26 ISTINA NARODNI MAGAZIN 7. SEPTEMBAR 2015. BROJ 21

NARODNI INTERVJU

DA DODIK VIŠE VOLI FUDBAL, BIO

BI BERLUSKONINezaboravni fudbaler Želje za Istinu govori o utakmicama sa Dodikom i

Jelićem, fudbalu kakvog više nema i zašto bi danas, da je mlađi, igrao za BiH

FUDBALSKA LEGENDA

Nikola NikićSELEKTOR MLADE ŽENSKE REPREZENTACIJE BIH

www.magazinistina.com facebook.com/magazinistina twitter.com/magazinistina NARODNI MAGAZIN ISTINA 27

TEKST MIROSLAV ŠIMŠIĆmiroslav.simsic@magazinistina.com

Bilo je boljih igrača od mene, a mene navijači i sad pam-te, uvrstili su me u idealan tim Želje poslije toliko go-

dina, govori nam Nikola Nikić. Pravi jasnu vezu: Ljubav koju ima prema fudbalu, prepoznavali su i navijači i novinari, i jedni i drugi nisu dali da padne u zaborav. I svi vole da se sje-te njegove životne priče. Od Modri-če i Gradačca, preko Željezničara do Grčke, i ponovo Grbavice i Modriče. Danas je selektor ženske fudbalske reprezentacije BiH, uzrasta do 19 go-dina. Ljepota je uvijek išla uz njega, šali se Nikić.

- Sa ženama je lakše. Bolje slušaju, valjda znaju da ne znaju sve. Momci misle da znaju sve, pa se uvrijede kad im nešto kažeš. Kod ženskih mi je naj-veći problem sa golmanima. Neće ni-ko da bude golman, inače su djevoj-ke sve metar i žilet, a kada prime gol one počnu da plaču. I malo ide teže sa ofsajdom, da se shvati šta je. Ali, ženski fudbal u BiH je u povoju i tek za nekoliko godina će biti vidljivi re-zultati tog rada. Za sada imamo pet-naestak ekipa u Federaciji BiH i nešto manje u Srpskoj ali se nadam da će za par godina sve doći na svoje mjesto.

Današnji fudbal nije kao što je bio

nekad!

- Danas je u sportu previše novca i to je ono što uništava fudbal i osta-le sportove. U vrijeme kada je zapo-činjao svoje prve fudbalske korake luksuzom se smatrao i ravan teren na kome se igrao fudbal, a kopačke sa kramponima su bile san. Mi smo igrali lopte na takvim terenima da bi na njima i konj slomio nogu. Ja sam do 12. godine imao samo dva kram-pona na kopački, na peti i na malom prstu. U školi se nisam proslavio, gi-mnaziju sam studir’o sedam godina, a startnu brzinu sam vježbao bježeći od kerova kada sam išao i vraćao se iz škole. Svaki dan po petnaest kilo-metara. U moje doba u svakom se-lu, na njivi, kraj puta, djeca su igrala fudbal, lopta krpenjača, a stative od kamena. To nas je ojačalo i od nas pravilo igrače.

I opet, bilo je više uspjeha.

- Danas nemaš brzog igrača. U moje vrijeme na svakoj njivi se igrao

fudbal, danas to ne možeš da vidiš nigdje. A na ulici se uči fudbal! Da-nas mladi fudbaleri imaju sve, ima-ju opremu, plastične terene, medi-cinsku pomoć, ekonome. Uče ih da trče, šprint, startnu brzinu, kondici-ju. Ma, mi smo to učili kroz život, tr-čali, preskakali rijeku, verali se na dr-vo. Vjerovatno se djeca pogube učeći taktike i ostalo. Svaki sat vremena sa-stanak, nešto se uči, a sat vremena na terenu. Ja sam u ženskoj selekci-ji napravio atmosferu, da cure jedva čekaju da dođu na trening.

Bili ste prijatelj s Milanom Jelićem.

Po čemu ga pamtite?

- Odrasli smo zajedno, više sam vremena provodio s Milanom ne-go sa svojim bratom koji je od me-ne stariji 15 godina, a Milan je moja generacija. Uvijek kažu, o pokojniku sve najljepše, ali kad se priča o Mila-nu treba ustati. Ne samo zbog spor-ta. Odrastao je na selu kao i ja. Uvi-jek si ga mogao zovnuti, i kad je bio predsjednik, dođe, sjedne, nije gle-dao ko je ko. Čovjek kakvog možeš samo poželjeti.

