UDC 32(497.13):929 Jelaåiã323.27(497.113)„1848/1849”

S l a v k o G a v r i l o v i ã

HRVATSKI BAN JOSIP JELAÅIÃI SRPSKA VOJVODINA 1848—1849.

(Povodom 200-godišwice roðewa bana J. Jelaåiãa)

SAŸETAK: Pukovnik, baron Josip Jelaåiã postao je marta 1848. go-

dine ban Trojedne kraqevine po ÿeqi i preporuci maðarskih magnata i

klero-konzervativnog barona Frawe Kulmera. Car ga je odmah unapredio u

general-lajtnanta i komandanta Vojne granice u Hrvatskoj. Jelaåiã je bio

pod snaÿnim uticajem barona Kulmera, izrazitog neprijateqa Srba i Srp-

skog narodnog pokreta u Vojvodini i Srpske Vojvodine kao posebne, sa

Trojednicom ravnopravne krunovine. Svoj mawe-više prikriveni antisr-

bizam Jelaåiã je pokazao odmah posle Majske skupštine a naroåito kad je

jula 1848. došao u Srem da bi obnovio tek srušeni vojno-birokratski po-

redak u Sremskoj vojnoj granici i Sremskoj ÿupaniji, potom u vreme ras-

prava u Beåu o buduãnosti Srpske Vojvodine, a posebno kad je iz Srema

vodio ratne operacije protiv Maðara u Baåkoj. Na wegov predlog patri-

jarh Josif Rajaåiã je razrešen duÿnosti civilnog komesara u Vojvodini a

po wegovim nareðewima u Sremu su ukidani odbori srpske narodne vlasti

i zamewivani starim poretkom u Vojnoj granici i ÿupanijskom upravom u

Provincijalu.KQUÅNE REÅI: Ban Josip Jelaåiã, baron Frawa Kulmer, gen. Fer-

dinand Majerhofer, patrijarh Josif Rajaåiã, Ðorðe Stratimiroviã, Ili-ja Garašanin, knez Alfred Vindišgrec, Srpska Vojvodina, Vojna granica,Srem, narodni odbori

Josip Jelaåiã (Petrovaradin, 16. X 1801 — Zagreb, 20. V 1859) po-ticao je iz plemiãske, oficirske porodice, pa je i pošao putem svojihpredaka posvetivši se vojniåkom pozivu u kojem je dosta brzo došao doåina pukovnika i komandanta u Drugoj banskoj graniåarskoj regimenti.U tom zvawu i na tom mestu zatekao se i u poåetku Revolucije 1848. go-dine. Javnosti u Trojednoj kraqevini (Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaci-ji) bio je poznat zbog nekoliko uspešnih okršaja s Turcima na hrvat-sko-bosanskoj granici, kao i po svojoj naklonosti prema hrvatskom(ilirskom) narodnom pokretu s Qudevitom Gajom na åelu.

Imenovawe za bana Trojedne kraqevine zateklo ga je na partiji ka-rata u wegovom štabu u Glini. Do tog imenovawa došlo je na samompoåetku revolucije u Austrijskoj monarhiji kad je u vrhu drÿavne vlastioceweno da ãe se nacionalni i socijalni pokreti morati suzbiti voj-nom silom, pri åemu je u Vojnoj granici trebalo da se odrÿe mir, red ivernost vladaru, a graniåari, kao vojnici, da se upotrebe za ostvarewetog ciqa. Da bi se to postiglo, bilo je poÿeqno da se na upraÿwenomesto hrvatskog bana postavi oficir hrvatskog porekla, koji ãe uÿiva-ti i poverewe naroda i poverewe Beåkog dvora. Po ÿeqi, i na podsti-caj od strane maðarskih magnata u Beåu, protivnika novostvorene ma-ðarske vlade Baãawi-Košut, takvog åoveka za bana Trojednice predlo-ÿio je voða hrvatskih konzervativaca-narodwaka, baron Frawo Kulmer,kojeg su revolucionarna zbivawa zatekla u Beåu, a koji je bio u bliskimodnosima sa maðarskim magnatima i wihovim prvakom, baronom Samu-ilom Jošikom (Josika Samu). Kulmer je za bana predloÿio pukovnikaJosipa Jelaåiãa, što su odmah prihvatili ne samo maðarski magnatinego i nadvojvoda Ludvig Habzburški. Bilo je to 16. marta a 21. martataj predlog, kao svoj, na Drÿavnoj konferenciji podneo je baron Jošikaa usvojili su ga svi prisutni. Posle toga, od strane cara FerdinandaV, dana 23. marta usledilo je i zvaniåno imenovawe barona Josipa Je-laåiãa za bana, a potom za generala i komandanta u Vojnoj granici uHrvatskoj, jer se smatralo da ãe on, kao ban i vojni komandant, u odnosuna graniåare „biti kadar wihovu vernost, vojniåku organizaciju i po-vreðene im nacionalne oseãaje upotrebiti u korist prestola"1.

Prema istraÿivawima posleratnog hrvatskog istoriåara (i ålanaJugoslevanske akademije znanosti i umjetnosti) Vase Bogdanova, Jelaåiãje bio pogodan za bana „jer i svojim razmjerno niskim åinom u vojsci,i svojim nevelikaškim socijalnim porijeklom i neimuãnošãu nijebio kompromitiran ni kao protivnarodni aristokrat niti kao naroåitstup starog sistema, te je u oåima puka mogao da vaÿi kao åovjek iz na-roda. Ali neznatan Jelaåiãev oficirski åin i wegovo, s aristokrat-sko-dvorskog stajališta, nisko porijeklo i poznato siromaštvo nijebilo pogodno samo za stjecawe povjerewa hrvatskoga puka, nego je istotako dobro došlo i beåkim kontrarevolucionarima, wegovim zagovor-nicima i buduãim poslodavcima, koji su drÿali, da ãe, podiÿuãi ma-log åovjeka na ovako visok poloÿaj, izazvati u wemu osjeãawe zahvalno-sti i zavisnosti, koje ãe ga uåiniti poslušnim sredstvom u wihovimrukama … Kulmer je znao da je Jelaåiã politiåki totalno nesposoban ineobrazovan, da je bezgraniåno naivan, da niti misli svojom glavom,niti ima vlastite voqe. U svojim intimnim razgovorima otvoreno jeizraÿavao to svoje mišqewe o wemu, a u pismima, što mu ih je slao,pravio mu je tako jeftine komplimente i zavarao ga na tako naivan,plitak naåin, na koji se ne bi moglo postupati ni s kakvim djetetom. I

58

1 Ferdo Š i š i ã , Kako je Jelaåiã postao banom, Beograd 1937, 31—38; VasoB o g d a n o v , Društvene i politiåke borbe u Hrvatskoj 1848/49, izdawe JAZU, Zagreb1949, 143—145; Enciklopedija Jugoslavije, kw. IV, Zagreb 1960, 478 (potpis J. Šk = JaroslavŠidak).

uopãe nikad nije prestajao da ga tretira 'von oben herab'… Da bi u voðe-wu hrvatskih stvari Kulmer postao sve, — Jelaåiã, prividni, figura-tivni upravqaå Hrvatske, nije smio znaåiti ništa". Trebalo je još sa-mo … izvesti stvar tako, da narod za ove zakulisne akcije maðarskih idrugih beåkih reakcionara ne sazna, nego da stekne uvjerewe, da on sampo svojoj voqi bira za bana Jelaåiãa. … Taj trik u dogovoru s Kulme-rom, maðarskim magnatima i dvorom izvršio je Gaj, i Jelaåiã je, tobo-ÿe slobodnom voqom naroda, na zboru u Narodnom domu, 25. oÿujka'izabran' za bana"2.

Drugi hrvatski posleratni istoriåar, Jaroslav Šidak, navodi daje pukovnik J. Jelaåiã na Velikoj skupštini Narodne stranke u Zagrebu25. marta 1848. „aklamacijom izabran za bana, ali on nije bio sklon dase odazove izboru, koji nije izvršen zakonitim putem. Odluåno je zawega bila samo voqa vladara, koja mu je dekretom od 23. III gotovo u istimah saopãena"3. Šidak je došao do zakquåka da je Jelaåiã smatrao „uduhu austroslavizma, odrÿawe ustavne Austrije zalogom slobode za sla-venske narode u woj, iako je ideja velike, jake i slobodne Austrije, bila udjelatnosti toga carskog vojnika svakako osnovna"4.

Posle imenovawa za bana, Jelaåiã je otišao u Beå radi polagawazakletve vladaru i u Austriji se zadrÿao do sredine aprila, kada jefaktiåki preuzeo bansku vlast. Jedna od prvih mera wegove vlade bilaje odluka od 25. aprila o ukidawu kmetstva a odmah potom i proglašeweprekog suda protiv buntovnika i seqaåkog antifeudalnog pokreta.

Tih dana u Slavoniji i Sremu voðena je ÿestoka politiåka borbaizmeðu narodwaka i maðarona, što je, naravno, bilo poznato i banu Je-laåiãu, od kojeg se oåekivalo da energiåno podrÿi narodwake i da ze-mqu pripremi za moguãi rat s Maðarskom, što su priÿeqkivali hrvat-ski liberali ali i austro-maðarski konzervativci u ciqu obarawa Ba-ãawi-Košutove vlade. Meðutim, u Sremu je narodwaåki pokret, koji sevezao za Jelaåiãa kao bana Trojednice, od poåetka aprila bivao poti-skivan, i najzad i sasvim potisnut, od strane Srpskog narodnog pokre-ta koji je oko sredine marta poåeo u Pešti, a ubrzo se proširio i naSrbe na podruåju Srema, Baåke i Banata sa krajwim ciqem da se izvo-juje posebna, autonomna, nacionalno-teritorijalna jedinica u okviruUgarske, odnosno Habzburške monarhije pod imenom SRPSKA VOJVO-DOVINA (VOJVODINA). Na Majskoj skupštini u Karlovcima progla-šena je Srpska Vojvodovina od Srema, Baåke, Banata i Barawe i pro-klamovana spremnost Vojvodovine na politiåki savez sa Trojednom kra-qevinom na podlozi potpune jednakosti, što je trebalo postiãi dogo-vorom politiåkih predstavnika obe strane5.

59

2 V. B o g d a n o v , nav. delo, 145—1463 Enciklopedija Jugoslavije, IV, 478.4 Isto, 479.5 Pobliÿe: Sigfrid K a p e r , Srpski pokret u Juÿnoj Ugarskoj 1848—1849, Beograd

— Vaqevo 1996; Vasa Bogdanov, Ustanak Srba u Vojvodini i maðarska revolucija 1848. i1849, Subotica 1929; Slavko G a v r i l o v i ã , Srem pre i u toku Srpskog narodnog pokre-ta, Beograd — Vaqevo 1997.

U Zagrebu, kao što je poznato, odluke Majske skupštine, prema ko-jima se ceo graniåarski i ÿupanijski Srem ukquåuju u sastav SrpskeVojvodovine, primqene su sa velikim negodovawem konzervativnih kru-gova, pa i veãine graðanstva, a sa suzdrÿanim odobravawem liberalneinteligencije. Ban Jelaåiã, koji je u to vreme traÿio sredwi put izme-ðu konzervativaca i liberala, nije se javno izjašwavao pošto je tihdana došao u formalnu nemilost Dvora pa ga je car 10. maja åak lišiobanske åasti i zapretio mu istragom koja je poverena komandantu Sla-vonsko-sremske vojne granice, generalu Janošu Hrabovskom, od kojeg seoåekivalo da to sve sprovede u delo. Hrabovski je sa åetom vojnika izPetrovaradina pošao u Hrvatsku, ali nije stigao do Zagreba nego samodo Gradca kod Kriÿevaca, gde se 30. maja sastao s Jelaåiãem i s wim, uåetiri oka, vodio pomirqiv razgovor, koji je i savremenicima i po-tomcima ostao nepoznat6. Meðutim, u pismu Jelaåiãu od 6. jula Hrabov-ski ãe otkriti bar jedan detaq tog razgovora koji se odnosio na Srbe,odnosno Srpsku Vojvodovinu, a koji glasi: „Vaša Ekscelencija ãe se ja-maåno još sjeãati Vašeg meni u Gradecu postavqenog zahtjeva, — da uSlavoniji sprijeåim podizawe Srbizma, koji nema ništa zajedniåko s ma-ðarsko — hrvatskim diferencijama" [podvuåeno u originalu — S. G.]7

Taj antisrbizam biãe, mawe ili više, izraÿen u celokupnom daqempolitiåkom i vojnom delovawu bana Jelaåiãa.

