Мирко Магарашевић - Призивање сенки

БиблиотекаНемушти језик

Књига четврта

Уредник библиотекеНемања Митровић

Мирко Магарашевић

ПРИЗИВАЊЕ

СЕНКИ

Београд, 2014

МЕЂУ ДУСИМА КНОСОСА

ујна позлата вечерњих светлости про-

сипа се над Кнососом у свечаној ти-

шини. Ваздух пун ишчекивања. На трагу

митског времена које тка миленијуме. У

ноздрвама је мирис боровине, рузмарина

и дивље смокве. Мисао полако дише. Као

да и није зимско доба над Критом, него

чудесна благост некаквог претпролећног

продора. Без ветра, у лагодној свежини ко -

ју огрева вечерње сунце Средоземља.

Ови ме сати враћају у давније од дав-

ног. Све дубља тишина. Кроз топле свет-

лости минојског камена препознајем и

ку шам неки васкрсли душевни мир који

нам негде тамо, иза леђа, све око нас ума-

њује или нас га лишава.

Од растанка са Шлиманом, Кносос

није само највеће Евансово откриће. То

5

Р

није само од обале склоњено место на

коме се поуздано схвата да Европа не по-

чиње у Грчкој Хомеровог, Хераклитовог

или Платоновог доба. Кносос, Фестос,

А ги ја Тријада и Малија од оних су ретких

рушевина пред којима не узбуђује слутња

бесмртности, него узвишено стање свес -

ти о цивилизацији чији је свет толико

живео у складу са свим својим могућно-

стима, да му помисао на бесмртност јед-

ноставно и није била потребна. Евансови

Минојци нису познавали очај јер нису

живели под учесталим притиском непо-

средних опасности. Вековима су владали

водама источног Средоземља што је обез-

беђивало потпуну острвску сигурност. Ни

трага од од киклопских одбрамбених зи-

дова потоње Троје и Микене. Ту су са мо

трагови пуне прибраности у славу жи-

вота. Минотаурски лавиринт разрешен је

овде Аријадниним концем. Пре и после

тога Кнососом је владала посвећеност

животу у обиљу свега што дају плодови

мора и ритуали под сунцем. Сукоби са лу-

нарним култом нису искључени. Све јед -


6

но. Минојски свет имао је лице које се

могло волети.

Непомућена јутра расту над Мино-

совим морем. Опојни сутони клизе по

злат ним ораницама и чокотима боје ин-

дига. Минојско је доба било златно све

дотле док није познавало одрицање од ле-

поте и заноса. А ко се није одрицао лепоте

није ни познавао неправду. Пре пет хиља -

да година овде је чулна пуноћа изједнача-

вана са спознајом свих видова живо та.

Минојци су вековима трајали у равнотежи

жудње и чулног сазнања, поморске снаге

и култа елеганције.

Сањиви сутон односи пролећни де-

цембарски дан. Сув, роморави лахор при-

шуњале вечери шаље ми ојачали дах

руз марина преко плочника палате Кно-

соса, као знак препознавања са дусима за-

борављених који се опиру. Али то није

опирање времену. Јер време је овде разо-

рило све што је могло. Остало су докусу-

рили недостојни. Покров земље случајно

је сачувао понешто. Дуси мртвих опиру се

равнодушности потоњих. Јер живи забо-

Призивање сенки

7

рављају увек исту поуку: опирати се без-

данима заборава! Њихов мрак је несит.

Издржати. Ко уме и може.

Лахор мења смер. Сред чистине дво -

ришта палате уздрхтава усамљена ста ра

смоковница. Њена крошња из пуне ти-

шине сад нагло зашумори и ослободи се,

вејаво, стотине презрелих листова. По-

мислих: то се дуси Кнососа у јези пове-

тарја обраћају тлу на ком поникоше и на

ком скончаше. Стара смоковница сад по-

средује вејавом језом између давно свр -

шеног, непојамног и пролазног. Ветар

уз дахну и подиже се, још једном. Смоков-

ница опет заромори и стресе се. Њено

тролистовље зашушта и јекну по жадно

углачаним плочама палате лавиринта.

