ПОКУШАЈ СРПСКЕНАЦИОНАЛНЕИНТЕГРАЦИЈЕ

Специјални прилог 196

Пише др Мирјана ЗОРИЋ

СТО ГОДИНА ОД СТВАРАЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ

ПОКУШАЈ СРПСКЕНАЦИОНАЛНЕИНТЕГРАЦИЈЕ

СТ

О Г

ОД

ИН

А О

Д С

ТВ

АР

АЊ

А Ј

УГО

СЛ

АВ

ИЈЕ

1 . j a н у а р 2 0 1 9 .

2

Сто година је прошло од стварања Југослави-је. Које су тековине југословенског искуства?Да ли је она била држава „помирења”, или јеСрбија имала и бољих опција? Да ли је Југо-славија најскупљи српски експеримент и јошједна лекција из историје коју нисмо на вре-

ме савладали? То су само некa од питања која се данас,сто година од оснивања те државе, постављају предстручном, али и широм јавношћу. Сећање на Југославијуу домаћој јавности истовремено буди и огорченост и но-сталгију. За једне је то земља због које је победничкасрпска војска по завршетку Првог светског рата поко-пала своје ратне заставе и одрекла се сопствене држа-ве, у име оне која ће изневерити интересе српског на-рода и постати извориште бескрајне и вишедеценијскенационалне мржње и перманентне друштвене кризе, аза друге то је земља која је српски народ са Балкана„преселила” у средњу Европу и Медитеран и отвориламу перспективу за бржи и успешнији развој.

Око заједничке историје југословенских народа у20. веку сусрећу се лаичка и стручна свест и савест, штоје одлика времена у коме се историјско искуство пре-плиће са осећајем личног искуства и у коме „одвајање”од емотивних погледа на прошлост и рационално сагле-давање времена проведеног у заједничкој држави каода још увек није могуће. Зато нам је објективно знање о

прошлости југословенске државе и српског народа у 20.веку данас потребније него икад. Оно подразумева ис-корак изван „граница” лаичког и генерацијског искуства,ослобађање од упрошћених представа и рационалноразмишљање о прошлом времену, „јер историја и није

Илија Гарашанин

Кнез Михаило Обреновић

Иза нас је век балканских и светских ратовау којима се, поред ослободилачке, одвијала и

борба за национално уједињење и живот у заједничкој – југословенској држави.

Век који је отпочео „отварањем” српског питања, а завршио се крахом

југословенске епохе у којој српски народ није успео да задовољи своје

националне интересе у складу сапрокламованим ратним циљевима из времена Великог рата, али ни оним

које је понудила авнојска Југославија1943–1946. године. Век испуњен

догађајима који ће га трајно обележити: светским и грађанским

ратовима, окупацијама, револуцијом, стварањем и разбијањем двеју

Југославија, геноцидом, егзодусом, демографском деструкцијом српске

нације, перманентним кризама, неоствареним надама, динамичним

и недовршеним процесима дугог трајања, дубинским потресима

и променама, али повременим успесима на економском, друштвеном

и политичком плану.

3

ништа друго”, што би рекао академик Љубодраг Димић,„до стално преиспитивање прошлог у име садашњег ибудућег”. У тим координатама треба посматрати и срп-ско питање. Његово решавање, у дугом периоду од по-четка 20. века до данас, увек је превазилазило границеСрбије, тицало се виталних интереса не само српскогвећ и суседних балканских народа и држава, изазивалопажњу и реакције великих сила, добијало европске, па исветске размере.

Југословенска идеја и уједињењеИдеја о уједињењу југословенских народа јавила се

у првој половини 19. века са развитком нових друштве-но-економских односа и распадом феудализма, снаже-њем грађанског друштва у југословенским земљама итежњама за политичким и економским осамостаљива-њем од Беча и Цариграда. Темељила се на њиховој исто-ријској повезаности и схватању о етничкој и језичкојсродности. Искуство стечено у саставу Хабзбуршког иОсманског царства, у сталној борби за очувањем нацио-налног идентитета и сопственог етничког простора, по-казало је да је уједињење превазилазило и саму иде-ју, прерастајући у реалну потребу југословенских на-рода за стварањем зајед-ничке државе.

Југословенска идејаегзистирала је у 19. веку уразличитим облицима. Одкултурног и националногпрепорода, борбе за рав-ноправност језика и ауто-номију у саставу Аустроу-гарске, преко стварања ју-гословенске заједнице однарода који су живели уоквиру Монархије, до на-пуштања те државе, ује-дињења са Србијом и Цр-ном Гором и стварања са-мосталне југословенскедржаве. Слом Аустроугар-ске монархије у Првомсветском рату, те истица-ње концепта америчкогпредседника Вудроа Вил-сона о праву народа на са-моопредељење, учинио јереалним то последње ре-шење. То је уједно значи-ло напуштање идеје о ре-конструкцији Аустроугар-ске монархије, која је ме-ђу силама Антанте егзи-стирала све до средине 1918. године и учинило да Кра-љевина Србија буде прихваћена као носилац југословен-ског програма уједињења.

У Србији из времена кнеза Михаила југословенскаидеја имала је две варијанте: источну, која је егзистира-

ла као визија уједињења Срба и Бугара, кроз стварањезаједничке државе и западна, као замисао изражена у„Начертанију” Илије Гарашанина из 1844. године, о ује-дињењу српског народа и стварању југословенске др-жаве под вођством Србије. Иако се тицало углавном Ср-бије и српских земаља под турском и аустријском вла-шћу, могло би се рећи да је „Начертаније” представљалопретечу, односно антиципацију југословенске идеје и ју-гословенског националног програма у целини. У времепоследњих Обреновића и током балканских ратова1912–1913. године српска национална политика давалаје приоритет ослобађању сународника под османскомвлашћу у Старој Србији и Вардарској Македонији и њи-ховом уједињењу са матицом (Краљевином Србијом), даби се у Великом рату српска влада, политичка и интелек-туална елита, кроз дефинисање српских ратних циљева,окренула југословенској идеји, конкретно уједињењу Ср-ба, Хрвата и Словенаца и стварању заједничке државе.

Крајем 19. и почетком 20. века представе о „народ-ном јединству” Срба, Хрвата и Словенаца биле су већдоста распрострањене међу напредном омладином и укруговима југословенски оријентисане интелигенције. Усрпском друштву „југословенска идеја” постала је попу-ларна после Мајског преврата 1903. године. По завр-шетку балканских ратова, у којима је стекла великиуглед међу Србима западно од Дрине и осталим југосло-

венским народима, Краљеви-на Србија се од српских инте-лектуалаца и омладине, пресвега студентске, доживља-вала као „Пијемонт југосло-венства”. За разлику од њих,представници хрватске и сло-веначке интелигенције заго-варали су пре (али и почет-ком) рата уједињење Југосло-вена у оквирима Хабзбуршкемонархије, под условом да до-бију иста политичка права ко-ја су уживали Немци и Мађа-ри. Захтевали су замену дуа-листичког система аустро-угарско-југословенским три-јализмом. Немали број Хрва-та поздравио је окупацију, азатим и анексију Босне и Хер-цеговине, налазећи у томе ја-чање југословенског факторау монархији и почетак њенеунутрашње реорганизације,док су многи Срби „пречани”с нескривеним симпатијамагледали у Београд.

Разговори о „југословен-ском јединству” пре 1914.године вођени су углавном у

омладинским (студентским) и интелектуалним кругови-ма, док се међу политичким структурама у Србији о томпитању, како пише историчар Андреј Шемјакин, „нијегласно говорило”. Приоритет су имала питања везаназа укључење новоослобођених територија – Вардарске

Краљ Александар Обреновић

СТ

О Г

ОД

ИН

А О

Д С

ТВ

АР

АЊ

А Ј

УГО

СЛ

АВ

ИЈЕ

1 . j a н у а р 2 0 1 9 .

4

Македоније и Старе Ср-бије – у државно-правнисистем Краљевине Срби-је и регулисање односаса Црном Гором, наконшто су две српске држа-ве после балканских ра-това добиле заједничкуграницу. Да су у то времеза Николу Пашића биливажнији преговори озближавању Србије иЦрне Горе, у поређењуса апстрактним парола-ма о југословенском је-динству, писао је и рускипосланик у Београду Ни-колај Хартвиг. Обаве-штавајући Петроград опочетку тог дијалога, уаприлу 1914. године, онје истакао да је „Пашићжелео да остави по стра-ни све бриге о ’још нео-слобођеној српској бра-ћи и целом југословен-ству’ и да размисли о ме-рама које би што јаче по-везале једнокрвне наро-де (Србе и Црногорце)”.Из тога се може закљу-чити да је уочи Великограта српски премијердавао предност решава-њу „унутарсрпских про-блема”. За њега је југословенска перспектива биладалеко изван „свесрпског” хоризонта. И историчарМилош Ковић тврди да је „југословенска политика утом тренутку била најмање значајан ослонац српскеспољне политке. Тек ће јој будућност дати посебнуважност”. А та будућност био је – сам почетак Вели-ког рата.

Ратне околности у којима се затекла Србија 1914.године већ у лето исте године довеле су до наглог за-окрета у званичној политици њене владе и оријента-ције ка уједињењу српског са осталим југословенскимнародима после рата. Са две самосталне државе – Ср-бијом и Црном Гором – српски народ је, иако раздро-бљен у више држава, био у предности и готово предо-дређен да око своје матице и у складу са стеченим ис-куством у претходним ратовима изврши „сабирањесрпских земаља” и окупи остале југословенске народеоко заједничке идеје. У питању је била егзистенцијал-на нужност, процена (како је говорио Никола Пашићвећ 1914. године) да „мале државе” не могу да издржеполитичку и економску борбу са великим силама, уве-рење да токови историје захтевају груписање малихдржава, свест да претња пропашћу једино може дабуде избегнута уједињењем, убеђење да будућност

имају само великеи јаке државе.

Многи срп-ски политички пр-ваци у то време,па и сам НиколаПашић, истицалису да су Срби, Хр-вати и Словенци„један народ сатри имена” („тро-имени”, „тропле-мени” народ), по-грешно верујућида такво мишље-ње влада и међуХрватима и Сло-венцима. У ново-насталим (ратним)околностима заПашића је најбо-ље решење билостварање „једнедржаве географ-ски довољно вели-ке, етнографскијединствене, по-литички јаке, еко-номски незави-сне, која би могласамостално даживи и развија се,у складу са европ-

ском културом и прогресом”. Југословенски програмкоји ће промовисати српска влада 1914. године теме-љио се на националном јединству Срба, Хрвата и Сло-венаца, на које се гледало као на „једноплеменике”. За-једничку државу Никола Пашић је почетком рата ви-део као једину могућност да се трајно и коначно решисрпско питање.

Супротно тумачењу српске политичке елите, у За-гребу је преовладавало мишљење да Хрвати имају сво-ју националну индивидуалност, као и државотворност,која се потврђује у хрватском историјском и државномправу и манифестује кроз појам „Троједне краљевинеХрватске, Славоније и Далмације” („Троједнице”) којомсу се Хрвати у 19. веку одупирали германизацији и ма-ђаризацији из Беча и Будимпеште. Хрватска и слове-начка политика у Првом светском рату одвијала се, за-право, на два колосека. Њихови посланици у бечкомпарламенту залагали су се за стварање „једне југосло-венске државне творевине”, али у оквиру Аустроугар-ске монархије, док су представници Хрвата и Словена-ца у Југословенском одбору (формираном на подстицајсрпске владе 1915. године, од политичких емигранатаиз Аустроугарске) били за стварање Југославије, „чији

Никола Пашић

5

би стожер била Краљевина Србија”. Додуше, неки одњих нису били искрени у свом југословенству. Загова-рали су тезу „да су Срби, Хрвати и Словенци један на-род са три имена”, иако су знали да такво уверење нијепреовлађујуће у њиховим националним срединама.

Један од најистакнутијих и најутицајнијих члановатог одбора у време његовог формирања, Франо Супило,новинар из Ријеке и бивши посланик у Хрватском сабо-ру, обратио се једном приликом председнику српскевладе Николи Пашићу писмом у којем је величао идеју о„троименом народу”.

Само годину дана касније Супило је дошао у сукоб сНиколом Пашићем око питања везаних за начин уједи-њења и будуће уређење заједничке државе и почеткомјуна 1916. године иступио из Југословенског одбора. Ње-гово упорно инсистирање на идеји о „троименом наро-ду”, као и неких Словенаца, произилазило је, у ствари,из жеље да сопствене народе, чији су се припадници бо-рили у рату на страни поражене Аустроугарске и, с тиму складу, били губитници у том рату, етнички изједначеса Србима чија је ратна перспектива указивала на то даће се наћи у „победничком табору”. Како су Супило ињегови истомишљеници, из тактичких разлога, на дома-ћем терену употребљавали израз „троимени народ”, та-ко су у контактима с дипломатским представницима Ру-

У писму које је из Лондона 1915. године послаоНиколи Пашићу, хрватски члан Југословенског од-бора Франо Супило каже:

„Господине предсједниче! Моја вјера и вјерахиљада нас, који стојимо на челу народног једин-ства јест, да ми Хрвати, Срби и Словенци од Три-глава до Тимока сачињавамо један те исти народса једним те истим језиком, а само са три народнаимена”. Износећи „уверење” чланова одбора дасрпски народ, који је изашао као победник из бал-канских ратова и храбро се супротставио немач-ком и аустроугарском хегемонизму у Првом свет-ском рату, треба да преузме „одговорну мисијуослобођења и уједињења три народа”, Супило је утом писму наглашавао да „ова Србија, која је таколијепо у задњих 10 година, а нарочито кроз оветри последње, доказала да је дорасла оваквој ми-сији, мора да буде онај државотворни фактор, ко-ји ће сабирати и слијевати Јужно Славенство”.

СУПИЛО О ТРОИМЕНОМ НАРОДУ

Анте Трумбић Франо Супило

СТ

О Г

ОД

ИН

А О

Д С

ТВ

АР

АЊ

А Ј

УГО

СЛ

АВ

ИЈЕ

1 . j a н у а р 2 0 1 9 .

6

сије више користили термине „словенство”, „словенскабраћа”, „руска браћа” и друге, уверени да ова велика зе-мља са својим савезницима у Антанти може бити одлу-чујући фактор приликом решавања послератног статусаХрватске.

Франо Супило и председник Југословенског одборадр Анте Трумбић су се, између осталог, плашили да Ан-танта после рата не уступи далматинску обалу Италији,као награду за њено приступање овом савезу. Са пуно„словенске патетике” Супило се тим поводом обратиоруском посланику у Риму Анатолију Крупенском следе-ћом изјавом: „Једино славенско право море јест Јадран-ско, са изврсно развијеном обалом и са најчешћим сла-венским живљем. Дијелити, или чак изгубити његовуобалу, након оволиких жртава Србије и Русије у овом ра-ту значило би голем пораз цијелог Славенства, а за насПриморце нарочито убојство”. У нади да ће Руси подр-жати уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, Супило се уфебруару 1915. године нашао у Петрограду. Тамо је биолепо примљен, али је приметио сумњу руских дипломатау погледу стварања југословенске државе, јер њиховенароде, како су му они отворено говорили, „деле верскеразлике”. Када је и код руског министра спољних посло-ва Сергеја Сазонова уочио „неповерење у југословенскипројекат због конфесионалних проблема”, Супило га јепокушао уверити „да је могуће да се католици етапноприближе православцима”. На то је Сазонов, према Су-пиловим речима, „презриво одмахнуо руком и одгово-рио да све те комбинације нису ништа док се год папабуде признавао врховном главом цркве”.

Од ватреног Југословена у време српских победана Церу и Колубари, превртљиви Супило се, после упа-да аустроугарских и немачких армија у Србију у јесен1915. године, преобразио у хрватског националисту.

Док је за српску владу и српску политичку елитууједињење било једино прихватљиво решење, јер бисе на тај начин сви Срби нашли под једним државнимкровом, југословенско расположење у Хрватској и Сло-венији у време када је рат отпочињао (1914) готово јесасвим замрло, примећује историчар Љубодраг Димић.Тек у последњим ратним годинама почело се интензив-није размишљати о „заједништву”, када је, ако је веро-вати проценама Беча из средине 1918. године, готово100% Далматинаца и 60% Хрвата и Словенаца желелозаједничку државу. На њихово опредељење утицао јепре свега страх од германске и италијанске „опасно-сти”, социјалних немира, анархије, као и убеђење да је-дино српска војска и дипломатија могу сачувати тери-торију Словеније и Хрватске од комадања намењеноггубитницима у рату.

