АЛЕРГИЈА

ИНТЕРНА МЕДИЦИНА

Др Биљана Кузмановић

ТИПОВИ АЛЕРГИЈСКЕ РЕАКЦИЈЕ

Алергијске болести су имунолошке болести изазване антигенима из спољне средине.

Оне се испољавају различитим клиничким синдромима при поновљеном излагању чиниоцима из спољне средине (антигени), уз присуство антитела (имуноглобулини) и Т-лимфоцита.

Алергијске реакције се по времену испољавања и начину настанка, деле на реакције ране и касне преосетљивости.

Комбс и Гел су алергијске реакције поделили на IV типа, према имунолошком механизму који узрокује оштећење ткива.

Прва три типа укључују антитела као медијаторе у имунолошки механизам, док четврти укључује Т ћелије и макрофаге.

I ТИП- АНАФИЛАКСНА РЕАКЦИЈА

При првом контакту са алергеном долази до сензибилизације- стварања специфичних (за тај алерген) антитела класе IgE .

При наредном контакту са алергеном, специфична антитела класе IgE га препознају и везана за мастоците, активирају ослобађање медијатора алергијске реакције из мастоцита (хистамин, серотонин, брадикинин и спорореагујућу супстанцу).

Јачина реакције зависи од места уласка и количине унетог алергена (преко слузнице нпр. полен, прашина, животињска длака, кикирики, јагоде, јаја,...) и испољава се на тим органима.

Системска анафилаксна реакција настаје парентералним уношењем алергена (нпр. пеницилин, страни серуми, ујед инсекта) и испољава се отоком лица и усана, отоком слузнице ларинкса, бронхоспазмом, гушењем и падом крвног притиска. Ређе наузејом, повраћањем и дијарејом.

Ако се одмах не примени терапија особа може умрети због анафилактичког шока.

Карактеристичне анафилаксне реакције на органима су у поленској грозници, бронхијалној астми, уртикаријама.

II ТИП- ЦИТОТОКСИЧНА РЕАКЦИЈА

У цитотоксичној реакцији антитела - имуноглобулини класе IgG и IgM, су усмерена против сопствених ћелија организма (циљне ћелије) или против страних антигена (нпр. трансфузијска реакција због неподударних еритроцита).

Крајњи резултат реакције Ag и At, је фагоцитоза, активација „ћелија убица” или лиза ћелија посредованих активацијом комплемента.

Најбоље проучена алергијска реакција овог типа је аутоимуна хемолизна анемија.

III ТИП- ИМУНОКОМПЛЕКСНА РЕАКЦИЈА

Антитела IgG класе реагују са антигенима и стварају имуне комплексе који активирају комплемент и изазивају запаљење крвног суда (васкулитис). Дешава се и инфилтрација полиморфонуклеарних леукоцита, који се распадају и ослобађају хидролитичке ензиме који иреверзибилно оштећују крвне судове.

По овом типу алергијских реакција настају серумска болест, акутни гломерулонефритис и системски еритемски лупус.

IV ТИП- РЕАКЦИЈА КАСНЕ ПРЕОСЕТЉИВОСТИ или ЋЕЛИЈАМА ПОСРЕДОВАНА ПРЕОСЕТЉИВОСТ

Овај тип алергијске реакције се јавља након 12 до 24 и више часова од контакта са алергеном.

У имунолошкој реакцији учествују антигени, сензибилисани Т-лимфоцити, ткивни елементи и ћелије на местима где се дешава реакција. Имунолошки одговор настаје након спајања антигена и сензибилисаних Т-лимфоцита и ослобађања активних материја (лимфокини).

Пример за овај тип алергијске реакције је туберкулинска реакција и реакција одбацивања трансплатата.

МЕДИКАМЕНТНА АЛЕРГИЈА➢ алергијске појаве након сензибилизације организма

на лекове или на деградационе производе лека;

➢ скоро сваки лек може да изазове сензибилизацију (најчешће пеницилин, аспирин, инсулин-животињског порекла, јодна контрастна средства);

➢ утиче начин и дужина давања и поновљено давање лека;

➢ сензибилизација се најчешће дешава при локалној примени на озлеђено ткиво, а најређе при оралној употреби;

➢ лекови изазивају сва четири типа алергијске реакције;

➢ имунолошке реакције изазване лековима испољавају се на различитим органима и системима (најчешће су погођени: системи органа за дисање, варење, кардиоваскуларни систем, цнс, бубрези, јетра, ћелије крви, кожа);

➢ најчешће алергијске промене су на кожи у виду осипа и црвенила, а ређе уртикарије, мултиформни еритем, дерматитис и фотосензибилизација и одвијају се по I и III типу алергијске реакције;

➢ алергијске хемолизне анемије, гранулоцитопеније и тромбоцитопеније одигравају по II типу алергијских реакција;

➢ најважније је спречити настанак медикаментне алергије;

➢ избегавати давање лека који је моћан алерген; пре давања лека узети податке од пацијента о подношљивости тог лека; водити рачуна о могућој унакрсној сензибилизацији.