– Да, оте ми се, – то су минојски

дуси! Осећам их. И они захвално знају да

их осећам. Са још осунчано топлог плоч-

ника палате кратак налет ветра подиже

прах принчевске мушкости минојства.

Њи хове атлетске сенке у невидљивом тр -

ку прелећу мрки хрбат Миносовог бика у

залету. Тај муњевити призор смењује гр -


8

лата цика радовања белопутих девојака

под разиграним дугим витицама. Њихове

црне бадемасте очи зането севају вазду-

хом.

Наједном, повратак краљевске ти-

шине муњевито брише овај сновидљиви

призор који се у дим-прамењу разређује,

губи облике и сасвим нестаје међу све

модријим висинама. Тамо, ка азијском ис-

току, насупрот златожарном сутону. Изнад

свега овога што је преостало од некадаш -

ње палате у Кнососу слеже се и уч вршћује

краљевска тишина без поређења.

1985.


9

МОЛИТВА АРГОНАУТА

ека одлучност смени оклевање, ре-

шеност чекање, истина обману; да се

најзад подигну једра и прамац отисне у

пловидбу!

Да се истраје у дугој потрази за Злат-

ним руном.

Да оргије на Лимносу не баце дату

заклетву у заборав.

Да се клисне кроз уништитељска

кље ш та Симплегадског стења.

Да звезде сачувају срећан распоред и

узајамни положај, а недостижно да по -

с тане могуће.

Да се измакне свим варљивим сно-

хватицама, свим замкама и варкама.

Да спас-облак на тренутак заклони

сев са оштрица мачева и јуначких шле-

мова, па неприметно да уведе јунаке у

Колхиду, краљу Ејету пред праг.

10

Н

Да срцем, препонама и уснама за-

клета Медејина љубав помогне Јасону да

чаролијом упрегне огњене бикове, преоре

Арејско поље, засеје га змајевим зубима и

посече све оклопнике кад наједном никну

из семен-зуба!

Да јунаштво не сустане и не пок лек -

не; да Медејина чар-бајалица обори у сан

змај-чувара на последњем кораку до Злат-

ног руна!

Да стечено не буде изгубљено, а при-

тајене заседе непријатеља да увек буду от-

кривене пре него што се у њих упадне.

Да малени Арг издржи све ћуди и

бесо ве мора; да се на видику најзад из да -

љи не укаже вољени Јолк; да Медеја над -

мудри лукавог Пелеја.

Да јунаци, после свих подвига, стиг -

ну коначно до капија смирења над којима

нема више олуја.

Да се проникне сав наук Златног ру -

на: Јасон за све – сви за Јасона!

Да јунаци на крају стигну бар надо-

мак Острва блажених, а са њих да пређу

језиком легенде у загонети вечности!


11

МАТУТО

ојављује се у раскошној ведрини ста-

роиталске богиње јутра.

Пребацује млечна бедра чеднога сја -

ја преко Алпа. Дугим кроком искорачује

преко Рима до Сардиније и даље. Провла -

чи своје танке, дугачке прсте међу Хад-

ријанове предахе у Тибуру. Онда нагиње

бљештава недра над целим Јадраном док

јој хиљаде искри кроз нестајућу ноћ пада

из зифтано црне косе по Сицилији и Кор-

зици.

Пољупцима дотиче Херкулове сту-

бове који се кроз измаглицу буде из тмине

Атлантика за који се тада још веровало да

је само водена плоча чији рубови тону у

бес крајан амбис.

Видим те, чедна Матуто, у часу кад

из бујности својих јутарњих облика по-

12

П

стајеш милостива богиња мора, заштит-

ница пловидбе и морем ношених прамаца

и једара.

