1

Беседа педесет трећа

1) О љубави и о томе какав треба да буде живот и каква треба да буду дела

добродетељних људи. 2) И похвала оних који имају срдачну љубав.

1. Браћо моја вољена! Желим да беседим с вама о предметима спасоносним по душу и стидим се (сведок ми је Христос да је то истина!) љубави ваше знајући своју

недостојност. Зато бих желео (као што то зна Господ) да увек ћутим и да поглед свој не подижем како не бих видео лице човека, јер ме разобличава савест моја да сам постављен,

а тога нисам достојан, да будем руковођа свих вас као да знам пут добродетељи, - ја који не знам чак ни оно што је под ногама мојим и који још нисам ни крочио путем Божјим. Много патим због тога што сам ја несрећник принуђен да руководим вама који сте часнији

од мене, које би сам требало да имам за своје руковође, јер сам испод вас и немам реч која је посведочена и потврђена мојим делима и мојим животом како бих деловао на вас

подсећајући вас на закон Божји и свету вољу Његову. Јер знам да нисам никад учинио ништа од онога што желим да вам кажем, а добро ми је познато да Господ и Бог наш не назива блаженим онога ко само учи, већ онога ко прво твори, а затим учи. Иже, каже Он,

сотворит и научит, сеј велиј наречетсја во царствији небесњем (Мт. 5, 19). Зато што и они који слушају оваквог учитеља бивају спремни да му подражавају не толико стичући

корист од речи његових колико због тога их његова дела подстичу и наводе да делују попут њега. Ја ово немам и савест моја сведочи да нема у мени ничег доброг. Али молим вас, браћо моја вољена, и преклињем, не гледајте на мој немарни живот, већ на заповест

Христа Господа и поуке светих отаца, јер нам ови богопросвећени оци наши нису предали ниједно правило које прво нису сами испунили.

Дакле, заповести Христове нека буду јединствени свима нама заједнички пут који би нас водио на небо и до самог Бога. Премда реч објављује много путева, указује много начина који могу да доведу човека у Царство Небеско, у ствари путева нема много, већ је

пут један, само што се дели на многе путеве, у складу са силом и вољом сваког, јер свако од нас почиње посебним делима и делањима као кад бисмо почели да се крећемо из

различитих места и градова трудећи се ипак да дођемо на исто место, тј. у Царство Небеско. Кад чујемо о делању и путевима оних људи који живе по Богу морамо под тим да подразумевамо њихове духовне добродетељи. И они који су почели да корачају њима

требало би да сви имају једно у виду и да теже ка једном циљу како би се сви из различитих земаља и места окупили у једном граду, тј. у Царству Небеском и удостојили

да царују заједно са Христом покоравајући се једном Цару, тј. Богу и Оцу. Дакле, указали смо на један град, а онима који иду у њега, иако иду из различитих земаља, предстоји исти пут: то је љубав. Ми имамо свету и нераздељиву тројицу врлина –

веру, наду и љубав и последња је прва и већа од свих, јер је максимум доброта (моралних). Њоме је извршен домострој вере наше, на њој се заснива нада и без ње се ништа из

постојећег није дешавало и никада се неће десити. Ова љубав има много имена и дела, и карактеристика њених има у изобиљу и својстава превелико мноштво. Међутим, њена суштина је једна и за све потпуно непојамна, и за Анђеле, и за људе, и за сваку другу твар,

коју можда још не знамо. Она је необјашњива речју, недоступна у слави, неистражива у саветима. Она је и вечна, јер не подлеже времену. И невидљива је, јер ум може да је

замисли, али не може да је појми. Много је у њој лепота нерукотворног и светог Сиона које чим неко почне да гледа одмах престаје да се радује због привлачних видљивих ствари света и да воли славу његову.

2. Дозволите ми, браћо, да поразговарам мало с овом љубављу и да је поздравим како бих, колико будем могао, задовољио тиме своју приврженост њој. Јер сетио сам се у

уму лепоте непорочне љубави и одједном је заблистала светлост њена у мом срцу и од њене сладости дошао сам у екстазу, престало је деловање телесних чула мојих, изашао

2

сам мислено из овог живота и заборавио сам на све што постоји у овом свету. Међутим, не знам како је она поново одступила од мене и оставила ме самог да оплакујем немоћ своју. О љубави прежељена! Благо ономе ко те је заволео, зато што такав више неће пожелети да

заволи страсно било какву лепоту људску. Благо ономе ко се испреплео с тобом божанском жељом, зато што ће се такав одрећи целог света и неће се оскрнавити

зближавајући се с било којим човеком. Благо ономе ко је заробљен лепотама твојим и ко се насладио њима пуном жељом, зато што ће се такав осветити у души пречистом крвљу и водом који теку и капају из тебе. Благо ономе ко те је целивао свим срцем, зато што ће се

такав изменити добром изменом у духу свом и обрадоваће се душом својом, јер си ти сама неизрецива радост. Благо ономе ко те је стекао зато што такав више нимало неће ценити

сва блага света, јер си ти сама уистину богатство, које никада не оскудева. Благо и преблаго ономе коме си пружила десницу своју зато што ће такав уз сву видљиву срамоту бити славнији од свих славних и часнији од свих поштованих. Похвалу заслужује онај ко

тебе тражи, још већу онај ко те стекне, али је најблаженији од свих онај кога ти заволиш, кога ставиш са своје десне стране, кога научиш, ко буде обитавао у теби, кога ти

нахраниш бесмртном храном, тј. Господом нашим Исусом Христом. О љубави божанска! Где држиш Христа? Где га скриваш? Због чега си узела Избавитеља света и удаљила Га од нас? Одшкрини и за нас двери своје да и ми угледамо

Христа Који је за нас пострадао и да се надамо на милост Његову, зато што чим Га једном угледамо никад више нећемо умрети. Отвори нам ти, која си постала за Њега двери ка

оваплоћеном домостроју Његовом и приморала милосрђе Владике нашег које се не може приморати, а које се богато излива, да подигне грехове и немоћи свих људи, - и немој нас отерати говорећи: не знам вас. Ходи код нас и познај нас, јер нас не знаш. Почни да

обитаваш у нама како би Господ, Који је дошао, посетио и нас смирене, Господ Којег ти срећеш, јер ми сами тога нимало нисмо достојни – да Он дошавши остане мало беседећи с

тобом, а дозволи и нама грешнима да паднемо ничице пред пречисте стопе Његове, а ти притом реци добру реч о нама и својим заступништвом издејствуј да нам отпусти дуг грехова наших, да се удостојимо кроз тебе да поново радимо и послужимо Њему, Владици

нашем. И да Он прими бригу о нама и прехрани нас. О света љубави! Кад бисмо добили отпуштење ради тебе и удостојили се да

окусимо добра Владике нашег, Чије сладости без тебе нико не може да спозна у искуству. Ко те није заволео како треба и кога ти не заволиш како треба, он можда и трчи, али још није стигао. За онога ко трчи сумња се још да ли ће стићи пре него што се заврши трка.

Али за онога ко је тебе појмио или кога си ти појмила не може бити никакве сумње, његов успех је сигуран, јер си ти крај закона, ти ме обузимаш, грејеш ме и разгореваш срце моје

да безмерно волим Бога и браћу моју. Ти си наставница пророка, сапутница апостола, сила мученика, надахнуће отаца и учитеља, савршенство свих светих и самог мене оспособљаваш за ово служење.

Међутим, опростите ми, браћо, што сам мало одступио од предмета моје беседе. Моја приврженост љубави подстакла ме је на то. Сетио сам се ње и обрадовало се срце

моје и устремио сам се ка опевању чуда њених. Молим пак и вашу љубав, потражите је колико имате снаге, с вером трчите за њом, да стигнете и да не пропадне узалуд ваша нада. Јер сав труд и подвизи који немају свој почетак и крај у љубави с духом скрушеним

узалудни су и бескорисни. Ученик Христов се не може познати ни по једној другој добродетељи изузев по љубави, као што каже Сам Христос: о сем разумјејут вси, јако

Моји ученици јесте, ашче љубов имате между собоју (Јн. 13, 15). Због љубави је Бог постао човек и живео с нама. Због љубави је претрпео добровољно сва животворна страдања како би избавио човека од окова пакла и подигао на небо. Због љубави су

апостоли обавили своје непрекидно трчање и мрежом речи уловивши сву васељену извукли је из дубине идолослужења на обалу Царства Небеског. Због љубави су мученици

пролили крв своју да не изгубе Христа. Због љубави су са спремношћу жртвовали живот свој за Свету Саборну и Апостолску Цркву богоносни оци наши и учитељи васељене. Због

3

ње се и ја ступивши на руковођење вама подвизавам да вас учим божанским речима како бих се показао као подражавалац оним учитељима Цркве наше колико за то имам снаге са спремношћу да преузмем сваки труд и да све претрпим како бих са своје стране учинио

све што служи на добробит и поучавање ваше и да вас покажем пред мисленом трпезом Христовом као жртве савршене и свепаљенице разумне. Ви сте чеда Божија и Он ми вас је

предао као малу децу на васпитање. Зато сте ви – утроба моја, очи моје. Ви сте похвала моја и печат мог учитељства говорећи речима апостола. Подвизавајмо се и ми, вољена у Христу браћо моја, како бисмо као што другим

врлинама угађамо Христу Господу угодили и љубављу, коју треба да имамо између себе, да се радује Бог нашој слози и савршенству у љубави, да се радујем и ја смирени, видећи

ваш напредак у животу по Богу, пошто се она стално простире на све боље и боље у вери, чистоти, у страху Божијем, у побожности, у духу скрушавања и смирења, у боли срца са сузама којима се чисти душа и све испуњава божанском светлошћу и Духом Светим. И

нека буде ова радост моја на благослов вама и на додавање вечног и блаженог живота у Христу Исусу Господу нашем, Којем припада слава у векове. Амин.

Беседа педесет четврта

1) О савршеној љубави – какво је њено дејство? 2) И о томе да ако се не постарамо да примимо благодат Светог Духа овде, у

овом животу, није могуће да будемо верни и хришћани; такође нећемо бити деца Божија.

1. Уколико се онај ко је зле нарави прави пред очима света овог као човек добродетељан како би обмануо и погубио многе, ако је такав, кажем, човек проклет пред

Богом, мрзак и достојан сваке осуде пред људима очигледно је да онај ко је бестрастан, а прави се пред светом да је страстан (као што су чинили многи од древних отаца како би многима послужили на добро и на спасење) заслужује сваку похвалу и преблажен је. Јер

као што се ђаво који је удаљио човека од Бога и лишио га свих рајских добара тако што му је сакривши се у змију посаветовао наизглед добро и корисно, а уистину смртоносно, -

показао као богоборац и човекоубица, тако насупрот томе онај ко пред очима света изгледа као да није добар и говори неке речи, наизглед лукаве имајући у виду да спозна ђавоља дела оних који само изгледају добродетељни и побожни како би их вратио на пут

покајања и спасења, заиста је подражавалац Христов, сарадник воље Божије, спаситељ и избавитељ људи.

Ово уосталом могу да чине само они који нису везани за овај свет и који немају никакве пристраности према привлачним видљивим стварима његовим, већ су се потпуно се отуђивши од сваке светске пристрасности у целини сјединили с Богом и имају у себи

целог Христа и делом, и у искуству и у осећањима и знању и созерцању. Рђаво је, наравно, гледати кришом за неким и радознало се трудити да сазнамо шта говори и шта чини наш

ближњи, али то је само кад неко то чини с лошим циљем како би га обрукао или обешчастио или наудио слави свуда објављујући шта је видео или чуо. Међутим, ако то неко чини с добрим циљем како би исправио грешке ближњег свог, с љубављу према

њему, благоразумношћу и познавањем ствари, молећи се притом Богу за његово спасење свом душом и са сузама, то није лоше. Знам човека који је користио многе начине и

различите методе како би сазнао шта чине они који живе с њим, али то је чинио како би им касније помагао да оставе рђава дела своја и зле помисли, да привуче некога речју, некога неким поклоном, неког на неки други начин, и понекад је плакао час због једног,

час због другог, понекад је ударао себе у лице и груди због нечијег спасења. Понекад је узимао на себе обличје човека који је згрешио речју или делом и правећи се да је сам

згрешио грехом брата исповедао овај грех Богу и молио за опроштај проливајући обилне сузе. Знао сам и другог који се тако много радовао због оних који се подвизавају и чине

4

сваку добродетељ и напредују у добру као да је био уверен да ће добити уздарје за њихове добродетељи и подвиге више од самих оних који су се подвизавали. И опет, због оних који су грешили речима, или делом и остајали у греху, тако је јако патио и сакр ушавао се као

да не сумња да ће само он дати одговор за све њих и бити бачен у пакао. Знам и таквог који је тако јако желео спасење своје браће да је много пута с топлим сузама преклињао

Бога да или и они буду спасени или да и он заједно с њима буде предат мукама. Покренут богоподражавалачком топлом љубављу нипошто није желео да буде спасен сам без своје браће. Јер пошто се сјединио с њима духовно, савезом свете љубави у Духу Светом, он ни

у Царство Небеско није желео да уђе одвојивши се од њих. О свето јединство! О свети савез! О необјашњиве силе душе која воли мудрост или боље речено богоносне, савршене

у љубави према Богу и ближњем! 2. Ако неко још није достигао меру такве љубави и не види у својој души никаква њена својства тај још живи по земаљском и на земљи или боље речено, такав се још крије

испод земље као кртица, јер је попут ове кртице и слеп и само слухом чује оне који говоре изнад земље. Каква несрећа! Рођени смо од Бога у светом Крштењу, постали смо

бесмртни, удостојили смо се да се називамо небеским именом и да будемо наследници Бога, а санаследници Христа и грађани небески и још нисмо примили осећањима и нисмо спознали у искуству толика добра. Међутим, као што гвожђе не осећа кад га стављају у

ватру, као што не осећа нежива кожа кад је боје – такви смо и ми кад обложени оваквим Божјим добрима, исповедамо да их никако не осећамо. Правећи се да смо хришћани

показујемо свету да смо верни и савршени хришћани, хвалимо се својом вером и толиким добрима која смо у њој од Бога добили, али за дела вере остајемо непокретни и живимо животом проклетим и достојним жалости. У овом смислу личимо на позоришне глумце

који узимају обличје царева и других великих људи, а сами су јадни и ништавни или личимо на блуднице које су од природе ружне, али удесивши се и нашминкавши се

умишљају да су лепотице. А карактеристичне црте и својства хришћана који су рођени од Бога нису такви. – Међутим, као што дете изашавши из утробе мајке осећа овај ваздух не знајући за то и одмах само по себи почиње да виче и плаче, тако и онај ко пошто је рођен

благодаћу Свесветог Духа излази из света овог као из неке мрачне утробе и улази у мислену и небеску светлост и на известан начин продире помало у ону Божанску светлост

у истовремено одједном бива испуњен неизрецивом радошћу и точи сузе без туге размишљајући о томе из каквог ропства таме се ослободио и у какву блиставу светлост се удостојио да уђе. Овакав је почетак хришћанства! А они који нису видели и нису

искусили такво благо или који га су искусивши га изгубили, а нису поново почели да га траже од Бога у трпљењу и дугом злопаћењу, у плачу и сузама како би очистивши се

делима покајања, тј. постом, бдењем, молитвом, срдачним сакрушавањем и осталим сличним опет добили оно изгубљено благо, односно благодат Светог Духа и сјединили се с њим – како такви могу, реци ми, и да се називају хришћанима кад уопште нису такви

какви хришћани треба да буду? Рожденоје от плоти плот јест, и рожденоје от Духа дух јест. А онај ко се родио од Духа и постао савршен човек, па ипак никада није размислио о

томе какву је благодат изгубио због свог рђавог живота и није постао свестан да је дужан да се обнови духовно кроз покајање и поново прими божанску благодат како би изменио свој живот и никакву бригу и труд за то није имао – како може да буде духовно чедо

Божије? Или како може да буде прибројан истинским хришћанима који су духовна чеда Божија? Једино ако се сам кришом меша међу децу светлости и заједно с њима седне за

царску трпезу? Међутим, биће избачен напоље пошто није син светлости, већ плоти и крви и пошто му буду везане руке и ноге и биће бачен у огањ вечни, приправљен ђаволу и анђелима његовим. И то је праведно, јер како да онај ко је добио власт да буде чедо

Божије и наследник Царства Небеског и вечних добара и ко је на сваки начин научен како, којим добродетељима и испуњењем којих заповести Божјих може да достигне ову част и

славу, али је презрео све ово давши предност земаљском и трулежном у односу на небеско и нетрулежно и пролазну славу ставио изнад вечне да не буде одвојен од осталих верних?

5

Зато вас преклињем, браћо моја вољена, док имате времена и још увек се налазите у овом животу, подвизавајте се. Пожурите да постанете синови Божји и деца светлости, што нам дарује рођење које бива одозго кроз покајање; омрзните свет и све што је у свету;

омрзните плот и страсти које се од ње рађају; омрзните сваку похот злу и љубав према стварима, чак до најмање ствари. И биће нам лако да све то учинимо, ако будемо држали у

мислима какву велику славу, радост и мир ћемо кроз то добити, јер реците ми, молим вас, шта друго на земљи или на небу може да буде веће него бити син Божји, наследник Бога, а санаследник Христа? Заиста ништа. А ми дајући предност земаљском и пролазном, не

тражећи небеска добра и не волећи их свом душом очигледно показујемо онима који нас виде, као прво – да смо неверни као што је написано: како можете вјеровати, славу друг

от друга пријемљушче, и слави, јаже от јединаго Бога не ишчете? (Јн. 5, 44), затим – што смо се потчинили страстима и прилепили за земљу и за земаљско, уопште не желимо да подигнемо ум свој ка небу и Богу, већ бесмислено преступајући заповести Његове падом

престајемо да будемо Његови синови. И шта, реци ми, може да буде бесмисленије од онога ко показује непослушање према Богу и не подвизава се да буде Његов син? Ко

верује да Бог постоји тај размишља о Њему да је велик и преславан, исповедајући да је Он једини Владика, Господ и Творац свега и да је бесмртан, вечан, нетрулежан, непојаман и неизрецив. Ко ово зна и верује да је Бог такав како може да Га не заволи? Или како је

могуће да човек не крене у подвиге (благоугађања Њему) са спремношћу да Му и сам живот принесе на жртву, из љубави према Њему како би се удостојио да буде, нећу рећи

Његов син и наследник, већ макар један од верних слугу Његових, који стоје близу Њега? Ако свако ко се подвизава и поштује без кршења заповести Христове бива син и чедо Божије, наравно да бива и веран и пред свима показује да је хришћанин. А ми,

презирући заповести Божије и преступајући законе Његове, за које ће нам Он сам дати плату кад опет дође са славом многом и силом страшном, својим делима показујемо да

смо неверни и да смо верни само на речима. Немојте се варати. Вера нам неће донети никакву корист без хришћанских дела, зато што је у том случају мртва, а мртви не могу да приме живот другачије осим ако га не потраже испуњавањем заповести Божјих. Кроз

испуњење заповести Божјих враћају се у нас као неки плод из више делова, љубав, милостиња, милосрђе, према ближњима, кротост, смирење, трпљење искушења,

непорочност и чистота срца посредством које се удостојавамо да видимо Бога. И у срцу које постаје чисто почиње да блиста благодат и просвећење Светог Духа Који нас препорађа, чини синовима Бога, облачи у Христа, пали светилник у души нашој, чини нас

децом светлости, ослобађа душе наше од таме и од тог тренутка, још у овом животу чини нас причесницима вечног живота, иако то не знамо. Због тога, нека се не усуђујемо да

заснивамо уздање у своје спасење на неке појединачне добродетељи које имамо као што су пост, бдење и спаније на голој земље, и другије разније злостраданија тјелесније, с немаром према показаном делању заповести Божјих, с мишљу да можемо и без њега да се

спасимо само овим телесним добродетељима зато што је то немогуће, то није могуће. У то свако може да се увери на основу примера пет јуродивих девојака и оних који су чинили

чуда и знамења именом Христовом, који ће, међутим, пошто нису имали у души својој љубави и благодати Светог Духа зачути од Христа Господа: не вјем вас, откуду јесте, отступите от Мене дјелателије неправди (Лк. 13, 27). Човек може у то да се увери и на

основу примера многих других хришћана који ни живот достојан имена свог нису показали, ни дела хришћанска нису учинили, ни чеда Божија нису постали већ су плот и

крв, пошто су изгубили благодат коју су добили кроз свето Крштење, али нису почели да траже и нису уложили бригу да је поново стекну кроз покајање. Овакви никако не могу да победе ни похоти плотске, ни страсти душевне; не могу ниједну добродетељ да остваре

као то жели Бог, односно благоугодно и савршено, као што је Господ рекао: без Мене не можете творити ничесоже. Стога, преклињем вас, браћо моја, уложимо, колико

можемо, труда и подвига како бисмо се удостојили да добијемо благодат Светог Духа у

6

овом животу и да кроз то постанемо достојни вечних добара благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем приличи част и слава у векове векова. Амин.

Беседа педесет пета

1) О онима који бивају заједничари у благодати Светог Духа. 2) И о томе да онај ко воли људску славу неће стећи никакву корист од осталих добродетељи макар и ако би их све имао.

1. Уколико они који стоје пред земаљским царем бивају радосни због тога, и као

што сами то сматрају великом славом и чашћу и хвале се тиме као што их и други хвале због тога и блаженима називају, колико више ми, који смо постали војници Цара Небеског и примили на себе служење Њему треба да се радујемо и веселимо што смо се удостојили

да будемо прибројани Његовим слугама и позвани да радимо у славу имена Његовог! Ако се пак удостојимо да некада угледамо лице Његово и да станемо у чин оних који стоје

пред Њим какву похвалу и какво прослављање ово не превазилази? Међутим, ако неко још постане и Његов веран друг и буде удостојен да чује беседу Његову и глас Његов владарски, који људски ум и који језик може да опише величанство такве славе и таквог

достојанства? Ако добра, која је Бог припремио за оне који Га воле, која око није видело и која ухо није чуло и која на срце човеку нису долазила, људски ум не може да схвати, зато

што су она изнад свих видљивих добара, тим пре је непојаман и изнад њих је Бог, Који их је приправио. Међутим, они који су се удостојили да Га виде, стоје пред Њим и беседе с Њим и наравно да су они који су постали заједничари и сапричесници божанства Његовог

и славе изнад оних добара која су им од Бога припремљена, јер су примили у себе Самог Господа, Који је припремио таква добра. Да је таквих људи било и да их има и сад, не

говорим после смрти, већ још и у овом животу у то нас уверава цело Божанско Писмо, о томе сведоче сви свети потврђујући то сопственим животом и међу њима и блажени Симеон Студит (којег данас славимо). О овоме такође сведоче они који прослављају свете

у похвалним беседама о њима. Овај преподобни отац наш Симеон је толико заблистао богоугодним животом да је

висином својих добродетељи и подвизима који премашују сваку снагу не само оних који су живели у његово време, већ и многих древних и богоносних отаца наших. Зато је и постао достојан многих похвала и величања, зато га прослављамо и блаженим називамо,

колико за то имамо снаге. Похвалу и хвалу светих чине ова два – православна вера и врлински живот, и треће – дарови Свесветог Духа. После прва два – вере и дела, следи и

треће – дарови. Кад неко живи богоугодно у православном размишљању и кад га Бог облагодати и прослави благодаћу Светог Духа, тада га хвали и блаженим назива цела Црква верних и сви учитељи њени. Међутим, на онога ко нема непогрешиву веру и добра

дела никако не може да сиђе благодат Светог Духа Којем се клањамо. А ако пак не сиђе на неког човека благодат Светог Духа како би обитавала у њему очигледно и видљиво,

таквог никако не треба називати духовним човеком. А како онај ко није постао духован може да буде свет? И ко није постао свет због каквог другог дела или за који подвиг треба да се назива блаженим? Блажен је само Бог и како ће онај ко није заједничар с Богом, или

боље речено, ко нема у себи Бога, бити блажен? Чини ми се да ово никако не може бити. Како се сунце без светлости може називати сунцем? И како човек, који нема Духа Светог

може да се назива светим? Господ је рекао: свјати будите, јако Аз свјат јесм (4 Мојс. 19, 2). Овим подстиче нас који смо грешни да Му колико можемо подражавамо посредством добрих дела и на известан начин као да нам каже: избегавајте свако зло и чините свако

добро, усвајајате сваку добродетељ и будите свети колико је могуће уколико желите да имате општење са Мном. Јер сам Ја свет, односно чист и непорочан и ово – односно

чистота и непорочност, су у Мени природно. А ви ћете постати свети уколико се испуњавајући заповести Моје очистите од прљавштине грехова својих и примите од Мене

7

благодат Свесветог Духа. Управо ово и значе речи: свјати будите. Човек бива свет кад се клони зла и чини добро, не зато што би га добра дела освећивала, јер се делима закона неће оправдати ниједна душа, већ зато што га кроз добра дела усваја свети Бог и он Му

постаје сличан. Верујем да је речи: будите свјати, јако аз свјат јесм, Господ рекао најпре онима који су добили благодат Свесветог Духа. Њима их он упозорова да се надајући се

на благодат Светог Духа не препусте безбрижности и због безбрижности се не врате поново на рђава дела – као да говоре: ти, духовни човече, који си добио благодат Светог Духа и кроз благодат ову примио и Мене, не препуштај се лењости и безбрижности, јер

лењост рађа лукавство (самоугађање), а од лукавства се рађа зло сваке врсте, него, буди свет кроз испуњавање заповести Мојих, ако желиш да увек будем у теби и с тобом, а ти у

мени и са Мном. Пошто се наш ум увек покреће и не може да остане у потпуној неактивности, треба га увести у бригу и ревност за испуњавање заповести Христових. Људски живот је заузет бригама и забринутошћу и нема могућности да их се човек у

потпуности избави иако су се многи свим силама подвизавали да у томе напредују. Човек, је такав саздан на почетку, као што се види: јер Адам је у рају добио заповест да ради и

чува. Дакле, за нас је природно делање добрих дела и они који се препуштају неактивности и лењости ма како духовни и свети пре тога били, бацају себе у неприродну страственост (самоугађање).

2. Као што ако извор из којег тече вода престане да точи воду, он више не бива извор, већ сува рупа или ров, тако и онај ко се увек чисти делањем заповести Христових,

ако након што га Бог очисти и освети, умањи унеколико делање заповести, истог тренутка се сразмерно с тим умањује и у савести. А ко се због тога свесно пороби било каквом, макар и једном греху, у потпуности губи и саму чистоту попут тога као што се сасуд пун

чисте воде сав прља и од мале количине прљавштине. А овде немам у виду само грех који се чини телом, већ и сваку страсну жељу која бива невидљиво у души, с којом се душа

спаја. И не допуштајте себи, браћо моја, да посумњате у моје речи, већ знајте да чак и ако бисмо учинили сваку добродетељ и ако не бисмо оставили ниједну заповест Христову, ни велику, ни малу, чак и ако бисмо чинили чуда, али ако потом заволимо само људску славу

и почнемо да је тражимо, изгубићемо плату за све остале наше добродетељи. Јер тражећи славу људску и дајући јој предност у односу на славу Божију, подлежемо суду као

идолопоклоници, пошто служимо више твари него Творцу. Међутим, и онај ко не тражи, већ само прихвата с радошћу и насладом славу света овог и чије се срце, кад му је други дају, због ње радује, биће осуђен као блудник. Овакав личи на човека, који се желећи да

сачува девственост, туђи жена, не одлази код њих и не упознаје се с њима, али кад код њега дође нека жена прима је с радошћу и насићује се слашћу спајања. Исто се догађа и у

свакој другој похоти и страсти. Да ли неко пада у завист, или среброљубље или у мржњу или у неку другу рђавост, немогуће је да добије венац правде, јер је Бог праведан и неће допустити да има за неправедне заједничаре, Он је бестрасан и не зближава се са

страснима, свет је и не улази у душу оскрнављену и злу. А зао је свако ко прима у душу своју семе злог ђавола, које доноси у њему плодове трња и чичак греха, овај пород вечног

пакленог огња. Такви су завист, мржња, злопамћење, љутитост, уображеност, таштина, гордост, лукавство, подозривост, клевета и свака друга срамна и ниска страст која прља душу, како каже Христос Господ.

А ми браћо, никада да не примамо због лењости своје у срце семе злог ђавола које доноси такав коров, већ да приносимо увек Христу Господу плодове од онога што сеје и

обрађује у нама благодат Светог Духа, нека доносимо то по тридесет, по шездесет, по сто: као што су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вера, кротост, уздржање. И притом нека се хранимо хлебом знања и гајимо добродетељи тежећи да изрстемо у

мужа савршеног, у меру узраста испуњења Христовог, Којем доликује свака слава, част и поклоњење у векове векова. Амин.

Беседа педесет шеста

8

О вери и о онима који кажу да онај ко живи у свету не може да достигне савршенство у добродетељима. На почетку беседе – веома корисна прича.

Добро је дело проповедати пред свима милост Божију и објављивати браћи својој о

великој Његовој милости и неизрецивој благодати, коју има према нама. – Знам човека који није држао дуге и велике постове, ни бдења није чинио, ни на голој земљи није спавао, ни друге сличне нарочито тешке подвиге није предузимао, али се сећао грехова

својих, спознао је своју греховност и осудивши себе, смирио се – и многомилосрдни Господ га је само због тога спасио, као што каже божански Давид: смирихсја и спасе мја

(Пс. 114, 5). Краће речено: поверовао је речима Бога и због ове вере Господ га је примио. Има много препрека на путу до стицања смирења које му преграђују пут, али нема никакве препреке да се не поверује у речи Бога, које би томе поставиле преграду. Чим

пожелимо свом душом својом, истог тренутка ћемо поверовати. Јер вера је дар свеблагог Бога, Који нам је дао (дар), а можемо да га користимо природно (уткао је то у природу)

потчинивши му слободно наше жеље. Због чега и Скити и варвари природно имају веру и верују речима један другог, али да бих вам показао на примеру дејство вере од све душе послушајте, испричаћу вам ради потврђивања реченог једну причу.

Живео је у Константинопољу један човек, по имену Георгије, младић од двадесетак година. То је било у наше дане, сећамо се тога. Био је лепог лица и у његовом ходу, у

начину држања и у опхођењу постојало је нешто уображено, тако да су различите рђаве претпоставке о њему износили они који гледају само на спољашњост и који не знајући шта је скривено у сваком, суде о другима погрешно. Он се упознао с једним монахом који

је живео у једном од константинопољских манастира, човеком светим и откривајући му скривено у свом срцу рекао је и то да силно жуди за спасењем своје душе. Часни старац,

поучивши га како је требало и давши му мало правило уручи му је још и књижицу светог Марка Подвижника у којој он пише о духовном закону. Младић је ову књижицу примио с таквом љубављу и с таквим свештеним страхом, као да му је послао сам Бог и јаку је веру

имао у њу надајући се да ће од ње стећи велику корист и велики плод. Зато ју је читао с великом усрдношћу и пажњом и прочитавши је у целини, стекао је велику корист од свих

глава њених. Међутим, од свих глава три су се највише урезале у његово срце; прва је: «Тражећи лек, брини се за савест (пази на њу); и што ти она говори то учини и стећи ћеш корист (глав. 69).» Друга: «Онај ко тражи (ко се нада да ће стећи) делатност Светог Духа

пре делања заповести личи на роба купљеног за новац који истовремено чим је купљен тражи да му заједно с новцем који је за њега плаћен потпишу и слободу» (гл. 64 о онима

који желе да се оправдају делима). Трећа је: «Онај ко се моли телесно и нема још духовни разум личи на слепца који је вапио: Сине Давидов, помилуј мја (Мк. 10, 48). А други, који је раније био слеп, кад је прогледао и угледао Господа више Га није називао сином

Давидовим, већ Га је исповедао за Сина Божијег (Јн. 9, 35, 38).» (гл. 13 и 14. о духовном закону). Ове три главе су му се нарочито свиделе и он је поверовао да ће кроз пажење на

своју савест, као што сугерише прва глава добити исцелење (од немоћи душевних); да ће кроз испуњавање заповести достићи делатност Светог Духа, као што учи друга глава и да ће благодаћу Светог Духа прогледати умно и угледати неизрециву лепоту Господа, као

што обећава трећа глава. – И ранила га је љубав према овој лепоти и премда је још није видео јако ју је пожелео и усрдно је почео да је тражи у нади да ће је напокон видети.

Ипак, уз све то, ништа нарочито није чинио (како ми се клео) осим што је сваке вечери обавезно испуњавао оно мало правило које му је дао старац, и није легао у постељу и спавао док га не обави. Међутим, са временом је савест почела да му говори: учини још

неколико поклона, прочитај неколико других псалама, изговори колико можеш, више пута и: Господи Иисусе Христе, помилуј мја! Он је радо слушао савест и све што му је она

говорила чинио је без размишљања, као да му заповеда сам Бог; и ниједном није легао да спава, а да га савест разобличава говорећи: зашто ниси учинио то и то? Тако је увек

9

слушао своју савест никад не оставивши да испуни оно што му је она саветовала да чини. А она је сваког дана све више и више додавала његовом обичном правилу и за мали број дана његове вечерње молитве прерасле су у велико правило. Дању се налазио у дворцу

неког Патрикија и на њему је лежала брига за све што је било потребно људима који су у њему живели. Увече је сваког дана одлазио одатле и нико није знао шта ради код куће. А

он је и сузе лио из очију својих обилно и чинио је многе метаније падајући лицем на земљу; кад је стајао на молитви ноге је држао приљубљене једну уз другу и стајао је непокретно; и Пресветој Богородици је читао молитве с болом срца, уздасима и сузама; а

Христу Господу се обраћао падајући ничице пред пречисте ноге Његове као да је телесно присутан и преклињао Га да му се смилује као некада слепом и да дарује вид душевним

очима његовим. Пошто се његова молитва сваке вечери повећавала, на крају је стајао, молећи се до саме поноћи; па ипак, за све време молитве није допуштао себи да пада у лењост нити је дозвољавао себи нерад, нити је опуштао удове свог тела, ни поглед није

скретао на страну или горе да види нешто, већ је стајао непокретно као неки стуб или као да је бестелесан.

Једном док је тако стајао на молитви и говорио више умом него устима: „Боже, милостив буди мени грешном,“ одједном се спустило на њега пресветло Божанско озарење и испунило цело то место. Тад је овај младић потпуно заборавио да се налази у

соби и под кровом, зато што је на све стране видео само светлост, није знао чак гази ли земљу својим ногама; ни о чему светском се више није бринуо и тада му на памет није

падало ништа од онога што обично бива на уму оних који носе људску плот; већ је био у потпуности растворен с оном невештаственом светлошћу и чинило му се да је и сам постао светлост; заборавио је тада на цео свет и испуњавале су га сузе неизрециве

радости. Затим је његов ум узашао на небо и видео је тамо другу светлост, светлију од оне која је била око њега. И учинило му се, на запрепашћење његово да покрај ове светлости

стоји онај горе поменути и равноангелни старац који му је дао ону малу заповест о молитви и књижицу светог Марка Подвижника. Кад сам то чуо помислио сам да му је много помогла молитва старца и да је Бог дао такво виђење како би показао младићу на

каквој висини добродетељи је стајао онај старац. Кад је прошло ово виђење и младић се вратио к себи, нашао је себе (како је сам говорио касније) потпуно испуњеног радошћу и

чуђењем и плакао је од свег срца које је било испуњено сузама и слашћу великом. На крају је легао у постељу, али је истог тренутка запевао петао и показао да је била већ поноћ. Мало касније чула се благовест из цркве за јутрење и младић је устао како би

прочитао, по свом обичају, јутарње правило. Тако уопште није спавао те ноћи: сан му ни на памет није падао.

Како се ово догодило, зна Господ, Који је ово и учинио, онако како Сам зна. Овај младић ништа посебно није чинио осим што је с јаком вером и несумњивом надом увек тачно испуњавао правило које је чуо од старца и поуку коју је прочитао у књизи. И нико

нека не каже да је он ово чинио ради испитивања. То му ни на памет није падало. Ко испитује нема чврсту веру, а овај младић се одбацивши сваку страсну помисао и помисао

самоугађања тако много бринуо да тачно испуни оно што му је говорила савест да више нимало није саосећао стварима света овог, чак ни храну и пиће није окушао у сласт или довољно.

Да ли сте чули, браћо моја, шта може да учини вера у Бога, посведочена добрим делима? Да ли сте схватили да младост нимало не шкоди, ни старост корист не доноси,

кад нема разума и страха Божијег? Да ли сте спознали да ни свет и свакодневни послови не сметају да се испуне заповести Божије кад постоје ревност и пажња? Да ни тиховање и удаљавање од света не користе кад владају лењост и нерад? Сви ми чувши за Давида и

дивећи му се говоримо: један је био Давид и другог таквог није било, али ево, гледајте, у овом младићу се показало нешто више него у Давиду. Давид је примио сведочанство од

Бога, помазан је за цара и пророка, добио је Духа Светог и имао је многа сведочанства о Богу. Зато је кад је згрешио и изгубио благодат Светог Духа и пророчки дар и био отуђен

10

од уобичајеног бесеђења с Богом – и шта је чудно ако је сетивши се благодати од које је пао поново тражио од Бога изгубљена добра? Међутим, овај младић ништа такво није имао, био је везан светским пословима, бринуо се само за пролазно, а на нешто више од

земаљског није имао времена ни да помисли па ипак – дивни су путеви Господњи! – чим је чуо нешто мало од оног светог старца и прочитао оне три главе аве Марка истог часа је

несумњиво поверовао ономе што је чуо и што је написано и с непоколебљивом надом је то спровео у дело и због овог малог делања које је учинио удостојио се да узвиси ум свој до неба, покренуо је на милост Мајку Господа, Њеним молитвама је умилостивио Бога и

привукао на себе благодат Светог Духа која га је с таквом силом осенила да је видео оно што многи желе да виде, али се малобројни бивају удостојени. Овај младић ни дуге

постове није држао, ни на земљи није спавао, ни власеницу није носио, ни из света није излазио телесно, већ само духовно – душевним расположењем – и с малим бдењем које је чинио показао се виши од оног дивног Лота који је био у Содому, или боље речено,

показао се као Анђео у људском телу – човек по изгледу и Анђео по умном устројству, због чега се и удостојио да види ону најслађу светлост мисленог Сунца истине Господа

нашег Исуса Христа, и ова светлост га је уверила да је имао да прими и будућу светлост. И то је праведно, јер су љубав и срдачно прилепљивање уз Бога учинили да буде ван себе, отргли су дух његов и од овог света и од сопствене природе и од свих ствари и учинили га

целог светлошћу од Светог Духа, уз све то, он је живео у граду и управљао је читавом кућом и бринуо се за слуге и слободне и чинио је све што је потребно за овај живот.

Да ли је то довољно за похвалу младића и како би и вас покренуло да дођете у у исту такву љубав подражавајући му или желите да вам кажем нешто веће, што можда и слух ваш не може да чује? Уосталом, шта може бити веће и савршеније од страха

Божијег? Наравно, да нема ничега. Свети Григорије Богослов је рекао: «Почетак мудрости је страх Господњи. Јер где је страх, тамо је поштовање заповести, где је поштовање

заповести тамо је очишћење плоти – овог облака који обавија душу и не да јој да чисто види божанску светлост, где је очишћење тамо је и озарење, а озарење је испуњење жеља божанских.» Говорећи тако показао је да је освећивање Духом бесконачни крај сваке

добродетељи и ко достигне овакво освећење Духом тај је завршио са свим чулним и почео је да пребива свешћу само у духовном. То су, браћо моја, дивоте Божије. И Бог ради тога

изводи јавно скривене слуге Своје како би им подражавали добротољубиви и благи, а они зле нарави остали без одговора. Јер ако се и они који се крећу међу многим људима и проводе живот у узбурканом свету понашају онако како треба они стичу спасење и

удостојавају се од Бога великих добара због вере коју показују према Њему како на дан суда не би имали шта да кажу у своје оправдање они који не стичу спасење због своје

лењости и нерада. Тако је истинит Онај Ко је обећао да ће даровати спасење ради вере у Њега! Дакле, браћо моја вољена, постарајте се за себе саме и за мене који вас волим и много пута проливам сузе због вас. Јер милосрдни и милостиви Бог је и нама заповедио да

будемо милосрдни и милостиви и бринемо се како за себе саме тако и једни за друге. Верујте свом душом у Господа, мрзите свет овај, као што доликује и немојте се бринути за

пролазна и непоуздана добра његова, већ приступите Богу и прилепите се уз Њега, пошто ће проћи још мало времена и настаће крај овог света и овог живота; и тешко онима који отпадну из Царства Божијег. Гуше ме сузе, плачем и тугујем од свег срца кад размишљам

о томе да имајући тако штедрог у даровима и човекољубивог Владику Који нам само због вере коју покажемо у Њега, дарује тако велика и дивна добра која и ум и слух и наду

превазилазе – ми не размисливши попут бесловесних животиња предност дајемо у односу на све ово земљи и земаљском, које нам је по милосрђу Божијем даровано ради потреба тела нашег, како би се оно хранило умерено, а душа неометано обављала своје течење ка

ономе што је изнад света пошто је и саму храни умна храна која исходи од благодати Светог Духа по мери очишћења и обновљења њеног, јер због тога је Бог нас људе створио

као разумне како бисмо Га прослављали, благодарили Му и волели Га за мала блага која нам је даровао за овај живот и на тај начин се удостојавали да добијемо у будућем животу

11

блага велика и вечна. Међутим, тешко нама, што немајући апсолутно никакву бригу за будуће остајемо неблагодарни Богу и за садашње уподобљавајући се демонима, или боље речено, показујући да смо гори од њих. Зато правично треба да подлежемо већим мукама

од њих, јер нам је учињено веће добро него њима: постали смо хришћани, добили толико духовних дарова, верујемо у Бога Који је ради нас постао човек и претрпео таква страдања

и смрт на крсту како би нас избавио од заблуде и прелести греха. Али шта ћу рећи на све ово? Тешко нама! Само на речима верујемо у Бога, а делима Га се одричемо. Зар се не именује Христос на сваком месту – у градовима, селима, киновијама и горама? Зар се не

налазе свуда хришћани? Али потражи, ако ти се чини да је добро, и испитај прецизно да ли они испуњавају заповести Христове и заиста међу толиким хиљадама и милијардама

тешко ћеш наћи једног који је и делом и речју хри шћанин. Зар није рекао Христос и Бог наш: вјерујај в Мја, дјела, јаже Аз творју, и тој сотворит, и болша сих сотворит? (Јн. 14, 12). Међутим, ко ће се од нас усудити да каже: ја творим дела Христова и право верујем у

Христа? Зар не видите зато, браћо моја, како ћемо се на дан суда показати као неверни и бити предати горим мукама него они који уопште нису знали Христа, односно неверни?

Потребна је једна од две ствари, или да будемо кажњени више од неверних или да се покаже да је Христос неверан речи Својој, што није могуће. Нисам ово написао да бих некога ометао да се удаљи од света и зато што бих више

волео живот у свету у односу на тиховање, већ како бих уверио све оне који буду читали ову причу да онај ко жели да чини добро добија од Бога силу да то чини на сваком месту и

у свету и у тиховању. Напротив, предмет ове приче је такав да још више треба да подстиче на отшелништво, јер ако је онај, ко је био у свету и никада није размишљао ни о одрицању од света, ни о немању жеље према стицању, ни о послушању, добио овакву милост од

Бога само зато што је свом душом поверовао и призвао Бога, каква добра треба да се надају да ће добити они који остављајући цео свет и све људе предају и сам свој живот на

смрт због заповести Божије, као што је Он заповедио? Уосталом, ко почне да чини добра дела с несумњивом вером и с великом усрдношћу и да осећа корист која од овога бива сам ће по себи спознати да светска брига, боравак и општење у свету служе као велика

препрека за оне који желе да живе по Богу. Оно што се догодило с овим младићем је као што смо рекли нешто дивно и необично и нисмо чули да се сличан случај догодио с неким

другим. Али ако би и био с некима малобројнима или ће бити касније, нека знају да ће ако се не удаље из света врло брзо изгубити стечено благо. О овом младићу сам касније од њега самог сазнао и следеће. Срео сам га кад је већ

постао монах и провео у монашком животу три или четири године. Тада му је било тридесет две године. Познавао сам га веома добро: од младости смо били пријатељи и

васпитавали смо се заједно. Тако ми је испричао следеће: «После оног дивног виђења и измене која се у мени догодила прошло је мало дана кад су ми се догодила многа искушења у свету због чега сам у време док су се у мени обављала она делања скривена по

Богу видео у себи да се мало по мало лишавам оног блага и имао сам силну жељу да се удаљим од света и у осамљености тражим Христа Који ми се јавио. – Јер, верујем, брате,

да је због тога и изволео да ми се јави, како би узео к Себи и мене недостојног, одвојивши ме од целог света. Али како то нисам могао тада да испуним мало по мало сам заборавио све што сам ти пре испричао и пао сам у потпуну помраченост и безосећајност тако да се

нисам сећао више ничег од онога што сам ти причао, ни малог, ни великог, ни најмањег покрета мисли или осећања. Затим сам пао у још већа зла него раније и дошао сам у такво

стање као да никада нисам чуо речи Христове и да их нисам разумео; већ сам и на оног светог човека који је био тако милостив према мени и дао ми малу заповест и књижицу светог Марка гледао као на једног од случајних људи, нимало не размишљајући о ономе

што сам видео о њему. – То ти причам детаљно, говорио је даље, како би знао у какву сам дубину погибељи пао ја проклети због нерада свог и да би се дивио неизрецивој благости

Божијој која је према мени затим показана. Не умем да ти испричам како су у мом јадном срцу остале без мог знања љубав и вера према оном светом старцу, али мислим да се због

12

њих после толиког времена човекољубиви Бог по молитвама његовим смиловао на мене и опет ме је кроз њега избавио од прелести и извукао из дубине зала. Ја недостојни се уопште нисам удаљавао од овог старца, већ сам кад сам бивао у граду често свраћао код

њега у келију и исповедао му оно што ми се дешавало иако нисам испуњавао његове заповести, несавесни. А сад је, као што видиш, милосрдни Бог презрео много мноштво

грехова мојих и уредио је да постанем монах од самог овог старца и удостојио ме је да увек бивам с њим заједно ја, заиста недостојни. После тога сам с великим трудом и с обилним сузама уз одлучно отуђивање и одвајање од света, потпуно послушање и

одсецање своје воље и многих других дела и метода строгом самоумртвљавања био удостојен да опет видим, иако на известан начин у примраку мали зрак оне најслађе

божанске светлости. Међутим, онакво виђење као оно које сам тада видео чак се ни до сада нисам удостојио да видим поново.» Ово и много другог ми је говорио са сузама. А ја, јадан слушајући ове његове свете

речи помислио дам да је сав испуњен божанском благодаћу и да је премудар без обзира на то што није био научен спољашњој мудрости. Добијајући знање из делања и искуства

стекао је најтачније познање духовних ствари. Због тога сам га молио да ми каже каква је то вера која може да чини тако дивна јављања и да ми то пренесе писано у форми поуке. Он је истог часа почео да ми говори о томе и што је говорио није се лењио да и напише.