У том контексту, у условима када се југословенскаидеја и југословенска држава данас највише оспоравајуу Хрватској (и тумаче као великосрпска творевина), исто-ричар из Загреба Твртко Јаковина признаје да је „Југо-славија била најбоља историјска опција за Хрвате, јер сусве друге опције, дугорочно, биле изразито штетне захрватски национални интерес”. Формирањем Југослави-је спречено је стварање „Велике Србије”, тврди Јакови-на и објашњава да би делови данашње Хрватске, пону-дом коју је „добио, па одбио” председник српске владе

Територије понуђене Србији

7

Никола Пашић, припалеСрбији: „Да је Пашић при-хватио понуду Антанте из1915. године (Лондонскиуговор – прим. аутора), др-жавни простор Јужних Сло-вена изгледао би знатнодругачије, а Хрвати веро-ватно никад не би успелиостварити своју национал-ну, политичку и културнуаутономију. Без Југославијепростор хрватских земаљаостао би расцепкан на не-колико делова и подељенизмеђу Србије, Италије,Аустрије и Мађарске и пи-тање је да ли би и један део(макар некакав делић тери-торије између Загреба иРијеке који би био под вла-шћу банске владе у Загре-бу) имао елементе хрватскедржаве, или би и он биоприпојен Аустрији, или Ма-ђарској. И питање је би лита територија, с тако ма-лим и неразвијеним наро-дом, икад имала магнетскуспособност привлачењаосталих елемената који бизавршили у Италији илиСрбији”, пита се хрватскиисторичар. Изјавом коју једао хрватским медијима2014. године, како су Срби1918. спасили Хрвате („јерда Хрватска није ушла у пр-ву Југославију данас не бипостојала”), Твртко Јакови-на је изазвао буру негодо-вања у хрватској јавности,у којој сећање на Југослави-ју деценијама буди нега-тивне емоције, а мотивиза њено стварање поти-скују се дубоко на марги-не историје.

Нишка декларацијаВећ почетком Првог

светског рата српска зва-нична политика прокламо-вала је идеју о стварању Ју-гославије као свој ратнициљ. Генерал Панта Дра-шкић у својим мемоарима

пише како је 29. јула1914, на једном ручкукоме су, поред бројнихзваница, присуствовалиЈован Цвијић и НиколајВелимировић, Цвијићупитао Николу Пашића:„Шта мислите господи-не председниче, ако серат сврши повољно понас куда ће ићи савре-мена граница државе?”Пашић је на то одгово-рио: „...Ако Бог да, те сесве добро сврши, ондарачунам, да ће нашаграница бити негде налинији Клагенфурт –Марбург – Сегедин, аако пропаднемо, имаће-мо ту утеху да смо у ле-пом друштву пропали”.

У инструкцијамасрпском посланику у Ру-сији Мирославу Спалај-ковићу од 21. септем-бра исте године, Пашићје описивао границе тебудуће државе: „И акојош није наступило вре-ме да се просуди пита-ње о томе, којој државиима да припадне ова илиона територија наконконачне победе над не-пријатељем, сматрамипак нужним да на вре-ме обратим Вашу пажњуна наше аспирације, дасе узмогнете истим ру-ководити лично у Вашимразговорима у дипло-матским круговима гле-де тежњи других држа-ва. Сада чиним то у крат-ко, а касније послаћу Вамподробније инструкцијеса историчким подацимао српско-хрватским зе-мљама, за којима тежи-мо. Ако рат сврши она-ко, како желимо, и Ау-строугарска буде конач-но побеђена, тад ће сенаше претензије рас-пространити на следећеземље и границе: Банат уоним границама у којимасрпски елемент предста-вља већину становни-Јован Цвијић

Владика Николај Велимировић

СТ

О Г

ОД

ИН

А О

Д С

ТВ

АР

АЊ

А Ј

УГО

СЛ

АВ

ИЈЕ

1 . j a н у а р 2 0 1 9 .

8

штва, са стратешким границама на истоку, према Руму-нији. Претпостављам, да ова граница има да се протег-не и на истоку од Дунава више Оршаве, горњим хрптомдо Мароша, остављајући Лугош, Липе и Арад Румунији,а Темишвар Србији, па даље овом реком до њеног ушћау реку Тису и до ушћа ове у Дунав, затим Дунавом дотачке северније од Оршаве, где почиње граница. Овопредставља већи део старе српске Војводине с војнимграницама према Дунаву. Од ушћа Мароша у Тису гра-ница има да иде на запад тако, да би нама припала Су-ботица (Сабатка) и Баја, до Дунава, затим равном лини-јом на запад до Драве, па даље горе током Драве доушћа реке Муре, затим реком Муром до Лајбница, и да-ље вододелницом обухватајући Крањску и спуштајућисе у Истру. Последња могла би се поделити с Италијом,ако би ова неодложно иступила против Аустро-Угарске.Напокон упозоравам Вас, да је Банат са горе означенимстратешким границама према Румунији потребан Срби-ји, јер она без тих граница не може с успехом штититини Банат, ни стони град Београд”.

У дефинисању српских ратних циљева значајну уло-гу имао је и српски посланик у Паризу Миленко Веснић,један од најспособнијих и најдалековидијих српских по-литичара тог времена. Слутећи да рат који је био у токуније последњи рат против Немачке, Веснић је увиђаовелику опасност од њене реваншистичке политике услучају да силе Антанте изађу из рата као победнице.Зато је сматрао да је „потребно имати у југоисточнојЕвропи бар једну доста јаку државу, која ће моћи оду-прети се с једне стране германској навали, а са другестране бити у стању бранити се од савеза који ће пот-помагати Немци, а вероватно и Талијани”. Веснић је овеидеје саопштио савезничким дипломатама у Паризу, аизложио их је 14. септембра 1914. и председнику Фран-цуске Републике, на кога је снажан утисак оставила иде-ја српског посланика да је Југославија потребна Европизбог будућег ратног савеза Немачке и Италије.

Веснић је средином септембра 1914. године обаве-штавао из Париза о својим активностима и српског пре-мијера: „Ја већ дејствујем колико могу како код овамо-шње владе, тако и код амбасадора руског и инглеског утом смислу да нова ситуација на европском југоистокузахтева и нови распоред сила, па према томе и сасвимнове погледе. Чак и после ослабљења Аустрије и Немач-ке остаће 60–70 милиона Немаца, против којих ваљаимати на југоистоку једну довољно јаку државу, која ћеим се на тој страни моћи одупрети бар приближноистим успехом, с којим ће то учинити Француска на за-паду, Инглеска на мору и Русија на североистоку (...) Јапак тврдим непрестано, и где год стигнем, да мира уЕвропи неће бити, докле се Српство потпуно не уједи-ни, и то у најширем смислу речи. Приметио сам да је наг. Поанкареа утицао нарочито аргумент, да Србија ваљада буде што јача и због Италије! Овај аргумент, разумесе, не би требало истицати у јавности, па се њиме не биваљало служити ни пред Инглезима”.

Ова „музика будућности”, како је своје идеје јед-ном каснијом приликом назвао и сам Веснић, била јеи један од „адута” српске дипломатије против саве-зничког притиска на Србију да се окрене обнови бал-

канског савеза из 1912. године и територијалнимуступцима Бугарској, како би она пришла Антанти.То није значило само успостављање политике саве-зништва и пријатељства с Бугарском, уз услов поде-ле Македоније, већ и ограничавање српских ратнихциљева на источни Балкан, као и притисак да српскавлада дозволи политичку арбитражу великих сила попитању будућности Србије. Иако је на почетку и самбио поборник балканског савеза, у новонасталимусловима Пашић се окренуо повољнијој опцији – ју-гословенској идеји.

Да би спречила да савезници, користећи тежакположај српске војске у јеку Колубарске битке, усло-вљавају Србију решењима која су била против њенихинтереса, српска влада је одлучила да истицањем ју-гословенског уједињења као приоритетног циљасрпске државне политике у време и по завршеткуПрвог светског рата, доведе силе Антанте пред свр-шен чин. Садржај Нишке декларације недвосмисле-но говори у прилог томе: „...Уверена у решеност це-лог српског народа да истраје у светој борби за од-брану свога огњишта и своје слободе, влада Краље-вине сматра као свој најглавнији и у овим судбоно-сним тренуцима једини задатак, да обезбеди успе-шан свршетак овог великог војевања које је, у тре-нутку кад је започето, постало уједно борбом заослобођење и уједињење све наше неслободне бра-ће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који имада крунише ово војевање, искупиће обилато крвавежртве које данашњи српски нараштај подноси. У тојборби српски народ нема избора, јер се између жи-вота и смрти не бира. Он је на њу принуђен и водиће

У циркуларној ноти српског Министарстваспољних послова од 4. септембра 1914. године, уоб-личеној на основу мишљења групе истакнутих срп-ских угледних јавних радника и научника о ратнимциљевима Србије, писало је: „1) На Балкану је по-требна једна јака држава ради очувања будућега ми-ра на Балкану и у Европи; 2) Та држава треба да бу-де Србија са Босном, Херцеговином, Војводином,Далмацијом, Хрватском, Истријом и Словеначком;3) Она ће чувати равнотежу у Јадранском мору, падакле и у Средоземноме; 4) Бугарска може ући у за-једницу са том државом на основи федералистичкојили другој сличној”.

У том документу, у коме се ратни циљеви буду-ће победнице у Првом светском рату први пут поја-вљују тако дефинисани, тврдило се да би само таквадржава („ако би у њен састав ушли сви Срби и свиХрвати и сви Словенци”) могла да одговори циљеви-ма Тројног споразума и буде гаранција дуготрајноммиру на Балкану и у Европи, као и да задовољи „оп-ште словенске интересе” и „посебне циљеве рускеполитике” на Балкану.

НОТА О РАТНИМ ЦИЉЕВИМА

9

је са онаквом истом несаломљивом енергијом с ка-квом се пре сто година борио за свој васкрс из Ко-совске гробнице...”

Српски премијер је већ 20. августа 1914. годинесвим посланицима у иностранству упутио меморан-дум у коме је образложио ратне циљеве Србије и по-требу за стварањем југословенске државе. У том до-кументу, са чијим ће садржајем бити упознати и чел-ници Антанте, стајало је да би та држава, од 15 мили-она становника, економски и војнички била спремнада буде један од стубова стабилности у послератнојЕвропи. Српско министарство спољних послова оку-пило је 29. августа исте године једну групу угледнихјавних радника и научника (међу којима су били и про-фесори Александар Белић, Јован Цвијић, Љуба Стоја-новић, Станоје Станојевић, Стојан Новаковић, Нико-ла Стојановић, Слободан Јовановић, Јован Радоњић идр.), који су имали задатак да научно образложе ипрезентују јавности већ раније формулисано опреде-љење владе да се циљ рата гради на југословенскојидеји.

Српска влада је на тај начин намеравала да одвра-ти Русију и остале савезнике од притисака везаних застварање балканског блока са Бугарском, сугеришућисасвим другачија решења од оних које су нудиле силеАнтанте. О томе је професор (правник и историчар)Слободан Јовановић, савременик и добар познавалацодноса Србије са њеним савезницима, писао: „Руска

дипломатија која је бранила наше интересе у Далма-цији (реч је о одредбама Лондонског уговора из апри-ла 1915 – прим. аутора), није их бранила и у Македони-ји. Њена је крајња намера била да српско-бугарско су-парништво отклони на тај начин, што ће Србима датиБосну и Херцеговину, а Бугарима бар већи део Маке-доније. Русији су требали и једни и други: Срби, да јојотворе излаз на Јадранско море, а Бугари да јој отвореизлаз на Јегејско море”.

Колико је стварање југословенске државе било ду-боко уткано у српску спољну политику на почетку ратавиди се и по томе што је свако друго решење, а пресвега притисак на Србију да напусти југословенскуоријентацију и приступи обнови балканског савеза, узнагодбу са Бугарском, између осталог, било повезива-но са „претњама” о склапању сепаратног мира измеђуСрбије и Аустроугарске. Наиме, сепаратни мир је имаоједну другу димензију, али је у овом случају послужиокао покушај да се савезничким државама предочи итаква могућност, како би одустале од притисака на Ср-бију. Руска влада је 9. новембра 1914. била обавеште-на о саветовању одржаном у српској влади коме суприсуствовали регент Александар и поједини генера-ли. Тада се Србија налазила у тешком положају, на по-четку треће аустроугарске офанзиве на Дрини која језапретила војничком катастрофом српске војске, па јеВрховна команда предлагала да влада од Аустроугар-ске затражи сепаратни мир или објави престанак од-бране земље. Идеја о сепаратном миру, која је ималасвоје заговорнике у врху српске војске, послужила јеовога пута као средство да се Русији стави до знањада се у најтежој ситуацији од Србије „тражи да Бугар-ској, која је издала словенску солидарност, уступи зе-мљиште толико пута натопљено српском крвљу”.

Руски министар спољних послова Сазонов обаве-стио је о томе руске савезнике 12. новембра 1914, пре-носећи им да су српски генерали тражили мир, а Пашић,наводно, претио оставком. Претња сепаратним миромније остала без ефекта, иако Русија није одустајала одсвојих идеја о обнови балканског блока и територијал-ним уступцима Бугарској.

Осим претње сепаратним миром, други начин дасе избегне опасност руског и савезничког притиска наСрбију била је идеја да Пашић лично отпутује у Петро-град и разговара са руским царем, али до реализацијете идеје није дошло. У сваком случају, спољни притисцинису утицали на континуитет српске политике, која јепочетком децембра 1914. године водила ка коначномуобличавању основних претпоставки за стварање југо-словенске државе, које ће касније (1915) користити исрпској дипломатији да у великој мери неутралише но-ви притисак савезника око рестаурације балканскогблока и успостављања равнотеже из 1912. године.

У данима када се припремало усвајање Нишке де-кларације, Србија и њена војска налазиле су се у крај-ње незавидној ситуацији. Колубарска битка је билапред неизвесним исходом, одлучивало се о судбинисрпског народа и његове државе, а у Београду се 2. де-цембра завијорила и аустријска застава. Међутим, ка-

Краљ Александар Карађорђевић

СТ

О Г

ОД

ИН

А О

Д С

ТВ

АР

АЊ

А Ј

УГО

СЛ

АВ

ИЈЕ

1 . j a н у а р 2 0 1 9 .

10

да је српска влада 7. децембра изашла пред Народнускупштину са Декларацијом и гласовима готово свихпосланика добила пуну подршку за своју југословенскуполитику, на помолу је била велика победа којом ће би-ти крунисан успех српске војске у првој ратној годинипротив Аустроугарске. Садржај Нишке декларације,одмах по њеном усвајању, саопштен је и посланицимадржава Антанте у Нишу, чиме је овај документ добиозванични карактер и међународну тежину.

Истицање југословенског питања од стране срп-ске владе на самом почетку рата носило је у себи јошједну важну димензију, а то је покушај да се Аустроу-гарска изнутра подрије и ослаби. Није тајна да је у бор-би са својим моћни суседом српски премијер рачунаона њене југословенске поданике као на потенцијалнесавезнике и својеврсну „пету колону” у немачко-ма-ђарској позадини. Према речима Пашићевог секрета-ра Милана Гавриловића, декларација о војним циљеви-ма Београда имала је за циљ „да се ослаби морал Хрва-та и Словенаца у аустроугарској војсци...” Без обзирана то што су се Хрвати, Чеси, Словаци, па и не малиброј Срба из Царевине, борили у аустроугарској вој-сци на Церу, Дрини и Колубари, идеја је била да се тинароди окрену ка словенској Србији, чиме би војнаснага Црно-жуте монархије била битно смањена. Уме-сто подређеног положаја у туђој држави, Хрватима је,пре свега, али и осталим Југословенима у Аустроугар-ској, нуђена идеја српско-хрватског јединства и ства-рања заједничке државе равноправних народа, што јесвима требало да буде највећи идеал.

