик мимо маленог рибњака са наткровљеним бунаром. Јоханове

меке ципеле тонуле су у фини бели туцаник по којем је газио док је замишљен

11


пребирао по мирисима пристиглим у ветру са реке. Доле, испод двора, споро је

текла Сава. Носнице је још дражио запах неколико уз доксат поређаних

лимунових стабала у великим дрвеним саксијама, којима се митрополитов

двор нарочито поносио. Ови мириси, у меком и прохладном ноћном ваздуху,

још снажније су се осећали, мешајући се један са другим као играће карте по

многобројним градским биртијама. Одсутног погледа и тресући главом тумач је

већ ступао на степенице које су водиле до Вићентијевих омиљених одаја, када

му по танким и развученим уснама са наусница капнуше неколике грашке

зноја. Још једном полако искренувши унатраг врат, он осмотри двориште под

светлошћу усамљеног фењера. На небу још не беше изашао Месец.

Вићентије Јовановић, митрополит београдски, сачекао је свога госта на

вратима. Био је обучен у свечану оперважену пурпурну мантију, од горњег до

доњег краја једнаке ширине. Очигледно се спремао у посете немачкој господи.

Гост и домаћин били су стари знанци и засели су један преко пута другог, за сто

изувијаних ногу као слова у свесци која се на њему затекла. Јохан се са

Вићентијем познавао биће већ десет година, и гледао је његов успон, као што

се гледају деца кад расту, замерајући му у себи гордост и самољубље. У

Београду нико није имао негованију косу од самог митрополита, црну и сјајну,

што је падала у дугачким таласима испод црвеног ћелепуша. О шестопрегу и

каруцама, о амовима са свиленим китама, о новој ливреји за послугу брујала је

цела српска варош а на оно што беше истина додавало се — у таквим се

приликама додаје — преко сваке мере и за неверицу, па се навелико причало

да је само за једну гозбу митрополит на колаче потрошио свих три стотине

форинти. У свеску на столу, тумач је једном случајно видео, Вићентије је

бележио све расходе и приходе али и своје скривене мисли, па, веровао је

Јохан, било би ту штошта да се прочита, и опет, штошта да се разјасни, ако за то

прилике икад буде. Ма како да се о митрополиту говорило Вићентије је, за

Србе, успевао подоста да код немачке администрације изради, немилице

12


дајући мито и даривајући, пренамажући се и делећи комплименте, докле

његове разроке очи, брже од испалих крајцара, не би опазиле да ће се

саговорник под упорним наваљивањем скршити као што су се сламале и

главчине претоварених сељачких кола. И у тај трен он би прискочио, са правом

и паметном речју а не тврдим мишицама, па се мољеном чинило да је он тај

коме митрополит помаже и услуге чини, а не како стварно беше — обрнуто.

Митрополит је и разговор с Јоханом почео тако да угађа. Његово

усукано, мутно и бледо лице, по боји налик на хартију пенџерлију која се још

гдегде у Београду могла видети, надвисило би се на трен над принчевог тумача

а потом устукнуло (рекло би се да га од нечег беше спопао страх), при чему су

се глас а и држање нагло мењали, и постајали мекани и присни као и јастуци

размажено разбацани по тапацираној софи у салону. Јохан са нелагодом

помисли да га тај високи архијереј вреба — и савске роде тако стрпљиво чекају

на жабу — све док му пажња не попусти, па да од њега затражи, и добије, и оно

што иначе никада не би добио, као да је он, Гуршић, кмезави немачки

господичић, навикао да му се свагда угађа и у свему даје за право. Стога круто и

по трговачки, како би прекинуо већ много пута виђено пренемагање, он замоли

Вићентија да му напокон изложи ствар због које га је позвао.

Да се сам римски Папа тог трена пред њим појавио, учени Осечанин, или

Тршћанин — свеједно, не би се више забезекнуо неголи саслушавши оптужбу

која је на његову душу налегла. Кир Вићентије, увидевши да по своме ништа

неће постићи, ману се свих лукавстава и сладости те поче мирно да госту

излаже како се по српском Београду, нарочито међу простим светом, ево већ

годину дана све више и више прича о Јохану као вешцу, који шурује и с

Немцима и с језуитима, и на штету словенског народа ради, па би требало, тако

неуки пук верује, да се Јохан јавно и то баш митрополиту исповеди, не би ли те

гласине једном заувек као у рупи у земљи нестале; а ако се то не догоди,

обећали су неки општински таначници, српски народ неће ни походити нити

13


даривати цркве у које Јохан свраћа. Кир Вићентије даље каза да његове речи не

треба за зло држати, јер кад су „путеви тешки от снегова“ а других путева нема,

онда се мора кроз сметове и кал возити, па у овај мах ни њему ништа друго

није преостало но да све ово „часноме господину“ — тад први пут откако су се

знали митрополит Гуршића ослови с господине — потанко и с миром насамо

предочи, и замоли га да граду по вољи учине. Он сам, додаде, у ове

бесмислице не верује, али мора се признати и да је Јохан њима много

допринео, и хранио их неопрезно, као да не зна какво је „јестаство чловеково“,

држећи по васцелу ноћ упаљене фењере у свом за стан преуређеном амаму а

не пуштајући никог да у њега уђе, па чак ни мајора О'Мулриена — по немачки

изговори митрополит ово презиме — нити светог и богоподобног оца Теофана,

ни по ноћи, дакле, а камоли по дану, и кад тако важи за његове пријатеље,

народ мисли да ту мора нечега бити. Пратећи тракасте преплете лозе испод

таванице, обојене жуто и с црвеним цветовима, митрополитове реченице су се

низале све даље, док Јохан најпосле не чу и да уму људском јесте подозриво

знање толиких, па и посве непознатих језика, те се не треба народном

мишљењу чудити да иза свега тога стоје нека чуда и магије, а што се тиче

језуита, српски капетан Илија Стратимировић прича, и даље се попут у јесен

опалог лишћа по квартирима и на чесмама нашироко разноси, да Гуршић из

њихове цркве не избија, што је и Вићентију Јовановићу, лично, посведочила

једна од придворних служавки. И стога да се Београду по вољи учини —

завршавао је тај пурпуром осијани свештеник — ваљало би удесити исповед, па

макар она и не била јавна, јер довољно је да буду присутни тек неколики

свештеници, „часноме господину“ сви познати, а све се може завршити овде, у

капели у приземљу, ево већ сада, ако није на сметњи и на великом терету, те да

се та прича о вешцу једном засвагда угаси. У супротном — и ту се први пут

повиси покровитељски и проповеднички глас — Јохану Гуршићу мораће се

14


забранити приступ у све српске православне цркве… На ове речи кир Вићентије

се напокон устави и упиљи у свог госта чекајући на одговор.

Принчев је тумач доиста био забезекнут саслушавши шта му све иза леђа

раде и мисле. У лице му је ударала јара од врелог летњег поподнева а поглед

му стајаше прикован за позлаћени митрополитов дивит на столу са звонцетом и

маказама у футроли.

За све време кир Вићентијевог говора Јохан Гуршић је тресао главом а

дуга истањена сламната коса лепила му се иза зажарених и знојних ушију.

Млад и витак у телу, сада је дрхтао у грозници, једва се уздржавајући да не

подигне рубове кафтана, што му се чинило као једини лек за врућину која га је

облила. У себи се прекоревао што већ подуже не беше ништа учинио да

објасни подозриве погледе сељака и надничара по црквама, као ни загонетне и

сажаљиве смешке и Луке Ћурчије, и Максима Хаџи Петровића, па и многих

других — „терговаца от лађе“, или абаџија, капамаџија и сапунџија, с којима је

иначе био у добрим односима. „Трговци ко трговци“, мислио је Јохан, „од шаке

ми измерише лакат.“ Јер једино се на њих љутио, знајући да у ове бапске приче

они сами не верују, барем они паметнији и ученији међу њима а таквих је, на

правди, било подоста. Тиштало га је то што напокон разуме да овде њега за

неког пајаца држе, доброг кад треба од помоћи бити или из збрке језика и

наречја знањем требити дукате, а мимо тога — он служи за подсмех свима, баш

свима, осим тромом уму народном, који га, гле чуда, још и за вешца прогла-

шава.

Права је истина била да од тог трговачког pajazza нико није верније

бранио, пред немачком господом и официрима, српске интересе и права,

бивајући каткад и принцу лично толико на досади, да је овај, несхватљиво, и

попуштао пред изреченим молбама, што је код многих изазивало подсмех и

недоумицу.

15


Јохан је у међувремену устао, ослонивши се при том бескрвним шакама

на сто, чија га је плавкаста чоха задржавала да онако погурен не склизне пут

митрополита. Тело му и даље беше малаксало и дрхтаво, и чинило му се туђе,

њему не припадајуће, а под прстима и длановима навирао је хладан зној. Хтео

је да се окрене и без речи оде, али нешто га је ту задржавало, можда жеља да

коју реч у своју одбрану каже, можда срам и стид што му уопште на памет пада

да се брани, па је отежалим ногама неодлучно цупкао с једне на другу, док му

чоха, изненада, заиста не склизну под шакама: као лист папира он се опружи

преко митрополитовог стола. Лица им се беху на педаљ приближила а кир

Вићентије се, придигнут, с чуђењем надносио над постранце положену главу

часног Јохана Гуршића. Из тог положаја тумач је угледао две крупне ноздрве,

препуне ситних црних длачица, што га наједном подсети на орлова раширена

крила, те намах, не од своје воље, поче тако преваљен да одсечно говори:

„Честњејши господару, слишах и слишах, но васхтео би и аз нечто

приповести. У хитошти придох, да з вами, јако пријатељ с пријатељем беседим,

пак вижду јако то јест невазможно. Ибо на мене тешко обвињеније свалисте.

