др Александра Вујко

Туристичка валоризација

Мали тест...

1. Шта су то ресурси у туризму?

Туристичка валоризација представља

комплексну оцену природних и антропогених

вредности од значаја за развој туризма у

једном месту, региону или земљи.

Основни елементи туристичке валоризације

су: атрактивност туристичких вредности,

географски положај истих и растојање од

матичних места као исходишта туриста.

При томе треба водити рачуна...

...да је Атрактивност туристичких вредности

само један од показатеља који треба

уважавати у процесу туристичке валоризације.

У прилог томе је чињеница да су неке

туристички мање атрактивне планине (Фрушка

гора), боље валоризоване и посећене од

виших, атрактивнијих, али неприступачнијих

планина (Проклетије).

Обим и врсте туристичких кретања су у

директној и индиректној зависности од врсте

туристичких вредности, али и саобраћајне

повезаности, што се у туристичкој

валоризацији сматра основним.

Валоризација антропогених туристичких

вредности једноставнија је од валоризације

природних туристичких вредности.

Оцена уметничке вредности и туристичке

атрактивности неког споменика, архитектонске

целине, ликовних остварења, археолошких

локалитета, спомен комплекса и

манифестација, релативно је једноставна.

Елементи туристичке привлачности културних

вредности дефинисани су временом постанка,

местом где се налазе, стилском припадношћу,

индивидуалношћу, реномеом стваралаца и

слично, што историја, историја уметности,

етнологија, археологија и друге дисциплине до

детаља могу утврдити.

За разлику од тога, природне туристичке

вредности (ресурси у туризму) су

комплексније, варијабилније по зонално и

азоналним елементима, синхроне и асихроне

по времену постанка, непознатије по генези и

уз то задовољавају више врста туристичких

потреба (рекреативна, излетничка,

здравствена, лов, риболов, наутика, зимски

спортови, спелеологија...).

Вредности и вредновање

Туристичка валоризација се може схватити као процес пласмана туристичких вредности на домаћем и иностраном туристичком тржишту и мерити висином туристичке потрошње.

У том смислу туристичке вредности (ресурси у туризму) су они објекти, садржаји, куриозитети и знаменитости у простору који омогућавају задовољење неке од туристичких потреба, какве су рекреативна, културна, здравствена, манифестациона и сл

Особености туристичких вредности су не само

њихова својства туристичких привлачности, ни

само својство духовне културе и

препознативости, већ све заједно!!!

За туристичку вредност неког природног или

антропогеног објекта, појаве или процеса,

најважнији је објективни квалитет, који се

субјективно доживљава и цени.

Приликом валоризације, посебно се морају

уважавати корисност, реткост и уложени

рад.

Корисност је особина објекта, појаве и

процеса у природи и друштву, да могу

задовољити неку од туристичких потреба

човека у најширем смислу речи.

Сваки ресурс мора имати одређене атрибуте и

карактеристике (клима, рељеф, вегетација,

знаменитости, лепота, рекреативно-терапијски

потенцијал, историјски значај) који су у стању

да задовоље нечије потребе, било физичке,

културне, психичке, интерперсоналне,

статусне и престижне или неке друге.

Реткост у смислу куриозитета, реликта,

ендемита, неумноживог објекта или појаве,

проистиче из чињенице да онога чега има

мало или на ограниченом простору, има

посебну вредност.

То се најбоље види на примерима

антропогених туристичких вредности какве су

Кеопсова пирамида, Венеција, атински

Акропољ, Делфи, катедрала Нотр Дам, подни

мозаици на Кипру, Таџ Махал, Аја Софија,

Студеница, Сопоћани, споменици Ацтека и

Маја...

... али и у случају природних вредности у које

убрајамо вулкане Хаваја, Везув, Етну, пешчане

плаже Сејшелских острва, водопад Нијагаре,

Постојнску пећину, језеро Бајкал, врхове

Хималаја, делту Амазона, Боку которску;

Кањон Колорада, кањонску долину Таре,

ловне терене саванске Африке, Гејзер

Националног парка Јелуостон, бразилску

Копакабану и друго.