Видим те како храбриш неизвесну

судбину крме да поднесе многа искушења

бура и мора, као што си и ти храбро под не -

ла Херину мржњу док си неговала и поди-

зала Диониса недрима смртнице Ино не!

Видим те како се бацаш очајна са

мрких хридина у море, како те Посејдон

у Дионисовом преклињању претвара у бо-

жанску Леукотеју: да штитиш сад ти све

оне чија једра прогони његова, Посејдо-

нова ћуд!

Твоје дивовске, најежене беле бутине

подижу се, не за љубавну преданост. Него

да успоре големе таласе. Кротиш колико

можеш бесове олујних мора. Вртлози пене

око тебе пењу ти се уз стегно. Не мариш

за то. Стишаваш урлике осионих бура. До-

носиш на склопљеним трепавицама мир на

јутра и морнарску наду у нове пловидбе.

О Матуто! Твој љупки осмех пун зла -

тоносних освита дарује све што уме да се

радује, све пловидбенике који брижно гле-


13

дају пут неба и моле се сред водене да-

љине да их мимоиђу суровости непред-

видљивих мора.

Помажеш тријерама, галијама, свим

бродовима и њиховим вековним посадама

и капетанима да се после свих пловидбе-

них искушења безбедно домогну копна,

својих малих чежњи и постеље над којом

свакоме, свакога јутра бдиш.

Кад замру сјај и тама искони, кад

падну Троја, Колхида, Феникија, Карта-

гина, Грчка и Рим, изгубићеш се међу

звездама. Али твоје наслеђе неће пропа-

сти. Моћ твоју часно је преузео Свети Ни-

кола!


14

МЕСАЛИНА

везде се у ројевима спустише на Ти-

ренско море. Ноћ је сасвим омесеча-

рена, летња и заносно римска. Плотна

плима диже се у души жене као сутонска

влага из дневном врелином засићених

тосканских шума.

Царица Месалина и вечерас зна:

један мушкарац увек је слаба забава! Кра-

љевско задовољство није ни под пурпур-

ном тогом остарелог императора

Клаудија, где увела шишарка мре у сенци

ловорика, нити је на сенаторским вече-

ринкама где трбоње, ждероње и пи јанци

грохотом и штипањем хране трош ну

сујету и слабу жељу. Не ту и не то.

Месалина хоће чврстину младости и

жестину снаге која не постустаје. А вече-

рас, она то опет добија, по добром тајном

35

З

оби чају, међу преторијанском стражом

чијег центуриона високо плаћа за биране

јунаке у постељи! Њему злато, а њој за-

бава. Престала је да броји са ким и колико

пута дубоко захвати и ужива у таласима

заноса. На том бојном пољу она побеђује

сваког! Обара се под месечином, на то-

плом мозаику, под сенкама маслињака, у

пари мраморног купатила, по вртовима

царских имања – свуда где испадне нај -

згодније! Гдегод је жеља спопадне! Кад је

пламен жудње изнутра громно удари и

усија, она захтева одмах, без оклевања, под

окриљем најближе сенке царског трема,

задиже тогу и млечно белу ногу. Хитра

као видра навлачи се на мушкост. Муља

се, привија и премеће. Све друго је не-

важно!

Дотле, нека онај њен Кла-Кла-Клау-

дије вене међу списима у царским архи-

вама, нагнут над листовима прашњавих

папируса Ливијевих и Апијанових. Она ће

лепше збрајати славу тренутака.

Сва успаљена и несито похотна, даје

се на царском прагу, у прво предвечерје, у


36

предворју палате, под хладом римских пи-

нија које упијају њене сласне крике. Неће

све у себе. Тражи да се лије по њеном бар-

шунастом телу жестина семена које јој

гаси жеђ, праву и највећу, бескрајну и не-

утаживу! Нека литице тих борбених и хр -

толиких образа смело свуд рију по њеним

боковима, нека полуге тих набијених ми-

шића загрцнуто мрве све њене јегуље и

сустопице гоне сласт кроз њене препоне

и смокве... она са чврстих обелиска неће

да сиђе све док зора не цикне иза Via Apia.