Pod pritiskom liberalnije struje u Hrvatskom narodnom pokretu,Jelaåiã je, i pored zabrane od strane Dvora i maðarske vlade, 5. junaotvorio zasedawe Sabora Trojednice u Zagrebu i istog dana na banskitron bio instaliran od strane patrijarha Josifa Rajaåiãa, pred kojimje poloÿio zakletvu vernosti vladaru, na šta je pristao tek pod priti-skom Qudevita Gaja, što je u konzervativnijim krugovima shvaãeno kaonacionalno svetogrðe8. Veã 12. juna ban je pošao u Insbruk radi oprav-davawa (pred vladarem) svojih dotadašwih postupaka koji su ocewivanikao buntovniåki i nelegalni. Pre toga, 6. juna, on je svog bliskog sa-radnika, grofa Alberta Nuÿana postavio za banskog poverenika u Sre-mu, ne obraãajuãi paÿwu na to što je Srem bio ukquåen u Srpsku Voj-vodovinu, pa je time, zapravo, uveo dvovlašãe (kondominium) u Sremui otvorio put za sukobqavawe Vojvodine i Trojednice oko wegove poli-tiåke pripadnosti i podele9. Jelaåiã je od svog poverenika traÿio dapreseåe nemire u Sremskoj ÿupaniji, koji zasecaju u wegovu, bansku za-konitu vlast, ako bude potrebno i upotrebom vojne sile, koju treba dazatraÿi — od generala Erabovskog, koji je u to vreme veã napao Srbe uKarlovcima i zapoåeo maðarsko-srpski rat10. Obavešten od Nuÿana o

60

6 J. Š i d a k , nav. rad, 479.7 V. B o g d a n o v , Društvene i politiåke borbe, 358.8 Jovan R a d o n i ã , Patrijarh Josif Rajaåiã i general Ðuro Rukavina, Glas SAN,

Odeq. društv. nauka 96, Beograd 1949, 149—150.9 V. B o g d a n o v , Društvene i polit. borbe, 158. i daqe; J. Š i d a k , nav. rad,

479; Sl. G a v r i l o v i ã , nav. delo, 173.10 T h i m József, A magyarországi 1848—49-iki fölkelés törtenete, Budapest 1930 (kraãe:

J. Thim), kw. II, 358.

nacionalnom i socijalnom vrewu u Mitrovici i celoj Petrovaradin-skoj graniåarskoj regimenti, Jelaåiã se iz Insbruka 20. juna obratioKomandi te regimente, traÿeãi da svakako odrÿi mir, a on ãe odmahposle povratka iz Austrije doãi u Slavoniju i Srem i preduzeti mere„u interesu narodnosti i dinastije"11. Bila je to, zapravo, prva pretwaSrbima u Sremu kao rušiocima dotadašweg vojno-birokratskog poret-ka sa nemaåkom predominacijom u wemu.

U meðuvremenu, dok je ban Jelaåiã bio izvan zemqe, u Sabor Tro-jednice stigle su vesti o napadu Hrabovskog na Karlovce, na šta je Sa-borski odbor burno reagovao i veã 15. juna oštrom predstavkom obra-tio se vladaru, optuÿivši Maðare da drÿavu bacaju u graðanski rat iupozoravajuãi ga, ukoliko bi i on stao na stranu Maðara, kao što je touåinila carska vojska pod generalom Hrabovskim, da bi to uticalo nagraniåare da napuste front u Italiji i vrate se da brane svoja ogwi-šta buduãi da oni, na osnovu svoje nacionalne svesti, ÿele da se uje-dine sa svojom braãom Hrvatima, Slavoncima i Srbima. Istog dana izKarlovaca je Saboru upuãen apel predsednika Glavnog odbora ÐorðaStratimiroviãa u kojem se kaÿe: „Savez drÿavnij izmeðu Trojedne Kra-qevine i Vojvodovine srbske veã je na visokoslavnom Saboru izreåen,dakle potrebe naše obšte su; kad je jedan Narod napaden, napaden je idrugij, sqedovatelno u slogi tvrdoj vaqa se braniti od napadewa. Glav-ni odbor je zamolio grofa Nuÿana da što pre izaðe pred Sabor i sta-we naroda srbskog tamo izloÿi i o naåinu, šta nam sada åiniti vaqai kako ãemo se braniti, posavetuje se, pa da se bez svakog odlagawa tepreduzeti se imajuãe mere u delo privedu". Kad je, potom, stiglo i Nu-ÿanovo pismo o stawu u Vojvodini, Sabor je zakquåio da je opšti ratSlovena s Maðarima neizbeÿan pa je smatrao da bi vojvoðanskim Srbi-ma odmah trebalo poslati „vojske nešto" u pomoã. Za nas je posebnoznaåajno ono što su saborski zastupnici daqe izrekli:

„Iskreno ispovedamo, da mi u sluåaju onom ako se Vojvodstvo Sarbsko ustano-

vilo bude, niti hoãemo, niti moÿemo se protiviti, da se Vojvodstvu Sarbskomu sva

ista ona vlast poveri, i izruåi, koja wemu polag starodavnih Naroda Sarbskoga po-

veqah toli u prekodunavskih krainah, toli u Sremu pripada (kursiv — S. G.), veã se

i s wimi jedinodušno molimo, da se isto Vojvodstvo onako, kako je narod u petici-

ji svojoj posebnoj ÿequ svoju izrazio opet uvede, i ustanovi"12.

Ovako jasno o Sremu, ni ranije ni kasnije, ni Sabor, ni ban, niBansko veãe nisu se izjasnili (a savremeni „povijesniåari" su ovaj aktSabora jednostavno preãutali), nego su, naprotiv, åinili sve da u Sre-mu potisnu srpsku, vojvoðansku upravu i zavedu svoju, hrvatsko-narod-waåku vlast, koja ãe biti nepoverqivija prema Srpskom narodnom po-kretu nego prema sremsko-slavonskim maðaronima, pa ãe mûkom prela-

61

11 Arhiv SANU, Beograd, „Djejanija", sv. III, br. 2690.12 Arhiv Hrvatske u Zagrebu (AHZ), Saborski spisi: Predstavke od 15. VI i 18. VI

1848; Sl. G a v r i l o v i ã , nav. delo, 188—190.

ziti preko srbofobskog drÿawa katoliåkog stanovništva, posebno uSremu.

Pošto su projelaåiãevski narodwaci u odnosu na srpsko-vojvoðan-ski pokret i maðarone u Sremu gubili tle pod nogama, a od maðarona uSlavoniji bili vrlo ugroÿeni u Brodskoj regimenti i Virovitiåkojÿupaniji, sa centrima u Vinkovcima i Oseku, pa i u severozapadnomSremu od Iloka do Vukovara, to je dalo povod Saboru da na bana Jela-åiãa, åim se vratio iz Insbruka, izvrši pritisak da poðe u Slavonijui Srem.

Na putu od Vinkovaca do Mitrovice, u koju je stigao 19. jula, Jela-åiã je primao delegacije sremskih katolika-Šokaca koji su optuÿivaliSrbe i Glavni odbor Vojvodine zbog rušewa stare vojne vlasti u Pe-trovaradinskoj regimenti i anarhije koja je, navodno, zavladala u celomSremu, na šta je on uzvraãao „da neãe imati toliko štrawaka kolikoãe iz ih trebati u Mitrovici"13. A, kad je stigao u Mitrovicu, Jelaåiãje pred deputacijom graniåara izrazio negodovawe i bes zbog svega štoje åuo i video u Sremu, na šta je istupio graniåarski oficir Stojano-viã i upitao ga: „Reci nam dakle bane šta si dosad uradio u prilogsrpske nacije da bi zasluÿio naše poverewe i da bi sebi dozvoliopravo da nam govoriš na ovakav naåin". Jelaåiã ga je qutito prekinuoi dobacio mu: „Ãutite! Ko vam je dozvolio da interpelirate hrvatskogbana? Vi ste posledwi kome bih dozvolio da si dopusti kritiku mogpolitiåkog postupka i govori na ovakav naåin. Ja nisam došao kod vasda slušam bezobrazne govore, nego da vam stavim do znawa svoje mi-šqewe i svoje razloge". Ovakvo bahato i arogantno drÿawe bana Jela-åiãa izazvalo je veliko nezadovoqstvo meðu Srbima u Sremskoj vojnojgranici, pa je, navodno, pripreman i atentat na wega14.

U neprijatnoj atmosferi protekao je i razgovor izmeðu Jelaåiãa ikomesara Petrovaradinske regimente Jakova Ÿivanoviãa, koji je odmahizvestio Glavni odbor u Karlovcima da „ban nagiwe da g. Rastiãa [biv-šeg komandanta] i korpus oficirskij na svoja mjesta povrati i regi-mentu utverdi"15. Uostalom, Jelaåiã nije ni krio svoju ÿequ da obnovistari poredak u toj regimenti, srušen neposredno pred wegov dolazak uSrem, pa je u svom proglasu od 20. jula, pozivajuãi na unutarwi red imir, doslovno rekao: „Die Offiziere des Feld- und Verwaltungsstandes ha-ben ohne Zeitverlust in ihre Stationen die bisherigen Funktionen anzutretten,und zu ihren betreffenden Abtheilungen einzurücken"

(„Oficiri operativnog i upravnog poloÿaja treba bez gubqewa vremena po-

novo da stupe na svoje dosadašwe duÿnosti i da se vrate svojim dotiånim jedini-

cama.")16

62

13 Arhiv Vojvodine (AV), Slavonska generalna komanda, 1848—7—75; J. Thim, II,552—555; Sl . G a v r i l o v i ã , nav. delo, 190—191.

14 Joseph baron N e u s t a e d t e r , Le ban Jelaåiã et les évenements en Croatie depuisl'an 1848, Zagreb 1942, kw. II, 25.

15 Arhiv SANU, Srem. Karlovci, Srpski narodni pokret (S. n. p.), kutija 11, br. 36iz 1848.

16 J. Thim, II, 556—557; Sl. G a v r i l o v i ã , nav. delo, 192—193.

Ali, zbog otpora Glavnog odbora ban nije uspeo „stari poredak uRegementi vozobnoviti", nego je morao da prihvati kompromisno reše-we tako što je, pored wemu sklonog kapetana Teodora Radosavqeviãakao privremenog upraviteqa Regimente, morao kao narodnog komesara uRegimenti da prihvati ålana Glavnog odbora u Karlovcima Jakova Ÿi-vanoviãa sa ovlašãewima veãim od Radosavqeviãevih17. Meðutim, Jela-åiãa to nije zadovoqilo pa je preko svog opunomoãenika grofa Nuÿana,a sve više i preko Radosavqeviãa, uporno nastojao da obnovi stari,predrevolucionarni poredak u Sremskoj vojnoj granici i da je otrgneispod vlasti Glavnog odbora. Tako se u Mitrovici poåelo govoriti o„horvatskoj ili pravije banovoj partaji" koja je, navodno, Jelaåiãa ÿe-lela da izabere i za srpskog vojvodu18.

Iz Mitrovice Jelaåiã je navratio u Karlovce, gde je sa sekretaremGlavnog odbora Jovanom Stankoviãem „dosta oštar rezgovor bio, aliod [banove] prijetwe ne bi ništa".19

Iz Karlovaca Jelaåiã je otišao u Ilok, gde je 21. jula odrÿaoSkupštinu Sremske ÿupanije, ukazavši na nezakonitosti, razdor, ne-pokornost, na anarhiju koja vlada u Sremu i okupqenom narodu, poredostalog, rekao: „Sazvao sam te … da te ozbiqno opomenem: da ti iska-ÿeš dostojnu poslušnost poglavarstvu svojemu i pojedinim åastnici-ma; da ih ne obustavqaš u izvršivawu zakonitih duÿnosti; da se neuklawaš sudovima wihovim; da toåno naplatiš porez…, napokon dapoglavarstvo varmeðijsko pripoznaš onako, kako je uspostavqeno po za-konu i po svetlomu kraq"20.

Posle toga, ban je obnovio ÿupanijsku upravu i u wu imenovao naj-veãe konzervativce i prikrivene maðarone, protivnike srpskog Glav-nog odbora, poveãao wihov broj i udvostruåio im plate, iako je u naro-du vladala oskudica i beda. Saznavši za to, Narodni odbor u Šidu iz-razio je najveãe ogoråewe, tvrdeãi da je ban za sudije postavio qude„koji su najveãi protivnici narodnosti naše" (srpske), kao i da je jav-no govorio: „Kakav Odbor, kakav patrijarh i kakav vojvoda i Vojvodina,kad je Srem åast [deo] Banovine" (t. j. Trojednice). Išao je tako dalekoda je grdio qude što ne slušaju generala Hrabovskog, koji je otpoåeorat protiv Srpske Vojvodovine! Stoga je Šidski odbor pitao: „Oãel'se toj aristokraciji, koju ban na novo podiÿe, povinovati ili ne?"21.