Jeste li sa njim i Dodikom igrali fud-

bal, kakav utisak je ostavio na vas?

- Dodik me je oduševio. Na mene je ostavio jak utisak, sličan Milanu Je-liću, čovjek iz naroda. Ponaša se sa-vim prirodno sa ljudima, u društvu je opušten. Ja ne ulazim u politiku. Mo-je je dulum zemlje i fudbal, pa upravi. Velika je šteta i što Milorad Dodik vi-še voli košarku od fudbala, jer da više voli fudbal on bi danas bio novi Ber-luskoni. Imao sam priliku i da igram utakmicu s njim. Milan i on su igrali zajedno sa mnom, pa nisu ni oni lu-di, jer ako igraš protiv mene znaš da ćeš izgubiti.

Da li mladi fudbaleri iz Srpske treba

da idu u Srbiju ili da ostanu ovde?

- Ja kad pričam o zemljama biv-še SFRJ, to su meni sve naši. Ja ne mogu navijati protiv Hrvatske i BiH kad igra protiv strane ekipe. Isto ta-ko, drago mi je kad neki mladi igrač ode u Srbiju, Sloveniju, Hrvatsku, za mene je to uspjeh. Ali, ja danas, kad bih imao priliku, igrao bih pr-vo za Bosnu i Hercegovinu. Govo-rim sa sportske strane. Prije ćeš dobi-ti šansu ovdje kod kuće, nije uspjeh za mladog fudbalera da sjedi na klu-pi Zvezde, Dinama ili Partizana, a da ne igra. Lakše se ogrijati kad si kraj vatre, nego kad odeš daleko od ku-će. Ja, kad sam bio selektor mlade re-prezentacije BiH, mnogo je moma-ka iz Srpske igralo, a sad kad su po Beogradu u Zvezdi i Partizanu, i na-ma su dalje od očiju, teže se sjete da ih pozovu.

Sa parama nikad nisam znao, dijelio sam svima, leđa su mi ogulili od tapšanja „lažni zemljaci“

Gdje smo mi igrali kao mali, tu bi konj nogu slomio. Danas djeca imaju sve, ali nemaju čar igre ▸

28 ISTINA NARODNI MAGAZIN 7. SEPTEMBAR 2015. BROJ 21

A reprezentacija Srpske, makar

da igra jednom godišnje kao Ka-

talonija?

- Ja sam tu situaciju pratio. Kada smo poslali zahtjev Fudbalskom sa-vezu BiH za odigravanje prijateljskih mečeva, poput onih koje igra Kata-lonija, oni nam nisu pravili nikakav problem. Oni su odobrili i taj zahtjev odmah proslijedili ka UEFA. Sad je problem tamo. Zašto UEFA sad to stopira, a prvo nam je ko fol obeća-la da će dozvoliti. Kad mi pošaljemo dopis, oni sve nešto odgađaju, odga-đaju. Da li je to politika, zbog Koso-va možda, ne znam, mada i njima izlaze u susret, nešto su im dozvolili. Za sport bi bilo dobro da se igra, po-dručni savezi iz Srpske igraju među-narodne utakmice, selekcija Srpske do 23 godine je odigrala jedan prija-teljski meč u Italiji i ne bi smjelo bi-ti problema za seniore.

Po čemu Grbavica pamti Nikića, a

po čemu on nju?

- U Želji je bilo mnogo dobrih igra-ča. Na stotine ih je bilo boljih od me-ne, ali sa sigurnošću mogu reći da nije bilo popularnijeg igrača od me-ne. Meni je Grbavica dala sve. U Že-ljezničaru sam proveo devet godi-na igrajući u dva navrata, i to mi je najljepši period u životu. To su bi-li najslavniji dani Želje. Sjajnu smo generaciju imali i teško će to neko uspjeti ponoviti. Pred čuveni meč s mađarskim Videotonom 1985. go-dine, ja sam otišao da igram u Grč-ku. Gledao sam tu utakmicu na tele-viziji, imali smo mnogo šansi, Ćura i Škoro su fulali s linije, a da sam ja igrao dao bih pet golova i sigurno bi prošli. A zamisli u inalu, da Real do-đe u Sarajevo, Butragenjo na lijevom krilu, Nikić na lijevom krilu, pa to bi bio strašni sud.

