РАДИО И ТЕЛЕВИЗИЈА

КОМУНИКОЛОГИЈА II10. ПРЕДАВАЊЕ

РАДИО: НАСТАНАК И РАЗВОЈ

Радио је први електронски медиј масовног комуницирања, чија је структура у техничко-технолошком смислу коначно оформљена у првим деценијама XX века и, тиме, створени услови да се њиме масовно дистрибуирају аудитивне поруке у обликованим радио-програмима.

Radiare (лат.): сјати, исијавати, зрачити.

РАДИО: НАСТАНАК И РАЗВОЈ Настанак овог медија масовног комуницирања омогућио је низ научно-

техничких открића у XIX веку. Прво од њих било је Фарадејево откриће електромагнетне индукције 1831.

године, које је са Хенријевим експериментима за добијање високофреквентних електронских осцилација (1840) омогућило британском физичару Клерку Максвелу да постави теорију електромагнетних таласа (1867-1873) и Хајнриху Рудлфу Херцу да експериментима покаже како се они, приликом простирања, понашају као светлосни таласи (1877).

Многи истраживачи покушавали су да ово откриће примене у пракси и успоставе ”везу без жица”, али је у томе први успео Никола Тесла, коме је 1895. године пошло за руком да пренесе сигнал на релативно малој удаљености, да би 1899.

Гуљелмо Маркони успоставио везу између Енглеске и Француске, а две године касније послао и први радио-сигнал преко Атлантика. Све техничке препреке да радио постане електронски медиј масовног комуницирања превазиђене су 1906. када је Ли Де Форест, ослањајући се на открића Томаса Алве Едисона и Џона Емброуза Флеминга, конструисао електронску вакумску цев са три елктроде (триода), која омогућава појачавање радио-сигнала у преношењу гласа, а радио каквим га данас познајемо технички је профилисан Барден-Братеновим проналаском транзистора 1948. године.

РАДИО: МЕДИЈСКА СТРУКТУРА

Медијску структуру РАДИЈА чине: 1) студио у којем се ствара аудитивна порука, 2) студијска техника, којом се аудитивна порука преводи у

електронски еквивлент, 3) одашиљач/предајник, који служи за стварање модулисаних

струја високе учесталости/фреквенције,4) одашиљачка/предајна антена, која се напаја тим струјама и

исијава електромагнетне/радио таласе,5) ваздух/етар 6) пријемна антена, која прима електромагнене таласе и

претвара их у слабе струје високе фреквенције и 7) радио пријемник, који те струје приме, појачава,

демодулише и тиме електросигнал поново претвара у одаслату аудитивну поруку.

ПРВИ РАДИО ПРОГРАМ 2. новембра 1920.

године настала је у Питсбургу (САД) прва радио-станица са обликованим говорно-музичким, односно информативно-забавним програмом - KDKA.

СПЕЦИФИЧНОСТИ РАДИЈА Медијске предности:1) у техничко-технолошком, продукционом и

рецепцијском смислу изискује најмање материјалних средстава,

2) најраспрострањенији медиј масовног комуницирања,

3) најнепосреднији и најприлагодљивији масмедиј,4) најбржи у посредовању стварности,5) омогућава успостављање најкоректније директне

повратне везе најширем кругу реципијената Најзначајнији недостатак: ЕКСПРЕСИВНО

ЈЕДНОДИМЕНЗИОНАЛНИ МЕДИЈ

АУДИТИВНА СТРУКТУРА: ЕКСПРЕСИВНЕ МОГУЋНОСТИ РАДИЈА

Структура сваког радио програма, као заокружене аудитивне целине, заснива се на пет експресивних могућности:

1) говору, 2) музици, 3) звучним ефектима, 4) тишини и 5) ритму.

ТЕЛЕВИЗИЈА:ДРУШТВЕНА УЛОГА Сви медији, а нарочито медији масовног

комуницирања, остављали су и остављају одређени траг у индивидуалном и социјалном животу људи, али постојање, деловање и (зло)употреба телевизије имају значај цивилизацијског печата по којем ће се и у далекој будућности препознавати епоха преласка другог у трећи миленијум.

