ЗБОРНИК РАДОВА - pf.uns.ac.rs · 6 Gordana Drakić, Ph.D., Assistant Professor Judical Instances in the Territory of Vojvodina 1918–1929 ..... 265 Maša Kulauzov, Ph.D.,

1

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У НОВОМ САДУ NOVI SAD FACULTY OF LAW

(SERBIA)

ЗБОРНИК РАДОВА COLLECTED PAPERS

XLV 2 (2011)

НОВИ САД, 2011. ЗРПФНС, Година XLV Нови Сад, бр. 2 (2011)

УДК 3

2

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У НОВОМ САДУ

Досадашњи главни уредници: Проф. др Владимир Капор (1966), проф. др Никола Воргић (1967–1968),

проф. др Милош Стеванов (1969–1973), проф. др Боривоје Пупић (1974–1976), проф. др Милијан Поповић (1977–1983), проф. др Станко Пихлер (1984–1988), проф. др Момчило Грубач (1989–1991), проф. др Јован Мунћан (1992–1997),

проф. др Милијан Поповић (1998–2003), проф. др Родољуб Етински (2004–2007).

За издавача Проф. др Ранко Кеча

декан Правног факултета у Новом Саду

Управник Центра за издавачку делатност Проф. др Љубомир Стајић

Главни и одговорни уредник Доц. др Драгиша Дракић

Чланови Уредништва: Проф. др Љубомир Стајић, prof. dr Damjan Korošec (Словенија),

prof. dr Wilhelm Brauneder (Аустрија); prof. dr Tamás Prugberger (Мађарска), prof. dr Serge Regourd (Француска), prof. dr Gérard Marcou (Француска),

prof. dr Peter Mader (Aустрија), доц. др Бранислав Ристивојевић, мр Радмила Дабановић, Марко Кнежевић

Менаџер часописа Стефан Самарџић

Секретаријат Уредништва др Владимир Марјански, др Драгана Ћорић, мр Бојан Тубић,

Марко Кнежевић, Милана Писарић, Наташа Рајић, Урош Станковић, Сандра Самарџић, Лука Батуран, Цвјетана Цвјетковић

Од априла 2008. године Зборник радова Правног факултета у Новом Саду под називом Proceedings of Novi Sad Faculty of Law је у пуном тексту

доступан у EBSCO бази Academic Search Complete.

Од јуна 2010. године комплетан текст свих бројеви Зборника радова Правног факултета у Новом Саду под називом Зборник радова увршћен у колекцију:

International & Non-U.S. Law Journals америчке правне базе HeinOnline.

Компјутерска обрада текста Горан Хајзлер

Штампа:

„Футура“ Петроварадин Тираж: 300 примерака

3

САДРЖАЈ Др Стеван Шогоров, редовни професор Правне претпоставке захтева друштва за додатну (допунску) уплату ....... 7 Др Срђан Шаркић, редовни професор Градско становништво у средњовековној Србији ........................................ 17 Aкадемик Јожеф Салма, редовни професор Смернице и уредбе Европске уније о заштити животне средине ............... 29 Др Зоран Арсић, редовни професор Друштвена одговорност корпорација ............................................................ 45 Др Душанка Ђурђев, редовни професор Превозне исправе ............................................................................................. 53 Др Љубомир Стајић, редовни професор Извори, облици и носиоци угрожавања нематеријалне имовине земаља у транзицији ........................................................................................ 73 Др Маја Станивуковић, редовни професор Измене прве бриселске уредбе и њихов утицај на државе које нису чланице Уније с посебним освртом на Србију .............................................. 91 Др Иштван Фејеш, редовни професор Тактички блеф – лукавство у саслушању окривљеног ................................. 111 Др Марија Салма, редовни професор Побијање судског поравнања ......................................................................... 139 Др Раденка Цветић, редовни професор Састав катастра непокретности ...................................................................... 155 Др Магдолна Сич, ванредни професор Дуготрајни обичаји (longa consuetudine) и општи интерес (utilitas publica) ....... 167 Др Никола Бодирога, доцент Извршитељ ........................................................................................................ 193 Др Марко Трајковић, доцент О свету права који почива на моралним вредностима ................................. 221 Др Татјана Лукић, доцент Кривичноправна заштита животне средине .................................................. 237 Др Бојан Пајтић, доцент Заштита животне средине – превенција и накнада штете .............................. 249 Др Гордана Дракић, доцент Судске инстанце на подручју Војводине од 1918. до 1929. године ............ 265

4

Др Маша Кулаузов, доцент Породична задруга као темељ појединих установа јавног правa према Валтазару Богишићу ............................................................................. 277 Др Јелена Видић, доцент Наследноправни положај сродника у правој нисходној линији, супружника и ванбрачног партнера ............................................................... 287 Др Владимир Марјански, доцент Обавезе јавних друштава у погледу редовног периодичног извештавања јавности .. 315 Др Сандра Фишер-Шобот, асистент Несаобразност робе за коју продавац не одговара ....................................... 327 Др Петар Ђундић, асистент Мeре за заштиту животне средине и повреда права страног улагача ........ 341 Др Самир Аличић, асистент Легитимација за подизање аквилијанске тужбе у случају уништења предмета облигационог односа ....................................................................... 359 Мр Бојан Тубић, асистент Поље примене Архуске конвенције ............................................................... 383 Мр Атила Дудаш, асистент Правни оквир заштите права проналазача у Србији .................................... 395 Миљана Тодоровић, асистент Симболизам у кажњавању у Србији у првој половини XIX века ............... 407 Милана Писарић, асистент Сузбијање прекограничног еколошког криминалитета ............................... 425 Стефан Самарџић, асистент Универзална доња старосна граница способности за кривичну одговорност ..................................................................................... 441 Урош Станковић, асистент Неколико напомена о Нацрту кривичног законика Василија Лазаревића (1839) ............................................................................ 459 Тамара Ђурђић, сарадник у настави Фидуцијарни пренос права својине ................................................................ 473

ОДЕЉАК ЗА ИНОСТРАНЕ АУТОРЕ Др Тамаш Пругбергер, професор емеритус Реформа мађарских прописа о колективном преговарању и савета запослених ............................................................................................. 497 Др Тамаш Нотари, ванредни професор Изборни систем и изборна кампања у старом Риму ..................................... 509 Др Тибор Нохта, доцент Да ли је економска криза уговорни ризик? ................................................... 527 Др Чила Чак, доцент; Др Золтан Нађ, доцент Права употребе пољопривредног земљишта у Мађарској ........................... 541 Блаже Крчински, адвокатски приправник Бадинтер у уставном суду Македоније: novum или requiem ........................ 551

