Mikica Ilić

 ĐORĐE ĆURČIJA  PASTORCIMA OTADŽBINE

»Ako u Srbiji sretnete čoveka sa košuljom preko pantalona možete mu se poveriti, to je častan i hrabar čovek; stavi li

košulju u pantalone, postaje bitanga.«

(Oto fon Bizmark)  1. ZMIJSKE NOGE Posle šesnaest krvavih godina neprekidnih borbi, Sveti savez utvrdi svoju

južnu granicu prema turskoj imperiji separatnim mirom u Karlovcima, na Dunavu 1699. godine. Boka, srednja Dalmacija i Moreja dopadoše Mlecima, Banat i istočni Srem do Mitrovice ostadoše »u Aziji«, a Ugarska bi spašena za neko vreme od agarjanskog zagrljaja.

Hroničar gorkog mira, »ne bez ironije bliske očaju«, povlači liniju razgraničenja veštim potezom pera, ostavljajući Race razbacane s obe strane granice:

»...Od ušća Tise, preko ravninom sremskom, na podnožju Fruške – iza slankamenačkih, maradičkih, iriških, rivičkih i velikoradinačkih atara, pak preko pustare turskog sela Laćarka, savijala se ušću Bosuta u Savu. Odavde bila je Sava međa...«

Ostadoše tako Srbi u dva carstva i nekoliko zemalja da služe kao graničari.

Carske vlasti razrezaše Granici velike namete u novcu, robi i kuluku. Domaćini su morali često da kirijaju za par groša po ceo dan. Žene, pekući ciglu i noseći je na rukama, ostajahu bez poroda i zdravlja. Husari i pešaci zidali su grad Raču nasuprot turske karaule, nadomak ušća Drine u Savu, gorko se kajući što staru postojbinu napustiše. Vukući kreč i kamen iz Ležimira, podno Fruške gore, mnogi ostaviše svoje kosti na carskim drumovima.

Ipak, kad Njegovo Carsko Visočanstvo velikodušno podari svakom husaru dvadeset četiri jutra oranice i pet livada, a pešaku osamnaest jutara oranice i četiri livade, građu za kuće, alat i pušku, poče se Šanac-Bosut, tada još nazivan, prosto, Ušće, naseljavati iz Mačve, Semberije i sa Fruške gore.

Letopis bosutske crkve donosi iscrpne podatke o doseljenicima koji stigoše kroz močvarne šume i obraslu pustaru i podigoše prve kuće. Na trideset osmoj stranici crkvene hronike stoji zapis »prezvitera Janka, božjom milošću paroha bosućanskog i račanskog«:

»Doseliše, uz Božju pomoć i milost Presvetloga Cara, sa srbijanske strane: iz Crne Bare Miražići, iz Zasavice Sedlarovići, iz Sovljaka Đuruškovići, iz Svinjara Bogdanovići; sa bosanske strane: Vujići iz Popova i Bošnjaci iz Balatuna; sa fruškogorske strane: iz Čalme Perunovići, iz Iriga Bugarski; najposle, i senjski uskoci Spaići iz Kranjske...«

Među poslednjima u selo prispeše iz mačvanskog sela Crne Bare tri brata Obradovića: Jakov, Đorđe i Todor. Na osnovu jednog poznijeg svedočanstva proisteklog iz porodičnog predanja, a zapisanog na tvrdom grobljanskom kamenu, trojica Obradovića pređoše Savu pod okriljem mraka u dugačkoj šajci kod šume Banov Brod, potom iskočiše u plićak, među vrbe i šipražje i, plativši za vozarinu grbavom čamdžiji, natovariše na leđa drvene sanduke sa alatkama i oružjem, šarene zavežljaje sa mrsom i slaninom i platnene pregače prepune snova. Gazili su kroz plitku vodu, gacajući po močvarnom tlu, posrćući i zanoseći se pod teškim teretom, dok su šumske ptice radosnim pojem najavljivale skoro svitanje. Pregazivši granicu, tri brata izbiše na sami obod naselja Ušće. Primirivši se dok ne svane, povadiše duvan iz kesa i pripališe čibuke, utonuli u teške misli.

Mučila ih je neizvesnost novog početka. Behu već čuli za zemlju i kuće koje »Nemecki car« deli Srbima za graničarsku službu, ali im to još izgledaše kao daleki i magloviti odraz vlastitih slutnji.

U Srbiji braća behu ostavila ugašeno ognjište, grobove roditelja, bedu, glad i nemaštinu, turske zulume i ružne uspomene. Ostareli otac se dugo protivio seobi u Karšiju, kako narod tada zvaše nemačke zemlje preko Save. Teško bolestan, ležeći nauznak na slamarici, buncao je u vrućici o kućnoj zmiji sa dvadeset pari nogu koje večito krije i koje je on ugledao onaj dan kad sinovi behu odlučili da se sele sa ognjišta. U predsmrtnom očevom ropcu sinovi su razabirali tek po koju reč: nesreća, prokletstvo, usud koji će ih večito pratiti... Pred zoru otac je umro.

Kad svanu, sremska močvara se preli bojama i zvukovima. Jakov, Đorđe i Todor se ispraviše u gustom ševaru, prekrstiše i, shvativši da je prekasno za odustajanje, pođoše niz glavni drum, put prvih taraba.

Četrdesetak seoskih kuća je još snevalo, krijući u sebi umorne, pospane graničare i tek ponegde se palila lojanica i dim sa ognjišta počinjao da izbija ispod krova od šindre. Čim pređoše stotinak koraka, braću Obradoviće zaustavi snažni uzvik brkatog husara u crvenom mundiru. Razmeniše nekoliko reči, a potom ih konjanik povede seoskom kaplaru Vasiliju Alanoviću na isleđivanje.

Dalje je već sve išlo uobičajenom procedurom za prijem srpskih izbeglica koju ćesarski notar, prečasni Štajner navodi u svojim Upustvima za prihvat carskih graničara iz 1743. godine:

»...Svakog graničara naoružati puškom i opskrbiti barutom za tri meseca unapred, hranom i obućom za šest meseci, izdati mu dokumenta Visoke carske kancelarije, potom odrediti ljude sa volovima da mu dovuku građu za kuću i štale kako bi dom svoj mogao pripraviti i okućnicu udesiti prema nahođenju i na polzu Njegovom Carskom Veličanstvu mnogo godina služiti...