Zbog svega toga, uzevši u obzir sve što se dešavalo u Sremu, Glav-ni odbor je u pismu od 25. jula patrijarhu Rajaåiãu saopšio „da dolaziu sumwu veliku i nepoverewe, da ãe sve to na dobro iziãi i da ãe namsojuz naš sa Trojednom kraqevinom, koji smo toliko ÿeleli, i kog smoradi mnogo dosad ÿertvovali i pregoreli vešåestvene koristi prine-ti. Jer, iskreno govoreãi ban ovamo jedno zapoveda, a ovamo drugo ispa-

63

17 J Thim, II, 558; Sl. G a v r i l o v i ã , nav. delo, 193—194.18 Arhiv Srbije, Beograd, P. O. 95, br. 266.19 Vuk D a n i å i ã , Dimitrije Oreq, Branik, br. 46 iz 1896.20 Rudolf H o r v a t , Hrvatski narodni pokret 1848, Zagreb 1904, kw. II, 131—32.21 Arhiv SANU, Karlovci, S. n. p., Zapisnici sednica Glavnog odbora 1848; Sl.

G a v r i l o v i ã , nav. delo, 199—200.

da tako, da se dvaput promišqati moramo, šta nam åiniti vaqa". Nakraju, Odbor je izjavio: „Ne dopada nam se što su se kod nas dve vlasti,banova i narodno-srpska uvukle i što se namjera banske vlasti takoodziva u narodu Trojedne kraqevine, kako praviåno sumwati moramo"22.

Nezadovoqan time što je Jelaåiã „vladu varmedsku na novo ustano-vio i åinovnike naimenovao", Glavni odbor je pozvao sve vaÿnije ÿu-panijske åinovnike, s podÿupanom Ivanom Dubravajem na åelu, da doðuu Karlovce, gde je 3. avgusta stvorena zajedniåka komisija od wih i åla-nova Glavnog odbora. Na sastanku te komisije „veãalo se najviše o timda se varmedska vlada sa svim ukine". No, pošto su varmeðaši i Du-bravaj, oslawajuãi se na bana Jelaåiãa, pruÿili odluåan otpor, moraoje Glavni odbor da odustane od namere da likvidira Ÿupaniju23, ali juje primorao da prizna pododbore kao organe narodne vlasti wemu pot-åiwene, da se pomiri sa stvarawem okruÿnih odbora, kontrolom sudovai da se finansijski wemu potåini24.

Jelaåiãev dolazak u Srem ohrabrio je tamošwe katolike na otporprema Glavnom odboru, a kada je on preduzeo neke represivne mere pro-tiv wih, oni su mu se potuÿili kako se nalaze „u raqama pobesniti vu-kova (Serbqa) i onostranih pustaija" (Srbijanaca), koji govore da ratu-ju u ime cara i bana „a ovamo carske oficire dave, gwave i progonu…Oni sve to s varancijom åine… samo kako bi cara (svoga) dobili. Car-stvo serbsko traÿu oni i hoãedu da jim i mi zadobiãa (toga) pomogne-mo, kako bi nam potlam lakše glave došli". Stoga, neka ban veruje sa-mo wima — katolicima, „sinovima premilostivog cara Ferdinanda",jer Srbi niti boga niti cara niti bana [ne] prepoznaju"25.

S tim u vezi, Jelaåiã je veã 12. avgusta pisao u Mitrovicu koman-dantu Teodoru Radosavqeviãu, ako bi bile taåne tuÿbe katolika, da bi„to moglo verlo herðave posledice za svetu zadaãu našu poroditi", paod wega traÿi da nastoji da ugasi „i najmawu iskricu nesretne veroza-konske razpre", tako da „neka moli i vjeruje svaki u svog boga, kako ga jemati uåila, samo neka bude domovina sretna i slobodna"26. Jelaåiã je,zatim, u vezi s tuÿbama katolika iz Golubinaca, pisao patrijarhu Raja-åiãu, koji mu je odgovorio „da uopšte nije delo Srba na druge religijenapadati, jer je wihova rola i dosada sa svim protivna bila; a sad ima-mo posla na poqu ratnom, — sad ni o formi suda i vlasti, ni o formireligije nema pitawa, no o vojni". Dana 25. avgusta Jelaåiã se izvinio,pišuãi Rajaåiãu da ga raduje što je spor rešen, a još više ãe ga rado-vati ako ubuduãe ne bude takvog razdora, jer „tim bo spasti ãe mi s pr-siju veliki teret i kamen". Jelaåiã zakquåuje kao i patrijarh: „Sad namtreba sloge, i proklet bio razdor pod kakvim god vidom!"27

64

22 Arhiv SANU, Karlovci, S. n. p., kut. 4, Pismo Glavnog odbora od 11/23. VII1848.

23 Arhiv HAZU (ranije: JAZU), Zagreb, Jelaåiãeva ostavština, II/c 4: Dubravaj — Je-laåiãu 10. VIII 1848.

24 Arhiv Hrvatske, Zagreb, Sremska ÿupanija, 229/1849.25 Arhiv HAZU, Jelaåiã, ostavština, III F, 21.26 Isto, III F, 24.27 Isto, III F, 19; Letopis Matice srpske, sv. 111, str. 137.

Prepiska patrijarha Rajaåiãa sa Jelaåiãem je nastavqena; patri-jarh je banu optuÿivao sremske maðarone „koji tajeãi svoje namere, pro-stotu [narod] plaše da ãe se povlašiti", a ciq im je da zavade Srbe ikatolike i Maðarima „put u našu sredinu otvore". On je banu pisao orazoåarewu Srba koji se usamqeni bore protiv Maðara, pa su ponekiåak dotle išli „da su i sav razdor religionarni … uplivu neke gospo-de hervatske pripisali, i to kao celi plod prijateqstva tumaåili".Aluzija je bila jasna, a odnosila se na banovu klero-konzervativnu oko-linu koja je Srpski narodni pokret samo sticajem okolnosti smatralaza saveznika, ali nimalo dragog zbog wegovih demokratskih tendencija.Otvoreniji od patrijarha bio je ålan Glavnog odbora Konstantin Bog-danoviã koji je 11. avgusta pisao Qudevitu Gaju:

„Nas, t.j. Srbe, vaš Gosp. Ban upropasti. Ovde se kod nas rat veliki na sve

strane vodi, a Banu je dobro u Zagrebu gledati pa ãutati … Na kratko, stoimo s Ba-

nom na toåki krainog razveza. Mi ako padnemo, ostaãe poštewe na grobu; ali ako

pri toj špekulaciji gadnoj padnu Hrvati, kakav ãe win krst biti"28.

Tih dana (22. VIII) je o Jelaåiãu vrlo negativno pisao i AtanasijeNikoliã, naåelnik Ministarstva unutrašwih dela u Beogradu, istiåu-ãi da ban tvrdi da hrvatsku stvar ne deli od srpsko-vojvoðanske a isto-vremeno „javno govori da on neãe na Maxare udariti, dok oni na wegane navale", što mu, ipak, ne smeta da od istih Srba traÿi novåanu po-moã kao uslov da ih pomogne protiv Maðara. Sve je to „åudesna rabota"bana Jelaåiãa zakquåiãe Nikoliã u pismu svom predpostavqenom Ili-ji Garašaninu29. Sam, pak, Garašanin je Jelaåiãa smatrao kao „podo-zritelnog", kao åoveka koji Srbima ne ÿeli ništa boqe nego Maðari-ma. Za Jelaåiãa on ãe još reãi: „Strašno laÿe ovaj ban. On prosto la-ÿe i sasvim u duhu dvorskom radi. Mlogi sumwaju ovako o wemu, no jane samo što sumwam, no åisto vidim sve wegove i Majerhoferove laga-rije"30. A u te lagarije, nimalo naivne, spadalo je i „punomoãje", koje jeJelaåiã dao pukovniku Ferdinandu Majerhoferu, koji se umešao u Srp-ski narodni pokret, „da ponovo organizuje Vojniåku granicu", odnosnoda u regimentama i odredima u Sremu i Banatu „uspostavi unutarwired" i borbu graniåara da usmerava u interesu Beåkog dvora a ne Na-rodnog pokreta31.

Sa svim ovim u vezi, navešãemo i sud generala Hrabovskog, kojikaÿe: „Ban Hrvatske je moãan govornik i zna da svoje … ideje zaodene ucvetne fraze…; wegova se dela, meðutim, ne slaÿu s wegovim reåima"32.

65

28 Slavko J e ÿ i ã , Neka pisma Srba i o Srbima iz zaostavštine Qudevita Gaja,Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, kw. VIII, 1935, 284—285.

29 Arhiv Srbije, Beograd, Prepiska Ilije Garašanina.Još 30. VI ban Jelaåiã, po odobrewu Sabora, molio je patrijarha Rajaåiãa da mu iz

Srpskih narodnih fondova pozajmi milion forinti. Dobio je 200.000! (Dušan J. P o -p o v i ã , Srbi u Vojvodini, kw. 3, Novi Sad 1990, 275).

30 Grgur J a k š i ã , Prepiska Ilije Garašanina, kw. I, Beograd 1950, 265, 280, 282.31 J. Thim, III, 67—68; Dragoqub P a v l o v i ã , Srbija i Srpski pokret u Juÿnoj

Ugarskoj 1848. i 1849, Beograd 1904, 85.32 J. Thim, II, 626—628.

Kad je Jelaåiã napustio Srem, maðaroni u Vukovaru i zapadnom de-lu Sremske ÿupanije izvršili su prevrat u woj i doveli na vlast biv-šeg podÿupana Joÿefa Ÿitvaja, koji je poništio sve banove odluke do-nete na Skupštini u Iloku, a koji je trebalo da Srem potåini maðar-skoj vladi. Meðutin, Ÿitvajeva vladavina potrajala je samo kratko vre-me jer je Glavni odbor pomoãu graniåara proterao maðarone iz Tovar-nika a Komanda Brodske regimente, koja se tih dana, najzad, priklonilabanu Jelaåiãu, pokrenula je dve åete svojih graniåara i 22. avgusta ma-ðarone proterala iz Vukovara33.

Izgleda da je tada komandant Brodske regimente, pukovnik JosipNojšteter, saglasno s banom Jelaåiãem, nameravao da onemoguãi Srbeda uðu u Vukovar, koji je on zaposeo sa 700 graniåara i 4 topa koje je po-stavio na uzvišewe kod frawevaåkog samostana da bi spreåio kretawemaðarskih brodova Dunavom. Prema dopisu iz Åiba u Baåkoj od 24. avgu-sta, objavqenom u 123. broju lista „Die Opposition", Jelaåiã je tada obja-vio proglas da ãe biti streqani svi koji su protiv potåiwavawa Sre-ma wegovoj vlasti, kao i oni koji skrivaju wegove protivnike a da sesvakome daje pravo da ubije svakog Srbina koji se ne preda odmah (…Je-der hat das Recht, jedweden Serben, der sich nicht sogleich ergibt, zu erschis-sen)34.

Ipak, Glavni odbor je tada zagospodario celim Sremom a srpskavojska se pribliÿila Oseku i, u toku jeseni i zime, uåestvovala u wego-voj opsadi i osloboðewu ispod maðarske vlasti. Ali, u pozadini fron-ta prema Maðarima Srbi su se suoåili sa otvorenim neprijateqstvomkatoliåkog stanovništva, o åemu je patrijarh Rajaåiã zapisao:

„Ja ni preko proglasa, kao ni preko dobronamernih k wima åesto slatih jed-

novernika [katolika], nisam mogao ništa izraditi. Ali nisam ni hteo nikakve

oštre mere protiv wih preduzimati, što [jer] bi se time izmeðu pristalica obe

veroispovesti posejalo seme ÿivog razdora. Ograniåavao sam se na pretwe, hitno

sam nastojao da srpsko stanovništvo zadrÿim od svakog neprijateqstva, što mi je,

Bogu hvala, do danas uspelo. Istorija ovog graðanskog rata imaãe da pokaÿe mnogi

ÿalostan i varvarski akt od ovih unutrašwih srpskih neprijateqa"35.