5

TABLE OF CONTENTS

Stevan Šogorov, Ph.D., Full Professor Legal Assumptions for Private Company Claim for Additional (Supplementary) Payment .................................................................................. 7 Srđan Šarkić, Ph.D., Full Professor Townsmen in Mediaeval Serbia ......................................................................... 17 Jószef Szalma, Academician, DSC, Dr. Hc., Full Professor Directives and Regulations of the European Union on the Protection of the Environment ............................................................................................. 29 Zoran Arsić, Ph.D., Full Professor Corporate Social Responsibility ......................................................................... 45 Duštanka Đurđev, Ph.D., Full Professor Transport Documents ......................................................................................... 53 Ljubomir Stajić, Ph.D., Full Professor Sources, Forms and Carriers of Endangering Intangible Assets of the Countries in Transition ................................................................................. 73 Maja Stanivuković, Ph.D., Full Professor Recasting of the Brussels I Regulation and its Impact upon Third Countries, in Particular Serbia ............................................................................................. 91 Ištvan Feješ, Ph.D., Full Professor Tactical Бluff – Cunning in the Hearing of the Defendant ................................ 111 Marija Salma, Ph.D., Full Professor Challenging a Court Settlement ......................................................................... 139 Radenka Cvetić, Ph.D., Full Professor Composition of Cadastre .................................................................................... 155 Magdolna Sič, Ph.D., Associate Professor The Long-lasting Customs (longa consuetudine) and the Public Interests (utilitas publica) ................................................................................................. 167 Nikola Bodiroga, Ph.D, Assistant Professor Enforcement Agent ............................................................................................ 193 Marko Trajković, Assistant Professor About the World of Law Which Rests on the Moral Values ............................. 221 Tatjana Lukić, Ph.D., Assistant Professor Environmental Protection through Criminal Law .............................................. 237 Bojan Pajtić, Ph.D., Assistant Professor Protection of Environment – Prevention and Compensation ............................... 249

6

Gordana Drakić, Ph.D., Assistant Professor Judical Instances in the Territory of Vojvodina 1918–1929 .............................. 265 Maša Kulauzov, Ph.D., Assistant Professor Zadruga as a Basis of Certain Institutes of Public Law according to Valtazar Bogišić ............................................................................................. 277 Jelena Vidić, Ph.D., Assistant Professor Hereditary Position of Kins in the First Descending Line of Kinship, of the Spouses and Cohabitation Partner ........................................................... 287 Vladimir Marjanski, Ph.D., Assistant Professor Regular Periodical Public Disclosure Obligations of Public Companies ........... 315 Sandra Fišer-Šobot, Ph.D., Assistant Non-conformity of the Goods for which the Seller is not Liable ...................... 327 Petar Đundić, Ph.D., Assistant Measures for Protection of the Environment and the Breach of a Foreign Investor’s Rights ................................................................................................. 341 Samir Aličić, Ph.D., Assistant The Legitimacy of Raising Aquilian Claim in the Case of Destruction of an Obligation Relation Object ....................................................................... 359 Bojan Tubić, LL.M., Assistant Application of the Aarhus Convention .............................................................. 383 Atila Dudaš, LL.M., Assistant The Legal Framework of the Protection of Inventors in Serbia ........................ 395 Miljana Todorović, Assistant Penal Symbolism in Serbia in the First Half of the 19th Century ....................... 407 Milana Pisarić, Assistant Combating Transnational Environmental Crime ............................................... 425 Stefan Samardžić, Assistant Do We Need Universal Minimum Age of Criminal Responsibility? ................ 441 Uroš Stanković, Assistаnt Few Remarks on Vasilije Lazarević’s Penal Code Draft (1839) ....................... 459 Tamara Đurđić, Junior Assistant Fiduciary Transfer of Property Rights ............................................................... 473 SECTION FOR FOREIGN AUTHORS Dr. Tamás Prugberger, DSC, Professor Emeritus Die Reformsregelung beim ungarischen kollektiven Arbeitseinigungs-, und Betriebsverfassungssystem ......................................................................... 497 Tamás Nótári, Ph.D., Associate Professor Electoral System and Electoral Campaign in Ancient Rome ............................ 509 Dr. Tibor Nochta, Dozent Ist die Wirtschaftskrise ein Vertragsrisiko? ....................................................... 527 Csilla Csák, Ph.D., Assistant Professor; Zoltán Nagy, Ph.D., Assistant Professor Regulation of Obligation of Use Regarding the Agricultural Land in Hungary ...... 541 Blaže Krčinski, Trainee Lawyer Badinter in Macedonian Constitutional Court: Novum or Requiem .................. 551

Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, 2/2011

7

Оригинални научни рад 347.724 Др Стеван Шогоров, редовни професор Правног факултета у Новом Саду

ПРАВНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ ЗАХТЕВА ДРУШТВА ЗА ДОДАТНУ (ДОПУНСКУ) УПЛАТУ

Сажетак: У друштву с ограниченом одговорношћу, као друштву са сложеном правном структуром, јавља се специфичан институт додат-них (допунских) уплата, као облик додатног, спољњег финансирања дру-штва од стране његових чланова. Када су предвиђене уговором о оснивању или општом одлуком скупштине друштва, додатне уплате представљају новчане износе које чланови друштва уносе у имовину друштва преко вредности својих улога. Додатне уплате не улазе у основни капитал дру-штва, нити повећавају улог односно удео члана, а могу накнадно бити враћене члановима који су их унели.

Да би друштво могло од својих чланова да захтева додатне уплате, неопходно је да се за то испуне одређене правне претпоставке. Прва од њих је да се додатне уплате предвиде у уговору о оснивању (оснивачком акту) друштва или у општој одлуци скупштине друштва. Друга претпо-ставка је да је донета пуноважна појединачна одлука о додатним упла-тама од стране скупштине друштва, као надлежног органа. Трећа је претпоставка да је захтев друштва за додатну уплату јасно одређен по висини и року. Коначно, потребно је и да је захтев упућен члановима дру-штва, и то од надлежног органа. Кад су све ове четири правне претпо-ставке испуњене, друштво има право да од сваког члана захтева додатну уплату. То право има карактер потраживања и може се, по потреби, ре-ализовати и принудним путем.