 *** 

...Visoki carski pisar da se postara kako bi se graničaru razmerile livade i oranice prema gore navedenim činovima i zvanjima koji se imaju u potpunosti priznati i uvažavati. Tapija na ovako poklonjeno imanje ima se načiniti i carskim pečatom overiti, kao i zavesti u protokol Visoke carske kancelarije...

 *** ...U daljem postupati shodno pravilniku o karantinu protiv zaraznih bolesti

koji svaki husar i pešak ima izdržati u propisanom roku podjednako... *** ...Ne dopuštati graničarima da dalje slobodno hode Carevinom i, dom svoj

napuštajući, granicu neobezbeđenu ostavljaju...«Izdržaše Obradovići tri meseca karantina u kolibi na kraj sela, zajedno sa

jednom porodicom izbeglica iz Bosne, dvojicom Cincara – trgovaca svilom i kožom, i jednim turskim uhodom koga zarobiše na Savi kod Rače, dok je špijunirao položaje austrijskih šančeva i bedema.

Krijumčari koji su dovlačili svilu i brokat sa turske strane i menjali ih za pšenicu i stoku u Austriji, donošahu u čamcima kojima su sekli mutnu vodu, zajedno sa koturima tekstila, kugu, koleru, velike boginje i druge boleščine, zbog čega su im sudili i, razapinjući ih na točak, kaštigovali do smrti. Stari letopisi govore o velikim epidemijama kuge od kojih naročito ostade upamćena ona najveća iz 1795. godine kada podmukla čuma zahvati Bosut, Raču i okolna naselja, odnevši desetak života.

Sedeći tri duga kišna meseca u kolibi pod šumom, braća su snevala detinjstvo, radosti i igre po crnobarskim salašima i pustarama, dečaštvo provedeno u polju uz čobanski štap i šubaru, mladalaštvo začinjeno tučama oko devojačkih pogleda, prvenstava u junaštvu i hajdučkoj veštini...

  2. RICHTUNG! RICHTUNG! Skućivši se na ušću Save i Bosuta, kojeg Turci prozvaše »suvom vodom«,

jer je za vreme letnjih žega korito reke ostajalo suvo, pa bi osmanlije na konjima prelazile sa jedne obale na drugu, paleći kuće i odvodeći roblje, stupiše Obradovići u Mitrovački graničarski puk na službu Caru. Šanac Ušće, potonje selo Bosut, brojaše tad, prema svedočanstvu Arhimandrita Isaije Đorđevića, četrdesetak kuća. Podigavši skromne domove od drveta i slame, braća Đorđe i Todor su odlazili u vojne, hodeći neznanim drumovima Carevine i gazeći danima blato i vodu, dok je najmlađi, Jakov, koji jedini beše oženjen, ostajao kod kuće, brinući za stoku i letinu.

Đorđe, zvani još i Ćurčija zbog zanata kojim se bavio u dugim zimskim noćima, teško se navikavao na krutu vojničku disciplinu i stroge zakone Carevine. Danima bi mitrovački graničarski puk hodio kroz guste hrastove šume, praćen kliktanjem crnih ptičurina, dok se teška vlaga uvlačila pod vojničke

koporane i milila niz kičmu graničara. Stojeći satima u vojničkoj vrsti i vežbajući strojevi korak po suncu i kiši, gubio je strpljenje Đorđe Ćurčija i, po prirodi prek i naprasit, započinjao je svađe i tuče sa drugim podanicima Krune. Vremenom, srpski graničari i austrijski ulaneri šiljastih brčića počeše da izbegavaju sukobe sa njim, sklanjajući se u stranu kad bi prolazio. Po svedočenju Đorđetovog sinovca, prozvanog »Kana«, koje zapisa Bogoljub Poznanović iz Grka u Svedocima narodnog predanja oko groba Filipa Višnjića, Ćurčija beše: »...niska al’ temeljna rasta; belava smrštena lika, široki vrlo prsiju i to ne među rameni već protivnog pravca, od prsiju leđima...«

Najteže od svega je Đorđu padalo ravnanje u vojničkom stroju – »richtung«, jer kad bi se izravnao odnapred sa ostalim soldatima, pozadi bi za čitav pedalj iskakao iz stroja, a kad bi ga švapski časnik poravnao leđima sa ostalom vojskom, Đorđe bi prsima odskakao spram ostalih, opet za pedalj.

Otrpevši uvrede i pogrde od austrijskih oficira, naraste u Ćurčiji velika mržnja prema novoj domovini, pa, najposle, odluči, zajedno sa bratom Todorom, da beži od švapskog samara.

Jednom prilikom, kad carska vlast naredi da svaki graničar naspe put ispred svoje kuće opekom iz račanskih ciglana, ostade nenasut put pred kućom sa numerom četrnaest. Prolazila su vojnička kola danima kroz selo glavnim drumom, s mukom zaobilazeći ogromne bare pred Obradovićevom kućom, ali niko ne smede da ga kazni zbog neizvršenja naredbe. Seoskom kaplaru, Alanoviću, činilo se da je bolje da »ne primeti« Ćurčijinu drskost.

Konačno, kada Peti varadinski bataljon u jesen 1803. godine pođe peške razlokanim drumovima da se tuče sa francuskom vojskom za slavu Carevine, blatnjavim, isprovaljivanim putem od Mitrovice prema Osijeku koračali su, zajedno sa drugim graničarima i braća Obradovići. Pukovnik Stojčević i major Obućina pred strojem održaše govor o junaštvu i slavi srpskog oružja, kuražeći graničare pred put na daleki front. Đorđe Ćurčija, ne mogavši više da izdrži neiskrene tirade austrijskih oficira, poče podbunjivati srpske pešake u stroju i podgovarati ih da bace remenje i puške i da svojim domovima pođu.

