1

Иван Ивановић

Аранђеловаки случај Пешчаник – Сви смо ми „НАШИ“

Издавач

Удружење грађана „НАШИ“

Цара николе 36/а, 34300 Аранћеловац,

Тел: 064 992 77 44

e-mail:info@nasisrbija.org

www.nasisrbija.org

Графичка припрема

Душан Ђелић

2008.

2

Књигу посвећујем свим патриотама које су стале у одбрану

Аранђеловца.

Аутор

3

Иван М. Ивановић

АРАНЂЕЛОВАЧКИ

СЛУЧАЈ

ПЕШЧАНИК

С В И С М О М И „Н А Ш И“

Аранђеловац 2008.

4

УВОД

Сви грађани Србије који су се надали да ће по свргавању

Милошевићевог режима и вишедеценијске комунистичке диктатуре доћи

неко ново време када ће моћи да исповедају своју веру и воле своју државу, а

да при том не буду хапшени, понижавани и исмејавани преварили су се.

Управо после петооктобарских „промена“ започињу нова понижавања

грађана Србије, и то преко оних медија и људи иза којих је стајао велики део

некадашње опозиционе Србије. Радио телевизија Б92 која је била симбол

слободе говора и опозиционог мишљења и њен директор Веран Матић,1

одмах по петом октобру започињу са једним новим „културним моделом“

који се састоји у томе да треба што више испљувати, осрамотити и

подругљиво говорити о Српској Православној Цркви, Српској Војсци,

1 Војвода!

БЕОГРАД - Веран Матић, директор телевизије Б92, не тако давно био је осведочени четник и

главни заговорник равногорске идеологије! Ово за Курир тврди Даница Драшковић, супруга лидера Српског покрета обнове Вука Драшковића.

- Није то никаква тајна. Матић је био антикомуниста, писао је о комунистичким злочинима као

аутор фељтона „Црвени терор”. Садашњи директор Б92 био је део тог антикомунистичког, четничког пројекта, заједно са мном и Милосавом Самарџићем. Ишли смо заједно у Лондон да

упозна војводу Бојовића, с којим је урадио и интервју. Био је четнички настројен - категорична је

Драшковићева. Према њеним речима, Матићево младалачко сврставање уз чича Дражу почиње почетком

деведесетих.

- У то време цела источна Европа је кренула тим путем, када се очекивало да ће и у Србији комунистичка струја бити поражена - каже она и додаје да је Матић променио ћурак и скренуо

улево одмах пошто се испоставило да ће комунисти опстати на власти.

- Уосталом, и данас су комунисти на власти, а ту је и Веран Матић - истиче Драшковићева. Веран Матић у изјави за Курир, међутим, демантује да је био заговорник четничке идеологије.

- То су глупости у интерпретацији Данице Драшковић. Нисам никада био четник. Ја сам само

био новинар који је објективно писао о четницима у Српској речи и тога се не стидим. Уосталом, погледајте архиву, па ћете видети - каже Матић и додаје да никада није ишао с Даницом

Драшковић у Лондон.

На питање да ли је он аутор интервјуа са четничким војводом Бојовићем под насловом „Минићу,

враћај моју наредбу”, који се може наћи у архиви Српске речи, Матић каже да се не сећа баш

најбоље?! - Можда сам урадио тај интервју, али то никако није било у Лондону. Могуће је да смо

разговарали телефоном - каже он. Понављајући да је био само новинар, Матић истиче да није

тачна тврдња Драшковићеве да је био антикомуниста. - Све идеологије које су тоталитарне су ми стране, борио сам се против њих, па тако и против

комунистичке идеологије - напомиње директор Б92.

ШТА КАЖЕ СРПСКА РЕЧ

Увид у архиву Српске речи открива да текстови потписника Верана Матића не само да нису

објективни већ су и срцепарајуће пристрасни. Љубав према четницима и четничким војводама

провејава из сваког Матићевог слова. Матић врло емотивно пише о биолошком истребљењу Срба, храбрим подвизима четничких елитних јединица, партизанским зверским злочинима.

5

Српској Култури, Српској Просвети, Српском Здравству, односно свему

ономе што у предзнаку има реч српско и ономе што чини стубове једног

здравог, нормалног и модерног друштва. Једностраност извештавња

телевизије Б 92 постала је толика да када се осврнемо на рад Радио

Телевизије Србије током деведесетих, она је за Б 92 била појам слободе

говора и демократије.

Нада да је период гушења слободе говора иза нас, брзо се угасила,

појавила се нова „ТВ Бастиља“, али са много драстичнијим видом цензуре и

говором мржње против сопственог народа какав није забележен у протеклој

историји Србије. У говору мржње предњачи култна емисија радија Б 92

Пешчаник, која је током деведесетих година била носилац слободе говора, и

где се заиста могло чути неко друго мишљење, осим оног које нам је

пласирала строго контролисана државна телевизија и режимске дневне

новине. Радио Б 92 представљао је авангарду постојећем систему, и управо

због тога је и стекао велики број слушалаца, пре свега међу интелектуалним

круговима, студентима и младим људима.

Али, по свргавању Слободана Милошевића, емисија Пешчаник

запада у кризу идентитета и сврхе свог постојања, пошто је диктатор и његов

режим о комe су махом све емисије говориле био збачен, и започиње са

једном анационалном и анти црквеном реториком, надајући се да ће на тај

начин поново постати авангарда систему и владајућем естаблишменту. Емисија током времена све више губи на популарности, управо због

екстремистичких ставова са којима се већина слушалаца није слагала, и око

себе почиње да окупља мали број квази интелектуалаца и припадника

минорних политичких партија и невладиних организација, које нису нашле

ухлебљење по петоктобарским променама, и сви заједно започињу кампању

против петооктобарских структура.

Наравно да никога не треба да чуди вођење прљавих политичких

кампања, али у емисији Пешчаник често се може чути говор мржње и

отворени позив на линч политичких противника, тако да телевизија Б 92

свакодневно извршава кривична дела, а пре свега кривично дело из члана

317. КЗ Србије – Изазивање националне, расне и верске и мржње и

нетрпељивости, a против српског народа. У наредном делу књиге биће

представљено шта се све то изговара и налази на сајту телвизије Б 92 и

емисије Пешчаник.

ДРУГ СТАРИ Петар Луковић звезда Печшаника предњачи у говору мржње и

његове изјаве се могу узети као школски примери истог. Право је чудо да до

сада нико из невладиног сектора, који се бави заштитом људских права није

6

поднео пријаву против поменутог новинара, који у својим текстовима на

највулгарније начине вређа своје противнике. Чак су забележени примери у

којима позива и на физичку ликвидацију својих неистомишљеника.

Јеленко на трипу Петар Луковић

„Разлог овог најновијег српског лудила јесте лудачки сам по себи:

штрајк глађу владике Јеленка Мићовића познатог под шифрованим именом

Филарет! Одбијање Црне Горе да преко границе пусти овог православног

фашисту који је на официјалној ЕУ листи особа за које је доказано да

помажу ратним злочинцима – Србија је, у недостатку паметнијег посла,

искористила да на доскорашње Друго Око У Глави проспе занимљиву

мешавину жучи и гована. Видело се то још прошле недеље кад је

помахниталог Филарета – униформисаног дебила који је као ратни хушкач

професионално радио током свих ратова и сукоба – посетио српски министар

вера, што је одмах засмрдело на организовану државну кампању која се,

наравно, наставила редовним дневним извештајима (Политика, РТС) о

здрављу поремећеног владике, за којег нас иначе свечано заболе курац.

Кад су медијску бригу о овом неопеваном лудаку преузели

коштуњави таблоиди, сазнали смо не само да Јеленко због повећане крви у

шећеру одједном види “жуто и розе”, већ да друг Мићовић сваког јутра

телефоном разговара са менталним колегом Војиславом Шешељом који му из

Хага даје савете гледе штрајка глађу (“Јаки сте ви, преосвећени,

издржаћете”). Гладног Филарета – који под импровизованим шатором седи

стотинак метара од Црне Горе – одмах су посетили српски радикали и

поручили Јеленку да су на његов миг спремни да блокирају све путеве између

Некадашња Два Око У Глави, али је племенити Филарет одбио њихов

предлог, образлажући да ће блокада путева наудити “српској сиротињи” која

прелази границу. У хуманитарном трансу, Јеленко је изјавио да му Бог “даје

снаге да се бори”, што преведено на полуцрквени штрајкачи језик значи да

Филарет вероватно ноћу ждере као свиња, спокојан да му ни Бог ни

Шешељ на томе неће замерити.

Таман је изгледало да је овај циркус занимација за читаву Србију

која је имала прилику да се клади да ли ће преосвећени издахнути од

прасетине или ће наставити да види жуто – кад се, одједном, без повода,

огласио Александар Симић, најболеснији саветник др. Коштунице. Овај

доказани психопата који је иначе стални члан српске делегације на

преговорима о Косову, медицински познат по тешким изливима српства у

мозак, поступак Црне Горе описао је као нелегалну акцију “квазидржаве”,

што је – сасвим прецизно – она врста дефиниције која обитава у глави мудрог

Коштунице и коју он шаље јавности преко својих приватних пацијента.

Очигледно је да др. Калашњиков још није преболео одлазак Црне

Горе из оног чудовишног државног савеза; његова легендарна

7

осветољубивост – нарочито из кута човека који резултат црногорског

референдума сматра својим највећим поразом – нашла је у несрећном

Филарету повод да се Црној Гори каже све оно о чему се дипломатски ћутало

више од годину дана; повезивати сподобу какав је Јеленко са причом о

државношћу – увреда је за сваку правну формулацију, нарочито кад у

дефиницији учествује Филаретов интелектуални побратим Александар

Симић. Али, кад нема бољег повода, одличан је и Јеленко!

Доказало се то у најновијој епизоди серијала “Монти Јеленко

Пајтон”: како обавештава државна агенција Тањуг чији посебни сервис прати

Јеленкову голготу – министар у Влади Србије Велимир Илић посетио је

владику Филарета и одлучио да не оде у заказану посету Црној Гори на

састанак са својим црногорским колегом Андријом Ломпаром. Видно

потресен Филаретовим суманутим погледом у којем је препознао жуто &

розе, Илић је радозналом Тањугу детаљно објаснио свој патриотски

поступак: “Посетио сам владику Филарета и после тужне слике коју сам

видео, да на снегу штрајкује глађу јер му није дозвољен улазак у Црну Гору,

сматрао сам да ако један српски владика не може да уђе у Црну Гору, онда не

мора ни један српски министар.”

Он је додао да је цела српска делегација, која је данас у Подгорици

требало да се састане с министрима Црне Горе поводом преговора о

изградњи аутопута Београд-Бар, одлучила да се после сусрета с Филаретом

врати у Србију. “Незапамћена је брука да неко из Србије, коме није ни суђено

и за ког нема чак ни оптужнице, не може ући у Црну Гору”, казао је Илић.

Прича из уџбеника за мороне: да од штрајка глађу некаквог

полуделог попа – у питање долази изградња аутопута Београд-Бар, могућа је

само у Србији где је сваки поремећени свештеник, свеједно да ли је

педофил или ратни хушкач, лопов или манијак, фашиста или

митраљезац заштићен као бели медвед, ван домашаја судства, увек у

домашају узбуђених министара који се духовно пале на мантије.

У међувремену, случај “Јеленко” се наставља; очекује се да попа који

види розе посете министар полиције, министар правде, можда неки од

потпредседника; ако поп не клоне, у посету ће му сасвим сигурно стићи

највећи православни кошаркаши четничког усмерења: Миличић и

Гуровић, јер је у питању духовно сродство; могуће је да сврати др.

Калашњиков и да мало олиже крст у импровизованом шатору, већ пар дана

није био у Хиландару па се ужелео световне атмосфере; коначно, можда

Србија поменути шатор заједно са лудус Јеленком прогласи за нови

Јерусалим!

Па да сви видимо жуто и розе! За нове штрајкаче позе!”2

2 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&offset=15

8

Хашка јагњетина Петар Луковић

Овај помахнитали функционер Српске Православне Цркве трудио се да се представи као најважнија карика у сакривању ратних

злочинаца, што му се, коначно, исплатило оног часа кад је Хашки Трибунал

почео да обраћа пажњу на ову световну будалу чији кретенизам нема само

вербалну димензију.

Као један од талентованијих црквених ратних хушкача, још на

почетку српско-хрватског рата, Филарет је постао телевизијска звезда:

обично држећи неку дечју лобању у крилу, да буде пенисом што ближи

омладини, владика је објашњавао тобожње технике хрватског клања и био

претходница телевизијских серија о форензичарима; његови фашистички

монолози – типични за време колективног српског медијског лудила – били

су искра која је палила овдашње злочинце кољачког усмерења, нарочито јер

се Филарет скривао иза мантије која је у његовом случају била савршена

маскирна униформа.

Легендарна црквено-ратна фотографија: владика Филарет с

митраљезом на српском тенку, окружен сличним безубим ослободиоцима

Српства – постала је део оне епохе у којој је све било могуће; да СПЦ добије

свог Гебелса који је, гле, узнапредовао дотле да му је поверен читав

манастир и верска територија на којој је радио шта је хтео; чак је глупо

понављати све оно што је Филарет чинио у промоцији Слободана

Милошевића уочи септембарских избора 2000. године, такву врсту љубави

једноставно није могућно купити голим новцем или услугама. Исти тај

Филарет који се у премијерско време Зорана Ђинђића готово повукао из

јавног живота – с правом уплашен да се не покрене поступак о томе шта је

све радио протеклих десет година: криминал је сувише благоугодна реч за

ову битангу – тријумфално се вратио оног часа кад је Војислав Коштуница

постао Калиф уместо Калифа.

Ово Филаретово просеравање гледе штрајка глађу, јер та врста

свиње не зна шта је доста кад је ждрање у питању – изгледало би као виц из

душевне болнице, да иза овог протеста не стоји подршка Коштунице и

његових пријатеља; не зато што им је Филарет драг и шармантан, вероватно

је да га презиру колико заслужује, али је овог часа глупи Филарет згодан

пример да се покаже да је Црна Гора издајничка (ЕУ) држава и да је читава

прича само део антиевропске тенденције коју данашња Србија подгрева не

бирајући средства; добар је и Филарет, користиће!

Да је све баш тако и никако друкчије, показује вест да ће гладног

Филарета који није јео, ето, већ 12 сати, посетити нико други него министар

вера Србије; да ли ће му том приликом министар Наумов донети сендвиче

или прасетину или јагњетину – није речено, баш као што није објашњено који

ће курац министар у походе униформисаном лудаку, нити каква је глобална

идеја Министарства: да ли ће министар подржати Филарета да издржи и

цркне, што је симпатичан исход, или ће му се лично придружити у штрајку –

9

није јасно, јер је нејасноћа ментална дијагноза ове Владе која обожава да

шаље различите сигнале, хоћемо у Европу, нећемо у Европу, хоћемо

преговоре, нећемо преговоре, још нам само фали Филарет да о њему

бринемо, јебо нас Филарет с лобањом у крилу!

Из оне Black Rebell Motorcycle Club визуре концерта “T In The Park”

где на једном месту у десет минута има више среће него у Србији за годину

дана – могућно је разумети да Србија не само не воли BRMC, него да је

Филаретова интерпретација политике – седи у фотељу, упали свећу, сери о

Српству – једина шема коју ова Влада поседује.

Доказ да је Филаретова идеологија коначно победила, показао је

српски министар иноземних послова Вук Јеремић који је на Бледу, током

дипломатске вечере, незадовољан говором Мартија Ахтисарија и

немогућношћу да му реплицира – напустио просторију, што се врло дојмило

филератовским медијима, одушевљеним курчевитим министарским

потезом. Та врста коштуњавог лудила: да себи одсечеш њежник како би

другом напакостио – она је линија мудрости која краси данашњу српску

политику, уверену да данас Филарет чини велику ствар за Србију, јебеш било

коју Србију којој је Филарет потребан као врста политичког инсекта! И да

случајно не бринете: та свиња у мантији неће одапети на ничијој земљи,

нажалост. Чим загусти, кад црева почну да завијају, Филарет ће подвити реп

и вратити се у лични манастир где су му на располагању дечаци које ће, кад

затреба, изнајмити часном колеги Пахомију, да их овај пенисоидно подсети

на косовски продор из 1389. у анусне територије 2007.

Директно надркан што је Филарет пизда и што штрајк глађу неће

окончати смрћу, опет се враћам на концерт Блацк Ребел Моторсајкл Клуб:

живот је, ипак, негде другде! На неком БРМЦ концерту којем, из оправданих,

гладних разлога, не присуствује владикодебил Филарет.

А и да присуствује, шта би схватио: јебеш бенд који нема трубу и

није у Гучи! Србија је ово, брале!3

Сретење господње Петар Луковић

Најновији али никако последњи наставак о распамећеном владици

Филарету који је на граници са Црном Гором теоретски штрајковао глађу 11

дана, а практично, при одличном апетиту, говедо кркало док не пукне –

окончао се свесрпским тријумфом са обе стране државне међе: поремећеном

попу дозвољено је да у пратњи црногорске полиције посећује своје још

поремећеније религиозне пацијенте у Црној Гори, јер што да се лажемо,

онај тко верује да је Филарет духовни пастир – јесте неопевана овца коју

ваља шишати моторном тестером. Православно-државна победа Србије

због чињенице да стока у мантији није одапела – прослављена је на

традиционално коштуњави начин, одлуком министра Велимира Илића да се

3 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&offset=20

10

на месту где је Филарет данима кењао и испишавао се, пригодно, постави

камен-темељац за изградњу храма Сретења Господњег! Сходно овим

унезвереним схит-критеријумима (“Тамо где је Филаретово говно, тамо је

Србија”), дочекали смо да будемо обавештени да је запишана територија од

данас “света земља” и да гранични прелаз Ранча аутоматски мења своје име у

“Владичину долину”, што је била иницијална идеја српских партија из ЦГ,

разуларено-пресрећних што су, спортским речником, оставили срце на

говну, одушевљени чињеницом да су усликани и да је нека новинарска

будала приметила у њиховом приопћењу да је храм победа “високоверујућег

српског народа”, таман високог као просечни Срби фром ЦГ, око 160 цм, без

штикли сакривених мантијом.

Суштина овог православног шоу програма на челу са сулудим

Филаретом – јесте управо титула “свете земље” која се, дакле, додељује

свакој ледини на којој полудели поп одлучи да тобоже штрајкује глађу, све

уз подршку Војислава Коштунице и његових гневних саветника, српских

министара, неизбежног Легије који је из затвора – ексклузивно – похвалио

Филарет-будалу, само што му није понудио своје снајперске услуге, а што

су са неизмерним задовољством пренели сви Легијини таблоиди, овисни од

његовог мига; рецимо, несрећни Расим Љајић, лик који је истовремено

министар за социјалну политику, шеф за сарадњу са Трибуналом у Хагу а

истовремено председник Координационог центра за Косово – поред ова три

седам(сто)десетдвасатна посла дневно нашао је времена да се Европској

Унији обрати гледе лудог Филарета и пита зашто га Црногорци не пуштају

преко границе? Сасвим приватно: а што би се Расим уопће бавио сваком

будалом која штрајкује? Међутим, Филарет није голи попа: он је пријатељ

Војислава Коштунице – могуће: духовни масер – па је, као и обично, Расим

Љајић испао класична будала, понављајући фразе које су му други рекли

да их напамет научи.”4

Манијаци у мантијама Петар Луковић

Свака прича о српском правосуђу изгледа као гола зајебанција са

неизбежним примесама хоррора: још кад је на оптуженичкој клупи неко

униформисано лице из државотворне Српске Православне Цркве, свеједно да

ли се гони због злостављања деце жарачем или префињене педофилске

технике увлачења у дупе - исход је унапред познат; или је брадато лице

ослобођено услед недостатка доказа, или је суд нешто засрао па се суђење

поништава, или је случај застарео, или силована деца нису правилно

складиштила узорке ДНК из поповске сперме, или није у националном

интересу да свештеницима због ситница судимо баш сад кад се свет острвио

да нам узме Косово сгуза!

4 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&offset=15

11

Повод за ову филозофску расправу о манијацима у мантијама јесте

одлука Врховног суда Србије да се - због непоштовања процедуре - укине

пресуда Општинског суда у Новом Саду којом је Јован Мишић, познатији

под семеним именом Иларион, осуђен на читавих годину дана због

педофилских активности; до пре месец дана, занимљиво, чак је постојала

потерница за Мишићем, али сад кад је пресуда укинута и закључено да је

„случај застарео”, махнити свештеник слободан је да по црквеним баштама

и даље дечацима показује споловило и да богатом новчаном наградом од

100 динара целива свако храбро дете радознало да пипне млохаву

религиозну алатку.

Управо тако је читав случај откривен пре шест (!) година: деца су се

родитељима хвалила да им је чика попа давао новац сваки пут кад су га

ухватили за Покемона... И кад су ужаснути родитељи дигли фрку, Црква је

мирно, као да се ништа није десило, повукла Илариона са радног места и,

наводно, покренула „интерни поступак” по сопственим асексуалним

канонима. Логично: држава Србија и пре шест година није имала снаге и

воље да посегне за нормалном процедуром и овог сексуалног злотвора стави

иза решетака, већ се задовољила обећањем Цркве да ће ту ствар „решити”.

Чекајући исход поступка који вероватно никад није ни покренут, Мишић је

премештен у Хрватску, у манастир Ораховица, где је наставио да ради оно

што највише воли: да пенисом целива српске дечаке млађе од шест

година. И тај је скандал (право)славно заташкан: Мишић се опет вратио у

мајчицу Србију да на миру чека одлуку Општинског суда у Новом Саду;

поменути Суд, тек да поменемо, водио је поступак управо тако да га сваки

Врховни суд има одмах поништити: Мишић, рецимо, није био позиван на

саслушање, нити на главни претрес, што је било довољно за овакав очекиван

и планиран happy-end епилог.

Ово правно вуновлачарење које је трајало пуних шест година на делу

је показало да је, у ствари, Држава Србија интегрални део Цркве; колико

дечака Иларион треба да попрска светом сперматоизоидном водицом да би

неки овдашњи Суд одлучио да ово чудовиште ваља бацити на дугогодишњу

робију - у одлуци Врховног суда није објашњено, баш као што ништа није

речено ни о славном владици врањском Пахомију који је, баш као и колега

Иларион, у педофилској грозници спопадао дечаке у сопственом манастиру.

Четири одвојена процеса против овог Манијака који је и дан-данас на

високом СПЦ положају, окончана су природном правном смрћу: два процеса

су до изрицања пресуде застарела, за остала два није било „довољно доказа”.

Чињеница да је Војислав Коштуница у неколико наврата долазио у

Врање где је главним улицама шетао са овим часним и непохотним божјим

службеником - врло се дојмила српском правосуђу које је ову мушку шетњу

исправно прочитала као политички сигнал: не дирати Пахомија! За оне који

овај сигнал нису видели први пут, др Коштуница је направио репризу: у

шири круг будућих преговарача о Косову, др Калашњиков уврстио је

12

дипломату Пахомија - тек да покаже да је Пахомије онај стуб српског

друштва који се мора чувати и неговати.

Тако се педофилски круг неповратно затворио: Пахомије и Иларион

су коначно слободни да вољеном српском премијеру пруже одлучујућу

подршку у хисторијској борби за једнополно Косово! Колективно ћутање

српске јавности гледе ових срамних судских одлука - овде се поменутом

шутњом објашњава као брига о „угледу Цркве”, институције у коју наивни

Тхе Сербс још увек имају највише поверења! Случај педофилског дуета

Пахомије/Иларион који се каноном „мушког братства” третира као

„безазлени инцидент” само је врх леденог црквеног брега који штити ратне

злочинце, призива фашисте у своје окриље или проповеда идеологију по

којој све зло „стиже са Запада”, у шта се, ваљда, не рачуна педофилија која

се по овдашњим манастирима свечано примила и, као фалусна штафета,

преноси с мантије на мантију испод које се, обично, ништа не носи; тко,

јебига, зна кад ће налетети нова, радознала скупина дечака!

Српска Православна Црква нити се огласила нити има намера да се

оглашава спрам оваквих „ситница”; извесни министар правде (партијски друг

Бориса Тадића) рећи ће да не коментарише одлуке судова; од министра

полиције дочекаћемо да нам каже да овај случај више није у опису његовог

радног места; др Коштуница упозориће да у Србији нема важније теме од

Косова и да је борба за очување целовитости Србије, у ствари, битка за

међународно право и Статут Уједињених народа, те нам је неопходно

национално јединство; Велимир Илић, експерт за црквено и музичко право,

тренутно је заузет трубачком организацијом Сабора у Гучи; како је кренуло,

можда Иларион и Пахомије у Гучи буду почасни гости!

Уз народњачку паролу:

„Тко не воли педофилију, тај не воли Србију!”.

„А данас је само колумниста Смајловићкине Политике, попиздео

због изгледне чињенице да неће бити рата и да неће моћи да кара

непокретне српско-албанске избеглице што му је био омиљени хоби.”5

Космет за Шумску Петар Луковић

„Ушушкани у блажени оргазам голом чињеницом да је управо

главна уредница „Политике” (Угрица-Смајловић) својом војничком

фризуром један од заштитних знакова ове кампање, уредници „Политике”

превише су се опустили и у текст пустили изјаву још једног од учесника овог

Косовског каравана, глумца Драгана Јовановића којем је излетело: „Мислим

да свако треба да помогне да не дамо Косово тако лако”. Дакле, даћемо

Косово свакако, само не тако лако како непријатељ очекује! Болесни кут ове

акције обележава присуство Велимира Бате Живојиновића који само

што не умре пред камерама док поручује да је Косово део Србије, али

5 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&offset=20

13

ништа мање ни присуство Микија Јевремовића за којег се веровало да је

нестао или умро након што је пре четрдесет година имао свој први и

попследњи хит „Пијем”; запрепашћење на ивици бола је појава гитаристе Yу-

групе Жике Јелића који је у седмој деценији живота дочекао свој први

политички ангажман, баш као и несрећна Слађана Милошевић којој је ово

ретка прилика да је се неко сети у њеним постменструалним пензионерским

данима.”6

Пукла Зоља Бећковић Петар Луковић

Теорија медијске ликвидације о жртви коју ударају у главу чим уђе у

студио, овде је дословно примењена због водитељице Данице која је звучала

као да је у крвождерној, апстиненционалној кризи, предаторски гладна

обрачуна; од оног часа кад је несрећни Јовановић сео у столицу, жена је

кренула да кидише зубима и мушком фризуром; без обзира на

феминистички хендикеп да личи на мушкобањасту Угрицу и да муца

још г-г-г-оре од Оље Бећковић, кренула је да гранатира Јовановића из

дугих микрофонских цеви: “Кад сте били с Легијом?”, “Да ли сте узели пет

милиона марака за отмицу Мишковића?”, “Да ли сте отели Мишковића?”,

“Одакле вам овако лепо одело?”, “Где примате плату?”, “Имам утисак да сте

неискрени”, само је фалила оптужба да Јовановић сурашује са Бин Ладеном и

да је он лично, срушио Куле Близнакиње, пре него што је снајперски

ликвидирао Ђинђића.

Слушали смо у неверици; телефони су брујали; пријатељица ми је

написала да “лечење нема алтернативу”; Оља Бећковић је у поређењу с овом

Лудачом изгледала као Анђео Толеранције, више, одједном, није било

питање волите ли Чеду или га мрзите, већ питање тко на Радију Б92 држи ове

Болеснике, јер кад чујеш особу која муца читав минут ј-ј-ј-ј-ј-ј-ј-ј-ј-есте ли в-

в-в-в-в-в отел-л-л-.л-л Миш-ш-ш-ш-ш-ковића а онда се минут претвори у

десет минута оргазмичке хистерије, као да жена пред свима нама

Свршава У Тортури, ваљда је то неки србоидни сексуални б92 синдром,

питајте Вученићку или Бећковићку, јавиће вам се само!

Порно Фор Косово! Ох, јеах!”7

„Не умем да објасним због чега тако реагујем на академика Косту

Чавошког. Било је жешћих фашиста од њега, чак и симпатичнијих нациста,

али његово округласто СС лице, које личи на недопечену пицу која

говори будалаштине, било је превише за моју неоткривену болест. Покушај

да се вербално обрачунам с академском будалом. у Негде сам видео

Чавошког у СС униформи која му је, онако пуначком, лепо стајала,

нарочито мртвачке главе које га чине поносним”.8

6 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&offset=5 7 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&offset=5 8 http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2006_mmv_govor_mrznje1.htm

14

„Срећа је да се Пахомију диже курац на млађахне православце.

Српска је нада да још није све изгубљено и да се ерективна ватра из Врања

може раширити до сваке употребљиве гениталије као патриотска петарда.

Транслатед он на хрватски: све док гузимо децу, за Србију има наде. Како

Цвијановићу, ДБ случају, објаснити да је његова сексуална жеља за

Биљаном Плавшић плод српске потребе да поштујемо европске стандарде

злочинце и гузимо женске старије од 90 година. Овако, негде између 9. и

12. места, понижено чекаш вајлд кард да нас, евентуално, позову на Светско

првенство идуће године у Јапану. Морали смо чак, што Српско Национално

Биће никад опростити неће, да се поносно нагузимо и чекамо да нас карају.

Што за српску еротску заблуду није лоше, нарочито кад се дупе разради и

почне да ужива. Јесте да Косово није Србија, али је зато слатко: само

гузи”.9

„Црква у Србији биће као бели медвед, заштићена од свега,

слободна да у свакој црквици рукоположи пахомијевски ДНК пенис, као

знак да ће нас све, колективно, гузити, као ону несрећну децу у Врању.”10

„Овај јебачки егзибиционизам („не објављујемо рат али показујемо

да нас има”) само је црквени фалисификат оне славне идеје Небојше ФМП

Човића од пре пола године: да се, кад осетимо да ће Албанци прогласити

незвисност, седам милиона Срба појави на „граници” са Косовом и тамо

остане таман онолико – ваљда певајући Цецине песме – док сваки Албанац не

поклекне у својој крхкој, тобожњој фолк независности на проверено чистој

српској земљи у чијој хемији, сем мошти Цара Лазара, налазимо и

залеђене сперматозоиде Слободана Милошевића, али и фотографију

Коштунице Воје с калашњиковим у руци, ваљда ће он први, разуме се,

следећи Артемијеву клетву, показати „да нас има“.“11

“Злосутни ефекат сунчаних пега на национално компактну мождану

масу, као што се види из горње изјаве, лепо се примио нa Војислава

Коштуницу: унезверено изгубљен, како и приличи болеснику који већ

месецима бунца о српском Косову и мајчици Русији…“12

„Жељко Цвијановић, главни уредник ДСС-забавника Стандард, био

је, као обично, задужен за теже физичке радове у којима су му помагали

партијски војници из говноида који се зову Курир, Пресс или Правда;

наравно, електронску подршку из аналне позадине пружали су РТС као

Јавна Кућа и фашистичко-гестаповски Радио Фокус, станица за коју би

др. Гебелс дупе дао, само да је тридесетих година био члан ДСС-а.“13

9 http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2006_mmv_govor_mrznje1.htm 10 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&ni=85&nd=1 11 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&ni=1138&nd=1 12 http://www.ldp-cacak.org.yu/pera-textovi.php?id=17 13 www.ldp-cacak.org.yu/pera-textovi.php?id=17

15

„Tаква парамилитарна група у којој је разроки Душан Рељић још

најжественији, с најбујнијим грудима, нема потребе да размишља већ да

извршава оно што јој је речено и сервирано.“14

„Појебао пуж Коштуницу. Коштуница оде у полицију да пријави

силовање.Полицајац: Како се то десило? Коштуница: Паааа, нееее знаааам,

све је било брррзо као муууња!“

(Филозофски прилог за биографију српског премијера)15

“Овај јебачки позив да се потуцамо у националне сврхе – не зато

што је факинг нешто лепо и згодно, већ зато што курац вадимо у име Србије

– елементарни је овдашњи политички став..”16

“Сетимо се Републике Српске Крајине – појеби нешто тунајт, да ми

«родиш бебца», који граматички изгледа као типични српски кретен...”17

“Од муцавог Вукадиновића – који, да лична драма буде збир ужаса,

не уме да изговори слово “ш” па еротско “шашољење” у његовој

варијанти звучи као анално “сасољење” – већ се годину и по дана не може

живети; шта год да отворите или укључите или одлепите или разбијете или

стргнете или исцепате или искењате – ето вам Ђорђа који ће вам све

објаснити…”18

“Штета што је Вукадиновић српско грло: таквог коња пожелела

би свака творница конзерви!”19

Кретен а не навијач Петар Луковић

“Необориви утисак тједна: слика дементних српских ногометних

навијача који су усред Хелсинкија, на тамошњем олимпијском стадиону, у

колективном шовинистичком трансу развили транспарент с именом Ратка

Младића, узгред подсетили Финце на ЕПП паролу “Косово је Србија” и

махањем унакажене ЕУ заставе пластично објаснили колико је поменутој

Србији стало до остатка континента – најпрецизнија је ментална дијагноза

оне врсти поремећене свести која тресе ову тзв. државу.

Ваљало је видети српске навијаче уочи утакмице Финска – Србија: са

развијеним црним четничким заставама и обавезним шајкачама с којих нас је

гледало љотићевско знамење, загрљени у ћириличном колу, испред стадиона

су отпевали “Од Тополе па до Равне Горе/ Све су страже ђенерала Драже” с

искреним убеђењем да је овај будући Еуросонг једини аутентични српски

бренд. Сасвим ненавикли да у Хелсинкију виде човеколике примате,

прљаве и безубе, који грленим гласом узвикују “Србија! Србија!” и

“Ратко! Младић!” гурајући три прста у камеру – ретки пролазници би на

14 http://www.ldp-cacak.org.yu/pera-textovi.php?id=17 15 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&ni=86&nd=1 16 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&ni=86&nd=1 17 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&ni=86&nd=1 18 http://www.ldp-cacak.org.yu/pera-textovi.php?id=17 19 www.pescanik.net/index.php?&p=385&ni=775&nd=1

16

тренутак застали и онда продужили, очигледно шокирани појавом

помахниталих хорди које су, ко зна како, стигле у Финску.

Ако су ови “навијачи” стигли из Србије или из Републике Шумске,

ко им је и зашто дао визу? Да ли је уопште могуће да овакви створови

добију могућност да загаде Хелсинки у који су, очигледно, понели све

фашистичке реквизите? Ако су, пак, ови “навијачи” гастарбајтери – тешко

оним послодавцима код којих раде. У обе варијанте, уплашени Финци нису

реаговали: уместо да некаква специјална полиција улети на стадион,

поломи и запали транспаренте и пребије стоку, одузме им пасоше и баци

их на робију – Финци су се правили блесави, тобож не знају ћирилицу те

нису разумели да се ради о Ратку Младићу!

002: Штета што су Финци испали пичке. Да су хтели, за прецизан

превод парола и параживотињских урлика могли су да питају Председника

Бориса Тадића који је утакмицу пратио из свечане ложе где је седео са

Олијем Реном, европским комесарем за некакве еуропске интеграције. С

блентаво-еуфоричним изразом типичног српског навијача, Тадић је активно

учествовао у српској борби за нова три бода, отпоздрављајући српском крду

које умало није кренуло у стампедо након победе од 2:0 над мученим

Финцима; сама чињеница да није поменуо ништа од онога што је цео свет

видео на стадиону – клицање Ратку Младићу, зајебавање Европске Уније,

веселе четнике или црне заставе с лобањом и костима, чини га саучесником

ове профашистичке представе традиционално карактеристичне за Србију.

Уместо да се саблазни, извини домаћинима, објасни да су у питању

кретени, а не навијачи – Борис Тадић је открио да је ово “велики успех

Србије”, не прецизирајући на шта мисли: на победу ногометаша или на

тријумф навијача који су представили Србију у правом светлу. Потом је

Тадић, као да је на месту ногометног селектора, нешто лупетао око “игре

кратких пасова” и “нашем типичном стилу”, не помињући блам у којем је сам

добровољно учествовао. Класични Тадић, наравно! Са оваквим навијачима и

оваквим Председником државе – да не помињем фашисту на месту

Председника Владе – све што нам се најгоре деси, сасвим смо заслужили!

003: Под насловом “Перверзњаци стопирани”, овдашњи православни

таблоиди с поносом су објавили вијест да је у београдском Студентском

граду прекинута пројекција филма “Слани кикирики” Томислава Готовца.

Ову часну акцију у обрани свеколиког Српства против хрватског аутора који

је – подразумева се – усташа, нарочито јер се зове Томислав Готовац,

организовала је надалеко чувена невладина организација “Образ” позната по

својим префињеним нацистичко-религиозним начелима. Извесни скот који

се представља “генералним секретаром” ове параСС групе, поводом

прекида филма изјавио је: “О тежини злодуховног лудила које обитава у

глави овог несрећника (Готовца), сведочи чињеница да се дотични није либио

да своје болесне маштарије износи пред публиком у којој је било чак и деце

предшколског узраста!”

17

Ово сензационално откриће: да авангардне филмске представе у

Студентском граду прате деца “предшколског узраста” која у тој доби већ

схватају невиђене размере светске завере против Срба – окончано је још

једном изјавом поменутог генсека: “... студенти су успели да прекину

приказивање филма и тако осветлају образ Београда.” Након Хелсинкија, још

једна победа у Студентском граду: игра кратких пасова, рекао би Тадић!

004: У ретким тренуцима одмора кад српски навијачи оштре ножеве

или пеглају заставу са именом Ратка Младића – лепо је чути неку

промишљену и космополитску изјаву. Рецимо, од Марије Шерифовић,

победнице Еуровизије, која је пост фестум, баш ових дана, ламентирала о

генетским карактеристикама нордијских народа. У расистичком нападу

искрености, Победница је изјавила да “презире Финце” јер су “жути и

провидни” и да се нада да више “неће морати да иде у ту земљу” која јој

је одвратна! Тек да подсетимо: та одвратна земља дала је Шерифовићки 12

поена, да не помињемо одвратни публицитет и још одвратнију медијску

пажњу која је указана Еуросонг-Ментолу.

Све би се још некако могло објаснити медицинском чињеницом да је

несрећница пре три недеље посетила Скупштину Србије и да се тамо,

вероватно, заразила србоидним вирусом, али је прави разлог Маријиног

лудила открио њен менаџер који је рекао: “Знам да није хтела да делује

расистички, али била је изазвана Ахтисаријем. Револтирана је што један

такав човек, који је иначе Финац, хоће да преотме Косово, срце њене земље.”

Косовка девојка а.к.а. Марија Шерифовић очигледно је много

болеснија него што се чинило: како ће се несрећница тек понашати кад

“срце њене земље” постане независно, остаје лака мистерија за Финце али не

и за лекаре који одавно знају да је србовање – неизлечиво! Ту ни “Молитва”

не помаже!”20

“Ако то неком хуманоиду досад није било јасно, од пре неколико

дана нема дилеме: Србију предводе председник Владе Војислав Коштуница,

који је ментални ретард, министар финансија Млађан Динкић – неопевани

лажов, и умоболни председник Скупштине Предраг Марковић.”21

“Што ће рећи да је Млађан Динкић српски Минхаузен, лажовчина

какву свет одавно није видео: једно мало политичко ђубре, које би анус

продало за лаганезе коштуњави лиз, баш као што је његов тешко оболели

сурадник, Предраг Марковић, лик виђен за хоспитализацију, дете-кретен с

брадом, да се не примети колико је човек болестан!”22

“За исправно ментално уверење како данашња Србија припада

најнижем реду организама у подврсти ретардираних циркуских

колективитета – било је сасвим довољно 96 сати колико је прошле недеље

трајала овдашња политичка шарада са колоритним елементима болесног

20 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&ni=744&nd=1 21 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&ni=127&nd=1 22 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&ni=127&nd=1

18

хоррора, поливања говнима, ударања главом о патриотска звона,

мафијашких превара и нагле промене полног партнера, све уз обавезни

хичкоковски обрт с неизбежним српским хепиендом!”23

ДРУГ МИРКО “Сви су владари из доба Немањића свети и фигурирају у иконостасу,

иако у њиховом животу - барем већине њих - ничег светог и узвишеног

нема.”24

“Канонизован је службено - чега до сада није било - епископ Николај

Велимировић који “не испуњава услове” ни на који начин. Наша му је Црква

“једнодушно једногласном саборском одлуком” доделила чак два заповедна

дана - толико нема ни свети Сава - и то 18. март када се упокојио 1956. и 13.