Што се Србије тиче, са остварењем југословен-ског ратног циља она би задовољила и своју животнупотребу за рушењем Аустроугарске монархије, која јекао велики и агресивни сусед деценијама представља-ла претњу њеном опстанку и препреку остварењу ње-не националне мисије – ослобођења и уједињења ју-жне словенске браће. Током читавог рата српска вла-да је истицала југословенски програм као најбоље ре-шење за „српско питање”. У то име биће одбачен иЛондонски уговор из априла 1915. године, којим је ну-ђено проширење Србије на Босну, Херцеговину, Сла-вонију, Срем, Бачку, јужну Далмацију, северну Албани-ју, али и одрицање од дела територија у Македонији иБанату и њихово уступање Бугарској и Румунији.

Неискреност Југословенског одбораРатни циљеви Србије поставили су основе за са-

радњу између српске владе и југословенске политичкеемиграције из Аустроугарске, окупљене око Југосло-венског одбора у Лондону (основан почетком маја1915, на иницијативу српске владе), која је била спрем-на да се бори за стварање заједничке југословенскедржаве. Представници аустроугарских Југословена ра-до су се одазвали позиву српске владе да се заједноборе за циљеве прокламоване у Нишкој декларацији.Ослањајући се на идеју „народног јединства” Срба, Хр-вата и Словенаца, чланови Одбора су прихватили раз-

бијање Аустроугарске као свој главни циљ, изјаснилисе за отцепљење југословенских земаља и њихово ује-дињење са Краљевином Србијом у оквиру заједничкедржаве.

Посланик Краљевине Србије у Лондону Јован Јова-новић Пижон записао је у свом „Дневнику” речи пред-седника Југословенског одбора др Анте Трумбића, ка-ко су његови чланови који су представљали Хрвате иСловенце за то „да иду са Србијом, ако се све терито-рије хрватске и словеначке уједине”. Иза тога је стаја-ла намера да се унутар уједињене државе консолидујусве до тада подељене хрватске и словеначке земље, очему је писао и др Никола Стојановић, адвокат и пу-блициста родом из Мостара и један од оснивача Југо-словенског одбора: „Трумбић је вероватно имао, каошто је доцније признавао, основну идеју да Хрватеокупи у једној држави а то је, према политичкој ситуа-цији, могло бити само у Југославији”. Још радикалнијиу тој идеји био је један од водећих поборника југосло-венског покрета међу Хрватима, Франо Супило: „Онхоће да очува, по сваку цену, јединство хрватско (...)”;он и његови једномишљеници хоће да се плебисцитомреши судбина свих југословенских земаља које су билепод Аустроугарском. Ма на коју се страну одлучиле,било за Аустрију, било за Србију, он хоће да су те зе-мље заједно”, тврдио је Стојановић, закључујући:„Ствар је разумљива, са чисто племенског и ужег ста-новишта”, али „право југословенско гледиште то си-гурно није”. У разговору са Павелом НиколајевичемМиљуковим, чланом делегације руске Државне думе уЛондону, Супило је почетком 1916. године изјавио „да

Никола Пашић и Анте Трумбић

11

би се Хрватска, кад би била слободна изјаснила про-тив сједињења са Србијом”.

Такав приступ потенцијалном уједињењу са Бео-градом, који су исказали челници хрватско-словеначке„унионистичке” емиграције сабране у Југословенскомодбору (Трумбић, посебно Супило), указивао је на при-времени карактер њеног савеза са српским властима.Ту врсту утилитаризма, замаскираног гласним изјава-ма о „братству и јединству”, тврди руски историчарАндреј Шемјакин, одавно је приметило „проницљивооко руске дипломатије”. Руски конзул у Питсбургу Ге-оргије Чирков обавестио је руску амбасаду о југосло-венском конгресу који се састао у овом граду 1916. го-дине, а који је ујединио српске, хрватске и словеначкеемигранте у Северној Америци око идеје ослобођењаи стварања јединствене државе у свом европском за-вичају. Описујући члана Југословенског одбора, аме-ричког Хрвата Анту Бјанкинија, као „убеђеног и веомаактивног поборника идеје ослобођења Југословена одаустро-мађарског старатељства”, конзул је из разгово-ра с њим стекао утисак „суштинске претежње њего-вих убеђења на ону страну која приметно одступа одпотпуног јединства Југословена”, у страну „крајње на-ционалних стремљења хрватско-словеначке групе”.Руски посматрач је приметио и општи „уздржан односпрема Србији, који је доминирао у овдашњем југосло-венском покрету”, као и „негативну реакцију тамо-шњих Срба”, који су сматрали да ту уздржљивост тре-ба приписати „искључиво притиску Хрвато-Далмати-наца, који само успешно користе Србију”.

Слично Чиркову, и руски посланик у Буенос АјресуЕвгеније Штејн извештавао је 21. новембра 1916. годи-не о опасности од раскола у југословенској заједници уАргентини, јер многи њени православни чланови „сум-њају у Централни Југословенски Одбор у Лондону којиусмерава цео свесрпски покрет ка својим себичним пла-новима у корист само једне Хрватске и уопште аустроу-гарских земаља и који је у некаквој игри жмурки са са-дашњом законитом српском владом”.

Имајући у виду такву (партикуларну) „југословен-ску” линију Хрвата и Словенаца, није необично што јеизмеђу њих, с једне и „Србијанаца”, с друге стране, уусловима јавно изражене воље за јединством, од почет-ка постојало скривено супарништво по питању ко ће би-ти „хегемон уједињења” и какав треба да буде моделтог уједињења? То супарништво имало је дубоке коре-не, који су избили на површину почетком пролећа 1916.године када је Србија била окупирана, а њен краљ, пре-столонаследник, влада и војска налазили се у изгнанствуна Крфу. Од тог момента, по мишљењу вођства Југосло-венског одбора, Краљевина Србија и југословенскеобласти Аустроугарске биле су једнаке по свом поли-тичко-правном статусу, па су и његове амбиције значај-но порасле, о чему сведочи „Накнадни меморандум Ју-гословенског одбора” предат француским властима 13.марта 1916. године. У њему су чланови Одбора тражи-ли да Антанта призна тој организацији, као политичкоморгану, „равноправност по тежини и значају српскојвлади”, што би Србију лишило статуса јединог југосло-венског „Пијемонта”. Уз то, као центар уједињења ну-дио се Загреб, уместо Београда. У интервјуу францу-ском листу „Eko de Pari” од 20. марта, Трумбић је поно-вио своје захтеве да Хрватска добије статус другог „Пи-јемонта”, истичући у вези с тим да „нема више слобод-них Срба и таквих Срба, Хрвата и Словенаца, које не битек требало ослободити”.

У Нишкој декларацији српска влада је као један одглавних циљева (уз „уједињење”) прогласила и „ослобо-ђење” аустроугарских Југословена – сопственим снага-ма. Током рата, посебно у периоду од 1917. до 1918. го-дине, тражила је од Антанте да то прихвати и њеномциљу дâ међународни легитимитет. Како је истицао Ни-кола Стојановић, „Пашић је желео решење југословен-ског питања на основу права које би савезници призна-ли Србији – да ослободи југословенске крајеве”. Затопотези хрватских и словеначких политичара нису „радо-вали” српског премијера, који је улогу Југословенскогодбора доживљавао на потпуно другачији начин, не же-лећи да прихвати ту емигрантску организацију као леги-тимног представника аустроугарских Југословена. Буду-ћи да је „старатељство” над Србима, Хрватима и Сло-венцима Дунавске монархије сматрао „прерогативом”државног врха Србије, Пашић је избегавао озбиљнијевезе и договоре са Трумбићем. Отуда се намеће пита-ње шта је навело српског премијера у лето 1917. годи-не да промени свој однос према Југословенском одбо-ру и успостави званичан контакат са њим? Руски исто-ричар Шемјакин тврди да постоји „најнепосреднија”веза између овог Пашићевог корака и пада царизма уРусији 1917. године.

СТ

О Г

ОД

ИН

А О

Д С

ТВ

АР

АЊ

А Ј

УГО

СЛ

АВ

ИЈЕ

1 . j a н у а р 2 0 1 9 .

12

Нови стратешки савезнициПре Фебруарске револуције 1917. године српска

влада и њен премијер највише су се ослањали на Руси-ју, верујући се да ће једино она бити у стању да намет-не решавање аустроугарског питања и заштити инте-ресе Краљевине Србије крајем рата: „Ми знамо да срп-ском елементу на Балканском полуострву не прети ни-каква већа опасност, но једино од Аустроугарске, и данас може у томе само Русија бранити, јер у томе брании своје интересе”, говорио је тим поводом Никола Па-шић. То је потврдио и након своје посете Петроградуу пролеће 1916. године, преносећи утиске „да ни у јед-ном питању нема са руске стране тешкоћа”. У то вре-ме поштовање према српском премијеру и његов пре-стиж у Русији достигли су врхунац. Један од чланова Ју-гословенског одбора, Франко Поточњак, констатоваоје почетком 1917. године како „од свих српских дипло-мата само један Пашић ужива у Русији неограниченоповерење”.

Пашић је, како пише Слободан Јовановић, био све-стан чињенице да царистичка влада у Русији није же-лела заједничку државу Срба и Хрвата: „Делом право-славна, а делом католичка, та би држава била слабијепривезана за Русију, него једна чисто православна Ср-бија. Све докле је трајала царистичка влада”, тврди Јо-вановић, „Пашић је избегавао да ишта са Југословен-ским одбором углави и потпише”. Међутим, након Фе-бруарске револуције 1917. године, „од када је рускиглас изгубио своју тежину и значај у решавању међу-народних проблема, постало је очигледно”, писао јеПашић регенту Александру августа 1917, „да се нашиостали савезници: Француска, Енглеска, а посебноИталија, ни најмање не старају о српским интереси-ма”. Шта је Србији преостало у оваквој ситуацији већда следи савет свог представника при француској Вр-ховној команди генерала Михаила Рашића регентуАлександру од 20. марта 1917. године: „Не треба севарати Ваше Височанство, сад кад немамо потпору увеликом ауторитету Руског Цара Николе, морамо сесами потрудити”. Пашић је на тај начин био приморанда мења дотадашњу оријентацију своје владе, па је уЈугословенском одбору пронађен нови стратешки са-везник. Уместо Русије, Крфска декларација је имала зациљ да пред владама Антанте у јулу 1917. године зва-нично постави аустроугарско питање. Овим докумен-том, који је српска влада доставила савезничким вла-дама, званично је промовисан заједнички, југословен-ски пројекат иза кога је стала нова политичка коалици-ја – српска влада и Југословенски одбор у Лондону.

Професор Слободан Јовановић тврди да је Пашићпотписао Крфску декларацију како би код Енглеза иФранцуза поколебао веру у могућност одржавања Ау-стрије, али да „од те Декларације није мислио даљеићи”. На другој страни, Југословенски одбор је желеода, у духу поменуте декларације, уреди своју сарадњуса српском владом, али показаће се да је то било те-шко изводљиво. Хрвати из Одбора нису пристајали да

буду подређени српској влади, а Пашић није пристајаода то политичко тело од савезника буде признато запредставника аустријских Југословена јер у том случа-ју, додаје Јовановић, „ни аустријске Србе не би вишепредстављала српска влада, него Југословенски од-бор”. Осим тога, Пашић је био свестан опасности којаму је претила од отворене спреге политичке опозици-је у Србији (самосталаца) и Југословенског одбора, ко-ја је имала за циљ да му истргне из руку вођење спољ-не политике, као и да угрози његов углед у српском на-роду и позиције странке којој је стајао на челу.

Након збацивања царистичког режима у Русији,нови режим у Петрограду (на челу са Привременомвладом Георгија Лавова, потом, Александра Керенског)није одговарао српским властима и Пашићу лично , јерсе, како је писао српски посланик у Лондону Јован Јо-вановић, „на Русе није више могло са поузданошћу ра-чунати”. У историографији се спекулише да је Пашићзазирао од шефа дипломатије нове Русије (после Фе-бруарске револуције) Павела Миљукова, за кога се зна-ло да је као вођа руских либерала био прозападно ори-јентисан и да је био отворени бугарофил и србофобјош у време балканских ратова. Зато је разумљиво дасу односи између двојице политичара били јако хлад-ни када је Пашић одбио да прими Миљукова 1913. го-дине у Београду, у својству члана мисије фонда Карне-ги. Осим тога, српски лидер се бојао да ће Миљуковпредузети одређене мере како би обезбедио излазакБугарске из рата (у коме је учествовала на страни Цен-тралних сила), са читавом окупираном територијом у

Слободан Јовановић

13

Македонији. Никола Б. Поповић је у својој монографи-ји „Србија и руска револуција 1917–1918. године” об-јавио податке о тајним контактима Бугара и Руса уШвајцарској и Норвешкој и с правом је закључио да су„страховања српске дипломатије да ће Миљуков на-ставити бугарофилску политику била оправдана”. И Јо-ван Јовановић је нешто слично забележио у свом днев-нику: „Миљуков је био човек који има свој програм усветској, руској и балканској политици. Балканска по-литика: ’Маћедонија– Бугарској’, а Срби и Хрвати у јед-ну државу”.

Када је у питању улога Павела Николајевича Ми-љукова у контексту односа српске владе и Југословен-ског одбора, позваћемо се поново на мемоаре доброинформисаног и проницљивог Николе Стојановића, ко-ји о томе пише: „Колико је за Пашића било незгодно,толико је за Трумбића згодно, што би се југословенскопитање расправљало без учешћа царске Русије, на ко-ју се Пашић до сад једино ослањао”. Миљуков (запад-њак, либерал и србофоб) у овом случају је одрадио ве-ома користан посао за хрватску политичку емиграцију.Није му узалуд Супило, честитајући ступање на ду-жност министра иностраних дела Русије, упутио ком-плименте: „Поносу и прваку интелектуалца цјелогаСлавенства, поборнику и мученику за народна и човеч-ја права, великоме душевноме архитекту нове свјеже

Русије; учитељу и вођи младих и будућих генерацијаРуса и осталих Славена; великоме пријатељу и заговор-нику Хрвата, њиховом милом савјетнику и госту; прија-тељу и будућем успоставитељу и покровитељу спора-зума, мира и љубави међу свима балканским Славени-ма”. Такво величање руског дипломате није било безразлога.

Крфска декларацијаПосебно важан чинилац који је утицао на српску

владу на Крфу и њеног премијера да крену у правцузближавања са Југословенским одбором везан је за ја-чање социјалистичко-пацифистичког крила у рускомреволуционарном покрету током 1917. године. О томеје Привремена влада (Александра Керенског, саста-вљена од либерала и социјалиста) свакако морала даводи рачуна када је у лето исте године, преко мини-стра спољних послова Михаила Терешченка, који је за-менио Миљукова, предложила да се сви савезничкиуговори ревидирају, сходно принципима које је иста-кла руска револуција. За поједине историчаре ова ини-цијатива је била један од мотива српске владе за пот-писивање Крфске декларације. О томе сведочи и стро-го поверљиви телеграм Јована Јовановића из Лондона,који је послао српској влади 26. јуна (у време Крфске

СТ

О Г

ОД

ИН

А О

Д С

ТВ

АР

АЊ

А Ј

УГО

СЛ

АВ

ИЈЕ

1 . ј а н у а р 2 0 1 9 .

14

сва југословенска маштања српских политичара (срп-ске владе) и Лондонског одбора остала би без резулта-та. На другој страни, процес политичке либерализаци-је који је захватио Аустрију након смрти цара ФрањеЈосифа у новембру 1916, сазивање Рајхсрата (Парла-мента) у Бечу и доношење Мајске декларације Југосло-венског клуба 30. маја 1917. године, која је садржалапозив ка уједињењу свих територија Аустроугарске на-сељених Словенцима, Хрватима и Србима у самосталнујединицу царства с оним истим правима која су ималеАустрија и Мађарска, нису могли да прођу незапаженомеђу српским политичарима. Све је то захтевало хит-не, превентивне кораке. У време дугих спорења са чла-новима Југословенског одбора на Крфу, Пашић би тимповодом посебно наглашавао да „ако Аустроугарскапримети да нема слоге између нас, она ће цео програмнаш и још више сад дати, пре него пропасти, па чимдође време опет претити”. Отворено је признавао „даму је једини страх био – тријализам”. Зато је, страхују-ћи да сменом монарха у Бечу не дође до реформи којеби поправиле статус југословенских области, српскавлада настојала да их предупреди, обезбеђујући сагла-сност чланова Југословенског одбора око доношењаКрфске декларације.