Шта тачно, да не бих продужио и без тога дугу беседу моју садашњу, написаћу у другим беседама како бих обрадовао и насладио оне који воле да читају дела овакве врсте с

вером. Дакле, молим вас, браћо моја, потецимо с усрдношћу и путем заповести Христових – и лица се ваша неће постидети. Међутим, као што ће ономе ко куца стрпљиво Господ

отворити врата Свог Царства по Свом обећању и ономе ко тражи даје Духа Свесветог и немогуће је да онај ко тражи свом душом не нађе и не обогати се Његовим даровима, тако

ћете и ви несумњиво добити дивна добра од Њега, која је припремио онима који Га воле – овде делимично, како укаже духовна мудрост, а у будућем веку потпуно, са свима од искона светима, у Христу Исусу Господу нашем, Којем доликује слава у векове векова.

Амин.

Беседа педесет седма 1) О страшном дану Господњем и о будућем суду; који је то дан Господњи и коме

се открива? 2) Он делује у нама и пре смрти и открива се онима у којима делује у овом

животу. 3) Вера у Христа сама по себи не може да нас спаси ако не добијемо благодат Светог Духа тако да то осетимо.

4) Како се може спознати да је добијена благодат Светог Духа? И тумачење речи: в начаље бје Слово.

5) Називање блаженима оних који су добили благодат Светог Духа. 1) Велика је и тешко објашњива реч о будућем суду, јер се не тиче садашњих и

видљивих ствари, већ будућих и невидљивих. Због тога су и мени, који желим да вам о овоме говорим и вама којима предстоји да слушате моје беседе, потребне многе молитве,

велика приљежност и чистота ума, како бисмо могли – ја добро да спознам овај предмет и да вам га изложим у беседи, а ви с пажњом да саслушате оно што ће се говорити. Предмет ове беседе је страшни дан Господњи, који се назива даном Господњим, не

зато што је последњи од свих дана и не због тога што ће у тај дан доћи Господ, као што говоримо о данима овог времена: дан Васкрса, дан Педесетнице, царски дан, у који ће цар

изаћи и чинити то и то, већ се даном суда назива зато што ће тог дана бити суд. Неће тада бити да једно буде тај дан, а друго Онај Ко ће тог дана доћи. Већ ће Владика и Бог свега,

13

Господ наш Исус Христос заблистати тада сјајем Божанства и блистањем Владичанским ће се затворити ово видљиво сунце, тако да се уопште неће видети, угасиће се звезде и све видљиво ће се савити као свитак, тј. уклониће се дајући место свом Творцу. И биће сам Он

– и дан уједно и Бог. Онај Ко је сада за све невидљив и живи у светлости неприступачној, тада ће се свима јавити онакав какав јесте у слави Својој и све ће испунити светлошћу

Својом и постаће за свете своје дан незалазни и бескрајни испуњен непрестаном радошћу, а за грешнике и нераднике, попут мене, биће потпуно неприступачан и невидљив. Јер се они, кад су живели у овом животу, нису потрудили да се очисте како би угледали светлост

славе Господа и Њега самог примили у себе; онда ће им и у будућем веку по Својој правичности бити неприступачан и невидљив.

Јер, на почетку је свеблаги Бог желећи да учини да добро буде дело и то дословно наше, даровао прародитељима нашим самовлашће (а кроз њих и свима нама) како не би испуњавали заповести Божије с тугом или из нужности, већ драге воље, с радошћу и

усрдношћу, из љубави према Богу и поштовали их са свом пажњом, како би се потом сматрало да стичу добродетељи својим сопственим трудом приносећи их Владици Богу

као сопствене дарове и посредством њих трудећи се да достигну савршен образ и подобије Божије и приближили се недоступном Богу, а да не буду спаљени и да не умру. Међутим, пошто су првосаздани послушали непријтеља ђавола слободном вољом и показали се као

преступници заповести Божије не само да су се лишили наде на више и веће, тачније, да се приближе самој недоступној и незалазној светлости, већ су због греха пали и под власт

трулежности и смрти, пали су у најмрачнији мрак и постали слуге кнеза таме, ђавола. Затим смо се и ми, њихови потомци потчинили и поробили овом тиранину, не због неке принуде или насиља, већ по сопственој жељи, што су јасно показали они који су пре

Христа угодили Богу предавши своју вољу Њему, свом Владици, а не ђаволу. А човекољубиви Бог, желећи да избави од робовања ђаволу све они који су Му

угодили и пре Христа и после Христа, који ће Му угодити до краја света, изволио је да то учини Сам, Бог свесилни и незлобиви. Онога кога је створио сопственим Својим невидљивим рукама по образу и подобију Свом пожелео је да врати у оно стање из којег је

овај пао, не кроз неког другог, већ кроз Себе Самог поставши човек сличан нама у свему осим греха како би указао поштовање људском роду и још више га прославио. О,

неизрецивог човекољубља и благости! Не само да није предао на муке нас, који смо преступили Његову заповест, већ је и Он изволео да постане онакав каквима смо ми себе учинили кроз преступ, тј. човек трулежан и смртан – Он, овај нетрулежни и бесмртни и

дошао је међу људе с обоженом плоћу, а не само Божанством. И због ког разлога? Због тога што је дошао, не да судит мирови, но да спасетсја Им мир, као што сам то каже у

Свом светом Јеванђељу (Јн. 3, 17; 12, 47). Јер долазак Божанства Његовог бива суд за оне којима се јавља. И ниједна плот не би могла да издржи славу Божанства Његовог кад би се оно јавило само без људске природе, тј. да није сједињено с Њим на необјашњив начин.

Да је Божанство дошло само сва твар би потпуно нестала, зато што су тада готово сви били погружени у неверје. А Божанство се никада никоме није јављало без вере. Међутим,

да се Оно и јавило понекад некоме без ње, то би било страшно и трепетно, јер у таквом случају Оно не просвећује, већ спаљује, не животвори, већ мучи. И то се види из онога што је претрпео блажени Павле: није се просветио блистањем оне неприступачне

светлости, која га је озарила на путу, већ се још више помрачио и изгубио је чак и природну светлост очију својих и престао је да види. Дивни Павле, којем је предстојало да

буде велики учитељ Цркве Христове, који је касније рекао: Бог рекиј из тми свјету возсијати, иже возсија в сердцах наших; и опет: имами же сокровишче сије (тј. блистање у срцима) – у то време није могао да види ни најмањи зрак оне светлости.

2. Из овога се тачно учимо да је за оне којима владају неверје и страсти благодат Светог Духа недоступна и невидљива. Међутим, за оне који показују достојно покајање и

почињу да испуњавају заповести Христове с вером и уједно са страхом и трепетом, она се открива и бива видљива и сама по себи производи у њима суд несумњиво онакав какав ће

14

бити или боље речено, она бива за њих дан Божанског суда. Ко увек сија и освећује се овом благодаћу истински види себе самог – шта је он и у каквом жалосном стању се налази – види танано сва дела своја која је чинио телом и која су се остваривала само у

његовој души. Притом му се суди и он се осуђује Божанским огњем, због чега се напојен водом сузом орошава по целом телу и мало по мало се крштава цео, душом и телом –

оним божанским огњем и Духом, постаје цео чист, цео – непорочан, син светлости и дана и престаје да буде син смртног човека. Зато се таквом неће више судити на будућем суду, јер му се већ судило, нити ће га разобличавати она светлост, зато што га је већ осветила

овде и неће ући у онај огањ како би био вечно паљен зато што је већ ушао у њега овде и што му се судило и неће мислити да је тек тада дошао дан Господњи, зато што је већ

одавно постао сав дан светао и блистав од обраћања и беседе с Богом и он је престао да се налази у свету или са светом, већ је сав васцело постао ван њега. Овако каже Христос Господ у светом Јеванђељу: Аз избрах ви от мира сего (Јн. 15, 19); и божански Павле:

ашче бихом себе разсуждали, не бихом осуждени били: судими же от Господа наказујемсја, да не с миром осудимсја (1 Кор. 11, 31); и опет на другом месту: јакоже

чада свјета ходите (Ев. 5, 9). Дакле, за оне који су постали деца светлости и синови будућег дана и могу увек као у дану да ходе милолико, никад неће доћи дан Господњи, зато што су они увек с њим и у

њему се налазе. Јер дан Господњи неће доћи за оне који већ бивају озарени Божанском светлошћу, већ ће се изненада открити за оне који се налазе у тами страсти, живе у свету

светски и воле блага света овог; за њих ће он доћи изненада, одједном и показаће им се као страшан, као ватра неиздржива која се истрпети не може. Ова ватра се неће показати сва духовно, већ како да кажем, бестелесно-телесно, -

онако како се Христос јављао ученицима Својим после Васкрсења. Јеванђелиста каже да су кад се Господ узнео на небо Анђели говорили ученицима: вознесијсја от вас на небо,

такожде приидет, имже образом видјесте Јего идушча на небо (Дап. 1, 11). Ако не буде тако, како ће моћи да Га виде грешници, неверници, јеретици и духоборци који су слепи душом и имају очи душе своје затворене прљавштином неверја и греха? О овоме је свети

Павле овако писао Солуњанима: о љетјех и о времењех, братије, не требје јест вам писати: сами бо ви извјестно вјесте, јако ден Господен јакоже тат в ношчи, тако

приидет. Јегда бо рекут: мир и утвержденије, тогда внезапу нападет на них всегубителство, јакоже бољезн во чревје имушчеј, и не могут избјежати. Ви же, братије, њесте во тмје, да ден вас, јакоже тат постигнет: вси бо ви синове свјета јесте

и синове дне: њесми ношчи, ниже тми. Тјемже убо да не спим јакоже и прочији, но да бодрствујим и трезвимсја. И нешто касније: јако не положи нас Бог в гњевје, но в

полученије спасенија, да ашче бдим, ашче ли спим, купно с Ним живем (1 Сол. 5, 1-6, 9-10). 3. Али, вољени, чувши: синове јесте свјета и синове дне, не реци у помисли својој

да смо ми крштени у име Свете Тројице, ми који верујемо у Христа и клањамо Му се као Богу, сигурно синови светлости и дана, у сваком случају, чак и ако не осећамо и нисмо

заиста свесни тога. Не, брате, немој мислити тако, као што сам рекао и не проводи остало време живота свог у нераду, већ тачно испитај себе самог и помисли колико си заповести Господњих преступио после Крштења, и колико си грехова учинио, због којих је

одступила од тебе благодат Светог Духа и ти си од сина светлости и дана постао син ноћи и седиш у тами. И реци себи самом: ако сад, док се још увек налазим у свету овом не

видим светлост божанске благодати и пребивам у тами, сигурно ћу и после смрти пребивати у тами, и наравно, као лопов у ноћи доћи ће за мене дан Господњи и тада ће ме изненада обузети вечна погибељ. Тако је уистину, браћо моја, нека вас нико не вара

испразним речима и нека се нико не нада само због вере у Христа. Слушајте шта каже апостол Јаков: вјера без дјел мертва јест. Јакоже бо тјело без духа мертво јест, тако и

вјера без дјел мертва јест (Јак. 2, 20, 26). Они који исповедају да је Христос истинит и не поштују заповести Његове сматраће се не само онима који су одбацили Христа, већ и

15

онима који су Га презрели и праведно ће бити осуђени више од оних који уопште нису знали Христа. Како онај ко брука оца свог може да се сматра његовим сином? И како онај ко се удаљава од светлости може да пребива у светлости, у дану? Не, браћо моја, ово не

може бити. Ако неко почне да прича да нико не може да испуни све заповести, нека зна да лажно клевеће Бога да нам је наводно заповедио немогуће. Такав ће бити осуђен као онај

ко је рекао: видјех тја, јако жесток јеси человјек: жнеши, идјеже не сјејал јеси, и собирајеши, идјеже не расточил јеси (Мт. 25, 24), - и као ђаво који је рекао Еви: знао је Бог да ћете у онај дан кад окусите одрвета познања постати слични Њему, зато вам је и

заповедио да не окушате од њега (1 Мојс. 3, 5), јер и он сматра Бога лажљивцем, преварантом и завидљивим. Лажљивцем зато што кад је Господ рекао: иго Моје благо и

бремја Моје легко јест, он не само да каже да оно није лако, већ тврди чак да га човек не може подићи – преварант и завидљивац зато што нам је сишавши на земљу наобећавао много, али не жели ништа да да, већ завиди спасењу нашем, због чега нам је заповедио да

поштујемо и чинимо дела немогућа како не бисмо могли да их испунимо и како би Он имао добар изговор да нас лиши оних добара која је обећао. Међутим, тешко онима који

тако говоре ако се не покају! Владика наш Христос ништа тешко нам није заповедио и ништа што се не може испунити, већ су све заповести Његове згодне и лаке. Ово ћу вам објаснити на следећем примеру.

Неко је служио непријатељу и отпаднику од цара хришћанског, освојио је много победа над слугама овог цара и био је у великој слави и части код оног одступника и

војске његове. Хришћански цар је слао људе позивајући га да се врати код њега и обећавајући му велику милост, чак укључујући и то да га прими да саучествује у царевању, међутим, овај не само да није пристајао да пређе код цара, већ га је, напротив,

још више нападао. Како је време пролазило он се ипак једног дана повратио, покајао се за све што је учинио и донео је одлуку да бежи и да сам дође код цара расуђујући да иако до

тог доба није слушао цара који га је позивао да дође код њега ипак верује да ако дође код њега он сад неће поменути што је толико времена каснио с доласком код њега, јер је, како чује веома снисходљив и човекољубив, због чега ће му вероватно и опростити и испунити

све што је раније обећао. Како је замислио у свом уму тако је на делу и учинио: истог тренутка је устао и кренуо код цара и дошавши пао је пред ноге његове, са сузама молећи

за опроштај. Тада га је овај веома добар цар примио, изнад његових очекивања, с највећом радошћу, дивећи се његовој промени и смирењу и уместо да има примедбе и захтева почаст због тога што је према њему показао такву љубав и веру он остављајући царевог

непријатеља и дошавши код њега сам лежи пред ногама његовим плачући и сакрушавајући се срцем што се тако касно вратио и што је пре учинио толико зло, због

чега је подигавши га пао на груди његове и дуго целивао њега и очи његове пуне суза, затим је заповедио да се донесе венац, царска одећа и обућа, све као код њега самог и обукао га је у све ово сам, њега, некадашњег непријатеља свог и противника и нимало га

ни за шта није прекоревао због онога што је овај починио, већ се радовао и веселио с њим дању и ноћу, грлио га је и целивао у уста и такву је велику љубав имао према њему да чак

ни кад је одлазио на починак није се од њега одвајао, већ је легао заједно с њим, са свих страна га обавијајући царским покривалима и пазећи на њега као на зеницу ока. Слично овоме је и оно што Бог чини с нама, на сличан начин и човекољубиви Бог прима и воли

оне који се кају из све душе, беже од варљивог света и од светодршца ђавола и долазе код Њега, истинског цара и Бога обнаживши се од свих ствари света овог. И све се ово обавља

лако. Ако бива да је тешко за неке, то је да оставе непријатеља Божијег ђавола и сва сатанска дела његова са свим привидним добрима света овог, којима их он вара да буду с њим. Међутим, овде нема никаквог трага повратка Богу. Ево ја, поверујте речима мојим,

кад сам прибегао Богу Спаситељу свом нисам наишао на било шта тужно или тешко и што се не може понети; већ – ако вам већ говорим истину и откривам љубави вашој оно што

никоме нисам желео да откријем, како бих дао некима од вас макар малу корист – кад сам имао тугу и тескобу, и такозвано злопаћење, тада сам највише осећао, да је све то

16

производило у мени већу радост и утеху, кроз откровење и јављање у овом лица Божијег – тако да се у мени дешавало оно што каже свети Павле: легкоје печали нашеја тјаготу слави содјеловајет нам (2 Кор. 4, 17), и што каже Давид: в скорби распространил мја јеси

(Пс. 4, 2). Од ове радости ни за шта сам сматрао тугу и искушења, који су ме нападали гледајући не на будућу, већ на садашњу славу Господа нашег Исуса Христа која се

показивала онда истог тренутка у мени благодаћу Светог Духа. Од созерцавања и заједничарења у овој слави ни за шта сам сматрао најсмртоноснији бол и сваку другу муку, која је најнеподношљивија од свега што може да задеси човека с болом и страдањем

многим заборављајући на сваку мучну муку тела мог. Од овог пак созерцања и заједничарења у слави Христовој почео сам да сматрам бреме заповести лаким и јарам

Христов благим. А тугу велику и неиздрживу имао сам само због тога – верујте ми, - што нисам налазио добар разлог да умрем ради љубави Христове. Дакле, браћо моја вољена, оставимо све и потрчимо наги, прибегнимо Владици

Христу и павши пред стопе Његове почнимо да плачемо пред добротом Његовом како би Он видећи веру нашу и смирење, примио нас исто тако па чак и боље него наведени цар

свог непријатеља, указао нам част и украсио нас сопственом одећом и венцем својим, тј. славом својом и учинио достојним небеске брачне ложнице своје. Јер побећи од цара трулежног и опет се вратити другом цару трулежном и удостојити се части у царевању

земаљском није исто као оно што говорим, тј. да се узиђе од земље на небо, добије слава вечна и Царство нетрулежно и да човек постане заједничар Бога и санаследник Царства

Његовог, и не само цар, већ и бог по благодати, и вечно се радује с Богом. Немојте, браћо, молим вас, давати предност у односу на било чему пролазном и земаљском како се не бисте лишили славе и утехе Христове, већ ревнујемо да очистимо себе, како бисмо још

овде примили залог Царства Небеског, или боље речено, ревнујмо да стекнемо Самог Бога Цара свега у којем је свако за све благо.

4. Због тога треба да тачно испитамо сами себе да ли смо стекли Господа Исуса Христа у себи, како бисмо разумели да ли је и нама дата, да ли смо и ми добили од Њега област, како каже Јован Богослов, чадами Божијими бити (Јн. 1, 12). И нека пази свако

на речи Светог Писма, нека прониче добро у самог себе да не би потпао под празну обману и да не би почео да сматра себе верним, а после се покаже као неверан, јер је

могуће да човек сматрајући себе оним ко има у себи Христа изађе из овог живота празан од Њега и буде осуђен као онај ко ништа нема уз лишавање и оног што мисли да има и да буде бачен у огањ паклени. Али откуд можемо да сазнамо да ли имамо у себи Христа и

како можемо да испитамо сами себе у овом смислу прецизно? Овако: узмимо речи Божанског Писма, ставимо их пред душе наше као огледало, почнимо да се поредимо с

њима у свему и истог тренутка ћемо спознати шта смо заиста. Али, слушајте, молим вас и уз помоћ Бога Који даје реч да се отворе уста моја, објаснићу вам унеколико на који начин можемо да препознамо имамо ли у душама својим Христа.

В начаље бје Слово, и Слово бје к Богу, и Бог бје Слово. Сеј бје искони к Богу. Всја Тјем биша и без него ничтоже бист, јеже бист. В Том живот бје и живот бје свјет

человјеком. И свјет во тмје свјетитсја и тма јего не објат (Јн. 1, 1-5). Говорећи тако Јован Богослов открива тајну нераздељиве Тројице и Богом назива Оца, Речју – Сина, животом – Духа Светог Који је и светлост, и опет сва три лица Отац, Син и Дух јесу

јединствена светлост која светли у тами, односно у овом свету, јер је Бог свуда присутан: у свој целини битија и пошто је светлост, све просвећује и тама га не обузима, тј.

нечистота греховна Му се нимало не приближава. Свет Га не спречава да светли и просвећује, али Га није ни спознао и није Га стекао и није Га угледао. Зато Јован Богослов да би то јасније приказао даље додаје: бје свјет истиниј, иже просвјешчајет всјакаго

человјека грјадушчаго в мир. В мирје бје, и мир Тјем бист, и мир Јего не позна (Јн. 1, 9-10). Од почетка је, каже, био свуда Бог Који просвећује и животвори сваког човека који долази

у свет. И пре старања света је био Он. И све је било у Бога, пре испољавања у битију. Затим, кад је Бог створио овај видљиви свет, није се удаљио од њега по месту, зато што је

17

Онај Који је свуда присутан и све испуњава, већ се од свега што постоји на свету ништа није приближило Њему по природи и слави Божанства Његовог. Бог, пошто није удаљен од свега што постоји, очигледно је у свему, а ипак нико Га не зна, као што каже Господ

наш: ни Отца кто знајет, токмо Син, и јемуже волит Син открити (Мт. 11, 27). Дакле, Бог Који је био у свету и којег он није познао, дошао је каже, во своја, и своји Јего не

пријаша. Својима назива свет и људе који су у свету и зато што је Творац и Владика њихов и по сродству у које је ступио с људима кроз Своје оваплоћење. Размисли пак добро о ономе што смо рекли и спознај да је Бог-Логос Који је на почетку био у Бога и

Оца, Који има живот у Себи и Који је све створио и Који је светлост, која просвећује сваког човека, исти Онај Који је био пре битија света и створио свет, Који је у свету и

Којег свет не спознаје и не обузима – Он је дошао у свет и постао човек, да се покаже као Бог и да Га спознају као што јесте они који Га прихватају као Бога и с вером поштују заповести Његове. Зато свети јеванђелиста и каже: јелици пријаша Јего, даде им област

чадом Божијим бити, вјерујушчим во имја Јего: иже не от крове, ни от похоти плотскија, ни от похоти мужескија, но от Бога родишасја. И Слово плот бист, и

вселисја в ни, и видјехом славу Јего, славу јако Јединороднаго от Отца, исполн благодати и истини (Јн. 1, 12-14). Ето вам! Ето вам огледала о којем сам пре рекао – ето самих речи! И погледајте молим вас, каква је прецизност у речима јеванђелисте! Како јасно означава

карактеристике по којима се познају верни како бисмо ми и саме себе могли да спознајемо и ближње своје! Јелици же, каже, пријаша Јего, разуме се, посредством вере и који су Га

исповедали за Бога, а не само за човека, даде им област, кроз Крштење чадами Божијими бити, ослободивши их од тираније ђавола, тако да би били не само верни, већ ако пожеле да живе и по заповестима Његовим како би вери тежили и светости, кроз делање

заповести Његових, као што и на другом месту каже Господ: свјати будите, јако Аз свјат јесм (4 Мој. 19, 2). И опет: будите милосерди, јакоже и Отец ваш милосерд јест (Лк. 6,

36). Затим јеванђелиста показује и начин на који такви постају чеда Божија говорећи: иже не от крове, ни от похоти плотскија, ни от охоти мужескија, но от Бога родишасја. Рођењем овде назива духовну измену која се остварује и види кроз Крштење Духом

Светим, како каже Сам истинити Господ: Иоан крестил јест водоју, ви же имате креститисја Духом Свјатим (Дап, 1, 5). Зато они који бивају крштени Духом Светим

бивају као светлост у светлости и знају Онога Ко их је родио зато што Га виде. А да рођени благодаћу Светог Духа имају потребу да се хране и светим Причешћем пречистог тела и часне крви Господа нашег, слушај шта каже јеванђелиста: и слово плот бист и

вселисја в ни. И да ове речи говори о пречистим тајнама, послушај Господа, Који каже: јадиј Моју плот и пијај Моју кров, во Мње пребивајет и Аз в нем (Јн. 6, 56). А кад се

родимо духовно благодаћу Светог Духа и постанемо чеда Божија и кроз причешће пречистим телом и часном крвљу Господа уселиће се у нас и почеће да обитава као Светлост, Христос, Син и Логос Бога Који се оваплотио. Тада ће уследити и ово: видјехом

славу Јего, славу, јако Јединороднаго от Отца, јер кад се родимо духовно од Њега, кад се Он усели у нас кроз Тајне и почнемо свесно да пребивамо у Њему, тада, у истом том часу

кад се ово догоди у нама, одједном видимо славу Божанства Његовог, славу као Јединородног од Оца, тј. такву коју нико други нема, ни Анђео, ни човек. И пошто су Отац и Син Његов Јединородни једно, очигледно је да је и Њихова слава једна, која се

открива и спознаје (постаје позната) од стране свих оних којима Син жели да открије кроз Светог Духа, Који од Оца исходи.

Дакле, браћо моја, нека свако добро проникне у силу ових речи и нека по њима испита себе самог – да ли је примио Бога-Логоса Који је дошао у свет и да ли је постао чедо Божије, - да ли се тачно родио не од плоти само и крви, већ и од Бога, да ли је

спознао да се оваплоћени Бог-Логос уселио у њега и да ли је видео славу Његову, славу јако Јединороднаго от Отца. У коме се све ово десило, тај је заиста хришћанин, он види

себе како је поново рођен одозго и зна Оца који га је родио, не само речју, већ и делом благодати и истине. Станимо, браћо моја, пред ово огледало истине и избегавајмо штетно

18

и јеретичко учење оних који кажу да се данас не открива у нама верујућима слава Господа Исуса Христа благодаћу Светог Духа, јер благодат се даје с овим откровењем и ово откровење се остварује благодаћу. Због тога ни Духа Светог нико не прима без тога да се

Дух не открије и да се не види умним очима, ни овакво откровење не види нико ко није просвећен благодаћу Светог Духа. Чак ни верним не може да се назива онај ко није добио

благодат Светог Духа. Господ Христос је говорио Самарјанки: пијај от води, јуже Аз дам јему, не вжаждетсја во вјеки: но вода, јуже Аз дам јему, будет в нем источник води текушчија в живот вјечниј (Јн. 4, 14). Сије же, - како уочава јеванђелиста у вези с речима

Господа о пијењу воде од Њега на другом месту, рече Господ о Дусје, Јегоже хотјаху приимати вјерујушчији во имја Јего (јн. 7, 39). Видиш ли да они који немају Духа Светог

тако да Он делује и говори у њима нису верни? Јер истинит је Христос Који грех није учинио и у Чијим устима се неће наћи лаж. Зато ако Христос каже да ће дати Духа онима који верују у Њега нема никакве сумње да они који немају Духа нису они који верују у

Њега од чистог срца. Ако пак неко почне да говори да је свако од нас верујућих добио и има Духа иако

тога није свестан и не осећа то, такав богохули, јер представља као лажљивог Христа Који је рекао: будет в нем источник води текушчија в живот вјечниј, - и још: вјерујај в Мја, рјеки от чрева јего истекут води живи (Јн. 7, 38). Дакле, ако бије врело, сигурно је да

река која излази из овог извора и тече бива видљива за оне који имају очи. Али ако и то (говорићемо у тону оних који тако мудрују) делује у нама, а ми ништа такво не осећамо и

нисмо га свесни у себи очигледно је да уопште нећемо осећати ни вечни живот, који бива последица тога и нећемо угледати светлост Духа Светог, већ ћемо остати мртви, слепи, безосећајни и у будућем животу, као што остајемо у садашњем. Тако ће изаћи да је наша

нада узалудна и да је течење наше узалудно, ако смо још увек у смрти, тј. остајемо мртви духом и не примамо осећање вечног живота. Међутим, није тако заиста, није тако. Већ

што сам говорио више пута рећи ћу још и нећу престати да говорим: светлост је Отац, светлост је Син, светлост је Дух Свети, ова Тројица су једна светлост, ванвремена, нераздељива, несливена, вечна, нестворена, неисцрпна, неизмерна, невидљива, пошто

јесте и сматра се да је изван и изнад свега – Којег ниједан човек никада није могао да види пре очишћења и није могао да добије пре виђења, јер, прво је треба видети, и затим

многим подвизима стећи, слично као што су многи видели, али нису стекли, попут оних који бивају удостојени да виде велико и безмерно богатство у царским ризницама-чуваркама и затим одлазе празних руку, као што су били и раније. На почетку више пута

долази Божанско просвећење и озарење на оне који се кају у топлини срца, али убрзо и одлази. И ако се они потпуно предају на подвиге чак до смрти и почну да траже ово

просвећење с болом срдачним и покажу се пред Христом Господом као достојни, чисти, непорочни у свим делима, поново ће је добити и она ће поново доћи код њих, савршеније. Ако пак падну у немар и не пожеле да преузму на себе велики труд због љубави према

свом животу и спокоју, бивају недостојни таквог дара и не улазе у живот вечни (не примају почетке његове) сада док се још налазе у телу, а ако не уђу сад очигледно је да

неће бити удостојени овога ни после смрти, у другом животу. Ако је онај које добио талант и сакрио га био подвргнут осуди зато што га није умножио колико већој осуди ће бити подвргнут онај ко не само да га није умножио, већ је све што је добио изгубио због

свог нерада? Дакле, овде је, како каже Божанско Писмо, тржница, овде су подвизи и такмичења. Овде се победницима као залог дају венци победнички, исто као што и за

побеђене овде почиње њихова брука и мучење. Сети се четрдесет мученика и свих других страдалника за Христа. Они потврђују ово што говорим. Четрдесет мученика, још док су се налазили у језеру, добили су из руку

Христових венце мученичке, а онај који је ушао у парно купатило истог тренутка се растопио од топлоте и отишао је у огањ вечни на мучење. Такође је свети Евстатије

предивни у добродетељима човек кад је био мучен за љубав Христову говорио: «Сад сам спознао да сам храм Божји и Дух Божји живи у мени. Идите од мене делатници

19

безакоња!» А мучитељу који му је судио рекао је: «Кад би ти био здравог разума и кад душа твоја на би сва била земља и прах због страсти, показао бих ти да је Овај распети Христос Спаситељ, Искупитељ и Доброчинитељ наш.» Видиш ли како је овај светац, кад

је ушао у подвиге мучеништва и почео да трпи мучења у својој борби спознао себе самог, да је храм Божји и почео је да види умним очима своје душе да Дух Божји видно обитава

у њему. А какво друго сведочанство је могло бити јасније од овог? Ако неки кажу да су то били мученици који су претрпели таква и таква страдања за Христа и како ми можемо да им постанемо слични рећи ћу и ја таквима – да и ви сами, ако пожелите, можете

свакодневно да пролазите подвиг мучеништва попут мученика и можете да страдате и трпите за Христа сваког дана, сваке ноћи и сваког часа. Како то може бити? Ако и в и

поведете борбу с мисленим непријатељима нашим – демонима и ако се будете увек супротстављали греху и страсној вољи својој. Они су се супротстављали мучитељима, а ви се противите демонима и погубним плотским страстима, које се тирански устремљују

на душу нашу сваког дана, сваке ноћи и сваког часа и приморавају нас да чинимо оно што није у складу с побожношшћу и због чега се Бог гневи. Дакле, ако се и ми супротставимо

свему оваквом, ако не послушамо савете лукавих демона и не будемо творили вољу плоти и похоти, по свој правичности и ми ћемо бити мученици који се супротстављају греху. И ако противећи се ђаволу будемо радо подносили сваки труд ради заповести Христових као

што су мученици, противећи се мучитељима, подносили Христа ради неиздржива страдања и притом се будемо сећали мучења и рана које су мученици примили, ако

будемо стењући уздисали из дубине срдачне помишљајући како смо далеко од подвига њихових и тугујући што нисмо удостојени да попут њих пострадамо за Христа, несумњиво ћемо се удостојити да добијемо венце, сличне њиховима, по великој благости

Бога, коју је увек показивао и показује нам од почетка и до сада. Јер иако притом не будемо слични њима у храбрости на сваки начин можемо да се уподобимо њима у

трпљењу и добродушности са којима ћемо подносити труд и болове које човек осећаа због поштовања заповести Христових. Они су се осветили подвизима мучеништва, а ми се надамо да ћемо бити спасени због добрих дела и подвига које преузимамо ради стицања

добродетељи – потпуно по човекољубљу и благодати Божијој; они су се посветили мученичким знојем и боловима, а ми – сузама и подвизима покајања; они – кроз

проливање своје крви, а ми кроз одсецање своје воље и одлучности да примимо смрт по којој бисмо сваког часа били спремни да умремо ради заповести Господа, не дозвољавајући себи да преступимо било коју од њих, чак ниједном речју.

Зато и сви ми, браћо моја, треба да презремо садашње, као и мученици, пошто нико не може да добије нетрулежно ако не буде ђубретом сматрао трулежно, ни да стекнемо

вечно ако се прилепио за пролазно. Нико такође од оних у чијем срцу влада било која страст, макар и најмања, не може да има у себи Христа, не може да живи благодаћу Светог Духа, јер Бог је светлост, као што сам каже: Аз јесм свјет миру (Јн. 8, 12). Ако,

можда, мислиш да је Христос светлост по плоти, по твоме ће испасти да се кад се Христос вазнео на небо и сакрио, и светлост удаљила од ученика Његових, дакле и од нас, и да је

цео свет остао у тами. Ако пак исповедаш да је Он светлост света по Божанству како мислиш да је у теби и кажеш да Га не видиш? Ако кажеш да Духа Светог у теби заклањају страсти чиниш Бога као Онога Ко се може описати и Кога могу освојити зло и тама који у

теби присуствују, јер злоумље и страсти и без греховних дела јесу тама. Дакле, ко каже да има у свом срцу светлост покривену тамом страсти и да је зато не види тврди да светлост

(Божију) осваја тама (људска) и доказује да лаже Дух Свети Који каже кроз јеванђелисту Јована: и свјет во тмје свјетитсја, и тма јего не објат. Дух Свети каже да тама не осваја светлост, а ти кажеш да њу у теби покрива тама страсти? Спознај пак, ти, који ово кажеш,

ма ко био, да очигледно грешиш у знању, јер ако признајеш да тама страсти покрива светлост која је у теби, пре свега другог сам себе разобличаваш, сам о себи поуздано

говорећи да седиш у тами и налазиш се у власти страсти, да не желиш да се подвизаваш у делању заповести Божјих и да растераш таму страсти, већ презиреш Христа Који је с неба

20

сишао и ради твог спасења постао човек и остављаш Га да лежи у нечистом срцу твом као у неком блату. Зато, ево шта ти каже светлост, тј. Христос: од уста твојих судићу ти, слуго лукави. Ја, који сам недоступан и за Анђеле, дошао сам, како кажеш – и уселио се у тебе, и

ти то знаш, а остављаш Ме да лежим погружен у таму твојих страсти и грехова, као што опет сам кажеш. Колико сам времена трпео очекујући да ћеш се још мало покајати и

почети да твориш заповести Моје, а ти до самог краја ниједном ниси пожелео да Ме потражиш и ниједном се ниси сажалио нада Мном, потопљеним и притешњеним у теби, и ниси Ми дао да запаливши светлост Моју у теби тебе стекнем – драхму изгубљену, и да

учиним да Ме видиш као што Ја гледам тебе, већ си ме оставио да увек будем покривен ствојим страстима. Иди онда од Мене, ти који чиниш безакоње, у огањ вечни,

припремљен ђаволу и анђелима његовим. Био сам гладан твог обраћења и покајања, али ти Ми ниси дао да то окусим и задовољим жељу Своју, односно ниси се покајао за зле грехове своје. Био сам наг од добродетељних дела твојих и ти Ме ниси њима обукао. Био

сам у тесној, нечистој и мрачној тамници срца твог и ти ниси пожелео да Ме посетиш и изведеш Ме на светлост. Видео си како сам лежао у боли сопственог нерада твог и

лењости и ниси дошао да Ми послужиш добрим делима својим. Иди онда од Мене. Ево шта ће рећи Господ, ево шта говори и сада онима који кажу да имају у себи Духа Светог, само што је Он скривен и покривен тамом њихових страсти и не виде Га

умне очи њихове душе. А онима који кажу да знају Христа, али не виде светлост Божанства Његовог Христос каже: ако сте Ме спознали, наравно да сте Ме спознали као

светлост, јер Ја сам заиста светлост света. Али тешко онима који кажу: кад ће доћи дан Господњи? – и не подвизавају се да је стекну овде у овом животу, јер долазак Господњи је дошао и долази увек у вернима и присутан је увек у свима онима који то желе. И ако је

Христос светлост света и обећао је Својим апостолима да ће бити с нама до свршетка света, како Онај Који је с нама треба да дође? Не, неће Он доћи код нас зато што нисмо

синови таме и ноћи како би код нас дошла светлост, већ смо синови светлости и дана Господњег. Зато и док живимо у овом животу пребивамо с Господом и кад умремо, живећемо кроз Њега и с Њим по божанском Павлу (Рим. 14, 8). И свети Григорије

Богослов каже: «Што је за чулне сунце, то је за мислене (духовне) Бог. Оно ће бити и будући век, и незалазни дан и Царство Небеско, и брачна ложница, и земља кротких и

Божански рај и цар и послужитељ, као што је сам рекао: блажени раби тији, ихже пришед Господ обрјашчет бдјашчих. Амин, глагољу вам, јако препојашетсја и посадит их и приступив послужит им» (Лк. 12, 37). Свим овим и још многим већим од тога, - што нико

не може ни да изброји, - бива Христос за оне који верују у Њега – не само у будућем животу, већ прво у овом, а затим у будућем, само овде у мањој мери, а тамо у потпуној.

Осталом верни јасно и сада и виде будућа добра и примају залог (или зачетке) њихове. Како не мисле да добијају овде сва обећања, тако опет не хране се надом да ће добити све само тамо, а овда у овом животу бивају лишени и потпуно туђи будућих добара. Међутим,

пошто је Бог устројио посредством Своје смрти и Свог Васкрсења да нам дарује Царство, нетрулежност и вечни живот, још сада се без сумње удостојавамо да будемо душом

заједничари будућих блага, тј. да будемо по души нетрулежни и бесмртни, да будемо синови Божји, синови светлости и дана и наследници Царства Небеског, пошто имамо у себи само ово Небеско Царство. Све ово заиста још сада добијамо, али без осећања и

знања душе ако нисмо неискусни у вери и ако не оскудевамо у делању заповести Божјих. Међутим, телесно то још не добијамо, зато што је ово наше тело трулежно, као што је

било и тело Христово до Васкрсења. И пошто нашу душу обавија такво тело и оно је везује, не можемо сад да примимо у своју душу сву Божанску славу која нам се открива, али видећи као у огледалу необухватно море оне славе мислимо да видимо једну кап оног

мора славе. Зато и кажемо да видимо данас као у огледалу и у загонетки. Уосталом, видимо притом и оно што је духовно, односно по души смо слични Ономе Кога видимо и

Ко нас види, а после васкрсења ћемо примити и духовно тело. Као што је Христос Божанском Својом силом учинио своје тело другачијим, односно духовним и тако га

21

васкрсао из гроба, тако ћемо и ми тада, поставши прво овде слични Христу по души, постати Њему слични и по телу, - људи по природи и богови по благодати, као што је и Христос Који је Бог по благодати, постао човек, као што јесте човек по великој Својој

доброти. Кад са сигурношћу знамо ову тајну, како можемо да не пожелимо смрт, кад како каже апостол бивајући у телу овом уздишемо чекајући откровење синова Божјих? (Рим. 8,

19-20). Међутим, ако праведни не бивају заједничари у вечним добрима и не добијају благодат Божију још овде, још док се налазе у овом животу, Христос је само пророк, а не

Бог и све о чему говори Јеванђеље није дар благодати, већ пророчанство о будућим даровима, а исто тако и апостоли су добили пророчанство, а не испуњење прореченог: и

сами они ништа нису добили и другима ништа нису предали. Авај! Каква безосећајност и какво слепило оних који се придржавају оваквог мишљења! Јер ако је тако као што они кажу следиће да се вера наша састоји само од речи којима дела не одговарају. Међутим,

ако се благодат Божија спасоносна за све људе, јавила само речју, а не делом и ако почнемо да сматрамо да је тајна наше вере управо таква, ко ће бити јаднији од нас? Ако је

светлост света Христос и Бог, а ми будемо веровали да Га ниједан човек никада није видео ко ће бити већи неверник од нас! Ако је Христос светлост, а ми кажемо да Га не осећамо кад се облачимо у Њега по чему ћемо се разликовати од мртвих? Ако је Он чокот, а ми –

гране и ипак нисмо свесни сједињења, које имамо с Њим очигледно је да смо мртви и јалови – сува дрва која ваљају само за вечни огањ. Ако, по Божанској речи, они који

окушају плот Господа и пију крв Његову имају живот вечни, а ми кад се причешћујемо не осећамо да притом у нама има било шта изнад онога што бива од обичне хране и нисмо свесни да добијамо други живот очигледно је да се причешћујемо само хлебом, а не

Богом, јер ако је Христос Бог и човек, и света плот Његова није само плот, већ плот и Бог нераздељиво и несливено и пошто је плот, односно пошто је под видом хлеба – види се

телесним очима, а по Божанству се не види телесним очима, већ се види мисленим очима душе, односно умом. Зато Господ и каже: јадиј Моју плот и пијај Моју кров, во Мње пребивајет и Аз в Нем (Јн. 6, 56). Није рекао: Он пребива с њима (односно с плоћу и

крвљу), већ они с Њим, тј. пребивају са Мном, односно с Мојом славом, с Мојом светлошћу и с Мојим Божанством, као што и на другом месту каже: као што сам Ја у Оцу

и Отац у мени, тако сам у вама и ви у Мени (Јн. 14, 20). Дакле, ако мислимо да све ово бива у нама без тога да смо тога свесни и без тога да осећамо осећањем душе наше, ко ће моћи како треба да оплаче безосећајност нашу? Ваистину нико.

5) Међутим, благо онима који су примили Христа, Који је дошао као светлост, у њих, који су били у тами, зато што су постали синови светлости и незалазног дана. Благо

онима који су се обукли у светлост Његову у овом животу, зато што су се већ обукли у одећу брачну и неће бити везаних руку и ногу и бачени у огањ вечни. Благо онима који су још у телу видели Христа. Троструко је благо онима који су Га видели и поклонили Му се

мислено и духовно, зато што у векове векова неће угледати смрт. Благо онима који свакодневно окушају Христа, с таквим созерцањем и виђењем као пророк Исаија – угаљ

врели, зато што ће се очистити од сваке прљавштине душевне и телесне. Благо онима који сваког часа очима ума примају неизрециву светлост, зато што ће они као у дану милолико ходити и све време свог живота проживеће у духовном радовању. Благо онима који су још

овде спознали светлост Господњу, као Њега самог, зато што ће у будућем животу смело стати пред Његово лице. Благо онима који увек бораве у светлости Господњој, зато што су

они и у овом животу и у будућем животу ће увек бити браћа и санаследици Његови. Благо онима који су у овом животу запалили у својој срцима светлост и сачували је да се не угаси, зато што ће после смрти срести женика Христа, светлог и блиставог и заједно с

Њим ући у брачну ложницу Његову с упаљеним светиљкама. Благо онима који никад нису допуштали себи да помисле да људи у току овог живота не добијају уверења у своје

спасење, већ на крају овог живота или после смрти, зато што се подвизавају да добију овде такво уверење у свој спасење. Благо онима који не сумњају ни у шта од реченог и не

22

подозревају да би ту било нешто лажно, зато што ако они немају ништа такво, - што не дао Бог да буде, - вероватно ће пожелети да ревнују да то стекну. Благо онима који свом душом траже да уђу у светлост (Христову) презревши све остало, зато што ће ако и не

успеју док се још увек налазе у овом животу да уђу у ову светлост на сваки начин отићи одавде с добром надом и ући у њега по својој мери. Благо онима који увек горко плачу

због својих грехова, зато што ће их на крају обасјати светлост и њихове горке сузе претворити у сладост. Благо онима који се просвећују Божанском светлошћу и виде немоћ своју и поимају срамоту душе своје зато што ће плакати целог живота свог и омиће се

сузама својим. Благо онима који су се приближили светлости Божанској и ушли у њу, и сјединили се с њом и постали цели светлост, зато што су потпуо скинули оскрнављену

одећу грехова својих и неће више плакати горким (али јаловим) сузама. Благо онима који виде да је одећа њихове душе блистава као Христос, зато што ће их сваког часа испуњавати неизрецива радост и дивећи се и чудећи се овоме они ће проливати најслађе

сузе, пошто су свесни да су већ постали синови и заједничари васкрсења. Благо онима који увек имају отворено мислено око душевно и за време сваке своје молитве виде

светлост, зато што су постали равночасни с Анђелима. – А ако су они такви још док се налазе у овом животу, још док су везани трулежном плоћу, какви ће бити после васкрсења, након што приме оно духовно и нетрулежно тело? Наравно, да тада неће бити

слични само Анђелима, већ и Самом Владици Анђела, Христу Господу, као што је написано: вјеми, јако, јегда јавитсја, подобни Јему будем (1 Јн. 3, 2). Благо оном

хришћанину који стоји пред Богом у молитви тако да га види Бог и он види Бога и осећа да је постао изван света, да не зна да ли је у телу или ван тела, зато што ће чути неизрециве речи, ихже не љет јест человјеку глаголати, и видети оно што око није

видело, што ухо није чуло и што на срце човеку није долазило. Благо ономе ко види да се у њему изобразио Христос – светлост света, зато што ће се назвати мајком Христа имајући

у себи Христа као плод утробе, као што је сам Најистинскији обећао говорећи: мајка Моја и браћа Моја, и пријатељи Моји су они – који слушају реч Божију и творе је (Мт. 12, 48-49) – тако да они који не чувају заповести Божије сами својом вољом лишавају себе такве

благодати, јер ово дело је и било и јесте и биће могуће – и бивало је, и бива и неће престати да буде у свима који творе заповести Господње.

