Преображај природе Последњи дан за човечанство биће у исто време последњи дан и за сву природу; свршетак времена биће у исти мах свршетак простора,

у оваквој категорији у каквој нам се сада јавља. Пошто је судба видљиве природе од почетка свог постојања под властним утицајем човековим, то је и њен завршетак у самом завршетку човекове историје у

овом свету. Тајанствено органски везана са човеком као боголиким створом Божјим, природа је суштином свога живота зависна од човека, и увек се креће у правој сразмери према

човеку. Када је човек изабрао пут греха и смрти за свој пут кроз историју, за њим је, по неодољивој унутрашњој зависности од човека, пошла и сва природа.[1] Пад човеков био је у

исто време пад природе; проклетство човеково постало је проклетством природе.[2] И од тада човек и природа као два нераздвојна близанца, ослепљени истим

мраком, осмрћени истом смрћу, натоварени истим проклетством, рука под руку иду кроз историју по понорним беспућима греха и зла; заједно се спотичу, заједно падају, заједно и

дижу, непрестано стремећи ка далеком крају своје тужне историје.Пошто ће се у

последњи дан, доласком Господа Христа, упразнити грех и смрт, то ће се и сва природа

ослободити робовања греху и смрти, преобразити се и заблистати својом првобитном, допадном, безгрешном и бесмртном красотом.

Васкрсење мртвих биће крај смрти не само у људима него и у видљивој природи, која се подвргла смрти и распадљивости по грехољубивој

вољи свога осионог господара — човека.[3] Грех, зло, болест, смрт, све су то злосмрадни наноси човекови, којима је он премазао и

унаказио безгрешно лице природе. Али ће Господ Исус светлошћу доласка СвогСве то спрати

са прекрасног лица богоздане и боготкане природе, и она

ће поново заблистати у својој безгрешној доброти и неисказаној лепоти.[4] Васпостављањем човека у првобитно стање, Господ

ће васпоставити и природу у њено првобитно, безгрешно стање.[5] Тада ће не само христочежњиви људи „древнеју добротоју возобразитисја = древном

лепотом обновити се",[6]него и сва природа, пошто ће дејством благодати Божије избацити из себе, и збацити са себе све грехе ,сво зло,

све последице греха и зла, и са њима и саму смрт. Тако ће настати ново небо и нова земља где правда живи.[7]Овети Кирил

Јерусалимски благовести:

Господ наш Исус Христос доћи ће с неба при завршетку овога света у последњи дан. Јер настаће свршетак овога света, и овај створени свет опет ће се

обновити. Пошто је овај свет препун разноврсних грехова, то да не би занавек остао пун безакоња проћи се овај свет, да би се поново јавио бољим.

Немојмо туговати што умиремо; и звезде ће престати постојати, па ће се опет јавити. Господ ће савити небеса, али не да их уништи већ да

их поново јави у бољем виду. Као што очекујемо васкрсење умрлих људи, исто тако очекујемо и неку врсту васкрсења небеса.[8] Свети Амвросије вели:

у Христу је васкрсао свет; у Њему је васкрсло и небо; у Њему је васкрсла и земља.[9] Блажени Августин пише: Овај свет проћи ће не у смислу

потпуног уништења већ у смислу промене ствари; стога и Апостол говори: Пролази обличје овога света.[10]Уништиће се обличје света, али не природа.[11]

Чудесним оваплоћењем Својим Господ Христос је донео Еванђеље, донео Благу вест, не само људима већ и свој твари.[12] Еванђелско превирање и еванђелски крај

човечанства је у исто време еванђелско превирање и еванђелски крај целокупне твари. Нови Завет нам потресно описује крај света који у злу

лежи, али и његово преображење у самом том завршетку. Сам Спаситељ много говори ο крају света.[13] Али говори ο крају света као жетви; а жетва не

значи уништење већ сабирање зрелог класја, вршење и вејање, при чему се одваја пшеница од кукоља.[14] Крај света, који Спаситељ назива и крајем