Јовановићева претпоставка о „непредвиђенимевентуалностима рата које би могле наступити изне-надно”, садржана у поменутој депеши од 26. јуна 1917.године, тицала се низа неповољних ратних околности укојима се нашла Европа у лето 1917. године, тј. готовобезизлазне ситуације војске држава Антанте на фрон-товима. „Крај рату још се не види”, записао је Јовано-вић у јуну 1917. године. Положај на фронтовима и у њи-ховој позадини за савезнике је био готово очајан. У

конференције): „Влада руска наваљује све више да сеизврши ревизија свих уговора савезничких, закључе-них за време рата. Сви осим Италије пристају на то. Собзиром на ту околност, на држање Италије према на-ма и уопште на маневре Аустро-Немачке у погледу ми-ра без анексије и оштете ратне, на потребу да не оста-не никаква сумња код наших саплеменика о политициСрбије, на непредвиђене евентуалности рата, које мо-гу наступити изненадно, потребно је изаћи што препред наше савезнике отворено са нашим гледиштемкако у погледу циљева, тако и са нашим захтевима ицелим проблемом нашег уједињења”. Занимљиво је даје десет дана од пријема ове депеше Крфска деклара-ција била потписана. Јован Јовановић је још у септем-бру 1916. године предлагао принцу-регенту да се безодлагања, у виду конкретног програма, формулише чи-тав комплекс „југословенских претензија” Србије: „По-требно је имати готов пројекат за уједињење (обликвладавине, политичке установе и права, вера, језик,итд.), како би га примиле силе Споразума пре него сесастане Конгрес за мир, иако смо далеко од тога”. Ни-кола Пашић у том тренутку није обратио пажњу наовај предлог и тек је у априлу 1917. године (после ру-ске Фебруарске револуције) позвао чланове Југосло-венског одбора на Крф.

Садржај Јовановићеве депеше из јуна 1917. годи-не указује да је српска влада могла знати, или је наслу-ћивала, да се воде сепаратни преговори између новогаустријског цара Карла Хабзбуршког са Антантом, то-ком којих је Беч предлагао обнову Србије после рата иобезбеђење њеног излаза на море преко албанскогприморја. Да су се ти преговори завршили успешно,

Потписивање Крфске декларације

15

пролеће 1917. Французи су предузели офанзиву кодРемса-Соасона, али су жестоко потучени, подневшипритом огромне губитке. Неуспех је довео до јаког ан-тиратног покрета у позадини, који је угушен дракон-ским мерама. У таквим околностима Никола Пашић јеу јулу 1917. године писао регенту из Париза: „Токомсвојих сусрета са виђеним политичким личностима, јасам приметио јаку депресију духа, следствено нико нежели говорити ни о чему осим актуелних питања, сто-јећих на дневном реду. Сада нико више не размишљашта ће бити са Аустријом – нестаће ли она или само дасе смањи у размерама. Никад нисам раније од францу-ских политичара чуо ништа друго него мисао, да Ау-строугарску треба уништити. А сада се чују гласови дасе она ипак треба сачувати, да би се обезбедила некаравнотежа европских држава, како је мени рекао пред-седник скупштине Дешанел. Тренутна ситуација је сле-дећа – вера у потпуну победу над Немачком јако јеослабила”. Истог месеца Јован Јовановић је о свом раз-говору с Пашићем записао: „Много је више песимистаи чини му се да су свуда сад уморни од рата и да је тоопазио нарочито у Француској. Помишља само на ре-сторацију Србије”.

Као последица слабљења вере (у изгледан заврше-так рата) код савезника, у пролеће-лето 1917. године икод Срба је наступио пад морала. На Крфу у исто вре-ме „дух војника је пао и очај је обузео све. Крај рата сене да догледати и повратак у земљу изгледао је безна-дежан. Неколико људи је извршило самоубиство (...) Је-дан православни свештеник се обесио. Жудња за зави-чајем била је неиздржива”.

Поводом стања на Солунском фронту – после из-бијања српске војске крајем 1916. готово на границеСрбије и ослобађања Битоља, праћеног огромним гу-бицима – председник српске владе обратио се личнорегенту: „После последњег неуспелог покушаја, послепоследње офанзиве, кад сам ја са осталим министримадошао у Солун, нашао сам депресију код све војске”. Утом тренутку, када се чинило да више није било ни на-де, ни вере међу српским војницима, потписана је Крф-ска декларација.

Крфска декларација је за Николу Пашића, цитира-ћемо поново Слободана Јовановића, представљала са-мо последицу промене спољнополитичке ситуације уЕвропи 1917. године; од потписане заједничке изјавеон није ишао даље у сарадњи са Југословенским одбо-ром, настављајући са политичким маневрима у складуса новонасталим околностима. У складу с тим, није из-ненађујућа ни његова (изнуђена) сагласност с краја1917. године по питању могућег референдума у југо-словенским областима Аустроугарске („треба радити испремати се за евентуални плебисцит”), чију је идејураније у потпуности одбацивао. Нови заокрет од про-кламоване „заједничке” линије на Крфу Пашић је на-правио почетком 1918. године, када су се Велика Бри-танија и САД преко својих лидера изјасниле за очува-ње федеративне Аустроугарске. Реч је о говору бри-танског премијера Лојда Џорџа у Доњем дому 5. ја-нуара и „Четрнаест тачака” Вудроа Вилсона од 8. ја-

нуара, где се у 10. тачки предлагало да „народ , чијеместо међу народима желимо да заштитимо и осигу-рамо, треба да добије најслободнију прилику за ау-тономни развој”.

Реагујући на те предлоге, Пашић је наредио срп-ским посланицима у Лондону и Њујорку да поставе пи-тање Босне и Херцеговине, да би се у таквој ситуацијиза Србију обезбедио бар известан уступак. Притом,настојао је да ову иницијативу сачува у тајности од Ју-гословенског одбора: „Наша браћа придржавају сестава: Све или ништа”, писао је Пашић. „Тај њиховстав је себичан, јер захтева да и други пате, кад патеони”. Мислио је, притом, на евентуалну могућност из-двајања Босне и Херцеговине из састава Аустроугар-ске, у којој би Хрвати и Словенци у новим околностимабили принуђени да остану.

Сазнавши, пак, за Пашићеву иницијативу и увере-ни да би отцепљење Босне и Херцеговине од Аустроу-гарске ослабило југословенски елемент у монархији иумањило шансе да се добије већи степен аутономије услучају њеног опстанка, водећи политичари из Југосло-венског одбора напали су српског премијера оптужују-ћи га да је напустио „југословенску солидарност” у ко-рист српске опције. Главна дилема коју је Пашић то-ком рата увек имао, посебно после фактичког изласкаРусије из рата фебруара 1917. године, тврди истори-чар Андреј Шемјакин, „није била ’Велика Србија’ или’Југославија’, како се то неретко истиче у историогра-фији. Она се састојала у томе – да ли ће се очувати (и укојој форми) Аустроугарска, или ће се распасти. А ово

Британски премијер Лојд Џорџ

1 . j a н у а р 2 0 1 9 .

СТ

О Г

ОД

ИН

А О

Д С

ТВ

АР

АЊ

А Ј

УГО

СЛ

АВ

ИЈЕ

16

је већ зависило од тока ратних операција и степенауспеха савезника”. То је потврдила и седница српскевладе на Крфу од 14. јуна 1917. године, када је конста-товано: „Од величине савезничког успеха зависи да лиће се у пуној мери моћи извести ове три тачке нашегпрограма политичког: 1. да се сачува Србија; 2. да сесачувају све српске земље; 3. да се сачувају све југо-словенске земље”.

Будући да није био сасвим убеђен у распад Ау-строугарске и потпуну победу савезника у рату, Па-шић се држао еластичне политичке линије, настојећида у свим варијантама обезбеди пре свега интересеСрбије и српског народа у целини. Зато се, сматрајупоједини историчари, као клатно колебао између срп-ске и југословенске опције.

Критикујући Пашића за нарушавање тзв. „југосло-венске солидарности”, чланови Југословенског одбораи сами нису били „безгрешни”. Анте Трумбић је прекобританске војне мисије, а иза леђа својих колега, 14,24. и 30. октобра 1918. године упутио тајне инструкци-је југословенском Народном већу у Вашингтону и та-мошњем члану Одбора католичком свештенику НикуГршковићу, у којима је захтевао да издејствују војнуинтервенцију САД како би се извршила окупација„главних тачака у Далмацији, Истри, Крањској, па у Хр-ватској и Словенији. Важно је, да се нити талијанскенити српске трупе не употријебе, а томе се може изби-јећи само на поруку Сједињених Држава”. Карактери-стично је да су чланови Југословенског одбора из Се-верне Америке (хрватски емигранти) Трумбићев гесттумачили како се тиме жели избећи великосрпска оку-пација. Из овога свега може се закључити, да су обестране потписнице Крфске декларације врло брзо од-ступиле од њених темељних принципа, на које се до та-да ослањала њихова сарадња.

Политичко наслеђе У Крфској декларацији, коју су 7. јула 1917. године

потписали Никола Пашић испред српске владе и АнтеТрумбић испред Југословенског одбора, наглашавала сетежња обеју страна ка стварању јединствене државеСрба, Хрвата и Словенаца, која би обезбедила равно-правност „три племена једног народа”, са династијомКарађорђевић на челу. Више од њеног садржаја пажњузавређује сâмо тумачење Декларације: да ли је она пред-стављала обавезујући документ и израз искреног опре-дељења обеју страна за „суживот” у заједничкој држа-ви, или је била чисто тактички потез који је требало даобезбеди тренутне интересе њених потписника? О то-ме се код једних те истих аутора понекад сусрећу разли-чите оцене. Тако је, на пример, Јован Јовановић Пижон укњизи „Борба за народно уједињење”, објављеној 1935.године, Декларацији придавао „значај једног устава бу-дуће уједињене државе”, док је у свом дневнику и теле-граму регенту Александру Карађорђевићу из 1917.године, када се још увек није могла предвидети суд-бина југословенског покрета, као и сам исход рата,Декларацију тумачио као „само један програм на ко-ме треба продужити рад”, који „захтева свакојаку до-пуну” и „конкретисање”.

Да би се Крфска декларација могла објективно ту-мачити неопходно је познавати природу односа њенихпотписника према овом документу. О Пашићу и Трум-бићу немачки историчар Холм Зундхаусен је у својојкњизи „Историја Србије” написао: „Пашић Крфску де-кларацију није схватао као правно обавезујући договор,а Трумбић је у њој видео Magna kartu југословенског ује-дињења”. Иако су се тим проблемом бавили многи исто-ричари у прошлости, у скорије време појавили су се но-ви извори, пре свега мемоарског карактера (дневник Ј. Јовановића Пижона; успомене члана Југословенског од-бора професора Николе Стојановића; белешке генералаСветомира Ђукића), који намећу преиспитивање окол-

Почетком 1918. године односи између српскевладе, односно Николе Пашића и Југословенског од-бора били су прилично заоштрени. У својим мемоа-рима Јован Јовановић Пижон сећа се занимљивогразговора с премијером српске владе:

Јовановић: „Ја се чудим Вама (...), да сте овуствар тако упустили да доведе до скоро раскида”.

Пашић: „Па нека доведе, они нека иду где хоће,а ми ћемо својим путем (...) Они хоће да играју некуулогу, хоће да их признају Савезници као Чехо-Сло-ваке. Е, то не може. Они су одбор за пропаганду иништа више”.

Јовановић: „Они су Одбор, који сте Ви призна-ли са Декларацијом Крфском од 7. 07. 1917. за кон-ституитивни фактор – и траже само то, да их Саве-зници признаду за представнике Срба, Хрвата иСловенаца из Аустро-Угарске. А то они јесу”.

Пашић: „Нису, нису. Ја сам их створио, давао импаре, ја сам пре њих дао декларацију у децембру1914. пред Скупштином (...), кад они су били ништаи нигде (...). Ја опет кажем, они су приватни одбор,који сам створио ја, они не представљају никог”.

Јовановић: „Па што је потписана од Вас Крфскадекларација, а од Трумбића премапотписана, заштосе оперише са њом? (...) Ако она не значи ништа, ињен одбор, онда треба рећи отворено”.

Пашић: „Па и хоћу да кажем. Крфска деклара-ција је пречишћавање ситуације и ништа више. Штахоће она”? „Наспело се некоме да игра улогу у међу-народној политици, па хоће да води југословенскуполитику. Е, не може. Не дам ја то никако да буде.Србија хоће да ослободи и уједини Југословене, а не-ће да се утопи у море једне Југославије (...) Ми ћемода молимо Савезнике да нам помогну да их ослобо-димо и ујединимо, а ’они хоће унутрашњу полити-ку’. Србија неће да се утопи у Југославију, него Југо-славија у њу...”

ПАШИЋ О ЈУГОСЛОВЕНСКОМОДБОРУ

ности везаних за доношење Крфске декларације. По-себно су за историчаре драгоцени записи Јована Јовано-вића, посланика Србије у Лондону у периоду 1916–1918.године и историчара између два рата, у којима је на вео-ма занимљив начин приказан однос Николе Пашића пре-ма Крфској декларацији. У време њеног доношења срп-ски посланик у Лондону био је изразито југословенскиоријентисан. Његов патриотизам, како пише познатиполитичар и интелектуалац Драгољуб Јовановић, „најпреје био српски, врло српски. Али се он код њега попео дојугословенског, што никад није код старог Пашића”.Отуда се Јован Јовановић, у време и непосредно по до-ношењу Крфске декларације, није слагао са политикомсвога шефа и знао је чак и да му опонира, што се можевидети из његових дневничких белешки.

У белешкама Ј. Јовановића Пижона налазимо и са-држај разговора који је он водио са српским премијерому Лондону после инцидента који је избио почетком 1918.године, када су се односи између српске владе и Југосло-венског одбора значајно заоштрили. Трумбић је тражиоод савезника да признају његову организацију као зва-ничног представника Срба, Хрвата и Словенаца Аустро-угарске, да се регулише добровољачко питање и сазовеопштејугословенски конгрес који би изразио протестповодом ставова Лојда Џорџа и Вудроа Вилсона из јану-ара 1918. године. Пашић је одбио да подржи Трумбића уовим захтевима, сматрајући „Лондонце” само као „једанприватни одбор за пропаганду, а не као званичног пред-ставника Срба, Хрвата и Словенаца”. „Ја сам створио Ју-гословенски одбор, ја сам учинио све”, стално је гово-рио српски премијер. У поменутом разговору, на Јовано-вићев коментар да „после Крфске декларације то нисуприватни људи и да је Југословенски одбор (од стра-не српског премијера) признат као један фактор”, Па-шић је у бесу реаговао: „Какав фактор? То је приват-ни одбор за пропаганду. А Крфска декларација једанпоследњи акт пречишћавања ситуације. Хтели смо дасе зна, да између Срба, Хрвата и Словенаца нема раз-лике и ништа више...”

Дневник Јована Јовановића садржи велики број пе-дантно забележених разговора са бројним људима, какоСрбима, тако и странцима. Често се на његовим страни-цама појављује и Анте Трумбић. Из великог броја њего-вих реплика,издвајају се оне које се могу тумачити каоодговор на бројне Пашићеве коментаре Крфске декла-рације. Једна од њих могла би да представља својеврснирезиме: „Господин Пашић више не признаје Крфску де-кларацију и не жели да на њој настави рад, она му је тре-бала у своје време, сад му не треба. Ми остајемо на њој”.

Што се Пашића тиче, Трумбићев закључак у основ-ним цртама одговара Пашићевом ставу који је интер-претирао и Јовановић. Али последња тврдња мора сеузети с великом резервом, будући да ни многи члановиЈугословенског одбора нису увек били искрени и лако супрелазили преко „јединствених” интереса. Они који суприпадали хрватском и словеначком националном кор-пусу заговарали су углавном пројекат који се тицао по-себних хрватско-словеначких интереса. Није случајноНикола Стојановић записао да „Трумбић првенственоима у виду разграничење са Италијом и расположењеХрвата према будућем државном уређењу”.

