М А Т У Р С К И Р А Д

М И Л О Ш О Б Р Е Н О В И Ћ

С А Д Р Ж А Ј

УВОД...................................................................................................................2

1. ДЕТИЊСТВО И МЛАДОСТ......................................................................3

2. ВОЈВОДА У ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ........................................4

3. ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК......................................................................6

3.1. Састанак у Такову........................................................................................................7

3.2. Последице.......................................................................................................................8

4. САМОУПРАВА КНЕЖЕВИНЕ...............................................................10

4.1. Правни поредак и уставно питање.........................................................................11

5. ПАД СА ВЛАСТИ И ИЗГНАНСТВО......................................................15

5.1. Пад са власти...............................................................................................................15

5.2. Изгнанство...................................................................................................................16

6. ПОВРАТАК НА ВЛАСТ И ЗАКОН О СКУПШТИНИ........................17

ЗАКЉУЧАК.....................................................................................................19

ЛИТЕРАТУРА.................................................................................................21

УВОДД

1

инастија Обреновића једна је од две српске династије новог доба у Србији. Династија која је ослобађала, уздизала, изграђивала и стекла независност Кнежевине, односно Краљевине Србије. У новијој историји Србије, овој династији припада цело једно столеће, што на власти, што у борби за власт. Историја династије Обреновић је историја Србије у XIX и на почетку XX века.

18. и 19. век у Европи обележиле су револуције. У којима су се народи Европе борили за промену друственог поретка, једнакост, напредак и слободу. Међу њих спада и борба српског народа за ослобођење од петовековне турске тираније и робства. За слободу се храбро и јуначки борио српски народ у Првом српском устанку, накратко је и стекао, али не могавши да је одбрани од надмоцнијег непријатеља поново изгубио. Тек у Другом српском устанку захваљујући не толико оружаној борби колико лукавству, дипломатским и политичким способностима вође тог устанка Милоша Обреновића који успева да изведе Србе на пут ослобођења од Турака и пут српске државности.

У свом трајању Обреновићи су ратовали, војводовали, кнежевали, краљевали и бивали ван власти. Оснивали су, помагали и контролисали рад државних, културно - просветних и пивредних институција. Стварали су, чували и трошили свој и државни новац. Подизали су дворове, куповали имања, увећавали благо, и били богати људи свога времена и простора. У том свом трајању, потрошили су време, потрошили себе и отишли у историју остављајући дубок траг за собом.

Обреновићи су били српска владарска породица у периоду 1815-1903 изузев 1842-1858. Њен родоначелник био је кнез Милош Обреновић, а последњи владар краљ Александар Обреновић. За време њихове владавине Србија је стекла независност на Берлинском конгресу 1878. Затим марта 1882. од кнежевине је постала краљевина.

Њен родоначелник је свакако најзаслужнији за стварање слободне српске државе и свакако историјска личност која је обележила XIX век у новијој српској историји, иако аутократа и суочен са честим бунама успео је да се одржи на власт лукавством и као ниједан владар у српској историји знао је да балансира између тада великих сила царске Русије, Отоманске империје и Аустро-Угарске. Сматра се утемељивачем правном поретка у Србији јер је за време његове владавине донет један од најдемократскијих Устава у Европи у XIX веку, тако звани Сретењски Устав.

Ја ћу се потрудити да кроз свој рад покажем његов успон од сељака до владара Србије и једног од најмоћнијих и најлукавијих људи у Србији у том перииоду.

1. ДЕТИЊСТВО И МЛАДОСТ

2

Милош Обреновић је био син Вишње Урошевић и њеног другог супруга Теодора Михаиловића, сиромашног сељака из Црногорског среза Ужичке нахије. Рођен је у селу Горња Добриња код Пожеге, око 1783. године. Милошеви родитељи Теодор и Вишња су пре ступања у брак имали већ засноване породице. Теодор је пре женидбе са Вишњом био у браку са женом Горданом, са којом је имао три сина, а Вишња је у првом браку била удата за Обрена Мартиновића из села Бруснице у Рудничком крају, са којим је родила синове Милана и Јакова, као и ћерку Стану.

У другом браку Теодора и Вишње родио се најпре син Милош, а касније Јован (1786) и Јеврем (1790). Милош је имао тешко детињство, јер му је отац рано умро и он се са мајком и два брата нашао у великом сиромаштву. Око 1800. године, Милош је постао слуга у породици Аксентија Јечменице, богатог трговца стоком са Златибора. У то доба, марвени трговци су откупљивали стоку у једном крају да би је потом по вишој цени продавали у другим крајевима. Стока се обично гонила од пар десетина до више стотина километара, у места где је била веома тражена, а те маршуте су биле добро уходане. За овакав посао били су им потребни неожењени момци, навикнути на одвојеност од куће и породице, вични у раду са марвом, добри у јахању, увек спремни да спавају под отвореним небом али и добри у руковању оружјем јер је било потребно чувати велика стада од хајдучких заседа и дивљих звери. За то кратко време, млади Милош прошао је целу Шумадију, Подриње, Херцеговину и Босну, упознавши том приликом нове предели и људе као и бројне обичаје.

Милош је тада имао прилику да посматра старије људе како праве разне пословне договоре, неретко, само са давањем речи или вере. У својој аутобиографији Милош је оставио сведочанство: „По неком времену пак отац наш Теодор умре, и ми, још недорасла деца, останемо сиротни. Ја, као најстарији, кад сам узрастом приспео за службу, мати ме даде код марвених трговаца, које сам три године служио; и кроз то време с њима ходио трговине ради у Задар и у Венецију... Затим на једну годину дође брат наш Јаков из Бруснице, узме матер и нас све троје деце и одведе к себи. Милан, наш брат већ је зачео и трговину марвену водити, па сад и мене к себи у радњу узме.“1 Сматра се да је боравак у Венецији на младог Милоша, у ритама и са фесом на глави, оставио веома снажан утисак којег се током целог живота радо сећао чак и под старе дане. Године 1805. оженио се Љубицом Вукомановић.

Слика 1. Милош Обреновић2 2. ВОЈВОДА У ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ

1 Атанас Јовановић, Кнез Милош прича о себи, Чигоја штампа, Београд.2 Атанас Јовановић, Кнез Милош прича о себи, Чигоја штампа, Београд.

3

У време доласка Милоша код брата у Брусницу, Милан је радио ортачки са Турчином Ћор-Зуком. С овим ортаком Милановим Милош је, доцније, често ишао по селима, те лучио браве. Када је избио Први српски устанак 1804. године, Милан Обреновић је био један од покретача и вођа народног устанка. Кроз кратко време, током самих догађаја, Милан је постао војвода нахије рудничке, а затим и пожешке (чачанске), и ужичке. Уз брата Милана, Милош је учествовао у бројним бојевима и у управним и судским пословима.

Милош је 1805. године на предлог газде Николе Луњевице, добио од Карађорђа војводски чин (Звање војводе у устаничкој војсци није представљало феудалну титулу већ војнички чин у рангу данашњег команданта бригаде, који је поред војничких дужности давао овлашћења за рад на управним и судским пословима у одређеној области или нахији током рата.). Током борби за Ужице 1807. године, под зидинама тврђаве, у нападу на један шанац, војвода Милош је био тешко рањен у груди. Иако га већина отписала, војвода Милош се након дванаест недеља излечио и опоравио.