Аште ваштац јесам, Бог мени судити будет, а не умствијем нејаки род

чловечески. Ва церкви серпскије не буду ходит, но знадите — аз несам герлица,

па да могу, јакоже она дубраве мења, веру своју очинску мењати. Васхтедне ли

Бог да здје умрем, без причештенија и помена, тамо, горе, Он ва благости

причестити ме будет. Убо в адским огњеним језицима, како воља Јего. Ибо

никаквог исповеданија мојего не будет.“

Већ на почетку говора принчев тумач беше се опет усправио, али сада са

рукама и ногама овлаш и круто раширеним, што му није сметало да по свом

обичају свеједнако клати главом. Изрекавши љутито последњу реченицу, нагло

се, у окрету, запути ка излазу, при чему се рубови кафтана раширише као

птичији реп. Силазећи низ степенице, мислио је није ли требало још нешто

рећи, како би се побила та од пуке злости људске сачињена опадања — ето, на

16


пример, да је у језуитску цркву ишао како би слушао новог, из Мајнца тек

дошавшег оргуљаша, или то да капетан Илија Стратимировић, биртијаш и

принчев удворица, о њему посвуда злу реч проноси, јер се Јохан на њега беше

пожалио коморском саветнику Алтеру што је на грочански дистрикт, где му је

било дато у закуп да прикупља порезу, такав намет био ударио, те је он стењао

више него под Турцима — па даље, све даље, тонуо је Јохан у вир који га је

ухватио — „и то, то да знам језике, али не што сам се накитио вина, како су

овде ради веровати, већ мене и туђи гласови слушају, јер вером се крепих док

сам над књигом седео, ја подсмевало трговачко и вештац убогих, ја који дођох

у мочваре и блатишта њихова, ја који с њима на гробљима плаках, ја… “— и

ређала су се, све у круг, попут лопатица воденичног точка, та „ја“ у која је Јохан

свој јед и бол изливао.

Са доксата митрополитове слуге подгуркивале су се назирући једва

видну прилику која је узмаханих руку и журног корака пролазила кроз мраком

притиснуто двориште. Изашавши на главну капију, Гуршић се калдрмом поче

пењати ка своме амаму, често трљајући нос као да је из њега хтео да одагна

тешке мирисе двора. У пристиглу ноћ са његових усана и даље су тихо падале

речи пре него их надгласаше све чешћи пролазници и звекет клопарања

колских точкова. На домаку Велике касарне метеж је већ био толики да Гуршић

неопажено откључа своја врата.

На путу до куће, срећом, никога није срео.

17


II

18


У касну јесен те године, после дугог избивања, принц Александар се

беше вратио у град. Овај пут нису га дочекале топовске салве, као онда, пре

пуних дванаест година, када је у Београд по први пут ушао са високом титулом

Председника администрације краљевине Србије; уосталом, испоставило се

убрзо, принц је више волео да буде ословљаван, кратко и просто — као

гувернер, јер су му се свемоћне канцеларије царског Беча тако чиниле даљим и

безопаснијим. Дакле, гувернер Србије, Александар Виртембершки, изашао је

једног београдског поподнева из блатних, некад сјајноцрних кочија, залупивши

тако бесно врата за собом да је њихово окно пукло у парампарчад. Рука му

потом неодлучно застаде у ваздуху, принесена на неки невидљиви пољубац, и

на пруженој белој рукавици освану црвена мрља: племенита крв наследника

виртембершког престола истицала је из мале посекотине на кажипрсту.

Међу постројеним официрима настаде жамор и комешање. Док су

једни, врпољећи се, неодлучно стајали, неколицина притрча да се принцу нађе

у помоћи. Рањеник је наједном био опкољен тророгим шеширима високих

пера, која се беху узмувала око његове главе. Од пута уморне и поднадуле очи

гледале су у те перушке као да их први пут виде, као да им није јасно шта ће

оне ту, око њега — не схватајући, чак, у тој гунгули, ни ко су ти официри што се

19


услужно надносе над повређену руку, ни зашто се око једне ситнице диже

толика бука. Александар се, ипак, беше брзо прибрао, и вратио свом

пређашњем расположењу, па се поче дерати и руком пробијати кроз нагло

створени метеж. На војним униформама које би расечени кажипрст додирнуо

остајао је малени печат, и у исто време, по сенкама стешњеном тргу пред

принчевском кућом, разлегало се да „то није ништа“, јер „крв није вино, па да

треба жалити“, и потом уследише многе друге реченице у којима је цена крви

падала као што падају цене рибе у мрсним данима београдске пијаце.

И заиста, виртембершки принц до крви, и туђе и своје, није много

држао. Погибије властитих војника гледао је из најбољих позоришних ложа,

како је козерски волео да каже, мада је и сам учествовао у тим милитарним

комадима, који су се, по ондашњој Европи, често и радо давали. На додељеним

позорницама његова улога никада није била незнатна: будући да је по природи

био частољубив, у бојевима се показао безумно храбар, како то и бива код

таквих, славе и победа жедних људи. У души мушичавог принца ипак се

понешто изменило откако је постављен за гувернера Србије. Његову жеђ за

ратним успесима полако је али сигурно надјачавала једна друга — коју су вино,

жене и особито новац са немерљивим и пречестим успехом толили. Стога су из

Мађарске редовно пристизала бурад, која је принц испијао и у најобичнијим

биртијама, том приликом затвореним за обичне госте, и са заклаћеном

стражом на улазним вратима. Сутрадан, оно што се унутра догађало, са

поносом су препричавали хвалисави официри, мада у њиховим причама често

беше детаља због којих би неко, попут Јохана Гуршића, засигурно јарко и

стидљиво црвенео.

За време свог боравка у Београду гувернер је у свакој згоди пијанчио,

док је на путовањима једино пазио да припит не уђе у кочије. Од њиховог

дрмусања, истина ублаженог опругама и кожом постављеним седиштима,

припадала му је таква мука да је неретко знао повратити. Но сада, при доласку,

20


то није био разлог његовог беса и зловоље. Протеклих шест месеци, заједно са

паоцима високих точкова, вртела се принчева судбина по путевима, канце-

ларијама и дворовима Царевине, јер жалбе на његову владавину беху толико

нарасле да је Дворски ратни савет у Бечу хтео да га с положаја смени.

Александар се због овога испрва није много бринуо, полажући наде у братића

Еберхарда, владара Виртембершке кнежевине, који је, у шта се својим очима

уверио, лежао на самртничкој постељи: смрт овог бездетног старца извесно би

га усточилила на завичајном престолу. Али, старина се није хтела тако лако

растати с душом, већ је, штавише, након једног изненадног опоравка

Александру по гласницима поручила да му је џабе што је толики пут потезао, и

да би му било боље да се потегне за уши. Принц је на крају ово и сам увидео, и

посрамљен и понижен напустио домовину.

Ни у Бечу није много боље прошао. Његово смењивање је, пред саму

одлуку, зауставио остарели Евгеније Савојски, припретивши му да је ово

последњи пут што га због некадашње војничке храбрости узима у заштиту, те би

му ваљало да се призове памети, да не би, коначно, и затвора допао, због

проневера за које сви царски министри знају. Евгеније је све ово изговорио у

неколико кратких реченица, при чему се његова омлитавела зечја усна

презриво и с подсмехом мицала. Александар је затим једино могао видети већ

поодмакла леђа једног од најмоћнијих људи Европе.

У Београд се, зле воље, тако вратио Александар Виртембершки. Пред

његовим двором стајала је свита постројена у знак добродошлице, али, још из

кочија, њему се све то учини као нека лакрдија, а „Принчева палата“, како су у

граду његову кућу звали, подсети га на неку од Евгенијевих штала. У њему се

стога све узмути подижући у ковитлац талог горчине који је с дугог пута донео

— сећања на раскош туђих дворова, на језера у којима су се огледали, на

златан сјај из њихових предворја, где су сводове уздизали неки од терета

повијени дивови, меке пути и дивних мишица, уздизали отмено и ипак лако,

21


као што се по таквим дворовима живи, а не као овде — лети под жегом а зими

с оштрим и досадним ветровима, без блиставих балова и племићких ловова,

када од кевтања паса одјекују шуме, и коњи се пропињу збацујући неопрезног

јахача. И мутним погледом осмотривши ту своју палату, и дочек који му је био

приређен, Александар гневно помисли да је Београд од правог живота далек, и

провинцијски забачен, па му се властити повратак учини као нека врста

незаслужене казне која га је снашла само због незахвалности Царевине и

жилавог здравља братића Еберхарда. А потом изађе из кочија…

Када су, нешто касније, две ужурбане слушкиње скупљале стаклену

парчад са трга, он се беше већ успињао степеницама ка просторијама на првом

спрату. Иза њега је, послушно и тихо, ишла цела свита службеника и официра,

гледајући како у ритму корака испод заталасаног огртача у свили беласају

принчеви танки листови. Дошавши до самог врха Александар се осврну и викну

гомили под собом неколико једва разумљивих речи, а зрна тог грозда који га је

пратио расуше се у непријатној тишини. Даље је наставио сам, па ушавши у

радни салон приђе прозорима окренутим ка Дунаву. Тамо је дуго, дуго стајао,

стежући марамицом у левој руци болно расечени кажипрст.

Његова, „Принчева палата“, која га је толико озлоједила, свакако није

личила на неку од Евгенијевих штала. У ствари, истина је била да се она мало с

чим могла поредити. Била је то двоспратна, велика кућа, коју су немачки

зидари саградили преуредивши солидно озидани турски хан на дунавској

падини Београда. Некатоличком становништву било је забрањено да на тој

страни града живи, и само су верни поданици Римске цркве имали право да из

домова гледају реку дотеклу из далеке престонице. Но и у тој, Немачкој

вароши, није се могло сакрити да су многе од кућа некада припадале народу

друге вере: и поред свег труда градитеља, и трбушастих решетки на прозорима

у приземљу, малих забата над њима и по целој фасади разбацаних украса, над

којима су, с висине, стражарили неколики полунаги кипови, из палате су, у

22


некој побуни, избијале црте источњачке архитектуре, по чему је ово принчевско

седиште било јединствено у Европи. Гувернер, такође, није био у праву ни за

оно о баловима и лововима, ни за отменост и лакоћу живљења, јер тога је и

овде свакако било, али онако како је у провинцији и ред — са мање раскоши и

сјаја.