Количина уложеног рада доприноси повећању туристичке вредности објеката интересантних за туристичке посете.

Мисли се на уређене пећине, опремљене плаже, комплетиране марине за потребе наутичара, размножавање дивљачи у организованим ловиштима, сондирање терена ради добијања термоминералне воде за потребе бањског туризма, изградњу нових саобраћајница, уређење терена за зимске спортове на планинама, обезбеђење алпинистичких стаза и друге подухвате .

Фактори туристичке валоризације

Интерни фактори се односе на

специфичности квалитета и вредности

објеката, појава и процеса, који могу служити

туризму, а у смислу њиховог степена

искоришћености.

У критеријуме из групе интерних фактора

издвајамо: степен коришћења туристичких

вредности и инхерентне карактеристике

туристичких вредности.

Код степена коришћења туристичких

вредности пажња се обраћа на урбанизацију

која у овом случају обухвата процену врсте,

квалитета и обима опремљености ресурса.

Нивои оцена своде се на висок, средњи и

слаб.

Код инфраструктуре се процењује квалитет

саобраћајне опремљености простора, као и

ниво понуде у односу на постојећу тражњу. Реч

је о обиму и квалитету туристичких опреме и

нивоу услуга.

Степени градације су висок, средњи и низак.

Инхерентне карактеристике се односе на оне

особине ресурса које чине његову основну

туристичку вредност. Како је разноврсност

туристичких ресурса готово неограничена,

тешко је истражити све њихове инхерентне

особености.

На примеру речне, језерске, морске или

океанске плаже, приликом процене

особености уважавају се димензије, величина

активне зоне, величина зоне одмора,

топографски изглед, квалитет подлоге (песак,

шљунак, дробина, камен), безбедност у односу

на таласе, плиму, осеку , струје, вирове,

стеновите блокове, вегетацију, термички

режим воде...

...хемијска и бактериолошка исправност воде и њена проточност у смислу самопречишћавања, вегетација на копненом окружењу и на дну хидрографског објекта, оптичка својства воде (боја, провидност), општа вредност пејзажа, санитарна опремљеност приобаља, растојање од смештајних капацитета и саобраћајница.

Степени градације су висок, средњи, слаб, никакав.

На примеру споменика, или грађевинског објекта, у смислу туристичке вредности процењују се архитектонска припадност и изражајност, време настанка, стилска припадност, реноме градитеља, сликара или скулптора, степен индивидуалности и препознативости, ниво очуваности, мере заштите, умешност презентирања туристима и друге карактеристике.

Оцене квалитета крећу се од високе, средње до задовољавајуће и слабе.

Екстерни фактори туристичке валоризације

обухватају оне елементе који су од значаја за

њихово коришћење у смислу да олакшавају

приступачност, потенцирају посећеност, истичу

одређене специфичности и њихову

препознативост на туристичком тржишту.

Методе туристичке валоризације

Најуниверзалнији случајеви представљени су

односима.

A + B + C + D = X

E + F + G + H = Y

У овим изразима А је процена урбанизације, B

процена инфраструктуре, C процена опреме и

услуга, D процена инхерентних карактеристика, X

збир процене интерних фактора, Е процена

приступачности, F процена специфичности, G

процена близине матичних места, H процена

значаја вредности и Y збир процене екстерних

фактора валоризоване вредности, туристичког

места или туристичке регије.

Задатак и циљ туристичке валоризације

простора су у основи класификација и

рангирање туристичких привлачности по

различитим показатељима и укупној

вредности.

У том смислу издвајају се туристичке

вредности локалне, регионалне, републичке,

националне, континенталне и светске

контрактивне зоне.

Оцене, односно постављени елементи туристичке валоризације, приликом афирмације ресурса, у одређеним случајевима се крећу у распону од 1 до 5, а обележавају величину контрактивне зоне, заправо значај саме дестинације.