НУТРИТИВНА АЛЕРГИЈА

➢ настају због сензибилизације на антигене јаја, пшеничног брашна, рибе, ораха, соје, воћа, млека...;

➢ свежа храна је чешћи узрок од термички обрађене;➢ преосетљивост на састав хране настаје због

поремећаја локалног имунитета органа за варење, запаљења неких делова и улцерација у дигестивном тракту;

➢ локални имунитет чине Т-лимфоцити, мастоцити и плазмоцити, који луче имуноглобулине класе IgA;

➢ клиничка слика нутритивне алергије се испољава тројако:

○ симптомима од стране дигестивног тракта (код особа са атопијском конституцијом најчешће је изазвана крављим млеком и испољава се боловима у трбуху, нагоном за повраћањем, проливима, а у најтежим случајевима чак и меленом са хематемезом),

○ симптомима изван дигестивног тракта (копривњача и симптоми серумске болести-код поремећаја варења са повећаном апсорпцијом макромолекула беланчевина хране),

○ мешовитом симптоматологијом (анафилактички шок, серумска болест, напад бронхијалне астме, мигрена);

➢ за постављање дијагнозе је најсигурнији тест двоструке провокације на храну уз испитивање дигестивног тракта; тест крви на антитела;

➢ лечење подразумева елиминациону дијету тј. прекид уношења хране која најчешће изазива алергију.

АНАФИЛАКТИЧКИ ШОК

➔ акутна, драматична ситуација са често фаталним исходом због системске алергијске реакције у току првих секунди и минута по излагању антигену на који је организам сензибилисан;

➔ етиологија: многобројни су узроци -убод инсекта, серуми нехуманог порекла, специфична и неспецифична имунотерапија, биолошки екстракти, токсини ослобођени у току инфективних болести, храна, садржај ехинококне цисте, хемијска средства, лекови (213.стр. у уџбенику);

➔ у клиничкој пракси лекови су најчешћи узрок анафилактичког шока (антибиотици, салицилати, контрастна средства за парентералну употребу, антиконвулзивна средства, инфузиони раствори - декстран);

➔ када се примењују лекови који су релативно веома ризични по питању сензибилизације, нема разлике у начину давања лека; мада анафилаксни ефекат најбрже наступа у случају интравенског давања лека;

➔ патогенеза: анафилактички шок је последица сензибилизације и алергијске реакције I типа;

➔ клиничка слика: анафилактички шок се манифестује симптомима и знацима више система (ЦНС, КВС, респираторни, дигестивни, кожа) међутим, доминирају следећи: едем ларинкса (стридорозно дисање), бронхоспазам и васкуларни колапс (изразита хипотензија);

➔ три облика анафилактичког шока:

◆ тешки облик: настаје у току неколико секунди или минута после контакта са алергеном; јављају се симптоми ЦНС-а (омаглица, слабост, узнемиреност, постепен губитак свести), симптоми КВС (нагли пад крвног притиска због вазодилатације и појачане пропустљивости), респираторни симптоми (стезање у грлу, свраб у носу све до бронхоспазма и прекида дисања), ..-ако интервенција изостане смртни исход наступа после 15-20 мин.

◆ средње тешки облик: симптоми и знаци настају после 15-20 минута од контакта са специфичним алергеном; доминирају симптоми и знаци везани за кожу, на њих се надовезују знаци бронхоспазма и едема ларинкса и дигестивног тракта; изостаје губитак свести и изразит пад притиска; у нелеченим случајевима тегобе нестају за неколико дана;

◆ благи облик: почиње 30 минута након контакта са специфичним алергеном; доминирају симптоми и знаци везани за кожу и у благом степену за респираторни систем; тегобе спонтано пролазе за неколико дана.

◆ више о ова три клиничка облика прочитати у уџбенику на 214.-215.стр.

➔ дијагноза се поставља на основу клиничке слике уз позитивне анамнестичке или хетероанамнестичке податке;

➔ лечење: треба започети одмах када се посумња на анафилактички шок; никада не чекати развој комплетне клиничке слике, јер свако оклевање повећава ризик од фаталног исхода!◆ у тешким случајевима прво дати адреналин, па

применити следеће поступке:◆ болесника уклонити из средине где је наступио

анафилактички шок, ако постоји могућност даљег штетног деловања алергена;

◆ треба поставити повеску на екстремитет изнад места давања инјекције или убода инсекта, ради успоравања ширења штетног агенса у системски крвоток;

◆ болесника поставити у хоризонтални положај (глава наниже, фиксиран језик);

◆ потребно је обезбедити прилив ваздуха,ослободити ваздушне путеве и омогућити да удише кисеоник преко маске или назалног катетера;

◆ уколико не дише спонтано, применити вештачко дисање уста на уста или извршити ендотрахеалну интубацију и применити вештачко дисање преко маске и помоћу балона;

◆ уколико су изражени знаци едема ларинкса, а технички је немогуће интубирати, треба извршити трахеотомију;

◆ медикаментна терапија: адреналин, аминофилин, гликокортикоиди, инфузије физиолошког раствора (дозе у уџбенику на страни 216. и 217.);

◆ хоспитализација до нормализације стања;

➔ превенција: уколико је пацијенту познат агенс који у његовом случају доводи до анафилаксних реакција апсолутно избегавати контакт са њима, потребно је да постоји писани податак у здравственој књижици о преосетљивости на лек;

◆ треба бити опрезан приликом давања пеницилина јер је најчешћа алергијска реакција на њега; водити рачуна о унакрсној сензибилизацији (нпр. пеницилин-цефалоспорин);

◆ код позитивне анамнезе о алергијском реаговању на лек опрез при парентералном давању лекова, нарочито i.v.

ХВАЛА НА ПАЖЊИ!