Тек кад је из ране на прсту принцу напокон престала да тече крв, он

скину огртач и путни шешир, вичући име коморског саветника Алтера. Док је

седао у столицу за уским, лакираним столом, иза његових леђа видели су се

одсјаји Сунца на заталасаној води. Врата су се, утом, нечујно стала отварати.

Већ неко време високи службеник Администрације, Томас Алтер,

спреман је чекао на позив пред принчевим одајама. Знао је да ће га

Александар по навици првог позвати, да би му што пре био предат извештај о

стању државне касе. И тек после, неки од официра, обавештавао је гувернера о

војној ситуацији…

Сјај мача је, у Београду — тих година — све више и више тамнео.

Алтер је, још са врата, угледао принчеву крупну силуету, која се

оцртавала у ореолу светлости са реке. Под столом за којим је седео председник

Администрације, као две туђе, заборављене штуле, извиривале су у килоте и

чарапе утегнуте ноге, неспојиве са крупним телом које се над њима уздизало.

Док је коморник полако прилазио, оне су се брзо скраћивале, и на крају од њих

још само остаде пар скупих ципела са копчама. Принчево лице је и даље

прекривала готово непрозирна сенка, када се, на два-три корака од њега,

зауставио коморник Алтер. Његове очи, надражене одблесцима са реке и

стола, непрекидно су кратковидо и заслепљено жмиркале.

Та игра светлости, у којој се принчев молитељ или саговорник

трептањем и трзањем главе бранио од Сунчевих одсјаја, била је злурада

досетка нарасле моћи и одмаклих година гувернера Србије. У дане као овај,

изјутра или с вечери, положај стола, његов сјај, прозори повезаних завеса — и

23


ведрину која је на небу владала чинили су непријатном. Ревносни Алтер је и ту

невољу често и трпељиво подносио, особито сада када му се учинило да ће,

мимо обичаја, ређање расхода и прихода протећи без замерки, све до трена

када се принц дохвати трошка оправке пута до Војне болнице. Она се, наиме,

налазила ван зидина града, између старог мајдана и Нове српске вароши, и пут

до ње, који се одвајао од Цариградског друма, био је излокан и сасвим пропао.

Алтер је замислио да се то питање трајно реши постављањем на том кратком

потезу најјефтиније камене калдрме. Но када је гувернер Србије чуо за своту на

то потрошених новаца, он устаде са столице и стаде шетати крај прозора,

гласно, чак прегласно, и на крају у вици објашњавајући, да то нема никаквог

смисла, и да је било боље да су пут ка гробљу оправили, јер тамо је његовим

војницима боље — „нико им не пушта крв нити даје прашкове против ветрова“

— те најзад заиска да сазна ко је то одобрио, и чији потпис на рачунима стоји.

Коморник се на овакве испаде био готово сасвим свикао, али се сада нешто у

њему побуни, јер он је, лично, како принц каже, „све одобрио и потписао“. И

зато јетко одврати да болесни војници не могу чекати Његову висост да се

врати с пута, како би се безбедно и читавих вратова до болнице превезли,

пошто је Администрација дужна радити и кад њен Председник није ту а радити,

у овом случају, значило је и потрошити нешто новаца.

Препричавало се, после, по Београду, како је принц након ових

„одважних“ речи (да је Александар у граду био омиљен, оне би биле „дрске“)

помахнитао као на неком од својих бојишта, и викао како су маске напокон

смакнуте и сада зна ко му иза леђа ради, али такође зна шта с таквима треба

чинити, јер потераће он њих све, у Ниш и Смедерево, земљу, к'о паори, да

копају, докле год им не постане јасно — „ј-а-с-н-о“ — да је он, он

Администрација, и њега када нема, нема ни Администрације која ће немилице

и без разлога државне паре разбацивати.

24


Да ли је то коморском саветнику икада постало ј-а-с-н-о, није познато;

зна се само да је двор у Бечу о свему овоме био уредно обавештен, у пријави

која и данас постоји и носи потпис Томаса Алтера.

25


III

26


У пошти која је из Београда путовала за Беч, налазили су се многи

рачуни, документа и грађевински планови, али и пријаве на одлуке и поступке

Аминистрације, и особито често — на њеног Председника. Царски писари су са

једнаком приљежношћу узвраћали на пристигле дописе, па ипак, готово ни у

једном од тих папира, заколаним час на једну час на другу страну, није било ни

речи о онима којих су се те одлуке и решења и те како тицали: имена Луке

Ћурчије, Максима Хаџи Петровића, часовничара Динана или посластичара

Јохана дела Роке, и других, још незнатнијих грађана Краљевине Србије, била су

ту просто бележена у скупним рубрикама војних и пореских обвезника. Само

су, каткад, те подаништвом заслужене анонимности, били разрешени неки од

најугледнијих службеника и официра, и наравно, који од трговаца, као рецимо

пребогати Самсон Симс, код кога се Александар Виртембершки толико задужио

да је овај Јеврејин, по захтеву принчевом и одобрењу Дворског ратног савета,

шест година на име отплате примао све председничке приходе из Беча. У

ондашњој преписци име Јохана Гуршића се не спомиње: као да никада није

постојао. А он је тада — ипак — до дуго у ноћ држао упаљене фењере у свом

амаму, гасећи их пред саму зору.

27


Од сусрета са митрополитом Вићентијем њега су у граду све ређе

виђали. Преводио више није ни за кога, ма колика награда да му је била

обећана, и оној неколицини смелијих, који су му закуцали на врата, нељубазно

је и с презрењем одбио сваку понуду. Једно време се мислило да Јохан из свог

стана уопште не излази: није га било ни на дунавском пристаништу, међу

робом и трговцима, ни у српским црквама, нити у друштву с мајором

О'Малриеном. Стога су гласине све више и више нарастале, па су се чак неки

почели клети да су видели Гуршића, прерушеног, на путевима што воде из

вароши, а други, опет, тумачили, како су тиме све оптужбе потврђене, и онда се

о томе навелико распредало и измишљало, док на крају свима не досади… А

када се упркос томе једног дана по српској вароши намах рашчу да Јохан

Гуршић и даље залази у језуитску цркву, и то убрзо престаде да буде новост, јер

ако се о нечему дуго и посвуда прича, драж откривене тајне, и грех који иза ње

стоји, полако и сигурно губе привлачност. На кантару људске радозналости, оно

што сви знају, мери се упола цене.

Баш као и крњи, истрти дукати, у београдским мењачницама оног доба.

Принчев тумач је доиста и даље свраћао у језуитску цркву. Не потраја

дуго а он постаде један од њених најредовнијих посетилаца, јер крај

наклоности за звуке оргуља сада га је и жеља да некако изрази свој бунт и

отпор према незахвалницима из српског Београда терала под сводове

најмоћније варошке цркве. На њену раскош он никако није успевао да се

привикне; за време богослужења непрекидно се придизао на прсте обе ноге,

као да ће већ следећег трена некуда да крене, бранећи се тако од хладноће

мермера која му се увлачила кроз танке ципеле, али и дајући одушка осећају

кривице што и он сам учествује у том богатством узнемиреном обреду: одсјаји

мермера, злата и сребра, светлуцали су многобројније него упаљене свеће. За

храм Божји, чинило се Гуршићу, довољна је и само вера, па да се њоме уздигну

невидљиви зидови и таванице, чврсти и дивни баш због тога што су оку

28


скривени, а не као они које му је властити пркос све чешће нудио у најлепшој и

најутицајној престоничкој цркви. У њеном дну, изнад олтара, Богомајку су,

подухвативши је за ноге, уздизала ка небу два анђела златом ојачаних крила,

као да за терет уклесане истине камен у којем је призор био извајан није био

довољно трајан и тврд.

Док је трајало нервозно и промрзло цупкање а његова глава извиривала

изнад других, поглед му је лутао по унутрашњости. Горе, високо изнад њега,

уздизала се осликана таваница, са усковитланим анђелима, апостолима, и

мноштвом људских фигура. На ободима те слике седели су неки незнани људи,

ногу нехајно пружених ка стварном простору, док су се други сместили по

исцртаним облацима и небеском плаветнилу, поређани као у виру који је у

један мах био заустављен. Гуршићу се неколико пута учинило да са једног од

облака право у њега строго пиљи у црну мантију обучени свештеник, благо

нагнут из својих висина и са распећем у десној, надоле спуштеној руци. Тада је

његово цупкање постајало још брже, и до краја службе није се више усуђивао

скренути очи са раскошно изрезбареног олтара. А када је после тога излазио из

цркве, небо, оно право, било је плаветније и ведрије неголи пре… Барем је тако

веровао.

И ко зна докле би се Јохан Гуршић овако мучио, хранећи властити пркос

својевољним мукама, да овој незгоди не дође крај једнако бесмислен као што

беше и почетак. Наиме, једне ноћи принчев тумач усни како је, ето, он, у

језуитској цркви, и по обичају се врпољи чекајући последње речи латинских

молитви и проповеди, па да се потом запути кући — а онај свештеник, од горе,

све време га гледа, иако Гуршић то не види, већ само осећа, увлачећи због тога

главу у рамена — све док не зачује звук с којим у олуји пуцају натрула стабла у

шумама, и на њега се са таванице стровали онај злогледник, у мантији и с

распећем у руци, и почне га њиме тако снажно ударати, као да је он, Гуршић,

неки тврдоглави магарац кога треба батинама преко брвна претерати, а он се

29


не мрда, нити шта говори, него пушта да га тако бесловесно бију. И то траје,

траје, и свештеник се од напора већ ознојио — орошено му чело блиста — а то

би и даље трајало да се, сав мокар, Јохан не прену из сна. Док се умивао и

брисао, он се зарече да више никад ни у једну цркву неће ступити, па макар га

тамо и сами свети апостоли звали.

