ПРЕДГОВОР СЛОВЕНАЧКОМ ИЗДАЊУИЗ 2006.

1

 Змаго Јелинчич Племенити

О књизи и ауторству

Књига Хрвати у светлу историјске истине, аутора Псуњског, за којега скоро са сигурношћу можемо тврдити, да је то био Велиша Раичевић, долази међу словеначке читаоце баш у правом тренутку, у доба приближавања суседне Хрватске европској унији демократских држава, а где по мојем уверењу никако не спада. Бар не за онолико време, докле се не разјасне и исправе историјске лажи и кривице како према српском, тако према словеначком народу. Уверен сам, да ће се с мојим становиштем сложити већина оних, који књигу буду прочитали.

Књига је сигурно настајала доста дуго, а одштампана је била у Београду марта 1944., нешто пре ослобођења града. Гестапо, тајна полиција немачкога рајха је, извесно због издаје, упала у штампарију у којој је била књига штампана, и запленила скоро целокупан тираж. Немци нису желели да се открије истина о историји Срба и лажљивости Хрвата у њиховом фалсификовању историје. На крају крајева, Хрватска је била савезница, а Србија само окупирана и са привременом владом. Одмах по ослобођењу преостале примерке је тражила и запленила југословенска тајна полиција, а штампара Антуна Рота су крајем 1944. године прогласили за окупаторског саучесника и убили га на непознатом месту. За Псуњског се није знало ко је, па је могао да се извуче. Већину примерака књиге су пронашли, а њихови власници су, по обичају, завршили на Голом отоку. Званична институција, Народна библиотека Србије први примерак књиге добила је тек 1981. године, после смрти Јосипа Броза - Тита. Примерак у свом архиву има још и Српска православна црква, а неколико примерака имају некадашњи ауторови пријатељи, који вешто прикривају свој оригинални примерак, јер књига није писана низ длаку ни данашње српске власти. Међутим, један примерак књиге је у Словенији чији превод и објављујемо.

2

Ко се скрива иза псеудонима Псуњски, није било позанато све до касних 1990-тих. Без сумње га је то очувало у животу, јер су штампар његове књиге, као и цео низ људи, који су ту књигу имали код себе, због ње умрли. Упркос свему, неки историчари још данас заговарају различите тезе. Једна од њих је и да је књигу написао песник Милан Добровољац Жмигавац, бискуп Хрватске старокатоличке цркве, а друга књигу приписује господину Рашајскоме, службенику загребачког универзитета, који је живео у Београду и Сарајеву и због тога имао приступ документима о пореклу Хрвата и односима између Срба и Хрвата. У прилог прве тезе највише говори подударност слогова у песми објављеној на почетку књиге, али обара ју то, што се против књиге обратио чак хрватски Глас концила, јер је по његовом пуна антикатолицизма, и зато веома антихрватска, тако да је њено предвиђено издање у САД забранио чак тадашњи председник Џорџ Буш старији.

Одређени кругови у Београду ауторство књиге приписивали су чак двојици писаца, додуше литерарном историчару и германисти проф. др. Пери Слијепчевићу и историчару проф. др. Радославу Грујићу. Чак се јавља мишљење, да само два аутора не би била довољна, и стога мисао, да је књигу написала група историчара. Још једно име се јавља у вези са овом књигом, и то Богуновић, инспектор за просвету између два рата, родом из Псуња.

Али ипак је, по мишљењу већине озбиљних истрачивача, псеудоним Псуњски припадао Велиши Раичевићу који је, поред поменуте књиге, под истим псеудонимом издао још и књигу У име Христа – светиње у пламену. Упркос томе што књига описује историјске догађаје, који се тичу Срба од најстаријих времена па све до (скорашњег) краја усташке творевине Независне државе Хрватске, проницљив читалац ће наћи чак цео низ паралела са догађајима из времена када смо са Хрватима имали заједничку историју. И те га паралеле могу испунити стрепњом шта нам се све још може десити.

Хрвати у светлу словеначке истине

Након распада аустроугарске монархије, Хрвати су се на брзину организовали и Међумурје убрзо прогласили за своје. Штавише, убрзо је одређена политичка фракција почела да се заузима за одцепљење од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и за повезивање са Мађарском и за заједнички савез са Италијом. У Краљевини Југославији се ово размишљање касније манифестовало убиством краља Александра 9. октобра 1934. у Марсеју, које су уз помоћ Италијана организовали хрватски усташе.

3

У вези са другим светским ратом, никако се не може превидети чињеница, да су Хрвати одмах након напада 6. априла 1941. и капитулације Краљевине Југославије већ 10. априла прогласили НДХ, скоро одмах затим приступили нацифашистичкој коалицији и тако са министром иностраних послова немачког рајха Рибентропом (Отто вон Риббентроп) завршили започету операцију. Већ 26. августа 1939. су прогласили Бановину Хрватску, која је српским и босанским територијама одузела срезове Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Дервенту, Травник и Фојницу, прикључила их својој територији и ствар довршила са настанком нацистичке државне творевине, за коју је некадашњи председник Туђман изјавио, да је претходница данашње Хрватске. Одмах након прекрајања словеначке територије, Хрватска је такође узела свој део крвавога плена, у хрватским логорима смрти изгинуо је немали број Словенаца. У највећем кољачком пројекту усташа, како су назвали логор Јасеновац, усмртили су и осамдесет свештеника из Штајерске.

Након другог светског рата хрватска власт се на брзину преокренула и заборавила, да је била до задњега дана на страни нациста и да ју је само велика жеља Јосипа Броза - Тита за великом државом, коју су му савезници и омогућили, спасла од денацификације, која ни до данас није извршена. Одмах су наставили акције, започете на заседању ЗАВНОХ-а 1944. године, и припојили си Истру, разуме се, уз другарско одобравање словеначких партијаца. Један од већих обмањујућих приказа демографског стања Истре онога времена је сигурно књига Цадастре натионал дел'Истрие (Накладни завод Хрватске, Сушак, 1946), у којој су аутори по правилу све Истране, чије се презиме завршавало на -ић или ич, прогласили за Хрвате. Штета што су међу одобраваоцима били и Фран Рамовш и Лаво Чермељ, за неке велики Словенци.

Још један рачун чека на измирење. То је убиство 37 Словенаца у Штригови, које су хрватске власти побиле одмах након рата, јер су тврдили да је то словеначка земља. И били су у праву! Још се мање зна о депортацији приближно 3000 Словенаца из Ријеке на Голи оток, где, међутим, нису доспели, јер нису дисали по хрватски и знали су оне који су на брзину променили униформе. Такође, касније позивање и прича о некаквим авнојским закључцима су бесмислени, јер на другом заседању Авноја у Јајцу није било разговора о границама унутар нове Југославије. И да упозорим на још једну истину: током другог светског рата, као ни пре њега, Истра није спадала у југословенски оквир, а камоли у хрватски. Чак је ни Хитлер после капитулације Италије 9.

4

септембра 1943. није прикључио држави својега савезника Анте Павелића.

Ако се осврнемо на наш рат за самосталност, не можемо превидети чињеницу, да су у нападу на Словенију управо хрватске власти дозволиле да наша једва рођена држава буде нападнута са њихове територије, из њихових касарни, са њихових аеродрома. Самосталност су прогласили истог дана као и ми и били су дакле према међународном војном праву агресори, иако су јединице биле део Југословенске народне армије. Према међународном праву, агресор је и она држава, која своју територију препусти туђој сили за напад на трећу државу. А то се овде десило. Пошто то још није било довољно, нашим јединицама територијалне одбране и полиције намерно су послали погрешне податке о смеру напредовања јединица ЈНА. Људе који су у Загребу хтели да спрече излазак тенковских јединица из касарни, растерала је хрватска власт. Тада је наредила да се уклоне све мине, тако да су тенкови према Словенији имали слободан пут.

Нажалост, неки наши аутономаши су тада били непажљиви, али пре свега, тада је још увек на нашој страни било превише присталица југословенства, који нису реаговали на информацију немачке обавештајне службе, да је генерал Чад у Ријеци спреман да се преда словеначкој војсци. У Ријеку нису послали оружане војне јединице, а мене су након четвртог дана рата за осамостаљење ухапсили. Да тада није било присталица некадшањега режима, макар би моја јединица ишла на Ријеку, па би онда било шта би било. А сигурно би почетна позиција за погађања, да добијемо назад Истру, која никад у историји није била хрватска, била суштински другачија. А можда је код свих заједно преовладавало политичко мишљење о заједничкој конфедерацији Словеније и Хрватске, које је све до посете хрватског председника Туђмана Словенији, још било живо. Разуме се да људи о томе ништа нису знали.

Можда се на то надовезала и незаитересованост за одржани референдум о припајању матичној домовини Словенији, који је одржан на Жумберку, на којем су се само поштар и жупник изјаснили против припајања Словенији. Тако су тадашњи председник државе Кучан као и председник скупштине др. Бучар сву документацију, коју су прегледали, бацили с објашњењем "а шта ћемо с том сиротињом". Хрвати су план схватили проклето озбиљно и његовог главног поборника Дракулића и још доста других због велеиздаје на дуже време бацили у затвор. И то, упркос томе да је свима било познато, да су границе унутар некадашње СФРЈ биле само административне – одредила их је

5

комунистичка партија, а није било склапања никаквих републичких, међурепубличких, међудржавних или међународних споразума о разграничењима међу републикама.

Последица тога је чињеница да су Хрвати поставили границу код Сечовља на левом брду Драгоње, а затим је чак преместили на десно брдо, иако је међурепубличка граница у некадашњој држави СФРЈ била чак на врху брежуљка, код каменолома. Након тога се само даље настављало. Хрвати су крали најбоље смреке на Томшичевој парцели у снежничким шумама, пред љутитим Словенцима па су их чак чували словеначки полицајци. Агресивно су окупирали четири засеока уз Драгоњу, украли земљу код Хотизе, уз Муру, код Орможа… Министар унутрашњих послова био је Игор Бавчар. А и истарске железнице су у доба Лојзета Петерлеа прешле у хрватске руке.

Касније је улогу дародавца слованачке територије преузео садашњи председник државе др. Јанез Дрновшек, који је упркос усвајању декларације Државнога збора Републике Словеније о целовитости пиранског залива његову, отприлике, половину понудио Хрватима. Хвала богу, да то нису усвојили, макар и због превелике прождрљивости. Свему овоме можемо наћи паралеле у књизи Псуњског.

На крају крајева, шта бисмо могли очекивати од државе, чији политички врхови данас изнова заговарају тезе о хрватском народу, које су биле званично исправне у доба усташке владавине? И шта бисмо могли очекивати од државе, која своју државност темељи на никад постојећој нагодби, коју желе приказати као договор са Угарском (Мађарском) о преузимању власти у своје руке и коју називају Пацта цонвента, за коју лажу да је била написана 1102. године, када је целој светској историјској јавности иначе познато, да се ради о фалсификату из 14. века.

Можемо још штошта научити из ове књиге, као нпр. о сопственим грешкама и о сопственим издајницима. Зато да грешке не бисмо понављали и да бисмо издајнике лакше препознали. Суседе ће нам у приличној мери представити сама књига. Нека превод ове књиге на словеначки језик буде трајни споменик чињеници, да истину није могуће сакрити, и опомена свим онима, који превише верују званичној политици, а Велиши Раичевићу - Псуњском захвалница што је очувао истину и осветлио злочине, који не смеју остати у тами

Змаго Јелинчич Племенити

6

ХРВАТИУ СВЕТЛУ ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ

Пиј земљо српска

О грудо света,земљо предака српских и моја!Ти не би била ни питома тако,да није наших суза, крви и зноја.

Пиј земљо српска,напајај се крвљу милиона својихпалих на бранику величине давне,испијај чаше судбине своје,горке, али славне!

О вечна грудо !Ти што никад ниси стењала од бола,јер си увек била од џелата јача.Има ли шта друго што срамоту пересем борбе и мача!

Псуњски

7

ПОРЕКЛО ХРВАТА

Једна случајност у великим народним покретима пре којих 13 векова, отворила је тамне странице у историји јужних Словена. За долазак Хрвата везано је све оно, што је доцније о Балкану створило изреку, да је „буре барута".

Доносећи собом све своје недостатке, ова неславенска скупина урасла је најпре у славенство и од њега примила хришћанство, али је затим због урођеног опортунизма и слабе духовно-крвне везе са славенством не само отпала од њега, већ је католичком Риму послужила као оруђе за католичке насртаје на јужно славенство кроз читава столећа. Због њих је Балкан и постао европска ветрометина, где су се сукобљавали различити интереси, а у првом реду католички са православнима.

О свом пореклу Хрвати нерадо говоре. Додуше, на први поглед. Међутим, они су због урођеног опортунизма на својој сиромашној „повијести“ оставили широм отворене капије, како би своје порекло могли везивати час за Романе, час за Германе, а који пут и за Славене. Један „сликовит примјер“, како би то они сами рекли, види се из случаја са хрватском „повијешћу“, коју је хрватска влада прописала као уџбеник за школску 1941/42. годину. У овој „повијести“ заступљена је готска теорија о хрватском пореклу. Већ следеће школске 1942/43. године, иста она усташко-хрватска влада, која га је прописала, издала је други, где се о хрватском пореклу заступа друга, иранско-кавкаска теорија. Да се срамота што пре преда забораву, враћен је новац свакоме купцу онога првог уџбеника, који га је макар напола подераног повратио.

Верни своме несталном менталитету, Хрвати су кроз целу своју прошлост успоредо са развојем ситуације мењали не само своје уверење, већ и народност ако је то било потребно. Али, нешто у чему су остали конзеквентни, то је болест гусарења по туђим историјским баштинама и мана натуравања свога непопуларног имена. Тако се сретамо са једним одломком из новије хрватске историје („Хрватски Лист“ од 14. ИВ. 1939.) где се ово признање изражава у реченици: „Дошавши Ху-ур-ватхи заједно са Хунима у Европу, завладали су над славенским старосједиоцима, с којима су се слили у један организам, којему су дали своје име, иако су били у мањини". Хрвати, дакле, по овом своме признању долазе у славенско староседелаштво, које је, дакако, могло бити само српско, пошто се за друге Славене у овом простору не зна, и

8

доносе собом своје име, са којим се то славенско староседелаштво столећима сукобљује.

Своје неславенско порекло, уосталом, не крије ни у праскозорју притајеног усташтва први хрватски министар спољних послова др. Младен Лорковић, који у књизи „Народ и земља Хрвата“ на страни 34 каже : „Читава стара хрватска повијест схватљива је само уз претпоставку, да су владајући Хрвати били неславенска наслага, која је прекрила и организирала славенске масе".

Прихватимо ли становиште др. Лорковића да Хрвати нису славенског порекла, што се после догађаја иза 6. априла 1941. године само по себи разуме, постаје необјашњиво, како да дошљачко племце Хрвата губи сва своја обележја са којима је дошло, па чак и свој материњи језик, а да ипак тобоже осигурава престиж свога непопуларног имена, које је доцније претрпело модификацију од Ху-ур-ватха у Хрвате. Не би ли било природније сматрати да народи губе своја обележја и материње језике само онда, када се утопе у јаче и културније средине којима, разуме се, није потребан „организаторски смисао“ и таквих полудивљих дошљака, који нису у стању ни да свој материњи језик одрже. Што их је, међутим, католички Рим много доцније успео уклопити у свој велики програм католичког продирања према славенству, и што се болешћу натуравања њиховог имена одомаћило једно зло од кога ће се Балкан тешко отрести, то је појам за себе. Па ипак, Хрвати са резултатима натурања свога имена српском националном и етнографском простору до прошлога века нису били задовољни. Зато је Загреб пре којих сто година измислио Југославију, само зато да би преко ње довео у питање српство и православље и тако остварио експанзивне циљеве истакнуте у хрватском и римокатоличком програму кроз векове.

Као што год постоји опречност о властитом пореклу међу самим Хрватима, (јер „сувремена хрватска повијест“ у делу штампаном 15. ИВ. 1939. тврди, за разлику од др. Лорковића, да су Хрвати готског порекла), тако су различити и датуми њиховог досељења унешени у њиховој „повијести“. Тако је о доласку забележио византијски цар Константин Порфирогент, како су се од „Бијелих Хрвата" одвојила петорица браће, међу којима и један по имену Хрват, те дошли у Далмацију, где су затекли Аваре („Хрватски Лист“ од 15. ИВ. 1939.). За ову историјску тврдњу изгледа нам да је Хрватима примарни моменат био запоседање Приморја. Међутим, временски је позивање на Порфирогента довело у питање датум хрватског досељења, пошто је Порфирогент живео, односно владао од 912. до 959. године. Хрватски историчар Павле

9

Витезовић (1652. - 1714.) помера овај датум досељења уназад и каже да се оних петорица браће доселило 640-те године после Христа и да су се настанили у горњем приморју. За разлику од Тадије Смичикласа, који хрватско име изводи из појма неког брдског јунаштва, Витезовић каже да име Хрвата потиче од онога међу петоро браће, који се звао Хрват. Новијој хрватској историји било је мало оно Витезовићево померање хрватског досељења уназад, па је ово досељење померила још за даљњих 100 година уназад. („Хрватски Лист“ од 14. ИВ. 1939). Ко зна, неће ли се наћи који од Старчевићевих ученика који ће пронаћи да су Хрвати доселили још у ледено доба. Датум њиховог досељења на први поглед не изгледа толико важан, али, његово је фиксирање потребно, како би га успоредили са Витезовићевом тврдњом, да су Срби 35 година пре Христа ратовали у Македонији са Римљанима, и населили Малу Влашку (Славонију).

Славонски историчар Матија Катанчић (1750. - 1825.), иако католички свештеник, не сматра све становнике католичке вере на територији која је 1941. године прозвана „Независном државом Хрватском“ Хрватима. Напротив, он тврди, да су Далматинци, Босанци и Славонци исте етничке структуре као и Срби и да се ови етнички у многоме разликују од правих Хрвата, а да је хрватско име овим крајевима једино аустроугарским притиском наметнуто, мада се ови народи никада нису тако осећали. Говерећи о чистоћи језика Катанчић каже: „Али се босанско-далматинско и српско нарјечје одликује чистоћом и елеганцијом“. О натурању хрватскога имена Катанчић пише. „Увјерит ћеш се, најзад, да се хрватско име у Далмацији, Босни и Србији нарочито пропагирало, али се илирски народи у овом предјелу никада нијесу тим именом називали". Стога, кад говоримо о Хрватима, имамо пред очима оне Хрвате у уској Хрватској, одакле су вековима покушавали да натуре своје име босанским, славонским и далматинским, па чак и Србима у Србији.

Хрвати, онакви какве их описује Матија Катанчић – који нису истог етничког обележја са далматинцима, Босанцима, Славонцима и Србима, доселили су – по Витезовићу – у Хрватску 640 година после Христа. Овде су, кажу, својом способношћу државне организације (којом се, како нам је познато, нису одликовали нити су је имали) завладали староседеоцима Славенима да не би морали споменути име Срба, којима су, иако бројно далеко мањи, ипак успели тобоже натурити своје име. Овде пада у очи „заборав“ са којим се непрестано сусрећемо кроз сву хрватску историју. Тако хрватски историјски шовинизам и овде заборавља признати, да су се у томе послу етнички и језично потпуно

10

претопили у Србе, те их Делимилова кроника, писана пре 650 година, објављена чак и у познатом загребачком „Вијенцу“ из 1891. године реченицом: „У српском народу имаде земља, која се зове Хрватска". – сматра Србима. Тако је, дакле, писао чешки истраживач још у XИИИ. веку и сматрао, да су Срби народ, а Хрвати племе.

„Први хисторијски утврђени докуменат којим се имена Хрват и Хрватска појављују у повијести, јесте гласовита повеља Кнеза Трпимира од 4. марта 852. године, у којој кнез потврђује своме пријатељу и куму – сплитском надбискупу Петру – неке његове посједе у Лазанима и Тугарима, а у којој се Трпимир назива „Дуx Цроаторум“, а његова земља „Регнум Цроаторум“ (краљевство хрватско), дакле као организована држава.“ („Хрватски Лист" од 16. ИВ 1939.). Једна мала несмотреност довољна је да упропасти читав сноп брижљиво скројених историјских фалсификата. Тако је овај одломак ухватио у лажи ону хрватску причу о доласку половицом ВИИ. столећа или раније, о неком натуравању хрватског имена, а још мање о „организаторском смислу“, јер као што им овде нехотице излете, није се пре друге половице ИX. столећа нити знало за име Хрвата, а још мање за њихову – назови – државу.

Ухватимо ли се за 852. годину као годину када се први пут појављује име Хрвата у некој форми самосталне организације (у шта ми оправдано сумњамо) и да је Трпимир стекао титулу кнеза хрватског, па да је потврдио неке поседе своме куму још и томе сплитском надбискупу, тада се налазимо пред два питања и то: Ко је у то доба владао хрватским земљама, те према томе ко је Трпимиру поделио достојанстко хрватскога кнеза? И друго: Да ли је у то доба могао постојати сплитски надбискуп који би био потчињен Риму.

Разматрајући прво питање, знамо да је цар Будимир Српски већ у ВИИ. столећу разделио српске земље на жупаније, бановине и кнежевине. Међу тако раздељеним областима налази се и доња Далмација, која је тек у XИX. веку у Загребу прозвана „Црвеном Хрватском“. У доба Трпимирово владала је српским земљама династија Вишеслављевића, а у те земље била је уклопљена и доња Далмација. Ништа, дакле, природније него да је Трпимир кнежевску титулу добио од српских владара, јер је у то доба од другога и није могао добити.

На друго питање није тежак одговор, пошто је у оно доба сплитска епископија потпадала под јурисдикцију цариградске патријаршије, па је Трпимир једино могао потврђивати имања

11

сплитском епископу, а никако надбискупу, пошто је сплитска епископија отпала од цариградске тек 924. године, односно 72 године после те такозване „гласовите“ Трпимирове повеље, дакле онда, када се Трпимир одавно налазио међу мртвима. Година 924. узета је из дела хрватске „сувремене повијести“ штампаног у „Хрватском Листу“ од 22. ИВ. 1939., па како знамо да су се датуми овакве врсте често пута померали десетинама и стотинама година уназад, како је кад требало изграђивати фиктивну хрватску историју, то би могли претпоставити да је сплитска епископија можда и доцније отпала од цариградске патријаршије.

Према „најобјективнијим" писцима „надопуњене хрватске повијести" требало би да су Хрвати успоредо са својим доласком – половицом ВИИ. столећа – загосподарили српским староседелаштвом, које је било у већини, и натурили им такозвану државну организацију и ратнички смисао. Тако кажу сада. Међутим, мада им ми много не верујемо, они нам у XВИИ. веку преко Павла Витезовића рекоше, да су Срби још око Христа и пре њега населили земље, у којима су Хрвати нашли уточиште, те да се Срби још у то доба појављују као самостална државна организација која, дакле, од дошљачких Хрвата није морала ништа позајмљивати, а најмање организаторске и војничке врлине, пошто се за њих ни девет векова после тога није ништа знало. А о некаквим ратним вештинама или организаторском смислу не може код Хрвата бити ни говора – не само од досељења па до прво њихове самосталности под Томиславом 924. године, него и доцније.

„Авари и Славени, поплавише Далмацију, Мезију, Илирик и Тракију све до Цариграда" („Хрватски Лист“ од 14. априла 1939.). Хрватски се повјесничар, додуше, стиди да уместо Славена спомене Србе, иако се за време цара Хераклија, када се ово догађало, за друге Славене у овом делу света није знало осим за Србе. По хрватској историјској причи, Хераклије (610. - 641.) је налазећи се на рубу пропасти услед навале Персијанаца са истока и Србо-Авара са запада пронашао негде, Бог би знао где, племе Хрвата као „најбоље организовано славенско племе", које се супротставило српској снази и спасило Хераклијево царство. А што је још замршеније, Хераклије их позива негде на југоистог Балканског полуострва! Изгледа да „браћи“ Хрватима није било доста, што су нам толико зла нанели од свога доласка, већ би желили да нам макар у машти приређују изненађења и онда када за њих нико, па ни они сами нису ништа знали. Уосталом, све и када би то „јуначко“ хрватско племе представљало неку биолошку јединицу у то доба, како би и могли притећи Хераклију у помоћ, када је овај са свих страна био опкољен – и то, Персијанцима са

12

истока, а са запада, да употребимо хрватски термин, Аваро-Славенима. Кад су већ маштали фабрикујући ову историјску немогућност, могли су измислити и транспортну авијацију помоћу које су цару Хераклију притекли у помоћ. Да би оваква бесмислица хрватског „сочињенија“ могла опстати, морали би Срби сада после толиких столећа преко своје славом исписане историје хрватској повијесној фикцији оставити коридор, да би ови могли цару Хераклију притећи у помоћ.

По хрватским изворима, Срби су били оно славенско староседелаштво које су Хрвати затекли када су нас својим доласком „усрећили“. Примивши од Срба хришћанство, они су све до Бранислава, кога су тек недавно крстили у Бранимира, припадали надлежности цариградске патријаршије, а тек за његовог времена су припали под римску административну надлежност, јер је он сматрао да је то због близине Рима практичније. У савременој, шовинизмом инспирисаној и под католичком призмом писаној „повијести“ Хрвата, означен је овај административни прелаз из надлежности Цариграда римској надлежности ништа мање него као друго крштење Хрвата, мада се зна, да је расцеп цркава уследио за близу два столећа доцније. Из простог разлога што је ноторно да друго крштење претставља прекрштавање некога ко је већ једном крштен у којој од хришћанских вероисповести, хрватска историја о овоме другом крштењу даје оскудну публикацију и задовољава се само на спољашњем сјају прослава. Познато је да је Здеслав довео Хрвате у везу са цариградском патријаршијом, која их је примила у хришћанство. Бранимир је из практичних разлога замолио да се административно потчине Риму. То је у новој хрватској историји узето као друго крштење Хрвата. Од како се ово, такозвано друго крштење прославља на виднији начин по хрватским католичким црквама, почели су се многи католици интересовати за историјат ове прославе. Међутим, свећеничке су им продикаонице радије засењивале очи познатим католичким фразама, него што би им признали, да су некада припадали источноправославној вери.

Ову католичку мистерију објаснио је, међутим, др. Фердо Шишић у „Вјеснику хрватског археолошког друштва" за годину 1914. и целом хрватском језуитском клеру добацио ову истину. Познато је да се хрватски кнез Бранимир, смакнувши кнеза Здеслава обратио с прољећа 879. године на папу Ивана ВИИИ. у Рим и тако одружио од цариградског патријарха, са којим је Хрвате довео у везу његов предчасник Здеслав. Да се овакав прелаз од једног црквеног поглавара другоме схваћао у традицији као крштење, показује нарочито, што Константин Порфтфогент и Здеславов

13

корак приказује као тобожње треће крштење Хрвата, а коме дакако исто тако као и о другом не може бити ни говора.”

Откриће др. Ферде Шишића, познатог хрватског научника, тим је драгоценије што је уследило у време када му се ни са које стране није могло приговорити да су га инспирисали „протународни режими из Београда", како је Загреб за време заједничког живота од 1918. године увек пожурио да протумачи ма какву историјску публикацију, која не би била у складу са хрватском историјском надувеношћу.

Све до расцепа цркава половицом XИ. столећа такозвано друго крштење Хрвата, односно административни прелаз из Цариграда Риму, није имало никаквог нарочитог утицаја на међусобне односе Хрвата и Срба. Међутим, расцепом цркава појавила се поред расне и верска разлика, која је била разлогом, да је српство у дошљачким Хрватима нашло вечито језуитске противнике који су, ослањајући се на католицизам сву своју пажњу усредсредили на то, да помере свој простор на рачун српског историјског и етнографског тла. Са свима обележјима слепе упорности, овај је хрватски напор продужен све до априла 1941. године, и после њега.

14

ПРВА САМОСТАЛНОСТ ПОД ТОМИСЛАВОМ

Једна тешка ратна случајност, која је задесила српски народ на овој ервопској ветрометини, осоколила је Томислава да, као савесни бан, приграби целокупну власт своје бановине и да се 924. године отргне из српске заједнице. Слично случају из 1941. године.

Кад је Зарија Прибисављевић – српски владар око 924. године – одбио да продужи признање власти бугарског цара Симеуна и када већ на почетку непријатељстава већина Заријиних војсковођа због Симеуновог лажног осећања допадоше бугарскога ропства, Бугари су освојили велики део Србије. Међу онима који су допали бугарског ропства био је и Часлав Клонимировић, унук Стојимиров. Сам Зарија се склонио у област Неретве, која је и под Михаилом Зишевићем, српским великашем, пружила Симеуну отпор и најзад га после трогодишњег рата присилила на мир. У међувремену је Томислав као зависни бан од српских владара изабрао српску несрећу да би довршио своју решеност о независности и у доцнијем однарођивању постао пионир римокатоличких аспирација у овом делу Европе. Хрвати су доцнијим развојем ситуације могли осетити Томислављеву пренагљеност. Томислав је, наиме, веровао да ће се пропашћу српске државе остварити жеља за простирање хрватске власти преко српских земаља. Али, Бугари су освојили само део Србије, а Рим је осетио снагу Неретве и Михаила Вишевића у толикој мери, да је Вишевић са својом војском заратио противу Рима и две године после Томислављевог геста освојио италијански град Синопат. Овде долази и смрт Симеунова, која је допринела да се Часлав Клонимировић ослободи бугарског ропства и сједини разједињене српске области, те да поврати добар део српских области, међу којима Срем са већим делом Славоније. За владавине Часлављеве спада и неретљанска битка противу млетачке републике када су млечани потучени и 948. године склопљеним миром натерани да се обавежу на плаћање данка. То је стање трајало све до 960. године, када је Часлав протерао Мађаре из Босне у Срем и ту у Срему, у једној битци погинуо. За све то време Хрвати су лешинарском хладнокрвношћу посматрали џиновске борбе српскога народа од кога су се почели однарођивати, чекајући погодно време да очерупају лешину, коју би други место њих оборио.

У „сувременој хрватској повијести" наилазимо на непрегледну гомилу исписаних покушаја да присвоји шта је туђе. Тако се први Томиславов корак приказује у лажном светлу само зато, да би се

15

из њега могле исконструисати такозване „Бијеле“ и „Црвене Хрватске“, а нарочито ове последње, које никада није ни било, већ ју је новија хрватска“историја напросто морала измислити, како би у најкритичнијим српским тренуцима могли подастрети своје „повијесно право" на српске земље. Доследна самој себи, хрватска историја, фабрикована пре неколико година, каже да је у доба ратовања Зарије Прибисављевића са бугарским царем Симеуном 924. године Томислав тобоже протерао Бугаре и присилио их на мир. А затим још смелије, да су, тобоже, „домаћи владари“ Захумља, Травуније и Дукље, међу којима и кнез Михаило Вишевић признавали Томислављеву власт. То – да је, онда, „Црвена Хрватска". О тој новој хрватској фикцији „сувремена хрватска повијест" овако махнита:

Према попу Дукљанину, раздијелио је краљ Будимир Светопелек на великом забору на Дувањском пољу државу на Приморје и Загорје. Приморје називље још Хрватском или Далмацијом, а дијели га на Бијелу Хрватску и на Црвену Хрватску. Бијела Хрватска сезала је од Дувна до Винодола, а Црвена Хрватска од Дувна до Драча. Један од најпознатијих владара у областима Црвене Хрватске бијаше кнез Михаило Вишевић“. („Хрватски Лист“ од 18. ИВ. 1939.).

Ова констатација, у којој се као примарни моменат истиче неко тобожње стварање „Бијелих и Црвених“ Хрватски, открива, међутим, оно ради чега хрватска историја засигурно не би споменула име краља Будимира, иако је вешто прећутала чији је то био владалац, а које његова држава. На једном месту недалеко споменутих „в царјех Будимира српског“, који је око 675. године разделио своју државу на жупанства, бановине и кнежевине. Међу тако раздељеним српским покрајинама наилазимо на Хумску и Рамску, односно босанску Србију. Што творци надувене хрватске повијести нису, или нису хтели, упознати своје читаоце са овим „Будимиром в царјев српски“, имали су са свога становишта разлога за то, јер је његова земља морала бити Србија, а у њој Хрвати – без икакве или такве Хрватске, која не би превазилазила онај простор трију доцнијих хрватских жупанија око Загреба. У осталом, и ова хрватска историјска надувеност о стварању некаквих фарбаних Хрватски спада у ред добро смишљених лажи које вековима смерају на то, да у српској историји створе такву збрку, из које би затим по вољи могли да ваде оно, што им је за покриће њихове историјске голотиње потребно.

Један летимичан поглед преко брда хрватских фраза, које се сукобљују једна са другом. По овом тврђењу, Хрвати долазе у

16

своју Хрватску западно од Славоније и Босне половицом ВИИ. столећа, где затичу Славене, разуме се, Србе. Они тобоже одмах по своме доласку својом ратничком и организаторском способношћу натурају своје име томе српском староседелаштву и оснивају такозвану „Бијелу Хрватску“, „Црвену Хрватску“ итд. Колико је истине у причи о великим „државничким и организаторским способностима хрватских дошљака, види се и по томе, што се за њих ни 200 година доцније за време одржавања франачког сабора у Франкфурту на Мајни (825.) није ни знало да постоје, док су полапски и јужни Срби на томе сабору представљали народе. Налазећи се у таквој прошлосној оскудици, није ни чудо што су Хрвати морали измишљати своје „државе“ свију боја. Додуше, ове фарбане Хрватске разголићио је рођени Хрват историчар Иван Швер, који својим хрватским историјским колегама отворено добаци да „Црвена Хрватска" у ствари није ништа друго доли Србија. (Загреб: „Огледало" ИИ, стр. 119). Други хрватски научник, др. Томо Маретић, обрачунава се са „сочиненијима“ Смичикласа и његових помагача о тобожњој Хрватској као засебном државном појму и каже: „Ето на како слабом темељу стоји Велика Хрватска! Ње никада није било, него ју је Порфирогент напросто измислио". („Славени у давнини" стр. 69). Ни са тако, по др. Маретићу, наводно, измишљеном Хрватском, међутим, Порфирогент није према истоку прекорачио реку Цетину, јер о источној граници Хрватске Порфирогент дословице вели: Од реке Цетине почиње земља Хорватска и стере се уз приморје све до граница Истрије, односно до града Албуна, а у горама и прелази донекле темат историјски. Код Центине и Ливна граничи са земљом Србљије". (Иб. 145-7). Порфирогент је заиста имао право. Хрватска до његовог доба (912. - 959.) није прелазила Цетину, а за даље знамо. Само, пропустио је он забележити, да се и западно од Цетине простирала српска етнографска целина све до линије, која се са западне стране среза огулинског спушта у море на међи срезова госпићског и сењског. И Рачки о граници између Хрватске и Срба каже: Хрватска је запремала западни дио римске Далмације, имајући за јужну границу код Мора ријеку Цетину" („Рад југословенске Академије 56", страна 140).

Нобел је мирне душе могао основати још једну од својих награда, која би се додељивала оном историчару изван хрватске и унутар хрватске народности који би ма где и код којег озбиљнијег писца пронашао коју од оних офарбаних Хрватски, па да та награда вечито остане у каси. Још мање би се ко нашао, сем хрватске историјске надувености, ко би могао поставити тврдњу, да је један Михаило Вишевић који, иако српски великаш, често пута није хтео признати власт српских владара, могао признати власт

17

српског отпадника кнеза Томислава, који тек што је био пошао стазама отпадништва. Та због Михаила Вишевића и његове тврдоглавости је и пропао српски отпор према бугарском цару Семеуну. Јер, када се српство под Заријом Прибисављевићем налазило због Симеуновог притиска у тешком положају, Вишевић је остао веран традицији многобројних српских тврдоглаваца само зато, да би се одржао на своме кнежевском положају, па није помогао Прибисављевићу, већ је дочекао да Симеун угрози границе његове земље. Тек тада је он са својом копненом и поморском снагом навалио на Симеуна и после трогодишњег ратовања присилио га на мир. Ето, тај је мир изнудио Михаило Вишевић, а не Томислав, како то хрватска надувеност („Хрватски Лист“ од 20. и 21. ИВ. 1939.) контира у своју корист само зато, да би извртањем историјских чињеница нешто од српске историјске баштине украла и окитила своје историјско сиромаштво. Хрватска историја за исти временски период тврди, да је Томислав имао јаку војску и још јачу флоту, циљајући, разуме се, на ону војску и флоту Михаила Вишевића која године 926. пређе Јадранско море и освоји италијански град Синопад. На велико хрватско разочарање, међутим, видесмо, да је то била српска, а не хрватска снага. Ипак, после Томислављевог геста од 924. године, један део Хрвата је показивао отпор према Риму и свима новинама које су из њега долазиле. Народ, који је био привржен српству и православљу, водио је више од једног столећа после тога борбу противу римских присталица унутар својих редова и показивао отпор противу отпадања од српства и цариградске надлежности православљу. Ова се борба преносила после Томислава и на остале кнезове – римске слуге, а достигла је врхунац у убиству краља Звонимира.

Звонимир је, као и његови претходници, а као и његови потомци 1941. године, затирао све оно што би у програму хрватског однарођавања подсећало на доба када су Хрвати дошавши међу Србе и примивши од њих хришћанску веру, временом постали српско племе. Усред народног револта због оваквог однарођавања, Звонимир је, по наговору папе Гргура ВИИ., сакупио на Книнском Пољу сабор, који га је требао овластити да по Хрватској сакупи војску и да са њоме пође на Свету Гору да је „ослободи од православних силеџија“. Звонимир је још прерано сматрао процес хрватског отпадништва завршеним, јер је то уследило неколико векова доцније. Зато је народни гнев на томе сабору достигао такве размере, да је Звонимир сасечен ножевима своје властеле и народа. Да после овог историјског дана на Книнском Пољу није наступила мађарска најезда, те се српске земље нашле пред новим проблемом, можда би Звонимировом смрћу римски утицај исчезао и хрватски народ остао веран

18

српској традицији. Тиме би се српству, а и хрватству кроз толика столећа уштедели многи тешки дани.

19

О СТАРИНИ СРПСКОГА ИМЕНА

Због одомаћеног правила, да о српској историјској знаности могу писати само они којима је то извор прихода за живот, занемарен је приличан број писмених Срба, који су, за разлику од оних првих, из чистог патриотизма и љубави према своме народу посвећивали свој живот истраживању српске и славенске прошлости, не руководећи се смером посматраним кроз призму динара, већ чистим славенством и србизмом. Међутим, сваки онај који по своме занимању није био везан за катедру историје, означен је или као незналица, или је у најбољем случају посматран са гледишта историјског аматерства. На историјску се науку, дакле, гледало са сталешког становишта. А како је држава слабо или никако учествовала у стварању историјске науке, већ је ова била препуштена приватној иницијативи, то је сталеж из сасвим разумљивих разлога зазирао од критике, која би можда довела у питање могућност продаје написаног дела или угрозила егзистенцију и изворе за живот. Због тога нису ни начињена многобројна поља рада која, да су обрађена, бацила би право светло на српску историјску прошлост и допринела српском народном освежењу. Колико год је историјски проблем посматран код Срба са сталешког становишта и тиме спутаван у своме прогресу, толико је хрватска пропагандна историја имала утицаја на српску историјску науку, која се у интерису тобожњег братства угињала и прећутно дозвољавала и таква присвајања српског историјског богатства, каква се ни по коју цену нису смела препустити хрватској похлепности.

Налазећи се иза непријатних искустава и сазнања о свему овоме, намећу нам се сама по себи питања:

Да ли смо смели за љубав „сувремене хрватске повијести" и неколицине накриво насађених српских „учењака“, којима је хрватски утицај ограничио историјски видик и уколосечио их у одређеном правцу, убрајати многе домаће и стране писце у историјске незналице.

Међу многима, треба ли и цара свију Руса, Петра Великог, убројати међу непознаваоце што у манифесту (штампаном на страни 23 - 25 Орфелинијеве историје о Петру Великом, издатом 3. марта 1711. године) соколи Србе да дигну устанак противу Турака, па им препоручује да се угледају на своје далеке претке, међу којима и на Александра Великог Македонског. Можемо ли опет само зато да не бисмо погодили хрватску осетљивост, покрити очи пред оним мајестатом у чешком државном архиву,

20

којим Александар Велики о српском народу каже: „Великомоћном, најчувенијем, најзнаменитијем и најмногобројнијем народу нашем Српском“. Или, треба ли пристати на погрешан превод овога мајестата, где је чешки преводилиц тек негде пре којих стотину година уместо „народа српског“ ставио „народа славенског“, иако се за време Александра Великог није знало ни за какве Славене, пошто се такво име појављује тек у ВИ. или ВИИ. столећу.

Да је хрватски песник Иван Гундулић у доба усташко-хрватске подивљалости неким случајем био жив, он би за онај стих: „Од Лесандра Сербљанина, врх свјех цара, цара славног“, или платио животом, или би се у најсрећнијем случају нашао у положају питомца београдског Комесаријата за избеглице. Треба ли рећи хрватском историчару Фрањи Рачком да није говорио истину када је написао: „Под овим именом (Срба) познаваху Славене Грци и Римљани негђе од ВИИ. вијека прије Исуса". (Повијест Славена" стр. 6). Може ли се, дакле, оној групи људи српског историјског сталежа, који су себи присвојили монопол историјске науке и, тобоже у интересу нечега већег, прећутали ова драгоцена врела за стварање основних података о српској прошлости изразити захвалност, или их треба живе или мртве жигосати, а њихова „сочиненија“ у српском и славенском интересу спалити и на тај начин ликвидирати једну епоху, која би се могла назвати епохом историјских заблуда.

Преврћући по историјској грађи, наишао сам на исправан суд једног међу оним часним изузецима, професора др. Васе Глушца, о многој српској ученој господи из редова историчара. Говорећи о званичној историјској науци, коју је Аустроугарска уперила на то да докаже, како босански муслимани немају ничега заједничког са Србима, јер да су Срби досељеници, а муслимани да потичу од босанских богумила, како би на тај начин босанске муслимане придобила за аустро-мађарску и хрватску идеју, др. Глушац замера онима који су се повели за таквим историјским фабрикацијама и каже: „Ту званичну науку, коју је аустроугарска управа употребљавала за своје политичке сврхе, заступали су у већини случајева Хрвати. Пишући и ширећи таква крива мишљења постигли су толико, да данас има много људи, који у те тврдње верују, јер су тако читали у научним књигама и тако учили у школи". Ово запажање др. Глушца сасвим је на своме месту. Већина српских учених људи, сем часних изузетака, задојени су нарочито скројеном историјском науком, коју су Хрвати наменили „за експорт“. Предратне и послератне прилике погодовале су да се овако надувена хрватска историја кроји и одржава. Јер, за време угарско-хрватског такозваног краљевства, Хрвати су могли да својој историјској

21

машти без икакве контроле даду пун шовинистички замах. А за време Југославије су због српске поцепаности и хроничне политичке кризе, коју су Хрвати непрестано подржавали, могли како су хтели утицати на наставни програм свих школа у земљи, па тако и на одржавању многих историјских заблуда, које су нас благодарећи извесном броју накриво насађених српских „учењака“, односно плагијатора хрватске искривљености најзад скупо стале.

У време када сам радио на прикупљању података за ову књигу, разговарао сам са једним етнологом, професором универзитета, који је, узгред буди речено, основна знања из историје добио из хрватског наставног програма. Додирујући се црногорских Срба, овај учени историчар рече: „А шта ћемо рећи например за једнога Црногорца из племена Куча, који се као председник цариградских носача признавао Хрватом?" Један други професор, који је видео рукописе за ову књигу пронашао је да на неколико места нисам ставио запете. Ето у каквим су се ситницама губили наши учени људи. Зар неколико запета могу имати утицаја на садржину некога дела. Или, може ли онај црногорски Куч, који се радије признавао Хрватом него што би црногорско чојство ставио у службу цариградског амалства, или ко зна из којих опортунистичких разлога, постати мерило за цео српски народ у Црној Гори? Под тим углом може се посматрати рад многобројних српских учених људи, за које није толико важно шта кажу многи страни историчари о српском имену и етнолошким појединостима у српском историјском простору, колико је важна изјава једног цариградског амалина.

Једном другом приликом расправљао сам са једним нашим универзитетским професором о оном Херодотовом запису, где се у глави В. на страни 33 каже: „Срби су после Индијаца највећи народ на земаљском шару". Професор је слегао раменима, развукао резигнирано лице и „стручно објаснио“, да то није научно доказано. Као да треба нека нарочита стручност, или да се сада, после више од две хиљаде година име Срба треба другачије тумачити него што у ствари јесте. Зато, дакле, што су се Хрвати преко своје историјске пропаганде и њиховог утицаја на службени Београд потрудили, да се мало ко упусти у научно испитивање Херодотових и других записа из времена од неколико векова пре Христа, принешени су ови рукописи као жртва Богу заборава.

Ако је тачно, да се најраније име Хрвата спомиље Трпимровом повељом из 852. године, хајде да видимо шта је српство пре ових „сјајних" хрватских историјских страница од своје прошлости имало.

22

Кад бих ја казао о старини српскога народа и имена ово што даље следује, српска учена господа из редова историчара дигли би на мене паклену галаму. Међутим, на 14. страни „Бизантијске историје“ византијски писац Лаоник Халконаондилас каже, да су Срби најстарији народ на свету, а у Минхенској књижници чувају се и сада земљописни записници из ИX. века, где се између осталога каже: „Срби су тако велико царство да су из њих произашли сви славенски народи". И немачки писац Цернинг у књизи „Етнографија“(1855.) тврди да су Срби матично име свих Славена. Истог је мишљења и Фортунат Дурих, који се приклања Делимировој чешкој кроници и записима Прокопија Ћесарејца о томе, да су Срби као народ са свима обележјима државне организације егзистирали и у доба Христово. Немачки историчар Шлецер документовао је 1802. године расправу о имену Срба, негирајући Прокопијево искварено „Спори“, и најзад закључио, да су се Анти и Славени некада звали заједничким именом Срба.

Било би интерсантно интервјуисати којега од наших историјских монополаца, у каквом односу стоји она констатација на страни 160 - 175 „Историје о народима средње Азије", где се говори да је китајски погранични поглавица Хја Јуј молио од свога цара помоћ противу Срба, док су живели у својој прадомовини Индокини и да је цар образлажући Јујев предлог пред својим великодостојницима рекао: „Од како су Хуни побегли, осилише се Срби и завладаше њиховим земљама. Они имају преко 100.000 војника, далеко су чувени свуда са своје телесне силе, а напредују и у просвети. У њих су коњи бржи, а оружје оштрије. Српска су племена још силнија и многобројнија него што су пре била и већ су две године, како не можемо да измислимо начин, којим бисмо им доскочили“.

Не би било без интереса чути „стручно“ мишљење којег од оних накриво насађених историчара, шта мисли о заједничким речима, које у своме језику и данас Персијанци изговирају и то: зима, жена, мисао, зора, мед, ноћ, два, три, четири итд. Још више би нас интересовало стручно мишљење о томе, постоји ли каква узрочна веза између имена река и места у индокинеском простору и српских земаља као на пример: Срб, Србаљ, Котар, Котор, Гора, Драва, Тимок, Морава, Сраб, Даљ, Дуб, Равна Гора, Рунић, Борје, Мокран, Сивоње, Бара, Борач, Загоре, Дрвар, Коп, Млава, Серба; Мала Бара, Ковиље, Житомир итд. Има ли ко од наших историјских монополаца шта да примети у вези са овим заједничким речима у индокинеском језику и местима у томе простору, на предавање познатог српског мислиоца епископа жичког Николаја одржаног 9. марта 1941. године на Коларчевом

23

универзитету, када је, дотичући се недавног боравка индијског песника и писца Рабиндранта Тагореа у Београду рекао:

Пре неколико година, са овог истог места говорио је Београђанима наш рођак из Индије, познати пезник и мислилац Рабиндрат Тагоре. Рекох вам да нам је рођак зато, што су наши преци у давној давнини живели у непосредном сусетству Индије, одакле су понели многа веровања, стремљења, пословице и многе санкритске речи. Кад модерни историчари тврде да смо се доселили са Карпата, они додуше право говоре али само утолико, уколико мисле на нашу последњу полазну станицу. Иначе, они греше, као што греши свако ко би рекао, да је путник из Солуна допутовао у Београд из Топчидера".