Уосталом, да не оставимо оно што смо рекли без сведочанства и да не навучемо на себе сумњу да наводно говоримо нешто у своје име, а не од Божанског Писма представљајући као могуће оно што је немогуће – навешћемо о овоме сведочанство истог

овог блаженог Павла који је уста Христова и каже: чадца моја, имиже паки бољезнују, дондеже вообразитсја в вас Христос (Гал. 4, 19). Међутим, на каквом месту или у којем

делу тела мислите да претпоставља да ће се изобразити Христос? У лицу или у грудима? Не, у срцу нашем се изображава Он и то не телесно, већ бестелесно и као што доликује Богу. Уосталом као што жена која је трудна то јасно зна, јер се дете у утроби покреће (-

взиграсја), и не може да не зна да нема плод у утроби, јер и онај ко има у себи Христа Који се изобразио, зна Његове покрете и играње, односно сјај и блистање Његово, и види у

себи изображење Христа. Као што се у огледалу види светлост светиљке, тако се види да у њему Христос ипак није привидно и несуштаствено као оно што се види у огледалу, већ се у њему види Христос, као светлост, природно, невидљиво видљивим и незамисливо као

појмљиво, у лику безличном и у обличју безобличном. Тако се, браћо, поима непојмљиво у вери нашој! Тако виде и несумњиво уму

представљају Оца и Сина с Духом Свети они хришћани у којима долазе Отац и Син с Духом Светим и обитељ Себи у њима творе, као што каже Господ, у једној нераздељивој светлости која се спознаје, као што смо рекли. Уосталом, као што иако онај ко трчи за

оним ко бежи од њега мисли да је већ близу њега, иако му се чини, да ево, само што га није ухватио, ипак не може никако да га ухвати док, како пословица каже, буде између

њих растојање макар на једну длаку, тако и ми ако по лењости нашој имамо макар неку малу помисао или недоумицу неверја или неодлучности или бојазни (за себе) или неку

23

другу страст, или ако имамо пристрасност према било чему пролазном, наравно да се нећемо удостојити да имамо у души својој Бога како обитава и нећемо се попети на висину такве славе, јер као што и за онога ко трчи за другим и најмање растојање, макар

на једну длаку бива разлог због којег не може да га ухвати, тако и у односу на духовне ствари, најмања страст бива разлог тога што се не удостојавамо да дођемо у созерцање

тајни Божјих. И ако не презремо потпуно у самом свом животу и тело своје са спремношћу на само мучеништво, на то да потпуно предамо себе и свој живот на свако мучење и сваку смрт, потпуно истеравши из сећања све што служи за одржавање живота

овог трулежног тела немогуће је да будемо пријатељи и браћа Христа, ни сапричесници и санаследници Његови и нећемо никада доћи у созерцање и искуствено познање речених

тајни Божјих. Зато, ко се још није удостојио да ово достигне и добије таква добра, нека криви самог себе, а нека не говори као непшчујушчиј вини о грјесјех, да је то немогуће или ако је имогуће, бива без наше свесности, односно да ми то не знамо. Нека се увери из

Божанског Писма и нека зна да је ово могућа ствар и да заиста бива и остварује се тако да ми то знамо, тако да не можемо да не знамо за њу, али због пропуштања и неиспуњавања

заповести Христових свако сразмерно с тим сам себе лишава таквих добара која нека бисмо се удостојили да добијемо сви ми тако да их окусимо још у овом животу и разумемо како је благ Господ и да тамо угледамо овог Господа свега и радујемо се с Њим

у бесконачне векове. Амин.

Беседа педесет осма 1) О љубави и вери. Како стећи у својој души љубав према Богу?

2) О блистању и созерцавању светлости и о тајанственој беседи Духа.

1. Чујемо, браћо, Спаситеља нашег и Бога, Који нам јасно говори у светом Јеванђељу: не приидох, да сужду мирови, но да спасу мир (Јн. 12, 47); а на другом месту

Јеванђеља показује и начин спасења говорећи: тако возљуби Бог мир, јако и Сина Својего Јединороднаго дал јест, да всјак вјерујај в Он не погибнет, но имат живот вјечниј (Јн. 3,

16). Дакле, како онај ко у ово верује свом душом и убеђен је да Христос није дошао да му суди већ да га спаси не због његових добрих дела или труда и зноја, већ само ради вере у Њега, може да Га не воли свом душом својом и свом мишљу својом? Нарочито кад чује да

је претрпео таква страдања ради спасења његовог и свих људи, тј. како је Он, Син Божји и Бог, равночастан и једносуштан Оцу, Он Који је изнад неба, који сву твар држи моћном

руком силе Своје сишао с неба, ушао у утробу Дјеве и Богородице, боравио у њој девет месеци и постао човек и како је Он, Који је с Оцем Својим горе на небесима, благоизволео да доле на земљи постане плод утробе пролазећи по поретку сав чин природе наше – и кад

помисли на остале тајне оваплоћеног домостроја Његовог и на страдања која је претрпео због људи Он, бестрастан о природи, односно како се неизрециво родио у пећини, како је

био повијен пеленама и смештен у убогим јаслама бесловесних животиња цар свега, како је био пренет у храм, како Га је Симеон примио на руке и благословио, као једног од обичних људи, како је побегао у Египат и отуда се опет вратио у Назарет и повиновао

родитељима својим, како Га је Јован крстио у реци Јордану, како Га је ђаво искушавао у пустињи, како је чинио таква чуда, па ипак није био због тога предмет дивљења, већ више

предмет зависти и како су Га брукали и исмевали зли и нечастиви људи, чија је бестидна уста могао да загради и тајно и јавно и да сасуши језике њихове и потпуно уништи гласове њихове – како Га је издао Јуда ученик Његов, како је био ухапшен и везан као

неки злочинац, како је примио ударац у образ од једног слуге, како је предат Пилату као неки кривац, како је осуђен на смрт, како бичеван, исмејан, избрукан, обучен у црвену

хаљину, како је држао у рукама штап којим је примао од богоубица Јевреја ударце по пречистој глави Својој, како је био венчан трновим венцем, разапет на крсту који је и

24

носио Сам Онај Који носи све речју Својом, како је изашао из Јерусалима и ишао на литостратион, како су Га окруживали војници и оне убице с безбројним мноштвом народа који је ишао за Њим да види смрт, како су се ужасавали због тога Анђели с неба, како је

Бог и Отац гледао на једносушног и сапрестолног Сина Свог Који је претрпео све ово од нечастивих Јевреја, како је висио наг на крсту, био прикуцан ексерима за руке и ноге, како

је напојен жучју и сирћетом – и све је ово претрпео с нечувеном великодушношћу молећи се беспочетном Свом Оцу да опрости онима који су Га разапели. Кад човек размисли о свему овоме како је могуће да не заволи Господа свом душом

својом? Јер, кад се сети да је Господ наш Исус Христос Који је Бог беспочетан, Син беспочетног Оца, Који је сасуштаствен и једносуштан Свесветом Духу Којем се клањамо,

сишао с неба, оваплотио се, постао човек и пострадао из љубави према њему све оно што смо рекли пре овога и друго још и веће од тога, како би га избавио од трулежности и смрти и постао син Божји и Бог сличан Њему, нека би био тврђи од камена и хладнији од

кристала – да ли јемогуће да не омекша душа његова и да се не загреје срце његово љубављу према Богу? Јер, како кажу, кад се отвори бисер и у њега уђе роса небеска и зрак

блистања муње, тада се у њему одмах прави бисер, тако се, разумеј, зачиње и љубав према Богу у нама. Кад душа чује за горе речена страдања Христова и мало по мало поверује у све, тада се због примљене вере открива оно што је било раније закључано због неверја, и

чим се отвори одмах улази у срце као роса небеска, љубав према Богу заједно с неизрецивом светлошћу као блистањем муње и бивају као бисери светли и блистави – о

којем говори Господ да је неки човек кад га је нашао отишао и продао све своје имање и купио га. Дакле, ко се удостоји да поверује онако као што смо рекли и стекне у себи ову умни бисер љубави према Богу, не може да не презре све и не подели сиромашнима ма

шта да има, како би сачувао љубав према Богу, чврсту, потпуну и целу, јер кад свему претпостави љубав Божију тада се и она из дана у дан множи у његовој души и и бива у

њему чудо над чудима неизрециво и необјашњиво, које ни ум не може да схвати ни реч да искаже. И он бива у екстази под утицајем овог непојамног и неизрецивог чуда имајући ум свој сав прилепљен уз њега и излази потпуно и сав ван света овог, не телом, већ свим

осећањима својим, јер се она заједно с умом устремљују ка ономе што се созерцава у души – и долази у откровења и виђења Господња и чује неизрециве речи.

2. Дакле, да ли је могуће да онај ко се удостоји да види и чује овакво нешто и да се уздигне до созерцања Бога после овога остаје у општењу с људима или да пази на оно што приказују његова осећања и помисли? Ако удостојивши се понекад да стане пред лице

смртног цара и разговара с њим заборавља на све остало и бива потпуно обузет пажњом само према речима цара колико је природније да такав буде онај ко се удостоји – колико је

то могуће за човека – да види Бога Творца, Владику и Господа свега и да беседи с Њим и слуша глас Онога Коме предстоји да суди живима и мртвима? Да ли је могуће да такав не буде у екстази, да не изађе, ваистину, ван света овог и саме плоти своје? Да ли је могуће

да не пожели да увек остане с овим Царем Небеским и да пристане да се удаљи од Њега и да се спусти на световне бриге и забринутост, за ствари трулежне које нестају? Не

верујем, нимало не верујем да би било ко од разумних људи себи то дозволио, јер је очигледно да блага овог света обично прате туге и мучан и болан труд, а овај живот којим неко живи у Богу, разговара с Њим и созерцава та неизрецива добра превазилази свако

блаженство и изнад сваке славе је, среће, радости и утехе, пошто је изнад сваке части, сваке утехе и свих видљивих добара овог живота. Онолико колико одмор на скупој и

мекој постељи превазилази лежање на некој тврдој и кривој дасци, толико превазилази свако весеље и насладу овог живота и радост и весеље које душа црпи у општењу и беседи с Богом. Зато много пута бива да кад неко због незнања или лењости остави Бога и

Божанска созерцања и пређе на бригу и испразне световне послове, чим осети горчину коју имају дела света и небројену штету коју она причињавају души жури што је могуће

пре да се врати поново Богу од Којег се на неко време удаљио осуђујући себе самог без жалости због тога што га је обузело земаљско, што се бацио у трње света и у огањ који

25

једе људске душе, због чега и бежи одавде и прибегава поново Богу, Владару свом. И кад Господ наш не би био човекољубив и кад нас не би примао кад Му се враћамо, кад не би био незлобив и кад би се гневио, а не хвалио нас због повратка нашег заиста се не би

спасила ниједна душа ни свеца, а још мање било кога другог. Због тога су сви који су преминули у светости и добродетељи спасени на дар, а не за добра дела и добродетељи

своје, и не само они, већ и они који премину после овога, сви ће на дар бити спасени. Пошто се тако спасење нама вернима не даје ради наших добрих дела, нека се не похвали неко за себе, како каже апостол, уопште не треба да се ослањамо на дела, под

којима подразумевам – постове, бдења, спавање на голој земљи, глад и жеђ, ношење верига или обуздавање тела власеницама, зато што је све то само по себи – ништа. Многи

људи зле нарави, већином од оних сиромашних, подносе то, али остају исти не остављајући своју рђавост и не постајући добри. Корисно је то за неке и због тога што смирава тело и смањује његову живахност и покретљивост, али Господ не захтева ово, већ

срце скрушено и смирено – то да наше срце увек вапије к Њему са смиреном помишљу: ко сам ја, Господе мој Боже, да си Ти благоизволео да сиђеш на земљу, да се оваплотиш и

умреш због мене, како би ме избавио од трулежности и смрти и учинио заједничарем и наследником Твоје славе и Божанства? Кад будеш имао овако смирено размишљање и кад се будеш вежбао у таквим помислима у свом уму истог тренутка ће ти доћи Господ,

загрлиће те и целивати, даровати Духа правог у срце твоје, Духа избављења и опроштаја грехова твојих, венчаће те даровима Својим и учинити славним мудрошћу и знањем, јер

шта је друго тако омиљено и пријатно Богу као срце скрушено и смирено и размишљање самопонизно? Управо у таквом смиреномудрију душе обитава и почива Бог – и сваки напад непријатеља против ње остаје неуспешан, све греховне страсти нестају у њој и

насупрот томе множе се плодови Духа Светог као што су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вера, кротост, смиреномудреност и уздржавање од свих

страсти, затим потом следи Божанско знање, премудрост Логоса, бездан скривених помисли и тајни Христових. Ко достигне овакво стање и постане такав измениће се добром изменом и биће земаљски анђео. Телом ће бити међу људима у овом свету, а

духом ће ходити на небесима и општити с Анђелима и од неизрециве радости ширити се у љубави Божијој, којој нико никада не може да се приближи ако прво не очисти срце своје

покајањем и многим сузама и не достигне дубину смиреномудрености, како би примио у душу своју Светог Духа, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава и моћ у векове. Амин.

Беседа педесет девета

1) Сваки хришћанин треба да буде заједничар у благодати Светог Духа. 2) Није могуће да дела добродетељи буду чврста и постојана осим благодаћу

Светог Духа, без које нико не може ни успешно да корача путем добродетељи, ни да користи друге, ни да прихвата и разрешава туђе помисли.

3) Триипостасно Божанство је по свему једнако (односно сва лица су у свему равно).

1. Као што ако светиљка, иако је пуна уља и има фитиљ, није запаљена ватром, остаје у потпуности тамна, тако је и душа која је наизглед украшена свим врлинама, ако не

постане заједничарка у светлости и благодати Светог Духа, још увек угашена и мрачна и њена дела још нису чврста, пошто треба да буду разобличена и показана светлошћу (Еф. 5, 13). Дакле, ономе чија је светиљка душе још увек угашена и тамна, потребна је

Божанска светлост која би запалила у њему светиљку душе његове и научила га да анализира своја дела, да тражи опроштај за сагрешења посредством исповедања и да

исправља сваког часа оно што сматра неисправним и рђавим, јер као што је немогуће да се не спотиче онај ко иде у тамну ноћ, тако је немогуће и да не греши онај ко још није

26

угледао Божанску светлост, као што каже Христос Господ: ашче кто ходит во дни, не поткнетсја: јако свјет мира сего видит. Ашче же кто ходит в ношчи, поткнетсја, јако њест свјета в нем (Јн. 11, 9-10). Говорећи: њест свјета в нем, указао је на Божанску и

нематеријалну светлост зато што чулну светлост нико не може да стекне и има у себи. 2. Дакле, као што нема апсолутно никакве користи за онога ко иде у тами да држи у

рукама много незапаљених, иако исправних светиљки, зато што ни с њима ипак не може да види ни себе самог ни неког другог, тако и онај ко мисли да има у себи све добродетељи (ако је то могуће), али нема светлост Свесветог Духа, не може ни да види

добро и како треба дела своја, ни потпуно да се увери да су она угодна Богу, а такође не може да руководи другима и да им указује у чему је за њих воља Божија. Он је недостојан

и да прима туђе помисли и да исповеда друге док не стекне светлост Светог Духа, Који би светлео у њему. Христос Господ каже: ходите, дондеже свјет имате, да тма вас не имет: и ходјај во тмје не вјест, камо идет (Јн. 12, 35). Дакле, ако онај ко ходи у тами сам

не зна куда да иде како може другима да указује пут? Ако неко постави незапаљену светиљку на постоље на којем нема друге светлости да светли, каква је корист од тога?

Нико не треба тако да чини, већ треба да поступа онако како је одредио Бог свега у светом Јеванђељу: никтоже свјетилника вжег, в скровје полагајет, ни под спудом, но на свјешчнице, да входјашији свјет видјат (Лк. 11, 33). Рекавши то он указује и особину по

којој се може препознати ко је постао светлост и има у себи светлост говорећи: свјетилник тјелу јест око (Лк. 11, 34). Какво друго око Он подразумева осим ума? Ово око не може

бити просто ако не види просту (чисту) светлост. А проста (чиста) светлост јесте Христос. Дакле, за онога ко има у себи светлост Христову да светли у његовом уму, каже се да има ум Христов. Кад је око твоје, тј. ум твој прост, односно светао, тада су и бестелесно тело

твоје, односно сви делови душе твоје бити светли и насупрот томе, кад је ум твој лукав, тј. помрачен и угашен тада ће и сва душа твоја бити тамна. Дакле, размисли добро, да није

тама и светлост која је у теби? Проникни такође добро да ли мислиш можда да имаш оно што још ниси стекао? Добро то размотри како се не би преварио и помислио да је у теби светлост кад то није светлост већ тама.

Пазите на себе, браћо моја, да се не догоди и с вама да мислите да сте с Богом и да имате општење с Њим, а потом се испостави да сте ван, одвојени од Њега зато што не

видите у овом животу Његову светлост, јер кад би Божанска светлост запалила светиљке ваше, односно душе ваше, она би сијала у вама очигледно, као што је рекао Господ наш Исус Христос, да ако је ум твој светао и душа твоја неће имати ниједан део таман, већ ће

сва бити светла као кад те светиљка обасјава својом светлошћу. А какво друго сведочанство веће од овог могу да наведем како бих те уверио? Ако не поверујеш Владики

Христу, како ћеш, реци ми, поверовати мени, слузи истом као што си ти? Међутим, шта да кажем онима који воле да буду славни и знаменити, да буду јереји, игумани, учитељи и духовници, који желе да примају туђе помисли и кажу да су

тога достојни да имају власт да вежу и решавају, кад видим да ништа не знају што је неопходно у поретку живота по Богу и друге томе не уче и не уводе у њих светлост знања

и не разумеју шта се неопходно захтева ради њиховог спасења? Шта ћу друго рећи осим онога што Христос каже законицима: горе вам законикам, јако взјасте кључ разумјенија: сами не внидосте и входјашчим возбранисте (Лк. 11, 52). – Зар је кључ разумевања нешто

друго осим благодати Светог Духа, која се даје ради вере? Ова благодат отвара закључан и помрачен ум наш и даје му истинско знање и познање Божанског просвећења.

3. Врата представља Син, као што Сам каже: Аз јесм двер (Јн. 10, 8). Кључ за врата ова јесте Дух Свети: приимите, каже, Дух Свјат. Имже отпустите грјехи, отпустјатсја им, и имже держите, держатсја (Јн. 20, 23). А дом је Отац: в дому Отца Мојего, каже,

обители многи сут (Јн. 14, 2). Пазите, пак, пажљиво на силу речи. Ако кључ не отвори (због чега Сам каже: сему дверник отверзајет, (Јн. 10, 3), врата се неће отворити, а ако се

врата не отворе нико неће ући у дом Оца, као што каже Христос: никтоже приидет ко Отцу, токмо Мноју (Јн. 14, 6). А да Дух Свети прво отвара ум наш и учи нас о Оцу и

27

Сину, опет је Сам Христос рекао: јегда же приидет Утјешител, Дух истини, иже от Отца исходит, Тој свидјетелствујет о мње, - и наставит ви на всјаку истину (Јн. 15, 26; 16, 13). Видиш да се Отац и Син спознају кроз Духа и, боље речено, у Духу. И опет каже

Господ: ашче не иду Аз, Утјешител не приидет к вам (Јн. 16, 7). А кад дође, воспомјанет вам всја (Јн. 14, 26). И још каже: ашче љубите Мја, заповјети Моја собљудите, и Аз

умољу Отца, и иного Утјешитеља даст вам, да будет с вами в вјек, Дух истини. И мало касније додаје: в тој ден (тј. кад дође Дух Свети у вас) уразумјејете ви, јако Аз во Отце Мојем, и ви во Мње, и Аз в вас (Јн. 14, 15-16, 20). И опет каже: Иоан крестил јест водоју,

ви же имате креститисја Духом Свјатим (Дап. 1, 5). И треба овако: јер ко се не крсти Духом Светим, не може да буде ни син Божји, ни санаследник Христов. Ево шта апостолу

Петру каже Господ: дам ти кључи царствија небеснаго (Мт. 16, 19). Наравно, није рекао да ће му дати кључеве бакарне или сребрне, већ кључеве достојне куће онога, тј. Духа Светог. Ако желиш да знаш какав је то дом чуј шта каже свети Павле у посланици

Тимотеју: блажени, и јединиј силниј, Цар царствујушчих и Господ господствујушчих, једин имјејај безсмертије, и во свјетје живиј неприступњем (1 Тим. 6, 15-16). Ако је тако,

дакле, ако је онај дом светлост неприступна очигледно је да су и врата тог дома такође неприступна. И кључ никако не може да отвори врата ако није и он неприступан и ако није исте природе као она, већ ће га спалити врата, као што ће и врата спалити дом ако не

буду исте природе. И биће да ће онај дом остати за све неприступачан и нико неће моћи да уђе у њега. Тада ће и вера наша престати ако се Света Тројица подели на приступачно и

неприступачно, на веће и мање. Пазите пак боље на оно што сам рекао и слушајући примере које сам узео од ствари чулних и материјалних као што су: дом, врата, кључ, не отискујте у уму свом

никакав телесни образ како не бисте пали у помисли недостојне Бога, које могу да личе на богохуљење, већ размишљајте о свему овом у себи боголепно, уздижући се до

созерцавања скривеног смисла у томе. Ако пак не можете да схватите ово боголепно, прихватајте све само вером, не дозвољавајући себи да претерано испитујете о овим предметима. Зашто се Дух Свети назива кључем? Зато што се кроз Њега и у Њему први

пут просвећује ум наш и ми се, долазећи у покајање, чистимо од сваког греха, после чега добијамо светлост знања, крштавамо се одозго, препорађамо се и постајемо деца Бога

према Којем и имамо смелост да вапијемо: Ава Оче! како каже апостол: сам Дух ходатајствујет о нас воздиханији неизглаголаними (Рим. 8, 26). И још: посла Бог Духа Сина Својего в сердца ваша вопијушча: Ава Отче (Гал. 4, 6) Управо овај Дух нам показује

врата откривајући да су она светлост. И опет, врата нас уче да је онај ко обитава у дому такође светлост неприступна. Уосталом, није једно Бог Који обитава у светлости, а друга

светлост – дом Његов, као што није једно светлост Божанства и друго Бог, већ је један исти и дом, и Онај Ко обитава у њему, као што је једна иста и светлост и Бог. А богословски се назива домом и Син као што сам каже: Ти, Отче, во Мње, и Аз в Тебје (Јн.

17, 21). И још: Аз во Отце мојем, и ви во Мње, и Аз в вас (Јн. 14, 20). И Дух Свети се исто тако назива домом, јер тамо где каже Господ наш: Ја и Отац к нему (ономе ко Ме воли и

поштује речи моје) приидем и обител у него сотворим (Јн. 14, 23) очигледно треба подразумевати да то бива кроз Духа Светог, за Којег апостол каже да уређује Себи у душама верујућих обитељ: не вјесте ли, јако храм Божији јесте и Дух Божији живет в

вас? (1 Кор. 3, 16). Апостол такође каже: Господ же Дух јест (2 Кор. 3, 17), не зато што је Дух Син – даље таква хула! – већ зато што се Син Божји види и созерцава у Духу Светом.

Међутим, ако је Дух Господ очигледно је да се и у односу на Њега као и на Господа може рећи: Отац је у Њему и Он је у нама и опет исто – ми смо у Њему као што је Он с Богом Оцем, и Бога Отац у Њему.

Изражавајући се тачније и с већом одређеношћу рећи ћу: оно што је једно лице Свете Тројице исто су и друга два лица, јер су лица Свете Тројице истоветна и созерцавају

се у једној природи, и суштину и царству, јер, чим се именује једно лице тим се по природи созерцавају и друга два лица, осим тога што су Отац, Син и Свети Дух као лица,

28

тј. осим својства рађања Сина и извођења Духа која припадају Оцу, својства да се рађа, које припада Сину и својства исхођења које припада Духу Светом. Само ове особености на неизрецив начин постоје у Светој Тројици, односно ова својства припадају појединачно

сваком лицу. И никако се не може другачије размишљати или говорити о њима или се мењати њихова имена. По њима се распознају три лица и не може се Син стављати пре

Оца, ни Дух Свети пре Сина, већ треба говорити заједно овако: Отац, Син и Дух Свети не чинећи никакво пресецање у њима, чак ни у најмањем делу времена или трену, јер заједно с Оцем истог часа је и Син рођен и Дух Који исходи од Оца. У односу на све остало, једно

исто име или својство созерцава се и у сваком лицу и у сва три. Тако на пример, ако кажеш светлост, свако лице је светлост и опет, сва три су једна светлост – живот вечни и

свако лице је подједнако живот, односно и Отац, и Син, и Дух Свети и сва три су опет један живот. Бог је и Отац, Бог је и Син, Бог је и Дух Свети – свако лице посебно и опет сва три лица заједно су један Бог – Творац свега, као што нам каже и Старозаветно Писмо:

в начаље сотвори Бог небо и земљу. И рече Бог: да будет свјет . Под речју Бог се овде подразумева Отац (зај није најпре Бог један у три?). И свети Давид каже (сада већ посебно

за свако лице): Словом Господним небеса утвердишасја, и Духом уст Јего всја сила их (Пс. 32, 6). Под Речју се овде подразумева Син, под Духом уста – Дух Свети (а под Господом – Бог Отац). Исто тако Јован Богослов каже у светом Јеванђељу: в начаље бје

Слово, и Слово бје к Богу и Бог бје Слово, очигледно, Син. Всја Тјем биша и без Него ничтоже бист, јеже бист (Јн. 1, 1-3). Познајте, молим вас, сви ви који се називате децом

Божијом и којима се чини да сте хришћани, - ви који учите друге празним речима и мислите да сте изнад других – ви, мирјани, кажем, и монаси, и јереји, окупите се сви заједно с љубављу према Богу, упитајте људе који знају и имају искуства и тражите прво

да сазнате све ово с одлучношћу испитате све то и на делу, а затим на ово додајте ревносно старање да достигнете то да се отворе на крају очи душе ваше – да угледате Бога

и постанете заиста деца Божија, слична Богу и Оцу вашем делима и искуством, не само речима, по спољашњем изгледу и одећи. Кад постанете такви и спознате добро тајне Божије примајте и духовна достојанства (црквене чинове), како другачије не бисте чули:

авај! и тешко! Обратите на ово пажњу ви, који пре него што спознате тајне Божије с великом ревношћу тежите ка томе да се попнете на степенице достојанстава које су вам

туђе, које доликују другима, тј. савршенима, а не вама несавршенима. Горе иже мудри в себје самих и пред собоју разумни! Горе полагајушчим тму свјет и свјет тму (Ис. 5, 21, 20).

Дакле, вољена у Христу браћо моја, све вас молим, као прво, положите добар темељ под здање добродетељи, тј. смирење, затим подвизима благочестивости и врлина

сазидајте дом знања тајни Божјих, почните да тражите да се просветите Божанском светлошћу и да чистим умом угледате – колико је ово доступно људима – Бога, и од Бога се научите најсавршенијим тајнама Царства Небеског. И тада већ с овим знањем које се

одозго од Оца светлости даје достојнима, учите и другу браћу наше хришћане да постоји воља Божија, блага, савршена и угодна и учењем својим приносите народ изабран Богу

Који вас је благодаћу Светог Духа поставио за духовне оце и учитеље Цркве Своје како не бисте били истерани из брачне ложнице Христове као немарни, не побринувши се да се обучете у одећу брачну, већ да се покажемо као мудри домостроитељи, који добро деле

своје жито с пријатељима својим. Међутим, прво се побринимо да исправимо живот свој и да живимо богоугодно како бисмо неометано могли да уђемо у брачну ложницу Христову

светли, просвећени чистим животом и знањем небеским и да испуњени Светим Духом царујемо заједно с Њим у царству Бога и Оца у Светом Духу. Њему нека је слава у векове. Амин.

Беседа шездесета

Прва богословска беседа против оних који кажу да је Отац пре Сина.

29

Да говори о Богу, истражује о Њему, покушава да јасно представи необјашњиво и схватљивим непојамно за све својствено је за човеку који се узда у себе и који је дрзак.

Међутим, у ову грешку не падају само они који говоре било шта о Богу сами по себи, већ и они који с радозналошћу истражују и проучавају оно што су рекли и написали против

јеретика богослови наше Цркве, не зато да би стекли од тога неку духовну корист, већ како би стекли похвалу од слушалаца својих и називали се богословима. То ме веома жалости, жалости до изнемоглости, јер мислим да је ово претендовање страшно и да ће

оне који се на њега усуђују Господ осудити. А оно у чему се усуђују да говоре супротно Божанским догмама јесте следеће:

кажу једном да је Отац већи од Сина ако је Он виновник постојања Сина. Ако их неко пита како схватате да је Отац већи од Сина, они одговарају: Отац је већи од Сина, односно пре Њега је, зато што се Син рађа од Оца. Ево шта кажу нови празнослови и неумешни

богослови, зато што не знају разлог због којег су богослови тако говорили против јеретика. Не разумејући мисао и циљ написаног они празнослове и оно што је нетачно

говоре и сматрају тачним и истинитим. Таквима ћу рећи, као што и треба, не од себе, већ пошто ме то учи Онај Ко сваког човека учи разуму: Браћо моја! Ако је Пресвета Тројица Која је све створила из непостојећег, што год постоји, била, јесте и биће увек нераздељива,

ко вас је научио или ко је од вас смислио да у Њој постоје мере и степени? Прво и друго? Веће и мање? Ко се усудио да одређује тако оно што је невидљиво, непојамно и потпуно

неистражено и незамисливо? У ономе што увек пребива сједињено и увек је једнако на једнак начин није могуће да једно буде пре другог. Ако пак будеш инсистирао да је Отац пре Сина пошто се Син родио од Оца Којег зато називаш и већим, рећи ћу ти и ја да је Син

пре Оца зато да Он већ није постојао Отац се не би називао Оцем. Ако сматраш да је Отац био пре Сина и називаш Га да је први постојао пошто је Он виновник рађања Сина ја то не

прихватам, тј. да је Отац виновник Сина (у значењу као онај који је раније постајао), јер кроз то ти допушташ мисао да Сина није било пре него што се родио и да иако се, хтео то или, не родио Син и притом без обзира на то да ли је то Отац желео или није. Видиш у

какве неумесности да не кажем хуле падамо од таквих истраживања? Дакле, или не говори да је Отац пре Сина, тада ћу и ја радо прихватити да је Отац виновник Сина или ако

будеш говорио да је Отац пре Сина, онда се и ја устројаја реч своју на судје (Пс. 11, 5) нећу у том случају сложити да је Отац виновник Сина, јер као што смо рекли, међу онима који су увек једно и који су једнаки на један начин, једно не може бити узрок другог.

Немој да мислиш да је Отац био пре Сина неко време и не говори да је Отац први или већи од Сина. Отац нимало није био пре Сина зато што је Син савечан и сабеспочетан Оцу

и Отац је цео у свему равночастан Њему, Сину, као што је и Син у свему, једносуштан Њему, Оцу. Како се може говорити да је Отац пре Сина Који му је савечан? Ако говориш (просто) да је Отац виновник Сина исто то кажем и ја, само не држи и не пуштај мисао да

је Бог и Отац био сам неко време у које време није било Сина и да Га је родио после и постао виновник Његовог постојања. Само то одваја те од Бога и од истине као нечастивог

и чини сличним оним јеретицима који кажу да је Отац створио Сина. Само примање овог у свој ум је ствар најнечастивија и најбезбожнија. У телесном рођењу људи кажемо да је отац пре сина, али у Божанском увек постојећем постојању и нерођеном рођењу,

неипостасној (која није почињала да буде ипостас) испостаности и пресуштаственој суштаствености – већ не знам како још другачије то да кажем – то је потпуно

непримењиво. Обично бива тако да ко каже прво, треба затим да наведе друго и треће. Међутим, потпуно је неумесно говорити тако о Пресветој Тројици. Мерити неизмерљиво, напињати се да се изрази речју неизрециво и објасни необјашњиво јесте ствар крајње

склиска и доноси много невоље. Дакле, о Божанском и неизрецивом рођењу Сина и Логоса кажемо да је Отац виновник Сина као што кажемо да је ум виновник речи, извор –

потока, корен – грана, али никако не кажемо да је Он пре Сина како не бисмо размножили једног Бога делећи једно нераздељиво Божанство на три Бога. У односу на нераздељиву и

30

несливену Тројицу не може се ни помислити, ни рећи: прво, друго, треће или веће или мање. Шта је и каква је божанствена и пресуштаствена природа јесте потпуно неизрециво, неисказиво и незамисливо, људски ум то не може да схвати.

Ако хоћеш повешћемо реч и на други начин како би се уверио колико је непојаман Бог Творац свега. Господ наш Исус Христос каже у светом Јеванђељу: Дух јест Бог, тј.

Отац (Јн. 4, 24). А блажени Павле – уста Христова – каже: Господ же, тј. Син, Дух јест (2 Кор. 3, 17). Дакле, ако је Дух Бог, и Дух је Син, где је онда очинство и синовство? И реци ми сад, шта је прво и шта је веће у Божанској непојамној природи пошто јој ти, нови и

празнослови богослове, ово приписујеш и тако о њој говориш? Ако будеш сматрао да је Дух пре Сина и Оца заједно с Духом наћи ћеш и целог и Оца и целог Сина, јер су ова три

једносушна и нераздељива. Дођи, макар после тога до мисли да је Божанска природа непојамна и незамислива за нас људе. Још је Јован Богослов рекао: в начаље бје Слово, а не Отац. А ти си дубље од самог Јована појмио премудрост Божију и кажеш нама и целом

свету: први је Отац како би дао да се разуме да је Син други по Оцу и опет после Њега трећи Дух Свети проповедајући друго Јеванђеље – богохулства као други богослов дубљи

од Јована, ближи Сину и Речи Божијој. Али, реци ми, ти који проповедаш преварно и лукаво догму о тројебожију, због чега Јован Богослов који је лежао на грудима Христовим није рекао: на почетку је био Отац, већ је рекао: в начаље бје Слово? Ево због чега: како

би нас научио да ни Бога Логоса нико није знао као Сина пре Његовог силаска на земљу и оваплоћења, ни Бога није нико знао као Оца – не зато што Божанство Које је створило

свет није било триипостасно, већ зато што још није било спознато као такво, односно још се није остварио оваплоћени домострој Христов, јер тек након оваплоћења Бога Логоса, Бога и Оца смо спознали као истинског Оца и Бога Логоса Који се оваплотио ради нашег

спасења као Сина Божијег, по речима Оца, Који је с неба изрекао: Сеј јест Син Мој возљубљениј. Того послушајте; и по речима Сина Који је рекао: Отче праведниј, и мир

Тебе не позна, Аз же Тја познах (Јн. 17, 25), - и опет: сказах имја Твоје человјеком (Јн. 17, 26), и још: Отче, прослави Сина Твојего, да и Син Твој прославит Тја (Јн. 17, 1), - такође: Аз и Отец једино јесма (Јн. 10, 30). Проникни, молим те, у силу речи Господа. Он каже: Аз

и Отец једино јесма. Себе је ставио пре Оца. Ради чега? Како би показао равночасност и једнаку славу, коју има у свему с Оцем и то да ни Отац није први иако је виновник Сина,

ни Син није други иако се родио од Оца, ни Дух Свети није трећи иако исходи од Оца, јер пошто је Тројица једно из почетка и ово једно се назива Тројица по ипостасима и следи да од ове три ипостаси или лица ниједно не може бити прво у односу на друге. И ниједно од

њих није било пре другог како би оно које је било пре било прво у односу на оно што је од њега заблистало. Једина Тројица је једно Божанство. Тројицом се Оно назива по лицима

или ипостасима, и пошто се Бог нераздељиво дели на три лица, несливено сједињена у једно и назива се Бог – Тројица. И ниједна од ове три ипостаси није била пре друге, нипошто. Ни Отац није био пре Сина, ни Син пре Оца, ни Отац и Син пре Духа Светог

како би неко један био први у односу на друге. Сва три лица су једнако беспочетно сапостојећа и савечна.

Дакле, Света Тројица је један једини Бог, неизрециви, беспочетни, нестворени, непојамни, нераздељиви. И немогуће нам је да Га умом појмимо, ни достојно да одредимо речју. Међутим, да не бисмо сасвим заборавили Бога и да чувајући о Њему потпуно

ћутање не изгледа да живимо као неки безбожници, из снисходљивости нам је дозвољено да говоримо о Богу и Божанству колико је ово у могућности људској природи, да

говоримо онако како су нас научили божански апостоли и богонадахнути оци наши како бисмо сећајући Га се често славили Његову благост и човекољубиви домострој, који је учинио за нас. Међутим, ми, као да немамо појма о томе да смо земља и пепео и излазимо

ван граница своје мере и не дрхтећи испитујемо, истражујемо, нагађамо, измишљамо и у својој уобразиљи произвољно градимо оно што је незамисливо и неизрециво за саме

Анђеле и за све небеске чинове – произвољно мудрујемо о Богу и говоримо о томе без икакве побожности и страха као неки неверници, нимало не научени тајнама Божјим. Реци

31

ми, на крају, ти, брате, који без стида дозвољаваш себи да истражујеш и испитујеш оно што се тиче Божанске природе, верујеш ли да је Бог триипостасни беспочетан, неизрецив, неистражив, невидљив, ни за ум непојаман, ни за речи изрецив? И да Он није имао

почетак, ни дане, ни године, ни векове, већ је био увек и увек је пребивао исти? – Да, кажеш, верујем. Дакле, ако верујеш томе да је Света Тројица увек била као што је

ваистину и била Бог Један, Који је, кад је пожелео, извео из непостојећег у битије небо и земљу и све што је у њима, створивши пре тога сву небеску војску анђеоску, после све твари створивши и човека – тако да нема ничега ни на небу, ни на земљи, ни у

преисподњи, што не би било створено од непостојећег – само је један триипостасни Бог, Творац и Саздатељ свега, односно беспочетан и нестворен, увек постојећи и постојећи пре

свега – ако верујеш у ово, због чега не заградиш сам себи уста своја, са страхом и трепетом клањајући се Творцу свега као што ово чини сва војска анђеоска, која је на небесима, већ оставивши то да разматраш и испитујеш себе самог, дрском и самоувереном

душом радознало испитујеш о непојамној природи Бога? Не дрхтиш, човече, да не падне с неба нека стрела муњевита и не спали те?

Ако је Бог, трипиостасно један, нестворен и беспочетан, био увек и пре свега, видљивог и невидљивог, телесног и бестелесног, што спознајемо и што не спознајемо – што је све добило битије од једносушне и нераздељиве Тројице, једног Божанства, реци

ми, на који начин твар која је постала да буде може да спозна Творца увек постојећег, створено – Нествореног? Како она, која је од Њега касније добила битије, може да спозна

Њега, беспочетног? Како она може да схвати какав је Он и колики је и како је? Не, не, никако не могу да схвате ништа од онога једино онолико колико то пожели сам Творац Који како даје сваком човеку дах, и живот, и душу, и ум, и реч, Који тако извољева да

човекољубиво дарује и познање о Себи, да Га људи знају колико треба. Иначе пак твар која је добила битије од Бога никако не може да појми свог Творца. Уосталом, и ово

знање, које Он даје нама, који верујемо у Њега, даје нам ради вере наше како би знање потврђивало веру, која бива без знања и тако се посредством знања утврђује у вери свако оглашен речју и уверава се да постоји Бог, у Којег је поверовао само по словесном учењу.

Овакво знање верујући добијају посредством разноврсних и различитих знамења, загонетки, огледала, тајанствених и неизрецивих дејстава, Божанских откровења

скривеног, созерцавања твари, и посредством многог другог, уз помоћ чега свакодневно расте вера таквих верника и напредује у љубав и ватрену жудњу за Богом. И не само то, већ их још уверава Бог, као и апостоле, кроз апостолско посећивање Светог Духа и они

савршеније просвећени и учени бивају светлошћу Духа Светог да је Бог непојаман, неизрецив, нестворен, вечан и увек постојећи. Од Духа Светог се уче сваком разумевању и

познању и свакој речи премудрости и знања најтајанственијег, и преко тога добијају силу да творе чуда, дар пророчанства, разне језике и говорења језика – дар заступања и управљања градовима и народима, познање будућих добара, окушање Царства Небеског,

усиновљење и само облачење у Христа, уз знање тајни Христових и најпре тајни домостроја Његовог за спасење наше. И уопште говорећи све ово и много друго слично,

што неверни не знају, ми удостојивши се да постанемо верни, можемо да знамо, да размишљамо о томе и говоримо пошто нас учи и просвећује благодат Пресветог Духа. На овај начин се осведочавамо и утврђујемо у убеђењу да је Бог, Који је створио

све, створио и нас узевши прах земаљски и даровао нам ум, реч и душу мислену и да нас је створио по образу и подобију Свом, отерао од нас таму незнања и да је благоизволео да

нам покаже, премда примрачно и на известан начин као у сенци оно што је изнад нас, објашњавајући ово уз помоћ онога што се види у нама самима. Тако смо сазнали, видимо и верујемо да као што је Бог створивши тело, створио затим заједно (одједном) и душу, и

ум, и саму унутрашњу реч нашу (јер Писмо говорећи да је Бог створио човека, узевши земаљски прах и да је дунуо у лице његово дах живота и да је човек постао жива душа,

показује да су заједно с душом били и наши ум и реч, ниједно од њих није било пре других, јер су нам сва три заједно и дарована у јединственом даху живота), као што у ова

32

три, односно, кажем, није ниједно било пре другог, јер су сва три јединствене природе и суштаства, тако и у Светој, Једносушној и Једночасној Тројици ниједно лице није било пре другог. Бог - Творац образа, тј. човека, Који је увек триипостасан никад није имао

ниједно од три лица које би било пре других, већ су три лица заједно један Бог и опет је ово једно, тј. Бог, на исти начин увек у три лица.

Дакле, исповедамо, верујемо, сведочимо и тврдимо, нарочито пред онима који не сматрају дрским да испитују оно што се односи на непојамно Божанство, да је Пресвета Тројица у Коју смо крштени, Бог триипостасни, Отац, Син и Дух Свети, као што смо се

благодаћу Светог Духа уверили из самог божанског Јеванђеља, међутим, како јесте и шта јесте Света Тројица Која је све саздала, ово ми које је Он саздао, не знамо. И ако то не

знамо, као што заиста и не знамо, а ипак се усуђујемо да говоримо и тумачимо о ономе што не знамо, колике муњевите стреле праведно треба да падну на нас како би нас спалиле? Заиста, како оно што не личи ни на шта од створеног, ни видљиво, ни

невидљиво, али што је изнад свега, можемо да спознамо ми, твар трулежна, чулна, слепа и непросвећена? И нарочито кад наши грехови, као зид стоје између нас и Бога и одвајају

нас од Њега? – Ако овај зид грехова наших не срушимо покајањем или не пређемо, не само да нећемо моћи да спознамо Бога, већ нећемо спознати чак ни то да смо људи, јер како је могуће да док стоји овај зид и преграда грехова наших и одваја нас од светлости,

пребивајући у тами спознамо сами себе или да схватимо истински шта смо, одакле потичемо, долазимо у овај свет, куда идемо и какве врсте смо твари? А не знајући саме

себе, зар не можемо тако још мање да спознамо Онога Ко је несравњено изнад нас? Кад бисмо познавали сами себе не бисмо с таквом дрскошћу говорили о Богу. А говорећи о Богу и божанским стварима ми, непросвећени и који Духа Светог немамо, самим тим

показујемо да не знамо сами себе. Кад бисмо знали сами себе како ваља никада не бисмо помислили да смо достојни чак и да погледамо на небо и видимо ову видљиву светлост

света или да газимо ногама ову земљу. Зато, шта може бити нечистије од онога ко се у гордој умишљености усуђује да учи о ономе што је од Духа без Духа? И шта је прљавије од онога ко не жели да се покаје и прво очисти себе, већ обилазећи ово, приступа томе да

богословствује само са лажним знањем и спољашњом мудрошћу и да расуђује дрско и самоуверено о постојећем и о ономе што је постојало увек непромењиво и једнако?

Овакав, чак и кад не би учинио никакав други грех, премда је то немогуће – само због тога чини себе кривим вечним мукама, јер свако ко је надмен је нечист у очима Божјим. А неки од оваквих долазе до такве неразумности да почињу да говоре и мисле да немају никакав

грех. О безумље! Нема никога без греха осим Бога. Вси согрјешиша и лишени сут слави Божија, каже божански апостол (Рим. 3, 23). Ако су пак по овој божанској речи сви

згрешили и сви лишени славе Божије и зато нема никога без греха, осим Бога онај ко каже за себе да није згрешио и сам то не осећајући чини себе једнаким Богу, док је у ствари једнак даници, који је говорио горде речи: изнад облака ћу поставити престо свој и бићу

сличан Вишњем. Ко исповеда себе за грешника на делу показује искрено покајање, чисто

исповедање грехова својих, веру у духовног оца, који прима помисли његове, покорност и послушање у преузимању на себе ниских и презрених дела, служење мањој браћи, помагање немоћнима и уз све то смирење од све душе и природу нелицемерну, искрену и

непритворну. Ако и ти, свом душом и од свег срца сматраш себе најоскуднијим и најништавнијим од свих људи – с каквим расположењем у нераскидивој вези стоје

свагдашња скрушеност и радостотворне сузе од којих и с којима ревносни подвижник добија очишћење душе и спознају тајни Божјих – можеш да говориш о Божанским и људским делима и сигуран сам да ће сви осетити силу речи твојих. Све што сам рекао

јесте дело и плод покајања и управо оно истерује незнање наше и доводи нас прво до спознаје људских ствари, самих себе и свог стања, а затим до спознаје и онога што је

изнад нас – ствари Божанских, тајни вере наше, које се не могу у потпуности видети и које не знају они који се не кају. Ову спознају нико не може да стекне не остваривши

33

добродетељи које сам мало пре навео, чак и кад би био први философ на свету. А ко не стекне овакво познање, сав свој живот провешће у најдубљој тами незнања, јер иако је о Божанским стварима писано у књигама Писма и сви то читају, не открива се свима, већ

само онима који су се покајали од све душе и добро очистили чистим и искреним покајањем. Због покајања и сразмерно очишћењу које стичу добијају откровење и бивају

им очигледне чак и дубине Духа. Управо такви точе реч знања и премудрости Божије и топе мудровања немилих непријатеља, као нека многоводна река. А другима све ово остаје непознато и скривено, пошто им не открива Онај Ко отвара умове верних за

поимање Божанског Писма. Међутим, они не видећи мисле да виде и не чујући јасно мисле да чују и не разумевајући оно што читају умишљају, неразумни, да разумеју. Тако и

сваки неверник мисли да размишља и верује право премда размишља и верује погрешно, чини му се да зна иако не зна апсолутно ништа. И ако нешто и зна, то не зна добро, што је горе од сваког незнања. Овакви су, мислим и они, који су сматрајући себе мудрима

постали заиста безумни, као да су с ума сишли, и проводе, јадни, дане живота свог не знајући како треба ниједну од тајни Христових. Од њихове умишљености и гордости нека

нас избави Бог Израиљев и нека нас удостоји да будемо подражаваоци Његови! Како онај ко је скренуо са стазе блаженог смирења и корача ван ње, лево или десно, а не иде право за Господом нашим и Богом Исусом Христом, може да уђе у брачну

ложницу Христову, заједно са Христом? Ако пак не уђе тамо како може да угледа славу Христову? А ако је не види, како може да објављује о њој и да је објављује другима како

би је творили? Или како ће се усудити да говори било шта о ономе што не зна и што никад није видео? Ако се дрзне да учи о таквим стварима, хоће ли се наћи у свету други човек, неразумнији од њега? И неће ли бити бесловеснији од самих бесловесних? Јер као што

видите, бесловесне животиње чувају природу своју и ниједна од њих не излази ван својих граница. Али он, који је створен рукама Божјим и удостојен достојанства разумности и

самовлашћа није ваљано употребио достојанство које је добио, није спознао своју немоћ, није остао у добрима која су од Бога дарована његовој природи и није опстао у границама својим не спознавши меру своју. Као што су даница или после њега и Адам и Ева изашли

ван граница својих и погордивши се пред Творцем својим Богом пожелели и сами да постану богови: тако је, авај! – поступио и он, изашао је ван граница своје природе,

пожелео је оно што је изнад његове мере, није желео да се попне на висину духовног знања путем смирења и живота подражавања Христу, већ је с великом гордошћу накупио одавде и оданде, као цигле, речи лажног знања, научио их је напамет честим понављањем

и почео да износи пред другима са славољубљем, човекоугађањем и великом другом надменошћу маштајући да је стекао стуб богословља и духовног знања и умишљајући да

се налази на небесима или чак изнад неба и да стоји тамо и прича о Творцу неба и земље и свега што је у њима. Ко ће таквог назвати човеком или ставити у исти ред са животињама или мислити да има било какво осећање? Ако је Адам, који је створен по образу Божијем

и удостојио се да живи животом равноанђеоским и бесмртним због преступања једне заповести Божије, не само изгубио овај анђеоски живот, већ је праведно лишен и вечног

живота и осуђен на смрт, трулежност и клетву, шта ће пострадати сви они који потичу од њега, који се носећи још образ његов – земљаног – пре него што се очисте – усуђују да богослове?