Пред крај године 1810., Милан Обреновић, током боравка у Букурешту, код главнога заповедника руске војске, као народни депутат, изненада се разболео и након неколико дана умре. Милошево презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је по свом полубрату Милану, истакнутом војводи, који је имао велики углед у народу. Међутим, није јасно када је Милош почео да користи презиме Обреновић. Уобичајено мишљење је да је то урадио после Миланове смрти 1810. године, мада новија открића показују да је још 1808. почео да се потписује као Милош Обреновић.[3] Уз њега је Милош прошао кроз готово све веће битке у Првом српском устанку. Због показане храбрости, Карађорђе му је поверио Ужичку нахију на управу и одбрану.

После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао обор-кнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије.

Након слома устанка и уласка турских снага у Србију у јесен 1813. године, војвода Милош, је одлучио да не напушта земљу, већ се окренуо на задатак да спашава народ од терора турских јединица које су имале дозволу да 21 дан спроводе зулум у знак освете. И самим турским заповедницима је користило да имају, и поред свега, виђеније људе из народа уз себе како би контролисали стање у Србији. Поред тога, Милош је већ био означен од Турака да је за време устанка био у групи противника Карађорђу. Недуго потом, новопостављени београдски везир Сулејман-паша Скопљак поставио га је за кнеза Рудничке нахије у Такову, а сам Милош није жалио новаца за такво поверење.

Кад је почетком септембра 1814. год. на путу за Русију прошао кроз Срем Карађорђе је био предмет опште пажње, а поготово о томе је доспео глас до његових људи. Тако су у околини Чачка људи војводе Хаџи Продана Глигоријевића дигли буну, већ средином септембра, у незгодно време, почетком јесени. Хаџи Проданова буна је кренула без ранијег договора и припрема. С тога Милош Обреновић и Станоје Главаш, да не би дошло до тежих заплета, пристадоше одмах да ту буну угуше заједно с Турцима. Хаџи Продан је, видећи да устанак није нашао жељеног одзива, пребегао у Аустрију, а Милош је брзо умирио његов крај и околину Крагујевца, где се, исто тако, било дигло више стотина људи. Ту буну искористио је Сулејман-паша да у земљи уведе страховит терор.

Почетком 1815. године, Русија, која је после победоносног завршетка рата са Наполеоном војно и дипломатски ојачала, почела је енергично инсистирати на Порти да се промени понашање Турака према Србима. Истовремено, у земљи је незадовољство због турског зулума и хаоса достигло поново тачку кључања, поготово након успеха Турака да убију Станоја Главаша под оптужбом да је помогао Хаџи

4

Продану да побегне у Војни крајину. Управо у том тренутку Милош се налазио у Београду и са запрепашћењем угледао главу Станоја Главаша набијену на колац, испред Сулејман-пашиног сараја, након чега се један од убица обратио Милошу: Е, бива, сада је на твоју ред! Ово ће Милошу бити лични мотив за догађаје који ће убрзо уследити. У међувремену, Сулејман паша, позвао је све српске кнезове код себе, али након већања није хтео да пусти Милоша да се врати у своју нахију. Тада је Милош предложио паши, за кога је знао да је грабљив на новац, да откупи сто Срба, који су се код паше налазили као робови. Након исплате капаре од 150 дуката, Милош, се са откупљеним робљем упутио у своју нахију како би од народа прикупио 50.000 гроша и тиме потпуно исплатио паши договорену цену за своју слободу и слободу сужњева.

Слика 2. Први српски устанак3

3. ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК

За време везирства Сулејман-паше y Београдском пашалуку, које јe пропраћено крвавим и тешким персекуцијама српcкоr живља, већина народних старешина из првог устанка заједно са Карађорђем налазила сe ван Србије. Од старешина заосталих y

3 http://www.orasac.rs

5

Србији био јe најзнатнији Милош Обреновић, војвода руднички, који јe после предаје Сулејман-паши и објављене амнестије на захтев везиров пошао y народ да га умирује и враћа из збегова. На томе послу радиле су и друге старешине, но увек са зебњом, јер јe искуство казивало да турсмим амнестијама не треба много веровати. Уз све то, народ сe враћао кућама; Турци, y прво време, нису чинили насиља; они су тај посао остављали за доцније, када сe народ умири и кад сe y пашалук врате све знатније старешине које су учествовале y устанку, иако јe и њмма дата амнестија изузевши Карађорђа и неколико најглавнијих лица првог устанка. Кад сe потпуно инсталирао y Београду, Сулејман-паша почео јe са насиљима.

Видећи да јe амнестија која јe објављена само привидна мера, народне старешине почеле су поново да помишљају на организовање народнаг отпора. Поуздано сe зна да јe 8. августа 1814, y Топчидеру, одржан састанак народних кнезова и првака коме су присуствовали Милош Обреновић, Лазар Мутап, Арсеније Ломо, Милић Дринчић, Миливоје Тадић, Радован Грбовлћ, Аксентије Миладиновић, Василије Јовановић, Панта Илић, Василије Павловић и Георгије Лазаревић, на коме јe расправљано питање новаг устанка и решено да сe на ослобођењу Србије покуша радити прво мирим путем, па тек ако то не успе да сe диже устанак. Да би сe видело шта сe може учинити мирним путем, молбама и интервенцијама код страних дворова, овлаштен јe прота Матеја Нвнадовић који сe налазио y избеглиштву y Срему да отпутује y Беч, да преко руског посланства и царске канцеларије дејствује y томе правцу. Њему су послане молбе и пуномоћ да народ заступа, a дата су му y једном писму и опширна упутства којих јe требало да сe придржава. Акција проте Матеје Ненадовића, који јe извршио овај налог и задржао сe y Бечу дуго времена, остала јe без успеха.

У то време почеле су и прве буне из времена владавине Сулејман-паше. Букнула јe Хаџи Проданова буна, која јe ликвидирана углавном настојањем Милоша Обреновића, који јe налазио да још увек није време устанку. Ta јe буна онеспокојила Турке, па јe Сулејман-паша одлучио да y Београд позове све народне старешине, a међу њима и Милоша Обреновића, где јe намеравао да их заплаши и, вероватно, побије, што јe већ учинио са некојим. Један део старешина није сe одазвао томе позиву, али јe Милош Обреновић дошао y Београд и изашао пред пашу. Видећи да су старешине прозреле његову намеру, Сулејман-паша примио јe лепо старешине који су дошли и вратио их кућама, али јe као таоца задржао Милоша Обреновића. Послуживши сe лукавством, Милош јe ипак успео да га паша пусти из Београда и он се, већ 9. марта 1815, налазио y Црнућу, код своје куће.

Долазак Милоша Обреновића y Црнућу привукао јe y тај крај народне старешине које су биле за дизање устанка. Заједно са Милошем су одржали неколико састанака, од којих јe један био y Манастиру Враћевшници код архимандрита Мелентија Павловића, други y Луњевици, код Милошева побратима Николе Милићевића-Луњевице, трећи y Драгаљу y кући војводе Арсенија Ломе, четврти y Рудовцима, y кући попа Ранка. Ови учестани састанци народних старешина били су ускоро пропраћени и првим инцидентима са Турцима. Један такав инцидент догодио сe 8. априла 1815, a други 10. априла, дакле само два дана доцније. Нарочито ови инциденти са Турцима убрзали су Милошеву дефинитивну одлуку о дизању устанка.

3.1. Састанак у Такову

Састанак у Такову се одржао 23. априла (на Цвети, 11. априла по ј. к.) 1815. године испред таковске цркве и том приликом је подигнут Други српски устанак.