Тим пре што развој телевизије у техничко-технолошком смислу још није окончан, нити су исцрпљене њене комуникационе могућности, имајући у виду конвергентност овог масмедија са надирућом информатичком технологијом.

ТЕЛЕВИЗИЈА: ПОЈАМ

Реч телевизија је неологизам настао од грчке речи tele (далеко) и латинске речи visio (гледање, виђење, представа), а први је у савременом значењу овај израз употребио 1900. године руски научних Перски на међународном конгресу у Паризу у саопштењу ”Електрична телевизија”.

НАСТАНАК ТЕЛЕВИЗИЈЕ Телевизија је откриће и чедо ХХ века, али су први покушаји

преношења најпре статичне (фототелеграфија), а затим и живе слике (телектроскопија) знатно старији. Тако је опат Ђовани Казели, физичар из Фиренце, још 1855. године патентирао проналазак којим су, седам година касније, пренете статичне слике телеграфском везом Амијен-Париз, да би 1863. године успостављена јавна фото-телеграфске веза између француске престонице и Лиона.

У то доба већ је познат и научно објашњен ”стробоскопски ефекат”, па Немац Паул Нипков дефинише основни принцип стварања телевизијске слике на којем се, у техничком смислу, заснивала преддигитална, дакле талевизија као електронски медиј: ако се слика представи као скуп линија, а линија као скуп тачака, покретањем тачке статична слика ће ”оживети”. Користећи ротирајући рупичасти диск (”Нипковљев точак”), 1884. године он доказује овај принцип.

НАСТАНАК ТЕЛЕВИЗИЈЕ После бројних експеримената и покушаја да се слика

”оживи” и електричним путем пренесе са једног места на друго, који су трајали безмало две деценије – посебно су се у томе истицали Френсис Џенкинс, Владимир Козма Зворкин и Денис Вон Михаљи – евроцентрична историја цивилизације узима да је у томе први успео шкотски инжењер Џон Лоџи Бер.

Њему је 25. априла 1925. године пошло за руком да из поткровља куће у којој је живео пренесе слику свог помоћника Вилијема Тејтона до продавнице у приземљу.

Годину дана касније Американац Фило Фансфорт усавршио је катодну цев (кинескоп), основу електронског ТВ пријемника, захваљујући чему је 7. априла 1927. године реализована телевизијска тансмисија слике на знатно већој удаљености, из Вашингтона у – Њујорк.

ТЕЛЕВИЗИЈА Први редован

телевизијски програм почиње 1936. године да емитује BBC у Енглеској.

Врсте:1) РАДИОДИФУЗНА,2) КАБЛОВСКА,3) САТЕЛИТСКА и4) ДИГИТАЛНА.

ТЕЛЕВИЗИЈСКА СЛИКА Независно о кој телевизији да је реч –

електронској или дигиталној; радиодифузној, кабловској или сателитској – структурално је овај масмедиј врло сличан радију (студијско-одашиљачка техника, природни или вештачки канал везе, телевизијски пријемник), али техничко-технолошки обогаћен уређајима за стварање, трансмисију и пријем аудиовизуелне поруке – динамичне, ”живе” и, најчешће, аудитивно допуњене слике. Слика реалног и текућег збивања је најзначајнија одредница телевизије, без које она као масмедиј не би постојала.

ТЕЛЕВИЗИЈСКИ СПЕКТАКЛ Телевизијски спектакл је аутентично

телевизијска презентација догађаја у директном преносу (под директним телевизијским преносом не треба подразумевати само пренос догађаја изван телевизијског студија, већ пренос сваког догађаја, и оног у студију, у реалном времену), настала обликовањем поруке која у својој структури нужно садржи фактографско-логички предложак стварности, али и субјективну/редитељску симболичко-спектакуларну интерпретацију збивања које се посредује телевизијом, што за последицу има телевизијско удвајање стварности.

ВРСТЕ ТЕЛЕВИЗИЈСКИХ ПРОГРАМА Телевизијски спектакл којим се гледаоцима

посредује догађај у току може се, стога, одредити као – апсолутна телевизија.