Ове речи још једном оправдавају оне прекоре упућене многим српским историчарима да су се оглушили о дужност истраживања старе српске прошлости, рекао би човек као по жељи других народа, који су желели и настојали, да та богата прошлост не припадне Србима. Овде спада и онај оправдани прекор изражен у Лазићевим одломцима (1894.) где се каже: „Српско учено друштво у Београду не може се биједити неким прећераним србољубством, јер је оно, Бог да га прости, доста глупости починило на штету српства, а у корист браће Хрвата“.

Проучавајући римског писца Плинија, др. Томо Маретић би сигурно ликовао да је наишао на име Славена, а поготово Хрвата. Међутим, он у запаженом своме делу „Славени у давнини“ резигнирано закључује: „Не знају ништа за славенско име". Међутим, тај римљанин Плиније, који живљаше у доба Христово, исписује неколико имена мање-више тамнијех, али на нашу велику радост једно је међу њима ие само посве јасно, него и очевидно славенско, а то су Срби или како их Плиније пише Серби".

Кад то не би било тако, каквог би интереса имао чешки историк Јосип Добровски, да у свом делу „Јахрбух дер Листер“, XXXВИИ (Беч 1827.) каже, да су се сви Славени у старо доба звали Србима. Шта је најзад руководило Маретића, рођеног Хрвата, да у књизи „Славени у давнини" на страни 54 још једном потврди: „Ми смо већ рекли, да се српско име налази код старих писаца, као што су Плиније и Птоломеј". Или, ко је могао натерати првог хрватског историчара Павла Витезовића да на страни 28 своје „Кронике алити спомена свега света веков“ напише како су Срби, после несрећно вођеног рата 35 година пре Христа у Македонији, били побеђени од Римљана и морали пребећи преко Саве и Дунава, па се населити у Војводину и Славонију.

24

Кад би Фрањо Рачки писао своју „Повијест Славена“ у доба Југославије и на страни 35 о Србима у доба Христово рекао, како су имали чак поротне судове, Хрвати би га оптужили да је београдски плаћеник. Као што видимо, међутим, онда када се о Хрватима није ништа могло знати, па ни доцније скоро седам векова, Срби су имали своје судство. Ни Фрањи Рачком није ништа познато шта би Срби од далеко доцније придошлих Хрвата могли користити, кад су већ око Христа имали своје обележје државне организације. Обрнуто, могло му је сигурно бити познато, да су му земљаци и сународњаци, утопљени у српске народне обичаје целокупно своје битисање руководили начелима српског друштвеног уређења и српске државне организације.

Немачко дело „Наша знања о Земљи“ (Алфред Кирцххофф: „Унсер Wиссен вон дер Ерде“ 1886., 1890.) потврђује сва она тврђења која кажу да су Срби најстарији и најбројнији досељеници на Балканском полуострву и вели: „Срби су на Балканском полуострву најстарији досељеници и бројно најмоћнији. У ВИ. веку Срби продреше у Грчку, те су неки тамо и остали". И по овој тврдњи, Срби су на целих сто година пре доласка Хрвата били јаки и војнички организовани, да су могли предузимати велике војне операције, па се темељна фикција у хрватској „повијести“ налази већ на првом месту у реченици где се каже, како су Хрвати доласком у нове крајеве натурили своје име и државну организацију.

Политика и Правда не станују под истим кровом. Да је то тако, сведочи случај аустроугарског министра Венамијана Калаја (Бењамин Кáллаy 1839. - 1903.), мађарског Јеврејина, који је пре свога министровања у својству посланика на београдском двору покушао да што објективније напише историју Срба. Мада искрено признаје да се не може отети сам себи, и својој народности, која чини да у многим стварима не може бити потпуно објективан, Калај је о старини српскога народа ниписао: „Нека буде довољно речено, да су се по испитивањима најбољих славенских научника, сви славенски народи у прастаро доба по свој прилици називали Србима". Калај затим говори о српском као најмногобројнијем живљу у Босни и Далмацији до Сплита. Дешава се, међутим, да Калај постане министар за Босну и Херцеговину, па је његово историјско уверење дошло у колизију са новим министарским положајем. Разуме се да је у њему превладао политичар, па је Калај политичар под претњом робије забранио читање својеручно написане „Историје српског народа“.

Као неко неписано правило протеже се једна чудна нит кроз све историјске редове намењене српском историјском сазнању. Ту

25

тајанствену нит представља непрестано настојање, да се појам српства веже за географски облик дела српских земаља, који се зове Србија. Нека невидљива туђа рука, заклонила је многим нашим историчарима изван маленог круга Србије видик. И ко зна, неће ли се историјски видик оваквих наших историчара класе оних који су 1939. године решавали хрватско питање, сужавати успоредо са догађајима све дотле, док српство не ишчезне. Такима српство и може захвалити за своју непрестану националну декаденцију. На развалинима таквих умова сазидане су Хрватске свих боја, чија се егзистенција заснива на несузбијеној машти римокатоличке надувености из Хрватске. Док се на хрватској страни ликовало у измишљању којекаквих хрватски, дотле су се наше „величине“ задовољавале напајањем генерација – не српском националном величином – већ српском народном трагедијом на Косову. Тако је скоро цела наша историјска храна састављена не из доба српскога сјаја, већ из бираних тамних тачака српске прошлости. Ту треба тражити узроке што је у српском народу дошло до националне заморености и склоности однарођивању. Нешто мало грађе што је посвећено Душановом сјају или Немањићевој слави, не само што не представља довољну историјску регистрацију тога великог српског доба, него је и обрађена укалупљеним професорским стилом, који је донекле неприступачан српским читалачким масама. Таква индоленција добро је дошла Хрватима да што јаче истакну своја „тисућгодишња повијесна права" на непрепорно српски историјско-етнографски простор.

Први владалац српских земаља после пропасти Гота и Хуна био је Свевлад, чија се држава простирала већим делом Балканскога полуострва, тако да је захватила правац Балканских планина, северне Македоније, Старе Србије и Албаније, затим Далмације све до Трста. Пошто у то доба још није било ни помисли о некаквим Хрватима, име овога владара јасно илуструје његову народну припадност, а исти је случај и са његовим наследницима, који су се звали истим именима, каквима су пуна српска села и градови, ма где се Срби налазили. После Свевладове смрти, која пада око 530. године, наследио га је његов син Боривој, који је узео за презиме име свога оца и прозвао се Боривоје Свевладовић. Његова је владавина донела учвршћење српства од Јадранског мора па све до утока Саве у Дунав. Још већу је војничку славу постигао Боривојев наследник Стројило И, који је очистио све српске земље од преосталих Хуна и Гота. Његова је престоница била у Прехвали испод Шарпланине. За његово доба пада оснивање града Рагузе, доцније прозваног Дубровником, од кога ће постати прва претежно српска република дубровачка. Стројило је погинуо у једној бици са грко-римљанима недалеко Скадра, где

26

су се Грци и Римљани коализирали са задатком да ликвидирају Стројилову снагу. За време Стројилове владавине ударени су темељи далматинским градовима, међу којима Трогиру, Сплиту, Крку, Рабу и другима. Наследио га је његов син Свевлад ИИ., који као и његови претходници није могао ни знати да Хрвати негде постоје.

Лоза Свевладовића дала је више од 10 владара, који су владали српским земљама све до провале Авара у Ервопу. Мада су Авари као народ турско-монголског порекла представљали за Европу опасност, они нису могли изменити српску стварност Панонијег, Дакије и осталих српских земаља из разлога, што су Срби представљали домородску снагу, којој су Авари, хтели-не-хтели, морали нудити сарадњу. Да би то лакше постигли, Авари су собом довели остатке каспијских Срба, помоћу којих су успели да остваре јачу везу са Србима. За време Авара основана је, поред Панонске Србије, и Дачка Србија, која се простирала од карпатских Бабиних Гора, па све до Тисе, Дунава и Црнога Мора. Тада је узет и назив данашњег Баната по имену Бана, које је аварског порекла. Оснивање Дачке Србије спада у аварске покушаје да створи везе са Панонском Србијом, којом је владао српски кнез Добрета. Најзад су Авари послали посланике Добрети да се покори без борбе, али им је овај одговорио: „Нема тога ко би нас под сунцем могао покорити. Научили смо да господаримо другим народима, а не других над нама. Докле год буде на свету рата и мача, ово ће бити наш завет!“ Да ли страх пред оваквом поруком или шта друго, тек Авари су се окренули у леви полукруг и прешли на источни део Балканског полуострва према Византији, која је била у то доба заузета ратовима са Персијанцима у Азији. Дачки су Срби искористили ову византијску слабост, па су са јаком снагом продрли преко Дунава и допрли све до Солуна, где су у заједнци са Србима, који су већ тамо живели око 560. године основали Солунску Србију.

Док су се на југу догађали оволики покрети, у Полапској Србији је Самко довршио велико организаторско дело.

Хрватска историјска теорија хотимично се не задржава на овим великим српским збивањима без разлога, да не би морала пасти у протусловље и на тај начин признати Србима првенство на простор, који су Срби давно пре доласка Хрвата крвљу и знојем својим заливали, да би га затим Хрватима на темељима лажног обећања братске верности уступили и на тај начин прекратили једно поглавље хрватског луталаштва у потрази за домовином. Вешто скројена хрватска историја, међутим, спомиње, да су Хуни провалом у Европу повукли собом и Славене, што би одговарало

27

временски и околносно оној нашој тврдњи, да су Хуни и нешто доцније Авари, повукли собом остатке каспијских Срба. Верни својој вековној традицији непрестане негације свега што је српско и његова прошлост, Хрвати не кажу да су то били Срби, већ их сврставају у појам славенског сувласништва, мада се пре ВИ. и ВИИ. столећа, осим за Србе, ни за какве Славене није знало. Немајући, додуше, куда, хрватска историја онаког кова, каква је психолошки припремала догађаје иза 6. априла 1941., признаје на једном месту („Хрватски Лист“ од 11. ИВ. 1939.), да су се покорени народи подигли противу Хуна и да су их у такозваној „битци народа“ на реци Нетаду негде у близини Славоније потпуно потукли, те да су се ови око 450. године морали повући преко Карпата и нестати у јужноруским степама међу својим сродницима. Повијест Хрвата не би била доследна себи када би признала, да су то баш били Срби који су дигли устанак противу Хуна и ослободили се њиховог јарма и сарадње. Јер, како видесмо, пропашћу хунске војске, долази до обнове српске државе и до оснутка прве српске династије Свевлада и Свевладовића, а то баш око 450. године, када се о Хрватима није могло знати. Међутим, „сувремена хрватска повијест“ радије ће прећутати име тих од Хуна „покорених народа“ који су дигли устанак, него што би изустила име Срба.

Од интереса је једна констатација Константина Порфирогента, где се каже да су се око времена великог аварско-српскога превирања одвојила два племена Језерци и Милинзи, који су за време тих великих народних покрета допрли до Пелопенеза у Доњој Грчкој и тамо основали Пелопонеску Србију, са којом су самостално владали око 200 година, али су се на крају однародили и претворили у Грке. Ово је занимљиво зато што се зна, да се од Осијека према Вуковару простирало велико језеро које се за римског доба по граду Мурси (доцнијем Осијеку) звало Мурсанско језеро. Становници око тога језера били су Срби, који су били ратнички јаки, а звали су их „језерцима“. Хрвати су, разуме се, и на ове пелопонеске Србе бацили „повијесни ласо“ и у својој незаситости присвајања свега што је туђе поставили теорију о такозваној пелопонеској Хрватској која, разуме се, превазилази и фикцију о такозваној „Црвеној Хрватској“. Јер их, како видесмо, није ни било, већ су измишљене.

Као што је случај са хотимичним затајивањем свега што представља искључиво српско историјско самовласништво, тако хрватска „повијест“ баца прекривач преко аварског случаја јер вели, да су Авари дошли у Европу са свега 20.000 људи, али да су ови (ваљда као Хрвати!) владали великим територијама, па чак и целокупном Панонијом. Прикљештена, међутим, са свих страна

28

„повијест“ је морала признати, да су главну ратну снагу Авара сачињавали Славени (да не би, разуме се, морали рећи Срби) и најзад, да се ова аварска земља звала „Аварско-славенско краљевстао“ (Хрватски Лист“ од 13. ИВ. 1939). Ово није могло бити аварско-славенско краљевство, већ аварско-српско, јер, у то се доба није ништа знало ни за име Хрвата ни за њихову фиктивну Хрватску свих боја, а знамо да се први историјски докуменат о имену Хрвата појављује тек 852. године. Пошто се све ово дешавало за време династије Свевладовића, није тешко прозрети хрватску „повијесну“ тенденцију, која тежи за тим, да ово српско-аварско краљевање, ако га је било, окарактерише само зато, да би га сада или могли присвојити, или, у најгорем случају, поделити са Србима.

Недалеко споменух владара полапске Србије Самка (620. - 641.), који је ликвидирао аварску снагу и продро до Јадранског мора. У то доба спада и велика сеоба народа, па узмемо ли да су се Хрвати у то доба као непозната скупина доселили у доцније названој Хрватској и ако се за њих ни за 200 година доцније није ништа знало, морамо се још једном запитати, шта су од својих такозваних врлина могли позајмити Србима, када су они, ево, имали своју државу и све што један народ чини организованим.

Српски отпадници највише су нанели зла своме народу. Име јаничара никада неће изумрети у сећању српскога народа. Овде, међутим, треба нагласити да Срби нису одлазили у отпадиштво само према истоку. Могло би се рећи да су много били опаснији они који су ишли у отпадништво према западу. Јер, док су они затим са истока уништавали српску материју, ови су са запада водили рат противу српске духовне културе. О томе ћемо се, међутим, позабавити у посебном поглављу. Ипак, на завршетку овога дела, где изравнавамо српску и хрватску прошлост до првих трагова о имену Хрвата и њихове тобожње државе да би видели ко је дотле имао своју прошлост, а ко не, морам се дотакнути незнатне фигуре Тадије Смичикласа, покатоличеног Србина, који је иза себе оставио историјско недоношче „Повијест Хрвата“, за коју и сам у предговору на В. страни каже, да га у писању нису руководила начела историјске истине, колико жеља за задовољењем хрватских народних амбиција. И по тим принципима написана „Повијест Хрвата“, међутим, садржи неколико нехотичних признања, која говоре о Србима као власницима земље на којој су Хрвати нашли уточиште. Тако Смичиклас на 175. страни и сам признаје да о Хрватима није могло бити ни речи на франкфуртском сабору 823. године, док су јужни и полапски Срби заступали интересе својих земаља и узели учешћа у доношењу одлука о себи и о другим народима Европе. Материјал о старини

29

српске државне организације и српског народног имена изнео сам до доба када се први пут дознаје за хрватско име успоредбе ради, како би се јасније оцртале контуре и величина фундамента на којему почива српска народна прошлост, и тама која за исто време обвија хрватско порекло. Дакле, доба о коме су мало или никако писали наши професионални историјски монополци, који су, као по нечијој наруџбини, ту велику прошлост српску прецртали, па почели са српском историјом негде око ИX. века, или око 15 векова иза првих трагова о имену Срба.

30

ХРВАТСКО „ПОВИЈЕСНО ПРАВО" ИГУСАРЕЊЕ ПО СРПСКОЈ ИСТОРИЈСКОЈ БАШТИНИ

Балкан је етнографски најосетљивији део европског континента, а од праведног уређења етнографских проблема у Европи, зависиће мир за много векова. Преко Балкана су се одувек укрштали интереси истока са западом и обрнуто. Таквом Балкану су већина српских историчара остали дужни ону нужну пажњу, коју он по своме географском положају и са српскоправославног гледишта заслужује. Знајући овај српски недостатак, Хрвати су пожурили да на светско историјско тржиште изнесу као свој и такав историјски материјал, који представља најординарнију отимачину српског историјског богатства. Захваљујући таквом стању ствари, одомаћена је једна историјска заблуда, која тешко погађа српски национални престиж и његове животне интересе.

Хрватско „повијесно право“ основано је већим делом на фикцији и декретима владалаца типа Марије Терезије, који су кроз призму слепог католицизма посматрали свет и проблеме у њему, а и на нехату српске историјске науке, која је оставила празнине, где су се Хрвати по вољи могли увлачити и износити из ње шта им треба. Други део „тисућгодишњег права“ састоји се из разних поклона српског етнографско-историјског простора, које су поједини аустроугарски владари с времена на време откидали, да би задовољили хрватске амбиције. Тако је српски простор, који је вековима задуживао европску цивилизацију стојећи на бранику од источне опасности, постао нека врста монете за поткусуривање римокатоличких рачуна. Овако замишљено хрватско „повијесно право" које се никада није поклапало са стварним хрватским етнографским обликом било је сан, који је вековима тињао на Марковом Тргу.

Својатање српског етничког простора на подручју бивше Аустроугарске, плод је осведочене хрватске грамзљивости не само по принципима историјске објективности, већ и по доказима, које су поставили први хрватски историчари из онога доба, када се хрватски апетит на српске крајеве налазио у почетном стадију. Нова шовинизмом задојена хрватска историја нерадо спомиње, па чак и хотимично избегава таква хрватска имена и настоји их предати забораву баш због тога, што су ови имали потребан минимум објективности, да у својим историјским делима не мимоиђу српску стварност. Она својом садржином сведочи, да нам ни један суседни народ није присвојио толико српског самовласништва као што је то случај са Хрватима. Али, овај пренос српског историјског богатства на странице „сувремене

31

хрватске повијести“ може се објаснити и тиме, што је велики број Срба натераван да прилази католицизму, односио собом део по део српске прошлости и стављао га као неку врсту отпремнине у хрватску историју, тако да она, уствари, представља други део српске историје, само што је на њу стављена хрватска фирма. Јер, још руски историк Никола Дорунов није забадава о Хрватима рекао: „Милиони Срба поставши римокатолици, претворише се у Хрвате", („Државе и народи“ стр. 105), нити је један други руски путописац о својој посети Загребу без разлога рекао: „Дошао сам у столицу покатоличеног српства“. („Срби у давнини“ стр. 84). Ето, то су ти милиони Хрвата, које римокатолички свештеник и чувар Будимпештанског музеја Матија Катанчић пре толико векова дели од Хрвата и каже, да су Срби римокатоличке вере.

Рекох, већи део хрватских историјских фабрикација минулих реколико деценија, где се без икаквог мерила историјске пристојности и објективности удара хрватски печат“ на нехрватска историјска збивања и документе, све је то плагијат српског историјског баштинства. Још кад уважимо тврдњу једног између ретких Хрвата прошлог столећа др. Томе Маретића да Хрватске ни у доба Константина Порфирогента није било, већ да ју је Порфирогент напросто измислио (,,Славени у давнини“ стр. 69), онда добивамо објашњење за непресушна врела хрватске шовинистичке мегаломаније и апетита на оно, што се никада није хрватским називало.

Обашњавати чистом истином узроке српске националне декаденције, или осуђивати носиоце тога узрока исто толико значи, колико стајати на српско-славенском стражарском месту. Јер, нема више ничега, што би могло бити цена да се прећуте многобројни моменти, који су попут неписаног правила систематизирани у настојању, да се за љубав хрватства и југославенства жртвује богатство српске историјске традиције или која од давнина српска територија.

Изгледало би на први поглед чудновато, да пречанско српство са своја преостала три милиона столећима све до 1918. године одолева непрестаним католичко-хрватским насртајима, да би затим, за свега две деценије од ослобођења доживело своју катастрофу. Онај, међутим, ко познаје историју пречанских Срба и ко је пратио развој догађаја од 1918. године па даље, неће се и не може зачудити. Јер, одвојени силом прилика од матичне земље, Срби под Аустроугарском били су упућени на духовно самоодржање, које су спроводили онако, како су налазили за најцелисходније. Ценом свога јунаштва, Срби су у извесним

32

размацима плаћали многа аутономна права, које други народи Аустроугарске, па ни Хрвати нису могли имати. Све је то била цена самоодржавања у српству, православљу и светосавској традицији. Године 1918. унешен је овај други део српског историјског капитала у склоп опште српске бриге, са духовним центром у Београду. Несрећа је хтела, а и био је интерес туђина, да се иза тога историјског датума легне на ловорике и да се духовна брига (изузимајући овде цркву), повери оним Србима, који су слабо или никако познавали не само историју пречанских Срба, већ, рекло би се, и матичне земље Србије. Завараван лажним братством, Београд је затим утонуо у неку врсту материјалистичког сна и трошио основни српски духовни капитал, гледајући беспримерну харангу непрекидног гусарења по српској историјско-етничкој баштини, као и безобзирног вређања највећих српских светиња. Равнодушношћу једнаком националном злочинству, посматрала је успавана метропола, сем неколико часних изузетака, планску припрему онога што се одиграло почетком 1941. године са Србима северозападно од Саве и Дрине. Жртвовани су многи умови из редова пречанских Срба, који су обиљем свога историјског искуства и знања једини били кадри да се одупру инвазији хрватске историјске надувености. Људима, које су због њихових неспособности Хрвати сами бирали из српских редова, јер да тобоже само у њима имају „повјерење" или да са њима могу „сурађивати“, поверавано је доношење и таквих судбоносних одлука, којима ни по историјско-етнографској знаности о пречанским Србима, ни по својој српској нацианалној зрелости нису били, дорасли. Нису ретки случајеви, да су овакви српски неспособњаковићи попут оних који су као „стручњаци“ решавали „хрватско питање“ у години 1939., министарске столице Хрватима плаћали деловима српског историјско-етнографског и животног простора. На исти начин, ретко која грана српског јавног живота од 1918. године на овамо није била проткана вешто потуреним грешкама, које су најзад нашле примену у хрватском случају из 1941. године.

Услед послератне изопачености, када су материјални моменти потисли српску националну актуелност, пожурили су неки српски учењаци да своја научна дела инспиришу жељом за добити. Међу осталим делима, десило се то и са Станојевићевим историјским атласом, уколико се односи на Душаново царство. С једне стране бојазан од критике хрватске „повијесне“ незаситости, а с друге материјални обзири, учинили су да се осакати српски историјски простор и да се хрватским аспирацијама препусти и оно, што дотле још није било изложено хрватској грамзљивости. Све то, разуме се, у жељи, да хрватски кругови пристану на такав средњошколски уџбеник, који ће доцније постати научно правило

33

и предмет нашег одрицања, да би нам га хрватска надувеност у свако доба могла ставити пред нос. Успоредимо ли дакле карту Душановог царства по Станојевићу са оригиналном немачком картом о истоме царству, рађеном у Душаново доба, а пронађеном у Печујском војном архиву и објављеној у 8. броју „Славоније“ за годину 1939. видимо, да су по Станојевићевом атласу Срем са делом Славоније и Босна са добрим делом јужне Далмације принешени као жртва Богу матермјализма. (Види немачку карту „Сербиен унтер Тсар Дусхан“).

34

Србија под царем Душаном

Немачка карта: Србија из Душанова добаКарта пронађена у печујском војном архиву

Према немачкој карти пронађеној у печујском војном архиву – реконструкција В. Раичевић

(Бугарска је на карти означена као трибутална држава)

Тако су теорија о српско-хрватском братству и бојазан од критике суседних народа, чији су интереси задирали у српски историјско етнички простор, осакатили основне податке о старини српскога имена и унели страну тенденцију која се доцније као незван гост претворила у српско научно правило. Може ли се чиме другим објаснити, да многи страни писци пре и после Христа спомињу јаке и организоване Србе, док српски писци избегавају не само да

35

то историјско богатство ма и са резервом цитирају, него већина од њих избегава о томе ма шта рећи. Може ли се опростити и такав грех, да су далеко богатији први, слепилом хрватског шовинизма још необухваћени хрватски писци у материјалу о старини српскога имена, него је то случај са Србима, који су имали да дадну смер, којим ће се истраживати српска прршлост. У односу према Хрватима, наша је болећивост ишла тако далеко, да су наши „учењаци“ избегавали цитате првих хрватских историчара, који су располагали читавим богатством података о Србима и њиховим земљама у оквиру бивше Аустроугарске. Ради те болећивости, која се пре могла назвати слабошћу, могао је познати загребачки србождер „Обзор“ у своме 258. броју из године 1893. написати: „Тај велики српски народ, чим се раселио и дошао у дотицај са другим народима, опадао је и губио се, док се не снизи на народић од 8,000 000. У самом себи носио је клицу раздора. Није се више хтио звати српским већ једни замијенише српско име руским, други с пољским, трећи с чешким итд. " Оставимо ли по страни шта је „Обзор“ овиме нехотично потврдио, да су се сви Славени у давној прошлости звали Србима, он је овиме хтео што рељефније представити српску националну декаденцију, али је сметнуо са ума, да оно што вреди за остале славенске народе отпале од српства, не може имати ничега заједничког са хрватским из простог разлога, што ни сами не знају одакле су дошли: да ли Иранци или Готи, или што су се у доцнијем народном изграђивању удаљили од славенске солидарности, те све да су некада пропадали славенским народним наслагама. Они су утицајем Рима, почев од Бранимира па на овамо, прешли у потпуно славенско отпадништво. Разуме се, ово се односи на оне три жупаније стварне хрватске постојбине око Загреба, а не може се односити на остали део присвојен од Хрватске, пошто српски народ не може примити њихово отпадништво као свршену ствар, већ се сматра позваним, да своје насилним путем однарођене синове поврати српској светосавској традицији, а тиме и великој славенској породици.

Захваљујући претераној скромности српских историјских умова, која је као по неком неписаном закону прелазила са генерације на генерацију, хрватским „сувременим“ историчарима није било тешко хрватски апетит померити са уског кајкавског простора у српско историјско и етничко подручје, које никада у иначе сиромашној хрватској историји овима није припадало. Да је то тачно, позивам се на самог поглавника Анту Павелића и његову радио поруку упућену преко краткоталасне радио станице у Земуну америчким Хрватима између 1. и 2. децембра 1941. године која поред осталога каже:

36

„Независна Држава Хрватска већа је него је била икада у повијести и протеже се од Муре, Драве и Дунава, па до Јадранскога мора" („Хрватски Лист" од 3. XИИ. 1941.).

Ми знамо на који је начин Хрватска, а да и не говоримо о „Независној држави Хрватској“, постала већа него је икада у „повијести“ била. Оно што је веће, представља стопу по стопу отете српске земље и то не витештвом, јер то није хрватска особина, већ смишљеном католичком акцијом диригованом изван Хрватске, а преко ње. Тако је католичка Европа враћала дуг српству за оно, што је српство вековима стајало на предстражи европске црвилизације од муслиманске опасности. Заваравано фарисејским изјавама о тобожњем братству, српство је превидело опасност са запада, па док је по цену непроцењивих жртава у крви и прегнућима вековима успело да одбрани стопу по стопу свога поднебља и српске културе на источном делу својих земаља, губило је на другој страни своју најчистију народну скупину у толикој мери, да су три старе хрватске жупаније могле поставити католичко-хрватску платформу, одакле се већ деценијама на све стране експортује фикција о„ тисућгодишњем повијесном праву“ на оно, о чему им поглавник пред лицем целог света нехотице рече, да никада у историји није Хрватској припадало. Па ипак, и после вековних прогона и присилнсг прекрштавања, чија је егзекутива вољом римокатоличких владара препуштавана Хрватима, после Терезијиног доба, када су због љубави према својој хришћанској и светосавској традицији наступили толики српски покрети у циљу исељивања, да је Марија Терезија била присиљена на границама поставити војне формације ради спречавања масовне сеобе, ипак је још 1910. године на територији данашње „Независне Државе Хрватске" било 1.569.848 Срба. У исто време, број Хрвата није превазилазио цифру од 2.476.575. Када се још узме у обзир, да ове цифре произлазе из званичне хрватске статистике за годину 1910., односно из доба потенцираног хрватског шовинизма на штету Срба у овим крајевима, тек се тада може уочити, колика је била српска стварност изнад сувопарних цифара званичне, хрватске статистике. Шта би се тек могло рећи за етнички однос између Хрвата и Срба неспоредно пред проглашењем „Несависне Хрватске“, када се српство донекле и поред режима који је владао у Бановини Хрватској донекле могло испољити.

У Хрватској је одомаћена пословица, да су Хрвати добри слуге, али лоши господари. Да су били добри слуге, то смо знали и пре 1918. годане, али да су били лоши господари, о томе смо се могли уверити кроз свих 23 године заједничког живота до 1941. године, када је њихово господарење триумфовало не толико сломом

37

Југославије, колико српским страдалаштвом. Када се пажљиво прати живот хрватског народа кроз векове, долази се до закључка да се цео хрватски народни живот састоји из значења оне пословице о добром слуги и лошем господару. Та Хрвати су свога некрурисаног краља Петра Свачића оставили после борбе на Гвозду, да му несахрањено мртво тело разносе гавранови, само зато да би тиме што јаче истакли подложност Мађарима и мађарској владалачкој лози. То међутим не би ни у колико могло занимати српство и српска-историјска збивања, да тиме није започето једно мучно доба, које је српство с оне стране Дрине и Саве бацило у вековну, често пута неједнаку борбу за очувањем српског обележја, Српске вере и традиције.

У помањкању сопствене војничке, а и културне прошлости, Хрвати су, наслањајући се на католички став владара којима су нудили Звонимирову круну, успевали стављати хрватску фирму преко искључивог српског самовласништва и исходити често пута католичке повластице за однарођивање Срба и њихово привођење католицизму. Али, о томе доцније. На овом нас месту интересује, шта је било са српством за време такозваног хрватског краљевства од Томислава па до Свачића (954. - 1102.). Пре него чујемо о српству у томе раздобљу, још једња констатација: Хрвати су за време те такозване „самосталности“ заиста „положили“ испит из такозваних „организаторско-ратних вештина“ и једва се као народ са својом тобоже организованом државом одржао 17 деценија.

38

СРПСТВО ЗА ВРЕМЕПРВЕ ХРВАТСКЕ „САМОСТАЛНОСТИ" (924. - 1102.)

Због тврдоглавости и властољубља оних српских кнежева и великаша, који не хтедоше помоћи Зарији Прибисављевићу да се одупре навали бугарског цара Симеуна, Томислав је успео да појача процес хрватског отпадништва и искористи време да успостави јаче везе са Римом. Међутим, већ 931. године, односно 7 година после Томислављевог пуча, као „захвалности“ српском гостопримству, ослобађа се бугарског ропства Часлав Клонимировић, који се проглашује за цара и диже српски устанак, да би затим ослободио већи део српских земаља, међу којима и Срем са већим делом Славоније. Оно што другима дотле није успело, успело је Чаславу – да уједини српске покрајине са Неретвом, па је тако цела далматинска обала, претежно спрског становништва, била у рукама Часлављевог царства. Али, док је Часлав прионуо на унутрашњој консолидацији земље, Мађари су 960. године провалили са севера преко Славоније и Срема у Босну, где их је Часлав дочекао, потукао и протерао преко Саве. У потери за њима, погинуо је за време једне битке у Срему године 960.

После Часлављеве погибије, српски државни живот дошао је у тежак положај. Грци и Бугари с једне, а Мађари с друге стране, отимали су по који комад од српских земања.У тима потхватима Мађари су искористили Хрвате, који су кроз читаву своју историју настојали да из туђе несреће извуку корист за себе. Међутим, већ око 970. године појављује се поново српски владар Самуило Шишмановић, који диже устанак и ослобађа Срем са делом Славоније од Мађара. За све то време од Часлављеве погибије па до Шишмановића, Хумска и Тре-бињска област нису испадале из српских руку под владавином Јована Владимира ИИ. и стрица му Драгомира, који су владали Рашком, Зетом, Хумом и Требињем. Ни после несрећно изгубљене битке код Бјеласице 1015. године и доцније, од Самуилове смрти, Требињска област са Зетом нису припале туђину. Исто тако, ни безброј разних туђинско-хрватских насртаја нису имали утицаја на чврстину српске душе у Босни, а још мање је периодична мађарско-хрватска окупација могла изменити чињенично стање у овој исконско српској земљи. Такво стање затиче и цар Бодин, унук Војислава Драгомировића, који је 1034. године ослободио Драчку област од Грка. Овај Бодин, који је у Призрену проглашен за цара допао је приликом једне битке код Пауња на Косову грчкога ропства. Његов отац Михаило наставио је са одржавањем српске самосталности, јер Грци нису могли његову Србију покорити. А када се Бодин године 1077. ослободио

39

грчкога ропства, отац му се прогласио за краља, а Бодина узео за поткраља. После очеве смрти, Бодин је очистио све остатке мађарско-хрватских окупатора из Босне, па у њој поставио за бана Стезана, а у Рашкој Вукана. У његово доба спада освајање Дубровника и успостава српског војводства у њему са првим српским војводом Градићем. После његове смрти, године 1101. наступиле су несугласице међу наследницима, услед чега су се створиле три јединице и то: бановина Зета, бановина Босна и бановина Приморска.

За време ових превирања међу наследницима владајуће лозе, родио се у црногорском градићу Рибници као син једног од рођака рашког жупана Стеван Немања, који ће доцније ударити темеље средњевековној српској величини и слави. Но, до Немањине власти, српство је прошло многа искушења, која спадају у тешке странице српских страдања исто онако, као што ће и после њега бити изложено сталним насртајима како са истока, тако још више са запада, одакле су Хрвати попут лешинара непрестано вребали да би лешинарски кљун заболи у српско национално тело, или да би уграбили прилику, да којој од палих српских жртава на бранику хришћанства и европске цивилизације прикаче хрватску фирму.

40

ПОХЛЕПА ЗА СРПСКОМ БОСНОМИ ЊЕНИМ ВЛАДАРИМА

Разматра ли се садржина хрватске историје, истинска неминовност упућује на један једини закључак, да хрватска „повијест“ представља грабљивицу, која је плен тражила искључиво у српским земљама све од онда, од како је католицизам Хрвате уградио у врху језуитског бодежа, измењеног „балканским шизматицима“ – Србима.

Пошто је главни циљ хрватског својатања Херцег-Босна и њени српски владари, повратићу се за тренутак на доба, када су речи „Хрват“ и „Хрватска“ биле непознате, како би видели шта је обухватала Босна и ко су били њени становници и владари.

По Фрањи Рачком, Босна се назива општим именом Далмације, која је захватала простор од мора па до Дрине и Саве. (Рачки, „Рад 56“ стр. 109). Ово се поклапа и са франачким летописцем Ајнхартом (Еинхарт, 770. - 840.), који у својим записима описује бегство Људевита, независног кнеза Доње Паноније, пред франачком војском из његове престонице Сиска овако: „Оставивши град Сисак, Људевит побеже Србима, за који се народ вели, да поседује велики део Далмације." („Повеље Матије Нинослава“ од др. Васе Глушца, стр. 47). То исто о Људевитовом бегству тврди и први хрватски историчар Витезовић, који прецизира Људевитово бегство у години 822. и на страни 63 каже: „Људевит оставивши варош Сисак побјегао је Србима, гдје је доцније невјером убио српскога војводу који га је у свој дом примио." Под једном годином доцније (823.), Витезовић бележи, да је Људевит убијен на двору једног другог српског војводе у Босни, односно Далмацији, коме је спремао исту судбину као оном првом.

Да је Босна била исто што и Далмација, а Далмација што и Босна, то нас је уверио хрватски историчар Фрањо Рачки. А да су то биле још у доба кад се за име Хрвата ништа није знало српске земље, то нам зајамчи франачки летописац Ајнхарт, негде у ВИИИ. веку и први хрватски историчар Витезовић у XВИИ. веку. Али, то све не смета „сувременој“ хрватској грамзљивости, да о Босни говори као о „исконској“ хрватској земљи, а о Србима босанским владарима као „аутохтоним“ Хрватима, како ћемо то даље влдети.

Историјски је ноторно, да се кћер рашкога жупана Уроша И године 1129. удала за мађарског краља Белу слепога, коме је

41

Коломан дао извадити очи. Јелена је Бели донела у мираз Босну, која је тада први пут осетила мађарску власт на целој својој територији. Али, колико год је ово историјски ноторно, хрватска „повијест“ не румени од стида када тврди („Хрватски Лист“ од 4. В. 1939.), да је Јелена донела Бели слепом само „неку Раму на Дунаву“, која се не може нигде на мапи пронаћи. Само, дакле, да Босна не буде Српска, макар се и Рама од Прозора у Босни морала померити ништа мање него до Дунава! Хрватска „повијест“ прави се да не зна или жели тако васпитати своје читаоце, да је ова Српкиња због мужеве ослепљености владала Звонимировом круном не само за његова жлвота, него и 20 година после његове смрти, која пада 1141. године. Још мање се хрватска „повијест“ хвали Јелениним братом Бјелошем, дакле опет Србином, као краљевском угарском намеснику, који је истовремено био и бан хрватски. Заиста, тешко се хрватској „повијесној" надувености хрвати са истином!

Вештом камуфлажом размеће се „повјесничар“ владавином мађарских краљева Беле, Стјепана и Андрије, којима су више формално него стварно насађивали Звонимирову круну, мада то овима није било потребно да би могли владати Хрватском. Истиче много секундарних момената, само да би сакрио српски значај онога времена у Срему, Славонији, Босни и Приморју. Као да се то тиче Хрвата, наглашује удају кћери мађарског краља Стјепана за француског краљевића Анжу, али хотимично заборавља да се друга Стјепанова кћер Катарина удала за Драгутина, сина Стевана Уроша „Великог и страшног“, који је са Катарином добио у мираз Мачву, Срем и добар део Славоније. Дакле, исто онако, као што је Урошева кћер Јелена однела собом Арпадовићима у мираз Босну, тако су Арпадовићи њему, у замену за то, са њиховом одивом (браком Катарине и Драгутина), вратили ове крајеве, у којима је закраљен Урошев син Драгутин као „Краљ Сремски“, да би се, затим, 1276. године прогласио краљем свију Срба. Чим се, дакле, треба осветлити српски карактер Босне и осталих српских земаља, хрватски „повјесничари“ набацују фразе, само да би испунили празан простор своје историјске оскудице. Али, хрватски „повјесничари“ хотимично заборављају и то, да је у прво време владавине Драгутина Немањића, краља сремског, јужним српским земљама владао његов брат Милутин, који се – ако „госпон повјесинчар“ нема ниш' против – оженио ћерком мађарског краља Ладислава, Јелисаветом, која му је у мираз повратила Босну. Исту ону Босну, коју је његова сестра Јелена однела као мираз Бели слепом. Васпитан да не служи истини, хрватски „повјесничар“ врда око Босне и кад се ради о томе да сакрије њен српски карактер, он не спомиње да ју је ћерка српскога владара Уроша однела Бели, већ бежи што даље од ње,

42

објашњава својој „цијењеној читалачкој публици“, да је Јелена донела у мираз неку Раму, која да се налази на Дунаву. („Хрватски Лист“ од 4. маја 1939.). Идући у потеру сами за собом, хрватски историчари четири дана доцније, („Хрватски Лист“ од 8. В. 1939.) хватају сами себе и објашњавају својем хрватском народу, да је Рама у ствари Босна, а да назив Раме потиче рд речице Раме као притоке Неретве, која тече од Прозора до испод Коњица. Она иста Босна дакле, која је вековима одолевала непозваним насртајима, пролевајући крв само зато, да би се одржала у српству и православљу.

И поред све озбиљности пред трагедијом српскога народа, могао би се човек насмејати хрватској логици, која им служи као основица за својатање Босне. Према њиховом схватању, Урошева кћер Јелена, однела је мађарском краљу у мираз Босну. Пошто је мађарски краљ владао и Хрватском, сматрају Хрвати, дакле, мада то са њима нема никакве везе, да им из остварења крвног сродства између српске и мађарске династије припада Босна. Такво им је мерило логике за овај случај. Међутим, када је Ладислављева кћер Јелисавета својом удајом за краља Милутина Србији повратила Босну, хрватски „повјесничари“ схватају ствар другачије и – мудро ћуте.

„Сувремени“ хрватски историчари са својим ситнијим и крупнијим помагачима, величају и уздижу славу хрватских краљева и по њима би се могло закључити, да је међународни углед хрватских краљева, почев од Томислава па до Петра Свачића, (чије су несахрањено тело разнели гавранови), био у најмању руку раван угледу српских владара. Тако на први поглед. Међутим, „повјесничари“ нам се ни у једној прилици не похвалише, да се ма и један од тих хрватских краљева могао оженити принцезом ма које стране владалачке лозе, а још мање, да је икада која хрватска принцеза села на који страни престо. За разлику од њих, ретки су народи ондашње и доцније Европе, на чијем престолу није седела Српкиња, а да и не говоримо о принцезама најмоћнијих страних владара, које су биле српске краљице. Ето, колики је био хрватски углед. Још један доказ више, кроз какво је мерило посматрано такозвано хрватско краљевство и назови хрватска држава, која и што је могла имати угледа, имала га је утолико, колико је сматрана саставним делом српских земаља.

Паралелно са корачањем за историјским збивањима од старих времена па до сада, спотичемо се непрестано са конзеквентно постављеним лажима „сувремене хрватске повијести“, пошто читава писана хрватска историја нема карактер макар минимума нужне објективности већ тендецију – отети што је туђе. А пошто

43

од другога нису могли због слабих етничких и географских услова ништа откачити, српство је било и остаје простор непрекидних хрватских прижељкивања. Зато се често срећемо са „повјесничарима“, који радо бележе некоје моменте, када су Хрвати пролазно успевали да буду са Мађарима суокупатори којег дела Босне, али се зато никада не срећемо са њиховим признањем, да су те крајеве на крају крајева ипак морали враћати. Ево једног таквог примера:

Са великом „списатељском" помпом забележено је, да је хрватски бан Павао Брибински (као мађарски вазал) искористио један сукоб између Срба и Мађара, да би се овима другима ставио на расположење у нади о коначном наслеђу босанскога банства, на чијем је челу стајао Стеван И Котромановић.

Истина је, да је Брибински помоћу велике мађарске помоћи за краће време окупирао један део Босне, где је за бана поставио свога сина Младена, али је исто тако истина, да је Младен имао задовољство веома кратко време седети на насилно постављеној банској столици у Босни, пошто је његова нечовечна владавина довела до општег устанка. Тај је устанак имао за последицу Младеново бегство из Босне, после чега је босанско српство изабрало са свога бана Стевана ИИ. Котромановића, сина Стевана И Котромановића. Хрватска историја („Хрв. Лист“ од 10. В. 1939) узима улазак Павла Шубића Брибинског у Босну као неку врсту купљене својине, те да није овога другог сазнања где су Шубићи најурени из Босне за веома кратко време, створио би се утисак, као да је тиме питање Босне у хрватску корист за свагда решено. На овакве историјске бесмислице могло би се хрватским „повјесничарима“ рећи: Пропаганда је једно, а истина друго. Ви се, господо са Марковог Трга, често пута хватате у клопке које сте другима поставили, јер ипак пребацујете Младену Шубићу да је био неопрезан и непромишљен, што га је стало пропасти („Хрв. Лист“ 10. В. 1939.) и резигнирано кажете: „Тако је била сломљена велика моћ кнезова Брибинских Шубића, а мјесто њих се почела дизати моћ сусједних босанских банова." Ко је сломио „моћ“ хрватских банова и ко су били ти „сусједни босански банови“ хрватски историчари таје јер са свога становишта имају право. Ми, међутим, и цела писмена Европа знамо, да би то били Срби и њихови босански банови – опет Срби.

Нова хрватска историја се труди да српском карактеру Босне од Шубића па до Твртка (1309. - 1391.) да хрватско обележје. Ово нарочито долази до изражаја у опису личности Тврткове, кога приказује као Хрвата, иако је и деци основних школа познато, да се Твртко као потомак Котромановића крунисао у Милешеву

44

(1377.) на гробу Светога Саве и узео назив: „Стеван Твртко И краљ свију Срба“. Томе истом Твртку краљу свију Срба понудили су хрватски великаши „најпокорније“ хрватску круну да је споји са српском, пошто су по примеру Брибинских-Шубића видели да се борбом не може ништа од српских земаља откинути. Да је Твртко могао знати, шта ће у далекој будућности хрватска историјска надувеност изграђивати на томе случају, не би се вероватно годину пред својом смрћу (1391.) на њихову молбу прогласио поред краља свију Срба и краљем Хрватске и Далмације. Јер, уместо да се ствар тумачи онако како здрав разум говори, хрватски историчари новијега кова сматрају, да им је Твртко тиме што се пристао прогласити и хрватским краљем, донео као поклон Босну и српске земље; да би их затим Хрвати уградили у своје „тисућгодишње повијесно право“. Није нам, додуше, познато шта је о себи рекао Твртко када се примио да прошири своје српско краљевство и на Хрватску, али нам је зато остало записано о његовом крунисању у Милешеву ово. „Ја Стефан Твртко в'Христа Бога краљ Србије, Босне и Приморја. Бог ми је дао да седнем на престо српских владара, мојих предака."

Ни један суседни народ није толико журио да прикачи своју фирму којему од српских великаша, који би ко зна из којих политичких или других рачуна примио католичку веру, као што су то Хрвати чинили. Аналогно томе, можда име такозване „Црвене Хрватске“ треба тражити у околности, што је Немања крштен у католичкој вери, јер се облик измишљене „Црвене Хрватске“ донекле подудара са географским обликом Немањине државе. На исти начин хрватско историјско сиромаштво труди се да српској Босни дадне хрватско обележје и тиме, што је Стеван Котромановић Србин и бан српске Босне, због непослушности цару Душану прогнан из Босне удао своју кћер Јелисавету за угарског краља Људевита (1342. - 1382.), па и сам примио на мађарском двору римокатоличку веру. Дакле из околности, што је још једна Српкиња села на угарско-хрватски престо, хрватски историчари сматрају, да је ова Босну као свој мираз донела ником другом него баш Хрватима. („Хрватски Лист" од 11. В. 1939.)

Када је цар Душан 1350. године због непослушности и штетности српском колективу истерао Котромановића из Босне без обзира што је овај био Србин, Котромановић није побегао Хрватима, нити је католичку веру примио од хрватских свештеника, већ на двору свога зета Људевита у Будимпешти. Мада га Мађари због те околности ипак не присвојише, иако би имали више разлога од Хрвата, они се пожурише па на њега ставе хрватски барјачић прво зато, што је био таст мађарског краља који је владао и хрватским земљама, а друго што је примио католичку веру и говорио истим

45

оним језиком којега је српство оној шачици Иранаца или Гота названих доцније Хрватима дао, да би затим на рођеном језику вековима слушало најфантастичније отимачине оне српске својине, која се никада није могла посматрати са другог становишта сем са српског. Да је, међутим, његов боравак на мађарском двору заједно са синовцем му Твртком И било пролазно време емиграције због интерних односа у српским владајућим кућама, види се и по томе, што је Твртко, кад се доцније тицало српске части и слободе, ратовао противу истога тога угарско-хрватског краља Људевита. („Хрватски Лист“ од 12. В. 1939.). Нова хрватска „повијест“ у својој петљанцији долази сама са собом у колизију, јер не може да објасни, како то да Твртко, краљ Хрвата ратује противу Хрватске. Исто тако „Опис југославенског новца“, штампан 1875. године у Загребу својом 186. страном доводи „сувремене хрватске повјесничаре“ у незгодан положај, јер за Стевана И Контромановића каже: Стјепан И Контромановић (око 1300 године) слиједио је источну вјеру“.

У српским крајевима под Аустроугарском остала је од давнина прича о хрватском карактеру : „Прими два Хрвата у свој дом, па једног постави за трпезу и храни, а другога обори и стој за то време на њега – буди сигуран да о теби једнако мисле обојица !“ О томе се могла уверити Јелисавета као угарско-хрватска краљица, кћер истога оног Стевана Котромановића, коме „сувремени“ хрватски историчари у новије доба прикачише хрватску фирму. Њу су усташки великаши, који су јој се дотле до земље клањали, задржали за време једне њезине посете Хрватској у Задру па је 1387. године осудили на смрт и погубили. („Хрв. Лист“ од 15. В. 1939.). Као и увек, Хрвати су желили њену смрт само зато, што је била Српкиња.