Али, реци ми, молим те, ма ко да си, који не желиш да се учиш ономе што се тиче Бога и Божанских ствари, већ се више усуђујеш да учиш о томе, да ли си изашао из пакла,

односно из греха и крочио на површину земље? Исто тако, како се догодило да изађеш из овог пакла, којим степеницама си се пео отуда и ко су ти били помоћници и помагачи? Био си смрдљив и точио трулежност, или боље ћу рећи, смрт је господарила у теби и био

си мртав, - реци ми, на који начин си оживео? Како си победио смрт греховну и побегао из руку њених? И опет, после тога, како си изашавши из пакла ступио на земљу, реци, на

који начин си се избавио од трулежности и клетве? И још, како си се подигао са земље и винуо се према небу? У које си кочије сео или какав те је облак уздигао са земље? Откриј

34

нам све то и испричај и тада ћемо те примити ако и о Богу будеш водио беседу са страхом, пристојно и уздржано. Ако пак без свега овога што сам рекао (што се све тајанствено увек догађа с онима који су порасли у човека савршеног, у меру узраста испуњења Христовог),

и пре испуњења заповести Христових дрско се усудиш да беседиш о Богу, одвратићемо се од тебе као човека који је сишао с ума и ђавоиманог, јер ни пророк Илија није без огњених

кочија узет с телом на небо, ни Владика наш Христос није се без облака узнео са земље. Иако је и Илију Бог могао да премести са земље на небо без оних огњених кочија и Владика наш Христос је могао да узађе на небо без облака и Анђела који су Га пратили,

међутим, нису то учинили како би нас тиме научили да је нашем уму сигурно потребан неко други како би га узвео на небеса, показао тамошње призоре и открио тајне Божије,

јер као што птица не може да лети без крила тако је и за наш ум немогуће да се улије у оне области из којих је испао ако нема Духа Светог Који би га узвео тамо и пратио га. Осим тога, Илија је узет на небо огњеним кочијама и Господ се узнео на облаку с Анђелима још

и због тога како би Своје вазнесење, а тако и вазнесење слуге Свог Илије потврдио не само речима, већ и делима и тако и нас научио да се не обмањујемо само речима и да не

верујемо сваком човеку који себе назива духовним, већ да се прво уверимо из његовог живота и из дела његових да ли се слажу његове речи и дела с учењем светих отаца и тек тада да га примамо и слушамо његове речи као речи Христове. Ако се пак његове речи и

дела не слажу с учењем светих отаца не треба га примати, већ се напротив, треба одвраћати од њега чак и кад би мртве васкрсавао и многа друга чуда чинио, нарочито кад

видимо да не прихвата никакве сугестије којима људи желе да га убеде да остави своје лажно мудровање, већ остаје упорно у својој прелести умишљајући да наводно живи на небу. Богонадахнутом учењу су нас од почетка научили апостоли Христови и божански

оци наши, због тога одбацујемо све празне и бескорисне разговоре оних који своје време проводе у испитивању и истраживању онога што је непојамно за саме Анђеле и држимо

исповедање вере наше сачувано неповређено и непоколебљиво – онако како смо га примили на почетку од самих апостола. Верујемо у Оца и Сина и Светог Духа, Тројицу несливену и нераздељиву у коју смо се крстили, којом живимо и од које зависимо и овде и

у вечне векове. Од ове Свете Тројице имамо како живот тако и благостање. Нека бисмо с Њом прешли и у други живот, тамо где је обитавалиште свих који се веселе и хор оних

који увек славе духовни празник. Овој Тројици припада свака слава, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.

Беседа шездесет прва

Богословска друга. Против оних који се усуђују да богослове немајући благодат Светог Духа.

Ко је добио од Бога благодат увек има хвалу Божију у устима својим и ко отвара уста своја и привлачи – прима – Духа живота, подвизава се сваког часа да чини ово у све

већим и већим размерама како би тим обилније примио и реч живота која је хлеб живота, који силази с неба и за коју је Бог рекао кроз Давида: расшири уста твоја и исполњу ја (Пс. 80, 11). Кога Бог удостоји да буде такав и да се увек храни и укрепљује хлебом

живота тај може да има у владичанском (уму) душе добро урезану и на неки начин утиснуту помисао о Богу, тако да увек пребива у души, може, како каже блажени Павле

увек да се радује и непрестано да се моли, за све Богу да се захваљује (1 Сол. 5, 16). Такав било да једе или да пије, све чини у славу Божију, пошто га увек храни и укрепљује хлеб живота. Срце таквог човека бди кад спава и кад не спава његово срце се ни за тренутак не

удаљава од Бога. О томе сведочи свети Павле, кад каже: приљепљајсја Господеви, једин дух јест с Господем (1 Кор. 6, 17), јер Дух јест Бог: и иже клањајетсја Јему, духом и

истиноју достојит клањатисја (Јн. 4, 24). Ко се на такав начин сјединио с Богом и постао једно с Њим, тај више не може да греши пошто је увек с Богом. Тако каже свети Јован

35

Богослов: вјесте јако Он (Син Божји) јависја, да грјехи нашија возмет: и грјеха в нем њест. Всјак, иже в Нем пребивајет, не согрјешајет: всјак согрјешајај, не видје Јего, ни позна Јего (1 Јн. 3, 5-6). И још: всјак рождениј от Бога, грјеха не творит (Јн. 3, 9) пошто

је дете Његово. Зато се чудим оним малобројним људима који пре него што су рођени од Бога и

пре него што су постали Његова деца, не дрхте кад богослове и беседе о Богу. Кад чујем како многи, не схватајући Божанске ствари философирају о њима и пошто су пуни грехова богослове о Богу и о свему што се Њега тиче – без благодати Светог Духа, Који даје

смисао и разум, - дрхти, ужасава се и на известан начин излази из себе дух мој помишљајући да иако је Божанство за све непојамно ми, који не знамо ни сами себе ни

оно што је пред очима нашим философирамо о ономе што је за нас непојамно, нарочито пошто смо лишени благодати Светог Духа, Који просвећује и учи свему. Грешимо чак самим тим што допуштамо уз такво стање своје жељу да говоримо било шта о Богу, јер

ако је тешко спознати самог себе сад у овом роду, веома и веома мали броје је оних који знају себе и могу зато да философирају, јер је љубав према истинској философији

пресушила због нерада који је нама овладао и због светских брига које у нама господаре, оних који дају предност небеском и вечном у односу на земаљско, пролазно и ништавно и чак потпуно непостојеће, односно, греховима, ако је, кажем, тешко спознати себе самог,

није ли тим теже спознати Бога? То не само да је тешко, већ је потпуно неразумно и бесмислено испитивати и истраживати природу и суштину Божију. Због чега се ви, о

људи, не бринете више о томе да видите себе у бољем стању, већ не марећи за своје исправљање испитујете оно што се тиче Бога и Божанских ствари? Требало би прво да пређемо из смрти у живот, да примимо у себе одозго семе Бога живог, да се родимо од

Њега духовно, да постанемо Његова деца, примимо у душе своје благодат Светог Духа и тек тада, под утицајем просвећења од Светог Духа приступамо да беседимо о ономе што

се тиче Бога, колико је то доступно за нас и колико нас сам Бог просвети. Међутим, ти који желиш да богословиш управо на такав начин, веруј свом душом у Бога јединог, Који није добио постојање од неког другог, зато што пре Њега није било

ничега, ни Сам Себе није створио, као што су мислили неки крајње неразумни, зато што је немогуће за оно што не постоји да произађе од себе самог. Веруј у Бога једног у три

испостаси, Оца, Сина и Светог Духа, Који је беспочетно био пре свих векова, свагда јесте и биће увек у векове векова. Ко православно говори и правило размишља не може да каже за ипостасног и триипостасног Бога да није ипостасан, односно да је без ипостаси.

Међутим, пошто и од онога што види у самом себи и учи се и од онога што је изнад њега бива поучен, поштује поклоњењем и слави једно Божанство у три једносушна лица. Јер ко

није помрачио и растројио у себе страстима оно што је по образу који му је даровао Бог, тај као прво зна и разуме себе самог, управо, да је од Бога Творца добио душу живу и ипостасну и да је она у њему троделна, тј. душа, ум и реч и тако по самом себи

закључујући, умом својим мудрим и светлим домишљају се о ономе што се тиче Бога. Осим тога, и од Духа Светог Који одозго просвећује, просвећује се и учи да је Бог Отац

Који је све из непостојећег створио Логосом Својим и силом Духа Свог држи, без времена и беспочетно рађа једносушног Њему Сина Свог Који се од њега нимало не одваја, заједно с Којим исходи и Дух Свети Који је једносуштан са Сином из једносушног Оца. Дакле,

добро размишљајући и исповедајући о Богу показује да је он заиста по образу Бога Који га је створио, пошто има разумну, мисаону и бесмртну душу, обдарену умом и речју. Ко не

размишља на такав начин вероватно разобличава себе самог да је безуман и бесловесан, односно да нема ни ума, ни речи, јер ако одступа од исповедања Божанских оних особености, по којим другим карактеристикама ће бити по образу Бога Који га је створио?

Ако пак исповеда и тврди да ово троје – душа, ум и реч постоје у њему, а Творца свог Бога бесловесно и безумно лишава онога што смо рекли о Њему, чини ми се да се у том случају

ни по чему не разликује од паганина и идолопоклоника. А ја верујем, као што душа није била пре ума ни ум пре речи која се од њега рађа, већ у једном моменту све троје има

36

битије од Бога, и ум рађа реч и кроз њега изводи и показује жељу душе, тако и Бог Отац није био пре Сина и Духа Светог, већ као што је ум у души и има близу себе реч, тако је Бог Отац у свему Светом Духу и има у себи свег Бога Логоса, Који је рођен од Њега. И као

што је немогуће да у човеку буде реч или ум без душе, тако је немогуће претпоставити Сина и Оца без Светог Духа. Јер како Бог живи да буде без живота? А Дух Свети јесте

живот. Дакле, треба да исповедаш о Богу Оцу да Он рађа Сина, али није био пре Сина; и о Сину да се рађа од Оца, али не тако да се испоставља да је Он после Оца; и за Духа Светог

да Он исходи од Оца, али је и сам савечан и једносуштан Оцу и Сину. И поклањај се свему Духу Светом у свем сабезначалном Оцу и свему Оцу у свем савечном Сину, и свему Сину

у свем једносушном Духу, једном, триипостасном, савечном и сапостојећем, нераздељивом и несливеном бићу и природи, као једном начелу свега постојећег и једном Богу, Творцу свега – да се научиш спознаји онога што је изнад тебе од онога што постоји

у теби самом и да не заборављаш образ, који си се удостојио да добијеш од Бога, јер и сопствени твој дух или душа твоја сва је у свему и све реч твоја у свему духу твом,

нераздељиво и несливено. Ово је образ Божји и овим смо обогаћени одозго, тј. да бисмо били слични Богу и Оцу и имали у себи образ Онога Ко нас је створио. Зато и кад неком човеку нешто поклањамо сведочимо му јединствено поштовање као ономе ко има ум,

душу и реч, не делећи их и не дајући предност нечему једном од ова три поштовањем које има предност, већ као што он има у себи ова три нерездељиво и несливено, клањамо му се

и поштовање узносимо, не као ономе ко је ова три, већ као једном човеку, по образу Творца Бога. На исти такав начин треба да се односиш и према Богу Који ти је даровао ова својства и благочестиво се клањаш Светој, Једносушној и сабеспочетној Тројици као

једном Богу размишљајући којих добара те је удостојио Бог Који те је створио по Свом образу.

Исповедамо равночасног и равномоћног и једносушног Оца са Сином и Духом. Тројицу Свету као јединствено начало, власт и господство: слично као што је наш сопствени ум равночастан, равномоћан и једносуштан с речју и душом, пошто је исте

природе и суштаства као они. Ово је част која нам је дарована од Бога да спознамо Бога и побожно Га поштујемо као Оца и Творца, Којим смо рођени и створени. Сад, ако се човек

лиши било које од три показане принадлежности, више не може да буде човек. Одузми човеку ум – одузећеш заједно с умом и реч – и изаћи ће човек безуман и бесловесан. Одузми му душу, одузећеш заједно с њом и ум и реч. Такође ако одузмеш само

унутрашњу реч, растројићеш сву природу људску. Ум који не рађа реч не може отуда да прими реч, јер како може оданде да чује реч онај ко је сам постао глув и бесловестан и

иступио из чина своје природе? Као што природно имамо у себи дух који дише, којим дишемо и живимо, тако да ћемо умрети истог часа ако се прекине дисање, тако и ум наш природно има у себи силу словесну којом рађа реч и уколико буде лишен природе који му

је природна – речи, тако, као да је подељен и расечен од речи, која је природно у њему, овим ће бити убијен и неће ни за шта ваљати. Тако је ум наш добио од Бога

принадлежност која му је природна да увек рађа реч коју има нераздељиву и увек са собом сједињену. Ако одузмеш реч заједно с речју одузећеш и ум, родитеља речи. Сада помисли о свом првообразу и на основу овог примера тачно ћеш разумети да онај ко се одриче

Сина Божија одриче се и Оца Који Га је родио. А ко се одриче Оца и Сина, да ли може да се не одрекне и Духа Светог, чак и ако то не био хтео?

Дакле, ко назива било које од три лица већим или мањим од других, тај још није извукао свој ум из дубине страсти како би могао умним очима да види и спозна себе самог и по себи самом да разуме како у њему самом ум није већи и није мањи од душе, душа од

ума, реч од ума и душе, дакле, није већи и није мањи Отац од Сина, Син од Оца, Свети Дух од Оца и Сина, већ су сабеспочетни и равночасни. Веће и мање ни у мисао нико не

треба да прима у односу на Свету и равночасну Тројицу. О човече! Тебе је Бог удостојио више од све друге твари достојанством разума, којим владаш и царујеш над њима; зато

37

треба да оно што је изнад тебе разумеш из онога што постоји у теби самом, из тога што постоји у теби образ Божји, којег си био удостојен. Као што се људски ум спознаје посредством речи (добро је понављати једно исто како би се човек јаче утврдио у мислима

и добру и спознао у себи скривене у тајне Царства Небеског), а душа се опет спознаје посредством ума и речи: тако смо Бога Оца спознавали и спознајемо ми верни кроз

Једнородног Сина Његовог и Духа Светог кроз сапостојеће Њему Оца и Сина. Како, кад ум рађа реч заједно с тим очигледно постаје за оне који слушају кроз живу реч или кроз писмена и жељу душе као заједничко обома, и уму и речи – и ова три – ум, реч и душа се

не сливају у једно и не расецају се на три, већ се све троје заједно и свако посебно виде у једној суштини, тако треба побожно размишљати и у односу на Свету, Једносушну и

нераздељиву Тројицу и исповедати да Отац неизрециво и незамисливо рађа Сина Логоса Којег је имао напочетку у Себи и Којег нераздељиво има и после рођења – да се Син рађа од Оца с Којим је свагда нераздељиво и саприсносушно и никада се не одваја од Њега, - и

да Дух Свети исходи од Оца и јесте сједињен и срастао с једносушним Њему Оцем и Сином, с Којима Му се поклања и прославља Га сва твар – и још да три лица Пресвете

Тројице имају једну вољу. Тако се спознаје и открива Пресвета Тројица благодаћу Светог Духа по благонаклоности Оца, кроз Сина, свима који бивају просвећени одозго. Притом треба веровати да пресуштаствена суштина једног Божанства ова три лица (поновићу опет

такође: ради освећења себе таквим помињањем и речју), јесте триипостасна, и онај ко тако верује, очигледно заједно с нама исповеда да се ове три ипостаси њене, сједињене

природно, и у једно, не сливају, ни на три се не раздвајају. У сваком од ова три Лица мислено се созерцавају и друга два, у једном суштаству, природи и слави – и ова три Лица јесте један Бог, Творац и Сведржитељ свега видљивог и невидљивог.

Ко верује да је Бог Творац све твари, Који је из непостојећег створо све, небеско, земаљско и преисподње, тај знајући Творца свог, пребива у границама својим и од лепоте

твари усходећи умом својим ка Саздатељу опева Га и славослови као Творца свега постојећег и не покушава да појми непојамну природу Божију. За себе самог зна да је творевина Његова, слично као све друго, као што смо рекли, а о самом пак Творцу свега

Богу зна да је нестворен, беспочетан, непојаман, необјашњив, неистражив, увек постојећи и пре свега постојећи; јер није било времена у које није било Бога, зато што је створио

времена и векове и био је пре сваког почетка, у односу на Њега ни почетак се не може замислити, ни крај се не види, али је Он беспочетан и почетак свега постојећег и биће заувек у бесконачне и вечне векове. Он је неприступан, невидљив, неизрецив, незамислив

за сву твар коју је саздао, небеску и земаљску. Њега нисмо знали ни ми, који смо раније били заблудели и веровали у многе богове, који смо служили твари и клањали се идолима.

Међутим, Он се, као човекољубив и многомилостив сажалио над неукошћу нашом и толико је снизашао к немоћи нашој, колико се захтевало да спознамо да је Света Тројица један Бог савршен, Којем доликује благочестиво се клањати у Оцу и Сину и Светом Духу.

Међутим, шта је по суштини у Тројици опевано Божанство, какво је по обличју, на каквом је месту, какво је по величини, какво по сједињењу, ово не само да људи нису

могли да замисле, већ ни сами Анђели нису могли да појме непојамну и пресуштаствену природу. Не указуј ми на наша богословља, зато што су у њима на основу основу Речи Божије изложили богослови наше Цркве само оно што служи за разобличавање

јеретичких бесмислица, а не оно што би објашњавало Божанску природу. Зато држи у мисли више то, што пошто је Божанска природа неприступна, наравно, и непојамна, онда

је и неизрецива. Колико пута бива да и оно што разумемо не можемо да изразимо речју како треба? А оно о чему цело Божанско Писмо сведочи, да је Он невидљив и незамислив, који човек или који Анђео може да објасни и опише јасно? Наравно, ниједан. Никако не

може људски ум да схвати и окарактерише било каквим именом оно што није нешто од постојећег. И цело Божанско Писмо свим мислима и речима о Богу које се у њему садрже

говори само да Бог јесте, а не то шта Он јесте. И још очигледно открива о Богу да Он увек јесте и да је Бог Овај Који увек јесте триипостасан, свемогућ, Сведржитељ, Свевидац,

38

Творац и Промислитељ свега, сведовољан, изнад природе и да Га познајемо толико колико неко може да види непрегледно море стојећи на ивици његовој ноћу с малом упаљеном свећом у рукама. Мислиш ли да ће много видети онај од целог овог

непрегледног мора? Наравно, неку мрвицу или готово ништа. Уз све то он добро види ову воду и зна да је пред њим море, да је ово море непрегледно и да не може цело да га

обухвати својим погледом. Тако стоје ствари и у односу према нашем богопознању. Навешћу вам и други пример ради објашњења овог предмета. Претпоставимо да ће се наћи неки човек који никад није видео воду и није је пио, због чега и не зна шта је вода,

а ти му причаш о води описујући му изворе, реке и мора. Слушајући ово, он ће те наравно замолити да му испричаш каква је природа воде, какав је њен изглед, каква је њена

каквоћа и количина, одакле потиче, како тече и како непрестано текући никада не нестаје. Реци ми сад, шта би му одговорио? Мислим да иако би био велике памети и много знао никако не можеш ономе ко никада није видео и није пио воду да објасниш и омогућиш да

разуме шта је вода, одакле она потиче и како тече. Ако пак ми ништа одређено не можемо да кажемо о текућој природи воде, коју и видимо и пијемо и опипавамо, и ако онима који

нас питају не можемо да растумачимо каква је природа воде, откуд она, од којих се стихија састоји, који Анђео или који светац може да научи оне који на знају Бога и Његова својства шта је овај Бог, Који је створио све, каква је Његова природа и слава? Нико не

може то да објасни, апсолутно нико. Уосталом, онај ко се удостојио да некако мало види Бога на начин, о којем смо горе

рекли, нема потребе да га томе други учи, зато што има целог Бога, Који обитава, креће се и говори у њему и учи га неизрецивим Својим тајнама, по најсветијој речи Самог Бога, Који каже: «Тајна Моја Мени и Мојима.» Да, другог начина да се Бог открије у било коме

не може бити осим тачног испуњавања заповести Његових, то јест, ако их он не буде занемаривао и презирао, у било ком послу, већ их буде увек чувао, поштовао и испуњавао

са свом усрдношћу и ревношћу. И они који буду живели на такав начин неће бити далеко од Царства Божијег, већ ће по мери ревности и усрдности које покажу у испуњавању заповести примити плату созерцавања Бога, већу или мању, пре или касније, у складу с

подвизима које преузму и постаће синови Бога и богови по благодати у Христу Исусу Господу нашем Којем припада слава у векове. Амин.

Беседа шездесет друга

Богословска трећа – о томе да што је Отац, то је и Син и што је Син то је и Дух Свети и да су ова три јдан Дух, једночастан, једносуштан и једнопрестолан.

Бог Који увек бива опеван и слављен, односно, беспочетни Отац, сабеспочетни Син Оца и Дух Свети саприсносушни и једносушни с Оцем и Сином јесте једна природа и

слава, Тројица једносушна, једно Божанство, равночасна и триипостасна суштина, почетак свега постојећег и сведелатна сила, једнопрестона и једнославна, сведржитељно

господство и царство. Овај једини Бог, кад се созерцава и верује у јединству природе, ми Му се јединично и клањамо, као једном Богу, а кад се исповеда као Тројица тројично Га и опевамо, односно у три посебна Лица, као што нас је научио Господ наш Исус Христос,

један од Лица триипостасног Божанства, Који заповеда апостолима Својим да крсте у име Оца и Сина и Светога Духа, чиме показује да је једно лице Пресвете Тројице Отац, друго

Син, треће Дух Свети. И опет, кад на другом месту у Јеванђељу каже: Отец Мој болиј Мене јест (Јн. 14, 28), или: о Себје ничесоже творју (Јн. 8, 28), тиме показује да је једно лице Отац и друго Син. Кад такође говори: и Аз умољу Отца мојего, иного Утјешитеља

даст вам (Јн. 14, 16), Духа истини, иже от Отца исходит (Јн. 15, 26), тиме показује да је Дух Свети као други Утешитељ различито лице од Оца и Сина. Међутим истим овим

речима Господа Његова благодат нам даје да разумемо свако јединство триипостасног и једносушног Божанства и Царства, ликовање увек постојећег живота и нераздељиво

39

јединство три ипостаси: тако да где се опева Отац, тамо је и Син са Светим Духом, где се именује Син, тамо је и Отац с Духом Светим и где се слави Дух Свети, тамо је и Отац са Сином.

Пошто смо на такав начин просвећени благодаћу Духа Светог да су ова три лица Пресвете Тројице једносушна и равночасна, односно да њихове ипостаси несливено и

нераздељиво пребивају заједно у Божанској природи и једној суштини за све њих, ми, кад узносимо ум свој ка Богу Оцу, благодаћу Светог Духа, Који нас откида и води на горе кроз Сина, Бога-Логоса, и простиремо ка Њему руке и очи своје говоримо: Оче наш, Иже

јеси на небесјех! И опет, кад приступамо да узнесемо молитве Јединородном Сину Оца благодаћу Духа Светог, Који нам даје знање и разумевање говоримо: Јединородни Сине,

саприсуносушни Логосе Бога и Оца, једини Сине од Јединог Оца, Боже из Бога, Беспочетни из Беспочетног, Присносушни из Присносушног, Вечни из Вечног, Светлости од Светлости, Животе од Живота, Неприступни од Неприступног, Непојамни од

непојамног, Неизречени од Неизреченог, Непромењиви од Непромењивог, Незамисливи од Незамисливог, очисти грехове наше! Такође, кад призивамо Духа Светог говоримо:

Душе Свети, Који неизрециво од Оца исходиш и на нас верне кроз Сина нисходиш, Душе живота и знања, Душе светости и савршенства, Душе благи, премудри, човекољубиви, утешитељни, преславни, Који заједно храниш и појиш, милујеш, просвећујеш,

укрепљујеш, Божански Душе трпљења, Душе, Даваоче радости, весеља, целомудрености, мудрости, знања, кротости, незлобивости, безбрижности за светске ствари, созерцања

небеских добара, Душе – истеривачу лењости, нерада, расејаности и лукавства, Душе – показивачу Божанских тајни, обручавања Небеског Царства, изворе пророчанстава, вулкану учења, двери покајања, истребитељу грехова, Душе љубави, мира, вере, уздржања

– дођи и усели се у нас и буди с нама недовојиво и нераздељиво, освети, обнови, и просвети срца наша, као једносушни, равночасни и сапрестони Сину и Оцу, Који чиниш

боговима по благодати оне који Те примају, истребљујеш сваки грех и доносиш заједно са Својим силаском сваку добродетељ, немајући споља оно што доносиш, већ природно будући свако добро, и оне које бираш за обитељ Себи чинећи суштаствено примаоцима

сваког добра. Тако приносимо песму трима лицима Свете Тројице не као они који деле на три

бога једно Божанство, Које је један Бог, нераздељив, већ они који се заједно с Оцем клањају Сину и Духу, заједно са Сином Оцу и Духу и заједно с Духом Оцу и Сину. Прослављајући ова три Лица, размишљамо да је једна природа једног триипостасног

Божанства, једносушна, равномоћна, једновољна, саприсносушна, сабеспочетна, несливена и нераздељива. Не делимо нераздељиво јединство Божанства, не мислимо да у

Њему постоји нешто једно и нешто друго и нешто треће, да је наводно једна природа Оца, и друга Сина и трећа Духа Светог, и не сматрамо неразумно суштине и природе несличних и једног другом туђих, већ верујемо да су ова три лица Божанства један Бог

Који се дели нераздељиво по испостасима и сједињује несливено по јединству јединствене природе – сав јединствен у три ипостаси и сав тројан у пресуштаственом јединству. Један

исти Бог јесте три по ипостаси и једно по јединствености суштаства и природе. Тако нам је открио Сам Јединородни Син Оца Господ наш Исус Христос, тј. да је Он Сам Син с Оцем и Духом једночастан и да су једносушни и сапрестолни говорећи: Аз и Отец једино

јесма, и на другом месту показујући да је Дух Свети неодвојив од исте ове природе кад је говорио: Дух истини, иже от Отца исходит, јер као што из извора воде излази иста таква

вода, тако и од Бога Оца исходи Бог Дух. Речено је: Дух јест Бог: и иже клањајетсја Јему, духом и истиноју достојит клањатисја (Јн. 4, 24). Дакле, ако је Отац Дух, очигледно је да је и Син, рођен од Њега Дух, зато свети Павле и каже: Господ же Дух јест

(2 Кор. 3, 17). Дух је и Дух Свети Који од Оца исходи и кроз Сина се даје нама недостојнима. Кажемо: шаље се и даје се Дух Свети не у смислу да Он Сам то не жели,

већ у том да Дух Свети кроз Сина, једно од лица Свете Тројице, савршава као своју сопствену жељу оно што је угодно Оцу, јер је Света Тројица нераздељива по природи,

40

суштаству и хтењу, али се по испостасима именује лично – Отац, Син и Дух Свети и ова три је један Бог, а име Му је – Тројица. Он, пошто је изнад сваког имена које се именује, речи и изрека, премашује поимање сваког ума и није ништа од свега што постоји од Њега

као пресуштаствено изузет из овог круга. Али помисли, како Свето Писмо каже да су три једно, јер добро говори једно исто,

зато што размишљање и беседа о једном истом наслађује онога ко уме да нађе у овом боголепно задовољство, - и Божанска реч освећује душевна осећања његова. – Дух је Бог Отац, како каже Господ наш. Дух је и Син као рођен од Њега. Ако је Бог Дух и Дух јесте

Господ како каже апостол, и Господ у Божанском Писму назива се Духом, један Дух је Бог Који се у три лица спознаје, као што је рекао о овоме Син показујући да је

триипостасни Бог један Дух, равномоћан, једнопрестолан, једносуштан, због чега су Три ова лица и названа једним Духом, како не би помислио да између три лица Свете Тројице постоји било каква неравноправност, да је једно лице веће, а друго мање или да у њима

постоји било каква подела тако да једно лице буде ван другог. Бог се назива триипостасним, - Отац, Син и Дух Свети, не ради тога да би ти мислио да наводно постоји

нека одвојеност и неравноправност у Светој Тројици, већ како би те научио овим именима да постоји Бог у три Лица или три ипостаси – и то је све. А кад спознаш ово пошто си научен и просвећен како да размишљаш о Богу, не тражи више и не испитуј

ништа што је изнад овога, већ примивши ово с вером, стој у томе држећи и исповедајући да је све друго, што је изнад овога потпуно непојамно.

Ако желиш да се препустиш размишљању о ономе што је својствено Божанској природи, тј. како Бог јесте, шта је око Бога, шта је из Бога и шта је у Богу слушај шта ћу ти рећи. Бог је светлост и светлост безгранична и што је у Богу јесте светлост, која је

јединствена због јединствености природе и нераздељиво раздељена по лицима. Раздељујући нераздељиво рећи ћу ти о сваком од ових лица посебно. Отац је светлост,

Син је светлост, и Дух Свети је светлост – три – једна светлост, проста, несложена безвремена, саприсносушна, равночасна, равнославна. Такође и оно што је од Бога јесте светлост, јер нам се даје од светлости, управо – живот је светлост; бесмртност је светлост;

љубав, истина, мир, двери Царства Небеског, само ово Царство јесте светлост; брачна ложница, рај, сладост рајска, земља кротких, венци живота, саме ризе светих јесу

светлост; Христос Исус, Спаситељ и Цар свега је светлост; хлеб пречистог тела Његовог је светлост; Његово васкрсење је светлост; Његово лице је светлост; рука, прст, уста, очи Његове су светлост, глас Његов је светлост пошто исходи из светлости, благодат

Свесветог Духа је светлост; Утешитељ је светлост; бисер, зрно горушично, грожђе истинско, квасац, нада и вера јесу светлост. Све ово и друго што чујеш од пророка и

апостола о неизрецивом и пресуштаственом Божанству јесте суштаствено један беспочетни почетак, којем се у јединству тројичне светлости клања. Тако треба да мислиш, јер је један Бог у Оцу, Сину и Духу Светом, пошто је светлост неприступна и

предвечна, која има многа имена и именује се свим оним што смо рекли и не само да се именује, већ и делатно производи то у нама, као што су нас томе научили они кои су се у

искуству томе научили. Желећи да ти покажем и друге светлости Божије поред оних о којима је речено, кажем да је Његова благост светлост, милост је светлост, милосрђе је светлост, целив

Његов је светлост, доброта је светлост, жезал и утеха су светлост. Иако се и о нама говори много сличног, о нама се говори као о људима, а о Њему као о Богу. Нећу бити лењ да ти

објасним примерима да се Бог именује Оцем – оцима се називају и људи; Христос се именује Сином Божјим – синовима људским називамо се и ми; Духом Божјим именује се Свети Дух – духовима се називају и наше душе. Бог је живот, живот имамо и ми; Бог је

љубав – љубав имају међу собом и многи грешници. Дакле, шта? Да ли за љубав Божију можеш да кажеш да је она Бог? Нека не буде тако. И мир који имамо међу собом кад се не

псујемо и не свађамо због нечега можеш ли да назовеш миром који превазилази ум? Никако. Такође, хоћеш ли и то ако не кажеш неком лажну реч назвати Божијом истином?

41

Наравно да нећеш. Речи људске су текуће и празне. А реч Божија јесте жива и делатна, исто тако је и истина Божија изнад ума и речи људске, Бог истинити, Који јесте и живи. На крају и ова вода коју имамо није као она вода жива и овај хлеб који обично једемо није

као онај хлеб живота, већ, као што смо рекли горе, све је оно светлост и Бог је једина светлост и ко се причешћује овом светлошћу тај се заједно с причешћем њоме причешћује

и свим оним добрима која смо помињали – бива кротак и смирен и спреман на свако добро, зато што су и ове доброте заједно с другима светлост и ко је пожелео светлост заједно са светлошћу има и ове квалитете. Тада Бог покреће на свако добро душу у којој

обитава и бива за њу свако добро и она душа која има Бога како обитава у њој не оскудева ни у каквом добру, већ бива пуна и изобилује увек у свим оним неизрецивим добрима

Божјим веселећи се и пребивајући с чиновима небеских сила. Ова блага Божија нека бисмо се удостојили богато да добијемо и ми, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове

векова. Амин.

Беседа шездесет трећа

1) О онима који мисле да имају Духа Светог без и најмање свести и осећања

Његових дејстава, - и о онима који кажу да данас ниједан човек не може ди види славу Светог Духа.

2) О томе да у свецима нема ни најмање зависти кад се и ми на сваки начин трудимо да напредујемо у добродетељима и да постанемо слични њима.

3) Како је могуће видети Бога?

4) Онај ко је достигао такву меру да види по својим могућностима Бога, још у овом животу се учи да зна какво ће блаженство бити даровано светима у будућем

животу. 5) Пророци и апостоли су објављивали оно што су видели пошто их је просвећивао

Дух Свети, Који је увек с њима пребивао.

6) Ко преступа или криво тумачи речи Његове греши против Духа Светог.

1. Ево, опет желим да говорим о онима који кажу да имају Духа Светог без икакве свести о томе и мисле да су Га примили у себе у светом Крштењу због чега тврде да имају у себи ризницу благодати иако познајући себе не могу да не виде да су је лишени. Управо,

желим да говорим о онима који признају да апсолутно ништа нису осетили у светом Крштењу, али ипак сматрају да је од тога времена почела да обитава у њима благодат

Божија и да пребива у њима до сада и то не сматрају само за себе, већ и на оне који кажу да никад нису очигледно и осетно доживели благодат Светог Духа, а сматрају да су примили и имају у себи ову благодат, не по искуству, већ само по вери, мислено, као што

су чули и научили се из Божанског Писма. Они обично кажу: јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја, каже апостол. Пошто смо се крстили у Христа

очигледно је да смо се и обукли у Христа. А ја им кажем: пошто сте се обукли у Христа, реците ми шта је Христос? Он је, наравно Бог истинити, Који је постао човек на крају како би нас учинио боговима. Међутим, онај ко се облачи у Бога, наравно да осећа у шта се

обукао. Као што кад човек на голо тело обуче неку одећу осећа то и види каква је то одећа, тако и човек обнажене душе, кад се облачи у Бога осећа то и спознаје. Ако онај ко

се облачи у Бога не осећа шта је то у шта се обукао, следи да није жив, јер само мртви не осећају кад се облаче. Зато се плашим да нису мртви и голи заиста они који тако кажу.

Зато они нуде још и следеће речи апостола Павла: Духа не угашајте (1 Сол. 5, 18).

Међутим, говорећи то они не схватају циљ, с којим је то речено. Они умују: ко каже неком другом: немој гасити кандило наравно да не говори о кандилу које гори, већ о упаљеном и

оном које светли својственом њему светлошћу. На ово им кажемо: Дух је Онај о Коме говорите да је упаљен у вама и светли светлошћу својом, видите ли Га јасно упаљеног и

42

како светли у душама вашим, као што ово само по себи треба да буде? Међутим, они не само да не одговарају на то, већ одмах мењају лице своје и окрећу га на другу страну као да чују неко богохуљење које не могу да издрже. Затим, узевши кроткије обличје

одговарају говорећи: и ко ће се усудити да каже да види или да је икада видео Светог Духа? Престани да богохулиш и не говори то: јер Божанско Писмо каже да Бога никтоже

видје нигдјеже (Јн. 1, 18). – О слепила и безосећајности! Реци ми, човече, ко је то рекао? Јединородниј, каже, Син Божиј сиј в лоње Отчи је то рекао. Истину кажеш и истинито је сведочанство твоје, али оно је против тебе, јер, ако докажем да управо Овај Син Божји и

Бог Логос каже да је то могуће, шта ћеш онда рећи? Чуј, пак, шта каже Христос: видјевиј Мја, видје Отца (Јн. 14, 9). И ово није рекао ономе ко је гледао тело Христово, већ ономе

ко је созерцавао Божанство Његово, пошто ако помислимо да је Христос Господ то рекао ономе ко је гледао на Његово тело, следиће да су и они који су разапели Христа видели Оца пошто су видели Христа по телу и неће после тога бити никакве разлике између

верног и неверног и никакво преимућство први неће имати над последњим, већ су сви једнако добили жељено блаженство, сви су видели Бога. Међутим, није тако у ствари, није

тако као што је рекао опет Исти Овај Христос кад је разговарао с Јеврејима: ашче Мја бисте вједали, и Отца Мојего вједали бисте (Јн. 8, 19)

А да је за нас могуће да видимо Бога колико је могуће за људе да Га виде, чуј шта

каже Сам Христос: блажени чистији сердцем, јако тији Бога узрјат (Мт. 5, 8). Шта ћеш рећи на ово? Међутим, унапред знам шта ћеш рећи. Рећи ћеш: да, тачно је да ће видети

Бога чисти срцем, али не овде, већ у будућем веку. Пошто не верујеш у она добра која нам Бог даје у овом животу и немаш ревносну жељу да их добијеш прибегаваш мисли о будућем веку. Међутим, реци ми, вољени, који се надаш да ћеш у будућем веку угледати

Бога како може бити то о чему говориш? Ако је Христос рекао да ћемо видети Бога ако будемо имали чисто срце, наравно да следи да ће у свако време, чим неко очисти своје

срце, угледати и Бога. Сам ти, ако некада очистиш своје срце сигурно ћеш видети Бога и спознаћеш истину мојих речи. Међутим, пошто никад ниси планирао у свом уму да то учиниш (очистиш срце), и ниси веровао да заиста тако бива (да они који су чистог срца

виде Бога), занемарио си очишћење срца свог и ниси удостојен да видиш Бога. Реци ми да ли је могуће да у овом животу срце постане чисто? Ако је могуће, следи да свако ко је

чиста срца још у овом животу види Бога. Ако пак кажеш да људи тек после смрти виде Бога, мораш да кажеш да и чистота срца бива само после смрти. Дакле, може ти се догодити да не угледаш Бога ни у овом, ни у будућем веку, јер после смрти више нећеш

имати могућности да чиниш богоугодна дела како би посредством њих учинио срце своје чистим. Међутим, шта нам и Господ каже? Имјејај заповједи моја и не собљудајај их, тој

јест љубјај Мја. И Аз возљубљу јего и јављусја јему сам (Јн. 14, 21). А кад се обећава овај долазак Христа Господа, у овом животу или у будућем? Очигледно је да је у садашњем. Јер где се брижљиво испуњавају заповести Божије, тамо бива и долазак Спаситеља нашег

Исуса Христа. После овог доласка Спаситеља долази и савршена љубав, јер ако не дође Христос у нас, не можемо ни да верујемо у Њега, ни да Га волимо како треба.

Написано је: не љубјај брата својего, јегоже видје, Бога јегоже не видје, како может љубити? (1 Јн. 4, 20). А ко не може да воли Бога, наравно, не може ни да верује у Њега. Чуј шта каже апостол Павле: ниње пребивајут вјера, надежда, љуби, три сија,

болше же сих љуби јест (1 Кор. 13, 13). Дакле, пошто је вера спојена с надом, а нада прати љубав, очигледно је да онај ко нема љубави, нема наду, а ко нема наду, нема ни веру,

односно ко нема веру тај се и не нада, а ко се не нада ни не воли, јер како је могуће да буде љубав кад нема узрока који је производе, односно вере и наде? Као што је немогуће да се држи кров без куће на којем би био утврђен, тако је немогуће да се у човековој души

нађе љубав Божија кад нема у њој вере и надања. А ко нема љубави, тај ни од других добродетељи неће имати никакве користи, као што тврди исти овај Павле.

О томе да се може и како се може видети Бог у овом животу, чуј опет божанског Павла, који каже: видим ниње, јакоже зерцалом в гаданији, тогда же лицем к лицу: ниње

43

разумјеју отчасти, тогда же познају, јакоже и познан бих (1 Кор. 13, 12). Међутим, они који чим ово чују кажу: то је био Павле, ја им на то кажем: зар и Павле није био човек сличан нама у свему? Они опет кажу: о, прегорди и надмени човече! Ко је икада био

сличан Павлу? И ти се усуђујеш да поредиш с Павлом нас грешне! – Одговарајући им на ово, не ја, већ сам апостол Павле гласом кличе и говори: Христос прииде в мир, -

слушајте! грјешнија спасти, от нихже первиј јесм аз (1 Тим. 1, 15). Дакле, он је први од грешника који се спасавају, постани и ти други, постани трећи, постани четврти, постани десети, постани један од хиљада и милијарди који се спасавају и прибројаћеш себе

апостолу Павлу и тако ћеш указати част Павлу, као што сам каже: подражатели мње бивајте, јакоже и аз Христу (1 Кор. 11, 1) и још на другом месту: хошчу, да вси человјеци

будут, јакоже и аз (1 Кор. 7, 7). 2. Дакле, ако желиш да похвалиш Павла и укажеш му поштовање, треба да му

подражаваш и да му постанеш сличан у вери. Ево кад ћеш му заиста указати почаст! И он

ће те примити и хвалиће се тобом сматрајући за своју славу то што си послушао речи његове и почео да му следиш и што си постао као он. Ако пак, говорећи што би било

срамоћење Павла, мислимо да неко други може да постане као и он – презиреш спасење своје и не трудиш се за њега, знај да колико се обмањујеш на тај начин, толико се одвраћа од тебе свети Павле и незадовољан је тобом. Да ли желиш да ти докажем да ћеш га много

више поштовати и обрадовати и прославити ако се потрудиш да учниш себе већим и ближим Богу него он? Чуј шта каже сам Павле: молилбихсја сам аз отлучен бити от

Христа по братији мојеј, сродницјех мојих по плоти (Рим. 9, 3). Видиш ли? Он више воли да сам буде одвојен од Христа, само да се ти спасеш, а ти кажеш да ће сматрати за срамоту ако пожелим и почнем да ревнујем да постанем као он? Не, брате мој, није тако .

Нема зависти у свецима Божјим. Не траже они да буду у челу трпезе и у већој части и слави пред другима. У њима је, у свим овим, од почетка до краја векова, пријатељима и

љубитељима Божјим, једно седење у челу, једно давање предности другима, једна слава, наслада и успокојење – да увек гледају Бога. А они који гледају Бога туђи су свакој радозналости, они не могу да се одврате од гледања лица Божијег како би видели било

шта од света овог или било ког човека или да помисле о било чему што није у складу с њиховим устројством, већ су потпуно слободни од сваке радозналости и њихов ум не

одлази на нешто друго, због чега док су такви остају без пада и не враћају се поново на рђаво.

3. Али, молим те да ми кажеш: откуд су они који су написали о ономе што је пре

овога речено то сазнали? Исто као и онај ко сада о томе пише, откуд то зна? Реци, чије је све то? – Наравно, кажеш, све је људско, ове речи су дело човека. – Међутим, говорећи

тако показујеш да наводно знаш унутрашње стање душе другог човека. А свети Павле шта каже? - кто вјест от человјек јаже в человјеце, точију дух человјека живушчиј в нем? (1 Кор. 2, 11). Међутим, ако је за човека тешко да зна тачно унутрашње стање човека као

човека како је могуће да спозна шта у коме постоји божанско, односно оне измене и стања који бивају у светима под утицајем созерцања Бога? С друге стране, ако су те речи, како

кажеш, дело човека као човека, очигледно је да су и мисли које се садрже у тим речима дело људско. Међутим, оно што се садржи у овим речима не сме се називати мислима

(, било чим умозритељним), већ созерцањем онога што истински постоји, јер о

томе говоримо по созерцању. Због тога и оно што се говори треба да буде пре говорење о

ономе што се созерцава, а не помишљање (. Помишљањем треба назвати

размишљање које се рађа у уму поводом неке жеље или дела, које још није учињено,

односно размишљање о томе како да се учини неко добро или рђаво дело, које још није урађено, које затим из размишљања прелази у дело, тако да је помишљање почетак дела које ћемо учинити као што и о Богу каже Григорије Богослов: «Као прво смишља Бог

небеске силе, и мисао је постала дело». – Дакле, увери се да ове наше речи не говоре о непостојећем и нејављеном, већ о ономе што се већ догодило и да од виђења и созерцања

овог бива оно о чему говоримо, као што кад неко жели, на пример, да прича о кући некој

44

или пољу, или о царском дворцу или о призору, треба прво да види и добро погледа све такво и затим да с познавањем ствари прича о томе. Ко може сам по себи да каже нешто о било ком предмету који раније није видео? И откуд да узме да каже било шта о ономе што

уопште није видео? – Да, наравно да је бесмислено и неуко говорити о ономе што ниси видео и не знаш. Ако тако о видљивом и земаљском нико не може да каже било шта

тачно, не видевши то својим очима, како може да говори и објављује било шта о Богу, о Божанским стварима и о свецима Божјим, односно каквог општења с Богом се удостојавају свети и које је то знање Бога које бива у њима и које производи у срцима

њиховим необјашњива дејства – како о овоме може да каже било шта онај ко није прво просвећен светлошћу познања?