6

Било је договорено да се коначна одлука о дизању устанка донесе на Цвети (12. априла), када се у селу Такову одржавао велики народни сабор, и тада је у село долазио народ из многих крајева. Припреме за устанак су биле држане у највишој тајности а агитација је у почетку била ограничена само на рудничку, крагујевачку и чачанску нахију.

На Састанку су се окупили сви виђенији људи из рудничке нахије и околних села и том приликом је одлучено да се, и после неуспеха Првог српског устанка, поново дигне устанак, а за вођу устанка је изабран Милош Обреновић.У недељу, 23. априла, на Цвети, после завршене службе у цркви у Такову, Милош Обреновић је изашао пред народ, попео се на један већи камен и почео говорити:

„Слушајте браћо. Чујте свеколики Срби. Чуј велико и мало, мушко и женско, који сте год дошли ево овде данас. А тко није данас овде, онај свакако од вас да чује и очује, и да свак добро разумије и упамти ово што ћу свима сада за вазда прозборити. Ако сте ради мене имати с вама и пред вама од сада за свагда у општем послу и руководца за народ и завичај и ако сте ради да сви наши труди буду напредни, а ви сад сви из једног овди грла пред овим божијим домом то изреците и пред светим олтаром завјет чините, да ви на ваше душе примате све оно што би од овог предузетог посла могло изаћи несреће и пострадања, пак и то да мени сад овди обећавате и одмах да ми дате пуну власт и слободну вољу да ја могу заповиједати сваком вам и да могу наказати (казнити) сваког који ме год не би што хтео послушати или који би што укварио.“

На то сви једногласно повичу „Све на нашу душу, и врат, и образ...". Затим су сви редом пољубили руку кнезу Милошу и пожелели му успех. За празник Цвети, 11. априла по старом, односно 23. априла по новом календару 1815. године, у дубини густе и мрачне храстове шуме са столетним стаблима пред скривеном Црквом брвнаром у Такову обратио се изабрани вођа Милош окупљеном народу попевши се са заставом на камен стожер са захтевом да се узме оружје у руке узвиком:

“Ево мене, ето вас, рат Турцима!”4

Предајући заставу Сими Паштрмцу чиме је отпочео Други српски устанак.

Слика 3. Састанак у Такову5

3.2. Последице

Након дизања Другог српског устанка, Турци су послали значајне снаге из Београда да угуше буне, а устаничка војска им је кренула у сусрет. Две војске су се

4 Милош Обреновић, 11.04.1815. године у Такову.5 Састанак у Такову, уље на платну, Паја Јовановић, 1898. године.

7

судариле код Палежа (на месту бојног поља настао је савремен град Обреновац) и након борбе устаници су однели прву победу. Тада су скелом из Срема прешли Стојан Чупић, Петар Молер, Павле Цукић и др. Охрабрен победом, Милош се са војском, која је добила велики морални подстицај, упутио преко Ваљева, који су претходно ослободили, на фронт код Љубића.

Срби су били уверени да имају довољно снаге да освоје Чачак. Спустили су се са брда Љубић у долину и ту доживели тежак пораз. Велику пометњу у устаничким редовима изазвала је и вест о погибији Танаска Рајића6, и то поред оних топова које су Срби заробили на Палежу. Милош је наредио да се устаници поново повуку на Љубић и ту извршио прегруписавање и попуњавање својих снага. У том одлучујућем тренутку, средивши своје редове, поново су кренули на Турке, да би у борбама на Западној Морави погинуо главни турски заповедник Имшир-паша. Пашина смрт је унела велику панику у турске редове. Турци почеше брзо да напуштају борбу и да се предају, након чега су напустили, 29. маја, Чачак. Месец дана потом освојен је, после борбе, и Пожаревац. Када је Ибрахим паша по заповести бившега великог везира а тада босанског везира, Куршид паше, кренуо са јачом босанском претходницом у Мачву, устаничка војска га је 14. јула на Дубљу напала и разбила. Сам Ибрахим паша је био заробљен. Кнез Милош се према њему опходио с много обзира и вратио га је Куршид паши као пријатеља. За разлику од Првог устанка Милош је забранио да се нападају султанови градови. И док су устаници држали турске снаге у београдској тврђави у блокади, велика османска војска се скупљала око устаничке територије.

Милош је био свестан да неће моћи да победи надмоћног непријатеља само војним средствима, већ је за то била и потребна и упорна дипломатска борба. У том циљу, одазвао се позиву босанског везира Куршид-паше да дође у његов логор на Орловом пољу, поред Дрине, како би „разговарали о миру“. Милош није успео у преговорима са Куршид-пашом, јер је овај тражио безусловну предају оружја. Након овог, Милош се упути на Велику Мораву, код Ћуприје, где га је чекао други турски великодостојник - Марашли Али-паша, румелијски везир, такође са предлогом за склапање мира. Марашлијини услови су били блажи, па је са њим склопио усмени споразум уз два главна услова: да Марашлија изда препоруку за српске делегате који ће отићи у Цариград да султану поднесу жалбу на Сулејман-пашу Скопљака и умоле Порту да постави Марашлију за новог београдског везира, као и да издејствују ферман којим султан даје опроштај Србима због дизања устанака.

Претходно је Милош дозволио да се пропусти, да један део пашине војске прође безбедно за Београд, па су ту војску чак и снабдевали храном, и упутили су једну своју депутацију на преговоре у Цариград. Овакав споразум и безбедан пролаз до београдске тврђаве дела војске је вероватно закључен давањем „вере“ обзиром да се ради о личностима различите вероисповести. Порта и султан Махмуд II су у септембру 1815. године прихватили услове и то се сматра за прву дипломатску победу кнеза Милоша. У суштини усмени споразум кнеза Милоша и Марашли Али паше подразумева двовлашће, односно да паша има власт над Турцима и њиховим посадама по градовима где су њихови заповедници муселими, док Милош добија власт над становништвом и кнезовима, који ће убирати народни порез и давати га Народној канцеларији, а она исплаћивати Порти.

Половином фебруара 1816. године, Михаило Герман, кренуо је у прву дипломатску мисију у Петровград да руском цару Александру I однесе поверљиво писмо кнеза Милоша. Цар је у писму у ствари обавештен да Порта не извршава своје обавезе према Србији пошто не постоје међународне гаранције. Германова мисија је успела, јер је после овога писма цар наложио руској дипломатији да Порти поставе

6 Атанаско (Танаско) Рајић (1754-1815), највећи јунак Другог устанка.

8

питање неодложног спровођења Букурешког уговора из 1812., који се у VIII тачки односио и на положај Срба. Међутим, Милош већ 1816. добија прве противнике који желе поделу власти, чиме би се увела тетрархија. Под том претњом Милош је оптужио Молера Марашлији као бунтовника који хоће нови рат. Везир је потом наредио да се Молер ликивидира, а Мелентија Никшића, који је крајем 1815. год. постао владика, ликивидирали су Милошеви људи у самом владичанском конаку јуна 1816, у Шапцу. У пролеће 1817. дигли су буну против Милоша Павле Цукић и кнез Сима Марковић, који су хтели да се врати Карађорђе. Буна је била брзо угушена, а бунтовници су свој подвиг платили главама.