Iz daleke Francuske stizale su vesti o groznim pokoljima pod zidinama nepoznatih gradova, o pogibijama čitavih pukova u borbi sa eskadronima dragonera, najposle, i o surovoj disciplini i okrutnim kaznama koje izricahu austrijski oficiri. Sedlarović iz Bosuta tako izgubi glavu posle jedne od pobuna srpskih soldata na francuskom frontu, kada carske vlasti odlučiše da obese za primer svakog desetog pobunjenika. Žrtve behu izabrane tako što oficiri nateraše bundžije da izvlače cedulje iz pletene korpe na kojima je bila utisnuta presuda: »smrt« ili nada u produžetak patnji: »život«. Sedlarović, kojem fortuna taj dan okrenu leđa, ostade zauvek da leži u plitkom grobu, ispod visokih platana Provanse.

U cik zore, na Mitrovdan 1803. godine, nekoliko carskih podanika, predvođenih Đorđem Ćurčijom prepliva nabujalu Dravu, i, dohvativši se nepreglednih slavonskih šuma, ostavi obrise usnulog Osijeka za leđima. Todor Kazandžija, Petar Karolija i Stanko Tufegdžija, zajedno sa braćom Todorom i Đorđem Obradovićem okačiše remenje na »kvartilji« i rekoše zbogom carskoj regimenti, započevši svoj lični rat.

  3. PRVO JUNAŠTVO Pet dana su begunci lutali šumama i močvarama, jedući korenje divljeg

paštrnjaka i ptičja jaja, sve dok se konačno ne domogoše Bosutskih atara. Kad uđoše u selo, buljuk musave dece potrča za njima, vrišteći i pipkajući dugačke puške i fišeklije sa barutom. Dok su se »ratnici« šepurili glavnim drumom, bacajući deci krajcare u blato, seljaci se počeše okupljati ispred seoske krčme Teše Đuričića. Dezerteri, kad videše da se okupila brojna publika, odmah posedaše pred mehanu da proslave povratak iz vojne, čašćavajući rođake i prijatelje.

Već dobro podnapiti, begunci stadoše pripovedati okupljenom narodu o herojstvima i nedaćama kroz koje prođoše braneći Carevinu. Nalivajući se vinom, obznaniše zaprepašćenim seljanima kako dižu ustanak protiv obe carevine i pozivaju sve rodoljube pod svoj barjak. Odmah im se priključi nekoliko obesnih mladića koji posedaše oko teškog hrastovog stola i primiše se rakije. Odnekud se stvori i iscepani, prljavi barjak kojeg Todor pobode na lipu pred krčmom, proglasivši slobodnu teritoriju Ušća i okolnih šuma.

Oko podneva, kad družina već beše potpuno pijana, naiđoše glavnim drumom kola sa hopovačkim jeromonahom Spiridonom, parohom bosutskim i račanskim, koji se vraćaše sa nedeljne liturgije. Ćurčija ga odmah svrati i, posadivši na stolac kraj sebe, natera da zakune nad krstom i Jevanđeljem ustanike na vernost otadžbini i Bogu. Jedan po jedan hajduci se zakleše na poslušnost harambaši Đorđu Ćurčiji i svemogućem Gospodu. Otac Spiridon, ispivši satljik rakije, uze tri dukata od Ćurčije i, blagoslovivši ustanike, ošinu korbačem konje kako bi stigao pre mraka u manastir. Ćurčijini hajduci mrtvi pijani polegoše po prljavom patosu, dočekavši zoru u krčmi.

Probudivši se sledećeg dana, junaci poskakaše na noge i, videvši da je sunce već visoko odskočilo, dadoše se u brigu jer valjalo je načiniti kakvo junaštvo da bi se družina pročula i ustanak proširio, a u selu ne beše ni traga od mrskog dušmanina. Ćurčija grozničavo iskupi mamurne ustanike i naredi pokret preko Vratičkog polja prema Domus-skeli kako bi se grupa držala granice sa Bosnom i po potrebi prebacivala iz jedne u drugu carevinu. Usput, hajduci poharaše baba Stojanku, seosku vračaru koja mnogim seljanima zla načini, gatajući u pasulj i olovo i dođoše tako do dukata za barut i duvan.

»Nije ni to loše« pomisli Ćurčija, dok je napuštao selo »junaštvo je junaštvo, samo da se nađe kakav slepac da ga opeva, nakiti i dotera.«

Izbivši na Domus-skelu, hajduci se neosetno privukoše vojnoj karauli koju čuvahu Brođani. Đorđe rasporedi momke oko austrijske kasarne, okrenu pušku naopako, pa izađe pred zbunjenog stražara. Ovaj povika nekoliko puta: stoj! pa kad vide da pridošlica nema nameru da se zaustavi, šmugnu u visoku, oronulu zgradu, uzbunivši ostale graničare.

Ćurčija stade ispred teških, hrastovih vrata i poče da doziva kaprala:– Čujte me dobro, Brođani! Predajte se da zalud ne ginete! Okolo su moji

ljudi! Ima nas dvaput više!

Preplašeni graničari pobacaše puške, pa se dočepaše Save kroz tajni prolaz i, preplivavši je, pobegoše u Bosnu. Todor Kazandžija i Stanko Tufegdžija pokupiše dugačke karabine, fišeke sa barutom, prtenjače prepune hrane i nešto novca, pa sve to predadoše harambaši.

Sad više nije bilo povratka. Hajduci odvezaše čun i, posedavši u njega, otisnuše se od austrijske obale. Petar Karolija dohvati grubo veslo i poče da para vodenu struju oštrim kljunom čamca. Kad se izvezoše na sred mutne vode, ustanici pustiše da ih matica sama nosi sve do ušća Drine u Savu. Tu se nasukaše na peščani sprud, poiskakaše u plićak i, natovarivši plen na leđa, zađoše u gustu šumu. Behu zakoračili u Tursku.

Braća Obradovići se setiše noći kad su, napuštajući stari kraj, krenuli srca prepunog nade u novu otadžbinu. Setiše se reči starog oca na samrtnoj postelji i zaklinjanja da ne napuštaju ognjište. Beše im teško na duši, ali kako posedaše oko vatre, prihvatiše se, zajedno sa ostalom bratijom, prepečenice i tuge ubrzo nestade.