Међутим, кад чујеш о светлости знања немој мислити да је то само знање без светлости, зато што се не назива причом или речју знања, већ светлошћу знања или светлошћу која зна, пошто ова светлост рађа у нама знање, јер је немогуће да било ко на

други начин спозна Бога, осим созерцања светлости, која се шаље од саме ове светлости (тј. од Бога). Као што онај ко прича другима о некој земљи или о неком човеку прича оно

што је видео и што зна, а они, наравно који га слушају не могу само по чувењу да познају тог човека или ту земљу онако као што их познаје онај ко је видео и ко прича, тако и о Небеском Јерусалиму, о Богу, Који у њему невидљиво обитава, о пресветлој слави лица

Његовог, о дејствима и сили Светог Духа, тј. светлости, нико ништа не може да каже поуздано ако не види прво умним очима душе своје ову светлост и не спозна тачно

озарења и дејства њена у себи самом. Исти онај ко чује из Божанског Писма о онима који су видели Бога благодаћу Светог Духа и говоре о Богу, учи се само ономе што види написано у Писму, због чега не може да каже за себе да је спознао Бога само кроз то што

је чуо написано, јер како можеш да спознаш онога кога не видиш? Ако не можемо само кроз виђење да познамо човека којег видимо, како можемо да спознамо Бога само по

чувењу? Светлост је Бога и Његово созерцање је као светлост, зато кроз виђење света бива прво знање којим се позна шта је Бог.

Како у односу на човека за којег је неко прво чуо, а затим га види, бива да онај који

слуша кад га већ види познаје да је то управо онај човек о којем је чуо или чак ни на тај начин не може да се увери у речено, зато што ма колико да ти неко прича о другом, не

можеш видевши га, само по том чувењу да се увериш да је то управо човек за којег си чуо, већ се колебаш и питаш или њега самог или неког другог, ко га зна и тада се увераваш да је то управо тај човек, исто тако бива и у односу на Бога, кад неко види Бога Који му се

јавио, види светлост и видећи је чуди се, али не препознаје одмах ко је онај ко му се јавио и не усуђује се да Га пита, јер како да Га пита, кад не може свој поглед да подигне да би

боље погледао шта је то, већ гледа с великим страхом стопе онога ко се јавио, знајући само да је то неко ко му се јавио? Међутим, ако се у близини њега налази онај ко му је раније говорио да је видао Бога, он иде код њега и каже: О, оче! видео сам оно о чему си

ми говорио. Овај га пита: Шта си видео, чедо моје? Видео сам, оче, неку најслађу светлост, али каква је то била сладост не могу да изразим. Кад он то говори срце му

трепти од радости, ликује и гори од љубави према Ономе Ко му се јавио. Затим почиње поново да говори с многим топлим сузама: Чим ми је дошла, оче, светлост она, истог тренутка је нестала моја келија, нестао је свет, побегавши, како ми се чини, од лица Онога

Ко ми је дошао и ја сам остао сам с том светлошћу – и не знам, оче, да ли сам у телу био тада, или ван тела, тада нисам схватао, да ли сам био обучен у ово тело, да ли сам га

носио, уосталом, знао сам да постојим и да постоји у мени неизрецива радост, и љубав и горење срца велико и сузе су ми текле као река, као што и сад теку, како видиш. Овај му каже у одговор: То је Онај о Коме сам ти говорио; и с овим речима истог часа Га опет

види. – Од овог времена постаје све чистији и постајући све чистији прима смелост и пита Самог Оног Ко је дошао говорећи: Јеси ли Ти – Бог мој? Он одговара: Ја сам Бог Који је

постао човек ради тебе како би и тебе начинио богом – и ево, као што видиш, чинио сам и чинићу. Ако на такав начин буде пребивао у плачу и сузама и у смиреном падању ничице

45

пред Богом почиње мало по мало више да познаје шта је Божије и достигавши ово, разумева вољу Божију свету, угодну и савршену, јер ако неко не види Бога не може ни да Га позна, а ако Га не позна, не може да позна ни свету вољу Његову.

4. Кад човек на тај начин дође у већу меру савршенства и највише се приближи Богу, из онога што Бог чини у њему познаје и оно што је чинио и у свим ранијим свецима

и што ће чинити у следећим, спознаје такође, будући да га сам Бог просвећује какви су то венци и уздарја које ће свети добити у другом животу уверавајући се да превазилазе сваки ум и сваку реч људску, спознаје још и то какви ће они постати после свеопштег васкрсења

како он, тако и сви свети. Све ово чему се надају свеци ипак не добијају у овом животу (иако неки злослове да ја кажем да свеци све то добијају овде), јер ако се претпостави да

они овде добијају сва добра Божија, по њиховим речима, треба се одрећи и самог васкрења мртвих и суда и уздарја и самовољно одбацити уздање у будућа блага. Међутим, ја не само да не мислим и не говорим тако, већ напротив и анатемишем оне који то кажу.

Кажем и исповедам да свети у овом животу само у извесној мери добијају залог будућих добара, а све обећано у потпуности им предстоји, уздам се, да добију после смрти (и

свеопштег васкрсења), као што каже божански Павле: ниње разумјеју отчасти. Јегда же приидет совершеноје, тогда јеже отчасти упразднитсја (1 Кор. 13, 12, 10); и Јован Богослов: ниње чада Божија јесми, и не у јависја, што будем: вјеми же, јако јегда

јавитсја, подобни јему будем (1 Јн. 3, 2). Наставићу своју беседу у облику питања и упитаћу онога ко је ово рекао: о вољени и друже Христов! реци ми, откуд знаш да ћеш

бити сличан Богу? Од Духа, каже, који нам је Он дао – од овога спознајемо да смо чада Божија и да је сам Христос у нама. Он сам ми је рекао ово тајанственим гласом (1 Јн. 3, 24).

5. Међутим, вратимо се на наш предмет. Рекли смо да се помишљањем ()

назива кад се у нашем уму роди реч или смишљање неког дела доброг или рђавог – да стекнемо, на пример, нешто или да учинимо добро некоме, или напротив, да учинимо зло;

а прича (), а не помишљање јесте кад говоримо о ономе што је било или што смо видели. Рекли смо такође да се ништа тачно не може казати о стварима, делима,

призорима, људима, које нисмо видели и које не знамо – не може се рећи какви су они по својствима, изгледу и положају: ако пак и каже неко нешто о њима такав се правично

може назати човеком који измишља. – Дакле, откуд су пророци и апостоли који су нам рекли о дану Господњем, о преславном и страшном доласку Његовом, да ће доћи као лопов у ноћи и као бол породиље и да се огњем открива то сазнали и нама рекли?

Наравно, они су или чули од некога или су сами видели, јер како би иначе могли да говоре о ономе што сами нису видели и што ни од кога другог нису чули? Ако су чули, реци од

кога су чули (још не кажем сад да су сами видели и казали, већ само да су чули) – реци, ако знаш, одакле су за то сазнали? Ако ти не знаш шта да кажеш на то, чуј и сазнај да су то чули од Духа Светог и рекли, као што им је Господ наш Исус Христос говорио:

Утјешител, Дух Свјатиј, јегоже послет вам Отец во имја моје, Тој ви научит всему, и воспомјанет вам всја, јаже рјех вам (Јн. 14, 26). А да их је Дух Свети кад је дошао научио

и рекао им чак и оно што није говорио Христос, чуј шта опет каже Христос: јешче много имам глаголати вам, но не можете носити ниње: јегда же приидет Он Дух истини, наставит ви на всјаку истину: не от себе бо глаголати имат, но јелика ашче услишит,

глаголати имат и грјадушчаја возвјестит вам (Јн. 16, 13). Да ли си сада схватио одакле су сазнали оно што су написали о оном страшном дану, о другом доласку Господа и о

ономе што ће уследити затим како за праведне, тако и за грешне? Тако и о свем у другом што не видимо они су написали видевши то од просвећења Духом Светим.

Међутим, реци ми, молим те, шта је Дух Свети? Познато је да је Он Бог истинити,

Који од Бога истинитог исходи. Дакле, следећи догмате Цркве кажеш да је Дух Свети Бог, као што видиш да је написано у делима светаца; зашто тврдиш да они који имају Духа

Светог имају у себи Бога, Који увек с њима пребива, као што је рекао Христос апостолима: ашче љубите Мја, заповједи Моја собљудите. И Аз умољу Отца и иного

46

Утјешитеља даст вам, да будет с вами в вјек (Јн. 14, 16). Знаш сада да Дух Свети и пребива и обитава (у светима) у векове векова, јер Господ наш говорећи: да будет с вами в вјек показује да је Дух Свети увек непрестано и бесконачо јесте и биће с нама

неодвојиво и у овом животу и у будућем. А да су Духа Светог видели божански апостоли и сви други који су се удостојили да Га приме, чуј шта после наведених речи каже

Христос: Дух истини, Јегоже мир не может пријати, јако не видит Јего, ниже знајет Јего: ви же знајете Јего, јако в вас пребивајет и в вас будет (Јн. 14, 17). А да и Христа виде они који Га воле и заповести Његове поштују чуј о овоме опет самог Христа који

каже: имјејај заповједи моја и собљудајај их, тој јест љубјај Мја: а љубјај Мја, возљубљен будет Отцем Мојим: и Аз возљубљу јего, и јављусја јему сам (Јн. 14, 21).

6. Нека знају сви хришћанин да је Христос истинити и истински Бог и да се ваистину по обећању Свом јавља онима који Га воле и испуњавају заповести Његове и са својим доласком дарује им Духа Светог и да опет кроз Духа Светог пребивају с њима и

Отац и Син. Овакви људи – духоносци, кад говоре не говоре сами од себе и ко каже да сами од себе говоре очигледно наводи на мисао да човек наводно може да зна шта је у

другом човеку и не само то да зна, већ и оно што је Божије. Ако пак то и не говоре на сваки начин лажљивцима и измишљачима сматрају оне који говоре од Духа Светог мислећи да сами од себе уче ономе што нису видели и што нису чули. Међутим, нека

знају да иако они – духоносци – говоре речима сличним речима древних богоносних отаца несумњиво говоре од Духа, Који заиста у њима пребива, због тога они који им не верује и

хуле их, греше против Духа Светог Који је говорио кроз њих. Да ли си на крају, о вољени, схватио да је одређено за Царство Небеско да буде у

теби и да су сва добра вечна у рукама твојим? Подвизавај се, пак, да видиш, стекнеш и

примиш у себе ова блага вечна, како их не би био лишен и не би био празан мислећи да их имаш. Плачи, моли, падај ничице као некада слепац и говори: помилуј ме, Сине Божји и

отвори очи душе моје, да видим Тебе Бога мог, - светлост света и да постанем и ја син божанског дана. Не остави ме, Благи, лишеног божанске благодати Твоје као недостојног. Покажи ми, Господе, Себе Самог да разумем да ме волиш као онога ко чува божанске

заповести Твоје. Пошаљи ми, Милосрдни, Утешитеља, да ме научи о Теби и открије оно што је Твоје. О, Боже свега! Упали у мени светлост истине да видим славу Твоју, коју си

имао у Оца пре него што је свет постао. Буди, као што си обећао, и са мном да и ја будем достојан да будем с Тобом и тада нека уђем у Тебе разумно и нека Те стекнем у себи разумно, тј. с осећањем душе моје. Пожели, Невидљиви, да се утиснеш у мене, да видим

лепоту Твоју и доброту Твоју – неупоредиву, да носим увек једино образ Твој, наднебески, и заборавим све видљиво и земаљско. Даруј ми, милосрдни Господе, славу,

коју Ти је дао Отац и нека Ти будем сличан као што су биле и све слуге Твоје и да и ја будем с Тобом свагда, сада и увек и у векове векова. Амин.

Да, брате мој вољени, поверуј ми да је заиста тако и да је таква вера наша. Веруј,

брате, да то и значи бити препорођен и обновљен и живети животом у Христу. Зар не чујеш шта каже свети Василије Велики у својој беседи на празник Светлости

(Богојављења)? О, човече! Зар не желиш да постанеш нов уместо старог, какав јеси као што каже апостол Павле: ашче кто во Христје, нова твар: древњаја мимоидоша, се биша всја нова? (2 Кор. 5, 17) Шта је ово – всја нова? Реци ми. Или се изменило небо, земља,

сунце, звезде или нешто друго од видљивог и постало ново? Међутим, то не можеш да кажеш зато што апостол о нама то говори да смо мртви и устајемо, да смо трулежни и

мењамо се у нетрулежне, смртни и претварамо се у бесмртне, земаљски и постајемо небески, плотски, од плоти рођени и постајемо духовни, пошто нас препорађа, обнавља благодат Свесветог Духа. Ево шта је, брате мој, нова твар у Христу о којој говори апостол!

И ово се сваког дана догађа у онима који истински верују и изабранима и као што смо много пута говорили, истински хришћани свесно бивају заједничари свега овога, иако

само делимично док су још у телу, ипак с поузданом надом да ће после смрти у потпуности наследити и преизобилно окусити, и душом и телом, сва она добра којима се

47

овде причешћују само делимично. Ако, како нас учи сам Христос, окушамо Христа, пијемо Га, облачимо се у Њега, видимо Га и Он нас види – ако Он пребива у нама и ми у Њему, тако да Христос бива Онај Ко у нама обитава и ми у Њему, ми бивамо обитељ за

Христа и Он – за нас, ако смо синови Његови и Он отац наш, ако је Он светлост која сија у тами и видимо Га, по речима Јеванђеља: људије сједјашчији во тмје видјеша свјет велиј

(Мт. 4, 16) – ако, кажем све ово, као што нас учи Божанско Писмо бива у нама у овом животу, онда ако као што ви кажете, то не бива у нама у овом животу или бива тајанствено, без тога да осећамо то и да смо свесни смо тога – по чему се разликујемо од

мртвих? Не будите, пак, браћо моја, толико неверни и не падајте у такав ров погибељи.

Међутим, ако се до сада и нисте надали да ћете у осећању примити таква добра и свесно их добити у овом животу и зато се нисте трудили да их стекнете, макар од сада се уверите и поверујте да је то истинито и у складу с Божанским Писмом. Прочитајте цело Писмо

пажљиво и уверите се да нам се још у овом животу даје, тако да смо тога свесни, печат Светог Духа. А кад се у ово уверите, тада тако трчите, да достигнете и подвизавајте се, не

као да да ударате по ваздуху (1 Кор. 9, 26), - односно трудите се са свом усрдношћу да стекнете ова блага, о којима смо рекли и немојте се подвизавати празно и јалово, већ с циљем да стекнете благодат Светог Духа. Осим тога – просите и дастсја вам, толците и

отверзетсја вам (Мт. 7, 7), - да ли у овом животу или у будућем. Не стидите се такође да се овоме учите од других; још – кајте се, плачите, постите, молите се, одричите се своје

воље кроз послушање и посредством овога и њему сличног трчите, подвизавајте се, тражите, куцајте, молите и не осврћите се овамо и онамо док не достигнете, док не узмете у руке, док вам се не отворе двери, док не уђете у брачну ложницу, док не видите Женика

Христа и не чујете: добрје, рабе благиј и вјерниј, о маље бил јеси вјерен, над многими тја постављу (Мт. 25, 21) – док не постанете синови светлости и дана. Међутим, пре него што

угледате, пре него што добијете, пре него што окусите све ово, немојте варати себе саме сматрајући у обмани да сте нешто док нисте ништа. Због тога неки од вас седе спокојно и безбрижно, јер вас савест не разобличава због тога што не стекавши Духа Светог мислите

да сте наводно духоносци и трчите неразумно, примате туђе помисли, исповедате друге, постајете, као што не би требало, јереји, духовници, игумани, грабите свештенство с

презиром и без страха и употребљавате безбројне начине и лукавства као бисте овладали митрополијама, епископствима и игуманствима како бисте напасали народ Господњи. – Али, пазите молим вас, размишљајте небески, тражите божански, стремите ка горњем и ни

за шта друго се не брините да стекнете осим тога. Да, молим вас, презримо све видљиво, одбацимо све људско, оставимо све страсно да стекнемо садашња и будућа добра силом

Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење с беспочетним Његовим Оцем и Свесветим, Благим и Животворним Његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.

Беседа шездесет четврта

О богохуљењу. Ко каже да је у данашње време немогуће стећи Духа Светог и ко хули дејства Светог Духа говорећи да су таква дејства од ђавола, уводи нову јерес у

Цркву Божију.

Пошто Господ наш Исус Христос каже у светом Јеванђељу: всјак грјех и хула отпустјатсја человјеком: а јаже на Духа хула, не отпуститсја человјеком ни в сеј вјек, ни в будушчиј (Мт. 12, 31), треба да испитамо и спознамо каква је то хула која бива на

Духа Светог? На Духа Светог хула је кад неко дејства Духа Светог приписује ђаволу, као што каже Василије Велики (Крат. прав. 273). Кад неко види да неки брат хришћанин чини

чуда или има било који дар Светог Духа као што су – скрушеност срдачна, или сузе, или смирење, или разумевање Божанских ствари, или нешто друго слично, што даје Дух Свети

48

онима који воле Бога и каже да је то прелест ђавола – хули Светог Духа. Исто тако и онај ко каже да се они који су се удостојили дејства Божанског Духа као синови Божји и који испуњавају заповести Бога и Оца њиховог, налазе се у прелести од ђавола – и овај хули

Духа Светог, Који делује у њима, као што су и Јевреји хулили Сина Божијег, кад су видећи како је Христос истеривао демоне, богохулно говорили са сваком дрскошћу да Он

уз помоћ велзевула, демонског кнеза, изгони демоне. Међутим, други, кад чују ово не чују и видећи ово не виде, и о свему ономе што се тиче Божанског Писма сведоче и уверавају да бива од Духа Светог и од божанског утицаја, као да су из себе изашли и који су цело

Божанско Писмо одбацили и све знање које ово Писмо даје, из ума избацили, те не дрхте кад говоре, проклети, да су таква дејства од опијености и од демона. Као неверни и

потпуне незналице, ненаучени Божанским тајнама, они, кад зачују о Божанском озарењу или озарењу душе и ума, или о созерцању и бестрасности, или о смирењу и сузама услед дејства и благодати Светог Духа истог часа, као да немају силу да истрпе велико блистање

и силу ових људи, помрачују се више очима душе своје него што се просвећују и с великом дрскошћу мисле да је то од прелести демонске и не дрхте проклети ни од суда

Божијег, ни од штете која се наноси онима који их слушају. Чак и више од тога, не колебају се да тврде, дрски, да у ово време ништа такво не бива од Бога ни у ком од верујућих, а то је крајња нечастивост, гора од јереси. Јерес бива кад неко одступа од неке

догме православне вере, али ко каже да данас нема људи који би волели Бога и удостојили се да приме Духа Светог и да се крсте од Њега, тј. препороде благодаћу Светог Духа и

постану синови Божји, са свешћу, окушањем и виђењем у искуству – тај гази сав оваплоћени домострој Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа и очигледно одбацује обнављање образа Божијег или људске природе, развраћене и убијене грехом.

Обновљењем називам васпостављање наше природе, које је испунио Христос Господ, променивши је из трулежности у нетрулежност и из смртности у бесмртност.

Ми исповедамо да као што је немогуће да се било ко спаси ко се не крсти водом и Духом, тако и онај ко згреши после Крштења, ако се не покаје и поново не прими благодат Светог Крштења и не буде поново васпостављен и обновљен одозго не може да се спаси,

као што то тврди Господ рекавши Никодиму: ашче кто не родитсја свише, не может видјети Царствија Божија (Јн. 3, 3), и опет апостолима: Иоан убо крестил јест водоју, ви

же имате креститисја Духом Свјатим (Дап. 1, 5). Дакле, ко није познао (опипљиво) благодат Светог Духа коју је примио кроз свето Крштење кад је био мало дете и пошто је био крштен по вери оскрнавио себе безбројним греховима, и затим се одвраћа од другог

крштења – покајања – оног, кажем, које се даје одозго, по човекољубљу Божијем, благодаћу Светог Духа, онима који је траже покајањем, како тај може да на било који

начин стекне своје спасење? Неће га стећи никада. Зато вам кажем и нећу престати никада да то говорим: ви који сте оскрнавили прво крштење преступањем заповести Божјих подражавајте покајању Давида и свих светих и покажите истинско покајање са свом

ревношћу и свим добрим делима, да дође опет у душу вашу благодат Светог Духа, јер ако сиђе на вас благодат Светог Духа, то ће бити за вас нека крстионица светлосна, која, чим

вас прими у своје окриље тајанствено и препороди благодатно, учиниће вас нетрулежнима и бесмртнима из трулежних и смртних, какви сте и од синова људских учиниће вас синовима Божјим и боговима по благодати, да будете сродници светих и санаследници и

заједно с њима уђете у Царство Небеско – као што је постао и преподобни отац наш Симеон Студит побожни, чијим молитвама су се и неки од ученика његових удостојили да

стекну Светог Духа по великој и неизрецивој благодати Божијој. Ово не говорим због неког другог разлога осим како бих проповедао поново спремну и за све вас благост Божију и орасположио и вас да почнете да се подвизавате за добијање истог таквог блага,

јер знак љубави по Богу јесте да се блага не скривају, већ да се објављује о њима браћи својој и да се и они подстакну на то да исто ово почну да траже, нађу и стекну. Зато, као

што видите вапијем к вама кличући речима пророка Давида: приступите к Нему и просвјетитесја и лица савести ваше не постидјатсја (Пс. 33, 6). Због чега сте, браћо моја

49

вољена, пали потпуно у нерад и лењост, у сласти и похоти плотске и говорите да не можете да се очистите од грехова покајањем и приближите Богу да бисте добили благодат Светог Духа и кроз њу се препородили, постали богоподобни и синови Божји по

благодати? Не, то није немогуће. Немогуће је било пре оваплоћеног домостроја Христовог, али након што је Владика свих и Бог изволео да постане човек, по свему нам

сличан изузев греха, учинио је се ово за нас могућим и погодним и дао нам власт да будемо синови Божји и санаследници Њему, Коме припада свака слава, част и поклоњење у векове. Амин.

Беседа шездесет пета

О покајању и о томе да кад неко све чини у реду заповести Божјих напредује у добродетељи и постаје савршен.

Човек који презревши све земаљско и сам живот свој жели да приступи

савршавању истинског покајања по заповести Христовој, пошто је уверен да сам по себи не може како треба да оствари ово спасоносно дело, нека потражи искусног оца духовног и кад га нађе нека падне ничице пред њим са страхом и трепетом, слуша га у свему, ма

шта да му каже, са свом пажњом, нека се од њега учи шта треба да чини пролазећи путем покајања, нека се учи и духовном делању свих добрих дела. Рекао сам да треба да има

страх и трепет: то је због тога да се не би лишио овог великог блага које ће од њега добити и да не буде осуђен на вечни огањ паклени као неуспешан и невешт делатељ заповести Божјих, јер ако речи духовног оца свог буде прихватао као да излазе из уста самог Бога с

увереношћу да је од њих живот, ако их испуњава, и смрт ако их преступи, поштоваће их тачно и с великом пажњом. Ако овакав почетак положи делу свом почетак и буде имао

несумњиву веру у обећања која нам је Бог дао, напредоваће по Богу из дана у дан и по чину идући путем заповести, узрастаће у духовном животу, и по благодати Господа нашег Исуса Христа постаће на крају човек савршен.

Почуј пак, с пажњом, која обећања нам је дараовао Господ наш Исус Христос. – Радост бивајет на небеси, каже Он, о једином грјешницје кајушчемсја (Лк. 15, 10), и опет:

грјадушчаго ко Мње, - овим подразумева се, путем покајања, не иждену вон (Јн. 6, 37); још: ашче кто жаждет, да приидет о Мње и пијет (Јн. 7, 37); и на другом месту каже: приидите ко Мње вси труждајушчијисја и обремененији, и Аз упокоју ви (Мт. 11, 28);

такође: имјејај заповједи Моја и собљудајај их, тој јест љубјај Мја: а љубјај Мја, возљублен будет Отцем Мјим – и к нему, - Ја и Отац кроз Духа, - приидем и обител у него

сотворим (Јн. 14, 21-23); и опет још: ашче ви зли сушче, умјејете дајанија блага дајати чадом вашим: колми паче Отец, иже с небесе, даст Духа Свјатаго просјашчим у Него (Лк. 11, 13). Управо овим Христовим обећањима треба да се надамо, као што смо рекли, с

вером несумњивом и да творимо све заповести Христове с великом и топлом усрдношћу. Прва заповест Јеванђеља је следећа: покајтесја, приближисја бо царствије небесноје (Мт.

4, 17). Још: просите, и дастјса вам: ишчите, и обрјашчете: толците, и отверзетсја вам. Всјак бо просјај пријемлет, и ишчај обрјетајет, и толкушчему отверзетсја (Мт. 7, 7-8). А желећи да нам покаже како и каквим делима треба да тражимо да бисмо стекли Христос

нам је рекао: иже хошчет в вас первиј бити, буди всјем раб, всјем слуга и всјех меншиј. Иже бо вознесетсја, смиритсја: и смирјајсја вознесетсја (Мт. 23, 12; Мк. 9, 35).

Дакле, ко има у уму свом све ово што смо рекли и све слично овоме и дању и ноћу се бави разматрањем како шта боље да учини и чини то са свом усрдношћу и брижљивошћу и на тај начин мало по мало заборавља свет и све што је у свету – новац,

имовину, рођаке – и у складу с тим сједињује се и спаја с духовним, тј. што се више удаљава од светског, тим више се лепи уз духовно. А напредујући на тај начин из дана у

дан, примећује како мало по мало нестају зле помисли које му раније нису давале мира, беже од њега; затим спознаје како срце његово постаје мекше, сакрушава се, смирава се и

50

рађа смирене помисли, а кад почне да осећа све ово уз помоћ свега овог, као и кроз многе невоље и искушења долази у скрушеност и сузе и што се више смирава, тим се више сакрушава, зато што смирење рађа плач, а плач храни мајку своју, то јест смирење и гаји

га. А кад се делање плача сједињује с испуњењем заповести Божјих, тада оно омива, - о чуда, - и чисти душу од сваке прљавштине и истерује из ње сваку страст и сваку похот

плотску и светску. Тако на крају човек постаје слободан од сваке светске похоти и од свих страсти, како телесних, тако и душевних. Као што човек, скинувши одећу своју постаје постпуно наг, тако и душа као да скида неку одећу, прво безосећајност коју божански

Павле назива покривалом, покривалом безосећајности које не лежи само на срцима неверних Јевреја, већ и у сваком човеку, који не твори са свом усрдношћу и свом силом

заповести Божије, налази се ово покривало (тј. безосећајност) и покрива ум његов, тако да он не може да се уздигне од земаљског и зна како треба Сина и Логоса Бога, тј. Христа. Даље, као што онај ко се обнажава телесно види ране које су на његовом телу, тако и онај

види тада чисто страсти душе своје, као што су: славољубље, среброљубље, злопамћење, братомрштво, завист, завидљивост, свадљивост, надменост и све друге страсти и на све

ове страсти душевне ставља заповести Христове као лековите материје, а као паљевине које пале ставља искушења и муке. И на тај начин се смирава, плаче, тражи помоћ Божију с великом ревношћу и тада очигледно види како благодат Свесветог Духа долази у њега и

искорењује и уништава страсти једну за другом, док не ослободи душе од свих њих, јер благодат Светог Духа не ослобађа душу од једне или две страсти, већ поступно од свих

начисто. Заједно са страстима о којима смо говорили, она истерује сваку лењост, нерад и безбрижност, свако незнање, заборав и стомакоугађање, свако сластољубље и злу похот. И на тај начин обнавља човека и по души и по телу, тако да такав мисли да не носи више

смртно и дебело тело, већ неко духовно и нематеријално, способно да буде узето на небо попут светог Павла. И благодат Свесветог Духа не чини у њему само то, већ му више не

дозвољава да обраћа пажњу на било шта чулно и светско него чини и то да он види све то као да не види, пошто се тада ум сједињује с мисленим и Божанским, излази потпуно ван свега чулног, и поред тога што као да гледа на то.

Кад на крају такав дође у добро стање о којем божански Павле каже: наше житије на небесјех јест (Фил. 3, 20) – не смотрјајушчим нам видимих, но невидимих (2 Кор. 4, 18),

тада се озарује и просвећује, свакодневно узраста духовним узрастањем, одбацује све својствено дечијем неразумном мудровању и напредује у усавршавању себе, дондеже достигнет в мужа совершена, в мјеру возраста исполненија Христова (Еф. 4, 13).

Сразмерно узрастању свом, тј. сразмерно напредовању у добродетељима мењају се и његове душевне силе и дејства и он постаје храбрији и јачи у испуњавању заповести

Христових и што више напредује у делању заповести Божјих, тим чистији бива, озарује се и просвећује и удостојава да види откровења великих тајни чије дубине никада и апсолутно није видео нико од оних и не може да види ко се није подвизавао да дође у

такву чистоту. Под тајнама подразумевам оно што сви виде, али не схватају. Међутим, онај ко се просвећује Духом Светим, Који све обнавља, стиче нове очи и нове уши и не

гледа више просто, као човек чулно на чулно, већ као да је постао изнад човека, гледа на чулно и телесно духовно, као на образ стари невидљивих и не слуша глас или гласове људи, већ само живу реч Бога, иако се она изриче посредством људске речи. Оваква душа

прима кроз слух само живу реч Бога као знану њој и жељену и само њој дозвољава да уђе у њу и кад уђе у њу, целива је с радошћу, као што је рекао Христос : овци Моја гласа

Мојего слушајут (Јн. 10, 27), а туђи глас не знају (Јн. 10, 5). А све остале људске речи иако чује, не прихвата их и не дозвољава им да уђу у њу, већ се одвраћа од њих и истерује их благовремено, а понекад уопште не осећа њихово присуство и то како куцају на уши, већ

бива за њих као глува, као да ништа не чује – не чује их и не прима их, иако чује. Кад он постане такав усељава се у њега Бог и бива за њега све што он жели и чак

више од тога што жели, јер Бог је свако благо и у коју душу се усељава њу испуњава сваким благом, колико може да прими људска природа – такво благо које око није видело,

51

за које ухо није чуло и које на срце човеку није долазило, оном човеку који није постао онакав као што смо горе описали. Кад се Бог усели у таквог човека учи га свему – и што се тиче садашњег и будућег, не речју, већ делом и искуством, практично. Он скида

покривало с очију душе његове и показује му шта Сам хоће и шта је корисно за њега, а о осталом му каже да не испитује, не пита и не буде радознао. И оно што му Бог показује, не

може да види без дубоке побожности и страха већ проничући и гледајући у дубину богатства и премудрости и разума Божијег, дрхти и ужасава се, размишљајући ко је он и какве тајне се удостојио да види. Видећи безмерно човекољубље Божије излази ван себе

будући свестан и осећајући колико је недостојан да гледа такве предивне тајне, због тога се не усуђује да их радознало разматра или истражује шта су оне, већ само вапије с

великим страхом и трепетом говорећи: ко сам ја, Господе, и шта је дом оца мог да си имао поверења у мене и изволео да ми покажеш такве тајне, мени недостојном и да си учинио више него што сам очекивао да не само да сам видео тако велика блага Твоја, већ сам и

предивно постао њихов заједничар? Овакав човек који као да је постао изнад сваке твари нема више жељу да се враћа и

разматра твар. Стекавши и имајући у себи Владику Анђела, он више не воли да истражује суштину и природу Анђела, служитеља Божјих, знајући притом да Богу није угодно да показује радозналост у ономе што је изнад човекових снага, јер ако нам је заповеђено да

не испитујемо разумом догме Писма, тим пре нам нимало не доликује да будемо радознали о ономе што је изнад написаног.

Овакав човек види Бога, колико је то могуће за људску природу и колико је благоугодно Богу, подвизава се да Га гледа непрестано овде и моли се да буде удостојен да Га увек гледа и после своје смрти, радо би гледао само Њега и не осећа потребу да

гледа било шта друго. Због тога човек жели да не одваја пажњу од Владике Свог Бога од Којег се испуњава светлошћу и прима живот вечни и да гледа на сличне себи слуге

Његове. Оваког човека, пошто бива виђен, Бог обасјава и просвећује и он сам види велику славу Божију која сваки ум превазилази, и стога не жели више да га виде други и досећају

се шта је он и у каквој се слави налази. Свете душе су слободне од таштине. Пошто су украшене пресветлом и царском ризом Свесветог Духа и испуњене превасходном славом

Божијом, не само да се не брину за славу људску, већ и кад их људи окружују њоме апсолутно никакву пажњу на њу не обраћају, јер душа коју види Бог и која сама види Бога нипошто неће пожелети да се окрене и гледа на неког другог човека, неће ни пожелети да

је било ко други види. Стога вас преклињем, браћо моја, да не изучавамо само речима неизрецива блага

Божија, - што уосталом, није ни могуће и за оне који уче и за оне који слушају, јер ни они који уче не искусивши делом мислене и Божанске ствари, не могу да дају очигледне доказе и објашњења на примерима и представе истину у практичној примени, ни они који

слушају не могу само на основу речи да схвате шта им се говори. Већ треба са многим боловима и трудом да се подвизавамо да дођемо у стање созерцања оних невидљивих

ствари и научимо се да их схватамо из дела и искуства. Тада ћемо се, из таквих искустава научити и бићемо просвећени о речима о овим добрима, да се прослави Бог у нама ради таквог божанског стања – и ми посредством знања таквих ствари да прославимо Бога и

Бог нека прослави нас у Христу Богу нашем, Којем припада слава с Оцем и Светим Духом, у векове. Амин.

Беседа шездесет шеста

1) О покајању и о томе да за очишћење душе није довољно само поделити имовину уколико не стекнемо и плач.

2) О изгнању Адама из раја – и о томе да се покајао након што је преступио заповест Божију не би био истеран из раја.

52

3) Какво добро му је донело покајање и какво је принео после изгнања? 4) За шта треба да се каје онај ко жели истински да се покаје? 5) О другом доласку Господњем.

6) Разобличавање оних који не живе рђаво, али не с добрим расположењем већ претворно.

1. Добро је дело покајање и велика је корист која од њега бива. Знао је ово Господ наш Исус Христос Бог, Који све унапред зна и Који је рекао: покајтесја, приближибосја

царствије небесноје. Да ли и ви желите да се научите и да спознате да је за нас немогуће да се спасимо без покајања? А под покајањем подразумевам оно које бива од све душе и

од свег срца. Чујте апостола који каже: всјак грјех, јегоже ашче сотворит человјек, кромје тјела јест, а блудјај во своје тјело согрјешајет (1 Кор. 6, 18). И опет на другом месту: всјем јавитсја нам подобајет пред судишчем Христовим, да приимет кијждо, јаже с

тјелом содјела, или благаја, или зла (2 Кор. 5, 10). Међутим, на ово неко други може да каже: захваљујем се Богу, нисам оскрнавио своје тело било каквим срамним делом (што

ја, који сам учинио сваки грех, не могу да кажем) и говорећи тако има неку утеху од овога, пошто је наводно чист од плотског греха. Међутим, Владика наш Христос у причи о пет јуродивих девојака даје очигледно сведочанство да од саме телесне чистоте нећемо имати

никакве користи ако не будемо имали друге добродетељи. Оних пет девојака су имале и мало јелеја у сасудима својим, односно извесне спољашње добродетељи, биле су

заједничарке и у неким даровима, због чега су и њихова кандила горела неко време, али због свог нерада, незнања (у делима духовним) и лењости, биле су осуђене на вечно мучење. Оне се нису постарале да се очисте од страсти које су се криле у њиховој души,

које су покретали демони и чак их нису спознале како треба. Због тога су под демонским утицајем њихова срца била развраћена кроз спајање с помислима, с којима су се скривено

спајале пошто су их ове заробљавале и побеђивале. Међутим, каква су то демонска дејства? Страсти, - зависти, љубоморе, свадљивости, љутње, осуђивања и клевете, мржње, гнева, злобе, злопамћења, таштине,

човекоугађања, самоугађања, среброљубља, плотске похоти, којом су се наслађивале и посредством сласти твориле блуд у помислима, осим тога још страсти неверја, одсуства

страха (пред Богом), бојажљивости (неизвесно пред чим), унинија, туге, противречења, лењости, дремежа, надмености, уображености, гордости, преједања, љубави према стварима, немања наде и све остале танане и скривене страсти греховне, које покрећу

демони.

Блажени апостол Павле вапије попут Христа и говори: мир имјејте (,

терајте) и свјатињу со всјеми, ихже кромје никтоже узрит Господа (Јевр. 12, 14). Због

чега је рекао: гоните, тј. увек тражите мир и светињу, непрестано тражите? Због тога што је немогуће да у једном часу постанемо и будемо свети. Треба почињати од мањег и

постепено напредујући узрастати у савршенијој светињи и чистоти. Ииако бисмо проживели у овом животу хиљаду година никако нећемо моћи да достигнемо потпуно савршенство светиње, већ смо дужни да се ради ње подвизавамо непрестано као да смо

тек сад почели. Управо ово показује свети Павле кад за себе каже: гоњу, ашче и постигну, о немже и постижен бих от Христа Иисуса (Фил. 3, 12)

Зато вас преклињем, браћо моја, слушајте пажљиво оно што вам говорим и чујте речи свог грешног брата. Ходите, поклонимо се и паднимо ничице пред благог и човекољубивог Бога нашег, дочекајмо лице Његово у исповедању и плачимо пред Њим

Који нас је створио, јер је Он Господ наш, а ми смо људи Његови и овце паше Његове и неће Он одвратити лице своје од нас, само се покајмо свом душом и одбацимо не само зла

дела, већ и саме лукаве и нечисте помисли срца нашег, уништимо их потпуно, јер Божанско Писмо каже: расторгните сердца ваши, а не ризи ваши (Јоил. 2, 13). Каква је корист, реци ми, ако будемо делили сиромашнима имовину своју, а од зла не одустанемо

и грех не омрзнемо? Каква је такође корист ако делом не будемо чинили неки плотски

53

грех, а у срцу будемо гајили срамне и нечисте помисли чинећи на тај начин грех тајно у души својој и пошто нас савладавају нечисте душевне страсти? Одбацимо, молим вас, заједно са сребром и златом и своје уобичајено робовање страстима, не стојмо у нераду

као до сада, већ примимо подвиг да омијемо прљавштину страсти сузама покајања. Као што ако неки цар седећи на свом трону с круном на глави и у царској одећи по

својој вољи узме нешто нечисто и својим рукама измаже тиме лице своје и замаже своје органе чула до немогућности да види, чује или мирише, а затим, покајавши се што је тако учинио реши да се очисти од ове прљавштине, али не уђе истог часа у дом свој како би се

опрао водом и оправши ову нечистоту поново постао чист као што је био раније, седне на престо свој, већ уместо да умије ову нечистоту почне да дели сиромашнима блага своја и

богатство своје, чак и ако би поделио сву покретну и непокретну имовину своју, неће стећи од тога никакву корист ако не опере водом нечистоте своје и сви ће му се они који га гледају кад има такву нечистоту на свом лицу, а обраћа свом синклиту и кнезовима

својим, ругати, тако је немогуће да стекне било какву корист и онај ко такође дели своје богатство и постане потпуно ништ ако не остави грех, не одврати се од зла и не очисти

душу своју покајањем и сузама. Нека неки човек, који је много грешио и осећања душе своје покрио нечистотом греховних сласти, подели све богатство своје сиромашнима и остави славу чинова својих, велелепне куће, слуге, рођаке, пријатеље и познанике и

осиромашивши на тај начин као ништ и онај ко ништа нема дође и постане монах, још су му уз све то, док је жив, потребне и сузе покајања које су апсолутно неопходне како би се

њима омила и очистила прљавштина грехова, нарочито ако је он, као и ја нечист не због неких, већ због великих и многих грехова.

Дакле, ако желимо да очистимо своје душе од прљавштина греховних, за то није

довољно само поделити сиромашнима своју имовину, већ треба још плакати и проливати сузе од свег срца. Тако мислим о себи, да ако не очистим прљавштину грехова мојих

сузама својим, већ одем из овог живота оскрнављен, праведно ће ме на поругу предати и Бог и Анђели и бацити у неугасиви огањ заједно с демонима. Да браћо моја, заиста је тако. Ништа нисмо донели у овај живот да бисмо то кад згрешимо дали Богу за искупљење

грехова наших, као што и Јеванђеље каже: што даст человјек измјену за душу своју (Мт. 16, 26)? Ево правичног суда! Ево праведног и истинског смирења, како каже и Дух Свети

устима Давида: не прииму от дому твојего телцов, ниже от стад твојих козлов. Јако моји сут вси звјерије дубравнији и др. (Пс. 49, 9-10). И још: ашче би восхотјел јеси жертви, дал бих убо: всесоженија не благоволиши. Жертва Богу дух сокрушен: сердце

сокрушено и смирено Бог не уничижит (Пс. 18-19). Опет и Христос каже: не мните, јако приидох разорити закон или пророки: не приидох разорити, но исполнити (Мт. 5, 17), јер

Стари Закон није могао да лечи душе од невидљиве болести греховних страсти земаљским лековима, односно телесним оправдањима, даровима, жртвама, свепаљеницама и другим. Зато и Претеча Јован каже: се Агнец Божиј, вземљај грјехи мира (Јн. 1, 29). Такође и

апостол Павле: закон духа жизни о Христје Иисусје освободил мја јест от закона грјеховнаго и смерти (Рим. 8, 2).

Да ли желите да знате како је Христос испунио закон и пророке, као што сам каже? Чујте. Закон каже: не убиј, а Христос: не гневи се; закон: не чини прељубу, а Христос: не буди похотан; закон: не куни се лажно, а Христос: не куни се уопште. Расуди сад: ко се не

гневи, како може да убије? Ко не допушта похоту како може да падне у блуд? Онај ко се уопште не куне, како може лажно да се закуне? Дакле, Христос Господ законом Духа, тј.

Јеванђељем, одсеца из душе корен грехова, и то је испуњење закона – да неко не оправдава себе за неко дело или да сматра себе праведним, већ да у свему и пред свима буде као мртав како се више ничим не би узнемиравао и бринуо и како се не би свађао с

оним који га вређају нечим увредљивим, већ би живео у потпуности по заповестима Христа Господа и испуњавао ревносно Његове заповести. Све Христове заповести су нам

дате да бисмо се противили греховима; у овим заповестима треба да живи и да их ревносно испуњава свако ко жели да се удостоји Царства Небеског, а за све остало треба

54

да буде неактиван и мртав. Христос Господ каже: ашче пребудете во Мње, и глаголи моји в вас пребудут, јегоже ашче хошчете, просите и дастсја вам (Јн. 15, 7). Послушајмо реч Христову с усрдношћу и ревношћу док не достигнемо до места на којем борави Христос.

Христос, где сам борави, тамо привлачи и оне који Га следе и смешта их у светињи над светињама, као велики архијереј, тамо где је као човек сличан нама ушао први, као што

Сам каже: никтоже приидет к Отцу токмо Мноју. Аз јесм пут, истина и живот (Јн. 14, 6). И још: Отче, ихже дал јеси Мње, хошчу, да идјеже јесм Аз, и тији будут со Мноју: да видјат славу Моју, јуже дал јеси Мње (Јн. 17, 24). Разапнимо се и ми са Христом, односно

трпимо свако искушење које нас задеси и умртвимо се због љубави према њему за сва задовољства световна, како бисмо живели с Њим. Корачајмо заједно с Њим путем који

води на небо чувајући чистима срца своја, јер кад будемо корачали путем заповести Његових и следили Га без освртања тада нимало не може да нам науди непријатељ наш ђаво, нарочито ако будемо корачали с мудрим руковођом и добрим сапутницима.

Уплашимо се примера јалове смокве, коју је Христос проклео због неплодности и принесимо Христу достојне плодове кроз покајање. Не дајмо себи да задремамо нерадом

душе своје и не допустимо јој да скита тамо и овамо у прелестима света док треба да се труди у делању заповести Божјих како не би угасила светиљку запаљену која светли под дејством плодова покајања и како не бисмо постали слично као оних пет јуродивих

девојака већ делима добрим и богоугодним умножавајмо талант благодати Христове. Јер за све уопште, не само за монасима, већ и мирјане, могуће је да се увек кају и

плачу, да се моле Богу и напредују у свим добродетељима. А да је ово што говорим истина, потврђује реч моју и свети Јован Златоуст, велики стуб и учитељ Цркве, у беседи у којој тумачи педесети псалам, где се каже да је и за оног ко има жену и децу, слуге и

мноштво слугу, велико богатство и почасти и ко је велик и славан по светским делима могуће не само свакодневно да плаче, моли се и каје, већ и да достигне савршенство

добродетељи и прими Светог Духа и постане друг Богу и удостоји се да Га созерцава. Такви су били они који су живели пре Христа: Аврам, Исак, Јаков, Лот, Мојсије, Давид – изостављам остале пошто би их било превише, а у новој благодати за време оваплоћеног

домостроја Христа, Бога нашег, апостол Петар, рибар неуки, који је проповедао Христа по целој васељени. Уосталом, ко ће их све побројати кад их има више од песка морског?