Када се бивши Вожд Карађорђе у лето 1817. године тајно вратио у Србију, прво се састао са Вујицом Вулићевићем који је о свему обавештавао кнеза Милоша Обреновића. У договору са Вујицом, вожд се пребацио са својим момком Наумом скелом из Паланке у Рам, а потом у Радовањски луг код Велике Плане на имање Драгића Вујкића. Али, Вујицу је кнез Милош одабрао да организује Карађорђево убиство, које је морао да изврши. Пред саму зору, у освит 13. јула по старом, односно 26. јула по новом календару 1817. године, Никола Новаковић је Карађорђа ликвидирао. Учврстивши (што милом, што силом) након Другог српског устанка власт изнутра, Милош је стално настојао да добије и спољно признање, без чега није могло бити дугорочног решења за Србију.

Слика 4. Танаско Рајић на топу, главу даје а топ не даје7

4. САМОУПРАВА КНЕЖЕВИНЕ

И поред руског настојања, Порта је годинама, и након слања више депутација, отезала с одговором. Крајем 1820. године, кнез Милош је послао пету по реду депутацију у Цариград како би као и претходне поновила своје захтеве. Међутим, у пролеће 1821. године у Влашкој и Пелепонезу избијају устанци које је припремила

7 Танаско Рајић на топу, главу даје а топ не даје, уље на платну, Народни музеј у Београду, Рихард Пухт, 1862. године.

9

хетерија. Порта тада је ставила осам српских посланика у Цариграду у тамницу, где ће они остати скоро пет наредних година, међу њима је био и архимандрит Самуило Јаковљевић. Хетеристи су од кнеза Милоша тражили да зарати са Турцима. План хетериста за ослобађање хришћанских народа од Турака под вођством грчке Хетерије учинио се Милошу нереалним и одбија њихову понуду из личне опрезности и по руским саветима. Милош није желео да предузима ништа све док не види потезе великих сила, а пре свега Русије. Крајем фебруара 1821. године, кнез Милош је сазвао Скупштину у Крагујевац, због избијања буне у Влашкој, која је претила да се пренесе у Србију, а писмом од 26. марта 1821. године Милош се обраћа Миленку Стојковићу и Петру Добрњцу у Влашкој, који су се прикључили хетеристима, у коме их је упозорио да не покушавају буну из Влашке да пренесу у Србију. У исто време, крајем марта, буна избија у околини Пожаревца предвођена кнезом Стеваном Добрњцем (брат Петра Добрњца) и нахијским кнезом Марком Тодоровићем Абдулом.

Буну је Милош угушио у самом зачетку, а коловође су побегле из Србије. Општи став који је тада преовладао је да су хетеристи закаснили пуних 17 година, а кнез Милош се током 1820-тих налазио између две снажне струје, радикалних исламиста и радикалних хришћана, први нису желели да се муртатини (неверници) мешају у било какве државне послове једне исламске државе, а други су желели слободу и државу по било коју цену. Августа 1821. умро је београдски везир Марашлија, а на његово место долази Абдурахман-паша. Године 1825. на руски престо долази нови руски цар жустри Николај I, који је марта 1826. упутио ултиматум у Цариград да се покрену реформе.

Султан Махмуд II, 26. маја, укида јаничарски ред, који изазива буну у Цариграду и Босни. У лето 1826. године у Акерману започињу преговори, између Русије и Турске, који ће се окончати потписивањем конвенције, којом се решавало питање самоуправе Молдавије, Влашке и Србије. Међутим, у Цариграду ће се јавити тежња за отпором јер су се око грчког питања удружиле Русија, Енглеска и Француска, које су својим флотама онемогућавале турску флоту да пребаци трупе против Грка. У октобру 1827. удружене флоте ових сила ће поразити код Наварина турску флоту. То је довело до прекида дипломатских односа а потом и до рата између Турске и Русије. Кнез Милош ће током овог рата остати неутралан.

Након руско-турског сукоба и склапањем Једренског мира, септембра 1829. године, Порта се обавезала да изврши Акерманску конвенцију. Султан Махмуд II је већ 18. септембра 1829. године издао претходни акт о самоуправи, који је 2. децембра 1829. регистрован службено у Београду и саопштен Народној скупштини у Крагујевцу. Порта је 30. новембра 1830. издали хатишериф о самоуправи Србије. Хатишериф из 1830. означио је велики преокрет у развоју Србије. Данак Турској је тачно утврђен. Хатишерифом се гарантује слобода трговања, подизања школа, цркава и манастира, организовања сопствених судова и административних органа. Предвиђено је да турско становништво може да станује само у градовима или да напусти земљу. Поред тога, Порта се обавезала да ће вратити и шест округа, које је Србија изгубила 1813. године. У исто време, 1830., издат је и берат којим је кнезу Милошу Обреновићу признато наследно кнежевско достојанство у његовој породици.

У пролеће 1831. године босански бегови на челу са Хусеин-капетаном Градашчевићем и скадарски везир Мехмед-паша Бушатлија су се побунили против султанових реформи. Милош Обреновића је са једне стране, подржавао антиреформски покрет у Албанији, а са друге стране нудио је српску војску султану да угуши устанак у Босни, који је и избио због припајања шест нахија Кнежевини Србији.

Како је Турска одуговлачила са предајом округа, Милош је 1833. године у тим окрузима подстакао побуну против Турака и одмах их запосео војском. Хатишерифом

10

из 1833. године Порта је признала и ову промену. Спахијски (феудални) систем у Србији је укинут, сељаци су постали власници земље. У исто време, од 1830. до 1833. године „Законоделна комисија“ превела је Француски грађански законик или Наполеонов кодекс из 1804. (Code Napoléon), који је имао више од хиљаду чланова, a да би одобровољили неписменог кнеза да се усвоји именовали су га „Code Milosh“. Законописци су били Вук Караџић, Димитрије Давидовић, Лазар Зубан, Сима Михаиловић Слома, Анта Протић, Цветко Рајовић и др. Међутим, усвајање законика је одложено за каснији период. Како је кнез Милош хатишерифом из 1830. и 1833. уредио односе према Порти, требало је да уреди и свој положај према народу. Али Милош је избегавао да ограничи своју власти. Он је хтео да остане неограничени господар у земљи, као што је био и дотле. Та његова жеља је међутим, наилазила на отпор и код народних старешина, који су хтели да дођу до утицаја на државне послове, и у народу, који се опирао тиранији.

4.1. Правни поредак и уставно питање

Одсуство државног уређења и суда у Србији се веома осећало, повећавао се број понижених чиновника, који су бивали и батинани, обесправљених трговаца и старешина, који више нису били спремни да трпе понашање кнеза Милоша и његових најближих сарадника. Поред тога, Милош је и даље избегавао да организује Савет што је по хатишерифу из 1830. био обавезан да учини. Упркос томе што је формално ослободио сељаке феудалних односа, кнез Милош је ипак задржао поједине феудалне обавезе, што ће га мало касније умало коштати владавине. О оваквом стању најбоље сведочи писмо кнезу Милошу упућено од списатеља Вука Караџића по одласку из Србије, 1832. године, у којем оштро критикује Милошев начин владања, и које делом гласи:

„Опет на кратко да кажем: с владањем ваше светлости тамо нико није задовољан, ама баш нико, осим ваша два сина, а и они да су мало старији, можебити да би били незадовољни...1. Ваљало би народу дати правицу, или, као што се у Европи говори, конштитуцију... да се одреди начин правитељства и правитељство да се постави... да се сваком човеку осигура живот, имање и чест, да свак свој посао који никог није на штету, може радити по својој вољи и по својој вољи живети; да сваки човек зна, шта му је чинити, да се не боји нити вас, нити иког другог, да нико никога не може на силу натерати да га служи...Данас у Србији правитељства, у правоме смислу оверечи, нема никаквог, него сте правитељство ви сами; када сте ви у Крагујевцу, и правитељство је у Крагујевцу; када сте ви у Пожаревцу, и оно је у Пожаревцу; када сте ви у Топчидеру, и оно је у Топчидеру, када сте ви на путу, и оно је на путу...“

Осећајући узнемиреност старешина и народних маса, кнез је на заседању Скупштине 1. фебруара 1834. обећао значајне законодавне и административне реформе. Дао је и један нацрт устава, а пре његове израде је поставио пет министара. За министра правде и просвете поставио је Лазара Теодоровића, за министра унутрашњих дела Ђорђа Протића, за министра финансија Коцу Марковића, за министра војске Тому Вучића Перишића и за министра иностраних дела Димитрија Давидовића. Међутим, никаквом уредбом им није одредио њихове дужности. Како је Милош и даље наставио да се понаша као и раније, његови противници су сматрали да се он једино може

11

уразумити ако се јасно покаже народни бунт. Тако је почела да се против кнеза спрема завера, у његовој ужој и широј околини.