мај 1991. када су његове мошти пренете у земљу. Тада се у родном селу

Лелићу окупио био “цвет” српске интелигенције која је и тиме дала подршку

политици рата који се већ распламсавао. Чин је преношен преко националне

мреже телевизијских и радио-станица; пренос је деловао скандалозно и

неуобичајено за праксу православне цркве. Тиме је отворена страница

политичких канонизација, која - судећи по свему - неће скоро бити затворена.

Одлука овогодишњег мајског Сабора да групу свештеника милешевске

епархије прогласи за свеце “који су просијали на земљи српској” само је

долила уље на ватру и у јавности изазвала шок. Убрзо је постало јасно да су

неки од тих “светаца” - Слободан Шиљак и Милорад Вукојичић Маца - били

борци четничких одреда који су починили злочине. Питања која су се

отворила показала су да је овај непромишљени чин у функцији намиривања

политичких рачуна још из времена последњег светског рата. Неки у свему

виде намерно изазивање и лаичке и црквене јавности - огласио се рецимо

познати уметник М. Јанкетић - чију су мајку “свеци” заклали - и тај је чин

назвао “аморалним”. Они пак свештеници који су се својевремено били

сврстали уз НОП и страдали нису се нашли на списку Срба светитеља иако то

- многи међу њима - заслужују као истински “новомученици”. Објашњење

које је понуђено било је јасно - критеријум је био идеолошко-политички.

Тако је “црвено слово” у календару стављено очигледно на погрешно место.

Било како било, чин канонизације је заиста обесмишљен.

Канонизација ове врсте је не само намиривање политичких рачуна из

времена светског рата већ је и данас у функцији дневне политике. Дух освете

се поново оглашава и глас је његов све присутнији што неким политичарима

треба али што Цркви може много штете донети - но о томе за сада мало ко и

размишља.”25

23 www.ldp-cacak.org.yu/pera.php 24 http://www.pescanik.net/index.php?p=288&an=Mirko_Đorđević 25 http://www.pescanik.net/index.php?p=288&an=Mirko_Đorđević

19

Све онако ситно калуђерски Мирко Ђорђевић

“Београдски недељник Време - 15. 04. 2004. - посвећује пуне две

странице беседи српског калуђера Атанасија Јевтића - бившег владике

захумско-херцеговачког - која уистину распамећује човека који чита. Боже

једини, чега све ту нема. Под шатором слови калуђер о досовској власти која

је зло “где се шљам окупио”, помиње неке Соње и Наташе - без сарадника

Републике Мирка Ђорђевића није се могло - и друге људе који са својим

“настраностима” изазивају згражавање грађана јер су ваљда хомосексуалци

које треба и тући. Игра калуђер своју чудну политичку игру и тврди да је Р.

Караџић “чистих руку”, али све то нека му буде, као и оно његово

отписивање пуних двеста година српске културе од Доситеја до данас, и то

нека му буде, то је вероватно нека његова “наука”. Помиње овај чудни

калуђер и о. Јустина Поповића који је “фино мирисао”. Имао је, каже, “онај

фини зној” који се и данас осећа у ћелији. И то није чудно - сви који су

познавали о. Јустина сећају га се као веома уљудног човека и доброг

саговорника. Распаљен својом игром политичком, у стилу ситно калуђерски,

Атанасије говори о “еврослинавцима”, али ни то није много ново нити се на

то вреди освртати - овом калуђеру одавно нико ништа не може нити што сме

да му каже, он је човек који прави неке спискове народних непријатеља, а то

није згодно. Он мирно прича како муслимани смрде где седну - “Они смрде, а

не соба”.

Разиграо се калуђер и заборавио толико да је изнео неке нечувене

ствари које нико жив до сада казао није. Грми калуђер против Европе и каже

“враћамо улазницу за ту Европу како је говорио Достојевски”. У сабраним

делима Ф. М. Достојевског - у издању Руске академије наука 1979. - у пуних

тридесет томова, уз стотине страница научних коментара, ни речи нема о

нечем сличном - та “враћена улазница” коју помиње један јунак у роману

великог писца односи се на нешто друго. Ни алузије у њој нема о Европи и то

зна свако ко је прочитао нешто из дела славног писца. Калуђер то каже и ни

да трепне ни да поцрвени - њему се све може, он ће бити професор БУ и њега

слушају стотине младих људи. Он озбиљно мисли да су Срби стока једна и да

у Србији писменог човека нема, али ни ту се ништа не може јер сви ћуте као

преплашени и омађијани. Игра калуђер своју политичку игру све онако ситно

калуђерски, примитивно и острашћено, и не зна да се осврне у гневу. До те

мере не зна да оно што следи делује још фаталније и нико жив не зна да је

тога икада било у осмовековној историји наше Цркве а и да зна која му вајда

- овај калуђер је агресиван колико и чудан.

Тврдио је он да постоји светац св. Вид и ником ништа, све

енциклопедије православне мачку о реп, сву науку - он то јавно тврди и нико

му ништа не каже. “Ми имамо”, каже у Ваљеву овај калуђер, “пећину

апостола Павла и цркву из 280. године” и бољи смо од Европе која је

оличење зла свакојакога. Постоји најмање десетак светски познатих

монографија о св. апостолу Павлу, у којима је изучен сваки детаљ са пута

20

његовог, сва места куда је прошао носећи истину Христову народима и ни у

једној ни речи о томе да код нас постоји тако нешто. Пуних четрдесет година

је француски академик Alain Decaux радио своју монографију о апостолу

Павлу - Perrin-Descléе dе Brouvier Paris Paris 2003. - и своје је дело под

насловом Недоношче божје - тако је апостол себе називао - објавио недавно.

Да би све проверио прошао је стопама апостола Павла које пешице које

аутомобилом и проверио сва места где је велики апостол био и за која се

може чак претпоставити да је могао помислити да и њих посети и да тамо

утврди Цркву.

Ниједне речи нема у делу несрећног француског академика о томе да

је на територији наше земље било места које је апостол походио. Ником

ништа. Слуша младеж “србска” под шатором у Ваљеву и шта ће - ко сме да

шичи на свеца. Ако му неко најблаже приговори - следе псовке и

непристојности какве нису запамћене у нашој Цркви од када је међу нама

Србима има. Делује невероватно али тако је - дошла су нека чудна времена и

играју се чудне игре политичке ситно калуђерски. Но, без обзира на овог

неразумног човека, све то око наше Цркве у друштву треба и даље озбиљно

проучавати - и због Цркве и због друштва. Кажу да је на Косову просузила

икона, и колико год Црква била опрезна према сличним појавама, шта се све

чини - и какве све бесмислице калуђер износи - човек би се зачудио ако и

небеса над тим не заплачу. О темпора! О морес!26

“Госпођа министарка просвете у Влади Србије Љ. Чолић утиснула је

заиста снажан “лични печат” прогнавши Дарвинову теорију еволуције из

наставног плана. И поднела је оставку. Но, печат остаје као знак времена

вечног духа паланке који се опире разуму.”27

“Један професор Богословског факултета каже да одлуку министарке

Чолић ваља поздравити. Уосталом, ћутање СПЦ јемчи “свети” владика

Николај Велимировић који у предговору књизи др Р. Казимировића

Тајанствене појаве у нашем народу, познатијој као “креманско пророчанство”

- издање Књижарнице М. П. Миловановића, Београд 1940. - каже да се

“земља заиста не креће.”28

Другарица Биљана Ковачевић – Вучо “Била бих најсрећнија, признајем, кад би Срби стварно желели да

буду антифашисти, кад би искрено били на страни оних који су, рецимо,

победили у Другом светском рату...”29

“Чак није ни проблем кад ме оптужују да сам генералова кћер, већ у

чињеници да тврде да је мој отац био ратни злочинац који је у Хрватској

убијао Србе!!! Након тога овдашњи националисти постављају измишљену

26 http://www.pescanik.net/index.php?p=288&an=Mirko_Đorđević 27 http://www.pescanik.net/index.php?&p=288&an=Mirko_Đorđević&offset=10 28 http://www.pescanik.net/index.php?&p=288&an=Mirko_Đorđević&offset=10 29 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&ni=58&nd=1

21

дилему: да ли се људским правима могу бавити деца тобожњих ратних

злочинаца, то јест ја?”30

“Могу да кажем да између Коштунице и Николића нема никакве

разлике: то вам је као избор између недићеваца и љотићеваца!”31

“Нажалост, глупа политика Европске уније води рачуна о форми, не

о садржају: за њих је битно да Скупштина Србије донесе законе по ЕУ-

критеријумима, њих не интересује да ли се ти закони примењују.”32

Друг Чедомир Јовановић “Свештеници се у Србији обрачунавају са геј-заједницом или

сељанима који праве кобасицијаду, али се не осећају одговорним што су

благосиљали «шкорпионе» нити због тога што силују своје малолетне

ђаке...”33

“Зашто не поверовати да је могуће да ће се на Косову рађати

генерације Срба које ће Косово доживљавати као своју земљу, јер ће бити у

прилици да се животно афирмишу?”34

Друг Владимир Арсенијевић “Србија је данас тужна, заостала, десничарска, паланачка државица,

ксенофобична, неповерљива, дозлабога конзервативна, скучене, таблоидске

свести, дезоријентисана изнад свега – понекад се чини да из овог ковитлаца

заиста нема правог излаза.”35

“Преко тридесет посто српских средњошколаца, тако, прихвата

етнонационалистички став по коме се »с Албанцима не треба дружити нити

их посећивати”.

Половина младих не воли ијекавицу (тј. западну варијанту

некадашњег заједничког српскохрватског језика, којом се служе грађани

Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе) и није склоно равноправности

латиничног и ћирилићног писма.

Сваки пети средњошколац волео би да живи у етнички чистој

држави.

Готово трећина сматра да би Кинезима (јединој значајнијој страној

заједници у нашој земљи) требало отказати гостопримство чак и ако потпуно

поштују законе.

Скоро свака четврта млада особа не може да замисли себе у интимној

вези с неким друге националности.

30 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&ni=58&nd=1 31 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&ni=58&nd=1 32 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&ni=58&nd=1 33 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&ni=117&nd=1 34 http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&ni=117&nd=1 35 http://www.pescanik.net/index.php?p=288&an=Vladimir_Arsenijević

22

Однос према хомосексуалцима и особама зараженим ХИВ-вирусом

једнако је негативан – сваки други младић и свака трећа девојка показују

изразито одбојан став према њима”.36

Друг Никола Самарџић члан председништва ЛДПа “Срби су биолошки отпад који не треба примити у Европску Унију

да је не би загадили.”37

“Можда је једина грешка покојног Зорана Ђинђића то што петог

октобра увече није паковао Војислава Коштуницу у гепек, уместо што га је

послао на балкон скупштине”.38

“Независни” интелектуалац друг Александар

Бошковић “Пошто се ја бавим Балканом, онда је мени феноменално баш због те

дубоко уврежене ненормалности. То је некакво одсуство нормалности, које је

наравно присутно свуда. Међутим, овде је то подигнуто на ниво некаквог

националног карактера, ако хоћете и националне културе, тако да је овде

нормално бити - ненормалан. Слично томе, моја идеја је да са људима са ових

простора треба разговарати врло опрезно. Ви не можете некога ко долази из

Србије посматрати као нормалну и урачунљиву особу. Неке ствари се не

помињу. На пример, Косово се не помиње или се помиње врло опрезно. Овде

сви живе некако заробљени у прошлости”.39

Друг Марко Видојковић Светлана Лукић: Слушате писца Марка Видојковића.

Марко Видојковић: Имао сам у Аранђеловцу промоцију књиге и

долазим ја у Аранђеловац, кад тамо пандури. Што сад пандури због мене,

шта је било, па као, нека организација је била у фазону - не може Марко

Видојковић да прља Аранђеловац. При чему је у питању књижевно вече,

значи ја седим и читам одломке. Мермер и звуци, то је смотра културе, гост

књижевник Марко Видојковић и неке будале су то хтеле да спрече. Ништа се

није догодило и нису се појавили, све је прошло океј, али ми је то било

занимљиво јер се никада нигде тако нешто није десило, чак ни у време када

сам промовисао Канџе. Никада се није десило да је било каква група

покушавала да ми прекине промоцију. Они су толико поносни на свој јебени

Аранђеловац. Ја не бих био поносан на град у којем постоје ретарди који ће

да забрањују промоције књига.

Светлана Лукић: Јеси ли хтео да идеш са нама?

36 http://www.pescanik.net/index.php?p=288&an=Vladimir_Arsenijević 37 www.vidovdan.org/article852.html 38 http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2006_mmv_govor_mrznje1.htm 39 http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2006_mmv_govor_mrznje1.htm

23

Марко Видојковић: Наравно, имао сам идеју, повео бих још неког

са собом и не би се све тако мирно завршило. Супер је када је ту мурија,

мурија воли да раздваја и тек онда је туча слатка, али је боље што је овако

испало. Мислим да је ово апсолутни плус за Пешчаник, јер је опет показао да

је то Србија. То је Србија, оно тамо није Србија, оно тамо је отпад. Тај

отпад који иде около с Путиновим сликама, кокардама, брадуринама,

крстовима, то је пошаст која ће да доведе овај народ до истребљења.

Мене боли дупе, последње што гледам код човека је које је нације, али

мислим да постоји много људи који воле српски народ и воле Србију као

некакав метафизички појам. Е тим људима треба да дође из дупета у главу да

управо такве будале уништавају Србију. То је суицидално понашање. Ја сам

далеко од неког хришћанина и помисли да ту неког треба жалити или

схватити. Ја их и жалим и схватам, али мислим да се против тога треба

борити.

Видим да банке ничу на сваком ћошку, динар је врло стабилан,

приватизација се убрзано приводи крају, биће нових пасоша, бићемо и

кандидат за Европску унију за једно годину дана. Значи, све то тако иде

када гледаш приватно. Али када гледаш телевизију изгледа као да само што

нисмо бомбардовани. Појави се рошава, брадата будала и прича о неком

рату. Марш, бре, у пичку материну, о ком рату он може да прича? Једини

рат до кога овде може да дође је да људима допизди и да свако удари на

сваког ко му иде на нерве, што је на неком приватном нивоу већ и почело.

Нема ко ће више да ти иде на нерве од рођене жене или од рођеног мужа

или од рођеног детета и сад сви ти људи под том нервозом, убијени у појам,

почињу да убијају, да кољу једни друге по кућама. Тај тихи грађански рат је

већ почео. Не можеш ништа, можеш само да убијеш ближњег свог, а све то

је резултат маркетиншке кампање и стратегије ове владе која траје већ

годинама. Када се сетим Ђинђићеве владе, главна порука и све што је тај

несрећни човек као папагај понављао било је - радите, радите, радите на себи,

нико неће уместо вас да ради, неће преко ноћи да буде боље, то је мукотрпан,

дуг, тежак пут, мора да се шљака, мора да се ради и нико то неће уместо вас.

Ако радите на себи, тако ћете најбоље да помогнете и својој породици и

држави. То је човек причао, онда су га убили, е, онда је дошла нова влада која

само прича Црна Гора, Црна Гора, оде Црна Гора, Косово, Косово, Косово,

Косово... Значи, званични политички маркетинг је дошао на ниво

Милошевићевог из најгорих година, 1998, 1999, 2000.

Мени стиже плата сваког првог у месецу и та плата је супер и

знам гомилу људи који заврше факултет, запосле се, имају сасвим нормалне

плате, приватно воде нормалне животе. Јавно се диже нека невероватна

тензија, а не видим никакве санкције на помолу, не видим да нам било ко

прети са стране. Све претње и сва тензија су упућени из унутра. Једино што

могу да закључим је то да неко из чисто личних разлога диже тензију у

јавности да би се скретала пажња са онога што је заиста битно, а заиста битно

је то да је 2005. Коштуњави направио састанак између Милана Мишице Бека,

24

овог Мишка и Радуловића о диловању Ц Маркета и Делте. 2005, шта то беше

актуелно - Црна Гора. Поента је у томе да се и сада вероватно раде

разноразне такве муљавине и мутљавине и да они пуне џепове парама, а да

брадате, крезубе, луде будале мисле да ће коначно Путин да направи велику

Србију. И тако се ми бијемо и убијамо између себе и мрзимо једни друге, а

онај ко је све то смислио, велики брат, он нам и даље пушта приче о Косову.

И мислим да се на овој, под знацима навода, нашој страни константно прави

иста грешка, јер ми се као будале увек упецамо. Није то никаква

неонацистичка држава, то је 20 кратко ошишаних идиота и дегенерика који

су ту стављени да би се дигла прашина. Онда се наравно појаве неофашисти,

појави се Јочићева мурија, која је на крају испала највећи борац против

фашизма, јер су их у Новом Саду опеглали од батина и побацали у притвор.

На крају ће сви да добију 8 до 10 дана прекршајних казни и ником ништа.

Ратко Младић је једини услов - их, нешто не можемо да га нађемо,

али трудимо се страшно. Не зато што они воле Ратка Младића, и ту се опет

прави та замена теза, па се ми увек пецамо и причамо како је Коштуњави

заштитник ратних злочинаца. Очигледно да човек који је организовао

поклањање Ц Маркета Делти није заштитник ратних злочинаца него

криминалац, према томе, тај лик не штити Ратка Младића јер много воли

његова херојска дела, него му је супер да се с тим одуговлачи, јер кад је лов у

мутном и кад немаш никакву контролу са стране ти и даље можеш да радиш

шта хоћеш. У ове четири године од како је Ђинђић погинуо, једино што

видим да се променило је да је Делта од себе направио монополисту. И Делти

полако долази крај, јер као што су сјебали Карића за два дана тако ће да сјебу

и овога за три дана, али ми се увек упецамо, стварно смо звезде глупости.

Колико су ти са шајкачама, кокардама и Путиновим сликама ретардирани, е,

исто толико пута смо и ми испадали ретардирани.

Није прави проблем јебени Ратко Младић, јебеш ми матер,

полудео сам више од целе те приче. Замишљам их како се с неким на западу

тале за све те паре које се овде отимају док ми чекамо Годоа, јеботе, да се

појави више у јебеном Хагу. Ко зна где је и ко зна да ли је жив, у крајњој

линији, толико је злоупотребљаван са свих страна да то није нормално.

Косово је таква превара - Косово Србија, Косово у центру моје душе, марш

бре у пичку материну. Размисли само мало сопственом главом, врати се ако

је икако могуће јебених осам година уназад и сети се шта се дешавало око тог

Косова. Сети се како смо избачени са Косова и онда размисли мало шта с тим

Косовом може да се уради. И нико те не удара по ушима и глави да причаш

да Косово није твоје, нико. Никада нисам никога чуо да Косово помиње као

услов за улазак Србије у Европску унију, никад. Та прича се убацује само да

би ови ретардирани идиоти, који сада мисле како сам ја издајник, триповали

како је Косово центар наше душе. Мени је то јасно, ја само пиздим што

другима није јасно. Они ће да прогласе једнострано независност, ми ћемо да

кажемо - ми то не признајемо, на западу ће неко да призна, неко неће да

призна и онда ће ту да се диже тензија. Њима на Косову ће бити одвратно,

25

свима одреда, а нама осталима, ако будемо кренули ка Европској унији, и

неће бити тако лоше. Е, мени је жао онда тих људи на Косову, што их се нико

није сетио.

Ако ти је већ толико Косово у души и као свих два милиона

Албанаца капираш као своје грађане, а који иначе, бај д' веј, тамо гладују,

немају струје, немају воде, у распаду су система - иди питај неког на Косову

како живи, био Србин, био Албанац, да ли му је лепо, да ли му је страва,

цвета ли посао. Једино што цвета је оно што је цветало све време, хероин је

ту кључна ствар. Што нико никад није причао о хероину, чији су хероин

ваљали Шиптар и Кум, некажњено, за државу, ко им је био дистрибутер? Они

су се сви пајтови између себе, ти драг-лордови, а овде се деца трују и умиру.

Милошевић мажњава паре, јебига, од Шиптара и од Кума, ови доле,

Харадинај, мажњавају паре, јебига, и сад су они сви као у добром послу, а

остали цркавају. Зашто се јебена Делта није сетила да каже - еј, људи, пошто

смо ми велики цареви, океј, можда смо мало монополисти, али као што

отварамо хипермаркете у Бугарској зашто не би отворили ланац од сто

хипермаркета на Косову. Отварамо радна места за наше грађане Албанце.

Сад је прекасно, сад нико на то не би пристао, али макар да је неко то рекао,

то би био много бољи тактички потез него да помињеш Оландска острва,

Тајван, Хонг Конг и не знам ни ја шта. То данас влада светом, онај ко ти даје

посао и плату влада твојом земљом. Па нека људи размисле ко влада овом

земљом.

Наравно да нико није луд да прави рат на Косову, једини рат који ће

да се прави је онај о којем сам малопре причао, тихи рат, јер неко коме је

Косово у души, јер му је то Коштуњави утувљивао, испирао му мозак,

разумеш, преко екрана оволике године, тај ће да нападне некога за кога

мисли да је издајник. Ето, то је тај рат за јебено Косово. Зашто не ратујеш за

Косово онако како се то ради у свету, зашто не уложиш паре у то Косово? Па

нећу ја као Шиптарима да дајем плате, знаш, то су као Шиптари. Па јебем ти

ја матер, то су грађани наше земље. Кад се сетим оног јебеног устава и свих

тих сличних срања где ти је Шиптар оно супер кад причаш да је грађанин

твоје земље, а није баш толико супер кад треба да гласа и кад треба да му даш

неку плату. Ја не видим могућност за неку тензију драматичних размера. Ово

је тензија драматичних размера зато што људима није добро, појединцима

није добро.

Приметио сам летос и од неколико људи сам чуо - је л' ти

проваљујеш како је одједном нешто лепо, неки је леп вајб напољу, те свирају

Пеперси, те свирају Стоунси, те сија сунце, те некако мирно, фино, људи

насмејани, нешто се променило, да ли је могуће да нешто иде на боље. Ја сам

им рекао - то је само зато што је ова банда отишла на одмор и онда нема

дизања тензије преко медија; видећете кад вам се врати то срање, биће вам

горе него икад. И ево, вратило се и горе нам је него икад. Појавили су се

крезуби лудаци који забрањују Пешчаник, тога није било. То је рат ниског

интензитета који највише одговара онима који краду и нас, а богами и те с

26

Путиновим сликама, њих можда и највише. Нервира ме што се налазим у

апсурдној ситуацији да ја у Пешчанику цртам онима који би ме палили на

ломачи шта им се дешава. Неки људи мрзе друге људе зато што им говоре

истину, то није нормално. То је зато што појединац говори истину, а не

говори ти је држава. Држава прави билборде са глумцима и осталима, а данас

сам видео и Абрахама Линколна. Мајке ми, има билборд кад се иде ка

панчевачком мосту, веровали или не, тамо где оне камиончине скрећу на ону

обилазницу - тамо имате билборд са Абрахамом Линколном, неки његов

цитат и доле наравно - Косово је Србија...

Срећан крај не постоји у смислу неког ентитета, срећан крај постоји

само у смислу личног живота. Просто, неко има срећан или несрећан живот.

Ја сам у несрећној земљи успео себи да направим срећан живот. Био сам у

Данској када ми је први пут пало на памет - јеботе, како када се бирао наш

фантастични устав никоме није пало на памет да пита да ли је неко случајно

за неку врсту парламентарне монархије данског типа. Таква монархија у

Србији није могућа, јер овај народ није такав. Тамо имаш краља који је лутка

и тамо имаш политичаре који раде за плату и сви заједно раде за своју лепу

малу краљевину, комунистичку малтене краљевину, у којој ако ти није лепо

на послу ти добијеш отказ, али онда добијеш социјалну помоћ од 1.700 евра.

Ја не знам, овој земљи ужасно фали идентитет. Да је овако крња, одвратна

земља нека краљевиница, можда би фудбалери боље играли. Кад смо већ

натркечили јебену круну на грб и кад већ кукамо богу у химни, хајде да

будемо краљевиница. Почињу да ти се рађају такве идеје у глави. Шта би

било када Коштуница не би могао себе да доживљава као мини краља. Имамо

Мишковића који је такође краљ, па онда имамо вође странака који су

краљеви у својим странкама. Само зато што ова земља апсолутно није

дефинисана, дошли смо до момента да Видојковић прича о томе како можда

социјалдемократска монархија и није тако лоше решење. Ми сад морамо да

носимо Путинове слике, јер немамо идентитет као земља. Молим вас, јебем

му матер, размислимо, можда ипак Александар јебени факинг

Карађорђевић и није толико трагично решење кад се упореди са Путином.

Еј, сад ћеш да продаш овоме Ц Маркет, а овоме ћеш да продаш НИС. Не

треба ми такав краљ, не треба ми такав човек на власти. Путинове слике на

промоцији Пешчаника у Аранђеловцу су стварно фантастична слика тренутка

у којем се налази Србија.

Ево, данас сам читао како ће Б92 да заврши као ТВ Бастиља, као већ

смо палили телевизију. Па немој да одем да ти запалим кућу, пичка ти

материна, бре, па шта они мисле. Ја ћу на сваку агресивност према себи

да одговорим агресивно, ја нисам гандиста. Никад никога нисам напао први,

нити ћу, али једини лек је физичка одбрана, то је једини лек против

неонациста, то је једини лек против свих облика фашизма, јер фашисти и

нацисти су ти који нападају, па тако и ти са шајкачама, кокардама и

Путиновим сликама. А ти се налазиш, хтео не хтео, у ситуацији да будеш

антифашиста. Знамо како су фашисти побеђени - тешким батинама. Сад

27

пишем о томе како они не воле Србију, пишем за Политику, хвала Љиљи

Смајловић - овом приликом бих јој се баш захвалио што сам добио прилику

да пишем за најстарији дневни лист на Балкану. Пишем у тим новинама како

су управо ти људи они који не воле ову земљу, они који су замислили да је

Србија на западу до Карлобага, а на истоку до Токија. Они то воле, не свиђа

им се овако мала Србија, али не свиђа им се што Србија има Војводину, не

свиђа им се што има Санџак са тамо некаквим муслиманима, не свиђа им се

што има то Косово с гомилом Шиптара. Јеее, кад би била нека велика лепа

Србија само са Србима. А Срба сваке године по 40.000 мање. И онда они

мени причају - еј, ако ти се не свиђа Србија иди негде. Па, пуши бре курац,

ко ће мене да тера из ове земље, марш ти у пичку материну, бре, ко ће мене

да тера из ове земље, ово је моја земља, ја волим Србију више од свих тих

заједно, да се носе у пичку материну. Нека иду у Русију код Путина,

набијем га на курац. Ја сам тај који воли Србију, он мрзи Србију кад носи

Путинове слике, он мрзи Србију кад се ложи на Ратка Младића који убија

децу и жене, јеботе, он мрзи Србију, јер та Србија је овако сјебана због

таквих који само воле паре. А тај смрад крезуби, безпари, без посла, без

ичега, он не воли ни паре, јер зна да их нема, а не воли ни Србију, јер ни ње

нема, те велике Србије, он воли само свог Путина. Марш бре у пичку

материну.40

Друг Ласло Вегел “НАТО напади су били део постмодерног компјутерског рата у

једном предмодерном етничком сукобу. То је био рат без лешева.”41

Друг Велимир Ћургус - О гмизавом антиевропејству Велимир Ћургус Казимир

“Антиевропство свакако није нова појава у српској политици и

култури. Било је у ближој и даљој прошлости различитих повода и

различитих манифестација сумње и отпора према свему што долази из

Европе, од народњачког конзерватизма до социјалистичког популизма.

Данас се Европом првенствено баве тзв. озбиљне новине –

“Политика”, “Вечерње новости”, “Данас”, “НИН”, “Време”, “Економист”.

Таблоиде феномен Европе и интеграције у Европу уопште не занимају.

Уместо феноменом они се баве детаљима. На пример: колико је у Европи

развијена хомосексуалност, лезбејство и педофилија, колико је Европа

загађена и отрована, колико је груба и неправедна, како је у Европи једино

важан новац и како ништа друго осим новца не постоји, како је Европа у

власти секти, како муслимани и црници преплављују Европу, како се

родитељима отимају деца, како су мушкарци обесправљени, како се

прогањају наши људи...

40 314. емисија Пешчаника, http://pescanik.net/index.php?&p=240&ni=1164&nd=1 41 http://www.pescanik.net/index.php?&p=288&an=Laslo_Vegel&ni=1094&nd=1

28

Озбиљне новине такође имају обичај да помињу Европу по злу оног

часа када се отвори јадиковка о домаћим проблемима. Тада Европа и

европске вредности, на неки начин, постају озбиљна претња опстанку

ћирилице, али и биолошком опстанку српског народа. Таква повезивања иду

некако сама од себе. Европу и однос према њој у медијима увек прати Хашки

суд. У јулу је тако објављено 629 текстова о Хагу, 224 о Европској унији и

204 текста на тему “Ми о другима”. Месец дана пре тога овај однос је

изгледао овако: Хаг – 391, ЕУ – 170 и “Ми о другима” – 135.

Медији ову тему користе као изворно средство подизања националне

и политичке температуре. Томе служе контакт емисије и “отворени студији”,

гости који као из пушке лају против издаје и плаћеника, откривају тајне

документа о завери против Срба... Угроженост Срба је свеопшта. Она се

доказује у економији: ширењем страха и неповерења према страним

инвеститорима, у култури: доказивањем о потискивању ћирилице и кварењу

српског језика, у демографији – гашењем српства...”42

Друг Војин Димитријевић “Поред нејаких војних, треба сада у потпуности испробати више

силе, оне на које се атеиста Милошевић некако неискрено и неубедљиво

ослањао.

У Хиландару коначи делегација у којој су председник српске владе,

два министра (од којих један има врло поган и нехришћански језик), један од

најжешћих владика и један велики песник. Премијер и на Светој Гори говори

о Косову, заправо зато је тамо:

„Данас је права прилика да још једном осетимо истину да је Косово

срце Србије и душа нашег народа. Хиландар је најприродније место да

поновимо и потврдимо да нешто што је наше не може бити туђе и да ће,

засновано на праву и на законима, и људским и божјим, Косово остати део

Србије. “.

Опис починка делегације у манастиру у Политици надмаша све зле

слутње модерног човека:

„Ноћ у таквом острву духовности, у једној од келија, провешће

премијер Коштуница. Уз тихо појање и молитве монаха, плам воштаних

свећа и тамјан посебног хиландарског мириса, у литургији, у посебном

монашком клањању, пролази време које као да није овоземаљско.”

Људи, ово је број озбиљног велеградског дневног листа, изашао

позног лета 2006!”43

Друг зилот - Павле Рак “Зилоти сматрају да су, сем њих, сви остали “такозвани хришћани” -

уствари јеретици. Па онда у свом литургијском и молитвеном животу

примењују древне, и неке анатеме скоријег датума, засноване на

42 http://www.pescanik.net/index.php?&p=288&an=Velimir_Ćurgus_Kazimir&ni=443&nd=1 43 http://www.pescanik.net/index.php?&p=288&an=Vojin_Dimitrijević&ni=822&nd=1

29

светоотачким правилима и канонима. И покушавају да у томе буду доследни.

А међу тим канонима и прописима има и таквих, који верницима забрањују

не само свако литургијско и молитвено општење са јеретицима, него прете

казнама и за пуко учествовање у јеретичким празницима, седење за

заједничком трпезом, разговоре са неправославнима. Наравно, чак ни свети

оци нису буквално примењивали све те прописе, што писац доста опширно

наводи. Али, прописи су ту зато да би се примењивали, а крше се изузетно;

па зар се може осудити неко ко покушава да их примени? Према аутору (друг

Павле говори о књизи Владике Атанасија Јевтића, Заблуде

Старокалендараца), очигледно, може. И то без милости и најмањег

разумевања.”44

“Јесу ли криви зилоти, који се у галиматијасу сналазе примењујући

какву-такву логику (“умировљени владика” грми: круту, латинску - па дакле

католичко-јеретичку - безљубавну логику, несклону да људима прашта

њихова врлудања) или они који су галиматијас посејали? Аутор књиге “о

заблудама расколника” је пронашао једноставно решење, познато из арсенала

тоталитарне пропаганде: зилоте је прогласио умоболницима. И, пишући о

појединим српским зилотима, читаоцима сервирао нерелевантне, а у неким

случајевима и неистините детаље из њиховог личног живота, који би, ваљда

он тако сматра, требало да их дезавуишу као људе, као вернике, па чак и “као

Србе”.

Наравно, са таквима онда нема дискусије, а нема ни потребе да се

разумеју њихове ‘заблуде’.”45

“Међутим, из вести би се пре дало наслутити да би политички и

војни извршиоци злочиначке политике у Босни и Херцеговини на Светој гори

били не скрушени искушеници, него почасни гости пред чијим се ликом и

делом српска православна Црква клања, а све грехе им великодушно

опрашта, без икаквог покајања.”46

“Православна геополитика је дуго и на неухватљив начин клизила

(или поскакивала) између земље и неба, да би (ваљда не дефинитивно?)

потонула у живо блато. Да, чак и митрополит Јован понекад симулира да се

покушао копрцнути из загрљаја приземног национализма, али се ови

покушаји брзо забораве. Или се тешко могу схватити озбиљно, пред навалом

конкретних детаља који говоре супротно и који свог аутора, полазећи од (за

руску средину доста традиционалног) антисемитизма, доводе у врућу

близину фашизма, националсоцијализма и стаљинског националкомунизма

из периода Другог светског рата и непосредно после њега.”47

44 http://www.pescanik.net/index.php?&p=288&an=Pavle_Rak&ni=376&nd=1 45 http://www.pescanik.net/index.php?&p=288&an=Pavle_Rak&ni=376&nd=1 46 http://www.pescanik.net/index.php?&p=288&an=Pavle_Rak&ni=373&nd=1 47 http://www.pescanik.net/index.php?&p=288&an=Pavle_Rak&ni=378&nd=1

30

Друг Јован Бајфорд: Канонизација “пророка”

антисемитизма Јован Бајфорд

“Када је пророковао - Николај је грмео, када се молио –

Николај је лечио, када је писао - Николај је пророковао.”

(Предраг Драгић-Кијук, уредник књижевних новина)

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве саопштио је 19.

маја 2003. да је својом “једнодушно једногласном саборском одлуком унео

владику охридског и жичког Николаја (Велимировића) у календар Светих

наше Православне цркве”. У саопштењу се каже да канонизацијом епископа

Велимировића Савет “свечано потврђује општу саборну свест о његовој

светости код народа Божјег не само у нашој помесној Цркви него и у свим

другим помесним црквама”. Величина значаја приписана новом светитељу

одражава се у одлуци да се његовом поштовању доделе два дана у црквеном

календару: 18. март, дан његове смрти у избеглиштву у Сједињеним

Државама 1956. и 3. мај, дан кад су 1991. његове мошти пренете назад у

Србију и положене да почивају у његовом родном селу Лелићи.

Церемонија формалне канонизације одржана је у храму Светог Саве

у центру Београда само пет дана након првог саопштења. Специјалну

литургију служио је патријарх Српске православне цркве Павле у присуству

свих 28 српских епископа и неколико хиљада верника. Мошти новог

светитеља пребачене су у Београд специјално за ову прилику и биле

изложене у отвореном ковчегу да би посетиоци могли да им се поклоне и

целивају их.

Укључивање имена Николаја Велимировића (1881-1956) у диптих

српских светитеља оживело је дуготрајну јавну расправу доприносу владике

православном хришћанству и српској култури у целини. Расправу подстиче

чињеница да је нови српски национални светитељ контроверзна историјска

личност. Као што често указују критичари с либералне левице, Велимировић

је био један од главних идеолога српског фашизма 1930-тих година, чији

клерикално-националистички, антимодернистички и антисемитски

религиозни списи и даље инспиришу снаге хришћанске деснице у данашњем

српском друштву. Упркос контроверзи које окружују његов живот и дело,

значајан део православних Срба Велимировића сматра једном од најважнијих

националних верских личности још од времена средњег века.

Велимировићеве књиге могу се купити у свим српским књижарама и тврди се

да су током протеклих десет година продате у више од милион примерака.

Такође, део представника мејнстрима српског политичког естаблишмента,

укључујући бившег председника Југославије Војислава Коштуницу и

садашњег српског министра правде Владана Батића, јавно је изразио

позитивно мишљење о Велимировићевој религиозној филозофији.

Недавна студија о представљању владике Николаја у савременој

српској култури показала је да раширена апотеоза Николаја Велимировића -

31

и поред постојећих контроверзи - захтева значајну количину друштвеног

заборава. У популарном представљању Велимировићевог живота и дела

спорни елементи његове биографије потиснути су и рутински замењени

прихватљивијим и селективним интерпретацијама које прикривају

епископову склоност антисемитизму. У том смислу и даље су присутне

опште похвале владике Николаја, пре би се рекло упркос него због његових

спорних погледа.

Динамика потискивања у јавном сећању не постоји у десничарској

екстремној и антисемитској литератури, где се контраверзни списи владике

Николаја експлицитно користе за подршку клерикално-националистичким,

неофашистичким и антисемитским идеолошким тврдњама. То је разлог да

ауторитет Николаја Велимировића у савременој Србији представља, може се

рећи, тачку у којој се срећу мејнстрим православне културе, који потискује и

настоји да смањи важност његове контроверзне политичке оријентације, и

експонената хришћанске деснице чије се претензије на легитимитет заснивају

управо на “заборављеним” аспектима епископовог литерарног учинка.

Важно је, међутим, да популарност Николаја Велимировића, која

обухвата широки политички спектар, замагљује границе између мејнстрима и

екстремизма у српском религиозном дискурсу. Продужено поштовање

Николаја Велимировића и неспремност црквених власти да се позабаве

контроверзама које окружују његово књижевно дело имплицитно - и

највећим делом ненамерно - дају легитимитет политичком екстремизму и

олакшавају ширење антијеврејских предрасуда у савременој Србији.

Главни глас хришћанског национализма у Србији Овај текст предлаже да се додатно испита та динамика, користећи

као пример кампању за канонизацију Велимировића. Детаљеније разматрање

грађења светости владике током протеклих петнаестак година сугерисаће да

је кампања канонизације стално превиђала Велимировићев антисемитизам,

али да су извесне конструкције те светости новог светитеља саме по себи

везане за контроверзе што окружују његов земаљски живот. То се односи на

тврдње да је Велимировић био обдарен специјалним мистичним моћима -

попут епифаније, пророчанства и исцељитељства - које се у хришћанској

традицији сматрају важним особинама светитеља.

У овом се чланку испитују начини на који тврдње о “мистичним”

димензијама Велимировићеве личне историје дају превелики значај

антисемитском аспекту његове идеологије и помажу да се антијеврејска

реторика одржи на видљивим маргинама савременог српског религиозног

дискурса.

У првој половини 20. века Николај Велимировић, епископ Охрида и

Жиче, био је један од најпоштованијих српских свештеника, једнако познат

по националистичкој ватрености колико и по харизми, говорничкој вештини

и учености. Током 1930-тих, на врхунцу своје свештеничке, теолошке и

евангелистичке каријере, Велимировић се појавио као главни глас

хришћанског национализма у Србији. Залагао за успостављање друштва

32

заснованог на православним хришћанским традицијама и јединствено

српском облику религиозног национализма и монархизма. Велимировић је,

такође, пропагирао одбацивање “свих страних обичаја и површних западних

традиција”, укључујући индивидуализам, једнакост, религиозну толеранцију,

демократију и друге вредности модернизма и просвећености.

Очигледно антизападњаштво и антимодернизам у Велимировићевим

списима били су помешани с јаким антисемитским осећањима што су

прожимала његове религиозне ставове од средине 1920-тих. Антијеврејске и

антијудаистичке примедбе састојале су се од мешавине религиозног

анитисемитизма, који је имао дугу историју у (православном) хришћанству, и

антисемитске завереничке традиције из 19. века, чија је популарност

кулминирала широм Европе у деценијама које су претходиле Другом

светском рату. У Велимировићевим списима Јевреји се редовно приказују као

Христове убице и проклет народ који је издао Бога, али и као моћна сатанска

снага која кује заверу против хришћанске Европе.