Много је било царева, кнежева и лица на власти (а о сиромашнима и да не говорим) који су с великим улагањима градили градове, дворце, храмове Божије, сиротишта, домове за ходочаснике који су се до данас сачували. Имајући све ово за живота они су то користили

благочестиво и богоугодно, не као господа и власници, већ као слуге Божије, управљајући оним што им је дао Бог, онако како је то Богу било угодно. Они су користили свет, каже

свети Павле, али нису злоупотребљавали. Зато су и живећи у свету били славни и знаменити и у другом животу у Царству Небеском у бесконачне векове биће веома славни и светли. Тако и ми, кад не бисмо били лењи и безбрижни презирачи заповести Божјих,

већ усрдни, ревносни и пажљиви извршитељи њихови, не бисмо имали потребе да остављамо своју имовину, удаљавамо се од света и постајемо монаси. Али да би се боље у

то уверио, чуј шта ће бити речено даље. 2. Бог је на почетку створио човека као цара свега земаљског, и не само земаљског,

већ и онога што се налази под кровом небеским: јер су и сунце и месец и звезде створени

за човека. Дакле, пошто је цар свега овог видљивог, да ли је човек трпео од тога било какву штету за добродетељ? Не, није трпео. Напротив, да је за ово увек благодарио Богу

Који га је створио и све ово Њему посвећивао, више би напредовао у добродетељи. И да није преступио заповест Божију, наравно да не би изгубио царство, које је имао и не би отпао од славе Божије. Међутим, пошто је преступио заповест Божију праведно је истеран

из раја и почео је да живи у раду и бригама и умро је у изгнању. И чуј, рећи ћу ти нешто такво што још нико није рекао потпуно јасно. Божанско

Писмо каже: сказал Бог Адаму: Адаме гдје јеси? (1 Мојс. 3, 9). Због чега то говори Творац свега? Наравно, да би навео Адама да се освести, спозна свој грех и покаје се. Због тога и

55

каже: Адаме, где си? Као да каже: Адаме, врати се себи, спознај наготу своју и разуми какву си одећу и какву славу изгубио; Адаме, где си? На известан начин Он као да га подстиче и говори: о, Адаме, освести се и исповеди са смирењем грех свој. Изађи с места

на којем се скриваш. Мислиш ли да ћеш се од мене сакрити? Реци: згреших. Међутим, он то не каже (или, боље речено, ја јадник не говорим то зато што је то моја сопствена

страст); већ шта каже? Глас слишах Тебе ходјашча в раји, и убојахсја, јако наг јесм, и скрихсја (1 Мојс. 3, 10). А шта му је Бог на то рекао: Кто возвјести тебје, јако наг јеси, ашче не би от древа, јегоже заповједах тебје сего јединаго не јасти, от него јал јеси (1

Мојс. 3, 11). Видиш, вољени, милосрђе Божије? Да кад је Бог рекао Адаму: где си и Адам није исповедио свој грех, већ је рекао: глас слишах Тебе ходјашча в раји, и убојахсја, јако

наг јесм и скрихсја, Он се није разгневио на њега истог тренутка и није се одвратио од њега, већ га поново пита говорећи: кто возвјести тебје, јако наг јеси, ашче не би от древа, јегоже заповједах тебје сего јединаго не јасти, от него јал јеси? – Да ли си схватио

дубину премудрости Божије да кад је Адам рекао: наг јесм, Бог му каже: што говориш да си наг, а грех свој кријеш? Немој мислити да видим само тело твоје, а не видим срце твоје

и посмисли твоје, јер Адам се заиста преварио и помислио да Бог није знао за његов грех, на известан начин као да је овако говорио себи: рећи ћу да сам наг, Бог ће не знајући за узрок тога упитати: зашто си постао наг? А ја ћу Му одговорити: не знам. Тако ћу Га

преварити и опет ћу добити ранији покров. Ако га и не добијем, бар ме неће истерати из раја и послати на друго место. Ево шта је помислио Адам, као што и данас чине многи и

први ја сам скривајући грехове своје. – Међутим, Бог не желећи да грех Адама буде још тежи због ове несвесности каже: откуд би сазнао да си наг да ниси окусио од дрвета од којег ти је било забрањено да једеш? Он као да му је говорио: и мислиш да ћеш се сакрити

од Мене? Не знам наводно шта си учинио? Што не кажеш: згрешио сам? Реци несрећниче: да, Владико! Заиста сам згрешио преступивши заповест Твоју, послушао сам савет жене

своје и учинио већи грех поступивши по речи њеној и преступивши Твоју сопствену. Смилуј ми се, Боже, и опрости. Међутим, он опет не говори то, не смирава се, не сакрушава се; срце је његово тврдокорно, као и мене бедника. Да је то рекао опет би остао

у рају и не би био подвргнут оним лишавањима која је искусио касније. Једном речју згрешио сам, он би искупио све мноштво година које је боравио у паклу.

Ево шта сам обећао да ти кажем! Али, чуј још и даље и схватићеш колико су истините речи моје. – Бог је рекао Адаму: в онже ашче ден сњесте от него, од забрањеног дрвета, - смертију умрете (1 Мојс. 2, 17), смрћу, тј. душевном, што се и

догодило истог часа – с човека је свучена одећа бесмртности и ни Бог није рекао ништа више (од те одлуке), ништа нарочито се после тога није догодило. Бог предвидевши да ће

Адам да згреши и желећи да му опрости ако се покаје, није рекао ништа више од реченог. Међутим, Адам се одрекао свог греха и није се покајао, чак ни кад га је Бог разобличавао, јер је рекао: жена, јуже дал јеси со мноју, она ме је саблазнила (1 Мојс. 3, 12). Авај слепој

души његовој! Рекавши то он као да је рекао Богу: Сам си крив пошто ме је преварила жена коју си ми Ти дао. Од истог овог патим данас и ја, јадан и несрећан кад не желим да

се смирим и кажем од све душе да сам сам крив за своју погибељ, већ кажем, ево тај и тај ме је подстакао да учиним или кажем то и то, он ме је посаветовао и скренуо с пута. Авај јадној души мојој, која говори такве речи пуне греха! Ох, најбестидније и најнеразумније

речи душе бестидне и неразумне! Дакле, након што је Адам то рекао и Бог му каже: в потје лица твојего сњеси хљеб, дондеже возвратишисја в земљу, от нејаже взјат јеси:

јако земља јеси и в земљу појдеши (1 Мојс. 3, 19). Он као да му је говорио: говорио сам ти да се покајеш како би остао у свом претходном стању, али пошто си тврдог срца и непокајан, удаљи се од Мене. Ово удаљавање од Мене биће довољно за твоју казну: земља

си и у земљу ћеш се вратити. Да ли си сада схватио да је због тога што се није покајао и није рекао: згрешио сам, истеран из раја, осуђен да проводи животу у раду и зноју и врати

се у земљу из које је узет? Затим, остављајући га, Бог прилази Еви желећи да открије да ли се и она праведно осуђује заједно с Адамом на изгнање, јер није хтела да се покаје и каже

56

јој: шта си то учинила? не били барем она рекла: згрешила сам. Јер због чега би јој Бог рекао такве речи осим да је подстакне да каже: о Владико, због неразумности своје учинила сам то, јадна и несрећна, нисам послушала Тебе, Господа мог, смилуј ми се и

опрости ми! Међутим, она није учинила то, већ шта? Змиј прелсти мја. О безосећајности окамењена! И ти, Ево, након што си пристала да разговараш са змијом, која ти је говорила

речи супротне од Владике твог и Бога и дала јој предност у односу на Бога Творца твог, сматрала си бољим од заповести Господа твог њен савет и сматрала си га истинитијим од заповести Божије, не признајеш да си учинила лоше и не кајеш се?! – Тако, пошто није

хтела да каже: згрешила сам, истерана је из раја сладости и одвојена од Бога. – Проникни пак у дубину тајни човекољубивог Бога и спознај из овога да они да су се покајали не би

били истерани из раја и осуђени да се врате у земљу из које су узети. А како то? Чуј. 3. Пошто су, кад су били истерани из раја истог тренутка почели да осећају глад и

жеђ, почело је да им бива хладно и почели су да дрхте, носе труд и зној и трпе сву тежину

и невоље који ими данас трпимо, брзо су почели да осећају у какво горко стање су пали и каквој великој невољи су се подвргли. Тада су спознали и своју тврдокорност и

непокајаност и неизрециво снисхођење и милорђе Божије према њима због чега су се ходећи и седећи ван раја кајали и проливали сузе, ударали се у лице и чупали косу с главе своје, оплакујући своју ранију тврдокорност. И ово нису чинили један или два или десет

дана, већ целог свог живота, јер како су могли да не плачу сећајући се оног кротког и добронамерног Владике, оне неизрециве сладости раја, оних неописивих доброта и лепота

цветова рајских, оног безбрижног и лаког живота и општења с Анђелима? Као што бива у светском животу да слуге које одреди неки угледни господар служе њему док чувају пажњу, поштовање и послушање свом господару, имају пред њим смелост, уживају

његову благонаклоност и љубав и живе код њега у миру и задовољству, а кад се погорде и почну да одступају од воље господара свог и да презиру сараднике своје, не само да губе

своју смелост пред њим, већ и његову благонаклоност и љубав и по његовој заповести истерују се у далеку земљу, где се подвргавају безбројним невољама и мукама и што више пате и јаднији су тим више осећају горчину свог положаја сећајући се спокојног и

задовољног живота којим су живели, тако су исто пострадали и прародитељи наши који су живели у рају и наслађивали се великим његовим добрима. Они су спознали величину

ових добара и њихову вредност кад су истерани из раја, тада су спознали и сву величину зла које је пало на њих. Зато су непрекидно туговали и плакали призивајући милосрђе Божије.

А шта чини Бог брз и спреман на милост и спор на казну? Он је предвидео да ће се они на крају смирити и покајати и зато је одредио и нарочит начин за укидање Своје

праведне пресуде за њих, али није одмах испунио ову одлуку, већ је одредио за њу и време и место и начин како бисмо научили да волимо мудрост и не устајемо против свог Творца и Бога. Како је одредио тако је касније и учинио и онима које је истерао из раја

због дрскости пред Њим и непокајаног срца, пошто су се смирили и оплакивали себе, уредио је пут за враћање изгубљеног. Управо: због тога је Сам Јединородни Син и Логос

беспочетног Оца сишао с неба на земљу и не само да је постао човек, попут нас, већ је изволео да понесе смрт, насилну и срамну, затим је сишао у пакао, извео их оданде и васпоставио. Дакле, Христос Који је толико пострадао за нас, ка ошто свакодневно чујеш,

како би их вратио из тако далеког изгнања, зар се не би сажалио над њима да су се покајали тада у рају? Како је могуће да се над њима не би сажалио Онај Ко је по суштини

човекољубив и милосрдан и Ко их је створио како би се наслађивали добрима раја и прослављали свог Доброчинитеља?

Међутим, како би боље ово спознао и поверовао мојим речима, слушај још. Да су

се они покајали док су се још налазили у рају, добили би поново рај и ништа више. Али, пошто су се кад су били истерани из раја због непокајаности касније покајали, много

плакали и велику невољу имали Владика свега Бог, због њиховог труда и зноја, због невоља које су претпрели и за њихово добро покајање изволео је да им још већу почаст

57

укаже и прослави их како би их навео да забораве све зло које су претпрели. И шта онда ради? Гледај колико је велико човекољубље Његово! Сишавши у пакао и извевши их отуда Он их није опет увео у исти рај из којег су истерани, већ их је подигао на небо над

небесима и кад је сео с десне стране Бога и Оца Свог ставио их је да седе с Њим. Размисли пак каквом великом чашћу је почаствовао Адама који је био Његов роб по природи и

удостојио се да буде Његов отац по благодатном домостроју? Видиш ли на какву га је висину узнео Владика наш Христос због његовог покајања, смирења, плача и суза! О сило покајања и суза! О море човекољубља необјашњивог и милосрђа неистраживог!

4. И не само да је Адаму Бог указао част и прославио га, већ и нас, синове његове, тј. оне који су почели да подражавају њему у покајању, сузама, плачу и свему о чему смо

говорили и чак до данас прославља Он и поштује као Адама оне који се кају како треба и чине оно што је чинио Адам, још и оне који ће од сада и до краја тако чинити и кајати се, било да су мирјани или монаси, Он ће прослављати као њега, као што је сам рекао Он,

истинити Бог наш: «Заиста вам кажем, нећу их оставити никада, већ ћу их као браћу Моју и пријатеље, очеве и матере, рођаке и санаследнике показати, прославио сам и прославићу

их, и на небу горе и на земљи доле и њиховом животу и радовању и слави неће бити краја.»

Реци ми, брате мој, какву корист је прародитељима нашим донео онај лаки и

безбрижни живот који су имали у рају кад су се улењили, презрели Бога неверовањем Њему и преступили заповест Његову? Јер, да су Му веровали Ева не би змију сматрала

поузданијом од Бога, Адам не би поверовао Еви више него Богу и они би се припазили да окусе од забрањеног дрвета. Међутим, окусили су у нису се покајали и због тога су истерани из раја. Уосталом, и изгнање им није нашкодило, већ донело велику корист. То је

због домостроја спасења нашег, јер Владика наш Христос сишао је с неба, смрћу Својом разрешио окове наше смрти и скинуо осуду, која је прешла на нас због преступа

прародитељског, силом светог Крштења нас је препородио, васпоставио и избавио од ове осуде и учинио нас у свету овом потпуно слободнима како непријатељ наш ђаво више не би деловао у нама и на нас насилно и принудно – удостојио нас је самовлашћа које нам је

даровано било напочетку и дао нам је снагу против непријатеља, како би они који то желе лако побеђивали, више од свих светих који су били пре оваплоћеног домостроја

Христовог. Међутим, и кад умиру такви, не силазе у пакао као древни, већ усходе на небеса и удостојавају се да добију тамошњи мир и вечну радост – сада само у извесној мери, а после свеопштег васкрсења потпуно и у целости.

Дакле, нека нико не измишља изговоре за своје грехове и не говори да ми због Адамовог преступа потпуно подлежемо дејству (непобедивом) ђавола и да бивамо

принуђени на грех. Они који мисле и говоре тако сматрају сигурно да је оваплоћење домостроја Владике и Спаситеља нашег Исуса Христа било бескорисно и узалудно – што је реч јеретика, а не православних, јер због чега је друго сишао и оваплотио се Христос и

због чега другог је пострадао ако не због тога да би разрешио осуду, која је потекла од греха и ослободио род наш од робовања ђаволу и од дејства у нама (моћног) овог

непријатеља нашег? То и јесте истинско самовлашће да човека ни на који начин ништа друго не савладава. Сви се ми рађамо као грешници од праоца нашег Адама који је згрешио, преступници од преступника, слуге греха од слуге греха, људи под клетвом и

мртви од човека под клетвом и мртвог и због Адама који је примио утицај лукавог ђавола, којег је његов савет покренуо на грех, који му се поробио и изгубио самовлашће и ми, као

деца његова подлежемо дејству и моћној владавини ђавола и бивамо слуге његове. Због тога је Господ наш сишао с неба, оваплотио се и постао човек, сличан нама у свему осим греха, како би уништио грех, - био је зачет и родио се, како би осветио зачеће и рођење

људи – био је васпитаван и растао мало по мало како би благословио сваки узраст – почео је да проповеда, кад је већ постао савршен човек, тридесетогодишњак како би нас научио

да не јуримо унапред и да не претичемо ни у чему оне који су већи од нас по уму и добродетељи, односно разумнији и добродетељнији од нас, нарочито ако смо још млади и

58

несавршени у расуђивању и врлинама, - сачувао је све заповести Бога и Оца Свог како би разрешио сваки преступ и нас преступнике ослободио осуде – постао је слуга примивши обличје слуге како би опет нас, слуге ђавола, подигао на владарско достојанство и учинио

господарима и владарима самог ђавола, некадашњег тиранина нашег, што и потврђују свеци, који истерују ђавола као слабог и немоћног, и слуге његове, не само за живота, већ

и после смрти, - био је разапет на крсту и постао је клетва, као што каже пророк: прокљат всјак висјај на древје (5 Мојс. 21, 23) како би разрешио сву клетву Адамову – умро је како би умртвио смрт, и васкрсао је како би уништио силу и дејство ђавола, који је имао власт

над нама посредством смрти и греха. Тако је Господ наш, бацивши у смртоносни отров греховни неизрециво и

животворно дејство Божанства Свог и плоти Своје, ослободио род наш од дејства ђавола, и омивајући нас светим Крштењем и животворећи причешћивањем пречистим Тајнама часног тела Свог и крви, чини нас светима и безгрешнима, али и опет нам оставља да

имамо самовлашће, да се не би чинило да служимо Владици свом Христу због принуде, већ по нашој сопственој вољи. Зато, као што је на почетку Адам у рају био слободан и

безгрешан, и по самовласној вољи својој послушао непријатеља, саблазнио се и преступио заповест Божију, тако напротив и ми, који се препорађамо у светом Крштењу, ослобађамо се ропства и постајући слободни, ако не послушамо по својој вољи непријатеља нашег

ђавола, овај лукави ни на који начин не може да посеје у нама било какво зло. Сад, ако су пре закона и Христовог доласка, без помоћи оних средстава о којима смо говорили многи

и веома многи угодили Богу и показали се као непорочни, од којих је праведног Еноха Бог удостојио преласка, а Илију је узнео на небо у огњеним кочијама, какво оправдање ми можемо да дамо ако после доласка благодати, после таквог и толиког доброчинства, после

уништавања смрти и греха, не бивамо свети, ако после препорода светим Крштењем које смо добили стојећи под заштитом светих Анђела који нас ограђују и под дејством

благодати Светог Духа, Којег смо се удостојили, не бивамо чак слични ни онима који су били пре благодати, односно пре Христа, већ пребивамо у нераду, презиремо и преступамо заповести Божије? – А да ћемо, ако не будемо марили за своје спасење, бити

кажњени више од оних који су грешили пре Христа показао је апостол Павле говорећи: ашче глаголаноје Ангели слово бист извјестно, и всјакоје преступленије и ослушаније

праведноје пријат мздовозданије: како ми убјежим о толицјем нерадивше спасенији (Јевр. 2, 2-3).

5. Дакле, свако од нас, ма у који грех да је пао, нека не криви Адама, већ нека

осуђује самог себе и нека показује попут њега, истинско и достојно покајање, ако жели да се удостоји Царства Небеског. Ако пак не желите на сваки начин да се подвизавате како

бисте се остали безгрешни и сачували заповести Христове, или, ако не сачувавши их и згрешивши, не желите да се кајете до краја свог живота и горко оплакујете грехове своје, већ пребивате у тврдокорном непокајању, ево шта каже Господ онима који не чувају

заповести Његове или се не кају истог часа, већ одлажу из дана у дан, који не верују и не слушају речи Његове после таквих и толиких чуда, после оваплоћеног домостроја и такве

светлости истине, која се шири по целом свету: «затресе се испод њих земља и раскинуће се на многе, не трпећи да носи на леђима својим незахвалне, тврдокорне и непокорне Мени и угледаће пад свој, а они који се приближавају стопама њиховим задрхтаће. Јер кад

се земља потресе и небо се покрене и с треском као свитак свије од страшних ужаса оних, тада ће се ужаснути непокорна и безосећајна срца њихова, као код зеца у час заклања,

помрачиће се светлост, спашће звезде, сунце и месец ће се угасити изнад њих, а из ограде (коре) земље, изаћи ће ватра изливајући се свуда унаоколо као таласи морски.» - Као што су се за време потопа отвориле бране небеске и сишла је вода, и мало по мало покрила све

мноштво људи, тако ће се и тада отворити основе земље и изаћи ће огањ, не мало по мало, већ сав одједном и покриће сву земљу попут мора огњеног. Шта ће тада да чине они који

кажу: само кад би ме оставили у овом животу ја не бих ни Царство Небеско пожелео? Шта ће бити с онима који се данас смеју и тако говоре? Чиме ће се одбранити тада? Да ли могу

59

да кажу да нису чули или да нас нико није учио или да нисмо знали име, власт, крепост и силу Владике свега? Не, не можемо да кажемо било шта такво, јер на то ће нам рећи Владика наш Христос: о, проклети! Колико пута сам вам објављивао вољу Своју кроз

пророке, апостоле и готово све слуге Своје? Колико сам вас сам учио откривајући вам сваку истину? Зар нисте чули Моје Јеванђеље, које каже: блажени плачушчији, јако тији

утјешатсја? (Мт. 5, 5). Звао сам, а ви нисте слушали. Звао сам: блажени плачушчији, а ви сте се смејали, згледали се, причали међу собом и настављали празнословље своје и затим звали једни друге на пиреве служећи стомаку свом. Зар вам нисам говорио да је тјесен и

прискорбен пут, вводјашчиј в живот (Мт. 7, 14) и да се подвизавањем осваја царствије небесноје и толко нуждници вохишчајут је? (Мт. 11, 12). А ви сте се излежавали на меким

постељама и измишљали разноразне разоноде за тело своје. Зар нисам говорио да онај ко жели да буде први нека буде последњи и свима роб и слуга? А ви сте више волели да седите и лежите на првим местима, власти и чинове велике, и нисте са смирењем хтели да

послужите сиромашном, убогом и ономе кога су сви напустили. Зар нисам говорио: јелика ашче хошчете, да творјат вам человјеци, и ви творите им такожде? (Мт. 7, 12). А ви сте

испуњавали само своје жеље и похоте, зеленашећи, грабећи, вређајући и уопште сте угађали само себи самима. Зар нисам говорио: ашче тја кто ударит в ланиту, обрати јему и другују? (Мт. 5, 39). А од вас су се једни само смејали слушајући ово, а други нису

чак хтели ни да чују, говорећи како сам то лоше и неправично прописао. Зар нисам говорио: ашче кто тја појмет по сиље попришче једино, иди с ним два? (Мт. 5, 41). А ви,

сами то никада не испуњавајући приморавали сте само браћу своју да тако чине. Зар нисам говорио: блажени јесте, јегда поносјат вам и ижденут и рекут всјак зол глагол на ви лжушче, Мене ради? (Мт. 5, 11), а ви нисте подносили чак ни реч мало сурову, не само

од оних који су вам једнаки, него ни од већих од вас. Зар нисам говорио: радујте се и веселите за време прогона и невоља? А ви сте више волели похвале, част и славу и кад би

вам се догодило да искусите неку невољу, мрзак вам је био и сам живот ваш. Зар нисам говорио благо сиромашнима? А ви никада свом душом нисте хтели да постанете сиромашни. Зар нисам говорио да ће кротки наследити Царство Небеско? А ви сте били

као дивље звери према онима који нису испуњавали најмању жељу вашу, а кад сте видели да они не испуњавају заповести Моје, саосећали сте с њима и били снисходљиви и кротки,

говорећи да је Господ заповедио да се буде снисходљив и кротак према таквима. Зар вам нисам говорио: љубите враги ваша, добро творите ненавидјашчим вас и молитесја за творјашчих вам напаст? (Мт. 5, 44). А ви сте говорили да је то дело апостола и великих

светаца, јер ко други може тако да чини? Бедни и несрећни! Зашто сами нисте постали свети? Зар нисте чули како сам говорио: свјати будите, јакоже Аз свјат јесм? (1 Петр. 1,

16), а ви сте остајали у греху и у нечистотама похотним. А женама ће посебно рећи: зар нисте чуле како се у цркви читало о животу и

делима свете Пелагије која је раније била блудница, а касније постала светица? Живот и

дела преподобне Марије Египатске која је такође били блудни и нечисти, а затим је постала земаљски анђео? Живот свете Теодоре која је пала у прељубу, а затим постала

чудотворка? Зар нисте чули такође за живот Јефросиније девојке која се претворила у Смарагда? И још за живот Ксеније, заиста чудан и диван? Зар нисте чуле како су оставиле и рођаке, богатство, чак и заручнике своје и Мени послуживши у сиромаштву и смирењу

постале свете? Зашто им нисте подражавале, блуднице, блудницама, развратнице развратницама, удате удатима, девојке девојкама?

Опет ће и мушкарцима – царевима и владарима рећи такође: зар нисте чули како је Давид згрешио и кад је код њега дошао пророк Натан и разобличио га није му противречио, није се прогневио и није сакрио грех свој, већ је одмах устао с престола свог

и павши на земљу пред свим рекао: згрешио сам пред Господом мојим и целог свог живота није престајао да плаче и пролива сузе због тога? Зар нисте чули да је исти овај

Давид говорио: от гласа воздиханија мојего прилпе кост моја плоти мојеј. Уподобихсја нејасити пустињеј. Пепел јако хљеб јадјах, и питијемоје с плачем растворјах? (Пс. 101, 6-

60

7, 10) И опет: утрудихсја воздиханијем мојим, измију на всјаку ношч ложе моје, слезами мојими постељу омочу? (Пс. 6, 7). Зар нисте чули још како је говорио: Господи Боже мој, ашче сотворих сије, ашче јест неправда в руку мојеју, ашче воздах воздајушчим ми зла: да

отпаду убо от враг мојих тошч, да поженет убо враг душу моју, и да постигнет и поперет в земљу живот мој, и славу моју в перст вселит? (Пс. 7, 4-6). Зашто и ви нисте

подражавали њему и њему сличнима? Зар сте помислили да сте славнији и богати ји од њега и зато нисте пожелели да се смирите преда Мном? Јадни и несрећни! Иако сте трулежни и смртни хтели сте да будете владари и ако се негде налазио такав који вам се

није потчињавао одмах сте устајали против њега као против ништавног слуге свог без обзира на то што је он сарадник ваш и ви никакву предност у односу на њега немате: како

онда нисте желели да радите и покоравате се са страхом и трепетом Мени, Творцу свом и Владици? И кад сте чинили зло онима који су погрешили против вас, што сте размишљали о ономе у чему сте сами згрешили против Мене? - Да нема никог ко би потражио одговор

за крв оних које сте увредили? Или да нема никога ко не би видео све што чините тајно? Или сте заборавили Мене, Творца свог и Бога и помислили да нема више никог већег од

вас? Или нисте очекивали да ћете једном стати преда Ме обнажени и против своје воље? Зар нисте чули шта сам говорио: иже хошчет в вас вјашчши бити, да будет вам слуга: и, иже ашче хошчет в вас бити первиј, буди всјем раб (Мт. 20, 26-27). Како онда нисте

задрхтали и нисте се освестили да спознате ништавност своју и смирите се плашећи се да ћете пасти у гордост због испразне славе света овог преступити заповест Моју и бити

предати неугасивом огњу пакленом? Зар нисте чули како Давид, кад га је Семеј срамотио називајући га убицом, не само да се није разгневио, већ је признао себе за горег од њега и забранио онима који су желели да га убију?

Дакле, и Мојсије, и Исус Навин, и Давид, и многи други пре оваплоћеног домостроја и још много више после њега, данас се прослављају, као што видите, заједно

са Мном. Многи од њих су били цареви и владари, богати, као и ви, али су живот свој провели у страху Божијем, у правди и смирењу, не узвраћајући никоме злом за зло, иако су их много пута срамотили и презирали не само њима равни, него и нижи, и Мени

остављајући да вратим за њих, а за оно у чему су преда Мном грешили, кајали су се свом душом и плакали због тога са страхом и трепетом целог свог живота, јер су чули да ће

бити дан другог доласка Мог и суда и веровали су томе. А ви сте презрели заповести Моје, као неког ништавног и немоћног лица. Тако ћете с онима с којима сте више волели да општите, чије сте речи слушали, чија сте дела чинили, и којима сте следили, заједно

добити припремљено за вас, односно пакао огњени. Дакле, тако ће и грешним патријарсима супротставити патријархе свете – Јована

Златоустог, Јована Милостивог, Григорија Богослова, светог Игњатија, Тарасија, Методија и све остале који су били образ и подобије истинитог Бога, не само на речима, већ и делима. И грешним митрполитима супротставиће свете митрополите – Василија

Великог, Григорија, Василијевог брата, Григорија чудотворца, светог Амвросија, Николаја – и једном речју, сваког патријарха, сваког митрополита и сваког епископа грешног

супротставиће апостолима и светим оцима, који су заблистали пре њих у истим овим епархијама и поставивши све њих, једне преко пута других, односно праведне насупрот грешнима или како је речено, овце с десне, а козе с леве стране, рећи ће овим другима:

нисте ли на истим местима проводили живот и ви као и они који су ми угађали и служили? Зар нисте седели на истим катедрама и ви? – Зашто нисте онда подражавали

њиховим делима? Како се нисте плашили да Ме држите и окушате, чистог и непорочног, нечистим рукама и још нечистијим душама својим? Како се нисте ужасавали и нисте дрхтали чинећи то? Зашто сте траћили имање сиромаха на своја сопствена задовољства и

своје рођаке? Зашто сте Ме продавали за сребро и злато попут Јуде? Зашто сте Ме куповали као неког слугу недостојног и користили Ме за задовољење жеља плоти ваше?

Зато, као што ви нисте поштовали Мене, тако се ни ја нећу бринути за вас. Идите од Мене, делатељи греха, идите!

61

Управо тако ће на крају оци осудити оце, слуге и слободни слуге и слободне, богати и сиромашни богате и сиромашне, ожењени ожењене, неожењени неожењене, и просто речено, сваки грешник ће на онај страшни дан суда угледати сличног себи

насупрот себе у животу вечном и овај ће га као у неизрецивој оној светлости осудити. Како да кажем, сваки грешник ће видети насупрот себи њему сличног праведника,

односно цар цара, начелник начелника, непокајани блудник блудника који се покајао, сиромах сиромаха, слуга слугу и сећаће се да је и он био човек и имао душу и тело и све друго као што је овај имао у овом животу, исто такво достојанство, исту умешност, исти

занат, али није хтео да му подражава и затвориће уста своја, немајући шта да каже у своју одбрану. Кад мирјани и грешници угледају у Царству Небеском праведне мирјане, грешни

цареви праведне цареве, богати и ожењени грешници богате и ожењене свеце и сви други грешници који ће се налазити у паклу, сличне себи како се налазе у Царству Небеском, тада ће се покрити стидом, попут оног богаташа, који је пошто га је палила ватра

неугасива угледао сиромашног Лазара како почива у недрима Аврамовим. А ми монаси, односно они који су попут мене лењи и грешни, шта ћемо пострадати

тада? Какав стид, какве ће нас муке обузети кад угледамо оне који су у овом животу имали жене и слуге и слушкиње како се веселе у Царству Небеском заједно са женама и децом својом? Кад угледамо оне који су вршили различите дужности и поседовали

богатства како су угодили Богу? Или краће речено, кад угледамо све оне мирјане који су чинили сваку добродетељ и свој живот проводили у покајању и сузама, са страхом

Господњим, како стоје у весељу и светлости праведних? – Кад помислимо да смо ми који смо оставили очеве и мајке, браћу и сестре и цео свет уопште ради спасења душа својих – а неки од нас су оставили чинове, богатство и сва друга блага света овог и удаљивши се из

света постали ништи и монаси ради стицања Царства Небеског, због свог немара и лењости и угађање рђавим похотама својим сами себе довели до тога да будемо бачени с

леве стране заједно с блудницима и прељубочинцима и са свима који су живели развратно у свету овом: тада, - авај нама! – какав ће нас страх и трепет и какав стид покрити? Поверујте ми, браћо да ће тај стид бити за нас мучнији од сваког мучења грешних

мирјана. Кад ја, који сам одбацио свет и све светско станем поред грешних мирјана који су имали жену и децу и били оптерећени светским пословима како су подвргнути истој муци

с њима, а они окренувши се угледају ме заједно са собом, кажу: и ти, монаше, који си оставио свет, заједно с нама овде стојиш? Како то? – чиме ћу онда да се браним пред њима и шта ћу им рећи? Ко може, браћо моја, да опише како треба речју ту велику невољу која

ће ме тада обузети? Наравно, нико. А и шта рећи, чиме се бранити? Оставили смо ми, монаси, свет и све што је у свету, али се нисмо одвратили од

њега свом душом што и јесте истинско удаљавање од света и свега светског кад неко, побегавши од света, омрзне све светско. И шта је свет? – Чуј. Није он ни сребро, ни злато, ни коњи, ни муле, ни јело, ни вино, ни хлеб, зато што је све то потребно за одржавање

телесног живота, то користимо и ми монаси, једемо и пијемо колико је потребно. Није он ни куће ни поља, ни виногради, ни викендице; а шта је? Грех, пристрасност према

стварима и страсти. А јаже в мирје шта је? Нека нам то каже Јован Богослов, вољени ученик Христов: не љубите мира, ни јаже в мирје: јако все, јеже в мирје, похот плотскаја, похот очес и гордост житејскаја, њест от Отца, но от мира сего јест (1 Јн.

2, 15-16). Стога, ако удаљивши се од света и оставивши га не поштујемо оно, каква је корист од самог удаљавања? Из ма ког дела света да смо изашли, и у коју год земљу да

смо се преселили, свуда ћемо такође срести исте ствари и исте потребе, зато што, пошто смо људи, ма куда да пођемо нигде не можемо да живимо другачије од онога како живе људи, као људи. Ма где да се налазимо, свуда имамо телесне потребе и осим тога свуда

ћемо срести жене, децу, вино, разноврсне плодове и остало. Тако је већ уређен наш живот. Дакле, од свега тога нећеш побећи, а од чега се може побећи? Од пристрасности према

овоме. Тада се и грех лако може избећи. Ако пак имамо похот плоти, похот очију и лебдење помисли како налазећи се у свему томе да избегнемо грех и да се не подвргнемо

62

рањавању од његових стрела? Међутим, знам врло добро да су многи и у древна и у данашња времена чували и чувају себе нерањеним од њега и налазећи се међу стварима и делима светским, посред брига и послова свакодневних проводили и проводе живот у

савршеној чистоти и светости следећи указање светог Павла који каже: времја сокрашчено јест прочеје, да имушчији жени, јако не имушчији будут... и купујушчији, јако не

содержашче: преходит бо образ мира сего (1 Кор. 7, 29-31). Зато и за друго треба да разумеш, односно кога бешчасте и вређају и тиме покрећу нагнев, нека се не гневи, кога хвале, нека не држи то у свом уму што говоре у његову похвалу; ко бива подстицан да се

освети некоме нека буде у миру као мртав свим срцем својим и друго. Ко је једном постао такав, тај нека остало време усрдно ревнује за то како би и надаље увек чувао себе

безбрижним чак и за сам живот тела. Такви су били и у свако време бивају они који се усрдно подвизавају.

Ако се не подвизавамо да постанемо такви и да проводимо такав живот шта ћемо

рећи на будућем суду? Да смо презрели славу и богатство? Међутим, Господ ће нам рећи: али нисте оставили завист, свадљивост и уображеност. А да нас то одстрањује и одваја од

Бога о томе каже апостол Јаков: ашче завист горку имате и рвеније в сердцах ваших (постоји и добра ревност, кад неко ревнује према другом с добрим циљем, тј. да и сам чини добро које види у брату свом), не хвалитесја, ни лжите на истину. Њест сија

премудрост свише низходјашчи, но земна, душевна, бјесовска. Идјеже бо завист и рвеније, ту нестројеније и всјака зла вешч (Јак. 3, 14-16). Мало касније опет каже:

просите, и не пријемлете, зане зље просите, да в сластех ваших иждивете (Јк. 3, 4, 3) и овоме додаје: прељубодјеји и прељубодјејци, не вјесте ли, јако љуби мира сего вражда Богу јест? (Јк. 3, 4). И размисли, да ли је рекао да је свет само непријатељ Богу, већ и

љубав према свету, зато што због ње бивамо прељубочинци и прељубнице. А да је то заиста тако, чуј самог Христа Господа, Који каже: всјак, иже воззрит на жену, ко јеже

вождељети јеја, уже љубодјејствова с неју в сердцје својем (Мт. 5, 28). И на другом месту је речено: не пожелај, јелика сут ближњаго твојего (10. заповест). Из овога је очигледно да се не удаљава од Бога и није Његов непријатељ само онај ко делом чини

грех, већ и онај ко га воли и похотно жели неку ствар, тј. има пристрасност и везаност за било шта земаљско и светско, зато што се у томе и састоји љуби мира. Зато, нека је неко

наг и лишен свега земаљског и светског и јавно не чини никакав грех, али има љубав и пристрасност према овоме, он је непријатељ Богу, као што каже и Јован Богослов: ашче кто љубит мир, њест љубве Отчи в нем (1 Јн. 2, 15). Али и Господ наш Исус Христос

каже: возљубиши Господа Бога твојего от всего сердца твојего, и от всеја души твојеја, и всеју крјепостију твојеју, и всјем помишленијем твојим (Лк. 10, 27), тако да онај ко има

наклоност, пристрасност и везаност за било шта друго већ не испуњава ову заповест. А ми, јадни и несрећни, оставили смо оно што је велико, славно и узвишено у

свету, а поставши монаси волимо неко светле расе, други лепу одећу, неко појасе, неко

обућу, неко слатка јела и пића, неко ножеве и друго оруђе или друге још ништавније ствари због којих отпадамо од љубави према Цару свих Христу и постајемо Његови

непријатељи не осећајући то. Зато, ако се не покајемо за то како треба и не одбацимо од душе наше сваку злу похот и свако лукавство, свадљивост, уображеност и гордост, наравно да ћемо бити осуђени на огањ вечни заједно с цариницима, блудницима,

грешницима и с оним богаташима, који су живели нечисто. Примимо, пак, подвиг, браћо моја и почнимо да творимо сваку добродетљ, а све што је рђаво и сваку страст одбацимо

свом душом, омрзнимо сваку ствар и велику и малу која подвргава опасности души наше и употребљавајмо само оне којима не би био заузет ум наш и не наслађује срце како не бисмо доспели с десне стране заједно с грешним мирјанима, због таквих ништавности и да

не видимо браћу нашу и оце како стоје с десне стране Бога и осуђују нас – да не видимо, кажем, грешни игумани сваког монастира игумане који су Богу угодили у истим тим

манастирима, грешни ђакони – оне који су просијали као светила у истом таквом ђаконству, грешни искушеници и рукоделници – оне који су се истим овим бавили или

63

пролазећи још нижа послушања постали свети и због тога овенчани заједно са светим мученицима, - они који су оскрнавили младост своју плотским греховима не би видели оне који су сачували ову младост у чистоти, - мужевима палим због свог нерада да не виде

такве који су трпели борбу плотску од младости до старости, па су ипак сачували целомудреност своју, - старци, који су до краја живота творили дела неразумне деце да не

виде оне који су се у старости покајали или чак постали монаси и за кратко време под дејством страха Божијег одсекли злу навику која се укоренила од младићког доба, - они који су се смејали – оне који су плакали, - они који су рано јели и пили до ситости и

презасићења оне који ни у одређено време нису јели довољно, - који су проводили време у забавама и весељима – оне који су увек били тужни и туробни, сећајући се страшног дана

суда и грехова својих, - они који су оставивши богатство и славу дошли и постали монаси, па ипак нимало нису хтели да се потчињавају и смиравају – оне који су нам дошли из сиромаштва, али су поживели с нама у смиреном послушању и због смирења свог постали

светлији и славнији од многих царева и патријараха, који тамо стоје заједно с њима с десне стране.

6. И да ли сте, браћо моја вољена, схватили шта сам вам рекао? Знате сад који ће нас стид тада покрити? Да ли сте урезали у ум свој и примили у осећања тај час? Или опет да понављам исто на корист своју сопствену и сличних мени нерадника и лењиваца? Јер и

с нама ће бити исто то на дан оног страшног суда, многи од браће наше наћи ће се како стоје с десне стране Бога у великој слави, а многи ће се наћи како стоје с леве стране и ови

ће их осудити. А и како да не буду осуђени? Кад два човека, која се баве истим занатом, или два младића чиста од сваког греха и сиромаха који су одбацили свет постану монаси и један од њих по сопственој жељи чини сваку добродетељ, а други све што је рђаво, како

првог не хвалити, а другог не осудити? И зар не видимо да се то готово увек дешава међу нама? Једног видимо као послушног, пажљивог, смиреног, који се с браћом опходи као

слуга Бога, а не људи, служи браћи својој верно и с поштовањем, размишља смирено и скрушено о себи пак самом тако суди и говори: ја часни оче (много пута сам имао прилику да чујем то од таквих) сам и у свету живео у великој оскудици и тескоби и с

великим радом сам зарађивао себи храну, па како да не ревнујем за послушање кад сам дошао овде и бесплатно једем хлеб манастирски? Међутим, пошто сам дошао овамо да

служим Богу, трудићу се колико могу како би плод мог рада био већи од трошка за моје издржавање, слушаћу настојатеља свог и сву браћу моју до смрти, без роптања, тако као што бих слушао самог Христа и потрудићу се да их у свему слушам. А другог видимо

како је сујетан, непажљив, непослушан и са собом расуђује све супротно првом и каже: ето, дао ми је Бог стан, хлеб, вино, јела разна у изобиљу, постао сам једнак с

претходницима и први пред онима који ће доћи после мене; брат сам свима њима, без обзира да ли то желе или не желе; јешћу, пићу, спаваћу довољно, јер каква ми је нужда да се трудим и радим, да други добијају корист од мог рада? А ако ми нареде да нешто радим

рећи ћу им да сам немоћан, не могу; и ако ме буду на то приморавали, одговорићу: макар ме угушите или истерајте, не могу да радим, намрштићу се као да плачем, повикаћу и

рећи: ево, колена клецају и пред очима ми је црно; због чега ћу добити дозволу да једем од ујутру кад пожелим, или ћу гунђати, свађати се, пркосити и роптати на сваком послушању које ми дају и њима ће свакако досадити да се гњаве са мном и оставиће ме на миру чак и

ако то не буду хтели, а ако ми дају понекад неко мало послушање, уопште нећу пазити, рецимо например, ако ме натерају да чувам мазге, прво ћу рећи да не умем да их чувам, а

затим ћу их намерно остављати без пића и хране, тада ће ме и ако то не желе оставити или ће ми дати помоћника на којег ћу свалити сав посао, а сам ћу урадити нешто тек да се каже и лећи ћу, ако ми нареде да будем пекар, да се не бих показао као непослушан,

лажно ћу их уверавати да не умем да печем хлеб и рећи ћу да ниједном нисам видео како се пече хлеб, па ћу отићи и испећи им такав хлеб да ће бити тврд као камен и они, пошто

не буду могли да га једу, неће ме више приморавати на такво послушање, ако ме пошаљу да прислужујем у кухињи, нећу послушати игумана и чак му се нећи поклонити већ ћу

64

рећи: Господи помилуј! Што си ме, оче од свих изабрао да ме ставиш на тако ниско послушање? Зар нема друге браће у манастиру? Тако мисли да каже како би се избавио и од овог послушања. Затим разматра сва послушање и за свако се припрема да одговори –

не умем, не могу, а ако га приморају на неко од њих, испуњава га непажљиво и квари. Како замишља тако касније и чини или још горе од тога.

Дакле, ево имамо пред очима својим двојицу браће од којих је један у свему покоран с добродушним послушањем и са срцем смиреним, без лењости, роптања и лукавства, а други поступа потпуно супротно томе. Сад, кад дође смрт и узме их обојицу

као такве, као што јесу, и на дан страшног суда, овај лукав и лењ који ће бити стављен с десне стране Владике Христа као наг и везан окренуће се и угледати с Његове десне

стране оног свог сабрата, сабеседника и сарадника који је заједно с њим постао монах, да је обучен у светлост и славу, попут самог Христа. Шта ће рећи тада? Заиста, браћо моја, неће имати шта да каже тада, већ ће стењући и тресући се и шкргутати зубима и поћи у

онај вечан огањ паклени. Исто тако ће и свако од нас грешних бити осуђен од стране свог свеца – неверне ће

осудити верни, оне који су згрешили и нису се покајали осудиће они који су згрешили, можда још више од њих, али су показали велико и топло покајање. Зато молим све вас, ако знате шта сте лоше учинили или за шта сте згрешили и греховима својим ранили и убили

душе своје, потрудите се да се од овог часа исправите, покажите покајање достојно грехова ваших и на сваки начин се подвизавајте да постанете достојни да станете с десне

стране Исуса Христа, Спаситеља нашег и Бога. Ако знате неке своје и најмање грехове, одбаците их што пре можете како због ових ситница, како вам се чини, не бисте морали да станете с леве стране. Не сматрајте ове ситнице малима и ништавнима, већ их сматрајте

великима, јер ко греши по својој вољи у малом и чува се од већег потпашће под већу казну, јер победивши веће допушта мањем да га победи. Осим тога, и једна страст је

довољна, како би нас бацила у пакао, као што смо рекли горе и навели за сведоке саме апостоле – Јована и Јакова. Да бих ово потврдио и на примеру упитаћу вас: ко се бори против десет или дванаест непријатеља, ако кад почне рат од самог почетка победи и

убије све прве противнике, најхрабрије, видећи да су остали још један или два слаба и немоћна, како наступају против њега бојажљиво, не устреми се на њих из даљине и

ухвативши их не веже или не убије, зар га они неће убити? Ако се у гордости својој збацивши оружје завали да спава презирући ону двојицу слабића, зар се ова двојица неће устремити на њега или чак један како би га везали и узели за роба свог или и убили и

направили руглом пред свим људима који ће праведно говорити: тако му и треба, доспео је у ропство или је убијен, то му је због гордости и безбрижности? А ја ћу рећи: тачније,

због неразумности и глупости његове, јер колико је достојан похвале за храбру борбу на почетку и победу коју је освојио над јачим непријатељима, колико је више достојан бруке, презира и одбацивања зато што је допустио да га победи овај један слаби.

Дакле, браћо моја вољена, ни ми нећемо стећи корист ако победивши веће страсти останемо побеђени од мањих, управо: ако сачувамо од скрнављења плот своју, ако се не

будемо предавали гневу, зависти и користољубивости, али нас поробе преједање, пијење вина или сан, или лењост или свадљивост, непослушање или роптање. Каква нам је корист да се само уздржавамо од злих дела о којима смо говорили? Ако узмемо тајно само једно

парче или нешто друго и поједемо без благослова настојатеља или по својој вољи без болести и крајње нужде не одемо на службу црквену, ко може да каже да смо слободни од

греха? Онај чије је све тело било у ранама и затим излечено, не може се назвати потпуно здравим ако је на њему остала још макар и једна мала рана, већ заиста здравим треба назвати онога ко изглади, ако је могуће, и саме ожиљке рана које су биле на телу. Дакле,

престанимо да сматрамо ситнице ситницама, већ чувши да су многи били осуђени због њих и много кажњени, уздржавајмо се свим силама од њих, како бисмо избегли штету

коју они доносе. Нека нико од вас, браћо, не остане везан било којом ситницом, као и неком другом страшћу, већ нека од данас положи почетак покајању. Нека се нико не стиди

65

да открије победу над собом, исповедивши грех свој, ако га нека страст нека победи, нека се посрами непријатељ ђаво и прекине своје нападе. Не дајмо да господари над нама ни завист, ни гнев, ни јарост, ни уображеност, од којих обично потичу ружне речи и псовке.