Ali, patrijarh Rajaåiã nije imao poteškoãa samo s katolicima uSremu, koji su se pozivali na Jelaåiãa, nego i s wim liåno zbog togašto je mesecima izbegavao da ispuni svoju savezniåku obavezu i zaratis Maðarima.

Kad je poåetkom avgusta patrijarh od strane pukovnika Majehoferaobavešten da ãe se politika Dvora mewati u korist Srba i Hrvata aprotiv Maðara, on je 24. jula (5. VIII) uputio Jelaåiãu pismo uveravaju-ãi ga da ãe mu „i po smislu saveza [izmeðu Vojvodine i Trojednice —S. G.] i po uplivu najnoviji ti dogaðaja" pruÿiti bratsku ruku, kao i dazadaje tvrdu veru da ãe „za celost Monarhije i pored te celosti za do-

66

33 Sl. G a v r i l o v i ã , nav. delo, 211—219.34 Rukopisno odeqewe Matice srpske u Novom Sadu (ROMS), M. 10235.35 Sl. G a v r i l o v i ã , nav. delo, 219—226.

stojanstvo narodnosti naše, sa vama ÿiviti i umreti"36. Rajaåiã, na-ravno, nije bio obavešten da je, nešto ranije, potkraj jula, na pregovo-rima u Beåu sa predsednikom maðarske vade Lajošem Baãawijem banJelaåiã izjavio „da odbacuje srpski pokret i da nema s wim nikakveveze"37.

Ogoråen što se Jelaåiã nije izjašwavao u pogledu srpsko-maðar-skog rata, Rajaåiã mu je 12. avgusta zapretio: ako ne krene u rat protivMaðara, da ãe „ceo ugovorski savez kao od Hrvata pogaÿen smatrati"jer, iako se Srbi veã dva meseca bore, Hrvati ne samo što ãute i sveposmatraju, nego im još „preko ruke javqaju, da dok Maðari na Hrvatskune napadnu, oni ãe defenzive drÿati se". Svoje pismo patrijarh, ãe za-kquåiti reåima: „Ovo oznaåavam za istoriju, za potomke naše"38.

Pošto je Jelaåiã na ova pisma oãutao, Rajaåiã mu je 11/23. avgustaotvoreno saopštio da Srbi sad zbog wega [bana] propadaju a da on, ume-sto da Srbe u Hrvatskoj, koji ÿele da pomognu svoju braãu u Vojvodini,obmawuje da ãe ih povesti u rat protiv Maðara i tako olakšati polo-ÿaj vojvoðanskih Srba. Svoje razoåarewe i ogoråewe patrijarh je izra-zio ovim åuvenim reåima:

„Na mojoj sovjesti teški kamen leÿi, a taj je kamen savez sa Hrvatskom … Ja

vam kaÿem da me stid popada, što sam tako dugo vreme umeo, smeo i mogao se nada-

ti… Ovde je åas, i to ÿalostni åas, u kom je svaka moja nadeÿda išåezla. No budite

uvereni da ãe doãi åas, gde ãe Hrvati za ovaj postupak sa Srbima veliki odgovor

dati i Bogu i svetu. Niste verujte daleko, da narod hrvatski dug taj i politiåkim

mwenijem i samim bitijem narodnim plati. Jedna je iz cele ove zapletene tragedije

istina, i to je istina velika, sveta, åista: da kad Srbin nestane, to neãe ni Hrvata

pored Maðara biti. Samo ãe ta razlika u padawu biti: Srbi kad padnu pašãe zbog

poštewa; ali kad u ovoj igri padnu Hrvati, šta ãe na winom grobu ostati?…

Zakquåujuãi ovo pismo, koje ništa više nije no izraÿaj stawa našeg i mi-

šqewa srpskog, duša mi moja zapoveda, da i opet izjavim da ja jošt tvrdo ostajem

pri savezu dok me osim vaši dela ne razreši javnost, vika sveta i glas moga na-

roda"39.

Blagoglagoqivi ban Jelaåiã odgovorio je Rajaåiãu tek kad se uve-rio da ãe doãi do promene u politici Dvora prema Maðarima, odnosnoSlovenima u Monarhiji. Bilo je to 28. avgusta, kada mu je uputio pismo,u kojem kaÿe: „Kod carskog dvora priznata je pravednost naše stvari,— i to ne samo hrvatske nego i srpske. To isto ãe se na skoro i odstrane dvora i izjaviti … Eto vidite s ove strane stoje naše stvarivrlo dobro i daju nam dosta utehe i moralne podpore … Još ovih danaskupit ãe se znatna sila na granici maðarskoj, pa onda stupamo napred— udaramo. Ja mislim da nam pobeda neãe uzfaliti … To vam nek poka-ÿe, da ja pored sviju onih ukorah i sumwiåewah ostajem opet Vaš prija-

67

36 Jovan R a d o n i ã , Patrijarh Josif Rajaåiã (u: Slike iz istorije i kwiÿevno-sti, Beograd 1938, 339).

37 J. Thim, III, 604; J. R a d o n i ã , Patr. J. Rajaåiã i gen. Ð. Rukavina, 150.38 J. R a d o n i ã , Patr. J. Rajaåiã i gen. Ð. Rukavina, 151—152.39 J. R a d o n i ã , Patrijarh J. Rajaåiã, 340.

teq i vojni saveznik. A najboqe ãe pokazati djela, koja ãe naskoro sqe-diti, pokazat' ãe da niste pravo imali kad ste kazali da savez sa Hrvat-skom leÿi Vam kao kamen na duši i savesti"40.

Uskoro, potom, 11. septembra, ban Jelaåiã je sa hrvatskom i srp-skom vojskom ušao u rat protiv Maðarske, ali ne kao saveznik SrpskeVojvodine nego kao carski general koji sa svojom vojskom neãe poãiprema Vojvodini nego prema Pešti, a potom i prema Beåu, da, bi spa-savao habzburšku dinastiju a ne svog, srpskog saveznika od kojeg je dana9. oktobra traÿio da zajedno sa carskim generalom Puhnerom u Erdequi generalom Anton Ludvigom Pireom hitno preduzme ofanzivu protivMaðara, ne obaziruãi se na kritiåno stawe srpske vojske u Banatu u to-ku jeseni 1848. U tom smislu pritisak na Rajaåiãa vršili su i knezAlfred Vindišgrec, glavni carski komandant, pa i sam car Ferdi-nand V, koji su Srbe pozivali na ofanzivu a patrijarha Rajaåiãa od-vraãali od mirovnih pregovora sa Maðarima41.

Sasvim drugaåiji pogled na stvari imao je srpski ministar IlijaGarašanin koji je smatrao „da bi bio åistiji posao da je ban utvrdiosvoje granice pa posle i Srbima [dao] pomoã da zauzmu svoje [jer] to bibio rat åist za slobodu ova dva naroda [Hrvata i Srba]". Jelaåiãev po-hod prema Pešti Garašanin je tumaåio kao wegovo odstupawe od zajed-niåke i oslobodilaåke borbe Hrvata i Srba42.

Iako u tadašwim prilikama o nekoj ofanzivi srpske vojske nijemoglo biti govora, patrijarh Rajaåiã je, sa svoje strane, nastojao da uizmewenoj politiåkoj i vojnoj situaciji od Dvora izdejstvuje priznaweodluka Majske skupštine i konstituisawe Srpske Vojvodine kao poseb-ne krunske zemqe u okviru Monarhije a ne kao sastavnog dela Ugarskeodnosno Košutovske Maðarske. U tom ciqu u diplomatsku misiju on jeposlao najpre Jovana Subotiãa a potom troålanu deputaciju u sastavuKonstantin Bogdanoviã, Jovan Šupqikac i Ðorðe Stratimiroviã, ko-jima su carski ministri davali umirujuãa obeãawa ali izbegavali daih oÿivotvore. Da bi se to, srpsko pitawe rešilo što pre i što po-voqnije, patrijarh se obratio i banu Jelaåiãu, koji se u to vreme baviou Beåu u vezi sa gušewem tamošwe, novembarske revolucije43. Ovog putaJelaåiã mu je 14. novembra odgovorio sledeãim reåima:

„Vaše ÿeqe i zahtijevawa poradi potvrðewa vojvode, Vojvodine i patrijarha

bit ãe ispuwene…, no ako to odmah ne biva, ima se pripisati jedino okolnostima,

u kojima se nalazi åitava monarhija, a osobito Ugarska, gdje je sav poredak poreme-

ãen i gdje je sve u najveãem meteÿu. Jer se ne moÿe još ništa zidati niti podizati

nove kakove zgrade politiåne; no sva briga mora se na to obratiti, da se meteÿ i

nered ukine i da se put prokråi mirnom i zakonitom razvitku."44

68

40 J. R a d o n i ã , Patr. J. Rajaåiã i gen. Ð. Rukavina, 152.41 Isto, 152—154.42 Gr. J a k š i ã , Prepiska I. Garašanina, 312—313.43 Sl. G a v r i l o v i ã , Politiåka borba za Srpsku Vojvodinu u Austrijskoj carevini

1848—1849, zbornik radova; „Srpski pokret u Revoluciji 1848—1849", Novi Sad 2000,21—23.

44 V. B o g d a n o v , Društvene i polit. borbe, 281.

U to vreme ban Jelaåiã je knezu Vindišgrecu predlagao da se po-tvrdi zvawe vojvode Stevana Šupqikca ali „uz zadrÿavawe prava ka-snijeg taånog odreðivawa delokruga i svojstava tog Vojvodstva", doda-juãi da to smatra „kao ÿivotno pitawe za svoj liåni odnos prema Sr-bima"45.

Nedugo posle toga, 2. decembra 1848. došlo je do dvorskog prevrata,pa je na carski presto, umesto slaboumnog Ferdinanda V, došao mladicar Franc Jozef, u åije ime je drÿavom upravqala dvorska kamarila ukojoj su znaåajno mesto dobili predstavnici Hrvatske, ban-general Jo-sip Jelaåiã i baron Frawo Kulmer, koji je postao ålan austrijske car-ske vlade. Patrijarh Rajaåiã je tada oåekivao da ãe rešavawu srp-sko-vojvoðanskog pitawa pristupiti odluånije, tim pre što su to pre-poruåivali glavnokomandujuãi general, knez Alfred Vindišgrec, pred-sednik vlade Feliks Švarcenberg i ministar unutrašwih poslovagrof Franc Stadion, istina kad se bude pristupilo reorganizacijicele Ugarske.46

Ålanovi srpske deputacije, a i sam patrijarh, poåeli su da uviðajuda najveãe prepreke ispuwavawu srpskih zahteva åine hrvatski klero-konzervativci sa baronom Kulmerom na åelu, a oni su, u to vreme, pre-sudno uticali na bana Jelaåiãa ali i na vladu u Beåu. Novi car je, naj-zad, 15. decembra Rajaåiãu potvrdio patrijaraško dostojanstvo a Steva-nu Šupqikcu zvawe srpskog vojvode ali je izbegao da odredi vojvodinenadleÿnosti i da potvrdi granice Srpske Vojvodine47.

Nezadovoqan takvim rešewem, patrijarh Rajaåiã optuÿivao je au-strijsku politiku kao „staru nemaåku [politiku], cediti limun do po-sledwe kapi, pak ga onda na ðubre baciti". U svemu tome on je video„nedrÿavniåku, uskogrudu i jezuitsku politiku" barona Kulmera, našta je ogoråeno i otvoreno ukazao banu Jelaåiãu u pismu od 17. decem-bra 1848, u kojem pored ostalog, kaÿe:

„Nije mi na Nemca ÿao, nego mi je ÿao na moga roðenoga brata, koji mi jamukopa i u wu me turiti hoãe. Da se Srbi nisu Maðarom opolåili [suprotstavili],ili da su [se] s wima drÿali, šta bi s vama i Trojednom Kraqevinom do sada bilo?A jošte više da sam ja horvatske Srbe, koji su sad vaša jedina podpora, od vas od-vratio? … Teÿwu barona Kulmera Srem od Vojvodine otrgnuti, uviðam ja i iz dru-gih javni delawa koje i vi sami vidite i znate"48.