Када су у питању обострани интереси српске владеи Југословенског одбора – уједињење и стварање једин-ствене државе, Крфска декларација је у начелу настави-ла традицију Нишке декларације. Међутим, имајући увиду војно-политичке околности које су јој претходиле,па и условиле потписивање Крфске декларације (Фебру-арска револуција у Русији и смрт аустроугарског цара,као и њихов утицај на промене политике зараћених стра-на у пролеће и лето 1917. године), намеће се закључакда је Декларација била изнуђени документ, бар када јереч о Николи Пашићу. Стварне намере њених потписни-ка, скривене иза компромисних изјава око заједничкихинтереса, битно су се разликовале. Чак су и суштинскепоставке Декларације које су се тицале постојања и уза-јамног признавања „троименог народа”, затим његовихполитичких представника, па и самог уређења будућедржаве различито интерпретиране.

Пашић је полазио од претпоставке да ослобођењеСрба, Хрвата и Словенаца треба да буде дело српскевладе, која је била призната од Антанте и која је, осимратних успеха, уживала и легитимитет владе међународ-но признате државе. Његов енергични телеграм војводиМишићу о хитној окупацији југословенских области Ау-строугарске у самој завршници рата, имао је за циљ даосујети било каква изненађења у том смислу. Полазилосе од претпоставке да су војна снага и брзина акције га-рант оваквог решења! Ако је у питању један, троименинарод, онда му, по Пашићевом мишљењу, није потреб-но некакво званично представништво, већ је довољнода га представљају Срби са Крфа, односно српска влада.У случају признања Југословенског одбора као представ-ника Југословена из Аустроугарске, Пашић се прибоја-вао да би он, као председник српске владе, аутоматскиизгубио право покровитељства над Србима у Хрватској,као и над Босном и Херцеговином. Осим тога, ако је на-род један, како су обе стране истицале од почетка рата,онда му није била потребна ни федерација у оквиру је-динствених државних граница. Видовдански устав из

17

Јован Јовановић Пижон

СТ

О Г

ОД

ИН

А О

Д С

ТВ

АР

АЊ

А Ј

УГО

СЛ

АВ

ИЈЕ

1 . j a н у а р 2 0 1 9 .

1921. године следио је ову логику кад је у питању уну-трашње уређење будуће државе, па је Краљевину СХСдефинисао као унитарну државу.

Анте Трумбић је имао другачије мишљење о уређе-њу будуће државе. За њега је главни циљ било самоо-предељење католичког дела „троименог народа” (уједи-њење Далмације са Хрватском и фактичко припајањеСловеније) у границама Југославије, што је имплициралоњено будуће федералистичко уређење. Подсетимо сеСупиловог става из 1915. године, о коме је писао НиколаСтојановић: „Ствар је разумљива, са чисто племенског иужег становишта”, но „право југословенско гледиште тосигурно није”. Трумбић се по том питању није много раз-ликовао од Супила. Зато је председник Југословенскогодбора у другој половини октобра 1918. године захте-вао војну интервенцију САД и окупацију југословенскихобласти, пуцајући по шавовима Аустроугарске како бионемогућио победоносним јединицама српске војске дау њих прве уђу. Американци су поводом његове молбеизјавили „да без споразума са српском владом ништа немогу у том погледу предузети...”

А затим је освануо и 1. децембар 1918. године, ус-постављање југословенске државе (Краљевине СХС) иформирање прве заједничке владе под председништвомСтојана Протића, у којој је Анте Трумбић био изабран заминистра спољних послова. Суделовао је на Мировнојконференцији у Паризу, као Пашићев заменик, заступа-јући интересе Краљевине СХС против италијанских пре-тензија према источној јадранској обали. Предводио јејугословенску делегацију на преговорима са Италијом уРапалу 1920. године, после чега је, разочаран политикомБеограда, поднео оставку. Изабран је у Уставотворнускупштину као независни заступник, осудио је центра-листички уставни предлог и гласао против њега. Успро-тивио се, као и остали хрватски представници, доноше-њу Видовданског устава 1921. године.

Стварање Народног вијећа у ЗагребуДочекавши вести о намерама Антанте (средином

1918. године) да се са политичке карте Европе уклониХабзбуршка монархија, чиме су и формално створениуслови за стварање југословенске државе, хрватски исловеначки политичари у Југословенском одбору донелису одлуку да се дистанцирају од српске владе и дотада-шње заједничке политике и самостално иступе на међу-народној политичкој сцени. Како је Југословенски одборјош деловао без политичког легитимитета, Трумбић јеод савезника затражио његово формално признање каопредставника Словенаца, Хрвата и Срба који живе у Ау-строуугарској. Било је очигледно да овом политичару изДалмације Краљевина Србија више није била неопходнау оној мери као на почетку рата, у време када је његовземљак и истомишљеник Франо Супило (у мају 1915. го-дине у Нишу) сугерисао Пашићу да „Србија мора да бу-де онај државотворни фактор који ће сабирати и слије-вати Јужне Словене, јер је она доказала да је дораслаоваквој мисији”.

18

Почетком октобра 1918. године, када је рат улазиоу завршну фазу, Трумбић је саопштио председнику срп-ске владе, у време његовог боравка у Паризу, да новамеђународна ситуација не дозвољава више да Србијапосматра југословенске народе у Аустроугарској каообјекат њених ратних циљева, већ их мора третиратикао „равноправне чиниоце који имају извор свога правабез обзира да ли постоји Србија”. Што се тиче хрват-ских и словеначких политичара у Загребу и Љубљани,они су позив америчког председника Вилсона и британ-ског премијера Лојда Џорџа да се уништи и раскомадааустроугарска држава, схватили као повољну могућностда њихови народи „претрче” из табора побеђених у та-бор победника и да на тај начин избегну судбину Хаб-збуршке монархије, у чијим су се јединицама борилипротив држава Антанте. Србију, са којом су желели даграде заједничку државу, доживљавали су у овом случа-ју као равноправног партнера. Имиџ победника са ко-јим је Србија изашла из рата само је потхрањивао њи-хов прагматизам, будући да није било друге опције даочувају своју територијалну целовитост и промовишусопствену државност.

Да би остварили своје намере, хрватски и словенач-ки политичари су 19. октобра 1918. године формиралиНародно вијеће у Загребу, као политичко представни-штво Словенаца, Хрвата и Срба са територије Аустроу-гарске. Хрватски сабор је 29. октобра раскинуо држав-ноправне односе између „Краљевине Хрватске, Славо-није и Далмације” с једне, и Краљевине Угарске и Царе-вине Аустрије, с друге стране и Хрватско-угарска нагод-ба из 1868. године проглашена је ништавном.

Прогласивши се за носиоца власти на територијиХрватске и Словеније, Народно вијеће се окренуло пре-говорима за уједињење са Краљевином Србијом. Иакоје на почетку рата био ватрени заговорник заједничкедржаве Срба, Хрвата и Словенаца, председник српскевладе Никола Пашић је у његовој завршници јасно уви-ђао на какве све препреке наилази његова „југословен-ска идеја” из 1914. године. Да би „зближио”, како се идаље надао, хетерогене елементе будуће државе – срп-ску владу, Народно вијеће из Загреба, Југословенски од-бор из Лондона и српску политичку опозицију са Крфа –Пашић је пристао да од 6. до 9. новембра 1918. годинеприсуствује конференцији у Женеви, која је требало да„расправи и разреши сва спорна питања” везана за фор-мирање и уређење будуће државе.

Српску владу на овој конференцији представљао јесам Пашић, а српску опозицију Милорад Драшковић,бивши министар у влади, док је у име Народног вијећаиз Загреба наступио Антон Корошец, а у име Југосло-венског одбора Анте Трумбић. Добивши налог од реген-та Александра Карађорђевића да призна Народно вије-ће, Пашић је предложио да се образује коалициона вла-да Краљевине Србије, у коју би ушли и представницисловеначког, хрватског и српског народа из Аустроугар-ске. Трумбић је одбио тај предлог, изјавивши да српскавлада може да представља само Србе из Србије, а не ијугословенске народе (укључујући и Србе) у Аустроугар-ској. Председник Југословенског одбора је захтевао дасе до сазива југословенске уставотворне скупштине, ко-

ја би требало да донесе коначну одлуку о „облику зајед-ничке државе”, Народно вијеће из Загреба призна каосуверени и међународно признат орган који ће на својојтериторији вршити власт, као што српска влада вршивласт на територији управо ослобођене Србије.

Принуђен на повлачење од представника југосло-венских земаља бивше Аустроугарске, па и сопственеопозиције, српски премијер је (потписујући Женевскудекларацију) прихватио државни провизоријум који би,до доношења устава новостворене државе, чинило За-једничко министарство (нека врста привремене владе),конфедералну организацију прелазне фазе заједничкогдржавног живота, са две равноправне владе, једне у Ср-бији и друге у Држави СХС и на тај начин питање обликавладавине оставио отвореним.

Неуспех Женевске конференције У Женеви се Пашић нашао усамљен пред представ-

ницима Народног вијећа, Југословенског одбора и срп-ске опозиције, а на другој страни био је изложен прити-ску сила Антанте, нарочито Француске. Његово прихва-тање женевског споразума значило је одступање од срп-ског програма за југословенско уједињење (дефиниса-ног Нишком декларацијом 1914), због чега је наишао наотпор чланова своје владе на Крфу и угрозио интересесаме династије. Са Крфа му је стигао телеграм од Стоја-на Протић,а који је заступао одсутног председника вла-де. У телеграму је Протић на веома оштар начин проте-стовао због закључака Же-невске конференције, па јеодлучио да поднесе остав-ку читавог министарскогсавета. У том телеграму је,између осталог, писало:„Оно што господа сада ис-тичу и желе то је једна на-карада од Министарства(мисли се на Заједничко ми-нистарство – прим. аутора)каквог нигде никад није би-ло; то је израз неповерењаи Вама лично и Србији којаније заслужила такво по-ступање; то је нешто штоникад не бива међу људимакоји истински хоће народ-но јединство”.

Стојан Протић је, ина-че, био један од ретких по-литичара у Србији који јејош пре уједињења и ства-рања југословенске држа-ве уочавао сепаратистич-ке тенденције неких хрват-ских политичара. У теле-граму који је 12. новембра

1918. године послао Јовану Јовановићу у Лондон, Про-тић пише да, ако хрватски политичари одустану одКрфске декларације, „то ће бити велика штета, коју ће-мо дубоко жалити, али онда ћемо ићи свако својим пу-тем: Срби са Србима, а Хрвати и Словенци са Хрватимаи Словенцима. Истина, у Паризу и Женеви покушалосе да се српски народ из Босне и Херцеговине, Сре-ма и Славоније, Далмације и Лике, Бачке, Баната и Ба-рање одвоји од Србије, па да се с њим направи фронтпрема Србији. Али ми се надамо да су ти покушајиосуђени на пропаст”.

Женевска декларација није решила питање , већ јеоно, као и сва друга питања везана за државно уређе-ње нове заједничке државе, препуштено будућој уста-вотворној скупштини. Под притиском Стојана Проти-ћа, Пашић је обавестио учеснике конференције да срп-ска влада није усвојила закључке овог скупа и да он каопредседник те владе, с обзиром на то да је потписаоспорни документ, мора да поднесе оставку.

Руководећи се неповољним одлукама конференци-је у Женеви, сам регент изазвао је кризу владе и на тајначин избегао њихову ратификацију, тим пре што јебио свестан српских војних предности на самом попри-шту битке за југословенско уједињење. Држава СХСније била у стању да брани своје границе, изложенепритиску Италијана који су настојали да поседну зе-мље које су им биле обећане Лондонским уговором из1915. године. На позив Народног вијећа, српске трупепрешле су Саву и избиле на крајње северозападне гра-нице југословенске територије.

Женевска конференци-ја се тако завршила неуспе-хом. На другој страни, она јеисказала висок степен не-слоге између српских, хр-ватских и словеначких поли-тичара, којом ће 1. децем-бра 1918. године и отпоче-ти заједнички живот „трибратска народа”, а која ћеих пратити све док буде по-стојала њихова држава, Кра-љевина Југославија. Пашићје у Женеви новембра 1918.доживео слом и разочаре-ње, а децембра исте годинепостао је и жртва регенто-вог „државног удара”, кадаму је ускраћен мандат за са-став прве владе КраљевинеСХС. Најјаче упориште кру-не, бранилац монархије, чо-век од највећег међународ-ног угледа међу југословен-ским политичарима, симболСрбије и њене политике,утемељитељ српских ратнихциљева и југословенског ује-дињења, нестао је, додушепривремено, с политичке

19

Стојан Протић

СТ

О Г

ОД

ИН

А О

Д С

ТВ

АР

АЊ

А Ј

УГО

СЛ

АВ

ИЈЕ

1 . j a н у а р 2 0 1 9 .

сцене. Женевска дуална формула, са неизвесном пози-цијом монархије и династије у државно-правном про-визоријуму, што је иначе било решено на Крфу, свака-ко да је била неприхватљива за регента Александра,проузрокујући и само Пашићево уклањање. Човек којије у рату носио главни терет уједињења, регенту вишеније био потребан. Александар Карађорђевић је наме-равао да круни припише заслуге за уједињење, преу-зимајући улогу објединитеља „троименог” народа Кра-љевине.

Како се процес стварања нове државе ближиосвом епилогу, Никола Пашић је све мање био „загреја-ни Југословен”. За разлику од њега, престолонаследникАлександар је током рата постајао све ватренији уједи-нитељ. Обојица су, али у различитом времену и окол-ностима, истицали два кључна разлога за уједињење:стварање велике и моћне државе која би била чврстбедем германској експанзији на Балкану и аргумент даСрби само у границама Југославије могу да буду у јед-ној држави.

У таквој ситуацији,у Београд је, крајем новембра1918. године, стигла делегација Народног вијећа саупутствима (тзв. „Напутком”) која су представљала не-ку врсту услова за уједињење. Они су предвиђали даконачну организацију нове државе одреди свеопшта

20

народна скупштина Срба, Хрвата и Словенаца квали-фикованом, односно двотрећинском већином гласова.Уставотворна скупштина имала је да донесе устав, од-реди форму владавине и унутрашње државно уређе-ње. До њеног сазива извршну власт вршио би краљ, азаконодавну Државно вијеће, састављено од члановаНародног вијећа, Југословенског одбора и сразмерногброја представника Србије и Црне Горе.

Проглашавање КраљевинеДелегација Државе СХС у Београду, ипак, није се

држала ових упутстава због све веће опасности од ита-лијанске експанзије на њене територије и револуцио-нарног врења које је претило да дестабилизује стањеу југословенским земљама бивше Аустроугарске мо-нархије. Притиснута неповољним развојем догађаја,признала је монархистички облик владавине и дина-стију Карађорђевића. У одговору на адресу делегацијеДржаве СХС, регент Александар је 1. децембра 1918.године прогласио уједињење Краљевине Србије са зе-мљама независне Државе СХС, у јединствено Краљев-ство Срба, Хрвата и Словенаца, које ће од 1920. до1929. године носити име – Краљевина СХС. Тиме је ре-гент прејудицирао решавање основних питања зајед-ничке државе о облику владавине и династији Кара-ђорђевића, одузимајући будућој уставотворној скуп-штини карактер установе која је требало да решава тапитања.

Стојану Протићу је поверен мандат да образујепрву владу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а Ви-довдански устав из 1921. године промовисао је уни-тарну опцију унутрашњег уређења те државе, што ћеу старту јој више продубити јаз између српских поли-тичара на једној, и хрватских и словеначких, на другојстрани. Српско-хрватски сукоб око тог питања даваћеглавни тон перманентним сукобима који су на унутра-шњем плану озбиљно потресали ову државу све времедок је она постојала.

Улога савезника Са доношењем Нишке декларације, 7. децембра

1914. године, српски ратни циљеви и политика срп-ске владе о стварању југословенске државе бивајуинтернационализовани; одмах по њеном усвајању,текст Декларације достављен је савезничким посла-ницима у Нишу, а за њу су убрзо сазнали и челнициАнтанте. Међутим, тај документ није наишао на по-вољан пријем у Русији, Великој Британији и Францу-ској, што се у том тренутку могло и очекивати. Исто-ричар Драгољуб Живојиновић тврди да су савезнич-ке силе чак одбиле и да прихвате Декларацију. Свакаод поменутих земаља имала је своје разлоге због ко-јих није хтела да уважи амбициозне замисли српскихполитичара, као и припадника хрватске и словеначкеполитичке емиграције која се у пролеће 1915. окупи-

Регент Александар Карађорђевић

ла око Југословенског одбора у Лондону. ПредседникЈугословенског одбора Анте Трумбић записао је 11.септембра 1915. у свом дневнику „да се Русија и Ита-лија противе стварању југословенске државе, а да иму томе Француска и Енглеска секундирају”.