Велимировићева идеологија дала је током 1930-тих важан извор

инспирације снагама српског фашизма, оваплоћеним у злогласном покрету

Збор који је 1934. основао пронацистички политичар Димитрије Љотић. Збор

је био најодлучнија и најактивнија колаборационистичка организација у

Србији током година нацистичке окупације (1941-1945). У једном од својих

последњих интервјуа, објављеном у Сједињеним Државама 1950-тих,

Велимировић је инсистирао да је био духовни вођа и сива еминенција

српског популизма, што га је оличавао Љотићев Збор. Велимировић је

алудирао да је Љотић био његов “ученик и верни следебеник у Христу” који

је, у општем пројекту хришћанског национализма, само “носио кадионицу”.

Упркос потврђеним идеолошким везама са Збором и његовим вођом

у предратним годинама, Велимировић је, супротно Љотићу, одбио да

сарађује са нацистима током окупације. Има назнака да су немачке власти

пре рата сматрале да би владика - заклети националиста и антикомуниста -

могао бити потенцијални кандидат за колаборацију. Ипак, Велимировић је

одбио да подржи окупационе снаге. У јулу 1941. ухапшен је под сумњом да је

повезан с четничким побуњеницима и задржан је у кућном притвору у

српском манастиру, прво у Љубостињи, а онда у Војловици.

У септембру 1944, пошто су немачке трупе почеле да губе предност у

сукобу с партизанима, Велимировић је заједно са српским патријархом

Гаврилом Дожићем (који је такође био у немачком заточеништву од почетка

рата) пребачен у иностранство, прво у Аустрију а онда у Немачку. На крају

су двојица високих српских свештеника премештени у злогласни

концентрациони логор Дахау, где су били држани као “затвореници са

специјалним статусом” (Ehrenhafling) током нешто мање од три месеца.

Велимировићево и Дожићево ослобођење у децембру 1944. било је изгледа

део политичког договора склопљеног између председника српске

колаборационистичке владе Милана Недића и немачког изасланика за Балкан

Хермана Нојбахера.

33

Велимировићеве присталице су током последних деценија користиле

кратку интернацију у Дахауу 1944. да конструишу слику свог хероја као

мученика и жртве бруталног нацистичког прогона. То се радило и поред

чињенице да, као “затвореници специјалног статуса”, Велимировић и Дожић

никад нису били изложени “огромној патњи и тортури”, како се тврди у

савременим биографским описима.

Мучеништво у Дахауу као “замењени мит” Упорно наглашавање епископових патњи у Дахауу послужило је, као

што се показало, важној функцији у популаризацији Велимировићевог дела.

Универзална прича о мучеништву делује као “замењени мит”, који одвраћа

пажњу од важних контроверзи што окружују тај период епископовог живота.

Тиме се потискује чињеница да је у Дахауу, из разлога који пркосе

рационалном објашњењу, Велимировић написао неке од својих

најантисемитскијих текстова.

Велимировићеве белешке из Дахауа, за које се каже да су писане

тајно на комадима (тоалет) папира, сакупио је и уредио тек 1980-тих његов

рођак, бивши епископ шабачки и ваљевски Јован Велимировић. Дело је први

пут 1985. у Немачкој објавио тадашњи епископ Западне Европе Лаврентије

Трифуновић, под насловом “Реч српском народу кроз тамнички прозор”.

Главна порука књиге јесте да је Други светски рат био неизбежна последица

секуларизације “безбожничке Европе”. Велимировић је, такође, трагичну

судбину Срба током рата приписао издаји Бога и хришћанских традиција

зарад врло злоћудне европске културе.

Иза секуларних, дехристијанизованих европских вредности

анатемисаних у књизи, стоји јеврејски утицај - наводи Велимировић. “Сва

модерна гесла европска саставили су Жиди који су Христа распели: и

демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и верску толеранцију, и

пацифизам, и свеопшту револуцију, и капитализам, и комунизам. Све су то

изуми Жидова, односно оца њиховог, ђавола”. Још је контроверзније

Велимировићево виђење судбине Јевреја у Другом светском рату. Он у књизи

тумачи њихове патње као божју одмазду за убиство Христа:

“Они су се показали гори противници Божји неголи незнабожац

Пилат, јер су у јарости злобе своје изрекли ону страшну реч: Крв Његова на

нас и нашу децу! Тако је невина крв постала бич који их гони као стоку кроз

векове из земље у земљу, и као огањ који сагорева сва њихова слагалишта

сплетки против Христа. Јер тако их учи ђаво, отац њихов.”

Због изјава попут ове, “Реч српском народу” добила је специјалан

статус у критичкој литератури о Велимировићу, и третира се као оваплоћење

предрасуде и мржње епископа Николаја према Јеврејима и јудаизму.

Супротно томе, у религиозним публикацијама и црквеном јавном

говору статус књиге је сложенији. У оценама Велимировићевог живота

креативни напори у логору згодно су затамњени широм темом патње која

доминира у биографским приповестима. У другим контекстима, међутим,

делу “Реч српском народу” приписује се велика важност, чак се сматра да

34

заузима привилеговану позицију у Велимировићевом опусу. Као што ће

постати очигледно, разлози за то су тесно повезани с Велимировићевим

претпостављеним статусом као “Божјег човека” и Светитеља.

Након Другог светског рата Велимировић је емигрирао у Сједињене

Државе где је умро 1956. У његовој отаџбини комунистичке власти су га

одбациле као “клерикалног националисту” и “издајника”. Одузето му је

држављанство, а његово име стављено на незваничну листу аутора чија се

дела нису смела отворено објављивати у земљи. Такође, све до касних 1980-

их, Велимировић је био редовно нападан у националној штампи, где је

приказиван као “фашиста”, најмрачнија личност у историји српског народа”,

па чак и “ратни злочинац”.

Овакво стање потрајало је до успона српског национализма у другој

половини 1980-тих, кад се мала група Велимировићевих симпатизера у

оквиру Српске православне цркве, предвођена тројицом амбициозних

националистичких теолога, Амфилохијем Радовићем, Артемијем

Радосављевићем и Атанасијем Јефтићем, појавила као истакнута снага у

црквеном естаблишменту. Заједно с другим националистичким

институцијама као што су Српска академија наука и уметности и Удружење

књижевника Србије, десничарско свештенство - следбеници Николаја

Велимировића - постали су главни глас српског етничког национализма.

Радовић, Јефтић и Радосављевић су 1991. били рукоположени за епископе и

одтад имали значајан утицај у Српској православној цркви.

Новостечени статус Велимировићевих присталица у оквиру Цркве

омогућио им је да покрену интезивну јавну кампању усмерену на

рехабилитацију њиховог хероја. Кампања се састојала од мера које су имале

за циљ да наметну позитивне интерпретације Николајевог живота у јавном

сећању. Епископ шабачки и ваљевски Јован покренуо је 1985. религиозни

часопис Глас Цркве, који је био посвећен популаризацији Велимировићевог

књижевног дела. Атанасије Јевтић је 1986. приватно објавио књигу “Нови

Златоусти”, коју је написао Артемије Радосављевић, што је била прва

афирмативна Велимировићева биографија написана након Другог светског

рата. Крајем 1980-их, Глас Цркве је постао прва издавачка кућа у

посткомунистичкој Србији која је штампала Велимировићеве књиге.

Симболичан акт повратка у духовни живот Осим разноликих издавачких активности, Шабачка и ваљевска

епархија редовно је организовала комеморативне церемоније посвећене

Велимировићу, укључујући и пренос његових остатака из САД у Србији

1991. Све ове догађаје подржали су, присуствовали им и дали им публицитет

људи попут Јефтића, Радовића и Радосављевећа, као и српска

националистичка политичка и културна елита.

Напори усмерени на поновно успостављање Велимировићеве

репутације ишли су руку под руку с кампањом за његову канонизацију. У

ствари, већина Велимировићевих присталица и у цркви и ван ње гледала је на

канонизацију као крајњи циљ својих напора, као симболичан акт који ће

35

неопозиво потврдити епископов повратак у духовни живот српске нације и

означити крај 40 година клеветања.

У православној цркви, супротно римокатоличкој традицији, нема

формалних процедура повезаних с канонизацијом. Проглашавању светитеља

не претходи формално епархијско истраживање, нема заседања Конгрегације

за питања канонизације, или прецизно дефинисаних акција у погледу

верификације чуда. Такође, нема разлике измађу “беатификације” и

“канонизације”. Православне цркве верују да следе традицију раног

хришћанства, кад су канонизације биле средство којим су црквене власти

једноставно формализовале поштовање мученика или исповедника, које је

шира заједница верника већ поштовала као такве. Слободан Милеуснић,

кустос Музеја Српске православне цркве и један од водећих стручњака за

српске светитеље, сугерише, на пример, да “за разлику од (католичке)

Западне цркве која свеце практично развија и најављује административним

путем, СПЦ заправо само аминује култ који већ постоји”.

Мање строга правила канонизације у православном свету многи

српски свештеници виде као једину аутентичну и одговарајућу праксу

проглашавања светитеља. Године 1987. архимандрит Антанасије Јефтић

одбацио је формалне процедуре којих се придржава Ватикан као “папске

новотарије” и “неозбиљност пред Богом”.

Због продуженог и раширеног веровања да канонизација представља

мало више од црквене формалности којом црква ратификује постојећи култ, у

раним фазама друштвене конструкције Велимировићеве светости у другој

половини 1980-их, Велимировићеве присталице уложиле су значајне напоре

да покажу постојање “живог култа” посвећеног епископу. Чланци објављани

у Гласу Цркве и говори на комеморативним церемонијама организованим у

част Велимировића редовно су наглашавали широко поштовање Николаја

међу Србима, за које се тврдило да датира од 1950-их. Јавна окупљања,

комеморације, прославе, књижевне вечери итд, који су били део кампање за

рехабилитацију, рутински су тумачени као доказ да Велимировић у српском

народу има много следбеника. Иако је већину тих догађаја организовала

провелимировићева клика у Српској цркви, а присуствовао им је мали део

јавности, они су ипак били обележавани као одраз “воље народа” и

манифестације преовлађујућег јавног обожавања епископа.

Кључни догађај у популаризацији Велимировићевог култа догодио

се на 31. годишњицу епископове смрти у марту 1987. Том приликом су

свештеници Шабачко-ваљевске епархије - предвођени епископима Јованом

Велимировићем и Амфилохијем Радовићем - незванично канонизовали

Николаја и прогласили 18. март, дан његове смрти, верским празником у овој

епархији. Чланак објављен убрзо након тога у Гласу Цркве - чији су

уредници “Светог епископа Николаја” хитно прогласили светитељем-

заштитником часописа - поздравио је незваничну природу тог чина и радовао

се његовом спонтаном и популистичком карактеру. Чланак је наглашавао да

36

канонизација “није била прокламована с амвона, није инаџијски одјек,

изазвани рефлекс, већ воља целокупног православног народа.”

Неслужбена канонизација - која је према архимандриту Атанасију

Јефтићу била доследна “вековној традицији Српске православне цркве” -

помогла је да се промовише, институционализује и, у извесном смислу,

ратификује наводни култ који је окруживао Велимировићево име. И поред

чињенице да је није санкционисао Синод или Свети архијерејски сабор,

канонизација је дала легитимитет све учесталијој пракси да се Велимировић

ословљава као “Свети владика”, производњи религиозних икона с његовим

ликом, па чак изградњи капела и цркава у његову част. Такође, ова спорна

одлука означена је као “прва фаза развоја” на путу до пуне канонизације. У

том смислу, био је то срачунат покушај да се изврши притисак на више

црквене власти да размотре оно што је идентификовано као “воља народа” и

да формално прогласе епископа Николаја националим светитељом.

Две године након догађаја у Шабачко-ваљевској епархији, епископ

западноевропски Лаврентије Трифуновић поднео је формални захтев Светом

архијерејском сабору Српске православне цркве, у којем апелује на највиши

црквени ауторитет да “испита да ли су се испунили услови да се овај велики

јерарх Српске православне цркве канонизује за светитеља”. Као што се могло

предвидети, петиција је била формулисана у складу са ставом да је формална

канонизација средство да се призна народно веровање у нечију светост.

Епископ Лаврентије тврдио је да је “већ један број наших верника, па чак и

целе јерархије, и пре става Светог архијерејског сабора, надлежног о овом

питању, прогласио Владику Николаја за светитеља, његов лик се штампа са

ореолом, па му чак и храмове посвећује”. Трифуновићева петиција је, такође,

упозорила да би пропуст цркве да призна раширено веровање у

Велимировићеву светост “створио јаз између народа и највишег руководства

Српске православне цркве.”

Годину дана касније комисија која је имала задатак да истражи

питање Велимировићеве светости, предвођена новоизабраним патријархом

Павлом, одбацила је захтев за канонизацију. Иако није директно одбацио

основну премису епископа Лаврентија, која се тицала Велимировићеве

репутације међу верницима, патријарх Павле је позвао на стрпљење и

упозорио да с одлуком “не би требало журити”, “ни ствар форсирати”.

Опрезан прилаз Велимировићевом статусу као светитеља био је оправдан на

основу теолошке основе, али је открио и уздржаности које су биле политичке

природе.

Патријарх Павле се залагао да Велимировићева канонизација мора да

уследи из “правих разлога”. Она не сме да буде пуки акт освете због

неправди које су Велимировићу нанеле комунистичке власти после рата.

Извештај је имплицитно одбацио аргумент који су истицале Велимировићеве

присталице, да канонизација мора да буде одговор Цркве на бројне

“бласфемије, ступидарије, интриге кратког даха још краће памети...речју,

политикантска калкулисања са именом Владичиним.” Слично томе,

37

патријарх је иза позива за канонизацију видео политичке мотиве, који су

подстакли националисти унутар Цркве. Он је тврдио да се мора “мирно

сачекати да прође ово кризно време, кад више делују осећања и рђаво

схваћени национални интереси, него разум и канонски принципи”.

Изражавајући своју доследност “канонским принципима”, патријарх

је делотворно подсетио Сабор да је, супротно народном веровању,

канонизација у Православној цркви била више од ратификације верског

култа. Патријарх је указао да се пре канонизације мора доказати безгрешна

репутација кандидата. Он је приметио да су код Николаја “приметне

одређене људске слабости”, које подривају његов статус светитеља. Извештај

није разрађивао природу слабости, али су, према једној популарној анегдоти

која је кружила у верским круговима, патријархови коментари алудирали на

пушачку навику Велимировића, по којој је био познат међу савременицима.

То открива да је релативно миноран порок као што је пушење био

наведен као највећа мрља на Велимировићевој репутацији светитеља.

Чињеница да патријарх није поменуо далеко контроверзнија, антисемитска

политичка размишљања као релевантну “слабост” илуструје начин на који се

у српској цркви рутински потискују контроверзе што окружују епископову

политику. Такође треба истаћи да патријарх није поменуо да “људске

слабости” недвосмислено дисквалификују Велимировића за светитељство.

Уместо тога, он је предложио да се канонизација одложи, док остали

позитивни аспекти епископовог живота не избришу “слабости” из народног

сећања, слично начину “као што сунце дижући се растерује маглу и бива све

светлије.”

Што је још важније за садашњу расправу, патријархов извештај се,

такође, заложио да се пре формалне канонизације будућег светитеља мора

показати да је наводна светост добила “потврду од стране Божје благодати”,

као доказ да народно поштовање постоји из правих разлога, разлога који нису

људско већ божје дело. Често занемариван захтев за божју потврду светости,

који је том приликом поменуо патријарх, укорењен је у православној

канонској традицији. Ауторитативно дело “Канони Православне цркве”,

српског епископа Никодима Милаша (1845-1915.), наводи да светитељ може

бити проглашен само “ако је за живота био прави верник, подвижник и

чудотворац, или да се након његове смрти на његовом гробу дешавају чуда”.

Према томе, пре него што је Велимировић могао бити канонизован, морало

би се доказати да је епископ после смрти деловао као посредник пред Богом,

или да му је током живота Бог подарио натприродне моћи.

Пошто Православна црква нема озваничену процедуру верификације

чуда, захтев за божју потврду светости потенцијално је проблематичан и

често контроверзан. У Руској цркви је, рецимо, било примера да се након

захтева за признавање чуда појави обиље небитних тврдњи. Недавни позиви

за канонизацију царске породице Романов били су праћени “индустријом

чуда” уз готово 2.000 непотврђених примера забележених између 1997. и

2000.

38

У случају Велимировића патријархови аргументи нису довели до

епидемије чуда после смрти. Уместо тога, примедба о нужности божје

потврде деловала је као позив епископовим обожаваоцима да више пажње

посвете мистичним аспектима у животу њиховог хероја и у игру уведу оно

што се називало епископовим “посебним харизмама” или божјим

способностима, то јест, богојављење, пророчанске моћи и исцелитељство.

Сведочење руске монахиње Милице Стављању Николаја Велимировића на листу српских светитеља у

мају 2003. претходила је успешна петиција коју је у јануару те године

потписала група високих православних свештеника, укључујући и девет

епископа. Као и 1990, петиција је апеловала на обичај у оквиру Православне

цркве да се “памте и поштују” они којима се “душе моле за молитвено

посредовање пред Престолом Свевишњег” и да би стога уношење у диптих

светих било само “обзнањење оног што већ постоји у животу и пракси

благочестивог народа.” Потписници су навели да верници славе

Велимировића као “Божјег угодника и светитеља нарочито пак од времена

његовог исповедничког страдања за Христа у немачким затворима и

логорима где је, по сведочењу више веродостојних сведока, доживео лична

богојављања и благодатне посете Бога Живога и Истинитога”. Ову тврдњу је

изгледа прихватио Свети архијерејски сабор, који је у формалној Повељи

канонизације признао да је новог светитеља “Господ већ прославио дивним

знамењима и свенародним поштовањем”.

Иако је акт канонизације био праћен потврдом да је Велимировићева

светост добила “божју потврду”, било би наивно претпоставити да се статус

епископа Николаја као светитеља ослонио само на то. Имајући у виду

политички аспект рехабилитације 1980-их, Велимировићева канонизација ће

увек више бити ствар црквене политике него стриктних канонских

разматрања. Чак и 1990, патријархова препорука која је истицала потребу

чуда била је исто толико теолошка ствар колико и рационализација његове

политичке уздржаности. У исто време, патријархово мишљење показало је

да, у пословима Цркве, политички аспекти морају бити представљени тако да

буду теолошки оправдани. И као што ће постати очигледно, без обзира на

политичке битке и збивања иза сцене - о чему се може само спекулисати у

том стадијуму - јавна представљања светости понуђена у контексту доказа за

Велимировићеву канонизацију сама по себи откривају и садрже значајне

идеолошке импликације.

Наводни Велимировићев доживљај богојављења током заточеништва

у Дахауу, које је названо “дивним знамењем”, односи се на догађај кад се

епископ, према речима својих следбеника, “нашао лицем у лице с Богом”.

“Сведочења бројних веродостојних сведока” поменута у петицији односе се

на један једини непотврђени опис из друге руке, који је 1950-их дала руска

монахиња Милица (понекад се такође помиње као Софија) Зернов, која се

спријатељила с Велимировићем током његових година у избеглиштву у

Сједињеним Државама. Током последњих 15 година њено је сећање о

39

Велимировићевој интерпретацији богојављења објављено много пута у

верским публикацијама и још се помиње у говорима и проповедима

посвећеним владици Николају. На пример, у проповеди из 1987. епископ

Амфилохије Радовић објашњава:

“У најтрагичнијем моменту не само његовог личног живота него и

живота његовог и многих европских народа, за време његовог заточеништва

у Дахауу, (његове) очи сусреле су се са самим живим Богом. Када је једна

дивно богомољна душа, Софија Зернов, питала после рата о боравку у

Дахауу, он јој је одговорио: 'У логору је било овако. Седиш у неком углу и

понављаш у себи, ја сам прах и пепео. Господе узми душу моју! Душа ти се

одједанпут вазноси на небо и видиш Бога лицем к лицу. Али не можеш да

издржиш, па му одговориш, не могу, врати ме тамо. Затим поново сатима

седиш и понављаш у себи: Ја сам прах и пепео. Господе узми душу моју! И

опет те вазноси Господ...' И додао је том чудесноме сведочанству: 'Укратко,

сав живот који ми преостаје дао бих, кад би то било могућно, за један дан

боравка у Дахауу.' Сестра Софија додаје да није могла да издржи тај поглед,

јер 'гледале су ме очи човека који се сусрео с Богом лице у лице'.”

По традицији, хришћански мистицизам такве визије и приказања

сматра манифестацијама “специјалне харизме” - необичан дар који даје

доказе да је онај који је поседује био додирнут руком Бога. Као такав, сматра

се “знаком веродостојности” светих личности. Међутим, у раним описима

Велимировићевог мистичног искуства у Дахауу, укључујући и горе поменути

цитат, богојављење се не помиње као доказ да је божја милост даровала

српског епископа. Уместо тога, користило се да прикаже Велимировића као

верника који је прижељкивао и преферирао живот састављен од несреће,

тешкоћа и патњи и чије су врлине стрпљења, чврстине, вере и храбрости

одолеле суђењима и тешкоћама земаљског постојања. Пема томе, опис

Зерновљеве био је део опште теме о Велимировићевом мучеништву у Дахауу,

које наставља да доминира у приповестима о његовом животу.

Јеремијски плач у логору Дахау На крају је, међутим, богојављење искоришћено управо да се изгради

веродостојност владике као примаоца божанског деловања. Како су

представљања Велимировићевих натприродних моћи постала учесталија

после 1990, сусрет са Свевишњим у Дахауу појавио се у хагиографским

приповестима као централни животни догађај који је Велимировића

претворио у истинског мистика, чудотворца и Божјег човека. То није

изненађење, имајући у виду да је међу хришћанима раширено веровање да се

небеске визије и привиђења појављују с одређеним циљем, као увод за даља

божанска посредовања која “служе да преобрате, инспиришу, упуте и

реафримишу веру у активно присуство Бога међу њима”.

Каже се да је богојављење претворило Велимировића у исцељитеља.

У чланку 1991, у којем се заложио за Велимировићеву канонизацију, епископ

шабачко-ваљевски Јован алудирао је на специјалне моћи свог стрица и

повезао их са догађајем у Дахауу.

40

“После рата... говорио је да никада није био ближи Богу него тада, да

никада није осећао бога у својој близини као тада и да му се таква срећа

никада није више поновила. После Дахауа за време боравка у Бечу, Владика

је у бечкој цркви благословио једну тешко болесну Српкињу и пожелео јој

оздрављење и болесница је оздравила, после многих година тешке болести.”

У истом тексту епископ Јован је поновио своје веровање у

Велимировићеву чудотворачке моћи кад је приметио да су чак и после

његове смрти “многи побожни људи и жене у земљи који су се молили

Владици Николају као светоме и добијали исцељења”.

Чудо које је поменуо епископ Јован први пут је забележено 1969, у

мало познатој књизи протосинђела Стефана Чакића, српског свештеника из

аустријског града Граца. Пошто је Чакићев опис био откривен и објављен у

Гласу Цркве 1986, пример исцељења поновљен је много пута у религиозној

литератури. Интересантно је да се међу разноликим и често врло детаљним

верзијама ове приче појавило несагласје око датума кад се догодило наводно

чудо. Чакићево првобитно сведочење смешта догађај у “јесен 1944, кад је

епископ Николај, са патријархом Гаврилом Дожићем, под јаком немачком

стражом, на путу за Дахау, био одведен у ову цркву.” Већина потоњих описа,

укључујући онај епископа Јована, смешта догађај после приказања у логору.

Очито, опис Велимировићевих исцелитељских моћи асимилиран је у причу о

богојављењу, а два догађаја била су инкорпорирана у кохерентну узрочну

приповест.

Прича о Велимировићевом сусрету с Богом у Дахауу и с њом

повезана приповест о његовом чудотворству истакле су важност тог периода

у епископовом животу и дале му изразиту мистичну димензију. Значајно је то

што је веровање у аутентичност богојављења такође утицало на перцепцију

епископовог књижевног дела у логору.

Након изласка из штампе 1985, “Реч српском народу” заокупила је

машту Велимировићевих присталица у Србији. То се пре свега догодило зато

што су се антикомунистички и антизападни ставови у књизи допали

националистима унутар Цркве. Текст је нашироко прихваћен као

пророчанско дело у којем је аутор “упозорио у каквој ми то држави живимо.

И када је прорекао... Југославија је држава која је презрела Бога, људско

право, осећање части и достојанства.” За књигу се, такође, каже да је

понудила “пророчанства владичина која се односе на последице грешности

западне цивилизације и српског народа уколико за њу остане везан”.

Због прихваћене пророчанске природе књиге, Велимировић је

упоређен с пророком Јеремијом из Старог завета, који је упозорио грађане

Израела на катастрофалне последице које ће одбацивање Бога донети

јеврејском народу. Националистички писац Вук Драшковић говорио је о

“Речи српском народу” као о “јеремијском плачу његовом у нацистичком

конц-логору Дахауу” у којем је Николај “болно замишљен над удесом и

поломом свог наррода”, док је теолог Радован Биговић приметио да нас

(Велимировић) “на моменте подсећа на старозаветног пророка Јеремију који

41

виче у Духовној пустињи и непогрешиво пророкује и предсказије шта ће се

десити Европи и његовом народу, ако се не промене”.

Кад је Бог посетио Дахау Иако је већина референци на Велимировићеву моћ предсказивања и

проистекло поређење с Јеремијом у суштини била метафорични, неки

свештеници су интерпретирали епископове речи као “пророчанске” у

оригиналном библијском смислу. Објашњење Велимировићевог дара за

прорицање интегрисано је у широко доступну сторију о богојављењу. Баш

као што је за Јеремију речено да је стекао тај дар кад је “Бог испружио руку”

и даривао му божју моћ да предвиђа будућност, Велимировићева моћ

пророковања, обелодањена у контроверзној књизи, произишла је, како се

веровало, из посета Бога у Дахауу. Епископ Амфилохије Радовић је 1991.

понудио следећи опис Велимировићевог списа из затвора:

“Нико у Европи није писао оно што је Николај писао иза прозора

Дахауа. Његова књига тамо је написана на клозетском папиру. Николај је

написао тај спис који је потресан, апокалиптички откривен спис и за наше

време и за збивања у Његово време. Тај спис ће добити по свом значењу у

будућности. Поготово за овај народ, јер је он написан у Дахауу - тамо где је

Владика видео живог Бога. То је оно што је најзначајније за Владику

Николаја. Он је у Дахауу после тог виђења живео као пророк старозаветни и

новозаветни. Описивао је и откривао унутарње силе које покрећу збивања на

тлу Европе и читавог света и указивао је своме народу куд је његов пут.

Свако Његово писмо написано у Дахауу, то је писмо написано српској мајци,

српском младићу, српској девојци, српском детету и српском мудрацу,

српском филозофу, српском песнику, српском државнику.

Јер шта се догодило у Дахауу?... Тамо је сазнао оно најдубље што

може да се сазна. Ту је сазнао и доживео да је прах и пепео. И ту га је Бог

подигао и открио му тајне неизрециве. Он каже богу: ‘Господе не могу

издржати, врати ме назад...’ У Дахауу је Владика Николај видео живог Бога.

И као такав он је један од најзначајних сведока тог боговиђења. Тог додира са

живим Богом... Најдубље Његово унижење, најдубље Његово распеће је

управо било извориште његовог најдубљег сазнања...Ту је он изговорио речи

које је Христос изговорио на Голготи: ‘Боже мој, Боже мој, зашто си ме

оставио!’ Али је ту душа Његова васкрсла и ту му је све постало јасно. И то

што му је постало јасно, он је постао сведок тога и биће као такав до краја

света и века.”

У истој проповеди Радовић говори да је Велимировић “Сведок

Божји, тај Боговидац, тајновидац и природовидац”.

Наводно божанско порекло Велимировићевог дара ојачало је његову

слику као “Божјег пророка”. Као што је наведено у чланку објављеном у

Гласу Цркве 1993, епископ Николај је био “пророк планетарних димензија”,

не само “као “човек који предвиђа будућност” већ као неко ко “чита нацрт

Божји, ко разуме намере Божјег Провиђења и следећи од почетка до краја ту

божанску логику, извлачи закључке који се намећу људима.” Богојављење у

42

Дахауу дало је овој тврдњи натприродно порекло и тиме ојачало веровање да

Велимировић није поштован само као теолог, писац и евангелист већ, такође,

и као мистик и посредник између Срба и Свемогућег. Контроверзно је,

међутим, да је везом између “Речи српском народу” и ауторовог “дубоког

просвећења” у Дахауу приповест о Велимировићевом пророчанском дару

његовом спорном делу дала незаслужени ауторитет.

Треба поштено рећи да, у складу с општом динамиком потискивања

чињеница која се наставља у представљању Велимировића у мејнстриму

православне културе, када говоре о његовим пророчанским моћима или

његовом затворском делу представници тог главног тока ретко помињу

антисемтиску димензију књиге. Велимировићев презир према Јеврејима, који

је у сржи контроверзи што окружују његов живот, највећим делом је

скрајнут. Признања која се одају књизи и њеном пророчанском карактеру

углавном су ограничена на оптужбу европске секуларне културе и осуду

српског народа који се, сматра Велимировић, удаљио од пута хришћанства.

Холокауст као божја одмазда над издајницима У исто време, популаризација Велимировићевог затворског списа као

“релевантног за наше време” и тестамента свим Србима, упућује публику

према свима доступном оригиналном тексту где су антисемитске тврдње

отворено изречене. Штавише, претходно цитирана проповед Амфилохија

Радовића усмерава потенцијалне читаоце према ономе што се сматра

најважнијом поруком књиге, наиме, на идентитет “унутрашњих сила” иза

европске цивилизације, које Велимировић, као “божји сведок”, открива у

свом раду. Иако те “силе” у Радовићевом говору остају неквалификоване,

читаоци ће неизбежно повезати оклеветану савременост и просвећење с

Јеврејима, које Велимировић отворено наводи у својој књизи као тајне снаге

одговорне за несупехе Старог континента.

И у српској десничарској антисемитској литератури Велимировићева

моћ пророчанства призива се директно ради подршке отвореним

антијеврејским тврдњама. У књизи “Идејни и духовни тровачи са Запада”,

Ратибор Ђурђевић - најплоднији српски писац антисемитског материјала -

тврди да је оно што “Реч српском народу” чини тако важном јесте то што је у

Дахауу “поучен увидима Израиљевих Пророка, Владика је знао најдубљу

тајну о свим несрећним збивањима и страдањима: ‘Био је то Суд Божји над

обезбоженима, издајницима и презиратељима Христа Бога...’ Сматрао је

својом вољом да објави Божју вољу свом народу.” Ове речи одјекују главним

током православне реторике, али се користе на начин који промовише

Велимировићеве антисемитске тврдње које су за осуду, посебно тврдњу да

холокауст представља божју одмазду над “безбожним” и “издајничким”

Јеврејима.

Коначно, последњих месеци, у одговору на нападе на Велимировићев

углед који су пратили канонизацију, представници српске цркве нашли су се

под притиском да одговоре на оптужбе да је затворско књижевно дело новог

светитеља флагрантно антисемитско. Најчешће коришћен апологетски

43

аргумент јесте да Велимировићев став према Јеврејима припада

специфичном типу бенигног “теолошког” или “библијског” антисемитизма.

Како то објашњава Амфилохије Радовић, Велимировићеве изјаве о

Јеврејима биле су у ствари “изрази огромне Божје љубави” јер Николај “кара

управо зато што воли”. Радовић примећује да “све оно опоро и горко што он

пише о свом српском народу, о Европи, о Израиљском народу” треба

схватити у “пророчком духу”, као покушај да се они “отрезне и приведу Богу

и вјечном просвећењу у Христу”. Сасвим предвидљиво, Радовић ојачава

аргумент подсећајући читаоце да су контроверзне речи написане у Дахауу

где је Велимировић “видео Бога”. Према томе, Николајева упадљива

нетрпељивост интерпретирана је као понављање Божјих упутстава “народу

Израелском” који се мора покајати и вратити на Христов пут.

Подвлачење те “одбране” једна је од најстаријих претпоставки

традиционалне хришћанске антисемитске реторике, наиме, да су Јеверји

убили Христа и навукли на себе вечно проклетсво, које ће бити окончано

само онда ако прихвате хришћанско учење. Иако више имплицитна него

отворено изречена, ова тврдња постала је укорењена у јавном говору који

окружује Велимировићеву репутацију. Та упорност замрачује границе између

мејнстрима и споредних токова у српској религиозној политици и ненамерно

даје легитимитет и делу “Реч српском народу” и савременој антисемитској

литератури где се овај аргумент отворено разрађује.

Паралела повучена између Велимировићевог антисемтиског рада и

речи Библије уклања, такође, епископове контроверзне изјаве о Јеврејима од

њихових идеолошких корена у политичкој култури 1930-их и повезује их с

“вечном истином” за коју се верује да је садржана Светом писму. Штавише,

због претпостављене “библијске” природе његовог антисемитизма и њеног

наводно “божанског порекла”, Велимировићев став према Јеврејима не

изгледа као застарели политички став који треба осудити већ као теолошка

ствар која задире у срж хришћанског веровања.

Последица тога је да Црква без оклевања одбацује критике

Велимировића из редова либералног јавног мишљења као малициозне и

пакосне нападе на хришћанство у целини. Због тога се религиозна идеологија

новог светитеља унутар цркве не доводи у питање: контроверзе су гурнуте

под тепих, док се антисемитске теме и даље приказују на видљивим

маргинама религиозног јавног говора, изнова подстицане приповестима о

Велимировићевој светости.48

Експерти за “еврослинавце” Јован Бajфорд

Поводом најновијих напада на Адвентистичку цркву

Првог новембра 2005. непознати починиоци разбили су прозоре на

згради Адвентистичке цркве у Београду. Представници адвентиста су

48 http://www.pescanik.net/index.php?&p=288&an=Jovan_Byford&ni=965&nd=1

44

инцидент пријавили Министарству унутрашњих послова и Министарству

вера Републике Србије. Истог дана, Министарство вера је издало саопштење

у коме се овај напад осуђује али се исто тако „са жаљењем” констатује да су

„све цркве и верске заједнице у Србији повремено изложене оваквим или

сличним испадима нетрпељивости и непријатељства”. Најчешће, међутим,

наводи се у саопштењу, жртве су „Српска православна црква и Хришћанска

адвентистичка црква”. Министарство вера је истакло да ће се трудити да „у

оквиру својих надлежности, свакој цркви и верској заједници, свеједно да ли

је традиционална или нова, и да ли је бројем припадника велика или мала,

омогући пуну слободу исказивања верских уверења, као и право да јавно

делују”.

Иако се као највеће и најчешће жртве „нетрпељивости и

непријатељства” наводе Српска православна црква и Хришћанска

адвентистичка црква, министарство у свом саопштењу није навело каквим је

то испадима нетрпељивости и непријатељства данас изложена Српска

православна црква. Овом приликом Министарство није имало у виду

проблеме које представници СПЦ имају ван републике, на пример у Црној

Гори (конфликт са руководством те државе), на Косову (догађаји у марту

2004. и касније) или у Македонији (хапшење владике Јована)... Осуда је у

овом случају ограничена на испаде против СПЦ у самој Србији.

Било би корисно ако би министар вера, Милан Радуловић појаснио о

каквим је изливима нетрпељивости према СПЦ заправо реч и ко су људи и

организације који у Србији виктимизују Српску православну цркву? У

црквеној штампи или у неком саопштењу Информативне службе Српске

православне цркве није забележен ниједан физички напад на богомољу или

појединца, сем оног инцидента у Санџаку, кад су прошле зиме младићи

грудвама засули једног свештеника. Стога се чини да је у овом случају

намера министарства вера била да нам скрене пажњу на постојање одређених

структура које према Православној цркви осећају и отворено изражавају

нетрпељивост. Судећи по наводима у црквеној штампи и иступањима

црквених великодостојника, ради се пре свега о „еврослинавцима” (А.

Јевтић): невладиним организацијама, које је патријарх једном приликом

окарактерисао као „огреховљене душе” и либералном јавном мњењу које

повремено критикује клерикализацију српског друштва и државе. По некима

чак, виктимизација цркве од стране „еврослинаваца” и њихових „суфлера из

Вашингтона и Брисела” гора је од оне коју је „доживела под Турцима и

комунистима”. Неопходно је стога да нам Милан Радуловић каже да ли се по

њему сви они који у јавности критикују цркву могу ставити у исти кош са

вандалима који разбијају прозоре на Адвентистичкој цркви? Морао би нам

објаснити и шта он, наравно „у оквиру својих надлежности”, намерава да

учини да побољша положај Српске православне цркве и заштити је од

„испада нетрпељивости и непријатељства” који се у овом случају, сва је

прилика, своде под „деликт мишљења”?

45

Вратимо се ипак, инциденту са разбијањем прозора на

Адвентистичкој цркви, јер овај догађај има још једну занимљиву димензију.

Пре неколико дана, министар унутрашњих послова Драган Јочић издао је

саопштење у ком је невладину организацију Иницијатива младих за људска

права оптужио да шири „ускогрудост и једноумље”. Оваква оптужба

уследила је након што је у јуну ове године, Иницијатива младих Окружном

јавном тужилаштву у Београду поднела кривичну пријаву против једног

радника МУП због “изазивања расне, верске и националне мржње, раздора и

нетрпељивости из члана 134. Основног кривичног законика”. У кривичној

пријави се наводи да капетан полиције Зоран Луковић, аутор више књига на

тему верских секти (једна од њих, “Верске секте приручник за самоодбрану”

користи се као уџбеник у средњој школи МУП у Сремској Каменици)

“континуирано својим јавним деловањем изазива и распирује мржњу против

припадника мањинских верских заједница”. Наиме, у Луковићевим књигама

и јавним наступима припадници малих верских заједница оптужују се за

ширење наркоманије, злостављање деце и за ритуална убиства. О њима се

говори као о огранцима Новог светског поретка који подривају српско

национално и духовно биће, као о оружју у специјалном (“неокортикалном”)

рату против Србије и православља. Луковић мале верске заједнице доводи у

везу с Илуминатима, тајном организацијом која од 1786. када је престала да

постоји, опстаје само као реликт теорија завере у разбукталој машти

појединаца. Министар Јочић ипак, пре неки дан саопштава јавности да је

Луковић “експерт за секте чији је квалитет и објективност рада небројено

пута верификован како од грађана тако и од домаће и иностране стручне

јавности, а који у МУП има подршку”.

Зашто је све ово важно? Зато што су представници Адвентистичке

цркве недавни инцидент пријавили Министарству унутрашњих послова,

очекујући да оно реагује, направи увиђај и пронађе одговорне. Истовремено

се Адвентистичка црква у “експертским” књигама Зорана Луковића, помиње

као једна од најутицајнијих (а самим тим и најопаснијих)

“псеудохришћанских секти” у Србији. По Луковићу, адвентисти покушавају

да се инфилтрирају у владајуће структуре и подрију духовност српског

народа. Може ли се од Министарства унутрашњих послова очекивати да

истражи кривично дело учињено против једне верске заједнице коју је

“експерт” истог тог министарства окарактерисао као извор опште опасности?

Следеће питање је, хоће ли можда СПЦ реаговати на напад на зграду

Адвентистичке цркве и осудити вандализам према својој “сапатници”?

Вероватно неће. Још двадесетих година прошлог века Богомољачки покрет,

који је деловао у оквиру Српске православне цркве и под патронатом

Николаја Велимировића, у својим публикацијама жустро се противио “јереси

адвентизма” и позивао на забрану Адвентистичке цркве. Аргумент је био да

ова црква негативно утиче на “верска и национална осећања Срба”. У

делатности Адвентиста, баш као и данас, видела се завера: о њој се писало

као о “плоду јеврејомасонства у хришћанству”. Стога није чудо да се у

46

Српској цркви Луковићево учење о сектама високо вреднује. Његов уџбеник

је већ седам година заједнички издавачки подухват СПЦ и МУП.49

Телевизија Б92 била је оптуживана и за расизам: “За само 30 динара (плус ПДВ) расисти у Србији имали су у уторак

увече прилику да, захваљујући телевизији Б92, упуте поруку мржње Ромима,

уз шансу да им њихов најдуховитији СМС донесе чак и зимовање на

Јахорини! Овакав скандалозни гест и поруке у којима су Роми помињани у

погрдној конотацији емитовани су у кајрону (шетајућа трака у доњем делу

екрана) у емисији “Тимофејев” и шокирали су Роме, али и комплетан српски

аудиторијум...50

Србија ми није никаква мајчица, нити мајка, мајку имам, ону која

ме родила. Србија је земља у којој сам рођен, у којој живим и која је мој

сервис. Ништа више.