Jelaåiã je opet oãutao kao da taj prigovor nije bio i wemu upuãen.Inaåe, wegov uticaj na Dvoru bio je u porastu, naroåito posle pobedekoju je 30. decembra kod Mora odneo nad maðarskim komandantom, gene-ralom Percelom. Mislio je da ãe slovenske pokrete na jugu uzeti u svo-je ruke, da ãe postati generalisimus carske vojske u Ugarskoj, kao i daãe postati srpski vojvoda s obzirom na to da je tih dana (27. XII) na-prasno umro vojvoda Stevan Šupqikac49. No, u ovo posledwe kao da ni-

69

45 J. Thim, III, 192—193.46 J. R a d o n i ã , Patr. J. Rajaåiã i gen. Ð. Rukavina, 154.47 Isto, 154—156.48 Isto, 155.49 Isto, 202.

je mnogo verovao, jer je, 6. januara 1849. izjavio da je protiv toga da srp-ski vojvoda dobije ovlašãewe da bude i vojni komandant Srba pošto bito bilo stvarawe drÿave u drÿavi, što bi bilo nespojivo sa jedin-stvom Habzburške monarhije, kojem on nepokolebivo teÿi.50

U Jelaåiãevim i Kulmerovim oåima Srpski pokret je imao separa-tistiåke ciqeve. Kulmer je pisao da su Srbi netolerantni prema kato-licima, kao i „da nijesu prijateqi Hrvatima i da samo tako dugo hineprijateqstvo, dok trebaju wihovu pomoã"51. Iz wihove prepiske od janu-ara 1849, u vreme kada je srpska vojska oslobaðala Banat i Baåku a Ma-ðare potiskivala prema Morišu i Segedinu, vidi se da se Jelaåiã za-nosio mišqu da se on sa svojom vojskom prebaci na jug, u Banat, što jeKulmer u pismu od 12. januara ocewivao da je „sasvim ispravno" jer ni-ko kao Jelaåiã ne moÿe spreåiti da Banat ne bude opustošen poput Er-deqa i niko ne moÿe na vreme da kao on „uåini kraj srpskom spletka-rewu i srbijanskom paåarewu", pošto je apsolutno potrebno „da ovajtako zvani srpski rat za slobodu dokrajåe carske kraqevske åete", štoniko ne moÿe uåiniti ni brÿe ni boqe nego sam ban.52

U postskriptumu pisma od 25. januara Kulmer je Jelaåiãu javio damu je sam car u liånom susretu rekao da se nada da ãe se ispuniti wego-va, banova ÿeqa da sa vojskom poðe u Banat „da uredi tamošwe odnose"i da obnovi sasvim rastrojene i demoralisane graniåarske regimentebuduãi da se to „Vojvodini … nikako ne moÿe prepustiti", jer on odwe ne oåekuje ništa dobro. Svoje pismo Kulmer ãe završiti ovom kon-statacijom: „Srpski je narod dobar, ali wegovi voðe s rijetkim iznim-kama pripadaju u kategoriju naših stekliša, i nijesu ni za što". Åeti-ri dana kasnije, Kulmer ãe zapisati da Srbi „nemaju pametnih, åesti-tih qudi" te da je kod wih „komunistiåki proletarijat preoteo vlast,pa on sumwa „da je moguãa takva Vojvodina kakova postoji u glavama sa-dašwih [srpskih] voða i agitatora"53.

A Jelaåiã je, kako je poznato, skoro u svemu delio Kulmerovo mi-šqewe i svojim pismima mu davao povod za wega.

Tako, sticajem prilika, ban Jelaåiã nije otišao u Banat, on je,ipak, bio obaveštavan o zbivawima u Vojvodini, pa i davao svoj sud owima, jer je gajio potajnu nadu da bi mogao biti izabran za srpskog voj-vodu, a i stoga što je, i pored odluke Majske skupštine i Sabora Tro-jednice, smatrao da Srem mora pripasti Trojednoj kraqevini i da se uwemu mora slušati wegova reå. Ovo posledwe pokazalo se sredinomfebruara 1849. povodom otpora koji je general Hajek-Valdšteten u Mi-trovici pruÿio uvoðewu u administraciju u Petrovaradinskoj regi-menti srpskog jezika i ãirilice, što je on ocenio kao sredstvo za ši-rewe separatistiåkih ideja. Pošto je na uvoðewu srpskog jezika i ãi-rilice insistirao liåno patrijarh Rajaåiã, general Hajek se za uput-stvo kako da postupi obratio najpre austrijskom ministru vojske a za-

70

50 J. Thim, III, 294.51 V. B o g d a n o v , Društvene i polit. borbe, 355.52 Isto, 356.53 Ibidem.

tim i banu Jelaåiãu, koji je 14. februara iz Pešte Hajeku odgovorio dapatrijarha zamoli da se u Regimenti zadrÿi nemaåki jezik, a ne uvodisrpski, jer vojne vlasti još nisu tako organizovane da bi narodnim je-zikom mogle voditi sluÿbenu prepisku, pa bi to izazvalo teškoãe ibilo od štete. U tom smislu, mesec dana ranije, Bansko veãe u Zagrebupisalo je Okruÿnom odboru u Zemunu „da bi dobro bilo da se u svojimdopisima ne sluÿi narodnim [srpskim] jezikom", što je Odbor s pre-zirom odbio. Odluåan otpor Hajeku, ovog puta, pruÿio je komesar Sremamajor Teodor Radosavqeviã, a patrijarh Rajaåiã je Hajeku odgovorio dasve što je u Vojvodini postignuto treba pripisati srpskoj narodnojvlasti, koja korespondira samo na svom srpskom jeziku, ali da je ona„naÿalost od svoji sopstvenih domaãih vojnih vlasti omrznuta i svugdeogovarana i još uvek se ogovara". Patrijarh je Hajeku izrazio svoje åu-ðewe što se nije obratio wemu nego banu Jelaåiãu, iako je u pitawustvar koja se tiåe Vojvodine i srpskog naroda, te ga upozorava da ne de-morališe narod, jer u tom pogledu dosta veã rade i „druga gospoda" kojaneãe ili ne mogu da shvate carev manifest.54

U vreme dok je trajala ova prepiska, u krugovima Dvora pripremanje novi ustav za Monarhiju, koji je wenim narodima oktroisan 4. marta1849. U, liberalnijim sredinama širom Monarhije taj ustav je izazvaozaprepašãewe i ogoråewe, pa i Dvoru odani Rajaåiã nije mogao ãutatinego se zbog odredaba o Srpskoj Vojvodini i Vojnoj granici obratio ba-nu Jelaåiãu, tada još uvek vrlo uticajnom u dvorskim krugovima, radizajedniåkog istupawa za reviziju ustava, ali ga ban ni ovog puta nijeudostojio svog odgovora55.

Potkraj marta, kada je na centralnom ratištu u Maðarskoj carskavojska poåela da trpi poraze i kada mu je bila vrlo potrebna pomoãsrpske vojske, Jelaåiã je u pregovorima sa generalom Majerhoferom iz-razio mišqewe da bi Vojvodina trebalo da dobije svoje granice a da sepatrijarhu poveri privremena uprava u woj, kao i da se Majerhoferu po-veri reorganizovawe graniåarskih regimenti u Vojvodini. Na taj naåinon bi se i „popularisao" kod Srba i uspostavio kontrolu nad wima a isebi otvorio put za dolazak na juÿno, vojvoðansko ratište56. Meðutim,do promena u Vojvodini nije došlo jer je u toku aprila i poåetkom majasrpska vojska bila poraÿena i u Baåkoj i u Banatu ne samo zbog nespo-sobnosti wenog glavnokomandujuãeg, generala Kuzmana Todoroviãa (ra-nije oficira u Jelaåiãevom štabu), povlaåewa u Srbiju wenih dobro-voqaca, nego i stoga što se Jelaåiãev miqenik grof Albert Nuÿan,kao komandant jakog korpusa srpske i hrvatske vojske, bez borbe iz Som-bora povukao u Barawu i Maðarima pod komandom generala Mora Per-cela omoguãio brz prodor prema Novom Sadu, Petrovaradinu a zatim iSrbobranu.57

71

54 ASANUK, S. n. p., 1251/1331 iz 1849; J. Thim, III, 384—385; Sl. G a v r i l o v i ã ,nav. delo, 329—331.

55 Isto, 336.56 J. R a d o n i ã , Patr. J. Rajaåiã i gen. Ð. Rukavina, 203.57 Slavko G a v r i l o v i ã , Srbi u Vojvodini 1788—1848 (u štampi!)

U vreme kada je agonija Srpske Vojvodine bila na vrhuncu, kada suse ostaci wene vojske povukli u Srem a Stratimiroviã, Jovan Stefa-noviã-Vilovski i vojvoda Stevan Kniãanin oåajniåki branili Titel-sku visoravan, u Beåu je doneta odluka da ban Jelaåiã sa hrvatsko-srp-skom vojskom, koja ãe dobiti naziv „Juÿna Armija", sa ratišta u Ma-ðarskoj poðe u Srem da bi iz wega poveo operacije protiv maðarske voj-ske u Baåkoj, ali i da potpuno potisne patrijarha Rajaåiãa i Srpskinarodni pokret preuzme u svoje ruke.

Jelaåiã je to poodavno oåekivao jer je verovao da bi se tako domo-gao poloÿaja srpskog vojvode, pa je aprila 1849. u svom memorandumu ca-ru Francu Jozefu izjavio i ove znaåajne reåi:

„Prava kolevka srpske nacije u Austriji jeste Srem i Petrovaradinska grani-

åarska regimenta. Ovde istina postoje neke prepreke, ali, prema mom mišqewu,

ustupawe ovih zemaqa [Srpskoj Vojvodini] je neizbeÿno. Kneÿevina Barawa, nasta-

wena preteÿno Hrvatima [sic!], treba da bude sjediwena sa Slavonijom, a Meðumurje

sa Hrvatskom, da bi se naknadio gubitak Srema.58

Svom politiåkom mentoru, baronu Kulmeru, tadašwem ministru ucarskoj vladi, sredinom maja pisao je da ga Srbi u Vojvodini oåekuju saÿudwom, jer su umorni od patrijarhove vladavine, a on bi to mogaouåiniti kad bi imao potrebnu punomoã, pošto bi ga i Srbi i Rumunii Nemci radije slušali nego Glavni odbor kojem „dobri stari patri-jarh" sluÿi kao oruðe. U tom pismu Jelaåiã je davao prednost ÐorðuStratimiroviãu kao „najsposobnijoj glavi" meðu Srbima, naroåito omi-qenom u Šajkaškom bataqonu, a koji mu se tada stavqao na raspolagaweza oficira u wegovom štabu, zakliwuãi se na vernost caru i osuðujuãiRajaåiãevo „popovsko gazdovawe" u Vojvodini.59

U odgovoru na to pismo, Kulmer je Jelaåiãu saopštavao da o Vojvo-dini ima loše vesti, da je u woj sve demoralisano i da je neraspoloÿe-we protiv Austrije veliko, pa se boji da on neãe moãi da reši svoj za-datak, a „Bog neka åuva Hrvatsku od tijesne veze sa Srbima", pošto jeon smatra neizvodqivom i štetnom „osim ako hoãemo doãi s kowa namagarca i ako hoãemo da i mi podnosimo vladu popova". A što se tiåeSrba u Hrvatskoj, oni igraju istu ulogu kao kalvini prema katolicimau Maðarskoj, napadaju biskupa Haulika, pobijaju katoliåku veru i demo-rališu katoliåko sveštenstvo60.

Oduševqen što dolazi u Vojvodinu, Jelaåiã je, stigavši s vojskomu Osek, dana 15. maja uputio vatreni poziv Srbima kao borcima za Mo-narhiju na Srbobranu, Jarku, Aradu i drugde i obeãavao da ãe „na poqukrvi junaka naši procvetat plod slobode i sreãe naše". Ban je isticaosvoju vernost caru i kraqu, svoju nepokolebivu odanost svom narodu ipozivao na jedinstvo na bojnom poqu a to „sajediwavawe neka bude po-

72

58 J. Neustaedter, nav. delo, II, 296—297.59 J. Thim, III, 742.60 V. B o g d a n o v , Društvene i polit. borbe, 356—357.

åetak neporušime sloge i bratskog saveza izmeðu sinova jedne matere:Slave naše"61.

Jelaåiãev poziv naišao je na dobar prijem kod lakovernih i razje-diwenih Srba. Patrijarh Rajaåiã je od bana oåekivao pomoã radi zati-rawa opozicije, koja se raðala po gradovima u Sremu, a opozicija senadala da ãe ban dokrajåiti samovoqnu vladavinu patrijarha i Majerho-fera u preostalom delu Vojvodine. Preko Rajaåiãeve molbe da u Zemunpošaqe odred vojnika protiv opozicije Jelaåiã je ãutke prešao, a de-legaciji koju mu je uputila opozicija kratko, preteãi je odgovorio da onpriznaje samo Austriju i celokupnost Monarhije, a ko nije za to, pazvao se on Nemac, Maðar ili Sloven, biãe wegov neprijateq protivkojeg ãe se on boriti sve dok mu je glave na ramenima62.