Кључне речи: друштво с ограниченом одговорношћу; додатне упла-

те; захтев друштва; правне претпоставке захтева

Др Стеван Шогоров, Правне претпоставке захтева друштва за додатну ... (стр. 7–16)

8

1. Уводне напомене Друштво с ограниченом одговорношћу, као друштво са сложеном

правном природом, уз редовне облике спољашњег финансирања који стоје на располагању свим капиталским друштвима, има и један посебан, специфичан. Тај облик финансирања су додатне (допунске) уплате.1

Додатне (допунске) уплате су се по први пут јавиле у нашем праву у Трговачком закону за Краљевину Југославију из 1937. године. Оне се поново актуализују са поновним увођењем привредних (трговачких) друштава у наш привредноправни систем након великих економских и политичких промена крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века. Као правни институт нису биле уређене у Закону о преду-зећима из 1988. године, али у истоименом закону из 1996. године јесу. Закон о привредним друштвима из 2004. године их није посебно регули-сао, да би их Закон о привредним друштвима из 2011. године поново афирмисао.2

Додатне уплате се најједноставније могу дефинисати као новчани износи које чланови друштва са ограниченом одговорношћу уносе у друштво на основу посебне одлуке скупштине друштва, а у складу са уговором о његовом оснивању. Оне нису додатни улози, не повећавају вредност удела члана нити улазе у основни капитал друштва, већ само увећавају његову општу имовину. Могу се, али не морају, вратити чла-новима друштва. Служе за додатно, спољно финансирање друштва ка-да се за то укаже потреба, и користе се, по правилу, док таква потреба траје.

Да би друштво с ограниченом одговорношћу могло од својих чланова захтевати додатне уплате, поред њихових улога у друштво, неопходно је да за то постоје одговарајуће правне претпоставке. Захтев се може сматра-ти правоваљаним

– ако су додатне уплате предвиђене уговором о оснивању или оп-штом одлуком скупштине друштва;

– ако је донета пуноважна појединачна одлука скупштине друштва; – ако је захтев за додатну уплату јасно одређен по висини и року; – ако је захтев постављен члановима друштва.

–––––––––– 1 У нашем праву овај институт је био познат под именом „накнадне доплате“ (в. тако

пар. 437-439 Трговачког закона за Краљевину Југославију из 1937. године) и „допунске уплате“ (в. чл.346-348 Закона о предузећима из 1996. године) али је Законом о привредним друштвима из 2011. године (ЗПД) назив промењен у „додатне уплате“.

2 В. посебно одредбе чл. 178-180 ЗПД из 2011. године.


9

2. Предвиђеност уговором или општом одлуком друштва Да би за члана друштва могла настати обавеза додатне уплате, неоп-

ходно је да за то постоји правни основ у општем акту друштва. Уобичаје-но је у упоредном праву да тај правни основ даје уговор о оснивању дру-штва. Ако могућност додатне уплате није предвиђена уговором о оснива-њу, скупштина друштва не може донети пуноважну одлуку о конкретној обавези чланова друштва на додатну уплату. Сам закон, дакле, начелно није довољан правни основ да скупштина друштва донесе конкретну одлу-ку о обавези чланова друштва на додатну уплату. У закону је само оста-вљена могућност да се актима друштва додатне уплате уреде. Тек ако се ова могућност искористи, и актима друштва додатне уплате предвиде, скупштина друштва ће моћи доносити конкретне одлуке о обавезама чла-нова на додатну уплату.

У нашем праву је у погледу правног основа усвојено неуобичајено ре-шење према којем се обавеза чланова да изврше додатне уплате друштву може предвидети „оснивачким актом или одлуком скупштине.“3 На тај на-чин је у нашем праву предвиђен дуалитет могућих правих основа за увође-ње конкретне обавезе чланова друштва на додатну уплату, што се из више разлога не може сматрати добрим решењем.

Ако је институт допунске уплате уређен уговором о оснивању, ситуа-ција је релативно једноставна. Закључењем овог уговора сви оснивачи (по-четни чланови) друштва су се истовремено сагласили и са обавезом додат-них уплата. Како су додатне уплате везане за удео, то сваки нови стицалац удела (свеједно да ли се нови удели стичу по основу преноса или по осно-ву уношења нових улога при повећању основног капитала) приступањем друштву истовремено исказује свој пристанк на правни режим односа који у њему владају, па тиме и на режим додатних уплата. Међутим, ако се од-редбе о допунским уплатама уводе (или мењају!) накнадно, после закљу-чења уговора о оснивању, тада се оваква измена уговора о оснивању може извршити само по општима правилима која важе за измену тог уговора и по посебним правилима за додатне уплате. Наиме, законом је предвиђено да се оснивачки акт друштва с ограниченом одговорношћу мења „обичном већином гласова свих чланова друштва, ако оснивачким актом није пред-виђена већа већина.“4 Међутим, „одлука о изменама оснивачког акта којом се умањују права неког члана друштва може бити донета само уз сагла-––––––––––

3 У чл. 178 ст. 1 ЗПД, прва реченица гласи: „Оснивачким актом или одлуком скуп-штине може се утврдити обавеза чланова друштва да, поред уплате уписаног основног ка-питала, изврше додатне уплате друштву сразмерно висини свог удела у друштву“.

4 Чл. 142 ст. 1 ЗПД.


10

сност тог члана.“5 Закон помиње, примерице, више случајева који се имају сматрати као ситуације у којима се умањују права чланова друштва, а ме-ђу њима се изричито наводи увођење или повећање обавезе додатних уплата.6 Према томе, ако се изменама уговора о оснивању уводе додатне уплате, или се обавезе у погледу додатних уплата повећавају, оне ће бити пуноважне само ако су се са њима сагласили чланови на које се односе. Другим речима речено, одлука о измени уговора о оснивању којом се уво-ди обавеза додатних уплата за све чланове друштва може бити донета са-мо једногласно. Ако се, пак, уводи обавеза додатне уплате само за неке (али не и за све) чланове друштва, оваква измена ће бити пуноважна само ако се са њоме сагласе (за њу гласају) сви чланови на које се обавеза до-датних уплата односи.

Ако се, међутим, институт допунских уплата уређује општом одлу-ком скупштине друштва, таква одлука нужно настаје након оснивања дру-штва. Због тога би она морала имати у основи исти режим као и накнадне измене уговора о оснивању друштва. Законом је тако предвиђено да се од-лука скупштине којом се утврђује обавеза на додатне уплате доноси „јед-ногласно, осим ако је оснивачким актом за доношење те одлуке предвиђе-на друга већина“.7 Али, ако је оснивачким актом предвиђено да се ова од-лука доноси другом већином, „та одлука обавезује само чланове који су за њу гласали.“8

Како се види, мада су норме за скупштинску одлуку о допунским уплатама другачије формулисане него за одлуку о изменама уговора о оснивању којима се уводе или повећавају обавезе на додатне уплате, исхо-диште је у основи исто - у оба случаја обавеза допунске исплате ће се од-носити само на чланове који су за такву одлуку гласали, односно који су се са њом сагласили. Разлика је само у томе што у случају да неки члан, на којег се допунске уплате односе, не гласа за одлуку о измени уговора о оснивању којим се допунске уплате уводе, или се обавезе у погледу њих повећавају, таква одлука скупштине није пуноважна, док у случају опште скупштинске одлуке о увођењу (али и повећању!) обавезе на додатну уплату, оваква одлука је пуноважна и ако се са њом не сагласе сви чланови на које се обавеза додатне уплате односи, али она обавезује само чланове који су за њу гласали, односно који су се са њом сагласили.