(Изјава једног „форумаша” са блога Б-92)

КАМПАЊА Б92 ЗА ОТЦЕПЉЕЊЕ КОСОВА И

МЕТОХИЈЕ Интересантно је да се поменута телевизија жестоко залаже и за

цепање Републике Србије односно са таласа Б92 често се могу чути позиви на

отцепљење косовско-метохијског дела Србије, што представља отворено

кршење Устава Републике Србије који нам гарантује да је Косово и Метохија

неодвојиви део наше земље. Велико чуђење јавности изазива чињенца да и

поред свега Б92 добија националну телевизијску фреквенцију и са својих

сада националних таласа настваљају са још жешћом сецесионистичком

кампањом. Наташа Кандић,51

директорка Фонда за Хуманитарно Право,

49 http://www.pescanik.net/index.php?&p=288&an=Jovan_Byford&ni=966&nd=1 50 http://www.novinar.de/2007/02/14/rasizam-na-b92.html 51 КО ЈЕ НАТАША КАНДИЋ?

Рођена је крајем 1946. године негде на релацији Крагујевац-Топола. Отац Радослав.

Мајка Вера. После средње школе, провела 1966. годину на студијима у Великој Британији (тако

је почело!), да би се потом вратила и уписала социологију на Филозофском факултету у Београду. Учесник је студентских демонстрација 1968. У то време упознаје Лазара Стојановића,

творца “Пластичног исуса” и из те везе рађа сина Стефана. Седамдесетих добија посао у

Општини Палилула. Средином 1990. одлази у Центар за антиратну акцију, на место техничког секретара, али га убрзо напушта због сукоба са Весном Пешић. Крајем 1992. године, односно

почетком 1993., са групом истомишљеника, адвокатом Срђом Поповићем (касније потписником

захтева за бомбардовање Београда), Владаном Василијевићем, Соњом Лихт, Иваном Јанковићем и Дејаном Јанчом, оснива Фонд за хуманитарно право.

На позив Џерија Лабера, извршног директора Хелсинки воча, годину дана касније

одлази у Њујорк (тако се “делатност” усавршава!). После сусрета и разговора са челним људима Хашког трибунала Габријелом Мекдоналдом, Луиз Арбур, Грахамом Блуитом и Ричардом

47

често је на таласима ове медијске куће позивала на отцепљење Косова и

Метохије, оптужујући Србе за све ратне злочине на простору бивше СФРЈ, и

цена коју Срби морају платити за “злочине” јесте отцепљење “Косова и

Метохије”. Међутим, кулминација мржње и излива беса Наташе Кандић био

је њен напад на представнике чланова породица киднапованих и несталих

лица са Косова и Метохије у току и после НАТО интервенције у СР

Југославији. Људи који су протестовали због злочина над Србима, односно

због чињенице да њихови ближњи до дана данашњег нису пронађени, били

су нападнути, чак је једном од присутних грађана Наташа Кандић ударила

шамар, правдајући се касније да је била нападнута. Мећутим, “ Београдски

СУП је саопштио да ће против председника Фонда за хуманитарно право

Наташе Кандић бити поднет захтев за покретање прекршајног поступка јер је,

поред молби полицајаца да се повуче, наставила да вређа присутне и одбила

да се легитимише називајући припаднике МУП – а “Милошевићевом

полицијом.”

Наташа Кандић напада чланове породица несталих са Косова и

Метохије

На сајту “Пешчаника” објављују низ текстова, где у једном већ

поменути Петар Луковић говори о Косову и Метохији “само да издржимо

неколико векова и Косово ће опет, кеве ми, бити наше, зар то није вредно

Голдстоном, антисрпска делатност јој постаје занимање и животни позив. Сфера интересовања Фонда за хуманитарно право почиње полако да се усмерава на тзв. српске злочине над

муслиманима у БиХ, повреде и угрожавање права муслиманске и хрватске мањине у СРЈ. На тај

начин ова организација добија улогу “истражитеља” за потребе Трибунала. Од друге половине деведесетих Фонд се све више ставља у службу шиптарских терориста и сепаратиста, штитећи

њихова “људска права” у “праведној борби против српских угњетача” и јавно се залажући за

њихово право на отцепљење и стварање “независне државе”. Током НАТО бомбардовања, Кандићка је често путовала на релацији Београд-Космет-

Црна Гора, помажући шиптарским терористима да побегну преко границе.

Никада није осудила НАТО бомбардовање, нити је говорила о агресији, већ о “интервенцији”. (преузето из: Српске новине Огледало, 06.07.2005. год.)

48

новогодишњег расположења, серем вам се на расположење! Уместо честитке

исповраћам се и на Србију у њеним “државотворним границама”. Тек да

обележим да је косовска 2008. стигла. Точно на време!”,52

такође објављују и

низ карикатура у којима се подсмевају напорима државног врха да очува

интегритет Србије, међу њима се налази и текст Бориса Дежуловића

„Независна Држава Српска“ који је пропраћен и плакатима:

Плакат са ликом Адолфа Хитлера на којем пише “Косово је Србија”

52 “http://www.pescanik.net/index.php?&p=385&ni=1214&nd=1

49

Плакат са ликом Фрање Туђмана на којем пише “Косово је Србија”

Плакат са ликом Усташког команданта и ратног злочинца Анте

Павелића на којем такође пише “Косово је Србија”53

53 http://www.pescanik.net/index.php?&p=242&ni=1174&nd=1

50

Биљана Србљановић – Блог “Овај храбар и неуобичајен гест говори више него хиљаде

потрошених речи, сви преговори, претње, обмањивање јавности, заклањање

иза наказног устава. Ови људи сликом говоре: Албанци су наша браћа,

хладњаче су наша срамота.”54

Фотомонтажа са блога Биљане Србљановић познатих личности, које

учествују у кампањи за очување Косова и Метохије

На блогу Б92 Биљане Србљановић постављена је још једна

фотомонтажа познатих јавних личности. Овога пута свима који се

залажу за очување Косова и Метохије на главу је стављено шиптарско

кече!55

54 http://blog.b92.net/text/1362/ko%20sme%20da%20vas%20pogleda%20u%20o%C4%8Di%3F/ 55 http://blog.b92.net/text/1362/ko%20sme%20da%20vas%20pogleda%20u%20o%C4%8Di%3F/

51

“Поздрављам ову храбру и оригиналну акцију. Ако је истина, онда

свакачаст, капа доле. Или кече. Ево ко сме да вас погледа у очи, а да га не

буде стид мртвих душа, побијених, залеђених, превезених и закопаних на

ободима нашег града.” 56

Србија после Косова има шансу да крене напред Новинар Теофил Панчић оценио је данас да Србију након решења

коначног статуса Косова чекају “тешки и опасни” дани, али и могућност да се

“једном за свагда” раскрсти са митовима из прошлости и окрене се

будућности.

“То ће бити идеално време за процват и бујање свих ирационалности,

али је уједно и прилика да се Србија определи за раскид са митовима и

аветима прошлости”, рекао је Панчић на округлом столу у “У сусрет

одређивању статуса Косова – млади и нарастајући национализам.”

Он је оценио да се Косова највише одричу они који себе називају

патриотама а који уједно позивају косовске Србе да се иселе из својих

домова, уколико та покрајина постане независна држава.

“Такав позив представља стварно одрицање од Косова. То су исти

они људи који више од 20 година паразитирају на политичкој сцени тако што

производе све нове и нове проблеме”, рекао је Панчић.

Он је оценио да ће, након решења статуса Косова, Србија морати да

разреши дилеме шта ће са самом собом.

“Овде се губитак Косова представља као нешто због чега после

нећемо моћи да живимо. Губитак територије јесте тежак за сваку државу,

али нити смо први нити смо последњи у свету који су изгубили део

територије, навео је Панчић.

Панчић је рекао да поједини политичари “малтене позивају народ да

изврчи колективно самоубиство” у случају косовске независности.

“Уколико премијер и његови министри први јавно изврше харакири,

спреман сам и ја да размислим о томе.Али, ако наставе да се возе у западним

аутомобилима, да шетају у западним оделима, а да причају о Косову, то је у

најмању руку неморално”, казао је Панчић.

Татјана Туцић из невладине организације”Цивилни дијалог Косово –

Србија казала је да је уверена да ће млади из НВО-а са Косова и из Србије

наставити да сарађују без обзира на коначан статус покрајине.

Представница пројекта “Сви различити – сви једнаки” Биљана

Симоновић изразила је забринутост због бујања национализма, неонацизма и

фашизма код младих, и оценила да је узрок томе чињеница да долазе из врло

сиромашних породица и да сулишени перспективе.

Срђан Везмар из НВО “Програм за дијалог младих” оценио је да

млади са Косова и из Србије не могу да утичу на коначни статус покрајине,

али могу да раде на бољој будућности.

56 http://blog.b92.net/text/1362/ko%20sme%20da%20vas%20pogleda%20u%20o%C4%8Di%3F/

52

Округли сто организовао је “Програм за дијалог младих” уз подршку

немачке фондације Фридрих Еберт.57

Б92 И ГОВОР МРЖЊЕ ПРЕМА СПЦ

Фотомонтажа Београдске литије, где је на црквени барјак постављен

кукасти крст

На дан када је међународна јавност најављивала отцепљење Косова и

Метохије, бројне невладине и хомосексуалне организације, најавиле су свој

скуп, који је требао да се бави деклерикализацијом друштва, односно

смањењем улоге Српске Православне Цркве у друштву. Наравно да је све

пропратила и на свом сајту најавила и Б92.

МАНИФЕСТ О СЕКУЛАРИЗМУ Полазећи од:

- свести да је секуларно друштво тековина модерног доба и да је

афирмација секуларних вредности нужан услов одржавања и јачања

демократског поретка заснованог на поштовању људских права;

- увида у све агресивније мешање верских заједница, пре свега

Српске православне цркве, у државне послове, због чега највећу одговорност

сноси држава;

- тенденције раста клерикализације друштва;

- чињенице да укидање одвојености верских заједница од државе

угрожава основна људска права свих грађанки и грађана, како верујућих,

тако и неверујућих;

Коалиција за секуларну државу предлаже Манифест о секуларизму.

Ми смо:

57 http://www.novinepress.co.yu/vest.jsp?id=26117&sectionId=37

53

Коалицију за секуларну државу покренула је почетком 2006. године

група невладиних организација, реагујући на Закон о цркви и верским

заједницама.

Коалицију чине: активисти/киње цивилног друштва, пре свега

организација за мир и људска права, аутономних женских група, експерти и

експерткиње правних и уопште хуманистичких наука, активисти/киње

политичких партија грађанске оријентације, укратко грађанке и грађани

забринути/е због све веће клерикализације у Србији, губљења секуларног

карактера државе и јачања утицаја верских заједница, пре свега Српске

православне цркве на државне послове, на образовни систем и уопште на

јавни живот у Србији.

Залажемо се:

- За секуларну државу - потпуну одвојеност цркве од државе,

немешање цркве у државне послове, али и немешање државе у религијска

питања;

- За лаички образовни ситем – за школе у којима нема верске

индоктринације и мешања цркве и верских институција, заснивање

образовања на темељима научног рационализма;

- За слободу верисповести - афирмисање права да се припада верској

заједници, да се она промени или напусти, те најзад, да се не верује и не

припада ни једној верској заједници;

- За једнак третман верујућих и неверујућих - одсуство било какве

врсте дискриминације, или привилегија код јавног испољавања вере или

одсуства веровања;

- За друштво у коме је испољавање вероисповести искључиво

приватна ствар сваког поједница/поједнике, а нарочито државних

функционера/функционерки.

Намеравамо:

- Да упозоримо јавност да губљење секуларног карактера државе има

озбиљне последице по мир, демократију, људска права, посебно женска

људска права;

- Да укажемо на сталне злоупотребе религије, традиције, нације,

културног наслеђа у политичке сврхе, ради стицања легитимитета,

задобијања политичке моћи, стицања политичких поена итд;

- Да подржимо истинску слободу вероисповести и секуларизам као

кључну тековину модерног доба;

- Да подстичемо и ширимо сличне коалиције унутар цивилног

друштва јер на тај начин најбоље штитимо мир, демократију и људска права.

Покрећемо:

• Едукативне активности ширењем информација о вредностима

секуларизма, путем летака, брошура, јавних трибина, семинара...;

• Законодавне иницијативе, од којих ће прва бити оцена уставности

Закона о цркви и верским заједницама;

54

• Организујемо 10. децембра на Међународни дан људских права низ

активности под слоганом „ Стоп клерикализацији”, о чијем ћемо садржају

благовремено обавестити јавност.58

Жене у црном

Центар за мир и развој демократије

Центар за унапређење правних студија, ЦУПС

Хелсиншки одбор за људска права у Србији

Иницијатива младих за људска права

Београдски центар за људска права

Комитет правника за људска права, ЈУКОМ

Квириа, центар за промоцију културе ненасиља и различитости

Лист Република

Социјалдемократска унија, СДУ

Урбан Ин, Нови Пазар

СТОП КЛЕРИКАЛИЗАЦИЈИ “Позивамо вас да поводом Међународног дана људских права

присуствујете пресс-конференцији „Коалиције за секуларну државу” која ће

се одржати 07.12.2007. у просторијама Медија центра са почетком у 12

часова.

Забринути због раста клерикализма и фундаменталистичких кретања

у нашем друштву, Коалиција ће представити последице тих процеса по стање

људских права и слобода у Србији.

На конференцији ће бити најављен и перформанс „Нећемо назад”

који ће бити изведен 10.12.2007. на Тргу Републике са почетком у 18:30

часова.

„Коалиција за секуларну државу” је одговор на растућу

клерикализацију и оформљена је како би се очувао секуларни карактер

државе, нарушен Законом о цркавама и верским заједницама, као и

свакодневном праксом политичке и свештеничке елите. Такође, Коалиција је

оформљена да афирмише вредности секуларног друштва као нужног услова

за поштовање људских права и слобода, кроз заједничке вредности изажене у

„Манифесту о секуларизму”.”

Уводничари/ке конференције:

Саша Гајин, Центар за унапређење правних студија

Вера Марковић, Жене у црном, Социјалдемократска унија

Тања Матић, Иницијатива младих

Сташа Зајовић, Жене у црном

„Коалиција за секуларну државу”

58 http://www.pescanik.net/index.php?&p=288&an=dokumenta&ni=1077&nd=1

55

Центар за мир и демократију

Центар за унапређење правних студија

Хелсиншки одбор за људска права

Иницијатива младих за људска права

Београдски центар за људска права

Комитет правника за људска права

Квириа

Лист Република

Социјалдемократска унија

Урбан Ин

Жене у црном

Коалиција за секуларну државу

Шта свака грађанка и грађанин треба да знају

о Српској православној цркви Пред вама је брошура Шта свака грађанка и грађанин треба да знају о

Српској православној цркви.

Покушали смо помоћу стрпљивог рашчлањивања и реконструкције

изјава, интервјуа, написа и сличног насталих у последњих петнаестак година,

показати како великодостојници Цркве и људи блиски њој промишљају

велике друштвене и политичке теме, али и како се хватају у коштац са

изазовима свога доба, борбом за демократију, односом према мањинама,

секуларизмом, правима жена, моралном одговорношћу, односом према рату

и ратним злочинцима, правом на љубав и различитост и тако даље.

Може се поставити питање зашто је ова брошура документована

управо изјавама које долазе из Цркве и круга око ње. Разлог је једноставан.

Постоји несумњив доказ о томе да Црква, као никада пре, има политичку моћ

и велику политичку подршку, а њени посленици арбитрирају у стварима

морала и врше велики утицај на укупно друштво и државу, што представља

помак према стварној клерикализацији.

Шта смо утврдили следом ових изјава и зашто сматрамо да је

црквени дискурс испуњен архаичним садржајима и обрасцима.

Данас се идеологија Српске православне цркве темељи на идејама

Николаја Велимировића и Јустина Поповића.

Афирмишући идеологију национализма, утемељену на колективном

идентитету, уместо наглашеног индивидуализма и партикуларизма, који су

успоставили интелектуални крвоток и преобразили Европу, СПЦ се

организује насупрот појединцу и његовој слободи, чинећи од њега

плашљивог, послушног и неуког јадника, који се чврсто држи слова догме и

храни се опасним, замршеним, ултраконзервативним, десничарским и

ретроградним митовима и идејама.

56

Покушајима либерализације, модернизације и промоције нових

еманципаторских покрета и појава, те непрекидним променама у економској

и друштвеној сфери, Црква супротставља вредности снажне и

централизоване „црквене државе” и одбрамбени милитаризам, те покушава

да негира својства разума и на рационалној спознаји утемељену

интерпретацију природе, друштва и државе.

Управо та неспособност СПЦ да, у објективном свету, одабере

складне и логичне одговоре на питања која су наметнута транзицијом,

глобализацијом, алтер-глобалистичким концептом, као и често одсуство

непосредне хуманости и разумевања за друге и различите, води српско

друштво у болесно и лицемерно богомољство.

О женама “Покривање главе је симбол покорности жена мужу и цркви; то је

знак власти мушкараца над женама, то је принцип узвишености и части”.

(Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998.)

“Црква сматра да је сваки однос између мушкарца и жене изван

брака блуд”. (Протојереј Дејан Дејановић, НИН, априла 2002. Заглупљивање

девојчица.)

“Када црква каже да жена треба да се боји мужа, то значи да она

треба да буде у сталном трепету да не повреди љубав према њему”.

(Академско себеукидање - Време, 21. октобра 2004, владика јегарски

Порфирије.)

“Велики песници међу женама могу се на прсте избројати, и то

узимајући у обзир читаву људску историју”. (Шта треба да зна свака

православна девојчица, Светигора, Цетиње, 2000.)

“Налажући женама као обавезу, без обзира на све лоше особине

мужа, да буде послушна и да му чини уступке, хришћанство види у томе

средство за укорењивање мира у брачним односима и поновно успостављање

брачне среће”. (Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере,

Београд 1998.)

“Место жене у свету за последњих две хиљаде година није се нимало

изменило. Све оно чему учи Свето писмо, чему учи Црква, и даље је животно

и актуелно, и место жене у свету остаје неизмењено...” (“Православна жена у

савременом свету”, часопис “Истина”, издање Православне епархије

далматинске.)

“Жене нису пожељне у цркви током менструације, али савремена

хигијенска средства могу ефикасно спречити да се случајним истечењем крви

храм не учини нечистим, као и ублажити задах који истицањем крви настаје”.

( Патријарх Павле, Данам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998.)

“Православна црква није против тога да жене носе панталоне због

природе посла који врше, на пример, у фабрикама, или путовању зими на

коњима, мотоциклу, скијању и тако даље....Црква је против таквог облачења

57

кад је оно због моде и погрешног схватања једнакости полова”. (Патријарх

Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд, 1998.)

“Мајке зачињу јер је то скопчано са уживањем и задовољством, али

неће да рађају и подижу децу, јер је то напорно и тобож угрожава њихов

комодитет”. (Божићна посланица патријарха Павла)

О рату, ратним злочинима, ратним злочинцима... “Када постоји на небу може постојати и на земљи, за нас је

одбрамбени рат благословен, а нападачко освајачки осуђујемо – то је реч

Христова”. (Зборник Рат и Црква, у издању Митрополије Црногорско-

приморске.)

“Јасно је да другог пута није било. Тако је сада и нама наметнут рат.

Зато је тај наш рат праведан јер је одбрамбени. Не нападачки ни освајачки”.

(Патријарх Павле, Дуга 10-23 април 1999.)

“Многе мајке, које нису желеле да имају више од једног детета, данас

чупају косе и горко ридају над изгубљеним синовима, у овим ратним

сукобима, проклињући често Бога и људе, али при том заборављајући да

оптуже себе што нису родиле још деце да им остану као утеха”. (Патријарх

Павле, у Божићној посланици, 1995.)

“Да би се у нашем народу више рађало, ми смо установили орден

Мајке Југовића. Мајке су пре могле да отпреме и по девет синова у цареву

војску, да се боре за слободу отаџбине и своје вере православне. И данас има

таквих мајки, мада врло ретко”. (Владика рашко призренски Артемије, 1994.)

“Нама је врховни командант патријарх Павле”. (Жељко Ражнатовић

Аркан, октобар 1991.)

“Тамо где се проспе српска крв и где падну српске кости, то мора

бити српска земља”. (Владика Никанор)

“...Гледам телевизију... Сребреница... Трново… Годинске баре...

Стрељање муслимана из Сребренице у Годињским барама... Наташа Кандић

осуђује Србе за геноцид над муслиманима... Мучнина... Туга... Неспокој... И

даље гледам телевизију, опет бјесни Иродијада, опет тражи главу српскога

народа на тањиру. Што не прочита “На Дрини ћуприју”? Луда ли је, Боже

драги... “ (свестеник Милорад Остојић у Православљу од 15. марта 2006. у

рубрици Реаговање.)

“Ратничко у српском народу јесте оно што представља одбрану свога

дома и својих ближњих. Мало је примера када је то ратничко било у служби

освајачких циљева. Напротив, готово сви српски ратови имали су искључиво

одбрамбени карактер”. (Бошко Обрадовић у Православљу од 15. октобра

2005.)

О односу Цркве и државе “Сматрамо да је најбољи однос између државе и цркве онај који је

већ бивао и пре, то је симфонија – сагласност између државе, односно

друштва и цркве”. (интервју патријарха Павла, Данас, 5-7. јануара 2002.)

“После патријарха се не говори и његове одлуке се не коментаришу”.

(Велимир Илић, министар у влади Србије.)

58

“Епархија жичка сматра да прво треба донети Устав којим ће се

православље прогласити државном вером, а СПЦ државном црквом, па онда

на тој основи писати Закон”. (Милан Радуловић, министар вера у влади В.

Коштунице.)

“Срби треба да следе једини исправни пут, пут Цркве, а не да прате

издајнике и јајаре”. (Владика Филарет на Слободној Европи, 25. маја 2005.)

“Сви они који се противе верској догми, као темељу моралног

васпитања, представљају следбенике сатане”. (Саопштење Информативне

службе СПЦ од 24. новембра 2000, поводом противљења увођењу веронауке

у државне школе.)

“До раздвајања Србије и Црне Горе може доћи само противно вољи

народа, путем насиља, крађе, уцена и претњи. Зато ће СПЦ игнорисати

евентуалну одлуку Црне Горе о самосталности”. (митрополит Амфилохије

Радовић, на јавној прослави православне Нове године, у Подгорици, 13.

јануара 2002.)

“Црква је током целе своје историје, укључујући и XX век, морала да

остави по страни своје примарне дужности, како би се активно укључила у

борбу за уједињење српства, у којој је свештеник морао да буде и учитељ, и

судија, и да узме пушку да брани себе и своју породицу”. (интервју

патријарха Павла, Данас, 5.-7. јануар 2001.)

“...Косово нам је друго име за највиша начела, за истину и правду, за

поредак и право, а Косовски завет нам је примењени Нови Завет. Зато је

питање Косово и Метохија неодвојиво од питања Србије и судбине српског

народа...” (Порука Патријарха Павла, у Православљу, од 15. марта 2007.)

О онима у истој нацији који/е мисле другачије “Пустите те еврослинавце по Београду, има их један комби да их

скупите, две Наташе, две Соње, два, не знам како се зове, Мирко Ђорђевић,

нажалост били се докопали претходне власти, такозване досовске, где се

шљам окупио, назадњаци који су усред Београда демонстрирали своја права

на настраности”. (Манастир Ћелије - Беседа под шатром владике Атанасија,

7. априла 2004.)

“Ове групе немају никакве везе са Црквом, а исто тако ни са бићем

српског народа. То су издајнице и никакве жене. Не желим да улазим у то ко

их организује, ко их плаћа да би се одевале у посебну униформу (црнину) и у

коју сврху баш у Београду пропагирају да српске мајке убијају своју

нерођену децу”. (Поводом протеста Жена у црном, Женског парламента и

Београдског женског лобија испред Патријаршије, марта 1993.)

“Лезбејке су најопасније због тога што су најкривље за пад

наталитета. За разлику од педера, који јесу зло, али не угрожавају наталитет,

лезбејке бих судски гонио”. (Маријан Ристичевић, посланик у Скупштини

Србије, 2002.)

“Феминисткиње су за убијање нерођене деце. На срећу, оне немају

никакве везе са бићем српског народа”. (Василије Качавенда, владика

зворничко-тузлански, 1993.)

59

“Човек који не слави крсну славу, мање је човек”. (отац Раша, Нишка

епархија.)

“У мом крају, у мом селу, Србин је човек, комунисти нису Срби

говорили смо, то су Турци, не може само крв и месо да буде карактеристика

Срба”. (Манастир Ћелије - Беседа под шатром владике Атанасија, 7. априла

2004.)

“Дојучерашњи марксисти који и данас исповиједају свој атеизам, са

таквим духовним отпадом покушавају да граде државу на лажи”.

(Митрополит Амфилохије)

“Бити Србин значи бити обавезно православац… Србин не може

бити атеиста… Србин некрштен не бива”. (Патријарх Павле, Да нам буду

јаснија нека питања наше вере, 1998, према писању листа Време.)

“Атеизам је кривац за ратове и сиромаштво и морални суноврат”.

(Милан Радуловић, републички министар вера, Политика, 5-7. јануар 2002.)

“Србофобија и богоборство комунистичких хорди... учинили су

итекако велику пустош на духовном пољу српства”. (Православље, 1.

фебруара 2001.)

...У гробници српског народа, односно СФРЈ, школство је било

саздано на темељима атеизма... Вековима је богољубље красило српски

национ, а данас смо бесловесна руља коју сваки хохштаплер успева да заведе

и превари”. (Православље, 1. фебруар 2001.)

О другима - другим нацијама, верама, расама и светској завери против

Срба

“Срби не могу да живе са Хрватима ни у каквој држави. Ни у каквој

Хрватској”. (Патријарх Павле у писму лорду Карингтону, августа 1991.)

“Има људи с непријатним знојем, шта да радите, јадни муслимани

пошто једу лој”. (Манастир Ћелије - Беседа под шатром владике Атанасија 7.

априла 2004.)

“Албанци, Муслимани и Роми, са вишом стопом рађања, одступају

од рационалне, хумане репродукције, што угрожава права других народа. То

је свеопшта завера против српског народа и жене тих народа рађају из

сепаратистичких, фундаменталистичких разлога и зато би Српкиње требало

да рађају из патриотских и моралних разлога: треба мобилисати вољу за

рађање”. (…)

“Поново смо као народ угрожени, јер осјећамо да се од нас тражи да

се одрекнемо себе. Као да нам је речено: Одреци се себе - идентитета,

историје, културе, а ми ћемо онда размислити да ли да те примимо”.

(Григорије, владика захумско-херцеговачки, Православље, 2005.)

“Постоји план о систематском покривању целе Србије и Црне Горе

мрежом секти. Тај план долази са Запада са циљем да се над српским

народом плански и систематски спроводи зло које је владика Николај добро

приметио: духовни геноцид преко многобројних секти - протестантских,

далекоисточних и сатанских”. (активни официр Војске Југославије,

Православље, 1. фебруар 2001.)

60

“Појава и појачан медијски наступ адвентиста или у нашем народу

познатих као секта суботара представља божију опомену и звона на узбуну

Српској православној цркви, њеним верницима и њеном свештенству”.

(Љубомир Ранковић, протођакон и главни уредник радио-станице „Глас

Цркве” из Ваљева.)

“Постоји планетарна јеврејска завера против хришћанског

православља, посебно против српског народа и Русије” (лист Логос,

студентско гласило Богословског факултета, 1994.)

О западу, модернизму, секуларизму

“Међу Србима неће бити поремећених људи који би хтели да нас

заразе смртоносном болешћу западне културе. Далеко им лепа кућа са

њиховом напредношћу”. (Православље, 1. јули 2002.)

“Цркву одвојити од школе исто је као мајку одвојити од детета...”

(изјава Канцеларије за веронауку при Патријаршији, Политика, 2. децембар

2002.)

“Модерна едукација и развијање нове свести која се спроводи у

едукаторским радионицама јесте перфидно прање мозгова деце. У наше

време, нажалост, долази до склапања брака између посткомунистичког

атеизма и западног капиталистичког хедонизма и из таквог чудовишног брака

рађају се монструми”. (Синод Српске православне цркве, 1.9.2002. поводом

летњег кампа за едукацију младих у Сремској Митровици.)

“...али се згражавам над лицемерјем и западних назови хришћана и

западних нељудских државника и организација и институција као што су

европска заједница, Савет безбедности, Европски парламент, лицемера из

Светског савета цркава и лицемера из Ватикана”. (Атанасије Јевтић, из

зборника “Јагње божје и звијер из бездана”, Светигора, Цетиње.)

“Нови Београд, највећи сатански експеримент, врхунац

комунистичког егзибиционизма... сам по себи несрећа, духовни гулаг,

духовни Голи оток, град новог: нови блокови, нова „светилишта”, нове

школе, нова обданишта, нове продавнице, нов студентски град, нова хала

спортова, нов ауто-пут - за нову децу, за нове студенте, за нове људе. Град у

пустињи, град без цркви, град без родбине, град без историје, град

обезбожених, град некрштених, град расрбљених, град мртвих душа, град

будућих аријеваца, град где је до врхунца доведено зло”. (Православље, 1.

фебруар 2001.)

“Рок култура је крајње забрињавајућа, духовно одвратна и увредљива

појава за сваког макар мало побожног човека, а тим пре је неприхватљива за

Хришћанина... Чак и најмање забављање православног Хришћанина рок-

културом јесте издавање своје вере, јавно вређање свог Господа, удаљавање

од Њега, општење са духовима таме, играње са сатаном”. (Архимандрит

Лазар Витанијски, из књиге “Покајање - пут у живот вечни”.)59

59 http://www.pescanik.net/index.php?p=1

61

Наравно да свако има право на своје мишљење и на слободу говора,

свака емисија има своје слушаоце, и ко не жели лако може да промени

станицу, све то би било схватљиво да гости “Пешчаника” и његове уреднице,

две Светлане, не започињу да највећим вулгарностима и говором мржње

вређају Српску Православну Цркву и српски народ, и тада, кап је прелила

чашу, управо после једног у низу излива мржње са интернет блога модерне

ТВ Бастиље на којем је објављена карикатура хомосексуалца који онанише и

где се у пропратном тексту објашњава да они тиме благосиљају српчад,

грађани Србије су поново изашли да протестују и показали да више никада

неће дозволити било какав вид диктатуре, па макар она била и медијска.

Како је све започело Деветнаестог новембра 2007. год. биће одржано снимање емисије

“Пешчаник” Б92 у Аранћеловцу, пренели су локални медији у Аранђеловцу.

Тим поводом Удружење “НАШИ” одлучило је да због гостовања телевизије

Б92 и њеног некоректног извештавања и антисрпске пропаганде која се више

година спроводи, организује емсију у којој би се скренула пажња јавности на

њихов рад. На иницијативу НАШИХ закупљен је термин на ТВ Шумадији и

гости су били: председник удружења “НАШИ” Иван Ивановић, председник

општинског одбора Равногорског покрета Миломир Петровић, члан СНП

Светозар Милетић професор Будимир Мрдовић и председник странке Наша

Шумадија Рајко Анић. Учесници емисије изнели су своје ставове о раду ове

телевизије и јавност су упознали са садржајем интернет блога телевизије Б92

хомосексуалне организације Квирија60

који носи назив “СРПСКИ

60 Квирија је основана 27. новембра 2001. године као радна група при Социјалдемократској

омладини у СДУ, чији је циљ био друштвена видљивост ЛГБТ особа као и њихова како наводе једнакост пред законом, под именом Квирија ЛГБТ (Queeria LGBT). За координатора изабран је

Предраг Аздејковић. У време оснивања била је прва група основана при некој политичкој

странци која се јавно залагала за права ЛГБТ особа. Прва велика акција била је медијска кампања под називом Легализација геј бракова. Акција је започета у децембру 2000. године, а

насилно прекинута 9. марта 2001. године, када су чланови неонацистичке групе Крв и част упали

у просторије СДУ. 2000. У том упаду је повређено три особе лакше и две особе теже, а просторије су демолиране. Полиција је након неколико дана ухапсила седам лица, од тога

двојицу малолетника. Овај догађај обесхрабрио је један део активиста па се група привремено

повукла и обуставила свој рад. Просторије СДУ су поново демолиране за време прве геј параде у

Београду 30. јуна 2001. године. У септембру 2001. године као одговор на насиље над ЛГБТ

особама Квирија је започеле билборд кампању “Стоп насиљу, дискриминацији, хомофобији и неједнакости.” Већина билборда, постављених у Београду и још шест градова у Србији било је

поцепано током прве две недеље кампање. Због лоше политичке и културне климе у Србији

Квирија је своје активности преусмерила на интернет..Од децембра 2001. године са радом почиње први интернет геј магазин у Србији. На интернет сајту организације, магазин је

објављиван једном месечно, све до јануара 2003. године када је динамика објављивања са

месечне прешла на дневну. Поред интернет магазина у периоду од 2001. године Квирија је била активна у неколико медијских кампања као што је “Заједно различити” која је реализована у

сарадњи са Лабрисом и Гејтеном током јануара 2003. године. Такође, у периоду од 2001. до 2006.

године Квирија је одржала велики број радионица, организовала или била коорганизатор бројних семинара, конференција и уличних акција. Квиријапостаје независна невладина организација

62

ПРАВОСЛАВНИ БЛОГ”, а о чему се ради и шта се на њему говори најбоље

просудите сами:61

СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ БЛОГ

почетком 2006. године под називом Центар за промоцију културе ненасиља и равноправности. За

председника је изабран Бобан Стојановић. Незадовољни лошим третманом ЛГБТ тима у

медијима, активисти Квирија центра одлучили су да своју пажњу фокусирају на медије. У новембру 2006. године Квирија центар представила је јавности календар за 2007. годину под

називом “Пријатељи”. Календар је настао као активистички одговор на наводно насиље и

неправду којима су изложене особе које су на разне начине другачије у односу на доминантне друштвене обрасце. Календар чини дванаест фотографија познатих јавних личности и

активиста различитих невладиних организација. За календар су се фотографисали: Александра

Ковач, Биљана Србљановић, Марко Видојковић, Мирјана Карановић, Светозар Цветковић и многи други. Аутор фотографија је Биљана Ракочевић. Овај пројекат медијски су подржали ТВ

Б92, Данас, Јелоу Кеб и магазин Стандард. http://sr.wikipedia.org/sr-

el/%D0%9A%D0%B2%D0%B8%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0 61 Б92 користи блог форму на исти начин на који жута штампа користи форму дневних новина.

Битне разлике нема. Идемо редом:

1. Довођење «ВИП особа» на блог због привлачења посетилаца, све у циљу дизања тиража да би се оправдале прескупе рекламе запаковане у ионако очајан интерфејс дизајн ове секције Б92

портала. Сам издавачки акценат је на добијању бесплатних садржаја и пласирања као својих.

2. Лажни морал и двоструки стандарди. Подизање сапунских афера у циљу дизања посјећености (Сергеј Трифуновић, Небојша Крстић, Горан Свилановић, Јанко Баљак, итд.)

3. Деградација саме блог форме и најосновније писане културе и комуникације у својству личног

ПР-а (Дејан Рестак, Марко Видојковић, Квириа, итд.) 4. Цензура. Стварање и његовање. Некоректна модерација и бановање корисника. Неки могу да

се рекламирају, а неки не. Неки могу да користе говор мржње и разне нетрепљивости, а други не.

Увијек присутна цензура које се наравно одричу, јер су дабоме «демократско» гласило. 5. Кориштење блога у дневнополитичке сврхе. Посебно је био занимљив примјер око форсирања

ЛДП-а у предизборној кампањи и посебно током предизборне ћутње. Ово и не треба да чуди, јер

једне и друге финансирају исти «инвестициони фондови».

6. Констатна препуцавања и прозивања на блогу са братијом из жуте штампе.

7. Бламирање са људима који су кренули, па стали да пишу. 8. Брутално обрачунавање са неистомишљеницима, без обзира да ли се ради о РТС-у, Српској

Православној Цркви или некоме трећем. То да су затворени према свима који имају друго

мишљење, не треба ни посебно наглашавати уопште. 9. Већина аутора буквално нема појма шта је то блог у правом смислу те рјечи, нити препознају

његову суштину. Па онда своја којекаква писанија стављају на Нет и то називају блогом. Тако

нпр. Биљана Србљановић своје појединачне текстове на блогу илити блог уносе назива «блоговима» у множини.

10. Сам концепт ВИП блогера је сам по себи оксиморон, јер управо блогосфера симболише

тотално супротни принцип у издаваштву, гдје је блог као медијска форма доступан апсолутно сваком. http://www.elitemadzone.org/t246099-blog-Zuta-stampa-srpske-blogosfere

63

“Као српски православни педер овог српског православног кишног

дана нисам имао паметнија српска православна посла, осим да српски

православно клечим на српским православним коленима и српски

православно обрађујем један српски православни велики необрезани #БИП#.

Усред те српске православне радње на мој српски православни ум пала је

српска православна идеја. Из свег српског православног гласа повиках

„Српска православна еурека” и у том српском православном тренутку

попрска ме српска православна света водица.

Устадох, кврцнуше ми моја стара српска православна колена, дадох

српском православном момку 20 српских православних еврића и избацих га

кроз српска православна врата. Док је српски православно одлазио рече ми да

се можемо српски православно видети опет следеће српске православне

недеље. Али ја српски православно не обратих пажњу на њега, јер ми је на

српском православном уму још увек била српска православна идеја. Узех у

српске православне руке српски православни телефон те српски православно

позвах свог српског православног брата Бобана, те му српски православно

испричах о својој српској православној идеји, да би био српски православни

ред да преименујемо овај блог у српски православни блог. Мој српски

православни брат Бобан је био српски православно одушевљен, тако да вас у

духу српског православља обавештавам да овај блог носи ново српско

православно име.

Као што знате овај блог већ има дугу српску православну традицију,

српског православног свеца заштитника “Светог Сисоја Великог” и чак га је

српски православни патријарх два пута српски православно посетио и српски

православно освештао. Овај српски православни блог је то српско

православно име носио још од свог српског православног оснивања 1564.

српске православне године, али је комунистичко-сатанистичка власт насилно

преименовала 1947. године. Данас је српски православни тренутак да ту

неправду српски православно исправимо, што и ми српски православни

блогери и српски православно чинимо.

Такође српски православно желимо да повећамо српску православну

видљивост српског православља ини српски православно станемо на пут

насиљу над српским православљем и српски православно покажемо инист

српски православно поносни на наше српско православље. Неће нама нико

бранити да свуда српски православно заденемо наше српско православље,

чак и где му српски православно није место.

Ми српски православни блогери вам српски православно шаљемо

један велики српски православни поздав.

На српском православном интернету 22. српског православног

октобра 2007. српске православне године.

Србин православац Предраг М. Аздејковић”.62

62 http://blog.b92.net/text/1168/Sprski%20pravoslavni%20blog/

64

На мети хомосексуалаца нашла се и Света Литургија:

“Док вам не стигне стручни православни брат из српске православно-

кефалне епархије, ево ја ћу из Божанствене литургије Свјатаго Квирије

Златоустог да вам очитам свршетак исте, неће се ни примјетити да сам ја из

ове сусједне „непризнате” а мени то није ни важно.

Ја: - Буди имја Господње благословено от ниње и до вјеки вјеков.

Сад Ви : - Амиииин !

Опет Ја: - Слава Тебја Христе Боже, надо наша, слава Тебјаа!

Опет Ви : - Амиииин !

Сад Ја:

Спаси Христе Боже и помилуј, високопреосвјашчењејшаго митрополита

нашего и свјатјејшаго патријарха нашего Квирилохија, христољубивоје

воинство, kтитори и приложники свјатаго храма сего Квирилово и всја

православнија христијани, и сохрани их на многајаа љетаааа ! Па јопе Ви: - Амиииин !”

63

Можемо само замислити шта би се догодило када би неко ово урадио

у некој од традиционално католичких или протестантских земаља. Међутим,

у нашој земљи, људи који су се супротставили вређању својих религиозних

осећања, били су на стубу срама, и на мети појединих медија. Посебну

тежину томе даје да се и председник Србије Борис Тадић огласио поводом

ових дешавања, али наравно није стао у заштиту осам милиона православних

Срба, већ је нашао за сходно да заштити хомосексуалце и телевизију Б92 који

већ више година крше устав Републике Србије и бесрамно вређају.