Bivakovao je Đorđe sa svojim momcima duž Save i Drine, uvek uz granicu kako bi lakše poterama utekao, prebacujući se s jedne na drugu obalu, katkad i preplivavajući hladne, nabujale rečne bukove. Četujući, Ćurčija je robio Turke duž granice, pljačkao marvene trgovce, turske begove i subaše. Iz logora u šumi Banov brod napadao je Đorđe skelu račansku, otimajući stoku, svilu i začine koje trgovci voziše u austrijske gradove. Potom je stoku gonio jatacima u Srem koji su je prodavali po pijacama u Baranji i Bačkoj, dovozeći Ćurčiji samare prepune džebane, odeće i hrane. Najposle, preteravši sa zulumima, Ćurčijina družina načisto zatvori račansku skelu jer više niko nije imao smelosti da putuje nesigurnim drumovima Carevine.

Ubrzo se proneše i prve pesme o Ćurčijinim podvizima. Šume se stadoše puniti ljudima i hajdučka bratija naraste na nekoliko stotina naoružanih momaka.

  4. HROMI VUK Hodeći prve zime vojevanja gustim hrastovim šumama pokraj Bosuta,

Ćurčija srete u jednoj proseki promrzlog, bolesnog vuka koji, pregazivši zaleđenu Savu, beše dolutao sa Majevice. Hromi vuk odmah zareža i pokaza oštre, bele očnjake pridošlici. Ćurčija ga veselo pogleda i, nasmešivši mu se, izvadi kaiš slanine iz kožne prtenjače. Vuk, ne mogavši više da izdrži urokljivi Ćurčijin pogled, skrenu oči u stranu. Đorđe mu se beše obradovao, znajući da kurjak donosi sreću hajduku kad ga susretne, pa mu nazva Boga i raširi ruke: »Živ mi bio, pobratime!«, te ga uze na leđa i odnese jatacima u Morović, da ga hrane i leče do proleća.

Imao je Đorđe jatake u svim srpskim zemljama u kojima je četovao. U Sremu su ga skrivali, opskrbljivali preobukom i fišecima punim baruta

komšija Budimčević iz Bosuta kod kojeg je u mladosti učio ćurčijski zanat, Vasilj Nenadović iz Jamene koji mu beše pomogao da opljačka bogatog gazda Vrapca iz Apševaca, dobivši za to izdašnu nagradu – dukat veličine konjske kopite, oko kojeg mu se pobiše sinovi mnogo godina kasnije kad stadoše deliti nasledstvo,

kao i mnogi drugi jataci iz Grka, Morovića i Adaševaca koji se obogatiše preprodavajući ukradenu Ćurčijinu stoku po austrijskim varošicama.

U Mačvi je, pak, Đorđe nalazio utočište kod brojnog bratstva Obradovića iz Crne Bare, s kojima je održavao rodbinske veze i posle preseljenja u Srem. Odlazio je u zimskim noćima da šije gunjeve i kabanice svojim zemljacima i pripoveda uz ognjište o vlastitim podvizima starcima, ženama i deci, da bi zorom naglo ustajao i istresao pred zanemele inoplemenike kese pune dukata, govoreći: »Ej, sirotinjo, jebali su vam majku, šta ćete kad vam umre vaš Ćurčija!?«

U Bosni mu je jatak bio Savo Ilić iz Batkovića, starinom Hercegovac, doseljen u pitomu semberijsku ravnicu poslednje decenije H¢¡¡¡ veka, posle jednog od najvećih talasa čume u kojem opusteše ravničarska sela između Save i Drine.

Mnogi od jataka se obogatiše trgujući za Ćurčiju, pa, kad se dokopaše bogatstva, zaboraviše na svojeg dobrotvora. Njih je Đorđe posećivao sa družinom u dugim, zimskim noćima i, otimajući im sav imetak, vraćao pod okrilje »socijalne revolucije« iz koje behu ponikli.

Prelazeći iz jedne carevine u drugu, ostavljajući za leđima Drinu ili Savu, Đorđe Ćurčija je podbunjivao narod i spremao ga za drugog Đorđa, crnog i otrovnog, kojeg je narod već slutio u pesmama.

  5. TLAPNJE I PRIKLJUČENIJA Kockajući se sa knezom Ivom od Semberije i sa slavnim Kulin-kapetanom

koji pogibe u boju na Mišaru 1806. godine, Đorđe Ćurčija se oblačio u turske haljine, obavijao dugačke čalme oko glave i pušio hercegovačku škiju na dugačkom, šarenom čibuku, da bi, kad mu ponestane dukata, na tren napuštao zadimljene mehane i, presvlačeći se u hajdučke dronjke, pljačkao trgovce i zanatlije po bijeljinskoj mahali. Odlazeći često međ’ gradske Turke, Ćurčija nauči čudnu mešavinu turskog i rajinskog jezika kojim su se sporazumevali domaći i anadolijski muslimani i steče veliko poverenje uglednijih bijeljinskih i janjanskih domaćina. Provodeći ponekad čitave mesece po hanovima i izdajući se za lažnog poturicu Hamzu Alijagića, rodom iz Foče, Ćurčija se često zaduživao kod bogatih trgovaca koji mu rado pozajmljivahu novac uz interes, jer je uvek na vreme vraćao svoje dugove, plaćajući pošteno kamate.

Na jednoj od mnogobrojnih terevenki Ćurčija upoznade tajanstvenog, bogatog bega Zulfikarpašića. Mladi kolenović je retko govorio. Tek bi ponekad, između dva dima ljutog hercegovačkog duvana, usred novog deljenja karata, podigao obrvu i tiho uzdahnuo: »Jaaa!«, pa potom ponovo zaćutao, prateći magijsko kruženje karata i dukata.

Niko nije pouzdano znao odakle beše došao mladi beg, niti čime se zapravo bavio u prljavoj varošici. Jedni su govorili da ga je otac isterao iz kuće zbog nekakve uvrede, drugi su šaputali da je pobegao iz rodnog grada zbog krvne osvete, treći da je u Bijeljinu poslat kao uhoda da osmatra granicu sa Austrijom. Legende koje su se plele oko njegovog porekla behu protkane

tlapnjama o velikom bogatstvu koje se krilo iza visokih zidina begovih čardaka, ali iznad svega maštu radoznalaca golicala je mlada begovica o čijoj je neobičnoj lepoti brujala cela čaršija.