У лову за великим људима, чија их оскудица вечито прати, Хрвати су чак посегли и за Мехмед пашом Соколовићем. Да српска и хрватска публика лакше прогута, хрватски историчари говорећи о смрти Султана Сулејмана ИИ. под Сигетом у Мађарској кажу: „Велики везир Мехмед паша Соколовић, родом Хрват из Босне, затаји смрт Султанову“. („Хрватски Лист“ од 31. В. 1939.). Тешко је веровати да хрватски историјски безобразлук новијега доба није знао, да је први српски пећки патријарх Макарије (1557. - 1573.) био нико други већ рођени брат Мехмед паше Соловића и да су затим два Макаријева и Мехмедова синовца Антоније и Ћерасим још 30 година седели на престолу српских патријарха. Да је, дакле, Мехмед паша био Хрват његов брат Макарије неби био српски патријарх, већ римски папа. А да се Мехмед и у Султановој служби осећао Србином, види се из његовог писма упућеног

46

октобра 1561. године Темишварском команданту Андрашу Баторију, у којем му ћирилицом пише и ово : „И што ми шаљеш писама, све ми шаљи на српском језику“. (Др. Васо Глушац: „Повеље Матије Нинослава", стр. 68).

Ни наследник Стевана Ттвртка И, краља свију Срба, Стеван Дабиша није остао поштеђен хрватског својатања. Утешљиво је, додуше, да ово својатање нису вршили савременици свих оних српских великаша па и његови, већ хрватски „повјесничари“, почев од такозваног „хрватског препорода“ у прошлом веку па овамо. Изгледа, међутим, да хрватске „повјесничаре“ од тога „препорода" и буђења па овамо није толико одушевљавала српска блискост и храброст, колико им се допала српска историја и српска територија, од које би по нешто откинули и на тима черупотинама почели зидати надувено своје „тисућгодишње повијесно право“, као основну пропагандистичку материју, из које ће доцније нићи нова и најстрашнија српска страдања. Познато је, наиме, да је Твртка И наследио Стеван Дабиша Котромановић и да су се због његове слабости осилили српски великаши Павле Рађеновић, браћа Павловићи, Вук Вукчић, Ђурађ Радивојевић, Сандо Хранић и Хрвоје Вукчић. Познато је и то, да је његова удовица Јелена, звана „Груба“, изабрана после његове смрти (1395.) од босанске властеле за босанску краљицу и да је после збачена са престола, а на њено место изабран Остоја Котромановић, на кога су кратко време после тога ударили Мађари. Хрватска пропагандистички историја објављена 1939. године („Хрв. Лист“ од 17. В. 1939.) означује сва ова превирања у босанским династијама као хрватска. Не могу само да објасне, зашто мађарско-хрватски владари нападају краља Остоју Котромановића, кад је он по њиховом рачуну био Хрват и хрватски владар!

Дугачка је листа хрватске присвајачке надувености. Да, дугачка је исто толико, колико је дуго време од онда како су нас Хрвати као готска скулина (по тврђењу многих учених Хрвата) унесрећили својим уласком у нашу средину и тобоже нам донели „организаторски смисао“ (Др. Лорковић: „Народи и земље Хрвата“ стр. 34), којега тобоже, да дотле Срби нису имали. Изгледало би да набрајање ових својатања замара. Ја, међутим, сматрам за неопходно, да се сваки такав случај потпуно расветли и тиме донекле попуни празнина српских историјских писаца, који су на српску несрећу избегавали да се ограде од хрватских насртаја на српску историјску баштину само зато да не би помутили тобоже братске односе, или да не би компликовали суседске са аустроугарском монархијом, у чији се склопу налазило више српских него хрватских земаља. Најзад, када се у априлским

47

догађајима 1941. годане искристализирала сва она зла коб, иза којег је стајала већина хрватског народа и њиховог јавног мнења, намеће нам се неодољива дужност, да се одужимо оним српским великашима, који су у нашој славној прошлости живели и умирали за српство, да би њихова успомена једино кривицом наше равнодушности прешла. У албум хрватске историјске надувености, где би имали да мимо својег уверења за време живота, подупру фиктивно „тисућгодишње хрватско право“.

Међу српском властелом из доба Остоје Котромановаћа, хрватска историјска оскудица проналази Хрвоја Вукића, војводу српскога и означује га као Хрвата. Да би му после толиких стотина година што јаче дали хрватско обележје, додали су му однекуд тек сада иза презимена „Хрватинић", те је тако окрштен у „сувременој хрватској повијести“ као војвода Хрвоје Вукчић-Хрватинић. Она му приписује да је био „коловођа хрватских устаника“ око 1400-те године, као и много других неистина, којима би Хрвоје, да је жив, са пуно гнева довикнуо да су обичне лажи, које су карика у ланцу сличних, на којима почива цела савремена хрватска историја. Уствари, Хрвоје Вукчић је један од оних обесних српских властелина у Босни, који би радије видео пропаст целокупног српства, него би се одрекао власти. Њега је Остоја дозволом Ладислава Напуљског, краља угарског и хрватског, поставио за великог српског војводу у Далмацији и горњем Приморју због већине српског становништва у тима крајевима. У то доба (око 1400. годире) спорили су се о угарско-хрватски престо Ладислав Напуљски и Сигисмунд наследни угарско-хрватски владар по жени краљици Марији, унуци Стевана Котромановића, а кћери мађарског краља Људевита. Пошто је Хрвоје у жељи за што већом влашћу потајно радио код Ладислава Напуљског у корист Твртка ИИ., у чему је и успео, то је дало повода Сигисмунду да подигне војску на већ изабранога Твртка ИИ., кога је заједно са многобројном српском властелом у боју код Добоја заробио, па око 130 српских племића на лицу места погубио, а самог Твртка ИИ. повео собом као заробљеника. Из страха за своје војводско достојанство, славољубив и на тај начин за српство негативан, Хрвоје је издао и Твртка ИИ. и побегао Сигисмунду са својим виђенијим присталицама. То је освестило српски народ у Босни, који је поново изабрао Остоју Котромановића за краља. Видећи свој фијаско, Хрвоје је у емиграцији на угарском двору примио римокатоличку веру. Овај прелаз из православља у католицизам, који нема ничега заједничког са Хрватима и Хрватском, употребили су скорашњи хрватски „повјесничари“ као откриће, да је Хрвоје био ништа мање него Хрват. Да то буде вероватније, додаше му онај додатак „Хрватинић“. Мађари, који су према свему овоме имали више разлога да присвоје Хрвоју него Хрвати, нити

48

су га после прелаза на католицизам сматрали Мађарем, нити су на основи те чињенице својатали Босну. Хрвати, међутим, ево само зато, што је велики војвода српски Хрвоје Вукчић постао кум њиховог мађарског господара сматрају, да им припада он и његова домовина Босна. Заиста, један између многих изопачених појмова о историјском моралу!

Хрватски „повјесничари“, додуше, демантују сами себе једва после неколико дана (22. В. 1939.) и осветљавају личност Хрвоја Вукчића другим светлом, али то, разуме се, за нарочиту прилику и са хрватског становишта. Ту им не успева прикрити његову потпуну приврженост српству – у моменту када му се учинила Сигисмундова заштита непотребном, он улучује прилику да се поново дочепа слободе. Ту слободу искоришћује у себичне сврхе, додуше, јер га видимо да помаже Турке у борби противу свога дојучерашњег заштитника Сигисмунда, само да би опет, макар негативно, играо неку улогу. Хрватска историја као да се наједаред жали на Хрвоја и каже: „Кад су Турци године 1415. уз Хрвојину помоћ потукли Сигисмунда код Добоја, престао је утицај угарско-хрватских краљева на Босну."

Како, међутим, може бити „хрватској повијести“ жао што су угарско-хрватски краљеви, а тиме и Хрвати изгубили утицај на Босну баш због Хрвоја Вукчића, кад је он још малопре био Хрват! Да би необавештенима натурили, како су баш они, а не Срби, стајали на бранику хришћанства и како су тобожњим жртвама уградили Херцег-Босну у своје умишљено „повијесно право“, искористили су хрватски историчари новијег доба случај последњег српско-босанског краља Стевана Томашевића, који се за одбрану од Турака обратио папи молбом за помоћ, пришивши њему и његовом погубљењу код зидина херцеговачког града Благаја хрватски значај, а сву ону у Азију одведену рају и доцније јаничаре као припаднике хрватског народа.

Познато нам је, да су невино одвођена српска деца потурчавана и васпитавана у мржњи према свему ономе што је српско исто онако, као што у овом моменту раде Хрвати са српском децом, коју су отели од својих родитеља и сместили их по самостанима, одакле ће изаћи као хрватски јаничари. Оно су били јаничари Турци, о којима народно предање говори најгоре; на њих је искаљена народна клетва. Сад нам Хрвати долазе са новом теоријом: да су турски јаничари, уствари, били Хрвати. Сасвим, дакле, у духу усташких начела. Кад би то била истина, што није случај, ми би најприправније скинули набачену клетву. Међутим, ствар са јаничарима стоји онако, како је забележено у српској историји и народним предањима, а ова нова хрватска теорија има

49

троструку тенденцију и то: да се босански муслимани ојачају у фиктивном уверењу о хрватском пореклу, да се Хрвати католичанству представе као вечити борци противу свега што је српско и православно, и најзад, да се јаничарски зулуми приброје усташком вандализму XX. века и тако употпуни слика, која представља стварни духовни однос Хрвата према Србима.

50

ХРВАТСКИ ЈАНИЧАРИ

Пошто смо се упознали са новом хрватском теоријом о босанским јаничарима, којој ни сами трезвенији Хрвати не верују, морам најзад у име историјске истине рећи и оно шо су толике генерације писмених Срба избегавале казати, само да би очувале српско-хрватско братство, које је Хрватима служило као тобожња глазура, а Старчевићева наука стварност. Иако тешка срца, српство констатује, да јаничарење српскога живља није престало пропашћу турског господства у крајевима под Аустроугарском. Напротив, оно је и после турског слома настављено, само су се носиоци ове средњовековне типике одједном нашли уместо у Цариграду, усред Загреба, а њихови наручиоци и заштитници – у Риму. Јер није узалуд онај руски писац Никола Дорунов написао: „Милиони Срба поставши римокатолици, претворише се у Хрвате" („Државе и народи“ стр. 105), нити је руски генерал Гурко у „Варшавском дневнику“ за месец октобар 1890. написао о својој посети Загребу и ово : „Дошао сам у столицу покатоличенога српства“. („Државе и народи“ стр. 105). Таквим благословом Рима, а против своје воље, покатоличено српство, васпитано путем загребачких језуитских центара, подстрекавано смишљеним планом даљњих насртаја на српство и православље, далеко је превазишло вандализам турских јаничара из средњега века како по избору злочиначких средстава, тако и по броју жртава. То су, дакле, хрватски јаничари, чија недела неће никада избледети из српског народног сећања. Похрваћени Хрвати највише су зла нанели српском народу. Јер, она основна скупина Хрвата иранског или готског порекла, која је сачињавала загребачку околину, постала је, како сам на једном месту рекао, оштрица уграђена пре толиких столећа у врху римокатоличког бодежа, намењеног за систематско продирање на штету православља, али, сем што су католичком Риму можда и несвесно послужили као мост и оруђе, не би се могли убројити у опасније такмаце српству и православљу. Многобројна искушења донели су српском народу баш отпадници јаничари, који су, да би се што више додворили католицизму, столећима вршили злочине према онима, који су и даље остали уз своју веру и светосавску традицију.

Ток историјских збивања и утицај Ватикана у аустроугарским дворовима хтео је, да број Хрвата-јаничара вековима, неколико пута премаши број матичног хрватског народа. Ови хрватски јаничари највећим делом и носе одговорност за вандализам, како онај духовни у прошлости, тако и духовно-физички у догађајима 1941. године и даље. Као што на једном месту споменух, ови су

51

Хрвати-јаничари успоредо са својим однарођивањем односили српско историјско благо и својим приласком католицизму уврштавали га у хрватско „историјско право“. Најновије јаничарење врше Хрвати успоредо са изграђивањем „Независне државе Хрватске“ по истим рецептима, по каквима су то радили Турци у средњем веку. Ми смо то знали и пре, а жене избеглице из околине Санског Моста, које су најпре биле подвргнуте страховитим тортурама по многим хрватским логорима, да би најзад биле почетком месеца марта 1943. године пребачене из Земуна у Београд, скрхане ониме што су преживеле испричале су, да су усташи искористили акцију чишћења по Босни, у којој су покупили жене са њиховом децом у стрпали у концентрационе логоре. У току премештања из логора у логор, одузимали су им децу и смештали их у католичке самостане. Најзад су у земунском логору издвојили здраве девојке и жене, које су некуда одвели, а болесне и за рад неспособне жене пребацили у Београд.

Ако се убудуће роди још који поштени Хрват, као што су међу осталима били сењски бискуп Мартин Брајковић, Матија Катанчић, Иван Антуновић и њима слични, они ће на овај начин постале Хрвате сврстати у ред Срба католика исто онако, као што је бискуп Брајковић у попису становништва 1700. године класифицирао хрватско становништво а) Србе православне, б) Србе католике и в) Хрвате. Године 1877., када је прављена статистика Краљевине Угарске, историчар Швикер се осврће на Брајковића те и сам означује Шокце и Буњевце као Србе католике. Треба нарочито истаћи, јер то добар део далматинских Хрвата и данас заслужују, да их је бискуп Брајковић сматрао Србима католицима.

52

У ЈЕДНОЈ РУЦИ КРСТ, А У ДРУГОЈ МАЧРезултати анексије Босне и Херцеговине

(1878. године)

Турци су много више поштовали православље од Хрвата. То у осталом и сами Хрвати не крију, јер се у свима написима жали, како су Турци омогућивали православљу нормални живот. За то исто време, Хрвати су од бечког двора непрестано тражлли уништење православља у осталим српским земљама под Аустроугарском, па је дакле једино босанско православље за то време било поштеђено верских прогона све до њене анексије (1878.). Скоро исто као Босна, била је заштићена Војничка Крајина, која је апсолутном својом већином била српска, како ћемо то видети из представке патријарха Рајачића хрватском сабору. Она је чинила дубоки појас између Хрватске и Босне читавом босанском периферијом од Приморја, па до источног Срема, а стајала је непосредно под дворском управом, мада су се кроз векове понављали хрватски захтеви да им се крајина потчини, како би се поњој могли језуити размилети и наставити оно, што је Марија Терезија започела.

Хрватима је најзад помоћу Мађара и мађарског сабора 1875. године успело, да им бечки двор декретује Војничку Крајину и да је потчини хрватским бановима. Тако су после скоро 200 година непрестаног уцењивања у погодним моментима, Хрвати најзад остварили свој сан и добили ново „поље рада“ за свој језуитски клер, који се одмах бацио на посао. Међутим, и поред приличног успеха, постигнутог влашћу и силом, хрватски језуити нису успели да затру српство и православље у овим крајевима, а оно што су са верског гледишта и успели, нису успели са етничког, јер је тај народ и даље по својем обележју и народним обичајима српски. У њему се и данас певају песме о Марку Краљевићу, Милошу Обилићу и Старини Новаку. Загребачки „круговал" (радио), приморан је и поред толике мржње према свему што је српско, да у својим емисијама после свих оних усташких покоља даје српску народну музику и песму, не због православних Срба у „Независној држави Хрватској“ који су истребљени, већ због Срба католика, којима су из Загреба низом деценија натуравали своје име и ако су се они одувек сматрали Шокцима и припадницима српске етничке групе.

За време док је Војничка Крајина стењала под католичким притиском, босанско се православље дигло на устанак (1875.) уверено, да ће остварити своје националне тежње у припојењу Србији и Црној Гори. Многи савременици слажу се у мишљењу, да

53

се босански Срби не би дигли на устанак кад би знали унапред, какав ће наступити преокрет мимо њихове воље и да ће уместо отклањања једне опасности, упасти у много већу. Херцеговачка буна, која се пренела и на Босну, наслања се идеолошки и материјално на Србију и Црну Гору, које су 1876 године објавиле Турцима рат, који се убрзо завршио примирјем. Али, кад је следеће године Русија заратила са Турском, Србија и Црна Гора су објавиле Турској и други рат. За све то време Хрвати су мирно посматрали са друге стране ове покрете као да их се ништа нису тицали, јер се у ствари и није радило нити о њиховом народу, нити њиховој територији. Шта више, као што ћемо то доцније видети из прогласа босанско-херцеговачких бегова од 24. августа 1894., хрватско се име у Босни и Херцеговини није нити спомнњало, а камоли да се ко од босанско-херцеговачких муслимана могао осећати Хрватом. Кад је, међутим, актом берлинског конгреса (1878.) босанско-херцеговачки устанак добио нежељени правац, а Херцег-Босна привремено поверене Аустроугарској да је „просвијети и уреди док се не ријеши босанско питање“, пред Хрватима се појавила нова српска лешина, на коју ће пасти јато језуитских гавранова.

Оно што се у погледу босанске припадности Хрватима већ према изјави Ивана Талера у Хрватском сабору (1. јуна 1861.) чинило немогућим, јер је овај у дискусији (на службеном, немачком језику) о Босни рекао – „Питање источно, господо, неће ни угарски ни наш сабор ријешити. То је европско питање и ако ће нашој браћи на југоистоку бити од воље коме да се придруже, ко зна, хоће ли они више симпатија за нас или за Србију имати." (страна 325 стеногр. зап.) – то је сада Хрватима постало докучиво. А да босанском српству православне и муслиманске вероисповести не би могло бити „од воље коме да се придруже“, Мађари су уз помоћ Хрвата окупирали Босну и да би је што боље „просвјетили“, затворили су скоро све српске школе и манастире, па уместо њих, начичкали су Босну и Херцеговину језуитским самостанима и „сјемеништима“, у којим је отпочело покатоличавање српског и муслиманског народа. Већ 1894. године, дакле после 19 година од анексије, неки језуитчић први пут почиње називати босанске муслимане назвом „Хрвати-муслимани“ у једном допису „Обзору“ из Травника. На ово реагирају најугледнији босанско-херцеговачки муслимани, упутивши протесни исправак „Обзору“ у којем кажу, да се они никад нису осећали Хрватима, па да је такав назив за њих исто што и клевета. „Обзор" доследан самом себи, није хтео објавити њихову Исправку, па су травнички аге и бегови замолили загребачког „Србобрана“ да то учини, што је овај и објавио, у своме 72. броју за 1894. годину.

54

Црна мантија није међутим мировала, већ је тврдокорно наставила смишљеним путем. Неко време после објављеног исправка у „Србобрану“, јавио се травнички језуита загребачком „Обзору“ поново са интригом, да су тобоже Срби наговорили аге и бегове да ону исправку пошаљу. Као одговор на овај нови насртај, освануле су једног летњег дана 1894. године по Травнику и многим босанским местима велике плакате са натписом „Нашим дин-душманима“ у којима се у бираном садржају између осталога каже:

Ми се не би освртали на ове лажљиве дописе, јер нам је свеједно шта арсузи о нама мисле и како пишу, али сматрамо својом дужношћу поново чисто и бистро изјавити, да је она потекла од нас самих и без икаквог наговарања од које-му-драго стране“.„Ми мислимо да нема ни једног муслимана у целој Херцег Босни а ни изван ње, који ће језуитску увреду сматрати као нешто мало, већ као огромно, што нећемо ни кроз вјекове заборавити. А што дописник о нама муслиманима суди, не чуди нас ни мало, јер се ми од језуите бољему не надамо. Нијесмо ми „маздуми“ каквим нас хоће свијету представити тобожњи жутокљунац и „Обзоров“ дописник, а уистину некакав жутокљун ђак, који је сркао памет у овдашњој језуитскхој гимназији. Знамо ми добро предвиђети последице тога чина, те се не дамо ни на што наговорити“.

Ми до у најновије доба нијесмо знали ни за какве Хрвате, а од неког вакта почеше се некаква безбели научена дјеца звати Хрватима. Па да је то, ни по јада, него хоће ево да и нас старе назову тим нама непознатим именом.

Ми их зато молимо, нека нас пусте на миру и прођу се лажи и клеветања, јер ћемо иначе окренути дебљи крај. А сада завршавамо ријечима пређашње изјаве, да не само што нећемо имати са Хрватима и тамо њиховим језуитима никакве заједнице, него сматрамо сваког онога муслимана, који се ухвати у њихово коло, издајицом свога рода, вјере и племена".

Плакат је датиран у Травнику 24. августа 1894. године и носи ове потписе босанско-херцеговачке властеле:

Адем бег Хафизалић, Ислам еф. Кајмаковић, Шемси бег Глухбеговнћ, Ахмед бег Куленовић, Бећир бег Сулејманпашић, Вели бег Хасанпашић, Алишефки еф. Јунусефендић, Дервиш бег Хаџипалић, Ахмед бег

55

Глухбеговић, Мехмед бег Бихчевић, Абдулкадир Хаџисулејмановић, Омер бег Хадиалић, Шукир еф. Арнаутовић, Абдула еф. Бећирагић, Сулејман еф. Кајмаковић, Омер еф. Арнаутовић, Махмуд еф. Арнаутовић, Мехмед бег Крехић.

Овака одлучност босанско-херцеговачких муслимана није могла збунити језуитску препреденост, јер је она и даље налазила начине да што боље искриви прави смисао одлуке берлинског конгреса и да добијено време што боље искористи у католичке сврхе. Тако су хрватски језуити преплавили Херцег-Босну и, уз обилату помоћ мађарских окупационих власти, уместо крстом, оружјем вршили „узвишену католичку мисију“. Налазећи се између мађарских окупационих власти и хрватских језуита, српско-муслимански живаљ у Босни и Херцеговини нашао се између две ватре, пред најтежим духовним и физичким искушењима. Културно просветни задатак аустроугарске окупације избледео је, а из њега се указала тешка стварност мађарско-хрватске експлоатације и душевне хегемоније. Као резултат „просвјетне мисије“, коју је берлински конгрес декретовао Аустроугарској, а ова Мађарима и Хрватима, долази после 29 година до познатог босанско-херцеговачког вапаја у форми меморандума, упућеног 1907. године међународној конференцији мира у Хагу, где се детаљишу мађарско-хрватске тежње да се помоћу власти Босна и Херцеговина што је могуће пре католизирају. Тај меморандум, у делу који се односи на верско-просветни притисик Хрвато-Мађара – у свом делу од 12. до 17. тачке гласи:

Тач. 12.

Како је европска мандаторка у Босни и Херцеговини извршила просвјетну мисију, види се најбоље из ових факата: Одмах после извршене окупације, земаљска је влада затворила све основне школе, које су постојале још за време турске управе. Срби православне вјероисповијести прије окупације су имали 94 основне школе и неколико мушких и женских средњих школа. Окупациона управа првих дана затворила је 54 основне и средње школе. Тако је влада поступила и према муслиманима.

Умјесто народних школа, окупациона је влада отворила 339 комуналних основних школа, као и више средњих школа. Све ове школе подигнуте су и издржавају се о земаљском трошку, иако је дух њене наставе и васпитање чисто политичко-пропагандистички. Дакле, босанско-херцеговачки

56

Срби источно православне и муслиманске вјероисповјести, који сачињавају 85% цјеокупног становништва, принуђени су да издржавају школе које отворено дјелују на националној и конфесионалној пропасти – својој. Напротив, окупационе власти свим могућим средствима помажу отварање и уздржавање особито католичких манастирских средњих школа, у којима предају наставу језуити и милосрдне сестре, којима је окупација у посједнуте земље широм врата отворила.

Тач. 13.

Окупациона влада етабилирала је католичку вјерску пропаганду (Пропаганда фиде ин пантес инфиделиум) и њој је на челу поставила чувеног језуитског бискупа Штадлера, који носи јавну титулу „Папски комесар за вјерску пропаганду“. Довукла је у земљу читаве легије језуита, који су из других напреднијих земаља истјерани као најопаснији елементи раздора и омразе међу народима једне државе. Њима је влада поклонила големе комплексе земљишта, које је увијек било саставни дио опште народне имовине и о трошку земље им подигла богате манастире и великолијепне цркве и школе.

Не прође дан да ове фанатичке прозелитске пропагандисте било обманом или силом не отму или украду кога православног или мухамеданског младића, дјевојку, какво сирото дијете или удовицу, које послије затварају у своје просторије и, ту их најварварскијим средствима обраћају у католицизам. Црни средњи вдјек инквизиције, могао би у том погледу позавиђати данашњем добу у Босни и Херцеговини.

Тач. 14.

Као што је окупациона влада ревносна у давању одобрења и сваке помоћи у новцу и земљишту кад је у питању подизање какве католичке цркве или манастира, тако је безобзирна и неумољива када има да ријеши какву молбу за подизање сличне православне или муслиманске богомоље. Општинама са хиљадама муслиманских и православних душа, влада годинама ускраћује одобрење за подизање богомоље, док католичке цркве подиже и онђе, гђе је у мјесту само један жандарм или чиновник католик, као што о томе има доста примјера. Знајући шта у Босни и Херцеговини за одржање народности значи црквена аутономија, коју су православни у

57

пуној мјери уживали за вријеме турске управе, окупационе су власти своју политику на то управили, да ову аутономију униште и да њихову цркву подложе својим вјерним креатурама и слијепим политичким оруђима. Исто то ради и према муслиманима.

58

Тач. 15.

Окупационе су власти објавиле рат истребљења и самом имену српском у Босни и Херцеговини, па су умјесто народног имена прогласиле провинцијално име Босанац и Босански, или „земаљски језик" и ако се народ од памтивијека називао и поносио својим националним српским именом, што му за вријеме турске управе никад нико није ускраћивао.

Ну окупационе се власти не огриничавају само на гоњење српског имена, већ сатиру вандалски и све друго што подсјећа на српство. Познато је да су Босна и Херцеговина средиште српства не само географски, већ и у етнографском погледу, те се није чудити што је код нас српска традиција и српска национална свијест јака као у другој српској провинцији – Србији. Овђе ваља констатовати, да је херцеговачки дијалект на достојанство српско-хрватског књижевног језика. Отуда је јасно, да се у Босни и Херцеговини његује и чува национална поезија српства, а особито њен епски дио као и српске народне приповијетке. У Босни и Херцеговини употребљавају се – више него игђе – гусле, т. ј. музички инструменат за рецитовање јуначких српских пјесама. Нема Босанца и Херцеговца, који не би знао и пјевао извјестан број оних јуначких пјесама, а по неки на стотине њих. Из тих пјесама знају и своју историју, тако да у погледу националног сазнања нема народа на свијету, који је политички свјеснији него што је српски. Срби се од незапамћених времена служе својим писмом, које је у другој половици ИX. вијека пронашао Свети Ћирил и брат му Методије, архиманарити за Солунску Србију. Чак и они босански Срби, који су доцније прешли у ислам, до окупације су се увијек служили ћирилским писмом, док окупациона власт није наметнула латиницу, а народни инструменат гусле конфисковала.

Аустроугарска је одмах с почетка забранила и прослављање патрона националне просвјете Светог Саве, по коме је једна наша покрајина Херцеговина још у средњем вијеку добила име „Војводство (херцегство) Светитеља Саве“. А кад је виђела да у томе не може успјети, она се у посљедње вријеме ограничила на то, да преко својих агената и католичке младежи, фанатизоване у владиним школама ове прославе омета, на варварски начин напада најинтимније

59

осјећаје и један народ вријеђа. С тим смјером забранила је и држање јавних процесија у уобичајеном црквеном обреду.

Тач. 16.

И поред најисправнијих путних листова, особито оних лица која.допутују из сусједних српских вемаља, овима се чине нечувене тешкоће при путовању, окружујући их цијелим јатом жбира и шпијуна. Докле окупационе власти у том погледу тјерају, види се најбоље по томе, што су оне зимус имале дрскости, да чак и престолонаследнику Краљевине Србије, који је инконгнито путовао, забране преноћити у Сарајеву, већ је овоме против изричне воље спремљен нарочити воз, који је на брзу руку уклоњен из земље. Том је приликом владин комесар наредио свим сарајевским хотелијерима, да не смеју примити на преноћиште високог путника.

Тач 17.

Младићима који због кињења и због злоупотребљавања окупаторских школских власти полазе школу у сусједним српским земљама, при повратку у домовину окупационе власти не дају у земљи никакве службе, ни јавне ни приватне. Обилате своје стипендије за више школовање на страни даје влада само оним својим креатурама, већином синовима својих чиновника, који су већ у школи показали непријатељство и мржњу према православнима и муслиманима и у слијепој послушности према властима.“

Тако, дакле, гласи онај део босанско-херцеговачког меморандума односећи се на верско-просветни притисак хрватских експонената и непосредних изасланика у језуитском и чиновничком кадру, који су имали да изврше вековни сан о покатоличењу ове преостале српске провинције у доцнијем склопу Аустроугарске. Разуме се, да су после 32 године „културне мисије“ у Херцег-Босни Хрвати једва дочекали, да путем статистике могу објавити резултате својих насиља у Босни и Херцеговини. Године 1910. извршен је попис босанско-херцеговачког становништва. На велику радост целе Хрватске са њеним бискупом Штадлером у Сарајеву, ова статистика јавља, да је у Херцег-Босни пронашла 385.009 Хрвата. Мада је овај број новопеченик, Хрвати заједно са мађарским, чешким и пољским радницима (запосленим на експлоатацији босанских шума и у огромном владајућем чиновничком апарату), у односу према целокупном становништву Босне и Херцеговине, представљали су једва 19% босаско-херцеговачког становништва.

60

Хрватски језуитизам и службена Хрватска су толико ликовали, да је ова намештена статистика доживела неколико издања.

Ни после 16 година од онога прогласа босанско-херцеговачке муслиманске властеле (у коме кажу не само што неће ничега имати заједничког са Хрватима, него чак тврде да до пред крај деветнаестог века нису ни знали за име Хрвата) хрватски језуитизам није смео босанско-херцеговачке муслимане назвати Хрватима, већ „великодушно“, у државној хрватској статистици констатује: „Због тога, што имаде муслимана који се изјављују и признају Хрватима, док их опет има који се признају Србима, мислим да ће бити најзгодније ако се муслимане пусти из комбинације, јер им приближно није могуће утврдити колико се њих признаје Хрватима а колико Србима.“ („Народна статистика“ 1910. стр. 21). Ипак хрватска статистика и поред свих језуитских мука кроз више од 30 година, а нарочито настојања хрватских пописивача да број Срба сведу на нулу, морали су макар и нетачно (разуме се у своју корист) објавити, да у Босни и Херцеговини има 825.418 Срба, према 385.009 Хрвата и католика свих нароаности.

Како муслимани као што видесмо у моменту пописа 1910. године још нису били подлегли утицају хрватске пропаганде и разних мера за принудно покатоличавање, па према томе и незрели за хрватску ствар, остављени су још за кратко време босанским језуитима, било да их приведу католичанству, било да у њиховој већини васпитају беспримерне џелате, који ће својој браћи босанско-херцеговачким Србима приредити крваву 1941. годину. Српска равнодушност, која је равна ноционалном злочинству, помогла је минулих двадесет и неколико година Хрватима и њиховом католичком клеру, да стари хрватски „народни програм“ буде остварен, пошто је хрватском јазуитском црву и његовој отровној политици остављено, да по својој вољи хараче по српском етнографском простору, за којега познати франковачки „Обзор“ пре неколико година мимо своје воље рече: „Тако је православно житељство у то вријеме представљало 90% цјелокупног становништва.", циљајући овде на јужнодалматинско, босанско-херцеговачко, личко и сремско-славонско становништво, за чију је домовину Мато Мразовић на 77. седници хрватског сабора од 6. септембра 1861. године рекао: „Срби су земље у којима живе крвљу откупили. Они нису дошли да у миру и покоју само обрађено поље посједују и приређени вишак у дућане спремају и даље са њиме тргују, него су они своју земљу из турских руку својом мишицом отели и пошто сачињавају већину народа, земља је њихова."

61

Да, био је то српски народ, који је своју земуву од Турака ослободио, а не отео како то Мразовић нехотице или тенденциозно рече, а сачињавао је у својим земљама према „Обзоровом“ признању народну већину од 90 %. Али још више од тога, био је то онај исти народ, за кога Иван Кукуљевић 6. јуна 1848. године у хрватском сабору јавно рече: „Овај нам је народ српски у најтежим временима, кад смо стењали под аристокрацијом, латинизмом и германизмом, нашу чисту народност сачувао.“

Да, био је то онај исти српски народ, којем Хрвати могу захвалити да у њиховим школама и јавном животу и данас не слушају латински језик, као што су то имали прилике да чују све до 1843. године, када им је први пут дозвољено да у школу уведу хрватски као наставни предмет. Био је то онај исти народ, од кога су Хрвати позајмили свој данашњи језик, а међу земљама тога народа била је она иста Херцег-Босна, за коју је аустроугарски министар Венамијан Калај написао: „Али је изван сваке сумње, да је Босна упркос своме колебању између суседних сила, поред своје поцепаности, показала ипак у своме развитку извесно јединство и такав оправдан правац који ју је раздвајао од праве Србије, па је то најпосле осујетило уједињење та два иначе савршено хомогена народа."

Што се Босна због „политичке поцепаности" није ујединила са правом Србијом, то је резултат аустроугарске политике: „Поцепај па владај!" .У том правцу Венамијан Калај са аустроугарског гледишта има право. Још више има право овај аустроугарски министар кад каже да су то: „два иначе савршено хомогена народа“. Нема, међутим, право кад сматра да је политичка поцепаност у потпуном смислу речи слаба народна страна, јер таква поцепаност може бити само код слободоумних народа, међу којима је српски одувек стајао у прве редове. И зато, имамо ми право кад верујемо да не може бити мира у овом делу Европе све дотле, док год све српске земље, а међу њима првенствено Херцег-Босна не буду у потпуном српском народном јединству.

Лешеви

Из жила ваших крв је истекла…Ваше се тело стеже и грби;Сатанска рука бола вас и секла,Зато јер сте били Славени – Срби…

Лешеви српски, мученички, свети:У вашем телу живота нема више,Поколења али у вас ће се клети,

62

Јер крв ваша нову историју пише!

Псуњски

ДОБА ОТИМАЊА КАО ПРЕТЕЧА ХРВАТСКЕ ИСТОРИЈСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Нису више само живи споменици српске прошлости плен „сувремене хрватске повијести“. Похлепа за оним што је у оквиру бивше Аустроугарске монархије било српско, не поштеђује ни суре зидине, сведоке српске снаге и културе, коју хрватски црв уз помоћ католичког Рима столећима нагриза. Тако хрватска „повијест“ у делу штампаном 1939. године доноси слику града Ружице изнад Славонске Ораховице и означава га као средиште, које је одиграло важну улогу средњег века у борби хрватских великаша са угарским краљевима. Чудни људи, а чудни им обичаји. Час тврде једно, а час друго. Све се, међутим, своди на једно: фалсификовати и отети, па на томе зидати хрватско „историјско право“. Зар угарски краљеви нису били истовремено и хрватски? А којем угарском краљу од 1102. године па до 1918. није натакнута Звонимирова круна?! У каквом би онда односу стајала тврдња да је град Ружица послужио хрватским великашима за ратовање противу угарских, а тиме и сопствених краљева, кад се не зна за такова ратовања, још мање за неке хрватске базе, а најмање да би то баш био град Ружица, којега су разорили Турци приликом уласка у Славонију.

Оваквих својатања нису поштеђене ни „Роковачке зидине“, које и данас јужно од Винковаца, на обали Босута, пркосе времену. А таквих има много. Савремени повјесничар кад говори о Ружици, изгледа да хотимично смеће са ума, да се у непосредној близини, само сакривен дубље у шуму, налази стари српски манастир Ораховица (у старије доба зван Ремета), саграђен негде у XИИ. веку. Располаже се са доста писмених података о томе, коме је припадао град Ружица, Роковачке зидине, као и сви остали слични споменици растурени широм српских земаља под Аустроугарском, али нећемо замарати тиме, него би имали запитати савремене хрватске „повијесничаре“: Чиме се објашњава, да се анализом везног материјала утврђује потпуна временска повезаност у грађењу како Ружице, тако и манастира Ораховице. Шта има да примете на многе сличне српске грађевине из тога доба и живе ли можда „сувремени“ у уверењу да Срба пре доласка Турака, и поред толиких њихових културних и црквених средишта, у Славонији било није. Ако живе у таквом

63

уверењу, било би добро да прочитају „Спомен-књигу Матији Рељковићу“, коју су почетком овога века издала хрватска друштва и нарочито је посветила Славонији и западном Срему, где је Рељковић (Релковицх) рођен, где је живео и где је умро. У тој еминентно хрватској књизи на страни 7 и 8 наћи ће да су Роковачке зидине још пре доласка Турака биле ништа мање, већ српски православни манастир, о коме се дословце каже: „Манастир тај саграђен је послије римске владавине, а пропао је када су Турци ову земљу освојили. Судећи по сликаријама, била је црква хришћанска и то испрва грко-источнога, а касније римокатоличког обреда". Овде се, како видесмо, непосредно признаје да је овај српскоправославни манастир, као и многи други, силом покатоличен. Како је то покатоличавање вршено, и преко кога, то нам је непосредно познато из хрватске „повијести“. Како се српски народ бранио од тога покатоличења, колико је успео и колико је пута „пролонгирао“ одржавање своје верске и политичке самосталности, видећемо из поглавља, где се говори о многобројним закључцима хрватског сабора кроз стотине година, којима су српство стављали изван закона и од бечког двора тражили монопол за образовање хрватске римокатоличке егзекутиве, која ће квавим терором српство привести католичанству, или га истребити.

Кад су по наруџби притајеног усташтва нови хрватски историчари почели да надувавају хрватску „повијест“ нашли су се пред несташицом материјала. Та их је оскудица навела на злочин да посегну у српску историјску прошлост, јер им се она ради многих околности и њихове безобзирности налазила на домаку. Ни један народ без прошлости није лакше дошао до историјске грађе као што је то случај са Хрватима. Из тих разлога, ни једна светлија тачка српске историјске многострукости под Аустроугарском није остала поштеђена хрватске отимачине. Тако се у лекцији хрватске „повијести“ објављене 3. ВИ. 1939. говори о битци за Сисак 1593. као искључивом хрватском ратном успеху. Ако се, међутим, прочита стенографски записник хрватског сабора за годину 1861., наићи ће се на страни 807 на говор хрватског посланика Лончаревића, у коме овај пред сабором велича заслуге Срба за одржање хрватске сигурности од Турака и тврди, да је заслугом Срба тврђава у Сиску обрањена.

Говорећи о ратовима које је Фердинанд ИИ. водио противу шведског краља Густава Адолфа, хрватска „повијест“ од 12. ВИ. 1939. однекуда проналази, да су се 10.000 Хрвата под вођством генерала Изоланија у битци код Нирнберга тако јуначки понели, да су баш они допринели Фердинандовој победи. На исти начин,

64

да су се Хрвати јуначки борили у битци код Луцена (18. XИ. 1632.), у којој је шведски краљ погинуо. Да су „сувремени“ хрватски историчари случајно завирили у стенографске белешке хрватског сабора из 1861. године, одрекли би се можда ових „сјајних“ хрватских подвига на хартији, јер би на страни 808 нашли да их је посланик Лончаревић већ пре 80 година унапред демантовао рекавши, да су се у тим ратовима борили Срби, а ме Хрвати. Ево шта је Лончаревић рекао: „Прије него што су се они Срби са Чарнојевићем населили у доње крајеве Угарске, ратовали су Срби вараждинског и карловачког генералата код Десаве под Валенштајном 1626. код Риенфелда и Волфенбитла под Пиколоминијем, затим код Бргесара 1632. под Изоланијем, где су шведског генерала Ванера и Берхарта Вајмарског 1636. године живе похватали и најзад шведског генерала Хорна заробили. Ова су и многа друга јуначка дјела у привилегијама са златним словима од цезара и краљева Угарских Рудолфа, Фердинанда ИИ., Марије Терезије, Леополда и Матије посвједочена и чувају се под три кључа, од којих прото северински једног имаде“.

Кад би неко запитао: Какве везе имају ови Фердинандови ратови са српством?, ми би му одговорили: Зато, да би се одбранили од католицизма и хрватизма, Срби су били приморани да за рачун Аустроугарске чине чуда од јунаштва, само да би се истакли изнад Хрвата и тиме стекли већу наклоност бечких дворова за одбрану свога српског обележја од Хрвата. Једна од таквих услуга у крви је и учешће Срба у аустро-француском рату, када је Фрањо ИИ. ради француског „конвента“ о смакнућу Људевита XВИ. подигао војску на Француску. Да се овде не ради о хрватском закулисју, не би се овог случаја дотицао, јер он на први поглед нема ничега заједничког са српским народним збивањем, нити то учешће српски народ може забележити у светлије странице своје историје из разлога традиционалног пријатељства са Француском. Хрватска „повијест“, наиме, („Хрв. Лист“ од 27. ВИ. 1939.) о овоме рату пише овако: „И Хрвати су слали огромне чете. Сама крајина дала је 100.000 војника. У току 1794. и 1795. године прољевала се хрватска крв у Француској, Белгији и Њемачкој.“ Ово хрватска „повијест“ контира у свој рачун са нарочитом тенденцијом, како би своју прошлост окитила туђим херојством, а с друге стране како би оних 100.000 Срба из Крајине означили као Хрвате само зато, да се толика српска војничка снага у тобожњем „хрватском простору" не би нашла нигде записана. Рекох, ово аустро-француско ратовање не би могли убележити у светлије странице српске историје, али оно ипак има извесног значаја за српско самоодржање у Аустроугарској, које су Хрвати непрестано угрожавали. Па ипак, кад је то чињеница која се више не да

65

изменити, ми се не одричемо те стварности али утврђујемо, да је хрватска тврдња о тобожњих 100.000 Хрвата у овоме рату лаж, пошто Војничку Крајину нису сачињавали аутохтони Хрвати, него већим делом Срби православни и мањим делом они Срби католици, које сењски бискуп Брајковић дели од Хрвата. Да ли су то били Хрвати или Срби, пустићемо да нам о томе нешто кажу аустријски ратни извештаји тога времена. Извештај од 29. маја 1793. године гласи :

Из главне тиролске вароши Инсбрука (Иннсбруцк) 29. маја пишу: да је ово јутро једна компанија бурмског „фрајкора" онамо стигла и упутила се преко Брајзкауа (Бреискау) даље. Ови су људи сви на турској граници мобилисани и зову се Србијанци."

Један други извештај од 9. августа 1793. из Беча јавља међу осталим о проласку српског одреда кроз Беч:

Прошле недеље прошао је један одред коњице и пешака такозваног аустријско-бечког фрајкора. Сви су били по избору момци Граничари, највише Срби из Славоније и по који Мађар. Они су сви на турски начин обучени, а егзерцирају на српском језику, јер су скоро сами Срби. После пролаза уручен је од стране сремско-карловачког архиепископа и митрополита наткапетану Аксентију Миловићу крст са црвеном пантљиком за заслуге, а и зато да би у иностранству имао све почасти, које му спадају."

Ратни извештај од 17. августа 1793. године, међутим, најбоље сведочи, ко су били они борци из Војничке Крајине – Хрвати или Срби. Овај извештај гласи:

Дана 17. августа било је поверено оберстеру Михаиловићу са једном дивизијом Срба из фрајкора Михаиловића и Одоленија, да ударе на непријатељске заклоне и ван шуме око Егенада. Српска је дивизија послана напред. Капетан Александар Петровић и оберлајтнант Коста Јовановић водили су десно, а унтерлајтнант Фабаровић лево крило. Следећег дана пре зоре, сви су стајали приправни пред шумам. Официри су са крилима управљали тако мудро и хитро, да их непријатељ ни на 20 корака није могао да примети. А кад их је приметио, повукао се панично у своје закопе. Срби су их у стопу следовали и тако их мужевно прегазили, да су се у други ред шанаца морали повући, где су имали батерију. Срби се осоколнше и слепо ударише са сабљама и пушкама на непријатеља, који не могавши сили

66

одолети, би присиљен одступити, па се једва могао са топовима повлачити. Ова очевидна храброст и мужевство Срба, тако је фелдмаршалу кнезу Кобургу била угодна, да им је особитим јавним похваљењем своје задовољство показао, тражећи имена виших и нижих официра у циљу поделе одликовања. Јер, цели овај срећни исход рата на оном делу, има се само Србима захвалити."

Ови ратни извештаји (који су штампани у новосадском „Јавору“ Јове Јовановића-Змаја 1875. године), најбољи су одговор хрватским извртањима онога, што је Славонију и Крајину како онда, тако и доцније чинило српском. Да ли ће хрватски „повјесничари“ и после ових аргумената пронаћи, да су починили чуда од јунаштва у овим ратовима, иако се за њих у њима није ни знало? Као што је год случај са оваквим извртањем чињеница, тако најновији историјски фалсификатори из Загреба кроз читаву „сувремену повијест“ избегавају да ма шта кажу о Србима и труде се, да што више запоставе њихову стварност, како би свету приказали, да је све што се на југу Аустроугарске херојског дешавало, резултат искључиво хрватске виталности. Да је то, међутим, историјска обмана, види се и по томе што је Марија Терезија и за време највећих српских прогона ипак морала своје најбоље војсковође пронаћи међу Славонским и Крајишким Србима. Ми се тим Србима немамо разлога хвалити, али када се види тенденција да се заташка или присвоје све српске врлине и њихова историја, морамо нагласити да су Срби само у размаку од 1744. до 1810. године Аустроугарској дали 15 знаменитих фелдмаршала и генерала и то:

1) генерала Михаила барона Микашиновића фон Шлагенфелда (вон Сцхлагенфелд),2) генерала Јефту Љубибратића конте де Требиње (цонте де Требиние),3) генерала Самуила Зделаровића,4) генерала Павла барона Папилу,5) генерала Арсенија барона Сечујца фон Хелденфелда (вон Хелденфелд),6) генерала Павла барона Давидовића,7) генерала Аврама Путника,8) генерала Саву Продановића де Ужичка Каменица,9) фелдмаршала барона Дуку,10) генерала Максима Радичевића,11) фелдмаршала Стевана Михаиловића,12) генерала Ђорђа Дуку,13) фелдмаршала Андрију Стоичевића,

67

14) фелдмаршала барона Радивојевића и15) генерала Јована Бранковића.

Да ли су Хрвати из своје „виталности" могли издвојити ма и јеаног од оваквих људи, сем што су им лешинарском навиком пришивали хрватске фирме ако би који од њих прешао католичанству најмање због Хрвата, већ због тога што је аустроугарски закон о устројству војске често пута условљавао већа војничка достојанства римокатоличком припадношћу. Да су, међутим, Хрвати били у стању да одгоје овакове људе, била би то још већа несрећа за српски народ између Дрине, Драве и Јадранскога мора, пошто би тиме још раније успели код бечког двора, да овај укине српске прнвилегије, те да се хрватском језуитизму пружи дужа временска могућност за лешинарење по српском народном простору у бившој Аустроугарској.

68

ОСНОВЕ ХРВАТСКЕ ПИСМЕНОСТИ И КЊИЖЕВНОСТИ

Међу многим српским погрешкама у прошлости спада и састанак Вука Караџића са хрватским кљижевницима (1850.) у Бечу. Ово пада у доба закулисног „Илиризма“, о чијој ћемо се отровној мисији посебно позабавити. Хрвати су оберучке примили на томе састанку Вуков, књижевни језик за свој. На овом су месту Хрвати добили вековима вођену битку са српством и православљем. Да тога састанка није било, Срби би себи приштедили „задовољство“ да доцније на материњем језику читају и чују историјске и књижевне отимачине. До овога доба, Хрвати су били од Срба православних и Срба католика одвојени као уље од воде, и животарили су у својим уским кајкавским границама оних трију жупанија око Загреба, гушећи се у латинштини, пошто је практично неупотребљиви хрватски језик био нека врста приватне конфесије, услед чега се није налазио ни на листи наставних предмета у средњим школама по хрватској. Да је њихов језик и за време бечког састанка био заиста неупотребљив и књижевно незрео, види се из ове хрватске родољубиве песме од 1831. године, коју је објавио „Дубровник" у своме 23. броју од 1937. године:

Вре и свој језик забит Хорватихоте тер други народ постати;вноги вре народ сам свој замећесрам га јак страњски: „Хорват“ рече.Сам проти јел не штујеи свак слепец сам себе трује.Нек гај растеплен рећи по светукад је већ истом знано детету,да се не позна већ Хорватица,Мислећ рођена да је Немица.Нут все ву страњски се није вре гинеза сву матер ниш се не брине.

