Испитна питања из Историје Византије II (1025–1453)

1. Византија и Стефан Немања

Срби су стално узнемиравали Царство својим упадима, међутим Србија се налазила под јаким притиском и упливом Византије. Извршавање вазалних обавеза видљиво је у српским војним контигентима који ратују за рачун Византије. Са друге стране, тежња Срба за слободом и даље се испољавала честим устанцима који су задавали Византији много брига тим пре што су Срби наилазили подршку Угара. Устанци Срба су учестали, Рашка је постала за Византију легло сталних немира. Истина, Манојло (1143-1180) је успевао сваки пут да угаси те устанке, али није могао да им учини крај ма колико да је често мењао неверне рашке жупане. Године 1166. постављен је за великог жупана Стефан Немања, али се и он ускоро одметнуо од византијског цара. Манојлови успеси према Угарској променили су ситуацију одузевши Србима угарску подршку и 1172. када је цар ушао у Рашку, Немања је одустао од отпора. После Манојлове смрти, нестао је византијски ауторитет у Угарској и Србији. Краљ Угарске Бела III окреће се против Византије, а самим тим и Немања, не осећајући се више обавезним према Византијском царству. Године 1183. Угри и Срби као савезници упадају у Византију и пустоше Београд, Браничево, Ниш и Сердику. У борби против Византије, Немања је успео да осигура својој земљи независност и да на рачун Византије, знатно прошири њену територију на истоку и југу. Уједно, он је проширио своју власт и на Зету која се под његовим вођством спојила са Рашком у један државни организам. Пошто Срби више нису могли да се ослањају на Угарску, јер се Угарска није нагодила са Византијом, Немања је затражио подршку моћног немачког цара који је у то време био у лошим односима са Византијом. Немања у пратњи свог брата Страцимира дочекао је немачког цара Фридриха Барбаросу у Нишу са великим почастима. У преговорима, Срби и Бугари понудили су му вазалну заклетву и савез против Византије. Користећи повољне околности, Немања је до 1190. године проширио своју државу областима Приморја, Мораве и Вардара. У јесен 1190. године долази до битке на Морави у којој је цар Исак II Анђео (1185-1195) нанео Немањи пораз и овај је вратио Византији земље освојене у току последњих година, али је задржао своја ранија освајања. Склапањем формалног уговора о миру, Византија је признала самосталност српске државе. Успостављене су и родбинске везе: Немањин син, Стефан, ожењен је царевом синовицом Евдокијом. Власт у Византији преузео је 1195. године Исаков старији брат Алексије, таст Стефана Немањића. Немања се 25. марта 1196. године одрекао престола у Стефанову корист да би се као калуђер повукао у Студеницу, а затим придружио свом најмлађем сину Сави у Свету Гору.

1

2. Византија и краљ Милутин

Био је млађи син краља Уроша I (1243 — 1276), млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322 — 1331). На самом почетку владавине краљ Милутин (1282-1321) прикључује се коалицији против Византије, основаној у Орвијету годину дана раније (3. јул 1281.). Године 1282. Милутин продире на византијску територију и у трајан посед за Србију заузима Скопље учинивши га својом престоницом. Брзина и снага Милутиновог продора изненадила је Византинце. Цар Михаило VIII Палеолог (1259-1282) ослобођен јаког западног притиска почео је припреме за одлучан напад на Србију. На почетку ратног похода цар умире. Војска коју су сачињавале углавном стране најамне трупе Турака и Татара, одмах се распала. Његов наследник Андроник II Палеолог (1282-1328) одлучује да одмах нападне Србију. Јак одред Татара сам се распао при покушају преласка преко Дрине, те их је Милутин напао и то је уједно био и крај те византијске офанзиве. Цар Андроник II је почетком 1296. заузео Драч да би предухитрио Милутина, али је овај ипак спровео своју намеру и заузео Драч од Византије јуна те исте године. Византинци 1297. године предузимају противнапад под заповедништвом истакнутог војсковође Михаила Главаша, али је и овај последњи напор остао узалудан. Тада је Андроник II решио да се са Србима нагоди и понудио је краљу Милутину уговор о миру и брак са својом сестром Евдокијом, која, међутим, одбија брак са човеком који је још у свом легалном браку, и то трећем. Зато је 1299. дошло до венчања, али са малом петогодишњом принцезом Симонидом. Освојене земље северно од линије Охрид – Прилеп - Штип, Милутин је задржао под видом мираза. Уговор о пријатељству са Византијом много је допринео ширењу византијског утицаја у Србији. Византијски обичаји уводе се на српском двору, византијске институције продиру у државну управу, а византијска култура делује на читав јавни живот. Већ тада почиње у Србији „византинизација“ која ће доћи до пуног изражаја у Душановој полугрчкој земљи.

3. Византија и Стефан ДушанСтефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни (око 1308 — 20. децембар 1355) је био српски средњовековни краљ (1331 — 1345) и први српски цар (1346—1355). Био је син краља Стефана Уроша III Дечанског и отац цара Стефана Уроша V, у народу прозваног Нејаким, последњег владара из династије Немањића. Душан је био најмоћнији владар XIV века и најмоћнији српски цар. Познат је и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног акта. Јачање Србије довело је до поновног зближавања Византије и Бугарске. Андроник III Палеолог (1328-1341) и бугарски цар Михаило Шишман (1323-1330) склопили су савез против Србије, али до заједничке акције није ни дошло, јер се 28. јула 1330. године одиграла велика битка код Велбужда, где је бугарска војска била уништена. Ова битка је

2

значила прекретницу у судбини балканских земаља и ударила темељ српској превласти на Балкану. У току припрема Душана (1331-1355) за поход на Византију, у Србију је пребегао византијски војсковођа Сигеријан јер је био оптужен од цара за ковање завере. Он је пратио и саветовао Душана на његовом првом походу против Византије, 1334. када су освојени градови Прилеп, Охрид и Костур. Цар Андроник III схватајући опасност од Сигеријана, наручује његово убиство, до кога је ускоро дошло у околини Солуна. Године 1334. Душан склапа мир са Византијом и задржава освојене градове. Промена на византијском престолу и избијање новог грађанског рата поново је довела краља Душана у сукоб са Византијом. Изненадном смрћу цара Андроника III 1341. године на престо је изабран малолетни син Јован V Палеолог (1341-1391). Јован Кантакузин, очекујући регенство, подржао је тај избор, но када га није добио започео је грађански рат који га је коначно довео на престо као Јована VI Кантакузина (1347-1354). Губећи своје присталице, решава да крене у Србију. После неуспешног заједничког заузимања Сера 1343. године долази до раскида између Душана и Јована Кантакузина и до Душановог зближавања са легитимним царем. То доводи до склапања зарука између Душановог младог сина Уроша и сестре младог Јована V Палеолога. После тога Душан, ипак, пролази преко Албаније у заузимање македонских утврђења Водена, Костура и Хлерина. У овим операцијама, у току 1342. и 1343. употпунио је своја освајања заокружујући Солун са свих страна. Грађански рат који је разорио и осакатио Византију, омогућио је стварање Душанове велике силе. Сем Солуна, цела Македонија до Месте налазила се у његовим рукама, пошто је после више узастопних напада, 1345. године пао је и јаки Сер. Ускоро после заузећа Сера, Душан је узео титулу цара Срба и Грка. Ова титула јасно показује његову намеру да коначно сруши Византијско царство и да га замени новим царством Срба и Грка. А стварање царства повлачило је за собом и оснивање патријаршије. На ускрс, 16. априла 1346. године, нови патријарх Јоаникије крунисао је Душана за цара. Света Гора се налазила под Душановом влашћу и Душан се много трудио да стекне благонаклоност и признање овог најугледнијег центра грчког православља. Коначно, фебруара 1347. године Јован Кантакузин победоносно улази у Цариград. Без много напора, цар Душан је већ следеће године заокружио своја освајања, заузимајући епирске области и Тесалију. Тако је цар Душан окупио под својом круном све земље од Саве и Дунава до испод Арте, до Коринтског залива, и од Неретве до Христопоља са острвом Тасос у Егејском мору. Грађански рат у Византији не само да није завршен Кантакузиновим уласком у Цариград, већ је судбоносно увео Турке у европску историју. Кантакузин је одлучио да уз помоћ око 20.000 Турака, под заповедништвом Сулејмана осигура власт над Солуном. Са друге стране, Јован Палеолог је у помоћ позвао Србе и Бугаре. На тај начин одлука између два византијска цара налазила се у рукама Турака и Срба. У бици код Дидимотике 1352. године победила је надмоћнија турска снага.