Било је то две-три недеље пре повратка Александра Виртембершког. А у

онај дан кад су ознојени принчеви коњи уморно докасали у Београд тумач не

беше ни излазио из свог амама. Вест да се гувернер вратио у варош сазнао је

тек касно исте вечери. Када је са градског сата уминуло девет дугачких удараца

звона, на његовим вратима зачу се одсечно војничко куцање и неки непознати

глас довикну му да га принц тражи. Јохан се спреми и невољко крену; за

неколико минута већ се налазио у принчевој палати.

Горе, у одајама и собама првог спрата, посвуда је владао метеж.

Пролазећи крај многих отворених врата Гуршић с чуђењем опази како неке

прилике у војничким доламама четвороношке пузе, и завлаче се испод столова

и столица Александрове резиденције, иза софа и заталасаних завеса, при чему

су, често, још једино у чакшире утегнуте стражњице сведочиле да унутра некога

има. Повремено би се зачула довикивања — „овде га нема… ни овде… ни

овде…“ — и онда су по ходницима, до којих су гласови допирали, још

ужурбаније промицали дворски службеници са упаљеним свећњацима у

рукама, сваки час застајкујући да мало боље осветле неки затамњени кутак и

потом га помно проуче. Са нагнутих свећа восак је тада бешумно падао на

поплочани под, тихо и неприметно као што је Јохан пролазио палатом.

Пред Александровим вратима дочекао га је војни секретар Грубер.

Прекоревајући га због наводног кашњења, он ипак нађе времена да Гуршићу

усплахирено и важно објасни како је тог поподнева принципеса Марија

изгубила свој срцу прирасли брош, поклон од почивше мајке, и зато је, ето, у

двору дигнута узбуна, не би ли племенитој принчевој жени пронашли драгу

30


успомену. Грубер ово изрече по своме — са честим наклонима и у непреки-

дном муцању, каткад толико снажном да су речи и реченице завршавале

насупрот првобитној намери, пошто је услужни секретар ловио, и потом

изговарао, прву реч која му не би са овлажених усана побегла. Његовим

саговорницима неретко је изгледало да се усред тих прегиба и испрекиданог

говора Грубер напросто гуши, јер му се у грлу зауставио крупан и сув залогај,

који се без чаше воде, или боље вина, неће даље померити, и томе у потврду,

након неколико неуспешних покушаја, напокон би низ гушу склизнула

заглављена реч а она друга, спасоносна, хировито излетела окончавши мучну

сцену. И управо то се десило док је секретар покушавао саопштити тумачу да је

принц Александар данас зле воље, кад стаде муцати, из трена у трен све више

зајапурен, док на крају са олакшањем не изусти оно што му у први мах не беше

на уму али је свакако било тачније: принц је, чу Гуршић, био бесан… Са

нелагодом коју је то сазнање носило он ступи у Александрове одаје.

Принц је седео у чудном полумраку. Испред њега, на столу, стајао је

упаљен фењер, једина светлост у целом салону, чије су густе сенке једва

приметно подрхтавале пратећи ритам пламена под заобљеним стаклом.

Прозоре што су гледали на Дунав ноћ беше претворила у затамњено огледало,

и у њиховим окнима Гуршић опази властити лик, који је са сваким кораком

постепено израстао изнад одраза принчевих леђа и перике. Када је био

довољно близу да разазна црте Александровог лица, њему се учини да то није

онај исти човек којег је последњи пут видео, већ сада неки старац, омекшалих и

воштаних образа, над којима су биле усађене готово беживотне очи, разливене

и сагореле попут окраћалих свећа, и наизглед немоћне да икада још једном

плану у бесу о ком је Грубер муцао. Јохан се зато опусти, а опрез с којим је

прилазио неосетно ишчезну и пре него што се зауставио пред Александром.

Чекао је тако неколико тренутака док принц не подиже поглед ка њему, и

потом нагло, из околног мрака, дохвати једну дрвену кутију, у оковима и с

31


гвозденом бравицом, бацивши је на сто тако снажно да се пламен фењера

залелуја а Гуршић од тог треска уплашено узмакну. Као и обично, Александар

отпоче викати.

Да се когод са овом двојицом налазио у салону, у свему ономе што се

унутра догађало тешко да би нашао икаквог смисла. Јер принц је, лупкајући

прстом по кутији, с почетка само узастопце понављао — „дакле ништа, опет

ништа, јер да је другачије, ти не би ћутао?“ — а Јохан доиста није изговарао ни

једну једину реч, и осим што трескаше главом није ни покушавао да се помери

са свога места, док су му оптужујуће реченице пљускале у лице а кожа га пекла

од надошлог зноја. Принчева тирада се продужавала у недоглед, с тим што је

сада на свако ништа Александар камиље истезао свој наборани врат, па би

оно nichts зазвучало оштрије и попримало несумњиво претећи тон. Ипак, на

крају, те једноличне реченице беху досадиле и самом принцу, те их се он

напокон остави, и нешто прибранијим гласом, који је повремено постајао и

умолан, крену да Гуршићу објашњава како га он, пре свега, није најмио зато

што говори многе језике —„уосталом, ти твоји Срби и Словени вечито нешто

траже, а молбама, зна се, тумач није потребан“ — већ су друга знања у питању,

од којих би обојица могли да се обогате, што је много важније неголи послови

београдских трговаца и Администрације, важније и од саме Царевине или

Србије, јер ту је реч управо о њима двојици, реч је, наиме, о њиховој судбини.

Када принц овде коначно застаде, Јохан искористи прилику да се у овладалој

тишини неколико пута накашље и промешкољи, тако да засели гувернер

помисли како неких вести ипак има, па се сад, уздиглих обрва и с надом на

лицу, опружи у столици ишчекујући шта ће му бити речено. На жалост, његов

могући сабеседник укрути се изнова, не изустивши ни слово а камоли нешто

што би личило на одговор.

Гуршићу је, изненада, све постало неважно, и није га плашила ни вика ни

настали мук, пошто се он одскора често осећао као неко чија је цела кућа

32


изгорела а да ли ће се из ње понешто спасити, није га била брига, ионако ће све

струнити у киши и влажним ноћима — и то га осећање и сада обузе па му се у

углу усана појави сенка презира, на коју се с неверицом и сумњом спусти

Александров поглед. Њега је бунило оно што види, та промена која се

несхватљиво пред његовим очима одиграла, јер куд су се могли денути онај

страх или понизност који увек постоје при оваквим сусретима, када неко, на

вишем положају и са већом моћи, дочекује оног другог, подређеног и препуног

обзира — док овај безобразник пред њим као да му се ћутњом подсмева, а

сада, поврх свега, рекло би се да је и неки осмејак придодао, или шта већ, до

ђавола, то може бити — те коначно Александар не издржа, него скочи из

столице, љутито показујући руком ка вратима, и дерући се из свег гласа „Hinaus,

hinaus“, на шта му тумач окрену леђа и прибраним ходом упути се ка излазу.

Врата се нечујно и лако отворише, погурана виком која је до њих допирала:

„Das, das ißt dein Gold, du, du, du… ein Hochstapler!“ Јохан Гуршић се ни тада не

осврну, иако је знао да су ове речи биле њему упућене, и не виде да је принц

дохватио кутију са стола, грабећи из ње читаву прегршт некаквог светлуцавог

праха коју је свом снагом далеко хитнуо. У полумраку салона, и у прозорским

окнима, наједном засја хиљаде зеленкастих светлаца, такмичећи се са

озвезданим, ведрим небом. И ускоро, као да под прекри прашина са

безбројних звезда.

Њу су, ујутро, и не приметивши је у дневном светлу, метлама и влажним

крпама почистиле служавке из палате.

33


IV

34


Да је неко одиста присуствовао овом бурно прекинутом састанку,

сигурно би био у недоумици шта се то од Јохана Гуршића тражило. Принц

Александар је, истина, спомињао некакво богатство, али како до њега доћи и

која је Јоханова улога у томе, то није могло бити јасно ни промућурном и

радозналом посматрачу, чак и ако је био спреман да пренебрегне понегде

искрзане ивице тумачевог кафтана и његов сасвим невелик положај у

хијерархији Администрације. Док опет, можда би се тај знатижељник на крају и

досетио, чувши да је принц Гуршићу у леђа добацио — „das ißt dein Gold!“, да

би, потом, то исто, његово злато, завршило у ваздуху као да је шака црвљивог

брашна коју преварени купци, у љутњи, далеко од себе бацају, осецајући се

затим на трговца што их је обмануо оном и Јохану упућеном речју — варалицо!

Тај назив, синуло је у бесу Александру, био је право име за онога који му је

годинама уместо обећаног злата нудио тек безвредни, светлуцави, зеленкасти

прах.

Јер то је био једини опипљиви плод многих пробдевених ноћи

принчевог алхемичара Јохана Гуршића.

Било је протекло много времена откако је једне вечери у Прагу будући

тумач виртембершког принца за презира вредну накнаду од десет талира

35


сазнао тајну добијања алхемичарског злата. Извесни Хениг Бранд, после

неколико испијених пива, у гостионици где се необична трговина одвијала,

поверио се Гуршићу да светлуцави прах из његове бурмутице не само што

претвара друге метале у онај најплеменитији, него и сам постаје злато, ако се

на то стрпљиво сачека. Честе осеке Брандове чаше доприносиле су навали

речитости, и Јоханова сумњичања најзад су попустила: уз звекет десет кованих

новаца, који су прелазили из једне у другу руку, погодба је била склопљена, и

потом је и сувише поверљиви и присни глас открио све тајне чудотворног

рецепта. Претећа терминологија која је при том коришћена није била

непознаница ни за оног који је слушао; шта означавају лобања, куга, змај који

прождире свој реп — Јохан је већ одавно знао. Једино за шта те вечери остаде

ускраћен — објашњења и убеђивања множила су се и без потребе — био је

макар и трун праха из бурмутице. Бранд га се није хтео лишити ни по коју цену,

што се могло тумачити у потврду његових речи.