Када ће се приликом измена уговора о оснивању друштва сматрати да се ради о умањењу права члана због којег је неопходна његова сагласност? ––––––––––

5 Чл. 142 ст. 2 ЗПД. 6 Чл. 142 ст. 2 т. 3 ЗПД. 7 Чл. 178 ст. 4 ЗПД. 8 Чл. 178 ст. 5 ЗПД.


11

Већ је речено да ће то увек бити случај када се у уговор о оснивању на-кнадно уводи институт додатних уплата. То ће, надаље, бити случај када се висина суме до које скупштина друштва може доносити одлуке о додат-ним уплатама повећава. Исто важи и за случај да се по вредности ограни-чена обавеза на додатну уплату претвара у неограничену.9 Такође би то ва-жило за случај да се временски ограничена обавеза на допунску уплату претвара у временски неограничену.

Што се тиче измена опште одлуке друштва о допунским уплатама, за њу би морала важити иста правила као и при њеном доношењу. То значи да би се одлука о измени ове одлуке морала донети једногласно, осим ако је оснивачким актом за доношење те одлуке предвиђена друга већина. Али, ако је тим актом предвиђено да се одлука доноси другом већином, та одлука би обавезивала само чланове који су за њу гласали.

Уколико се, међутим, изменама уговора о оснивању обавеза додатне уплате не увећава, односно права чланова не умањују, одлука о изменама уговора о оснивању се доноси обичном већином гласова свих чланова дру-штва, ако оснивачким актом није предвиђена „већа већина“10.

На који начин се уговором о оснивању или општом одлуком скуп-штине може уредити обавеза додатне уплате? С обзиром на правни карак-тер и привредну функцију додатних уплата, природно је да се обавеза до-датних уплата утврди сразмерно величини улога или удела чланова у дру-штву. Ово правило начелно важи и у нашем праву, с тим да се наш законо-давац определио за сразмерност у односу на уделе чланова,11 док се у не-ким другим правим та сразмера односи на улоге.12 Ипак, ова обавеза се мо-же утврдити и на другачији начин, односно у другачијој сразмери.13 Не улазећи овог приликом у ваљаност законског решења у нашем праву, ука-зујемо на проблем примене овакве сразмере у случају спајању два или ви-ше удела у један, ако је само неки од њих, али не и сви, оптерећен обаве-зом на допунску уплату.

У уговору о оснивању, односно општој одлуци скупштине друштва, обавеза додатне уплате може бити предвиђена као ограничена и као нео-граничена. Ограничења се могу односити на износ додатних уплата али и ––––––––––

9 В. у овом смислу за немачко право: Hachenburg-Müller, Rd Nr. 29; Scholz-Emmerich, Rn Nr. 9.

10 Чл. 142 ст 1 ЗПД. 11 Чл. 178 ст. 1 прва реченица ЗПД. 12 Таква сразмера је утврђена у пар. 26 ст. 1 Закона о друштвима са ограниченом од-

говорношћу Немачке (Gesetz betreffend die Gesellschaften mit beschränkter Haftung). Иста сразмера је предвиђена и у пар. 72 ст. 2 Закона о друштвима са ограниченом одговорношћу Аустрије (Gesetz über Gesellschaften mit beschränkter Haftung).

13 В. чл. 178 ст 1, друга реченица ЗПД.


12

на временски период трајања ове обавезе. Тако се може предвидети да ова обавеза буде ограничена на одређени износ, на одређени износ по члану (пер цапита) на одређени проценат од вредности удела или улога, на одре-ђени проценат од основног капитала, на максимално лимитиран износ и сл. Обавеза се може и временски ограничити напр. тако да важи само од-ређени ограничени временски период.

У природи је, такође, института додатних уплата да се он односи на све чланове друштва, односно на све уделе у њему. Ипак, ово правило је у националним правима најчешће диспозитивног карактера, па је могуће предвидети да ће се обавеза додатне уплате односити само на неке члано-ве, односно на неке уделе, али не и на све.14 Иста је ситуација и у нашем праву. Овакав закључак непосредно произлази из законске норме према којој ће одлука о додатним уплатама која се према оснивачком акту доно-си другом већином (а не једногласно) обавезивати само чланове који су за њу гласали.15 Ваља напоменути да решење према којем се обавеза додатне уплате односи само на неке чланове друштва, а не на све, не противречи принципу једнаког третмана чланова, будући да је сваки члан који има обавезу додатне уплате, ту обавзу и прихватио.16

Предвиђеност обавезе на додатну уплату мора бити недвосмислено и јасно изражена тако да не оставља никакву сумњу да се ради управо о ин-ституту додатних уплата а не нечему другом.17

3. Постојање појединачне одлуке скупштине друштва

Да би настала конкретна обавеза на додатну уплату није довољно да је она предвиђена уговором о оснивању или општом одлуком скупштине друштва. Овим актима се само ствара општи правни основ за доношење конкретне одлуке скупштине друштва о увођењу конкретних обавеза чла-нова друштва на додатну уплату.

За доношење конкретне одлуке скупштине потребно је да постоји оп-шти правни основ, тј. потребно је да је овај институт предвиђен уговором о оснивању или општом одлуком друштва. Ако нема тог општег правног основа, а скупштина ипак донесе појединачну одлуку о конкретним обаве-––––––––––

14 За немачко право тако: Hachenburg-Müller, Gesetz betreffend die Gesellschaften mit beschränkter Hafung, Großkommentar, 7. Auflage 1975-1984, Rd Nr. 51; Scholz-Emmerich, Kommentar zum GmbH-Gesetz, 7. Auflage, 1986-1989, Rn Nr. 11. Baumbach-Hueck, GmbH-Gesetz, Kommentar, 16. Auglage, 1996 Rd Nr 5.

15 Чл. 178 ст. 4 и 5 ЗПД. 16 Upor. Rowweder, Heinz, Gesetz betreffend Gesellschaften mit beschränkter Haftung,

Kommentar, 3., neubearbeitete Auflage, München, 1997 s. 507.). 17 За немачко право упор.: Rowedder, op. cit. s. 506.


13

зама чланова на додатну уплату, ова одлуке скупштине не би могла произ-водити правна дејства, односно била би ништава. То је тако у односу на уговор о оснивању, али и у односу на општу одлуку скупштине о додат-ним уплатама.