века,[15] означава крај зла и греха и смрти у богозданој природи, крај света у сваком облику, по богонадахнутој речи свог Апостола:

пролази обличје овога света,[16]тојест пролази обличје света у коме је помешано зло и добро, смрт и бесмртност, но не пролази богоздана суштина његова,

за коју је Бог, створивши је, рекао да је веома добра.[17]Крај света биће

праћен страшним потресима, земљотресима, грчевима природе, јер ће

се зло помамно борити да занавек остане на њој и у њој. Невоље ће нагрнути са свих страна; смрт ће махнито јуришати на све живо; зло ће заиграти своју

пустошну завршну игру на срцу природе, и сва ће се природа узбудити и узбунити: сунце ће помрачити, месец своју светлост изгубити, звезде

с неба попадати, силе се небеске покренути, море ће се узнемирити, свака гора и острво с места својих покренути се, небо ће се измаћи као

књига кад се савије, и људи ће умирати од страха и од чекања онога што иде на земљу.[18] — Но све ће то бити знак да су зло и смрт на издисају, да је

сазрело жито земаљско, да је стигло време жетве,[19] и да наступа преображај природе кроз ослобођење од зла, греха и смрти доласком безгрешног и

бесмртног Господа и наступањем царства Божијег у васцелој природи: Гледајте на смокву и на сва дрвета, поучава Спаситељ; када видите да већ

потерају, сами знате да је близу лето. Тако и ви кад видите да се ово збива, знајте да је близу Царство Божије.[20]Погружен у

тајну преображаја

целокупне природе славним доласком Господа Христа, Свети апостол Петар благовести: Садашња небеса и земља чувају се за дан Суда и

погибли безбожних људи . .. Доћи ће дан Господњи као лупеж ноћу, у који ће небеса с хуком проћи, стихије се од ватре распасти, а земља и дела што су на њој

изгорети .. . Небеса ће се спалити и раскопати, и стихије од ватре растопити.[21] — Из овог васељенског пожара, у коме ће сагорети сва зла, изаћи ће

ново небо и нова земља, где правда живи.[22]То значи: на новом небу и новој земљи неће бити неправде, ни зла, ни греха, ни болести, ни смрти, јер ће се

све то огњем спалити, и богоздано биће природе, прекаљено божанским огњем, заблистаће у новој, неизразивој красоти. Да ће

се ова козмичка катастрофа завршити преображењем а не уништењем света, показује још и то што свети Апостол сравњује крај света са потопом. Α

потоп није уништио свет. већ га је само умио од прљавштине греха и зла, и обновио га.[23]Осећајући

трагизам света као нико од људи, јер је,

узнесен у рај, видео красоту безгрешног света,СветиапостолПавлесавеликимпоуздањемобјављујеблагувест ο ослобођењу твари од греха и смрти, ο њеном обновљењу и

преображењу дејством благодати Божје на њу кроз благодатно-врлинске синове Божије — свету и светлу браћу Христову. Свети Апостол благовести:

Чекање твари чека да се јаве синови Божији, јер се твар покори таштини – τη ματαιοτητι не по својој вољи него по вољи онога који је покори, у нади да ће се и

сама твар ослободити ропства распадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар – πασα η κτισις - уздише и тужи с нама

до сад.[24] — Својим грехопадом човек је сву природу повукао за собом и предао је у ропство греху и смрти; и сва богоздана твар непрестано

уздише и тужи због тога, чекајући своје ослобођење из ропства греху и смрти, које ће јој Господ Исус подарити у последњи дан, преобразивши је Богочовечански

м домостројем спасења у ново небо и нову земљу, где правда живи.[25] — Христочежњиви тајновидац, Апостол Апокалиптичког краја света и

преображења твари, Свети Јован Богослов, удостојен је био, у нарочитом Божјем откривењу, да види то будуће ново небо и нову земљу, где правда живи. И

видех, објављује он, небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше.[26]Богочовечанск

а истина ο преображају природе непрекидно

живи у Богочовечанском телу Православне Цркве Христове, и живеће вавек. Она је увек нова, јер је вечна; а вечност не стари. Свети Иринеј

благовести: Пошто су људи истински људи, то и место њиховог боравка мора бити истинско, и не претварати се у ништавило, већ напредовати у свом постојању.