3

4. Византија и Друго бугарско царство [акценат на Колојана Ромејоубицу (1197–

1207) и Ивана II Асена (1218–1241)]За време Калојана (1197-1207) ново бугарско царство доживело је свој први бурни успон. Свом царству Калојан је осигурао правно признање Рима. Асеново крунисање, које је обавио бугарски архиепископ у Трнову није давало довољну правну основу. Право крунисања имала су само два светска центра, Рим и Цариград, и пуноважна је била само круна која је била послата или из Рима или из Цариграда. Калојан је признао папину супрематију. Главни чин је извршен тек после византијског слома: 7. новембра 1204. године легат папе Иноћентија III поставио је бугарског архиепископа Василија за примаса Бугарске, а сутрадан је крунисао Калојана краљевском круном. Византијска аристократија у Тракији била је у почетку склона да призна латинску власт и да ступи у службу нових господара, свакако под условом да задрже своје поседе и проније. Озлојеђено грчко племство дигло се на устанак против власти Латина и позвало у своју земљу цара Калојана, нудећи му царску круну и стављајући се и у његову службу. Устанак се брзо ширио. У царској Димотици, а затим и у млетачком Једрену и низу других трачких градова латинске поседе су побијене или натеране на повлачење. Калојан је упао у Тракију и сударио се са Латинима близу Једрена. Овде је 14. априла 1205. године дошло до знамените битке у којој су Калојанове бугарско – куманске трупе сатрле војску латинских ритера. Сам цар Балдуин допао је ропства из кога се никада није вратио. Већ крајем 1206. године Хенрик је на челу латинске војске упао у Малу Азију. Нове Калојанове најезде приморале су га да прекине борбу и да у пролеће 1207. године склопи са Теодором Ласкарисом примирје на две године. Притисак од стране Бугарске није дуго трајао јер је у октобру 1207. године Калојан погинуо приликом опсаде Солуна. Калојан се називао Ромејоубицом по узору на Василија II Бугароубице.Епоха Јована II Асена (1218-1241) представља врхунац у успону Другог Бугарског царства. Латински цар Роберт Куртене умро је 1228. године и круна је припала његовом малолетном брату Балдуину II. У Цариград се јавила мисао да се регенство понуди бугарском цару. Тада је Теодор Анђео раскинуо савез склопљен са Асеном II против Јована Ватаца и ступио у борбу са бугарским царем. У пролеће 1230. године код Клокотнице на Марици, Бугари су уништили војску солунског цара. Сам Теодор је заробљен и ослепљен. Теодоров брат, Манојло, могао је још да одржи своју власт у Солуну, Епиру и Тесалији. Недавно освојене области у Тракији и Македонији, као и део Албаније, припали су Асену II. Чак је и Србија пала под утицај бугарског цара. Највећу корист од Клокотничке битке имао је Јован Ватац. Асенова победа ослободила је Никеју западногрчког супарника. За регента у Цариграду изабран је титуларни јерусалимски краљ Јован од Бријена. Ово је изазвало промену политике Асена. Ступио је у везу са никејским царем и склопио са њим уговор о заједничкој борби Бугара и Грка против

4

Латина. Овом савезу придружио се и Манојло у Солуну. Промена политичког става захтевала је и промену црквене политике унија са римском црквом, склопљена у време Калојана није ухватила корена у Бугарској. После дугих преговора Никеја је пристала на оснивање бугарске патријаршије у Трнову. Патријаршија је у почетку, исто као и српска аутокефална архиепископија, признавала првенство никејског патријарха. У Галипољу, који је предат византијском цару, потписан је у пролеће 1235. године уговор о савезу. Савезници су одмах отпочели опсаду Цариграда с мора и копна. Међутим, бугарски цар је схватио да ће победа над Латинима највише користити Никеји, а Бугарској ће донети много опаснијег суседа. Зато Асен II раскида савез са Јованом Ватацем и уз помоћ Латина и Кумана опседа Цурулон у Тракији. Због смрти своје породице, Асен се повлачи и склапа мир са Ватацем крајем 1237. године. Ускоро Асен II умире, а продирањем Монгола отпочиње пропадање бугарског царства.

5. I Крсташки рат (1095–1099)У Крсташком рату дошло је до новог изражаја тежња папства за проширење свог утицаја на хришћански Исток. Апел папе Урбана II на Клермонском сабору наишао је на велики одјек јер је у западном свету завладао јак верски ентузијазам, пробудила се жеља да се ослободи Света земља од неверника тим пре што су услед учесталих хаџилука, невоље хришћана у Палестини, после селџучког освајања Јерусалима 1077. године биле јако тешке. Идеја крсташког рата привлачила је, у првом реду, феудалне бароне, жељне нових земаља, као и сељачке масе које су бежале од беде и презадужености. Долазак крсташке војске Алексије Комнин нити је желео нити очекивао. С великом забринутошћу посматрао је изненађени цар долазак западних витезова који су почели да пристижу у тренутку кад се положај његовог Царства био знатно поправио и када је он сам намеравао да предузме поход у Азију. Крсташи су омели његове намере. Први је стигао „пустињак“ Петар из Амијена, кога је пратила гомила сиротиње. Његове недисциплиноване и недовољно снабдевене хорде тако су бесомучно пљачкале становништво да су локалне власти морале против њих употребити оружје. Дошавши 1. августа 1096. године пред Цариград, крсташи су наставили са пљачкањем, па је цар Алексије пожурио да их што пре пребаци преко Босфора. У првом судару са Турцима у Малој Азији, претрпели су жалостан пораз и само део војске се вратио у Цариград на бродовима које им је дао византијски цар на располагање. Крајем 1096. године почели су да пристижу са својом пратњом велики феудални барони. Међу осталима су били, војвода Лорена Готфрид Бујонски, гроф Рајмунд Тулуски, брат француског краља Гиј од Вермандоа, брат енглеског краља и син Виљема Освајача, Роберт Нормандијски, гроф Роберт Фландријски, син Роберта Гвискарда, нормански војвода Боемунд. Цар Алексије је покушао да из ове ситуације извуче што више користи за своју земљу. Затражио је да му вође крсташа положе као вазали заклетву верности и да се обавежу да ће му предати све освојене земље које су раније припадале Византијском царству. Он је обећао да ће крсташе снабдевати животним намирницама и оружјем и да ће им се сам придружити и ставити на њихово чело са својом војском. Сем Рајмунда Тулуског, све вође

5

крсташа прихватили у на крају цареве услове. Први значајан успех крсташа био је заузеће Никеје у јуну 1097. године. Сагласно склопљеном уговору, град је предат цару и сместа запоседнут од византијске војске. Алексијеве трупе су заузеле Смирну, Ефес, Сард и друге градове у старој Лидији, тако да је у већем делу западне Мале Азије византијска власт била успостављена. Пошто су после заузећа Никеје на састанку у Пелеканону још једном положили заклетву цару. Готфридов брат Балдуин и Боемундов синовац Танкред, ратовали су на своју руку у Киликији, а Балдуин је чак продро у горњу Месопотамију и основао сопствену кнежевину у Едеси. Заузеће Антиохије 3. јуна 1098. године, нов велики успех крсташке војске, учинио је, крај споразуму између крсташа и Византинаца као и између појединих крсташких вођа. Око освојеног града су се отимали Боемунд и Рајмунд Тулуски, победио је лукави нормански војвода. Боемунд је запосео Антиохију, а остали крсташи кренули су пут Јерусалима, не сачекавши царев долазак. Рајмунд Тулуски се залагао за предају Антиохије Византији, он је предао цару више градова које је освојио на сирској обали. Његова сарадња с царем Алексијем постала је још тешња после заузећа Јерусалима 15. јула 1099. године, када је Рајмунд остао опет празних руку, јер је на чело нове Јерусалимске краљевине дошао Готфрид Бујонски. Византија је могла да се помири са оснивањем Јерусалимске краљевине у удаљеној Палестини, али не и са Боемундовом кнежевином у Антиохији.

6. II Крсташки рат (1147–1149)У време Манојла I (1143-1180) пада II крсташки рат у коме је поред француског краља Луја VII учешће узео и немачки краљ Конрад III. За Манојла, Други крсташки рат био је исто толико неугодно изненађење, као и за његовог деду Први. Пролаз крсташа кроз византијске земље тешко је помутио односе између Немачке и Византије. Још гори су били односи са француским краљем Лујем VII, пријатељем Рожера II. Манојло је настојао да што пре пребаци крсташе у Малу Азију и тражио од њихових вођа да му положе вазалну заклетву и да признају византијски суверенитет над свим земљама које буду освојили. Више због приближавања Француза, него због Манојловог инсистирања, Конрад III је решио да пређе у Малу Азију. При првом сукобу са Турцима, његова војска је била потучена. После дужих преговора и препирки у Малу Азију прелази и Луј VII чија се војска ујединила са остацима немачких трупа и кренули су у правцу Аталеје. Пролаз кроз тежак терен, пропраћен насиљем над месним становништвом, размирицама између Француза и Немаца, сукобима Латина са Грцима, коначно је исцрпео снаге крсташа. Конрад III се на путу разболео па је у Ефесу напустио крсташку војску. У Аталеји се и Луј VII укрцао са својим баронима за Сирију, препустивши своје људе судбини. Користи од овог неславног крсташког похода имали су само Турци и нормански краљ Рожер. Рожер II је у јесен 1147. године предузео директан напад на Византију, освојио Крф а затим и Коринт и Тебу, главна средишта византијског свиларства. Рожер је одвео византијске мајсторе и упослио их је у младој норманској свиларској индустрији у Палерму. Неуспех крсташког рата омогућио је зближење Византије и Немачке. На повратку из Азије Конрад III је лепо дочекан у Цариграду и обавезао се да ће заратити против Рожера II. И Млеци су

6

се придружили антинорманској коалицији и помогли византијском цару да поврати Крф 1149. године. Рожер II је против византијског цара потпомагао Србе и Угре.