Амин

63 http://blog.b92.net/text/1168/Sprski%20pravoslavni%20blog/

65

А сад и мало свете водице:

64

Карикатура хомосексуалца који онанише и благосиља Српску

децу. Председнику Србије Борису Тадићу ово није сметало, јер како нам

је друг председник објаснио све то спада у слободу говора.

Па православни српски брате,

Јеси ли користио српску православну заштиту?

64 Коментари и илустрације на: http://blog.b92.net/text/1168/Sprski%20pravoslavni%20blog/

66

Па православни српски брате,

УВЕК

Српска православна ХБ оловка

пише српским православним срцем

65

Молим те владико, освештај ми силиконске груди!

Значи... но комент!

Оно мало цивилног друштва у Србији која се упорно супротставља

цивилизацији, покушава да изгради неки нови, врли свет, за који се питам –

коме?

Све се устежемо да не будемо насилни, агресивни, да на другачији

начин комуницирамо са осталим светом, са напаћеним и изманипулисаним

народом, а онда ти тај народ пљесне такав шамар да три дана нема опоравка.

Попови иду и покрштавају све некрштено: чварке, пиксле, зидове,

принтере, мајице, силиконске сисе, па и Интернет странице.

Зауставимо Црквено насиље док још можемо!!!

65 http://blog.b92.net/text/1168/Sprski%20pravoslavni%20blog/

67

Хајде да пређем преко тога што на вестима слушам и гледам све црне

хронике, али од количине глупости која тамо продефилује – тешко се живи!!!

Са друге стране, незабележено је и непамћено – негде је логично и

важно да се (и глупост) чује.

Дакле, где су ми данас фркензи настали.

Замислите – око епископа бачког Иринеја.

Од данас, стављам на знање народу, наша је земља под окупацијом!

То што је Иринеј благосиљао сајт ЈСО, у то не улазим, човеку је

вероватно плаћено, или је одрадио посао волонтерски, како год му драго.

Није ни први пут да попови благосиљају којекаве етички

дискутабилне ствари – способни су за све. Боље да мало народ поведу у

катарзу, да му саопште да није народ крив већ Ратко Младић, да почну овој

држави да плаћају порез, а не да држе елитна (православна) обданишта и то

дебело наплаћују...

Познато је то да су нас научили да о Цркви ћутимо, ипак није лепо,

има то везе са Богом, а ми ћемо једног дана сви Богу на истину!

Е, брига ме, ако га има – биће то дуга расправа.

Мене се Бог не тиче, нит’ у џеп нит’ из џепа, али то шта се ради у

његово име – много је!

Пре неко вече у Народној библиотеци на отварању изложбе о

пријатељству Србије и Америке (сиц!), највећа је звезда био један од тих поп-

супер-старова, сви му нешто улазе под мантију, и што је запрепашћујуће

клањају се на неки нов начин, нешто јако дубоко. И политичари, и културни

посланици, и сва та дипломатија, а попу душа на мржњу мирише...

То што су попови највећи људскоправаши у овој земљи само

понижава појам људских права и слобода. Њима се све може – осталим

грађанима ништа! Све у име верских права! Ма дај....

Геј парада никако - градска слава (чуј: градска слава!!!) илити

Спасовдан може. Овамо мала група слободарски настројених ентузијаста не

може, овамо и Војска и Полиција и Црква може! То што скандалозно

парадирање литије вређа остале верске групе и атеисте, нема везе, само да се

Црква не љути...

И тако је Црква, без критичког односа према себи самој и грађанства

према њој, постала параметар етике и исправности.

Ја не верујем Тадићу да ће испоручити Младића док се год крсти и

љуби руке поповима.

Не верујем ни поповима док се год манастири користе као маска за

завођење младих и којекаква искоришћавања (свашта се прича!!!).

Не верујем у правду српских попова док год шетају у луксузним

аутомобилима купљеним сумњивим новцем. Како се то Црква обогатила баш

током ратова!?

Не верујем им ништа док год краду народ!

Не желим да поменута библиотека страда јер храм св. Саве има

милијарду тона!

68

Не желим да слушам попове и вернике док говоре о сиромаштву, а

300 кила злата на крстовима Храма.

Против сам црквене политике државе која сав новац даје за Цркву

само да се попе не љуте.

Уа и за Коштуницу који је најавио да ће фокус културне политике

бити православље и све то....фуцк офф – култура је и оно што је настало

после 15.века.

На крају крајева, НЕЋУ да се православни верски фундаментализам

финансира од мог пореза!

Зауставимо насиље цркве над грађанима, пре него што морамо да

пријавимо и помолимо се пре одласка у WЦ, и пре него нас одведу у тамницу

због маструбације!

И слажем се са Биљаном Србљановић која је у (бтw – одличном),

интервјуу за Плаyбоy изјавила (а ја парафразирам), да јој замерају јер не

поштује другачије мишљење, али (често) га заиста не треба поштовати!

Бобан Стојановић66

Педофилија на православни начин Поштовани читаоци,

Имамо част да вам представимо две приче из збирке прича за децу

„Педофилија на православни начин”. Пред вама се налазе приче „Чича Јовина

колиба” и „Авантуре Томе Палчића”. Надамо се да ћете уживати у њима.

Чича Јовина колиба Некада давно, иза седам мора и седам гора у толерантној Војводини

живео је један чика Јова, који је јако волео мале дечаке. Волео је њихову

нежну кожу, затегнуте гузе и малене пише. Чика Јова је живео на Фрушкој

Гори у свом манастиру Хопово, где су га често посећивала мали дечаци, који

су волели да се играју с њим, јер им је после сваког играња давао златнике.

Чика Јова се посебно радовао екскурзијама. Аутобуси пуни деце испуњавала

су његово старо срце срећом и његове старе гаће ерекцијом. Посебно је волео

школску децу, тако да је знао често да оде до школског дворишта и да се

игра. Некад с децом, некад сам са собом.

Игрању је дошао крај када су се деца похвалила својим злим

родитељима како је чика Јова диван и како им даје златнике. Дигла се

родитељска кука и мотика и претукли су јадног, немоћног чика Јову, који је

само волео да се игра с децом. Али муке јадног чика Јове се ту не завршавају.

Зли родитељи су га пријавили полицији и у читаву причу се укључио

и суд. Чика Јова није знао шта га је стрефило, јер је он само желео да се игра

с децом. Неправедни суд је осудио јадног чика Јову на десет месеци затвора,

само зато што је волео да се игра с децом. Али злим родитељима то није било

довољно, па су се жалили и тражили оштрију казну. Неправедни суд, који

66 http://blog.b92.net/arhiva/node/5964

69

љубав према деци не разуме, попустио је и повећао казну на годину дана.

Страшна је земља у којој суд може да осуди једног чика Јову на годину дана

тамнице само зато што воли да се игра с децом.

Али, Србија је показала да није сасвим пореметила памећу па је

неправду исправила. Врховни суд Србије поништио је неправедну пресуду

којом је чика Јова осуђен на годину дана тамнице, јер је уложен ванредни

правни лек.

Након што је Врховни суд Србије добио ињекцију правног лека у

дупе, чика Јова је опет слободан да се и даље игра с децом. Живели су срећно

све док деца нису постала пунолетна.67

Авантуре Томе Палчића.

Био једном један Тома, рођак чика Јове који је живео на југу, који је

имао јако мали, те су га звали Тома Палчић. Тома је био јако тужан и

несрећан што му је био мали, тако да се осамио у свом манастиру. Живео је

повучено, али га је поред све муке, мучила и несаница. Данима није могао да

заспи. Окретао се и обртао у свом кревету, али сан му није долазио на очи.

Једино што је могло да му помогне јесте да му млади дечаци певају

успаванке.

Нашао је неколико дечака који су имали дивне гласове и који су

свако вече певали Томи успаванке. За кратко време вратио му се сан и почео

је да сања мирне снове. Али деца бејаху зла, као што обично деца и јесу, па

су приметила да је Тома јако богат, па су одлучила да Тому уцењују све док

им не да паре да сниме албум за Цитy рецордс.

Рекла су Томи да ће свима испричати да их је терао да га пипкају за

Палчића ако им не да довољно златника. Тома је знао да је истина на његовој

страни и није хтео да пристани на такву уцену.

Прича се брзо ширила градом, многи су у њу поверовали, тако да је

Тома стигао и до суда. Али српски суд, професионалан и независтан као што

јесте, ослободио је Тому Палчића и наредио да дечаци за казну до краја свог

живота морају да певају Томи успаванке. Тома се сажалио на њих и тражио

да им се ублажи казна и да певају само док не постану пунолетни и тиме

показао да је Тома један добри и племенити Палчић.68

Ја, неверник С обзиром на то да сам/смо последњим постовима произвели

друштвене скандале који су проузроковали обајвљивање критика у медијима

на рачун Квирије, ипак, у свом том хаоус, имао сам прилику да сазнам нешто

важно. Блог је заправо - интернет дневник.

Управо зато, данас желим да са вама поделим неколико момената са

којима се сусрећемо ми, ничим изазвани скандал мајстори.

67 http://blog.b92.net/text/590/Pedofilija%20na%20pravoslavni%20na%C4%8Din%20(Update)/ 68 http://blog.b92.net/text/590/Pedofilija%20na%20pravoslavni%20na%C4%8Din%20(Update)/

70

Пре свега, желим да овог пакленог дана, поделим сву душевну бол

коју ми је нанело провлачење мог имена кроз медије у контексту

сатанистичког блаћења Његове Светсости Патријарха Српског Господина

Павла.

Ево, стављам црну чипку преко лица, у рукавицама од сатена

склапам ручице и молим за опрост.

Опрости им оче, не знају шта раде.

Дакле, у чему је данас проблем!?

У фашизацији, или ако хоћете просто - у просеравајућој толеранцији.

Мало критике на рачун власти и Патријарха, гледе њихове стеге у

секуларној држави, било је довољно да се алармирају таблоиди и почну

прозивања о демократији.

Питања попут :

1. “Да ли је то отворено друштво у коме желите да живите?”

2. “Како да ОСТАЛИ буде ок према геј популацији ако ви пљујете

Цркву!?”

3. “Да ли је то демократија?”

...одмах падају у воду, све по систему написано-обрисано, јер су,

напросто, неаргументована или још једноставније глупа.

Одговори могу бити различити (па и глупи), но ја сам се одлучио за

оне политички некоректне.

Ако бих морао да одговорим на горе наведена питања, наравно да...:

1. ...ово није друштво у коме желим да живим – попови силују децу,

попови благосиљају ратне злочине и њихове извршиоце, попови утерују

мржњу, страх и нетрпељивост, праве харач међу сиротињом, Црква се богати

на фанцy вртићима за децу новопечених верника....То је понајмање друштво

у коме желим да обитавам, али шта да радим, ту сам где сам, волим ову

земљу и пуно људи у њој и не пада ми напамет да из ње бежим због попова и

СПЦ.

Тачка.

2. ....никоме није потребна милост, па ни геј људима. Иако је већина

педера у Србији православне оријентације, има и нас агностика, атеиста,

како-год-неверника, па шта сад...Да малограђанска политка да када педер

каже нешто против цркве - то је хаос! – само показује како Црква

систематски искључује политички однос према њој. Ма пали... Ако могу да

се жалим на Министарство здравља или да упутим писмо Министарсвтву

културе, зашто не бих могао да дотичем и СПЦ и њене запослене. Ти исти

људи могу да блате геј особе сваког дана, да их стављају у различите

категорије, али ми о њима морамо да ћутимо. Никада ћутање није штитило, а

мени се ни у чије дупе не увлачи, ако баш морам да кажем.

Да ли ћу бити фин зато што ћутим и трпим – не верујем. Када осећам

не-слободу тежим ка слободи и нетолерантан сам према нетолерантнима

(колико фраза, а!?). Тако и према СПЦ и свакој цркви која шири некакву

нетрпељивост...

71

Да ли ће Иларион или Пахомије дочекати Божију казну, то је њихова

ствар, ја хоћу да знам како је то овоземаљским законима регулисано. Моје

одређивање иде од страха деце која су претрпела злостављање, од

неугоднсоти жена да одлуче о абортусу и од осећања (хришћанске)

одбачености према геј особама... све то долази из цркве...

3. ...па јесте. То је између осталог демократија, која би само требала

да буде један од свих могућих начина на путу ка Слободи. Демократија је

моје право да, када се осетим угроженим о томе говорим, а не да ћутим и

подржавам нове Аушвице или Сребренице. Не пада ми напамет. Демократија

није само безрезервно поштовање свега и сваког, болестан однос према

ауторитетима – већ и спремност на критику, способност критичког мишљења

и могућност да се понекад загребе по кожи система... Сад, шта ја да радим

што се Црква нашла на тој истој кожи...

И тако, док ја лајем каравани и литије пролазе, људи су све

сиромашнији (лето у Београду никада није изгледало бедније), тек се

половина грађана тушира а тек 40% пере зубе више од једном дневно. Људи

и даље умиру јер немају лекове, наталитет опаде не због беле куге него због

лоших финансијских услова, школство нам је у ћорсокаку, а школе - скоро па

рушевине...

У том хаосу од друштва и државе, могу да поштујем само

прогресивне и напредне идеје, ништа ретроградно још мање репресивно, као

што пропагира Црква...

Педер сам али, сори, нисам силовао ни једног дечака, попут

Илариона или Пахомија.

Сори, нисам убио никог бранећи своју веру, као отац Гаврило,

старешина манастира Привина Глава.

Жао ми је и што не могу да оправдам насиље као Жарко Гавриловић.

И, да, сори што нисам, као Атанасије, приметио да Муслимане смрде

јер једу лој.

А питам се, питам се хиљаду пута, зашто се овде раја диже да брани

само Караџића, Младића, СПЦ и Косово!?

Мора бити нека тајна веза међу њима, или штогод слично... Док

народ то не открије, одох да скрушен, са црном чипком преко очију и

рукавицама од сатена, попијем шољу чаја од хибискуса, погледам још који

порно сајт, а после одем до Храма да видим хоће ли се куполе срушити на

мене!? Мене грешног..

Преподобни новомученик: Бобан Стојановић из манастира Квирије”69

ЗАБЛУДА О БОГУ Издавачка кућа Хеликс основана је 2005. године са циљем да српско

тржиште књига обогати најбољим светским насловима из области популарне

науке. До сада то успешно и чини. Најновије издање је књига Заблуда о Богу

69 http://blog.b92.net/text/622/Ja%2C%20nevernik%21/

72

- светски бестселер оксфордског професора, зоолога и филозофа науке

Ричарда Докинса - која је одмах по објављивању означена као атеистичка

библија. У Заблуди о Богу, Докинс објашњава зашто је Бог илузија, а

религија вирус ума. Аутор инсистира на томе да се питање постојања Бога

мора третирати као било која друга научна хипотеза. Држећи се тог

принципа, аргументовано, духовито, отворено, директно и логично, оспорава

све аргументе о постојању Бога.

Утеха коју пружа вера је лажна, каже Докинс, наука и њена

достигнућа много су лепши и величанственији од свих чуда религије, а

порекло морала и врлине не долази од Бога, већ је производ биолошке

еволуције. Докинс тврди да Бога готово сигурно нема, и да то сазнање не

подрива смисао живота савременог човека, већ да чини сваки дан и сваки

тренутак живота драгоценијим и вреднијим живљења.

Књига Заблуда о Богу организована је у десет поглавља у којима

аутор покрива све аспекте религије и намењена је свима – и верницима и

атеистима, јер сви ми трагамо за истином о нашем пореклу и смислу, само

што полазимо са супротних позиција.

Ричард Докинс рођен је 1941. године у Кенији, а школовао се на

Оксфорду. Данас је професор на том универзитету. Светску популарност

стекао је књигом Себични ген, (1976). Наступајући као атеист, скептик и

бескомпромисан борац против постмодернизма у науци, Докинс је стекао и

поклонике и бројне противнике.70

На блогу Квирије постављен је и видео клип, компјутерска анимација

Митрополита Амфилохија Радовића, који пева, а речи песме су следеће:

Служба ради и меље ко млин, испод мене столиица света, мантија

крије официрски чин, стрела је одапета. Зашто џабе бригу бринеш,

решићемо стиском шаке, што некад јавно гаће скинеш, и што волиш дечаке.

Кад дође време за плаћање дуга, проћи ћеш јефтино баш,у кесици опрост

греха, два аспирина и оче наш. Ја Бога знам лично, он горе ја доле, па радим

шта хоћу, и баш ме боле. Па помоћ нудим човеку што јеца, и педофили су

нечија деца. Јунак славно води чету, на кундаку рецке ређа, кроз снајпер се

диви свету, и пуца у леђа. Заливам их светом водом, под панциром дивне

душе, ја их прскам светом водом, а они се пуше. Бог ће да зажмури на једно

око, питај човека што тајну зна, доле тврдо горе високо, а између стојим ја,

Ја Бога знам лично, и све је у реду, док ми са смешком, под мантијом преду.

Све добри људи, ко добар дан, хашко братство и земунски клан. Живота пре

смрти, и нема у ствари, и земља је плоча, што плива у бари, а карте за рај и

поглед из ложе, ја држим у руци, и сваки договор може. Само ћути у ред

стани, где и сви други, ми талибани. Баш се чудим твоме бунту, гинуло се и

за мање, де’ш голорук на војну хунту, и благостање. Стојиш изнад живог

70 http://www.pescanik.net/index.php?&p=242&ni=1155&nd=1

73

песка, завршићеш у јадној слици, спљескан лепо као фреска, читуља у

политици. Је'л ти у глави фале летве, ко бункер ми стоји олтар, док около

бацам клетве, и држим бога за ону ствар. Ја Бога знам лично, прилично

често, па сиву масу, месим ко тесто. Ој мало дремно, ал није требо, па сад

ја лично парцелишем небо. Услиши и помилуј! 71

Током емисије све ово било је поднето на увид јавноси, на крају

емисије прочитано је и саопштење нашег удружења:

Удружење грађана “НАШИ” обраћа се свим суграђанима, као и свим

странкама, удружењима грађана и организацијама да се у понедељак у 18

часова сви сложно и у миру окупимо без обзира на страначку припадност

испред Дома омладине у Аранђеловцу и покажемо незадовољство поводом

гостовања Телевизије Б-92 у Аранђеловцу и снимања њихове анти-српске

емисије “Пешчаник” у нашем граду.

На интернет блогу ове такозване телевизије постављене су

карикатуре хомосексуалаца који мокре и испод којих пише како они

вршењем нужде “благосиљају Српчад”, срамно се изругујући Светом Сави и

чувеној икони “Свети Сава благосиља Српчад”. Такође, гости емисије

Теофил Панчић и Петар Луковић наш народ се називају заосталим, глупим,

смрдљивим.... Нека нам интерес наше Србије и наше деце буде изнад дневно

политичких превирања, и не дозволимо да се у нашој Шумадији шири мржња

према Србији, Српској Православној Цркви и свему у чему се оличава здраво

и нормално друштво!

Зато сви заједно у понедељак испред Дома омладине у 18

часова!

КАКО РАДИЛИ ТАКО НАМ И БОГ ПОМОГАО!

у Аранђеловцу 18.11.2007.год., Информативна служба

Удружења грађана “НАШИ”

71 http://blog.b92.net/text/1168/Sprski%20pravoslavni%20blog/?start=100

74

Пешчаник по први пут међу Србима И дошао је понедељак 19.11.2007. год. и у раним јутарњим часовима

стигао је факс локалним медијима да је снимање емисије “Пешчаник”

отказано, наводно због безбедности учесника. Ево и тог чувеног факса:

ЦЕНТАР ЗА КУЛТУРУ И ОБРАЗОВАЊЕ

ОПШТИНЕ АРАНЂЕЛОВАЦ

Бр.01-сл 1782

Аранђеловац,19.11.2007.године

Поводом најављеног снимања емисије Пешцаник радија Б92 заказаног за

понедељак 19.11.у 18,00 сати, Центар за културу издаје следеће

С А О П Ш Т Е Њ Е Након писменог захтева организатора поменутог јавног догађаја,

донета је одлука да се на бази комерцијалног пословања изда велика сала

Дома омладине уз одговарајућу новчану надокнаду, која је у складу са

важећим ценовником ове установе.

Међутим, протеклих дана, а посебно у недељу посебно путем

локалних електронских медија направљена је атмосфера великих тензија

поводом поменутог гостовања, па су и са једне и са друге стране изречене

отворене претње, при чему су и једни и други позивали на масовне доласке и

окупљања испред зграде Дома омладине у понедељак у 18,00 сати.

Због опасности да дође до вербалних, али и других сукоба који могу

имати несагледиве последице, у Центру за културу је донета одлука да се

ОТКАЖЕ, ОДНОСНО СТАВИ ВАН СНАГЕ одлука о издавању сале у Дому

омладине. Центар за културу општине Аранђеловац не може бити место

политичког нити било каквих других сукоба, већ место где ће се ширити

културне и позитивне вибрације.

Д И Р Е К Т О Р

Саша Симоновић

После гостовања у емисији нашег удружења и осталих учесника,

наступио је метеж међу владајућим структурама у Аранђеловцу, и они су

брже боље покушали да откажу снимање емисије, јер нико од локалних

политичара није желео да се за његово име или име његове странке везује

хомосексуализам и пљување по Српској Православној Цркви. Међутим за

тако нешто био им је потребан дебео разлог, и тада се неко не баш паметан

досетио и читаву ситуацију покушао да прикаже као врло напету, на граници

инцидента и да управо због тога емисија мора бити отказана.

75

Када је о отказивању обавештена ТВ Б92, истог тренутка спрема

казнену експедицију у лику новинарке Сенке Влатковић и они брже боље

крећу у Аранђеловац, да испитају читав случај, ко то може да забрани моћној

Б92 гостовање у неком градићу. Истога дана око 15 часова у просторије РТВ

Шумадија упада поменута новинарка са својом сниматељском екипом и

менаџером општинског одбора ЛДП-а Слободаном Плећићем, на чију

иницијативу “Пешчаник” долази у Аранћеловац. Најпре покушавају да

насилно узму изјаву директорке РТВ Шумадије, а затим поред више молби

директорке да напусте канцеларију, господа из Београда тајно укључују

камеру, како би исценирали некакав вербални сукоб и обављеног посла

отишли за Београд. Међутим на инсистирање директорке камера се гаси и

госпођица Сенка одлази са својом екипом, уз обећање да ће се вратити за сат

времена. По поновном доласку екипе Б92 директорка РТВ Шумадије

Наташа Живановић пристаје да да изјаву, али под условом да буду укључене

и камере РТВ Шумадије. Међутим, госпођица Сенка почиње жустро да се

противи, али директорка Наташа објашњава да поменутој новинарки и

телевизији не верује и да се плаши да њена изјава неће бити коректно

пренета. Затим поново настају сцене када госпођица Сенка тражи да се

искључе камере, и да телевизија Б92 “само жели да узме изјаву”. Директорка

Наташа Живановић као искусан новинар није попустила притисцима људи са

Б92 који су трајали више часова, и гости из Београда одлазе необављеног

посла. После одласка екипе Б92, у телевизију упадају чланови ЛДП-а који

председнику удружења “НАШИ” Ивану Ивановићу прете да ће бити згажен,

претучен, да ће нестати...

Медијска хајка против „Наших” По доласку поменуте екипе Б92 за Београд без икаквог оптужујућег

материјала, започиње добро исценирана кампања поводом отказивања

емисије, тако да се на телевизији Б92 јавност бомбардује информацијама да је

емисија отказана због претњи. Чак се говори о саопштењу за јавност који је

скинуто са “интернет сајта”удружења “НАШИ”, битан податак је да је у тим

тренутцима наш интернет сајт био у изради, односно на њему није било

постављено ништа. Поводом “Пешчаника” оглашавају се разне страначке и

“нестраначке” личности лидери познатих и непознатих невладиних

организација, независно удружење новинара...

У току радио емисија на Б92 води се права хајка против

“Наших”.Уживо се укључују гледаоци који отворено позивају на линч

чланова нашег удружења, називајући нас кретенима, идиотима, заосталим

шумадинцима, мракољубцима, затуцанима, људима са којима се треба

најоштрије обрачунати, како треба да нестанемо са лица земље...

76

САЛВЕ ЛАЖИ

Претње “Пешчанику” 19. новембар 2007

Београд -- Промоција емисије Пешчаник Радија Б92, која је требало

да буде одржана вечерас у Аранђеловцу, отказана је због упућених претњи.

У саопштењу Удружења грађана “Наши”, емисија Пешчаник назива

се “антисрпском”, а грађани се позивају да искажу незадовољство због

гостовања Светлане Лукић и Светлане Вуковић и њихових гостију. Једна од

ауторки Пешчаника, Светлана Лукић, сматра да је разлог за отказивање

промоције претеће саопштење.

“Ово је требало да буде 53. промоција Пешчаника, али је прва коју

смо морали да откажемо. И до сада смо имали мањих или већих проблема -

било је уцењивања, тако да смо неке хале плаћали скупље него Богољуб

Карић, било је бушења гума, ломљења ретровизора и тако даље. Али кажем,

ово је први пут да су наши организатори морали да откажу ову трибину. А

отказали су је, наравно, прво због претећег саопштења које се појавило на

сајту те организације, то су 'Наши'. То су ваљда, не знам, неки квалитетни

Срби”, каже Светлана Лукић.

Иван Ивановић, из поменутог удружења, за Б92, пак, тврди да то није

њихово саопштење и да они нису ни тражили забрану Пешчаника. Ивановић,

такође, не види проблем у позиву који су упутили грађанима, али није

спреман да ауторкама Пешчаника и њиховим гостима гарантује безбедност.

“Што бих ја давао било какве (гаранције), било коме, ја нисам

организатор било каквих демонстрација. Ја сам једино позвао све суграђане,

као што је и ЛДП, који стоји иза свега тога, позвао све да дођу. Ја не видим

никакав проблем у томе што сам позвао некога да дође у вашу емисију”,

рекао је Ивановић.

Он каже да ниједном речју није рекао да је емисија Пешчаник

антисрпска, како се наводи у саопшетењу организације “Наши”. “Ја вам

кажем, ако има печат и потпис, онда је то наше саопштење”, каже Ивановић.

Светлана Лукић, ипак, већи проблем од таквих ставова види у томе

што је Телевизија Шумадија тој организацији дала простор да у специјалној

емисији износи своје ставове.

Она каже и да је занимљива одлука директора Дома културе да, и

поред потписаног уговора о одржавању промоције и пријављеног скупа

полицији, закључи да ни полиција не може грађанима гарантује безбедност.

“Ти квалитетни Срби који имају тај став какав имају, нису неки

проблем јер њих знамо. Међутим, проблем су институције државе које

очигледно се плаше и у том смислу нису обезбедили да одржимо једну од 53

промоције Пешчаника које смо одржали од Шида до Димитровграда”, рекла

је Лукићева.

Директорка ТВ Шумадија није нашла времена да за Б92 објасни због

чега је на тој телевизији, која је део Јавног сервиса, организована специјална

77

емисија у којој су чланови удружења „Наши” износили разлоге за забрану

промоције Пешчаника у Аранђеловцу. 72

Аранђеловац – Промоција емисије Пешчаник, која је

прексиноћ требало да буде одржана у Аранђеловцу, отказана

како не би дошло до инцидената. Промоција емисије Пешчаник отказана је из безбедносних разлога,

каже за Б92 Саша Симоновић, директор Дома културе у ком је промоција

требало да буде одржана. На сајту удружења грађана Наши, емисија

Пешчаник назива се антисрпском, а представници тог удружења су ставове

изнели и у емисији на локалној телевизији Шумадија, а потом је донета

одлука о одлагању промоције.

„Прекјуче је било доста телефонских позива, негодовања, зашто је та

сала издата за те намене, а кулминација је била емисија на ТВ Шумадија, у

којој су четири особе на прилично примитиван начин коментарисале и на

крају позвале грађане да се масовно окупе испред Дома омладине како би

исказали протест због одржавања трибине”, каже Симоновић.

Емисија Гости у студију, после које је отказано гостовање

Пешчаника, емитована је у недељу на региналној телевизији Шумадија. Због

те емисије промењена је и програмска шема, а нигде није било назначено да

је реч о плаћеном термину, како се тврди.

У емисији су о Пешчанику и Б92 говорили представници удружења

Наши, које окупља Равногорски покрет, удружење Светозар Милетић и

удружење Наша Шумадија. Б92 снимак емисије није добио, а директорка

телевизије Наташа Живановић тврди да у емисији није било говора мржње.

„Погрешно сте обавештени. Сваки човек и свако удружење имају

право на мишљење. Они су само говорили о православљу и односу према

Богу и српству. Они нису позивали ни на какав линч и на бунт”, каже она.

Саша Симоновић је емисију доживео другачије и отказао гостовање

Пешчаника. „Било је много позива у којима се изражава забринутост за

српство због Пешчаника”, каже Симоновић.

Једна од ауторки Пешчаника Светлана Лукић каже да је и раније

било уцењивања, бушења гума, ломљења ретровизора, али да се први пут

десило да су организатори морали да откажу трибину.

Александар Лојовић, који је позвао Пешчаник у Аранђеловац, каже

да му је жао што се све то догодило. „Не можемо да одржимо трибину на

неком другом месту јер су све сале у надлежности Дома културе. Трибина ће

бити одложена, а да ли ће бити одржана, не знам. Не желим да због трибине

дође до ексцеса у Аранђеловцу”, каже Лојовић.

72http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2007&mm=11&dd=19&nav_category=12&nav_id=272887

78

Екипу Б92 у ТВ Шумадија дочекала је директорка, а у њеној

канцеларији су готово све време седели представници удружења Наши. Они

нису дозволили снимање, а директорка је изјаву дала после неколико сати

убеђивања и уз услов да све снима и њена камера.

Одмах по одласку екипе Б92 из Аранђеловца, директорка је

емитовала цео разговор, уз коментар да ће Б92 целу причу изокренути, а да

она брани истину.73

НУНС: Што пре поново oрганизовати промоцију Независно удружење новинара Србије протестовало је данас због

отказивања промоције Пешчаника.

„Образложење организатора да се промоција отказује због

безбедносних разлога је трагикомично и неприхватљиво, јер је одлука донета

под притиском појединих удружења грађана чији су представници на ТВ

Шумадија, уочи заказане промоције Пешчаника, јавно манифестовали своје

непријатељство са елементарним принципима и вредностима демократије”,

саопштава НУНС.

“Они који грађане деле на 'наше' и 'њихове', на Србе и антисрбе,

забранили су промоцију емисије која се афирмисала управо вишегодишњим

залагањем за слободу говора и демократију”, стоји у саопштењу.

“Попуштање таквим 'патриотима' неизбежно подсећа на не тако давно време

погубног једноумља и диктатуре које је Србију дуже од деценије држало у

мраку изопштену из међународног културног, економског и политичког

поретка”. НУНС апелује на руководство Дома културе у Аранђеловцу да што

пре организује промоцију Пешчаника и “тако покаже да су и у том граду

слобода и толеранција јача и од мржње и политичког примитивизма”.74

Фер плеј, част и ДРВЕНА убеђења Свима нама пре или касније дође из доњег у горњи део тела (глава).

Тако и мени. Данашњи дан ми је донео просветљење и коцкице су се коначно

сложиле. Вечерас је министар Јеремић (то је онај дечко који се љупко смеје

чак и када не треба, а министар је иностраних дела) рекао у Великој

Британији и ово:

“Желео бих да апелујем на ваше осећање фер плеја и ваше осећање

части. Наша земља је, као и ваша, древна, са древним убеђењима. А Косово је

колевка наше цвилизације”

Имајући у виду како лекари Србији саветују родитеље деце са било

којим менталним поремећајем да је боље инис “одмах дају у установу где ће

имати негу” или жену којој су саветовали да бебу одмах однесе у ту установу

и пре дојења “како се не би везивала”, постало ми је јасно – Србија је овај

савет примењивала до пре 8 година инис косовским Албанцима. Србија тј.

73http://www.anem.org.yu/cms/item/medscena/sr/Aktuelno?articleId=9281&type=aktuelno&view=view 74 http://www.nuns.org.yu/edukacija/view.jsp?articleId=8607

79

доктори које смо МИ бирали на изборима су примењивали разне методе

према нашим суграђанима, укључујући и протеривања из горе поменуте

колевке. О затварању, везивању и “умиривању” на друге начине не треба

трошити речи. Систем је исти, све су остало нијансе.

Оно осећање части и древна убеђења су дошла до изражаја у

Аранђеловцу. Гомила невладиних организација љупких назива “Наши”,

“Светозар Милетић” (није ми род), “Наша Шумадија” и наравно чувени

“Равногорски покрет” је кренула да заштити част од “антисрпске емисије

Пешчаник” која шири “мржњу према Србији, СПЦ и свему у чему се оличава

здраво и нормално друштво”. Замишљам да се ово догодило у Великој

Британији, али ми не иде. Уз сво широко тумачење слободе изражавања,

њихово „показивање незадовољства” кроз вишедневни говор мржње у

локалним медијима, као и позив у овом саопштењу, а имајући у виду да је

фактор “Косово-колевка” и начин на који Срби штите ту част – мислим да би

“древна убеђења” постала ДРВЕНА убеђења и то по главама учесника на

промоцији Пешчаника. Међутим, сасвим се слажем са последњом реченицом

у саопштењу:

“КАКО РАДИЛИ ТАКО НАМ И БОГ ПОМОГАО!”

Не знам да ли ово понавља и наш тзв. Преговарачки тим, нити да ли

ово пада напамет оним лекарима који везују децу уместо инис помогну да

воде живот достојан људског бића. А после Јеремић Вука, сложио сам се ини

другим “експертима” који инистер:

1. “невладини елементи раде против онога што је интерес српског

народа и основних српских ведности”

2. “невладини елементи су финансирани из непознатих извора, да би

се бавили нечим безвезним што није у интересу Србије”

3. “невладини елементи су веома селективни у својој бризи” Дакле, све ово може бити примењено на (НЕ?)владине организације

“Активни центар” и онај фантомски “Покрет 1389”. Док у овој недељи цео

српски народ (јер други народи никад нису били битни у српском осећању

“фер плеја и части”) види као основни ИНТЕРЕС да се помогне хиљадама

деце у институцијама да поново почну заиста да живе, ове организације се

глупирају са “Косово је Србија” и “Не дамо Космет”. Тиме они директно раде

против интереса народа, тим пре што наводно заступају максиму „Кад неко

пати, ја не ћутим. Солидарност и одговорност”. Својим трошењем новца и

драгоцене СРПСКЕ енергије, они понављају нешто што ем није тачно, ем

пише у Уставу Србије. Њихове налогодавце нисмо још открили, али нам

добро инист откривањем финансијера. Очигледно, то су исти они који тврде

инис лаж слике и видео снимци деце везане у институцијама. То су деца која

проводе готово цео свој живот у истом кревету. Зашто је то тако ? Погађате,

реч је о ДРЕВНОМ српском разлогу у коме неки виде фер плеј и част – чим

си различит на било који начин, немаш право да будеш део друштва, нити да

нешто добијеш од државе. Ако немаш среће, пред камере ће изаћи инистер

који ће се фолирати како је све у реду, а ако имаш среће одређени

80

(не)владини елементи ће ти објаснити да си непожељан јер они хоће оно

поменуто “здраво и нормално друштво”, а ти им квариш идеју.

Слично овим поменутим невладиним елементима, понаша се и

невладин елемент М.Мишковић, за кога и даље не знам одакле се финансира

тј. Како је тачно успео да дође до ове количине новца, а и као сви невладини

– ради нам против општег интереса – “да коначно живимо боље”. Међутим,

то ће бити тема неког наредног блога.

За сада, остаје нам да живимо у складу са фразом коју је данас

зацртао господин Саша Симоновић, директор Центра за културу и

образовање у Аранђеловцу, у саопштењу о отказивању промоције

“Пешчаника”. Наиме, он је после дивљања „наших Срба” обавестио јавност

да се у том Центру могу “ширити само културне и позитивне вибрације”.

Пошто промоција Пешчаника доноси опасност од “политичких и других

сукоба”, шут карта је уследила по правилима фер плеја, части и древних

убеђења.

Е што уме наш министар Јеремић да погоди суштину, свака му

част.75

У јеку кампање против нашег удружења “Пешчаник” на свом

сајту објављује вест о отказивању емисије, и следећи линк:

Пешчаник поздравља Наше уз ЏЕЗ СТАНДАРД, слушатељка Биљана се

придружује поздравима и предлаже СКОК У ДАЉ

Кликом на Џез стандард или на Скок у даљ, поново се исказује

мржња према Богу, погледајте како!

Мишел Онфре – Атеолошка расправа Религија одговара на онтолошку празнину коју открива свако ко

схвати да ће једног дана умрети, да му је боравак на земљи временски

ограничен, да се сваки живот кратко камење – од најпримитивнијих племена

до данашњих муслимана који иду на Ћабу у опходњу око бејтулаха – други

Месец или Сунце, неки невидљивог Бога који се не сме представљати иначе

се иде у идолопоклонство, или пак неку антропоморфну фигуру – белу,

мушку, наравно, аријевску – један као савршени пантеиста, види Бога свуда,

други, ватрени следбеник негативне теологије, нигде, једанпут се обожава

мртво тело обливено крвљу, с круном од трња, други пут у влати траве на

источњачки шинто начин: не постоји ниједна лакрдија коју су измислили

уписује између два ништавила.

Једни обожавају људи која није послужила да се прошири поље

божанских могућности...

75 http://blog.b92.net/text/1415/Fer%20plej,%20%C4%8Dast%20i%20DRVENA%20ube%C4%91enja/

81

Смртни, коначни, ограничени, жалосни због својих неслобода, људи

мучени савршенством измишљају силу обдарену тачно супротним

својствима: од својих мана, изврнутих као прсти на пару рукавица, граде

особине пред којима клече, затим се клањају до земље.

Јесам ли ја смртан? Бог је онда бесмртан;

јесам ли ја коначан? Бог је онда бесконачан;

јесам ли ја ограничен? Бог је онда безграничан;

ја не знам све? Бог је свезнајући;

ја не могу све? Бог је свемоћан;

ја нисам обдарен свеприсутношћу? Бог је свеприсутан;

ја сам створен? Бог није створен;

ја сам слаб? Бог оваплоћује Свемоћ;

ја сам на земљи? Бог је на небу;

ја сам несавршен? Бог је савршен;

ја нисам ништа? Бог је све, итд.

Религија постаје, дакле, прворазредан поступак алијенације: она

подразумева раскид човека са самим собом и стварање имагинарног света у

коме је истина фиктивно присвојена. Теологија, тврди Фојербах, извесна је

„психичка патологија”...

Предавати атеизам (насупрот веронауке) подразумевао би једну

археологију религиозног осећања: страха, бојазни, неспособности да се гледа

смрти у очи, неодрживе свести о несавршености и коначности људи, главне

улоге и покретачке снаге егзистенцијалног страховања. Религија, тај свет

фикција, изискивала би прописно демонтирање ових онтолошких плацеба –

као што се у филозофији прилази питању врачања, лудила и граничних

области да би се начинила и обухватила дефиниција разума.

Ја не презирем вернике, не сматрам их ни смешним нити јадним, али

очајавам што су им милије умирујуће измишљотине за децу од свирепих

извесности одраслих. Радије вера која смирује него разум који задаје бригу –

чак и по цену сталног менталног инфантилизма: то је операција

метафизичког опсенарства по чудовишну цену!

Мој атеизам се покреће када приватно веровање постане јавна ствар

и кад у име једне личне менталне патологије према њој организује и свет за

другог. Јер, од личног страха за живот до управљања телом и душом другог,

постоји један свет у коме из потаје делују профитери те духовне и умне беде.

У име Бога, Историја сведочи, због три монотеизма вековима се

проливају невероватне реке крви! Ратови, казнене експедиције, покољи,

убиства, колонијализам, етноциди, геноциди, крсташки ратови, инквизиције,

а данас планетарни супертероризам...

Ова три монотеизма, које подстиче исти генеалошки нагон смрти,

деле низ истих мржњи:

мржњу према разуму и интелигенцији;

мржњу према слободи;

мржњу према свим књигама у име оне једне;

82

мржњу према животу;

мржњу према сексуалности, женама и уживању;

мржњу према женском принципу;

мржњу према телу, жељама, нагонима.