Могао бих без страха дозволити да ми се једно уво одсече, ако и један Србин католик или Србин православне вере са свима оним „стручњацима“ за решавање хрватског питања у 1939. години на челу може знати, шта му ова хрватска песма значи.

Ето, то је та изразита линија између воде и уља, која је делила „аутохтоне“ Хрвате од Срба православне и католичке вере. Тек кад је српски књижевни језик ту линију затупио, почиње хрватска харанга на све оно српско историјско благо, које до тада није никада било препорно. Тим моментом започиње и хрватска хајка

69

на многе српске песнике и књижевнике, који су због пријема католицизма означени као Хрвати и као такви у свима хрватским историјским расправама сматрани. Нешто доцније јавља се непремостиви атагонизам и према ћирилици; истој оној ћирилици, која је Хрватима била прво народно писмо и којом је написан први хрватски католички молитвеник. Она је најзад проглашена непријатељским писмом Хрватске!

Зађимо мало у хрватску прошлост да видимо, које је писмо некада било најраспрострањеније у Хрватској, па ћемо се већ на првом кораку сусрести са одговором сплитскога бискупа Сфорце, којим овај 28. јуна 1627. одговара римској конгрегацији, да би било боље црквене књиге штампати ћирилицом него латиницом, пошто је ћирилица општија и у Далмацији се већином употребљава. (Ивић-Ердељановић).

Описујући стварање првог католичког молитвеника на нашем језику и ћирилицом, хрватска „повијест“ и сама тврди, да је босански фрањевац Матија Дивковић (1563. – 1631.) као први хрватски књижевник у Босни овај молитвеник штампао „босанском ћирилицом“. („Хрватски Лист“ од 14. ВИ. 1939.) Да би хтворили што већу смутњу међу појединим српским земљама, Хрвати су, додуше, измислили и у своју званичну науку уврстили неку „босанчицу“, као различито писмо од ћирилице. Ово само зато, да не би морали изговарати реч ћирилице. Шта је та умишљена „босанчица“ пустићемо да нам о томе нешто каже др. Васа Глушац у његовој књизи „Из прошлости Босне и Херцеговине“ (стр. 30).

Правом ученом човјеку, којему је добро позната наша прошлост и наша култура, овакве су тврдње смијешне. Баш што се тиче „босанчице“, споменућу једну анегдоту из мога студентског живота. Дошавши на универзитет, донио сам собом из гимназије (др. Глушац је родом Босанац) и знање о „босанчици“ као посебном писму. Једном у разговору са мојим многоуваженим професором др.-ом Миланом Решетаром споменуо сам му ту „босанчицу“, на шта се он насмијеши, па ме запита: „Какво је то писмо?“ Ја настојах да му одговорим, али ме учени професор претече и разјасни ми, да посебног писма „босанчице“ нема, већ да има стара ћирилица, која је употребљавана на цијелом Балканском полуострву осим Грчке, од Црнога до Јадранског мора. Касније улазећи у науку, било ми је јасно разлагање мога уваженог професора. Завирио сам мало дубље у то питање и открио његову политичку позадину.“

70

Узалуд је од кривца тражити признање. Званична хрватска политика, каква је започета у многим представкама аустроугарским владарима да прошири хрватски територијални и духовни простор на штету Срба, неће никада признати да није била у праву када је посезала за туђим, па тако ни околност да су све светлије странице хрватске „повијести“ резултат гусарења по српској историјској прошлости. Разликујући се у основи од културних народа, који историју посматрају призмом објективности, хрватски „повјесничари“ новога доба избегавају да ма шта кажу што би хрватске масе могло подсетити на њихово прво народно писмо ћирилицу, којој једино могу захвалити за још оно мало своје „културе".

Признајем да не знам како изгледа Звонимирова круна, да ли уопште постоји и, је ли шта на њој записано и каквим словима, па се нешто питам – шта би данашњи Хрвати учинили са том својом толико извиканом круном, када би она попут круне Светога Стјепана била исписана ћирилицом? Мађарима ништа не смета што је њихов чувени краљ крштен у православној вери као Војко, као што Србима не смета што је Немања из посебног рачуна крштен у католичкој вери. Не смета Мађарима што су круна и порфира Св. Стјепана исписани старом српском ћирилицом, нити им смета што се на тзв. кеси Св. Стјепана у Бечу ресе златом исписане речи ћирилицом. („Народни источници“, летопис за 1837. год. стр. 36). Још мање им боде очи ћирилски натпис на гробу Св. Стјепана, само то смета хрватским „повјесничарима“, који, узгред буди речено, све од 1102. па све до 1918. године вршише поданичке дужности баш под тако ћирилицом исписаном круном Св. Стјепана.

Великим људима прошлога века није сметало српско порекло да у Европи буду велики. Зар би Ото фон Бизмарк (Отто вон Бисмарцк) радо говорио да је потомак полапских Срба и да још његова баба није скоро ни речи знала немачки, сем српски, кад то не би тако било. Или је нешто сметало немачком канцелару грофу Копринију (Цоприни) српско порекло, а још мање истицање те истине од стране немачке штампе пред крај прошлог века. („Срби у давнини“ – Загреб 1894., стр. 180). Да ли је ма и за мало умањена вредност највећег немачког научника Лајбница (Леибнитз), што се 1713. године обраћа руском цару Петру Великом као Славен на Славена овим речима: „Наше је порекло исто, оба смо Славени“. (Рачки: „Повијест Славена“ стр. 84). Да ли је председник српске краљевске академије Димитрије Нешић био непознавалац ствари кад је 1893. године пред скупом одличника рекао о Лајбницу ово: „Али, он је уистину чедо онога јуначког српског народа, чија је једна половица пре XИИ. столећа оставила своја прадедовска

71

огњишта и сишла у наше питомије крајеве да ту себи нову отаџбину оснује.“ („Јавор“ број 1 од 1893. год.)

Бизмарку, Копринију, Лајбницу и многима другим, дакле, ништа није сметало да себе сматрају Србима, мада њихов живот и рад није стављен у службу српског народа и српске народне ствари. Ми, додуше, нисмо тражили од Немаца да нам дадну реверс на ова три своја велика човека, али ни они нису на нас дигли грају, кад смо још прошлога века из средине Загреба подвукли порекло ових великих Немаца, што су и они сами радо истицали. Кад смо, међутим, у којој прилици нагласили, да је Петар Прерадовић Србин, или да је Матија Рељковић сам себе и своје претке сматрао Србима, нашли би се усред хрватске галаме пред сликом, која одговара напола голом човеку што брани задњу прњу на себи. Заиста, Прерадовић и Рељковић са осталим великим Србима које хрватска „повијест“ својата, представљају једини прекривач преко хрватске књижевне голотиње. Додуше, за Прерадовића хрватска историја („Хрв. Лист“ од 4. ВИИ. 1939.) признаје да се 1818. године родио у православној граничарској породици у Грабовници, али сматра да се прелазом католичанству за време војничких наука у Бечу претопио у Хрвата.

Као да се у Бечу може постати Хрватом. А бити католик, не значи и бити Хрват. Да ли је и Рељковић био Србин или Хрват, пустићемо га да нам он сам каже. Као што је, наиме, познато, Рељковић је као аустроугарски официр служио у околици свога родног краја око Винковаца. Написао је познати „Сатир“. Пишући „Сатир“, Рељковић је своје претке, па самим тим и себе сматрао Србима, јер је на многим местима о Србима написао: „Наши стари“. Кад је требало објавити рукопис, духовни Загреб је већ тада било захватило језуитско слепило. Зато је, пре него је рукопис дат штампарији,

72

(…)Јер Славонац не да своје дице,да се иду учити А, Б, Ц,него има обичај оваки:кад му рекнеш, одговори сваки:„Ни мој отац није знао штити,ал је мого мало боље пити;наши стари нису писат знали,ал су боље нег ми састајали“.О Славонче! ти се врло вараш,којигод ми тако одговараш.Наши стари јесу књигу знали,сербски штили, а сербски писали;ал ви сада никако нећетенег за немар свакоја мећете.(нечитки стихови који следе у оригиналномрукопису никада нису штампани)

Једно међу многим местима фалсификованог рукописа „Сатир“ Матије Рељковића, где је уместо „Ваши стари…“ пре његове смрти стајало „Наши стари…“ (Слика је пренешена из загребачког Србобрана за 1941. годину.)

на њему извршено фалсификовање. О томе се може свако уверити. „Сатир“ је, наиме, писан љубичастим полубледим мастилом, по свој прилици раствором од мастиљаве писаљке, док је његово фалсификовање вршено тамним и евидентно је на први поглед, да је доцнијег датума. Фалсификатор и поред уложеног имитаторског труда није успео. Једно од тако фалсификованих места у „Сатиру“ фотографисано је. На том месту Рељковић одговара некоме, ко је казао да Славонци нису били писмени па каже:

„Наши стари јесу књигу знали,Српски штили, а српски писали."

Сатанска рука, којој је све српско мрско, избрисала је напола оно почетно слово „Н“ и место њега ставила „В", па је, разуме се, у штампаном „Сатиру" изврнут смисао и стих штампан:

„Ваши стари јесу књигу знали,Српски штили, а српски писали."

73

Фалсификат је чак на трећој репродукцији јасан и види се недовршено редирање слова „Н", преко кога је написано „В". „Није могуће вјеровати да не би били у Босни, Захумљу, Диоклецији итд. већ давна прије Кулина бана почели писати ћирилицом, а народним језиком српскијем“, каже В. Јагић у „Хисторији књижевности“ на страни 142. Кад би ову реченицу дали да нам преведе Загреб, испало би уместо онога „српскијем“ – „хрватскијем“. Такав један „превод“ између многих других наилазимо у „сувременој“ хрватској „повијести“ где се каже: „ У 17. и 18. вијеку јављају се у Босни и неки пјесници муслимани, који пјевају хрватским језиком, служећи се арапским (турским) писмом“. („Хрватски Лист“ од 14. ВИ. 1939.). Ово је заиста изречано на начин, који је само Хрватима својствен. Заиста се у 17. и 18. веку појављују босански муслимани као књижевници, али свој језик не називају хрватским, већ српским. Песник и књижевник Мухамед Хеваји Ускјуфи, оставио је почетком 17. века иза себе, између осталога, и циклус побожних песама заиста писаних арапским писмом, али српским, а не хрватским језиком, јер писац тим песмама даје сам наслов „Илахије на српском језику" и „Позив на вјеру на српском језику" („Илахи бе зебани срб" и „Беран давети иман бе зебани срб") (Повеље Матије Нинослава страна 69).

Немајући свога „основног капитала“, историја хрватске књижевности и „језикословља“ морала се „промувати“ кроз комшилук да га сакупи. Затим је одмах иза акта споразума Цветковић-Мачек (1939.) објавила преко хрватске званичне штампе захтев: „Да се из хрватских уреда избаце туђински изрази и да се напокон престане рабити ћирилица! И зато, имају изостати изрази, који нијесу никад били хрватски нити је хрватски народ за њих знао!" Тако је Београд скоро две године пре судбоносног 6. априла 1941. имао прилике да се упозна са правим смислом понижавајућег акта, на који је стављен потпис најнегативнијег Србина.

Са оним што је откинула од српског књижевног богатства, хрватска књижевност и „језикословље“, једва да су могли проживети две-три године, па су опет морали завући руку у српски комшилук. Немајући куда, службена усташка „просвјетна“ политика морала је почетком 1943. године преко загребачког „круговала“ (радија) приредити низ предавања из хрватског језика, за која би се пре могло рећи, да су предавања из српског, него из хрватског језика, пошто се у њима образлаже „допуштење“, да се и поједини изрази у „екавштини“ могу употребити у хрватском језику. Разуме се, да ово није учињено због православних Срба који су истребљени, већ због измирења са

74

српском стварношћу, где још живи већина српског језичког и обичајног обележја, мада је силом прилика морала примити католичанство, али које ће га и формално напустити и вратити се вери својих предака онда, када мач не буде средство за терорисање човекове душе.

75

ИСТРЕБЉЕЊЕ СРБА КАОПРОГРАМ ХРВАТСКОГ САБОРА КРОЗ ВЕКОВЕ

Оставимо ли по страни појединачна настојања многобројних хрватских великаша, који су сваки за себе предузимали све што су могли да се на подручју бивше Аустроугарске српско име и вера ставе ван закона, па бацимо ли поглед само на закључке хрватског сабора доношене у форми захтева хрватског народа, угледаћемо тамне језуитске вериге, којима је прва карика искована у моменту Томислављевог отцепљења, док им се крај ни после онога што смо већ преживели не може сагледати.

Шта је хрватски сабор пре 1597. године код бечког, односно угарског двора предузимао и да ли је као такав ма и периодично постојао, не могу о томе ништа рећи, јер до тога времена немам података. Несумњиво је, међутим, да и дотадање доба обилује таквим захтевима исто тако, као што иза њега видимо, да су Хрвати своје саборе скоро само зато и сазивали, да би донели закључак о подјармљењу Срба. Такви закључци скоро редовито падајуу доба крунисања угарско-хрватских краљева којима су се пожурили тиме представити хрватске народне тежње.

Пре него се упустимо у набрајање таквих саборских закључака, који стотинама година нису на својој оштрини изгубили, сматрамо за потребно поближе означити српске земље у оквиру Аустроугарске, односно линију која је делила Србе од Хрвата. Српска етнографска линија иде западним границама срезова Бенковац, Грачац, Удбина, Кореница, Слуњ, Војнић, Вргин Мост, Глина, Петриња, Костајница, Новска, Пакрац, Дарувар, Грубишно Поље и Подравска Слатина. Разуме се да и западније од ове линије у форми етнографских избочина живи много Срба (у неким случајевима чак и у већини), као што су случајеви са срезовима Госпић, Оточац, Огулин, Гарешница, Бјеловар, Вировитица и др. Ето, то су српске земље, над којима је хрватски сабор стотинама година тражио неко право монополизације и пуномоћја за успоставу римокатоличког империјализма.

За етнографско померање приликом турске најезде западније од ове линије, која се углавном поклапа са Душановом државом, Хрвати приговарају да је то „дошљаштво“, које тиме не носи и право својине. Међутим, они у новој историографији немају мерило логике, јер тумаче ствари са свога становишта. Ми се још добро сећамо случаја са бачким Буњевцима, који су као српска скупина из Херцеговине населили северну Бачку. Мада су примили католичку веру, они су се сматрали Србима, а таквим су

76

их сматрали и други народи сем Хрвата, који, не само што их присвојише као своју скупину, него 1939. године поставише и захтев, да се цела северна Бачка због тих Буњеваца, односно Срба, ради плодне бачке равнице припоји Бановини Хрватској, и на тај начин покрије хрватско господарско сиромаштво. Кад је, међутим, у ту исту бановину укључен 21 срез са српском већином и због тога наступио вал незадовољства, много је Срба широм Бановине Хрватске задесила судбина заплотњачке смрти.

Аустријски командујући генерал Војничке Крајине Јохан Сиг. Херберштајн, морао је расељавати густо пренасељене Србе из околице Слатине, Пакраца и Славонске Пожеге, па их пресељавати у околицу Ровишта код Крижеваца и Копривнице. Ови су Срби представљали одбранбени бедем противу Турака. Али, чим је та опасност минула, загребачки бискуп и хрватско „племство“, поднели су Фердинанду ИИ. захтев, да се Србима одузму сва права, да им се забрани исповедање православне вере и да им се чак одузму непокретна имања („Хрв. Лист" од 8. XИ. 1939.). Дакле исто онако, као што су то привели у дело 1941. године.

Ради овога хрватског захтева сакупљен је српски сабор баш у Ровишту, где су Срби под ведрим небом положили гласно заклетву: „Радије ћемо изгинути, него што би се потчинили власти хрватских племића и свештеника." Истовремено су са тога збора Срби упутили Фердинанду ИИ. протест противу оваквог хрватског захтева, на шта је он издао наредбу којом наређује „Да нико не сме дирати Србе и њихова права, а да Срби немају кога другог слушати осим њега." Тако је први хрватски захтев ове врсте за којег знамо пропао.

„Године 1609. донесе хрватски сабор закључак, да се у краљевини Хрватској смије исповиједати само католичка вјера.“ („Хрв. Лист" од 13. ВИ. 1939.) Ово је заиста тачно, јер се хрватски сабор другим проблемима, сем како да покатоличи српство и није бавио. Што му то овим закључком није успело, лежи кривица до самих Срба, који су својим бројем и ратничком снагом на далеко већем степену угледа стајали од Хрвата. Не може се, али, тиме рећи, да Хрвати појединачаим католичким акцијама нису успевали да свој вековни програм спроводе макар ситнијим успесима у дело.

Смрћу Рудолфа ИИ. (1612.) Хрвати су се надали, да ће бити укинуте привилегије Србима, па су се пожурили да обнове своје молбе код Матије ИИ. (1608. – 1619.), али су и ту наишли на „затворена врата“. Матија је чак обнародовао закон о потпуној

77

самосталности Срба на југу Аустроугарске, којима треба да управљају српски народни кнежеви, под надзором аустријских генерала. То је Хрвате толико озлоједило, да је хрватски бан Томо Ердеди поднео оставку на банској власти („Хрв. Лист“ од 9. ВИ. 1939.). Ради овога геста, који је био мерило расположења хрватског народа и сабора по питању Срба, хрватски је сабор крајем године 1614. Ердедију изгласао „Бесмртну хвалу за преславна дјела, којима нема премца." („Хрв. Лист" од 9. ВИ. 1939.)

После Томе Ердедија постављен је за хрватског бана 1616. године Никола Франкопан. Хрватска „повијест" хвали Франкопана као „брижног бана“, који је „због неких несугласица“ морао поднети оставку на банској части. „Повијест“, додуше, не наводи какве су то биле несугласице, али их ми знамо. Он је наставио оно што, су Ердеди и хрватски сабор започели. Кад то није могао постићи преко царског двора, он је на своју руку почео са насиљима на српски народ. То је био разлог да дође до народног беса и српске тужбе, која је 1622. године расправљана у пожунском сабору, па је Фердинанд ИИ. сменио Франкопана и на његово место поставио Ђуру Зринскога.

Кад је бана Ђуру Зринскога задесила смрт од отрова у Пожуну 1626., Хрвати су поново опсели двор молбама да се Томо Ердеди поново именује баном, што је годину дана доцније учињено. Чим је Ердеди поново преузео банску власт, отпочео је са старом праксом. Неколико пута је хрватски сабор подносио „жеље хрватског народа“ да им се Срби потчине, али им то ни за две године није пошло за руком. Тада се Ердеди латио лукавства. Сковао је план да најпре Србе изравна у свима правима као и Хрвате, како би Фердинанда ИИ. уверио у „искрене намјере" према Србима. То би по хрватској замисли имало за последицу да Фердинанд потчини Србе хрватском бану, из чега би се исконструисало стечено хрватско право, по коме би се доцније држање према Србима могло по вољи мењати и њихова национално-верска слобода скучивати. У то време пада и притисак унијаћења, када је проти Максиму Петровићу понуђена бискупска част. „Повјесничари“ се чуде, што је управитељ православне пастве Максим Петровић, уместо да оде у Рим на посвету бискупског чина, отишао 1630. године у Пећ, где је у тамошњој патријаршији рукоположен за владику. У своме језуитском слепилу они мисле, да би Петровић за љубав бискупског празног бљештавила требао напустити свој народ са далеко светлијом традицијом од онога народа који га врбује. Опрезни Фердинанд ИИ. задржао је саборске закључке скоро годину дана и сравњујући их са оним што му је јављено од

78

његових генерала из Хрватске, поништио их је. Успоредо са тиме, прописао је такозване „Штатуте за српске општине између Драве и Саве“, које су српску Славонију за Сремом чинили потпуно аутономном и изузетом од ма какве власти хрватских банова. („Хрватски. Лист" од 11. ВИ. 1939.).

Наступом Фердинанда ИИ.И Хрвати су 1637. године успели да заједнички сабор у Пожуну донесе решење, којим се српске земље Славоније и Крајине админнстративно стављају под надлежност хрватских банова. Наређено је сем тога немачким генералима, да не смеју пренасељене Србе из Славоније расељивати по Хрватској.

Тиме је Србима и њиховој аутономној самосталности у Аустроугарској дат први ударац. Настала је после овога борба која је трајала све до 1654. године, дакле 17 година. У то време пада и хрватска сељачка буна. Хрватски „повјесничари“ немају разлога да се у делу штампаном 15. ВИ. 1939. жале, како су хрватску сељачку буну 1654. године угушили „Власи“. Јер шта би, уосталом, и могли очекивати после свега онога што су дотле, а нарочито за оних 17 година приређивали Србима.

Шта се у раздобљу од 1654. до 1670. године дешавало са хрватском акцијом противу Срба, о томе нема јаснијих података. Може се по неким знацима закључити да су и за то време прилике биле тешке. Међутим, те године долази до захтева царског ратног већа у Грацу, којим се од двора тражи да се управа над српским крајевима Славоније и Вој. Крајине одузме од Хрвата и поврати Србима, као што је то било до 1637. године. У образложењу тога захтева ратно веће каже за Хрвате: „Јер су Хрвати лакоумни, немирни и непостојани" („Хрватски Лист" од 18. ВИ. 1939.). Ратни савет је својим захтевом успео.

Кад су Турци протерани, пожурили су се хрватски „сталежи“ и хрватски сабор, да од Леополда И поново затраже припојење Славоније и Војничке Крајине Хрватској, а самим тиме и подјармљење Срба. Ратно веће у Грацу не само да се успротивило оваком захтеву, већ је Србе позвало на приправност за устанак, а хрватском бану и сабору је поручило да Срби стоје под заштитом ратног већа и цара. („Хрватски Лист“ од 20. ВИ. 1939.).

Тиме што је и овај хрватски покушај пропао, хрватска властела није мировала. Она је једва десет година доцније т. ј. 1703. године искористила мађарску буну под Ракоцијем за поновну уцену. Ракоци је био један од мађарских вастелина, унук Петра Зринскога по својој мајци, па су Хрвати ово сродство искористили као материјал за уцену тиме, што би се придружили Ракоцију и

79

тиме повећали тешкоће Леополду И. Да то не буде, Хрвати су поставили Леополду захтев, да овај препусти славонске и крајишке Србе хрватској банској власти. Ова је уцена имала успеха, али свега месец дана. Пошто је позвао српске поглавице да се покоравају хрватским бановима, Леополд је за непун месец дана увидео да су Срби бројно и организаторски јачи од Хрвата и да је хрватски захтев маневар у циљу обмане, па је опозвао указ о припојењу српских покрајина Хрватској. Немајући куда из „процепа“ историјске истине, хрватска „повијест“ о томе опозиву каже: „Али већ мјесец дана иза тога мораде слаби и неодлучни краљ попустити притиску Штајераца (мислећи ваљда на ратни савет у Грацу) издавши одлуку, којом одгађа повратак славонске крајине под бана“ („Хрватски Лист" од 20. ВИ. 1939.).

Вековни сан да Србе потчине својој власти и тиме их верски подјарме, није код Хрвата престајао да буде народни програм ни у једној прилици неуспеха, па тако ни фијаско са Леополдовим опозивом није умањио њихову намеру да истрају до краја. Чим је Леополдов наследник Јосип И ступио на престо, почела је стара хрватска језуитска игра. Међутим, ни Јосип И није попустио. За време борбе са Ракоцијевим побуњеницима у Мађарској, Јосипу И је била потребна свака, ма и најмања помоћ. Хрвати су веровали да ће оном незнатном помоћи коју су могли дати, постићи велики успех. Зато су иза Ракоцијева слома 1708. године поднели Краљу представку којом траже, да им се за „велике услуге" у угушивању Ракоцијеве буне препусте Срби на милост и немилост. („Хрв. Лист" од 20. ВИ. 1939). И поред брда њиховог хвалисања да су својим „великим заслугама" допринели угушивању Ракоцијеве буне, Јосип је знао обрнуто. Јер, док су Хрвати послали са својим баном Палфијем свега 800 људи, (Варади Ф. – „Барања“), сакупљено је само у осијечкој тврђави преко 30.000 Срба, који су се јавили команданту тврђаве – војводи Монастерлију. За несравњиву разлику од Хрвата, један од побуњеничких великаша Безердеди (Ердöдy) јавио је 12. децембра 1706. године другом великашу Берчењију (Миклóс Берцсéнyи, 1665.-1725.), да се у Осијеку сакупила још једна множина Срба од 30.000 момака. (Арх. Рак. И. В. стр. 340 у додатку бр. 211). Јосипу је било познато и оно писмо, којим Ракоци јуна месеца 1706. године обавештава Естерхазија (Естерхáзy Миклос, 1582., Галантха -1645.) о снази Срба противу себе овим речима: „Благи Боже, да ли из земље ниче тај силни Рац (Србин), или пада из неба као киша."

О српској снази и њиховој неопходности у време Ракоцијеве (Рáкóцзy, Ференц ИИ., 1676, Борша - 1735, Текирдаğ) буне нарочито су знали аустријски генерали из ратнога савета у Грацу

80

(Граз), па је вараждински генерал Бреунер у своме рапорту изнео краљу бојазан, да би Срби могли одселити у Турску ако би дошло до њиховог потчињавања Хрватској и њеним бановима. Хрватски сталежи и „властела“ упутили су на ово представку краљу у којој кажу: „Генерали омаловажују хрватски народ, који је кроз толике вјекове као предстража кршћанства одбијао навале Турака и њихових субојника Влаха. Хрвати се не боје да ће Власи побјећи у Турску, јер би им тамо било одвећ зло." Изгледа да су Хрвати рачунали са Јосиповим непознавањем историје, јер су одбрану европске цивилизације и хришћанства украли од Срба и окитили своје сиромаштво, бацивши истовремено безобзирну клевету на Србе као тобожње саучеснике у навали на европску културу. Јосип И је, међутим, боље познавао историју него су се Хрвати томе надали, па их је без икакве мотивације одбио, да би тако овај хрватски захтев био прибројен многобројним пропалим захтевима. „Хрватски Лист" од 20. ВИ. 1939. о томе резигнирано констатује: „Али ипак нијесу Хрвати нити сада нешто постигли." Теши се додуше тиме што каже, да би непрестано молбено насртање на Јосипа можда и имало успеха, да овај године 1711. није умро. Међутим, Хрвати нису успели да ни код Јосиповог наследника Карла ИИИ. спроведу интриге противу Срба, те су тако српска права у бившој Аустроугарској, на велику жалост Хрвата, остала нетакнута за даљих 29 година, сведо 1740. године, када је велики римокатолички експонент Марија Терезија села на престо.

Ступањем Марије Терезије на престо, остварене су вековне тежње Хрвата. Хрватски католички клер је у њеном ступању на престо нашао оживотворење својих снова. Почела је нечувена хајка на све што је српско и православно. Ово нарочито у почетку њене владавине, када су хрватске тежње успеле да према Србима посвршавају најглавније послове. До њезине владавине, православни Срби и Срби католици нису се међусобно разликовали. Кад је, међутим, дошло до укидања свих грађанских права Србима, дошло је услед неједнаког положаја до удаљивања једних Срба од других. Тиме је постигнута давнашња жеља кајкавских Хрвата, да им се насилничким методама декретују римокатолички Срби, које ће ови доцније уклопити у „исконске припаднике хрватског народа. Пошто је Босна била и даље под турском влашћу, обезакоњењем су били погођени Срби православне вере највише у Славонији, Хрватској и Далмацији. У овим крајевима Србин није могао бити ни општински пандур док не прими римокатоличку веру. Многи су примили католицизам са великим антагонизмом, али је језуитизам ипак временом успео да у тима покатоличеним Србима усади клицу мржње према своме народу од кога су верски отпали. Има, међутим, много случајева,

81

где су се покатоличени Срби и даље осећали Србима, па тако видимо да су грофови Михаљевићи и Јанковићи, мада доцније католици, сахрањивани по последној жељи у ораховичкој праваславној цркви. Како је српски народ и поред толиких својих заслуга за аустроугарски престо примио језуитску терезијанштину, види се деломично и из говора народног посланика Лончаревића одржаног пред хрватским сабором 12. септембра 1861. године, где каже:

На Дрети 1740. године изгубише Срби право грађанства у троједној краљевини Далмацији, Хрватској и Славонији, и кад су се у Славонији штатута жупанијска прогласила, искључени бијаху из свих мунисипијалних служба. Нити је који могао добара благодарних стећи, купити и уживати, а ако је таква имао, морао их је под пусту цијену продати ако није хтјео вјерозакон свој промијенити. Затим, поморишкој и потиској крајини одузеше се једним махом сва права. Језуити већим дијелом допринесоше праведном разјарењу свих православних, који на ту мисао дођоше, оставити неправедну и незахвалну ову своју домовину и 20.000 породица из Бачке, Баната, Славоније, вараждинског и карловачког генералата, одоше у Нову Србију међу Дњестром и Дњепром. И остали би се сви до једног иселили, да није царица Марија Терезија на брзу руку шест пуковнија војничких на међи влашкој и молдавској поставити дала и сеобу ову забранила."

За оволике услуге католичанству, није чудо што је папа Клемент XИИИ. године 1758. поделио Марији Терезији титулу „Апостолски краљ Угарске“. Њена владавина пада међу најтамније странице српске историје. За Хрвате ово је најсјајније доба њихове „повијести“. Верни својој традицији, за ово су време они на јевтин начин дошли како до српске баштине, тако и до једног дела своје историје, коју су однарођени Срби као своју прошлост уградили у „хрватско тисућгодишње право“. И поред тога страшног доба, није се могао избрисати српски култ у многим покатоличеним породицама и читавим селима ни за стотине година доцније, пошто су многобројне католичке породице по Славонији, које су још из тих времена сачувале славне иконе, овима палиле свеће и чиниле то са колена на колено све до успоставе „Независне Хрватске".

Ступањем на престо Јосипа ИИ., сина Марије Терезије, није се ни у чему олакшао српски положај. Хрватска се за минуле опасности од турске навале одужила Србима новим духовним и телесним прогонима. Јосип ИИ. је, додуше, показивао извесну вољу да

82

поправи оно што му је мајка према Србима учинила, али за то није имао довољно одлучности. Требало је да прође пуних пола века од наступа Марије Терезије, па до доласка Леополда ИИ., који ће после 50 најтежих српских година повратити српским остацима она права, која је Марија Терезија на захтев Хрвата укинула. И за Леополдово ступање на престо Хрвати су везивали нове наде, да ће довршити уништавање и онога остатка православља, али је Леополд прекинуо ову неправду тиме, што је 28. августа 1790. дозволио сазивање српског конгреса у Темишвару, на који је послао свога изасланика фелдмаршала Шмидфелда са оваквом поруком: „Што се мене тиче, држим да је српски народ и пре рата са Турцима живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата једнодушно у поновном освојењу истих предела учествовао, те и сад тамо живи, па да стога на те земље и највише право има."

Колико је ово Леополдово признање српских територија мучно одјекнуло у хрватским језуитским редовима и редовима великаша, није потребно истицати, пошто је овима дигнута завеса испред мрачних хрватских намера за присвојењем Срема и Славоније. Чак се ни „повјесничар“ двадесетог века не може отети мучном утиску из тога доба и у немоћи каже: „У Хрватској се појави силна мржња на Нијемце“. („Хрватски Лист" од. 26. ВИ. 1939.).

Пошто је Србима преко темишварског црквеног конгреса зајамчен повратак и осталих српских земаља када ове буду од Турака отете, Хрвати су покушали да се послуже новом уценом. Не руменећи ни мало од стида, они су парарелно поставили претензије на ове земље баш у моменту када се Леополд имао крунисати у Пожуну. Изасланицима који су били одређени да присуствују крунидбеном сабору дали су овласт, да ови истакну краљу хрватске жеље за овим крајевима, чим би се од Турака повратиле. У овој новој игри Хрвати као и пре нису успели, а не би још у много чему успели, да Леополда ИИ. није стигла смрт од козјача после трогедишње владавине. (1. марта 1792).

Леополдов наследник Фрањо ИИ. (1792. – 1835.) био је углавном заузет ратовима са Французима, као и разним династичким питањима, те се за његово време нема шта забележити, што би се могло битно разликовати од Леополдовог држања према Србима. Скоро би се то могло рећи за Фердинанда В (1835. – 1848.) који се и сам, осећајући се слабим да понесе терет краљевске круне, одрекао престола у корист свога сина Фрање Карла, а овај у корист свога сина Фрање Јосипа. (1848. – 1916.).

83

Да није било Срба у Аустроугарској, хрватски сабор нити би имао резона да постоји, нити би се састајао, пошто не би имао шта да реши. Јер, његов сав рад и сазивање падају у доба, када се имало још који пут изгласати резолуција о хрватско-католичкој хегемонији над Србима. Тако је било од пре 1597. године, па до Фрање Јосипа 1848. године, да би затим ова језуитско-хрватска игра променила само своју форму и појавила се у облику „Илирства".

Резимирамо ли цело ово поглавље, закључујемо да су се Хрвати од првих трагова своје тобожње самосталности, у одсуству храбрости за одлуке на бојном пољу, хватали уцењивачког нагодбарства. У том послу, када је требало Србима забости нож у леђа, нису бирали ни средства, ни друштво.

Међутим, томе мора једном доћи крај, пошто Срби, како то рече један патриотски лист, не могу дозволити да Хрвати свакнх 20 година пробају свој нагодбарско-издајинчки нагон, и не могу дозволити да носиоци „тисућгодишње културе“ са својим пријатељима сваких двадесет година у име те „културе" побију милион Срба.

 

84

ИЛИРСКО ЗАКУЛИСЈЕ

Када су за време Фрање ИИ. због његове слабости избијале буне по Аустроугарској, загребачки су аранжери једном вешто припремљеном представом у хрватском сабору отворили ново поље рада хрватским аспирацијама. Пошто и поред деломичних успеха ипак вековима нису успели да потисну српско име, пронашли су нови начин за разводњавање српства, и измислили такозвани „илиризам“. Овом новом идеологијом намеравали су да затупе српски патриотски осећај и тиме створе одскочну даску према српском историјско-етнографском простору. Да та представа што бољи ефекат постигне, успели су да за једног од главних носилаца улога ангажују српског патријарха Јосифа Рајачића, који на тој представи устоличава хрватског бана Јосипа Јелачића. Хрвати су могли задовољно трљати руке јер су знали да ће овом ортачком заједницом постићи два циља, пошто ће избрисати српско-хрватску етнографску границу, што им дотле никада није пошло за руком, и моћи ће лакше уцењивати бечки двор. О томе “илирском“ закулисју уверио се патријарх Рајачић једва 13 година доцније, како ћемо то мало даље видети из његовог протестног писма хрватском сабору.

Почев од 1848. или коју годину пре, Хрвати су, дакле, ударили у „илирске" таламбасе само зато, да би Србе одвратили од своје националне линије. И док су се фарисејски звуци ових вешто инсценираних махинација разлегали „илирством", хрватски су језуити Србима под Аустроугарском припремали нож у леђа. Представивши бечком двору као да су Срби са Хрватима један народ и позвавши се на ону представу у хрватском сабору, језуити су продрли са мишљењем, да престаје потреба, српске Војводине као самосталне јединице. С тим у вези искрсава плод загребачке аранжерске вештине. Фрањо Јосип почетком 1861. године укида српску Војводину, па Банат и Бачку припаја Мађарима, а Срем са Славонијом Хрватској. („Хрватски Лист" од 5. ВИИ. 1939.). Овиме је Хрватска открила своје намере према Србима.

Кад је овако комбинованим акцијама хрватским представницима и хрватском клеру успело укинути српску Војводину и распарцелирати је међу Хрватима и Мађарима, ово је, разуме се, изазвало мучан утисак у свима српским покрајинама под Аустроугарском. Претила је чак опасност да не дође до општег народног устанка у тим покрајинама. За то време Хрвати су по старом лешинарском правилу пожурили „утјеловљење“ ових крајева Хрватској, а иста она тобожња „браћа“ из хрватског сабора, која су све дотле палили свећу српско-хрватском

85

„братству“, истакли су са службених места да је сремско-славонско становништво „од искона“ хрватско. Таквима се придружио и онај исти Иван Кукуљевић, који је до недавно пре тога тврдио, како се само Србима може захвалити, што се још спомиње име Хрвата.

Веровати невернику и стезати сваку неискрено пружену руку, то су слабе српске стране, које су и криве за његову трагедију. То је можда најболније прошлога века осетио патријарх Јосиф Рајачић кад је видео сво закулисје хрватске „браће“. Заједно са њиме је то осетио и цео српски народ у Аустроугарској, односно на тај начин проширене Хрватске, јер су сви хрватски „сталежи“ и њихово јавно мнење са сабором на челу поздравили државни акт о укидању српске Војводине. Пред оваквом обманом, патријарх је у своме писму упућеном хрватском сабору 1. марта 1861. године болно јаукнуо и бацио оптужбу на лажно југословенство као маску у стварној борби противу србо-словенства и православља. То писмо, писано скоро пре једног столећа, једнако је актуелно својом садржином и данас. Патријарх Рајачић у њему између осталог довикује хрватском сабору и ово:

Ја сам држао и сматрао да ће високи сабор ићи путем правде и љубави и да ће се потрудити, да тешки задатак свој реши на опште задовољство свију народа, те да тако народна правда подједнако ступи у живот, а међу овим правима прво и најглавније право свога имена и своје народности у домаћем јавном животу. Међутим, не могу прешутати, да као партијарх и архипастир свих Срба у целој монархији не објавим високославном сабору моју тугу и револт, што из јавних листова чујем и видим, да погђекоји чланови високог сабора особитим правцем ударају нарочитом своме циљу, који је, међутим, према нашем стеченом искуству провидан и невешт."

Када читам у јавним листовима, како се господин велики жупан Кукуљевић на седници од 29. априла изволео изразити, да је становништво војничке Крајине чисто хрватско и видим да то високославни сабор са одобравањем прима, принуђен сам своме револту дати одушка противу оних непријатних тежњи, која вире иза свакога тврђења једнога уваженог и поштованог члана сабора и југословенског историописца.“

Дозволиће ми се да приметим, како у троједној краљевини није само један народ и то хрватски. Још је мање у Крајини." Срби и Хрвати су најближа браћа међусобом, али је опет

86

сваки народ имао своје посебно име од онога времена, када су у прво доба историје заједно или у најближем суседству један до другога живели све до данас. Срби имају своју по-себну историју. Срби граничари имају свој, а Хрвати, на пример, из Загорја испод Окића, од Самобора, из Драганића, Туропоља итд. свој језик. Срби имају своју славенску, а Хрвати своју латинску писменицу. Ако, дакле, Срби и Хрвати и јесу најближа браћа, ипак нису они један те исти народ и не може се рећи да је становништво Крајине Хрватско."

Житељство Крајине било је у почетку овејано српством, а тек од оног времена када је граница на пукове раздељена, ушло је у њу нешто од хрватског народа." И житељство Лике и Крбаве, које се онда када су ови предели од Турака отети својевољно подвргло Леополду И и карловачком генералату, било је чисто српски народ, као и они споменути. Овај српски граничарски народ задржао је свој карактер до данашњег дана и поред свега тога, што је доцније под Маријом Терезијом који део од њега на силу поунијаћен, као што је био случај са Жумберчанима.“

Не знам би ли било нужде још даље разлагати да народна имена Срба и Хрвата нису идентична и да житељство Крајине није хрватско него баш српско, са врло малим и много касније насталим насељењем, него је српски народ честитошћу и својом ратоборношћу Крајини темељ положио.“ Када ову разлику помињем, не чиним то зацело да ове народе једнога од другог отуђим, него зато да их баш тиме у пријатељском односу утврдим као браћу, која се врлинама своје браће диве и поносе и која један другоме ничега свога не намећу, већ име и светиње своје браће као своје поштују и љубе сажаљевајући оне неприлике, које смо у последња времена опазили међу Пољацима и Рутенима. Поред све ове братимске љубави и искрених односа у томе требају да стоје оба ова народа на словенском југу. Хрватима би сигурно било жао, када би им Срби наметали своје име и тиме их од њихове историје и порекла цепали. На исти начин, не могу се браћа Хрвати ни мало чудити што би Србима јако жао пасти морало, када би видели да им Хрвати намеравају наметнути своје име.“

Српском се народу већ и тиме чини неправда, што се Срем и вараждинска регемента противу свакога права и историје оглашују наметљиво за саставни део Хрватске. Ова је неправда сујетна исто тако као и тежња хрватизирања и била би за Србе истина врло немила, али сасвим

87

неизводљива. Јер, Срби имена свога које има своју историју у свету и словенству ни за чије име променити неће. Ово ни за љубав „велико-илирства" ни „велико-југословенства", ни „хрватства" све да им се то силом намерава наметнути. Исто тако, неће се они одрећи свога народног карактера, својих народних обичаја, својих историјских споменика и своје прокушане свести, коју никада нису заборавили, макар да је гђекоји од њих истргнут из недара православне цркве, у које иду и поунијаћени Срби.“

Ја у име целог српског народа и у корист општег отачества једног и другог народа сабор најучтивије молим, да оваквим тендециозним изражавањима, као што је било оно Кукуљевићево, не даје првенство и не прима их. У исто време се ограђујем противу сваке неправде хегемоничних тежњи једног племена над другим, а особито противу тога, ако се српско становништво Крајине намерава прогласити хрватским и таким се сматрати, јер ће у таквом случају српски народ, који стоји у најчвршћој свези једне вере, једног језика, једне народности, једног обичаја, једне историје и једне писменице, помоћу такве способности које му даје Бог, историја векова и његово право, наћи се принуђен повући другу ограду од свачијег насртања и свачије народно-политичке хегемоније. Те ограде неће зацело бити кадар пробити ни срушити никакав напор ни обмана, па му се са оне стране Бог зна какве инстутуције и слобоштине обећавале.“

Увиђајући да су одговорни хрватски људи одвише рано дали израза своме унутрашњем одушевљењу, језуити су дали знак да се пролију лажне сузе. Наређено је хрватским великашима из сабора, да се извину патријарху, а остављено је времену и хрватској власти да учине своје.

Да би се између матичних српских земаља Србије са Црном Гором и ових, декретованих Хрватској и њеном утицају, односи што више охладнели, и да би тиме био постигнут што већи резултат српског народног разједињавања, Хрвати су на лице навукли маску југословенства. Тако хрватски сабор у својој 58. седници од те године, на дан 10. августа 1861. године проглашује недавно пре тога примљени српски језик за југословенски и ствара закључак о потпуној равноправности ћирилице са латиницом у Хрватској. Никаква братска сентименталност није руководила хрватски сабор да донесе овакав закључак, већ се овде ради о нечему другом. Научени да натуравају своје непопуларно име, а

88

присиљени да приме српски језик за свој, погођен је био тиме њихов тобожњи престиж. Да им се не би рекло како говоре српски, прогласили су га југословенским. Осим тога, веровали су да ће српски народ у оним крајевима променом назива имена лакше заборавити на оно што је био и што јесте. Све то, разуме се, са задњим мислима, да се приведу католицизму. С обзиром пак на помоћ, која им је за католичку акцију у српским крајевима од Рима и аустроугарске владе давана, постао је прави хрватски језик заиста неупотребљив, као што се то види из оне песме, цитиране у овој књизи, где се говори о основима хрватске писмености и књижевности.

Да ли је оно био први српски протест противу тенденциозне хрватске пропаганде и покушаја натуравања свога, како се види Србима непопуларног имена, или је таквих и пре патријарха Рајачића било, не можемо поуздано знати. Знамо, међутим, позитивно ово: Да су водећи Срби бар за време заједничког живота у Југославији подигли глас само противу извртања историје, којим је притајено усташтво васпитавало своје хрватске читаоце и спремало их да у даном моменту свим својим урођеним крволоштвом изведу вековне тежње за истребљење Срба, српство би уштедело много крви и суза најраснијег дела свога народа. Али, Београд. је, сем извесних изузетака био глух и нем. А ови часни изузеци, попут оних из редова Српског Културног Клуба, били су „у интересу јавне безбедности и поретка у држави“, односно „у интересу државе Југославије“ немилосрдно прогањани ако би дигли глас да је српство у опасности. То у највише случајева баш од тих истих Хрвата, који су своје стварне осећаје маскирали фотељама високих државничких положаја.

Патријарх Рајачић није могао живети више него обичан смртник, да би непрестано стајао на српској стражи све до Југославије и за време ње и непрестано одбијао хегемонистичке нападе, често пута од оних Хрвата, који су јели или желели јести српски хлеб, а истовремено били најогорченији непријатељи српства. На овом месту морам нагласити, да је Еуген Кватерник, вођа франковаца у хрватском сабору, школован српским парама, које је његов отац примао као плату наставника у загребачкој правословној академији. („Хрв. Лист" од 7. ВИИИ. 1939.).

Што се тиче Анте Старчевића, можда он и не би развио онакву отровну идеологију да су му Срби услишили молбе. Он је одмах по завршеним студијама поднео молбу загребачкој правословној академији да га ангажује за наставника. („Хрв. Лист" од 8. ВИИИ. 1939.). Кад ту није примљен, обратио се 20. августа 1851. године „Висококнежевском попечитељству“ у Београду са молбом да га

89

прими за катедру математике на београдској високој школи. У тој својој молби Старчевић не каже да је Хрват, већ дословице вели: „…држим доста напоменути само то, да сам родом Личанин“. На крају молбе, која је примљена под бројем П. 981 од 30. ВИИИ. 1851. године у Београду, Старчевић уверава српску владу, да ће „ријечју и чином“ одговорити очекивању високог попечитељства, па завршава: „Високог попечитељства понизан слуга Антун Старчевић доктор из мудрословља."

Шта би тек било да је Јосиф Рајачић непосредно пред српском трагедијом из 1941. године устао из мртвих, па прочитао брда најординарнијих неистина „сувремене хрватске повијести“? Да ли би патријарх могао довољно искалити свој гнев за толика извртања, која су нарочито од 1934. године па до слома из Загреба фабрикована. Међу тако скованим лажима пала би му у очи нарочито једна, која се дотиче његовог доба. То је она објављена у „Хрватском Листу“ од 1. ВИ. 1939., где „сувремени“ хрватски повјесничар већ по правилу гусарења по српској прошлости описује битку код Србобрана у Бачкој (1849.) и приписује је, разуме се, хрватској „храбрости“ и Хрватима. О томе хрватска „повијест“ овако махнита: „До велике битке дође опет код Сентомаша, гђе је Перцел изгубио 4.000 људи. Иза ове побједе освоји Јелачић Бачку све до Фрањиног прокопа.“ И сами трезвени Хрвати морали су се наједном наћи у чуду од толике хрватске храбрости, коју „сувремени“ наједном однекуд извукоше из бујне маште својих историјских романсијера, што у својој неваспитаности отераше тако далеко, да допреше чак у Сентомаш и тамо „починише чуда од јунаштва“. „Повјесничар“, додуше, избегава не само да дода како је Сентомаш у ствари Србобран, а још мање одакле му то име. Пошто се до Југославије није родио још који патријарх Рајачић и како се то за време Југославије због прописа закона о јавној безбедности и поретка у држави није смело рећи, говоримо то са извесним закашњењем и довикујемо: Није истина! Није истина исто онако, као што сте исписали брда неистина, на којима сте посадили такозвану „сувремену хрватску повијест“, па тако обмањујете свет о битци и код Србобрана. Јер да је то била победа ваших предака, не би се ово бачко место прозвало Србобран, него Хрватобран. Да их потсетимо:

За време мађарске буне 1848. године, одиграва се она језуитска представа у хрватском сабору, о којој смо мало пре чули. Верујући да тиме имају српску легитимацију у џепу, Хрвати су се упутили у Беч да тамо изнуде нове прилоге своме „тисућгодишњем праву“. Избором Јосипа Јелачића, они су веровали да је тиме и Србима наметнут хрватски вођа. Ово се, међутим, Срба није ништа

90

тицало, јер је Фрањо Јосип указом од 15. децембра 1848. године потврдио избор Јосифа Рајачића за српског патријарха, а Стевана Шупљикца за српског војводу. Због сталног притиска мађаризирања, Срби се нису одазвали мађарском позиву за помоћ у побуни, већ су се придружили царској војсци. Пошто се Мађарска налазила у побуни, Фрањо Јосип је више „де јуре“ него „де факто“ титуларно поставио Јосипа Јелачића за команданта трупа у Мађарској, којих није ни било. Међутим, он није ни у једној прилици командовао српским трупама из разлога што су ове биле непосредно подређене својим народним српским војводама.