Јер се ни битност ни суштина твари не уништавају, пошто је истинит и веран Онај што ју је устројио. Али, пролази обличје света, тојест оно у чему је

извршен преступ, јер је човек овештао у томе. Када пак буде прошло ово обличје света, и човек се буде обновио и устао за нераспадљивост тако да већ неће

моћи овештати, онда ће се јавити ново небо и нова земља, на којој ће боравити нови човек.[27]Тумачећи

благовест светог апостола Павла ο зависности

твари од човека,[28] Свети Златоуст наводи Апостолове речи: „да ће се и сама твар ослободити ропства распадљивости"![29] па вели: Шта значи то:

сама? Значи: не ти само него и оно што је далеко ниже од тебе, и нема ни разума, ни чувства, и то ће с тобом учествовати у благу. Твар ће се ослободити

од робовања распадљивости, и престаће бити распадљива, и постаће саобразна лепоти човекова тела. Јер као што је твар постала распадљива

када је тело човеково постало распадљиво, тако ће и онда, када тело човеково буде постало нераспадљиво, твар последовати за

њим и постати саобразна њему.[30]Свети

Епифаније благовести: При крају света сва твар ће се подвргнути своје врсте тешкој смрти.

Али само зато да би устала обновљена, и да би заједно са синовима Божјим служила вавек не распадљивости и греху већ једино правди. Небо и земља

се, у време последњег пожара, неће претворити у првобитни хаос, или потпуно уништити, него ће се само обновити, услед чега ће земља наставити да

буде обиталиште, али обиталиште много савршеније, и за житеље најсавршеније.[31]Ово

богооткривено учење ο

преображају природе Црква је запечатила саборски једанаестом одлуком Петог Васељенског Сабора. Она гласи: Ако ко говори да Последњи суд

значи потпуно уништење тела, и да ће крај свега бити невештаствена природа — άϋλος φύσις, и да у будућем веку неће бити ничег материјалног

него сами голи ум , нека буде анатема.[32]Што се тиче

оних људи који се при другом доласку Господа Христа буду затекли живи на земљи, њихова ће се тела у

трен ока изменити у духовна и бесмртна. Ο томе свети Апостол Павле, благовести: „Ево вам казујем тајну: нећемо сви уснути — κοιμηθησόμεθα

(= умрети), али сви ћемо се изменити — άλλαуησόμεθα — у једанпут, у трен ока, при последњој труби; јер ће затрубити, и мртви ће устати нераспадљиви, и

ми ћемо се изменити".[33] — Овим је казана васцела тајна људског бића; свако људско биће путује кроз смрт у васкрсење мртвих. Α од Господа Христа

смрт је постала уснуће тела, спавање тела, и свеопште васкрсење мртвих пробудиће наша мртва тела из смрти као из сна. „Нећемо сви уснути"

тојест умрети, јер ће свеопште васкрсење мртвих затећи многе људе живе на земљи. Шта ће се онда десити са њима? Они ће се „сви изменити", тојест тела

њихова добиће особине духовног тела, какве ће имати и тела васкрслих из мртвих. Тако ће се сви људи изједначити: сви ће добити духовна тела,

пошто ће се тела телесна преобразити у тела духовна. И то преображење, та промена тела извршиће се „у једанпут, у трен ока, при последњој

труби". Како? Силом васкрслог Господа Христа, јер ће Он Својом свемоћном божанском силом извести из мртвих сва тела свих умрлих и —