Гуршић је откупљену тајну дуго чувао а када су му ратни походи Беча и

потреба да неко размрси заплетено клупко језика које се са њима ваљало

пружили прилику да се обре у властитој постојбини, није се много двоумио:

мислио је да ће тако и себи и другима бити од користи и успут некако подврћи

провери тврдње Хенига Бранда. Невоља је била што је за то било потребно

макар две највеће сељачке бачве људског урина, без којих се прописани

поступак није могао започети. Јохан се, стога, после много премишљања,

одлучио да помоћ обазриво затражи од најмоћнијег човека Краљевине Србије,

коме је своје услуге тумача већ био понудио. И није погрешио. Неповерљиве

уши Александра Виртембершког саслушале су причу из прашке гостионице, и

што због примамљиве помисли да ће се од злата, ако све крене на добро, моћи

изливати и пушчана танад и ђулад за царске пукове Србије а да муниције опет

никад не прифали, али и због сећања на успехе очевог поверљивог слуге —

дворског алхемичара покојног саксонског херцога Фридриха — принц је

36


пристао на све изнесене захтеве и побринуо да им се убрзо удовољи. Гуршићу

је тако био додељен сачувани Шарени амам, који се налазио у близини највеће

градске касарне. Потом је Николи Доксату де Морезу, одговорном инжињеру

за уређење београдске вароши, било наложено да што неприметније од њеног

западног крила до некадашњег јавног купатила спроведе један крак одводних

цеви из војничких писоара. Не може се рећи да је све ово прошло без

неопходних претњи, будући да је Де Морез ипак био частан и педантан човек,

премда је, немајући избора, на крају пристао и на ову принчеву бесмислицу,

као што је и пре тога многе друге одобрио. Механизам којим су се цеви

отварале и затварале био је изум самога Гуршића, и недуго после обављених

радова, готово непримећених у општој збрци насталој поводом подизања

највеће варошке зграде, стадоше се сливати у његову новостечену кућу прве

случајне литре драгоцене течности.

Међу многим особењацима прошлих доба, у које је спадао и учени

Тршћанин, владала је заблуда да постоји начин на који ће се један метал

претворити у други; њихови напори, истраживања и врлетни списи поручивали

су да се несавршена материја, захваљујући вери, знању и посвећеном раду,

може уздигнути до савршенства налик божанском, ослобађајући се греха који

по природи носи. (На уобичајеној лествици алхемичарских вредности,

установљеној ипак по људским мерилима, злато је стајало на највишој

пречази.) Што се тиче Гуршића, он би се неретко у мислима одважио да захтева

и више од тога, па му се чинило да се неким непознатим путем једнако може

изменити и цео свет, али он је, и то је с тугом разумео, њему и другима

недоступан због сумњи и маловерја који у свима тињају неприметније од

жишке прекривене охладелим пепелом. Но када је тако, када нема довољно

смелих који би шиљком жарача разгрнули гордо заборављено огњиште,

довољно би било, очајавао је даље он, тек и да се кугла земаљска заспе златом,

јер коме ће онда до њега бити стало ако и ченгели на малочас постављеним

37


кровним гредама буду на Сунцу блиставо сијали, и неће ли, у том изобиљу,

отупети брид што у зло и завист пара људске душе, неће ли се — уистину —

ватра греха утажити. Научивши се да београдским трговцима по васцели дан

помаже у рачуну, Јохан је потом по навици сравњивао очекиване недогледне

своте златника, намењујући их градњи путева и граничних тврђава Краљевине

Србије, па би му опет преостало и за Александра, и за цео царски Беч и његову

господу, и за порезе и откуп кулука — и у оваквим снатрењима прекинула би га

покаткад зора а недирнуте разастрте књиге и хладна ложишта његове

радионице морали су чекати неку бољу ноћ.

Када се убрзо, по усељењу првих војника Карла VI у Велику касарну,

затечени казан за подгревање воде Гуршићевог амама до самог врха напунио

мокраћом, тумач је прионуо на посао. У некадашњем халвату, највећој

просторији коју је имао, налазила се озидана четвртаста главна пећ, са густо

назубљеним ивицама и рупичастим грејачима на горњој заравни. По обрисима

она је личила на малу тврђаву, из чије су капије-ложишта при сваком отварању

вратанаца са страже суктали заошијани пламени језици, док је изнад, на њеним

круништима, владао привидан мир, који је реметио једино од јаре затрептали

ваздух. Он је представљао усамљени знак разбуктале силе што је у

унутрашњости била заточена, и пријало то Гуршићу или не, закратко по паљењу

пећи разливао се преко круништа по целом халвату, након чега се, посвуда,

ширила неподношљива врућина. Ако би се Јохану међутим учинило да

скривени пламен посустаје, машао се ребрастих волујских мехова, савитљивих

кожних пирамида са дршкама на једном а шиљатим отвором на другом крају, и

кроз нарочито направљене рупе на пећи удувавао свеж ваздух. Овако створена

јара умела је трајати и по неколико седмица, док прикупљена мокраћа цела не

би била подвргнута испаравању, па се принчев алхемичар и у прохладним

ноћима презнојавао где и некадашњи господари града; београдски Турци су се

ипак при том и пиркали млазом воде из чесама са зидова, што Гуршићу, у

38


вечитој журби, није ни падало на памет. Настали смрад био је страшан. Срећом,

он се јављао једино током почетног испаравања, те би некако на крају и

ишчезао, низ димњак и отворе за вентилацију, пошто у алхемичарску

радионицу претворени амам, по налогу архитектуре која га је начинила, није

смео имати ниједан прозор. Оно што се у њему догађало било је дакле тајна за

све, скривена иза слепих зидова бившег купатила и ћутљивости његовог

власника, док се гувернер Александар о овоме такође не би никада изрекао, у

страху од губитка или могућег подсмеха.

Густи сируп добијен дестилацијом мокраће Гуршић је и даље обрађивао

по упутствима Хенига Бранда, грејући па опет испаравајући новонасталу

материју, сада помешану са јаком водом, док напокон, једне ноћи, после

многих сличних поступака, пред собом по први пут не угледа прах који је у

полумраку познато засветлео. Желећи да се у то увери, он погаси пећи и ретке

фењере, и у шаку нежно спусти ни драм прижељкиваног прашка. Он је доиста

сијао, само не златним и металним проблесцима, већ пре попут трбуха свитаца

које деца у тами пребацују из длана у длан, чудећи се како та светлост не греје

и не пече, док она доспела са свећа и огњишта, или из срца пожара, врелином

на узмак тера одвећ приближене руке. Усхићени алхемичар потом заседе на

камену клупу усађену у зид, погнут над прахом који је с времена на време

приносио к лицу, и осети, наједном, како га обузима дрхтавица. Кроз оловну

куполу над њим, кроз њене тањирасте застакљене отворе, рехаво се пробијала

месечина и звездама засужњено небо. А Гуршић, са смешком на уснама,

подиже очи ка њему, мислећи да му је тог трена оно ближе за меру сумње која

га је током рада уходила. И као никада пре слутио је да му припада, и да је те

вечери између њих двоје склопљен некакав договор, без потписа и сведока,

али трајан и непорецив, без менице и нотара, но тиме, свакако, вреднији.

Милост откровења једне од тајни, које је писао прст Божји, у нади му је

узносила душу и тврдоћу вере крепила.

39


И за све време кратког сна, у који је топло потонуо после узбудљивог

открића, Јохану се причињавало да спава припијен уз нечију меку надланицу.

Александар Виртембершки није показао нимало религиозне

разнежености када му је следећег дана прах био показан. Његова чудна

светлост, видљива једино у сенци иза тешких завеса салона, упозоравала га је

да се ту ипак нешто озбиљно крије, и узбуђивала повластицом ишчекивања

нечега велелепног и намењеног само њему. Најпосле је сасвим практично

решио да се ово с Јоханом настави. Злата, мислио је, за сада још увек нема, али

се Гуршићеве речи потврђују: потребно је дакле пустити га да ради. И чекати…

Његово се стрпљење каснијих година распињало на прешироком оквиру

потреба за новцем. Ткање се тањило или јачало, сходно величини доспелих

прихода, но никада не запретивши да пукне. Након повратка са понижавајућег

пута, из Беча и Виртембершке кнежевине, те заморене нити се на крају ипак

расуше. Прах, који је у правилним временским размацима досипан у оковану

кутију, одбијао је да се претвори у злато, а Гуршић, осим истина ретких,

непријатних мириса радионице, тешко да је шта друго доносио. Можда је и

сада све могло проћи само уз неколико оштријих речи и умирујућих обећања,

да су се она зачула, али наместо њих, што не прође непримећено, једино је

презир силазио с Јоханових усана.

Оно друго, што тада остаде неизречено, био је само дим са згаришта

тумачевог прегорелог срца, густо и грко повесмо ваздуха што штипа за очи и

тера на кашаљ, далеки и усамљени прамен у опустелим равницама и

блатиштима, на који се нико не осврће, пошто, кажу, до њега се не може на

време стићи, све да и неко у кас потера у кола упрегнуте коње, са бачвама и

ведрима одакле се узбуркана вода прелива — дим са охладнелих, већ тињавих

греда, на које силази вечерњи мрак и тишина и том погорелцу ком је можда

дражи храпави мук самоће на коју се свикао, кад крај њега нема онога што је

40


требало први ту да похита, оног за ког је Јован веровао да с њим без нотара и

сведока склапа договор, а не једино нуди варљиву ноћ за утеху.

Јер Гуршић је надмоћ свог презира платио пламеном у коме је било

сагорело баш све, осим истине да злато и потребна нада неће настати у

његовим пећима: оне су се, узалуд, још до малопре помамно жариле а рад

прекидао тек на граници умора и снова.

Можда више ни ноћ разбеглој врелини није могла донети олакшање.