И све даље. Силије, Мнестер, Луције Ви-

телије... нека један изабраник, ако не може

све сâм, одмах зове у помоћ другог – то

нема значаја! – главно је да плима сласти

не јењава... није ни важно ко је диже!

Царичиној усијаној задњици и бед-

рима није више довољно седам римских

брежуљака. Потребни су јој Алпи – ви-

дици пуни плавети и модре свежине! – а

дуг вијугав пут до њих мора се хитро

прећи без обзира на препреке и цену!

Месалина не чека и не пита. Она за-

хтева. Сад и овде! Одмах!


37

НЕРВИНО МЕРИЛО

сти дан донео је неколико звезданих

тренутака који су спасли Рим од ха -

о са. Једно столеће, скоро.

Последње године Домицијанове вла -

давине личиле су на мешавину Тиберијеве

свирепости и неронске сулудости. Нико

није био на свом. Нико спокојан. Ни нај -

часнији, ни најсавеснији грађани Рима

нису били сигурни да неки из армије по-

тказивача неће већ сутра показати прстом

на њихов живот, имање, лепу жену, сум-

њив израз лица!

Домицијановом главом више није

вла дао ни остатак разума. Сенат је био де-

сеткован. Вредност новца је свакодневно

падала. Цене су дивљале. Пијаце осироте -

ше. Луке опустеше. И уличарке се проре-

дише. Осташе само јефтине и оне нај горе.

38

И

Осека је захватила и црну берзу. Једино су

цветали потказивачи. Пацолика шуњала.

Претходници отимачине. Под заштитом

''закона''.

Простор деловања потказивача по-

стао је неограничен. То значи да су сви ви-

дови живота губили смисао и било какву

вредност. И све то само зато да би се један

човек у држави осећао сигуран и миран.

А да ли је Домицијан уопште могао тако

остати миран?! Људи су по кућама уми-

рали од глади. Самоубиста посташе сва-

кодневна појава. Љубави су венуле, коров

равнодушности прогутао је осећања. За-

метање плода у женским утробама поста

реткост. Лешеви се нису сахрањивали. Чо-

пори паса луталица ноћу овладаше градо-

вима. Њихов лавеж урлицима се сливао

низ тргове. Улицама се ширио језив см рад.

Један дан, срећом, донео је преокрет.

Згадило се и најближој царевој околини.

Домицијана је смакао његов собар! Свр -

шено је са злом. Свима свану. Као да је

живот сасвим стао, па изнова почео.


39

Заборав прекрива сваку беду и нево -

љу. Додуше, људске глупости, ма колико

их ми терали од себе, имају при кривену

склоност да се после неког времена опет

враћају међу нас.

– Стар сам. Али трудићу се да нерон-

ско и домицијанско лудило не насрне опет

на нас. Бар неко време. Јупитера ми, једва

се те беде ослободисмо! Владаћу пра-

ведно. Свима казујем:

– Мирна савест царства вреди!


40

НЕМАЊИН ТРЕНУТАК

ук сове разлеже се кроз рашку ноћ,

црњу од гавранова перја. Хук кроз

ноћ олујну и злокобну, кроз ноћ у којој се

и млад месец губи под облацима међу раш -

ким висовима. Чопори се дозивају кроз

ноћ непровидне тмине зјапног вучјег ждре -

ла. Кроз мрклу ноћ клизи сев очију над

испијеним вилицама. Ступа бешумно као

планински рис. Осврће се као гоњена звер.

Сашаптавају се избечене совуљаге,

кртице са кртицама и дрхте големе храс -

тове крошње под ударима олује. Све живо

је закисло над послепоноћним вр тачама и

лисичјим јазбинама. Намах олуја стаде, ал

тмина шума тад поста још гушћа.

Обузето стрепњом све се склања пред

хитрим кроком чудне звери! Ваздух пун

језе повија траву.