Русија није желела југословенску државу због ве-ликог броја католика у њој, где она не би имала онајутицај који је имала и рачунала да ће имати у право-славној Србији. Западни савезници (Велика Британи-ја и Француска) сматрали су да је одржавање Аустро-угарске у интересу европске равнотеже, па све досредине 1918. године нису узимале у обзир могућ-ност њеног распада и уједињења југословенских на-рода. Италији није била у интересуједна таква држава која би сметалањеним територијалним претензијамана источнојадранској обали, премаИстри, Кварнерским острвима и де-ловима Далмације, територијама ко-је су јој припале на основу Лондон-ског уговора. Овим уговором, који су26. априла 1915. потписали са Итали-јом како би је увукли у рат на страниАнтанте, савезници (В. Британија,Француска и Русија) су показали дане рачунају озбиљно са југословен-ском идејом и уједињењем Срба, Хр-вата и Словенаца у једну државу.

У италијанским званичним круговима истицала сеприврженост јачању Краљевине Србије и уважавали сусе њени захтеви за излазак на море, као што се изра-жавало и неповерење према стварању Југославије. Ита-лијански министар спољних послова Сиднеј Сонино за-молио је 4. августа 1915. године руског посланика у Ри-му Александра Гирса да Русија поверљиво саопштисрпској влади да је у једном члану тајног Лондонскогуговора предвиђено да Србија добије на Јадранскоммору Сплит и Дубровник и да се Италија томе не про-тиви. Што се тиче Ријеке, истакнути италијански нови-нар и политичар Салвемино Гаетано залагао се, у листу„Унита”, да овај приморски град „добије своју традицио-

налну аутономију под заштитом Ита-лије и Србије”.

Одредбе Лондонског уговора ра-дикално су мењале геополитичку кар-ту Балкана. Поред задовољења тери-торијалних интереса Италије на ис-точној јадранској обали, уговор је де-финисао и територије које би припа-ле Србији и Црној Гори после рата.Србији су додељени далматинскаобала између реке Крке и Стона,укључујући полуострво , луку и остр-во Брач, затим, Босну и Хрцеговину,Срем, Бачку и Славонију. Начелно јеодлучено да делове Албаније добију

Велика Народна скупштина, 1918. године

донију (источно од Вардара). На томе је од почетка ин-систирала Русија, што је донекле и разумљиво будући даје улазак Бугарске у рат на страни Централних сила мо-гао витално да угрози њене интересе, односно да дове-де руску војску на Карпатима у неповољан положај. ОдСрбије су уступке тражили и остали савезници. Српскавлада је такве захтеве од почетка одбијала, истичићи даније примерено од ње, као савезнице, тражити терито-ријалне уступке, уз сугестије да би пристала једино намање корекције граница уколико Бугарска пружи чврстегаранције да ће приступити силама Антанте. Пашић јеправилно процењивао да постоје мале шансе да се таконешто и догоди, јер је Бугарска у то време војно, финан-сијски и династијом била везана за Централне силе. До-гађаји који ће убрзо уследити дали су за право таквомставу српске владе.

На другој страни, неспремност водећих политичараАнтанте да прихвате стварање Југославије била је при-сутна готово све до краја рата. Нарочиту димензију томпитању даће и Сједињене Америчке Државе након ула-ска у рат на страни Антанте, посебно политика америч-ког председника Вудроа Вилсона и његова „Порука Аме-ричком конгресу у 14 тачака” од 8. јануара 1918. године,у којој се износила визија светског мира после завршет-ка Првог светског рата.

Вилсон Србији обећао мореОдлука политичког врха САД да се почетком 1917.

године ова прекоокеанска сила умеша у ратни кон-фликт у Европи и помогне Антанти како би извојевала

СТ

О Г

ОД

ИН

А О

Д С

ТВ

АР

АЊ

А Ј

УГО

СЛ

АВ

ИЈЕ

1 . j a н у а р 2 0 1 9 .

Србија, Црна Гора и Грчка. Италија је желела да се од-редбе које су се тицале Србије и Црне Горе задрже утајности, али се савезници нису с тим сложили и у зва-ничној ноти 4. августа 1915. потврдили су Србији њенотериторијално проширење. Српска влада није даласвоју сагласност на одредбе Лондонског уговора, зна-јући да је његово прихватање подразумевало и терито-ријалне уступке Бугарској у Македонији. Један од на-ших најзначајнијих мислилаца тога доба, велики науч-ник светског гласа проф. др Лазо Костић (1897–1979)прокоментарисао је ово одбијање речима: „Један такавпример великодушности и истовремено лудости нијепознат у историји. Србија се одриче у корист својихнајвећих непријатеља, Хрвата, добитка, који се само је-данпут у историји додељује”.

Поједини историчари, пак, тврде да Краљевина Ср-бија у пролеће и лето 1915. године није била упозната саодредбама Лондонског уговора, као ни са другим доку-ментима које су њени савезници у тајности потписивалиса неутралним земљама (Румунијом пре свега), желећида их придобију на страну Антанте. За одредбе Лондон-ског уговора, тврди Миле Бјелајац, Србија је сазнала текпосле Октобарске револуције, тако да, по његовом ми-шљењу, не стоје тврдње да је она тада пропустила при-лику да добије територијално проширење којим би зао-кружила своје будуће границе и које би за њу биле бољасолуција од стварања југословенске државе. Бјелајацтврди да не постоје ни докази да су Централне силе, пресвоје офанзиве из октобра 1915. године, преговарале саСрбијом о склапању сепаратног мира, нити је било реал-но од Србије очекивати да тако нешто прихвати.

Савезници су током 1915. године интензивиралипритисак на Србију да Бугарској уступи источну Маке-

22

Југословенски одбор у Вашингтону 1917. године

23

победу над Централним силама, дочекана је са вели-ким оптимизмом у Лондону, Паризу и Петрограду.Европски савезници су с правом очекивали да ће аме-ричка економска и војна помоћ у великој мери допри-нети да се што пре оконча крвопролиће у Првом свет-ском рату. И српска влада на Крфу очекивала је да моћ-на Америка материјално помогне њеној војсци која сеприпремала за завршне операције на Солунском фрон-ту. Иако се Америка налазила далеко од ратног пожарана Балкану, њени политички и војни кругови били су ве-ома добро упознати са улогом мале Србије у овом ратуи жртвама које је она поднела у њему. Већ у децембру1917. године САД су ставиле на располагање српскојвлади „аванс од 3 милиона долара за прва три месеца”,обећавши да ће и даље водити рачуна о потребама ње-не војске.

Српски политичари су очекивали да Америка пру-жи не само финансијску него и политичку подршкуостварењу ратних циљева Србије. Због тога је пред-седник владе Никола Пашић, уз подршку Министар-ског савета, одлучио да у САД упути једну државну ми-сију, која би упознала политичке кругове и јавност теземље са ратнимциљевима Србије.Након што је изВашингтона стигаоодговор „да ћеамеричка влада би-ти срећна да примимисију Србије каосвог госта”, Пашићје одабрао репре-зентативну делега-цију која ће, како јеговорио, „достојнопредстављати срп-ски народ у САД”.Штампа је изве-стила да је у Аме-рику отпутовала„српска интелекту-ална и војна ели-та”, коју су чинили:угледни теолог Ни-колај Велимировић(касније владика),ректор Београдског универзитета Сима Лозанић, срп-ски посланик у Паризу Миленко Веснић и генерал Ми-хајло Рашић. Делегација је стигла у САД 20. децембра1917. и боравила је у овој земљи до половине фебруара1918. године. Амерички домаћини су указали изузетнупажњу српским гостима, а примио их је и председникСАД Вудро Вилсон. Чланови делегације су искористилиовај сусрет да америчког председника „из прве рукеупознају са српским ратним тежњама”.

У време боравка српске мисије у Америци, у Ва-шингтону је припреман текст чувене „Поруке председ-ника Вилсона Америчком конгресу у 14 тачака”, у којојсе износила визија светског мира после завршетка Пр-

вог светског рата. У једној од тих тачака (11) спомиња-ле су се Србија и Црна Гора: „Окупиране територије дабуду враћене; Србији треба дати слободан и безбеданизлаз на море; међусобни односи балканских државатреба да се утврде путем пријатељског договора дужисторијски успостављених линија припадности и наци-оналности; треба да буду дате међународне гаранцијеполитичке и економске независности и територијалногинтегритета балканских држава”. Лични саветник аме-ричког председника пуковник Едвард Хауз позвао је упредседнички кабинет шефа српске делегације Милен-ка Веснића и замолио га да погледа 11. тачку ове пору-ке, која се односила на Србију, те да стави евентуалнепримедбе, указујући на тај начин изузетно поверењесрпској делегацији. На изненађење пуковника Хауза,Веснић, иначе велики заговорник југословенске идеје,ставио је примедбу да је у овој поруци требало поме-нути један од главних ратних циљева Србије: уједиње-ње Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу.

Када је председник Вилсон 8. јануара 1918. годинепрочитао своју поруку пред америчким конгресом, Ве-снић је био видно разочаран јер његова примедба није

била прихваћена.Српски посланику Вашингтону Љу-ба Михајловић отоме је хитнообавестио српскувладу на Крфу,наглашавајући даконзервативниамерички полити-чари тешко схва-тају потребе југо-словенског уједи-њења и да је„председник Вил-сон у том погледуперсонификацијаамеричког јавногмњења, којем јепотребно времеда правилно схва-ти наше тежње”.Н е п о м и њ а њ е„југословенског

уједињења” у поруци америчког председника није про-истицало из конзервативних схватања, како је то тума-чио српски посланик, већ пре свега из намере америч-ке владе да у текућем рату Краљевину Србију третиракао савезника, с којом су САД имале дипломатске од-носе још од 19. верка.

Разочарење поруком америчког председника из-разили су и хрватски и словеначки политичари у Југо-словенском одбору у Лондону. Они су били „изненађе-ни и фрустрирани” Вилсоновим излагањем о очувањуАустроугарске. Такав став америчког председника биоје дефинисан тачком 10 ове поруке, у којој је стајало:„Народи Аустроугарске, чије место међу народима же-

Председник САД Вудро Вилсон

СТ

О Г

ОД

ИН

А О

Д С

ТВ

АР

АЊ

А Ј

УГО

СЛ

АВ

ИЈЕ

1 . j a н у а р 2 0 1 9 .

лимо да заштитимо и осигура-мо, треба да добију најслобод-нију прилику за аутономни раз-вој”. Из овог текста произила-зи да се председник Вилсон ни-је залагао за „разарање Ау-строугарске”, већ само за ње-ну „реконструкцију”, која бисвим народима Хабзбуршкемонархије, па према томе и Хр-ватима и Словенцима, омогу-ћила да уживају само аутоном-на права.

Председник Југословен-ског одбора др Анте Трумбићје после Вилсоновог говора уАмеричком конгресу посум-њао у могућност стварања Ју-гославије, будући да се она мо-гла „саградити само на руше-винама Аустроугарске”. Ова-кво нерасположење међу заго-ворницима југословенскох ује-дињења проистицало је из непознавања суштине аме-ричке спољне политике, која је била веома прагматич-на и уважавала искључиво тренутне околности. А онесу политичке кругове у Америци усмеравале пре свегака разбијању ратног савеза Немачке и пацификацијиХабзбуршке монархије. Зато су Бечу слати сигнали даратни циљ САД није разбијање Дунавске монархије,већ „њена обнова и напредак”. Овакав став преовлада-вао је у Вашингтону све до маја 1918. године. И у поли-тичким круговима Велике Британије скоро током чита-вог рата доминирало је мишљење да је могуће одвоји-ти Аустроугарску од Немачке и тиме разбити једин-

24

ство централних сила. Веровало седа би Немачка царевина, без помо-ћи Хабзбуршке монархије, претрпе-ла пораз, а Први светски рат би ти-ме био окончан.

Председник САД Вудро Вилсони енглески премијер Лојд Џорџ обе-ћали су у својим јавним наступима ујануару 1918. године Бечу да ће Ау-строугарска, уколико се одвоји одНемачке, бити сачувана и обновље-на по завршетку рата. Свој став потом питању амерички председникизнео је у тачки 10. своје порукеамеричком конгресу, а британскипремијер пред синдикалним прваци-ма у Лондону јануара 1918: „Не бори-мо се за то да уништимо Аустроугар-ску. Сагласни смо са председникомВилсоном да распарчавање Аустроу-гарске није наш ратни циљ”. Чврстуодлучност да се Хабзбуршка монар-хија сачува после завршетка рата двау то време најмоћнија државника усвету испољавала су све до лета1918. године, а онда је наступио на-гли заокрет у њиховим перцепција-ма будућности ове државе.

Русија се противиуједињењу

У Царској Русији, као најверни-јем савезнику Србије у рату, нисумогли да разумеју да се у Београдутако олако прихвата идеја о ствара-њу државе у којој би се нашли наро-ди које су делиле озбиљне конфеси-оналне разлике. Један од најутицај-нијих руских политичара Сергеј Ди-митријевич Сазонов, који је за вре-ме рата био министар иностранихпослова у руској влади, енергичносе супротстављао стварању државеу којој би живели православци и ка-

толици. Приликом сусрета са српским послаником Ми-рославом Спалајковићем 7. априла 1915. године, којиму је детаљно предочио став о уједињењу Срба са Хр-ватима и Словенцима, руски министар је изразио не-верицу у могућност њиховог суживота у заједничкојдржави, наглашавајући да Русија настоји да после за-вршетка рата Србија буде „једна снажна и територи-јално увећана држава која ће имати широк излаз на Ја-дранско море, јер је поднела највеће жртве и учиниланајвеће услуге” (савезницима).

Српски посланик је пожурио да обавести Пашићао разговору са шефом руске дипломатије и исте вече-

ри послао у Београд шифро-вани телеграм следећег са-држаја: „Види се да Сазоновне сматра за сада оствар-љив наш програм потпуногуједињења Срба, Словенацаи Хрвата и због тога се неодушевљава њиме...” Спа-лајковићу се у први мах чи-нило да је узрок таквом ста-ву руског министра ратнаситуација: „Католички за-падни Словени су далеко одРусије и за њу немају многоинтереса”, додајући да „тиСловени у овом рату нисуништа учинили” (за савезни-ке). Он је сматрао да би „по-тајни разлог” за такво гле-дише мисли могао битистрах „да Србија са като-личким елементом од неко-лико милиона не изгубисвој ранији карактер у комеје православље било главнифактор”.

У време када се водиоразговор између Сазонова и Спалајковића, у Русији јеборавио и хрватски новинар, политичар и члан Југосло-венског одбора у Лондону Франо Супило. И он је наи-шао, како тврди, на „чврст православни бедем у Руси-ји”. У покушају да убеди кнеза Јусупова, једног од нају-тицајнијих представника руске аристократије, да петмилиона Хрвата и Словенаца желе да се уједине са Ср-бима, добио је следећи одговор: „Сва је несрећа у томешто су тих ваших пет милиона – католици. Да су право-славни, како би све то друкчије ишло. Ви слушате папу,дакле главара изван државе”. Супило је успео да дођеи до Сазонова, али му је он отворено изнео разлогезбог којих не уважава идеју уједињења „једног народаса три имена”, како се у то време говорило. Видно раз-очаран, хрватски политичар је 11. априла 1915. годинеиз Петрограда упутио телеграм Николи Пашићу, у ко-јем пише да је Сазонов изразио „сумњу у успех нашихзаједничких идеала, те је категорички нагласио, да ћеСрбија добити лијепу одштету и доћи на море, али даје наш југословенски програм неостварив. Он не веру-је у његово постигнуће, јер се Русија не може толикоангажовати”. Према Супиловом мишљењу, „Сазоновне жели то уједињење због вјерских разлика измеђуСрба, Хрвата и Словенаца”.