Одређени бројеви имају следеће значење (крећу се на следећи начин): јединицом је означен недовољан квалитет, двојком квалитет који задовољава локални туристички значај, тројка означава добар квалитет ресурса са регионалним значајем, четворка врло добар квалитет са ширим регионалним (националним значајем), а петица одличан квалитет ресурса који има међународни значај.

Најчешће коришћене методе: Први, знатно једноставнији метод, је

квантитативно-квалитативни метод. Овај метод представља и један од коришћенијих метода јер омогућава велику слободу у истраживању и

проценама, а заснован је на шест показатеља

(Чомић, Пјевач,1997).

Други, сложенији метод је метод који је

поставила Хилари ду Kрос (Hilary Du Cros) а који је модификовала проф. Олга Хаџић.

Основни елементи туристичке валоризације по квантитативно-квалитативном методу су:

- приступачност ресурса,

- туристичке услуге и опрема (постојећи смештајни капацитети, комплементарна туристичка понуда и туристичке услуге - информације, комерцијализација и друго),

- амбијент,

- специфичност ресурса,

- значај ресурса (у зависности од тога колики је његов утицај на тржишту и колико је познат), и

- уметничка вредност.

др Невена Ћурћић, ПМФ

др Невена Ћурћић, ПМФ

Основни елементи туристичке валоризације по методу Хилари ду Крос и Олге Хаџић су подељени у две групе.

У првој групи су се нашли субиндикатори којима се оцењивала туристичка привлачност као и фактори од значаја за програмирање туризма као туристичког производа.

Међу овим субиндикаторима нашли су се:

- степен препознатљивости природног добра,

- евокативна компонента,

- привлачност природног добра за специјалне потребе,

- постојање комплементарних природних и културних добара,

- приступ природном добру,

- удаљеност природног добра и

- услужне погодности.

У другој групи су били субиндикатори којима се оцењује менаџмент туристичких вредности, заправо тренутни доносиоци одлука када је туризам у питању.

Другу групу субиндикатора чинили су:

- сценска привлачност и доживљајна компонента туризма,

- образовни и научно-истраживачки значај.

Затим, ту су се нашли и субиндикатори који су указивали на реткост, репрезентативност за дестинацију, осетљивост као и управљање и регуларни мониторинг, а у вези са туризмом.

Овде су се нашли и субиндикатори који су оцењивали могућности негативног утицаја великог броја туриста на физичко стање ресурса (Хаџић и други, 2010).

Елементи туристичке валоризације

планина

Планине су по низу елемената, појава и

процеса, најсложенија туристичка вредност.

Основни елементи су:

- Географски положај (географска ширина,

географска дужина, надморска висина и степен

континенталности, односно, степен

маритимности.

- Туристички положај

Саобраћајни положај

- Повољан туристичко-географски положај

планине и њена одлична повезаност са

матичним местима, индустријским центрима и

равничарским регионима гушће насељености,

индикација су развијеног туризма.

- Фрушка гора у односу на Војводину, Пиринеји

у односу на густо насељена приморја

Француске и Шпаније, Авала у односу на

Београд, Витоша у односу на Софију и

Фуџијама у односу на вишемилионске градове

Јапана, то најбоље потврђују.

- Неповољан туристичке-географски положај

планине и добра повезаност са матичним

местима, индустријским центрима и гушће

насељеним равничарским регионима у

окружењу, индикатор су туризма у развоју.

Саобраћајнице убрзавају туристичких токове

ка планини, условљавајући најпре

излетништво, а затим изградњу викендица и

објеката за комерцијални туризам.

- Неповољан туристичке-географски положај планине према исходиштима туриста и лоша саобраћајна повезаност са њима, указују на неразвијен туризам.

- У ову групу убрајају се неке планине у пограничним деловима наше земље, посебно Проклетије, без обзира што су по природним привлачностима вероватно међу првим код нас. У свету су такве бројне планине Африке, Азије, Јужне Америке.