Retki su srećnici koji, uspevši da pridobiju poverenje bega Zulfikarpašića, sagledaše divote njegovog doma i krasotu njegove kade. Jedan od izabranih beše i trgovac svilom Hamzo Alijagić, ispod čijih se dugačkih brkova i sjajnog turbana krio hajduk Đorđe Ćurčija. Kako je Ćurčija zadobio poverenje opreznog bega – ostaće večita tajna; tek, postoje dve različite verzije potonjih događaja.

Romantičari, skloni mitomaniji, vele da se lepa Turkinja zaljubila u srpskog junaka i, došapnuvši mu ugovoreno vreme i mesto, pustila ga noću u čardake da ubije i opljačka imućnog bega.

Pragmatičari, skloni svakojakom preispitivanju i sumnji, vele da je Ćurčija, upoznavši dobro odaje i hodnike begovih čardaka, noću provalio u kuću, orobio je i zapalio, a gazdu zaklao, otevši pritom lepu begovicu.

Tek, jedno je izvesno: postoje pouzdana svedočanstva u carskoj, austrijskoj arhivi koja beleže da je u Ćurčijinoj »hajdučkoj bandi« jedno vreme boravila i »žena obučena u turske haljine, sa zarom preko lica kojoj niko nije smeo da priđe, niti da sagleda oči«. Jedan jedini put je to pokušao da učini ćopavi Lazar Pinter kada je pripit napastvovao Turkinju dok je Đorđe bio na putu, ali ni on nije stigao da posvedoči o lepoti Ćurčijine ljubavnice jer je, strgavši veo, ostao da leži široko otvorenih očiju punih neba, proboden ženinim jataganom. Otada se više niko nije usuđivao da priđe tajanstvenoj lepotici.

Živeći sa Turkinjom, Đorđe dobro nauči da divani turski i, sve češće odlazeći u Bijeljinu i Janju, ponekad čak i u Soli, bogate je subaše ubijao i pljačkao, sejući iza sebe strah i paniku. Među imućnim gradskim trgovcima i zanatlijama kružile su glasine da lepa Turkinja govori Ćurčiji gde blago leži i gde mu valja pohare činiti. Drumovi postadoše nesigurni, pa Turci počeše zazirati od putovanja po selima, te raja odahnu od zuluma. Stadoše se plesti legende o junaštvu »Ćurčije nemeckog« i pevati pesme o njegovim podvizima.

Sam Đorđe je često, u dugim noćima, sedeći po musavim krčmama, uz meze i rakiju, pripovedao o Ćurčiji i njegovim »zverstvima« okupljenim Turcima koji ga slušahu široko otvorenih usta i ukočenog pogleda iz kojeg se čitao iskonski strah. Potom bi se govornik iskradao iz zadimljenih mehana i, preoblačeći haljine, dozivao svoje hajduke sovinim hukanjem. Secikese, posakrivane po živicama i jarugama kraj puta, iskakale bi pred harambašu i, šunjajući se, pratile ga u ubistvima i pljačkanjima doskorašnjih slušalaca koji tako u stvarnosti ponovo proživljavahu Ćurčijine pripovesti.

Krećući se među Turcima, Đorđe Obradović je širio legendu o hajduku Ćurčiji.

  6. LIBERTÉ, FRATERNITÉ, ÉGALITÉ Zarobivši jednom prilikom u lađi na Savi nekog belosvetskog naučenjaka

koji, bežeći sa gomilom knjiga, mapa i busola iz Turske u Austriju, prestrašen Ćurčijinim hajducima, umalo ne presvisnu od straha, te ga jedva rakijom

povratiše, Đorđe doznade pojedinosti iz dalekog sveta koje ga neobično obradovaše. Ostavši nedelju dana među razbojnicima, učeni gospodin govoraše neobičnom mešavinom turskog, grčkog i srpskog jezika o velikoj revoluciji u Francuskoj, pripovedajući musavim, priglupim Ćurčijinim secikesama o slobodi, jednakosti i bratstvu koje će zavladati svetom kad nestane francuske, turske i austrijske carevine. Dok je pridošlica čitao odlomke iz drevne Peščane knjige u kojoj su ležali odgovori na sve tajne, četnici su ga slušali sa strahopoštovanjem koje se ukazuje školovanim državnim činovnicima i učenoj gospodi i, nudeći ga rakijom i mesom, nisu razumevali ni jednu jedinu reč. Samo je Ćurčija, sve vreme ćuteći i gladeći dugačke, požutele brkove, značajno klimao glavom kao da odobrava nerazumljive spletove rečenica kojima ga je, oslobodivši se straha, obasipao nadmeni orator.

Kada sedmog dana ispratiše neznanca, vrativši mu opljačkane sanduke sa knjigama, cevčicama, staklenim posudama i raznim drugim sokoćalima, opremivši ga pritom za daleki put preobukom i namirnicama; kada se svi redom izljubiše sa naučenjakom, darivajući ga na rastanku za uspomenu opljačkanim srebrnim bodežima i čibucima od slonove kosti i kada gost nestade među stoletnim hrastovim deblima, stade Đorđe Ćurčija među svoje komite i, skupivši guste veđe na smrknutom čelu, reče da se od danas njegova četa ima smatrati »revolucijom« i da niko više ne sme da pljačka u vlastitu korist, već samo na polzu svetske revolucije koju vode braća Francuzi što se onomad hrabro tukoše sa mrskim Austrijancima. Nadalje, Ćurčija iznese da članovi družine više ne smeju imati pojedinačnog imetka, već da sve što zadobiju u borbi sa Turcima ili Švabama ili, pak, što napljačkaju od trgovaca, putnika i gostioničara imaju neizostavno predati njemu kao vođi revolucije. Mnogima se ne svide Ćurčijin manifest, ali se, posle nekoliko ćuški i bubetaka, primiriše i pridobiše za svetsku revoluciju.

Kada stigoše prvi glasovi o Crnom Đorđu i ustanku, Ćurčija odmah posla jednoga momka voždu da ga izvesti o slobodnoj teritoriji Klještevice, Nakle i Klečinca i da ga zamoli da ih primi pod ustanički barjak.