Вративши се из Русије без „видних резултата”, Су-пило је на састанку Југословенског одбора 24. јуна1915. у Лондону обавестио остале чланове да се „рускавлада противи уједињењу католичких Хрвата и Слове-наца са православним Србима”, а и руски амбасадор уФранцуској Извољски, који је у почетку био загрејанза идеју стварања једне велике јужнословенске држа-ве, променио је став уз објашњење „да је база руске

политике православље ида Русија из разлога др-жавне политике не можедопустити да се Хрвати иСловенци као католициздруже с православнимСрбима, јер би католицикао културнији добилипревласт у будућој југосло-венској држави”. Хрватскии словеначки политичарису били огорчени на Сазо-нова и друге руске званич-нике не само што су сепротивили уједињењу„једног троименог народа”већ и због тога што се Ру-сија залагала да Србија по-сле рата добије Босну иХерцеговину, Славонију,Срем и Бачку, као и великидео јадранске обале саСплитом и Дубровником иострвима Брач, Шолта,Колочеп, Чиово и др.

Ипак, настојање руских по-литичара да се Србија те-

риторијално прошири и изађе на Јадранско море, као ињихово противљење стварању југословенске државе,постало је беспредметно оног тренутка кад је у Русијиизбила револуција 1917. године. Нова совјетска властимала је другачије погледе на међународну ситуацију,па и на прилике на Балкану. Поједини историчари сузбог тога склони тумачењу да је пропаст руске цареви-не била фатална за Србију и српски народ по завршет-ку Првог светског рата.

Британска политика Аутентично тумачење британске политике на Бал-

кану у време Првог светског рата дао је један од ње-них најбољих познавалаца и савременика, професор(правник и историчар) Слободан Јовановић. Почеткомрата на Балкану је, из разумљивих разлога, доминираоутицај Аустроугарске и Русије и српска спољна полити-ка углавном је била окренута овим силама. У својим пла-новима, пише Јовановић, „Пашић је углавном узимао уобзир само Русију и Аустрију – Русију, која је изгледаланаклоњена нашем народном уједињењу и Аустрију, ко-ја му је стајала на путу”. Српски премијер се надао даће у „Светском рату Аустрија подлећи и да ће онда Ру-сија несметано уређивати ствари на Балкану”. Предкрај рата Аустрија је почела да се распада, али се и Ру-сија нашла у хаосу Фебруарске и Октобарске револу-ције, тако да су обе силе биле принуђене да се повукуса европске, па и балканске политичке сцене. У таквој

25

Сергеј Димитријевич Сазонов

СТ

О Г

ОД

ИН

А О

Д С

ТВ

АР

АЊ

А Ј

УГО

СЛ

АВ

ИЈЕ

1 . j a н у а р 2 0 1 9 .

ситуацији, у самој завршници рата, Велика Британијасе појавила као важан чинилац балканске политике.

До Првог светског рата, а добрим делом и токомсамог рата, британска званична политика је сматралада је одржавање Аустроугарске у интересу европскеравнотеже. Изван службених кругова било је и онихкоји су тврдили да је то немогуће уколико се немач-ко-мађарски дуализам не замени једним уређењемкоје би Словенима зајамчило равноправност са Нем-цима и Мађарима у овој држави. У тако преуређенојМонархији Срби и Хрвати не би више имали разлогада изван њених граница траже другачије решењесвојих националних интереса. До почетка рата ни утим неслужбеним круговима није се желело рушење

Аустроугарске, тврди Јовановић, а о стварању нека-кве Велике Србије није било ни говора.

Отуда ни идеја о стварању једне нове, словенскедржаве на Балканском полуострву, која би настала нарушевинама Хабзбуршке монархије, у Лондону нијеприхватана. У британској престоници Аустроугарскунису сматрали својим главним непријатељем у Првомсветском рату, већ Немачку, чија је експанзиони-стичка политика угрожавала енглеске интересе наБлиском истоку и у југоисточној Азији. Најбоља бра-на за немачки „Drang nach Osten” (продор на Исток)могао је бити, по мишљењу енглеских политичара,обновљени балкански савез из 1912. године, у коме

26

би се поново на окупу нашле Србија, Бугарска, Грч-ка, па и Румунија. Међутим, велику неизвесност у по-гледу обнове балканског војног блока стварала је Бу-гарска, која се колебала између две зараћене стране– сила Антанте и Тројног савеза. Да би придобили Бу-гарску да се прикључи Антанти и уђе у балкански са-вез, енглески политичари су били спремни да Софијипонуде значајне територијалне уступке на рачун Ср-бије (Македонију источно од Вардара). Како би одБеограда добили пристанак за „одређену територи-јалну трансакцију” у Вардарској Македонији, Енгле-зи су били вољни да Србији дају статус и значај „Ве-лике Србије”, тврди Јовановић.

Садржај меморандума који је половином јануара1915. године енглески министар спољних пословаЕдвард Греј упутио руској влади најбоље исказује ен-глеске интересе у том периоду на Балкану: „Ако срп-ска влада гарантује Бугарској делове Македоније,српске аспирације за велику Србију, укључујући деојадранске обале, биће задовољене”. Овај меморан-дум, констатује публициста Небојша Богуновић, „нанајбољи начин демантује тврдње појединих злона-мерних западних политичара и новинара, да је појами израз ’Велика Србија’ настао у Београду”. Конкре-тизујући свој предлог о великој Србији, Греј је 13. ав-густа 1915. године упутио други меморандум, овогапута председнику српске владе Николи Пашићу, укоме је изнео који се територијални уступци нудеСрбији уколико се један део Македоније уступи Бу-гарској: Босна и Херцеговина, Славонија, Срем са Зе-муном, Бачка и јадранска обала од рта Опланке (не-далеко од Сплита) на северу до тачке 10 километарајужно од Цавтата, као и острва Велики и Мали Дре-ник, Чигово, Шолта, Брач, Јакљан, Колочер и Пеље-шац. Судбина српских крајева у југозападном Банату„биће решена мировним уговором, уколико Румунијане уђе у рат на страни савезника”, истиче се у Грејо-вом меморандуму.

Шеф енглеске дипломатије је у још неколико на-врата истицао да амбиције Лондона нису стварање Ју-гославије, већ велике Србије. У писму које је упутиоједном од највећих заговорника стварања Југославије,енглеском историчару Ситону-Вотсону, Греј пише даће Србија у случају савезничке победе ујединити свеоколне српске територије и осигурати широк излаз наЈадранско море: „Тако ће настати велика и потпуно не-зависна и суверена Србија”, наставља у писму енгле-ски дипломата. Поводом оваквог става британског ми-нистра иностраних послова, историчар и академикДрагољуб Живојиновић наглашава: „По свом обиму иполитичким импликацијама Грејев предлог предста-вљао је корак далекосежан по значају и последицама.Пре свега, он је потпуније него до тада представљаобританску концепцију и истовремено давао подршкуидеји велике Србије. Предлог је предвиђао уједињењеса Србијом свих оних крајева Аустроугарске у којима

Вилијам Ситон-Вотсон

је српски етнички живаљ сачињавао већину или бар од-ређени проценат становништва. У случају јадранскеобале преовладало је Грејово уверење да Србија требада добије економски (трговачки) приступ на море”.

Међутим, како тврди професор Слободан Јовано-вић, Велика Британија се ипак прибојавала да таква ве-лика Србија не постане „руска предстража” на Јадрану:„Русија је тренутно била онемоћена једном револуци-јом (1917), али ако би, што није било немогућно, рево-луцију прекужила, она би стала поново надирати наБалкан. У том случају, ништа не би боље одговаралоњеним интересима него једна велика Српска држава”.Енглеска није хтела Русију на Јадрану, тврди Јовановић,па зато није искрено хтела ни Велику Србију: „Она јепочела да ради противу нас, али, по свом обичају, ви-ше посредно него непосредно. Она је прихватила иде-ју о заједничкој држави Срба, Хрвата и Словенаца, унади да ће Хрвати и Словенци као католици задржава-ти православне Србе, да се не подају руском утицају.Чак је било енглеских експерата који су узимали да суХрвати и Словенци толико културнији од Срба, да ћеим преотети вођство заједничке државе и начинити одње исто тако чврст бедем противу Русије, као што јето раније Аустрија била”.

Без обзира на то што је званична политика бри-танске владе до пред сам крај Првог светског рата би-ла усмерена ка очувању Аустроугарске, што је искљу-чивало могућност стварања нове државе на Балкану укојој би заједнички живели Срби, Хрвати и Словенци,Лондон није спречавао активности појединих незва-ничних кругова који су се залагали за стварање Југосла-вије. Међу малобројним заговорницима „југословенскеидеје” у Великој Британији запажену улогу имали су Ви-лијам Ситон-Вотсон, угледни историчар који је добропознавао прилике на Балкану и Викем Стид, један однајбољих британских новинара, уредник спољнополи-тичке рубрике и главни и одговорни уредник утицајноглиста „Тајмс”.

27Одлучивши се, од средине 1918. године, дефи-нитивно за разбијање Аустроугарске монархије, зва-нични кругови у Лондону почели су све више да ува-жавају мишљење једног од највећих заговорникастварања Југославије, енглеског историчара Ситон-Вотсона, као стручњака за балканско питање. На зах-тев Форин офиса он је израдио меморандум у којемје, плашећи се „Велике Србије као руске предстражена Балкану”, изнео своје погледе на могућност на-станка заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца.

Противећи се стварању велике српске државе,која би укључивала Босну и Херцеговину и имала из-лаз на море, Вотсон је уверавао британско министар-ство спољних послова да „југословенско питање неби требало решавати парцијално, проширивањемСрбије на Босну и Херцеговину и дајући јој излазакна море, него целовито – стварањем једне југосло-венске државе у складу са начелима народности”. Натај начин би, по његовом мишљењу, „цивилизованијиХрвати и Словенци преузели вођство у политичком икултурном животу нове државе од храбрих, али при-митивних српских сународника”.

Да би се спречио наводни српски хегемонизам,Вотсон је предлагао да престоница будуће државебуде у Сарајеву, као географском средишту, или дасе периодично сели из једног националног центра удруги, тако да би повремено могла бити у Београду,Загребу и Љубљани.

Енглески историчар Кенет Калдер тврди да јеовај Вотсонов меморандум био добро прихваћен уФорин офису и да је начелник ратног одељењаовог министарства Харолд Николсон „препору-чио” да га британска влада узме у обзир када сена „конференцији мира” буде одлучивало о Хаб-збуршкој монархији.

ЛОНДОН ОКРЕЋЕ ЛЕЂА СРБИЈИ

Југословенски одбор

Држава помирењаОд Југославије се очекивало да буде држава поми-

рења, да унутар својих граница сабере све Србе, Хрва-те и Словенце, ублажи супротности и разлике које суих вековима раздвајале и обезбеди услове за њихов бр-жи економски и друштвени напредак. Међутим, дводе-ценијско искуство живљења у заједничкој држави несамо да није испунило ова очекивања већ је постојећеантагонизме још више заоштрило, да је обесмислило исаму идеју на којој је ова држава поникла.

Потресен вестима из отаџбине да хрватске уста-ше врше покољ над Србима и разочаран у политичкуелиту Краљевине Југославије, као и у саму југословен-ску државу, велики српски песник Јован Дучић је 1941.године из емиграције (САД) поручивао: „Југословенствоније поникло ни из каквих позитивних основа, него изједног апсолутног неспоразума; продукт је једног на-рочитог поремећаја свих здравих начела за живот, јед-на романтика која је постављена насупрот реалне по-литике и једна фатаморгана која је одвела у катастро-фу државу Србију, једино реалну у том нездравом снуо немогућем и неприродном”. Жалио је што је Краљеви-

СТ

О Г

ОД

ИН

А О

Д С

ТВ

АР

АЊ

А Ј

УГО

СЛ

АВ

ИЈЕ

1 . j a н у а р 2 0 1 9 .

Иако су деловали као невладине личности, Вотсони Стид су, у духу енглеске традиције, бранили интере-се своје земље без обзира што се нису увек слагали саполитиком своје владе. А интереси Велике Британијена Балкану били су деценијама усмерени ка томе да сеспречи утицај Русије на православне народе који су туживели и да се овој великој словенској земљи онемогу-ћи излазак на „топло море”. Према мишљењу многихенглеских политичара и јавних радника, Србија је билапродужена рука Русије на Балкану и зато су веома че-сто били подозриви према њој. У страху да Србија непостане одскочна даска за руску доминацију у југои-сточној Европи, Вотсон је све више почео да се окрећеХрватској, подржавајући идеје и ставове хрватских по-литичара у Југословенском одбору у Лондону. Угледни

историчар и академик Милорад Екмечић тврди да јеСитон-Вотсон „подржавао више Хрвате него Србе, ве-рујући да су они више окренути Западу” и да „основаВотсонових идеја лежи у заговарању заједничке југо-словенске државе у којој ће католички Запад временомпреузети вођство”.

Многи домаћи и страни историчари давали су ве-лики значај улози Вилијама Ситон-Вотсона и ВикемаСтида у стварању Југославије, али су избегавали да на-гласе да су се они залагали за југословенско уједиње-ње по мери енглеских интереса, према којима је у но-вој заједници требало дати предност „западним като-личким Хрватима” у односу на „источне православнеСрбе”. Вотсонова „наклоност” према Хрватима доћи ћепоново до изражаја крајем тридесетих година, када сеодлучивало о преуређењу Југославије и када је он зду-шно подржао хрватску федералистичку опцију о ства-рању Бановине Хрватске, августа 1939. године.

28

Јован Дучић

Сви они проблеми који су оптерећивали односеизмеђу Срба, Хрвата и Словенаца у новоствореној др-жави, могли су се уочити још у време стварања Срп-ског добровољачког корпуса у царској Русији. Свиони који су имали имало политичког слуха могли су,из понашања војника и официра, припадника та тринарода у тек формираној добровољачкој јединици,извући корисне поуке за будућност, али то, нажалост,нису учинили. Политички ставови Хрвата и Словена-ца који су најпре били аустријски војници, затим ру-ски заробљеници, да би најзад добили статус српскихдобровољаца, подударали су се са мишљењем пред-ставника та два народа у Југословенском одбору уЛондону, који је формално заступао интересе ЈужнихСловена из Аустроугарске.

Мада је у Корпусу било 90 одсто Срба, новопри-дошли добровољци захтевали су да се та јединица ви-ше не зове „српска”, него „југословенска”. Поставља-ли су и друге захтеве који су одисали шовинизмом иверском нетрпељивошћу: „... Да се одвоје хрватски исловеначки војници од српских и да се формирају за-себни пукови са истонационалним официрима; да сене мешају католици и православни; да се Корпус ни-како не сматра војском православне Србије, већ за-себном југословенском револуционарном војском,којој је једини задатак да буде реална политичко-вој-ничка база у будућим мировним преговорима, послезавршетка Првог светског рата...”

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ДОБРОВОЉАЧКИ КОРПУС

на Србија 1918. године избрисана са политичке кар-те Европе, да би уступила место „фатаморгичној” и„проблематичној” Југославији и за то оптужио поли-тичке факторе у Србији што су неопрезно прихвати-ли идеју о „братству југословенских народа”.

Један од парадокса који је пратио процес југо-словенског уједињења огледао се у чињеници да нај-ватренији заговорници југословенске идеје међу срп-ским политичарима и интелектуалцима нису довољнопознавали цивилизацијске, културне и верске особе-ности хрватског и словеначког народа са којима јетребало ступити у заједничку државу. Многе лично-сти у Србији које су биле у прилици да доносе одлукео стварању југословенске државе нису ни закорачи-ле на онај део територије Аустроугарске где су жи-вели Хрвати и Словенци, па према томе нису моглестећи реалну слику о расположењу та два народа даступе у заједничку државу са Србима. Поједини исто-ричари тврде да је престолонаследник АлександарКарађорђевић, будући краљ Југославије, само једномпре Првог светског рата прошао бродом поред Спли-та, поздрављајући окупљене далматинске омладинцена сплитској риви. То је, до тада, био једини његовконтакт са „хрватском стварношћу”. Ни многи срп-ски посланици који су 7. децембра 1914. године из-гласали Нишку декларацију, којом се захтевало осло-бођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, нисупознавали не само тренутне политичке прилике у Хр-ватској и Словенији, већ нису много знали ни о култу-ри, вери и менталитету ова два народа.