Srpska opozicija kao da nije shvatila svu ozbiqnost Jelaåiãevepretwe pa mu se 29. maja ponovo obratila u nadi da ãe se pod wego-vim rukovodstvom „barjak srbsko-hrvatskij skorim vremenom na grani-cama Vojvodovine … pobedonosno i veselo viti". Srbi veruju u wegovoiskreno rodoqubqe, u wegovo slovensko srce, u wegovu ÿequ za napre-dak srpskog i hrvatskog naroda, oni ga cene kao „poglavara naroda na-šeg" pa mu i prikazuju svoje nevoqe i uåiwene im nepravde, naroåito uizbegavawu da se odrede granice Vojvodine, u uvoðewu komesarijata ivojno-opsadnog stawa, u potiskivawu i ukidawu narodne vlasti, vernecaru i odane svom narodu, u odvajawu Vojne granice od Vojvodine i op-šteg, neprikrivenog nastojawa da se staro stawe stvari sa svim svojimnezgodama, nepravdama i pogreškama vospostavi". Oko 200 potpisanihna predstavci banu posebno naglašavaju da ih boli to što se sa Srbi-ma „kao sa buntovnicima u svemu postupa" i što se ne cene wihove ne-izmerne ÿrtve i zasluge za Monarhiju pa od Jelaåiãa traÿe: da se u Voj-vodini odrÿi i reorganizuje narodna uprava, da uredi odnos vojne ko-mande prema narodnoj vlasti, sazove narodna skupština i izabere novivojvoda63.

Meðutim, Jelaåiã je bio daleko od toga da uåini bilo-šta za opo-ziciju i za Srbe uopšte, mada ga nije napuštala nada da bi baš on mo-gao postati srpski vojvoda. Sve to nije promicalo paÿwi Ilije Gara-šanina koji je 3. juna pisao Stevanu Kniãaninu:

„Zbiqa, kako nam lipi Brat Ban od Horvatske? Åini mi se pravo je o wemu

govorio proletarijat. On je kako se vidi najzadovoqniji ako je ugodio za dosta du-

ÿnostima soldata pukog i neotesanog. Ja bi reko on još nezna da je Ban Hrvatski, a

uveren sam da ne bi ime generala dao za ono ime Bana … On misli kad ume lepa

slova govoriti i laskava pisma napisati da je sve ispunio što je duÿan … Za Boga!

Zašto se qudi ne okanu lagati? Ta boqe je neka kaÿu šta misle i oãedu, nego što

šeprtqaju kad ji svet sav pozna gdi laÿu"64.

73

61 J. Thim, III, 743.62 Isto, III, 745—746.63 Isto, 764—767.64 Gr. J a k š i ã , Prepiska I. Garašanina, 438.

Pošto je svoj štab smestio u Rumu, Jelaåiã je deo vojske pod ko-mandom pukovnika Lazara Mamule ostavio da blokira Petrovaradinskutvrðavu, a sa glavninom prešao Dunav i otpoåeo borbe s Maðarima ujuÿnoj Baåkoj. Posle pobede kod Kaãa i Budisave, on se odluåio da poðena Novi Sad i da s te strane ugrozi maðarsku vojsku na Tvrðavi, ne vo-deãi raåuna o tome da bi wegova vojska mogla biti izloÿena bombard-manu maðarske artiqerije sa Tvrðave, što se i desilo, pa se wegovavojska jedva povukla iz grada koji je goreo kao zapaqena bakqa. Bilo jeto 12. juna, taåno godinu dana posla napada generala Hrabovskog naKarlovce. Meðu oåajnim i obezglavqenim Srbima bilo je i onih kojisvoju i tragediju Novog Sada nisu pripisivali samo maðarskom koman-dantu na Tvrðavi nego i Jelaåiãevoj mrÿwi prema Srbima i wihovomdemokratskom narodnom pokretu65. Jelaåiã je, sa svoje strane, takav svojstav prema Srbima i Vojvodini iznosio u prepisci sa baronom Kulme-rom, koji mu je u odgovoru od 3. jula rekao:

„Što mi pišeš o Vojvodini, to je veã od duÿeg vremena moje mišqewe. Za

wu ne postoji prava simpatija, wu su samo umjetno stvorili buntovnici i prolete-

ri u fraku, a patrijarh je podupire radi svoga odrÿawa i åastoqubqa. Sve što nije

Srbin, s pravom neãe ništa da zna o projektiranoj Vojvodini i sve ãe prije pokre-

nuti, nego da podnosi upravu pod utjecajem netolerantnih i surovih rackih popova

i cincara. Da sam ja u onom kraju, ja bih od toga uåinio ÿivotno pitawe, pa bih se

radije iselio, nego da ova fukara nada mnom vlada. Prost srpski narod je dobar,

ali popovi i s rijetkim iznimkama sve što je literat, do zla boga je loše. Patri-

jarha je uvijek bio åastohlepan glupan, okruÿen samim buntovnicima. Ja nisam bio

sporazuman s wegovim imenovawem za carskog komesara, to je Majerhoferovo djelo.

Ako tako ostane, imat ãe vlada velikih neprilika. Protiv srpskih tendencija koje

su nespojive s jedinstvom Austrije, treba odmah sada, kod okupacije tamošwih kra-

jeva, odluåno istupiti. Ako opet odbori stanu vladati i upravqati, onda agitacija-

ma nikad neãe biti kraja… Nadam se da ãe se skoro nešto zbiti"66.

Posledica tog Kulmerovog pisma bilo je Jelaåiãevo obraãawe caru29. juna s vrlo kritiåkim prikazivawem stawa u VII vojnom okrugu sageneralom Majerhoferom i patrijarhom Rajaåiãem na åelu, koji se u tovreme sveo samo na Srem i Šajkašku. Jelaåiã je tvrdio da je tamošwestanovništvo izgubilo poverewe u narodne odbore, koji na banovu ÿa-lost, još uvek postoje, da nije usklaðen odnos izmeðu vojne i civilnevlasti, da upravna vlast ne funkcioniše pa se narod obraãa wemu i zanajnevaÿnije stvari iako on ima toliko briga oko voðewa rata i snab-devawa vojske u opustošenoj Baåkoj. On je stoga smatrao da je potrebnošto pre povratiti dostojanstvo i ugled vlasti i probuditi poverewenaroda prema woj. U krajevima koje ãe on oslobaðati od neprijateqatrebalo bi savladati anarhiåno stawe i uspostaviti zakonitost, što semoÿe postiãi samo postavqawem organa vlasti kojima ugled neãe moãida ruši od wih udaqena i protivpravna centralna uprava Srpske Voj-

74

65 Daka P o p o v i ã , Vojvoðanski gradovi u Buni, Zbornik MS, sv. 8, Novi Sad1954, 30—32.

66 V. B o g d a n o v , Društv. i polit. borbe, 357.

vodine. Iako ne misli da u pitawe treba dovoditi koncesije koje je do-bila Srpska Vojvodina, on sumwa da ãe Rajaåiã i Majerhofer uspeti dasrede stawe u woj, pa predlaÿe da centralna vlast tamo energiåno in-terveniše preko posebnih poverenika, odnosno da upravu nad Vojvodi-nom poveri vrhovnom komandantu vojske u Ugarskoj i Erdequ, generali-simusu baronu Hajnauu i komesaru za civilne poslove, baronu Gerin-geru67.

Taj predlog odmah je uzet u razmatrawe, o åemu je veã 7. jula baronKulmer obavestio Jelaåiãa pismom u kojem kaÿe:

„Tvoj je prijedlog … raspravqen i zakquåeno je da patrijarha prestane biti

komesarom, pa da kao u drugim zaposjednutim dijelovima Maðarske i u Baåkoj i Ba-

natu Hajnau i Geringer izdaju potrebne odredbe. Srijemska ÿupanija potpada pod

bansku jurisdikciju; preuraweni i protivpravni zakquåak zemaqskog [hrvatskog] sa-

bora ne moÿe na tome ništa promijeniti, jer nema kraqevske sankcije, prema tome

Ti imaš tamo zapovijedati. Graniåarski pukovi, što ih je vlada odbora kao vojniå-

ke institucije raspustila, bit ãe u onoj mjeri, u kojoj buntovnici budu istjerani,

opet pod vojniåkom upravom. … Pitawe prezentivne Vojvodine … mora se tretirati

to opreznije … jer ona ugroÿava Vojnu Granicu i jer se srpske namjere ne daju spoji-

ti s interesima Austrije. Ja sam još u Srijemu imao prilike izbliÿe upoznati Sr-

be i wihova nastojawa; ja se ne varam u svom sudu"68.

Posle tog pisma, a na formalni predlog bana Jelaåiãa, carskavlada je 11. jula patrijarha Rajaåiãa razrešila duÿnosti komesara u ci-vilnim delovima Vojvodine i pozvala ga u Beå da, toboÿe, uåestvuje upregovorima koji se tiåu buduãnosti Srba i wihove crkve u Monarhiji.Banu Jelaåiãu je, kao komandantu „Juÿne armije", povereno da na pod-ruåju Vojvodine sprovede privremenu graðansku i vojnu organizaciju, uåemu je kao podreðeni, trebalo da mu pomognu general Majerhofer idvorski savetnik fon Fluk69.

Gorwe odluke patrijarh Rajaåiã je primio u Zemunu, u kojem je ta-vorilo tzv. Vojvoðansko praviteqstvo, kojom je on stajao na åelu kao„privremeni upraviteq", kako se potpisao na oproštajnom proglasu,upuãenom srpskom narodu na dan sv. Ilije 1849. godine. U tom progla-su, kao da nije ništa znao o Jelaåiãevom rovarewu protiv wega, on jesvom narodu rekao:

„Što se Bana Trojedne kraqevine Jelaåiãa tiåe, tvrdo drÿim, da pošteno s

Bogom misli, da te u blatu ostaviti neãe, no da ãe tolikim svojim iskrenoga k Srb-

skom Narodu prijateqstva i pismenim i ustmenim izraznenijama nepokolebimo vje-

ran ostati, zakquåewa i tvoga i trojedne Kraqevine sabora junaåki braniti, i da se

obistine, sa svom snagom nastojati … Pod wegovim štitom steãi ãeš Ti i Tvoju

Vojvodovinu i Tvoga Vojvodu"70.

75

67 J. Thim, III, 807—809.68 V. B o g d a n o v , Društv. i polit. borba, 357—358.69 J. Thim, III, 813—815; 824—827; J. R a d o n i ã , Patr. J. Rajaåiã i gen. Ð. Rukavi-

na, 236—237.70 J. Thim, III, 872; J. R a d o n i ã , Patr. J. Rajaåiã i Ð. Rukavina, 237—238.

Za takva oåekivawa od Jelaåiãa patrijarh nije imao osnova poštoje s wim veã imao nesporazuma oko politiåke pripadnosti Srema, kaoi mnogi drugi Srbi, pa je morao da vidi da je dolazak bana Jelaåiãa uSrem predstavqao ohrabrewe za dotad sasvim potisnute predstavnikeÿupanijske vlasti, tzv. varmeðaše, koji su oåekivali „da se stara Var-meða (ÿupanija) u celosti svojoj natrag vrati", buduãi da su u Vojnugranicu poåeli da se vraãaju ranije proterani oficiri. Tim povodom uVestniku Konstantina Bogdanoviãa pisalo se da je ÿupanija „politiå-ka avet … odnosno prava pravcita, ali od svi najhuða i najopasnija re-akcija", i verovalo da ãe Jelaåiã poštovati voqu naroda i spreåitipovratak na stari oblik vlasti, na ÿupanijski sistem71.