41


V

42


Након бурних догађаја у животу Јохана Гуршића наредних месеци готово

да се ништа није збивало. Позиви на двор више нису стизали и све редовне

обавезе напросто су ишчезле, као да су наједном сви око принца проговорили

тегобним словенским наречјем, препуним гласова о које су се саплитали језици

царских службеника и поред свег труда погрешно изговарајући речи и имена

српских варошана, па и самог тумача непрестано ословљавајући са грленим и

нетачним „Гуршиц“. Но сада га ни тако није имао ко звати. Гувернерова

немилост била је невидљиви печат и на челу многих других пре Јохана и

немачки Београд знао је како треба поступати када се са њиме сусретне.

Несразмерне моћи двојице београдских господара, митрополита Вићентија и

гувернера Александра, Јохана су без поздрава пресретале на градским

улицама, уручујући му наук да су људи, без разлике, најрадије покорни и

послушни поданици својих владара, неспремни да се с њима расправљају и о

безначајним питањима а камоли о нечем крупнијем и важнијем. (Истине ради

треба рећи да је мајор О'Малриен и даље био на досади мрзовољном тумачу,

благонаклоно настојећи да са њим макар накратко поразговара, али згода за то

било је све мање и неславно су пропадале у одсутни поглед Јохана Гуршића.)

43


Већ првих дана по властитој промоцији у „варалицу“ он је схватио да се

нешто догађа. При повратку са једне од учесталих поподневних шетњи, које су

крајеве његовог кафтана шарале блатним мрљама, официри окупљени на тргу

испред Велике касарне нису му узвратили на учтиве речи уобичајне током

сусрета познаника, а када је тако поступио и војни секретар Грубер, коме су

памћење и услужност трајали једнако као и принчеви, дечачки бледо лице, са

дугачком кудравом косом, затресло се у муклом пркосу. Слични догађаји су

потом заређали један за другим, и Јохана је обузела дотад непозната грозница

мржње. Она је однекуд искрсла из разједеног срца, рушећи за собом сву

благост његове нарави, и да су му се тада, следећих седмицу-две, било како

обратили, у одговор, мимо смисла саговорникових речи, зачула би се тирада о

немачким војним претходницама после којих новоосвојене крајеве плаве

таштина бечких дворева и похлепа багателних жена Царевине. Са њима су, хтео

је да верује тумач, стизали муљ и блато у које су душе пропадале до врата а

уздигнути носеви мирисали устајали воњ, докле се не навикну и чак га заволе,

јер по свим раскаљеним улицама, насељима и градовима нема ничега доли те

нечисти изгребане испод ноктију од рада неогрубелих руку, спремне да продре

и кроз најситније поре и рушевне капије греха до светлих, неупрљаних закутака

људске душе. А тамо, у немоћи, била се скотурала само сена Његовог лика…

Овакво расположење држало је Гуршића довољно страсно да су се

реченице његовог припремљеног монолога и нехотице просипале у треску

корака, и при том му се лице гадљиво кривило а једно око долазило чудно

веће од другог. На срећу, на њега више нико није обраћао пажњу, па су и

неприлике у том немару изостајале. Још од пре самотне шетње зналца многих

језика биле су редовит призор у животу београдске вароши, а то што је он и

повремено мрмљао нешто себи у браду, никога, ни онда ни сада, није било

брига. Доцније, на првим мразевима дунавских обала, ове пркосне мисли га

оставише и некадашњи мир се врати. Једнога беспосленог јутра, јер Јохан се ни

44


књигама ни властитим пећима задуже није бавио, оголела смрзнута стаза на

самом дохвату реке зашкрипала је под тумачевим стопалима. Неравни шавови

светлуцаве покорице угибали су се и сламали под изненадном тежином, и иза

Гуршића, уместо трагова, остајало је нешто налик малим неправилним

огледалима, разбијеним у сићушну парчад и утиснутим у отврдло земљиште.

Добро утопљен у ћурак од јагњећег крзна, он се забављао ћудима игре

издахнутог ваздуха, који се комешао и нестајао чим би пажљиве очи разазнале

његове обрисе: полеглу тишину реметило је само хрскање под усходаним

ногама. Једино би, покаткад, са супротне стране речног корита, низ мирну

површ воде склизнули и удаљени гласови барских птица. Утихло јутро, изван

домака градског жамора, чинило је да Гуршићу буде још топлије, и тако

одобровољен он је стао размишљати о свему што му се одмаклих месеци

догађало. Разјаснило му се, по његовој урођеној доброти, да се нема шта коме

замерити, кад још лакше од отанчалог леда под несмотреним кораком мрви се

и пуца и најтврђа воља на коју је наваљен терет граха и искушења, и сав његов

јед — отежао у разочарањима амама, двора и митрополије, нарастао за привид

откровења и худу охолост једне наде — тајао се и кравио као и мразна земља

на првим зрацима Сунца.

У том размишљању Јохан Гуршић не беше ни приметио како су га ноге

понеле назад ка граду, ка чистинама поређаним испод његових зидина.

Недалеко од Војне болнице, докле су га довеле стазе са Дунава, он угледа

скупину дечака која се забављала праћкама бацајући каменове. Биле су то

просте чобанске праћке, уплетене од конопаца или ременова коже, које би,

растегнуте, сигурно досезале и до глава њихових власника и на чијој средини

беше проширење, место где би се камен при бацању уденуо. Један њихов крак

завршавао се омчом, великом тек да се на њу навуче кажипрст, док се други,

при бацању, стезао дланом руке и прстима и који су у њега снажно упирали.

Пошто би нашли згодан камен дечаци би га положили у праћку и потом лагано,

45


па затим све брже и брже вртели изнад својих глава, и у трену кад им се учини

да снажније и јаче не могу, кад ваздух почне да звижди од брзине којом су се

краци вртели, стисак прстију би попустио – и праћка би се опружила свом

својом дужином једним крајем закачена за кажипрст, баш као да је некакв бич

чији се камени врх болно спуштао у даљину. Јер излетели каменови летели су

далеко, далеко да и преко Гуршића пребаце, да су којим случајем дечаци

гађали у његовом правцу, али њихова мета – један остарели храст на ивици

шуме – налазила се на супротној страни. Гуршић је све ово дуго посматрао

забављен повицима при успеху или неуспеху гађача, њиховим дечачким

телима која су се раширених ногу увијала напоредо са замасима праћке,

радошћу или разочарањем који као да су постајали и његови, док се игра,

наједном, не прекину.

Случај је хтео да се у мети, оном старом храсту, у шупљини стабла

налазила сова, и она се, узнемирена и преплашена, управо спремала да полети

из свога скровишта када је посред груди погоди овећи камен. Она паде крај

стабла, а дечаци, у први мах збуњени својим ненаданим успехом, брзо се

снађоше и потрчаше ка шумарку. И Гуршић се примакну ближе, трудећи се да

буде што мање приметан.

Сова није била мртва. Камен ју је, изгледа, само мало ошамутио и да

дечаци нису ка њој похитали, сигурно би им умакла. Када је први до ње стигао

она се већ спремала да полети, али је малене руке притиснуше о земљу и

сачекаше помоћ осталих. После првобитног усхићења настаде већање шта да се

с птицом ради а потом и препирка коме она припада, јер нико није знао ко ју је

тачно погодио, будући да су ка њој у исто време полетела два-три камена. Неки

су, опет, хтели да се она одмах пусти, објашњавајући да је то света птица која

свачију будућност и прошлост зна, те је стога не би смели задржати да им после

не би како наудила. Понос младих ловаца ипак је на крају надвладао овај страх

и већина одлучи да птицу канапом привеже за ногу и поведе је са собом. У ту

46


сврху расплетоше неколико праћки и направише подужи коноп којим су сову

везали. Када је посао био завршен, дечаци бучно кренуше према савској

падини. Над њиховим главама, у неправилним круговима, летела је сова,

непрестано се трудећи да се са везице отргне, тако да је она готово све време

била затегнута. Но то није дуго трајало. Тек што је Јохан Гуршић и сам решио да

крене кући, конопац се на једном од чворова развеза и праћена дечјом грајом

птица са кратким патрљком који јој је висио о нози нестаде пут шума. Тумач је

због нечега овим био задовољан и на лицу му се указа осмејак. Сва она

зловоља која га је претходних месеци пратила била је ишчезла и ведрога лика

он се запути у град.

Незлобиви, доброћудни Јохан Гуршић, тако се измирио са оба Београда

и небом што се над њима уздизало. При повратку, у залог окончања свађе, на

кафтану је носио груменове скорелог блата, нахваталог до висине колена.

47


VI

48


До пролећа престона варош Краљевине Србије исписала је још једну

мршаву зимску хронику. Тек ретки догађај, који је за извесно време пореметио

устаљени живот, збио се почетком фебруара, када су неки путници, због зиме и

сметова задржани у граду, по трећи пут из њега кренули и видевши да од

путовања друмом опет нема ништа, сасвим ненадано се спустили на Дунав.

Тамо су, нестрпљиво одмеривши реку која се те године целом ширином

заледила, накратко се посаветовали са својим домаћинима и на крају се

решили, насупрот добронамерним предлозима, да путовање наставе леденом

површином Дунава. Као каквом ливадом та мала дружина крену средином

реке, скупа са коњима натовареним пртљагом. Знатижељници који су их са

обале испраћали могли су видети како с времена на време под несигурним

коњским корацима пуца дебели лед и вода избија под притиском копита, све

док се путници не претворише у малене тачкице и на крају не ишчезнуше са

видика. Доцније ова смелост поста једна од тема варошких разговора; у

причама су падале опкладе да ли су путници безбедно стигли до Гроцке,

одакле су се надали проходнијим друмовима, или их је највећа река царевине

прогутала као и многе друге неодмерено храбре намернике у које је зимско

заточеништво Београда утеривало путнички немир и журбу. Вера у повољни

49


исход овог подухвата код многих је, зачудо, почивала само на једној изреци. Те

године, наиме, виђене су неколике лисице које су прелазиле са једне на другу

обалу залеђене реке, због чега се и један од учесника у препирци и сетио

пословице – „Када лисица преко леда пређе, онда можеш и топове возити.“ У

некаквој чудној лењости која прати овакве расправе потом се сви, намах,

дохватише изговорених речи: од тог трена судбина путника разрешавала се у

војничкој мудрости о лисици, топовима и леду. Они који су у њену истинитост

веровали, баш као и они који нису, понављали су је нештедимице – једни као

потврду свог уверења, а други као мету подсмеха – и то тако приљежно да је

прави предмет расправе убрзо био заборављен. Јетко се спомињало да

„топовима ноге не клецају од страха па да од таквог корака у воду пропадну“,

након чега се узвраћало скоро о бајкама о лисичијој промућурности, па чак и

тим да она уме „уме и ухо на лед прислонити да чује колико дубоко вода тече“,

за шта, на жалост, не беше сведока, мада је било напретек оних који су жељно

чекали да у то поверују. Када неколико недеља касније пристигле вести

разрешише почетну недоумицу (дознало се да су путници истог дана предвече

срећно стигли до свог одредишта), равнодушност која их је дочекала потврди

да је иза бриге за странце напросто стајала жеља да се ма о чему разговара.