7. III Крсташки рат (1189–1192)Гроб Господњи поново је пао под власт неверника. Пошто је проширио своју власт на Сирију, Саладин је 1187. године упао у Палестину, нанео Латинима код Хатина тежак пораз, заробио је јерусалимског краља Гвидоа Лузињана и 2. октобра 1187. године ушао у Јерусалим. Овај догађај је дао подстрека новом крсташком рату, у коме су учешће узели најугледнији западни владари: немачки цар Фридрих I Барбароса, француски краљ Филип II Август и енглески краљ Ричард Лавље срце. Већ у лето 1189. године Фридрих I Барбароса је преко Угарске стигао на Балкан. Покушао је да се споразуме са византијским царем Исаком II Анђелом (1185-1195): још у јесен 1188. године склопљен је у Нирнбергу уговор о прелазу немачке крсташке војске кроз византијске земље. Барбаросин долазак добро је дошао Јужним Словенима. Срби више нису могли да се ослањају на Угарску, јер се ова била нагодила са Византијом. Сада су Срби (Немања) и Бугари затражили подршку моћног немачког цара. Немања у пратњи свог брата Страцимира, дочекао је Фридриха Барбаросу у Нишу са великим почастима. Понудили су му вазалну заклетву и савез против Византије. Византијска влада се бацила у наручје Саладину, највећем непријатељу крсташа. Обновљен је уговор склопљен за време Андроника I, и византијски цар се обавезао да неће пропустити немачку војску кроз своју земљу. Фридрих је освојио Пловдив. Пошто је Барбароса освојио Једрене, упутио је своју војску против Цариграда, а свом сину Хенрику наредио је да дође са флотом пред Цариград. Тада је Исак II попустио. У фебруару 1190. године склопљен је у Једрену уговор: византијска влада је задовољила све Фридрихове захтеве, уступила му бродове за пребацивање трупа у Малу Азију, дала му угледне таоце и обећала да ће снабдевати његову војску намирницама. У пролеће 1190. године Фридрих I Барбароса је прешао у Малу Азију, али се удавио при преласку једне реке. Експедиција енглеског и француског краља које су кренуле у Палестину морским путем, такође, је била безуспешна. Према уговору о миру 1192. године Саладин је задржао Јерусалим, а власт Латина ограничена је на узано подручје између Јафе и Тира. Један споредан догађај у Ричардовом походу, погодио је Византију непосредно. На путу у Палестину, енглески краљ је освојио Кипар, заробио његовог владара Исака Комнина, и предао острво најпре јовановцима, а затим бившем јерусалимском краљу Гвидоу Лузињану. Отада је Кипар припао Латинима (1192).

8. IV Крсташки рат (1198–1204)Исака II Анђела је 8. априла 1195. године збацио са престола старији брат Алексије III Анђео. Променом на византијском престолу, заоштрили су се односи између новог византијског цара и немачког цара Хенриха VI. Папино инсистирање да немачки цар, уместо освајачког рата против Византије, предузме крсташки поход неверника у Светој земљи, спасило је Византију. Међутим, Хенрик VI умире септембра 1197. године. Папи

7

Иноћентију III није било стало до тога да Византија буде освојена оружаном силом, већ да се потчини Риму путем уније и да заједно са западним хришћанима узме учешће у крсташком рату. Поред Иноћентија, духовног покретача новог крсташког рата, у седишту предстојеће акције стајала је моћна фигура млетачког дужда Енрика Дандола, чији је циљ био да окрене западне снаге против Византије. Он је био потпуно равнодушан према идеји крсташког рата, али је у њему видео прилику за уништење Византије и за успостављање трајног господства Млетачке Републике на Истоку. Млеци су још од времена Алексија I уживали у византијским земљама и водама ванредне повластице, које су се задржале кроз цео XII век. Али чести покушаји Византинаца да се ослободе својих обавеза, стварали су осећање сталне несигурност. Од времена црквеног расцепа, а нарочито од почетка крсташких ратова, антивизантијско расположење на Западу стално је расло. Крсташи су се окупили у Млецима да би кренули у Египат. Али тада је дошло до првог скретања крсташа од њиховог циља и они су кренули да помогну Млецима да освоје Задар који је пао под власт угарског краља. Новембра 1202. године заузимају Задар, не обазирући се на то што је становништво истакло крстове на зидинама опседнутог града. После првог, дошло је до другог скретања крсташке војске. Због помоћи које је тражио Алексије Анђео, син цара Исака II. Млади Алексије је успео да побегне из тамнице у којој је био затворен са својим ослепљеним оцем. Спречен унутрашњим тешкоћа, он се обратио крсташима и Млечанима позивајући их да врате на престо њега и његовог оца, Исака II. Алексије је обећао крсташима и Млечанима огромне своте новца, ставио у изглед, да би одобровољио папу, склапање црквене уније и обавезао се да ће после повратка на престо потпомагати крсташки поход. Скоро сви крсташи су се повели за Дандолом и Бонифацијем Монфератским. Алексије се придружио крсташима још у Задру; уговор је потписан на Крфу маја 1202. године између њега и крсташа. Пошто су крсташи заузели Галату и пробили ланац који је затварао улаз у Златни Рог, крсташки бродови продрли су у цариградску луку и тада је отпочео са копна и мора јуриш на градске бедеме Цариграда. Цариград је пао у руке крсташа 17. јула 1203. године. Алексије III је побегао, а на престо је опет дигнут Исак II и његов син, Алексије IV, штићеник крсташа. Убрзо се показало да Алексије IV није био у стању да испуни обећања дата на Крфу и у Задру, сада се нашао између две ватре: крсташи и Млечани су тражили обећани новац, а византијско становништво се бунило против цара који је у земљу довео крсташе и потчинио себе и свој народ Латинима. Крајем јануара 1204. године у Цариград је избила буна у којој је цар Алексије IV изгубио главу, а на престо је доведен Алексије V Дука Мурзуфл, зет Алексија III. Победио је антилатински правац у Византији, али је његов тријумф само убрзао последњи чин византијске трагедије. Крсташи су се спремали да још једном освоје Цариград, да би на рушевинама Византије створили своје царство. Марта месеца, крсташи и Млечани су потписали под цариградским зидинама детаљан уговор о деоби Византијског царства и о стварању Латинског царства у Цариграду. Цариград који је вековима остао непобеђен пао је у

8

руке крсташа и Млечана 13. априла 1204. године. Три дана и три ноћи освајачи су пљачкали град и вршили свирепа насиља.

9. Последице 1204. године – нове државне творевине (уопштено)

Нов систем држава на грчком истоку, скројен је према уговору који су Млечани и крсташи у марту 1204. године склопили под цариградским зидинама (Мартовски уговор). При спровођењу овог уговора последњу реч је имао млетачки дужд. Приликом деобе византијског царства и избора цара новог латинског царства, састао се савет од шест крсташа и шест Млечана. У Светој Софији 16. маја, гроф Балдуин Фландријски крунисан је за цара Латинског царства у Цариграду, а први латински патријарх у Цариграду постао је Млечанин Тома Морозини, јер је по Мартовском уговору било предвиђено да у случају да цар буде изабран из редова крсташа, за патријарха мора бити постављен Млечанин. Као цар Латинског царства, Балдуин је добио ¼ византијског царства. Од остале ¾, половина је дата Млечанима, а половина је дељена међу витезовима крсташке војске. Балдуину је припала Тракија и северозападни део Мале Азије, тако да је његова област захватала обе стране Босфора и Хелеспонта и добио је нека острва у Егејском мору: Лезбос, Хиос, Самос. Бонифације Монфератски добио је већи део византијске Мале Азије, али је њега више привлачило европско подручје. Он је запосео Солун и основао Солунску краљевину, која је обухватала и околне области Македоније и Тесалије. Млечани су загосподарили Јадранским и Егејским морем, држали су у својим рукама мореузе и контролисали прилаз Цариграду. Њихова моћ на Истоку заснивала се на запоседању најважнијих лука и острва на целом путу Млетака до Цариграда. Одустали су од окупације територије које су им биле додељене заузевши Корону и Модону на Пелопонезу, а мало касније и Драча и Дубровника на Јадрану (1205). Преузели су од Бонифација Монфератског Јонска острва, Крит, већину острва у архипелагу и најважније луке на Хелеспонту и Мраморном мору, па чак и Једрене у унутрашњости царске Тракије. Цариград је подељен на исти начин као и цела територија: Млеци су добили 3/8 док је цар задржао 5/8 градске територије. Крсташки барони који су завладали појединим деловима византијске територије, полагали су вазалну заклетву цару, док су Млечани били ослобођени те заклетве. Млетачка Република постала је велика колонијална сила на Истоку: Млечани су загосподарили Јадранским и Егејским морем, држали су у својим рукама мореузе и контролисали прилаз Цариграду. На рушевинама Византије настала је компликована, многострука хијерархија вазалних држава. У средњој и јужној Грчкој створене су велике кнежевине, слабо везане за Балдуинову царевину. Њихови владари нису били непосредно потчињени цариградском цару, већ су били вазали солунског краља. Бонифације Монфератски продро је из Солуна у средњу Грчку и предао је власт над Атиком и Беотијом бургундском витезу Отону де ла Рошу. На Пелопонезу су завладали Виљем Шамплит и Готфрид Вилардуен. Ту је настала Француска кнежевина Ахаја или Мореја и одржала се најдуже од свих крсташких држава.