Pošto je delio ovakvo mišqewe o ÿupanijama, patrijarh Rajaåiã,još uvek kao carski komesar za civilne poslove u Srpskoj Vojvodini,na dan 1. jula razrešio je Teodora Radosavqeviãa duÿnosti komesaraSrema a Sremsku ÿupaniju proglasio za „Sremsko okruÿje", na åije jeåelo, kao komesara, imenovao dotadašweg sudiju Velikog sremskog sudaJovana Stojåeviãa, ÿeleãi da na taj naåin potisne podÿupana IvanaDubravaja, kojeg je na taj poloÿaj, kao svog štiãenika, u leto 1848. godi-ne postavio ban Jelaåiã72. Pošto je Dubravaj shvatio da je reå o wego-vom odstrawivawu iz Vlasti, on je o tome obavestio Jelaåiãa, koji je 6.jula iz Šova u Baåkoj patrijarhu poslao pismo u kojem mu je skrenuo pa-ÿwu da pod wegovu upravu kao carskog komesara spadaju samo Baåka iBanat, kao krajevi osloboðeni od Maðara, a nikako i Srem, koji nijebio pokoren a u kojem je delovala ÿupanijska uprava, potåiwena wemukao banu Trojedne kraqevine, pa se isti ne moÿe smatrati pokrajinomkojoj je potrebna nova, posebna komesarska uprava. Jelaåiã je pisao da jeistina da je Majska skupština proglasila Srem za sastavni deo Vojvo-dine, ali do wenog teritorijalnog konstituisawa ne moÿe doãi pre ne-go što ova ÿeqa srpskog naroda ne bude od cara odobrena i potvrðena.Stoga on izjavquje da „tako faktiåno odcijepqewe" Srema od Hrvatskei Slavonije nikako ne moÿe da prihvati kao primer srpsko-hrvatskesaradwe i saveza utvrðenog u Hrvatskom saboru od 5. juna 1848. Ban je,zbog svega reåenog, od patrijarha zahtevao da svoju komesarsku funkcijune proteÿe na Srem sve dok ne budu potvrðene odluke Majske skupšti-ne i Hrvatskog sabora. Ukoliko, pak, patrijarh misli drugaåije, neka topitawe iznese pred cara, a ako ÿeli da ukloni Dubravaja, onda neka iz-nese i razloge za to73.

Rajaåiã je na ovo 12. jula otpisao Jelaåiãu, istiåuãi da su se poku-šaji Maðara da zavladaju Sremom odigravali u vreme kada je ban bio uAustriji i Maðarskoj i, da nije bilo srpske vojske, oni bi u tome iuspeli. Srpska vojska je, ne samo u Sremu, nego ponegde i u Virovitiå-koj ÿupaniji, odrÿavala red, a pomagala je i u opsadi Oseka. U to vremesu stare vlasti skoro prestale da deluju ili su prišle Maðarima, pa je

76

71 Vestnik, br. 36 od 2/14. VI 1849; Sl. G a v r i l o v i ã , Srem … 1848—1849,342—343.

72 Djejanija, III, 2151.73 AHZ, Banska pisma, 293/1849.

stoga on (patrijarh) po ÿeqi naroda i nuÿdom okolnosti preuzeo upra-vu i u Provincijalu i u Vojnoj granici, u kojem stawu su ga zateklicarski manifest od 15. decembra 1848. i carsko pismo od 2. aprila1849, koje izriåito pomiwe i Srem kao provinciju wegovog komesar-skog delovawa. Sve dosad on upravqa Sremom, a Dubravaj mu se „sover-šeno povinovao" i primao zapovesti od Vojvodine74.

Ovog puta Jelaåiã nije ulazio u daqu polemiku sa Rajaåiãem negose zbog spornog statusa Srema obratio ministru unutrašwih poslovacarske vlade Aleksandru Bahu, koji mu je 10. avgusta odgovorio da svudapo Vojvodini moÿe, po svom nahoðewu, da postavqa komesare, a „što setiåe Srema, razume se po sebi, da se ponovnim uspostavqawem okruÿjageneralata isti natrag vraãa pod banski autoritet, i da ãe se tzv. VIIvojno okruÿje, sa iskquåewem Granice, odnositi jedino na delove srp-skog podruåja Baåke i Banata", pa ãe, na taj naåin, biti otkloweni da-qi nesporazumi75.

Izgleda da je Bahov odgovor, koji mu je išao u prilog, Jelaåiã do-bio neposredno pre svog teškog poraza od strane maðarske vojske kodIðoša (Heðeša), na dan 14. jula, posle kojeg se sa celom Juÿnom armi-jom morao povuãi u Srem, u kojem se tada licem u lice našao sa patri-jarhom Rajaåiãem i generalom Majerhoferom.

Nezadovoqan zbog potåiwavawa Jelaåiãu, Majerhofer se 25. julaobratio predsedniku carske vlade knezu Feliksu Švarcenbergu, tvrde-ãi da ban nema pravog plana za organizovawe uprave u Vojvodini i daod toga neãe biti ništa. On mu je, takoðe, rekao da mu se ne dopada ba-nova namera da Srem potåini vladi u Zagrebu, jer bi to bila jedna pre-više udaqena i nesigurna viša vlast. Inaåe, Majerhofer je smatrao daje dobro što je patrijarh uklowen s vlasti, ali da ne bi trebalo zabo-raviti wegove zasluge, savete i dobru voqu u mnogim stvarima76.

Patrijarh, sa svoje strane, iako je primio odluku da poðe u Beå,nastojao je da se što duÿe zadrÿi u Zemunu, rešen da Sremsku ÿupani-ju, nazvanu Sremsko okruÿje, na svaki naåin zadrÿi u sastavu SrpskeVojvodine. Da bi to postigao, nastojao je da do kraja kompromituje pod-ÿupana Ivana Dubravaja kao „najveãeg … ali i subtilnijeg maðarona,izdajicu i verolomca", kojeg je ban Jelaåiã postavio na åelo Sremskeÿupanije, angaÿujuãi protiv wega Srbo-katolika Frawu Bilåeviãa, prav-nika i narodnog zastupnika. Na meti patrijarha i Bilåeviãa našao sei komesar Okruÿja Jovan Stojåeviã, koji se sasvim priqubio uz Dubra-vaja i Jelaåiãa, izneverivši patrijarha, koji ga je postavio na taj po-loÿaj77.

Da bi se oslobodio tih neugodnosti, Jelaåiã je 5. avgusta podsetioRajaåiãa da je pozvan u Beå i da tamo treba i da poðe, kao i na to daSrem i daqe ostaje u okviru Hrvatske i Slavonije sve dok se u pogledu

77

74 Isto, 315/1849.75 Isto, Jelaåiã, ostavština: Bah — Jelaåiãu, 10. VIII 1849.76 J. Thim, III, 854—855; J. R a d o n i ã , Patr. J. Rajaåiã i gen. Ð. Rukavina, 236—237.77 AHZ, Banska pisma, 430/1849; Sl. G a v r i l o v i ã , Srem … 1848—1849, 361—362.

Srpske Vojvodine „odluåne [konaåne] odredbe ne uåine"78. Nedugo posletoga, patrijarh Rajaåiã je otputovao iz Zemuna i 18. avgusta stigao uBeå, ali spor oko pripadnosti Srema time nije okonåan jer su patri-jarhove pristalice, odnosno Srbi u Sremu, ÿelele da Srem saåuvaju uokviru Srpske Vojvodine a Jelaåiãevci-varmeðaši da ga uguraju u sa-stav Trojednice, tim pre što je patrijarh napustio Vojvodinu a ÿupa-nijska uprava obnovqena po ÿeqi bana Jelaåiãa. Meðutim, na prvoj ÿu-panijskoj skupštini, kada je postavqeno pitawe da li ãe se Srem odlu-åiti za Hrvatsku ili za Srpsku Vojvodinu, veãina se izjasnila za Voj-vodinu i odluke Majske skupštine. Podÿupan Dubravaj morao je da od-stupi a za voðewe ÿupanijskih poslova izabran je „Upravqajuãi odbor"sa Jovanom Stojåeviãem na åelu, ali sa veãinom ålanova koji su podr-ÿavali Bilåeviãa, a preko wega veã odsutnog patrijarha i Vojvoðanskopraviteqstvo koje je egzistiralo u Zemunu. Qut zbog sastava Ÿupanij-skog odbora i wegovog priznavawa Srpske Vojvodine i wenog Pravi-teqstva, ban Jelaåiã je 30. avgusta jednostavno i grubo zbrisao taj Od-bor i svu vlast preneo na Stojåeviãa, kojeg je imenovao za „privreme-nog vrhovnog upraviteqa" Sremske ÿupanije. A Stojåeviã, da bi se jošviše dodvorio banu Jelaåiãu, åinio je sve da Srem potåini Hrvatskoji da ukloni i posledwe tekovine Srpskog narodnog pokreta u Vojvodi-ni, a naroåito narodne odbore koje je narod s poverewem prihvatio79.

Nešto ranije, u toku avgusta, do ukidawa narodnih odbora došlo jei u Sremskoj vojnoj granici, koja je bila potåiwena Jelaåiãu kao ko-mandujuãem generalu u Hrvatskoj i Slavoniji. Kad je na red došao iOkruÿni odbor u Mitrovici, wegov predsednik Stevan Georgijeviã jezatraÿio objašwewe od majora „Radosavqeviãa, a ovaj mu je otpisao daje ban Jelaåiã naredio da se u Petrovaradinskoj regimenti ponovo uve-du vaÿeãi zakoni i organi, meðu koje se sigurno ne mogu ubrojati niOkruÿni odbor ni mesni pododbori, pa moraju biti raspušteni. Takoje postupqeno i u Zemunu i drugim mestima80. Meðutim, ban je i nadaqetolerisao postojawe Vojvoðanskog praviteqstva u Zemunu, koje mu se po-korilo kao upravitequ Vojvodine, ali koje ga se i odreklo kada je onnapustio Srem, i vratilo se pod okriqe patrijarha Rajaåiãa koji se uBeåu, u vreme kada se odluåivalo o buduãnosti Srpske Vojvodine, zala-gao da ona bude priznata za posebnu, krunsku pokrajinu (Kronland) prenego što se narod u woj ne odluåi da li ãe stupiti u savez s Trojednomkraqevinom ili sa nekom drugom krunovinom u Austrijskoj carevini81.

No, sve to zavisilo je od carske vlade koja je predloÿila, a carprihvatio, kompromisno rešewe u pogledu Vojvodine: proglasio je no-vu krunovinu pod nazivom Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, bez de-lova Vojne granice, ali i bez polovine Srema pošto je u Vojvodstvoukquåio samo Rumski i Iloåki srez a zapadni deo dodelio Trojednoj

78

78 AHZ, Banska pisma, 340/1849.79 Sl. G a v r i l o v i ã , Srem … 1848—1849, 363—369.80 Isto, 367—369.81 Isto, 370—375.

kraqevini kao nagradu banu Jelaåiãu za verno sluÿewe Habzburškojmonarhiji.

Da zakquåimo:U starijoj istoriografiji hrvatski ban Josip Jelaåiã je bio viso-

ko cewen, pa i glorifikovan, kao navodni nosilac jugoslovenske mi-sli i akcije, da bi u posleratnoj, marksistiåkoj, bio isuviše potce-wen i skoro anatemisan kao reakcionar prvog reda. Sada, pak, on seprikazuje kao hrvatski nacionalni heroj åijoj je dvestogodišwici ro-ðewa dat poseban znaåaj. Sve to dalo je povod da pokušam da kritiåkiosvetlim znaåajan domen wegove politiåke i vojne delatnosti, koji seodnosi na Srpsku Vojvodinu i Srbe 1848—1849.

Baron Josip Jelaåiã je bio åovek osredwih sposobnosti, kako in-telektualnih tako i vojniåkih, a sve do Revolucije 1848. malo zapaÿenkako u samoj Vojnoj krajini tako i u javnom, politiåkom i kulturnomÿivotu Trojedne kraqevine. Na banski poloÿaj i u åin carskog genera-la došao je ne zbog nekih posebnih zasluga, nego kao oficir-plemiã,koji je u prvim danima Revolucije u Austrijskoj carevini voði hrvat-skih klerokonzervativaca iz Narodne stranke baronu Frawi Kulmeru imaðarskim magnatima u Beåu izgledao kao najpogodniji lojalist kojem jedat zadatak da Vojnu granicu odrÿi u miru i pokornosti prema Beåkomdvoru i da narodne pokrete, hrvatski i srpski, uputi na saradwu s wima protiv maðarskog nacionalnog pokreta, kao i protiv revolucionar-no-demokratskih tendencija u hrvatskom, a potom, posebno, u Srpskomnarodnom pokretu.