Али, телевизијски програм, као сложену структуру, поред:

1. директних преноса, у којима обитава телевизијски спектакл, чине, такође,

2. снимљене емисије, 3. телетекст и 4. филмови.

СНИМЉЕНЕ ЕМИСИЈЕ Директним преносима најчешће се посредују: вести,

тзв. tаlk show емисије и, наравно, разнородни и разнолики јавни догађаји и манифестације.

Снимљене емисије се, у жанровском смислу, могу груписати у:

1) серијале, 2) серије, 3) телевизијске драме,4) телевизијске филмове, 5) документарне репортаже, 6) игре (квизови, скривне камере), 7) музичке видео клипове и 8) пропагандне спотове.

СЕРИЈАЛИ И СЕРИЈЕ Суштинска разлика између серијала и серије је у

претензији аутора овог другог жанра да серију што више приближе уметничком изразу, користећи естетске стандарде постављене у стварању играних филмова и техничке могућности телевизије. Када им то не пође за руком серија постаје кич-производ.

Формална несагласност је у динамици емитовања. Док се телевизијеске серије, увек јасно одређене тематике (криминалистичке/детективске, вестерн, хумористичке, љубавне, серије са литерарним предлошком итд.) емитују, по правилу, једном седмично и пре или касније завршавају, серијал је аутентично телевизијски жанр са причом ”из живота” који се емитује свакодневно или, барем, 3-4 пута седмично и ”бесконачно траје”.

СЕРИЈАЛИ Свака ”сапуница” или ”теленовела”, односно телевизијски серијал, заправо је

”емисија без краја” која се заснива на неколико драматуршких принципа:1. сценарио садржи две до три паралелне приче, којима се посвећује,

отприлике, иста минутажа у свакој епизоди; 2. приче и њихови јунаци су извесној интеракцији; завршетак једне од

паралелних прича неизоставно подразумева започињање нове са одговарајућим интеракцијским нитима;

3. свака епизода подразумева извесно ”привремено разрешење” барем једне проблематичне ситуације у некој од прича и компликовање постојећих заплета;

4. свака епизода мора бити окончана драматичним прекидом (cliffhanger), који представља тзв. удицу (hook) за гледаоца на почетку нове епизоде;

5. с обзиром да се серијали емитују и по неколико година, чак и деценија, из дана у дан, они такође подразумевају флексибилност ликова и мноштво варијација истих тема; најзад,

6. и просечан гледалац може да предвиди или, барем, наслути разрешење заплета у ”сапуницама”, што код сваког припаданика масовне телевизијске публике ствара одређено катарзичко уверење о сопственој вредности и, поспешујући психички механизам идентификације са ликовима у серијалу, још више гледаоце везује за телевизијске пријемнике, на велико задовољство оглашивача због којих је овај жанр, како је већ примећено, и настао.

REALITY TELEVISION Настојање да се концепт ТВ серијала усклади са захтевима

апсолутне телевизије резултирало је тзв. пројектом Big brother, односно reality television/reality show, који је, пионирски, приказан гледаоцима далеке 1971. године у САД под називом ”ТВ истина”.

”Баналности” свакодневног живота, које у суштини представљају предлошке за драматруршке заплете у серијалим, овде се узимају дословно као садржај најчешће једносатних дневних емисија. Пројекат се, наиме, заснива на непрекидном снимању претходно изабране и новчаном наградом стимулисане друштвене групе од десетак људи, која се одређено време (сто дана, рецимо) изолује у одговарајућем простору и живи ”пред очима” двадесетак камера. Из ”сировог материјала” склапа се затим епизода која се у вечерњим сатима емитује воајерски увек расположеним гледаоцима. Управо тако је назван и овакав програм који је 2001. године први пут емитован у Србији на ТВ Кошави: ”Циркус воајер фантастик”.

ТЕЛЕВИЗИЈСКЕ ИГРЕ Битан део структуре телевезијских програма представљају такозване телевизијске

игре, чији су најдоминантнији представник - квизови. Они су, истовремено, ритуал и такмичење, израз човекове друштвене и лудистичке природе.