„мртви ће устати нераспадљиви": оно што је умрло, — а то је тело —, устаће нераспадљиво. Тојест устаће нераспадљивим оно што сачињава

суштину тела, оно што ће тело моје чинити мојим, и твоје твојим, и његово његовим, и свачије свачијим. Иако ће то бити „духовна тела", ипак ће то бити

она иста тела која су била умрла, и сад васкрсла. Тако исто у оних који су при свеопштем васкрсењу мртвих затекну живи на земљи, остаће иста

тела, само ће се из телесних променити у духовна. Све ће се то тако обавити, да ће Петар остати Петар у своме телу, и Павле — Павле такође у своме телу, и

Марко — Марко опет у своме телу.„Мртви ће

устати нераспадљиви": тела ће постати нераспадљива; у њима неће бити ничег што подлежи смрти,

стога нераспадљивост постаје бесмртно својство тела људског. Васкрсна сила васкрслог Богочовека прострујаће кроз сва људска

тела обесмрћујом силом. Свеопште васкрсење ће се и састојати у томе да оно што је мртво не само оживи него се и обесмрти, те да никад више не

умре. То ће бити најсудбоноснији доживљај људскот тела, које је у овом земаљском свету, благодарећи греху, навикло на смрт као на нешто природно

и логично. На Страшном суду тело ће људско ући у живот коме нема краја. Иако у овом свету распадљиво, оно ћe постати нераспадљиво, и при свем том

неће престати бити тело, јер ће задржати оне битне особине које га чине телом. При свеопштем васкрсењу Бог ће задржати у телу оно што тело суштински

чини телом, иако ће се оно обући у нераспадљивост. „Јер ово распадљиво — треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно

да се обуче у бесмртност".[34]Ова

богочовечанска благовест доказује да ће при свеопштем васкрсењу васкрсна тела бити она која су умрла, која су

због греха била смртна. То неће бити нека потпуно нова тела већ ова наша земаљска тела, само свеживотворном силом васкрслога Богочовека

преображена у духовна: „распадљиво" ће се обући у „нераспадљивост", трулеж.но тело постаће нетрулежно. И тако ће се десити нешто небивало, нешто

што ми на земљи назиремо у светим моштима светитеља. Јер светитељи још на земљи облаче „ово распадљиво", тојест тело, ,,у нераспадљивост

". И тиме нам овде на земљи сада посведочавају основну благовест Богочовекову ο телу: да је и они за нетрулежност, за бесмртност,

за Господа.[35] у томе је тајна тела, и са њим тајна материје уопште: да се „ово смртно" — „обуче у бесмртност". То је дар васкрслог Богочовека природи људској

као Првенца из мртвих, — „первенец мертвих бист",[36] као првог Човека који је васкрсао да затим никад више не умре.„Α када се ово

распадљиво

обуче у нераспадљивост, и ово се смртно обуче у бесмртност онда ће се збити реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле,

победа?"[37] Збило се пророштво светог пророка Осије;[38] победа је прождрла смрт. Која победа? Васкрсење Христово. То је једина победа

која је победила непобедивог победиоца: смрт. Јер до васкрсења Христовог ништа се људско није могло отети смрти: свако људско биће

било је под неумитним законом смрти. Сваки човек, па био победилац на свима бојним пољима: војним, научним, философским, религиозним, уметничким,

културним, увек је напослетку бивао побеђен од непобедивог победиоца: смрти. у самој ствари, васкрсење Христово је једина стварна победа на нашој

планети. Све друге људске победе, у строгом смислу речи, и не заслужују тај назив. „Всејадица смерт (свепрождрљивко смрт)" —

доживела је своју смрт, свој пораз, своју пропаст: прождрла ју је сила васкрсења Христовог. Очигледно, сва историја рода људског сведочи: нема

победе мимо победе над смрћу, и нема победника мимо победитеља смрти — Богочовека Христа, ваистину јединог Спаситеља

кукавног рода људског.„Где ти је,

смрти, жалац?" — жалац који се заривао у свако људско биће, и изливао отров од кога није било лека. И ко се од људи

могао одбранити од зоље смрти, која је својим жалцем несметано разливала отров смрти по свеколикој природи људској? Нико.