Naoåit i slatkoreåiv, Jelaåiã je kao „narodni ban" dosta dugoimao podršku i desnog i levog krila u hrvatskom narodnom pokretu,kao i kod Srba u Hrvatskoj i Slavoniji, ali je u suštini bio i ostaocarski oficir, a kada je preko noãi unapreðen u åin general-lajtnanta,to mu je bilo vaÿnije nego zvawe hrvatskog bana. Lojalista do srÿi, anadahnut idejom austroslavizma, voðen od daleko nadmoãnijeg baronaKulmera, ugarskih magnata i austrijske aristokratije, Jelaåiã ãe deosvoje politiåke i vojne aktivnosti usmeriti i prema Srpskoj Vojvodi-ni, nadahnut mawe-više prikrivenim antisrbizmom, sa namerom daobuzda Srpski narodni pokret, kako u Vojnoj granici tako i u Provin-cijalu, posebno u Petrovaradinskoj graniåarskoj regimenti i Sremskojÿupaniji, koje je taj pokret ukquåio u Srpsku Vojvodinu, a, faktiåki,iskquåio iz Trojedne kraqevine.

Hrvatski sabor 1848. prihvatio je politiåki savez sa Srpskom Voj-vodinom, sa Sremom kao wenim sastavnim delom, ali su, kasnije, Ban-sko veãe u Zagrebu, Kulmer i Jelaåiã izbegavali da se saglasno tome od-nose prema Vojvodini koja je za wih bila poÿeqna samo kao satelitTrojedne kraqevine a ne kao ravnopravan partner, nastojeãi pritom dase koriste i srpskom novåanom podrškom i srpskom vojskom za ratprotiv Maðarske.

Istina, u dva-tri maha ban-general Jelaåiã je priznavao da je Sremkolevka srpstva i da treba da pripadne Srpskoj Vojvodini, ali takveizjave je davao samo u trenucima kad je verovao da bi mogao postati i

79

srpski vojvoda pa Vojvodinu prineti kao dar Trojednici. Samostalni isamosvesni Srpski narodni pokret izgledao mu je, poåešãe, opasnijinego maðarski i maðaronski, pa je åinio sve da obnovi oboreni voj-no-graniåarski i ÿupanijsko-varmeðaški poredak u Sremu u kojem je,pod wegovim pritiskom, došlo do jednog oblika kondominijuma, kao isnaÿnog suprotstavqawa katoliåkog stanovništva Glavnom odboru, pa-trijarhu i narodnim odborima.

Pod pritiskom Qudevita Gaja pristao je da ga na Saboru u Zagrebuu bansku åast uvede srpski patrijarh Josif Rajaåiã, kojem se obraãaolaskavim pismima, ali i primao patrijarhove prekore i izraze krajwegnezadovoqstva zbog nastojawa da vraãa stare oblike vladavine, da svoja-ta Srem i da izbegava svoju savezniåku obavezu prema Vojvodini i stupiu rat protiv Maðarske, iako bi se u samoj Trojednici teško odrÿao bezaktivne podrške tamošwih Srba. A kad je zaratio protiv Maðara, onse uputio prema Pešti a ne prema svom srpskom savezniku na ratišteu Slavoniju i Vojvodinu, što je ministar Kneÿevine Srbije Ilija Ga-rašanin taåno ocenio kao odstupawe od savezništva sa Srbijom.

Posle carevog priznawa titule patrijarha Josifu Rajaåiãu i titu-le vojvode Stevanu Šupqikcu, Jelaåiã je bio (sa Kulmerom, naravno)meðu onima koji su bili protiv odreðivawa granica Srpske Vojvodinei jaåe izraÿenih kompetencija vojvode, nastojeãi da srpske stvari do-biju vid privremenosti sve dok se ne završi rat i ne reorganizuje Ugar-ska. Ban-general ãe istupiti protiv uvoðewa narodnog, srpskog jezika uupravu Petrovaradinske regimente i zahtevaãe da se u woj zadrÿe ne-maåki jezik i nemaåka komanda, a ãutke ãe preãi preko apela patrijarhaRajaåiãa radi zajedniåkog demarša na Dvoru protiv Oktroisanog usta-va, po kojem je Vojna granica oduzeta i od Trojednice i od Srpske Voj-vodine.

U prepisci sa Kulmerom Jelaåiã nije skrivao ÿarku ÿequ da sasvojom vojskom sa centralnog ratišta u Maðarskoj poðe u Vojvodinu,posebno u Banat, i da tamo „sredi" stvari, da savlada „anarhiju" iSrpsku Vojvodinu stavi pod svoju åizmu. Bio je saglasan sa Kulmerovimpotenciranim antisrbizmom, sa wegovim ocenama liånosti patrijarhaRajaåiãa, srpske narodne vlade i srpske inteligencije, što se jasnovidi iz wegove prepiske sa Kulmerom, koji se prema wemu ponašao kaomentor i inspirator za sve što je trebalo uåiniti na štetu Srba iSrpske Vojvodine.

Prema srpskoj opoziciji u odnosu na patrijarha Rajaåiãa i genera-la Ferdinanda Majerhofera poneo se bahato naglašavajuãi da mu jeglavni ciq odbrana jedinstva Monarhije, a da na sve drugo gleda kao naštetni separatizam protiv kojeg ãe se boriti dok mu je glave na rame-nima. Kada je, najzad, maja 1849. sa „Juÿnom armijom" došao u Srem iotpoåeo ratovawe s Maðarima u Baåkoj nije bio najboqe sreãe: prouzro-kovao je bombardovawe Novog Sada, a teÿak poraz doÿiveo kod Iðoša imorao da se povuåe u Srem, ostavivši Stevana Kniãanina da sa svojim,srbijanskim dobrovoqcima i šajkašima, sam krvari na Titelskoj viso-ravni.

80

Na osnovu Jelaåiãevih izveštaja o stawu u Srpskoj Vojvodini i nawegov direktan predlog, dvor je patrijarha Rajaåiãa razrešio duÿnosticivilnog komesara u Vojvodini i pozvao ga u Beå da bi ga odvojio odSrpskog pokreta i naroda, kao i da bi to iskoristio da restauriše ÿu-panijsku upravu u Sremu, ali i da podrÿi ukidawe narodnih odbora ka-ko u ÿupaniji, tako i u sremskoj Vojnoj granici, jer su, navodno, nespo-jivi sa postojeãim ureðewem u drÿavi i sasvim nezakoniti kao tvore-vina nacionalno-demokratskog pokreta Srba u Vojvodini.

DER KROATISCHE BAN JOSIP JELAÅIÃUND DIE SERBISCHE VOJVODINA 1848—1849

Slavko Gavriloviã

Zusammenfassung

In dieser Studie erörtert der Verfasser die Wahl des Grenzer Obersten Baron JosipJelaåiã zum Ban des Dreieinigen Königreichs, wobei darauf hingewiesen wird, dass essich um eine Persönlichkeit handelte, die imstande war die Militärgrenze im Kampf ge-gen das Batyanyi-Kossuth-Ungarn und zur Niederschlagung der Revolution in derHabsburgermonarchie zu verwenden. Der Verfasser beruft sich auf führende kroatischeHistoriker, indem er auf die bescheidenen Fähigkeiten des Bans Jelaåiã und seineAbhängigkeit vom Baron Franjo Kulmer hinweist, dem konservativen Führer der Kroa-tischen Volkspartei, der das Ziel verfolgte, die serbische und kroatische Bewegung derPolitik der Wiener Hofkammarila zu unterordnen und auf diese Weise sie von ihren re-volutionären und demokratischen Zielen abzuwenden und sie in den Dienst der Habs-burger Monarchie zu stellen.

Jelaåiãs antiserbische Haltung kam zum ersten Mal zum Ausdruck anlässlich sei-ner Begegnung mit dem kaiserlichen ungarischen General Janos Hrabowsky, demKommandanten der Slavonischsyrmischen Militärgrenze, und danach während seinesersten Aufenthalts in Syrmien im Sommer 1848, als er sich offen für den Wiederaufbaudes eben zusammengebrochenen militärisch-bürokratischen Systems in der SyrmischenMilitärgrenze einsetzte, sowie auch als er es ablehnte sich an den Beschluss des Kroa-tischen Landtags über den Bund mit der Serbischen Vojvodina zu halten und an derSeite der Vojvodina Krieg zu führen gegen Ungarn.

Weiterhin behandelt der Verfasser den Briefwechsel zwischen dem serbischen Pa-triarchen Josif Rajaåiã und dem Ban Jelaåiã. In dem Rajaåiã seine Unzufriedenheit zumAusdruck brachte wegen Jelaåiãs Haltung gegenüber den Serben, denen er seine mi-litärische Unterstützung verweigerte und darüber hinaus die katholische Bevölkerung inSyrmien anregte, sich den serbischen Behörden entgegen zu stellen. Als es Mitte De-zem ber 1848 in Wien zum Umsturz kam und eine neue kaiserliche Regierung gebildetwurde, waren Jelaåiã und Kulmer dagegen, dass dem serbischen Vojvoden umfassendeVollmachten verlieben werden sollen, wobei sie auch gegen eine Festlegung undBestätigung der Grenzen der Serbischen Vojvodina waren.

Der Verfasser stellt fest, dass Jelaåiã glaubte, er könnte sich neben der Würde deskroatischen Bans auch die Würde des serbischen Vojvoden beschaffen und damit dieGelegenheit bekommen, die Serbische Vojvodina dem Dreieinigen Königreich anzu-schliessen. Aus dem Grunde hat er mehrmals bekannt, dass Syrmien die Wiege desSerbentums sei und daher im Rahmen der Serbischen Vojvodina zu verbleiben habe.

81

Aber zugleich wirkte er, besonders unter dem Einfluss des Barons Kulmer, in einerganz anderen Richtung, indem er die Einbeziehung von Syrmien in: das DreieinigeKönigreich befürwortete. Schweigend nahm er den Vorschlag des Patriarchen Rajaåiãzur Kenntnis, gemeinsam beim Wiener Hof mit einem Protest gegen die oktroierte Ver-fassung vom März 1849, nach der die Militärgrenze sowohl der Serbischen Vojvodinawie auch dem Dreieinigen Königreich entziehen wurde, aufzutreten, während er sichder Einführung der serbischen Sprache und der kyrillischen Schrift in der Verwaltungdes Peterwardeiner Regiments widersetzte.

Als im Frühling 1849 das serbische Heer in der Baåka und im Banat eine Nieder-lage erlitten hatte, wurde er ganz im Sinne seiner Wünsche und Pläne, vom zentralenKriegsschauplatz in Ungarn nach Syrmien versetzt, wo er mit einem Teil der sogenann-ten Heeresgruppe Süd die Peterwardeiner Festung blockierte und mit dem Hauptteil derHeeresgruppe Südungarn besetzte mit der Absicht, das ungarische Heer nach dem Nor-den zu verdrängen. Nach anfänglichem Erfolg entschloss er sich Novi Sad einzuneh-men und zugleich die Peterwardeiner Festung auch von der nördlichen Seite her zublockieren. Bei dieser Gelegenheit wurde Novi Sad heftigem Artilleriefeuer ausgesetzt,so dass die Stadt fast völlig in Flammen aufgegangen ist. Nach der Niederlage beiHegyes musste er sich nach Syrmien zurückziehen, wo sich in Semlim der Patriarch Jo-sif Rajaåiã mit der Regierung befand.

In seinen Berichten stellte Jelaåiã die Lage in der Vojvodina als äusserst prekärdar, wobei er die Schuld für diese Lage der serbischen Verwaltung und dem Patriar-chen Rajaåiã zuschob. Rajaåiã wurde auf seinen Vorschlag hin als Zivilkommissar fürdie Vojvodina abgesetzt und nach Wien bestellt, wo er nicht mehr in der Lage war aufdie Ereignisse in der Vojvodina Einfluss zu nehmen.

Der Verfasser führt viele Stellen aus dem Briefwechsel Kulmer-Jelaåiã an, die da-von zeugen, dass die beiden „Totengräber" der Serbischen Vojvodina, der SerbischenNationalbewegung und der serbischen Verwaltung gewesen sind. Aus diesem Brief-wechsel geht eindeutig hervor, dass die beiden sich für die Restauration der alten poli-tischen Ordnung in der Militärgrenze und in der Syrmischen Gespanschaft einsetztenund damit auch gegen ein eigenständiges Kronlad Serbische Vojvodina gewesen sind.Es ist ihnen gelungen Syrmien abzutrennen, so dass die kaiserliche Regierung im No-vember 1849 ein neues Kronlad unter dem Namen Vojvodschaft Serbien und TemeserBanat eingerichtet hat, aus dem jedoch Syrmien ausgeschlossen und dem DreieinigenKönigreich angeschlossen wurde. Auf diese Weise wurde sowohl das Dreieinige Köni-greich wie auch Jelaåiã für die der Habsburgermonarchie erwiesene Treue belohnt.

82