Нека не господаре над нама таштина, гордост и надменост како би нас бацили у дубину пакла. Далеко од себе одагнајмо све ово и уместо тога стећи ћемо сваку добродетељ.

Упитаћете ко може да види све ове најмање грешке како би се уздржавао од њих и да не погреши ни у једној од њих кад их има безбројно мноштво? Рећи ћу вам ко благодаћу Божијом може да не згреши у њима. Онај ко се увек сећа грехова својих и

размишља о будућем суду, каје се и плаче, тај савладава и побеђује све страсти уопште, јер он се подиже силом покајања тако високо да никаква страст не може да га дохвати и

ухвати душу његову, која се винула на горе. Међутим, ако се наш ум не уздигне и не достигне меру бестраности покајањем, сузама и духовним смирењем које потиче од суза немогуће је да будемо слободни од наведених страсти. Непрестано ће нас рањавати, час

једна, час друга страст и јешће нас као дивљи звери и овде и после смрти због њих нећемо бити удостојени Царства Небеског и оне ће нас мучити читаву вечост. Зато преклињем и

нећу престати да вас преклињем, духовна браћо моја, немојте остављати спасење своје у немару, већ се подвизавајте на све начине да се издигнете мало изнад иземље, зато што ако се над вама догоди ово чудо да се ви (духовно) на известан начин се уздигнете над

земљом у ваздуху, одушевивши се овим чудом више нећете пожелети да сиђете на земљу или да стојите на њој. Земљом називам мудровање плотско, а ваздухом духовно

размишљање. Оно што сам рекао значи да кад се наш ум ослободи од лукавих помисли и страсти и ми, због тога окусимо слободу коју нам је даровао Христос Бог наш, тада више нећемо желети да сиђемо у раније ропство греху и плотско мудровање, већ ћемо увек бити

бодри и трезвени и непрестано ћемо се молити, као што нам је заповедио Господ наш говорећи: Бдите и молитесја (Мт. 26, 41), - док не уђемо у блажено Царство Небеско и не

добијемо обећана блага благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа Којем доликује свака слава у векове векова. Амин.

Беседа шездесет седма

1) О покајању. Какав подвиг душевни и какву бол срца има онај ко се каје с духом скрушеним и смиреним? 2) Шта он говори и како се моли човекољубивом Богу?

3) О страху Божијем.

1. Да ли на свету постоји човек који, пошто је отрован смртоносним отровом и трпећи страшну бол у себи могао да размишља и брине се о некој малој рани на кожи свог тела? Унутрашња бол природно надјачава у њему сваку другу бол и сваку муку срца и не

даје му да размишља о спољашњим ранама или да погледа на њих. Дешава се чак да од велике боли и несносног мучења својим рукама раздире своју одећу и заборавивши о

ранама на телу, својим ноктима их још више чеше, заборавља на рођаке и пријатеље и не окреће се да погледа човека који би га случајно псовао с жестином, не брине се више за имање и оставља да његово богатство пљачка ко год хоће, чак ни хлеб не једе и вино не

пије због своје прекомерне боли и онима који га на то позивају гневно одговара: идите сви од мене: смрт сакрушава душу моју – још мало и можде ће је у потпуности узети од мене;

а и не желим више да живим у овом животу зато што је смрт боља од живота у којем сад живим у таквом мучењу. – Немајући мира, он се преврће по кревету свом или се баца на под с великим криком и ридањем, не обраћајући пажњу на оне који гледају овакво

бесмислено понашање, ни на оне који чују крик његов и осуђују га; очи су му два потока – оне више лију сузе него што гледају. Такав човек блаженим назива сваког човека као

Анђела, блаженим назива и живе и мртве и оне који се још нису родили на свет овај и сваку бесловесну животињу и сваког гмизавца – све их назива блаженима и говори: заиста

66

су благословена сва творења Божија, зато што немају моје патње већ проводе живот у здрављу и радости. Само ја имам такву тежину и такво бреме грехова, због којих већ данас бивам осуђен наогањ вечни и још на земљи овој осећам најнесноснија мучења. Сваку

другу душу сматра срећном и осећа пред њом свештени страх као пред светом – и клони се свих као нечист. Не разликује он праведног од неправедног, већ све једнако сматра

светима, и чисте и нечисте; само самог себе отуђује од свих створења која су под небесима, седи на сметлишту својих безмерних грехова као да се налази у некој тами незнања и туге којој нема краја и чисти загнојене ране своје, не ћерпичом као Јов , већ

ноктима руку својих због велике боли срца свог. Иако је Јова несрећа задесила у телу, његова душа је била под покровом и заштитом Божијом, а његова душа је заједно с телом

отрована и рањена греховима; због чега су ране таквог човека неупоредиво болније од Јовових рана. Због тога га остављају рођаци по телу и сви други познаници које је имао у свету. Они, поседевши мало с њим и поплкавши виде безуспешност и безмерност туге

његове и помисливши да је он нешто гадно разилазе се по кућама својим. Тада, оставши сам и видећи унаоколу празнину и одбаченост он се још више препушта тузи и боли срца

и услед безграничне душевне боли почиње да плака и у безнађу овако вапије Сведржитељу Господу: 2. Ти све видиш, Господе, и нема ничега што не би видео. Иако сам дело руку

Твојих, нисам чинио по заповестима Твојим, већ сам по великој неразумности својој чинио свако зло, не размишљајући да си Ти, Творац мој и Бог, колико добар исто толико и

правичан. А данас, сетивши се свега, уздрхтао сам и не знам шта да чиним. Осећам осуду Твоју и речи оправдања не налазим у устима мојим. Немам никакву добродетељ и нисам учинио никакво дело покајања достојно да ми се за њега опрости макар једна празна реч

уста мојих. Осим тога, ко има и све добродетељи и чини сва добра дела, чини то као слуга и дужник, а због греха свог неће у свему томе наћи никакву замену: ту само милост Твоја

спасава. Грех је смрт и ко од умрлих кроз њега може да васкрсне сам по себи? Заиста нико. Само си Ти умро и васкрсао зато што грех ниси учинио и не нађе се лаж у устима Твоји. Тако, Владико Сведржитељу, учинивши много злих дела, кајем се, али само

покајање није довољно за моје оправдање. Покајање је познање грехова својих; брише их милост Твоја. Ти видиш, Сведржитељу Господе, да ништа сад немам осим тела, али немам

нимало користи од овог остављања сваког богатства. Ја сам сав само рана, није остало у мени никакве наде на спасење и пакао је спреман да ме прогута живог. Само Ти можеш да ме спасиш и излечиш болест срца мог. Твоја рука све може; она досеже до самих д убина

бездана и све се твори по речи Твојој. Не усуђујем се да кажем: смилуј ми се, Господе! зато што сам недостојан милости Твоје, као праведно достојан сваког мучења. А ти,

Господе, знаш све и како зна човекољубље Твоје учини са мном, недостојним и самог живота. Због тога ће га милосрдни Бог брзо услишити и одмах ће му дати мир у болести

његовој и слободу од туге његове, јер Бог је човекољубив и не трпи да види да се творевина руку Његових налази у тако великој невољи и у тако неиздроживој тузи. С

таквим човеком који обавезно чини све речено, као и с онима који ово чују с вером и подражавају овом истинском образу покајања Бог ће учинити велику и неизрециву милост Своју и промениће болест његову у радост и тугу срца његовог у весељ, учинивши да

избљује отров дракона који прождире утробу његову. Од тада и касније он се више неће ни сећати ранијег труда свог и болести и ниједног од оних зала која је претрпео – неће се

окренути такође да тражи новацили ствари које је оставио за време боли покајања свог, и ништа слично неће пожелети. Свевишњи Бог даће му здравље које ће за њега бити боље од свих земаљских блага. Ово здравље ће доносити срцу његовом неизрециву радост,

неупоредиво већуод његове раније туге, а ова радост ће опет одагнати од срца његовог сваку бол, коју су му причиниле спољашње невоље. Овај човек ће спознати од овог

времена и касније срце његово неће осећати ране његовог тела и његова спољашња туга неће се приближити радости која бива у његовом срцу. Сазнавши за то он ће се још више

67

обрадовати, а његови рођаци и пријатељи видећи све спољашње невоље његове и не знајући скривену радост која му је дошла, уздишу због њега и говоре: овај човек никад није искусио радост у свом животу; његов живот је пун мука и туге и његови дани се ни

по чему не разликују од дана осуђеника, који се кажњавају на судницама због злих дела њихових.» - Само он знајући да је време живота његовог постало пуно радости и весеља и

да се радост срца његовог смеје смрти и да је пакао неће надвладати, зато што је бескрајна, радује се овоме хиљаду хиљада пута више од свих царева земаљских и свих оних који имају здравље и лепоту телесну и свих богаташа који се облаче у порфиру и

висон, и свих оних који се називају блаженима у свету овом устима која говоре лаж. Зна овај човек да је сиромаштво уз ону радост боља од целог света и његових добара; јер све

што постоји у телу његовом и у овом свету покриће земља и прогутаће смрт, а ону радост коју је примио због здравља у души својој више нико не може да му одузме зато што она није од овога света. Ова радост се у њему није родила од људске славе, ни од многог

богатства, ни од телесног здравља, ни од похвала људских, ни од нечега другог, што постоји под небом, већ је припремљена горком болешћу душе његове и сретењем дејства

Светог Духа Божијег Који је изнад неба. Зато смрт над њом неће имати власти, јер се неће у њој наћи било шта достојно прекора, већ ће бити као очишћено вино, које се на сунцу светли и као најчистију показује боју своју и радује се и обасјава лице онога ко га пије на

сунцу. О осталом, у ономе што сам рекао једно ми изгледа тешко схватљиво – не знам шта

ме више радује, созерцање или наслада, тј. да ли лепота и радостотворно блистање чистих зракова сунца или пијење и окушање вина које имам у устима мојим. Желим да гледам на то, тј. на зраке сунца, а вуче ме ово, тј. вино скрушености које ми изгледа најслађе икад се

опет обратим ономе, тј. светлости божанске благодати, опет већу насладу осећам од сласти окушања вина; не насићујем се ни гледањем оних зракова сунца, ни пијењем овог

вина. Кад ми изгледа да сам се наситио пићем, лепота зракова који ми се шаљу приморава ме да још више жедним и испоставља се да поново осећам глад и жеђ и што више се трудим да напуним утробу своју десет пута више ме пали жеђ и жеља за оним блиставим

пићем. Тако свако, коме се суди добрим судом покајања неће се више плашити никаквог

другог суда или мучења, неће се плашити ни искушења која на њега долазе, јер његова жеђ (духовна) неће престати никада и оно слатко, светло и блиставо пиће неће се прекинути никада; а ова сладост која се даје пићем и ово радостотворно блистање које

исходи од сунца одагнава од душе сваку тугу и чини да се човек увек радује; и нико не може да му нашкоди, нико не може да га спречи да се поново напаја довољно од извора

спасења. Светодржац који господари над светом својом злобом, владар земаљског, начелник таме, лукави ђаво, који царује над свим водама морским и игра се светом као што се неко игра птичицом, коју држи у рукама, неће се осмелити ни са свом војском

својом, ни са свом силом својом да му се приближи и дотакне се чак ни пете ноге његове, а не само смело да га погледа. Јер блистање вина и зраци сунца јако сијају на лицу онога

ко га пије, пролазе у унутрашњост његову и преносе се на руке, ноге и све удове његове и чине га свега огњем силним у свим удовима његовим како би палили непријатеље који им се приближавају. И он бива љубимац светлости, друг Сунца и вољени син његов због

чистог и светлог вина оног које се излива у њему попут зракова сунца и светлости. Пијење овог вина бива за њега храна и очишћење од прљавштине труле плоти његове, а ово

очишћење савршено здравље; а овакво здравље му не дозвољава да окуси било шта друго штетно, већ производи у њему неку безмерну и изузетно топлу жељу да пије само то вино како би таквим пићем чистио себе и све више побољшавао своје здравље, јер лепота

здравља и благодат милоликости коју доноси здравље не зна за насићење. 3. Овакав на крају постаје, децо моја вољена, онај ко је згрешио пред

Сведржитељем Богом и долази у осећање страха, односно плаши се будућег суда, одбацивања и гнева Божијег. Страх Божји и осећај Његове праведне плате слабе плот и

68

сакрушавају кости, слично камену који нека машина спушта и који јако притиска грожђе раније изгажено у точилу. Јер обично се прво ногама гази грожђе, а затим притиска каменом како би се исцедио последњи сок из њега. Тако и страх Божји чини да човека

почињу да газе сви људи, а кад се на крају сатре гордост његова и ташто мудровање плоти његове, тада пада на њега одозго мисаони камен, лак и благ, тј. свето смирење и цеди из

њега сву влажност плотских задовољстава и страсти и чини благоугодном и добром душу, која се на тај начин смирила и сакрушила; притом је орошава сузама, које теку као река и њу саму чини извором који точи живу воду која лечи ране грехова и омива смрадну крв

њихову и целог овог човека чини бељим од снега. Благо човеку који чује ове речи, прима их с вером и твори их. Он стиче велика

блага која превазилазе и ум и реч и помисао и блаженом ће назвати убогу руку моју, која је ово написала и прославиће штедрог и милостивог Господа Који је ово предао посредством прљавог језика мог и нечистих уста мојих као образац покајања и обраћења и

ради показивања правог и истинског пута онима који свом душом желе да се спасу и наследе Царство Небеско у самом Богу и Спаситељу нашем – Којем припада слава у

векове. Амин.

Беседа шездесет осма

1) О три начина пажње и молитве.

2) О првом начину. 3) О другом. 4) О трећем.

1. Постоје три начина пажње и молитве којима се душа узвишава и напредује или

бива збачена и гине. Ко ова три начина употребљава у своје време и како треба напредује, а ко их употребљава неразумно и у невреме, бива збачен.

Пажња тако треба да се веже и увек бива нераздвојна од молитве, као што је тело

неодвојиво повезано с душом. Пажња треба да иде напред и стражари од непријатеља као неки стражар; она нека прва ступа у борбу с грехом и супротставља се злим помислима

које улазе у душу, а иза пажње нека следи молитва која истребљује и бије истог часа све оне зле помисли с којима је пре овога борбу водила пажња, јер сама не може да их бије.

О овој борби пажње и молитве (с помислима) виси живот и смрт душе. Уколико с

пажњом чувамо молитву чисту, напредујемо, а ако не пазимо да је сачувамо чисту, већ је остављамо нечувану и она се скрнави злим помислима бивамо развратни и неуспешни.

Дакле, пошто постоје три начина пажње и молитве треба да покажемо карактеристична својства сваког начина како би онај ко воли спасење изабрао најбоље.

2) О првом начину пажње и молитве. Карактеристична својства првог начина су следећа: кад неко стојећи на молитви

подиже ка небу руке своје и очи своје, и ум свој, држи у уму божанске помисли, замишља блага небеска, чинове Анђела и обитељи светих и укратко, све што је чуо у Божанском Писму, сабира у ум свој и расуђује о томе тада – за време молитве, гледајући на небо и

покреће тиме душу своју ка жељењу љубави Божије, а понекад извлачи чак и сузе и плае (то ће бити први начин пажње и молитве).

Међутим, при овом начину (молитве, ако се неко на њему задржава, што бива) мало по мало (онај ко се тако моли) почиње да се надима у срцу свом ни сам то не схатајући, чини му се да је оно што чини од благодати Божије на утеху њему и он моли

Бога да га удостоји да увек пребива у таквом делању. А ово (тј. тако размишљати о овом начину молитве) јесте знак прелести, јер добро више није добро кад не бива на добар

начин и како ваља.

69

Овакав човек, уколико буде тиховао крајњим тиховањем (тј. ако постане исихаста, код нас – затворник) тешко да може да не сиђе с ума (налазиће се у крајњој опасности да пострада од овога). Али ако се и догоди да не сиђе с ума, ипак ће за њега бити немогуће да

стекне добродетељи или бестрасност. Стојећи на овом путу, у прелест падају и они који виде светлост својим телесним очима, миришу миомирис њухом својим, чују гласове

ушима својим и слично. Неки од таквих су постали ђавоимани и у безумљу иду с места на место. Други су пали у прелест примивши ђавола који се преобразио и јавио им се у обличју Анђела светлости, а они га нису препознали и остали су непоправљиви до краја,

не желећи да чују савет ни од једног брата. Неки од њих су сами себе лишили живота пошто их је не то подстакао ђаво, трећи су се бацили у провалију, четврти су се удавили.

И ко може да преприча разне прелести којима их ђаво обмањује кад су оне небројене. Из онога што смо рекли сваки разуман човек може да схвати каква штета потиче од

овог првог начина пажње и молитве (ако се сматра за последњу границу савршенства у

молитви). Ако се пак и догоди да неко ко користи овај начин непострада ни од једног од оних зала о којима смо рекли због тога што живи заједно с браћом (зато што се њима

подвргавају нарочито они који живе осамљено) ипак ће сав свој живот провести без напредовања (у духовном животу).

3) О другом начину пажње и молитве Други начин је следећи – кад неко спушта ум у себе, одвлачећи га од свега чулног,

чува осећања своја, скупља све помисли своје како не би скитале по испразним стварима света овог – и час истражује помисли своје, час пажњом прониче у речи молитве коју чита, час враћа назад помисли своје ако оне, пошто их је заробио ђаво, одлетеле на нешто

испразно и рђаво, чак с великим трудом и самопринудом се напреже да се врати себи, ако га је надвладала и победила било каква страст. Карактеристична црта овог делаје да се оно

одвија у глави: мисли се с мислима боре. Имајући такав подвиг и овакву борбу са самим собом, не може никад да осећа мир

у себи и не налази времена да се бави делањем добродетељи како би добио и венац

правде. Овакав човек је сличан ономе ко води борбу с непријатељима својим ноћу у тами, који чује гласове непријатеља својих и прима ударце од њих, али не може јасно да види ко

су они, одакле су дошли, како га и због чега бију. Зато што сам пребива у глави, а зле помисли излазе из срца. Он их и не види, јер не обраћа пажњу на срце. Тама, која је у његовом уму и бура коју има у помислима својим причињавају му ову штету (односно не

дају му да то види) и нема за њега могућности да измакне од непријатеља својих демона како га они не би поражавали. Узалуд се он труди, несрећник и чак у потпуности губи

награду своју ако притом и сам то не примећујући бива побеђен таштином умишљајући да стражи на ваљан начин. У својој гордости он презире друге, осуђује их, а самог себе хвали, маштајући притом да је достојан да буде пастир словесних оваца и руковођа других

и личи на слепца који почиње да води друге слепце. Такав је други начин (стражења и молитве)! И свако ко себи жели спасење, мора да

зна за штету коју наноси души и да добро пази на себе. Уосталом, он је бољи од првог као што је боља ноћ с месечином од тамне ноћи у којој месец не светли.

4) О трећем начину пажње и молитве Трећи начин је заиста диван и тешко објашњив и за оне који га не знају у искуству

не само да је тешко схватљив, већ чак изгледа невероватан и они не верују да се слична ствар заиста дешава. И заиста, у наше време овај начин пажње и молитве се среће код малобројних, и како ми се чини, ово благо је побегло од нас заједно с послушањем. –

Послушање, ако неко буде имао према свом духовном оцу савршено чини га безбрижним за све јер је он своју тугу једном заувек пребацио на свог духовног оца, због чега пошто је

далеко од сваке светске пристрасности он постаје способан да увек буде ревностан и марљив делатељ овог трећег начина молитве ако између осталог наиђе на истинског

70

духовног оца који сам није у прелести. Јер ко се посветио Богу и сву бригу пребаци на духовног оца свог, тако да по истинском послушању већ престане да живи својим сопственим животом и да твори своју вољу, већ умре за сваку пристрасност светску и за

своје тело – каква пролазна ствар таквог може да победи и пороби? или какву бригу и какву забринутост може да има? Због тога, наовај трећи начин пажње и молитве који бива

заједно с послушањем све сплетке и лукавства која демони употребљавају како би увукли његов ум ка многим и разноврсним помислима бивају уништене и расејане, јер тада ум таквог човека, пошто је слободан од свега има благовременост да без икакве сметње

истражује помисли које наносе демони и да их веома згодно одагнава и чистим срцем приноси своје молитве Богу. Такав је почетак истинског живота (духовног)! И они, који не

полажу такав почетак, узалуд се труде ни сами то не знајући. Почетак овог трећег начина није да се гледа на небо, да се руке подижу, да човек

ум свој држи у ономе што је на небу: ово је, као што смо рекли, принадлежност првог

начина и није далеко од прелести – и није да се умом својим чувају осећања и на то обраћа сва своја пажња, већ на унутрашњу борбу душевну, коју чине непријатељи не треба

гледати (они гледају и боре се, али све у глави и на пазе их се): то је принадлежност другог начина и ко га користи пада у ропство демона и не може да се освети овим својим поробљивачима, већ га непријатељи стало нападају јавно и тајно и чине га таштим и

гордим. Али ти, вољени, ако желиш да се спасиш, почни ствар на следећи начин: након што

(утврдиш у срцу) апсолутно послушање,које као што смо рекли треба да имаш према духовном оцу свом, и сва остала дела своја чини с чистом савешћу као да се налазиш пред лицем Бога, јер без послушања савест не може бити чиста. А да чуваш чистом своју савест

мораш у три смисла: према Богу, према духовном оцу свом и према осталим људима, као и према стварима и предметима света (за свакодневну употребу).

У односу према Богу дужан си да чуваш своју савест чистом, не дозвољавајући себи да чиниш било шта за шта знаш да не умирује Бога и да Му је непријатно.

У односу према духовном оцу чини оно што ти он заповеда и немој дозволити себи

да чиниш ни више ни мање од тога већ корачај по намерама његовим и по вољи његовој. У односу према другим људима сачувај савест своју чистом, не дозвољавајући

себи да им чиниш било шта што сам мрзиш и што не желиш да они чине теби самом. И у односу на ствари дужан си да чуваш савест своју чистом, употребљавајући их

увек онак како треба – управо храну, пиће и одећу.

И укратко: све чини тако као да си пред лицем Бога и ни у каквој ствари не допуштај себи да те савест разобиличава и рањава због тога што ниси учинио добро.

Делујући на тај начин крчиш себи истинску и праву стазу ка трећем начину пажње и молитве који је следећи: ум (био је у срцу – карактеристична црта овог трећег начина молитве) нека чува срце док се оно моли и нека непрекидно буде унутра и отуда, из

дубине срца нека узноси молитве Богу. (У томе је све; труди се тако док не окусиш Господа). А кад на крају ум тамо, у срцу окуси и осети како је благ Господ и наслади се

тиме (наш је труд; а ово окушање јесте дејство благодати у смиреном срцу) кад он више не жели да се одваја од места срдачног (тада ће он рећи исте речи које је рекао апостол Петар: добро нам здје бити...) и увек ће онда гладати тамо у срце и тамо се стално

налазити одагнавајући све помисли које сеје ђаво (ово је трећи начин пажње и молитве, како треба да буде!). За оне који немају никаквог појма о овом делу и не знају га оно

већином изгледа тешко и тесно, али они који су окусили сласт коју оно има и насладили се њоме у дубини срца свог – вапију с божанским Павлом и говоре: кто ни разлучит от љубве Христови? и др. (Рим. 8, 35).

Због тога свети оци наши чувши Господа Који говори да из сердца исходјат помишленија злаја, убијства, прељубодјејанија, љубодјејанија, татби, лжесвидјетелства,

хули, и да сија сут скрверњашчаја человјека (Мт. 15, 19-20) – чувши такође да нам се на другом месту Јеванђеља заповеда да чистимо унутрашње сасуде, да и спољашње буде

71

чисто (Мт. 23, 26) – оставили су свако друго духовно дело и почели су потпуно да се подвизавају само у овом делању, тј. у чувању срца, пошто су сигурни да ће заједно с тим делањем лако стећи и сваку другу добродетељ, а без њега не могу да се утврде ни у једној

врлини. Ово делање неки од отаца су назвали срдачним тиховањем, други су га назвали пажњом, трећи трезвењем и противречењем (помислима), четврти још разматрањем

помисли и чувањем ума. Сви они су се пре свега у њему вежбали и њиме су се удостојавали да добију божанске дарова. Њега подразумева и Проповедник кад каже: веселисја јуноше, в јуности твојеј, и ходи в путех сердца твојего непорочен (Проп. 11, 9)

и чист, удаљавајући срце своје од помисли злих. О истом овом он говори и на другом месту – да ако наиђе на тебе прилог ђавољи, не дозвољавају му да уђе у место твоје

подразумевајући под местом срце (Проп. 10, 4). И Господ нам каже у светом Јеванђељу: не

возноситесја ( - не носите се као метеори, Лк. 12, 29), односно не

лебдите умом својим тамо и овамо. И на другом месту каже: блажени нишчији духом (Мт. 5, 3), односно благо онима који нису стекли у свом срцу никакву пристрасности према свету, већ су сиромашни сваком помишљу световном. И сви свети оци су много писали о

томе. Ко жели нека чита њихова дела и видеће; нека прочита шта је написао Марко Подвижник, шта је рекао свети Јован Лествичник, преподобни Исихије, Филотеј Синајски,

Ава Исаија, Варсануфије Велики и многи други. Једном речју, ко не пази на себе и не чува ум свој, не може да постане чист срцем

како би се удостојио да види Бога. Ко не пази на себе, не може да буде ништ духом, не

може да се сакрушава и плаче, ни да буде тих и кротак, ни да буде гладан и жедан правде, ни да буде милостив или миротворац, нити да претрпи прогоне за правду. И уопште

говорећи, нема могућности за стицање добродетељи на неки други начин осим ове пажње. Због тога, пре свега другог треба да се постарамо да у сопственим искуством спознамо оно о чему ти говорим. – Ако желиш да се и научиш томе како то треба чинити испричаћу

ти о томе. Три ствари треба да поштујеш пре свега другог: безбрижност за све, чак и што је

добро, а не само рђаво и испразно, или другим речима, треба да будеш мртав за све, - савест чисту у свему тако да те не разобличава апсолутно ни за шта, и апсолутну беспристраност, тако да твоју помисао не привлачи никаква светска ствар. Стој пажњом

у себи самом (не у глави, већ у срцу). Тамо имај ум свој, трудећи се на сваки начин да пронађеш место где се налази срце како би нашавши га тамо свецело пребивао ум твој. Ум

подвизавајући се у овоме, наћи ће место срца. Ово ће се догодити кад благодат да сладост и топлоту молитве. Од овог момента и касније, ма с које стране да настане и да се покаже било каква помисао, пре него што уђе унутра и буде остварена или замишљена ум је истог

часа истерује отуда и уништава именом Исусовим, тј. Господи Иисусе Христе, помилуј мја! Такође, од овог времена човеков ум почиње да гаји злобу и мржњу према демонима,

да им објављује непрестани рат и побеђује их. А остало, што обично следи за овим, уз Божију помоћ ћеш сам из искуства сазнати посредством пажње ума и држећи у срцу Исуса, тј. молитву Његову – Господи Иисусе Христе, помилуј мја! И неко од отаца каже:

«Седи у својој келији и она ће те свему научити.»1 Питање: али зашто први и други начин пажње и молитве не могу да дају ово?

Одговор: Зато што их не употребљавамо онако како ваља. Свети Јован Лествичник уподобљавајући ове начине како неком лествицом с четири степенице, каже: једни кроте

1 Притом свети Симеон указује на извесне спољашње методе које неке саблажњавају и одвраћају од дела – а

код других искривљују само делање. Пошто ове методе у недостатку руково ђа могу да прате рђаве

последице, а оне нису ништа друго до спољашње прилагођавање унутрашњем делању, које не даје ништа

битно, изостављамо их. Суштина дела јесте да се стекне навика да се умом стоји у срцу – у овом чулном

срцу, али не чулно. Треба ум из главе спустити срце и тамо га насадити, или како је рекао неко од стараца,

спојити ум и срце. – Како ово достићи? Тражи и наћи ћеш. Ово се најлакше достиже хођењем пред Богом и

молитвеним трудом, нарочито одласком у цркву. – Међутим, не треба заборавити да је наш само труд, а

само дело, тј. спајање ума и срца јесте дар благодати, који даје, када и како жели Господ. Најбољи пример је

Максим Капсокаливит.

72

страсти и смиравају се; једни певају, тј. моле се устима; други се вежбају у умној молитви; трећи усходе у созерцање. Они који се пењу овим степеницама не почињући од горњих како би силазили ка доњим, већ од доњих иду ка горњим, ступају на прву, затим на другу,

даље на трећу и на крају на четврту. И ево на овај начин може, неко ко жели да се подигне од земље и подигне се на небо: као прво, треба се подвизавати умом и укротити страсти,

као друго, упражњавати псалмпој, тј. молити се устима, зато што кад страсти постају мање, молитва већ природно доставља задовољство и сладост чак језику и сматра се благоугодном пред Богом, као треће, моли се умно и као четврто усходи у созерцање.

Прво је својствено почетницима, друго – напреднима, треће онима који прилазе последњим степеницима напредовање, а четврто – савршенима.

Дакле, почетак није неки други осим умањавања и укроћивања страсти; а оне се не смањују на неки други начин у души осим чувањем срца и пажњом: јер како каже Господ наш, из срца излазе помисли зле, које скрнаве човека, тамо су и потребни пажња и чување.

А кад се срце, уз посредство противљења срца сасвим умири, ум стиче жељу за Богом и тражи да се здружи с Њим ради чега умножава молитву и у њој већином проводи време.

Од ове жудње за Богом и молитве ум постаје јак и истерује све помисли које се окрећу унаоколо како би ушле у срце поражавајући их молитвом. И тада се одвија борба – с великом буком устају зли демони и посредством страсти производе метеж и буру у срцу,

али именом Исуса Христа све ово се уништава и разлива као восак у огњу. Међутим, и пошто су истеране и изашле из срца, оне се не умирују, већ опет нападају да узбуркају ум

са спољашње стране кроз осећања; уосталом, ум и овде веома брзо васпоставља у себи и почиње да осећа тишину, која обично у њему бива, зато што немају снаге да узбуркају саму дубину ума, већ узнемиравају само његову површину. Међутим, да се у потпуности

избави од борбе и да га не нападају зли демони, ум ипак још не може. Ово је удео савршених, - оних који се потпуно одрешавају од свега и непрестано пребивају у срдачној

пажњи. Дакле, ко пролази све ово по чину, свако у своје време, може након што се његово

срце очисти од страсти, потпуно да се преда псалмопоју и супротставља помислима и на

небо гледа чулним очима или да созерцава својим умним очима душе, и моли се чисто заиста, онако како доликује.

Уосталом, гледати на небо чулним очима треба колико је могуће ређе, због опасности од злих демона који се налазе у ваздуху, који се зато и називају ваздушним духовима, многе и различите прелести производе у ваздуху – и ми треба да будемо

пажљиви. Бог од нас тражи само да наше срце буде очишћено посредством пажње. А затим ће бити, по речима апостола: «ако је корен свет, очигледно су свете и гране и плод»

(Рим. 11, 16). Ако пак неко не почне у оваквом поретку као што смо рекли, да подиже очи своје и ум свој на небо и да замишља нешто мислено, он ће види маштања, нешто лажно, а не истинито, због тога што је његово срце нечисто. Тако први и други начин молитве, као

што смо већ више пута говорили, не доводе човека у напредак. Због тога као што кад желимо да саградимо кући не подижемо прво кров, а онда ударамо темељ, зато што се

тако не ради, већ прво постављамо темељ, затим градимо кућу и тек онда правимо кров, тако треба да поступамо и у односу према духовном: прво ударимо темељ, тј. почећемо да чувамо срце и истерујемо из њега страсти, затим ћемо саградити духовну кућу, тј.

истераћемо метеж који против нас подижу зли дуси посредством спољашњих осећања и навићи ћемо се да пресецамо ову борбу што је могуће пре и тада ћемо на послетку ставити

и кров, тј. савршено одрицање од свега како бисмо се свецело предали Богу и на тај начин ћемо завршити свој духовни дом у Христу Богу, Којем доликује слава у векове. Амин.

Беседа шездесет девета

О покајању и почетку добродетељног живота; такође о томе шта свакодневно треба да чини онај ко се каје; још – о скрушавању и сузама.

73

Браћо моја вољена, чујте речи моје. С радошћу примите савет мој, који вам дајем на добробит и са сваком усрдношћу се потрудите да испуните ово мало што ћу рећи на

заједничку корист за нас: јер испуњавајући оно што изгледа мало, мало по мало напредујемо, узлазимо ка већем и постајемо савршенији људи у Христу. А циљ моје

беседе је следећи: По изласку из цркве, не расејавајте се умом својим по испразним и бескорисним стварима како ђаво дошавши и нашавши вас заузетим таквом испразношћу, не би истог

часа украо из срца ваших сећање на душекорисне речи које сте чули у срцима својим, као што птице краду семена пшенице која су марљиво засејана на пољу, али још нису

скривена у земљи – и ви опет немојте останети без користи од спасоносног по душу учења. Међутим, ко има неко рукодеље или било које друго послушање нека иде на рукодеље своје или послушање обореног погледа и пазећи на себе. А седећи за

рукодељем или испуњавајући послушање нека говори самом себи: „Авај мени јадном! Колико сам времена проживео носећи се умом тамо и овамо препуштајући се

испразности, празнословљу и смеху! Зашто се тако неваљало понашам? Зашто се предајем испразности? Слушам Божанска Писма, али чак им до данас нисам дозволио да ми донесу корист коју обично доносе. Какав плод ми је донео садашњи живот? Толико и толико је

већ година прошло живота мог и ко зна хоћу ли дочекати сутра? Толико година сам јео и пио, пунио утробу своју јелима, вином и сваким сластима, украшавао се светлом одећом,

предавао се радости и весељу на штету душе своје; толико и толико зарађујући новац, трошио сам га на празне и ништавне ствари, често сам ишао у парно купатило, мазао се драгоценим мастима, путовао скупо украшеним коњима, давао много скупих ручкова,

завидео ближњем свом, осуђивао, падао у телесне грехове, присвајао туђе, лагао, а имао сам широк круг пријатеља и познаника и стекао сам славно име у свету овом, лежао сам

на меким постељама и на сваки начин радујући ово земаљско тело своје и спавао сам без мере. – Шта ми јеод свега тога до сада донело било какву корист? И какву корист ће ми донети у смртни час? Ако ми Бог, Који има власт над сваким телом сутра заповеди да

умрем, заиста ми ово неће донети никакву корист. Побринућу се макар на крају да макар последње дане живота свог не проведем у сујети, већ ћу од данас положити почетак свом

исправљању, оставићу сва рђава дела своја и како заповедају свети оци, почећу да чиним њима супротна добра дела: уместо многоједења почећу да постим и то тако много да од поста немам снаге да с било ким говорим; притеснићу утробу своју глађу и жеђу и тада ће

коначно сам по себи укротити и неукротиви језик мој, тада ће се погнути глава, намрчиће се поглед, тугом ће се покрити лице и избавићу се од незадрживе дрскости у речима и

покретима и од лебдења помисли и лако ћу пресећи злу навику да се носим умом тамо и овамо, шалим и смејем, почећу да се облачим у одећу смирења, а ранију, скупоцену и светлу, поделићу сиромашнима, поделићу им и сав новац који имам у рукама. Каква ми је

потреба да се сад бринем за то кад одлучујем да себе целог посветим Богу Који храни све? Нећу више путовати коњима и мулама, одрећи ћу се пријатеља и рођака, јер ко воли било

кога другог више од Христа није Га достојан, како Сам Он каже. Нећу више ићи у парна купатила, нећу спавати на меким постељама и са свом жељом ћу спавати на поду где је суво и тврдо како би против воље мање спавао, наговарајући се на такво лишавање час

убеђивањем, час, да ако и умрем нећу претрпети штету, час помишљу: зар сам достојан да живим? Ако почнем тако да поступам, лако ћу се будити у поноћ и падајући ничице пред

Богом, горко оплакивати грешну душу своју вапијући к Њему са сузама и уздасима: Владико, Господе Исусе Христе, Царе неба и земље! Знам да сам више од сваког човека, чак и више од сваке неразумне животиње и гмизавца згрешио пред Тобом,

страшним и недоступним Богом мојим, и нисам достојан да нађем било какву милост од Тебе. Због тога се не бих ни усудио да прибегнеми прибегнем Теби, човекољупче Царе, да

нисам чуо свети глас Твој, који каже: хотјенијем не хошчу смерти грјешника, но јеже обратитисја и живу бити јему (Јез. 18, 23; 33, 11) и још: радост бивајет на небеси о

74

једином грјешницје кајушчемсја (Лк. 15, 7) – и кад се не бих сећао причео блудном сину коју чујемо од Тебе у светом Јеванђељу, управо како си Ти, пре него што се блудни син, који се покајао и ишао код Тебе, приближио Ти се, пошао у сусрет ка њему, као

милосрдни отац и павши на груди његове, целивао га. Сетивши се овога, и ја сам стекао смело уздање у безмерну милост Твоју и дошавши пао сам пред Тобом с болом, жалошћу

и јецајима срца мог. Зло сам израњаван, помрачен и без осећаја и у јадном стању лежим у бездану грехова мојих. Али од данас обећавам да Те нећу оставити, Господе мој, до последњег даха мог, нећу се вратити назад ка ранијим греховима својим и нећу више

чинити зла и испразна дела моја. А ти, Господе Боже мој, знаш немоћ моју и оскудицу и моју малодушност и укорењене жеље које имају моћ да ме тиранишу, муче и прогањају.

Али Те молим, не остави ме и помози ми. Не допусти, Благи, непријатељу нашем ђаволу да ми се смеје, јер сам од данас слуга Твој.“ Ево о чему треба увек да помишљаш, брате, ти који си пожелео да се покајеш, да

оставиш ранији живот и положиш почетак корачању истинским путем покајања. Притом ево шта још треба да поштујеш: не окушај хране до увече. А кад дође време и поједеш

мало, тада ушавши у келију своју седи на клупицу и размишљај у уму свом о свему што ти је речено пре овога. Као прво, захвали се Богу што те је удостојио да достигнеш крај дана и почетак ноћи; затим погледај самог себе сећајући се колико си грешио пред Богом

Творцем својим и колико је Он био дуготрпељив према теби, чувајући твој живот и дајући ти све што је потребно за тело – јело, пиће, одећу, кров и стан и како се није разгневио на

тебе, није се гадио од тебе због грехова твојих и није те предао смрти или демонима на истребљење. А кад поразмислиш о свему овоме добро, простри асуру твоју на земљу, стави мали камен као узглавље и припреми на такав начин место где ћеш лећи да спаваш.

Сад чуј – открићу ти други подвиг топлог покајања, који ће за кратко време родити у теби скрушеност и сузе, макар да си каменог срца, тврд на плач, тежак на скрушавање. –

Немој, међутим, сматрати чудним и необичним за веујуће оно што ћу ти рећи пре него што то искусиш. Ово знај да ко је сачувао себе после Крштења неоскрнављеним од греха, за њега се не захтева посебан подвиг покајања, јер није пао ни у који грех, већ је силом

Божијом чист и неоскрнављен. Међутим, ко се после Крштења оскрнавио неваљалим делима и гресима, и тело своје, које је храм Божји, блудно учинио обитавалиштем похоти,

страсти и демона, за њега није потребан само онај подвиг покајања о којем ћу ти говорити, већ су потребни и многи други покајнички подвизи и начини умртвљавања себе и самообуздавања како би умилостивио Бога и вратио себи оно божанско достојанство које

је изгубио због свог греховног живота. Нека те увери у то реч покајања светог оца нашег Јована Лествичника, у којем је показано много таквих плодова.

А у чему се састоји овај подвиг покајања који ти очински саветујем? Чуј, брате мој, с разумом и немој се саблазнити. Након што припремиш асуру, као што сам рекао, на којој ти предстоји да легнеш да спаваш, стани на молитву као неки осуђеник и прочитај прво

Трисвјатоје и Оче наш, што изговарајући имај на уму ко си ти и кога називаш Оцем. А кад дођеш до Господи помилуј и желећи да подигнеш руке на горе, погледај на небо очима

својим, погледај затим на руке своје и сабравши ум свој у себи, сети се колико си злих и срамних дела учинио овим рукама и уплаши се говорећи себи самом: авај мени нечистом и прљавом! Да не погледа Бог немилостиво на то како без страха простирем руке своје ка

Њему и сетивши се колико сам зла њима учинио, не баци огањ да ме спали? Због тога вративши руке своје назад, као да су оне тамо везане, као што се везује осуђеник на смрт и

уздишући из дубине душе, реци жалосним гласом: помилуј мја, Господи, недостојног овог живота, већ достојног сваког мучења – и друго што да кажеш нека те просвети благодат Божија. Сећајући се притом злих дела својих, ударај себе, колико можеш, без жалости

говорећи: о лукави и три пута проклети! Како си се усудио да чиниш таква и таква зла дела? – И опет стој и моли се призивајући помиловање Божије. Затим се ударај по лицу,

чупај косу, вукући је као да припада неком другом, твом непријатељу и клеветнику говорећи: зашто си учинио таква и таква зла дела? После, кад на овакав начин довољно

75

осудиш себе, стани смирено, прекрстивши руке своје пред собом и прочитај с пажњом два или три псалма. И опет, почни да размишљаш о ономе што смо горе рекли. И можда ће се смиловати на тебе Бог и даће ти сузе и скрушеност. Ако буде тако, стој тада на истом

месту док сузе не престану. Ако пак не дођу сузе, пожали због тогаи реци еби: скрушеност и сузе дају се достојнима и онима који су се за то припремили, а да ли си ти одавно почео

да се молиш за то или си одлучио да служиш Господу? Или каквим си се добрим делима припремио да их примиш? Није ли ти довољно већ то што ти се даје још да поживиш? Реци ово и узнеси благодарење Богу. Затим осени знамењем часног крста своје лице и

своје груди и павши на асуру, утони у сан. Кад се пробудиш, не окрећи се на другу страну, већ устани истог часа и твори

молитву на онај начин који сам ти указао. Опет, немој више да лежеш, већ ако остане времена прочитај нешто док не дође час црквене службе. Тада иди заједно с другима у цркву и кад дођеш тамо стој са страхом и трепетом као да стојиш на небу међу Анђелима,

сматрајући себе недостојним да се налазиш заједно с браћом. Пази добро да се не осврћеш тамо и овамо и да не гледаш за браћом ко како стоји или поје, већ пази само на себе,

службу и грехове своје сећајући се притом и молитве коју твориш у келији својој, тј. Господи Иисусе Христе, и др. У току службе не обраћај се било коме с било каквом празном речју и не излази из цркве пре отпуста. Ако је могуће, немој да седаш чак ни за

време читања (из светих отаца), већ се удаљи нанеко скривено место, стој и слушај, као да ти устима чтеца говори сам, Онај Бог Који је изнад свих. Ако те одреде да читаш, читај

разумљиво и с умилењем помишљајући у себи да си недостојан да читаш браћи богонадахнута дела. А кад завршивши читање, будеш чинио уобичајене поклоне према оба хора, не чини то с немаром и презиром, већ сматрајући сву братију за синове Божије и

Анђеле, тако се ниско клањај, да глава твоја скоро дође до пода говорећи у себи тајно, у срцу свом: молите се за мене, свеци Божји и опростите мени грешном и недостојном неба

и земље. – Такође, ако ти заповеде да обављаш дужност канонарха немој то чинити немарно и лењо, већ промишљено и с великом пажњом као да преносиш својим гласом, као руком, божанске речи браћи својој пред лицем Цара свега Христа. Бој се да не

покажеш презир према било ком брату и не предаш му животворни хлеб, тј. реч Божију да не будеш као презирач, истеран не само из цркве, већ и из Царства Небеског. – А после

отпуста, изашавши из цркве и идући према келији, припремај се за дневне послове и ради тога погледај како си провео јучерашњи дан и ако се испостави да си у било чему погрешио, исправи то данас.

Ако будеш увек поступао на такав начин, без престанка, Христос Господ неће оклевати да покаже милост Своју према теби. Остављам ти као јемца за то милорсдног

Бога, и премда је веома дрско тако говорити – обећавам ти то у име човекољубивог Бога. Нека умрем, нека будем предат вечном огњу пакленом уместо тебе ако те Господ презре и остави. Само не чини оно што сам ти рекао с недоумицом и сумњом. Какви су то

недоумица и сумња? Пази и сазнаћеш. Недоумица је кад неко помишља у уму свом и говори у себи: да ли ће ме помиловати Бог или не? То – или не – јесте знак неверовања.

Ако пак не верујеш да ће Бог према теби показати још већу милост негошто се надаш, зашто Га и молиш за помиловање? Сумња је кад се неко не предаје у потпуности на смрт ради стицања Царства Небеског, већ још има бригу за своје тело и за свакодневно. Ево

чега треба једино да се пази онај ко се каје од свег срца – да не лиши себе на било који начин живота и не постане самоубица – на пример, да кажем, да се не баци с неке

узвишице или не учини било шта друго погубно по телесни живот. А о осталом – чиме да се храни и чиме да одржава живот тела – нека пресече сваку бригу верујући речи Спаситеља Који каже: ишчите прежде царствија Божија и правди Јего, и сија всја

приложатсја вам (Мт. 6, 33). Сија всја – јесте оно што је потребно за тело. Онај ко се подвизава и проводи живот како заповеда свето Јеванђеље може да се храни увек и живи

само од хлеба и воде и да буде притом јачи и здравији од оних који једу много разноврсних јела. Затоје и апостол Павле говорио и увек говори: имушче пишчу и

76

одјејаније, сими доволни будем (1 Тим. 6, 8). И још: сами в себје осужденије смерти имјехом, да не надјејушчесја будем на сја, но на Бога, возстављајушчаго мертвија (2 Кор. 1, 9).