9

Византијска привредна и војна организација већ је одавно имала чисто феудални карактер. Између проније и западног фиефа није било битне разлике. Пронијари су играли главну улогу у земљи и представљали су једину силу са којом је завојевач морао озбиљно да рачуна. Они су пружали највећи отпор и потчињавали се завојевачима тек под условом да задрже своје проније. Положај сељаштва, такође је у основи, остао исти. Црквено потчињење Грка Риму било је формално постигнуто. Неки византијски великаши напустили су окупиране земље и кренули у покрајине које су још увек остале незаузете, и тамо основали нове државе. Тако је у Малој Азији Теодор Ласкарис, зет Алексија III, створио Никејско царство, а на Балкану Михаило Анђео, брат од стрица Исака II и Алексија III, Епирску деспостовину. Независно од пада Цариграда, на југоисточној обали Црног мора, настало је Трапезунтско царство, које су створили унуци Андроника I Комнина, Алексије и Давид, који су се називали Велики Комнини. Уз помоћ велике краљице Тамаре (1184-1212) они су већ 1204. године освојили Трапезунт, затим је Давид продро дуж обале на запад, заузео Синопу и потчинио Пафлагонију и Хераклеју на Понту. Његово даље напредовање зауставио је Теодор Ласкарис.

10. Крсташке државе на истоку (Јерусалимска краљевина, Антиохијска кнежевина, грофовија Едеса, грофовија Триполис, Кипарска краљевина)

Пошто су после заузећа Никеје на састанку у Пелеканону још једном положили заклетву цару. Готфридов брат Балдуин и Боемундов синовац Танкред, ратовали су на своју руку у Киликији, а Балдуин је чак продро у горњу Месопотамију и основао сопствену кнежевину у Едеси. Заузеће Антиохије 3. јуна 1098. године, нов велики успех крсташке војске, учинио је, крај споразуму између крсташа и Византинаца као и између појединих крсташких вођа. Око освојеног града су се отимали Боемунд и Рајмунд Тулуски, победио је лукави нормански војвода. Боемунд је запосео Антиохију, а остали крсташи кренули су пут Јерусалима, не сачекавши царев долазак. Рајмунд Тулуски се залагао за предају Антиохије Византији, он је предао цару више градова које је освојио на сирској обали. Његова сарадња с царем Алексијем постала је још тешња после заузећа Јерусалима 15. јула 1099. године, када је Рајмунд, иако најистакнутији међу крсташким вођама, остао опет празних руку, јер је на чело нове Јерусалимске краљевине дошао Готфрид Бујонски. Византија је могла да се помири са оснивањем Јерусалимске краљевине у удаљеној Палестини, али не и са Боемундовом кнежевином у Антиохији. Боемунд је истовремено морао да ратује и против Турака, којима је крсташка кнежевина у Антиохији такође сметала. Већ 1100. године Боемунд је пао у турско заробљеништво, али су га крсташи откупили и вратили у Антиохију. Турци су код Харана 1104. године задали крсташима страховит пораз. Царска војска је запосела важне тврђаве Тарс, Адану и Мамистру, а византијска флота заузела је све градове на сиријској обали, све до Триполиса. Боемунд оставивши Танкреда у Антиохији, он је пошао на Запад, да тамо организује већу акцију против византијског царства. Сакупивши јаку војску, он се октобра 1107. године искрцао код Валоне. Борба се завршила одлучном победом Византинаца. У уговору из 1108. године Боемунд је признао византијског цара за свог сизерена и обавезао

10

се да неће предузимати никакве непријатељске подухвате против Византије и да ће као верни вазал помагати цару против његових непријатеља. Под тим условима Антиохијска кнежевина, призната му је као царско лено. Танкред је одбио да призна овај уговор, а када је умро Боемунд, он је остао једини господар у Антиохији. На путу у Палестину, енглески краљ, Ричард, је освојио Кипар, заробио његовог владара Исака Комнина, и предао острво најпре јовановцима, а затим бившем јерусалимском краљу Гвидоу Лузињану. Отада је Кипар припао Латинима (1192). Краљевина Јерусалим је био хришћанска држава основана на Леванту 1099. године после Првог крсташког рата. Трајала је мање од 200 година све до 1291. када су Акр уништили Мамелуци. На почетку краљевина је била веома мала, група градова и села која су освојена за време крсташких похода. Њен први краљ, Готфрид Бујонски, уопште себе није сматрао за краља. Краљевина се развијала упоредо као и западне државе, по узору на њих и имала веома блиске односе са истим. Краљевина Јерусалим је био релативно мала краљевина са недостатком финансијске и војне помоћи из Европе. Краљевина је такође имала веома блиске односе са Византијским царством и Краљевином Јерменијом. На врхунцу своје моћи, краљевина је држала територије данашњег Израела и појаса Газе. Папа Урбан II године 1095. на сабору у Клермону позива хришћански свет Европе да крене у ослобађање светог града. Одзив је био толико велики да је изненадио и самог папу. Неколико армија покренуто је ка Светој земљи 1096. године. Крсташи освајају Никеју, Едесу и Антиохију. Почетком јуна 1099. године крсташи стижу пред Јерусалим. Опсада је трајала до 15. јула 1099. године када су крсташи успели да провале у град. Уследило је свето клање, стравичан покољ муслиманског становништва у граду. Према проценама, страдало је око 40.000 људи. Командант града успео је да се спасе и побегне. Након тродневног масакра град је био очишћен од муслимана. Првобитна идеја крсташких похода била је да се сви освојени градови предају Византијском царству. Међутим, византијски цар Алексије одбио је да крсташима пошаље помоћ приликом опсаде Антиохије. Крсташи нису били вољни да му предају град. Слично је било и са папом Урбаном. Након крсташког освајања Антиохије умро је папски легат Адемар. Крсташи су замолили папу да им пошаље другог духовног вођу. Овај то није учинио. Због тога је одлучено да се у Светој земљи формира хришћанска држава са центром у Јерусалиму. Формално, Јерусалиму су биле потчињене грофовија Едеса и кнежевина Антиохија, крсташке државе формиране током похода.Кнежевина Антиохија је била крсташка држава која је постојала на простору данашње северне Сирије и јужне Турске. Основана је за време Првог крсташког рата, након вишемесечне опсаде Антиохије. Први владар кнежевине био је Боемунд Тарентски који је одиграо кључну улогу у заузимању града склопивши договор са једним од стражара. Кнежевина Антиохија је у почетку свога постојања формално била вазално подређена Јерусалимској краљевини. Кнежевина је, поготово у првим деценијама, водила ратове са суседним државама, али и са Византијом чији су цареви успели да средином XII века успели да кнежеве Антиохије учине византијским вазалима. Антиохија је била преслаба да

11

учествује у Трећем крсташком рату, али се, уз подршку италијанских република, одупрла Саладину. Средином XIII века потпала је под врховну власт монголског кана Хулагуа, а 1268. године је престала да постоји када ју је освојио египатски владар Бајбарс.Грофовија Едеса је била средњовековна крсташка држава из XII века која се налазила око града Едесе. У касном византијском периоду, град Едеса је постао седиште Сиријске православне цркве. Становништво Едесе било је углавном хришћанског порекла. Оно је имало чак и свога краља Тороса, али је у граду постојао турски гарнизон који је разбијао илузију о стварном господару града. Уз помоћ Балдуинове војске Торос се ослободио гарнизона. Фебруара 1098. године Балдуин свечано улази у Едесу. Грађани су га дочекали као ослободиоца. Јерменски краљ Торос био је веома љубазан према њему, што је Балдуину био довољан знак да га краљ не воли. Сам краљ био је Јермен, али је морао због власти да прими грчко православље што му је навукло непријатељство локалних Јермена који су били Јаковити. Нису га више сматрали земљаком већ Грком. Балдуин је одмах по освајању града морао брзо да делује. Није ни помишљао да град врати Византинцима, већ је Тороса „замолио“ да га усвоји. Ситуација је била олакшана тиме што је Торос већ био у познијим годинама, а није имао сина. Сама церемонија усвојења била је веома чудна и комична. У велику кошуљу најпре се увукао краљ Торос, а онда за њим и Балдуин, обојица потпуно голи. Велики смех је изазвао моменат када се у исту кошуљу увукла и краљица. Сада је Балдуин био усвојени син краља Тороса. Већ 10. марта 1098. године краљ Торос је убијен на веома чудан начин. Становници Едесе су се одједном побунили и упали у двор, краљ је покушао побећи кроз прозор. Како у томе није успео, светина га је дочепала и раскидала га у комаде. Тако је Балдуин „наследио“ Едесу и од ње убрзо формирао грофовију која ће постати прва крсташка држава.Грофовија Триполи је била крсташка држава на простору данашњег Леванта са престоницом у Триполију. Простирала се на територијама данашњег северног Либана и западне Сирије. Грофовија Триполи је последња крсташка држава на подручју Блиског истока. Настала је 1109. године након освајања града. Освајање је започео Ремон од Сен Жила, а завршио Бертранд од Тулуза поставши тако њен први владар. У почетку, он је био вазал јерусалимског краља Балдуина. У XIII веку, грофовија Триполи пада у вазалан однос под Кнежевину Антиохију. Средином XIII века, Боемунд VI дао је вазалну заклетву монголском владару. Због тога је грофовију напао мамелучки султан Куалавун и срушио је 1289. године.Краљевина Кипар била је крсташка држава основана 1192. године. Краљевином је владала француска династија Лузињанин. Острво Кипар је 1191. године освојио Ричард I, енглески краљ, током Трећег крсташког рата. До тада је Кипар припадао Византијском царству. Ричард је потом наставио са ратним операцијама и придружио се крсташима који су опседали Акру. Кипар је продао Темпларима јер је схватио да ће тешко одржати контролу за време боравка у Светој Земљи. Темплари су му 40.000 бизанта платили одмах, а остатак (до 100.000) плаћан је у ратама. Међу крсташким баронима Конрадом

12

Монфератским и Гајем Лузињанином вођена је борба за јерусалимску круну. Крсташки барони су круну поверили грофу Конраду јер је Гај већ једанпут изгубио Јерусалим, а његова жена Сибила, јерусалимска принцеза је умрла. Гај Лузињанин је као компензацију за круну од Темплара добио острво Кипар. Године 1194. Гај умире без наследника па круну преузима његов старији брат Амалрик II. Енглеско освајање Кипра означило је почетак вишевековне западне доминације на Кипру и увођења феудалног система и католичанства.