Београдске улице, и те зиме, биле су замрле на хладним и снежним

ветровима, и ретке особе које су њима промицале журиле су до топлине

властитих огњишта. Живост по којој је град био опеван у песми Историја

београдска, насталој по окончању немачког поглавља његове повеснице,

нестајала је за зимских месеци са плочника и крзаве калдрме и селила се у

зидовима скривене просторије многобројних крчми и богатијих кућа. Тамо су

се (са нешто мање жара него лети) чинили „танци и весеље“, као што песма

каже, али се и подоста пило, што је некако пропуштено да се спомене, и то —

вино, ракија, пиво, бермет, па и топла чоколада, како је то налагала последња

мода која је у Београд окаснело доспела. Војници Карла VI предњачили су у

50


испијању чаша. Од ових садашњих они се по томе не разликују, будући да је

милитарни занат одувек будио неку неумерену жеђ, насталу по простој

рачуници несигурности сутрашњег постојања, која је звала да се већ данас, ако

је икако могуће, испију и све будуће неизвесне чаше. Ако њих ипак буде,

шеретски су објашњавали остарели ветерани, то треба убројати у неочекивани

добитак, у непредвиђено следовање хране и пића — а потом би уздигнуто вино

или пиво халапљиво сасули себи у грло. Са добрим изговором али не и без

ваљаних разлога, међу бедемима звездасте тврђаве алкохол је обилато точен,

толико да је на крају Администрација морала забранити отварање нових

гостионица и њихов број ограничити на постојећи. Делић узрока ових

пијанчења крио се и у чињеници да се зими цела Европа одмарала од

пречестих ратова, и тој завладалој досади, стешњеној међу четири зида, пиће је

долазило као некакав лек. Надаље, не треба заборавити да скочањене прсте

ништа не греје боље од неколико овећих гутљаја што штипају врх грла и благо

склизну у зажарену утробу, јер можда се у следећем трену мора назад — на

стражу, улицу, или ко зна куда, где не горе велике у зид уграђене фуруне или

отворена ватра из камина — па накупљену топлину ваља одржати што дуже,

управо под кожом и у венама, у хладноћи најнедоступнијем суду.

Још доста пре доласка првих снегова у Европи је, дакле, настајало ратно

затишје, прекидано тек с пролећа, када су на брзину завршаване ратне лађе и

попуњавани крезуби пукови. Тако је било и 1717, у походу који је на Београд

повео Евгеније Савојски. Готово две деценије доцније многи од његових

тадашњих војника чували су и даље мутну успомену на победоносног

војсковођу, који је њима и Цару задобио град укљештен између обала двеју

река. На његовом грбу, установљеном неколико година по ослобођењу,

раскриљени царски орао уздизао се изнад трију џамија поврх којих је био

заштитнички натпис, претећа порука будућим освајачима о тешкој сенци

51


његових крила која је пала на град: Sub umbra alarum taurum1. Под сенком али

снажнијом и непролазном остали су многи током одсудних окршаја који су

Београду донели владавину Беча и намесништво Александра Виртембершког.

Тог давног лета 1717. гинуло се брзоплето на озеленелим пољанама и војници

су се у хропцу сручивали на меку и мирисну траву. Заравни и чистине, на којима

су се сукобљавале војске, биле су опточене густим шумама а јека бојева губила

се и заплитала у трепету олисталих крошњи. Смрт, која се насумце обарала на

војнике, није била ништа лакша због лепоте околних пејзажа. Погођеним

ратницима било је сасвим свеједно да ли ће њихов пад завршити на узраслом

бусењу или голом зимском тлу, међу кусим стаблима и под натуштеним небом,

јер кад се мора мрети летњи призори и крајолици мало значе заколутаним

очима. Они их, штавише, чине сетнијим, по некој чудној неправди која је све

донедавно владала, утерујући нехотице у последњи поглед небеску плавет и

ваздушасте облаке. Зато је мирољубива досада зиме четама и региментама

Његовог и осталих царских величанстава пружала једноличне али извесне дане,

маглене и отежале као и очи војника по крчмама, све док их не би прекинуо

нагли долазак пролећа, пред којим су се у расулу повлачиле вејавице и

заморни ледени ветрови. Бојишта би се, за сваки случај, опет стала спремати,

али у окољу Београда, после Гуршићевог измирења, она су мировала још пуних

шест година.

Њега су тек снегови вратили књизи. Задуго је био препуштен читалачкој

усамљености док га једног дана опет не заискаше за преводиоца и ћутљивог

сведока принчевих разговора са словенским живљем. Тумачу није било

особито стало да дозна како је до те промене дошло; његови

новоуспостављени односи са Александром свели су се на учтиво и приљежно

испуњавање званичних дужности и почетна нелагода, код обојице, убрзо је

ишчезла. Нико са стране није могао посумњати да су најамника и Председника

1 Под сенком твојих крила

52


Администације икада повезивале и друге везе осим оних службених. И тако је

било све до пролећа…

Једно од пристиглих топлих и ведрих предвечерја затекло је Гуршића на

градским улицама још увек опијеног мирисима пробуђене земље. У сусрет му

се приближавала групица бучних официра, устрчала око човека који се

клатарио као да корача на смешно кратким штулама; његов ход личио је на

пачји. Војници с перушкама на шеширима крештаво су се међу собом

довикивали, очито разгаљени и поднапити, премда још ни ноћ не беше пала.

Најгласнији међу њима био је капетан Илија Стратимировић. У даљини

опазивши тумача, он је свима руком показивао на њега, обраћајући се

осталима реченицама које су за Јохана биле тешко разумљиве. Тек покоја реч

разговетно је допирала до његових ушију, и из њих се дало наслутити како

Стратимировић убеђује друштво да им је зарад бољег весеља Јоханово

присуство неопходно. Након кратког застанка, чији су крај обележиле војничке

салве смеха, зажагорена гомила наставила је да се креће, и нетом пре неголи

што ће проћи поред тумача неколицина из ње се издвојише и препречише му

пут. Он застаде, збуњен, пред зидом који се створио, и у неколико наврата

проба да га заобиђе, али његови покушаји били су безуспешни и пропраћени

све јачим церекањем. Официри највеће светске царевине нису били

непокретно натруло коље у палисаду, до чије се небрањене залеђине могло

лако доспети. Они су погађали сваки тумачев наредни корак, и живи бедем с

којим се Јохан Гуршић борио стаде му терати зној на лице. Утом га сасвим

окружи и остатак друштва, и тумач се освртао око себе у недоумици вртећи

главом. Лица у које је гледао била су му махом позната, принчеве удворице и

другови у вину, све на челу са српским капетаном. Они се на једном крају

лепезасто размакоше да пропусте јединог који је недостајао: био је то гувернер

Александар. Његове очи биле су пијано црвене а на углу усана сијала му је

53


разливена пљувачка. Проговорио је с напором, и тек тада су остали гласови

замрли.

Из његових речи Гуршић разуме да је повод скупу била вест о смрти

принчевог брата Еберхарда. Постранце искривљене главе, и са доњом усном

која се заплитала о зубе истурене вилице, Александар рече да се владар

виртембершке кнежевине раставио с душом, јер га је Господ над војскама

позвао у своје најбоље одреде, на част и награду недоступне окупљенима који

су још увек само његови редови, али се ипак, ипак… — и ту је покојников рођак

с муком смишљао шта даље да каже, док се не досети да се и они, ти пијани

официри и сам говорник, чврсто надају истоветној награди једнога дана, и мада

их то ишчекивање жалости, ред је да свачију добробит прославе као да је

њихова сопствена, чему се моли придружити и поштовани тумач.

Еберхардово небеско унапређење изазвало је међу војницима искрени

врисак одушевљења а када се њихов вођа напокон тумачу и наклонио, услужно

га позвавши замахом руке и главе да се запути тамо, где пуне чаше већ чекају,

они јурнуше поневши са собом и присилног регрута. Јохан се узалуд опирао

двојици војника, за главу виших од њега, који су га вукли подухваћеног за

мишице. Када им његов отпор досади просто су га уздигли од земље и ноге су

му од тад беспомоћно млатарале. У том отимању пуче и бројаница Јохана

Гуршића а њена се зрна заувек расуше.

Ни догађаја који су за тиме следили њен власник се није другачије сећао

неголи као насумце поређаних делића распукле ниске, који се мешају, без реда

и правила, у шаци што их скупља, и никада се не враћају у свој прави поредак,

јер нит која их је повезивала пропала је бесповратно а на новој ће зјапити

празнине и мора се, свакако, скратити. Овоме нису били узрок ни осетљивост

Гуршићеве душе, ни заслепљеност гневом и немоћи, већ прва чаша вина коју је

у животу попио. Када је принчева братија стигла у крчму Код црног орла на

дунавској страни вароши, капетан Илија Стратимировић стаде припито

54


наваљивати на тумача да испије прву здравицу. Његове руке положене на

рамена у кафтану после многих одбијања наједном ојачаше свој стисак, и једна

се подиже око врата а друга потури чашу под нос. У том болном загрљају

Јоханова глава детиње је измицала нежељеној течности, вино је лило брадом и

клизило низ врат, нос се заривао у прљаву и масну капетанову мараму (њен

знојни смрад терао је на повраћање), па се најзад међу овлаш размакнуте усне

удену ивица чаше и вино грцаво потече. Низ рукав Стратимировићеве доламе

вишак се хитро прели и неколико дрхтавих капљица зацаклише на густој

тканини. У њеном црвенилу изникну крававо загасита бразда.