Почетком јануара 1835. године, у Крушевцу, у кући Стојана Симића је скована завера од стране Милосава Здравковића Ресавца, Милета Радојковића, Ђорђа Протића, Милутина Петровића Ере (брата Хајдук Вељка) и Аврама Петронијевића. Тајни договор, који су завереници постигли подразумевао је постављање захтева кнезу Милошу кад се састане Скупштина, као и насилна средства у случају ако одбије њихове захтеве. Једни су на састанку предлагали да се убије, други да се збаци и протера, међутим, превладао је став Милета Радојковића, по коме је и буна добила име – Милетина буна, да се власт кнеза Милоша ограничи уставом, укине кулук, омогући народу право на употребу шуме и оно најважније за обесправљене трговце, укине монопол на унутрашњу и спољну трговину.

Када је дошло време за акцију, Симић је повео мало људи из Крушевца, док остали нису успели да окупе никог иза себе. Једино је Милета Радојковић повео велики број људи из Јагодине за Крагујевац. Када су револуционари стигли надомак Крагујевца, сачекао их је окупљен народ коме је Петронијевић одржао запаљив говор оптужујући кнеза Милоша да се понаша као паша који повећава порез и намете народу као да је држава његова баштина. У сусрет револуцинарима кренуо је Тома Вучић Перишић, који је стао у одбрану кнеза Милоша, али је војску од 150 коњаника оставио на старање капетану Петру Туцаковићу, избегавајући сукоб док не сазна разлоге за побуну. У међувремену, побуњеници су у Крагујевцу предлагали да се нападне Пожаревац где се кнез Милош налазио, али Милета је и даље остао при томе да се кнежева власт ограничи. Вучић је пристао да буде посредник и пренео вести кнезу, који је чак помишљао и на бекство. Милош се одлучио, а највероватније по Вучићевом наговору, да постигне коначан договор са вођама народне побуне. Заплашен овом буном, кнез Милош, је након састанка одлучио да изда устав и да установи Државни савет. Израду устава је поверио Димитрију Давидовићу, а Скупштину је сазвао за 2. фебруар/14. фебруар 1835. године.

Устав је израдио Давидовић по угледу на уставе Швајцарске и Белгије. Давидовић је у полунезависној кнежевини на врло слободоуман начин саставио највиши правни акт на либералном устројству. Устав је био подељен на 14 глава и 142 члана. У другој глави, 3. и 4. чланом, били су одређени грб и застава Србије, што једна вазална земља не би смела да има. Застава је била „отворено-црвена, бјела и челикасто-угасита“. Уставом је подељена власт на законодавну, извршну и судску. Законодавна и извршна власт су припадале кнезу и Државном савету, а судска независним судовима. Извршну власт је чинило шест министара, а председник Савета је председавао и министарским седницама. Кнез је имао право да по чл. 14. двапут одбије предлог неког закона, али ако би и трећи пут био изгласан, он је морао да га прихвати под условом „да не иде на погубу народа, или противу Устава државнога“. Члан 14. представља модификацију сличног члана из француског револуционарног устава из 1791. У глави VII Устав је предвидео да судство буде подељено на три институције: окружне судове, Велики суд (апелациони) и једно одељење Државног савета, као суд трећег и највишег степена. У чл. 79. предвиђено је да се у целој земљи суди по јединственом законику (који је већ био припремљен „Code Milosh“). У чл. 80. су описана права и дужности судија, који је предвиђао потпуну независност судија од било какве власти. У глави VIII Народној скупштини су дата права да одређује годишњи данак, да бира са Саветом новог кнеза и да се без њеног одобрења не може се мењати кнежева годишња плата. Скупштина је имала буџетско право, које је предвиђало да се никакви порези, намети и задужења државе не могу остварити без њеног одобрења, У каснијем периоду из овог ће се развити представнички систем и парламентарна владавина у Европи. Чланом 85. било

12

је предвиђено да се заседање Скупштине обави 6. маја, на кнежев позив, а зависно од потребе могла је бити сазивана и више пута годишње. Овим уставом је предвиђено да Скупштина броји 100 чланова а народни посланик није смео да буде млађи од 30 година. Одредбе у глави XI о општенародним правима су донесене ради заштите појединца од тиранске власти. Члан 111. је предвиђао једнакост свих пред законом, а у чл. 112. установљено је да се нико не сме гонити, ни затварати, ни бити осуђен без надлежног суда и мимо закона. Поред тога, члан 113. је прописао да се сваком затворенику најдаље након три дана морало бити саопштено зашто је затворен и он је морао бити испитан, а члан 115. је предвиђао да је судити могао само надлежни суд, док је чл 114. гарантовао да ником не може бити двапут суђено за исту кривицу.

Члан 119. гарантовао је да је приватна имовина неприкосновена и ... „Ко се покуси својевољно дирнути у туђе добро и имање, и или присвоити га, или окрњити, онај ће се сматрати за нарушитеља обштенародне безбједности, био он ко му драго и од куд му драго“. Међутим, једну од најважнијих одредби и за светску правну историју прописао је Члан 118. којим је забрањено ропство, наводећи да роб без обзира да ли је дошао сам или са неким, ступањем на тле Србије постаје слободан човек. Овим уставом је била успостављена и слобода вероисповести, где је чл. 97. осигуравао безбедност и заштиту државе свим својим грађанима, без обзира које вере они били.

Рубрика „Смеснице поучителне и забавне“ у Новинама србским бр. 15 од 13/25. априла 1835. године у којој је лично Давидовић дао јавности на увид кратак садржај Устава САД, у то доба недовољно познате државе у свету.

На Сретење, 2. фебруара 1835. године, по новом календару 15. фебруара, на кнежевим ливадама у Крагујевцу и уз присуство 2,5 хиљада учесника и 10 хиљада знатижељног света донесен је свечано Устав, након чега је кнез понет од масе света на рукама, а док је гласање претходно вршено по окрузима без главног претреса. Сутрадан, Устав је прочитан и објављен на свечан начин, уз заставе и свечану музику, кнежеву коњичку и пешачку гарду и уз присуство државног врха и посланика, а увече је приређен ватромет и одржана позоришна представа. Тада је у пренамењеним просторијама крагујевачке Типографије, приказао Јоаким Вујић свој позоришни комад Фернандо и Јарика, према делу Карла Екартсхаузена.