Међутим, могуће је да се самим уговором оснивању или општом од-луком друштва не само уреди институт додатних уплата, већ и да се утвр-ди конкретна обавеза на додатну уплату. Тако се напр. овим актима може предвидети да је сваки члан на кога се додатна уплата односи дужан да у наредних пет година од дана доношења ових аката, а на крају сваке по-словне године, уплати износ од 20% вредности његовог удела. У том слу-чају нема потребе да се формално доноси додатна појединачна одлука скупштине. Конкретна обавеза на додатну уплату би у таквим случајевима била пуноважна, јер би се односила увек само на чланове који су са том обавезом сагласни, било тако што су уговор о оснивању или његове изме-не прихватили, било тако што су за одлуку скупштине гласали.

Ако је уговором о оснивању односно општом одлуком скупштине друштва институт додатних уплата уређен само на општи начин, неопход-но је за сваку конкретну додатну уплати донети одговарајућу појединачну одлуку.

Надлежан орган за доношење појединачне одлуке о допунским упла-тама је скупштина друштва. То право скупштине је неотуђиво и непрено-сиво.18 Овлашћење за доношење одлука о додатним уплатама не може би-ти стављено у надлежност другог органа, нити скупштина сам може то своје овлашћење пренети на други орган. Такав закључак несумњиво про-излази из одредаба закона о додатним уплатама и одредаба о надлежно-стима скупштине.19 Такође не би било могуће предвидети уговором о оснивању или општом одлуком скупштине да је за конкретну скупштин-ску одлуку о додатним уплатама потребна сагласност још неког органа, напр. директора или надзорног одбора друштва.

Одлуку о утврђивању конкретне обавезе на допунску уплату скуп-штина доноси онако како је предвиђено законом и уговором о оснивању, односно општом одлуком скупштине о додатним уплатама. Скупштина друштва с ограниченом одговорношћу, начелно, доноси одлуке из своје надлежности обичном већином гласова присутних чланова који имају пра-во гласа по одређеном питању, осим ако је законом или оснивачким актом за поједина питања одређен већи број гласова.20 Међутим, према закону, скупштина једногласно одлучује о обавези чланова на додатне уплате, као ––––––––––

18 Upor. Rowedder, op. cit. s. 507. 19 В.чл. 178 и 211. ЗПД. 20 Чл.211 ст. 1 ЗПД.


14

и о враћању тих уплата, с тим да се оснивачким актом може се предвидети и друга већина за доношење оваквих одлука, али не мања од обичне већи-не од укупног броја гласова чланова друштва који имају право гласа по од-ређеном питању.21

4. Одређеност захтева по висини и року

Захтев друштва мора бити јасно одређен. То се постиже на тај начин што се захтев прецизира по висини и року уплате. Ово је уједно трећа правна претпоставка захтева друштва за додатну уплату.

Прецизирање захтева по висини се може извршити на различите на-чине. Битно је само да се изврши прецизно утврђивање висине обавезе до-датне уплате сваког члана. То се може учинити на тај начин што се у по-једниначној одлуци скупштине она утврди у апсолутном износу за сваког члана, али и тако што се висина обавезе сваког члана одреди процентуално у односу на вредност његовог удела или улога, у односу на новчану вред-ност основног капитала друштва или на неки други сличан начин.

При одређивању висине додатне уплате сваког члана морају се ува-жавати одговарајуће одредбе у уговору о оснивању односно општој од-луци скупштине друштва којима се утврђују критеријуми за одређивање те висине. Што се тиче законских одредаба, посебно је важна она која на-лаже да се обавеза чланова на додатну уплату утврђује сразмерно висини удела чланова у друштву, ако оснивачким актом или општом одлуком скупштине друштва није одређена другачија сразмера.22 Ова законска од-редба је, дакле, диспозитивна. Међутим, ако се не искористи могућност одређивања другачије сразмере уговором о оснивању или општом одлу-ком скупштине друштва, ова законска одредба обавезује скупштину при доношењу конкретне, појединачне одлуке о додатним уплатама. Скуп-штина друштва у том случају мора одредити висину додатне уплате сва-ког члана поштујући законско правило о сразмери обавезе према висини (вредности) удела.23

5. Постављање захтева члановима

Четврта правна претпоставка за остваривање захтева друштва на до-датну уплату је постављање таквог захтева према сваком члану друштва. Након доношења појединачне одлуке скупштине друштва о додатним ––––––––––

21 Чл. 211 ст. 3 и 4 ЗПД. 22 Чл. 178 ст. 1 ЗПД 23 Исти правило важи и у другим правима. За немачко право види: Hachenburg-Müller,

op. cit. Rd Nr 54; Rowedder, op. cit.s. 508.


15

уплатама, неопходно је према сваком члану поставити конкретан захтев за испуњење обавезе додатне уплате.

Захтев се може поставити на различите начине. Најпоузданији је ако се уручи сваком члану у писаном облику, уз потврду његовог пријема. Ме-ђутим, у закону не постоје посебна правила у погледу форме постављања захтева, што значи да се он може поставити и усмено.24

Правна претпоставка у погледу уредног постављања захтева ће се сматрати испуњеном само ако је захтев према члановима поставио надле-жни орган. Тај орган је директор (један или више њих) у складу с угово-ром о оснивању друштва.

Начелно, обавеза члана на додатну уплату настаје као потраживање доношењем појдиначне скупштинске одлуке о додатним уплатама. Али, обавеза члана на додатну уплату доспева тек од тренутка када је надлежни орган поставио (упутио) захтев члану за додатну уплату.

–––––––––– 24 Upor. Rowedder, op. cit. s. 508.


16

Stevan Šogorov, Ph.D., Full Professor Faculty of Law Novi Sad

Legal Assumptions for Private Company Claim for Additional (Supplementary) Payment

Abstract

Subject matter of analyze in this article are legal assumptions which must be met in order to enable private company to call for additional payment. After introductory remarks discussion is focused on existence of provisions regarding additional payment in formation contract, or in shareholders meeting general re-solution, as starting point for company`s claim. Second assumption is concrete resolution of shareholders meeting which creates individual obligations for ad-ditional payments. Third assumption is defined as distinctness regarding sum of payment and due date. Sending of claim by relevant company body is set as fo-urth legal assumption for realization of company`s right to claim additional payments from member of private company.

Key words: private company, additional payments, company claim, legal assumption for claim


17

Оригинални научни рад 316.343(497.11)“04/14“ Др Срђан Шаркић, редовни професор Правног факултета у Новом Саду

ГРАДСКО СТАНОВНИШТВО У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ1

Сажетак: У раду се испитује правни положај градског становни-штва, које у средњовековној Србији није представљало аутономан ста-леж, заступљен у сталешким скупштинама, као што је то био случај са западноевропским феудалним монархијама. Разликовали су се градови у унутрашњости Србије, приморски градови и градови освојени од Византи-је, чији правни статус није био идентичан. Најширу аутономију имали су приморски градови, а међу њима Котор. Иако грађанство није предста-вљало аутономан, трећи сталеж у Србији, Душанов законик поклања по-себну пажњу градовима као управним, војним и привредним центрима.