Dok je čekao Karađorđev odgovor, Đorđe je razmišljao o pravednoj revoluciji i, hodajući šumom, razgovarao sa pticama, lisicama i drugim šumskim zverovima o novoj slobodi, jednakosti i bratstvu koje će zavladati među ljudima.

Zanet mislima, Ćurčija izbi na Kopitarevu ćupriju i, dok je otkucavala ponoć, naleti na ubogu staricu u ritama. Ova ga zamoli za novčić i malo vode da okvasi grlo. Đorđe se maši za kesu pod pojasom ne bi li načinio milostinju, ali mu oči ostadoše na ženinim nogama jer joj stopala behu okrenuta naopako. Setivši se priča o nečastivom koji, živeći oko vode, na raskršćima ili pod mostovima, presreće putnike, Ćurčija potegnu jatagan sa koricama od crnog gloga, kojeg majke stavljaju novorođenčetu pod jastuk dok se kraj kuće pronosi mrtvac, i jednim zamahom preseče spodobu na pola. Nakaza, pavši u prašinu, zacvili i stade moliti da je dotuče, ali Đorđe ne htede jer mu baba uvek govoriše da se đavo ubija samo jednim udarcem.

Uto stiže Karađorđev momak i donese glas o buni, pozvavši Ćurčiju da stane pod srpski barjak i priključi se ustanku protiv Porte.

 

 7. BOJ NA ČOKEŠINI Mnoge su i neizrecive Ćurčijine zasluge za otadžbinu: kada je knez Ivo od

Semberije otkupljivao jadarsko roblje od silnog Kulin-kapetana, Ćurčija se cenjkao sa Turčinom i pogodbu načinio u kneževo ime, dobivši za to veliku nagradu, a kad ustanička vojska zarobi Kulin-kapetana u boju na Mišaru, Ćurčija ponudi gospodaru Đorđu da iskupi svog starog prijatelja, slavnog turskog junaka, od krvne osvete tako što će svakog Srbina kojeg je Kulin pogubio presuti i pokriti zlatnim dukatima; ali, vožd odbi Ćurčijinu ponudu i naredi da poseku kapetana. Kada na samom početku ustanka neki od Srbalja ne htedoše da pođu u vojnu protiv Porte, Đorđe Ćurčija, Stanoje Glavaš i Lazar Mutap, preobukavši se u turske haljine, po naredbi »Georgija Černago« popališe i opljačkaše desetak sela u Šumadiji, izazivajući tako u narodu preko potrebni gnev protiv dahija; kada je harambaša Stanić Stanojlo svetio brata Gojka, tamaneći Turke po Semberiji, Đorđe Ćurčija mu javljaše gde koji osmanlija noćiva i kojim se putevima kreće; kada su Ignjatije Bjelić, Simeun Katić – Prekodrinac i Zeka Buljubaša pošli u Bosnu da osvete Miću Šumanca, Ćurčija je sa svojim bećarima na jamenskoj Domus-skeli Turcima koji se podaviše u nabujaloj Savi spasavao kese sa dukatima; kada je vojvoda šabačke nahije Miloš Pocerac, noseći britku sablju Kulin-kapetana, kakve nije bilo u celoj Bosni i koju zadobi u boju na Mišaru, odsekao glavu Mehi Orugdžiću, Ćurčija je natače na kolac i pronese celim Jadrom i Mačvom; kada je pop Luka Lazarević, vojvoda tamnavski i komandant šabačke tvrđave, u ljutom boju s Turcima zaklao tanetom iz puške »posred grla bijela« Pejzu Mehmed-agu, Ćurčija mu je prvi čestitao; kad se vojvoda loznički Bogićević Anto nađe opkoljen sa svih strana silnom Ali-pašinom zvorničkom vojskom, Ćurčija, prošavši kroz osmanlijske šančeve preobučen u turske haljine, za opkladu prvi odnese poruku Luki Lazareviću i ostalim srpskim vojvodama sa pozivom na bratsku pomoć; kada je Mus-aga, pregazivši Drinu 6. avgusta 1804. godine, »mimo Ćurčiju prošao i u šabačkom Bairu preko sedamdeset duša ubio, u grad ušao, novce iskopao i opet na Drinu pobegao«, Đorđe je sedeo na Siminom brdu i svađao se sa Lukom Grbovićem oko prvenstva u komandi nad ustaničkom četom; kada su požarevački Turci uručivali ključeve grada Karađorđu, jer ne smedoše da se predaju bimbaši Milenku Stojkoviću, Ćurčija jednog po jednog, na »junačku reč i čvrstu veru« prevari i poseče; kad bi Zmaj od Noćaja besedio o svojim junaštvima srpskim glavarima okupljenim uz vino i mezetluk, nadmetao se Ćurčija sa Čupićem u hvalisanju i razmetanju, a kad bi kogod zatražio očevica da posvedoči koliko je turskih glava posekao u boju, Đorđe bi mu se uvek našao pri ruci, bivajući u isto vreme na nekoliko različitih mesta; kad bi se u šumi Parašnici Zeka Buljubaša takmičio sa Markom Štitarcem u popijenom vinu i izjedenom mesu, Ćurčija bi pošteno presuđivao ko je pobednik; kad bi se buljubaše Arsenije Loma i Lazar Mutap zavadili oko neke lepe turske robinje, Ćurčija bi ih mirio, zadržavši devojku za sebe; kad prota Mateja izdejstvova preko Dimitrija Puljevića da srpski ustanici dobiju iz Varadina jedan top od vladike novosadskog Jovanovića, Ćurčija je u cilju podizanja borbenog morala posustalih Srba »plemenito« lagao kako je top poklonio niko

drugi nego bečki ćesar i kako će u najskorije vreme i druga pomoć stići iz preka; kada se srpske vojvode Pavle Cukić i Petar Moler odmetnuše i padoše u Karađorđevu nemilost, Ćurčija moljaše za njih kod vožda; kad se Crnobarac Stanko Aleksić odmetnu u hajduke zbog Miražićeve klevete, provodadžisao je Đorđe kod crnobarske lepotice Jelice, hvaleći junaštva hajduk-Stanka, pomagao mu u četovanju i skupa s njim robio turske karavane po Mačvi i Jadru, najposle, kad vlast raspisa poternicu za Stankom i kad javno obznani da se begunac ne sme predati, već ga ima ubiti kogod bude hteo, Ćurčija ga povede sa sobom u boj na Salašu u kom Čupićevi momci razbiše brojnu vojsku Mehmed-kapetana, pa za učinjena junaštva Zmaj od Noćaja oprosti hajduk-Stanku život i primi ga pod Karađorđev barjak, u podrinjsku četu Zekinih golaća...