У квизу и сличним емисијама (врло често се комбинују такмичења, музика, tolk show, еротизоване играчице, асистенткиње и водитељке, нарочито у медитеранском обрасцу оваквих емисија): ”Након ритуализованог почетка, који је исти сваке седмице, сва важност придаје се игри… Игра је углавном тако организована да се такмичари постепено елиминишу све док не остане један победник… Свршетак емисије опет се враћа на ритуал са почетка, са водитељем који обично узима победника за руку и води га до ’посвећеног’ места у студију, где дотад још нико није ступио ногом, до ’олтара’ на којем се налази награда”.

Ова микстура ритуала и игре присутна је у сваком квизу, без обзира да ли је реч о популистичким, специјализованим, интелектуалним, квизовима са славним личностима или већ спомињаним комбинацијама са осталим телевизијским жанровима. Наиме, телевизијске игре у свом ритуалном аспекту потиру разлике међу људима (учесницима и гледаоцима), кроз такмичарски део пружају могућност идентификације, а у релацији победник-поражени катарзичке елементе било кроз потврду сопствених вредности (глеедалац зна или може више од такмичара) или кроз утеху да је бити губитник једна од две могућности у животу коју потврђује и телевизија. Наравно, у свему томе не може се занемарити идеолошки конструкт ”једнаких шанси” на којем почива социјална хармонија у САД, земљи у којој је овај жанр, као и већина других, измишљен. Чињеница да су многи квизови, са огромним новчаним наградама, били лажирани, само подвлаче значај ритуалног у телевизијским програмима, којима се, по правилу, и у симболици ритуалног и у садржајима такмичења/игре, афирмише доминантна идеологија.

ДРАМЕ И ФИЛМОВИ Известан део телевизијског програма чине телевизијске

драме и телевизијски филмови, дакле већ постојеће уметничке форме/естетичке поруке, које су, међутим, прилагођене телевизији. У њима се не кида примарна веза са позориштем и филмом (схваћеним као садржај који се масовно комуницира), али се презентационе могућности изражавају реалтивно аутномним језицима телевизијске драме и телевизијског филма, а рецепција остварује у потпуно другачијим комуниикационим ситуацијама.

Примера ради, мада постоји велика симетрија између језика филма и језика телевизије, умањени екран није погодан за презентовање брзог смењивања мноштва кадрова који на великом биоскопском платну имају упечатљиво кинестетичко дејство. То су, пре свега, тотали или општи планови, који се, умањени, лишавају многих својих одлика, а тиме и визуелне драматике.

ТЕЛЕТЕКСТ Телетекст се појављује у два вида: 1) на посебним телевизијским каналима кроз

континуирано емитовање скупова вербалних писаних порука и

2) као титловани текст на дну или на врху екрана, вербална писана порука независана од аудиовизуелне поруке на екрану (коју не треба поистовећивати са потписом, односно тзв. кајроном, такође вребалном писаном поруком на дну екрана у ”дослуху” са доминантном аудиовизуелном поруком).

Присуство телетекста и филмова у структури телевизијског програма показује претензију овог медија да апсорбује претходне, што се може разумети и као извесна законитост у развоју медија уопште.

ОТВОРЕНИ ТЕЛЕВИЗИЈСКИ КАНАЛИУ САД, појединим земљама

Западне Европе и, посебно, у Немачкој већ пар деценија функционишу тзв. отворени телевизијски (и радио) канали, међу којима је један од најпознатијих Offener kanal Berlin.

КАРАКТЕРИСТИКЕ

БУДУЋНОСТ ТЕЛЕВИЗИЈЕ Неки критичари описују ову будућнност или

као смртоносну битку између РС-ија и ТВ-а, у којој једно од то двоје нестаје, или као доба у коме ће се ова два уређаја ујединити.

Међутим, највероватнија будућност јесте она где ће истовремено постојати различите технологије, али ће заједнички учествовати у садржају, софтверу и инфраструктури.

Стога је врло вероватно да ће се читав појам ’телевизије’ као медија какав данас познајемо радикално изменити у скорој будућности.

ПИТАЊА

?