- Повољан туристичко-географски положај планине према градским насељима, индустријским центрима и густо насељеним равницама и лоша саобраћајна повезаност, указују на неразвијен туризам.

- Овакво стање је најчешће последица мале Туристичке вредности планине и непознатости на туристичком тржишту. Планина Цер спада у ову групу. Слично стање је и на примеру Ртња, Тресибабе, Маљена, Повљена, Столова, Румије и других.

Генетски тип планине од значаја је за њен

изглед, као основе туристичке привлачности и

манифестовања других особености.

По правилу, веначне планине су једноличније

и мање привлачне од громадних. Вулканске

имају својство куриозитета и условљавају

појаву термоминералних извора, као основе

развоја бањског туризма.

Геолошки састав планине интерпретира се на

основу одговарајућих карата.

Комбинација више врста стена, у грађи

планине, погодује њеној туристичкој

валоризацији. За разлику од тога, планине

једноличне геолошке грађе, посебно

кречњачке, често не представљају никакву

туристичку вредност, посебно ако су

обешумљене и због тога безводне.

Од значаја за туристичку валоризацију су

контакти водопропустивих и вододрживих

стена на планинама, јер се на њима јављају

извори и врела и на кратком растојању мења

изглед пејзажа.

Величина планине и успон планинске масе

представљају однос висине и површине

планине.

По правилу већу туристичку вредност имају

широке планине у односу на стрме и високе,

које погодују алпинизму.

Индивидуалност планине је њено својство да

личи, или не личи, на планине у непосредном

окружењу.

Ако је слична планинама у околини, то значи

понавља се у више случајева, има мању

туристичку вредност и недовољну изражајност.

Поливалентност планине је њена

разноврсност, као основа туристичке

вредности.

Она проистиче не само из начина постанка и

еволутивне фазе, већ од геолошког састава,

успона планинске масе, комбинације крашких,

глацијалних, флувијалних, денудационих,

еолских и абразионих облика рељефа.

Чини се да је један од најилустративнијих примера планине са бројним комбинацијама облика рељефа, разнородне генезе, Дурмитор.

Ова планина је изграђена од кречњака, вододрживих пешчара и горње кредног флиша. Тектонски је издигнута до 2.523 м надморске висине. Има централну масу и две готово симетричне површи, у које су усеченим кањонске долине Таре, Пиве, Сушице и Комарнице.

Дурмитор је комбинација крашких,

глацијалних, мразно-снежаничких,

солифлукционих, тектонских, флувијалних,

абразионих, денудационих и антропогених

облика рељефа. Све то, чини га

индивидуалним, лако препознативим и на

туристичком тржишту веома вредним.

Уосталом, реч је о планини која је проглашена

националним парком и објектом светске

природне и културне баштине са листе

UNESCO.

Хоризонтална и вертикална рашчлањеност

рељефа анализира се на основу броја,

величине и значаја нормалних речних долина,

клисурастих долина, кањонских долина,

речних тераса, подова и површи, превоја,

повија и видиковаца.

Уважавају се још и планинска била и

планинске косе погодне за трасирање стаза за

зимске спортове.

При валоризацији се класификују планинске

падине.

Њихова основна подела је на стрме,

ступњевите и благе.

Стрме погодују алпинизму, отежавају изградњу

саобраћајница и објеката за смештај туриста.

Подложне су убрзаној ерозији, али

интересантне по неким особеностима

вегетације и видиковцима.

Ступњевите планинске падине, на својим заравњеним деловима, омогућавају трасирање саобраћајница и изградњу туристичко-угоститељских објеката.

На контактима стрмих и заравњених делова ступњевитих планинских падина, често се јављају извори и изворски низови, од којих постају потоци и реке, са слаповима и водопадима на низводније прегибима у кориту. На таквим местима пејзаж је садржајнији и туристички атрактивнији.

Благе планинске падине карактеристичне су за

ниске острвске планине Војводине. Добро су

обрађене или пошумљене и не представљају

сметњу изградњи саобраћајница и туристичко-

угоститељских објеката.