Posle boja na Čokešini, uoči praznika Cveti 1804. godine, kada Turci do nogu potukoše vojsku Jakova Nenadovića i, pobivši tri stotine Srba, porobiše i opljačkaše Pocerinu, Đorđe Ćurčija iznese glavu na brzim nogama, napustivši bitku sa svojim delijama pre nego je i započela. Prota Mateja opisuje u svojim Memoarima stanje srpske vojske uoči okršaja: »...samo neki Andrija Vitomirović iz Drenovca i Ostoja Spuž držali su po neko čislo momaka, a Đorđe Ćurčija hoda po Mačvi i oko Cera, slabo u Šabac dolazi i u boj se pušta...«. Turci Lešničani se prikradoše Srbima s leđa i posle krvave borbe pobiše skoro sve ustanike osim Jakova i nekoliko momaka koji utekoše, a »...Ćurčija Đorđe uzme svoje društvo i ode u Cer, a ne u boj...«.

Lutajući Mačvom, Semberijom i Sremom, Đorđe srete slepog guslara Filipa Višnjića koji je prosio, zabavljajući junačkim pesmama pijane graničare i husare. Ćurčija mu obeća pet dukata ako ispeva pesmu o njegovom junaštvu u boju na Čokešini. Slepac reče da je to malo i, zatraživši deset dukata, zagudi prva četiri stiha:

Polećeše dva vrana gavranaSa vrh Cera iznad ČokešineKrvavijeh kljuna do očijuI krvavih nogu do koljena...

 Ćurčiji se svide početak te, razmislivši malo, ponudi sedam dukata. Višnjić

posle kraćeg nećkanja smanji na devet i, kad se pogodiše na sedam zlatnih napoleona, slepac zagudi nekoliko stihova iz sredine buduće pesme:

...Jeste l’ vid’li Ćurč’ju arambašu,Koji čuva straže od TurakaS njegovije trista i tri druga,Da ne bude roblja iz Pocerja ?...

 Đorđe se zadovoljno nasmeši i, davši dukat kapare, obeća ostatak kad

pesma bude gotova.Ustanak odvede Ćurčiju na drugi kraj otečestva, u istočnu Srbiju kod

Čučuk Stane i njenog Veljka i posle nekog vremena izbivanja »junak iz narodne pjesme« zaboravi na pogodbu. Slepi guslar se grdno naljuti što mu hajduk nije platio pošteno odrađeni posao, pa, besan zbog prevare, prepravi gotovu pesmu, umećući nove stihove:

...Al’ besjedi Valjevac Jakove:Ti Ćurčija, jedan pržibabo!Ni stari ti četovali nisu,Već čuvali krave po Srijemu...

 ...Bubnji biju, a svirale svire,Sva se zemlja ispod Cera trese,Pravo Turci idu Čokešini.Kad to viđe Ćurč’ja arambaša,On dokopa pušku po sredini,Obazre se, reče tri riječi:Moja braćo, do trista drugova!Ko će sa mnom, neka ide sa mnom:Ja se prvi s Turci biti neću...

 ...Kad Mijajlo opazi Ćurčiju,Đe Ćurčija struže uz planinu,Prepade se Ružičić Mijajlo,Na mah svoju raspustio vojsku...

 U narodnu pesmu je teško ući, još teže iz nje izaći. Ostade, »vo vjeki

vjekov« Đorđe Ćurčija kukavica i izdajnik – zbog šest dukata neplaćenog duga.  8. SREBRNO TANE Kada Turke isteraše iz Srbije i stadoše raditi na uređenju mlade države,

vlasti požuriše da se rastosiljaju hajduka i secikesa koji se do juče junački tukoše za slobodu otadžbine.

Pošto u Srbiji više ne beše osmanlija koje bi pljačkao iz patriotskih pobuda, Ćurčija pređe na novopečene srpske bogataše, jer – zanat nije smeo da trpi, socijalna revolucija je morala da teče. Stradali su mačvanski i jadarski marveni trgovci, rađevački i podrinjski kmetovi, šabačka i valjevska gospoda. Drumovi opet postadoše nesigurni, dućani prazni, a ljudi uplašeni. Oni koji do juče hvališe Ćurčijina junaštva nad Turcima, potužiše se prvi Stojanu Čupiću i gospodaru Karađorđu da ih izbavi od novog zuluma, jer junaštvo je dobrodošlo samo dok se na drugom iskazuje.

Kada Ćurčija pohara dućan sa robom Đorđa Madžara iz Grabovca valjevskog, Zmaj od Noćaja ga opomenu da se mane rabote, pa se ovaj primiri i pređe u Bosnu da tamo četuje. U Bosni je išlo slabo, jer se preplašeni Turci povukoše u gradove zbog blizine srpske granice, i retko hodiše pustim drumovima.

Ćurčija se sa družinom opet za neko vreme prebaci u Srem i, uzevši skelu na Savi, postavi brata Todora da nadgleda posao. Prota Mateja Nenadović u svojim Memoarima beleži ceo događaj:

»...Uzme u svoju ruku mitrovačku skelu, namesti svoga brata na skeli, skelarinu naplaćuje sebi. Mnogo puta bio je opominjat od Crnoga Đorđa i od sviju da se toga prođe i na Vračar u vojsku dođe; no badava, on veli: »Ja granicu čuvam, od skele novce za džebanu dajem.« A nigde sa Turcima nije se pobio. Ćurčija je bio iz Bosuta nemačkoga...«

Posle pohare gazda Vrapca iz Apševaca kojeg grdno izmuči, sve dok mu ovaj ne reče gde krije dukate, Ćurčija se načisto odmetnu od vlasti i, vođen nepojamnom snagom čoveka koji već odavno hoda mrtav, okupi oko sebe staru družinu secikesa i ubica.