Кључне речи: Котор, Будва, рударски градови, византијски градови,

аутономија, акростих, подградије, град, градина, градац, повластице.

Градско становништво средњовековне Србије било је и у правном и у друштвеном погледу врло хетероген сталеж.2 Њихов назив – грађани (грагıани, граждани) изведен је од именице град (градь), која у средњо-вековном језику није имала исто значење као и данас. Изворно, град је утврђени објекат (тврђава) у коме је становништво могло да пронађе скло-ниште.3 Временом, људи су се настањивали у подножју и около тврђаве ––––––––––

1 Рад је посвећен пројекту Teoријски и практични проблеми стварања и примене пра-ва – Србија и ЕУ, који финасира Правни факултет у Ноовм Саду.

2 У претходним бројевима Зборника (XLIV/2, XLIV,3, XLV/1) писао сам о различи-тим категоријама зависног становништва у средњовековној Србији. Рад који је пред читао-цем представља логични наставак тих разматрања.

3 Видети одредницу Град (Љ. Максимовић), у Лексикон српскох средњег века, прире-дили С. Ћирковић и Р. Михаљчић (у даљем тексту ЛССВ), Београд 1999, стр. 122-124. Аутор наводи и детаљан списак литературе о том питању.

Др Срђан Шаркић, Градско становништво у средњовековној Србији (стр. 17–27)

18

бавећи се махом трговином и занатима и таква насеља „испод града“ поче-ла су да се називају подграђе (подградиıє)4, suburbium5 или понекад и ам-борија.6 У текстовима из XV века за подграђе се користи и израз варош (варошь) изведен од мађарске речи vár = тврђава. Извори познају и изразе градац, градина и градиште, као место са остацима утврђења.7 Поред града средњовековни текстови помињу и тргове. Стари општесловенски термин трьгь у основи је означавао робу, ствари које се купују и продају, али се касније почео употребљавати и за неутврђена места где се роба куповала и продавала.8 Градови и тргови помињу се заједно у неколико чланова Ду-шановог законика (чланови 7, 141, 168, 169, 184), те стога можемо предпо-ставити да су имали идентичан правни положај.

Градско становништво у средњовековној Србији није представљало јединствен, аутономан сталеж (tiers état), као што је то био случај са запад-ноевропским феудалним монархијама. Да бисмо објаснили његов правни положај узећемо у разматрање три различите врсте срењовековних срп-ских градова: 1) градове у унурашњости Србије; 2) приморске градове, и 3) градове освојене од Византије.9 ––––––––––

4 У једној повељи краља Душана издатој око 1322, потврђују се имања дата манасти-ру Хиландару, и између осталог се каже да је краљ приложио цркви посвећеној архистрати-гу (арханђелу Михајлу) у подградију Штипа (И прида кралıєвьцтво ми црькви архiстратигоу оть подьградıа штипьскаго...) 10 меропаха.Наредно поглавље носи назив Законь подьградию и у њему се прецизирају обавезе зависног становништва које је живе-ло у подграђу. С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века (у даљем тексту Зак. спом.), Београд 1912, стр. 402, XX, XXI. Подграђа у првобитном значењу речи нарочито су честа у Босни и исказују се именима која преузимају од тврђаве у чијем су се подножју развила: Подборач, Подсоко, Подпрозор, Подблагај, Подкоњиц, Подзворник, итд. Видети одредницу Подграђе (Д. Ковачевић-Којић), у ЛССВ, стр. 534—535.

5 Латински sub = испод и urbs = град. У дубровачким документима подграђа се озна-чавају изразима sub или sotto (италијански „испод“). На пример Podvisochi – Subvisochi - Sottovisochi, под краљевским градом Високи; Subtusborach - Sotoborach под Борчем, глав-ним утврђењем моћне властеоске породице Павловића. Видети детаљније Д. Ковачевић-Којић, Градска насеља средњовјековне Босне, Сарајево 1978.

6 Израз амборија потиче од грчке речи έμπόριον = трговиште. Наведени термин упо-требљен је у документима о поклону великаша Хреље Хиландару, као место становања 50 паричких породица: у амборию односно оу градоу Штипоу оу амборьско, односно ωть подьградиıа штипьскаго. Видети С. Ћирковић, Хрељин поклон Хиландару, Зборник радова Византолошког института 21 (1982), стр. 103-117.

7 Видети одреднице Градац, Градина и Градиште (М. Поповић), у ЛССВ, стр. 124-125. 8 Видети одредницу Трг (Д. Ковачевић-Којић), у ЛССВ, стр. 737-739. 9 Списак радова о средњовековним српским градовима и градском становништву, об-

јављеним до 1976. године може се наћи у предговору С. Ћирковића за књигу М. Динића, Српске земље у средњем веку, Београд 1978, стр. 26, нап. 71. Видети и S. Ćirković, Unfulfil-led Autonomy: Urban Society in Serbia and Bosnia, The Urban Society of Eastern Europe in Pre-modern Times, ed. B. Krekić, Berkeley-Los Angeles-London 1987, pp. 158-184, као и зборник


19

1) Градови у унутрашњости Србије У градовима који су постојали у Србији живело је домаће становни-

штво, као и известан број странаца. Српско становништво у градовима било је у правном погледу изједначено са себрима, што се јасно види из члана 94 Душановог законика, који помиње себра у граду или у жупе, или у катуну.10 Било је сасвим уобичајено да када владар дарује Цркву, да јој поклања села и градове. У повељи додељеној манастиру светог Арханђе-ла11 у Леснову (издата између 1347. и 1350), цар Душан каже да је дао двадесет кућа у Штипу (антички Astibo, данас у бившој југословенској републици Македонији) Цркви у баштину (Оузє свєтоє царство ми оу градоу .к. коукьь, и то приложи свєтоє царство ми подь црьковь Свє-таго Архистратига Лесновскаго, да соу црькви сь всеми баштинами своими што си имаю оу градоу томь).12 Градови су припадали или вла-дару, или Цркви или властели, тако да је градско становништво подлега-ло свим себарским обавезама. То се јасно може видети из више одредаба Душановог законика. Члан 169 помиње градове и тргове царства ми, а члан 170 градове царства ми. У члану 7 читамо: И да постави црков ве-лика13 протопопе14 по всех градовех и трговех. Члан 142 отпочиње речи-ма: Властелом и властеличићем коим јест дало царство ми земљу и гра-дове. Слично и члан 184: Властеле и кефалије царства ми кои држе гра-дове и тргове.15

Становници градова нису улази ни у састав државних сабора, као неке врсте сталешких скупштина, какве су постојале у западноевропским монархијама.