11. Латинске државе на Балкану (Солунска краљевина, Ахајска кнежевина, Атинско војвођство)

У средњој и јужној Грчкој створене су велике кнежевине, слабо везане за Балдуинову царевину. Њихови владари нису били непосредно потчињени цариградском цару, већ су били вазали солунског краља. Бонифације Монфератски продро је из Солуна у средњу Грчку и предао је власт над Атиком и Беотијом бургундском витезу Отону де ла Рошу. На Пелопонезу су завладали Виљем Шамплит и Готфрид Вилардуен. Ту је настала Француска кнежевина Ахаја или Мореја и одржала се најдуже од свих крсташких држава.Теодор Анђео Дука Комнин отпочео је против Латина борбу већег замаха. Најпре је ударио на суседну Солунску краљевину. Ситуација је била за њега повољна. Краљевина чији је оснивач Бонифације Монфератским још 1207. године је погинуо у борби са Бугарима, била је паралисана одласком многих ритера на Запад. Она је постала плен смелог епирског деспота. После дуге опсаде Теодор је крајем 1224. године ушао у Солун. Латинска краљевина у Македонији и Тесалији престала је да постоји. Солунска краљевина је била крсташка држава коју су они створили после заузимања Цариграда 1204. године, током IV крсташког похода на простору некадашњег Византијског царства, која је de jure била вазал Латинског царства створеног у Цариграду. Њен први краљ и оснивач био је један од вођа IV крсташког похода Бонифације Монфератски (1204—1207), који се као највиђенији од крсташа надао титули латинског цара, али је она захваљујући Млетачком прегласавању припала Балдуину Фландријском (1204—1205). Бонифације је затим заузео и присвоји Солун са околином, уместо поседа у Никеји који му је предвиђен, са чиме су се на крају сложиле и остале крсташке вође чиме је створена Солунска краљевина која се од самог настанка нашла у рату са суседним другим бугарским царством. Међутим, већ 4. септембра 1207. године Бонифације је погинуо у сукобу са Калојаном, а нови краљ постаје његов тек рођени син Димитрије уместо кога почињу да владају ломбардијски племићи на челу са Обертом II чији је крајњи циљ било постављање за краља Бонифацијевог старијег сина Вилијема. Поред тога, они су се сукобили и са моћним латинским царем Хенриком, који их сузбија 1209. године и за новог регента поставља свог брата Јустаса Фландријског. Сталним нападима Бугара прикључили су се од 1210. године и напади епирских деспота, прво Михајла који није постигао значајнијег успеха, а затим и Теодора који временом успева да заузме већи део краљевине и сведе је

13

на Солун са најближом околином. Завршни удар краљевини Теодор је задао у децембру 1224. године када је заузео Солун и уништио краљевину, а последњи краљ Димитрије спасао се бекством и наставио је да носи титулу солунског краља у егзилу.

Кнежевина Ахаја или Ахајска кнежевина је била једна од латинских држава насталих на простору Византије после крсташког заузећа Цариграда 1204. године. Обухватала је област данашњег Пелопоне за који су у име краља Солуна Бонифација Монфератског заузели током 1205. године Вилијем I Шамплит (1205—1209) и Готфрид I Вилерден (1209—1228). Освајање Пелопонеза је завршено 1248. године покоравањем словенских племена на планини Тјагет и лучког града Монемвасије. Свој врхунац кнежевина достиже под Вилијемом II (1246—1278) који подиже Мистру и у њу премешта своју престоницу, али након пораза у Пелагонији 1259. године мора да је преда 1262. године Михаилу VIII Палеологу , чиме је отпочело поновно византијско присуство на Пелопонезу.

Атинско војводство је била једна од крсташких држава формирана на територији Грчке након првог пада Цариграда 1204. године за време Четвртог крсташког рата. Обухватала је регионе Атике и Беотије. Освојили су га Турци у XV веку. Након млетачког освајања Цариграда (13. април 1204. године) Византија се практички распала у потпуној анархији. На рушевинама Цариграда проглашено је Латинско царство. Користећи овакву ситуацију, бургундски племић Ото де ла Рош осваја Атину и тамо заводи своју владавину. Био је формални вазал Солунског краљевства. Своје име војводство добија тек 1260. године. Снаге плаћеничке Каталанске дружине освајају војводство 1311. године и постављају номиналну власт принчева Сицилије који су држали стварну власт иако је северни део државе освојио српски цар Душан Силни. До одлучујуће промене долази током средоземних ратова Петра IV Арагонског, а у борби за власт различитих фракција, Атинско војводство осваја фирентинац Нери I (1385). Потомци Нерија владали су војводством као вазали Османског царства или Деспота Мореја до турске анексије 1458. године.

12. Никејско царствоПошто је Бонифације Монфератски напустио Малу Азију и отишао у Солун, овде су се око Теодора Ласкариса окупиле византијске снаге. Балдуинов брат, Хенрих Фландријски и вазални витезови грофа Луја од Блоа, коме је мартовским уговором била додељена Никеја, започели су крајем 1204. године освајања малоазијских покрајина. Теодор Ласкарис претрпео је пораз код Појманенона и после тога је већина градова у Битинији припала Латинима. Византијска аристократија у Тракији била је склона да призна латинску власт и да ступи у службу нових господара, свакако под условом да задржи своје поседе и проније. Завојевачи су одбили њене понуде, као и спремност бугарског цара да са њима започне преговоре. Грчко племство је дигло устанак против Латина и позвало је бугарског

14

цара Калојана нудећи му царску круну и стављајући се у његову службу. Устанак се брзо ширио. У царској Димотици, а затим и у млетачком Једрену и низу других трачких градова, латинске посаде су побијене или натеране на повлачење. Калојан је упао у Тракију и сударио се са Латинима код Једрена. Дошло је до битке 14. априла 1205. године у којој су Калојанове бугарско – куманске трупе уништиле војску латинских ритера. Цар Балдуин допао је ропства, а погинуо је и претендент на Никеју, Луј од Блоа. Ослобођен притиска Латина, Теодор је могао да настави своју акцију, Латини су се повукли из Мале Азије, само је у граду Пеге остала њихова посада. Теодор Ласкарис је приступио изграђивању нове византијске државе са престоницом у Никеји. Обновљене су и највише државне и црквене традиције Византије: царство и патријаршија. Теодорово крунисање обављено је у пролеће 1208. године. За патријарха је изабран Михаило Ауторијан, он је свечано крунисао и помазао цара. У Цариграду је 20. августа 1206. године за новог цара постављен Балдуинов брат Хенрик. Успео је да поново ојача латинску власт у Тракији. Грчко – бугарски споразум није дуго трајао, а Хенрик је према Грцима заузео помирљив став. Већ крајем 1206. године, он је са латинском војском упао у Малу Азију. Нове Калојанове најезде приморале су га да прекине борбу и да у пролеће 1207. године склопи примирје са Теодором Ласкарисом на 2 године. Октобра 1207. године Калојан је приликом опсаде Солуна погинуо. Никејска царевина је морала да се бори и са селџучким Иконијским султанатом јер је препречила пут селџуцима према малоазијској обали. Посредовањем Млетака, султанат Рум је 1209. године закључио тајни савез са Латинима. Ласкарис је ступио у везу са Малојерменском краљевином у Киликији којој је такође сметао Иконијски султанат. Бивши цар Алексије III Анђео дошао је на двор иконијског султаната. Тражећи и да Теодор Ласкарис уступи царски престо тасту, султан је својим освајачким намерама дао вид легитимности. Борбе су избиле код Антиохије на Меандру, биле су жестоке. Никејска војска је претрпела тежак губитак. Ипак су, на крају, Византинци победили. Султан је погинуо, а Алексије III је заробљен. Ова победа није донела Никеји никакво територијално проширење, али задовољство у победи против неверника је велико. После тога, поново је избио рат са Латинима. Хенрик је 15. октобра 1211. године добио битку на Риндаку, после тога је продро све до Пергама и Нимфеја. Крајем 1214. године склопљен је у Нимфеју уговор о миру којим је повучена граница између Никејског и Латинског царства. Северозападни део Мале Азије до Адрамитиона на југу припао је Латинима, целу осталу територију до селџучке границе задржали су Византинци. За Никеју је настала епоха даљег успона. Латинско царство је после Хенрикове смрти почело да опада. Ласкарис је 1219. године склопио уговор са Млецима према коме су њихови трговци добили у Никејском царству исте повластице као у старој Византији. У то доба и Јужни Словени су већ сматрали Никејско царство за наследника старе Византије и за средиште православља. Сава се 1219. године обратио Никеји, те га је никејски патријарх (1219) рукоположио за аутокефалног архиепископа Србије. Измирење Никејског и Латинског царства зауставило је експанзију великог Комнина на Понту. Борбу против Теодора Ласкариса, Давид Комнин је водио уз помоћ Латина као

15

вазал латинског цара. Ласкарис је 1214. године анектирао цео западни део њихове територије, до Синопе. Умешали су се и Селџуци, запосели Синопу, потукли војску цара Алексија Комнина, заробили га, а затим га вратили на трапезунтски престо, као свог вазала. Отада је Трапезунтско царство обухватало само узан комад земље на југоисточној обали Црног мора. Трапезунтско царство живело је 250 година одвојено од византијских земаља, и надживело их за неколико година.