Бачка је била српска операциона зона, где су Срби уз новчану помоћ кнеза Михајла Обреновића бранили српски живаљ. Када су Мађари, међутим, почели клати српски живаљ и палити српска села по Бачкој, послао је кнез Александар Обреновић 10.000 српских војника из Србије, под водством војводе Стевана Книћанина који се са Мађарима сукобио код Сентомаша и ту их потпуно разбио. То је био мотив, да се Сентомаш прозове Србобраном. Усташки „повјесничар“ из 1939. године конструише нову лаж и сматра што је Јелачић противу Кошута Лајоша (Коссутх Лајос, Монок, 1802. – Торино, 1894.) командовао хрватском војском, да тиме Хрватима припадају и независни српски успеси, постигнути војском из Србије и српских земаља под Аустроугарском, руковођеном српским војсковођама.

Погледајмо мало, како је после мађарског слома (кога су изнудили Руси под Николом ИИ. и натерали Мађаре да им код Вилагоша 1849. положе оружје) у Бечу оцењена хрватска, а како српска помоћ и храброст: „Године 1852. забранило је министарство хрватску заставу, а мјесто хрватског језика уведен је у школама и јавним уредима њемачки језик.“ (»Хрватски Лист од 2. ВИИ. 1939.) „Кад Руси покорише Мађаре, цар Фрањо Јосип године 1849. царским патентом установи за своје Србе посебно војводвтво Србију, која обухвати Срем, Банат, Барању и Бачку.“ (Загреб: 1894. Срби у давнини стр. 173)

Поводом оснивања српског војводства 1849. године, потписао је цар Фрањо Јосип са још девет аустроугарских министара царски патент и о карактеру српских земаља у томе војсводству а данашњој „Независној Хрватској" дословице рекао и ово:

„Срем, у коме готово искључиво све сами Срби обитавају, јесте за овај народ од преузвишене важности као земља порекла првих њихових досељења, као место њихових најособитијих историјских опомена и светитеља." (Царски патент од 1849. г. Стр. 20)

91

Ова два државна акта дају сами одговор хрватским „повијесним“ скоројевићима о томе, како је оцењена српска, а како хрватска храброст код угушивања мађарске буне.

Да ли је Јосип Јелачић хрватски бан (према „Хрв. Листу“ од 2.ВИИ. 1939.) баш ради тога 1859. године полудео и умро, то се не може знати. Ако је пак то био узрок његове смрти, могао је само мало сачекати, па да 1861. године види, како се хрватска жеља ипак испунила и како се бечки двор за она српска чуда од јунаштва овима одужио укидањем њихове Војводине, која је постала поклон католичком жртвенику између Хрвата и Мађара. То је био резултат комбиноване акције хрватског језуитизма и такозваног „Илирства".

У форми лажног братства, хрватско језуитско закулисје навукло је тиме успешну маску. „Може ли иначе наћи оправдање она вековна српска слабост у додиру са Хрватима, ради чијег смо „братства“ изгубили најраснији део свога народа, а да смо од такозваног братства даље него смо икада били. Јер, они су се „братством“ служили само онда, када су се требали залетети у српски етнографски и историјски простор. Кроз овакву призму треба посматрати и Штросмајера (Јосип Јурај Строссмаyер, Осијек 1815. – Ђаково 1905.), чија је површина била вешто прекривена блефом тобожњег братства и једнакости, док му је унутрашњост сакривала нови католички ланац, који је у режији Загреба требао да стегне у своје карике не само остатак православних Срба у Хрватској, него можда и изван ње. Та је чињеница хрватској историји, изгледа, добро позната, па зато видимо у хрватској „повијести" о Штросмајеру ове редове: „Трагично је за његову успомену и то, што се послије његове смрти позивају на њега и његов рад разни непријатељи хрватског народа (овде мисли на Србе), који својим радом и погледима сигурно не би нашли одобрење ни код самог Штросмајера." („Хрв. Лист" од 6. 7. 1939.)

Загребачким „Службеним Новинама“ број 182 из 1893. године омакло се признање, да је Камило Драјфус (Цамилле Дреyфус и Андрé Бертхелот: ''Ла Гранде Енцyцлопéдие", 31 том 1886. – 1902.) говорећи о Аустроугарској рекао, како ова има под собом Хрвате, који су племеном и језиком Срби.

Ово што је Драјфус тек тада „открио" знали смо ми одавно, а знали су то и Хрвати. Нарочито Хрвати јаничари. Можда само Драјфус није знао шта су све дотле Хрвати предузимали, да он или ко други не би могао записати такво чињеничко стање. Још мање је могао знати, да су Хрвати у тима напорима већином

92

употребљавали и таква средства, која су не само недозвољена, него и са гледишта народне части неморална. Овде спадају све оне отимачке изјаве, формулисане по свима правилима лукавог Загреба, у којима се покушава не само оповргнути факат да у српском народу има племе које се зове Хрвати, већ се поред крађе народности прибегава територијалним провалама, како то видесмо из класичног примера са жупаном и чланом хрватског сабора Кукуљевићем. Али, „лакоумним, немирним и непостојаним“ Хрватима, како рече аустријско ратно веће у Грацу („Хрв. Лист“ од 18. 6. 1939.), није било тешко да у својим изјавама или одлукама често пута иду из крајности у крајност. Они су били у стању да за неколико дана или недеља у гледању на српске проблеме постигну потпуну дијаметралност већ према томе, како им кад треба.

После жучног протеста српског народа и његовог патријарха противу покушаја да се укинутој српској Војводини прикачи хрватска фирма, хрватски сабор као носилац „илирског“ закулисја, спустио је нишан и упутио свога представника Славољуба Врбанчића на прославу 100-годишњице Матице Српске. Разумљив је интерес владао за реферат, којега је имао поднети сабору о запажањима, која је међу Србима уочио после парцелације Војводине међу Хрвате и Мађаре. Судећи по стенографском записнику са 77. саборске седнице од 6. октобра 1861. године, сабор је одушевљено примио Врбачићев реферат. Међутим, да ли је овде ликовало стварно одушевљење или лукавство Загреба, то се из прашњавога записника не може видети. Тек, Славољуб Врбанчић је о Срему изговорио, а хрватски сабор аплаузом одобрио ову изјаву:

Одликован повјерењем високе ове куће (хрватског сабора) да од стране сабора присуствујем стогодишњици коју је приредила Матица Српска у славу свога утемељитеља и мецене српске литературе Саве Текелија, сматрам за дужност ову високу кућу извијестити о духу, којим се је та светковина обавила и који тамо код наше браће влада.

Упркос сјемена раздраживања и неспоразума, које су овђе некоја господа великим трудом засијала, да омразе једнокрвну браћу Хрвате и Србе, ипак сам свуда великим сачуством и могу рећи братимски примљен био, а у свакој се је прилици показало, да у браћи Србима није утрнуло чувство братимства и да се код њих све више учвршћује помисао, да нам само у слози лежи спас.

93

Ја сам се трудио да бојазан ону, коју су некоја господа ради Сријема трудила се онђе пробудити, као да Хрвати настоје отети Србима Сријем, који је свакоме Србину светиња пошто су тамо сахрањене мошти њихових народних светаца, којима се клања Србин са једне и друге стране Саве. Трудио сам се рекох, да распршим ову бригу и да их уверим, да Хрватима није до другога стало, него да у тешким овим временима бране и чувају Сријем од свакога туђинства, а чим српска Војводина опет ступи у живот, што сваки Хрват као и Србин жели, да ће га као амане чиста и непокварена браћи Војвођанима повратити. (Громовити: Живио!)“

Тако Славољуб Врбанчић и хрватски сабор о Срему. Ко не познаје хрватски језуитизам и „илирско“ закулисје, нашао би у овим изјавама много чега, што би могло личити на братство. Стварност је, међутим, другачија. Јер док је српски народ кроз толика столећа успевао да очува своју и хрватску народност, како то Кукуљевић пред хрватским сабором рече, сада се над Сремом лију „крокодилске сузе“ и Србе теше како је то само зато, да би Хрвати тобоже сачували Срем од туђинштине, па када та опасност мине, да ће га „чиста и непокварена браћи Србима повратити“. Као да неко без властите прошлости може сачувати туђу будућност!

Како су Хрвати испунили свечано обећање своје и свога сабора, види се из тешких деценија, које је сремски народ заједно са осталим српским народом под Хрватима преживљавао све до 1918. године. Види се по томе, што су исте оне српске народне светитеље о којима говори Славољуб Врбанчић 1941.-1942. најпре опљачкали, па их затим пребацили преко Саве. Осведочили смо се и по томе, што су престоницу Змај Деспота Вука – Сланкамен, престоницу Ђорђа ИИ. Бранковића – Купиново и престоницу Јована Бранковића – Беркасово подвргли бомбардовању и страховитом верско-духовном терору. Најзад, уверили смо се и тиме, што су седиште првих српских патријарха (Загреб 1894.: „Срби у давнини" стр. 214) Сремску Митровицу, мимо Поглавникове изјаве да никада у „повијести" није Хрватима припадала, ипак службено прозвали Хрватском Митровицом.

 

94

ХРВАТСКА СТАТИСТИЧКА ТЕНДЕНЦИЈА

Године 1893. било је по рачуну „Обзора“ (број 258 из 1893.) преко 8.000.000 Срба. Када је овај србождерски орган хрватских језуита на измаку 19. века пронашао овај број Срба, ми би имали разлога тој цифри додати још који милион, јер нам је познато, да је „Обзор“ избегавао похвалити се српском снагом. Међутим, интересантно би било сада чути од његових усташких наследника, шта мисле о данашњем броју Срба. Ми би овде могли поновити ону из народних песама: „Куд се здеде цар Немање благо?!“. Јер свега 17 година после овога „Обзоровог“ чланка, вршен је 1910. „попис пучанства“, који је мимо воље становништва обухватио земље под данашњом „Независном Хрватском". Тим је „пописом“ нађено, да у тим крајевима има свега 1.569.848 Срба. Остало је „Обзор“ са загребачким језуитима покатоличио или класично утајио. У исто време живело је на истој територији 2.476.575 Хрвата, рачунајући у овом броју и Србе католике – Шокце. Што се тиче територије на којој су Срби апсолутном већином живели, српско-хрватски однос на територији доцније „Независне Хрватске" био је 70:30 у корист Срба. У ових 30% хрватског простора урачунати су и Шокци мада они тамо не спадају. Ових Шокаца било је према мађарском попису из 1840. године 297.747. Хрватска статистика за 1910. годину признаје, додуше, на страни 12 да су се Шокци и Хрвати до недавно разликовали, али их коначно и мимо њиховог питања, због тога што су припадници католичке вере сврстава у ред „аутохтоних“ Хрвата. Писцу је, мећутим, познато властитим посматрањем на лицу места, а о томе се до неколико година уназад могао уверити ко је хтео, да су Шокци сиромашне хрватске досељенике обично на крајевима њихових села стављали под посебан појам, називајући их Хрватима, као да говоре о трећем лицу.

Бијаше дакле по „Обзору" на измаку XИX. века осам милиона Срба. По хрватској статистици из 1910. године, којој као и многим хрватским тендециозностима не верујемо, овај број, уколико се односи на „хрватске земље", опао је на свега 1.569.848 Срба. А већ сада их по усташким начелима и по њихивом учењу нема ни једнога. Ето, то је резултат српско-хрватског братства и прогањања свих оних истинских српско-славенских родољуба, који су за време најжешће хрватсхе пропаганде у Југославији вапили да је српство у опасности.

Имамо разлога да не верујемо хрватској државној статистици из 1910. године као и свима онима доцније јер знамо да је стотинама

95

година лешинарила по српском историјском и етнографском простору. С правом сматрамо, да су Хрвати оној цифри од 1.569.848 Срба морали додати много и много, па да бројчаност Срба у њиховој статистици буде реална. Вероватно ће се и томе питању посветити посебна пажња и тачном рачуницом утврдити број Срба, које нам Хрвати дугују. Задовољимо ли се, међутим, хрватском статистиком, требали би да по хрватској рачуници видимо, колико су оснивањем „Независне Хрватске“ преузели српских душа на „братско чување". О прирасту српског становништва хрватска статистика на страни 12 дословце вели: „Није тако повољан одношај за Србе, јер је њихов пораст био за 147.209 душа, или за 29.50%". Ова јадиковка о Србима наводи нас да кажемо коју о напорима, које Хрватска деценијама чини, да би спречила такозвану „бијелу кугу“ (спречавање порођаја), да би што мање косила по Хрватској, а нарочито у Шокадији. Математичари су изводили из рачуна вероватноће време, за које ће Шокадија изумрети, а један славонски лист написао је почетком 1939. го-дине ово:

» „Бијелој куги" најшире је поље рада баш Шокадија. За љубав љепоте и допадљивости, култ мајке и узвишеност која је за то име везана, опадао је и опада даномице. Ријетке су Шокице и шокачке породице са више од једног или највише два дјетета. «

Један други славонски лист написао је поводом овога првога неколико недеља доцније:

»Ми признајемо да постоји „бијела куга" и да је она једно од оних зала, што уништавају Шокадију. «

Ово је било потребно да се зна, како би се објаснило одакле онај хрватски прираст у размаку од 1880. до 1910. године кад нам је познато за толико опадање наталитета и борбу противу „бијеле куге" у хрватском народу. За ово треба тражити објашњење у чињеници, да ове три деценије спадају у она доба историје Срба под Аустроугарском, када су на хрватском жртвенику принашани римској цркви. Ето, отуда је онај прираст хрватског становништва у размаку од 1880. до 1910. У том прирасту налазе се и они Срби, који су ко зна из којих разлога спашавања живота или животне егзистенције, са неописивим гневом у души и сузама у очима морали напуштати веру својих отаца и прилазити вери, са којом су се тек њихови даљњи потомци могли измирити. То је било златно доба хрватске статистике. Што се, међутим, та надувена статистика не може похвалити ни четвртином овога прираста за раздобље 1910.—1940., не лежи кривица до Београда, јер он у те

96

крајеве није слао београђане да врше попис, него је то резултат времена, када српски народ у овим крајевима присилним покатоличавањем није био материјал за „прираст хрватског пучанства“.

На овоме месту морамо се дотаћи предавања некаквог хрватског „новинара“ (Ивана Амброзића), одржаног почетком марта 1943. године преко загребачког радија (хрватски: „круговала") о теми: „Сузбијање бијеле куге у Хрватској". „Новинар" на крају свога предавања „констатира" да за „бијелу кугу" нико други није крив доли „главом" Београд! Најзад, ипак ликује констатацијом, да је статистика прираста у „Независној Хрватској" показала за две године активу. Ми смо били научили да Загреб баца кривицу на Београд и онда, када не падне киша на време или кад одвише пада – и то нас много не интересује. Али, ово предавање морамо сравнити са исказом жена избеглица од Санског Моста, које су кратко време после његовог „предавања“ пребачене из земунског логора у Београд. Оне кажу да су Хрвати отпочели са новим начином јаничарења тиме, што одузимају сву малу децу од њихових родитеља и смештају их по ка-толичким самостанима, где у њих убризгавају отров језуитизма. Разуме се, на тај начин „госпон новинару“, да вам се мора показати „плус“ у прираштају! Само будите бар храбри, ако већ немате поштења, па признајте да је тај прираштај хрватског „пучанства“ прибављен усташким ножем а српском крвљу!

Употребимо ли ипак хрватску рачуницу као приближну, што није случај, па броју 1.569.848 Срба прибројимо близу 30%, онда и по њиховом рачуну дугују српском народу округло 2.000.000 српских душа. Ми из статистике од 1931. године, међутим, знамо да је на територији доцније „Независне државе Хрватске“ живело преко 2.500.000 Срба, а најзад нам је познато, да су Хрвати затекли на данашњој својој територији преко 3.000.000 Срба. Пошто су усташи затрли српско име, најновија хрватска статистика ликује „великим хрватским прираштајем" и по њој би изгледало, као да је свака она хрватска нероткиња из удружења „Бијеле куге“ могла за две године родити по 10 Хрвата.

Успоредбе ради, неће бити сувишно да погледамо, како су Хрвати у тој статистици из 1910. представили по срезовима број Срба и свој.

    Срба Хрвата

1. Бриње 5.271 12.900

97

2. Доњи Лапац 15.995 1.423

3. Госпић 16.771 17.468

4. Грачац 19.234 7.383

5. Кореница 16.297 5.881

6. Оточац 17.079 18.038

7. Перушић 3.616 17.325

8. Удбина 9.588 3.519

9. Сењ 96 15.397

10. Цриквеница – 23.860

11. Чабар – 7.312

12. Делнице – 20.959

13. Огулин 21.436 2.343

14. Слуњ 24.612 21.655

15. Сушак 317 29.024

16. Војнић 25.710 9.826

17. Врбовско 2.339 14.213

18. Град Бакар – 1.922

19. Дуго село – 21.281

20. Двор 23.664 15.328

21. Глина 29.074 27.516

22. Јаска – 38.589

23. Карловац 396 37.519

24. Св. Иван Зелина – 32.346

25. Костајница 18.812 10.371

98

26. Велика Горица 1.381 47.577

27. Петриња 16.456 20.549

28. Писаровина 4.734 17.422

29. Самобор – 27.070

30. Стубица – 37.212

31. Сисак 1.002 32.026

32. Топуско 22.718 3.778

33. Загреб 4.050 101.509

34. Иванец 236 40.667

35. Клањец – 28.945

36. Крапина – 32.052

37. Лудбрег 1.775 33.469

38. Нови Мароф – 32.918

39. Преграда – 33.245

40. Вараждин 241 50.918

41. Бјеловар 15.227 44.524

42. Чазма 1.911 30.351

43. Гарешница 5.977 16.346

44. Ђурђевац 633 50.940

45. Грубишно Поље 10.818 6.572

46. Кутина 1.672 16.460

47. Копривница 5.088 33.813

48. Крижевци 3.112 58.376

49. Славонски Брод 4.510 42.686

99

50. Новска 7.883 16.609

51. Дарувар 10.931 4.889

52. Славонска Пожега 12.002 31.753

53. Нова Градишка 12.018 37.019

54. Пакрац 19.491 9.300

55. Ђаково 4.337 27.180

56. Доњи Михољац 1.734 17.524

57. Нашица 6.681 22.221

58. Слатина 15.157 13.029

59. Вировитица 4.393 21.414

60. Осијек 14.356 36.026

61. Илок 11.953 5.488

62. Ириг 18.331 1.816

63. Сремска Митровица 27.022 4.986

64. Рума 22.956 3.730

65. Стара Пазова 24.262 5.670

66. Шид 14.155 11.309

67. Вуковар 14.896 10.363

68. Винковци 4.219 25.494

69. Земун 35.134 3.092

70. Жупања 1.395 29.045

71. Град Петроварадин 753 3.226

72. Град Сремски Карловци

3.553 1.889

73. Сарајево 35.081 11.875

100

74. Чајниче 6.396 300

75. Фоча 13.589 150

76. Фојница 554 14.522

77. Рогатица 17.287 222

78. Високо 9.352 12.487

79. Вишеград 11.839 474

80. Бијељина 40.925 40

81. Брчко 18.649 21.643

82. Грачаница 13.079 46

83. Градачац 20.491 17.689

84. Кладањ 3.480 893

85. Маглај 15.832 1.702

86. Сребреница 15.432 –

87. Тузла 9.269 11.641

88. Власеница 19.887 –

89. Зворник 26.169 123

90. Бања Лука 45.108 13.894

91. Босанска Дубица 21.384 1.200

92. Босанска Градишка 30.143 2.801

93. Босански Нови 22.389 1.007

94. Дервента 23.170 30.091

95. Котор Варош 15.088 4.385

96. Приједор 26.150 3.062

97. Прњавор 28.202 374

101

98. Тешањ 24.262 8.260

99. Бихаћ 10.864 3.362

100. Босанска Крупа 28.636 81

101. Босански Петровац 32.326 1.394

102. Цазин 9.323 1.531

103. Кључ 20.718 832

104. Сански Мост 23.598 4.656

105. Бугојно 15.289 15.869

106. Гламоч 15.795 1.074

107. Јајце 15.932 8.122

108. Ливно 15.817 20.401

109. Прозор 35 7.735

110. Травник 4.140 10.342

111. Кулен Вакуф 19.599 2.391

112. Зеница 5.276 5.554

113. Жепче 2.597 771

114. Жупањац 1.122 19.179

115. Билеће 15.978 114

116. Гацко 9.667 84

117. Коњиц 3.989 8.437

118. Љубиње 8.527 3.886

119. Љубушки 231 39.131

120. Мостар 10.443 40.591

121. Невесиње 16.550 851

102

122. Столац 9.101 5.809

123. Требиње 16.294 788

124. Бенковац 25.433 18.512

125. Дубровник 1.043 36.209

126. Хвар 39 26.240

127. Имотски 1.450 40.568

128. Книн 29.572 25.081

129. Корчула 52 29.192

130. Котор 24.791 7.684

131. Макарска 16 27.487

132. Сињ 9.123 47.681

133. Сплит 1.275 94.594

134. Брач 8 22.556

135. Шибеник 7.837 48.075

136. Задар 4.209 66.629

137. Метковић 487 14.926

Свега: 1.569.848 2.476.575

Напомена:

Свега (еxцел): 1.569.858 2.469.545

Код Псуњског –10 +6.980

Задржимо ли се на овој хрватској статистици од пре три деценије, када нису имали разлога лукавом јадиковању, како су тобожњи српски „куфераши“ преплавили „хрватске земље“ и тиме „утјецали“ на државну статистику Хрватске као дела Југославије, па бацимо ли поглед не толико на крајњу цифру како су је они изнели, већ на етнографску карту онога времена, долазимо до

103

занимљивог резултата, који баца право светло на српско-хрватски однос у земљама од којих је саграђена „Независна држава Хрватска“. Овде не засењује нешто већи број Хрвата, већ нарочито пада у очи, да су Хрвати живели и да живе на свега једној четвртини територије, која се доцније назвала Независном Хрватском. Остало је српско. Имајући то у виду, Хрвати су још од анексије Босне и Херцеговине уметничким маром кројили срезове тако, да у што већем броју срезова постигну хрватску већину. У томе послу наилазили су на непремостиву сметњу коју им је чинио непрекидни српски етнички ланац, па су морали хтели не хтели, дозволити да од укупно 132 управне јединице Срби остану у већини у 61, односно 46% свих назови хрватских срезова.

104

 

ИСТОРИЈАТ УЈЕДИЊЕЊА И ЊЕГОВЕ ПОСЛЕДИЦЕ

105

Иако доцкан, било је најзад време, да се пред српским народом изађе са чистом истином, јер ће та истина скинути маску са језуитско-хрватског лица и тиме мушки рећи, да је хрватска већина тобожње братство сматрала могућим само тако, да се хрватски простор и језуистки утицај помере према истоку. Ово је хрватско правило како у доба „добрих“, тако и у временима рђавих српско-хрватских односа. Код Срба се, међутим, и у време свих тих насртаја провлачи светла нит, која карактерише сваки витешки народ. Кад су им Хрвати после Томислављевог отцепљења који пут по упутствима из Рима и руковођени задњим мислима неискрено пружали руку, Срби су је и мимо сазнања да се иза ње крије нови језуитски насртај, ипак прихваћали. Верни датој речи, Срби се ради тога никада према Хрватима нису нашли у положају нападача, већ само у положају нападнутога и у положају праведне нужне одбране свога имена и свога историјско-етнографског простора. Несрећа дакле, у коју су Срби много пута упадали на тој страни, може се тумачити не само тиме, што су се трудили да Хрвате мимо свих њихових недостатака сматрају народом, већ и услед болећивости српске историјске науке, која је Хрватима у толикој мери користила да су српски историчари тек иза хрватске грмљавине почели осећати грижу савести, па је тако професор београдског универзитета В. Поповић на страни 382 своје књиге „Историја средњег века" написао: „Наш бројно мали народ постигао је општеисторијски значај, који му је више признат у јавном мнењу Европе, него у његовој историјској науци."

Наше страдалаштво не може се приписати искључиво развоју догађаја, који су непосредно предходили шестом априлу 1941. године. Узалуд ће бити тражење непосредних узрока у близини овога датума, ако се не посегне мало дубље у прошлост, која допире чак до првих трагова нашег народног живота на простору, који је стицајем доцнијих прилика све јаче био излаган сталним насртајима. Април 1941. године само је завршни акорд закулисног концерта, чија је увертира много старијег датума него што је у науци Анте Старчевића забележено, да је српско-хрватско братство на бази једнакости немогуће, а претпоследња етапа ономе што је следовало иза 6. априла 1941. године свакако је оснивање „Југословенског Одбора“, када му је током рата 1914. – 1918. несрећом српског народа на чело стао један од следбеника Старчевићеве науке.

Супротности „Југословенског Одбора“ и Николе Пашића у погледима на решење српског историјског и етнографског проблема после завршеног рата, иако тобоже „у интересу нечега већег“ вешто заташкаване, биле су у народу евидентне. Јер

106

српски народ током толиких ратова није жртвовао најбољу своју децу, да би се резултатима тих надчовечанских прегнућа на јевтин начин омогућила слобода следбеницима Старчевићеве науке, о којој су они, али са свога становишта вековима сањали.

Никола Пашић не само што није желео да се у склопу српске државе уклопе и такви чиниоци, са којима би сарадња, обзиром на неједнак степен националне припреме била немогућа, него је био и противник стварања таквог српског географског облика, који би превазилазио српски историјско-етнички простор.

Трумбић је, за разлику од Пашића, све своје напоре упрегао у акцији да малу Хрватску уклопи у аустроугарско одпадништво намењено српству, како би ова услед етничке блискости одиграла улогу квасца за своје посебне интересе. И зато што је Аустроугарска суђена на „распродају“, Трумбић је на штету српства успео да у Версају (Версаиллес, Версајски мировни уговор 1918. – крај И. св. рата) не само прикачи Србији кајкавску Хрватску, него да ње ради Србија изгуби своје самостално државно име и да свој огромни национални капитал уложи у једну проблематичну ортачку заједницу, где наметнути ортачић ништа није имао да уложи, сем своје вековне зависти и опречних појмова српској националној души.

Из прошлог светског рата (1814. – 1918.) Срби су изашли као победиоци са бојног поља, али су стварањем „Југословенског Одбора“ били дипломатски тучени. Акцијски капитал тога „Југословенеког Одбора“, међутим, био је онај незнатни број хрватских добровољаца, који није био ни толики да би се могла основати чета под именом „Зрински“. Доцније је та „шака јада“ послужила хрватској уцењивачкој политици као материјал, да су тобоже Хрвати узели учешћа у ослободилачкој војни. Као што би Срби, на пример, имали право стављати печат својине на Африку само зато, што је неколико Срба у страначкој легији ратовало под француском заставом.

Следбеник Старчевићеве науке Анте Трумбић, тумачио је тиме опортунизам свога народа, када је мимо воље српске владе основао у Француској „Југословенски Одбор“ са циљем, да овај поремети изградњу српског народног патриотизма и да у моменту аустроугарске „распродаје“ Хрватску прикрпи Србији. Све то, разуме се, пред сазнањем, да ће у „погодном“ тренутку лакше Хрватску отргнути из заједнице са Србима, него што би је исчупали из склопа које јаче силе, ако би ова версаљским протоколом била уклопљена у састав које од јачих држава средње Европе. За ово је Трумбић имао довољно времена, јер су у то

107

време српски државници били запослени бојним пољима и бригом за поробљеном домовином, па је Трумбић са „легитимацијом“ „Југословенског Одбора“ имао довољно времена за посећивање разних салона и мршење конаца, како Хрватска приликом нове поделе не би остала у бубњу. Шачица хрватских емиграната дакле, успела је да унесе Хрватску у заједнички српско-хрватски живот и да у доцнијем животу унесе све негативне особине, које су имале да по утврђеном плану допринесу српском распаду. Ветерани солунскога фронта морали су у интересу „братства“ пружити руку онима, који су се налазили у противничкој војсци и према приказу „Хрватског Листа“ од 13. XИ. 1941. борећи се у саставу аустроугарске војске (78 осјечка регемента) „ратовали противу Срба непријатеља“ на Црном Врху у Србији.

Замисао о колективизацији имена јужних Славена рођена је, како на једном месту у овој књизи видесмо – у Загребу, али није проистекла из славенских побуда већ из жеље, да се ово име простре и преко српских земаља, како би се српска национална свест разводнила југословенством и тиме створили предуслови распада, на чијим би се рушевинама, бар у једном делу, назидао нови део хрватског „тисућгодишњег права“. Руковођени таквим мислима, Хрвати су столећима насртали на српски историјско-етнографски простор, настојећи стално, да у помањкању сопствене историје фирмом хрватског имена упрљају најмаркантније странице српске прошлости и српских покрајина под бившом Аустроугарском. Из тих побуда долази и она Старчевићева изјава у којој каже, да „у Србији живи најплеменитији део хрватског народа". Ретко је, међутим, ко у Србији могао из хрватске прошлости извући поуку и увидети, да је то један из серије покушаја да се хрватски калем пресади на српско поднебље. Уосталом, народ који је због одсуства храбрости хиљадама година стењао под туђим јармом требао је макар натурањем свога имена чинити „походе“ изван свога простора. Ову истину не крију ни хрватски историчари, који на непосредан начин признају, да за оно мало своје „повијести" могу захвалити једино делу српског народа, коме су милом или силом успели натурити своје непопуларно име.

Са тако различитим националним улозима у историји и схватањима, основана је ортачка заједница, која се звала Југославија. Њеним оснивањем испуњен је део хрватског програма, јер је ова као аустроугарски одпадник прво неприметно, а после све јаче и јаче одпочела идентификовати своје територијалне претензије са географским обликом од Аустроугарске отпалих земаља, мада су те земље сем уже Хрватске већином српског етничког састава, како то уосталом и

108

сама хрватска статистика из 1910. године утврђује, а што не крију ни многи Хрвати прошлога века, као што је случај са Иваном Кукуљевићем, који на саборској седници од 6. јуна 1848. године пред хрватским сабором, говорећи о српском народу, рече: „Овај нам је народ српски у најважнијим временима, када смо стењали под аристокрацијом, латинизмом и германизмом, нашу чисту народност сачувао“. А дотле, док су Срби чували хрватску народност, ево шта је било са такозваном хрватском славом:

„Што ме питаш друже мој о славиПрошлих дана хрватског мог родаЗнај да мало броји сретних згодаУ повијести од кад се појави.

Дванајест вјекова, што га тај свијет познаРијетко свој бје, често туђи слуга,Ил у дворах, ил код тешка плуга,Вазда ланце коб му кова грозна.

Иза грома као муња сјајна,Уста и он кадкад као сјајан дијели,Ал му синци никад нису хтјелиДа та сјајност буде дуготрајна.

И у срамну тмину све то већуПаде Хрват иза сјајних чина,Господаром изабра туђина,Сам слободу да за празну врећу.

Иван Кукуљевић

Ми смо, додуше, имали прилика да чујемо Кукуљевића где покушава да у својству великог жупана набаци хрватско обележје сремско-славонском становништву, али нам је познат и онај одлучни протест патријарха Рајачића хрватском сабору, који га је у том уверењу потпуно разуверио, па га опет после 36 година видимо где са саборске говорнице од 28. ВИИИ. 1884. године одаје јавно признање Србима и тврди, да је хрватство једино захваљујући њима очувало своје народно обележје. У том своме говору Кукуљевић каже:

У оно доба, када је Хрватска сном мртвијем спавала, када је сва њезина интелигенција искључиво латински говорила, када је наша аристокрација и највише племство слала своје синове у Мађарску као у Меку и Медину да се научи

109

мађарском језику, Срби су то били, који су ме научили да љубим свој народ и сродна славенска племена, да поштујем и цијеним славенску идеју."

Кукуљевић је имао право, јер се без претеривања може рећи, да Хрвати за оно мало свога националнога капитала могу једино захвалити српској народној мисли, од чије су се буктиње стотинама година гријали, како то Фрањо Рачки у својој књизи „Борба јужних Словена за државну самосталност“ рече овим речима: „Посљедњи хрватски краљ Петар могао је на Гвозду узвикнути: Финис Цроатиае"…, а затим надодаде: „То су још једине српске жупе на балканском полуотоку чувале свети огањ државне самосталности.“

Можда је једини Никола Пашић од Срба познавао особине хрватског језуитизма. Отуда и произлази оно његово становиште, да Хрвати не вежу своју прошлост за српску будућност. У прилог тога становишта говориле су многобројне чињенице; међу којима и она, да су се Хрвати у саставу аустроугарске војске са толиким крволоштвом борили противу Срба, свакако у нади да ће осим толиких српских земаља и централна Србија са Црном Гором бити задње српске земље, у којима ће хрватски католички клер наћи своје ново поље рада. Треба ли, стога, дати каквог коментара опису битке на Црном Врху, где се са великом хвалом истиче, како је 78. хрватска пјешачка пуковнија 1914. године отела „од Срба непријатеља“ Црни Врх и тиме обогатила „хрватско повијесно право“? Овде не треба истицати, нити заслужује ма какву пажњу тврдња да су тобоже баш Хрвати били они, који су заузели Црни Врх, јер је то као и много којешта друго, обична хрватска „повијесна“ лаж.

Познато је, додуше, целом српском народу из доба аустроугарске окупације, да су Хрвати чинили позадинска чуда од јунаштва, пљачки и зверстава над обезоружаним српским народом, али вероватно ни аустроугарској врховној команди нису позната нека нарочита хрватска јунаштва у првим борбеним редовима. Исто тако је позната и она српска цензурна срамота, која је по завршеном прошлом рату (1914. – 1918.) забранила изношење имена хрватских крволока из времена окупације српских земаља и место њих „дозволила" да се измисле имена других народности само зато, да би се очувало тобожње српско-хрватско братство, које је српству донело највише крви и суза у историји. Тако су Срби иза првога светскога рата лишени права да чују за хрватска дивљаштва по српским земљама баш у времену, када су се Срби борили и за њихову слободу.

110

Сем извесног броја Хрвата српскога порекла, велика већина хрватског народа нити је 1918. године била духовно зрела за уједињење са Србијом, нити је у доцнијем заједничком животу показала склоности, које би је одвратиле од вековног програма хрватско-католичке експанзије на рачун Срба и њихових земаља. Што су хрватски политичари, сем Стјепана Радића и његове партије, мимо таког духовног стања нарочито кајкавског дела свога народа ипак одглумили „жељу“ за уједињењем, не мора се зато тражити објашњење у 1918., колико у априлским догађајима из 1941. године. Да носиоц главне улоге у тој хрватској глуми др. Анте Трумбић и као председник фамозног „Југословенског Одбора“ и као први министар иностраних дела Краљевине СХС, није ни сам био духовно зрео за јединство, а према томе ни за југословенску мисао види се по томе, што представници хрватског народа за време његове сахране (1938.) у сплитској фрањевачкој цркви, нису дозволили присуство представника владе Краљевине Југославије, свакако тумачећи тиме његове праве осећаје, а можда и изричиту последњу жељу.

Користећи српску учмалост, Хрвати су у неку руку бацили рукавицу српскоме народу, када су објавили „да је неквалификована већина хрватског сабора и на недозвољен начин закључила акт уједињења“, јер да је сам Стјепан Радић био противан одласку делегата у Београд „прије дефинитивне погодбе". („Хрватски Лист" од 18. ВИИ. 1939.)

Иако доцкан, ми би на ово имали приметити, да је тачна тврдња хрватске јавности као тумача хрватског народног расположења, како Хрвати својом већином нису желели уједињење са Србијом, јер нису били духовно зрели, као што ни у доцнијем животу нису показали склоности за то. Што се тиче околности, да су једни хрватски политичари били за одлазак у Београд, а други против, овде се не ради ни о чему другом, сем о диригованој политици „људи за све ситуације“, где је свакоме одређена становита улога. Пошто се у конкретном случају радило о опасности, која је претила Хрватском Приморју од примене „Лондонског пакта“ (да се припоји Италији), хрватско је водство једну екипу упутило у Београд да спречи примену „Лондонског пакта“, док је Стјепан Радић у другој етапи борбе за хрватску самосталност имао да Хрватску „вади“ од Србије. Пошто, међутим, није све „клапало“ по плану, долази до Радићеве емиграције, у којој је једнако као доцније Кошутић и Павелић, радио за посебне хрватске интересе, негирајући духовно јединство и понављајући оно што су пре тога многи виђени Хрвати тврдили, да оно у хрватском народу никада није имало корена.

111

Описујући хрватско приступање краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, хрватска „повијест“ баца главну кривицу за акт уједињења на далматинске Хрвате, које назива „типовима“ и „расицама“, јер да су то они били који су „тероризирали родољубно загребачко пучанство“ и натерали га да прими уједињење. („Хрватски Лист“ од 18. ВИИ. 1939.). Овај званични орган Хрватске Сељачке Странке и његова водства, написао је о предрадњама за уједињење о далматинским Хрватима:

Док је Народно вијеће позивало српску војску, Талијани су окупирали Ријеку, Сушак, Трст и друга мјеста сушачке околице. Истодобно су се у Загребу слегли разни типови, такозване „расице“ (ово је подругљиви израз за Далматинце), који су уз помоћ полиције тероризирали родољубно загребачко пучанство. На улицама су демонстрирали истарски и далматински емигранти, тражећи по наговору Светозара Прибићевића безодвлачно сједињење са Србијом.“ („Хрватски Лист“ од 18. ВИИ. 1939.)

Тако је на очиглед оглувелог српског политичког водства за време правне и стварне Југославије писала званична хрватска штампа, оптужујући Далматинце да су у облику „типова“ и „расица“ скривили тобожњој хрватској утопији. Та нам оптужба даје разлога да се још мало позабавимо Далматинцима и да видимо, да ли је то био далматински став само у моменту одлучивања о уједињењу, или је то био глас срца кроз векове све од онда, од како су још од средњег века отргнути од матичних српских земаља.

Далматинци, Срби римокатоличке вере, јасно су одредили своје смернице и први политички испит положили пред бечким парламентом друге половице године 1861. Тада је бечки сабор расправљао о хрватском захтеву да им се припоји Далмација. Далматински представник изјавио је том приликом пред бечким парламентом, да се Далмација не жели припојити Хрватској, па је најзад повишеним гласом рекао: „Далматинци више признају и воле Цариград и Петроград, него ли Загреб!" Други далматински посланик ублажио је говор првога у корист Хрватске. То је дало повода хрватском сабору да се на 84. седници од 14. септембра 1861. године „позабави“ овом дискусијом бечког парламента. Хрватски саборски посланик Полит, величајући заузимање оног другог далматинског представника (Љубише) за хрватску ствар, предложио је да му хрватски сабор изрази јавну захвалност. Али, када је председник сабора ставио Политов предлог на гласање устајањем, цео хрватски сабор је седео. Значи, да још 1861. године није било

112

неких нарочитих духовних веза између Хрватске и Далмације. Није према томе никакво чудо, што је католички бискуп Мартин Брајаковић 1700.-те године у попису становништва одвојио Србе православне и Србе католике од Хрвата, нити је икако чудо, што су ти исти Срби католици (по „Хрватском Листу“ типови и расице) 1918. године тражили да се после толиких векова врате српској заједници.

Стјепан Радић је утро путеве хрватској емиграцији, па и самом Павелићу. Сва та емиграција без разлике била је спремна да не бира сарадњу, само да се после успешног опозивања „Лондонског пакта“ оствари други део хрватског народног програма и извојује пуна независност од српских земаља. Што Радић у томе за време своје емиграције није успео, треба тражити узроке у европској заморености после првог светског рата и угледу који је Србија као матична земља имала у свету. Пошто му они који су могли нису хтели, а они који су хтели нису могли помоћи, Радић се необављена посла вратио у државу, која га је за ту издајничку работу наградила највећим државничким положајем и титулом вође хрватског народа.

Да би стигао изгубљено време у иностранству, где није успео са спољним фронтом, Радић је отворио унутарњи фронт. Док се он сам бацао блатом на све што је српско и југословенско, друга група хрватских људи „за све ситуације" улази у многобројне владе. По плану језуитског лукавства, хрватски народ назива те своје делегиране прваке у појединим владама „издајицама", а владе од којих су највише користи баш они извлачили „протународним режимима“. Требало је тиме поцепати Србе на многобројне групице, које саме за себе не значе много, али је још стајао на путу углед Николе Пашића, коме водећи Хрвати нису могли заборавити онај став, да Хрватска не уђе у састав српских земаља. После коалиције, коју је седи државник опет у интересу тобожњег братства морао прихватити, овај је знаменити Србин постао жртвом хрватског дела владе, а да осећај братства код Хрвата ни овако великом жртвом није покренут са мртве тачке.

Од онда па све до пада Југославије, коме су Хрвати свесрдно допринели, хрватски програм на одржавању унутарњег фронта састојао се делом у систематском рушењу српских величина и спречавању њиховог окупљања око неке централне личности Пашићевог значаја. То најбоље сведочи одломак из поверљиве окружнице Хрватске Сељачке Странке од 14. априла 1943. године, у којој се за период заједничког живота у Југославији између осталога каже:

113

У борби за остварење наших идеала, хрватско народно водство служило се свима средствима којима је ондашње вријеме и у ондашњим приликама располагало. Хрватско народно водство је посвећивало нарочиту пажњу политичкој поцијепаности Срба, као доминантног фактора у Југославији. Рушење ауторитета вођа политичких противника било је средство борбе, које је дало знатне резултате."

Да би се ослабила српска хомогеност, Хрвати су успели да популаризирају „сељачки покрет“ и изван Хрватске. Захваљујући таквом закулисју, хрватски народни програм је, најзад, на српску срамоту, постигао такав успех, да су 1938. у врхунцу политичке дезоријентације 600.000 необавештених српских бирача дали поверење наследнику Стјепана Радића и тиме највећим делом допринели остварењу „хрватског народног програма". Тиме су довршене последње припреме како југословенског слома, тако и језуитског триумфа над уништеним православљем у свима српским земљама, за које Хрватска сматра, да их је она као наследница Аустроугарске могла наследити.

Парламентарно незрели, лакоумни, непостојани (као што оно рече ратно веће у Грацу) и најзад духовно неспособни за заједницу са српским народом, Хрвати су улазећи у заједнички државни живот поставили себи за задатак да српство стварањем многоструког партијског живота што више разједине. Да се то и постигне, ХСС је развила шпијунско-интригаторску службу међу српским политичарима, стварајући партијска дисиденства, са којима би привидно сарађивали само дотле, док би циљ непремостивости мећу српским политичарима био постигнут. Тада би игра почињала изнова. Радић, коме хрватска „повијест“ бележи у добро што је био противник уједињења, играо је у својству министра двоструку улогу. Ту је улогу најуспешније илустровао загребачки шаљиви лист „Коприве“ једном карикатуром од две слике са по два Радићева лика. На првој слици Радић сам себи пљује у лице и каже: „Фуј, срам те било шта си говорио у Београду!“, а на другој, београдској слици, иста сцена, само обрнуте речи: „Срами се за оно што си говорио у Загребу!“. Тако је Радић у Београду вешто глумио „државотворца“, а у Хрватској не само вређао водеће српске политичаре и њихове странке, него и краљевску владу, у којој је заједно са својим људима седео. Оно што му емиграцијом није могло поћи за руком, постизао је сада. Убијао је углед српском парламентаризму и његовим српским носиоцима и успевао да таквим својим двоструким држањем наш политички живот одржава у непрестаној кризи. То су једине заслуге, које хрватском народу дају разлога да га слави као свога учитеља, пошто је ХСС продужила његовим стопама и

114

југословенску мисао држала у непрестаној кризи све до њене кулминације у априлу 1941. године, када је најзад Мачековским борбеним формацијама „Грађанске заштите“ препуштено, да као стварни извршиоци издаје доврше програм Стјепана Радића и његових следбеника, пред којима су у интересу братства често пута за време заједничког живота у Југославији угињали понос и част српскога народа.

Као последица безобзирног насртаја на углед једног од оних Срба, који у одбрани своје части радо свој живот полажу, (случај Пунише Рачића), смрт Стјепана Радића даје хрватским екстремистима нови подстрек. Исти они хрватски минери, који једино из необавештености нису могли схватити Радића и његов одлазак у Београд, ради чега су му свега неколико дана пре револверских метака у парламенту преко „Хрватског Листа“ поручивали да га због одласка у Београд треба убити, нашли су се у свом елементу. Да би бацили оптужбу на српско-хрватску заједницу и њене тобожње кобне последице, а све у циљу постигнућа што јевтинијега успеха, пролили су одједном фарисејске сузе и заридали над гробом човека, коме су непритајено желели смрт.

Убрзо после Радићеве смрти показало се, да би он и поред своје хрватске мисије дужим боравком у Београду изгубио на ослонцу у хрватском народу, пошто су се све његове присталице придружиле онима, који му ни по цену највећих хрватских разлога нису могли опростити одлазак у Београд. Са те платформе треба посматрати све оно што се у хрватском народу дешавало после Радићеве смрти до априла 1941. године и даље.

Напори оне мале групе Хрвата, која је у истинском српско-хрватском братству гледала праву будућност хрватског народа, нису ниуколико могли изменити духовну стварност већине. Та већина, која се непритајено одушевљавала вежбањем хрватских бегунаца на Јанка Пусти, нишанећи на лик Краља Александра као на мету, и која је најзад несакривено одобрила Марсељски злочин хрватских усташа тиме што се одмах после трагичне погибије Краља Александра одомаћила песма: „Бог да живи Павелића руку, која уби српскога хајдука!“ Носиоци идеје братства из редова Хрвата били су и за време Југославије изложени сталном шикану разуздане хрватске улице и њеног духовног водства око званичног хрватског курса. Оваквим људима био је онемогућен сваки опстанак у Хрватској, па су многи још пре априла 1941. године морали емигрирати из Хрватске Бановине и потражити уточиште у Србији.

115

После мајских догађаја из 1928. године, и акта од 6. јануара 1929. нарочито, хрватски су се редови раздвојили у две групе. Хрватска мањина остала је на југословенској линији, док је већина стала на становиште да се отцепљење од Југославије – као друга етапа хрватског народног програма – има без одлагања спровести у дело. Једино се ова велика хрватска група у себи подвојила због погледа на средства којима се отцепљење од Југославије има спровести. Једни су тражили излаз у дипломатским триковима, којима се држава имала на унутрашњем и спољашњем политичком животу одржавати у непрестаној кризи све до распада. Друга, терористички оријентисана група, сматрала је да терористичким делима на личности и објекте од јавног значаја могу непосредније утицати у корист потпуне хрватске самосталности, у коју би биле уграбљене српске покрајине Босна, са делом Далмације, Славоније и Сремом. Ове српске покрајине нису Хрватима биле толико интересантне због њиховог српског становништва, које је доцнијим остварењем „Независне Хрватске" истребљено, колико због рудног и економског богатства, који су због таквих својих особина представљали хрватски сан од Томислава па до данас.

116

БАНОВИНА ХРВАТСКА(Споразум Цветковић-Мачек)

Ни онако негативно како јесте, име Вука Бранковића није заслужило да уђе у историју Срба. Још мање то заслужује име Драгише Цветковића. Па ипак, на срамоту српства, мора и његово име заузети место које му припада.