2) Приморски градови

Посебан правни статус имало је становништво приморских градова који су улазили у састав средњовековне српске државе, као што су били Дриваст, Улцињ, Бар, Будва и Котор. Права и обавезе становника ових –––––––––– радова са научног скупа о структури средњовековних градова у Србији, Социјална струк-тура српских градских насеља (XII-XVIII век), Смедерево – Београд 1992.

10 С. Новаковић, Законик Стефана Душана цара српског 1349-1354, Београд 1898 (ре-принт 2004), стр. 73 и 202 (у даљем тексту Законик).

11 Грчки άρχάγγελος = предводник анђела. 12 Зак. спом., стр. 678, VII. 13 Израз „Велика Црква“ обично се односио на Цариградску патријаршију, али у Ду-

шановом законику он означава Српску патријаршију. 14 Израз протопопови изведен је од грчког πρω̃τος = први и српског поп, што је био

уобичајени назив за сеоске свештенике. 15 Новаковић, Законик, стр. 133 и 247; 134 и 247; 12 и 155; 109 и 231; 142 и 258.


20

градова била су регулисана градским статутима,16 од којих су сачувани са-мо статути Котора и Будве. Барски статут је посредним путем, на основу апелационих пресуда у Дубровачком и Млетачком архиву, делимично ре-конструисан (двадесетак одредби).17 Улцињски статут такође није сачуван, али се у изворима из 1330. помиње заједно са статутом Бара, па се претпо-ставља да је регигован између которског (1301) и будванског статута (сре-дина XIV века).18

1. Котор – Которска општина била је самостална јединица у оквиру средњовековне Србије, која се састојала од самог града, непосредне град-ске околине називане дистрикт и четири жупе – Грбаљ, Бијела, Крушеви-це и Леденице, које је граду поклонио српски краљ Милутин (1306-1307). Практично, то је била територија данашње Боке Которске изузев града Херцег Новог.

У току српске владавине (1186-1370) Котор је уживао широку аутоно-мију, која се заснивла на градском Статуту, чије најстарије одредбе потичу из 1301. године. Иако је имао велику самосталност, Котор је признавао вр-ховну власт српских владара. Српски краљ је имао утицаја на избор котор-ског кнеза, али извори нас не обавештавају да ли се ту радило о правим из-борима или само о потврди владара. Которски статут каже да је кнез de mandato domini regis. Када је кнез полаго заклетву обећавао је да ће упра-вљати градом аd honorem domini regis.19 Али, када су остали градски маги-страти полагали заклетву нису помињали српског владара. Српски владар је могао позвати неког угледног Которанина да ступи у краљеву службу и у име краља обави неке важне послове. Уколико би грађанин Котора то одбио морао би да плати 2000 перпера, што је била највиша глоба предви-ђена Статутом. Половина глобе припала би српском владару. Исто тако је српском владаоцу припадала половина глобе, коју су Которани плаћали својој Општини, ако би закупили продају соли у Будви, под другим усло-вима, него што су били предвиђени у Статуту. Године 1315. Општина је забранила сађење лозе на земљишту манастира светог Ђорђа (код Пера-ста). За кривце је била одређена казна од 200 перпера. Од тога је 10 перпе-ра припадало српском краљу.20 Новац од осталих глоба, припадао је Которској Општини. ––––––––––

16 Видети исцрпну одредницу Статут (Ж. Бујуклић), у ЛССВ, стр. 702-707, са де-таљним списком извора и литературе.

17 С. Ћирковић, Средњи вијек у „Бар под Румијом“, Бар 1984, стр. 9-34. 18 Ж. Бујуклић, Статут, ЛССВ, стр. 704. 19 R. Mietum, Statuta et leges civitatis Cathari, Venetiis MDCXVI, cap. 32 et 25. Пошто је

наведено издање доста тешко пронаћи у библиотекама, одломци из Которског статута могу се користити према збирци Стојана Новаковића, Законски споменици, стр. 1-21.

20 Ibid. Cap. 352, 311, 281.


21

Односи између друштвених сталежа, општинско законодавство и ор-ганизација судова били су потпуно независни од српских власти. Ту чиње-ницу посредно потврђује и Душанов законик јер ниједан његов члан не ре-гулише правни положај Котора (нити било ког другог приморског града), што је несумњиви доказ њихове аутономије.

Становништво Котора делило се на више друштвених слојева. То су били властела, пук, слободни сељаци и кметови различитог степена зави-сности од феудалног господара и, на дну друштвене лествице - робови.

Которски Статут назива властелу nobiles viri, nobilitas и једанпут чак sacra nobilitas (cap. 2). У српским правним споменицима они се називају властела, исто као и повлашћени сталеж у Србији. Прва позната которска властела помињу се у препису повеље из 1124. године. Ако је препис веро-достојан карактеристично је да од дванаесторице властелина само тројица имају словенска имена (Dabrazza, Micha de Belez, Goislavus Derze), док су остала романског порекла. То би могао бити доказ да је владајући сталеж био романског порекла, али да је у четрнаестом веку словенски елемент сачињавао већину грађана. Односи између властеле и пука нису били правно регулисани све до 1361. године. Од тада је било прописано да чла-нови Великог и Малог већа, а касније и Већа умољених, као и највиши ма-гистрати и судије могу бити само из редова властеле.

Велику већину становника Котора сачињавала је класа коју Статут назива populus, illi de populo, populares – пук. Пучани су се углавном бави-ли трговином и занатима, али су могли и да обављају функције нижих ма-гистрата, за шта су добијали месечну плату. У петнаестом веку у граду је живело 800 пучанских породица, наспрам само 100 властеоских.

Правни споменици нас обавештавају и о постојању ропства у Котору. Мада су робови били најчешће кућна послуга (извори их називају servi, servae, ancillae), они су могли бити предмет робног промета. Најстарији податак о трговини робљем у Котору налази се у даровници извесног Пе-тра Црног цркви Светог Петра у Селу код Сплита (око 1080). У том доку-менту се каже да је Петар Црни купио роба од Которана за три солида.21 У уговору између Дубровника и Котора од 1279. године, била је дозвољена трговина робљем између два града и била је утврђена висина царине на ро-ба или ропкињу.22 Которски Статут не помиње трговину робљем: једино је отац могао да прода своју ванбрачну кћи у случају њеног неморалног по-нашања (cap. 210). Робом се постајало рођењем од родитеља робова или куповином. Роб се могао ослободити само вољом свога господара. Често је ––––––––––

21 F. Šišić, Priručnik izvora hrvatske istorije, Zagreb 1914, str. 282. 22 Ј. Радонић, Дубровачка акта и повеље I,1 (Acta et diplomata ragusina I,1), Београд

1934, стр. 63.