Уместо свега тога, јудаизам, хришћанство и ислам бране: веру и

веровање, послушност и покорност, склоност ка смрти и страдању ради

оностраног, асексуалног анђела и непорочност, невиност и моногамну

верност, супругу и мајку, душу и дух. То значи распет живот и слављено

ништавило... 76

Муслимански сајт о “Пешчанику” и Чеди Јовановићу: “Треба обратити пажњу на ову позитивну групу Срба кроз Пешчаник

и Б92. Њихова борба је сразмјерна Давид против Голијата. Они су први

почели говорити о српским злочинима. Наравно, ту се не смије заобићи Чеда

и његов ЛДП. Ако си читао задњи број Дана, има његов интервју - за 10!”77

НАШИ СМО

Вођа организације „Наши“ Иван Ивановић говори за Курир о томе

зашто су он и његови саборци отерали из Аранђеловца екипу емисије

“Пешчаник” Радија Б92

БЕОГРАД – Бура које се прошле недеље подигла због отказивања гостовања

екипе емисије “Пешчаник” Радија Б92 у Аранђеловцу на површину је

избацила још једну организацију којој је одмах прикачен епитет

неонацистичке. Курир је покушао да сазна ко стоји иза групе која себе назива

“НАШИ”, а која је кумовала отказивању скупа на којем је требало да говоре

аутори емисије, као и њихови гости, новинари Петар Луковић и Теофил

Панчић.

Нико нас не плаћа. Сами се финансирамо, скупљамо хуманитарну

помоћ и штитимо српске интерсе у Србији – поручује у разговору за Курир

Иван Ивановић, вероучитељ из Аранђеловца који је председник невладине

организације “Наши”.

Ивановић, који тврди да су му активисти ЛДП-а и новинари Б92 у

Аранђеловцу пред сведоцима претили смрћу, наводи да је са “Нашима” само

организовао мирни, демократски протест.

Наше утемељењ је у светосављу и српском родољубљу. Ми смо

православни људи, хришћани. Већ су кренули да нам каче разне етикете,

проглашавају нас за нацисте, за ултрадесничаре, што, наравно није истина.

Ми смо формално само још једна невладина организација – наводи Ивановић

76 http://www.pescanik.net/index.php?&p=422&ni=1103&nd=1 77 ( http://www.janja-bih.at/modules.php?name=Forums&file=viewtopic&p=8069)

83

и додаје да се, за разлику од велике већине осталих, “Наши” баве заштитом

српских националних интерса. Он објашњава да је главни повод за њихов

протест била једна карикатура на сајту Б92.

На тој карикатури хомосексуалац мокри, и испод пише: „Света

водица, Квирија, хомосексуална организација благосиља Српчад!” Па то

вређа свих осам милиона Срба православне вероисповести и имамо право да

због тога мирно ппротестујемо. Аранђеловцу и Шумадији нису потребни

људи који мокраћом благосиљају Србе. Никога нисмо покушали да спречимо

да одржи промоцију, то је полицијски посао. Лепо су показали какви су

људи, упали су у локалну телевизију, претили, урлали... Придружили су им

се и људи из ЛДП-а, викали су да ће нас згазити, убити... – тврди Ивановић.

Не стишавају се страсти због прекинуте промоције

„Пешчаника”

Удружење “Наши” затрпано увредама Телевизија Б92 нас је представила као највеће зло Србије. Стижу нам

претње и увредљиве поруке у којима се вређа Православна црква - каже

председник удружења Иван Ивановић. Директорка ТВ Шумадија Наташа

Живановић оптужује лидера СПО у Аранђеловцу Миодрага Подгорца да је

„пијан делио правду“.

АРАНЂЕЛОВАЦ - После великих немира, због којих је у понедељак у

Аранђеловцу отказана промоција радио емисије „Пешчаник“ Радија Б 92, на

имејл адресу Удружења грађана „Наши“ стигло је на десетине писма

увредљивог садржаја, у којима се прети његовим члановима. Према наводима

председника овог удружења Ивана Ивановића, једног од организатора

протеста поводом промоције „Пешчаника“, поред претњи, у порукама се на

најбизарнији начин вређа православна црква.

- Последњих дана Телевизија Б 92 представила нас је као највеће зло

у Србији. Они ниједног тренутка нису поменули прави разлог нашег

незадовољства, ону педерску организацију која на њиховом сајту пљује по

српској цркви. Када сам новинарку Б 92, чијег се имена не сећам, која ме је,

узгред речено, тајно укључила у програм, питао да поставим блог на сајту

њихове РТВ, она ми се само цинично насмејала. Ако је истина да се залажу за

слободу мишљења, ево, сада јавно тражим од Б92 да нам омогући да

изнесемо своје ставове. То до сада није било могуће. Они чак и не објављују

коментаре наших чланова, али је неким лудацима омогућено да у виду

коментара шаљу слике хомосексуалаца у најласцивнијим позама - истиче

Ивановић.

Председник Удружења „Наши“ тврди да медији у Србији

једнострано извештавају јавност о догађајима који већ више од две недеље

потресају Аранђеловац. Он каже да нико није објавио вест да је емисију у

закупљеном термину, која је пре две недеља била узрок првог отказивања

84

промоције „Пешчаника“, насилно прекинуо лидер СПО-а у овом граду

Миодраг Подгорац.

Директорка ТВ Шумадија Наташа Живановић потврдила је за Глас

јавности да је Подгорац пре две недеље упао у просторије ТВ потпуно пијан.

Према њеним речима, он је дивљао у холу, лупао чаше и флаше, а када је

покушала да га у томе спречи, он је и на њу физички насрнуо.

- Није ово прва акција оваквог типа самозваног аранђеловачког

кабадахије. Он је сам себе прогласио за врховног цензора, и кад нека емисија

није по његовом укусу, он сместа зове телефоном, или долази у телевизију да

са својим пајташима подели правду на лицу места - наглашава

Живановићева.

Прозвани председник Подгорац не пориче да је прекинуо спорну

емисију. Он сматра да је то била његова дужност и обавеза, због тога што се

„пуних 17 година борио за слободу мишљења”. Иначе, Подгорац са својом

странком, уз помоћ радикала, социјалиста, двојице демократа и по једног

представника странке Г 17 плус и Покрета снага Србије води аранђеловачку

општину.

Та Живановићева је смењена, а то ће бити озваничено у петак на

Скупштини. Она то врло добро зна, па се унервозила, и сада ме блати по

Аранђеловцу. То је једна неспособна жена која је РТВ Шумадију довела до

просјачког штапа. Ништа не зна, тако да није доставила ни потребну

документацију за издавање дозволе за рад. Не стидим се што сам прекинуо

емисију. Не може како се коме ћефне да позива народ на рушење. Нити

бивши потпредседник општине Рајко Анић, који је практично држао монолог

у тој емисији, да пљује по садашњем општинском руководству - истакао је

Подгорац.78

КО НАМ ЈЕ ДАО ПОДРШКУ? Док је трајала хајка на наше удружење, низ патриотских

организација је стало у нашу одбрану, и тих дана се водио прави интернет

рат. Православни и национални сајтови и форуми су нам давали подршку,

док су телевизија Б92 и разне организације за “заштиту људских права”

жестоко нападале и осуђивале наше удружење. На адресу нашег удружења

стизало је дневно и по више десетина писама подршке, и овим путем у своје

име и у име Удружења “НАШИ” захваљујем се свим организацијама и

појединцима који су нам дали отворену подршку и који су стали у нашу

заштиту.

САОПШТЕЊЕ СРПСКОГ САБОРА ДВЕРИ

Подршка “НАШИМА” Српски сабор Двери пружа пуну подршку Удружењу грађана

„Наши“ из Аранђеловца у покренутој борби за спречавање даљег

блаћења и понижавања српског народа на националној фреквенцији која

78 http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-06-12-2007/udruzenje-nasi-zatrpano-uvredama

85

припада РТВ Б92. Питамо се шта би се догодило да су на сличан начин

вређани припадници неких других народа и вера као што је то константно

случај са статусом српског народа и Цркве на радио, телевизијским и

интернет програмима Б92? Постављамо питање докле ће некажњено свако

ко пожели у земљи Србији моћи да за српски народ каже било шта и да се

иживљава како му драго?

Такође, Српски сабор Двери стаје у одбрану госпође Наташе

Живановић директорке РТВ Шумадија из Аранђеловца, која се

супротставила медијској индоктринацији Б92 и заштитила право на

другачије мишљење, које је српским родољубивим организацијама у нашој

држави често одузето.

Као што је свако вече била са рударима на Колубари уочи 5.

октобра 2000. године, као истински борац против Милошевићевог режима,

тако и сада госпођа Живановић устаје против медијског тоталитаризма Б92

и других актуелних политичких НАТО-испостава којих нигде није било у

првим редовима борбе против Милошевића. Дижемо глас против

најављене смене директорке РТВ Шумадије од стране општинске власти у

Аранђеловцу, која не би смела да буде у функцији заштите једне приватне

и антисрпске медијске куће, већ у функцији промоције демократских права

на различитост мишљења и заустављања антисрпске хистерије.

Удружени злочиначки подухват припреме терена за проглашење

независности Косова и Метохије се наставља несмањеном жестином.

Српски народ се медијски припрема да на тако нешто пристане и не пружи

никакав отпор. Природно је да се први устанак против оваквог развоја

ствари догодио у Шумадији. Прави је тренутак да после 15 година

медијске сатанизације споља и изнутра коначно подигнемо главу и

затражимо да будемо третирани као и сви други народи на свету. Дакле,

национална и верска мржња, вређање и понижавање који су недопустиви

према било ком другом народу не смеју више бити дозвољени ни према

нашем народу.

Због тога је случај „Аранђеловац“ преломна тачка обнове

нашег националног достојанства. Позивамо све патриотске

организације да се уједине у заједнички фронт и подрже нови

шумадијски устанак. У Београду, на Аранђеловдан 2007.

Саопштење Српског сабора Двери:

“Наши” сами бране град После успешног спречавања да се у Аранђеловцу организује

промоција „Пешчаника” (емисија радија Б92) удружење Наши је на удару

велике медијске хајке са Б92, уз асистирање ЛДП-а и локалног ДС-а.

Притисак трпи и директорка локалне ТВ „Шумадије“, Наташа

Живановић која се у овом спору ставила на страну Наших. ЛДП сада захтева

86

њену смену. У међувремену, током ноћи 23. на 24. новембра 2007.године,

неко је оскрнавио Спомен костурницу у Аранђеловцу у којој су посмртни

остаци ратника из Првог светског рата. Поломљен је јарбол на коме се

налазила српска застава. Претпоставља се да је то учинио неко од оних који

не одобравају рад НАШИХ пошто су приликом уређивања Спомен

костурнице Наши подигли тај јарбол и заставу. То је била само једна од

многобројних акција Наших на сређивању иначе прилично запуштених

споменика на територији града Аранђеловца. Чудно је и то што у јеку

кампање ЛДП-а, Б92 и ДС-а који воде против Наших а због супротстављања

„Пешчанику“, локални одбори националних странака ћуте. Уместо да подрже

грађане који су устали у заштиту достаојанства српског народа, локални

челници националних странака у Аранђеловцу гледају своја посла да се

случано не би замерили ЛДП-у или моћној медијској кући каква је Б92. Тако

Наши остају сами да бране град.

У Београду, 28. новембар 2007.

Информативна служба Српског сабора Двери

Саопштење Удружења студената Правног факултета

“Номоканон”

Подршка Удружењу “Наши” Удружења студената Правног факултета “Номоканон” овом

приликом исказује пуну подршку Удружењу “Наши” из Аранђеловца у

њиховој борби за истину и заштиту достојансва српског народа. Због такве

своје активности Удружење “Наши” се нашло на удару моћне медијске групе

Б – 92, која свакодневно, системски вређа и понижава српски народ. У таквој

њиховој активности они немају стида и не презају ни од чега. Уколико се

неко супростави њиховим гнусним делима, они онда прибегавају

притисцима, клеветама и претњама. Тако смо сада сведоци оркестриране

хајке против удружења “Наши”. Они су се нашли на удару само зато што су

били довољно храбри да укажу на срамно деловање Б – 92. Обавештавамо

јавност да оним што ради медијска група Б – 92 треба да се баве надлежни

државни органи – а то је окружно јавно тужилаштво, јер Б – 92 свакодневно

извршава кривична дела, а пре свега кривично дело из члана 317. КЗ Србије –

Изазивање националне, расне и верске и мржње и нетрпељивости, a против

српског народа.

Али у држави каква је наша очито је све могуће, па тако уместо да се

на одговорност, по бројним основама, позове Б – 92, долази се до апсурдне

ситуације да се најављује смена директорке РТВ Шумадија, Наташе

Живановић, и то само зато што је одговорно радила свој посао. Најоштрије

осуђујемо такве гласине и сматрамо да би то представљало грубу повреду

основних права и принципа на којима почива модерно друштво – права на

слободу говора и мишљења.

87

Позивамо целокупну јавност Србије да устане у одбрану сопственог

достојанства и јасно поручи свима онима који би да наставе са

распарчавањем и демонизацијом Србије и српског народа, да дижемо свој

глас и јасно им поручујемо – ДОСТА.

Удружења студената Правног факултета “Номоканон”

У Београду, 23. новембар 2007.

Саопштење удружења «Пријатељи манастира Ђурђеви Ступови у Расу»

ПОДРШКА УДРУЖЕЊУ „НАШИ“ ИЗ АРАНЂЕЛОВЦА И Г-ђи Наташи Живановић – РТВ ШУМАДИЈА

Згранути и згађени над сатанистичко-јадничким бљувотинама са

блога Б92, пружамо подршку и придружујемо се Удружењу «Наши» из

Аранђеловца и г-ђи Наташи Живановић, директору РТВ Шумадија, који су

одлучно стали у одбрану основних људских вредности. Нико нема право да

вређа верску и националну припадност једног народа, а нарочито не народа

који је конститутивни народ те земље.

РТВ Б92 је искористила приврженост народа Српској правславној

цркви још деведестих, приликом демократских борби за смену режима

Слободана Милошевића. Као потсетник за «пилеће» памети које ћуте,

навешћемо само да се преко Оpennet-а Деведестдвојке преносила цела

Светосавска академија 1998, а да се у исто време у канцеларији Верана

Матића могло наћи од Шиптара даровано «кече» у знак захвалности за

ондашње и предстојеће активности које у ово време добијају своју пуноћу.

Такође, да потсетимо као сведоци Студентског протеста 96/97, да је чувени

кордон у Коларчевој «пробијен» литијом предвођеном Његовом светошћу

патријархом српским, а не лидерима опозиције, нити пак лидерима

Студентског протеста, нити пак лидерима «независних» медија. По смени

режима Слободана Милошевића и политика ове медијске куће, одбацила је

СПЦ, јер су постигли свој циљ. Б92 тад скида своју маску и показује своје

самим собом унакажено и демонизовано лице, користећи се јевтиним

извештајима из забачених парохија и наравно, вадећи информацију из

значења према својим потребама.

Б92 «опинковљавање» у најгорем смислу те речи, кроз садржаје

емисија, а нарочито «Великог брата» само ставља «јагоду на шлаг» коначне

неморалне и деструктивне политике ове куће.

Скрећемо пажњу политичарима да не мешетаре са верским и

националним осећањима народа, јер ће своју пропаст доживети пре него што

и буду свесни да су пропали, губљењем благослова своје Цркве. Уједно

апелујемо на иституције државе да оштро, брзо и одлучно спрече даље

омаловажавање најузвишенијих вредности српског народа. Заузимамо чврст

став и упозоравамо све локлне и републичке власти да ћемо, уколико њихова

88

реакција на медијску хајку уперену против Српског народа на РТВ Б92

изостане, сами кренути одлучније у заштиту својих права и слобода, а

промену режима октобра 2000-те и постојеће власти сматрати

квазидемократским, полтронским и заснованим на личној не на народној

добробити.

Југослав Кипријановић, председник удружења

„Пријатељи манастира Ђурђеви Ступови у Расу“

Саопштење Сабора омладине Јустинове

ВРЕМЕ ЈЕ! Сабор омладине Јустинове најоштрије критикује медијску хајку

телевизије Б92 која се ових дана упорно води против Удружења грађана

“Наши” из Аранђеловца. Сматрамо да се лансира огромна количина увреда

које се свакодневно пласирају упаковано у програмској шеми ове медијске

куће на различите начине, а директно или идиректно упућено нашој духовној

водиљи, Српској православној Цркви и њеним великодостојницима. Метод

којим се врши нецивилизована политичка хајка је превазишла све границе

објективног извештавања и прерасла у директно вређање српског народа на

бази националне и верске припадности. Имајући у виду европске параметре

савременог новинарства, неистине, вулгарности и позиви на линч свега

националног и духовног, које се са таласа Б92 свакодневно просипају у етар,

равне су вербалном деликту којим би озбиљно требали да се позабаве

надлежни државни органи.

Такође, Сабор омладине Јустинове напомиње да се процес медијске

сатанизације српског народа и цркве није задржао само на телевизији Б92.

Грађани Србије сведоци су потпуне медијске окупације и једноумља.

Самопрокламовани новинари у најразличитијим локалним медијима,

финансијски подржани од стране шиптарских терориста и фондова за

распарчавање Србије, нарушавају основне темеље државног поретка Србије.

Они су стубови тоталитаризма и антисрпске хистерије.

Стога, пружамо пуну подршку госпођи Наташи Живановић,

директорки РТВ Шумадија из Аранђеловца, јер је радећи часно и поштено

свој посао, штитила Устав своје државе и поштовала право на слободу

мишљења, које је за компанију Б92 и њене локалне огранке непознати појам.

Сматрамо да најављена смена директорке РТВ Шумадија од стране

општинске власти у Аранђеловцу, представља срамоту и понижење не само

за грађане Аранђеловца и слободарску Шумадију, него и за читав српски

народ. Време је да раскрстимо са ћутањем и млитавим реакцијама на клевете,

увреде и нападе засноване на верској и националној основи. Време је да

осудимо вандализам и недемократско понашање НАТО медија у Србији.

Време је да зауставимо тоталну окупацију Србије, која духовно и морално

доживљава крах !!!

89

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА КОНТРАНАПАД Колико се за то, на искрен и родољубив начин, будемо залагали толико

ће нам, као награда за жртву, од Господа бити благодат дарована.

У Врању, Аранђеловдан 2007.

Одбор за односе са јавношћу Сабора Омладине Јустинове

ПОДРШКА УДРУЖЕЊУ «НАШИ» ИЗ АРАНЂЕЛОВЦА и

Г-ђи Наташи Живановић – РТВ ШУМАДИЈА Удружење грађана «СРПСКИ ДЕСПОТ» изражава велику

забринутост поводом понашања и начина рада радија и телевизије Б92.

Шездесет година тоталитарног и недемократског рада и начина размишљања

је оставило великог трага у главама уредника овог радија и телевизије.

Комунистичке методе њиховог рада нас више не могу изненадити. Најновији

насртаји и пропаганда уперени против Удружења “Наши” и против РТВ

Шумадија и г-ђе Наташе Живановић само показују да су ученици

ИНФОРМБИРОА још увек на свом задатку блаћења и уништавања свега што

је православно и српско. Долазе дани када се оваквом понашању мора рећи

ДОСТА.

Другови комунисти, ваш минули рад је показао да сте заслужили место на

ђубришту историје. Како радили тако нам Бог помогао!

У Београду, 23. новембра 2007.

Јовица Курешевић, Потпредседник удружења грађана

“Српски деспот”

Удружењу грађана НАШИ

Удружење за развој црквене уметности даје Вам безрезервну

подршку у вашим настојањима да и даље негујете и развијате традиционалне

вредности нашег народа.

Б- 92 је овом приликом још једном показао да се не разликује пуно

од државних медија у временима које су овом народу донеле највише зла.

Некада професионални медији претворио се у нешто сасвим супротно.

Коментари су заменили информације које су овој кући некада давали

идентитет.

Молимо благог Господа да нам истина буде пут и живот.

Председник Удружења

Војин Милосављевић

У Аранђеловцу, 27.11.2007.год

90

“ПЕШЧАНИК”- ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА

После неуспелог одржавања емисије “Пешчаник” и велике медијске

хајке против нашег удружења, телевизија Б92 охрабрена и потпомогнута

разним анти - српским невладиним организацијама и појединцима одлучује

да по сваку цену мора да буде одржано снимање ове емисије у Аранђеловцу.

Разлог је једноставан, требало је оправдати новац који се добија од ментора

за преваспитавање српског народа. Поводом овог питања оглашавају се и

неизбежене “Жене у црном” које обавештавају да ако не буде пао

Аранђеловац пашће Србија. Такође на свом сајту господа из “Пешчаника”

најављују долазак речима “спремите се стижемо”!

ИДЕМО У АРАНЂЕЛОВАЦ!

Позив на грађанску акцију!

Као слободно мислеће грађанке и грађани слободно идемо где год желимо,

зато идемо у Аранђеловац, на трибину нашег “Пешчаника”!

Да подржимо бескомпромисне, доследне, креативне, храбре Светлане, и целу

екипу Пешчаника! Да покажемо да ћемо се свим ненасилним средствима, и

речју и делом, борити да се одрже простори слободе, критичке мисли и

акције – а то је наш “Пешчаник”! Да покажемо да је солидарност грађанска

врлина и грађанска одговорност, да је бирамо уместо њихове саборности

коју представљају Гуча, Воја, Веља и сви српски домаћини, богомољци и

патриоти. Бирамо грађански двадесет и први век, уместо средњовековне

затуцаности и мрака! И зато:

Уместо очајања – креативна побуна!

Уместо беспомоћности - грађанска акција!

Увек непослушне!

Видимо се у понедељак, 3. децембра у Аранђеловцу, у Дому културе, у 18

часова.

Жене у црном

ДОБРО ДОШЛИ У АРАНЋЕЛОВАЦ На локалним медијима поново је најављен долазак “Пешчаника”, 3.

децембра 2007. год. у 18 часова, али овога пута у “појачаном саставу”, уз

другарице Светлане, најављени су и другови Мирко Ђорђевић, Теофил

Панчић, Петар Луковић, Жене у Црном...као и представници бројних

невладиних организација. Општински менаџер ЛДП-а, друг Слободан

Плећић, јавно је позвао све грађане Аранђеловца, као и припаднике нашег

удружења да слободно присуствују снимању емисије, и поставе понеко

питање гостима из Београда. Наравно да смо се сви одазвали, и то у великом

броју, а фотографије ће вам најбоље рећи, шта се дешавало испред и у

Центру за културу!

91

Дешавања испред Центра за културу:

Покушај уласка окупљених грађана у Центар за културу

Окупљени грађани протествују

92

На миран протест - Жандармерија

93

94

Путине “брате”

95

Дешавања у Центру за културу

Петар Луковић – перјаница “Пешчаника”

Окупљени грађани протествују и у сали Центра за културу

96

Другови...

Напред другови

Молим вас другарице

97

Другарица је збуњена

Другарице и другови

Другарици се жури... време је да кренемо

98

Жене у црном одлазе

Жандармерија на улазу у Центар за културу

99

Напред “НАШИ”

Победа је наша!

100

ДРУГ МИРКО На сајту “Пешчаника” објављено је и оно чиме је друг Мирко

Ђорђевић желео да просветли затуцане Шумадинце, патриоте и Богомољце:

Прилози бањском фашизму (Из бележака Мирка Ђорђевића за промоцију у Аранђеловцу)

Михаило Олћан, министар у Недићевој влади, Обнова, 20.09.1943.

Говорећи о заслугама Немачке за Европу, о подвизима немачке

оружане снаге и њеним напорима на Источном фронту да спречи провалу

бољшевика преко источног бедема, казао је министар Олћан следеће -

Модерни варваризам, који је запретио читавој Европи и навалио страшном

снагом, преплавио би читаву Европу да није немачки народ подметнуо плећа,

као што је у току стотина година често са нама бранио Европу од азијата. То

То он сада чини и за твоју срећу и твоје спасење, српски домаћине, деце

твоје, унучади, крова, имања и твоје свете православне светосавске цркве...

Интереси захтевају да варваризам, изражен у јеврејству, партизанству,

комунизму и сваком другом - изму и шумизму, као највећа несрећа буде

ишчупан и угушен на српском тлу... Судбина нашег народа налази се данас у

рукама Берлина. Ако Берлин има доброту да нам да оно што је наше, са овог

светог места мислим да смемо да будемо израз става и схватања и жеља

честитог српског народа, којим ми молимо једно: нека нам Берлин да оно

што је наша жеља, нека да светосавску Србију.

Изјава синода Свете горе, Обнова, 20.06.1943.

Синод свете општине на Светој гори Атосу захваљује најсрдачније

немачким окупационим властима у Грчкој на заштити и признању старих

права Свете општине, коју су немачке окупационе власти у сваком погледу

помагале. Са дубоким дивљењем пратили смо јуначку борбу немачких и

савезничких трупа за ослобођење Русије од безбожног бољшевизма. Свуда

где улазе немачке трупе буди се опет религиозни живот и црквена звона

почињу опет да звоне... Према речима Спаситеља неће безбожни анархист

никада победити. Света општина на Светој гори Атосу са поуздањем очекује

победу заштитника хришћанства, Немачког Рајха и његових савезника. Она

се моли за Божји благослов за победоносно оружје Вође Рајха и упућује

верницима у Источним областима најсрдачније поздраве и најискреније жеље

за њихово добро.

Прота Димитрије Најдановић, Наша борба, 04.01.1942.

Дух Светозара Марковића је дух мржње, исмевања, рушилачког

револта. Такав је дух његов, без икакве везе са нацијом, националним духом,

националном историјом, националном стварношћу. Дух његов – дух

101

нихилизма, је час отворено час прикривено, дерао народном душом

деструирајући њене основе... Он је као црв гризао народно стабло, док га није

потпуно нагризао... Наш марксизам – трагични рецидив духа Марковићевог!

Пропасти наше државе заиста је претходио пропаст самог народног бића.

Клица тога процесуалног распада лежи у духу политичког и културног

варваризма који је кроз дух Светозара Марковића предат у зло наслеђе

националној држави.

ДРУГ СЛАВКО “Пешчаник” у Аранђеловцу, други покушај:

Дража и Путин против Тројног пакта

Како смо стражарно спроведени у Аранђеловац и из Аранђеловца, уз

пригодну салву увреда и претњи, и “ко стоји иза тога”

Она Србија коју видиш са аутопута релативно је осветљена; она до

Младеновца – полуосветљена; оно даље, према Орашцу и Аранђеловцу, у

мрклом је мраку, као да је тамо и добри Бог сањиво промрмљао “лаку ноћ”,

промешкољио се у постељи и утонуо у сан. Или се то мени само тако чини,

онако “под утиском”, док се труцкам у изнајмљеном таксију, делу малог

конвоја који се запутио на репризни покушај промоције деветог тома

“Пешчаника ФМ”, након што су претходни већ дан унапред осујетили они

који су Патриоте зато што нису баш ни(за)шта друго. На излазу из

Младеновца, саобраћајац зауставља кола испред наших, а нама маше да

прођемо. Окупљамо се на улазу у Забрањени Град, излазим из таксија, а

права мала екскурзија већ је изђипала из минибуса, ту су Светлане,

предвиђени говорници Мирко Ђорђевић, Весна Ракић-Водинелић, Петар

Луковић, Миљенко Дерета, у “групи за подршку” препознајем Јасну

Богојевић, Тамару Калитерну, Сташу Зајовић и још неке старе познанике још

из деведесетих; Пера Л. ми одмах добацује “нема трибине”. Како, бре, нема?!

Таква и таква ствар, информишу нас телефоном наши домаћини: устаничка

Топола, па све до Равне Горе, сјатила се да одбрани Аранђеловац, што од нас,

што од њега самог, крш и плева и њих и полиције, ука и дерњава, атмосфера

конструктивна и пријатељска као пред поход Хутуа на Тутсије, све с

мачетама у рукама. Настаје спонтано већање Шта Да Се Ради (а без

Чернишевског), неки би да идемо, други се канда колебају, чини ми се да смо

Светлана Л. и ја најгласнији да се иде: морамо се појавити тамо, а онда шта

буде, не смемо никоме пружити изговор да смо сами одустали. Шеф

полицијске јединице је на вези, гарантује да ће нас безбедно спровести до

сале Дома омладине. Крећемо у срце града, спроводе нас на паркинг, ту је

некакво игралиште, и таква гомила полиције какву данас можете видети још

само на фудбалским утакмицама, и то оним јачим. Около их је барем

стотину, од “обичних” и саобраћајаца (?) до оних “марсоваца” са кацигама и

штитовима. Неко каже “ово је као деведесетих”, ја кажем да је обрнуто: тада

смо бежали од кордона, сада нас кордон штити од “велике хипнотисане

гомиле” (З. Костић Цане). Онако је било мање мучно, часна реч... Полицајци

нас моле да се згурамо што ближе једни другима (“стисли су се као козе”,

102

рекла би Викторија Токарева), и тако сабијени крећемо, окружени Органима

Реда, ка (ваљда) споредном улазу у аранђеловачки Дом омладине. И баш док

улазимо, најближе смо маси урлајућих егземплара, између нас је кордон,

мрачно је, слабо се шта разазнаје, тек ћу после на фотографијама с лица места

видети да се у маси кочопере портрети Драже Михаиловића и Владимира

Путина. Ех, сиромах Дража, толико се борио против комуниста да му за

фашисте није остало много џебане, а ево је дочекао да га посмртно учлане у

“коалицију” с једним префриганим совјетским кагебеовцем! Или тај

иконички еклектицизам има значити Радосну Објаву да су се против злих

престоничких Сила Осовине – рецимо против Тројног Пакта Светлана-Весна-

Теофил – напокон сложили и удружили шумадијски партизани и четници?!

Е, браћо слатка, да сте тако ђутуре ударили на Хитлера, овај би пандркнуо

најдаље до јануара 1942!

ШЕФ САЛЕ: Улазимо напокон у салу, не баш малу али пуну и

препуну, дочекују нас громки аплауз и примални урлици мржње

истовремено. За тренутак као да се узајамно гледамо у чуду, полако

заузимамо седаљке, и тек што смо како-тако поседали, нашем столу прилази

лик који неодољиво подсећа на жанр-примерак шефа сале неког бањског

ресторана у сезони 1977/78, свеже упарађеног за Дочек Нове Године

(шведски сто, пиће неограничено!), ето ти за њим још пет-шест необријаних

пратећих/претећих елемената, те ти онај Шеф Сале што му на сакоу ландара

беџ “Нова Србија – Стоп Б92” крену да нам објашњава како напољу “наша

(тј. Пешчаникова, оп. аут.) полиција бије народ”, и да ми треба да је

зауставимо, иначе никс трибина. Чуј, наша полиција?! Добра фора, нарочито

из уста функционера једне од странака које владају овом земљом. Узалуд

објашњавамо Шефу Сале да нити имамо појма о чему се ради, нити ту ишта

можемо да учинимо; Светлана Л. неуморно понавља, крајње концилијантно,

да је све у најбољем реду, важно је само да сви седну на своја места па да

почнемо, а онда нека пита или каже ко шта хоће. Лепо је неко рекао да је

Светлана те вечери демонстрирала да има “живце ко конопце”, ја не бих умео

да покажем ни петину њеног такта, ваљда сам одавно потрошио све залихе. У

међувремену, гужва на “стејџу” непрестано се повећава, сада захтевају да

пређемо у некакву већу дворану “где би сви стали”, иначе – гуесс wхат –

нема трибине. Светлана Л. понавља у глуве уши да то не можемо да урадимо

јер није на нама да одлучујемо о томе, ова је сала закупљена и одобрена, и то

је то. Само полиција може да нас пребаци у другу салу, а њој то не пада на

памет.

МАЛА СНАГА: Маса све време урла претње и увреде, ликови који

се расправљају и кошкају с нама око стола такође имају штошта лирски и

љубавно да нам поруче, сећам се да ми је Шеф Сале у једном моменту, на

неко моје питање у стилу “зашто ово радите” рекао да смо ми “фашистичка

организација”; на тренутак заустим да му кажем да не припадам ама баш

никаквој организацији – нисам бре више ни члан библиотеке! – па самим тим

ни “фашистичкој”, а онда ме ухвати нека мала снага, опсетим се колико је све

103

то узалудно и бесмислено, човек је ту с Јасном Намером, и доследно је

спроводи. Некакав јуродиви чича дере се некако баш на мене “не дам ја да се

овде прича против православља, мој син је на богословији”, мени већ

прегорева фитиљ па му резигнирано саопштавам “ма, боли ме q за твог сина”,

који минут касније исти се лик враћа закрвављених очију, показујући својим

пајтосима готово светачки продуховљених лица на мене као на оног који је

псовао његовог сина “који је погинуо”. Та, зар није на богословији, малопре

је био?! Кретенске ли ситуације, такви су типови обично гуланфери,

фолиранти и провокатори, али ипак ми је жао, помислим – шта ако је то ипак

истина, не желим никога да повредим, радије нека он мене слободно вређа

ако му је тако лакше и лепше, ако му је то неки животни седатив, а делује као

један од оних који некако не успеју да смисле ништа боље од ракије и

вређања оних који им никакво зло нису нанели. На концу, чак га тражим

погледом да му се извиним за сина, живог или покојног, али га више не

разазнајем у маси.

ЛИЦЕ: Камере зује, фотоапарати бљескају, врпољимо се, устајемо и

седамо, Пера Л. зури преда се и пали цигарету на цигарету (додуше, он то

увек ради...), Весна РВ ми каже “ја сам крива за све ово, ми смо измислили

Вељу Илића кроз Савез слободних градова”, ја јој кажем “yоу'ве цреатед а

монстер”, па се смејемо, шта друго да радимо, нека индивидуа стручно и

ауторитативно објашњава Мирку Ђорђевићу како је матор и излапео. Пада

ми на памет, ко зна зашто, да би ваљда овако некако изгледао сусрет Салмана

Руждија с помахниталим исламистима негде у Карачију.

Колико све то траје? Чини ми се, око двадесет минута, не мање, а

онда се сви слажемо да је било доста: учинили смо све што смо могли, даљи

останак на том месту нема никакве сврхе. Неколико минута се прикупљамо,

Светлане поклањају књиге људима добре воље који се некако пробијају до

нас (за то време, “Наши” их газе и бацају; види се да су добро научили

лекцију од изворних, руских “Наших” који су јавно спаљивали књиге

непоћудних и “неморалних” руских писаца), потписујемо их а онда излазимо

из Дома омладине кроз мрачни ходничић, онако како смо и ушли, окружени

полицијом, праћени хуком руље. Следи паркинг, потрпавање у конвој, и

полазак. Свраћамо после у неки кафић у Младеновцу, да разменимо дојмове

за незаборав. Ту је већ – опет ми се чини – некако упадљиво светлије, а

аутопут већ бљешти као Менхетн, дочим о Београду да и не говоримо. Јурим

у Центар за културну деконтаминацију, тамо је већ при крају промоција

четирију књига међу којима је и моја; пита ме Иван Чоловић о овој тужној

фази Србије, тражећи да објасним тврдњу да Ово у чему живимо “још нема

име”. Тачно је, нема име, али има лице, и ја сам то лице видео у

Аранђеловцу, и то лице је искежено од неке нејасне, самосврховите мржње, а

истовремено јадно, изборано, изгубљено од неке туге коју затомљује

агресијом, то је лице онога ко ће пре умрети или убити него признати да

нешто с тим и таквим лицем није у реду. И зато овде није реч о Пешчанику,

него о Србији; и зато су овде имена и поводи случајни, а Оно Битно је оно

104

једино што се не изговара: да нема Пешчаника, они би га измислили, јер им је

чак потребнији него нама који га правимо или у њему гостујемо. Нама је то

“само” посао, њима врху наравно објашњење и оправдање неког

неодредивог, а тако разарајуће дубоког и свеобухватног животног

промашаја.79

Теофил Панчић

РЕАГОВАЊА Радио-телевизија Б92 најоштрије протестује поводом спречавања

одржавања промоције емисије Пешчаник Радија Б92 у Аранђеловцу,

наводећи да је Б92 током јучерашњег поподнева и ноћи добијао претње

бомбама и смештањем у масовне гробнице.

Б92 указује да је елементарна функција медија у демократском

друштву да преносе информације и идеје о политичким и другим питањима

од јавног интереса, да послуже као средство за упознавање јавности са

релевантним идејама и ставовима и допринесу стварању информисаног

мишљења о таквим идејама и ставовима сваког појединца.

Допринос који су Б92 и, посебно, емисија Пешчаник дали и дају у

остваривању такве функције медија у демократском друштву кроз

презентацију можда мањинских и другачијих, али легитимних и релевантних

идеја и ставова, јесте немерљив, наводи се у саопштењу Б92.

Б92 је од Владе Србије и других надлежних органа затражио да

обавести јавност о сопственој позицији у погледу заштите уставом зајамчене

слободе мишљења и изражавања, као и о мерама које намерава да предузме

како би се оне у пуној мери гарантовале.

Ово тим пре што су особе које су прекинуле промоцију иступале са

страначким обележјима Нове Србије, која преко министра Велимира Илића

учествује у извршној власти.

“Одсуство јасне реакције власти на овакве инциденте може

представљати једино подстрек различитим радикалним елементима за

наставак напада на медије и потхрањивање опасне климе нетолеранције, о

чему сведоче претње бомбама и смештањем у масовне гробнице, које је Б92

добијао током јучерашњег поподнева и ноћи”, наводи се у саопштењу.

“Б92 од надлежних захтева и да организаторе промоције заштите од

прогона у њиховим локалним срединама”, наводи се у саопштењу.80

НУНС Независно удружење новинара Србије најоштрије је данас осудило

отказивање промоције девете књиге Пешчаника, која је требало да се одржи у

Дому културе у Аранђеловцу.

Други пут за петнаест дана присталице Нове Србије и Српске

радикалне странке успеле су да спрече учеснике трибине да одрже

79 http://www.vreme.com/cms/view.php?id=541839 80 http://www.pescanik.net/index.php?&p=242&ni=1134&nd=1

105

промоцију, наводи се у саопштењу и додаје да је НУНС и тада реаговао,

бранећи право на другачије мишљење и слободу говора.

НУНС је “посебно ужаснут” понашањем Драгана Јовановића

председника Скупштине Општине Топола, који се, уместо да штити ред и

мир, највише “истицао” међу присталицама Нове Србије.

НУНС позива надлежне органе да предузму све мере како би се

заштитили грађани “од оваквих и сличних председника” и наводи да “мучне

слике из Аранђеловца много подсећају на погубно време једноумља и

диктатуре које је Србију дуже од деценије држало у мраку”.81

Београдски центар за људска права Београдски центар за људска права захтева од државних органа да

предузму законске мере према организаторима и другим лицима која су

извршила напад на учеснике промоције емисије Пешчаник у Дому културе у

Аранђеловцу. Овим дивљачким нападом, који је био унапред организован,

демонстриран је неприхватљив насилнички однос који се упорно промовише

у нашем друштву када се покушава обрачун с неистомишљеницима под

плаштом «заштите националних интереса».

Београдски центар сматра да посебну одговорност за овај догађај

сносе представници политичких странака које иза њега стоје – опозиционе

СРС и, нажалост, владајуће Нове Србије. У моментима када је група

насилника нападала грађане Аранђеловца и говорнике на промоцији, са

говорнице Народне скупштине је позивана полиција да се склони и омогући

обрачун са «издајницима Србије». Надлежни органи, укључујући и

председавајућег седницом парламента и представнике парламантарне већине

нису реаговали на овакав недопустив позив на линч који у себи има и

елементе кривичног дела. Због тога изгледају бесмислено истовремена

чуђења и залагања да се спречи насиље у другим деловима нашег друштва,

попут оног на спортским стадионима. Јавни говор и понашање

најодговорнијих државних органа служи као пример за понашање грађана и

њихових политичких присталица. Уместо окретање главе од оваквих појава,

државни органи морају да утичу на забрану и кажњавање насилника. Први

корак у том правцу морало би да буде хитно усвајање закона који забарањује

дискриминацију.