На основу новог Устава постављена су и петорица министара: за министра правде Лазар Теодоровић, за министра унутрашњих дела и за министра просвете Димитрије Давидовић, за министра иностраних послова Аврам Петронијевић, за министра финансија Алекса Симић и за министра војног Милета Радојковић. У Државни савет су ушли: Коца Марковић (председник Савета), Јосиф Милосављевић, Тома Вучић Перишић, Милосав Здравковић Ресавац, Михаило Герман, Ђорђе Протић и Ранко Мајсторовић. Колико је кнез Милош био одушевљен уставом најбоље сведоче његове речи упућене самом уставописцу:

„Давидовићу, Давидовићу све што си до сад пискарао, данас си печатао.“

У народу је овај устав изузетно добро примљен, а „Новине србске“ су писале да је кнез потписао „срећу Србије“. Међутим, овај либералан устав је убрзо изазвао протесте у Русији и Турској царевини, које нису ни имале своје уставе. Највеће европске империје Русија, Турска, Аустрија, Пруска, као и многе мање земље, у то доба, још немају уставе, нити их у догледно време доносе. У аустријском царству је убрзо завладао страх да и њени поданици не затраже устав по угледу на њене суседе. Један од главних проблема је представљала и застава која је имала исте боје као и француска. Руски посланик у Цариграду Бутењев је изјавио да је „Србија у бездан пропала због

13

француско-швајцарске конституције“, а члан Порте за инострана дела назвао га „заразителном конституцијом“. Аустријски посланик на Порти га у једном писму кнезу Метерниху означава као једну од највећих заблуда овога века, међутим, став бечких дворских кругова о овом уставу ипак најбоље илуструје текст објављен, 20. септембра 1835., у аугзбуршким Општим новинама (Allgemaine Zeitung) где се наводи „...за Србију нису слободоумне уредбе, попут оних у француском уставу, већ је само требало обезбедити личност, имање и част... и то што је кнезу ограничено право вета за поједине законе, те да му је требало бити дозвољено да може да одбије који год хоће закон и да по свом нахођењу уклања државне чиновнике“. Све ове три силе су се сложиле да је устав републикански и револуционаран и против њиховог феудалног поретка.

Критике и притисци на Србију су отпочеле истог тренутка од доношења устава. Међутим, кнез Милош се и није много супростављао страним притисцима, који су му ишли на руку. Уз изговор да се мора удовољити страним силама, Милош је у кратком року разрешио све министре. Први су смењени, Милета Радојковић и Димитрије Давидовић, 16. марта 1835. а до краја месеца и сви остали, чиме је први и слободарски устав неславно завршио и стављен ван снаге. Давидовић је после тврдио да је чедо, мислећи на устав, уморено још док је било у колевци. Иако је устав укинут после само 55 дана, кнез Милош више никада није успео да поврати монопол у трговини, а уместо њега, у сам врх предузетништва су се изборили млађи и енергичнији трговци, Миша Анастасијевић и Илија Милосављевић, који су веома успешно акумулирали робно - новчани капитал. Сви они су имали заједничко социјално порекло, били су веома сиромашни.

За разлику од феудализма где су се племићке титуле и богатства породично наслеђивала или додељивала од стране владаоца у капитализму је било обрнуто, најнижи припадници друштвеног слоја добили су прилику да се попну на сам врх друштвене лествице. Пионирском предузетничком духу прикључио се и Аврам Петронијевић који је 1841. године започео припреме за производну делатност. Коначно, 1846. године отвориће прву фабрику за израду стакла у Белници а две године касније успешно ће извести прве пакете стакла у Турску. У Завичајном музеју у Јагодини, али и у другим музејима, данас се налазе изложени производи од стакла из ове фабрике, који уједно представљају најстарији српски индустријски производ (стаклена чаша непроцењиве вредности из стакларе „Аврамовац“, око 1850. збирка МПУ.).

Средином априла 1835. године састављена је комисија за израду устава, у коју су били: Аврам Петронијевић, Јокса Милосављевић, Алекса Симић, Ђорђе Протић, Јаков Живановић и Стеван Радичевић. Комисија чим је израдили нацрт устава, послали је текст у Цариград на одобрење. Тај нацрт је послужио за основу устава који ће у виду султановог хатишерифа бити издат 10. децембра 1838. познат и као Турски устав. Овим уставом кнежева власт је ограничена Совјетом (Влада), састављеним од извесног броја саветника, које кнез није могао да отпусти.

5. ПАД СА ВЛАСТИ И ИЗГНАНСТВО

5.1. Пад са власти

Након Милошева пута у Цариград, 17. фебруара 1836. године Србија отвара прво дипломатско представништво под називом „Књажевско-српска агенција“ у Букурешту, а велике силе почеле су да отварају у Србији конзулате. Први званични конзулат у

14

Србији отворила је Аустријска царевина, септембра 1836., који је био формално наименован код турских власти. Након Аустрије и Велика Британија отворила је почетком 1837. године први конзулат. Први генерални конзул био је пуковник Џорџ Лојд Хоџис, који је био први страни конзул постављен баш код кнеза Србије. Тада су се Срби први пут срели са представником силе која није била традиционална на овим просторима, а у којој се била распламсала индустријска револуција. Тадашњи енглески министар иностраних послова лорд Палмерсон (1784—1865) сматрао је да у Београд треба да пошаље дипломатског представника како би на лицу места посматрао деловање руске дипломатије, против које се Британија у то време борила свим средствима, од Балкана до Авганистана.

Руска царевина је код кнеза Милоша имала од раније своје изасланике а од 1838. године отвара први конзулат. Преко својих конзула, конзервативна Аустрија и Русија, су надзирале да у Србији носиоци „слободоумних идеја у француском револуционарном духу“ не дођу поново до изражаја. Да би у Србији умањио њихов утицај а повећао аустријски, Метерних је 1837. у преписци са Кнежевом канцеларијом „предложио“ Милошу да Србија усвоји „Аустријски грађански законик“ и за превод законика на српски препоручио школованог правника Јована Хаџића. Милош се сложио са Метернихом по питању „слободоумних идеја“ али да увођење законика није у његовој надлежности већ саме Порте. Пошто је одлуку пребацио на терен Цариграда, најмоћнија чланица Свете алијансе Русија, која је тамо била веома утицајна, је већ вршила притисак да се донесе нови Устав за Србију у форми Хатишерифа а на штету Кнеза Србије.

Предосећајући намере Свете алијансе Милош се још више спријатељио са енглеским конзулом Хоџисом, уздајући се да ће моћи у савезу са Енглезима да наметне устав који би по њега био што повољнији. Међутим, у то време утицај Русије на Порти био је јачи. Децембра 1838. године довршен је и проглашен Хатишериф у народу познат као „Турски устав“ који су израдили углавном турски и руски представници. Устав је проглашен на Народној скупштини одржаној у фебруару 1839. године у Београду. Њиме је, између осталог, остварена руска намера, коју Милош уз Енглезе није успео да спречи, да се оснује Савет (Совјет) од седамнаест доживотних чланова у који је ушло доста кнежевих противника. Тако је, у Србији, дошло до парадокса где су либерална Енглеска и Француска подржавале „аутократског“ кнеза а конзервативне царевине Русија, Аустрија и Турска су стале на страни „демократског“ тела Државног савета.