Јоханову борбу све време је пратио смех. Гребен носа га је болео од

притиска чаше, зуби и непце су му трнули од укуса вина, чија су му два танка

рачваста млаза мокрила груди и доњу кошуљу. Капетану је напокон неко

притекао у помоћ и тумачеве ноздрве стегнуше два снажна прста. Оставши без

ваздуха, Јохан накратко загргољи, као да спира грло, а затим по први пут окуси

млаку топлину вина која се брзо рашири. И одмах је био пијан.

И од саме помисли на касније догађаје тумачу се лице до краја живота

жарило а у телу је ницао свраб срама — дубок и недосежан. Семе које је тог

дана било посађено хранило се и јављало увек по властитом нахођењу, за трен

израстајући на успомени једне београдске вечери, а замирало кад срце опет

смирено залупа и изненадна врућица искали свој бес. Гуршићу је, тада, на

непцима играо горки укус вина, чело му се росило и очи мутиле, као да је

изнова у крчми где је после прве све остале чаше својом вољом испио. А стид

што је тако било пекао је најјаче. За изговоре — и на Илију Стратимировића, и

на његовог непознатог помагача — његово срце није марило, у забораву који је

био намеран и подржан неразумном жељом да се греси других испаштају као

да су сопствени, као да нико не може умаћи од туђих рђавих намисли и дела,

докле год је небо над нама исто а реке подједнако за све теку.

55


Заблуда или не — свеједно — тек Јохан је због овога себи пребацивао

готово све што је видео те ноћи, иако су празнине памћења нудиле опрост

кривице, али њих је, још горе неголи да их нема, онда машта попуњавала, па би

тумач при том задрхтао од призора који би се указали. А истина је била да се

теревенка распусних официра није умногоме разликовала од уобичајених

војничких весеља тог доба: бестидно се псовало, певало и драло, наливала су

се вином и пивом неугасиво жедна војничка грла, до трена када се на одмор

падне под грубо тесане столове а потом изнова устане, са новом снагом и

новом жеђи, ободрен подсмешљивим погледом неколиких жена које су се,

наједном, ту створиле, ваљда да служе пиће. Командант овог распојасаног

егзерцира, Александар Виртембершки, полусклопљених очију надгледао је с

једног узвиситог положаја у дну гостионице да ли се све одвија у складу са

прописима које су невидљиви параграфи службе налагали у овом случају, и ако

негде запне, понестане ли вина, песме или доброг расположења, устајао је са

свог места и изазивачки наручивао нове боце, зачикивао посустале и прекидао

свађе, док се све наново не би ускомешало у ослепелој помами алкохола. У

неко доба, кад Гуршићева глава беше већ толико отежала, па му се чинила

непотребним теретом којег би се требало решити, принц га је посадио у

столицу поред себе и почео нешто усхићено да прича. Јохан се потом сећао да

је било речи о Александровим дворовима у Виртембергу, по чијим ће језерима

пловити црне венецијанске гондоле и јата белих лабудова — баш као и код

Евгенија Савојског, о врту са животињама у којем се неће налазити само троми

медведи из србијанских шума, и лисице и вукови, као у оном недалеко од

Београда, него и тигрови, и камиле, и мајмуни — као код Евгенија Савојског, па

на помен тигрова Александар се беше толико узбудио да је Гуршићу

благонаклоно придигао главу, и на уво му влажно шаптао како ће свега тога

бити иако у његовом амаму „es gibt kein Gold“, али иако га нема, биће — биће и

злата, и оно га чека далеко од Краљевине Србије, тамо где је живот светлији и

56


лакши, где нема овог притислог неба и простака с којима се овде дружи и

вечерас пијанчи — те након ових речи принц још тешње пригрли свог тумача и

на његов образ спусти клизав и хладан пољубац. Рука која је обухватала

Гуршића напокон узмаче а његова глава тврдо паде на излизану даску стола.

Идућих сат-два он се није скоро ни помакао, осим што властити лакат уметну

као узглавље. Одатле је и даље снено гледао шта се по крчми догађа.

Принца је, Јохан се и тога сећао, дворила увек иста служавка. Она је

марљиво приносила вино — мађарско, боље од оног што су други пили,

спремљено особито за Александра који је у крчму од пре свраћао. Гуршићу се

чинило да у њој препознаје некадашње девојче из Нове српске вароши, кћер

једног од ретких надничара који су под закуп живели у туђим кућама. Тешко је

говорила немачки, као неко ко га је тек одскора слабо и оскудно научио, и због

тог је тумачева сумња јачала, мада није имао снаге да је провери. Катарина,

како ју је принц звао, носила је танку и једноставну хаљину, без украса и са

малим изрезом у облику полумесеца, под којом су се њена чврста бедра у ходу

варљиво помаљала. Изнад њих се слутио раван и затегнут трбух, незаобљен као

код зрелих жена, а навише су две пригушене сенке потцртавале облик груди.

Када се нагињала да послужи принца оне су се као случајем нудиле погледу —

две раскрупњале и чврсте дојке, на трен размакле при услужном прегибу — а

потом брзо нестајале у затеглој такнини усправљеног лика: кратки, обећавајући

прорез био је све што је на њих подсећало. Косу је носила повезану

једноставном врпцом, и лице јој је било некако празно и широко, чисто али без

упечатљивих црта, не рачунајући одвећ удаљене очи. Смејала се много и без

разлога.

Принц је био њено једино задужење, и она се добро старала да му било

шта не зафали, што је увек било награђивано са по неколико маријаша.

Александар је новац нудио покретом главе — у отвореном длану руке која је

њој била даља — тако да се морала нагињати да га преко стола и принца

57


дохвати. Није јој изгледа сметало што се тада наслањала на остарелог

гувернера, који би је испод ока загледао не бунећи се што га гурају. Та се

њихова игра понављала, и Гуршић ју је гледао главе постранце оборене на сто,

не знајући шта да мисли оним последњим прозирним делом своје замућене

свести. И видео је, напокон, и то да се Александар једанпут измакао, па је

девојка кренула као да ће преко његових колена да падне, да се потрбушке на

њих спусти, али се у последњем трену вешто искренула и обрела принцу у

крилу. Седела је тако без речи противљења када се најзад закикота и обгрли

принца, чија се брада ослањала на Катаринин деколте. Његове руке опрезно су

пале на двосмислену чврстину кукова. Накривљене перике, с пудером од зноја

згрушаним, он се церио и показивао прљаво жуте зубе а затим се маши за

кожну кесу: арсланија, немачки златник са ликом лава, засветлуца потамнелим

сјајем. Он заврши у прорезу деколтеа. Рука која га је тамо ставила била је

коштуњава и хладна, неодлучна да одатле изађе, и завлачила се све дубље и

дубље — као да тражи златник који је случајем некуда пропао. А девојчина

коса у смеху је миловала принчево нацерено лице…

То је било последње чега се Јован са сигурношћу сећао. Он није знао

како се те ноћи нашао на београдским улицама, ни како је доспео под прозоре

митрополитовог двора, ни шта је тамо викао, пре неголи су га нечије снажне

руке подигле као да је дете и однеле у амам, он није знао да се у једној од

крчми тврђаве чији су се краци и бедеми звездасто спајали све до зоре славила

туђа смрт, као што то често бива, он није знао ни то да спава а звезде над њим

жмиркају — он ништа, ништа није знао. А град је, заувек, сутрадан крадом

напустио, док је цела српска варош брујала од његових речи које су се и даље

од митрополије чуле:

„Вами јест сладост кољиво јести, и ничто друго не знадете; еееј, јадан је

смерти кољиво лек! Новаца здје треба, новаца, наипаче здје!“

58


ЕПИЛОГ

59


Београд је шест година касније поново пао у турске руке. После тога од

спомена на владавину Немаца готово да ништа није остало: спољни бедеми

вароши су порушени и то оним истим рукама које су их и подигле, како је и

налагао споразум потписан од обеју страна. Једино је било поштеђено

унутрашње утврђење, које истовремено гледа на Дунав и Саву. Многе од

цигала у његовим зидинама положили су поданици Карла VI, у буци и метежу

зидара и језика који су градили некада престони град. Поражени и победници

још једном су у историји заменили улоге, до прве следеће представе када ће

можда због немоћи глумци бити замењени или се изборити за помпезни

повратак, лажан као што су лажни и сви повраци ислужених звезда чије је доба

заувек прошло.

Александар Виртембершки, по одласку из Београда, устоличио се у

родном Виртембергу и тамо владао наредне четири године. То кратко време

његовим поданицима није остало у добром памћењу. Његова смрт, 1737,

дошла је као олакшање. Иако призор изгледа превише живописно, поједине

хронике бележе да га је затекла у пијанчењу и са женом у крилу, у врелини

алкохола и пожуде.

60


Светлуцави зеленкасти прах у који су неки веровали био је тада још мало

познати фосфор. Хениг Бранд, продавац тајне, знао је да се помоћу њега злато

не може добити, али то га није спречавало да више пута уновчи његов

необични сјај. У приближно исто време, у Лондону, фосфор добијен другачијим

путем продавао се као лек преко новинских огласа: модерни хемичари већ су

били освојили његову производњу.

Јохан Гуршић се, у Београд, изгледа никада није вратио. На неким

сачуваним документима из његовог доба видљив је звездасти печат, као ознака

да их је он писао. Последњи је из 1733. године…

61

Documents

Под сенком крила