Упућени тврде да су међунационални односи уСрпском добровољачком корпусу у Русији још у лето1916. године били јасан показатељ каснијих пробле-ма који ће потресати Краљевину Југославију. О томеје историчар Драгослав Јанковић писао: „Добровољ-ци су били барометар правог расположења хрватског

29

и словеначког народа у првом колективном сусретуса српским народом у току Првог светског рата”.

Када је, после низа перипетија, Српски доброво-љачки корпус коначно формиран, уз велику подршкуруског цара Николаја II, међунационални проблеми уњему не само да нису отклоњени, него су се и зао-штрили. Малобројна „словенска католичка браћа” изХабзбуршке монархије која су приступила овој једини-ци, испољила су неповерљив и нетрпељив став премасрпским официрима и војницима.

Велико разочарање у српској влади у време њеногборавка на Крфу настало је када се нису испунилаТрумбићева обећања да ће се „хиљаде Хрвата и Слове-наца”, који су као досељеници живели у Америци и Ка-нади, пријавити у српске добровољачке јединице. НаКрф је из Америке стигло само 2.000 Хрвата и још ма-ње Словенаца, док је Срба у том добровољачком тран-спорту било више од 4.000. Уверење или можда илузи-ја Николе Пашића да су „Срби, Хрвати и Словенци је-дан народ са три имена” и да имају један завичај билоје озбиљно уздрмано кад му је Трумбић писмено саоп-штио разлоге зашто се његови саплеменици нису у до-вољном броју одазвали позиву да се упишу у добро-вољце: „Схватите да је код српских елемената изванотаџбине много лакше имати успјеха када се ради запомоћ Србији, јер већ само име довољно је да им обја-сни ствар и побуди одушевљење за њу”, каже Трум-бић, „али то није довољно код Хрвата и Словенаца ко-јима, кад их се зове у добровољце, треба улити увјере-ње да се не ради само о засебној српској ствари, већ ио њиховој и да се борба, у коју их се зове, води за осло-бођење и њиховог завичаја, једнако као и онога њихо-ве српске браће”.

Побуна у ЗагребуВест о оружаној побуни која је у Загребу избила

против нове државне заједнице само пет дана послесвечане церемоније проглашења уједињења „брат-ских југословенских народа” и образовања КраљевинеСрба, Хрвата и Словенаца, као да је „затекла” приста-лице југословенског уједињења који нису могли да ве-рују да у Хрватској постоји снажан отпор идеји о за-једничком животу Срба, Хрвата и Словенаца у једнојдржави. Нису се изненадили једино добри познаваоциполитичких прилика у бившим аустроугарским покраји-нама, јер су знали да већина хрватског народа и већинањихових партија с неповерењем, па чак и мржњом, гле-да на новопроглашену државу.

Напету атмосферу отпора и противљења уједиње-њу стварали су челници двеју политичких групација –Хрватске сељачке странке и Хрватских праваша, као нај-екстремнијих експонената хрватског национализма. Во-ђа ХСС Стјепан Радић јавно је изјављивао да он не при-знаје „такозвано краљевство СХС под династијом Кара-ђорђевића, будући да је оно прокламовано изван Хрват-ског сабора, без икаквог саветовања и икаквог мандатахрватског народа”. Радић се у својим говорима залагао

Руски цар Николај II

СТ

О Г

ОД

ИН

А О

Д С

ТВ

АР

АЊ

А Ј

УГО

СЛ

АВ

ИЈЕ

1 . j a н у а р 2 0 1 9 .

за стварање Независне хрватске Републике, мада су хр-ватски представници из Југословенског одбора 1917. го-дине на Крфу потписали Декларацију у којој је недвосми-слено писало „да ће држава Срба, Хрвата и Словенацабити уставна, демократска и парламентарна монархијана челу са династојом Карађорђевића”.

Заједнички живот у новој држави био је оптере-ћен пропагандним стереотипима које је годинама ши-рила аустроугарска пропаганда (о „дивљачкој Србији”,„примитивним Србима”, „шизматицима”, „бизантизму”итд.), да „Србија нема шта да тражи преко оних грани-ца које је добила 1878.”, да не постоји „никакво загра-нично српство”... У месецима након уједињења, поистом пропагандном моделу, римокатоличка црква ихрватске политичке партије прихватили су нове стере-отипе о окупаторској српској војсци, пљачки хрватскеимовине, затирању хрватског језика, писма и културе,финансијском искоришћавању Хрватске, спутавањуцркве и непоштовању римокатоличке вере, запоста-вљању хрватских области.

Рат у који је Аустроугарска монархија „гурнулаСловене на Србију” неминовно је посејао мржњу и до-датно неповерење. Злочини које је аустроугарска вој-ска, сачињена добрим делом од Хрвата, Словенаца, паи Срба, починила у Србији нису могли да буду брзо за-борављени. Још мање око 1.200.000 погинулих Срба уовом рату. Материјални губици (пљачке, рушење, за-тирање) који су умањили национално богатство Србијеза више од 50 одсто у односу на предратни период, би-ли су таквих размера да су хроничари описивали Срби-ју као „костур”, разрушени и опустошени „војнички ло-гор”, а амерички новинар Џон Рид ју је још у пролеће1915. године називао „земљом смрти”. Године 1918. из-међу Срба и Хрвата испречили су се догађаји из 1914,везани за фронт на Дрини, Сави, Колубари, Мачви, каоместа сећања на злочине непријатељске војске. Колек-тивно памћење није допуштало брзи заборав и опро-штај. Чињеница да је страхоте рата осетило око 4 ми-лиона грађана Србије и да је у армијама Монархије (51милион становника) било ангажовано око 500.000 ре-грута (14% укупног састава) са простора који су 1918.ушли у састав Краљевине СХС, говоре о степену непо-верења са којим је започет заједнички живот у новојдржави. Националне, верске, економске, културне раз-лике које су делиле становништво Краљевине СХС до-датно су биле заоштрене ратом који је имао религио-зан и братоубилачки карактер и неминовно је одредиоприроду будућег уједињења.

Прогон ћирилице из школа и штампе, забрана јав-ног исказивања националних осећања, велеиздајничкипроцеси, затвори и логори за Србе у Хрватској, део судруштвеног миљеа у коме је српски народ под Аустро-угарском монархијом живео пре рата. „Освета клери-кализма” огледала се у захтевима папе Пија X да се од-страни српска „болест” и наредбама султана о отпочи-њању „светог рата” против неверника (Србије и ЦрнеГоре). Уједињење као да је изненадило и Србе и Хрва-

30

те, посебно српски народ, код кога, како пише истори-чар Љубодраг Димић, „није било духовне припреме зазаједнички живот”. Српски народ, па ни његова војскакоја се храбро борила на Солунском фронту и ослобо-дила отаџбину, нису знали шта их чека по ослобођењу,у којој и каквој ће држави наставити да живе. Југосло-венско уједињење годинама су заговарали писци, пе-сници, интелектуалци, по својој природи склони недо-вољно рационалном размишљању, сензибилни, роман-тични маштари убеђени да се „југословенско духовнојединство” може брзо и лако досегнути.

Немоћ интелектуалне елитеИнтелектуална елита, са своје стране, није успе-

ла, а није ни могла за кратко време да створи демо-кратско друштво које ће бити спремно и способно дазатоми све економске, социјалне, националне, верске,цивилизацијске, историјске супротности међу југосло-венским народима и окрене се искључиво заједничкимвредностима и интересима. Поједини историчарисклони су тврдњама да су обе Југославије формиранена брзину и да су због тога унапред биле осуђене напропаст. Показало се да није довољно што је Србија унову државу уложила своју државност и традицију, зању жртвовала више од једне четвртине укупног ста-новништва, дефинисала и дипломатски „изнела” југо-словенски програм и војском сачувала југословенскипростор од комадања. На крају рата нашла се у таборуратних победника и тиме омогућила осталим југосло-венским народима (Хрватима и Словенцима) да, прекоформирања новонастале југословенске државе, напу-сте страну поражених и да се готово без жртава и по-следица прикључе победницима.

За настајање нове државе била је неопходна и во-ља сила победница да Аустроугарска монархија нестанеса политичке карте Европе. Та воља је дефинитивно ис-казана у последњој ратној години. Ривалство Енглеске иРусије око решења Источног питања деценијама је свр-ставало Србију у руску интересну сферу, представљалокао „предстражу” Русије на Балкану, изазивало подо-зрење западних сила. Руско иступање из рата 1917. го-дине отклонило је у Великој Британији „страх” од наста-јања једне велике словенске државе на Балкану. На кра-ју је и Италија, која је уједињење Срба, Хрвата и Слове-наца доживљавала као суспендовање одлука тајног Лон-донског пакта из 1915. и која се супротстављала свакојпомисли о стварању велике словенске државе на обала-ма Јадрана, морала да попусти пред чињеницом да тадржава настаје у борби и „преврату” мимо њене воље.Нова држава је, завршетком рата, добила јасно одређе-не задатке и функцију у свету насталом на рушевинамавеликих царстава – да чини зид који спречава обновугерманске опасности, да служи као „санитарни кордон”који онемогућава преливање идеја Октобра на Запад,да буде експонент победничких сила на Балкану и бра-нитељ мировног поретка успостављеног на крају рата.

На „брзо уједињење” утицао је страх међу хрват-ским и словеначким политичарима од социјалних ломо-ва, опште несигурности, привредног хаоса, друштвенихнемира, револуционарних идеологија, спољне опасно-сти (Италија), реваншизма и ревизионизма. Не треба за-немарити ни политичку вољу Срба из Монархије да сеуједине са матицом. Иако је међу Хрватима било при-сутно и настојање да уједињење буде извршено на осно-ву „дуализма”, уз поштовање хрватског историјскоги државног права, превагу је однела опција о „трои-меном народу”, која је чинила идеолошку основу рат-ног програма Србије и осталих чинилаца југословен-ског покрета (Југословенског одбора у Лондону), бару првој фази рата.

Схватање о „троименом народу”, које су једни (Хр-вати и Словенци) доживљавали само као „пропаганднуформулу” са изразитом оперативно-политичком функ-цијом у разбијању Аустроугарске монархије, други (Ср-би) су пригрлили као политичку филозофију која ћеопределити и погледе на будуће државно уређење, алиће дуго подстицати и националну демобилизацију Ср-ба, тј. одсуство бриге о националној, духовној, економ-ској, културној интеграцији, што ће резултирати веомапогубним искуством. Српски политичари, посебно онина власти, дуго нису увиђали да је идеја о „етничкомунитаризму” само фикција, илузија превазиђена ствар-ношћу националног живота у Краљевини СХС. Прела-зили су преко тога што су Хрвати и Словенци одбаци-вали „етнички унитаризам”, инсистирали на посебно-сти свога језика, писма и књижевности (тзв. „језички

рат”), истицали у први план сопствену националну иде-ологију, наглашавали историјску индивидуалност иправа (хрватско историјско и државно право), ималидруштвену елиту (племство и грађанство, делом стра-ног порекла, али изразите хрватске националне свести)и политичке партије способне да опструкцијом избореоно што бројем и присуством у Народној скупштининису могле.

Нова држава била је резултат међународних окол-ности, али и самосталног избора српске политичке ели-те која је југословенско уједињење претпоставиластварању српске државе. Уједињење 1918. године оку-пило је скоро све Србе под једним државним кровом изначило је прилику да се, најзад, и српски народ, посвојим особинама изразито полицентричан, национал-но интегрише у оквирима очекиване југословенске ин-теграције. Уједињење је представљало значајну пре-кретницу у животу сва три народа. Њихово окупљањеу оквирима граница исте државе значило је судар раз-личитих историјских свести, традиција, менталитета идруштвених навика, суочавање дијаметрално супрот-них правних, монетарних, пореских, саобраћајних, про-светних система, спајање друштава која су се умного-ме разликовала, сусрет процеса модернизације (инду-стријализација и модернизација) са конзервативизмомаутархичног друштва и остацима феудалне свести у ор-ганизацији друштвеног живота. Неразвијено грађан-ство није било у стању да југословенски, а тиме и срп-ски простор уједињује на економским и културнимосновама, већ на политичком и идеолошком плану.Конзервативизам, искључивост, примитивизам, клери-

Версајски мир потписан на Видовдан 1919. године

СТ

О Г

ОД

ИН

А О

Д С

ТВ

АР

АЊ

А Ј

УГО

СЛ

АВ

ИЈЕ

1 . j a н у а р 2 0 1 9 .

кализам оптерећивали сусве области друштвеногживота. Свест о неопходно-сти утемељења југословен-ског културног идентитета иосећаја припадности истомјугословенском друштву ни-када није однела превагунад старим навикама и наци-оналним одређењима. По-стојеће нације тешко су са-влађивале већ формиранусвест о својој „изузетности”,„особености”, „несводљиво-сти” на било који „колектив-ни ентитет”. Изузетак супредстављали једино Срби.

У периоду такозваног„државног провизоријума”,који је трајао до доношењаВидовданског устава 1921.године, бивше аустријске,угарске и аустроугарскепровинције задржале су сво-је посебне „земаљске владе”, аутономни делокруг рада,целовитост територија омеђену административним гра-ницама из периода Двојне монархије. Очување терито-рија, административно обликованих у претходном исто-ријском периоду, било је једна од битних саставницаисторијског и државног права, на које су, с посебномосетљивошћу, позивале политичке странке Хрвата. Го-тово без изузетка, све хрватске политичке партије, осла-њајући се на историјско и државно право, заговарале суконфедералистичко или федералистичко државно уре-ђење, у коме је Хрватска, као наследница претходне мо-нархије, фигурирала у њеним историјским границама(Далмација, Хрватска, Славонија, Срем) и имала право дазаконодавно одлучује без надзора централних власти.Хрватски политичари су истрајавали у захтеву за по-себним националним развојем у својој засебној др-жави, или јасно омеђеној и уређеној аутономији.

Идеја историјског и државног права била је су-протна српском схватању државности. Српски поли-тичари видели су у њој погубни анахронизам. Насу-прот њој, владајућу политичку филозофију у државипредстављала је идеја о „народном и државном је-динству”. Српске политичке партије су, свесне вели-ке етничке измешаности становништва и расутостисрпског ентитета, одбацивале сваку формулу држав-ног администартивног уређења које би, у границамапостојећих „историјских покрајина”, даље цепало, од-нарођивало и „мајоризовало” српски народ. То је биоједан од основних разлога који је водеће српске по-литичке странке чинио заговорницима унитарне др-жаве. Отуда су затечену административну поделу наокруге и жупаније сматрали једним од узрока држав-не нестабилности, „огњиштима” сепаратизма, зао-статком аустроугарске политике која је истрајавалана разједињавању, денационализацији и удаљавању.

32

Видовдански устав и Уредба од 26. априла 1922.године увели су нову административну поделу Кра-љевине на 33 области, заокружене не по националним,већ по „природним, социјалним и економским прилика-ма”. Територија Србије, Војводине, Косова и Метохије иСанџака издељена је на 15 области, док су остали дело-ви земље, са малим изменама, остали у оквирима својихранијих „историјско-административних делова” (Слове-нија – 1, Хрватска – 4, Далмација – 2, Босна и Херцегови-на – 6, Македонија – 3, Црна Гора – 1). Несумњиво да је,уместо да сабира, административна подела из 1922. го-дине још више дробила српски етнички простор, задр-жавала старе и уводила нове баријере међу Србима.

У првој деценији живота Краљевине СХС српске по-литичке партије искључивале су историјске, племенске,верске, покрајинске разлике као разлоге за ново преу-ређење и територијално издвајање из оквира постојећедржавне целине. Страх да увођење федерације можеда угрози заједничку будућност југословенских народамешао се са убеђењем да је територијално разграниче-ње на националној основи немогуће извести без „отва-рања” било ког националног питања, посебно српског,с обзиром на разуђеност овог народа на читавом југо-словенском простору. Отуда, у име државе коју су ство-рили и љубоморно чували, Срби су свесно запоставилисопствене националне интересе, одбацили и саму по-мисао о формирању српског политичког покрета (каошто су то чинили Хрвати између два рата) и одреклисе сопственог државотворног идентитета, зарад др-жавне целине, којој није био суђено да опстане.Априлски рат 1941. године и окупација земље самосу прекратили агонију у којој су се нашли југословен-ски народи, пре свега Срби и Хрвати, којима и безновог светског рата није било суђено да наставе жи-вот у заједничкој држави. ƒ

Подела Краљевине СХС на 33 области