43

Х

На првом пропланку тама се разре-

ђује и показује се како незнана опасност

није ни голем вепар, ни безимена звер,

него плећат јунак севног ока, кршан и ду-

гачак ко и мач му, тежак и бритак у напе-

тој десници. Незнаник размиче шумски

невид исуканом оштрицом и гипким кора-

ком. Огрнут само заштитом олујне ноћи

плећат јунак напустио је забачену скриве-

ност пећине-заточнице и хладни оков

братске љубави! Нема звезде да му по-

каже пут. Ал он добро види видом ноћне

зверке брдских шума Рашке; види сут-

рашњи дан, недалек и блистав на ошт-

рици српске храбрости; види све рашке

земље у српским рукама. Види непроре-

циву будућност упркос ове неозвездане

ноћи стегнуте шакама леденог ветра и не-

провида!

Јунак полако израња кроз мрклине

вида у блискоме сутра. Али то је тек

сутра. А данас – решеност и ћутни стисак

зуба кроз језу ове ноћне тмуше. Смрт је на

путу оном ко се испречи.


44

Сад, упркос олујној ноћи, чека га ми-

лост крста и зев рашких литица. Сад нека

гвоздена воља расеца ову замрклу ноћ,

нек отвара танку стазу кроз непроход, нек

расеца вучје зевове и лисичје кезове на-

зови братске љубави која му се и не нада

овако решеном и опет слободном!

Таквим је знацима био обележен

први натприродан тренутак Стефана Не-

мање на путу из безнађа ка обистињењу.


45

БЕЛЕШКА АУТОРА

Поједине, овде необјављене, као и

овде пробране прозаиде првобитно су

објављене крајем 20. века у листовима

‘’Политика’’ и ‘’Борба’’, а неке у часопису

ДЕЛО који од 1993. више не излази. На-

слови Небо Јужне Анадолије, СеоцеЧифтлик и Таурус објављени су као лир-

ска проза у књизи путописа Турска

писма (Академска књига, Нови Сад,

2012). Прозаида Сузе Светог Саве сврс -

тана је, по избору професорке Бојане

Стојановић Пантовић, у књизи Српске

прозаиде (Антологија песама у прози,

Нолит, 2001), првој антологији такве врсте

у српској књижевности.

Синтагму “прозаиде’’ први је сковао

и огласио песник Јован Јовановић Змај, а

– више од сто година касније – оживела га

73

је ауторка поменуте Антологије. Већина

прозаида појављује се овде под насловом

Призивање сенки, по први пут.

8. април 2014.


74

САДРЖАЈ

Међу дусима Кнососа

Молитва Аргонаута

Матуто

Питања замуклом

Навав

Таурус

Делфи

Неизвесност

Завера

Месалина

Нервино мерило

Непробишта

Немањин тренутак

Сузе Светог Саве

Цетињски октоих

Ducatus Venetus

Небо јужне Анадолије

Професорка Маринатос

Сан

Сеоце Чифтлик

Сремска Каменица

Белешка аутора

5

10

12

15

18

21

25

29

32

35

38

41

43

46

49

52

56

59

63

66

69

73


ПРИЗИВАЊЕ СЕНКИ

БиблиотекаНемушти језик

Књига четврта

ИздавачиБеоградска издавачко-књижевна задруга

Аутор

За издавачеОливер Кнежевић


На корицама:

венецијанер, 1752. из Архива Магарашевић

ШтампаКаргановић доо – Београд

Тираж300

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-32

МАГАРАШЕВИЋ, Мирко, 1946-

Призивање сенки / Мирко Магарашевић. - Београд

: Београдска издавачко-књижевна задруга : М. Ма-

гарашевић, 2014 (Београд : Каргановић). - 74 стр. ; 17

cm. - (#Библиотека #Немушти језик ; #књ. #4)

Тираж 300.

ISBN 978-86-88951-22-7 (БИКЗ)

COBISS.SR-ID 206984716

Documents

Мирко Магарашевић - Призивање сенки