22

властела тестаментом поклањала слободу робовима. Такви робови назива-ни су liberticii – ослобођеници (liberati a servitute dominorum suorum).23 Ако роб или ропкиња побегне од свог господара и буде ухваћен, господар је могао да уради са њим што год је хтео, без икакве одговорности према Општинским властима (possit facere de eo vel eis quidquid sibi placuerit et Curia nullam poenam sibi imponere possit).24 Свака особа која би скривала туђег, одбеглог роба морала би да плати цену роба, глобу од десет перпера и висину наднице за сваки дан који је роб провео у његовој кући.25 Наро-чито строге казне биле су предвиђене за робове који би се усудили дићи руку на слободног човека. Ако је роб ударио слободног човека невластео-ског порекла, био је тучен. Али, ако би насрнуо на властелина, ударан му је печат на лицу, а потом је вођен кроз град и при том шибан. За напад на себи равне (робове), господар је уместо роба морао да плати три перпера. Ако то господар није хтео, роб је био батинан.26

Сеоско становништво назива се у Статуту villani, villici и rustici. Неки од сељака су били власници својих земљишних деоница, али већина их је радила као кметови на властеоским имањима. Обавезе кметова биле су регу-лисане посебним уговорима са власницима земље. Уговор је могао бити склопљен у писменој форми, али је чешће био усмен, временски ограничен (ad tempus) или трајан (ad perpetuum). Најкраћи закупни рок био је три годи-не, али у пракси уговори су закључивани на пет, десет, двадесет или чак и више година, а понекад и до краја закупчевог живота (in vita mea tantum).

Законодавну власт у Котору вршило је Велико веће (Consilium maius или Consilium maius et generale), састављено искључиво од властелина старијих од 18 година. Највиша извршна власт била је поверена Малом већу (Consilium minus) од 13 чланова. То су били кнез (comes, rector) и 12 већника које су би-рале судије на период од годину дана. После 1372 године, број већника био је сведен на 6. Према подацима из извора, целокупно становништво Котора са-чињавало је Народну скупштину (Concio publica), која је сазивана с времена на време. Али, извори нам не дозвољавају да закључимо какав је био однос између Скупштине и два Већа. Изгледа да су у XIV веку све одлуке доносила Већа а да је народ, окупљен на градском тргу, давао свој формални пристанак вичући placet (допада се) или fiat, fiat (нека тако буде).27 Веће умољених (Con-––––––––––

23 Cap. 220. 24 Cap. 221, De servis fugitivis. 25 Cap. 221. 26 Cap. 119. 27 Извори не потврђују изричито да су се одлуке у Котору доносиле на такав начин,

али на основу података које имамо о Дубровнику, могла би се извести аналогија. Видети F. Rački, Nutarnje stanje Hrvatske prije XII vijeka, Zagreb 1894, str. 187 i M. Rešetar, Dubrovačko Veliko vijeće, Dubrovnik, revija, Dubrovnik 1929, str. 3.


23

silium rogatorum) било је нова установа, уведена 1372. године. Састојало се од 15 чланова и врло брзо је концентрисало сву власт у својим рукама.

На челу управе налазио се кнез (comes, prior), особа без неког већег утицаја, који је заправо био само primus inter pares. Поред тога Општина је имала велики број чиновника као и нотаријат (notarius), чији је задатак био да саставља и чува документа.

У Котору су постојала два суда: Curia parva (Мала курија) и Curia (Курија). Међутим, Мала Курија није представљала првостепени суд, а Ку-рија другостепени, већ се у првој судило у ситним споровима вредности до 10 перпера, а у другој за вредније спорове и тежа дела. Призив или апела-ција28 била је дозвољена само за спорове за које се изрицала казна виша од 500. перпера и упућивала се најпре Папином суду у Риму, а потом колеги-ји школованих правника у Падови, Перуђи и Болоњи.29

2. Будва – Политички и економски значај Будве био је далеко мањи у поређењу са осталим приморским градовима у њеном суседству, као што су били Дубровник, Котор, Бар и Улцињ. Средњовековна Будва је обухватала малу територију од свега неколико квадратних километара и мало острво Свети Никола. Градски Статут, настао средином XIV века,30 назива ту тери-торију „наша земља“ (terra nostra), али прави јасну разлику између градског језгра званог citta, и околине која се назива distretto (дистрикт, област).31

Будва је ушла у састав средњовековне српске државе између 1184. и 1186. године, када је Стефан Немања освојио Бар, Улцињ, Котор и Будву. Град је остао под српском влашћу до смрти цара Уроша (1371), али прак-тично град је постао властелинство моћне породице Балшића још 1360. го-дине. Од тада, па све до 1442. године Будва је осам пута мењала господа-ре, када ју је по трећи и последњи пут заузела Млетачка Република.32

Иако је Будва била мала заједница град је имао своју комуналну орга-низацију као и остали приморски градови, али аутономија Будве је била ––––––––––

28 Видети одредницу Призив, Апелација (С. Шаркић), у ЛССВ, стр. 582-583. 29 О Котору видети детаљну студију И. Синдика, Комунално уређење Котора од дру-

ге половине XII до почетка XV столећа, Београд 1950. 30 Оригинални текст из XIV века, писан на латинском није сачуван. До нас је стигао

само италијански превод с краја XVII века, кога је издао S. Ljubić, Statuta et leges civitatis Buduae, civitatis Scardonae, et civitatis insulae Lesinae, Monumenta historico-iuridica Slavorum meridionalium, pars I, vol. III, Zagreb 1882-1883. Текст Статута превео је на српски N. Vuč-ković, Srednjovekovni statut grada Budve, Budva 1970. Најновије издање Статута, Statut Bu-dve, priredili N. Luketić i Ž. Bujuklić, Budva 1988, садржи италијански текст на основу Љуби-ћевог издања и Вучковићев превод.

31 О Будви видети врло документовану књигу Ž. Bujuklića, Pravno uređenje srednjove-kovne budvanske komune, Nikšić 1988.

32 Видети И. Синдик, Однос града Будве према владарима из династије Немањића, Историски часопис VII (1957), стр. 23, нап. 1.


24

знатно ужа него што је то био случај са Котором.33 Односи између српско-га цара и Будванске општине били су регулисани у прва четири поглавља Статута. Када Господин Цар (misser lo imperador) дође у град имао је пра-во на три обеда – tre manzari, што је превод српске феудалне дужности зване оброк. Исто право имали су цареви гласници (nuntio) и посланици (ambasador). Основни порез кога је Будва плаћала српском владару звао се акростих (акростикь, άκρόστιχον, acrostico) и споменут је три пута у пр-вом поглављу Статута.34 Најпре је речено да 5 перпера од акростиха припа-да градскоме Кнезу (conte), који је био царев достојанственик, кога је име-новао српски владар. Општина је имала обавезу да плати 10 перпера царе-вом казнацу (ризничару) када буде скупљао акростих. И најзад, Будва је мо-рала да плати једанпут годиш