Koje su plate bile nekad u fudbalu?

- Ja s parama nikad nisam znao, to mi moja žena i danas kaže. Igrao sam za publiku i slavu i to mi je bilo dovoljno. Pare sam davao svima, pa leđa su mi se zgulila od silnog tapša-

nja. Samo kažu - đe si zemljak, a ja nisam znao geograiju, tek poslije vi-dim koliko je Trnovo daleko od Mo-driče. A i kada sam imao milion, nije me činilo sretnim, nije mi para zna-čila ništa u životu. Ja sam prvi ugovor sa Željom potpisao na četiri godine a ostao sam sedam godina, kako, to niko ne zna. Dali su mi pare sve po deset hiljada, pa to je do plafona bi-lo. Drugi sam ugovor potpisao kada sam otišao u Grčku. U tom ugovoru je pisalo da imam stan. Tek sam se prije par godina sjetio tog stana koji se spominje u ugovoru. U Grčkoj je para bilo dosta, gazda kluba je dije-lio i šakom i kapom a kasnije je valjda zbog toga i završio u zatvoru. U So-lunu, košarkaši Nikos Galis, Janakis i ja smo bili mali bogovi. Ja sam prvi počeo da dirigujem navijačima, a oni da pjevaju, to je delirijum bio uvijek.

Za vas se vežu brojne zanimljive si-

tuacije, anegdote?

- Ljudi uvijek traže da im to pri-čam. Protiv Partizana lopta me je

pogodila u glavu i oborila, kad sam se vratio u igru uzeo sam loptu i krenuo ka svom golu. Čilić me kli-zećim oborio na zemlju i dobio žu-ti karton. U bolnici doktor rekao da moram mirovati šest mjeseci, a ovi moji kažu: doktore, on ima samo mali mozak, nije mu ništa. Sjećam se da smo jednom prilikom boravi-li u Rusiji. Ja sam se opuštao u sau-ni, banj’o sam noge kad su došli po mene i rekli mi da hitno dođem, jer je stigao naš ambasador. Dolazim onako raspojasan u salu, a tamo svi ruski generali s onim kapama stoje u redu, k’o pod konac. Ulazi ubr-zo ambasador i prilazi meni, zagr-li me i reče mi: Đe si Kalaune? Ja ost’o bez teksta, jer su tim nadim-kom zvali moga oca. Ispalo je da je ambasador iz mog kraja, družio se sa njim. Poslije toga me niko ni-je rek’o Nikić papak, a do tada su me tako zvali.

Kad vidite kolike se pare daju za Me-

sija i Ronalda, da li je to realno?

- Ma, danas je sve biznis. Gledam Mesija, dobar igrač, ali u moje vrije-me ne bi sastavio ni pet minuta. U moje vrijeme samo ako je otvoren prelom dobiješ crveni karton. Danas, ako ga mrko pogledaš, dobiješ žuti, a čim udariš, crveni karton. Počeli smo fudbal tretirati kao vaterpolo, sudi-ja odmah svirne. Počeli su izmišljati svašta. Ipak, gledao sam mnoge, ali najkompletniji igrač koga sam gle-dao i koga smatram za najboljeg je Pele. Igrao je lijevom i desnom, znao je glavom, osvojio je sve. Zato i jeste najbolji svih vremena.

NARodNi iNteRvju

iGRe NA GRbAvici

dulum zemlje, trči pravo, i nemoj da nisi dao gol Najviše dugujem treneru Ivici Osimu koji je od nas napravio igrače, sjajnu generaciju. Takvog stručnjaka nije bilo na daleko, niti će ga biti. Znao je s nama. Edin Bahtić i ja smo najslabije kontali, niti smo mogli da zapamtimo bilo kakvu taktiku za razliku od Odovića, Ćurića i Meše Baždarevića koji su bili veznjaci i sve su kontali. Zato mi je Osim uvijek govorio, trči pravo, po-vuci loptu i daj gol. Ako ne dam, znalo se, poslije pola sata sam tražim izmjenu. Znalo se, moje je dulum zemlje i piči pravo.

Dodik i Jelić su igrali sa mnom, nisu ludi, protiv mene bi izgubili

Ja sam startnost i brzinu vježbao bježeći od kerova dok sam išao iz škole, svaki dan 15 kilometara