Ово је последњи тренутак да се насилницима прикривеним иза

узурпиране улоге заштитника националних интереса јасно покаже да не могу

на свој примитиван начин делити правду у Србији. Није довољна физичка

заштита полиције; потребна је ефикасна заштита грађана и мира у нашем

друштву кроз јасну и брзу реакцију тужилаштва и суда. Прекидање уредно

најављених и мирних скупова је у овој земљи забрањено и представља

кривично дело. Организовање и јавно подржавање насилника је и више од

81 http://www.pescanik.net/index.php?&p=242&ni=1134&nd=1

106

тога – ради се о увођењу Србије у непроглашено ванредно стање у којем ће

бити дозвољен сваки напад, укључујући и физчки, на изабране „издајнике“.82

Либерално демократска партија Либерално демократска партија саопштава да је политика владе

Војислава Коштунице која Србију враћа у деведесете данас после инцидента

на трибини Пешчаника у Аранђеловцу добила пун замах.

“Организовано довожење партијских активиста и хулигана, поновно

'спонтано' дешавање народа, само је увод у стварање атмосфере линча и

једноумља која треба да буде кишобран и маска за пропалу политику коју

актуелна власт спроводи у преговорима око Косова, али и односима са

Европском унијом”, саопштава ЛДП.83

Слика коју видите је из аранђеловачког биоскопа, а окупљени су

симпатизери ЛДП-а, на почетку кампање Чедомира Јовановића у

Аранђеловцу. Интерсантно је да на овој слици нема ни једног јединог

аранђеловчанина, и да се “довожење партијских активиста” дешава и код

другова у ЛДП-у.

Социјалдемократска унија Социјалдемократска унија осуђује насиље у Аранђеловцу, којим је,

по други пут, спречена трибина емисије “Пешчаник” у овом граду. Ово јадно,

такозвано “догађање народа”, организовала је Нова Србија, уз ромоћ Српске

Радикалне Странке, чиме те две странке желе и физички да спрече да градани

чују другачије погледе па нашу стварност и стање друштва у Србији.

То пије само напад па емисију “Пешчаник”, већ и медиј Б92 у

целини, због његовог писања о аферама Велимира Илића, од набавке

ремонтованих железничких композиција, до концесије за аутопут Хоргош-

Пожега.

82 http://www.pescanik.net/index.php?&p=242&ni=1134&nd=1 83 http://www.pescanik.net/index.php?&p=242&ni=1134&nd=1

107

Иза крупних патриотских речи букача који су омели трибину крије се

приземни интерес странака, да се не говори о њиховим малверзацијама.

За Социјалдемократску унију,

Председник Жарко Кораћ 84

Др Владан Батић, председник ДХСС и народни посланик У име Демохришћанске странке Србије изражавам протест и

гнушање поводом онога што се синоћ догодило у Аранђеловцу. Вандалски

чин спречавања одржавања трибине “Пешчаника” је слика и прилика Србије

данас. Није реч само о покушају линча говорника на неодржаној трибини већ

о линчу над здравим разумом, другачијим мишљењем, васпитањем,

културом...

Режим Војислава Коштунице враћа Србију у деведесете. Исти они

који су пре¬кинули представу” Свети Сава” пре седамнаест година синоћ су

спречили одржавање”Пешчаника”. То су исти они који Србију претварају у

културни гулаг, у медијски гето, у казамат јавне речи, у тамницу другачијег

става, у православну џамахирију у којој се аболирају и криминалци и ратни

злочинци и владике који врше противприродни блуд над малолетницима.

То су они који цупкају уз музику силиконских певаљки на Српску

нову годину, отварају разне роштиљијаде, кобасицијаде, сланинијаде,

купусијаде и остале... јаде, који су некад лепу манифестацију у Гучи

претворили у најстрашнију вашарчину па прогласили за национални бренд,

који мрзе све што мирише на Европу, комјутере и цивилизацију.

Плашим се да је ово само почетак јер је овако почело и деведесетих.

Да се не би завршила као и тада позивам министра за културу али и

Председни¬ка Републике да се огласе. Онај ко не рагује њихов је саучесник.

Ваљда су кохабитације, коалиције и власт пролазни а Србија и

интереси њених грађана вечни. Ако се ћути данас, не вреди причати сутра.

Биће касно.85

Демократска странка Аранђеловац Демократска странка Аранђеловац оглашава се поводом поновног

гушења Уставом загарантованих права грађана на слободу говора и

мишљења, а у вези са поновним прекидом промоције књиге Пешчаника и

снимањем истоимене емисије у Дому омладине Аранђеловац. Пошто се

слична ситуација дешава по други пут, више не можемо говорити о

спонтаности и непромишљености ових догађања, већ о њиховој

радикализацији, систематском и организованом гушењу слобода грађана

Аранђеловца.

Под плаштом одбране српских националних интереса, у понедељак

увече у салу Дома омладине упала је разуларена руља коју је председник

Општине Топола Драган Јовановић довезао аутобусима из Тополе, и тако се

84 http://www.pescanik.net/index.php?&p=242&ni=1134&nd=1 85 http://www.pescanik.net/index.php?&p=242&ni=1134&nd=1

108

ставио на чело присутних чланова СРС, НС, СДПО и неких маргиналних

група грађана из Аранђеловца. Упркос свом обећању датом прошле недеље у

емисији на ТВ Флеш „да ће доћи и учествовати у разговору на миран и

цивилизован начин”, Драган Јовановић који „што каже то и уради”, „нагнао”

је своје присталице и присталице српских Радикала да на само њима

својствен начин, упркос присуству бројних полицијских снага, прекину

промоцију књиге и снимање радијске емисије, и тако посеју семе раздора

међу грађане Аранђеловца.

Демократска странка зато истински огорчена и узнемирена развојем

ових догађаја који све више узимају маха, позива на одговорност локалну

власт и тражи, овог пута, да се председник наше Општине Радосав Швабић

изјасни путем јавног обраћања у којем би разјаснио бројне дилеме и дао

одговоре на питања који занимају све Аранђеловчане:

У ком својству је колега председника Општине Аранђеловац

Радосава Швабића, председник Општине Топола Драган Јовановић, дошао са

својим присталицама из суседне Тополе, и повео их заједно са присталицама

Српске Радикалне Странке из Аранђеловца, у акт кршења Уставом

загарантованих права грађана Аранђеловца и Србије?

Зашто председник Општине Аранђеловац Радосав Швабић није био

на месту догађаја, већ је својим одсуством и повлачењем у мишију рупу,

омогућио људима са стране, пре свега Драгану Јовановићу председнику

Општине Топола, да пред читавом Србијом понизи и Аранђеловац и

Аранђеловчане?

Има ли председник Општине Радосав Швабић након свега овога и

даље морални кредибилитет да представља нашу општину у својству у којем

сада то чини, јер иако је био свестан шта се може догодити, одлучио је да се

оглуши о сва упозорења, између осталих и саопштења које је потписао ДС

Аранђеловац прошле недеље?

Да ли низ догађаја, а у вези са спречавањем реализовања емисије

Пешчаник у Аранђеловцу, јесу само покушај наше локалне самоуправе да

замагли проблеме над којима је наша Општина, као над провалијом

наднесена, како би се грађани Аранђеловца уместо да о њима размишљају,

згражавали над дилетантском представом Драгана Јовановића чији се

радијски шоу, будући да представља кршење Устава, отима контроли?

Позивамо зато све грађане Аранђеловца да осуде не само осионо и

охоло понашање Драгана Јовановића, који се као председник Општине

Топола нашао из ко зна ког разлога на челу колоне која изазива нереде и

вршља по Аранђеловцу, већ и локалну власт, која потпуно дезоријентисана и

неорганизована у својој немоћи немо посматра шта се у нашем граду збива.

Општински одбор Демократске странке Аранђеловац, 4.12. 2007.86

86 http://www.pescanik.net/index.php?&p=242&ni=1134&nd=1

109

Демократска странка Демократска странка оштро осуђује инцидент који се догодио у

Аранђеловцу када је насилно спречено одржавање трибине и снимање

емисије Пешчаник.

Демократска странка сматра да је недопустиво да се у једној

демократској држави на овакав начин спречава јавно изношење мишљења и

ставова јер демократија подразумева право на слободу мишљења и јавно

изговорену реч.

Насиљем и вандализмом не може се забрањивати слободно

изношење мишљења, нити на такав начин полемисати са нечијим ставовима.

Демократска странка инсистира да се организатори овог чина казне,

као и да се испитају претње упућене РТВ Б92.

Слободни медији и плурализам мишљења су демократска тековина

за коју смо се борили, која је заједнички интерес свих и коју морамо да

одбранимо.87

Председник Републике Србије Борис Тадић Председник Републике Србије Борис Тадић осудио је данас

спречавање одржавања трибине емисије радија Б92 “Пешчаник” рекавши да

је Србија демократска земља у којој слободно могу да се чују другачија

политичка мишљења.

“Уставом Републике Србије јамчи се слобода мишљења и

изражавања. Инцидент који се догодио у Аранђеловцу заслужује осуду. Нико

не сме методама које су биле својствене прошлом времену да гуши јавну реч

у Србији ма колико се са тим политичким ставовима не слагао”, рекао је

председник Србије.

“Ако желимо да будемо цивилизовано и толерантно друштво морамо

да поштујемо демократске вредности и право сваког грађанина да исказује

своје политичко мишљење”, рекао је председник Тадић.

Председник Србије позвао је све политичке партије и њихове

присталице да се уздрже од прибегавања насиљу према грађанима,

новинарима, јавним личностима са чијим се ставовима и мишљењима не

слажу.88

СЕЋАТЕ ЛИ СЕ ОВОГА ДРУЖЕ ПРЕДСЕДНИЧЕ? Омладина ДС, ГСС, ДЦ и СДУ прекинула промоцију књиге “Ђинђић у

мрежи мафије”

Политички поени на Ђинђићу

БЕОГРАД - Промоција књиге “Зоран Ђинђић у мрежи мафије”,

аутора Животе Ивановића, није јуче одржана у београдском Медија центру,

пошто је пре почетка у прес-салу упала група од двадесетак чланова

87 http://www.pescanik.net/index.php?&p=242&ni=1134&nd=1 88 http://www.predsednik.yu/mwc/default.asp?c=301500&g=20071204144440&lng=cir&hs1=0

110

омладине ДС-а, ГСС-а, ДЦ-а и СДУ-а са сликама покојног премијера и

спречила презентацију.

Млади активисти поменутих странака су заузели простор испред

стола за којим су седели аутор, рецензент Никола Милошевић и Тихомир

Павловић, директор издавачке куће “Белетра”, и изнад глава подигли пароле

својих странака. Организатори су позвали полицију, а време проведено у

чекању њиховог доласка је било испуњено тензијом и непријатним

кошкањима.

Члан Омладине ГСС-а Јована Тавчар рекла је да књига представља

“фалсификовање историје и уништавање симбола Зорана Ђинђића, те

наставак кампање која је довела до убиства премијера”. Она је оценила да су

промоцију “организовале различите криминалне мреже и мрачни лобији који

Србију желе да врате у прошлост”.

Аутор књиге Живота Ивановић рекао је, након што је промоција

отказана, да он у својој књизи “говори све најлепше о Ђинђићу” и да књига

“није једнострана, не омаловажава премијера, него само наводи да се служио

средствима која су испод нивоа циљева које је износио”. Ивановић је истакао

да циљ ове промоције “није предизборна кампања” и додао да је “био сигуран

да ће бити спечена њена промоција”.

Рецензент књиге Никола Милошевић, посланик ДСС-а, рекао је да се

група омладинаца “понашала као млади комунисти и нацисти, као руља и

хулигани”. Он је навео да су они “нанели велику штету Борису Тадићу” и

затражио од Тадића да се “огради од њиховог наступа, јер ће сносити пуну

одговорност за ово што се десило”.89

Ово су ваше речи друже председниче:

“Уставом Републике Србије јамчи се слобода мишљења и

изражавања. Инцидент који се догодио у Аранђеловцу заслужује осуду. Нико

не сме методама које су биле својствене прошлом времену да гуши јавну реч

у Србији ма колико се са тим политичким ставовима не слагао”90

Да ли сте Ви председник свих грађана Србије, ако јесте, зашто су

омладинци ДС, ГСС, ДЦ и СДУ повлашћени. По вашим речима закон би

требао да буде једнак за све. Како вам онда ми обични грађани можемо

веровати, када се не држите својих речи и нисте осудили прекид трибине

89 http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2004/06/05/srpski/P04060403.shtml 90 http://www.predsednik.yu/mwc/default.asp?c=301500&g=20071204144440&lng=cir&hs1=0

111

покојног академика Николе Милошевића. Међутим, огласили сте се одмах по

инциденту при снимању емисије “Пешчаник”у Аранђеловцу. Нажалост,

друже председниче, нисте стали у заштиту СПЦ и српског народа, већ сте

нашли за сходно да штитите нападача и онога који је одговоран за инцидент.

Срдачно Вам се због тога захваљујемо, јер сте нам открили какве су ваше

истинске намере.

Саопштење коалиције против дискриминације Дана 3. децембра спречено је одржавање трибине у згради Дома

културе у Аранђеловцу, на којој је требало да буде представљена књига

текстова насталих у оквиру радио-емисија „Пешчаник”. Одржавање трибине

спречили су грађани који су се представили као чланови и симпатизери Нове

Србије, Српске радикалне странке и организације под називом „Наши”. На

тај начин је по други пут у веома кратком временском периоду, на истом

месту и на исти начин, осујећено уживање слободе окупљања и слободе

говора у Србији, чији Устав из 2006. јемчи обе ове слободе свакоме, без

обзира на стварну или претпостављену политичку, односно идеолошку

опредељеност.

Подсећамо јавност да они који су спречили ове скупове припадају

странкама које за себе својатају слободу да говоре чак и оно што није

обухваћено слободом говора- да јавно износе голе увреде и груба

ниподаштавања, да насрћу на људско достојанство, да неосновано оптужују

друге за кривична дела, да говоре говором мржње. Док тако

злоупотребљавају слободу говора, својим политичким неистомишљеницима

ускраћују Уставом зајамчене слободе само зато што мисле и говоре

другачије.

Таква дискриминаторска пракса понавља добро знане сцене из

фашистичких и нацистичких покрета. Захтевамо од полицијске власти,

Председника, Скупштине и Владе Републике Србије да изврши своје обавезе

заштите слободе окупљања, слободе говора и слободе од дискриминације,

нашта је као државна власт обавезана Уставом Србије, Европском

конвенцијом о људским правима и Пактом УН о грађанским и политичким

правима.

(Коалицију против дискриминације чине: Анти Трафикинг Центар, Центар за

унапређивање правних студија, Гаyтен-ЛГБТ, Геј стрејт алијанса,

Иницијатива младих за људска права, Иницијатива за инклузију

ВеликиМали, Лабрис – организација за лезбејска људска права, Мрежа

Одбора за људска права у Србији - ЦХРИС, Шведски хелсиншки комитет за

људска права, Удружење студената са хендикепом.) Организације које се

придружују саопштењу: Едукативни центар Крушевац, Млади истраживачи

Србије, Форум НВО Краљево, Из Круга, Аутономни женски центар, Центар

за самостални живот инвалида, Центар за права детета.) 91

91 http://www.pescanik.net/index.php?&p=242&ni=1134&nd=1

112

КВИРИЈА ЦЕНТАР

Данас Пешчаник – сутра ми? Спречавање промоције Пешчаника у Аранђеловцу, и то по други пут,

јасно нам ставља на знање да живимо у фашистичкој држави!

Десница у Србији, у сопственом грчу због лоше вођене политике,

инфицира грађане и грађанке патриотском грозницом која рађа потребу за

елиминацијом свега што се сматра заједничком опасношћу и непријатељем,

па тако и слободу говора.

Да је супротно, Власт и њене институције би уредно обављале свој

посао и спречиле ширење мржње према свима који мисле и живе другачије.

Србија се претвара не у тајно, већ у отворено ловиште на сваког ко одбија да

буде у ланцу мафијаша, криминалаца, ратних злочина, мржње, насиља и рата.

Сценарио виђен у Аранђеловцу представља наставак драме бившег

режима, и даље доминантног у јавности Србије: јаки национализам, заставе,

полиција, страх и организоване групе насилника, показују да са

тоталитаризмом нисмо завршили.

Својим нереаговањем на претње, нападе и забране којима је изложен

Пешчаник и његове ауторке Светлана Лукић и Светлана Вуковић, власт у

Србији показује незаинтересованост за своје грађане и грађанке, док у исто

време добар део тих истих грађана и грађанки, својим ћутањем, подржава

систем, који ћемо једног дана, можда, називати злочиначким.

С обзиром на то да од власти и званичника државе ништа не очекујемо,

захтевамо, пре свега, од цивилног сектора, невладиних организација и

активистичких група, да заузму став у одбрану Пешчаника.Ако је данас у

Србији могуће забранити Пешчаник – култну радио емисију другачије

Србије, шта могу да очекују просечни грађани и грађанке ове државе!

Солидарност са Пешчаником! 92

ОДГОВОР КВИРИЈИ

Хомосексуализам и сатанизам

Ђаво не бира преко кога ће остварити своје замисли, тако да у својој

борби против Бога и човека користи разне начине. У сатанском легиону

посебно место заузимају хомосексуалци, педофили и перверзњаци свих

врста. Као и сви сатанисти, хомосексуалци на све могуће начине покушавају

да себе представе као нормалне људе, мећутим, највећи проблем њиховој

92 http://www.pescanik.net/index.php?&p=242&ni=1134&nd=1

113

намери представља сведочење цркве о њиховом греху. Црква никада није

јавно прозивала људе оболеле од ове болести, трудећи се непрестано да

духовно помогне свакоме од њих када би тражили помоћ. Међутим,

последњих деценија појављују се и они који се јавно декларишу као

хомосексуалци, и који не бирају средства и начин како би своје девијантно

понашање прогласили нормалним. Своју мржњу према Богу и цркви први пут

јавно су исказили 27.6.1973. у Њујорку.

„Парада је кренула у један и двадесет пет после подне, предвођена са

два полицијска возила и под пратњом полицајаца. Пратио их је оркестар који

се зауставио осам минута да би свирао гомили на степеницама катедрале,

чиме је нарушен споразум са ректором катедрале, монсињором Ригнијем.

Следили су ешалони геј-жена, геј-очева, па чак и геј-беба! Што је дуже

трајало, бивало је све грђе. Група католичких хомосексуалаца стигла је пред

катедралу и попела се уз степенице, уз дозволу полиције, носећи велики

транспарент са називом групе „Достојанство” у коме је слово „Т” било у

облику крста. Придружила су им се и три католичка свештеника: језуита

Роберт Картер, Бернард Линч и трећи који је одбио да каже своје име. Ови

свештеници су обавили неку врсту молитве на чијем крају су католички

свештеници изговорили Молитву Господњу. Група геј-Јевреја носила је

плакат са богохулном пародијом једног од блаженства: „Благословени су они

који у нама не виде камен спотицања!” Онда је стотине балона пуштено у

ваздух са степеница катедрале. Следила је група која је себе идентификовала

плакатом на којем је писало „Пагани”. Зауставила се испред групе

хомосексуалаца на степеништу катедрале и подигла паролу „Уједините се!

Немате шта да изгубите осим своје врлине!” Како је време пролазило парада

је постајала све бесрамнија. Једна млада жена тумарала је около гола до

појаса. Друга се зауставила пред црквом и задигла сукњу до појаса (испод

које није носила ништа). Један брадоња је корачао у црвеној тоги, носећи

паролу: „Бог је геј, а ја сам геј месија!” Једна група је певала „Хеј, хеј, хоу,

хоу, црква и држава морају нестати!” Један посматрач је сасвим тачно

приметио: „Ако је њујоршка архидијецеза пример, већ је нестала!” Прошла је

марширајућа група геј учитеља. Нарочито богохулна је била група геј-

атеиста. Гурали су контејнер за ђубре на точковима на којем је писало „За

Библије”, и носили плакате са натписима: „Уклоните Светог Духа” и

„Религија је проблем, а не одговор”.”93

Хомосексуалци су датум овог догађаја, прогласили својим

празником – „Даном Поноса”. „За време недеље геј-поноса у Бостону,

говорници су стајали испод транспарента на којем је писало: „Хришћанство

је наш непријатељ”. Један геј лидер читао је делове треће књиге Мојсијеве, а

затим спалио Библију.”94

93 Билтен Светог синода Руске Православне цркве, бр. 41 94 Др Ратибор Ђурђевић, Педерске Бригаде, стр. 104.

114

Нешто слично је покушано и у нашој земљи јуна 2001. године, када

су хомосексуалци покушали да промарширају улицама српске престонице,

где би врхунац скупа био испред Српске Патријаршије, испред које би

изразили своје незадовољство због „ретроградних” ставова Српске

Православне Цркве. Читајући о овим догађајима, можемо само наслутити

шта би се све дешавало испред Патријаршије, да скуп нису спречиле многе

српске патриоте.

Многи хомосексуалци уточиште проналазе у сатанизму, учењима

Алистера Кроулија и многих других окултиста. У обредима Кроулија,

хомосексуални чин је један од делова иницијације. Потврду овим тврдњама

даје Амерички Антрополог Едвард Моди који је у својој студији „Кратка

историја сатанизма” пренео искуство које је стекао током двогодишњег

чланства у Сатаниној цркви. Моди наводи да су жртве сатанистичких секти

најчешће мушкарци, који су пре убиства силовани или сексуално

злостављани на разне начине. Жртве су пре мучења биле везиване канапом

што упућује на садистичке пориве сатаниста.

Хомосексуалци сатанисти често се доводе у везу са педофилијом. У

књизи „Највећа тајна” откривен је велики број политичара сатаниста-

педофила у Великој Британији. У великом ланцу педофилије учествовао је и

бивши британски премијер од 1970. до 1974. године, Едвард Хет. У ову

мрежу било је уплетено више људи из Хетове владе, министар финансија

Ентони Барбер, лорд Мек Алпин, бивши благајник Хетове конзервативне

владе и многи други. У описима жртава које су преживеле обредна силовања

помиње се парламентарни заступник из Лестера, Гревил Џенер. Злогласно

место на којем се одвијају педофилске активности је стамбени блок Долфин

Сквер у Пимлицу, који је највећи блок станова у Европи и лондонска

резиденција бројних парламентарних заступника. Зграде овог блока биле су

под надзором Британске царине после открића педофилских порно садржаја

из Амстердама. Још један од станара „чувеног” Долфин Сквера, Дејвид Стил,

бивши вођа шкотских либералних демократа, активно је подржавао кампању

за права хомосексуалаца коју је водио Јан Кембел, вођа за идејне пројекте

округа Единбург. Али господина Кембела не интересују само хомосексуалци,

већ је он и оснивач организације „Педофилска размена информација”, која

жели озаконити секс са децом. Слична организација се појавила и у

Холандији, што нам показује о координисаним акцијама педофила-сатаниста

широм света. Током двехиљадите године у Британији је разбијен и ланац

трговине децом из земаља трећег света, која су коришћена за ритуална

жртвовања.

Вампиризам Током целокупне људске историје, помен речи Вампир асоцирала је

на зла митска бића која људима пију крв. Међутим, последњих деценија, под

утицајем пропаганде разних окултистичких група, долази до бујања

популарних прича о историјским вампирима Владу Тепешу и Елизабети

115

Батори. Захваљујући делима Брема Стокера и Бајрона, вампири постају

елегантне, бесмртне аристократе допадљиве ширим масама.

Током шездесетих година посебну популаризацију вампира врше

разне хомосексуалне организације. По њиховим речима постоји блиска

сличност између вампира и хомосексуалаца: „и једни и други настављају

своје животе, као изгнаници од друштва због своје природе, кроз историју су

се заједнички развијали вампирски и хомосексуални идентитети, да би крајем

осамнаетог и деветнаестог века добили врло јасне обрисе. Вампир постаје

личност, а хомосексуалац коначно бива одвојен од дотадашњег

препознатљивог појма содомиста“.95

Крајем шездесетих година долази до либерализације схватања

хомосексуалца у САД-у, који су агресивним деловањем успели да своју

болест прогласе нормалним понашањем или „алтернативним начином

живота”, исто се дешава и са вампирима који захваљујући филмовима и

литератури везаној за ову тематику нису више само „лоши момци”. Везу

проналазе и у причи „Манор“ Карла Хајнриха Улрихуса објављеној 1885.

године у Лајпцигу. Радња је смештена на Фарска острва и говори о „љубави”

младог Хара и старијег рибара Манора. Манор гине на мору, али се враћа као

вампир и сиса свом младом љубавнику крв. Убрзо, сељани хватају вампира и

убијају га пробадањем срца колцем. Хар такође умире после извесног

времена, и последња жеља му је да га сахране поред Маноровог тела. Такође

хомосексуалци између свог девијантног сексуалног понашања и вампиризма

проналазе блиску везу: „Вампир заводи своју жртву, прави отвор уместо да

користи постојеће телесне отворе и неретко се после нуди самој жртви.

Полне разлике и и родне улоге немају никакву важност за вампире. Угриз као

кључни акт вампирског задовољења страсти упућује на орална задовољста

хомосексуалног секса“.96

WICCA – Вештичарење WICCA је једна од бројних форми паганизма која је последњих

деценија посебно популарна међу хомосексуалцима. Вештице раде на

оживљавању паганизма, и јачању религије „мајке земље”, будуће религије

новог светског поретка, која би требала да замени хришћанство и уништи

„патријархалног хришћанског Бога”.

Прави процват неопаганизма наступа током двадесетог века, где се

заједно са старим „боговима” и обожавањем природе дешава и поновни

процват вештичарства. На западу интересовање за вештице скоро да поприма

облике модног тренда. Савремено вештичарство желећи да очува

континуитет древних традиција често се користи многим пантеонима из

различитих времена и култура. Модерне вештице желе да промене раширена

мишљења да вештице пију крв, велики број данашњих су вегетеријанке и на

95 http://www.gay-serbia.com/art/2003/03-08-11-vampirizam_i_homoseksualnost/index.jsp?aid=863 96 http://www.gay-serbia.com/art/2003/03-08-11-vampirizam_i_homoseksualnost/index.jsp?aid=863

116

тај начин изражавају своју приврженост природи и животињама. Међутим

неки од бивших припадника овог покрета напомињу да је то само обмана

припадника у нижим редовима, који се најпре воде на безазлене излете у

природу, где се бере биље и обожава природа, али како се долази до виших

нивоа иницијација, иницијанту се открива да је заправо вештичији бог

Луцифер.

Вика је као пракса последњих деценија чврсто повезана са

феминистичким и квир (лезбејским и хомосексуалним) организацијама, као и

са новим друштвеним и антиглобалистичким покретима, које врше агресивну

популаризацију вештичарства. Често се на интернет сајтовима

хомосексуалних организација може приметити популаризација разних

сатанистичких организација, тако да раде и на оживљавању „лика и дела”

Алистера Кроулија и Жила де Реја о којима је писано у претходном делу

књигу. Многе модерне вештичарске организације основане су управо од

хомосексуалаца, међу којима влада велика мржња према хришћанству због

чињенице да црква хомосексуализам третира као болест и опасност по

друштво.

Главна вештичја учења Гарднеровска традиција

Названа је према свом оснивачу Џералду Гарднеру који је у

Енглеској 1930-тих и 1940-тих започео ширење вештичарства. Заправо, он је

био један од првих који се усудио да обнародује своја интересовања. Од 1946.

године био је члан савета Друштва за фолклор у којем је, запрепастио своје,

академском приступу сколније колеге, изјавом да би у древним легендама

могло бити и елемената истине. Као и многи други окултисти, убрзо је

подлегао академским почастима и угледом, па је 1950. године себе прогласио

доктором Гарднером. Али његове дипломе (доктор философије и

литературе), по свој прилици није издала ниједна познатија образовна

институција. Године 1954. објавио је своју другу књигу Вештице данас. На

веома популаран начин поновио је тезу Маргарет Мареј према којој овај култ

представља одјек древног култа плодности, упражњаваног још у каменом

добу. Али Гарднер је изненадио своје читаоце тврдњом да тај култ, онакав

какав је био од давнина, постоји и данас. У литератури Гарднер се описује

као члан једног од древних кругова вештичјег култа који је преживео у

Енглеској.

Гарднеријанска Вика има такође три нивоа иницијације и не признаје

самоиницијацију. Концептуализована је као религија плодности која више

пажње поклања богињи него богу. Ковени раде без одеће и изискују

постојање „савршених парова”, што значи исти број мушкараца и жена.

Књига Надзор звездане богиње, високе свештенице Дорин Валијент (Doreen

Valiente) афирмише сакралност свих облика задовољства и љубави изразом:

117

„Сви чинови љубави и задовољства су моји ритуали”. Многе познате

вештице потичу из ове традиције.

Дијаничка Вика Дијаничку Вику или феминистичку духовност, оснива Сузана Емесе

Будапест (Zsuzsanna Emese Budapest), вештица и лезбејка, које је рођена у

Мађарској 1940. године. После пропасти мађарског устанка 1956. године

бежи у Америку, где после пропалог брака оснива вештичји ковен.

Поштује искључиво Богињу и ограничава своје ковене на жене. Жене

укључене у ову традицију траже своје корене у древном матијархату.

Дијанички ковени често покушавају да кроз плес, песму и сањарење оживе

древни женски принцип у себи. Zsuzsanna је објавила уџбеник за

вештичарење The Feminist Book of Lights and Shadows 1976. године. Путем

дијаничке вештине, она оснива духовну базу за феминистички активизам чије

деловање је усмерено на борбу против свих хришћанских етичких вредности

на којима почива нормално и здраво друштво. Такав рад није најбоље

примљен од стране већине гарднеријанских следбеника, којима су двојство

полова и биолошка плодност били кључни за ритуалне радње и веровање.

Радикални вилењаци Године 1979. хомосексуалац Артур Еванс упућује позив за

спиритуалну конференцију Радикалних вилењака (енг. Faery такође значи

геј). „Ово је био почетак хомосексуалних огранака, у којем су геј и

бисексуални младићи откривали спиритуалне аспекте својих сексуалних

идентитета и афирмисали мишљење да су њихове разлике у ствари божији

дар.“97

Приметно је да се велике количине новца улажу у популаризацију

хомосексуализма и њихове сатанске религије, тако да је последњих година у

Западној Европи дошло до оснивања разних телевизија и часописа за младе,

преко којих се врши ђавоља хомосексуална пропаганда.

Традиција Обновљења Исте године када су се радикални вилењаци први пут састали у

Аризони, Стархавкова (Starhavkova) je објавила књигу The Spiral Dance, која

је постала једна од најчитанијих књига о савременом вештичарству.

Starhavkova је окупила виђеније вештице и вешце у „Колектив Обновљења”

(Reclaiming Collective). Они су организовали седмичне интезивне радионице,

познате као „Вештичји кампови“, најпре у Калифорнији, потом широм

Америке, у Канади, Немачкој и Енглеској. Традиција Обновљења је

нехијерархијска организација, и како сами кажу „посвећена је ненасилној

97 http://www.gay-serbia.com/religija/2005/05-09-02-vestice-i-vika/index.jsp?aid=1957

118

друштвеној промени кроз заједничко јачање и магијски активизам“,98

који је

све популарнији и јачи у антинуклеарним, антиглобализацијским, модерним

анархистичким покретима као и у покрету за права лезбејки и

хомосексуалаца. Делимично су инспирисани радом Радикалних Вилењака.

САБОР ПРИМИТИВАЦА

Без шећера

Горчин Стојановић, редитељ

Па, дуго их није било. Или бар не у овако јарком виду.

Мислим, дабоме, на ону примитивну камарилу што је упала на промоцију

„Пешчаника” у Аранђеловцу. Једно извесно време њихове је боје бранио

само један простак на високом положају, а ови су се били некако скутрили,

склонили, притајили. Чекали су.

Час је баш згодан за њихове акције. Док се политичари народњачке

провенијенције и њихови медији упињу да направе нешто политичког

капитала на неколиким чињеницама у вези са јужном покрајином, стварима у

односу на које немају великих ингеренција, па тако ни могућности за

озбиљна дејства, док се милитантна реторика поново шири јавним простором

– ето још једног сабора примитиваца.

И сви су, наравно, ту. Колико год се трудили да једни другима науде

док траје политичка утакмица, колико год покушавали да направе разлике

међу собом, они су увек једна те иста гомила за линч. Ништа више, ништа

веће, ништа паметније: Прва Србија. Братство у примитивизму, потреба за

ваљањем у топлој каљузи мржње према свему другом и другачијем, то је оно

што ће увек повезивати такве типове.

Понекад, такви се докопају друштвене моћи. Некада им је било

потребно да прекидају позоришне представе, сада имају подршку са врха.

Осим ако она смандрљана, блага и бенигна саопштења која изражавају тек

нешто згражања - као да се угазило у комшијско кучеће гованце - не узмемо

за озбиљно. Тешко је пак не узети за озбиљно просте чињенице: кохабитација

је сустанарски однос, све док не постане партнерски.

С ким си, такав си. 99

98 http://www.gay-serbia.com/religija/2005/05-09-02-vestice-i-vika/index.jsp?aid=1957 99 Блиц, 07.12.2007; Страна: 20

119

Писмо Председнику, Премијеру и Председнику Парламента Писмо Генералног Секретара Шведског Хелсиншког Одбора

Председнику и Премијеру Србије поводом напада на бранитеље људских

права и угрожавања слободе изражавања

Неколико озбиљних инцидената у последње време у Србији показују

да бранитељи људских права постају све чешће мета претњи и напада. Тим

поводом, Шведски Хелсиншки Одбор за људска права изразио је своју

најдубљу забринутост у писму које је Генерални Секретар Роберт Хорд

упутио Председнику и Премијеру Србије, као и Председнику Народне

Скупштине Републике Србије.

Стокхолм (Шведска), 17. Децембар 2007. године

Поштована господо,

У име Шведског Хелсиншког Одбора за људска права (СХЦ) желим

да изразим своју најдубљу забринутост поводом последњих случајева претњи

и напада на бранитеље и бранитељке људских права у Србији, као и

неадекватне заштите слободе изражавања и окупљања у Србији.

Током неколико последњих недеља, две промоције радио емисије

„Пешчаник“ нису одржане у Аранђеловцу, услед претњи организације

„Наши“ који су означили емисију као „анти-српску“. Сличне претње су

упућене и РТВ Б92. Адекватне и јасне реакције надлежних институција и

представника власти су изостале. Штавише, један од министара у Влади

Србије (Велимир Илић) је отворено подржао прекид промоције.

Током 10. децембра, неколико партнера СХЦ (Иницијатива младих

за људска права, Центар за унапређење правних студија, Хелсиншки одбор за

људска права у Србији, Београдски центар за људска права и Квирија) су на

Тргу Републике организовали обележавање Међународног дана људских

права кроз уличну акцију „Нећемо назад!“. Окупљени су се заложили за мир

и једнакост, а против нарастајуће клерикализације државе. Међутим, више оф

50 младих људи се такође окупило на истом месту покушавајући да нападне

учеснике скупа. Они су носили мајице националистичког покрета „Образ“,

као и беџеве оптуженика за ратне злочине Ратка Младића, певајући

националистичке песме и узвикујући „Убиј, закољи, да педер не постоји“,

„Ратко Младић“, „Усташе“, „Убићемо педере“, „Клаћемо Хрвате“, „Спаси

Србију и уби се Борисе“, „Добићете батине“ итд.

С обзиром да је представник Шведског хелсиншког одбора био

присутан током овог догађаја, уверили смо се да је полиција спречила напад

поменуте групе на активисте за људска права. Међутим, полицијаци нису

ухапсили никог без обзира што се узвикиване пароле могу квалификовати

као говор мржње и отворене претње, што је кажњиво према Кривичном

законику Републике Србије. Штавише, полицајци су спречавали грађане да се

придруже активистима, правдајући се да на тај начин штите скуп

организација за људска права.

120

Говор мржње против бранитеља и бранитељки људских права је

постао чест и некажњен од стране појединих посланика Народне Скупштине

и министара у Влади Србије, а на њега такође нема адекватне реакције.

Током једне од последњих седница Народне Скупштине Републике Србије,

Наташа Кандић, извршна директорка Фонда за хуманитарно право, била је

жртва увреда и вербалних напада, током којих су вређани и припадници

хрватског народа. У холу Парламента Србије, посланици Српске Радикалне

Странке су продавали и поклањали књигу под називом „Афера Хртковци и

усташка курва Наташа Кандић”. Ово јавно исказивање мржње није било

праћено адекватном осудом од стране Парламента Србије. Штавише,

Председник Парламента је дао изјаву у којој је као проблем означио „продају

књига без фискалног рачуна”. Овакве изјаве у Парламенту, доприносе

атмосфери прогона, нарочито имајући у виду да су сличне изајве биле

упућене и осталим бранитељима људских права, ТВ Б92, анти-ратним

активистима и представницима либералних политичких партија.

После своје посете Србији у септембру 2007. године, Специјална

Представница Генералног Секретара УН за питања бранитеља људских

права, госпођа Хина Јилани, изразила је своју забринутост због

непријатељстава према најистакнутијим организацијама за заштиту људских

права, нарочито оних које се баве питањима транзиционе правде и

мањинских права. Оваква непријатељства, као и напади нису праћени

одговарајућом реакцијом и подршком од стране државних органа, које би

требало да им пруже сву могућу заштиту, онако како је то захтевала госпођа

Јилани у свом извештају. Сличну забринутост због вербалних напада на РТВ

Б92 је изразио и Шеф Мисије ОЕБС, у својој изјави од 13. децембра 2007.

године.

Слобода изражавања, слобода окупљања и несметани рад активиста

и организација које се баве заштитом људских права су основни предуслови

за свако демократско друштво. Недостатак адекватне заштите ових права

представља јасно кршење одредаба Пакта о грађанским и политичким

правима, као и Европске конвенције за заштиту људских права и основних

слобода, чији је Република Србија потписница.

Преговори о Косову који су у току и нерешена питања из домена

транзиционе правде не могу бити оправдање за негирање основних људских

права и непружање заштите активистима који се баве заштитом и

промоцијом људских права. Говор мржње не може бити правдан слободом

изражавања. Захтевам од Вас да уложите сав свој ауторитет и механизме које

Вам стоје на располагању како би активисти за људска права били адекватно

заштићени, а слобода изражавања и окупљања поштована убудуће. Ово

укључује и кажњавање свих оних који пропагирају говор или злочине мржње,

са истовременом подршком онима који се залажу за заштиту и унапређење

људских права у Србији.

С поштовањем, Роберт Хорд

121

Генерални Секретар Шведски Хелсиншки Одбор за људска права100

Забрањен град за продавце магле и троваче људских душа Догађаји у Аранђеловцу поводом отказивања промоције

„Пешчаника” су узбуркали јавност Србије. Свидело ми се како је Теофил

Панчић назвао Аранђеловац - Забрањени град. Забрањени град је био царски

град и ту није било места за оне који би реметили његову хармонију. Надам

се да ће Аранђеловац и убудуће знати да процени ко је пожељан посетилац, а

ко није. За прве ће то бити и убудуће град отвореног срца, а оним другим ће

умети да пошаље јасну поруку да не долазе. За њих ће то, надам се, опет бити

Забрањени град. Аранђеловац је за ове продавце магле и троваче људских

душа постао забрањени град, јер им је на све приче о „царевом новом оделу”

рекао: „Цар је го“.

Све је почело једном емисијом на локалној Телевизији Шумадија.

Два локална удружења, „Наши” и „Равногорски покрет“, издали су проглас

којим се деловање Телевизије Б92 карактерише као еколошки проблем и

којим се грађани позивају да дођу на трибину „Пешчаника“ и да на

цивилизован начин изразе неслагање са вулгарностима које се срећу на блогу

ТВ Б92. Подршку су им дали локални одбор „Светозара Милетића“ и локална

партија Наша Шумадија. Веља Илић, Драган Јовановић и Радикали са тим

нису имали никакве везе и о свему су обавештени преко телевизије.

Учесници ТВ емисије су се сложили да програм ТВ Б92 морално,

психолошки и ментално загађује информативни простор и на тај начин

плански подрива темељне вредности на којима почива једно здраво друштво.

Поменута емисија је по тону, порукама и аргументима далеко испред

највећег броја емисија сличног типа које се емитују како са ТВ Б92, тако и са

већине такозваних великих телевизија. Људи са Б92 поседују снимак емисије

и није ми познато да је било неких замерки на то шта је и како је говорено у

тој емисији, већ се примедбе односе на чињеницу да је та емисија одржана.

Ту се велики Европејци и демократе показују у правом светлу.

Они би да Србију претворе у тамни вилајет у коме ће се

беспоговорно испуњавати налози Великог брата и Велике сестре. Они су

делегирани, или су сами себе делегирали, за тумаче тих налога и за

контролоре њиховог извршавања. Толико о примитивизму, моралу и

демократији.