Кад је 1939. године Цветковић као председник владе закљученим „споразумом“ у Загребу упрљао част српског народа, хрватске су се масе и поред тако високо постигнуте цене усколебале, јер им је водство Хрватске Сељачке Странке, које је закључило „споразум“, обећало потпуну ликвидацију Југославије. Водство ХСС међутим, пожурило је да не држи своје масе у неизвесности, па је упутило један поверљиви циркулар свим организацијама у којем се хрватске масе теше, да је споразум само једно од средстава за потпуно отцепљење Хрватске од Југославије, па се између осталог у распису каже, да Хрвати имају своје људе, који су распоређени по свим јавним државним установама, где ће бити још у бољој могућности да припремају својих „пет минути“. Ове завршне припреме за хрватско издајство, не спомињем зато да бих прескочио читаво раздобље од 1918. до 1939. године, пуно највећих хрватских лукавстава, колико да укажем на чињеницу да Хрватима године 1939. није новина имати своје уходе и „људе за све ситуације".

Духовне припреме за масовна страдања српскога народа по Хрватској, завршене су после акта тобожњег споразума“ од 26. августа 1939. и указа о образовању Бановине Хрватске. Било би за толика страдања необјективно бацити кривицу на једног човека, макар се ту радило и о самом Павелићу, кад се зна, да су оне многобројне жртве по „Независној Хрватској“ умирући мученичком смрћу на праговима прадедовских домова односили собом и сазнање, да су припреме за масовна страдања Срба завршене – ако баш не под јавним, а оно бар под прећутним покровитељством тадањег вође хрватског народа Мачека и првог хрватског бана Шубашића. Јер, још под њиховом су управом растурена Соколска друштва, и све српске и патриотске организације, а чиновници српске припадности било најурени преко границе, било побијени, или шиканирањем доведени до таког степена, да су Бановину Хрватску давно пре 6. априла 1941 године морали напустити.

Сем незнатних изузетака, правити разлику између појединих хрватских политичара или политичких група, значило би

117

противити се логици. Без мало њих, сви они представљају потоке, који су се само разним путевима стакали реци, названој „Независна држава Хрватска“. Јер, Радић је поставио основе хрватске самосталности, Мачек их је потенцирао, а усташки покрет је у најтрагичнијим српским тренуцима спровео у дело. Из онога што нам је даље познато, изгледа да је хрватски народ жељније очекивао српско истребљење, него своју народну самосталност. Да ли је то било дело „неодговорне хрватске улице“, како би се сада желело представити, или саставни део хрватског народног програма и хрватске државне политике, то ће историја утврдити. Ономе, који ће трагати за материјалном истином, вероватно неће измаћи из вида позната околност, да је усташтво „радило“ руку под руку са хрватским језуитима, који су у малом броју поклањали животе само оним Србима који су примили католичку веру. И то тако неће остати незапажено, да је поглавник на захтев католичке цркве прописао уредбу о високим изванредним принадлежностима хрватским језуитима, који су у једној руци држали нож, а у другој језуитски крст, како би у потоцима крви и суза створили нове католике, које ће доцније назвати Хрватима.

Историја београдског Комесаријата за избеглице не почиње после априла 1941. године. Напротив, његов оснутак пада непосредно иза 26. августа 1939. године, када су му камен темељац положили Мачек, Цветковић и Шубашић. Тада је отпочело емигрирање Срба и југословенски оријентисаних Хрвата из бановине Хрватске, где им је била угрожена лична сигурност и онемогућена животна егзистенција. Ко још не зна, сем широких српских маса у Србији којима су се сервирала „Потемкинова села“ о тобоже успешно решеном хрватском питању, да је у Београду већ од друге половице 1939. године постојао одбор за смештај избеглица из Хрватске?! Први који је то знао и који се томе у потсвести радовао био је главом Влатко Мачек, који седећи на потпредседничком месту у влади Краљевине Југославије, није ни једним гестом осудио оно што се већ тада под њиме и његовим првим баном Шубашићем догађало са Србима по Хрватској бановини. Међу првим пресудама и писцу је већ октобра 1939. године достављена путем поште анонимна пресуда хрватске „Грађанске заштите“, којом му се саопштава да је суђен на смрт, ако не напусти хрватску бановину.

Многобројни новински извештаји, који су ипак успели пробити строге цензурне маказе режима Цветковић-Мачек, најречитије говоре о масовном бегству из Хрватске под Мачеком и Шубашићем. У чланцима „Српског Гласа“, „Народне Одбране“, „Српског Огњишта“, „Славоније“ и других, указивало се на

118

мистериозна заплотњачка убиства истакнутих јавних радника из редова Срба и југословенски оријентисаних Хрвата по основаној бановини Хрватској. Та су убиства постала борбено правило Мачекових борбених формација „Грађанске заштите“, које су преузеле и стварну власт. Њима су раздељени аутоматски пиштољи, којима ће доцније над Србима по Хрватској извршити недела, над којима се згражава цео културни свет.

Треба ли јачег доказа о бегствима испред крваве егзекутиве Мачека и Шубашића од оне плакате Соколског друштва у Лозници поводом дочека нове календарске 1940. године. У тој се плакати пред лицем југословенске владе и Краљевског Намесништва говори о расподели чисте добити са забаве и дословице каже: „Од чистог прихода 50% иде за социјални фонд Соколске жупе Београд у корист кухиње за прехрану избеглица Сокола из бановине Хрватске“. Још један доказ више да је комесаријату за избеглице у Београду ударила темеље тројка Мачек-Цветковић-Шубашић! Дозидао га је само Павелић са усташким покретом.

Непосредно после закљученог „споразума“, званична хрватска штампа и гласила ХСС умирили су хрватски народ који није хтео никакву заједницу са Србима, сем што су желели њихове територије, да споразум није ништа друго, осим корак ближе коначној хрватској самосталности. Као гаранцију за ово, водство истиче постојање „Грађанске“ и „Сељачке заштите“. У међувремену, Мачекова званична штампа одржавала је душевну кондицију својих следбеника и припремала их на што снажније извршење задатака у духу усташких начела.

Један пример за углед. У Срему нема Хрвата сем Срба и Срба католичке вере, који су у несрећним временима сличним онима из 1941. године, морали примити католичку веру, али је и таквих мало. Мачеку и првом хрватском бану Шубашићу после неколико уграбљених срезова из Срема под хрватску бановину није то ништа сметало да дозволе и субвенционирају у средишту сремске жупаније излажење новина под насловом „Сријемски Хрват“, који је стајао у служби хрватског империјализма. Тај „Сријемски Хрват“, тумачећи свакако становиште својих финансијера, написао је поред многих других увреда на рачун српског народа 24. августа 1940 године и овакав изазивачки одломак:

„Хрватски народ није луд и у никојем случају није луђи од српског нарда. Хрватски народ добро знаде, да садање вријеме и развитак прилика у Европи сами собом намећу дефинитивно рјешење свих спорних питања међу народима.

119

И ми као синови хрватског народа отворено кажемо: Ако си он не буде знао прибавити респект својих права, онда није ни достојан да их ужива!“

Овако су дакле Мачек и његова штампа претили Србима развојем прилика у Европи на годину дана пре издаје, која је спроведена тачно у духу овога „обећања“, што значи, да водство ХСС ни пред собом ни пред историјом не може одрећи активно учешће у припремама и извршењу онога што је са Србима у „Независној држави Хрватској“ учињено. Библијска прича о улози Јуде и овде је нашла примену. Људи са Марковог Трга заседавали су на „тајним вечерама“ југословенске владе. Само што Драгиша Цветковић није био видовит да би у своме друштву пронашао Јуде. Једва неколико дана после указа о оснутку Бановине Хрватске, хрватска службена штампа објаснила је, да је оснутак Бановине Хрватске (државе над државом), само корак ближе коначној самосталности. Ту потврду видимо и у „Сријемском Хрвату“ од 31. ВИИИ. 1940. где се каже:

„Оснутак Бановине Хрватске значи прву степеницу, то јест, почетак остварења хрватског народног програма."

Који је то хрватски народни програм и како изгледа, Мачек о томе Србима пре 6. априла 1941. године није хтео рећи, да не би издао Јудину тајну. Међутим, Срби су тај „хрватски народни програм“ тешко осетили иза 6. априла. Да је „споразум“ Цветковић-Мачек значио само почетак „остварења хрватског народног програма“ и коначне хрватске самосталности, могло би се на први корак видети из многобројних коментара ондашње хрватске јавности као на пример:

Иако у том погледу није све учињено, већ је формирана само бановина Хрватска, потписана је Уредба, која омогућује да се у том правцу пође даље. Разлози су томе јасни – није се хтјело дирати у Босну, дирати у питање босанско-херцеговачких муслимана. То исто вриједи и за Војводину. Рјешење тих питања остављено је за доцније." („Хрватски Лист" од 29. августа 1939.)

Хрватска неће моћи држати на своме подручју становити број појединаца, (овде мисли на Србе) који су се оријентисали неповјерењем према хрватском народу, а неће им моћи ни плаћати мировине (пензије) јер је нијесу заслужили.“ („Хрватски Дневник" од 28. ВИИИ. 1939.).

120

Знамо и то, да се ни сви мали тиранчићи (овде мисли на Србе) неће моћи макнути са својих места у року 24 сата, а камо ли у тако кратком року привести заслуженој казни, али не можемо прихватити одуговлачење“. („Загребачки Лист“ од 28. ВИИИ. 1939.)

Ускрснуће бановине Хрватске значи први пораз лажног југословенства“. („Хрватска Стража“ од 28.ВИИИ. 1939.)

Тако је писала службена хрватска штампа о споразуму, а нашло би се далеко поразнијих ставова кад бих имао на расположење макар мањи део хрватске новинске литературе из онога доба, када је цела хрватска штампа по страначким директивима као на команду узвикнула: „Споразум је само корак ближе нашој коначној самосталности!“ Другачије речено – „Независној држави Хрватској!"

Пре него пређемо даље, једно мало успоређење: Србија је по завршетку првог светског рата признала пензије Хрватима, који су цео свој живот провели у служби Аустроугарске и за време рата вршили стрељања по Србији, а Хрвати за време правне државе Југославије одричу пензије службеницима православне вере. Кад тако не би било, не би било у хрватском стилу. Томе се не чудимо. Не можемо се али начудити Краљевском Намесништву, које је могло злоупотребљавати краљевски тестаменат и овако хладнокрвно присуствовати погребу Југославије.

Давно пре, а после трагичне погибије Краља Александра (1934.) нарочито, организован је по упуствима партијског водства ХСС бојкот свега што је српско. У ту сврху основана су по свим мешовитим местима где Хрвати живе измешани са Србима, тобоже привредна друштва под именом „Свој своме“. Она су имала да бојкотују српски привредни и господарски живот. Састанцима, живом и писаном речју, спроведена је претећа пропаганда да ни један хрватски припадник не сме имати никаквих пословних односа са српском привредом и занатством. Да се то у потпуности постигне, функционери удружења „Свој своме“ образовали су своју егзекутиву, коју су постављали пред српским радњама, да би претњама одвраћали потрошаче од уласка у радњу. У Загребу се десило неколико случајева, да су чланови „Грађанске заштите“ насилним путем истицали на српским трговинама натписе: „Ово је српка радња“. Због тако створеног стања, осетан број Срба морао је емигтрирати из бановине Хрватске давно пре 1941. године. А док се све ово са Србима у бановини Хрватској дешавало, хрватски бан Иван Шубашић и његов вођа Влатко Мачек задовољно су посматрали

121

ову беспримерну харангу противу Срба и хрватски народ подстрекавали у нади, да хрватски народни програм бановином Хрватском није остварен, већ да ће га хрватски народ сам извојевати.

Да би се могли потпуно осамосталити и финансијски спремити за догађаје којима су 1941. године и сами давали смер, Хрвати су одмах иза акта споразума од 26. ВИИИ. 1939. затражили, да се нагодбарска квота од 29% златне резерве Народне Банке Краљевине Југославије, колико тобоже отпада на Хрвате (мада ови ни једнога динара нису уложили), пренесе из трезора Народне Банке у њену загребачку филијалу. По томе је свако могао знати, шта се крије иза хрватских кулиса, само то нису могли уочити политичари класе Драгише Цветковића, који се чак на једној загребачкој приредби иза споразума појавио у онаквој капи чланова Мачекових: формација „Грађанске заштите“, које су извршиле преврат у Хрватској и над обезоружаним српским живљем починиле чуда од зверстава.

Са том трећином златне подлоге, односно резерве Краљевине Југославије, Хрвати су подмирили трошкове истребљења Срба у „Независној држави Хрватској“. Евакуисан је само онај београдски остатак, који отпада на Србе и процентуално на Словенце. Међутим, хрватски чланови југословенске емигрантске владе ни мало не румене од стида, што на овај начин, исто као и Анте Трумбић, о искључивом трошку Србије организују по савезничком иностранству дипломатску хајку противу животних интереса те исте земље Србије, чије им злато служи као извор за борбу у духу начела науке Анте Старчевића.

На очиглед службеног Београда, Хрвати су пожурили да после проглашења бановине Хрватске и Србе у њој прогласе народном мањином. Тако је овлашћени представник Мачеков, народни посланик Томо Бабурић, говорећи 19. децембра 1939. на збору ХСС у Бјелавару рекао :

Ми смо споразумом од 26. коловоза само почели рјешавати хрватско писање. Кад ћемо га посве ријешити и како – овиси о нама. Има људи који мисле, да ће се вратити оно што је прошло, али ја им као сељак и ваш заступник поручујем: Нема више натраг, већ напријед у изградњи слободне Хрватске! Позивам Србе и остале мањине народне, да схвате ситуацију онаквом каква јесте и каква мора бити !"

Није Тома Бабурић био сам, нити је само он овако мислио и говорио. Био је он само један пион у војсци рушилаца, под

122

директним руководством вођства хрватског народног покрета ХСС, са Мачеком на челу. То је могао чак уочити и кратковидни Драгиша Цветковић, који је са толиким непознавањем ствари „решио" хрватско питање, па је своме главном органу „Самоуправи" у марту 1940. године морао дозволити да о хрватској штампи напише и ово:

Они сматрају, да је данас у хрватском делу наше јавности таква коњуктура, да је њихов главни задатак у харангирању маса, стварању незадовољстава, изазивању што већег неспоразума, у рушењу свих ауторитета (наша прмедба: као да је Драгиша Цветковић био некакав ауторитет), власти и државе и свега онога што је солидно и на чему треба да почива наша државна заједница. Они се данас залажу за успех Хрватске Сељачке Странке и др. Мачека, али са провидном тенденцијом рушења и убијања морала и вере у све што је здраво национално и југословенски оријентисано."

Али, глас „Самоуправе" и отрежњеног Драгише Цветковића били су глас изгубљенога у пустињи. Хрватска је указом о успостави бановине постављена у такав положај, да у своме унутарњем животу буде неприкосновена, а поврх тога да преко својих чланова у заједничкој влади може Шумадији диктирати шта хоће.

Да куриозитет буде потпун, председник југословенске владе зависио је на подручју бановине Хрватске од воље хрватскога бана, који га је са своје територије могао уклонити као нежељеног госта, јер је бан хрватски стајао над дирекном влашћу Круне.

У тако уздигнутој хрватској бановини, где би се пре могло рећи да је остали део Југословенске територије постао колонијални посед Хрватске, него да је она сама део југословенске државе, приводиле су се крају припреме за коначно „остварење хрватског народног програма“. Да би се према српском становништву хрватске бановине спровео програм који се желео, преузети су општински чиновници у банску службу, како би се на тај начин српске општине у Бановини раставиле од својих српских чиновника, а на њихово се место поставили Хрвати или хрватски експоненти. Хрватске су се власти пожуриле да одмах почну са затварањем Соколских домова и свих патриотских друштава, а њихове припаднике да прогоне. Самоуправе власти по пароли „Свој своме“, отпустиле су Србе са свих положаја. Ишло се тако далеко, да је хрватска општинска управа у Привлаци отпустила општинског стрвинара Стеву Николића само ради тога, што је био

123

православац. Чак је владин лист „Време“ 26. новембра 1939. донео извештај из Осијека у коме се о отпуштању Срба каже:

Наставља се одпуштање Срба службеника из градске службе и градских предузећа. Сем отпуштених за које је јављено, сада је поново отпуштено 7 радника Срба, који су били запослени код градског трамваја, тако да се број отпуштених Срба попео на 30."

Некако у ово доба пада и отпуштање великог броја Срба из осталих осјечких установа. Осјечки „Хрватски Лист“ од 1. новембра 1939. године извргава руглу назив ослобођења и уједињења и каже:

Колико се у Осјеку „југословеновало" у вријеме диктатуре, имамо вањски знак у томе, што су три трга у нашем граду добили назив „Трг уједињења“ и „Трг ослобођења“. Експонентима, који су се тиме хтјели додворити није било доста један трг са таквим именом. „Уједињавало“ се и „ослобођавало“ на велико!"

Тако „Хрватски Лист“ у доба постојања правне и стварне државе Југославије, за такав правац, добио је благослов и новчана средства партијске канцеларије ХСС. А загребачки лист „Економска политика“ од 6. децембра 1939. добацила је преко Мачекових рамена српском народу:

“Разумљиво је да ће Хрвати ако не данас, али сигурно у скорој будућности хтјети да прошире границе Хрватске у оном оквиру у којем је она некада у далекој прошлости била, само да би тако проширена била јача и способнија да се одупре премоћи Србије. У тој ће се тежњи она неминовно сукобити са супротним тежњама Србије, те ће тај сукоб претстављати стално врело немира, ириденте и неповјерења."

„Економска политика" била је овде као израз расположења Хрватске Сељачке Странке преко обичаја искрена. Она је две године пре хрватске издаје признала оно, што сам ја у целој овој књизи хтео рећи. Наиме, Хрватска је желела и привела у дело уништење српског народа за успоставу своје хегемоније над српским земљама.

Кад се буде писала историја другог светског рата, европски југоисток наћи ће свога кривца за рат искључиво у „хрватском народном програму“, а признање и најтеже самооптужбе у самим

124

органима хрватског јавног мнења. Иследник ће сакупити најтежи оптужни материјал из комплета партијске штампе оне исте странке, на чијем је челу стајао главом др. Владимир Мачек. Док се на овако подмукао начин припремала хрватска издаја, преко 600.000 необавештених српских бирача били су 1938. године уверени да лече државну кризу, која се звала „хрватско питање". У ствари, они су мимо своје воље послужили Мачеку као средство уцене према Круни, којом је постигао хрватску бановину као увод „Независној Држави Хрватској“. У међувремену, послужило му је то злоупотребљено српско поверење као легитимна бусија, иза које може маскирати своје праве намере, које се најбоље могу видети из његове изјаве дате 16. јануара 1940. београдском дописнику италијанског листа „Ђорнале д'Италија“ (Гиорнале д'Италиа) у којој потврђује хрватско-италијанско-мађарски савез онако, како је 1941. године и изведен. Мачеку ништа није сметао положај потпретседника владе Краљевине Југославије да изјави ово:

“Хоћу да вам уз ово што се односи на хрватску аутономију дадем изјаву о односима који вежу Италију, Хрватску и Мађарску. Италија и Мађарска нису само наши најближи сусједи. Према стуктури наше се три земље допуњавају и то чини, да њихови односи треба да буду најсрдачнији“

Вођа хрватског народа Владимир Мачек имао је потпуно право кад је рекао, да се Мађари, Хрвати и Италијани у народној структури допуњују. Да су њихови односи били и најсрдачнији; то потврђују догађаји из 1941. године и после ње. Због своје многострукости, тешко је једном перспективом осветлити сва она лукавства која представљају хрватско историјско „богатство". Једно од најуспелијих је свакако оно изведено од приласка пакту тројних сила (25. ИИИ. 1941.) до проглашења „Независне државе Хрватске“ (10. ИВ. 1941.). У влади која је закључила приступ тројном пакту Срби нису били заступљени легитимним претставницима, док Хрвати јесу. У влади која је пакт одбацила, били су опет ти исти Хрвати. Кад је требало делити последице једног или другог, Мачек је уместо да оде у Лондон, остао у Загребу, јер је морао присуствовати практичним испитима, које су његове формације „Грађанске заштите“ и „Сељачке заштите“ у остваривању „Независне државе Хрватске" полагали. А морао је остати и ради тога, да би 10. априла 1941. године издао заједно са Павелићем онај заносни проглас хрватском народу у коме каже, да се најзад остварује „тисућгодишњи сан хрватског народа“. (Ваљда зато што му се доцније ситуација у корист Павелићеву измакла из руку, Мачек је порекао своје учешће у томе прогласу). Да, остао је вођа хрватског народа Мачек у

125

Хрватској, иако се могао придружити осталим члановима владе, јер је хтео да подели радост са масама које се, како из безброј примера видесмо, деценијама спремао за тај моменат. Али је зато са југословенском владом послао неколико својих људи, да би ови по потреби у свему одиграли на штету српскога народа исту ону улогу, коју је Анте Трумбић за посебне хрватске интересе у првом светском рату одиграо.

Насупрот изнетим чињеницама, може се неко испрсити са Мачековом „препоруком“, да се Хрвати одазову мобилизацији. Мачек је заиста дао такву „препоруку“. Само, то је форма. Суштина се, међутим, састоји у нечему другом што би Србима било јасно тек онда када би знали, да су Мачекови присталице успоредо са његовом „препоруком“ преко месних организација ХСС поверљивим путем обавештени да свакако приме мобилизацино оружје, које и онако неће употребити на спољњем, већ на унутарњем фронту, противу Срба.

„НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА"

Кад је 10. априла 1941. године путем загребачке радио станице прочитан, а затим у краћим размацима понављан заједнички проглас вође хрватског народа Владимира Мачека и вође хрватских екстремиста Анте Павелића, којим се проглашује „Независна држава Хрватска“, народне овације пожњео је Мачек, а не Павелић.

Док је народ клицао Мачеку и „слободној Хрватској“, Мачекове формације „Грађанска заштита“ и „Сељачка заштита“, ступиле су као борбене формације са оружјем у руци противу Срба који су се у одредима југословенске војске, услед изненадног хрватског издајства, у нереду повлачили. Ове су формације нападале по улицама хрватских села и градова српске официре и војнике, које су скидањем официрских обележја најпре јавно вређали, па их затим на очиглед разуздане масе убијали.

Познате су огорчене борбе одступајуће српске војске на сектору Славонски Шамац-Сремска Рача са Мачековим „Заштитницима“ где су им чланови ових борбених формација Хрватске Сељачке Странке (ХСС) настојали пресећи одступницу и потпуно их уништити. Илустрације ради, ваља напоменути да је срез жупањски кроз све време заједничког живота Хрвата и Срба спадао међу најача упоришта ХСС. Овде Павелић ни хиљадитог Хрвата није имао уза себе, као што их је осталом мало имао у целој Хрватској. Никада, дакле, Павелић не би могао оном шачицом својих присталица извршити ма какву револуцију

126

хрватског народа у духу усташких начела, да није обилато помогнут присталицама хрватског сељачког покрета, коме је на челу стајао сам др. Влатко Мачек.

Да је то тако, позивам се на саму Хрватску и њено јавно мнење. Позивам се на непрегледну гомилу исписаног величања свега што су Хрвати кроз скоро четврт века разорно радили, да би Југославију покопали и Србе искоренили, као што то неки Анте Оршанић у „Хрватској Смотри“ за септембар 1941. између осталога пише:

Тако су и сада у овоме рату сви Хрвати као један, одказали послушност и неизвршивали наредбе, ометали везе, ширили панику, неточно гађали, онеспособљавали тенкове, аутомобиле, авионе, топове, те остала машинска оруђа за борбу, разоружавали србијанске распуштене и дивљачке масе. Једном ријечју, у свима ратовима можда једини, који су најјединственије и као по команди срушили и сломили балканску фронту исто онако брзо изнутра, као што су је Нијемци још брже сломили из вана."

Позивам се и на хрватску „Сиву књигу“, коју је Министарство спољних послова „Независне државе Хрватске“ издало у провидној намери, да пред светом умањи своју одговорност за милионске покоље Срба, илустрирајући је по свој прилици фотографијама зверстава, које су сами хрватски усташи извршили над српским жртвама, а не четници и комунисти над Хрватима, а у којој се о Србији и Хрватској каже на страни 11 и 12 и ово:

Ето, таква је била Србија, када је Југославију гурнула у рат. Насупрот тој и таквој Србији, том и тако одгојеном и опредјељеном ставу, налазио се хрватски народ, вјеран својој средњевјековној припадности у духовном склопу и у све вријеме Југославије, водећи борбу против ње, а за своју властиту државу – у борби против Версаља, стојећи већ првих дана послије несретно завршеног рата 1918. на страни оних снага у Европи, које се, као ни он, нису могле помирити са створеним неподношљивим и неправедним поретком."

Позивам се најзад и на хрватску књигу „Урота против Хрватске", где се на страни 9 налазе написани и ови редови:

За Њемачку, за нову Европу представља Хрватска са своје стране непоколебљивог вјерног савезника, не само по мјери жртава, које је хрватски народ допринио за своју властиту

127

слободу, као и за слободу Европе до данас на источном и на овдашњем бојишту, него и према чврстој и несломивој одлуци хрватског народа, да остане вјеран закону свога властитог живота и обстанка, који га закони нераздруживо вежу с Европом и Великим Њемачким Рајхом – тим више, што му је њемачки народ помогао, успјешно завршити стољетну борбу за слободу и државну независност.“

Спонтано дакле, по команди вечите нетрпељивости, хрватски је народ у јединственој слози ударио Србима нож у леђа. Може ли се наћи ма кога од преживелих Срба стаиовника „Независне Хрватске“, ко би данас могао тврдити, да иза свих оних усташких недела није стајала апсолутна хрватска већина. Нема никаквог доказа, да се ма где хрватска маса супротставила усташким злочинима над голоруким Србима. То је истовремено и најтежа оптужба противу хрватског народа као целине. Одамо ли дужно признање оној незнатној групи Хрвата, која се услед своје малобројне немоћи морала држати по страни, или чак поделити судбину српског мучеништва, може ли се после свега овога још кога наћи, ко ће ћутке прећи преко милиона још свежих српских гробова и рећи, да је то дело хрватске мањине?!

Да би пред културним светом сакрила до рамена умаљане руке невином српском крвљу, Хрватска сада баца кривицу на ратну политику осовинских сила. Као да српском народу није познато да је ратна политика осовинских сила као коњунктурних ратних збивања појам за себе, а жеља да се уништи српски народ – хрватски народни програм кроз векове. Та провидна обрана, међутим, пада сама од себе једним краћим објашњењем. Наиме, ако је осовинска политика са свога становишта ишла за тим да се српски и хрватски народ међу собом истребе, чиме онда Хрватска објашњава да после 6. априла 1941. ни један Хрват у Србији није био извргнут ни најмањим неугодностима, а још мање ма којој од оних многоструких животних опасности, којима историја усташких злочинстава обилује. Ако је Хрватској толика српска крв помутила појмове да не може поставити однос између ова два појма, ми им супротстављамо да нема те стране политике која би могла српском народу убризгати икакву мржњу према другој нацији кад то сам српски народ не би хтео. Значи да је оно што се десило по Хрватској била давнашња жеља хрватског народа. Зато тај народ као целина и носи одговорност пред културним светом за то.

Ако се узме у обзир, да је усташка влада од свих оганизација ХСС по Хрватској добила изразе привржености и готовости да суделују у „остварењу хрватског народног програма“, да су многобројне народне манифестације усташка начела и формално прогласиле

128

хрватским народним програмом, онда су чланови усташке владе имали пуну легитимацију хрватског народа када су говорили, да не треба бирати средства кад је у питању уништење српскога народа. Легитимисан тако од хрватске већине, министар др. Миле Будак рекао је на једном банкету у Госпићу, срезу са српском већином, ово:

“Један дио Срба ћемо побити, други ћемо раселити, остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате. Тако ће им се ускоро затрти сваки траг, а оно што ће остати, бит ће зло сјећање на њих."

Да вас упознам, ако се до сада нисте знали. То је онај исти др. Миле Будак, који је у историјској књижевности Хрватске још пре априла 1941. године заузео прво место. Његову теорију да Хрвати нису Славени веђ Готи, одобрио је цео хрватски народ.

Други хрватски министар др. Милован Жанић говорио је 2. јуна 1941. године на највећем збору кога је Нова Градишка икада видела, што значи, да је апсолутна хрватска већина била усташка. Он је између осталог програма за уништење Срба рекао и ово:

“Ова држава, ова наша домовина, мора бити хрватска и ничија више. И зато они који су дошли овамо, треба и да оду. Наша настојања кроз столећа, а особито ових 20 година показују, да је сваки компромис апсолутно искључен. Ово има бити земља Хрвата и никога другог. Ми то не тајимо. То је политика ове државе и кад то извршимо, извршили смо оно што пише у усташким начелима!“

Разуме се да је збор великим овацијама одобрио министрове погледе на решење српског питања у „Независној Хрватској". Тако је хрватска влада с пуном народном легитимацијом спроводила истребљење Срба.

Католичка црква тесно је сарађивала са усташким „начелима“. Да је баш она духовни стуб на гувну српског мучилиштва и да су се око ње окретале хорде фанатизованих католика, то је стварност, која је евидентна и која у осталом није затајивана. „Католички тједник“, орган сарајевске надбискупије или онога истог надбискупа Ивана Шарића, који је под заштитом свога бискупског достојанства, гоњен унутарњим нагоном језуитске мржње провоцирао за време Југославије све што је славенско и српско, благословио је, ваљда у име Христа, прогон православно-

129

хришћанске вере и у моментима тешких српских страдања своме клеру дао овакво упутство:

“Данас је моменат да се у католичким редовима за увијек и посве обрачуна са Србима путем католичке бунтовности, која је једина у служби правде, истине и поштења. Зато, нека се већ једном престане са глупима и Кристових мученика недостојним тврдњама, да се противу зла и покварењака ваља борити у рукавицама и на фин, отмен начин."

По бискупу Шарићу, зло и покварењаштво су Срби и српски народ. Он, међутим, хотимично заборавља, да једино злу и покварењаштву може захвалити, што може бискуповати у средишту српске Босне, како то на недвосмислен начин видесмо у поглављу „У једној руци крст, а у другој мач“, односно резултатима анексије Босне и Херцеговине. Бискуп Шарић, као Христов тобожњи пуномоћник може заиста бити задовољан да се његови Језуити нису борили на фин и отмен начин како им то он пребацује, већ су засукали језуитске рукаве и ваљда их у име Христа до рамена муљали по крви православно-хришћанских епископа и свештених лица. Нема можда ни једних хрватских новина из доба српске калварије по „Независној држави Хрватској“, у којима није одштампана која од Шарићевих песама, где се велича дело поглавниково на истребљењу Срба. Да ли је и то у духу Христове науке „преузвишени“ бискупе?! Усташки стожерник др. Виктор Гутић говорећи на збору у Санском Мосту, у чијем је срезу према хрватској статистици из 1910. године поред 23.598 Срба било једва 4.656 Хрвата, овако је протумачио становиште хрватске владе:

»Нема више српске војске! Нема више Србије и гегула наших крвопија. Нестаје циганске династије, а и код нас ће ускоро друмови пожелити Срба, али Срба бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово економско уништење, а слиједит ће нове, за њихово потпуно истребљење. Не будите слаби ни наспрам једнога. Држите увијек на уму, да су то били наши гробари и уништавајте их гђе год стигнете. Благослов Поглавников и мој неће вам измаћи. Срби нека се не надају ничему. Нека их нестане из наших крајева и наше домовине! «

Да би дао јачег подстрека масовним убијањима Срба, дозвао је Гутић на трибину Хасана Шабића и јавно га са 2.000 динара наградио за то што је овај својим рукама убио највише Срба у селу Кијеву недалеко Бања Луке. На скупштини у Бања Луци Гутић је

130

продужио са тумачењем „хрватског народног програма“ и наговестио оно што ће после тога предузети:

»Сјутра ћу притегнути. Пуцат ће кичме! Препоручите то нашим непријатељима. Поручите им: Пуцат ће кичме, настат ће чишћења. Нема милосрђа! Поглавник и хрватски министри једва чекају да дођу у очишћену Бања Луку. А то ће бити јака гвоздена метла. Поручујем, нека ми нико не долази молити за наше душмане!«

Да се хрватски народни пуномоћник и пуномоћник хрватске владе др. Виктор Гутић није задржао само на претњама, то нам је добро познато. Познато је то и народима Европе и ван ње. Било би просторно немогуће обухватити све оне злочине, који су у име „хрватског народног програма" у сваком кутку Хрватске извршени. Њих ће вероватно обухватити књига нарочите намене. Наша је, међутим, била намера, да искључиво помоћу хрватских врела разголитимо хрватско закулисје типа Анте Старчевића, који је у жељи за хегемонијом над српским живљем унутар граница бивше Аустроугарске стар исто толико, колико и боравак Хрвата на овоме тлу, којега су давно пре њих населили српски прадедови.

Све то, разуме се, у намери да српски народ сазна стварну истину о српско-хрватском „братству" и да се у будућности чува онога, што би га могло стати нове крви и суза. Јер, Хрватима је тобожње српско-хрватско „братство“ лежало на срцу само у толико, у колико је требало њиме маскирати црно језуитско лице. Према првим непотпуним подацима, прикупљеним за једва неколико првих месеци усташког дивљаштва, могу се у једва бледој слици ти злочини претставити овако:

Међу првим жртвама, које су понеле крст српског мучеништва, био је Бањалучки епископ Платон. Бруталношћу која засењује нормални појам, усташи су га извели из епископског двора заједно са протојерејем Душаном Суботићем из Босанске Градишке. Под изговором да га терају у Котор Варош ради неке истраге, усташи су га ноћу на томе путу заједно са Суботићем мучили, чупајући му браду заједно са кожом и најзад га у најтежим мукама дотукли. Иста је судбина снашла и проту Суботића. Бацили су их заједно у реку Врбању. Кад им је вода избацила тела, власти су незнајући да се ради о владици Платону наредиле обдукцију леша у просектури бањалучке болнице. У ту сврху састављена је нарочита комисија. Кад је, међутим, усред обдукције утврђено да се ради о лешу владике Платона, власти су издале наредбу да се обустави обдукција и да се започети

131

записник обдукције уништи. Затим су земни остаци владике Платона и проте Душана Суботића закопани на неком непознатом месту у близини војничког гробља код Бања Луке, како се не би знало за њихове гробове.

Загребачки митрополит Доситеј, који је у време усташке разузданости лежао тешко болестан, извучен је из постеље и мучен чупањем браде и ударањем. Загребачка гомила одушевљавала се његовим мучењем и понижавањем за време његовог спровођења загребачким улицама.

Недалеко Нашица у једној шуми, завршио је ретком мученичком смрћу свој живот свештеник Ђорђе Богић из Нашица. Преживели колониста Прока Пејиновић из колоније Брезника код Нашица стајао је сакривен иза неког дрвећа и посматрао мученичку смрт овога свештеника. Пошто су га довели у ову шуму, усташи су Богића везали за једно дрво, па му затим одсекли нос, уши и језик. Браду су му заједно са кожом одерали. Свештеник је стењао од бола, али се и поред свега тога држао усправно. Усташи су му затим ископали очи. Пошто се он и даље држао уз дрво везан усправно, распорили су му груди. Тек тада се свештеник нагнуо да падне. Један од злочинаца рекао је тада: „Пази, мајку му влашку, још му срце куца!“ Најзад су у њега испалили плотун, а затим су побили још неке жртве које су довели са Богићем, па онда напустили шуму. Пејиновић је успео да побегне и да се дочепа Србије.

У селу Буљанима среза Слуњског, усташи су наредили свештенику Бранку Добросављевићу, да ископа гроб за свога јединца сина студента. Кад је то после страховитог мучења учинио, довели су му сина и ту га пред, њим убили, па му наредили да над њим изврши опело. За то су се време сатански смејали и свештеника ударали тако, да је свештеник за време опела три пута падао у несвест, док најзад није издахнуо поред свога сина. Међу многобројним дивљаштвима извршено је једно над протојерејом Стеваном Ћурчићем у Огулину. Усташи су му најпре ишчупали браду, па му пребили ноге и руке. Пре него су га дотукли, извадили су му очи.

Тамо где други нису могли извршити језуитску „наруџбу“, језуити нису презали да је сами изврше. „То се види из случаја свештеника Михаила Минића из Биљешева у срезу Зеничком. Њега је заклао један католички поп, који је заједно са усташком хордом упао у његову кућу.

132

Избор оружја за мучење српских жртава није задавао бриге усташима. Чим оружје грубље, тиме садистичка наслада већа. По тим принципима убијен је гвозденом ћускијом прота Шпира Старовић из Автовца у срезу Гацком заједно са другим свештеником Вишњевцом.

Нису ретки случајеви да су усташе главама породица приређивали страховите последње часове тиме, што су им најпре убијали децу, па тек онда њих. Тако је прота Богуновић из Доњег Лапца најпре морао гледати како су му убили два синчића и жену. Тек су онда убили и њега. Њихова су тела бачена у ону заједничку јаму-гробницу између Доњег Лапца и Богићевца, која је постала долина смрти великог броја Срба из Доњег Лапца, Кулен Вакуфа и других околних места.

Слична церемонија људождерском плесу око беле жртве изведена је у Книнском усташком логору, где су усташи довели свештеника Милана Тришаћа из села Врлике. Пошто је послужио за појединачна крвничка наслађивања, заклан је уз грохотан смех подивљале гомиле.

Познато је, да су усташи бацајући велики број побијених Срба у разне реке овима претходно везивали за тела камење, како би се што мање жртава појављивало на површини воде. И поред тога, Дрина, Сава, Драва и Дунав, проносиле су безбројне лешеве, којима се броја не зна. Међу онима које је у првим данима усташког дивљаштва избацила Драва, налазе се три свештеника, чији се идентитет није могао утврдити. Сава је, како изгледа, сведок много тежих злочинстава, јер и после скоро две године од проглашења „Независне Хрватске“ проноси обезглављене лешеве, којима усташи привезују око тела дашчице са натписом: „Пасош за Београд“, „Виђен за Србију“, „Путује своме краљу Петру!“ и слично. Нарочито је велики број лешева Сава пронела месеца јуна 1942. године. Почетком јуна те године јављено је са Чукарице, да је Сава међу многобројним лешевима пронела и једну комплетну свадбу са младом, младожењом и сватовима. Сви су били један за другога везани жицом. У исто време пронела је Сава леш једног свештеника, који је био везан жицом са својом женом и ћерком.

Пошто је клање било најслађе усташко убијање, заклан је 19. јуна 1941. године у Крупи на Врбасу прота Богдан Врањешевић. Проту Петра Мајсторовића из Дољана у срезу Госпићком толико су мучили и понижавали, да се у очекивању поновних мучења сам у затвору обесио. Проту Ристу Ћатића из Сојковића у срезу Ливно натерали су да у једној оближњој шуми гледа мученичку смрт осморице својих парохијана и личних пријатеља, па су тек после

133

тога и њега убили, а тела им бацили у једну јаму. У Власеници су желели да одједном гледају крв више православних свештених лица, па су 22. јуна 1941. побили свештенике Милоша Савића, Бранка Максијевића, Јанка Савића, Љубу Јакшића и Душана Бобара.

Неколико усташких бандита упали су у кућу Осјечког свештеника и катихете Воје Војновића и рекли му да пође са њима. Уместо да га воде на саслушање како су му рекли, одвели су га у правцу православног гробља недалеко његове куће. Престрашеној породици искрсла је страховита стварност пред очима тек онда, када су кратко време после тога чули плотун у гробљу. Тога момента испуштао је душу један од ретких српских родољуба Воја Војновић.

Прота Пајо Обрадовић, бивши сенатор из Брувна, Милош Петровић из Лужана, прота Милић Мандић у срезу Грачачком, мостарски свештеници Влада Гвозденовић, Огњен Радић, Јевта Вујевић и Душан Алексић, свештеник Никола Вучковић из Дрљаче, свештеник Дане Бабић из Свињца, Богдан Опачић из Глине, прота Дамјан Штрбац из Босанског Грахова, прота Грозданић из Радуше, свештеник Илија Будимир из Црног Луга, свештеници Илија Бањац и Ратко Јелић из Дрвара, као и многобројни православни свештеници који су знано или незнано крв своју мученички пролили за српство и православље, жртве су заједничке акције усташтва и хрватског језуитизма, које је преко крви и суза приводило нове верске заробљенике не због њих самих колико због њихових потомака, које ће католичка црква приправити временом на измирење и начинити их новим католичким јаничарима.

Бескрајна је листа мучења, којима су биле изложене стотине хиљада побијених Срба, српских жена и српске нејачи широм Хрватске. У овој највећој несрећи свих српских времена, ретки су били они, који су умирали једноставном смрћу, а да претходно нису извргавани нечувеном садизму. Пребијање руку и ногу, сеча појединих делова тела, најчешће полних органа, сољење засекотина по телу, вађење очију и многобројне измишљотине мучења које само зликовачки мазгови могу замислити, средства су, којима је српски народ стављен на крст мучсништва само зато, да би се тиме остварило „хрватско народно право“. Дугачка ће бити листа злочиначке многострукости, а без сумње још дужи списак жртава, који ће српским поколењима кроз будућност служити као путоказ на опасност пред амбисом, где је, рекло би се, строваљена и свака помисао о обнови српско-хрватске

134

сарадње у новој Европи независно од тога по чијим ће се начелима она формирати.

Поред онога, што се о страдању православног свештенства до 20. јула 1941. свакако у једном незнатном делу укупног броја жртава могло сазнати, усташка Хрватска је по утврђеном плану започела са српским истребљењем, чим је услед издајства и ратних догађаја дошла у прилику да приграби власт и оружје у своје руке. У немогућности да се прибаве потпуни подаци, ограничићемо се само на поједине случајеве из усташко-хрватског терора до половице месеца јула 1941. године.

У великом јасеновачком логору, највећој логорској гробници српства, приређивана је често нарочита дивљачка атракција. На стотине повезаних Срба поређано је уз један зид. Један усташки крволок изашао би пред пофронћеним и везаним Србима и на душак искапио боцу рума. Затим би на очиглед немоћних Срба наоштрио нож. То му је време било потребно да алкохол отпочне са дејством. А онда би зашао редом са стране и пробадао душнике несрећних жртава док не ликвидира цео квантум за тај дан.

Друга логорска атракција био је кавез, један метар висок, од бодљикаве жице, до пола метра стављен у воду. У њега је угуран бивши министар Отон Гавранчић који је морао седети у тој води јер се није могао исправити. У таквом је стању приказиван као Хрват за „мустру“ све док у најтежим мукама није издахнуо. Али, дозволимо да о Јасеновачком „логору смрти“, како су га сами Хрвати-усташе називали, говоре они једва хиљадити срећници, који су се као неким чудом из прича о „Хиљаду и једне ноћи“ спасли и у Комесаријату за избеглице записнички нацртали хрватско-усташку политику потпуног истребљења како Срба, тако и онога малог броја њихових симпатизера.

Војислав Прњатовић секретар Трговачке коморе из Сарајева, који се са 13 својих другова спасао из „логора-смрти“, изјавио је 9. априла 1942. записнички између осталога и ово:

“У четири бломбирана теретна вагона, после дводневног путовања без хране и воде, допраћено је 24. децембра 1942. године на станицу Јасеновац 62 мушкарца и 150 жена (све Срби) из Сарајева. Како смо из вагона излазили, усташе су нас ударали кундацима. Пошто су нас поређали, отерали су нас мушкарце у усташки „табор“ у самом месту Јасеновац, док су жене одвојене и одведене на другу страну. Кад смо стигли у „таборско“ двориште, ту смо поново постројени. Кратко време иза тога стигла је једна група од 19

135

загребачких Срба, који су већ по спољњем изгледу одавали школоване људе. Њих су одвојили у посебну групу тако, као што се мало даље налазила још једна група од око 140 Јевреја! После извесног времена, усташи су нас најпре површно претресли у дворишту, па је затим један по један вођен у „таборску“ канцеларију, где нам је одузет сав новац и ствари од вредности. При изласку из канцеларије, дочекивали су нас усташе код вратију и млатили нас штаповима као стоку. Пошто су нас тако опљачкали и претукли, вратили су нас у дворишпте, где смо поново образовали оне три групе. Мало после тога изашао је из „таборске“ канцеларије командант логора, злогласни Милош Љубомир, бивши емигрант, несвршени правник из Љубушког. Чим се појавио у дворишту, наредио је да му се донесе овећи демижон (плетена боца) ракије. Ту пред нама отпочела је усташка пијанка. Пошто се напио, Милош се одједном издвојио из оне групе усташа са којима је пио и извадивши бодеж из корица упутио се према оним деветнајсторици загребачких Срба. Изморени и ошамућени свиме оним што се дотле са нама дешавало, нисмо били свесни онога што ће наступити. Кад се приближио људима, почео је да псује и виче, те на наш ужас, почео редом да коље људе. Заринуо би нож у врат са стране и нагло тргао у страну тако, да је у један мах пресекао жиле куцавице и гркљан. Крв би шикнула на лице и груди човека-звери. Жртве су стајале укочено престрављене као замрле и, у главном, резигнирано са апатијом без гласа дочекивали ударац ножа. Тек по неки би дао глас од себе, или инстинктивно испружио руку према убици, да тренутак после тога падне мртав. Били смо ужаснути. Колико је то клање трајало, не знам. Као, кроз маглу, видео сам како је Милош довршио посао са том групом загрепчана, па се крвава лица, прсију и руку упутио према нашој групи. Био сам сигуран да ми је дошао ужасан крај. Идући према нама, запело му је око на једном нашем босанском сељаку у гуњу. Био је то неки сељак из Пала код Сарајева, чијега се имена не сећам. Несрећник је био други до мене. Убица му је нагло приступио и стао да му забада бодеж у груди где стигне, а када је овај пао, приклао га је као и оне пре тога. Хтео је да настави свој ужасни посао, али се у то појавио на вратима зграде ордонанс и јавио му да га зову на телефон. Милош је на то затакао нож у корице, наредио да нас преостале потерају у логор, па се упутио у зграду. Тој случајности можемо остали захвалити, што смо тога момента остали живи. Уз грдње и батине, преведени смо после тога у логор, који се налазио одатле удаљен око 3 км на ушћу Лоње у

136

Саву, где се налази фабрика фирме Бачић и друг. Сутрадан по нашем доласку, дакле на сам дан католичког Божића, дотерана је једна група од 56 Срба из Пакраца. Усташама ништа није сметао Божић, да њих 36 поубијају у „таборском“ дворишту.

Масовна убиства, сем оних у јасеновачком „табору“ где се Срби најпре пљачкају, вршена су обично пред логорском канцеларијом, која је била удаљена од наше бараке око 500 метара. О броју масовних убијања добивали смо податке од „гробара“, односно оних заточеника који су били одређени да побијене сахрањују. Ови су гробари стајали под командом једног сарајевског Јевреја, по занимању геометра. Оваква су убијања највише вршена на гробљу. После 25. децембра, па све до краја јануара 1942., дотериване су поједине групе Срба, Јевреја и по неколицина Хрвата у логор. Пошто усташи нису трпели веће бројно стање од 1000, то су нови придошлице бивали редовито „ликвидирани“. Пошто би их пред логорском зградом повезали међусобно жицом, одводили су их на гробље, где су их натеривали да легну потрбушке у већ раније ископане јаме, дуге 100 до 200 метара, а широке 2 метра. Дубина се није могла већа постићи од 50 сантиметара због подземне воде. Усташе су затим узимали дрвене маљеве и секире и са њима редом разбијали главе лежећим жртвама, или их бодежима пробадали. Затим су „гробари“ затрпавали побијене.

Други начин „ликвидације“ вршен је у самом логору кад се бројно стање повећа изнад 1000, да би се логор испразнио. Тада би усташи наредили такозвани „наступ“ (збор). Ујутру 2. јануара 1942. наређен је „наступ“, па смо морали сви изаћи пред бараку и постројити се. Усташе су пролазили поред строја, загледали свакога понаособ и одвајали по вољи. Затим су одвојене повезали жицом и отпремили на гробље, где су поубијани маљевима и секирама. Сећам се да су у тој групи побијени Милутиновић и Ружић, мењачи из Сарајева, Војо Ерић трговац из Сарајева и Јован Бећир пуковник у пензији такођер из Сарајева. Поред тих масовних убистава, ређала су се свакодневна појединачна убиства, као обична логорска појава.