Устав из 1838. године, као и извесни закони донети тада, проузроковали су немире у Кнежевини. Уставобранитељска опозиција је у првој половини 1839. године толико ојачала да је кнез Милош потражио решење ради њеног кршења у подизању тзв. Јованове буне, која је била лоше припремљена, уставобранитељи су успели лако да је угуше, а њихов предводник Тома Вучић Перишић је у Крагујевцу сакупио представнике 12 округа и извршио „избор“ народних посланика за предстојећу скупштину. Уставобранитељски прваци су искористили овакву скупштину да изврше притисак на кнеза и приморају га да поднесе оставку 13. јуна 1839. године. Потом је на једној проширеној седници Савета (Совјета) изабрано Прво намесништво (Аврам Петронијевић, Јеврем Обреновић и Тома Вучић-Перишић) да уместо тешко болесног кнеза Милана Обреновића II управља Кнежевином Србијом. Два дана после абдикације кнез Милош је са сином Михаилом напустио Србију и настанио се на свом имању у Херетешу у Кнежевини Влашкој. Међутим, претходно се у априлу 1839. године у Београду и Балкану, који је још увек живео у феудализму, завијорила на кошави застава слободе јер је Француска отворила своје дипломатско представништво. Кнежевина је

15

остала без владаоца када је 8. јула умро кнез Милан, па је намесништво наставило да управља земљом све до доласка кнеза Михаила у Србију у марту 1840. године.

5.2. Изгнанство

Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу. Своја имања у Влашкој кнез Милош је стекао монополом на трговину, а и закупом рудника соли у Влашкој. Међутим, одлуком Свете алијансе, кнез Милош није дуго остао на свом имању. Отоманска царевина и руска царевина, у споразуму с аустријским двором, одредили су му за место Беч, којим је владао кнез Метерних, а са којим ће кнез Милош брзо ући у нетрпељивост и политички сукоб. У Бечу, где му је кретање било ограничено, смео је ићи на север или према Чешкој или Моравској али никако на југ. Кнез Милош је у Бечу купио кућу у Мараконер-гасе, у близини дворова, али изван градске тврђаве, садашњег Ринга. На један спрат куће је дозволио да се усели са породицом књижевник Вук Стефановић Караџић, који му је био на услузи. По дозволи Бечког двора, Милош је у Бечу купио у Хицингу имање на којима су данас чувене пивнице.

Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Крајем августа 1841. године у Србији је дошло до Вучићеве буне, која је имала подршку Порте. Кнез Михаило је, после два боја са Вучићем и његовим људима, морао да напусти Србију. Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра. Ту смену је признала Света алијанса, одредивши емиграцију за кнеза Михаила. У емиграцији, кнез Михаило се придружио оцу у Бечу, који му је одредио за гувернадура Вука Караџићa. Кретање кнеза Милоша и Михаила је пратила тајна полиција по налогу Бечког двора, али у исто време били су ухођени и од стране агената кнежевске владе из Београда. Кључан догађај за Милоша у то доба представља смрт његове супруге Љубице у Новом Саду, 1843. године, и тренутак када од Метерниха не добија сагласност да путује на југ, односно на сахрану своје супруге. Кнез Милош је из Беча непрекидно радио на свом повратку у Србију.

Под његовим утицајем избила је 1844. године Катанска буна, названа по униформама организатора ове буне, који су пребацили преко реке Саве и покушали да побуне Западну Србију под вођством Стојана Јовановића Цукића. Буну је угушио Матеја Ненадовић са Ваљевцима у њеном зачетку. Исте године, Србија је, после доста перипетија, добила први савремен грађански законики, који је саставио Јована Хаџића (на том послу је радио од 1837. године) по аустријском узору, четврти по реду у Европи (после француског из 1804., аустријског из 1811. и холандског из 1838.)[24]Кнез Милош и Михаило су окупљали поверљиве људе око себе и правили планове за повратак у Србију, међутим, они нису били за српске сукобе са Мађарима за разлику од присталица илирског покрета, који ће се претворити у ратни сукоб за рачун рестаурације Бечког двора. У марту 1848. године отпочели су студентски немири у Бечу који ће покренути оружане сукобе у целом царству. Метерних априла 1848. у великом страху бежи из Беча и одлази у изгнанство. Крајем априла кнез Милош шаље Вука Караџића на „Велики словенски конгрес“ у Праг, свог сина, кнеза Михајла, упућује у Нови Сад како би спречио сукоб између Мађара и Срба, док сам одлази на југ у Загреб на заказан Хрватско-српски сабор, где га присталице „илирског покрета“ и рестаурације Хазбурга због својих веза са Кошутом убрзо стављају у кућни притвор.

16

6. ПОВРАТАК НА ВЛАСТ И ЗАКОН О СКУПШТИНИ

У међувремену у Србији је долазило све до већег јаза између кнеза Александра и чланова Савета, који се оличавао у томе ко ће контролисати државну управу. Врхунац ове кризе је достигнут када се поставило питање ко ће контролисати војску а кнез је по природи ствари захтевао да војска буде под његовим врховним заповедништвом. Продубљивању сукоба између кнеза и Савета допринела је и чињеница да је кнез постављао најближе рођаке своје жене, књегиње Персиде, и одане пријатеље на висока места у државној управи. У таквим околностима, септембра 1857. власти су открили покушај атентата на кнеза Александра, а истрага је усмеравана да је у њему био умешан председник Савета Стеван Стевановић-Тенка, по коме је и цео случај назван Тенкина завера, председник Врховног суда Цветко Рајовић и три саветника.

Уставобранитељима је постало јасно да кнез има јак алиби да изврши државни удар, а односи између два тела, кнеза и Савета, су достигли критичну тачку. Завереници су проглашени кривим и осуђени на смрт, али се због интервенције Порте кнез Александар уплашио да потпише налог за извршење казне. Зато се излаз тражио изван редовне правно-политичке процедуре. Сазвана је Скупштина као народно представничко тело, да разреши кризу. Скупштина је била сазвана на Св. Андреју Првозваног 1858. па је и због тога позната у историји као Светоандрејска скупштина. За ову прилику донет је и посебан закон о Народној Скупштини.

Први закон о Народној Скупштини, израђен под владом Илије Гарашанина, објављен је 28. октобра 1858. Овај Закон се односио само на једну скупштину и прописивао о избору народних представника како би се спречило да то представничко тело постане обична гунгула предвођена једним човеком, Томом Вучић – Перишићем. Скупштина је обухватала укупно 438 посланика. Од њих 378 је имало карактер изабраних посланика, док је осталих 60 посланика ушло у Скупштину на основу свог положаја. Опозиционе групе су биле јединствене у томе да се треба оборити кнез али не и по питању шта треба урадити након кнежевог пада.

Најорганизованија политичка група су били млади либерали Владимир Јовановић, Јеврем Грујић, Милован Јанковић, Ранко Алимпић и Јован Илић, којима је за разлику од других било стало да Скупштина постане стално тело, бирано од народа, које ће се редовно сазивати како би вршила законодавну власт. Пошто је за председника изабрала капетан Мишу Анастастијевића а за секретаре либерале Јеврема Грујића и Јована Илића, Скупштина је започела рад у „Великој пивари“. Грујић и Илић су настојали да Скупштина одмах изгласа Закон о Народној скупштини као сталном телу. Након овог, права драма и метеж су се одвијали 10, 11. и 12. децембра када се политичка борба претворила у династичку у којој су учествовали поражени кнез, присталице кнеза Милоша, министри, Савет, Народна скупштина, војска и грађани на улици.