Даљи ток догађаја је познат. Неко се у граду уплашио да је поменута

трибина догађај великог ризика, па је дошло до њеног отказивања. Партије из

владајуће коалиције су се потрудиле да се додворе изасланицима Великог

брата и Велике сестре, па су, брже-боље почеле да издају саопштења у којима

осуђују учеснике поменуте емисије и позивају Б92 да се поново појави у

нашем граду и ту овима чине медвеђу услугу. Да би били добри домаћини,

гостима су обезбедили заштиту коју је чинило више од сто полицајаца.

100 http://www.crnps.org.yu/ arhivavesti/shchr20122007xdoc/.pdf

122

Довођењем толиког обезбеђења они су исправно проценили популарност

изасланика Великог брата и Велике сестре у нашем граду.

Будимир Мрдовић

Аранђеловац

БИТКА ЗА АРАНЂЕЛОВАЦ

Победа НАШИХ је и наша победа Вест да је промоција „Пешчаника“ (емисија радија Б92) по други пут

спречена у Аранђеловцу прилично је узнемирила јавност у Србији.

Већина оних који су пратили догађаје и били добро упућени у то шта се тога

дана у Аранђеловцу десило била је задовољна победом НАШИХ и

одустајањем аутора поменуте емисије да је промовишу у граду под Букуљом.

Али, одмах је уследио медијски линч људи који су учествовали у

протесту против „Пешчаника“. Уобичајено, медијска кућа Б92 је прећутала

низ чињеница о томе шта се стварно дешавало и медијском хајком натерала

низ „битних” институција да осуде догађаје у Аранђеловцу.

Тако је председник Србије Борис Тадић неколико пута истакао да је

он против сваке забране и насиља над медијима. Огласила се са сличним

саопштењем и Надежда Гаће у име НУНС-а.

А онда је почела јефтина локалшовинистичка пропаганда са Б92

(потпомогнута општинским руководством Аранђеловца) да је за све крив

председник општине Топола Драган Јовановић који је, ваљда из паланачке

пакости, нарушио углед Аранђеловца организујући протест против

„Пешчаника“ баш у Аранђеловцу, а не у Тополи.

Атмосферу подгрева и неколико саопштења странака (ДС, Г17+,

ЛДП и сличне) па се чак тражи и кривична одговорност за организаторе

протеста.

Занимљиво је како се оштрица кампање окреће ка присталицама

Нове Србије и Српске радикалне странке у Аранђеловцу који су само

подржали протест Аранђеловцана и истом се придружили.

Б92 све мање помиње НАШЕ и друга удружења која су протест

покренула, а све више на стуб срама прикива локалне националне странке и

њихове присталице као и руководство Општине Топола. То чини из

једноставног разлога: ако би се сазнало како је стварно изгледао тај протест у

Аранђеловцу и ко је тамо чинио већини демонстраната, РТВ Б92 и аутори

„Пешчаника” би имало великих проблема да објасне како су они успели да

толико и таквих људи уједине против себе.

А то вече у Аранђеловцу, испред Дома Омладине у коме је требало

да се одржи промоцију „Пешчаника“ скупило се око пет стотина

Аранђеловцана. Сви они који су били активисти било какве политичке и

друге кампање у овом граду под Букуљом знају да је врло тешко пробудити

људе и скупити пет стотина грађана на протест против било чега.

Значи да су овог пута сви они били изузетно мотивисани да изразе

свој миран протест против „Пешчаника“. И ово је чињеница коју би Б92 да

прикрије.

123

Следећа чињеница коју би пријатељи „Пешчаника“ да прикрију је та

да су Светлана Лукић, Теофил Панчић, Мирко Ђорђевић, Весна Ракић-

Водинелић, Петар Луковић, Миљенко Дерета и „Жене у црном“ у

Аранђеловац дошле са одредом жандармерије под пуном борбеном спремом.

Аранђеловац је одавао утисак града под окупацијом. Аранђеловчани

памте да је тако у овај град долазила само још јуловска камарила пред крај

Милошевићеве владавине. Б92 би да прећути и чињеницу да су ти

„насилници” који су против „Пешчаника“ протествовали били све време

мирни и да нико није повређен те да у тако прегрејаној атмосфери ни једно

стакло није поломљено. Протест би до краја остао миран да локални менаџер

ЛДП-а није физички насрнуо на једног од представника удружења НАШИ. И

Б92 би да све то прикаже као протест острашћених присталица НС и СРС док

прећуткују да су они били у мањини а да је већина демонстраната била

Аранђеловчани који нису страначки опредељени већ су згађени говором

мржње који непрекидно емитује Б92 и „Пешчаник“. Зато се у извештајима

све више заборавља да су цео протест организовали и покренули НАШИ-

аутентично удружење Аранђеловчана, у највећој мери страначки

неопредељених.

Оно што је занимљиво је и чињеница да су странке врло чудно и

неуобичајено реаговале у овом малом рату за одбрану Аранђеловца од

антисрпске и антиправославне хистерије коју емитује „Пешчаник“. Наиме, на

страну „Пешчаника” су стали локални ДС, ЛДП и СПО и ДСС али и

председник општине који је функционер СРС.

Против „Пешчаника“ су демонстрирали чланови СРС из

Аранђеловца, као и чланови Нове Србије и СДПО-а, Равногораца и других

локалних удружења.

Дакле, Аранђеловац је град у коме се у односу према Б92 и

„Пешчанику” показује да ниче један нови покрет и да се назиру пукотине на

досадашњој структури политичке моћи у Србији. У Аранђеловцу је започело

нешто што ће ускоро да захвати целу Србију а то је чињеница да ће се по

битним националним питањима, по питању система вредности којим ће

Србија желети да се управља у следећа времена неминовно доћи до распада

садашњих политичких структура (странке, институције и сл...) те да ће

настати нови покрети који ће чинити делови садашњних странака док ће

други делови истих тих странака бити једноставно обрисани онако како је и

„Пешчаник” обрисан из Аранђеловца.

Све ово је Б92 ових дана покушала да прикрије док су јој у томе

помагали и Председник Србије и НУНС и проНАТО странке. Хтели су све да

поједностављено сведу на забрану слободе говора и насиље над

„слободоумним интелектуалцима“ калибра једног Петра Луковића.

А да је истина сасвим на другој страни и да је „Пешчаник” тај који

злоупотребљава националну фреквенцију како би ширио говор политичке,

расне и верске мржње потврдио је својим наступом „писац“ Марко

Видојковић у последњем издању те емисије. Он је Аранделовђане назвао

124

„крезубим, пијаним идиотима“, претио је да ће запалити кућу Драгану

Јовановићу, описивао је сексуалне радње које би извео на председнику Русије

Путину и изнео низ других клевета и увреда. Наравно, он то није умео да

каже чак ни на духовит начин пошто није у стању да састави и једну сувислу

реценицу, а да је не подупре најодвратнијим псовкама. И то је радио уз

одобравање водитељке „Пешчаника“ која га ни једном није упозорила на

злоупотребу слободе говора коју је он тада вршио да би сејао говор мржње.

Инаце, Европски суд за људска права тако и квалификује слично понашања

какво је било и Видојковићево и то потврђује у низу својих пресуда.

Наравно, да Светлана Лукић о томе нема благог појма пошто она ЕУ

за коју се залаже замишља као могућност да најзад преваспита Срба по

могућности насилно...

Све ово је познато Аранђеловцанима, а ускоро ће то знати и цела

Србија... Ту не помажу ни лажи које шири Б92, ту не помаже ни медијска

хајка коју раде против нациоаналних активиста...

Сведок

Оливера Милетовић

ДЕМОКРАТСКИ АРАНЂЕЛОВАЧКИ УСТАНАК Сходно демократском принципу да је сваки глас равноправан, без

обзира да ли долази од криминалца или од судије Врховног суда, поставља

се питање да ли и сваки медији, без обзира да ли је велики или мали, на

локалној или националној фреквенцији, новине или телевизија, радио или

интернет, имају исто право и исту валидност? Или право на медијско

обликовање свести, на медијске пресудиоце шта је добро а шта лоше у

транзиционом периоду једне државе и друштва, имају само “одабране“,

финансијски добростојеће телевизије.

До јуче неухватљив

Пешчани сат до јуче неухватљиве радијске емисије изгледа да је

коначно исцурео. После неколико година непримереног, у великој мери

нетачног и једностраног прозивања и вређања најважнијих националних

институција српског народа, међу којима је и Српска Православна Црква

која ужива највеће поверење код грађана Србије, после великог броја

промоција на којима је српски народ квалификован као биолошки отпад

(промоција у Југословенком драмском позоришту у Београду), неко се у

Србији сетио, и то баш у срцу устаничке Шумадије, да каже “No pasaran”.

Ево, већ чујем велики број демократских душебрижника како скачу на

мене и реже да, јел’те, у деморатској земљи не сме бити забрањивања

права говора и изношења ставова, а посебно ако то раде брадати, четнички

националисти. Тачно, али нико не сме да забрани тим брадатим, четничким

националистима да присуствују јавној промоцији безобличне,

недодирљиве и неухватљиве пешчане емисије. А њима је, треба знати и

125

никако не треба заборавити, било забрањено да присуствују промоцију јер

је неко посетиоце делио на подобне и неподобне.

Случај „Аранђеловац”

Мислим да промотере те емисије брине, и тек треба да их брине,

једна друга ствар. После петооктобарских промена, где су, да подсетимо и

на то, у првим линијама испред Савезне скупштине у Београду стајали

управо ти брадати четнички националисти из Шумадије, грађани Србије су

неколико година мирно слушали нетолеранцију “толерантних” до јуче

недодирљивих пешчаника, у највећој мери негодујући али ништа у

демократским оквирима конкретно не предузимајући да се и њихов глас

“против чује. Шта је у ствари, случај Аранђеловац? Случај “Аранђеловац”

је, на првом месту, организована борба једног дела грађанства Србије, да се

чује и глас “против” одређеног културолошког концепта пешчане, до јуче

недодирљиве и неухватљиве емисије. Ко покушава да забрани право

другом човеку да се чује и његов глас, и да је једино његово мишљење

меродавно, у ствари је манични тоталитариста без обзира у коју

демократску обланду се завио. Случај “Аранђеловац” је принципијелна

борба да се вређани човек брани. Ако је Б92 јавно стала у одбрану своја

два новинара када их је њихов бивши сарадник и саветник Петар Луковић

напао и најпримитивније вређао, зашто то нико није урадио у току

неколико година трајања до јуче неухватљиве пешчане емисије у којој је на

најбестидини начин вређан велики број угледних људи Србије, а међу

њима, веровали или не, и сам Патријарх Павле. Дакле, случај

“Аранђеловац” је опомена новинарима да се не самоорганизују и не буне

само када треба да бране свој сталеж, већ да то треба да чине у случају

сваког беспризорног нападања и вређања било кога. Случај “Аранђеловац”

је, на послетку, први устанак српског народа у 21. веку, у овом случају

устанак који покреће лавину слободарског и демократским принципима

оданог народа против медијске диктатуре једног дела опинковљене урбане

телевизије, која ће, претпостављам, у наредним данима, под директивом

“хитно”, покренути нову хуманитарну акцију да би пољуљани “имиџ”

поправила. Надам се, на крају, да ће из аранђеловачког устанка сви извући

неке поуке: до јуче недодирљиви да су постали додирљиви, да ако

“кнезови нису ради кавзи да је рада сиротиња раја” и да, сходно тој можда

за њих несрећној народној особености Срба, морају сузбити свој

неутемељен и недемократски говор мржње. С друге стране, надам се да ће

устаници схватити да демократија 21. века има своје, свима доступне и

дозвољене модалитете борбе којих треба да се придржавају и од којих не

треба да одступају. Савладавање необузданости јунаштва у мирно људско

достојанство не искључује активизам и организовање.

До победе!

Бранимир Нешић,

члан редакције часописа „Двери српске”

126

Емисија Пешчаник

Србијанка Турајлић о језику нетолеранције у Пешчанику Лично волим Перу Луковића, али заиста не волим како он пише, не

зато што се не слажем с његовим идејама, него зато што се мени његов језик

баш не разликује од језика Веље Илића. Па не могу замерити Вељи Илићу на

простаклуку, а сматрати да је потпуно нормално да Пера Луковић буде

простак.

Србијанка Турајлић: Прво да мало наљутим слушаоце Пешчаника,

а онда можемо да причамо о другим темама. Пре недељу дана сам била на

једној вечери и некако смо у разговору дошли до цркве, те се ја декларисах

као православни атеиста. Сви су хтели да знају шта то значи и ја сам им

објаснила како ја имам неко поштовање за традицију, да увек славим славу,

да ми је Бадње вече најдражи празник и да једном годишње идем у цркву на

Велики петак. На шта ме је један младић погледао и рекао - драго ми је да то

чујем, али никада не бих рекао. Питам ја - зашто ви то никада не бисте рекли,

па каже - особа из Пешчаника да чува традицију, мени је то невероватно. И

ту ја почнем заиста, можда не први пут, али озбиљније да размишљам о

Пешчанику и о томе шта ми радимо са Пешчаником. Ми имамо утисак да

промовишемо једну идеју, али се ја плашим да је ми промовишемо

подједнако нетолерантно као што она друга страна заступа своју. Дакле, и ми

заступамо логику - ко није с нама, тај је против нас. То ме доводи до овог

Аранђеловца. Наравно да је страшно то што сте десило, али на неки начин ми

то призивамо. Ако ти људи не виде да их ми позивамо на дијалог, онда они

не виде други начин да се са нама обрачунају него силом. Ја признајем да

мени у неком броју случајева језик Пешчаника није близак језик. Лично

волим Перу Луковића, али заиста не волим како он пише, не зато што се не

слажем с његовим идејама, него зато што се мени његов језик баш не

разликује од језика Веље Илића. Па не могу замерити Вељи Илићу на

простаклуку, а сматрати да је потпуно нормално да Пера Луковић буде

простак. Ако томе додате да некога псовка може болети као и шамар, ето

вама корака до Аранђеловца.

Емисија је емитована 7.12.2007.101

Клери или Квири ? Недавно сам имао прилике да се уверим да просечном члану ЛДП-а

није јасно због чега се у Аранђеловцу окупило онолико људи око удружења

“Наши”. Основни став који имају је да већина тих грађана заправо не зна шта

је “Пешчаник” и да би вероватно остали мирни у својим кућама да су знали.

Све је заправо почело од карикатуре Малог Перице како врши своју

Малу нужду. У пропратном тексту на Queeria блогу, хомосексуалац се у свом

слободном уметничком тексту поигравао са ониме што смета православном

101 http://www.b92.net/info/emisije/pescanik.php

127

делу Србије, изругујући се тако и икони Светог Саве. Да је почетак био са

карикатуром признају и сами аутори Пешчаника, који су то објавили на свом

сајту. Уз текст су додали и подсећање (заправо “упознавање”) да на

карикатури није Мали Перица, него Мали Calvin, из стрипа Calvin and

Hobbes. Дакле, све је почело од стрипа и да су то знали “Наши”, вероватно би

се и они насмејали доброј шали и не би онако реаговали, барем тако

произлази из текста на Пешчанику.

Пре скоро две године, велики део света дигао се на ноге због

карикатура у којима се приказује пророк Мухамед. Људи окупљени око

Пешчаника су и тада заузимали принципијелан став да су карикатуре део

слободе изражавања, а атеизам неопходност која се мора што доследније и

ажурније примењивати у савременом свету. Тиме су подржали идеју да право

јединство Европе може да се оствари само уз секуларност који је ослободјен

религиозних ограничења која спутавају истинско јединство. Међутим, већи

део те званичне Европе, укључујући и званичнике Католичке и Православне

цркве, ипак је одлучно устао против објављивања карикатура. Став који је

тада заузиман био је да демократија и слобода мисли не подразумева

објављивање нечега што може да угрози основна права, вредности и осећања

других људи.

Новинари Пешчаника ту поуку изгледа нису схватили. Из свега што

се дешавало, стиче се утисак да под слободом мисли подразумевају само

слободу своје мисли, док свака друга заслужује осуду, као ретроградна. Шта

је дакле Пешчаник и шта је то што “Наши” из Аранђеловца нису знали о

њима? Пешчаник је радио емисија на Б92, око које се окупљају чланови и

симпатизери већег броја невладиних организација, ЛДП-а и разних

хомосексуалних удружења. Теза да је штета што Aранђеловчани нису знали

шта је Пешчаник, јер онда не би изашли на улице, не држи воду. Верујем да

је боље што нису знали, ако нису знали. Неутралан слушалац који би

случајно чуо неку од емисија би морао да се запита шта је то што у Србији

одговара ауторима те емисије, и да ли уопште постоји нешто што им

одговара? Није потребна велика анализа да би се схватило да њима све смета.

Познати су као велики критичари и Коштунице и Тадића (Шешељ и Николић

се подразумевају) а ни Војска Србије и Православна црква им никако нису по

вољи. Наравно, српски народ је “биолошки отпад” којег не треба пустити у

Европу. Након толико изречених осуда према свему што представља државу

и већински народ Србије, они су сматрали да је сасвим нормално да направе

турнеју међу тим народом, да би му вероватно објаснили због чега су они

“биолошки отпад”, због чега су им вође лоше, а вера назадна. И онда је народ

испао крив што није пристао да мирно слуша увреде на свој рачун. Испало је

да народ због тога није демократски и да је потпуно назадан.

Поставља се питање због чега аутори који стоје иза Пешчаника, као и

групе које их подржавају, осећају толику потребу да нешто објасне онима

које вређају? Такво атеистичко мисионарење неодољиво подсећа на познат

нагон хомосексуалаца да кроз “Параде поноса” и јавне иступе изнесу своја

128

сексуална опредељења. Као што хетеросексуалцима није јасно због чега би се

неко поносио хомосексуализмом, због чега би их убеђивао да они имају

право које нико не спори и због чега се геј промовише као нешто што је “у

тренду”, тако је и нејасно одакле толика потреба атеистима из Пешчаника да

“раскрштавају вернике”, да некога убедјују да су једино они у праву, а да је

публика којој се обраћају отпад који мора да слуша шта му се говори, а

нејасно је и због чега се Пешчаник промовише као нешто што је “тренди” и

алтернатива.

Колико је Пешчаник расистичка емисија најбоље се види у изјави

“Нама је потребна наша сопствена трансформација, нама није потребно да

као неки биолошки отпад загадимо Европску унију на онај начин на који је

Европска унија повремено била приморавана на одређене геостратешке

уступке, па је примала Грчку, Кипар, Бугарску и Румунију” (Никола

Самарџић, Пешчаник, 14. септембар). Изјава која чак и није уперена само

против Срба, него против половине Балкана, потпуно је толерисана и

подржана у емисији. У емисији новинарке Светлане Лукић гостовао је и

анонимни гастарбајтер, уметник из Ирске, који је неометано испричао своју

морбидну идеју како би (до у детаље објашњено) одсекао главе Николићу,

Вучићу, Коштуници и Тадићу и од њих направио ћеле-кулу, неке друге би

набио на колац и од свега тога направио музеј.

То је нешто што се зове “слобода изражавања”, а цртеж и текст на

Queeria блогу су “слобода уметничке мисли”. Могу ли ти људи онда да

прихвате и слободу туђе мисли?

Чини се да не могу. Веран Матић, главни и одговорни уредник Б92,

морао је недавно да упути јавно извињење удружењу Квирија, само због тога

што је у току двадесетчетворочасовне емисије Велики брат, неко у две

реченице изјавио нешто против педера. Та изјава је повредила осећања

хомосексуалаца. Сајт медијске куће на којој Пешчаник има емисију, на свом

чувеном делу са ВИП блоговима не дозвољава више слободну регистрацију

без позивнице већ постојећег члана. Форум исте куће, и поред тога што су

поставили нови форум и нове уреднике, поново не дозвољава слободну

регистрацију а постојеће “сумњиве” налоге без образложења брише. Пре два

месеца у географском “кругу двојке” требало је да се одрже две трибине,

Пешчаникова промоција у Југословенском драмском позоришту и “Кампања

за живот” у Народном позоришту, у организацији Двери српских. Једна од те

две, она која се оптужује да промовише клерикализацију, је забрањена као

политички некоректна.

Чак и поред тога, у последње време су све учесталије изјаве против

такозване “клерикализације Србије”. Коалиција за секуларну државу

(неколико нво, Жене у црном и Квирија центар) одржала је 10. децембра

перформанс на Тргу републике, којим је започела кампању којом желе да

грађанима Србије скрену пажњу на клерикализацију за коју верују да је

почела. Пешчаник на свом сајту пре тог догађаја драматично најављује да су

Образ и Стормфронт најавили свој долазак на Трг Републике у исто време”.

129

На форуму Стрормфронта у истом тренутку види се да неколико људи позива

на скуп, јер су испровоцирани изабраним датумом дешавања за којег су

веровали да је намерно одабран, а не самим дешавањем. Резултат је да су

након догадјаја у свим вестима мала група навијача представљена као опасна

по слободу изражавања. Наравно, ни мало не подржавам пароле које су

узвикивали, али то су ипак клинци са политичке маргине, који су вероватно

фудбалски навијачи и којима ће се хормони смирити после две године. Они,

без динара у џепу и без икакве политичке подршке, су тако представљени као

опасност по слободу мисли коју промовишу богате невладине организације

које имају подршку моћних држава. Да ли је онда у току клерикализација или

квиријализација државе? Клери или Квири?

Клерикализација, владавине цркве над државом, смешно је и

подсећати, не постоји ни у далекој најави. Свештеници се не појављују у

скупштинским клупама, нема их у јавним одборима, не заузимају политичке

функције. Православни свештеници учествују као гости у телевизијским

емисијама, онда кад их позову, исто као што се на телевизијама виде и

свештеници других вероисповести. Ако се некоме учини да је учешће

православних свештеника веће, то је због тога што је православље и даље

доминантна религија у Србији. У сваком случају, такве посете телевизијама

немају утицај на власт, и ради се само о слободи говора. У школама се

равноправно уче веронаука и “грађанско васпитање”, а деци се настанак

света и човека једино објашњава кроз Дарвинову теорију, а остале се и не

спомињу.

Са друге стране, једина права “заштићена врста” у Србији су

невладине и геј организације које једине имају право на пуну слободу говора.

Невладине организације смеју да одрже промоцију онда и тамо где

православне не смеју. Чак и тамо где нво не могу да говоре од окупљеног

народа, добијају пуну подршку свих странака, медија и званичника државе.

Геј групе су толико моћне да добијају и званично извињење директора велике

тв куће, само због изговорене реченице у “живој” емисији. У Србији је

смењена министар просвете због тога што је из биологије за осми разред

избацила један час, посвећен човеколиком мајмуну. На интернет форумима

које контролишу такве организације немогуће је регистровање

неистомишљеника. Где је онда слобода мисли на коју се позивају?

Да ли је у току клерикализација или “Пешчанизација” и “Квиријализација”

Србије?

Зоран Грбић 102

Грађанско уређивање медија или ко нас то прави мајмунима Да ли вест о лошим резултатима српских средњошколаца на

некаквом тесту некакве међународне организације заиста заслужује да буде

прва вест у информативној емисији неког медија, па била то и ТВ Б92? Па

102 http://www.dverisrpske.com/tekst/303

130

била та вест и сведена на аспект који тој медијској кући одговара, а да о

другим аспектима, такође релевантним, који дају комплетнију и

избалансиранију информацију, публика сазна у дневнику РТС-а?

И да ли случајно на крају исте информативне емисије ТВ Б92

емитовала, наводно неформалан прилог о наводно невероватним

интелектуалним способностима шимпанза? Или је то уредништво те медијске

куће хтело да гледаоцима на уво шапне, све уз осмех водитеља, да ето и

шимпанзе на тестовима показују боље резултате од српских средњошколаца?

Да ли национална фреквенција може да служи да се грађани те

државе називају мајмунима, макар и “читаем између редова”?

Слобода медија и комуницирања, као и основне новинарске

професије, подрзумевају вишеструку одговорност: према изворима

информација, према личностима које се у информацији помињу, али највећа

је одговорност медија према њиховој публици – читаоцима, слушаоцима,

гледаоцима, сурферима.

Као што политичари за своје политике и потезе одговарају бирачима,

тако и медији треба да за своје извештавање и уређивачке политике

одговоарају публици медија.

Зато у редакцијама америчких медија, превасходно штампаних,

постоји институција својеврсних омбудсмана читалаца, који могу да му пишу

и жале се у вези са објављеним текстовима, што неретко резултира интерном

истрагом унутар медијске куће и санкцијама према колегама. Читаоци на тај

начин учествују у креирању и уређивачкој политици свог листа, а њихов

заступник је међу колегама новинарима веома непопуларан, па његова слика

виси на истакнутом месту у редакцији, а новинари је гађају стрелицама за

пикадо, као у филмовима!

Такав институт у српском новинарству још не постоји, а писма

читалаца губе своју сврху, јер уредници тих рубрика кроз “капије” свог

медија пропуштају само она писма која износе мање - више бенигне или

маргиналне ставове, или она која се дотичу и значајних политичких тема, али

која одговарају заузетом курсу тог медија. Нема сумња да “чувари медија”

постоје и на Интернету, приликом одабира пристиглих коментара на текстове

он-лајн издања, што “мрежи” одриче ауру најдемократскијег медија.

Дуготрајни недостатак демократских института у српским медијима и

последични изостанак институционализоване повратне информације о

садржајима и уређивачким политикама, кулминирао је пре две седмице у

Аранђеловцу.

Грађани су се окупили не да би спречили промоцију Пешчаника,

него да би изразили протест против, каку су навели “антисрпске кампање

коју ТВ Б92 спроводи у задњих седам година”. Притом изузимам чланове

политичких сранака које су хтеле публицитет и превасходно мислим на

грађане окупљене око удружења “НАШИ”.

Они су, дакле, протестовали против изједначавања малолетних

грађана Србије са шимпанзама, против “медијске панике” и стављања у први

131

план информације о резултатима назови научног истраживања о

коефицијенту интелигенције нација, против уређивачке политике која се

поклапа са спољнополитичким ставовима Америке – дакле против тога да на

тај начин америчка влада има, поред “Гласа Америке”, још један свој медиј и

то са националном фреквенцијом.

Грађани у Аранђеловцу упозорили су ТВ Б92 да су они важнији од

већинског власника те медијске куће, Америчког фонда за развој медија.

Упозорили су да демократски легитимитет медијима не дају власници медија

који нарушавају начело слободе комуницирања, него публика медија.

Они су испољили све демократске врлине: бунт, грађанску

непослушност. Упозорили су да медији, између осталог постоје да омогуће

комуникацију и проток информација између политичара и грађана, а не да и

сами постану актер политике. Зато су они изразили и политички став

неслагања са политичкимставом који провејава кроз један електронски медиј.

Грађански бунт у Аранђеловцу против уређивачке политике медија са

националном покривеношћу указује на дубље проблеме у конституисању

демократског поретка у Србији. Он је подсетио да су грађании извор

демократије, а да то нису власници медија.

Покушавши да протестом искажу неслагање са уређивачком

политиком једнг медија, грађани су исказали и противљење стварању у

Србији демокрарског Левијатана.

Леонид Зувић, политиколог

Најезда негативаца У „Пешчанику“ се упорно тврди да се држава Србија налази у

кошмару и блату из којег аутори желе да га извуку, али под условом да

српски народ мора проћи кроз катарзу и признати злочине које је починио, па

и геноцид над другим народима.Њихова „Декларација о Сребреници“, аутора

Весне Пешић и Наташе Кандић, данас је свима знано, имала је мрачне

циљеве, али, на срећу, није прошла. Нема „Пешчаника“ у коме нису више

пута споменути Вуковар и Сребреница, Радован Караџић и Младић морају у

Хаг, а јатак ових убица председник Владе Србије Војислав Коштуница мора

бити позван на одговорност?! („Пешчаник“ од 9. јуна 2006.). Нема

„Пешчаника“ у коме није споменута СРС, која је за њих као

кост у грлу. Наравно, и зарђала кашика, ширење „говора мржње“ и тврдња

радикала да су сви Хрвати - усташе. То је поновљено стотину пута.

И сама шпица серије емисије „Пешчаник“ пуна је цинизма и лицемерја. У

шпици те емисије „пресретнути телефонски разговор” између Добрице

Ћосића и Николе Кољевића, познатог бившег политичара, песника и

књижевника из Републике Српске, а кога су убили!!! Или се сам убио још пре

10 година. Ауторке „Пешчаника“ приликом емитовања шпице засигурно

уживају у својој домишљатости. Кажу да „Пешчаник“ помаже „Норвешки

народапомоћ“, али о томе у амбасади појма немају?! Важно је „Пешчаник“

132

интернационализовати!!! Они читаоци који су прочитали осам објављених

свезака - књига „Пешчаника“ не могу наћи ниједну једину реченицу која

похвално говори о српском народу и њеном демократско изабраном

руководству?! Казивање сарадника „Пешчаника” ушла су у неке „алманахе“.

Зато баш и постављамо јавно питање. Како се може спасти од

напасника „Пешчаника” овај део нашег прогресивног човечанства, па и сам

српски народ, коме аутори наводно припадају? Поменути негативци

засигурно делују на свест младих, који у „Пешчанику” могу чути само оне

који негативно говоре о овој власти, па и самом српском народу. Питамо се

јавно, с правом, да ли смо ми српски народ најгори на свету.

Питамо се да ли постоји коље којим се можемо оградити од

„Пешчаника“.

Милорад Бајић

филмски режисер Београд

Сујетно божанство

Мирјана Бобић – Мојсиловић и Жељко Радојевић, представник НАШИХ

То је слика Србије, на коју смо, ипак, пристали – да имамо новог сујетног

медијског бога

Једна радио емисија, која иначе промовише несхватљиву

искључивост, вређање неистомишљеника, која аплаудира најгрђем језику

када треба да се оплету политички противници, и која гаји вербалну и

идеолошку агресију као универзалну меру демократије у српском друштву, и

која попут какве секте – има симпатије само за „сопствене чланове”,

истомишљенике и следбенике – док су сви други, за њих, само блудници,

злочинци, глупаци или покварењаци, доживела је да се први пут суочи са

невероватном чињеницом да у Србији не живе само људи попут њих. Да има

оних који их не подносе, да чак има оних који су уз буку и бес учинили све да

им забране промоцију у њиховом „малом месту”.

133

Иако растурање трибина постаје некако српски специјалитет, коме

прибегавају многе странке кад им је то згодно, иако је чињеница да српско

друштво још увек није довољно сазрело за идеју „туђег мишљења” – а под

тим се подразумева све што не личи на „наше”, и иако се демократија, уз

обилату помоћ медија, најчешће разуме као слободно и некажњено

линчовање, вређање, понижавање (укључујући и физичку агресију, претње и

слично) политичких неистомишљеника, случај са овом трибином и њеним

„пучким растурањем” не би ни изблиза добио толики значај да се не ради о

радио емисији медијске куће која је за себе успела да, управо уз помоћ

властите искључивости, али и огромне подршке из иностранства, некако

издејствује статус „свете краве” у српском медијском простору, те да се

самопрокламује за јединог чувара истине, правде и демократије, за неку

врсту недодирљивог, сујетног, и хиперосетљивог нарцисоидног божанства

које, кад је повређено, узвраћа оштро и хировито – ко их нападне, тај је

нациста, фашиста, злочинац или управо креира неке нове логоре.

Таква њихова агресија дочекана је агресијом. А ко се игра ватром, од

ватре и страда. Поента је у томе што једна агресија рађа другу, а што су на

српској јавној сцени ретки они који ће осудити сваку нетрпељивост, сваку

искључивост и сваку агресију – па и агресију „свете краве”. Јер је „света

крава” много опасна, као некада ЦК или још горе – као Градски комитет. Ко

их дирне може да се нада најгорем. Да буде извређан у њиховим емисијама,

или да буде облепљен најцрњим идеолошким етикетама, заосталим из

времена када су овом јавном сценом владали партијски апаратчици са белим

чарапама обувеним на сандале. Или да постане њихова „политичка тема”.

Пошто су сами промовисали метод поништавања другог, и сами су

доживели да буду „поништени” у једном малом мирном граду. Прилично су

се изненадили кад су видели да њихова истина није једина истина – и да

њихова искључивост није једина искључивост. Иако је свако онемогућавање

другог да говори, смртоносна за идеју демократије, и заслужује сваку осуду,

приметно је да се страсти ни изблиза не узбуркавају у овој мери, када су

други медији, или појединци у питању. Кад, на пример, једна представница

НВО опали шамар једном избеглици који мирно демонстрира у центру

Београда – изостаје јавна реакција, као и јавна осуда таквог понижавајућег и

мизантропског чина – али има осуде када разјарена руља крене да јој врати

ударац. „Света крава”, а не здрава логика, одлучује ко је у праву.

То је слика Србије, на коју смо, ипак, пристали – да имамо новог

сујетног медијског бога, врховног жреца који свима расписује пресуде и даје

„смернице за рад” и „политичку коректност”, јер је унапред објавио да су „му

сви рекли да је савршен”. Присуствујемо идеалу дуплих стандарда, и управо

се о томе овде ради.

Да Србија има срца и да исти аршини важе за све, јавност би требало

да се дигне на ноге сваки пут, када се било која и било чија трибина прекине

или забрани, нарочито под притиском мотки и урлања разјарене руље, без

134

обзира под чијом се заставом „врши демократско ућуткивање” оних који им

се не допадају.103

Мирјана Бобић-Мојсиловић

СРБИ СУ ПАТРИОТЕ

Пуковник Патрик Барио и Наши

У организацији Удружења “НАШИ” у народној библиотеци Свети

Сава у Аранћеловцу гостовао је Патрик Барио, пуковник француске војске,

публициста, амбасадор и почасни грађанин Републике Српске.

Барио је велики пријатељ Србије, заступник српских националних и

политичких интереса, прошао је сва ратишта и био је два пута сведок одбране

на суђењу Слободану Милошевићу у Хашком Трибуналу. Он је одговарао на

бројна питања аранђеловачке публике у вези са деликатним политичким

темама, као што је решавање статуса Косова и Метохије, а представио је и

своју нову књигу „Суђење Милошевићу – оптуба српског народа.“

„Желео сам да се сретнем са „Нашима“ јер сматрам да је значајно да

постоје праве патриоте у Србији, спремне да се туку за Космет. Овде постоји

нека врста побуне као у време Карађорђа. „Наши“ су показали да са малом,

одлучном групом може да се победи опасан противник. Дошао сам да

подржим њихове напоре да одбране патриотске вредности српског народа и

верујем да ће у Србији бити све више група и организација као што су 'Наши'

рекао је Барио поздрављен бурним аплаузима Аранђеловчана и чланова

Наших.104

РЕЗИМЕ Пошто „фашистичко оргијање“ телевизије Б92 и њених пријатеља

није прошло у Аранћеловцу, разне невладине организације су током

наредних недеља организовале више скупова у којима је давана подршка

водитељкама “Пешчаника”.

Не плашим се! - вече отпора и солидарности Поводом 10.децембра Међународног дана људских права и у знак

солидарности и подршке Пешчанику, синоћ је у Центру за културну

103 Извор: ПОЛИТИКА, Рубрика: Поглед са стране, Аутор: Мирјана Бобић-Мојсиловић,

Објављено: 12. 12. 2007. 104 АР Репортер, 28. децембар 2007. год., бр 46

135

деконтаминацију одржано вече грађанског отпора и солидарности под

називом: Не плашим се!

Скуп смо организовали како би показали да не пристајемо да се

угрожавање елементарних људских права, попут права на слободу мишљења,

изражавања и слободу кретања релативизују и подводе под слободу

мишљења и легитимног политичког обрачуна неистомишљеника.

Сматрамо да се другачије мишљење исказује кроз дијалог и

примерену, ненасилну комуникацију, а не протеривањем људи и

угоржавањем њихових живота.

Актуелна власт у Србији нема више начина да прикрива своје

пропусте, па у тој немоћи пројектује унутрашње непријатеље како би

скренула пажњу јавности са горућих питања.

Када политика једне државе понизи и учини неписменима своје

грађане/ке, толико да је цивилизовани разговор исто што и ломљење костију,

време је да се тој политици супротиставимо кроз чинове отпора и

солидарности.

О факторима који директно угрожавају људска права у Србији, синоћ

су говорили: Биљана Ковачевић Вучо (Комитет правника за људска права),

Бобан Стојановић (Квирија центар), Борка Павичевић (Центар за културну

деконтаминацију), Марија Перковић (Жене у црном), Сташа Зајовић (Жене у

црном), Светлана Лукић и Светлана Вуковић(ауторке Пешчаника), Теофил

Панчић (Време), Вера Марковић (Социјалдемораткса унија), као и бројни

грађани и грађанке.

Међу скоро тристотине присутних, виђени су и Бранка Прпа,

Надежда Гаће, Војин Димитријевић, Душан Макавејев, Петар Јањатовић,

Небојша Попов, Тања Тагиров, Милош Васић, Дејан Анастасијевић и многи/е

други/е...

Због неизмерне храбрости, етике и одговорности, али и

бескомпромисном противљењу мржњи и фашизму, активисти Квирија центра

доделили су ауторкама ове емисије дипломе Солидарност за најхрабрије

другарице!

Организатори догађаја су Квирија центар и Центар за културну

деконтаминацију уз подршку Жена у црном и Центра за развој мира и

толеранције.105

Бобан С.

105http://blog.b92.net/text/1638/Ne%20pla%C5%A1im%20se!%20%20ve%C4%8De%20otpora%20i%20solidarnosti/

136

Другарице и другови

. Другарица и другови

137

Другови

Додела награда по шумама и горама Медија центра

138

НЕКИ НОВИ ДРУГОВИ

После петооктобарских „промена“ наступило је неко заиста чудно

време, наизглед ниоткуда, појавиле су се неке нове „другарице“ и неки нови

„другови“, који у истину нису као они стари. Некако чудно изгледају,

другарице као другови, другови као другарице, не зна се ко је ко. Често се

запитам да ли су то заиста они, слушам шта говоре, ни речи о комунизму,

другу Титу, партизанима..., ови нови, као папагаји, непрекидно говоре о

Европској унији, злочинима, људским правима., а зову се друговима, ништа

ми није јасно. Нешто ми ипак говори да су то они, могуће да су маскирани,

па управо због тога другарице личе на другове и обратно. Нови не воле

Слобу и Миру, али ни Вељу ни Воју, а колико видим ни Борис им не

одговара. Сметају им разне ствари, хашки бегунци, Косово, Гуча, родољуби,

домаћини, домаћице, лекари, просветари, тенисери, навијачи, авиони,

аутомобили, молери, полицајци, индијанци, пекари, посластичари и ЦРКВА!

И тог тренутка, мени простом и затуцаном шумадинцу, отворише се

очи, и постаде ми јасно, зашто су другови! Па и стари и нови имају исту

„стару љубав“. Име те љубави је:

АТЕИЗАМ И МРЖЊА ПРЕМА СРПСКОМ НАРОДУ!

Управо у Аранђелвцу, многим затуцаним Србима шумадинцима

отвориле су се очи, (можда због лековитости киселе воде, нисам сигуран) па

су се онако „јадни и крезуби“ окупили у броју од више стотина због посете

другарица и другова из Београда, и побунили против медијског терора који

спроводи телевизија Б92. Очигледно је да су „гости“ очекивали шачицу

хулигана, и њихово запрепашћење управо лежи у броју окупљеног народа.

Телевизија Б92 увек до сада била је на страни демонстраната, и по први пут

они су били ти који су се нашли са друге стране и против којих се

протестовало. Чињеница да им се због безобзирних ставова и једностраног

извештавања десио народ, неизмерно им смета, тако да на све могуће начине

желе да представе да су демонстранти морали да долазе по страначкој

дужности и наређењу. И поред испирања мозга народа о „отвореном

друштву“, и мишљења да мисионарење са фреквенција Б92 даје свој плод, у

Аранђеловцу се срушило као кула од карата. Истина је да је окупљени народ

стао у заштиту своје Цркве и државе, и показао да бар међу њиме још

владају здрава морална начела и чврста национална свест. А одговор о

протраћеном новцу и због чега нису успели да покоре Шумадију, нека дају

својим менторима, а надамо се да ће другови који су помињани у књизи

једнога дана поднети свој извештај грађанима и правосудним органима

Републике Србије.

КРАЈ

139