Биљни свет као основно обележје

физиономије планина од изванредног значаја

је за туристичку валоризацију, јер директно и

индиректно утиче на низ појава и процеса.

Валоризује се дефинисањем вегетацијских

појасева (оранице, ливаде субпланинске,

листопадне шуме, мешовите шуме, четинарске

шуме, полегли бор, планинске ливаде,

пашњаци и Суват, зона снега и леда).

Као све раширенија појава, брање лековитог

биља и сакупљање плодова у слободном

простору планинском, у чему учествују и

туристи, мора се контролисати, без обзира на

то како и колико се наглашава у средствима

туристичке пропаганде.

Животињски свет планина од посебног је

интереса за развој ловног туризма, било да је

реч о лову као основном опредељењу

извесног броја посетилаца, или лову као

допунском садржају боравка у неком центру

планинског туризма.

Приликом туристичке валоризације процењују

се врсте животиња погодне за лов, њихово

бројно стање, трофејне вредности примерака,

дужина ловне сезоне, услови природног

размножавања, организованост и безбедност

ловишта, приступачност терена за лов

одређених врста дивљачи, организација

водичке службе, висина таксе за одстрел

дивљачи, као и постојање ресторана са

ловачким гастрономским специјалитетима.

Стање ерозије на планинама утврђује се на

терену. Сматра се ограничавајућим фактором

развоја туризма, јер ерозија и бујице

угрожавају саобраћајнице, туристичке објекте

и доприносе смањивању естетске вредности

пејзажа.

Хидрографски објекти на планинама су често бројни и разноврсни. Као такви доприносе повећању туристичке вредности простора.

Валоризацијом се обухватају извори, изворски низови, крашка врела, минерални извори, термо-минерални извори, гасни и радиоактивни извори. Једни се могу користити за водоснабдевање туристичко-угоститељских објеката, а други за развој здравствено-лечилишног - бањског туризма.

Климатске карактеристике планина као

туристичких вредности истражују се и

валоризују преко низа елемената и фактора.

Потребно је уважавати аеротермички

градијент, појаву да са порастом висине од 100

m температура ваздуха опада за 0,6 °C.

Антропогене туристичке вредности планинског простора су од великог значаја за комплексну валоризацију.

Изучавају се и класификују по времену постанка, стилској припадности, препознативости на туристичком тржишту, функцијама у прошлости и данас, естетским, куриозитетним и знаменитим ознакама, степену очуваности, изворности, традицији, величини контрактивну зоне и другим особинама.

Сеоска насеља планинског простора морају се

вишеструко уважавати туристичке

валоризације. Она могу бити извор

снабдевања туристичких центара различитим

пољопривредним производима и сувенирима,

али и предмет интересовања туриста за летњи

и зимски боравак.

Планине национални паркови имају велику

вредност на туристичком тржишту и зато

морају бити посебан предмете проучавања за

потребе туристичке валоризације. Намењене

очувању изворности животне средине и често

са наглашеним туристичким функцијама,

препознају се по дефинисаним зонама

различите намене.

Функционална подела планина

У целини, планине се могу поделити на

монофункционалне и полифункционалнe.

Прве погодују развоју само једне врсте

туризма и одликују се сиромаштвом садржаја

туристичког боравка. То су по правилу, мале,

ниске и туристички недовољно привлачне или

неафирмисане планине.

Друге омогућавају различите врсте туризма,

што је гаранција богатијег садржаја боравка и

остваривања већих економских ефеката у

туристичко-угоститељским објектима.

Дефинисана на основу доминантних врста туризма које се на планинама развијају, или се могу развијати, функционална класификација обухвата следеће групе:

- излетничко-рекреативне,

- спортско-манифестационе,

- културно-манифестационе,

- планине националне паркове,

- здравствено-лечилишни,

- планине ловишта,

- планине меморијале и

- планине секундарна боравишта.