Скупштина је прво донела одлуку о опозиву кнеза Александра, који се по пријему акта о томе склонио код паше у тврђаву, а потом је Скупштина на брзину и без расправе изабрала Милоша Обреновића за кнеза баш како су то хтели секретари и либерали Грујић и Илић. Скупштина је до тада често падала под један, а час под други утицај. Војска, још увек под командом Александрових људи, хтела је да растера Скупштину. Довела је чланове Савета у касарну где је трећег дана преврата Александар Карађорђевић, упркос одлуци Скупштине, враћен на престо. Војска је у неколико наврата била упућивана на Скупштину, али је одступила и положила оружје услед снажног отпора грађана на улицама. Схватајући да се Скупштина у том часу заиста наметнула као највиши орган власти у Србији излазећи из оквира важећег поретка, војска се повукла не желећи додатно да компликује политичку кризу и признала је

17

њене одлуке, које су убрзо биле извршене. Увидевши да је све изгубљено Александар Карађорђевић је признао пораз. Уступио је команду над војском министру унутрашњих дела Илији Гарашанину. С падом Александра Карађорђевића престао је и уставобранитељски режим у Србији. Револуција коју је 1858. извела саветска уставобранитељска странка, окренула се на крају против ње. Од главних политичара из те групе једино је Гарашанин преостао. Једини истински победник у овим догађајима била је установа Народне Скупштине која је захваљујући младим „паризлијама“ успела, да преузме врховну власт и ударила темеље за парламентарни систем власти.

Кнез Милош је преминуо 14. септембра по старом, односно 26. септембра по новом календару 1860. године, у својој 81 години, у Двору у Топчидерском парку.

Сахрањен је у крипти Саборне цркве Светог Арханђела Михаила у Београду.

Слика 5. Кнез Милош Теодоровић Обреновић8

ЗАКЉУЧАК

Уместо закључка прича Милоша Обреновића:9

8 Милош Обреновић, Народни музеј Београд, Мориц М.Дефингер, 1848. године.9 Атанас Јовановић, Кнез Милош прича о себи, Чигоја штампа, Београд.

18

Моја мајка Вишња Урошевић је била удата за утицајног човека, Обрена Мартиновића из Бруснице и из тог брака је имала ћерку стану и синове Јакова и Милана. Они су се презивали Обреновић, јер су се тада презимена добијала по очевом имену. Остала је без мужа, а како у то време жене не имаху своје имовине да би живеле и прехраниле децу, морале су се поново удавати. Тако се моја мајка удаде за Теодора Михаиловића, сиромашног сељака, мог оца. Живеше су у селу Горња Добриња код Пожеге. Родила је мене, Јакова и Јована и презивасмо се Теодоровић. Милош Теодоровић. Бејах рођен 18. марта 1770. године. У младости служих код једног богатог трговца стоком, а после сам се и сам бавио истим послом. Ожених се 1805. Љубицом Вукомановић. Имао је осморо деце из брака: Петрију, Савку, Габријелу, Марију, Тодора, Милана и Михајла и још осморо ванбрачне деце, касније, кад сам постао моћан, али о томе сад баш не бих причао.

Мој полубрат Милан беше веома поштован у народу – беше војвода у Првом српском устанку. И ја се поносих њиме. Да бих указао на сродство, преузех братово презиме. Уз Милана, прошао сам готово све веће битке у Првом српском устанку. Једна од највећих битака у којој учествовах је била битка на Мишару. Уз брата Милана војевасмо против Сулејман-паше Скопљака. Показах храброст,како веле, те ми Карађорђе, онако младом, повери на управу Ужичку нахију. Моја слика коју видите са леве стране је из млађих дана, некако тих када сам добио нахију на управу.

Након пропасти Првог српског устанка, бејах један од ретких кнежева који је остао у Србији. Турци ме поштедеше и дадоше ми титулу оборкнеза, што значи да сам управљао у неколико села нахије, а касније и нахијама, кад ми Сулејман – паша Скопљак даде титулу баш-кнеза. Имао сам још једног пријатеља међу Турцима, побратима Ашим – бега.

Ни надаље не беше добро у Србији, те је подигосмо Други српски устанак. У Такову 23. априла 1815. године изабраше мене за вођу устанка. Карађорђе је био у Русији, а био се и уз Грке против Турака, те ја бејах једини који је био спреман да водим устанак. Шта могадох рећи, него: „Ето мене, ето вас! Ето рата Турцима!“

Учествовах је у најважнијим биткама на Љубићу и у Дубљу, али ратовање и битке нисам сматрао најбољим решењем. Битка на Дубљу 15. јул 1815. је била и последња битка којом завршисмо оружани устанак. Дубље је село у Мачви где поново победисмо Турке.

Много је глава изгинулао до тада, земљи је било тешко.Као трговац, знадох ја да се боље проблеми решавају договорима, данас то како чух зову дипломатијом. Већ 25. октобра 1815. склопих усмени догоор са Али-пашом о мешовито српко – турској управи у Смедеревском санџаку. Шта сам тиме добио за Србију? Неколико значајних повластица: данак више не скупљаху Турци него Срби, тако да је то било поштеније, постависмо наше кнезове по нахијама и основана је прва народна канцеларија у Београду. Кренусмо напред мирним путем. Користих ја различите начине да склоним своје противнике. Већину је поткупљивах, јер знадох да новац многе може обратити, али је за неке морадох издати наређење да се уклоне. Беше ми жао кад Карађорђе реши да се тајно врати у Србију и преузме вођство. Знадох ја да га народ поштује, али тада више не беше тренутак за ратовање. Много сам постигао договарајући се и преговарајући, те морадох, у интересу државе, издати наређење да се Карађорђе убије, јула 1817. године.

Говораху за мене да бејах добар дипломата – то значи ваљда значи да сам успевао без много погибија и проливене крви, путем преговора и договора да остварим много за Србију. Задобих је посебан султанов Хатишериф (правни документ) о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, а за себе наследну титулу кнеза, јер требало је и мене обезбедити. Петнаест година ја преговарах и с Турцима

19

док не ослободих народ јарма. Тако од 1830. више Турци нису владали напаћеном земљом Срба.

Нисам био писмен. Вук Стефановић Караџић – за њега већ знате, покушавао ме је описменити, али књиге не бејаху за мене. Бејах свестан да у Србији нема школованих људи, слах наше младиће да се школују у иностранству, а одатле доводих лекаре, професоре, инжењере. Цела привреда се поче обнављати, а држава стварати.

Не свиде се моје владање многима. Замераху ми што сам се сам јако обгатио, али ко није за себе, није ни за друге. Владах по својој вољи, а хтедоше сви угледни људи власт. Ваљда сам заслужио да тако владам по својој вољи! Бејах принуђен да власт препустим свом тешко оболелом сину Милану, кога назвах по свом старијем полубрату. Мој син умре након месец дана, па престо преузе млађи син Михајло.

Тако ја од Милоша Теодоровића, сиромашног слуге, постах Милош Обреновић, један од најбогатијих људи на Балкану, а сигурно најбогатији у Србији, учесник Првог, а вођа Другог српског устанка против Турака. Иако се бринух за своје богатство, много доброг донесох земљи. Преминух је 26. септембра 1860. у Београду.

ЛИТЕРАТУРА

Књиге:

20

1. Богуновић Н., Србија у доба кнеза Милоша Обреновића, Smashwords Edition, Београд, 2013.

2. Јовановић А., Кнез Милош прича о себи, Чигоја Штампа, Београд.3. Стојанчевић В., Милош Обреновић и његово доба, Просвета, Београд, 1966.

Интернет сајтови:

4. http://sr.wikipedia.org/sr/Милош_Обреновић 5. https://srpskijunaci.wordpress.com/прича-милоша-обреновића/ 6. http://sr.wikipedia.org/sr/Други_српски_устанак 7. http://www.narodnimuzej.rs 8. http://www.orasac.rs

21