Сем ових убистава, вршено је ликвидирање болесних заточеника Велики број заточеника иако свесни шта их чека, морали су се јављати за лекарску помоћ, па се тако логорска болница за 10-15 дана напунила. Кад се тако накупи известан број, усташе обично пред вече долазе и избацују

137

болеснике пред болницу, где их секирама и маљевима убијају, па се затим преносе на гробље и закопавају. Почетком фебруара 1942. јављено је усташкој логорској управи да ће логор посетити једна међународна комисија, састављена од Српског Црвеног Крста, Мађара, Немаца, Италијана и представника Ватикана. Одмах су усташи предузели опсежне радове на изради нових барака и осталих зграда, које би имале приказати комисији „Потемкинова села“. Радило се по љутој зими. Уочи самог дана доласка комисије доведени су из вароши око 15 до 20 квалификованих мајстора, који су обучени у нова радничка одела, само им је стављен на руке заточенички број иако ови нису били заточеници већ Хрвати, па су постављени за машинама у логорској фабрици, тобоже као заточеници. Из болнице су избачени сви болесници и поубијани пред њом секирама маљевима и ножевима, а у кревете су легали хрватски болничари, па чак и сами логорски лекари. Тако је комисија могла да види добро однеговане болеснике и прилично угојене раднике у радионицама, док су стварни заточеници били уклоњени од додира са комисијом, која се похвално изразила о приликама у логору."

Стево Симић из Цепелиша код Петриње дао је 9. априла 1942. године записничку изјаву о приликама у јасеновачком „логору смрти“, па је између осталога рекао и ово:

“Концем месеца септембра 1941., двојица Срба заточеника који су под стражом радили у шуми, успели су да побегну. Усташи су ради тога затворили у нарочито удешени бодљикаво-жичани простор 26 истакнутих Срба, које су ту на отвореном и подводном терену држали 6 дана. За то су време држали стражу над Србима Јевреји. После 6 дана су их напола мртве извукли, повезали им руке на леђа и пошто су их пред логорском канцеларијом свукли, одвели су их према гробљу. После неколико минута чули смо плотун. Међу тако глађу и батинама измученима, знам да су побијени Стева Божић трговац, Душан Бјеланчић и Лазо Белић сви из Славонског Брода.“

По исказу Вукашина Жегарца из Главица, у срезу Оточак, у овој групи од 26 мученика налазили су се и др. Перо Тодоровић лекар из Травника, Владо Берић трговац из Сл. Брода, Јово Сабљић из Суње, Марковић народни посланик из Власенице, Ристо Наранџић пензионер из Бјељине, Јово Николић из Петриње, Душан Челик пензионер из Сарајева, Данило Грковић пензионер из Мостара и

138

други. После овога покоља, десио се још један у логору циглане Бачић ради покушаја бегства. Десеторица заточеника из Трнове у Босни покушали су да побегну из цигланског подрума ноћу, али су сви поубијани. Усташи се тиме нису задовољили, већ су у јутро извели остале из тога оделења, њих око 250 на броју, од којих су ножевима заклали преко 200. Тако је од те групе остало свега 48 живих. Разуме се, само до идуће прилике. Ђуро Медић, трговац из Славонског Брода, рекао је у записнику од 11. априла 1942. године поред осталога и ово:

“После одласка међународне комисије (6. ИИ. 1942.), а за време мога боравка у логору, нове транспорте Срба дочекивали су усташе на жељезничкој станици и одмах их одводили у такозвани тунел код циглане, где су их клали ножевима, те убијали дрвеним маљевима и секирама по глави. Њихове су лешеве усташи палили у пећи од циглане. Усташе су тако код неких наново придошлих транспората убијали 50 %, а код неких 100 %, односно читаве транспорте." На дан 22. марта 1942. у недељу око 9 сати пре подне, отишао сам у канцеларију пилане да се огрејем, пошто су ову канцеларију водили жидови, од којих сам једног од раније познавао. Канцеларија се налазила у ономе цигланском тунелу, где усташе врше убијање новопридошлих Срба. На пролазу према канцеларији видео сам пред главном усташком канцеларијом групу од 47 Срба сељака из околине Добоја у Босни. Непосредно после мога уласка у канцеларију, довезена је ова група Срба пред канцеларију где сам се ја налазио. Чуо сам како су их усташе испитивали од куда су, јесу ли четници и јесу ли били у борби. Из одговора ових Срба разумео сам, да су они били мирни домаћини код својих кућа док је околица Добоја била у власти четника. После овога испита, који сам добро чуо кроз једноставна дрвена врата, јер је говор био веома гласан, настало је клање и убијање дрвеним маљевима. Чуо сам гласну заповед заповедника логора Милоша Љубе усташког поручника: „Убијајте четири по четири, а убијене нека носе осморица!“ За време убијања које је трајало око 2 сата, чули смо у канцеларији усташка наређења жртвама као: „Лези“, „Сагни главу“, „Дигни главу!“. После сваке заповеди падали су ударци дрвених маљева. Чули смо тада поједине усташе како су викали: „Да ти видим крв!“, или „Где ти стоји срце!“. После тога би наступио јаук и роптање жртве.“

139

Драго Хаџичолаковић секретар Трговачког удружења у Бјељини на записнику од 13. априла 1942. године о исхрани у Јасеновачком логору рекао је:

“Јевреји, који су у истом логору били смештени, добивали су животне намирнице од својих богоштовних општина, па су од тога по нешто откидали и нама давали. У то време владала је међу Србима у логору неописива глад. Срби су сву дивљу траву у логору појели до земље. Каткада су нам Јевреји скували љуске од кромпира, које су за себе кували, а нама дали љуске, али је и то било мало и ретко. Људи су се при ходању љуљали од велике глади. Као карактеристику тога стања наводим један случај: Један сеоски младић из зворничког среза наишао је једнога дана на измет једног Јевреја, који је имао пролив. У томе измету је било несварених зрна пасуља, које је овај сељак покупио и појео."

Миливоје Николић, електричар из Високог, имао је као гробар у логору прилике да види невиђене ужасе, а са њиме и Реља Билановић, казанџија из Чипулића код Бугојна. У њиховом исказу, који обухвата 15 страница откуцаних машином, има и ово:

“Зато што су четворица Срба карловчана покушали бегство, усташи су постројили 140 Срба и око 200 Јевреја, све већином стараца. Морали смо стајати у води до колена. Затим су извели два преживела бегунца и ту их пред нама моткама побили. А онда су нам наредили да загазимо у око 2 метра дубоку воду, те да пливамо у наоколо око 200 метара дугом стазом. Било је то на сам дан Светог Арханђела Михаила, 21. новембра 1941. године. Пливање је трајало око пола сата, а када су нам наредили да изађемо, утврђено је да недостаје 72 човека. Усташи су нас поново натералн у воду да их тражимо. Тако смо морали гњурати по води док их све нисмо повадили. Тада су нам наредили да их све стрпамо у већ припремљене раке и затрпамо. Било их је много живих, али се ми нисмо смели на то обазирати. Мени се догодило да ме је препознао међу њима Мика Ковачевић из једног села у Босни, које се налази недалеко Бање Ковиљаче. Он ми је викнуо, док је лежао у раки пред затрпавањем и замолио ме да га спасим. Ма да је то собом доносило смрт, покушао сам да га извучем, рачунајући да ме усташе неће приметити. Приметио ме је, међутим, Јеврејин Бруно Дијамантштајн звани „Бугар“ који је вршио дужност логорника, а доцније је чак и носио усташку униформу. Он је на мене тргао нож, али сам ја успео да умакнем између неке растурене грађе у бараку, па пошто је већ био мрак,

140

Дијамантштајн ме није препознао, а ја сам се њега дуго времена клонио. Тако је несрећни Мика Ковачевић са многима другима жив сахрањен."

Страховита је прича Реље Билановића о једном случају у бараци, одакле је покушао да побегне неки Раде Фуртула – пећар из околице Сарајева. Заточеници су знали да ће за тај покушај платити животом две стотине и више становника ове бараке. Билановић о томе записнички прича овако:

“Усташе су Фуртулу, овога пута изнимно, предали нама у бараци и наредили нам да га ми сами до зоре морамо убити, ако нећемо да нас све покољу. Били смо сигурни да усташи не прете на празно. Фуртула је до зоре морао бити мртав. Али, он је био наш друг и тежак нас је удес задесио. Јер, или је он имао погинути од наше руке, или ми сви од усташке. Пошто смо се дуго саветовали, решено је најзад да га привежемо за један стуб поред кибле. Сваки од нас који је током ноћи имао да врши нужду у кибли, имао је дужност да га удари мотком или секиром, јер нико није хтео да га сам убије. На киблу се много ишло због водене хране. Стиснута срца, сваки је од нас морао да допринесе са своје стране убијању Фуртуле, да би спасио себе и остале. После извесног времена, Фуртула је био напола мртав. У једном тренутку угледао је мене и пребијеним гласом ми рекао: „Реља, удри ме добро, да што пре свршим...“ Мени се замаглило пред очима, али сам видео а треба чо-веку прекратити муке. Са замагљеним очима од јада и бола, више несвесно него свесно, узео сам секиру и запитао га: „Раде, хоћеш ли ми алалити?“ – „Хоћу Рељо..“ одговорио је он и наставио: „Само ме добро удри да одмах свршим...“ Ја сам на то замахнуо ушицом секире и ударио га по глави, која му је клонула. Мислио сам да су му муке завршене, али је он на наше запрепашћење после пола сата опет подигао главу и прешавши погледом по бараци застао на мени. „Рељо... Ходи овамо и удри ме јаче!“ Опет сам узео секиру чврсто ре-шен да човеку прекратим муке и тада је заиста свршио."

Бранко Поповић – конобар из Добоја – на саслушању од 14 априла 1942. исказао је поред осталих грозота:

“Једно пре подне одређен је био да почисти бараку за време док су остали били на послу Милош Ивић – 18-годишњи заточеник из Добоја. У бараки се тада налазило неколико болесника, који нису могли ићи на рад. Док је Ивић чистио бараку, наишао је Јеврејин звани „Бугар“ у пратњи једнога

141

усташе. Обојица су – без икаквог разлога – почели да млате болеснике штаповима, а затим су и Ивића оборили са неколико удараца. Док је Ивић лежао, пришао му је Јеврејин „Бугарин“ и заклао га ножем. Ово сам ја лично видео, јер сам баш тада наишао неким послом у бараку."

Инж. Владимир Лончар из Пакраца описао је у записнику од 8. јуна 1942. године:

“Са 74 Србина из Липика и Пакраца дотеран сам на сам католички Божић 1941. године у јасеновачки логор. Чим смо стигли, дочекао нас је логорски командир злогласни Милош Љубо и гестикулирајући узвикнуо: „Зашто баш ја морам све Србе побити!? Има ваљда још логора по Хрватској!“ Пошто је извршено постављање митраљеза око нас, обављена је пљачка пртљага. Затим је усташки поручник Љубо запитао гласно има ли неки правник међу нама. Јавио се Владо Илић старешина среског суда у Пакрацу. Поручник је пришао ближе строју из кога је за два три корака иступио Илић. Он је одмах поставно Илићу питање: ,,Колико си Хрвата осудио на смрт?“ Пошто му је Илић одговорио да као судија среског суда није никога могао судити на тако високе казне, поручник му је рекао: „Шта би ти рекао, када бих ја тебе сада осудио на смрт!“ „То је ваша ствар!“, рекао је судија Илић и повратио се у строј. После неког времена присетио се поручник и поново запитао: „Где је тај правник?“ Пошто се судија јавио, поручник му је наредио да изађе из строја и скине зимски и доњи капут. Затим га је повео према једној гомили цигала мало подаље, где је од једног усташе узео карабин и испалио три метка у Илића, који се срушио. После неколико минута Илић је показао знаке живота, на што је поручник у њега испалио још три метка и за сваку га сигурност заклао усташким бодежом, па га окренуо лицем према земљи, а онда га распорио испод лопатице и извадио му срце.

Кад је са њиме свршио, наредио је осталима да се јаве који су родом из Лике. Пошто су се јавили неки, њих око 20-30, поручник их је одвео до оне гомиле цигала и ту их редом заклао. Њему је тада пришао усташки заставник Матковић и замолио га за дозволу, да и он може једног Србина заклати за Божић. Кад му је то поручник дозволио, Матковић је изабрао Јоцу Дивјака закупника „Кур-салона“ из Липика кога је одвео до оне гомиле поубијаних Срба, па га ту повалио и живом му извадио срце, које нам је затим показивао. Но ни то му није било доста. Због тек изазваног „апетита"

142

затражио је од поручника дозволу да још десетак Срба закоље, што је и учињено. Нама је наређено осталима, да ни једним гестом не смемо показивати знаке негодовања. Ипак је неки Шакић показивао одвратност, ради чега му је пришао поручник и у њега испалио неколико револверских метака."

Драго Свјетличић – бријач из Добоја – у записнику од 7. јула 1942. дао је још једну сличицу крвавог католичког Божића 1941 године.

“На сам католички Божић 1941. устали су иза ручка поручник Милош Љубо са неколицином усташа, међу којима се налазио и један постарији, кога су звали именом „Татек“, а који се заједно са Павелићем повратио из емиграције. Требало је за лично задовољство „Татеково“, изабрати једнога Србина, кога ће овај својеручно убити. У ту сврху постројено је пред вратима око 20 Срба, а онда је Милош рекао „Татеку“ да сам изабере којега хоће. „Татек“ га је изабрао и почео да пуни пушку, али како није знао са њоме руковати, опалила је пре времена и ранила двојицу других Срба у строју. Тада је усташки поручник приступио рањенима и дотукао их, а затим убио и онога, којега је „Татек“ изабрао. Тако су усташи завршили божићњи ручак са српском крвљу.

Инж. Сима Ћурковић из доње Трнаве код Бјељине у записнику од 12. јуна 1942. године дао је и овај детаљ:

“У новембру или децембру 1941., доведен је са једном групом Срба у логор и један врло леп, висок и снажан човек. Двојица усташа гледајући га, повели су разговор, па један од њих рече другоме: „Овај сигурно има два срца!“ Други му на то одговори, да то не може бити. Разуме се, да се разговор намерно водио тако, да то овај Србин добро чује. „Уверићеш се да овај има два срца! – рече први усташ другоме и извади свој нож, са којим је полако копкао по прсима онога човека све дотле, док га ножем није повредио у срце, услед чега је овај пао мртав. Ова је усташка игра била унапред договорена, јер им је сметало да виде овако здравог и снажног човека.Само унутар јасеновачког логора, по моме суду, побијено је у размаку од августа 1941. до средине маја 1942. око 12.000 заточеника. Колико је пак Срба побијено изван логора и оних бројних транспората који су упућивани у Јасеновац, не зна се.“

143

Дозволимо сада Срети Поповићу козметичару из Осијека, који је најпре био у Јасеновцу, а зитим у Старој Градишки, одакле је успео да побегне, да нам у записнику од 12. јула 1949. године прикаже најјезивије атракције усташко-хрватске солдатеске, којима свакако нема равних у историји човечанства – гладијаторске борбе.

“Док смо се налазили у цигланском тунелу, где су нас довели да нас најпре опљачкају, издвојили су усташи Павла Борбаша – апотекара из Осијека – и неког радника из Белишћа, презименом Пекоту. Како. су обојица били услед дужег небријања обрасли у браде, усташи су им браде спалили, па их затим премлатили неким летвама и најзад пред нама дотукли из пушака. Поједине партије нових заточеника одводили су изравно у циглану и тамо ликвидирали. Некоје партије новодоведених заточеника побили су у тунелу дрвеним маљевима, а некоје су живе спалили у цигларској пећи. Једнога дана у месецу септембру 1942. године, деведен је у логор транспорт Срба сељака из Млаке, среза новског. У том је транспорту било много људи, жена и деце. Чим је приспео у логор, одмах је одведен у тунел циглане и тамо ликвидиран. Нико из овога транспорта није остао жив. Видео сам једног дана, када је командант логора Милош Љубо пред нама заклао ножем једнога Србина,. а после тога олизао крвав нож говорећи: „Ох, како је слатка српска крв ! Једино транспорти Хрвата заточеника нису били ликвидирани. Са њима се и иначе боље поступало, а имали су и бољу храну.

Управа јасеновачког логора ликвидирала је Србе на још један нечувен начин. Приређиване су чешће такозване „Гладњаторске борбе“ како су их усташи називали, Ове „гладијаторске борбе“ приређиване су када би у логор стигао који функционер из главног усташког стана из Загреба. Оне су приређиване њима у почаст, а често су пута приређиване и без тога, само за разоноду јасеновачких усташа. Срби заточеници су тада постројавани у строј наоколо места на коме су се водиле „гладијаторске борбе“. Управа логора је из строја Срба изабрала двојицу, обично два брата ако су били заједно у заточеништву, или иначе два Србина. Поставили су их на средину круга у извесном размаку и дали им свакоме по дрвени маљ. Затим су им објаснили, да један од њих мора бити мртав, па нека борбом одлуче ко ће од њих остати у животу. На дати знак отпочињала је борба на живот и смрт. Када би један пао на земљу, други је морао овога свога мртвог друга и даље

144

ударати по глави све дотле, док му мозак не проспе. Управа логора би тада погазила обећање, па би изабрала другога Србина из строја, који се морао борити са победником из претходне борбе. Ове „гладијаторске борбе“ трајале су обично по два сата. За то време убијено је обично 40 до 50 Срба. Овим „гладијаторским“ борбама присуствовали су усташи гости и они из логора. Они су испред нас на седалима седели и наслађивали се гледајући ову борбу, те се као суманути смејали урлајући: – Удри боље!, – Више на лево!, –Више десно!“ и слично. Кад је на оним „гладијаторским“ борбама суделовао и изасланик главног усташког стана у Загребу, седео је на посеном почасном месту и урлао заједно са осталим усташама од одушевљења."

Ово је свакако једна бледа слика, или незнатан исечак из обиља грозота, којима су били извргнути милиони Срба свих доба старости. Исто је тако и сам јасеновачки логор као целина, само исечак из система усташко-хрватске политике, да затре и сећање на Србе. Јер, српско губилиште није ограничено на јасеновачки и остале логоре, већ је велики таман толико, колико је велика и „Независна држава Хрватска".

Ако се данас, после милионског уништења Срба по Хрватској нађе још по неко, ко поставља теорију „Неодговорне масе“, тај је или сам неодговорна маса, или је препредени припадник политике „свршеног чина“ у хрватско-усташкој служби, пошто су логори за Србе и оно мало југословенски ориентисаних Хрвата били званичне хрватске установе, уклопљене у хрватску државну администрацију и буџетиране из државне касе, а њихови функционери постављани указима владе шефа хрватске државе. Оставимо ли на страну чињеницу, да ли су ове логоре посећивале комисије међународног Црвеног Крста, за које су се прилике уклањали сви трагови многоструких масовних злочина и комисији приказивана „Потемкинова села“, уништавање Срба заточеника ишло је по линији државне политике, коју је подржавала велика већина хрватског народа, учлањена у усташким организацијама.

Неће бити без интереса чути, што мисли о одговорности за масовне покоље Срба по Хрватској др. Паја Јањанин – адвокат из Винковаца – на чијој се кући приликом ма каквих хрватских светковина у доратном животу редовито вила хрватска застава, иако је он Србин православне вере. Ево шта разочарани др. Јањанин на записнику од 11. новембра 1943. године о томе каже:

145

“После организовања усташке власти, Хрвати су се листом уписали у усташку организацију, а многе организације Мачекове сељачке странке (ХСС), листом су прилазиле усташама. Горњи пример најбоље доказује, да је сав хрватски народ одобравао усташки режим и његова злодела и да се са њиме идентификовао. Било је неколицина људи, који су се по страни држали, али нико од њих није протестовао против ових злодела. Уверен сам, да су они Хрвати, који су се држали по страни, у души се радовали прогону Срба. Човек нормалне логике очекивао би од те усташке власти, да ће прогонити оне Србе, који су се експонирали за време разних политичких режима у Југославији, као народне посланике, велике жупане, шефове полиција или среске начелнике. Но, хрватски усташе прогонили су колективно сав српски народ, без обзира којој је ко политичкој партији припадао и како се у друштву према Хрватима опходио. Њихова је тенденција била, да се истреби сав српски народ, те да на тој територији остану хомогени и да тај териториј задрже као своју вечну „Независну државу Хрватску“.

Дајући дефиницију о зверствима по Хрватској, судија срескога суда у Бјеловару Бранко Јакшић у записнику од 12. октобра 1942. године тврди, да је покољ над Србима у Гудовцу извршила „Хрватска сељачка заштита“, дакле Мачекова борбена формација и на крају закључује:

“Може се рећи, да се све ово вршило и врши константно и по једном утврђеном плану. Мишљења сам ради тога, да ће остатак Срба који је тамо остао бити уништен на исти начин, како је то било и са стотинама хиљада других Срба, који су невино завршили своје животе у једном историјском раздобљу, које се још једино може упоредити са старовековним и средњевековним зверствима Џингис кана и других барбарских народа“.

Немогуће је у једном орграниченом простору описати сва масовна српска губилишта по „Независној Хрватској“ Па ипак, поред Јасеновца, Славонске Пожеге и других, морамо се осврнути и на онај природни амбис у Велебиту, где су бачене десетине хиљада српских жртава, у највише случајева живи или рањени. Многобројни искази оних Срба избеглица из сабирног логора у Госпићу, који су чекали на ред да буду одведени и ликвидирани у овај амбис, а пуким случајем спашени изненадном талијанском окупацијом тога дела Хрватске, слажу се у детаљима. Чујмо стога

146

Драгу Свјетличића – бријача из Добоја – шта каже о Велебитској „долини смрти":

“Казнионица у Госпићу била ја сабирна станица за оне Србе из Хрватске, који су од месних власти одређени за Велебит. За време мога боравка у овој казнионици, од како сам 9. августа доведен, па до 25. августа 1941. године, формиран је свакога дана у казнионичком дворишту по један транспорт за Велебит. Сваки пут је у транспорту било 800 до 1200 људи. Они су везани два по два жицом, а затим су спојени једним ланцем по средини поворке. Сваку вечер враћали су се усташки пратиоци назад у казниону, носећи собом оне спојне ланце, које су сутрадан употребљавали за следећи транспорт. На овакав начин одведено је за време мога боравка око 18.000 Срба, који су на Велебиту убијани тврдим предметима по глави, а затим бацани у један дубок амбис у стенама. Дана 24. августа 1941. формиран је нови транспорт од 900 Срба, међу којима сам и ја био. Пошто смо страховито стегнути жицом и свезани спојним ланцем и када је све било спремно за полазак, стигла је изненада наредба да транспорт не креће. Усташки крвници су били страховито озлојеђени на ово наређење, а главни везивач неки Ивица јадиковао је: „Зар смо се бадава мучили док смо их везивали! Нека их сада одвезује ко хоће!“ Најзад су одвезали неколицину Срба, а ови остале, па су нас сутрадан спровели возом за Јасеновачки логор. Исти овај усташки крволок Ивица, коме не знам презимена, рекао нам је за време путовања у возу: „Захвалите Богу што нисте отишли у Велебит. Јер да сте тамо отишли, сада бисте били на небу."

То су резултати српско-хрватског братства. То су резулати вечитих обзира према „хрватском делу нашега народа“ за време заједничког живота, у држави Југославији, која је била свачија, а најмање српска, пошто се српски народни живот састојао само у одрицању, а хрватски у натурању своје воље. На челу, српском крвљу изопијаних, усташких хорди невидљиво се вила црна језуитска застава. Њу су, у комаду меса што се срце зове, носили представници Светог Оца Папе и хрватског надбискупа, католички фратри и попови. Чиме би се иначе могло тумачити, да је велики број католичких попова и фратара – било руководило масовним убијањима Срба, било и сами са ножем у руци играли улогу крволочних џелата. Ево неколико примера:

Фратар самостана у Книнском Пољу Вјекослав Шимић није дозвољавао да у његовом присуству други од усташа коље Србе, пошто је то „право“ придржао за себе и сам их клао. Католички

147

свештеник Еуген Пујић упао је у стан православног свештеника једног херцеговачког места и после цинизма равног само језуитској наслади, заклао свештеника православца, са којим је дотле живео у привидно најсрдачнијим односима. Са олтара католичке цркве у Ливну држао је фратар др. Срећко Перић „продику“ вернима и рекао им, да Србе треба клати редом, јер да то није никакав грех. Штавише, рекао је да треба и његову рођену сестру убити, јер се удала за Србина. А др. Срећко Перић фратар, био је на српску и конкордатску срамоту до недавно пре рата католички жупник у Нишу.

Неки фратар Анте, католички жупник у Тамушници среза брчанског, организовао је као усташки првак хајку на Србе, које је хватао по околици, затварао их у немогућим просторијама и ту их поред мучења глађу, страховито мрцварио пре коначног убиства. У Босанској Костајници, на мосту који води преко реке Уне, тамошњи је гвардијан католичког самостана давао упутства како да се кољу Срби и заклани бацају у воду.

Са великом воловском жилом наслађивао је своју језуитску хистерију „зачасни каноник“ и жупник Иван Микан у Огулину, када је свакодневно упадао у препуни затвор Срба и дивљачки се обарао на њих, дајући тиме пример усташима шта треба да чине. Пошто је то спадало у његову „надлежност“, наредио је да се православно манастирско братство манастира Гомирја побије. Језуитски клер послао је у нашички крај највернијег тумача хрватских интенција у особи фратра тамошњег фрањевачког самостана Сидонија Шилца, који се истакао у терору над српским телима и душама.

Католички попови Драгутин Марјановић и Фрања Гунчевић из Славонског Брода, присуствовали су као представници хрватског надбискупата многобројним мучењима и убијањима Срба у Сл. Броду и сами давали упутства. „Мајсторима“ за убијање и покатоличавање показали су се поред осталих католички попови Брало из Сарајева, Фрањо Матица из Нове Градишке, Зубић из Вуковара, Асталош из Даља, Виолини из Брчког и други.

Како се „екстерно“ гробарило над српским животима изван логора као државних установа по Хрватској, кроз чије смо кључаонице мало пре једва провирили, дозволићемо Марији Богуновић из Ливна и Љубомиру Црногорцу из Челебића код Ливна да нам они изложе језовите детаље из свога краја:

“Под духовним вођством фратра др. Срећка Перића из католичког самостана у Горици крај Ливна сврстали су се

148

др. Урмовић адвокат, Владо Кајић без занимања, а за њима домаћи Хрвати, Муслимани и Цигани. Пошто су најпре разоружали српско становништво, преваривши их обећањем законитости у „Независној Хрватској“, усташи су почетком јуна 1941. године отпочели са покољем. Уочи православних Духова стигли су из Ливна у суседно село Губин усташи, смештени у један аутобус. Пошто су се пријатељски обратили месном свештенику, замолили су га да им спреми ручак. Не слутећи језуитску препреденост, свештеник их је добро почастио. При завршетку ручка усташи су му рекли, да позове своје парохијане, којима имају нешто саопштити. Тек тада слутећи зло, свештеник је позвао једва шест својих парохијана, које су усташи заједно са свештеником стрпали у аутобус и пошли према Ливну, рекавши им да их воде на неко „саслушање“. Међутим, на око 3 км пред Ливном, аутобус је скренуо према брду изнад села Сухаче, где се налази велика камена јама, у коју сељаци бацају поцркалу стоку.

Ту су усташи свештеника са његовим парохијанима и још неким сељацима које су успут стрпали у аутобус, најпре повезали жицом, па их затим на ивици јаме пострељали и стрмоглавили у амбис. Један међу овима, Јово Пајчин, пошто је био рањен и лакше повређен приликом обурвавања, успео је да се извуче из јаме и побегне кући. Кад су сељаци хтели да лешеве свештеника и осталих сусељана поваде и сахране, усташи су донели неколико канти бензина, које су сасули у јаму и запалили је.

Око 2 часа поподне 20. јуна 1941. стрпали су усташи у један ауто др. Душана Митровића управника болнице, др. Крсту Зубића судију и др. Ранка Маргетића адвоката, све из Ливна, па их повезли према Бугојну и заклали у шуми званој „Копривница“. Затим су њиховим породицама упутили лажна писма из Сарајева, као да ови већ мртви људи пишу својима, како иду на присилан рад у Немачку. Заједно са једним бројем Срба, одведен је у пратњи своје жене и кћери свештеник Коста Станишић из Ливна, који је са целом групом нашао смрт у селу Прологу, удаљеном око 20 км од Ливна.

На 13. јула 1941. затворени су у затвор среског начелства у Ливну 13 виђених мештана. Њих су усташе заједно са већим бројем Срба из околице Ливна држали у затвору до 26. јула, па су их тог дана одвели у ону исту шуму Копривницу и ту их поубијали. Два дана после овога новога покоља у

149

Копривници, усташи су затворили све мушкарце Србе, сем деце, у Ливну. Осим тога су са 5 камиона довели око 300 Срба из Врлике у срезу сињском. Кроз даљних 8 дана усташи су ове Србе одводили у партијама са рукама позади везаним жицом у хрватско село Пролог и тамо их клали. А кад су се побојали доласка талијанске војске, пожурили су да и остатак покољу у самој основној школи где су били затворени. Њихове су лешеве закопали у ђубришту и испод пода у школи. Тада је убијено преко 1000 људи и у Ливну није остао ни један Србин старији од 16 година, сем петорице стараца преко 70 година, али је доцније један убијен.

Полицијски стражари разишли су се 21. августа 1941. по Ливну, носећи некакав лажни циркулар, у коме се позивају српске породице, да исти дан у 1 сат после подне дођу пред основну школу, јер да ће одатле поћи за Србију, где им се већ налазе мушкарци – иако су их они пре тога поклали у шуми „Копривници“, што породице нису могле знати. У циркулару је стајало, да свака породица понесе паре и ствари од вредности до 50 кгр тежине. Кад су се све породице искупиле, усташи су им издали „пропуснице“ за Србију, па их онако орасположене потрпали у камионе, али их нису превезли кроз злогласну „Копривницу“, већ су ту зауставили камионе а српске породице скинули са њих, па их повели до средине шуме, где су им одузели све паре и ствари од вредности. Затим су их свукли до гола и везали. Тада је отпочео страховити вандализам, где нормална мисао мора застати. Пошто су поставили мајке да гледају, усташи су силовали недораслу децу и девојке. Затим су почели да севају ножеви. Сечене су српским жртвама руке, ноге, вађене очи, сечени носеви и поједини делови тела, а женама и девојкама дојке. Малој су деци резали главе па их бацали њиховим мајкама у крило. Неку су бацали у вис, па их дочекивали на бајонет. Добрила Бајило, жена већ убивеног трговца Угљеше била је у другом стању. Усташи су јој распорили трбух и извукли дете. Пошто су све поклали, покупили су телеса и бацили у једну велику камену јаму, одакле су доцније пси развлачили људско месо.

Податке о страхотама шуме „Копривнице" дао је шофер једног камиона којим су жртве превожене – Исмет Дуран из Ливна. Страховито потрешен ониме што је видео, (доцније се ваљда „привикао“ јер је прешао у истом својству код сарајевске полиције), он се мало загрејан пићем поверио Алији Чизмићу – учитељу из Ливна – који је био пријатељ

150

Срба, а противник усташа, што шофер није могао знати. То и оно што је рекао о преосталим породицама, које се нису одазвале позиву за „одлазак у Србију“ да ће бити поклане, користило је осталим преживелима, да затраже заштиту италијанске војске, која се налазила у селу Губеру. Доцније је италијанска војска преузела власт у Ливну, али више српских глава, сем нешто преосталих жена и мале деце, није било.

Село Голињево, 15 км далеко од Ливна насељено је било поред 50 српских домова, Хрватима и Муслиманима. Месни Хрвати и Муслимани, уз помоћ усташа из Ливна, опколили су јула 1941. село и похватали све што је српско. Пошто су их опљачкали, одвојили су мушкарце без обзира на доба старости, па их одвели на брдо звано „Тушница“, где су их живе побацали у једну јаму. Три недеље после овога ужаса, успузала су се некако два детета из ове јаме, после чега их је срески начелник сместио због крајње изнемоглости у ливањску болницу. Усташи су за то сазнали, упали у болницу и заклали не само та два детета, већ и све остале Србе који су се као болесници затекли у болници.

Кроз једну јаму на брду Комешници код истога села хучи вода, за коју се зна да има везе са реком Цетином. Усташи су све жене и женску децу из Голињева побацали у ову јаму, па су им телеса излазила у Цетини. Исти су се ужаси десили и са Србима из села Главице, одакле се срећним случајем спасило свега 6 породица. Да ни сећање на Србе не би остало, побринули су се Хрвати села Лиштана код Ливна, да униште свега 4 српске породице, колико је било у селу.

Пошто су извршили покољ у самим селима Горњи и Доњи Рујани среза ливањског, Хрвати-усташи су остатак српскога живља повели у шуму Кланац, где су их најпре страховито мучили, па их затим бацили у дубоку јаму, где се нашло око 500 телеса. После 38 дана сазнале су за тај случај италијанске власти, па су организовале прилаз овој јами, одакле су извукли 13 живих особа, које су сместили у болници у Ливну. Некоји су од спашених остали живи.

У село Челебић, које је измешано Србима и Хрватима, стигли су усташи 29. јула 1941. из Ливна и поверљиво саопштили мештанима Хрватима, да је Поглавник наредио покољ Срба и то тако, да мештани Хрвати имају тај посао свршити са својим Србима. Мештани Хрвати су то извели тако, што су преварили своје комшије Србе, како тобоже од Гламоча

151

долазе четници, па је потребно да их они Хрвати, сачувају, од усташке одмазде. Кад су Срби били сакупљени, Хрвати су опколили школу где су ови били, па пошто су их везали бодљикавом жицом, одвели су их у шуму Лисковац код јаме зване „Бикуша“. Ту су их испремлаћивали, па их затим постројили на сам руб јаме у намери да их изрешетају митраљезима. Знајући да ова јама има са стране као неке полице (банкове), један између Срба, Зекан Вујновић је повикао осталим Србима: „Скачите сви замном у јаму!“ и пре него су Хрвати имали времена за плотун, сви су Срби – њих око 150 – поскакали. Усташи су за њима бацили неколико бомби и сурвали неко камење. Један добар део, међутим, није пао у дубину, већ се задржао на оним полицама. Ђорђе Црногорац први се некако одвезао и после једног дана испузао из јаме, па криомице ушао у село и донео конопце, које је спустио у јаму, одакле се спасило 80 Срба, али су неки доцније услед повреда ипак умрли. Остали су се пребацили у Србију или организовали оружани отпор противу усташа.“

Тако гласи језива прича Марије Богуновић и Љубомира Црногорца из Челебића. Али, није то све. Усташи су били „стручњаци“ за све. Тако је злогласни Иван Тољ у својству усташког „котарског предстојника“, обављао и гинеколошки позив. Он је Петрију Митровић из близине Бјељине испитивао о сексуалним односима са мужем и тражио да му каже управо немогуће детаље. Некој девојци Мијојлић приликом „саслушања“ је подносио порнографске слике, настојећи да код ње и поред свих ужаса затвора „оживи расположење“. Кад ни са покушајем грљења није успео, ошамарио ју је и вратио у затвор. Неке затворенице је обавезно „прегледао" као гинеколог.

У селу Гудовцу среза Бјеловарског пали су као прве жртве 180 Срба, које су усташи побили ножевима и кољем. Недалеко Вуковара, у селу Борову, одведено је ноћу 16 Срба до Дунавског рукавца, где су између 26. и 27. јуна побијени, а тела им бачена у воду. Један који је био само рањен, а бачен је у плићак, успео је да се спасе и исприча језиву причу. Оставимо ли по страни факат, да су 13 најугледнијих Билећких Срба пали међу прве жртве, колико ли понижења за кршну Херцеговину и њено име, да наоружане банде регрутоване од највећих криминалних типова дођу у положај убијања најраснијег дела српског народа и пљачкања њихове и онако оскудне имовине!

У Босанској Костајници импровизирали су усташи Христово мучење, па су Стојана Крнету, Божу Јајчанина и Станка Кунића

152

разапели на вратима њихових домова закивањем руку и ногу на вратима. Поред великог броја поубијаних Срба из Бихаћа, одведени су у непознатом правцу и вероватно побијени Божо Поповић – директор земаљске банке, инж. Михаило Мандић, Вељко Мандић – трговац, Јово и Жарко Козомарићан, др. Матавуљ – лекар, др. Милан Војновић – председник окружног суда, Димитрије Петровић – директор гимназије и други.

Домамивши велики број Срба из села Корита код Гацког у соколски дом, тобоже на договор како да се очува ред и мир, усташе и муслимани су изненада опколили зграду па их повезали. Затим су их тако везане повели над амбисом јаме зване „Голубњача“ и ту их најпре испребијали, па их стровалили у амбис, а за њима бацили бомбе. Један од преживелих успео је да се попне из провалије и да допре до Црне Горе, где је о овоме обавестио тамошње Србе, који су дошли и спасили још шест рањених Срба што су се могли спасти. Доцније је још толико бачено жртава у ову јаму, да је ваздух за околицу постао несносан, па су италијанске окупационе власти морале читав терен заједно са жртвама полити и запалити. Независно од овога злочина, међу првим жртвама Гацкога налазе се око 500 Срба свих доба старости са Вељком Вишњевцем – народним послаником – на челу.

Пре него је православна црква у Глини постала касапницом српских телеса на хиљаде, побијено је првих дана после проглашења „Независне Хрватске" на најсвирепији начин 450 Срба из глинске околице. О покољу у глинској цркви видећемо доцније шта каже један од ухваћених учесника, који се затим дошуњао као усташки приврженик у Београд, да би ту у згодном тренутку убио којег од припадника окупаторске војске и на тај начин у духу усташког завета отерао на други свет још коју стотину недужних Срба. Босанско Грахово дало је на жртвенику српског мучеништва првих дана усташке солдатеске 56 најбољих српских грађана, који ће се број умногостручити доцније. Сасвим у духу језуитског програма, усташки стожерник у Двору на Уни био је некакав католички поп Ђурић. Од њега се и није могло друго очекивати, сем да издаје наређења за масовна убијања Срба. Као прве његове жртве пали су Милан Радосављевић, Јован Орешанин, Васо Мркобрада, Младен Дурма, Милан Бодовић, Стеван Дунда, Милан Косијер и други.

У седишту друштва „Шипад" у Дрвару, страдања су отпочела убијањем директора „Шипада“ – инж. Богдана Калабе и народног посланика Јована Креса. Душану Докмановићу из Карловца везали су ноге и руке, па га затим бацили у реку Купу. Породицу Јосифа

153

Јурана натерали су да гледа, како га кољу на прагу његове куће. Чобани недалеко Карловца наишли су на напола заклане лешеве капетана Јањанина и др. Вујачића, обојице из Карловца. Село Вељун у срезу карловачком истребљено је за свега једну ноћ. Усташи су све становнике – њих око 300 – извели код оближње шуме и ту их поклали. Близу 400 Срба из Коњичког среза платило је заблуде Драгише Цветковића и „стручњака“ за решавање етнографских проблема хрватског питања, професора др. Тасића и др. Константиновића, који су за 20 Јудиних златника можда и несвесно суодговорни за оно, што су милиони Срба већ 1939. године стављени на „бели хлеб" хрватског империјализма и његовог притајеног усташтва.

Има ли у историји човечанства од првих трагова његовог битисања па до сада, да су зликовци у маси секли својим жртвама носеве, а затим их терали да пасу траву, као што је то случај у срезу Кореничком, где је према хрватском попису становнштва из 1910. године на 16.297 Срба живео 5.881 Хрват. (Ако се у опште може веровати хрватској статистици). Овде су ваљда по оним упутствима министра за „народно просвјећивање“ и „богоштовље“ др. Миле Будака усташе најпре одсекли многобројним Србима уши и носеве, па их затим терали да пасу траву. Ето, то је оличење „тисућгодишње културе“ хрватског народа.

Душан Вранковић из Крупе на Врбасу био је 19. јуна 1941. жртва усташке насладе, који су нашли да је за њега најхуманија смрт клањем. Само у јами „Ластва“ бачено је 311 жртава усташко-хрватске подивљалости из Љубиња. Село Ћуковац стављено је сасвим под усташки нож. Муслимани усташи среза Љубушког најбоље су се одазвали позиву хрватске владе и доглавника Будака. У целом овом срезу није остао ни један Србин жив. Једна поворка од 200 Срба напустила је 23. јуна 1941. под јаком усташком стражом Мостар. Судбина ових људи непозната је.

Првих дана усташке солдатеске затворено је у Винковцима преко 100 винковачких Срба са познатим културним радником – апотекаром Александром Јовановићем. У тој се групи налазио и народни посланик др. Паја Шумаковац. Да не би доживео после првих мучења и друга, Александар Јовановић се отровао у затвору. Због јаке дозе отрова, надуо се пре него је коначно издахнуо. Кад су затворени Срби кроз решетке јавили да се Јовановић отровао, усташи су отворили затвор и извукли напола мртвог Јовановића пред врата. Тада му је један од усташа скочио на надувени трбух и уз псовку рекао: „Крепај влашко псето".

154

За судбину осталих Срба који су после тога одведени у непознатом правцу, не зна се. Познато је, међутим, мало доцније препричавање, да је један Шокац из оближњег села Иванкова јавио властима, како је приликом орања своје њиве био запрепаштен открићем, да је његова њива читаво гробље напола закопаних људи. Разуме се, да је овоме сељаку „препоручено“ ћутање. Да ли се овде ради о српским жртвама из Винковаца или којег другог места, то се не зна. У Гавриловцу недалеко Нашица побијени су 16. јуна 1941. Предраг Мамузић – професор нашичке грађанске школе, Раде Вукобратовић – командир жандармеријске станице из Брезика и Перо Ковачевић – учитељ.

Злочиначка избезумљеност нарочито је дошла до изражаја у колонији Личко Ново Село среза нашичког, где су усташи смртно погођеним жртвама разбијали главе тако, да су на десетине корака прскали мозгови. Међу овим жртвама налазе се. Новак Вукобратовић, Бранко Срдић, Никола Делић, Спасоје Орлић и Симо Делић. Иста судбина снашла је Владу Жижића, Рајка Новаковића, Петра Симића, Ђорђа Игњатовића и Лазу Симића из села Сушина среза нашичког, а после њих и хиљаде других.

У западном делу среза вуковарског налазе се са 90% насељених Мађара села Ласлово и Корог. Све до оног времена, када је Мачек у својству потпретседника владе дао познату изјаву београдском дописнику италијанског листа „Ђорнале д' Италиа“ о хрватско-италијанско-мађарској истоветности политике и структури становништва, мештани ових села живели су у веома добрим односима са насељеницима великих колонија – Аде, Палаче и Силаша поред својих села. Од онда, међутим, приступили су Мачековим борбеним формацијама „Сељачке заштите“ и отпочели се спремати за оно што им је непрестано на рачун Срба у тима колонијама обећавано. Кад је уследила заједничка декларација Мачека и Павелића о давно очекиваној „Независној Хрватској“ (које се додуше Мачек можда опет из опортунистичких разлога одрекао), они су се пожурили да изведу 11 најбољих домаћина добровољаца на ласловачки сеоски пашњак, где се налази ограђено сеоско мрциниште. Ту су их натерали да сами себи ископају гробове. Затим их нису убили из пушака, него су им једном по једном ашовима располућивали главе. Међу тима жртвама налази се најугледнији домаћин колоније Силаш, Глигорије Берјан.

На очиглед своје мајке убијено је дете порезника Нишевића из Невесиња. Огромну листу невиних жртава отворили су у првим данима 27 Срба из села Удређа и око 500 људи из овога среза. Међу првим селима Новоградишког среза било је по страдањима

155

Старо Петрово Село, одакле су усташи као „аконтацију“ дотерали у Нову Градишку 30 Срба, а међу њима и Гавру Ковачевића.

Осјечки усташи нису дозволили да заостану иза својих сународњака. Њих је неколико година уназад васпитао за тај задатак др. Стјепан Хефер, који је био веома запажен у давању изјава на зборовима по Славонији, које су биле у потпуном складу са оном Мачековом изјавом београдском дописнику италијанског листа. Као и многобројни Мачекови народни посланици, тако је и др. Стјепан Хефер награђен за свој партијски рад у организацији ХСС положајем усташког великог жупана у Осијеку, и најзад министра. Тешко би се могло рећи да су оних 170 Срба бачени у Драву без његовог знања и одобрења. Вероватно му је познато убијање 17 осјечких Срба на православном гробљу баш на православни Ускрс, а сигурно зна и за случај браће Станковића рођених Пироћанаца, које су усташи најпре опљачкали, па их затим побили.

После страховитих мучења осјечки су усташи побили 27 Срба које су довели из Старог Слатника до села Врбаве, па их ту побили и бацили у једну јаму, одакле су их Немци извадили и после појединачног идентификовања појединачно сахранили. Врхунац дивљаштва представља случај са 18 Срба из Чапинских Мартиница, које су усташи везали за камион жичаним конопцима, па затим појурили камионом према Осијеку. После вожње од неких 12 километара, зауставили су камион и откачили унакажене остатке лешева на друму између Чепина и Осијека код насеобине Ливана. Пакрац, седиште пакрачке епископије, било је језиво логориште православне пастве. Први је понео крст мучеништва вршилац епископске дужности, који је мучен и понижаван на начин, који се пристојним речима не би могао написати. Тачан број побијених у овом месту није познат.

Прве жртве Подравске Слатине, среза са српском већином, били су Ђорђе Турдулија, Миле Буква, Дане Пувача, Илија Богуновић, Лазар Крнета, Симо Шормаз, Илија Милош, Божо Мртић, Ђоко Бојанић и Лука Чуча. Кад су после мучења бачени у заједничку раку и посути негашеним кречом, некоји од њих су урликали од бола, јер су још били живи. У селу Петровцу истога среза, заклали су усташи пред децом и женом Мишка Стојаловића, а у селу Сопју близу Драве нађен је леш колонисте Милића Милића из колоније Мартинци са разбијеном лобањом, одсеченим ушима, носом и још неким деловима тела. На једној пољани код села Дубочице у срезу славонскобродском, усташи су извели 30 Срба и побили их. Затим су им везали камење за ноге и бацили их у Саву.

156

Славонска Пожега представља још једну српску гробницу после Јасеновца, где су Срби сабирани, да би у оваквим логорима били подвргавани крвожедној многострукости усташа. Пре него је у Славонској Пожеги основан логор, убијено је у оближњем селу Александровцу 200 Срба. Затим су у логор дотеривани Срби са свих страна, па и из Босне. Усташка команда логора састављена је од највећих злочинаца, који су могли да кољу и да затим лижу ножеве. То су већином бивши осуђеници, као што је случај са функционером Антуном Калајџићем, бившем општинским благајником из села Андријашеваца, где је проневерио општински новац и ради тога осуђен на робију. Према исказу др. Царића адвоката, који се срећним случајем избавио из овог логора, вршена су скоро сваке ноћи стрељања у масама. Само једне ноћи затворили су усташи у једној бараци око 500 босанских Срба. На вратима су поставили митраљезе, чију су ватру пустили на голоруке људе. Затим су зашли по бараци и давали „хумане“ ударце ножевима тамо, где митраљеско зрно није било довољно. Сутрадан су остали Срби морали сахрањивати оне побијене, па је и сам др. Царић, био међу онима који су копали скупни гроб. Он описује, да су избројали читавих 390 лобања. Остало се није могло утврдити, јер је представљало гомилу разбијених глава, где се није могло знати који део којој припада.

После Павелићеве изјаве да више неће бити убијања и отимања српске имовине без судске пресуде, уништена су посве села Суваја и Срб у срезу доњолапском и у њима побијено преко 3.000 српских душа. Као разлог за потпуно утамањење српског становништва села Габеле, Чапљине, Тасовића, Барковића и Докмановића, послужила је усташима погибија њиховог сатника Мије Бабића. Поред људи, у овима су селима заклане жене са децом. Требиње је као први прилог српском мучеништву дало 170 људи.