Културно-манифестационе планине убрајамо

Фрушку гору, Дурмитор, делове Алпа и

Пиринеја, пространства Кавказа, неке планине

Турске, Индије, Кине, Јапана, Аустралије, САД

и Канаде.

У излетничко-рекреативне планине

убрајамо Авалу код Београда, Фрушку гору

код Новог Сада, Златибор код Ужица, Похорје

код Марибора, Медведницу код Загреба,

Витоша код Софије, Гуадараму код Мадрида,

Кавказ код Сочија, Алпе у централној Европи,

Фуџијаму недалеко од великих градова

Јапана, Сијера Неваду код Сан Франциска,

Апалаче у источном делу САД, Источне Алпе

код Мелбурна, Канбере и Сиднеја и друге

планине.

Познати центри и планине, наглашене спортско-манифестационе функције су Копаоник, Златибор, Тара и Шар-планина у Србији, Дурмитор и Бјеласица у Црној Гори, олимпијске планине у околини Сарајева (Требевић, Јахорина, Игман, Бјелашница), Похорје, Планица, Крањска гора, Канин, Вогел, Витранц, Покљука у Словенији, Витоша, Рила и Пирин у Бугарској, Алпи у централној Европи (Шамони, Мезево. Вал д Изер, Сестијер, Ароса, Арлберг, Кицбиел, Инсбрук, Сент Мориц, Венген, Мирен, Гармиш). Стеновите планине у САД, (Лејк Плеисид, Скво Вали, Аспен), околина Андоре у Пиринејима, неке планине Јапана (Сапоро) и Канаде (Калгари), као и мање познати центри у Андима Јужне Америке.

Планине национални паркови су по правилу

комплексне Туристичке вредности. Као такве

омогућавају више врста туризма.

Први национални парк у свету Јелоустон,

проглашен 1872. године у Америци, налази се

у Стеновитим планинама, захвата површину

од 898.331 хектара и прима годишње преко 2,5

милиона туриста.

Здравствено-лечилишни планине се

издвајају у посебну групу како због

термоминералних извора и бања које се на

њима налазе, тако и због климатских

особености, које на људски организам делују

стимулативно и седативно.

Међу планинама Србије климатотерапије,

пријатним стимулативним и седативним

климатом, односно, одговарајућим

здравственим институцијама афирмисале су

се Златибор, Златар, Голија, Озрен, Јастребац

и Фрушка гора. Здравствени туризам у Алпима

има дугу традицију и више афирмисаних

центара, какви су Давос, Монтана, Вермале,

Лијсен, Бријасон и други.

Планине ловишта су оне које очуваном

природом омогућавају настањивање и

размножавање животиња које привлаче пажњу

туриста ловаца.

Планина ловишта има у нашој земљи,

Румунији, Бугарској, Русији, скандинавским

земљама, Африци, Америци, Азији и

Аустралији.

Планине меморијали одражавају

вишевековну прошлост, људе и догађаје

одређеног простора. На многим планинама

подигнути су споменици који подсећају на

људе и догађаје, подстичу поштовање

прошлости, неговање дружељубљу,

слободарства и патриотизма.

Из Србије се истиче Авала са спомеником Незнаном јунаку, који је дело Ивана Мештровића, скулптора светског значаја.

На Гучеву, недалеко од Бање Ковиљаче, налази се спомен костурница ратника из Првог светског рата.

Слична постоји и на легендарном Мачковом камену и буди успомену на пробој фронта на Дрини у Првом светском рату.

На излетишту Иришки венац, на Фрушкој гори, је споменик борцима палим на Сремском фронту при крају Другог светског рата. Подигнут 1951. године, дело је вајара Сретена Стојановића.

Планине секундарна боравишта су оне на којима је током времена изграђен већи број кућа за одмор, које се у нашој статистици означавају као секундарна боравишта.

Викенд куће су најбоље посећене суботом и недељом, за време државних и верских празника. Дужи боравак у њима власници остварују лети него зими. Известан број соба и лежаја у викендицама издаје се трећим лицима непосредно или посредовањем туристичких агенција.