13. Епирска деспотовинаМихаило Анђео (1204-1215) је потчинио цело подручје од Драча до Коринтског залива, и створио јаку војничку државу са престоницом у Арти. Његова земља, поред Епира, обухватала је Етолију и Акарнанију. На Балкану је постала центар византијског окупљања. Оснивача Епирске деспотовине, Михаила Анђела, наследио је око 1215. године Теодор (1215-1224) његов полубрат. Под његовим вођством западногрчка држава доживела је епоху успона. Први Теодоров подвиг био је препад на латинског цара Петра Куртенеа, муж Балдуинове и Хенрикове сестре, Јоланте. Позван на цариградски престо после Хенрикове смрти, Петар Куртене је из Француске похитао у Рим, где је примио од папе царску круну. Затим је са својом пратњом стигао у Драч, а одатле наставио за Цариград. У албанским кланцима Теодор га је напао и заробио. Регенство у Цариграду преузела је Јоланта, а када је она 1219. године умрла, престо је заузео њен болешљиви син, Роберт. Ускоро је Теодор Анђео Дука Комнин отпочео против Латина борбу. Најпре је ударио на Солунску краљевину. Пошто је Бонифације Монфератски још 1207. године погинуо у борби против Бугара, и пошто су многи ритери отишли на Запад, Солунска краљевина је била паралисана. После дуге опсаде, Теодор је крајем 1224. године ушао у Солун, а Солунска краљевина у Македонији и Тесалији је престала да постоји. Теодорова власт протезала се сада од Јадранског до Егејског мора обухватајући, сем старог поседа Епирске деспотовине, Тесалију и знатан део Македоније. После ових успеха, Теодор се прогласио за цара. Узео је и титулу василевса и автократора Ромеја и тако ступио у отворено супарништво са никејским царем. Тако су на старом византијском тлу настала три царства: једно Латинско и два Грчка.

14. Каталанска компанијаРожер де Флор, заповедник славне Каталанске компаније, понудио је цару своје услуге у борби против Турака. Каталанска компанија помагала је сицилијанском краљу Фридриху у рату са Анжујцима. Византијски цар је са радошћу прихватио њихову понуду и крајем 1303. године Рожер де Флор је стигао у Цариград са 6.500 војника. Полажући у њих све своје наде, Андроник II дао је Каталанцима уговорену плату за четири месеца унапред, а Рожера де Флора је верио са својом сестричином Маријом Асен, поставио га за великог дукса, а касније му је доделио чак и цезарску титулу. Почетком 1304. године Каталанци су се пребацили у Малу Азију и кренулу против Филаделфије, која се налазила под турском опсадом. У првом налету они су до ноге потукли Турке, и Рожер де Флор ушао је као победник у град. После своје победе Каталанци су почели да пустоше околну земљу, пљачкајући без разлике и Турке и Византинце. Напали су византијску Магнезију.

16

Зиму 1304/5 године Каталанска компанија провела је у Галипољу, с тим да у пролеће крене опет у Азију. У Византији је расло огорчење према најамницима, а нарочито је био нерасположен престолонаследник Михаило IX. Сукоб се заоштрио до те мере да је априла 1305. године Рожер де Флор убијен у палати Михаила IX. Огорчени Каталанци су желели да освете свог вођу, па је избио отворени рат. Код Апра у Тракији, шарена војска Михаило IX, с помоћним аланским и турским одредима, претрпела је тежак пораз, а сам Михаило IX је рањен и побегао је за Димотику. Пуне две године Каталанска компанија, појачана доласком свежих снага из домовине и примањем турских контигената, немилосрдно је харала и пљачкала по целој Тракији. Невоља је била већа што се појачао бугарски притисак са севера. У међувремену Каталанци су кренули преко Родопа и у јесен 1307. године се настанили у Касандрији. Ни манастири у Светој Гори нису остали поштеђени. Каталанска компаније је фактички била господар ситуације на византијском истоку. И то је пошло за руком агилном претендетну. Каталанци су из Касандрије кренули у Тесалију, тамо је владао Јован II. Тесалија се налазила на издисају. Читаву годину дана Каталанска компанија је живела безбрижно у овој богатој и плодној земљи. У пролеће 1310. године кренули су на југ у ступили су у службу атинског војводе Валтера од Бријена. Ускоро су се завадили и са Францима, и крајњи резултат је био рат. На Кефису у Беотији Каталанци су 1311. године сатрли су надмоћну франачку војску. Војвода Валтер је погинуо у крвавој бици. Франачка власт у Атици и Беотији била је сломљена и уместо ње настала је Каталанска кнежевина. Такав је био необични крај необичних авантура Каталанске компаније на Истоку. Одласком Каталанаца у Грчку наступило је у Византији осетно олакшање.

15. Обнова Византије 1261. годинеНема сумње да је обнова из 1261. године знатно ослабила византијску одбранбену снагу у Малој Азији, не само што се центар државе помакао од источне границе, већ је и сва пажња византијске владе сад била окренута Западу. За одбрану Мале Азије није постојало ни војних ни финансијских средстава. Дешавало се већ за време Михаила VIII да су византијски граничари на селџучкој граници, не добивши плате, напуштали своје положаје, или да су трупе намењене одбрани Мале Азије пребациване на европско бојипте. Турци су преплавили цело подручје не наилазећи нигде на отпор, сем у већим градовима. Већ око 1300. године читава Мала Азија налазила се под турском влашћу. У овој бујици одржале су се само неке тврђаве, као Никеја, Никомедија, Бруса, Сард, Филаделфија, Магнезија, или луке као Хераклеја на северу, и ђеновљанске Смирна и Фокеја на југу. Тако је у западној Малој Азији настало више турских кнежевина. Стару Битинију држао је Осман, родоначелник Османлијске династије, која ће временом ујединити под својим жезлом сва турска племена и покорити и Византију и јужнословенске земље. Византијин главни ослонац, Мала Азија, узмакла јој је заувек. Узалуд се Андроник II уздао у Алане, који су, тражећи земљиште за насељавање, нудили за то своју помоћ у борби против Турака. Алани су стварно дошли, али су више одмогли него помогли. Пребачени у Малу Азију, они су поражени у првом судару с Турцима, па су

17

се брзо повукли и дали на пљачкање византијских земаља. Рожер де Флор, заповедник славне Каталанске компаније, понудио је цару своје услуге у борби против Турака. Почетком 1304. године Каталанци су се пребацили у Малу Азију и кренулу против Филаделфије, која се налазила под турском опсадом. У првом налету они су до ноге потукли Турке, и Рожер де Флор ушао је као победник у град.

16. Грађански рат 20-их године 14. векаСукоб између Андроника II (1282-1328) и његовог унука Андроника III (1328-1341), сина Михаила IX, је први у низу непрекидних грађанских ратова. Раздор у царској породици био је у основи личне природе. Трагичан завршетак једне љубавне пустоловине Андроника III убрзао је раскид. Трагајући за неким супарником свог господара Андроникови људи убили су забуном његовог брата, деспота Манојла. То је убрзало смрт Михаила IX (1320), а стари цар је лишио Андроника престола. Андроник III имао је много присталица па се створила јака опозиција, њене вође биле су Јован Кантакузин и Сиргијан. Они су уз извесну накнаду на управу добили неке округе у Тракији. Откупљене округе употребили су као базу за организацију борбе. Искористивши незадовољство које је владало због силних намета у Тракији, византијска аристократија је успела да изазове јак покрет против цариградске владе. Године 1321. Андроник III је напустио престоницу и придружио се војсци коју су његови пријатељи окупили око Једрена. Андроник II је морао да прибегне строгим мерама штедње док је његов унук могао да даје примамљива обећања и да својим присталицама дели поседе и привилегије. Када је његова војска под Сиргијановим вођством кренула на Цариград, стари цар је пожурио да склопи мир. Андроник III добио је целу Тракију и остале земље у Македонији; осталу територију и саму престоницу је задржао Андроник II. За себе је задржао и право да преговара са страним силама. Међутим, ускоро је сваки цар почео да води своју спољну политику. Поново је избио рат 1322. године. У табору Андроника III дошло је до неслагања изазвано супарништвом између великог дукса Сиргијана и Јована Кантакузина. Пошто је Андроник III стао на Кантакузинову страну, Сиргијан је пришао старом цару. Расположење у целом царству све више нагиње ка Андронику III. Пошто је више градова у близини саме престонице пришло њему, стари цар је попустио и споразум је склопљен под ранијим условима. После тога дуже време је владао мир. Андроник III је 2. фебруара 1325. године крунисан за цара и савладара. Иако је грађански рат протекао без већих битака, последице су биле тешке. У Тракији ратно стање је ометало нормалан привредни живот. Ауторитет централне власти био је озбиљно уздрман. Солунски намесник, Јован Палеолог, решио је да своју област отцепи од Царства. Влада му је одмах понудила цезарску титулу. Турци су наставили са освајањем Мале Азије. Поново је избио рат између младог и старог цара 1327. године. Сада су се умешале и јужнословенске земље. Андроник II се споразумео са Стефаном Дечанским, а Андроник III са бугарским царем Михаилом Шишманом. Акција коју су преузеле присталице старог цара у Македонији је пропала. Цела византијска Македонија и сам Солун потчинили су се Андронику III. Он је са Кантакузином дошао у Солун. Али бугарски цар је изненада променио страну и у

18

Цариград послао један татарски одред. Андроник III је убедио Шишмана да повуче свој одред и истовремено ступио у додир са својим присталицама у Цариграду. Он је продро у Цариград 24. маја 1328. године и преузео је власт. Свог деду је приморао на абдикацију, али га је оставио на двору. Две године касније се Андроник III разболео, његове присталице су затвориле старог цара у манастир где је умро 1332. године.