Када се Мирко Радовановић из Мале Бруснице у срезу дервентском решио да тражи заштиту немачке војске, како би ова спречила одузимање имања и терања на прелаз у католицизам, усташи су га обесили о једно дрво усред места и тиме дали на знање осталим Србима шта их чека, ако би се сличан случај десио. Заједно са оним побијеним свештеницима побијено је у Власеници у првој партији 22. јуна преко 40 угледних Срба, међу којима Бранко Штерић – геометар, Јово Мићић – трговац и други.

Половином године 1942., дакле годину дана од почетка усташког безумља, појавио се код великог броја особа на Чукарици случај тровања. Кола за спасавање нису могла стићи да превезу све оболеле у болницу. Тврдило се, да је тровање наступило

157

потрошњом колача из једне посластичарнице, која је употребила шверцовани шећер из Хрватске, који је тамо наводно намерно затрован. У исто време препричавао се Србијом случај са једним буретом зејтина, које је као робна размена између Србије и Хрватске увезено у Србију са осталим зејтином. То је буре доспело за поделу становништву. Кад је трговац делећи потрошачима уље источио до дна бурета, био је ужаснут ониме што му се пред очима указало – била је то одсечена глава неког мушкарца, разуме се, Србина, која је, ако је тачно, намерно „упакована" у буре за које су усташки зликовци знали да иде у Србију.

Преживели Срби из Осјека и околице, који су успели да пребегну у Србију, дали су страховите исказе о многоструким мучењима, која су предузимана у осјечком усташком логору. Некакав кожарски радник Матијевић, који је био усташки судија, (какво усташко друштво, такав им и судија) наређивао је да се српским затвореницима спремним за стрељање забадају ексери испод ноката. Други су везивани за неке нарочите клупе тако, да су им ноге развлачене ради што страшнијих болова. Терани су да пљују на српску заставу, да кидају зубима парче по парче и једу. На поду једне просторије прикуцали су у густим редовима бодљикаву жицу, па су после тога по наредби Матијевића натеривали босе Србе да играју боси по бодљикавој жици. Прављени су трнови венци, који су у присуству католичких свештеника натицани истакнутим Србима на главу таквом грубошћу, да су шибали млазеви крви. Српске свештенике који су били затворени у осјечком усташком логору, усташи су натеривали да рукама чисте клозете, бацајући им при томе послу људски измет у лице.

Према оном „програму", којега је открио Миле Будак, министар „просвете и богоштовља", вршена су масовна депортирања преостале нејачи из читавих крајева. Ова работа по својој окрутности представља злочин своје врсте. Усташи би ноћу упали у поједина српска села и наређивали српском становништву да се у року од неколико десетина минута спреме за полазак. Затим је даван знак за сакупљање. Сваки српски домаћин морао је на „зборно место“ предати кључеве од куће, где је оставио све своје покретно и непокретно имање. На нарочитом формулару морао је потписати „драговољну изјаву“, да све своје имање оставља „Независној држави Хрватској“. После напуштања села, депортирани су извргавани претресу. Усташе су им одузимали све од вредности што су могли ови у мањим завежљајима собом понети.

Чим је српско становништво истерано из којег села упадала је хрватска руља у њихова села и запоседала домаћинства са свим

158

живим и непокретним инвентаром. И сада се нађе по који хрватски „наивчина“ који поставља тврдњу, да се хрватска већина није сагласила са усташким начелима! У каквом онда односу стоји оно јуришање на опустелу српску имовину после масовних убијања и депортација? Да би се остварио „хрватски народни програм“ и језуитска жеља за потпуним уништењем православне цркве и вере, затворене су све православне богомоље, од којих су многе претворене у магазине за напљачкану српску робу, која се затим у цркви продавала као у каквој базарској радњи.

Пошто су ретки преживели православни свештеници депортирани, остављени су остаци православља у Хрватској на милост и немилост хрватског језуитизма. Хрватске власти су се пожуриле да им се нађу „при руци“, па су им ставили рок за прелаз у католичку веру. Државним чиновницима православне вере, који су остали у Хрватској, наређено је да приликом испуњавања нарочитих формулара о службеним односима неће моћи остати у државној служби нити на подручју „Независне Хрватске“, ако у међувремену не пређу на католичку веру. За то време разарана је имовина српске православне цркве, а онај Србин који и поред терора није хтео оставити веру својих отаца, теран је под кундацима да мора присуствовати „мисама“, које су одржавали католички попови. Ови попови, праћени наоружаним усташким хордама, размилели су се попут грабљивица по свима местима где је било православних цркава, да тамо најпре опет, ваљда у име Христа, опљачкају све црквене драгоцености, а затим заплене црквене матице и најзад да изврше палеже оних цркава, које им за покатоличавање не би биле потребне. Тако су 12. јула 1941. упали хрватски католички свештеници у пакрачки епископски двор и истерали свештенике заједно са епископским вршиоцем дужности, које су стрпали у затвор. Пошто су опљачкали све црквене драгоцености, запалили су православну катедралу. Све то у име Христа и загребачког надбискупа Степинца који је за то време служио мисе захвалнице („те деум“) „Независној држави Хрватској“, на којима ни једном речју није осудио верски варваризам, какав се у историји човечанства не памти. Тога истог надбискупа видимо где са изасланством „бискупског збора“ 23. новембра 1941. поглавнику реферише о стању католичке цркве и броју на овакав начин прибављених нових католика.

Надбискупов реферат Поглавнику, мора да је био веома обиман. Сређен по срезовима у форми биланса хрватско-усташког вандализма искаљеног на православне цркве и манастире, он је морао обухватити спаљивање или рушење следећих српских богомоља:

159

Срез Петриња: У Брђанима срушена, у Старом Селу срушена, у Свиници срушена, у Дрљачи срушена, у Четвртковцу срушена, у Петрињцима срушена, у Великој Градуши срушена, у Требушњаку спаљена, у Мачковом селу спаљена, у Кињачку срушена, у Петрињи срушена, у Шушњару спаљена.

Срез Војнић: У Крстињи срушена, у Коларићу спаљена заједно са људима, у Широкој Реци спаљена заједно са људима, у Доњем Будачку спаљена, у Горњем Будачку спаљена, у Дуњаку срушена, у Војнићу срушена, у Перјасици срушена и у Крњаку срушена.

Срез Глина: У Влаховићу две цркве спаљене, у Драготини спаљена, у Глини срушена, у Хајтићу спаљена, у Мајским Пољанама срушена, у Бузети спаљена, у Великом Шушњару две спаљене, у Великом Градцу спаљена и у Малом Градцу спаљена.

Срез Босанска Крупа: У Босанској Крупи срушена,. у Подгомилама спаљена, у Добром Селу спаљена са великим бројем Срба, у Бањанима срушена, у Перни спаљена, у Љусини спаљена, у Зборишту спаљена са великим бројем српске нејачи и у Равницама спаљена.

Срез Добој: Велика костурница српских мученика из првог светског рата срушена је.

Срез Босански Петровац: У Босанском Петровцу срушена, у Бушевићу спаљена, у Пркоси срушена, у Колунићу срушена, у Кулен Вакуфу срушена, у Буковачи срушена, у Крњеушу срушена и у Јањили срушена.

Срез Бања Лука: У Бања Луци срушена, у Слатини спаљена, у Петричевцу срушена, у Челинцу срушена и у Ивањском срушена.

Срез Босанска Градишка: У Драгељи спаљена, у Босанској Градишки срушена и у Турјаку спаљена.

Срез Бихаћ: У Гати спаљена и у Бихаћу срушена. Срез Босанска Дубица: У Међувођи парохијски дом спаљен, у

Влашковцима црква спаљена и у Међеђи демолирана. Срез Босанско Грахово: У Спасовини спаљена, у Бастасима

спаљена, у Шиповљанима спаљена и у Трубарима спаљена. Срез Босански Нови: У Босанској Костајници две срушене и у

Добрљину спаљена. Срез Дервента: У Дугом Пољу демолирана, у Мајевцу

спаљена, у Подновљу демолирана у Божинцима спаљена капела.

Срез Брчко: У Брчком црква срушена а капела спаљена, у Горњој Слатини срушена, у Брезовом Пољу спаљена, у Мачковцу спаљена и у Зовику спаљена.

Срез Бугојно: У Чипуљићу спаљена.

160

Срез Грачаница: У Грачаници спаљена, а у Боља-нићу такође.

Срез Власеница: У Копривни срушена, а у Осмацима звонара и парохиски дом.

Срез Маглај: У Бочини срушена, манастир Озрен срушен, у Маглају демолирана и манастир Возућа срушен.

Срез Јајце: У Сројици спаљена. у Језеру спаљена, у Злоговцу спаљеиа. у Шопову спаљена и у Грабовици спаљена.

Срез Котор Варош: Срушене у Котор Вароши и у Масловарама.

Срез Мостар: Манастир Житомислић спаљен Срез Приједор: Спаљене у Паланчишту и Брезичанима. Срез Мркоњић Град: Спаљене у Грацама, Подрашници и

Мркоњић Граду. Срез Теслић: Црква и капела у Прибишићу срушене. Срез Сански Мост: У Босанском Милановцу срушена, а у Ст.

Мајдану демолирана. Срез Травник: У Турбама срушена. Срез Сарајево: Демолиране у Мокром и Палама. Срез Цазин: Спаљене две у Рујници и једна Пишталинама, а

једна срушена у Великој Кладуши. Срез Доњи Лапац: Срушене цркве у Доњем Лапцу и Суваји, а

спаљене у Србу, Добром Селу, Дољанама и Осредцима. Срез Книн: Демолирана црква у Стрмици. Срез Кореница: У Бунићу и Кореници спаљене, а у

Плитвичком Лесковцу и Плитвичким Језерима срушене. Срез Оточац: Демолирана у селу Брлогу. Срез Вргин Мост: Спаљене цркве у Трепчи, Пешћаници,

Чемерници, Карину, Бовићу, Перни, Славском Пољу, Стипану и Топуском, а срушена у Блатуши.

Срез Слуњ: Спаљене цркве у Садиловцу заједно са Србима, затим у Вељуну и у Радовици, а срушене у Полоју, Бухачи, Примишљу, Тоболићу и Тржићу.

Срез Костајница: У самој Костајници срушене две цркве и три капеле, а у Дубици црква. Спаљене су цркве у Стрмену, Шашу, Тамарцима и Утолици.

Срез Огулин: Демолиран манастир Гомирје и црква у Јосидолу.

Срез Двор: Црква у Шегестину спаљена. Срез Ириг: Патријаршиска црква у Сремским Карловцима

демолирана. Манастири Рувица и Раковац срушена. Манастир Крушедол демолиран. Мзнастири Бешеново, Мала Ремета, Јазак, Гргетег и Хопово спаљени.

Срез Винковци: Црква у Винковцима спаљена. Срез Илок: Црква у Илоку срушена. Срез Вуковар: Црква у Вуковару спаљена.

161

Срез Сремска Митровица: Спаљени Манастири Шишатовац и Кувеждин.

Срез Стара Пазова: Демолиране цркве у Буковцу, Чортановцима и Крчедину.

Срез Шид: Спаљен је манастир Привина Глава. Срез Земун: Спаљена црква у Прогару. Срез Рума: У Великим Радинцима спаљена, а у Буђановцима

демолирана. Срез Бјеловар: Порушене у Великој Писаници, Средску,

Рибљачки, Беденици и Ласовцу. Срез Подравска Слатина: Срушене цркве у Подр. Слатини,

Новој Буковици, Мединцима, Вочину, Лисичинама, Сухој Млаци и Добровићу, а демолирана у Дреновцу.

Срез Вировитица: Срушене у Терезином Пољу, Борови, Вировитици, Клиси, Гаћишту, Ново Обилићево, Мајковцу и Паудовцу.

Срез Валпово: Срушена у Мартинцима. Срез Нова Градишка: Срушене цркве, разуме се православне

као свуда, у Новој Градишки две, у Цагама, у Гређанима, у Оштром Врху, у Бенковцу, у Слатини, у Човцу, у Окучанима, у Доњем Рајићу, у Бодеграји, у Врбовљанима и у Доњим Окучанима.

Срез Доњи Михољац: Срушене у Горњем Михољцу две, у Ораховици и у Личанима.

Срез Новска: Срушене у Новској, Богићевцу, Градини, Смртићу, Уптици и Јасеновцу.

Срез Славонски Брод: Срушене у Шушњевцима, Клокочевику, Новом Топољу, Трњанима, Јешевику и Кордушевцима.

Срез Славонска Пожега; Срушене у Слав Пожези, Слобоштинама, Смољановцима, Чечавцу, ветову, Бол, мачи и Трештановцима.

Срез Пакрац: У Пакрацу срушена, а у Кусоњама спаљена заједно са живим Србима.

Срез Осијек: Срушене две у Даљу и једна у Осијеку.

Према непотпуним подацима, порушено је, попаљено заједно са у њима затвореним Србима или демолирано 288 православних цркава и манастира на подручју такозване „Независне државе Хрватске“. Тај је број свакако далеко већи, али се хрватски надбискуп др. Алојзије Степинец и са овим запањујућим бројем усташко-хрватских вандализама могао достојно представити Поглавнику, којег је после тога Свети Отац Папа примио у званичну аудијенцију и ваљда због успешног реферата о истребљењу православља на територији Независне Државе Хрватске, благословио га у име Христа! Пошто је стожерник

162

Виктор Гутић говорећи 9. јуна 1941. испред Бањалучког среског начелства рекао, да ће остатак Срба који дотле није побијен или протеран уништити ако не приме католичку веру, наредио је да се заузму све православне цркве, а да се на парохијским становима истакну натписи „Хрватски дом“. Већ сутрадан постала је Прњаворска православна црква жртвом овога верског вандализма. Усташи су предвођени католичким поповима дошли у Прњавор, истерали свештеника из парохијске зграде и на њој окачили таблу са натписом „Хрватски дом". После тога су се слични походи свакодневно ређали.

Да би уништење српства и православља што симболичније претставили, Хрвати су у већим местима наредили рушење или минирање православних цркава, међу којима цркве у Бања Луци, Бихаћу, Новој Градишки, Босанском Грахову и др. Пошто је у „Независној Хрватској“ једино руским емигрантима било дозвољено исповедање православне вере, то је дозволом поглавника основана „Хрватска православна аутокефална црква“ са руским емигрантом на челу, али ни она није практично ступила у живот за остатке српскога живља, пошто су преостале српске цркве и даље остале затворене, а српски остаци лишени могућности верских обреда приликом крштавања и сахране.

Мимо свега онога што су Срби дали у животима и крви, усташама то није било довољно, већ су спровели систем уцена, какав по својој обимности превазилази све злочине ове врсте. Из бојазни да депортирани или на смрт одређени Срби имућнијег стања не би сакрили новац и драгоцености изван усташког домашаја, усташи су напола пребијене Србе уцењивали могућношћу поштеде живота ако им предаду новац и драгоцености. Кад су циљеве постигли, или су их убијали или су их осирмашене пребацивали преко границе, а на њиховим кућама излепљивали службене објаве хрватске владе „Извлашћено у корист хрватске државе“. Овако опустошена српска имања попуњавана су већином кајкавским Хрватима из хрватског Загорја. Дакле, правим такозваним „аутохтоним“ Хрватима, од којих и потичу све несреће, које су Срби преживљавали од момента, када су их ови хрватски дошљаци унесрећили својим доласком. Тамо, где се због недостатака „кајкаваца“ нису могла попунити српска имања, давана су она оним хрватским или муслиманским јаничарима, који су се истребљивањем Срба показали достојни такве награде.

Усташама није било доста српске крви и њихових имања по „Независној држави Хрватској“. Кад су свршили са Србима тамо, окренули су се и према матичној српској земљи Србији, у намери да овде повећају српски данак у крви. То најбоље сведочи ово

163

ухваћено писмо београдског усташког стожера број 9, сакривеног иза олтара католичке цркве „Криста Краља“ у Београду, које гласи:

Велеможном господину стожерноме поручникуПоглавникове тјелесне бојнеЗагреб

Драги стожерниче, храбри усташо!Шаљем ти лист по нашем храбром усташи Звонку уз благослов католичке цркве Криста Краља у нашем будућем католичком Београду.Приповједао ми је Звонко, да су наши храбри усташе муслимани и католици побили и поклали србијанске цигане у Мачви и Шапцу.Звонко ми рече, да је он сам својом руком заклао двадесет и пет православаца у Мачви, те му зато католичка црква опрашта све грјехове, а свети отац папа наградит ће све храбре хрватске синове, који су ставили под католички мач ове балканске шизматике.Сви католици Хрвати и муслимани, усташе у Београду, учлањени су у нашој тајној усташкој организацији и чекају нестрпљиво анексију Београда хрватског града, домовини Хрватској.У цијелој цигањској Србији разапели смо уходарску мрежу, која ради пуном паром. Заостали Хрвати и муслимани остали су у привидној служби цигањске Србије и имаде их приличан број у сваком уреду и по министарствима и осталим бранжама. Навели смо ти и тајне шифре за дописивање. Загреб ће послати упуте, које имају делегати у цигањском Београду.Главни стожер ради на томе, да се униште православци на Балкану, на славу католичке цркве.Сабирамо податке о српским комитама и војводама, јер смо дошли у посјед њихових списа и наређења. Дакле видиш, да хрватска ствар напредује преко Дрине до Ниша и од Ниша до Солуна.Податке смо данас послали са списима. Пренио их је број 129 у Земун. Информирај се код главног стожера у Загреб да ли је број 129 уручио све. Новац за Ниш и Крагујевац шаљемо редовно.За Дом спремни!Усташки стожер број 9.

164

ПС. Уз лист се прилаже отисак печата „Топличког четничког одреда“ са грбом и потписом, одсјеченог са једног четничког списа.

Један међу многобројним усташким зликовцима пошто се безброј пута окупао у невиној српској крви на територији „Независне Хрватске“, нашао је за потребно, да се за оно што га је пре тога Београд годинама хранио, одужи провокацијом на тај начин, што би у повољном тренутку убио којега припадника окулаторске војске и тиме послао на други свет неколико стотина невиних Срба. Београдска полиција ухватила је Химлију Берберовића из Босанског Новог, који је пре рата био запослен у Београду, па је као добар познавалац прилика упућен у Београд да настави са усташким неделима. Берберовић је по лишењу слободе пред полицијским поднаредником у Коларчевој улици број 1 о својим усташким злочинима између осталога изјавио и ово:

Почетком мјесеца јуна 1941. добила је моја сатнија налог да иде у Глину. По доласку у Глину, прво смо претресли град, па смо затим ишли по селима. Ово претресање трајало је око 15 дана. Кад је са претресањем завршено, дошли су усташи из Загреба и Петриње, па смо тада добили налог да по селима сакупимо све православне мушкарце од 20 до 45 година старости. У прво вријеме вршили смо хапшење мушкараца. Њих смо сакупљали по селима и доводили их у Глину, гђе смо их стављали у судски затвор. Ту су остајали у затвору по неколико дана док се затвори не напуне, а тада су убијани.

Убијање је вршено на више начина. Неке су затварали у православну цркву у Глини. У цркву је могло стати око 1000 људи. Тада је командир сатније одређивао 15 људи који имају да врше клање. Прије него што пођу на овај посао, давано им је алкохолно пиће и то некима рум а неком љута ракија, па кад се напију, онда су их са ножевима пуштали унутра. За вријеме клања је пред црквом постављена стража, а ово је чињено ради тога што су се неки православци пењали у звонару, па су затим скакали са ње. Ја сам био одређен да вршим клање у три маха. Сваком приликом су ишли и неки официри, Добрић Јосип и Михајло Цветковић, а поред њих је било и усташких официра. По уласку у цркву, официри су стајали код вратију и посматрали наш рад, а ми смо вршили кање. Убијање је вршено на тај начин, што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смтно погођен, тога

165

су усташе приклали ножем. За време клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници, који су рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам освјетљавали простор. У више махова десило се, да је неки Србин налетио на нас песницом или пак да је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљен.

За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби викали су: „Живио Краљ Петар!“, „Живјела Југославија!“, „Живјела Краљица Марија!“, „Живјела Србија!“, „Доље усташи!“, „Доље Павелић!“ итд. Клање је почињало у 22 сата увече, а трајало је до 2 сата. За вријеме док је посљедњи Србин био жив ове су манифестације трајале. Овако клање у цркви десило се седам до осам пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме клања сви смо били толико упрљани крвљу, да се униформа није могла очистити, већ смо је замјењивали у магацину, а касније се прала. Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршавало, долазили су камиони и носили љешеве. Обично су их бацали у ријеку Глину, а неке и закопавали. Неке су православце изводили на обалу ријеке Глине гђе су их стријељали из митраљеза. Ово стријељање, вршено је одједном на 300 до 400 људи. Они су сви постављани поред обале у двије врсте, па су повезани конопцима један за другога и тако гађани из митраљеза, који су били постављени у непосредној близини. Љешине ових лица која су стрељана поред обале, бацане су у ријеку Глину. Неке групе Срба извођене су из затвора и стрељане у близини мјеста Глине поред шуме, па су послије закопани на мјесту гдје су стрељани. Прикупљање Срба вршено је на тај начин, што је у одређено село ишло око 70 усташа и 30 нас војника, а сви смо били под командом усташких официра. Село је увијек било опкољено, па је унутра улазила одређена група, која сакупља Србе. Кад буде цијело село сакупљено, онда смо их стражарно спроводили у судски затвор. У прво вријеме доводили смо само мушкарце, а доцније и женска лица од 15 до 50 година старости. Приликом овог довођења видио сам да су усташе, неки моји другови и војници силовали жене и дјевојке, па су их затим одводили у Глину. Видио сам да су неки усташе као и војници долазили у логор, одакле су одводили жене које су хтјели, па су над њима вршили обљубу негђе на периферији града, па су их поново враћали у затвор. Од стране официра ово није било забрањено, јер су и сами официри ово чинили.“

166

Тако се исповедао један од безбројних хрватских терориста, који је свесрдно поделио радости „Независне Хрватске“ са већином свога народа и „војничком вјежбом“ у домобранским редовима не само био помоћни род усташког оружја, него и вршио толика клања у Глинској православној цркви. Исто дакле онако, као што су их вршили и безбројни други Хрвати, без обзира имају ли усташку исказницу у џепу или не.

Прећутним благословом хрватског надбискупа, руководио је овим злочином над злочинима у глинској православној цркви и свима српским крвопролићима глинске околице главом представник римокатоличке цркве, гвардијан католичког самостана у Чунтићу Герман Частимир. Ова исповест заиста је језива самооптужба, која са многобројних српских очију скида вештом руком хрватске фаризејштине изаткану копрену обневиделости кроз многе деценије, а кроз ове две последње нарочито. Али, она је само незнатни део свега онога што се десило на целом простору Хрватске. Шта да се тек каже за осталу зликовачку многостраност и коначан број српских жртава!

И поред свих грозота које садржи исповест Химлије Берберовића, оскудица у његовој интелигенцији учинила је, да се задржи на грубим чињеницама, којима даје облик према своме схватању онако, како их је видео и преживео, па их тако и регистровао у своме сећању. Као такав, Берберовић и није могао заћи у тајне духовног страдалаштва оних, који су умирући гледали како се руше њихове националне, верске, имовинске и културне тековине. Јер, да су Берберовићу могле бити докучиве тајне духовног живота, не би био он међу онима, који су се најпре снажили алкохолом да би затим са исуканим ножевима бесомучно јурили по хришћанском храму на голоруке људе.

Прва „Поглавникова" јавна изјава била је: „Муслимани су цвијет хрватске народности!" Културно заосталији од Хрвата, босански су муслимани видели у овој изјави потстрек за све оно, што смо чули од Берберовића. И заиста, један се део муслимана са Хакијом Хаџићем – Мачековим прваком у Босни – потрудио да заузме прво место у „врту“ усташко-хрватске избезумљености. (О „цвијету хрватске народности“ има једна истинита шала. Позната сарајевска ленчина Никола Мошчински, пореклом Пољак, кога због његове лењости зову надимком „тешки радник“, зашао је после Поглавникове изјаве по сарајевским каванама, прилазећи редом муслиманима њушећи их позади као да нешто мирише. Кад су га запитали шта то ради, Мошчински је одгововрио: „Па забога, миришем цвијет хрватске народности!)

167

Оно што Берберовић због помањкања интелигенције као многи други усташки зликовци није могао описати, описао је један истакнути далматинско-хрватски првак у писму из Земуна, упућеном 8. фебруара 1942. голине хрватском надбискупу др. Алојзију Степинцу, који са бискупске столице у Загребу ни једном јавном речју, а још мање пастирским прогласом није осудио варварства вршена над српским живљем. Још мање спречио духовна поробљавања насилним превођењем Срба у католичанство. После овога писма, овај је првак из разумљивих разлога напустио „Независну Хрватску“ и пребегао у Београд, али је исто тако из разумљивих разлога и по примеру Мачековог одрекнућа онога заједничког прогласа са Павелићем и сам одрекао ауторство онога писма, у коме се узмеђу осталога каже:

Пуних десет мјесеци кољу се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби и уништавају се милијарде њиховог иметка, а црвенило стида и гњева облива лице сваког поштеног Хрвата. Покољ Срба почео је првих дана јадне „Независне државе Хрватске“ (Госпић, Глина, Гудовац, Босанска Крајина и др.) и траје без прекидања и без предаха и ових дана.

Није сва страхота у самом убијању. Она је у убијању свега од реда: стараца, жена и дјеце. У убијању уз страховито дивљачко мучење. Те невине Србе набијали су на коље, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали их у кућама и црквама живе, поливали их кључаном водом и тако поливено мјесто дерали и солили, копали живима очи, резали уши, нос, језик, свећеницима резали ножевима браде и бркове скупа са кожом и месом, одсјецали им споловила и затицали у уста, везивали их за камионе одострага и онда са њима јурили, пребијали су људима ноге и руке, забијали им у главу ексере, големим ексерима закивали их за под кроз слијепо око, бацали живе у бунаре и провалије а одозго на њих бацали бомбе, разбијали им гвозденим ћускијама главе, дјецу су бацали у ватру и врелу воду, у кречане, растрзавали дјецу на ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још многа ужасна мучења извршавали, какова нормални људи не могу ни замислити.

Хиљаде и хиљаде људских лешева носила је Сава, Драва и Дунав, као и притоке ових ријека. Била је лешина са натписом: „Правац Београд!“, „Путуј Краљу Петру!“ и сличних. У једном чамцу који је ухваћен на Сави била је хрпа дјечјих глава са једном женском главом (може бити глава мајке те дјеце) са натписом: „Месо за Јованову пијацу у

168

Београду!“ Страховит је случај Милеве Божинић из Стебанџе, из које су на нож извадили дијете! Па грозни случај нађених печених глава у Босни, нађене судове пуне српске крви, па случајеви присиљавања Срба да пију врућу крв своје поклане браће. Силоване су најбројније жене, дјевојке и дјевојчице, матере пред ћеркама и ћерке пред матерама, а гомиле дјевојака, жена и дјевојчица одвођене су у логоре усташима за блуднице. Чак су силовања вршена у олтарима православних цркава. У котару петрињском натјеран је син да силује рођену матер! Покољ 3.000 Срба у глинској православној цркви (наша примедба: Овде се пребацио за ништа мање од 10.000) и убијање на стотине Срба у олтару цркве у Кладуши, све гвозденим чекићима у главу, стоји без премца у повијести. За сва ова страховита и нечувена недјела постоје детаљни и вјеродостојни записници.

Ужас ових недјела запрепастио је Нијемце и Италијане. Они су фотографисали огроман број случајева ових ужасних покоља. Нијемци говоре, да су Хрвати ово радили и за вријеме тридесетогодишњег рата и да је од тога доба у Њемачкој остала изрека: „Сачувај ме Боже од куге, глади и Хрвата!“ И сријемски Нијемци презиру нас ради тога и поступају са Србима човјечно. Талијани су фотографисали посуду са три и по килограма српских очију, те једног Хрвата окићеног с огрлицом од нанизаних српских очију, и једнога који је дошао у Дубровник опасан са два ђердана одрезаних српских језика.

Страховити логори у којима су побијене тисуће Срба или су пуштени да помру од злостављања, глади и зиме, ужасни су. Нијемци приповједају о једном логору у Лици, у којем је било на тисуће Срба, али кад су дошли тамо, нашли су га празног, натопљеног крвљу и крвавим хрпама рубља и одјеће. Ту је, кажу, изгубио живот један српски владика. У јасеновачком логору и данас се муче и пропадају тисуће Срба, који су тамо по овој страшној зими смјештени у подеране цигларске бараке без довољно сламе и покривача, добијајући за храну дневно по два крумпира.

У повијести Европе није било оваквих случајева. Мора се поћи у Азију у доба Тамерлана или Џингискана, или у Африку, у црначке државе и њихових крволочних владара, да се наиђе на сличне случајеве. Са овим је хрватско име осрамоћено за вјекове. Ништа нас више не може опрати. Ни посљедњем Циганину на Балкану нећемо више смјети

169

споменути нашу тисућгодишњу културу јер ни ти Цигани нијесу оваких звјерстава радили.

У свима овим беспримјерним дивљачким злочинима, који су више него безбожни. судјеловала је и наша католичка црква на два начина. Велики број свећеника, клерика, фратара и организиране католичке младежи, судјеловао је у свему овоме активно. Догодила се страхота, да су католички свећеници постали усташки логорници и таборници, па су као такви наређивали и одобравали та страшна мучења и клања крштеног свијета. Чак је један католички свећеник лично заклао једног православног свећеника! Они то нијесу смјели чинити без дозволе својих бискупа, а ако су чинили, онда су морали изгубити службу и доћи пред суд. Будући се то није десило, значи да су бискупи дали своје дозволе.

Друго, католичка црква је употребила све ово, да покатоличи преживјеле Србе. И док се земља пушила од невине крви мученика, док су јецаји раздирали груди преживјелих несретника, свећеници, фратри и часне сестре, носили су им у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу. Сав је Сријем преплављен летцима бискупа Акшамовића, тисканих у његовој тискарни у Ђакову, у коме се позивају Срби да спасе живот и иметке прелажењем у католичку вјеру. Наша црква као да је хтјела показати, да зна убијати душе као усташка власт тијела. А на католичку цркву пада још већа сумња зато, што су у исто вријеме срушене многобројне православне цркве, друге обрађене у католичке, отети су сви православни самостани, развучена сва имовина и упропашћене велике повијесне драгоцјености, па чак није остала на миру ни патријаршијска црква у Сријемским Карловцима. Сва ова насиља на савјести и души нанијела су још већу срамоту хрватском народу. И ако се ми Хрвати нећемо никада моћи сасвим опрати од срамоте, коју смо на себе навукли оваквим злочинствима, ипак можемо своју одговорност смањити пред свијетом и својом савјешћу ако дигнемо свој глас противу свега горе наведенога. Посљедњи је час да то учинимо. Послије свију злочинстава у повијести човјечанства, долазиле су и велике казне. Што ће бити од нас Хрвата, ако се добије утисак, да смо баш до краја у овим злочинствима устрајали.

У Њемачкој су велики католички бискупи имали смјелости да дижу глас у корист прогоњених Жидова, а код нас ни један бискуп није дигао свој за невине Србе кршћане, који су страшније прогоњени него Жидови у Њемачкој. И зато ће на

170

главе католичке цркве пасти највећа одговорност за казну Божју и људску, која мора снаћи хрватски народ, ако се на вријеме не покаје за овај страшни и неописиви свој гријех“.

Овај хрватски првак, коме не поричемо добронамерност, бојећи се за свој хрватски народ, сматра да би после свега онога што нам је познато о истребљењу српског народа у „Независној Хрватској“ била довољна једна накнадна Степинчева изјава, састављена по свима правилима лукавог загребачког језуитизма, па да се једним вештачким потезом отклони одговорност са хрватског народа и католичке цркве у Хрватској. Као да Срби не знају, да би то била нова Језуитска обмана, руковођена политиком признања постојећег стања и намером, да Срби забораве крв своје голоруке нејачи, да се у југословенском колу ухвате за крваве руке својих џелата. Пошто је двадесет и један месец дуговао одговор овоме хрватском прваку, хрватски је надбискуп 31. октобра 1943. године на завршетку „покорничке процесије“ у Загребу одржао маси проповед, рекавши између осталога и ово:

„Један писац приповједа, како је неки сељак доносио дневно једном пекару у град пет килограма маслаца, а од пекара исто тако сваки дан односио пет килограма круха. Једнога дана је пекар измјерио маслац и зачудио се кад се увјерио, да нема пет килограма, већ само четири и пол. Зато позове сељака на ред ради преваре, али му сељак мирно одговори: „Драги пријатељу, ја нисам крив за то. Ја, додуше, имам вагу, али немам тегова, па зато увијек мећем на једну страну ваге твој крух, а на другу страну свој маслац. Колико је тежак твој крух, толико је тежак мој маслац“.

„Једни нас оптужују, да нисмо праводобно и како би требало устали против злочина, који су се збивали на појединим крајевима наше домовине. Али, ми не можемо звати на узбуну, нити било кога спријечити, да те вјечне Божје законе врши. Јер сваки човјек има слободну вољу и свако ће за своје дјело одговарати према ријечима апостоловим“. „Зато првој групи приговаратеља одговарамо: На вама се испуњава прича о сељаку и пекару!“

Иако је у даљњем току проповеди генерално осудио зверства, избегавши вешто да их веже за име коме припадају, хрватски се надбискуп својим гледањем на српско истребљење потпуно сагласио са усташким начелима. Лукаво скројена прича о сељаку и пекару и сувише је прозирна. Један Хрватски песник дао је у песми најуспелији одговор хрватском надбискупу. Због ограниченог простора цитирамо неколико одломака из ове

171

кајкавске песме где се, између осталога, овако одговара др. Степинцу :

Надбискуп причал причу је некуО једном мужу и једном пеку!Муж је немлих свакога јутра Пеку донашал по пет кил путра.Муж је – так је погодба била,Примал за путар круха пет кила.Једног дана путар пек вагал,Ал му се некак з гвихти ни слагал.Фалило га је равно прек фунта.

„Мужек ме вара“, пек си прегрунта,Па га позове да га зашпота,Как преваранта и как фалота.Мужек му рекел: „Госпон пек драги,Нисам их Богме варал на ваги.Как сам си гвихте купит позабил,Ја сам как гвихт си нихов крух рабил.Че пет кил нихов крухек не важе,Онда се мера никак не слаже.“

Али, пречасни Метрополита,Јел вас се некај слободно пита.Где сте ви драги Пречасни мили,Так дуго били?Веч четрдесет и прво летоМогли сте дигнут овако Вето.Закај ни било в дани баш ву тиВашега гласа Пречасни чути?Макар су в они крвави дани,Срби как јањци недужни клани.Кад их се тукло, клало и пекло.Хитало в Саву, в логоре влекло,Кад православни су свеченициТрпели јакше нек мученициИ многи платил звање си главом,В Београд мртев послан је Савом.Знали и видли онда сте все тоАл нисте баш ви подигли Вето!Ах, ваша шутња пуно је криваКај многа српска глава ниј жива,Кај многе Србе гробек сад скрива!

Јел се пречасни Метрополита,

172

Слободно јошће некај вас питаКак то да Пенић чрленога пасаУсташе славил из сега гласа?А Шарић се је в Босни распевал,Док Гутић српску крв је пролевал.

Док исти рекел фамозни Гутић:„Србов пожелел друм би и путић,Ал Србов не бу више ту најти,Вништили бумо све их ми кајти.“Как то да многи з вашег клера,Усташки посел на велико тера?Ем логорник, прем то не патри,Ваши су многи попи и фратри!„Љубив“, то за њих појем је темни,Њихов је мото: „За дом смо спремниВан з Срби, места овде ниј нимаТу живет море кој Папу штимаИ онај ко се Алаху клања,А кај је српско, все се прегања.“Все сте ви ово, Пречасни зналиАли протеста нисте ви дали!И кад су српски рушени храмиО чем сте таки дознали сами,Прем свака црква место је свето,Ви нисте онда здигли свој Вето!Ах, ваша шутња пуно је криваКај многа српска глава ниј жива!

Сад сте реч рекли, то очивасноСамо сте рекли све то прекасно.Касно протест сте овај ви здигал,Касно је Јанко Косову стигал!Језерам жртви никај не хасниКај сте протестирал сад сте пречасни.Немре протест тај да живот врне,Србом кај раке скривају црне!

Немре он деци да з гробне тамеВубите врне тате и маме!Немре протест тај з раке да скопаНит једног мртвог српскога попа!Тај би протест се могел пријетида је он зречен пред двими лети.Так ту ву срце неког не дираНадбискуп касно че протестира!

173

Ал његва шутња пуно је крива,Кај многа српска глава ниј жива!

Алзо сте касно с ветом се јавил,Касно сте точну вагу набавил.Док Срби ишли пут су свој крижни,Мислили нисте да су вам ближниИ да и они верују в Криста,Света им Дјева Марија чиста.А з храмов да им Свети Криж блиста,Да Светог Крижа делају знамен,Све сте то забил Пречасни – Амен!

Хрватски надбискуп, под чијим су надбискуповањем извршена духовна и физичка старадалаштва српскога народа, којима нема равних у историји човечанства, мора заједно са читавим усташким системом знати, да су све кулисе испред црног загребачког језуитизма дигнуте. Дигли су их поред осталога они одрезани језици и ископане српске очи, са којима су закићени усташи-Хрвати попут становника прашуме изводили дивљачке игре улицама градова „Независне Хрватске". Ако међутим, још неко у усташкој Хрватској верује да се уништењем материје у српским земљама западно од Дрине и северно од Саве може затрти и српски дух, тај не зна, да су Срби величином жртава гомилали духовни капитал. Тај и не слути, да ће Хрватска Србима бити друго Косово, на чијем ће се култу уздићи храм српског народног препорода!

ЗАКЉУЧАК

И без оне поверљиве Мачекове окружнице својим партијским организацијама од 14. априла 1943. године, где се каже, да је оживотворењем оваквог географског облика хрватске државе (усташке Хрватске), остварен вековни сан свакога Хрвата, те где се одаје нарочито признање усташком покрету, што је „... успио уништити све елементе, који су угрожавали хрватску индивидуалност“, где се, дакле, на овако недвосмислен начин одобрава планско истребљење Срба, ми не сумњамо да ће се читава хрватска политичка многострукост ујединити у настојању, да очувају оних 20 Јудиних златника, што се зову именом „Независне Државе Хрватске“. Облик назови хрватске државе, какав је створен познатом хрватском издајом, бити ће и јесте заједнички циљ, како оне огромне већине хрватског народа осовинске оријентације у доба њеног стварања, тако и онога незнатног дела Хрвата са представницима у југословенској емигрантској влади, а и оних хрватских припадника, који су верни

174

своме вековном опортунизму ушли у редове „народно-ослободилачког фронта“ само зато, да би по Мачековој препоруци код Савезника Србима избили из руку легитимацију коју они данас по његовом признању имају. Сви ће они у даном моменту закуцати на врата, иза којих ће се решавати судбина света и тражити приступницу за онолику Хрватску, колика је на милионима српских гробова подигнута.

Научени целом својом прошлошћу, да се залећу у туђи простор, а онда да уцењују урођеним нагодбарством, Хрвати ће и овога пута поновити старо лукавство, слично ономе из 1848. године или којим од многих осталих. За ту алтернативу спремили су они екипу првих српских гробара бановине Хрватске, који се сада налазе у југословенској егзилској влади као „кочничарски дужносници“. Јер, сви су они само карике у кобном језуитском ланцу, који се вековима српском народу кује.

Увлачењем у партизанске редове, Хрвати мисле да ће избећи одговорности и затупити ону оштрину своје упорности о готском пореклу, и Русима се на тај начин приказати не само политички ближи, него чак и крвно сроднији од Срба. Међутим, „Русија никада неће подупрети оснивање овакве католичке државе засебне од српства, јер би то значило потврдити грешку историје, која је вером и азбуком на двоје поцепала један исти српски народ", – каже руски генерал Гурко у „Варшавском Дневнику“ октобра 1890. године, циљајући свакако на онај део српскога народа, кога је хрватски империјализам помогнут аустроугарским владарима типа Марије Терезије вековима присиљавао да прими католичку веру. Уверени смо да је становиште овога руског генерала једнако и данас актуелно. Славенским одрицањем и харачењем хрватских добровољачких одреда (по матичној славенској земљи), Хрватска је за свагда изгубила право позивања на словенско порекло.

Употребимо ли Савезничку терминологију – да су Срби били они, који су првог светског рата и 27. марта 1941. године, мада свесни тежине свога положаја, ипак јуначки подметнули свој народни крвоток, да из њега истече најбоља крв само зато да би допринели свој део у обрани човечијих права, која се скраћено зову демократијом – у каквом би онда односу према савезничкој ствари стајао хрватски став када знамо, да су се Хрвати у оба ова случаја налазили у табору савезничких непријатеља. Док су Срби крварили и крваре за ствар демократије и Савезника, Хрвати су пребројавали и пребројавају плен са савезничких, а нарочито српских земаља, и режећи један на другога отимају се о оних 20

175

Јудиних златника. То је стварност, коју нико од Хрвата не може изменити, ма се он звао именом Мачека, Павелића или Стенинца.

Од 10. априла 1941. године, подивљале хрватско-усташке хорде славе свој крвави пир по српским земљама, спремајући својим главарима поклон у облику „народне статистике“ са којом ће се ови представити зеленоме столу и довикнути: „Какви Срби?! Њих више нема!“... Заиста, они су по ономе рецепту министра и доглавника Будака, једни побијени, други расељени, а трећи преведени у католицизам, па је тако хрватска статистика услед планског истребљења Срба обухватила хрватском већином све оне српске земље, за које и сам Поглавник у првој поруци америчким Хрватима рече, да „никада у повијести нијесу Хрватима припадале". Са тако припремљеном хрватском статистиком, није искључено да ће се у улози хрватског опуномоћеника појавити баш који од оних хрватских емигрантских професионалаца, који су Југославији и пре њеног слома из иностранства годинама темеље поткопавали, да би сада о искључивом трошку Србије (јер су Хрвати одмах иза споразума са Цветковићем пожурили да своју нагодбарску квоту златне подлоге Краљевине Југославије уграбе и пренесу у Загреб где је остала као депозит за порођајне трошкове „Независне Државе Хрватске“), уствари, уходарили југословенску емигрантску владу и разметали се фикцијом тобожњег „борбеног дијела хрватског народа“. Како се међутим хрватски народ борио, противу кога и за чији рачун, познато нам је.

Срби не само што неће признати такву статистику која почива на планском истребљењу Срба, него ће тражити да се сматра ратним злочинцем сваки онај појединац или скупина, која се покуша користити тако крваво исписаном исправом. Мерило српске својине има се узети из српског историјско-етнографског права и статистике из 1931. године, узимајући у обзир и рачун вероватноће за стање које би било сада, да усташко-хрватски злочини нису остварили садање стање. Најзад, на мерило српске и хрватске народне јачине, Срби могу пристати и на хрватску статистику из 1910. године, мада су је Хрвати такође кројили „за свој стас“. (И по њој, српска етнографска целовитост допире до Госпића, Огулина, Купе и Илове).

Колико год били свесни свога значаја и улоге која ће им се овом делу света наметнути, Срби не смију пасти у заблуде сличне онима из 1918. године. Они због искуства из 1941. морају поставити границу самоодрицања, преко које (по речима патријарха Рајачића) ни за љубав „великоилирства“, ни за љубав „великојугословенства“ не могу прећи.

176

Пошто се тврдњом окружнице ХСС 14. априла 1943. године „свјетска политичка ситуација измијенила и изгледи за стварање хрватске државе под заштитом Нијемаца потпуно пропали“, у Хрватској су отпочели са грађењем нових политичких путева према западу и према истоку. Први од ових путева имао би преко хрватског дела емиграције стварати у англоамеричком свету атмосферу посебних хрватских интереса, изражених у једној другој окружници водства ХСС (Хрватске Сељачке Странке) из прве половице 1943. године где се између осталога каже: „Хрватска држава била је одувијек коначни циљ борбе ХСС и хрватског народа. То становиште заступа др. Мачек у домовини, а хрватски емигранти у иноземству." Да је хрватска емиграција као шпијунска екипа у југословенској влади изгледа оправдала поверење свога водства, могло би се закључити из даљњег садржаја ове окружнице где се каже: „Успјело је хрватској емиграцији, да у борби против великосрпске политике неких чланова југославенске лондонске владе пред мјеродавним факторима Енглеске и Америке за хрватски народ извојује онај положај, који му припада“. Није нам још познато у чему су то успели. Али да ће се Хрвати, и мимо свега што је о њима познато, Савезницима представити у јагњећој кожи и покушати да и на тој карти очерупају српски историјско-етнографски и животни простор, у то можемо бити сигурни.

За могућност руског утицаја на послератни живот Балкана, граде Хрвати и онај други политички пут, који се најбоље оцртава у истој оној окружници од 14. априла 1943., где се о дужностима Хрвата између осталога каже и ово: „Да ступају у редове народно ослободилачког фронта, који је хрватски, јер је његово водство у хрватским рукама. Под паролом демократских принципа, ми код Савезника морамо Србима избити из руку легитимацију коју данас имају." Под овом и другим маскама, крије се, у ствари, политика ХСС, која диригује свима акцијама упереним противу животних интереса Срба вођенима било под којим обликом или чијом му драго заставом.

Да би умањила значај страховитих зверстава над српским живљем у Хрватској, хрватска емигрантска пропаганда сматрала је, сматра и сматраће, да ће се хрватска одговорност пред Савезницима знатно ослабити тиме, ако се Србима мимо обрнутог чињеничког стања прикачи иста она сателитска фирма, коју апсолутна већина хрватског народа носи још од онда, од како је припремала издају. На тај начин, мисли хрватска емигрантска пропаганда, Србима ће бити избијен из руку оптужни материјал

177

противу усташке Хрватске, што значи, противу велике већине хрватског народа.

Не подцењујемо интригаторске врлине хрватске емигрантске пропаганде. Па ипак, верујемо да ће она имати муке док Савезницима објасни, да је огромна већина хрватског народа имала право, што је у оба Светска рата стала у табор Савезничких непријатеља; да су Хрвати, имајући све атрибуте слободне државе у склопу Осовине, били у праву када су Савезницима и рат објавили, а да Срби, како они у редовима бораца по слободним српским планинама, тако и они са поробљене београдске калдрме нису имали право, што су чак и од Немаца захтевали службену ознаку свога положаја у речи – ОКУПАЦИЈА.

После свега овога, ради свога историјског и етничког права, ради свога великог улога у крви и имовини, Срби за случај декретоване зеједнице са Хрватима као неславенском или однарођеном славенском скупином, морају заузети дијаметралан став од онога из 1918. године. Због постојаности послератног мира у свету, морају се поштовати историјски и етички принципи. По томе начелу, морају Срби пре ма каквих разговора о заједници било са киме, остварити своју историјско-етничку целовитост, која према Хрватима на предратној етнографској карти евидентно исписује линију Госпић — Оточац — Огулин — Купа — Илова.

И поред толико горког искуства међутим, мали је број таквих Срба, који би одбио руку оних честитих Хрвата који су било поделили судбину српског мучеништва, било да су душевно патили у својој немоћи да то спрече. Али све дотле, док сви припадници усташког покрета без обзира на њихов можебитни доцнији преображај заједно са римокатоличким утицајем не ишчезну из хрватског народа – дакле, док Хрвати сами не почисте смет испред своје куће не може бити речи не само о српско-хрватском братству, већ ни о заједници у било којој форми. Тек онда, када се иза остварења српске етничке целовитости у Хрватској створе предуслови за приступ Србима, може се приступити испитивању могућности остварења само такве заједнице са Хрватима, која не би могла штетно утицати на национални, верски, политички, привредни, културни и социјални живот српске јединице. Заједница, која се не би темељила на овим начелима, представљала би легло сталних трзавица, опадање српског духовног потенцијала и појаву још већих римокатоличких пега на етнографској карти јужних Славена.

У српском народу нашли су оживотворење витештво и демократија. Ако би се и поред ових вековних чињеница хрватско-

178

римокатоличке империјалистичке тежње решиле на штету Срба, у Србима би, до душе, и даље остао витешки дух, али би демократија за свагда изгубила свој главни ослонац на Балкану.

КРАЈ

179