Šanac Ušće se u to vreme naseljavao novim graničarima, jer život uz granicu ne beše više onako težak i opasan zbog proterivanja Turaka iz Srbije, pa naseobina promeni ime, nazvavši se po reci Bosutu na čijem ušću u Savu ponikoše prvi šančevi. Carska vlast popisa graničare, razreza novu vojnu obavezu i, najposle, postavi iz Mitrovačke pukovnije austrijskog časnika za komandanta sela. Ovaj je svakodnevno dobijao poverljive depeše iz komande graničarskog puka u Mitrovici u kojima ga vlasti izveštavahu o raznim zapovestima Carske Krune. U jednom od dopisa narediše mu da razglasi svim šicarima i frajkorima po gornjem Sremu da je Ćurčijina glava ucenjena na pet hiljada krajcara i da je svako može uz nagradu u Mitrovicu doneti.

Te godine, »vo vremja stolovanja mitropolita Stefana Stratimiroviča«, kada je »Bosut imao trideset šest kuća sa četiri stotine i tri stanovnika«, na zlatnoj pločici položenoj u temelje seoske crkve ostade urezan kitnjasti zapis o otpočinjanju radova na izgradnji bogomolje istočnoga zakona.

Ćurčijinog komšiju Budimčevića, kod kojeg je Đorđe zanat učio, postaviše za tutora na izgradnji pravoslavnog hrama. Čuvši da su radovi već dobro poodmakli, Ćurčija poželi, kao i svi razbojnici, da iskupi grehe prilogom za izgradnju crkve, pa ugovori preko Vasilja Nenadovića iz Jamene sastanak sa Budimčevićem u šumi Banov brod, na samoj obali Save.

Krsta Perunović iz Bosuta koji je, čuvajući svinje po njivama i jarugama, često navraćao do Vasiljeve kolibe i, pijući rakiju zajedno sa salašarem, raspitivao se o Ćurčijinom kretanju, doznade čas i mesto ugovorenog sastanka. Krsta je bio najbolji strelac u pukovniji i pohlepan, kakvim ga je sami Bog dao, poželi nagradu koja beše raspisana na Ćurčijinu glavu.

U dogovoreni čas Ćurčija izroni iz guste magle, sekući uzanim čunom mutnu vodu. Kako pramac udari na austrijsku stranu, Đorđe iskoči na obalu i izljubi se sa komšijom Budimčevićem. Posedaše potom po panjevima ispod žalosnih vrba i pripališe čibuke sa duvanom, nudeći jedan drugog rakijom iz čuture. Dok su razgovarali o izgradnji seoske crkve i dok je Ćurčija izdavao Budimčeviću uputstva oko bakarnog krova kojeg je hteo da plati da se namesti na hram Rođenja svetog Jovana Preteče, Krsta Perunović je, ležeći u grmlju na dvadesetak koraka odatle, držao Đorđa na nišanu. Ćurčija dade kaparu za krov, uputivši Budimčevića na majstora Todora Kazandžiju iz Mitrovice koji beše zajedno sa Petrom Karolijom napustio hajdučki zanat prilikom jedne od carskih amnestija. Kazandžija se beše vratio svom starom zanatu i mirnom životu, pa je prepokrivao crkve po Sremu bakrom i olovom.

Ćurčija i Budimčević se oprostiše, izljubiše i ugovoriše dan kad će Đorđe doneti preostali novac. Potom Ćurčija sede u čun i, otisnuvši se od obale, zavesla ka srbijanskoj strani. Krsta Perunović, kojem je sve vreme tako drhtala ruka od velikog straha da je nije mogao nikako primiriti i nanišaniti u Ćurčiju, konačno se osmeli i, kad mu Đorđe okrenu leđa, sasu kuršum iz puške u hajduka. Tane se zabi u dno drvenog čuna pod samim Đorđetovim nogama, načinivši rupu iz koje pokulja voda, ali samom Ćurčiji ne bi ništa. Iskočivši na obalu, Đorđe Obradović ciknu besno i prostrelja krvavim očima obraslu obalu, stežući u rukama nabijenu kuburu, te se Perunović još više prepade i, bacivši pušku, stade bežati kroz šumu, ne stajući sve do sela. Vele stari Bosućani da se tako beše prepao hajdukovog pogleda da je mislio od razvezanih kaiša sa opanaka, koji ga u bežanju po nogama šibahu, kako ga sami Ćurčija bije kamdžijom po tabanima.

Ne prođe mnogo vremena otada, a Karađorđu dodijaše pritužbe naroda, pa naredi vojvodi Jakovu i knezu Simi da se Ćurčija sa svojim momcima na prevaru namami u šabački konak i tamo ubije. Crnobarski pandur Frajtović, zvani Puž zbog niskog rasta i sitnog tela, sali tane od srebra jer narod govoraše da Ćurčiju olovo ne bije i, dočekavši ga kad je iz konaka izlazio, pogodi Đorđa kuršumom posred čela. Ostale hajduke iz Ćurčijine pratnje pohvataše i pomlatiše Jakovljevi momci. Todor jedini pobeže, ali ga ubrzo uhvatiše kod nekog jataka u Mitrovici i »baciše na točak«.

 *** Zahvalna otadžbina mnogo godina kasnije podiže spomenik svom

slavnom sinu kraj šabačkog konaka. Na sivom peščaniku, obraslom u mahovinu, još se nazire zapis:

»Ovde leži brat naš besmertnij, česnjejši Đorđe Obradović – Ćurčija, osvetnik Kosova i narodni junak koji pade za slavu, čest i slobodu serbskoga roda.«

Zahvalna OtadžbinaĆurčijin daleko slavniji savremenik i, po mnogo čemu, duhovni preteča,

imperator Napoleon Bonaparta, rekao bi to mnogo kraće: »Dobar borac – slab vojnik.«

(Knjiga »Zapadno-istočni divan« Mikice Ilića uskoro izlazi iz štampe, u izdanju

Studentskog kulturnog centra iz Kragujevca, u sve zapaženijoj ediciji »Prvenac«).