17. Грађански рат 40-их године 14. векаКада је Андроник III 15. јуна 1341. године преминуо, његов син Јован је имао 9 година. Велики доместик Јован Кантакузин полагао је право на регенство. Против њега се створила јака опозиција која се окупила око царице - мајке, Ане Савојске и патријарха Јована Калексаса. Најопаснији Кантакузинов непријатељ био је Алексије Апокавк. Спољнополитичка ситуација била је веома тешка; Турци су пљачкали трачку обалу, Срби су поново продрли до Солуна, а и Бугари су претили ратом. Са трупама врбованим из личних средстава, Кантакузин се успешно супротстављао непријатељима. Указала му се могућност да поново ојача византијске позиције у Грчкој. Ахајски феудалци обавестили су великог доместика да су спремни да признају византијски суверенитет. Но, све ове наде осујећене су избијањем новог грађанског рата. Одлазак Јована Кантакузина из престонице, противничка странка је искористила за извршење државног удара. Кантакузин је проглашен за државног непријатеља. У договору са царицом на чело регенства стаје патријарх Јован Калексас, а Алексије Апокавк је постављен за великог дукса и управитеља престонице и суседних градова и острва. Јован Кантакузин је прихватио борбу и 26. октобра 1341. године прогласио се за цара у Димотици. Кантакузин је наглашавао да се не бори против легитимног цара Јована V, већ против Апокавка који је имао све више моћи. Његова акција против цариградског регенства ослањала се првенствено на трачко племство. Борба политичких струја пооштрила се социјалним сукобима и верским распрама. Снажно социјално – револуционарно струјање дошло је до изражаја у странци зилота, појавио се огорчен верски спор изазван покретом исихаста. Исихастима су у Византији називани од давнина калуђери који су у потпуној повучености и тишини водили строг пустињачки живот. Веровање исихаста у вечиту видљивост таворске светлости наишло је на противљење у Византији. Док је радикална монашка странка стала уз исихасте, умерене струје византијског свештенства заузеле су негативан став. Кад је избио грађански рат, исихасти су стали на Кантакузинову страну. Велике су биле и социјалне супротности. Широке народне масе су живеле у беди. Сав посед се сконцентрисао у рукама танког слоја аристократије. У борби против Кантакузина, Алексије Апокавк је вешто искоришћавао огорчење нижих слојева против племства окупљеног око његовог супарника. У Једрену је избио устанак против локалне аристократије, па је захватио и друге градове. Највећу жестину су класне борбе достигле у Солуну. Формирала се јака народна странка, странка зилота. Антиаристократски покрет се овде није испољио само у стихијском изливу народног огорчења, већ је завладо градом и 1342. године зилоти су успели да узму власт у своје руке.

19

Од Солуна до Цариграда, свуда је моћ племства била сломљена. Кантакузин се са око 2.000 људи повукао према српској граници и затражио помоћ српског (тада) краља Душана. Победа једне или друге стране у Византији, Душану ни мало није ишла на рачун. Он је напустио Кантакузина и окренуо се цариградском регенству. Кантакузинов савезник био је адински емир Умур. Турци су донели коначну одлуку у овом грађанском рату. Ни уз Умурову помоћ Кантакузин није успео да заузме Солун. А остатак Македоније је препустио Душану. Захваљујући помоћи Селџука почео је да осваја Тракију. Почетком 1343. године Умур је ушао у Димотику. Са своје стране, влада Јована V Палеолога полагала је све наде у подршку јужнословенских држава, јер је поред Душана придобила за себе и бугарског цара Јована Александра. Док су Кантакузинови савезници пустошили византијске земље, Апокавкови савезници откидали су од Царства велике територије. До лета 1343. године Јован Кантакузин је потчинио скоро целу Тракију. И у самом Цариграду, противничка странка је задобила тежак ударац. Њен најјачи човек, дукс Алексије Апокавк је убијен 11. јуна 1345. године. У Солуну је дошло до прве реакције зилотске владе. Тај покушај је потекао од царског намесника у Солуну, Јована Апокавка. Вођа зилота је убијен по његовом налогу, па је он узео власт у своје руке, а када је стигла вест о убиству његовог оца у Цариграду, прешао је отворено на Кантакузинову страну. Зилоти су се дигли под вођством Андрије Палеолога. Јован Апокавк је савладан и убијен. Почело је оштро обрачунавање са припадницима вишег сталежа. Власт зилота је поново успостављена и одржала се још више година, скоро потпуно независна од Цариграда. Снага цариградске владе стално је опадала. Истина, селџучка помоћ постала је слабија јер је Умур био заузет ратовањем против лиге западних сила која је ступила у акцију у источном делу Средоземног мора и већ 1344. године заузела Смирну. Кантакузин се споразумео са османлијским султаном Урханом. Јован Кантакузин се 21. маја 1346. године у Једрену крунисао за цара. Овај чин требало је да легализује Кантакузиново проглашење у Димотици (1341) којим је отпочео грађански рат. Власт царице Ане била је ограничена на престоницу са најближом околином, међутим, она није одустајала од борбе. У лето 1346. године у помоћ је стигло 6.000 Селџука из Саруханског емирата, али уместо да крену против Кантакузина они су упали у Бугарску. Није помогло ни то што је царица у последњем тренутку пружила руку исихастима, сменила патријарха Јована Калекаса, пустила Григорија Паламу из затвора и довела за патријарха присталицу исахиста Исидора. Цариградска капија је отворена Јовану Кантакузину 3. фебруара 1347. године. Градска посада је прешла на његову страну и царица Ана је морала да прекине борбу. Јован Кантакузин је признат за цара. Имао је да управља државом сам у току десет година, а затим би делио власт са легитимним царем Јованом V. Кантакузина је крунисао патријарх 13. маја у Светој Софији. Победа Јована Кантакузина значила је и крај социјално-револуционарних покрета. Истина, зилоти су се још задржали у Солуну, али је пад њихове владе био само питање времена. Влада зилота је пала крајем 1349. године. Кантакузинова победа је била, уједно, и победа исахиста. Верске распре су се наставиле и сада као противник исахиста иступао је Нићифор Григора. Сабор на

20

Влахернском двору 1351. године коначно је признао правоверност исахиста. Иако још дуго оспораван, исихазам је важио као званично признато учење грчке православне цркве. После јаког латинског утиаја у XII и XIII веку, почетак XIV веку у Византији завладао је конзервативни грчки правац, противан не само римској цркви него и западној култури, уопште. Грађански рат 40-тих година одузео је византији последњу животну снагу.

18. Путовања византијских царева на запад [Јован V Палеолог (1341–1391), Манојло II Палеолог (1391–1425), Јован VIII Палеолог (савладар 1408–1425, цар 1425–1448)

Млетачки посланик у Цариграду је 6. августа 1354. године јавио дужду Андрији Дандоли да су Византинци, угрожени од стране Турака и Ђеновљана, спремни да се покоре било којој сили: Млецима, Србима или Угрима. Турци су стајали на прагу Тракије. Јован V Палеолог (1341–1391) је прибегао старом средству преговарања са Римом. Обећање црквене уније тактично средство коме је византијска политика прибегавала. После неуспеха Лионске уније (1274) настао је у преговорима са Римом застој који је трајао пуних 40 година. Јован V је врло одлучно настојао да створи унију. Године 1355. послао је у Авињон писмо у коме моли папу да му пошаље галију и помоћну војску. Са своје стране је обећао да ће свој народ у току 6 месеци превести римској вероисповести. После неког времена мора је да јави папи да, због опозиције, није у стању да изведе обећано. После тога настао је дужи застој. Опозиција је заиста била јака. Византијска црква је појачавала своје позиције, док је византијска држава једну позицију за другом. Патријарх Калист је лично отишао у Сер и тамо се састао са Душановом удовицом царицом Јеленом, али се изненада разболео и умро. Тада се цар опет вратио у Авињон. Изгледало је да се на Западу врше озбиљне припреме за крсташки рат, и стварно у јесен 1365. године једна експедиција је кренула под вођством Петра Кипарског; она се међутим упутила према Египту. Онда цар пође у пролеће 1366. године лично у Угарску да потражи помоћ моћног краља Лудовика I. То је било први пут да византијски цар иде у иностранство не као војсковођа на челу трупа, већ као молилац туђе помоћи. Јован V је кренуо натраг празних руку, а на повратку га је задесила нова несрећа: Бугари су га задржали у Видину. Андроник, који је био ожењен бугарском принцезом, није предузео ништа да ослободи свог оца. Изненадна интервенција грофа Амадеа Савојског спасила је цара. Амадео Савојски, његов брат од ујака, стигао је лето 1366. године у византијске воде са крсташком војском. Одузео је Турцима Галипољ, а затим је кренуо на Бугарску и приморао их је да ослободе цара и да предају Византији Месемврију и Созопољ, тако да су византијске позиције на западној обали Црног мора знатно ојачале. Међутим, и за Амадеа Савојског идеја крстшког рата била је неодвојива од питања уније. Преговори о унији које је током 1367. године водио с византијским царе довели су до важног резултата, јер се Јован V решио да лично пође у Рим. Цар је августа 1369. године стигао у Рим. У његовој пратњи