Α шта је жалац смрти? Грех. Чим се жалац греха зарио у душу Адама и Еве, одмах се у природу људску излио отров смрти, и намах разлио по васцелом бићу

људском, те није било лека од смрти ни за људе, ни за природу људску. И све тако од Адама до Христа Богочовека. Са Господом Христом настаје у томе потпун

преврат: васкрсењем Својим богочовечанским Он је „отупио жалац смрти" — грех. И смрт је постала мртва. Отуда при свеопштем васкрсењу дар

васкрслог Христа целокупној природи људској биће ово: смртно се облачи у бесмртност. Оно што је за светог пророка било пророштво, за

нас је постало стварност. И то основна стварност. Да, та стварност је темељ целокупне стварности хришћанске. Да, и темељ бића људског. Без

победе над смрћу, без васкрсења Христовог, зар биће људско није било без темеља? Та, где смрт може бити темељ? Као темељ она је несигурнија од

живог песка, несигурнија од сенке. Васкрсењем Христовим је обновљен рај на земљи и враћена бесмртност роду људском, јер је бићу људском

завршно и вечно дат сам Бог у личности васкрслог Богочовека Христа, у телу Његовом свеживотворном — Цркви, која охристовљује, обогочовечује

све кроз свете тајне и свете врлине. Зато свети Апостол и пита:„Где ти је,

пакле, победа?". Јер, победа пакла, шта је? — Смрт и грех. Грехом пакао

побеђује људе, увлачи их у смрт, поробљава смрти. Јер где је смрт, где је грех, тамо је и пакао. Нема сумње: пакао је царство вечне смрти и вечног греха, вечног

зла. То значи: царство ђавола. Пакао смрћу гута, прождире људе. Смрт, то је његова чељуст, његово ждрело. Α у ту чељуст, у то ждрело људе убацује грех.

Пошто је васкрсењем Својим чудесни Господ Христос победио и смрт и грех, то је тиме и пакао обезоружан и побеђен. Свепобедни победници у

нашем човечанском свету, смрт и грех, претрпели су у васкрсењу Богочовека вечни пораз, од кога се никад више не могу опоравити. Да, смрт и грех не

могу никада више устати из мртвих. Њихов пораз је ваистину вечити пораз, и њихова смрт — ваистину вечита смрт.Сверадосна је

благовест

богочовечанска: „Богу хвала који нам даде победу кроз Господа — διά τοΰ Κуρίοу (= Господом) нашег Исуса Христа".[39] Даде нам победу над паклом, те победнички

смело можемо питати: „Где ти је, пакле, победа?" Даде нам победу над смрћу, те и њу можемо неустрашиво питати: „Где ти је, смрти, жалац?" Даде

нам победу над грехом, те смо у стању савладати, победити и умртвити сваки грех, и онај највећи и онај најмањи. Разуме се, само — „кроз Господа нашег

Исуса Христа". Јесмо ли са Господом Христом у Богочовечанском телу Цркве Његове, онда помоћу светих тајни и светих врлина побеђујемо и

смрт, и грех, и пакао. Α када нам се Господом Христом даје победа над паклом, смрћу и грехом, тим нашим најљућим и највећим непријатељима,

онда нам се утолико пре даје победа и над свим што служи греху, смрти и паклу, и што води у грех, у смрт, у пакао. у свима невољама, у свима тугама, у

гоњењима, у глади, у голотињи, у опасностима: „у свему томе побеђујемо Оним који нас је љубио", тојест Господом Христом.[40]Уистини Он нас једини стварно и љуби, јер је за нас и

место нас победио непобедиве непријатеље наше: грех, смрт и ђавола. И увек нам даје божанске силе и моћи да их и ми побеђујемо.