21

било је више угледних представника византијске државе, али ниједног представника византијске цркве. Византијска црква је тражила да се ради уклањања верских размимоилажења сазове верски сабор, а како је њено тражење одбачено, она се потпуно уздржала од даљих преговора. И док се цар у Риму одрекао вере својих предака, патријарх Филотеј, позивао је православне хришћане, не само у Византији већ и ван њених граница, да остану верни својој вери. Прелаз Јован V у римску веру, обављено је врло свечано у Риму октобра 1369. године. Црквена унија није закључена тако да се између грчке и римске цркве није ништа битно изменило. Царев боравак у Риму није ништа користило, јер су се све наде у помоћ са Запада опет изјаловиле. Јован V се није одмах вратио у своју земљу већ је у пролеће 1370. године отпловио из Рима у Млетке. Више није тражио војну помоћ већ новац. Његов дуги боравак у Млецима донео му је само разочарења и нова горка искуства. Јован V је пристао да прода Млецима острво Тенедос, предмет њених давнашњих жеља, а Млеци су обећали да ће му за то вратити накит византијске круне, који је његова мајка, царица Ана, била заложила пре тридесетак година, да ће му дати шест неопремљених транспортних бродова и 25.000 дуката у готову. Цару је на његово тражење био исплаћен аванс од 4.000 дуката. Његов син Андроник, који је управљао Царством у његовом одсуству одбио је да преда Тенедос, јер је исто толико као Млечане, привлачило и његове пријатеље Ђеновљане. Сада се Јован V нашао у безизлазној ситуацији. Андроник је одбио његов апел за хитну помоћ, под изговором да народ не дозвољава да се дира у црквена блага. Помоћ му је пружио његов други син Манојло. Он је из Солуна (којим је управљао) похитао у Млетке, поневши неке драгуље, и тако је ослободио оца. Јован V се октобра 1371. године најзад вратио у Цариград. Последњих година XIV века положај Византије био је такав да није преостало ништа друго но да се на све стране моли за помоћ. Као руским кнезовима Манојло II Палеолог (1391–1425) се обраћао и папи, и млетачком дужду, и краљевима Француске, Енглеске и Арагоније. Са своје стране Јован VII, син Андроника IV, је настојао да своја права на византијски престо прода француском краљу Карлу VI. Тражио је за то дворац у Француској и годишњу ренту од 25.000 флорина. Карло VI се приклонио Манојловим молбама и послао у Византију одред од 1.000 људи под заповедништвом маршала Бусикоа. Храбри маршал је успео да продре у Цариград и јуначки се борио са Турцима, али није могао ослободити Византију од Турака. Манојло је решио да пође на запад и да лично потражи помоћ за своје несрећно царство. Бусико који га је на то наговарао, такође га је измирио са својим супарником Јованом VII. Решено је да за време Манојловог одсуства Јован VII преузме власт у Цариграду. Децембра 1399. године Манојло је у пратњи Бусикоа кренуо на пут. Посетио је Млетке, обишао и друге талијанске градове, затим је отишао у Париз, а одатле у Лондон. Свуда је био дочекан са почастима. Боравак цара и његових присталица у западноевропским градовима, имао је велики културно – историјски значај, јер је омогућио ближи додир између византијског и западног света у доба ране Ренесансе. Али свој непосредни циљ Манојло није остварио. Цар није добио ништа сем обећања која су остала неиспуњена. Он се на повратку поново задржао у Паризу и остао тамо скоро две

22

године. Али уто изненада стигне радосна вест да је Бајазит у бици код Ангоре (1402) подлегао Тимуровим Монголима и да је Византија спасена турске опасности. Тиме је Византији продужен живот за још пола века.У очајном положају у коме се налазио, цар Јован VIII Палеолог (савладар 1408–1425, цар 1425–1448) решио је да још једном покуша са преговорима о унији, не би ли по цену потчињавања своје цркве Риму добио са Запада толико пута обећану помоћ против Турака. Досадашња искуства нису много уливала наде. Већ после опсаде Цариграда 1422. године Јован VIII је као престолонаследник путовао по Западу тражећи помоћ. Године 1431. почели су и преговори у циљу склапања уније. Због сукоба између папе Евгенија IV и Базелског сабора преговори су се отегли, али је најзад решено да се у Италији сазове сабор и да цар лично присуствује том сабору. Пре одласка Јован VIII је позвао свог брата Константина да води регенство у Цариграду, а тиме је настало и извесно стишавање у немило сукобу који је избио између цареве браће у Мореји. Новембра 1437. године је напустио престоницу и упутио се на Запад. Јован VIII је у пратњи свог брата Димитрија, патријарха Јосифа, неколико митрополита и многих епископа и игумана, у пролеће 1438. године стигао у Ферару, где је 9. априла одржан сабор. Дискусије у Ферари, а затим и у Фиренци, куда је сабор пренет, трајале су дуго и биле су жучне. Неостварљивост уније показала се још јасније после Фирентинског сабора него после Лионског, јер је оснивач династије Палеолога имао више могућности но Јован VIII да наметне опозицији своју вољу и зато што је унија из 1274. године, чији је задатак био да брани Византију од напада са Запада, имала је конкретне политичке резултате, које унија из 1439. године, чији је задатак био да спасе Византију од Турака, није ни могла имати.

19. Пад Цариграда 1453. годинеЈован III умро 31. октобра 1448. године, не оставивши деце, а пошто је мало пре тога умро Теодор, царска круна је припала деспоту Константину, трећем сину цара Манојла II и Јелене Драгаш, кћери Константина Дејановића. Крунисан у Мореји 6. јануара 1449. године, Константин Драгаш је у марту стигао у Цариград. Власт у Мореји делили су Тома и Димитрије, који је ускоро ушао у сукоб са братом Томом, уздајући се уз турску помоћ. Храброст и државничка енергија последњег византијског цара нису могле да спасу Царство сигурне пропасти. Када је после смрти Мурата II (1451) власт преузео његов син Мехмед II, куцнуо је последњи час Византији. Византијска престоница налазила се усред османлијске територије, раздвајајући азијске земље Османлија од њихових европских поседа. Први задатак младог османлијског султана био је освајање Цариграда. Цар Константин XI је све своје наде полагао у помоћ са Запада. Ове наде биле су слабе, али других није било. Цар је покушао у последњем часу да оживи промашену унију. Као папин легат дошао је у Цариград кардинал Исидор, бивши московски митрополит. Пет месеци пре напада Цариграда, 12. децембра 1452. године, Исидор је у Светој Софији објавио унију и одслужио римску мису. Крајње узбуђење је захватило византијски народ, који се у својој невољи више но икад држао своје вере. Нема сумње да помоћ са Запада није изостала само због непријатељства византијског народа према унији. Алфонс V, краљ

23

Арагона и Напуља, најјачи владар на тадашњем Медитерану, тежио је за царском круном и стварањем новог латинског царства у Цариграду. Првих дана априла 1453. године, Мехмед II је сакупио пред Цариградом огромну војску. Према њој стајао је у Цариграду мали број грчких и још мањи број латинских бранилаца; главни контигент латинских војника сачињен је од 700 Ђеновљана под вођством Ђустинијанина, који су, на велико одушевљење Византинаца, мало пре почетка опсаде стигли са двема галијама у Цариград. Снаге нападача биле су двадесет пута веће од снага бранилаца. Изванредни стратешки положај Цариграда и јачина његових зидова често су спасавали Византију, али само док је она надмашивала остале народе и у војној техници. Мехмед II је одлично опремио своју војску, а пре свега је, помоћу западних инжењера, створио јаку артиљерију. Ово ново оружје употребљено је приликом јуриша на Цариград. Опсада је почела 7. априла. Главни јуриш био је уперен на градске зидине са копна, пре свега на капију Пемптона. Златни Рог био је затворен дебелим ланцем, који Турци нису могли пробити. Приликом једног покушаја дошло је 20. априла до поморске битке у којој је византијска флота однела победу. Османлије су почеле 22. априла да преко копна довуку већи број бродова у Златни Рог, па је почело бомбардовање града и с копна и с мора. После седмонедељног јуришања, почели су да попуштају бедеми опседнутог града. Приближавала се коначна одлука. За 29. мај Мехмед је наредио генерални напад. Уочи тога дана, браниоци града, Грци и Латини, последњи пут су се окупили у Светој Софији. После службе божије војници су поново заузели своје положаје. У зору почео је јуриш на град. Султан је убацио у борбу своју главну резерву, јаничаре, па су ове елитне османлијске трупе успеле после тешке борбе да се попну на зид. Ђустинијани је смртно рањен. То је узазвало забуну у редовима бранилаца и убрзало продор Турака. Ускоро је град био у њиховим рукама. Константин XI Драгаш се борио до последњег часа и нашао је у борби смрт коју је тражио. Становништво које је преживело опсаду и масакрирање одведено је у ропство. Три дана и три ноћи трајало је пљачкање у граду. Уништена су блага непроцењиве вредности, уметнички споменици и рукописи, иконе и реликвије. Мехмед II је свечано ушао у освојени град. Цариград је постао престоница Османлијског царства. Византијско царство престало је да постоји.

24