Ево, вољени брате, показао сам ти како треба приступити Богу и какав подвиг покајања треба показати пред Њим. Не остављај ништа од онога што сам ти рекао, до свог

последњег даха и не заборављај добар савет, који сам ти грешни дао, јер иако сам човек који ништа не вреди, благодат Божија ме је просветила да ово кажем ради твог спасења. Ако испуниш ово спознаћеш и друге веће тајне, пошто ће те научити благодат Свесветог

Духа и за таква дела и подвиге биће ти дат не само извор суза већ и отуђивање и одсецање свих страсти. Ко потраживши покајање и скрушеност почне ревносно да препознаје шта

помаже и садејствује сакрушавању, плачу и сузама и испуни то са спремношћу и марљивошћу и притом не буде високо мислио о себи у било ком смислу и творио било какву вољу плоти, њега ће такав начин деловања брзо довести до напредовања, чистоте и

бестрасности, учиниће га достојним да прими благодат Светог Духа и показаће се као сличан великим оцима нашим: Антонију, Сави и Јефимију.

Ево шта ти доликује да чиниш ако волиш покајање и скрушеност! Ако пак не желиш да ме послушаш и да ради њиховог стицања имаш као свагдашње и стално дело оно што сам ти рекао, макар немој хулити ово ни ти, ни неко други, говорећи да је то

наводно немогуће. Не говори такође: исповедао сам се и исповедањем сам очистио своје грехове, већ толико година тражим спасење: толико сам имовине потрошио и поделио

навца за сиромахе, хранио гладне, појио жедне и све своје имање потрошио на сиромахе; ишао сам на свету гору (Атон), био сам код светог гроба Господњег, пео се на Елеон, посећивао Синај и сад живим сам на осамљеном месту, држим пост у такве и такве дане,

творим толико и толико молитава и др. Због свега тога надам се да ћу се спасити и – то ми је доста. – Не, о брате мој, ма ко био онај ко ово каже, - не, немој се варати тешећи се

таквим испразним помислима, које неразумно плетеш. Све је то добро и веома добро, али знај, вољени, да је то само семе. И расуди сад сам шта ћу ти рећи отприлике: очистио си место, узорао земљу двоструко и троструко, и засејао си је, али да ли је прорасло семе из

дубине земље твог срца? Да ли је израсло стабло и класало? Да ли су се забелеле њиве душевне земље твоје и да ли су спремне за жетву? Да ли си крио класје и да ли си га

трљао рукама својим да би видео какав је плод трудова твојих? Видевши га да ли си га окусио? Окусивши га, да ли си се наситио и поткрепио? Ако си све то видео, спознао, искусио, осетио – клањам ти се, целивам ноге твоје и сам траг ногу твојих сматрајући себе

недостојним да те целивам у лице. Радуј се и весели се, јер је очигледно да жањеш с великом радошћу оно што си посејао с великим трудом и знојем. Ако пак немаш и не

осећаш у себи ништа од онога што ти кажем и чак не знаш да ли се посејало неко добро семе на земљи срца твог, какву си, кажи ми, корист стекао од тога што си обишао скоро сву земљу и стигао до последњих крајева мора? Заиста, никакву корист од тога ниси

стекао чак и од тога ако си притом делио новац, јер ако целом свету дам од онога што није моје – рећи ћу, уосталом: нека је и моје – а самог себе оставим као нагог и оскудног у

унутрашњој духовној доброти и кад умрем станем такав на страшни суд Спаситеља, каква ми је корист од свега осталог? Требало би да изађемо из света и тела обучени и украшени сваком духовном лепотом ако желимо достојно да седимо за царском трпезом на брачној

вечери заједно с Царевим пријатељима. А шта је то у шта ја и сви уопште хришћани треба да се обучемо да се не би испоставило да смо наги? То је, браћо моја, Христос Бог наш.

Ако опет ћу рећи, прођем кроз сву земљу као један дом и не оставим ниједно село, град и цркву не ушавши у њу, не помоливши се и не погледавши брижљиво све што се налази пред очима мојим, а потом будем лишен Царства Небеског, зар ми не би било боље да се

уопште не родим, не удишем овај ваздух и не видим ово сунце очима својим? Заиста би ми било боље.

А шта да радим како се не бих лишио Царства Небеског? Ако почнем да чиним све о чему сам горе говорио добићу Духа Светог. Овај Дух је семе Христа. Његовом силом

77

сви ми јадни и трулежни људи постајемо сродници Христу. Ово семе, ако падне на добру земљу доноси плод негде по тридесет, негде по шездесет, негде по сто. И овај Дух Свети је Царство Небеско, а све остало без Њега ничему не служи. Дакле, брате мој, ако се не

смилујемо себи самима, ако не учинимо душе своје очишћенима покајањем и испуњенима светлошћу, никакву корист нам неће донети сва друга дела, као што каже Господ наш

Исус Христос: каја полза человјеку, ашче мир вес приобрјашчет, душу же своју отшчетит? Или што даст человјек измјену за душу своју? (Мт. 16, 26) И опет: обрјетиј душу своју, погубит ју: а иже погубит душу своју Мене ради, објрашчет ју (Мт. 10, 39).

Дакле, ако не погубим душу своју на тај начин на који сам рекао, предајући себе на смрт због љубави према Христу – и опет, ако је стекнем волећи овај живот и не тражећи вечан

живот, каква ми је корист од свега осталог, пријатељи моји и браћо? Заиста никаква. Никакву корист нам то неће тонети и од пакла вечног неће нас избавити ако се не побринемо за душу своју и не будемо пазили на њу, оставивши све друго и све друге

људе. А како треба да се брине за душу своју, рећи ћу у другој беседи како ова не би испала прекомерно велика.

А ти, Боже и Творче мој, Који си изволео да постанеш Учитељ нас грешних, Сам ме научи да кажем, како треба и за самог себе и за браћу моју, слуге Твоје шта је потребно за спасење душе, јер Ти си путовођа и просвећење душа наших. Ти отвараш уста наше и

дајеш реч са силом много нам који проповедамо Јеванђеље Твоје и Теби славу узносимо сада и увек и увекове векова. Амин.

Беседа седамдесета

Како треба пазити на себе и проницати у своје стање и како треба да се пореде сопствена дела са заповестима Христа Господа?

Обећао сам да ћу вам рећи како треба пазити на себе, стога желим да сад испуним овај дуг свој сматрајући притом себе обавезним да увек вашој љубави дајем одређену

храну речи. Пазити на себе значи проницати у себе, отприлике овако говорећи са самим собом:

да ме није савладала нека страст, велика или мала, а ја о томе ни не разми шљам? Јер као што чујем у Божанском Писму, ако неко има неку и најмању страст, неће ући у Царство Божије. Овако каже свети апостол Јаков: иже вес закон собљудет, согрјешит же во всјем

повинен (Јак. 2, 10). Можда сам некад занемаривао ову или ону заповест или и сад занемарујем једну и не марим за другу? А Христос Господ каже: иже ашче разорит

једину заповједеј сих малих, и научит тако человјеки, мниј наречетсја в цасртвији небесњем (Мт. 5, 19). Исто тако кад неко чита или слуша ожанско Писмо нека о себи самом притом размишља и нека уз помоћ њега као духовног огледала брижљиво разгледа

душу своју, има ли у њој онога о чему говори Писмо. Тако, рецимо на пример, чувши да Христос Господ каже: покајтесја, приближисја бо царствије небесноје (Мт. 4, 17) – нека

тачно дозна да ли се искрено заклео и да ли увек чува покајничка осећања? – И још при доласку различитих случајности нека пази шта се дешава у његовој души и нека кроз то одређује каква је она. Тако, на пример, пазећи шта се дешава у његовој души кад га псују

или грде или на неки други начин показују презир према њему сигурно ће спознати да ли у њему постоји смирење или не, јер ко има смирење тај све тужно подноси с радошћу и

његово срце нимало не рањава било шта такво. Смирен је и онај ко иако га то мало рањава, не дозвољава себи смућење и због овог малог осећаја рањавања срца увредом, тј. што се мало растужио, а није с радошћу прихватио оно што се догодило осуђује себе и

прекорева; и ушавши у келију своју и размишљајући о себи самом, сакрушава се и плаче и падајући ничице пред Богом, исповеда Му се као онај ко је упропастио сав труд свој.

Затим опет, кад чује: блажени плачушчији (и расудите, молим – није рекао: они који су плакали, већ: плачушчије, односно они, који увек сваког дана исваког часа плачу)

78

треба да размишља да ли плаче сваког дана, јер ако је смирен дејством покајања, наравно да неће пропустити ни један дан и ниједну ноћ без суза, плача и скрушености. Исто ово нека чини и кад чује: блажени кротцији. И ко може да пушта сузе и плаче

сваки дан и остане гневан, а не да буде кротак и тих? Јер, као што пламен ватре гаси вода, тако се гнев душевни гаси од плача и суза; а ако неко дуго времена остане у плачу,

раздражљивост душе долази у потпуну непокретност и душа се тада више не гневи. Зато свако и с ове стране треба да осмотри себе – да ли је заиста кротак. Заиста кротки само преступање заповести Божјих не може да трпи ни у ком човеку, већ притом плаче због

оних који преступају ове заповести и греше, и исто тако искрено као да је сам грешио. Опет и нека испита да ли је гладан и жедан правде Божије, јер ономе ко је почео да

тражи Бога не може да не осећа глад и жеђ за правдом, јер је истина Бог, Који се, као што чујеш, назива сунцем правде. Дакле, онај ко је гладан и жедан истине гладан је и жедан Бога, тј. Њега јединог жели и према Њему једином гори од љубави; а све остало, свет и све

што је у свету вмјењајет в умети (Фил. 3, 8) – и част људску и похвалу сматра некаквим срамоћењем себе не прихватајући их у ум, и уопште их не осећајући.

Такође, кад чује: блажени милостивији, нека испита да ли је милостив. Међутим, ко су милостиви? Да ли они који деле сиромашнима новац и хране их? Не, не чини их само то милостивима; треба, да уз то постоји милостивост срца. И они су милостиви који

су осиромашили због љубави према Христу, Који је ради нас осиромашио и немају шта да дају сиромашнима, али сећајући се сиромашних, удовица, сирочади и болесника и често

видећи их гризе их жалост и плачу због њих – уподобљавајући се Јову кои каже за себе: аз же о всјаком немошнем восплакахсја (Јов. 30, 25). Они кад имају нешто с искреном радошћу помажу онима којима је то потребо, а кад немају дају им убедљиве поуке о ономе

што помаже спасењу душе повинујући се речи оног ко је рекао: нелестње научихсја, без зависти преподају (Прем. 7, 13).

Такве заиста милостиве, блаженима назива Господ Исус Христос. Они таквом милостивошћу као лествицом усходе ка савршеној чистоти душе. Зато је и Господ наш, након хваљења милости рекао: блажени чистији сердцем, јако тији Бога узрјат. Јер Бог и

законодавац наш Он зна да ако душа не дође у такво расположење, односно не постане милостива као што смо рекли, не буде увек плакала, неће постати савршено кротка, неће

почети да чезне за Богом – она не може да се избави од страсти и постане чиста као што је чисто огледало. Међутим, ако не постане таква, никако неће угледати чисто у себи лице Владике и Бога нашег. А она душа која постане чиста, наравно да гледа Бога и здружује се

с Њим и бива тада мир између Творца нашег Бога и те душе док је раније била непријатељска према Њему. Због тога је Бог и назива блаженом као миротворку.

Блажени миротворци, јако тији синове Божији нарекутсја. Односно, благо онима који су се свесно здружили с Христом Који је дошао да да мир далекима и ближњима, тј. праведнима и грешнима, да помири с Оцем Својим нас, непријатеље Његове и обједини

раздвојено између себе – ради чега је примио нашу људску плот, како би нам дао Духа Светог. Дакле, очигледно је да они који виде Бога, здружили су се с Њим, достигли

жељени мир и постали синови Божји. Ево гледај, да ли си се здружио с Богом? – Здружио си се ако волиш брата свог, и ниси се здружио ако не волиш брата. Јер ако не волиш брата којег видиш, како можеш да волиш Бога, Којег не видиш? Ако пак не можеш да волиш

Бога, очигледно је да се још ниси здружио с Њим. Због тога, браћо моја, почнимо да се подвизавамо свом нашом силом да бисмо угледали Бога, здружили се с Њим и заволели Га

свом душом, као што је Он заповедио. На крају, кад чујеш: блажени изгнани правди ради, онај ко испитује себе нека види да ли је претрпео било какав прогон због заповести Божије, јер по апостолу, сви

хотјашчији благочестно жити о Христје Иисусје гоними будут (2 Тим. 3, 12). Господ наш даље каже: блажени јесте, јегда поносјат вам, и ижденут, и рекут всјак зол глагол

на ви лжушче, Мене ради. Радујтесја и веселитесја, јако мзда ваша многа на небесјех . Због чега је после свих ставио оне који су прогањани и срамоћени и с влашћу им заповеда

79

говорећи: радујтесја и веселитесја? Зато што само онај ко покаже покајање достојно грехова његових, а од покајања постане смирен (поновићу опет исто) свакодневно плаче, бива кроток, од све душе је гладан и жедан сунца истине, бива милосрдан и самилостан,

до тога да све патње, невоље и болове других сматра као за своје, омива се плачем и види Бога, здружује се с Њим, бива заиста миротворац и удостојава се да се назива сином

Божјим – само онај ко постане такав може и кад бива прогањан, бијен, срамоћен, оклеветан и чује сваку злу реч о себи, с радошћу и неизрецивим весељем да претрпи све ово. Знајући ово, Владика наш и Бог је прогањане назвао блаженима после свих и тако

одлучно им је рекао: радујтесја и веселитесја. А зар ће онај ко не постане такав моћи да издржи све ово? Не, не може.

Дакле, браћо моја, непрестано испитујмо и истражујмо сами себе са свом пажњом и брижљивошћу, сваког дана и сваког часа ако је могуће и имајући на памети заповести једну за другом, разматрајмо и анализирајмо сами себе по свакој од њих. Ако нађемо да

смо испунили неку, заблагодаримо Господу Богу нашем и постарајмо се да је поштујемо и у будуће. Ако се покаже да нисмо испунили неку, покајмо се за то и почнимо да се

подвизавамо да је испунимо, како се у супротном случају, презревши је не бисмо назвали меншими в царствији небесњем (Мт. 5, 19). Ако на такав начин почнемо да усходимо, мало по мало, од једне заповести ка другој као по лествици, вероватно ћемо доћи до

последњих граница хришћанског савршенства, до самих врата неба, где ће нам Христос Господ наш, сревши нас рећи: приидите ко Мње, вси труждајушчијисја и обремененији, и

Аз упокоју ви (Мт. 11, 28). Кад достигнемо ово и угледамо Господа колико је за човека могуће да Га види и примимо од Њега Царство Небеско, које је Дух Свети тада ћемо Га увек имати у себи као што је рекао сам и довршићемо живот свој у веку овом, као Анђели

Божји или боље речено, као синови Божји. Оваквог најслађег блага нека бисмо се удостојили сви ми благодаћу и благонаклоношћу Бога Којем се у Тројици поклањамо, а

Њему припада слава сада и увек и у векове векова. Амин.

Беседа седамдесет прва

О монасима почетницима

Ако се монах почетник, који се недавно одрекао света и свега што је у свету и који је почео да се подвизава монашким животом, удаљио из света ради Бога и истински жели

да се научи овој уметности над уметностима, а не жели да се његово удаљавање из света покаже као узалудно, треба од самог почетка са свом усрдношћу и бригом да твори дела

добродетељи. Као руководство за ово желим да дам извесни писани нацрт почетака ове науке над наукама, тј. монашког живота за почетнике који су недавно оставили свет и ступили у обитељ, у ово подвизавалиште, као у неку школу. И ево какве савете ћу дати

њима и онима који ће доћи после њих, по предању, које сам и примио од отаца наших. Треба знати да онај ко је скинуо земљаног човека с мудровањем његовим, под

образом скидања светске одеће и обукао се у човека небеског под образом примања монашког образа, мора да устајући у поноћ пре јутрења обави своје одређено молитвено правило и затим да иде у цркву на јутрење заједно са свом браћом и тамо да има велику

пажњу према целом чину службе слушајући пажљиво шестопсалмије, псалтир и одређени одломак из отаца; притом нека не дозовољава себи да опушта удове свог тела, да стоји

непристојно или да се наслања на зидове и стубове; руке треба да држи испред себе побожно прекрштене и обема ногама нека стоји равно, главу нека држи непокретно, не вртећи њоме тамо и овамо, већ погнувши је; а умом нека се не расејава, нека не буде

радознао шта ради овај или онај и нека се не придружује нерадницима који тајно говоре и шапућу између себе, него нека чува очи своје и душу своју од лутања тамо и овамо и нека

колико је могуће напрегнуто пази само на молитву, читање и тропаре, који се певају, и на речи Божанског Писма које се читају, не пропуштајући без користи ниједну реч и бринући

80

се да храни свим тим душу своју како би дошавши у скрушеност и смирење она примила просвећење од Светог Духа. Још, браћо моја, и оци, и децо, преклињем све вас заједно и дајем вам ово као

правило спасоносно за душу, да пожурите да започнете овакво дело добродетељи, или боље речено, дело Божије (за које ћемо добити од Бога и награду по мери свог труда)

како, ако је могуће, ниједна служба не би пролазила без суза, јер ако се навикнеш, брате мој, да то чиниш, за кратко време ћеш напредовати, порашћеш духом и достићи ћеш меру мужа савршеног, меру узраста испуњења Христовог. Кад почнеш да примораваш себе на

то да ниједна црквена служба не пролази без суза, са временом ћеш се тако навићи на ово добро дело да ће сузе за тебе постати као природне. Тада ће душа твоја почети да се храни

и псалмима које будеш читао или слушао и тропарима, и да прима у себе њихове божанске мисли и ум твој ће посредством онога што се чита усходити на горе и узвишавати се ка созерцавању мисленог. Тада ћеш почети на крају да плачеш с великом

слашћу и налазећи се у цркви да осећаш да се налазиш као међу светим Анђелима. Одреди, такође, себи као непромењиво правило да никада не излазиш из цркве пре

него што јереј каже последњу молитву (тј. отпуст – молитвами свјатих отец и др.) без крајње нужде или потребе телесне, већ да увек с трпљењем остајеш до краја на свом месту, као што каже Божанско Писмо: претерпјевиј до конца, тој спасен будет (Мт. 10,

22). За то ћеш прво добијати помоћ од Бога не осећајући то сам, затим ћеш са временом почети да осећаш ову Божију помоћ и осећањем душе твоје, а мало касније ћеш је видети

у неком божанском просвећењу. Кад се заврши јутарња служба, ти после изласка из цркве не заподевај празне разговоре с овим или оним и умом својим се не расејавај тамо и овамо, већ жури право у

келију своју и тамо испунивши молитву која ти је одређена, прихвати се свог рукодеља или послушања које ти је дато, или читања. Никад не буди потпуно докон у келији својој,

да те доконост не би научила сваком злу, о којем не налазим да ти је потребно говорити. Али, ни по манастиру немој да се шеташ и немој бити радознао како се ко бави својим рукодељем или испуњава своје послушање. Чувај се и свих се клони - што и јесте

истинско туђиновање. Колико снаге имаш обраћај пажњу само на своје рукодеље. Немој ићи ни код кога у келију осим код свог духовног оца и код онога код кога те пошаље

настојатељ или неко други ко доноси одлуке у манастиру. Али и поред тога, идући куда си послан гледај да не говориш и не слушаш ништа што се не тиче ствари због које си био послан и завршивши посао брже се враћај назад. Ако идући тамо и назад, видиш како

негде седи брат сам или заједно с другима, и како воде разговор у невреме, поклони им се и прођи поред њих ћутке, а њима немој прилазити и не седај заједно с њима, сетивши се

речи псалмопојца Давида, који каже: блажен муж, иже не иде на совјет нечестивих, и не пути грјешних не ста и на сједалишчи губителеј не сједе. Јер, такви су заиста погубни, тј. штеточине за душу као што и свети Павле каже: тљат обичаји благи бесједи зли (1 Кор.

15, 33). Дакле, немој седати, брате мој вољени, с онима који празнослове и не говори им: дајте да и ја чујем о чему говорите, већ, као што сам рекао, поклонивши им се, прођи

поред и иди даље по свом послушању, чувајући ћутање и туђиновање (држи у свом осећању и опхођењу према другима се држи попут туђег туђиноватеља). Ћутање ћеш сачувати ако будеш говорио у себи: и шта добро имам да кажем ја, тако неразуман и лош

који сам недостојан и да говорим, недостојан чак и људима да будем прибројан? А туђиновање и то да се удаљаваш од других сачуваћеш ако будеш мислио и говорио у себи:

ко сам ја – ништаван, ни за шта, глупан, бедник – да смем да одем у келију код било кога? И ко се, угледавши ме, неће одвратити од мене и ко ме се неће гадити као од нечег мрског? Зар кад дођем код некога не може да каже о мени: шта хоће овај одвратни, да ли

је дошао да скрнави моју келију? Ако ставиш пред себе грехове своје, можеш од све душе да мислиш и говориш о себи све ово као што сам рекао. Нека на почетку и не можеш од

све душе да говориш тако у себи о себи, али мало по мало, уз помоћ божанске благодати, достићи ћеш и то, односно да заиста таквим себе сматраш. Само, чуј мене, јадног, и почни

81

с Богом да говориш и чиниш као што сам рекао, и Бог те неће оставити, јер Он те веома воли и жели да дођеш успознају истине и спасеш се. Тао провевши време до Литургије, иди затим, брате мој, опет у цркву и стој тамо,

као што сам ти одредио да стојиш за време јутрења, не заборављајући ни на плач. Стој са страхом и трепетом као да својим очима видиш како Се Син Божји приноси на жртву за

тебе – и ако си достојан и добио дозволу од свог духовника, приступи са страхом и уједно с радошћу и причести се Пречистим Тајнама, а после отпуста иди заједно са свом братијом на трпезу.

Овде, ако си одређен да прислужујеш, испуњавај своје послушање с таквом чистом и истинском љубављу као да служиш самом Христу, а не људима; и гледај на сву браћу

као свеце или као што сам већ рекао, као Самог Христа и дај им све што је потребно с таквом љубављу као да им дајеш душу своју и свега себе радо, пошто си сигуран да добијаш освећење од послужења које није само за њих. Ако пак седенеш за трпезу заједно

с другима, гледај, немој с непристојном дрскошћу пружати своју руку према овим јелима пре него што почну да једу старији од тебе и пре него што јереј благослови трпезу, а кад

већ почнеш да једеш заједно с браћом и оцима твојим, чувај велику скромност и ћутање и нимало ни с ким не говори, већ пази на оно што се чита како би се као што се храниш телесно јелима, тако хранио и душевно божанским речима светих отаца, јер као што си

двојак и састојиш се од душе и тела, треба да се храниш како душевно, тако и телесно; тело своје, као чулно и земаљско храни чулном и земаљском храном, а душу, као духовну

и божанску храни божанском и духовном храном речи Божјих. Притом, немој бити радознао шта је постављено на сто, где има више и где мање, већ који ти комад буде дат, тај и једи са захвалношћу и уздржањем, избегавајући да се у потпуности наједеш и

помишљајући да си недостојан да седиш за заједничком братском трпезом, говори у себи: ко сам ја, ништ и безвредан, а удостојен сам да седим и једем заједно с оваквим свецима?

А говорећи тако, у уму свом од све душе сматрајући себе грешником и као што се неки сиромах обучен у рите, ако доспе у средину важних, богатих и раскошно одевених лица, стиди и не сме да приђе и приближи се било коме од њих, тако увек држи себе и ти међу

браћом – бирај увек последње место, стидећи се да једеш више од било кога, јер су сви други богати добродетељима и само ти си наг и оскудеваш у свакој добродетељи, због

чега си недостојан да им се обраћаш и чак и да их гледаш. Такође, од самог почетка, чим приступаш окушању хране, сети се грехова својих и говори опет у себи: да ли ће ми бити на осуду да једем ову храну која преда мном лежи? Од младости своје нисам учинио

ништа угодно Богу, Који ју је створио и Који нам ју је дао као храну и свете заповести Његове нисам испуњавао, па како ћу онда ја, достојан сваке осуде да се дрзнем да окушам

од добара Његових? С каквим лицем ћу почети да једем и пијем и радујем се заједно с овим светим оцима ја, зао и неваљали слуга који се одвојио од Владике свог, пре него што се покајем и добијем опроштај од човекољубивог Бога, као што једу и пију други, који или

уопште нису грешили или су се згрешивши покајали и добили од Бога опроштај? Не, - нећу јести, као они, већ ћу узети толико хране и пића само да бих живео и тиме ћу

ограничити, помучити и казнити мало себе како би ми се Бог видевши одозго моје самоограничење и добровољно трпљење мука, смиловао и опростио ми многе грехове моје. Тако увек размишљај и помишљај у свом уму. Одреди такође себи за правило –

никада се немој наједати до ситости, већ једи много мање него што је потребно – и издржавај оно што је одређено; тачно одреди и меру воде за пиће – једну или две чаше и

пиј у одређено доба дана. Кад седиш за столом немој слушати помисао која ће ти сугерисати да узимаш храну по избору, и колико можеш пази се да не пружиш руку ка ономе што ти изгледа лепо, већ једи оно што је стављено испред тебе. Међутим, ако ти се

и од онога што се налази пред тобом, без обзира да ли је то поврће или неко друго јело, нешто посебно свиђа и помисао ти буде говорила: узми ово и поједи, подвизавај се колико

можеш да те не победи таква помисао – и не дотичи га се, јер Адам није због нечег другог истеран из раја осим зато што му се плод дрвета учино лепим и добрим за јело и што га је

82

окусио. Зато они који опет желе да се врате у овај рај или боље речено, у Царство Небеско, имају дужност да чувају уздржање, чак и ако једу поврће, без измишљања изговора за супротно, како иначе мало по мало од ових малих не би дошао и до великих

штетних жеља. Ако те браћа која седе с тобом буду нудила да једеш и пијеш више ништа им друго немој одговарати осим прекрстивши руке и погнувши главу, устани мало и реци

кротким и тихим гласом: опростите ми. И не само у том случају, већ и у свакој другој прилици тако одговарај. Тако – ни сам ти немој давати неком другом од вишка свог (остатка за столом), нити од неког другој немој узимати.

Ако не пијеш вино немој га ни узимати – чак ни под изговором да га даш другом брату искључујући случај кад ти дође путник. Никад ни с ким себи немој дозвољавати да

једеш пре заједничке трпезе или да ужинаш или вечераш поново због било ког разлога , зато што од тога много рђавог проистиче и то су ђавоље мреже које изгледају лепо, али унутра садрже смртоносни пакао. Ове мреже ће избећи онај ко ми поверује и буде

поштовао речи моје. Уз помоћ благодати Божије он ће остати неискушен и неповређен од ђавола. Они који воле светски живот под монашком одећом бацају се и падају у провалије

сами то не осећајући. А ти, брате мој, вољени, пожели да одржиш оно што сам ти рекао са спремношћу да ако то нужда буде захтевала, чак и умреш за то, јер на други начин неће ш моћи да избегнеш демона стомакоугађања.

Знај уосталом и то да ти, кад почнеш да испуњаваш ово, ђаво неће опростити, већ ће подићи против тебе све нерадне и лење који ће почети да те осуђују, срамоте,

подсмевају ти се и причињавају ти превелико мноштво разноразних непријатности како би те натерао да оставиш добру намеру и прекинеш таква дела која воде ка спасењу душе. Међутим, не гледај на то, јер ако будеш стрпљиво подносио све то стећи ћеш велику

помоћ и обилну утеху од Бога и Спаситеља нашег. Ако, кад други седе за столом и једу ти или прислужујеш или само седиш, или

нешто друго чиниш, не заборави да говориш себи у уму свом: ако бих се ја покајао како треба и добио отпуштење грехова својих, наравно да бих и ја јео и радовао се заједно с браћом својом, али ја несрећник због срамних дела својих и неваљалих, праведно примам

по делима својим. И говорећи то обуздавај колико можеш, свој стомак. Никада не тражи и немој желети да седиш на првом месту, већ га мрзи свом душом,

пошто је оно узрок гордости. И смирење твоје ће те узвисити и то што тражиш да заузмеш последње место учиниће те првим, јер је написано: всјак возносјајсја смиритсја, смирјајај же себе вознесетсја (Лк. 18,1 4).

Кад на крају уставши од стола заједно с браћом, заблагодариш Богу и јереј изговори одговарајући отпуст тада иди ћутке право у келију своју и затворивши врата,

узми књигу у руке и мало читај. Затим, ако буде летње време, лези на асуру своју и одспавај мало. Ако се будеш чувао од преједања и будеш јео веома скромно, употребљавајући само хлеб, воду и поврће, и то умерено, нећеш дуго ни спавати, већ ћеш

се брзо пробудити. Ако време пак буде зимско, пошто мало прочиташ, прихвати се свог рукодеља и седи за њим док не почне да бије за вечерње.

Тада иди у цркву и стој са страхом и великом пажњом за време целог чина вечерње нимало ни с ким не разговарајући. Ако по завршетку вечерње можеш да се уздржаваш и да ништа не једеш и не

пијеш, одредивши себи за правило да једном дневно узимаш храну биће ти боље, јер од тога ћеш стећи велику корист и помоћ за своју ноћну молитву и бдења. Ако пак не можеш,

онда једи само један паксимад (хлеб од две обичне просфоре, углавном суве) и попиј једну чашу воде, изузев ако постоји нека слабост. Затим, узневши Богу молитве повечерја заједно с осталима поклони се пред ноге

настојатеља као да пред стопе Христа Спаситеља падаш ничице и примивши од њега благослов и целивајући свете иконе иди ћутке у своју келију, нимало ни са ким не

заподевајући разговор.

83

Ушавши у њу, затвори врата и узми књигу у руке. Прочитавши три листа стани на молитву и моли се Богу ћутке да те нико не чује. Пази ипак да стојиш бодре душе, закључујући своје помисли у молитву и не дајући им да скрену у различите послове и

ствари. Притом руке прекрсти, ноге држи равно и непокретно, очи затвори ка ко ни на шта не би гледале и како не би расејавале ум твој, а ум свој и све срце своје узноси на горе, на

небеса, код самог Бога, са сузама и уздасима молећи Га за милост. Читај псалме које ти одреди духовни отац, који су више дати за скрушавање, подстичу на сузе покајања и који не превазилазе твоје снаге. Псалми, клечање на коленима и време стајања морају ти бити

одређени по мери твоје снаге како те савест не би разобличавала и говорила да имаш још снаге да стојиш и славословиш Бога. Имај такође и друге одређене молитве, које садрже

благодарење и славословље Богу, и њих читај, једне ујутру, а друге увече. Кад завршиш молитву опет прочитај мало, затим седи за рукодеље и тако до трећег часа ноћи (нашег деветог). После овога устани и прочитавши «Несквернаја» лези на своју асуру, осенивши

крсним знамењем све тело своје. Одспававши до поноћи устај и чини даље као што сам ти горе одредио.

Свему овоме додај исповедање својих помисли духовном оцу свом, ако је могуће, сваког сата; ако је пак ово немогуће, немој у крајњој мери пропустити ниједан дан да их не исповедиш. Истог часа након јутрења испитај себе добро и откриј свом духовном оцу

шта ти се десило имајући чврсту веру у њега и нимало је не умањујући чак и ако би га цео свет осуђивао и срамотио, и ако се теби самом чини да у њему постоји нешто достојно

прекора не препуштај се саблазни, слушајући шта каже Христос Господ: не судите, и не судјат вам (Лк. 6, 37). Ако се будеш тако подвизавао сваког дана буди сигуран да Бог неће оклевати да те

посети одозго, већ ће ти послати помоћ од светог обитавалишта Свог и доћи ће ти благодат Свесветог Духа. Тако, напредујући мало по мало, и ти ћеш расти узрастањем

духовним док не израстеш у мужа савршеног, у меру узраста испуњења Христовог, пошто ће те просвећивати Дух Свети светлошћу разума и сам ћеш светлети као сунце, светлошћу онима који живе заједно с тобом и прослављајући речју и делом Бога Који ти је дао

благодат Светог и Животворног Духа Свог. Њему доликује свака слава, част и поклоњење, данас и увек и у векове векова. Амин.

Беседа седамдесет друга

1) О одрицању од света и одсецању своје воље. 2) Да свако треба да нађе искусног руковођу како би се од њега научио

добродетељи. 3) Да треба имати веру у духовног оца. 4) О виђењу света којим се просвећује свака душа и напредује у љубави према Богу.

1. Вољена моја браћо! Много пута сте изражавали жељу да чујете реч Божију од

мене последњег и најгорег, али ја нисам имао времена, а да говорим љубави вашој о ономе што треба и што је неопходно као успут нисам хтео. Ево, данас је време пријатно – и с љубављу приступам беседи с вама, међутим, не с тим да вас учим, зато што сам тога

недостојан, већ само како бих вас подсетио на оно што је корисно за душу вашу, што подстиче на удаљавање од света, на побеђивање страсти, на љубав Божију и на потпуно

бестрашће. Пошто ми предстоји да беседим с људима који су пожелели спасење и који за њим жуде, помислио дам да би било достојније од свега да као почетак за своју беседу узмем

речи од самог извора сваке премудрости, Господа нашег Исуса Христа Који је и за почетнике чврста и поуздана основа вере, и за средње – нада која не посрамљује и за

савршене – љубав незасита и неисцрпна. Свакодневно чујемо свети глас Његов који говори: ко не остави оца, и мајку, и браћу и све имање своје и не узме крст свој и не крене

84

за Мном, није Ме достојан (Мт. 10, 37; Лк. 14, 26). Дакле, Писмо нас учи и искуство потврђује да крст следи за подвизима самоодрицања и добродетељи подразумевајући под њим муке, искушења, и на крају саму добровољну смрт, коју треба да прими онај ко је

пожелео да буде следбеник Христов. – У она времена кад су владали тирани и прогањали хришћане многи су с радошћу претрпели смрт с таквим патњама и у таквим разноврсним

мучењима. – Међутим, данас, кад се по милости Божијој хришћани наслађују потпуним миром, крст и смрт нису ништа друго до потпуно умртвљење и одсецање сопствене воље. И онај ко твори своју вољу – нека то буде чак и у нечему малом – не може да следи за

Господом нашим и да поштује Његове заповести. Због тога желећи да вам кажем као једном брату спасоносну беседу почињем овако:

2. Брате! Често и са свом усрдношћу моли Бога да ти покаже човека који може добро да руководи тобом и на кога ти укаже Бог или тајно дејством благодати Своје или јавно преко неког слуге Свог, иди код њега и имај свештени страх пред њим, гледај на

њега као на Самог Христа, јер као што си дужан да слушаш Бога, тако треба да слушаш и њега како би се научио ономе чему треба да се научиш. И гледај, шта год да ти каже,

испуњавај то без колебања, премда може да ти се чини да оно што ти он нареди није потпуно умесно и корисно. Боље ти је да будеш и да се називаш учеником ученика, него да проводиш живот својевољно и да сакупљаш бескорисне плодове своје воље.

3. Дакле, кад чујеш од њега: изађи из земље жеље своје и од рода мудровања свог, немој се колебати и стидети да следиш за овим, пошто те побеђује таштина. Ако ти каже

пак: иди у земљу послушања, коју ти покажем, трчи, брате мој, тамо из све снаге не дајући сна очима својим и не допуштај да те побеђују лењост и нерад, јер можда ће се и теби тамо јавити Бог и учинити те оцем многих духовних чеда и даровати ти земљу обећану,

коју ће наследити само праведни. Ако ти нареди да се попнеш на гору молитве, пењи се са спремношћу. Сигуран сам да ћеш тамо угледати Христа Који се преобразио и заблистао

јаче од сунца светлошћу Свог Божанства. И ти ћеш можда пасти ничице, пошто не можеш да издржиш да гледаш оно што никад ниси видео и да чујеш одозго глас Оца и угледаћеш облак који осењује и пророке који стоје и објављују да је Он Бог и Господ живих и

мртвих. Ако ти каже да идеш за њим, обилази с њим градове са смелошћу и велику ћеш корист стећи ако будеш гледао само на њега и ни на шта друго. Ако видиш да он једе с

блудницима, цариницима и грешницима, не помишљај да ту постоји нешто страсно и људско, већ мисли да је у њему све бестрасно и свето и сећај се апостолских речи: всјем бих всја, да всјако њекија спасу (1 Кор. 9, 22). Видећи чак сопственим очима како он пада

до људских страсти, не веруј томе нимало зато што се и оне (очи твоје) варају, као што сам то и сам искусио, већ га следи и веруј речима његовим без сумње у помислима.

Не гледај на оне који су заједно с тобом и немој за било кога рећи: Господе, а овај шта? Већ највише на самог себе пази, имајући смрт пред очима својим, и брижљиво гледај како да неком добродетељи прославиш Господа. Не горди се због учитеља свог кад те због

њега буду превише поштовали, чак и ако би било много спремних да те слушају ради имена његовог, већ се највише радуј ако се име твоје напише на небу смирења. Ако видиш

да демони дрхте чак и од сенке твоје, немој мислити да то бива због твоје добродетељи, већ приписуј то молитвама оца свог, и тада ће те се демони још више бојати због твог смирења.

Ако ти отац нареди да седнеш за трпезу с њим, прими то са захвалношћу, али чувај побожно уважење и поштовање према њему с ћутањем, не дозвољавај себи да почнеш да

једеш било шта без његовог благослова, не усуђуј се да и другом нешто даш без дозволе и наредбе његове. Ако ти нареди да седнеш испод свих гледај да не помислиш да му кажеш да хоћеш да седнеш с десне или леве стране – са сигурношћу сматрајући да су ова места

припремљена за друге – и прими последњи део верујући да се на овај начин стиче први, јер чујеш ли шта каже Христос да ко хоће да буде први нека буде последњи од свих? (Мт.

20, 27). – И још више заволи учитеља свог, јер ти даје да посредством ствари малих и

85

незнатних стекнеш веће и важније. Не пружај такође заједно с њим руку своју за чашом пре свих, јер знаш добро ко се некада усудио да то учини (Јуда). Ако он пожели да опере ноге твоје, постиди га се као Господа и учитеља и немој

допуштати ово, али уколико чујеш од њега: нема ти удела са мном ако не оперем ноге твоје, дај му боље да ти опере ноге и чак цело тело твоје, да познаш из тога да се то чини

ради тебе, да видиш велику висину боготворног смирења. И тада, ако имаш савести и разума, стећи ћеш већу корист него да си сам опрао ноге свом духовном оцу. Ако он каже: један од вас ће ме издати или смутити, гледај да не скриваш

лукавство, већ ако знаш нешто да си за нешто слично крив исповедај то. Међутим, ако и не знаш ништа, падни ничице пред стопе његове са сузама и упитај: да ли сам то ја, оче

мој? Зато што ми много грешимо из незнања и не знамо то. Не кажем ти: падни на груди оца свог, зато што то за тебе није корисно. Иако је Јован због своје велике љубави према Христу имајући велику смелост према Њему пао на груди Његове он је заједно с другима

добио заповест да се назива слугом који ништа не ваља и кад испуни све заповести. Ако видиш да твој учитељ чини чуда и бива прослављан због тога веруј томе, радуј

се и благодари Богу што си стекао таквог учитеља. Опет, кад видиш да га срамоте, а понекад му чак и ударце наносе они који му завиде немој се саблажњавати, али ни нож не подижи како би попут ватреног Петра одсекао ухо ономе ко се осмелио да похули на оца

твог или да му нанесе ударац. Довољно је за тебе да не умањујеш своју веру према њему и љубав и ако можеш, да кажеш чврсту реч за оправдање његово. Ако уплашивши се као

човек притом кажеш: не знам овог човека, признај затим своју кривицу и почни да плачеш због тога горко – и сигуран сам да ће те он поново пригрлити. Ако видиш да он пати због злих људи и прима распеће као злочинац, ако можеш

умри и ти с њим, а ако пак не можеш да умреш с њим, немој барем бити заједно с оним злим људима као издајица и не учествуј с њима у проливању крви невине, већ иако си као

малодушни слуга и ако си се удаљио мало и оставио самог свог пастира и учитеља имај и даље према њему веру. Ако си се ослободио окова иди опет код њега и имај још већи свештени страх према њему сада већ као већ мученику. Ако умре у искушењима и мучењу

ступи смело, нађи тело његово и одај му поштовање више него кад је било живо намазавши га миомирисима и сахранивши с великом чашћу, јер иако оно не васкрсне у

трећи дан свакако ће васкрснути у дан последњи заједно са свима. И веруј да стоји пред Богом са смелошћу и ако будеш усрдно тражио његово заступништво помоћи ће ти у овом животу избављајући те од свега противног, а кад умреш, примиће те тамо и припремити

ти обитељ вечну. 4) Ако те после свега што смо рекли овде, позове насамо и каже: тихуј и седи овде,

нипошто не излази напоље док се не обучеш силом одозго, послушај га с чврстом надом и великом радошћу. Такав учитељ је, брате мој, прави и истински. Заиста ће и на тебе сићи сила Светог Духа као што је сишла тада на апостоле, не у чулном виђењу огњеном, не с

великом буком и великим дахом бурним (јер тада се с апостолима то догодило ради неверних), већ ће ти доћи мислено као умна светлост, с великом тишином и радовањем, а

ова светлост је почетак светлости вечне, сијање и зрак вечног блаженства. И истог часа ће нестати свака страсна помисао, биће истерана свака душевна страст и свака немоћ телесна ће се исцелити. Тада ће се отворити очи срца твог и угледаће оно што је написано у

блаженствима. Тада ће као у огледалу угледати душа твоја и најмања сагрешења твоја и доћи ће у највеће смирење, а гледајући пак безграничну славу Божију испуниће се

неизрецивом радошћу и сваким весељем и погрузивши се у ову неизрециву дивоту извешће изворе суза. Тако се мења цео човек и спознаје Бога, након што га је Бог прво сам спознао. Ова јединствена благодат Свесветог Духа чини то да човек презире све земаљско

и небеско, садашње и будуће, тужно и радосно, чини га и другом Бога, сином Свевишњег, богом по благодати.

Ово сам написао љубави твојој, како би ти читао кад пожелиш и ако поверујеш да ти ово по промислу и на корист теби објављује Дух Свети кроз мене јадног, догодиће се с

86

тобом све што смо рекли и много тога другог што смо пропустили. Свему овоме научиће те непосредно сам Христос. Ако ти све ово буде изгледало невероватно и не свиди ти се, опрости ми. Саветујем ти оно чему сам се научио од отаца својих, а ти следи за онима за

које знаш да су бољи од мене. Пази ипак, брате, да ти се не догоди да кренеш за горима иако то не желиш! Зато што су они који умеју добро да напасају и лече разумне душе

заиста ретки, а нарочито у данашње време. Бивало је много таквих који су се правили да наводно посте, бдију, труде се у молитви, а то је било само лицемерје; има много и таквих који заиста тако поступају, показују спољашњу побожност, говоре дуге проповеди

напамет (без књиге и свеске), и с лакоћом увек нуде поуке народном сабрању; међутим мало је таквих који би с плачем и сузама искоренили страсти и стекли основне

добродетељи. А основним добродетељима називамо – смирење, које истребљује страсти и насађује небеско и анђеоско бестрашће, - љубав, која никада не стоји (на истом) и не пада, већ се непрестано множи и расте, додајући стремљење стремљењу и ревност ревности и

савршено расуђивање које добро руководи онима који га следе и безбедно их прати по мисленом мору. Ово расуђивање треба и ти да потражиш од Бога и да Га преклињеш да ти

га дарује и то нарочито сад како би могао тачно да одредиш своје стање и да предузмеш одговарајуће подвиге да стекнеш Христа Који би ти сад помагао и касније излио на тебе пуноту блистања Свог. Ово расуђивање ће те избавити од опасности да следиш за вуком

уместо за пастирем или да ступиш у стадо које болује од неке душевне болести и страсти или да се настаниш сам на неком осамљеном месту пре времена – како не би доспео у зубе

душегупца вука - ђавола и како те он не би прогутао или како се не би разболео болешћу на болест и страшћу на страст и умро душевно или осамивши се пре времена пао и стекао ово, али, авај, тешко, јер тешко је кад се једном кад падне. А онај ко стекне доброг

учитеља и потпуно му се преда неће више имати бриге ни због чега таквог, већ ће проводити живот свој у потпуној безбрижности и несумњиво ће стећи спасење у Христу

Исусу Господу – Којем доликује слава у векове. Амин.

Беседа седамдесет трећа

О томе да се треба радо повиновати старијима не заборављајући завете дате

Богу и да не треба роптати због црквених служби. Сећајте се, браћо моја, заповести Божије, која каже: не судите и не судими будете,

и немојте бити нимало радознали шта ради један и чиме је заузет други. Што се тиче јереја Божјих и духовних отаца својих треба да поступате тако да оно што вам они говоре

испуњавате, по делима њиховим (ако нису у реду) не поступате, као што је говорио Христос Господ (за јеврејске свештенике): всја, јелика ашче рекут вам бљусти, собљудајте и творите: по дјелом же их не творите: глагољут бо и не творјат (Мт. 23,

3). Стога, као слуге Христове послушајте и мене недостојног, не гледајте на моју малодушност и нерад, већ се постарајте, молим Вас, за душе своје, подвизавајући се радо

да испуњавате Божије заповести и не ропћите на мене што морате да устајате у поноћ на службу сећајући се Давида, који каже: полуношчи востах исповјеатисја Тебје о судбах правди Твојеја (Пс. 118, 62), већ најпре благодарите Богу и ономе ко вас подстиче на то да

Га славословите радујући се и веселећи се што се удостојавате да славословите Бога заједно с Анђелима. Ко ропће на обичне службе, коме су оне тешке и ко нема ревност за

њих у току целог славословља Божијег, заиста није спознао како су много слатке у грлу оних који воле Бога речи Божије и колико су слађе од меда и саћа у устима оних који су дошли у познање Њега, већ је потпуно плот и има мудровање плотско и осећања плотска и

не може да окуси и да духовно осети добра која нам је даровао Бог, сва дела која су по Богу чине му се горкима и он не зна како треба шта значи: вкусите и видите, јако благ

Господ (Пс. 33, 8). Ко ово не зна туђ је љубави и сласти Христовој. А ко није искусио љубав и сласт Божију (авај мени! ово је моја сопствена жалост, зато што имам заповест да

87

туђе сматрам својим), непријатељ је Божји и туђ је Царству Небеском, јер на кога другог може да се нада? Или чију другу љубав да стекне како би у њој налазио утеху било у овом или у будућем животу?

Дакле, какво ће оправдање на дан суда наћи онај ко се супротставља на речима и проклиње оне који га приморавају да опева и славослови Бога, поставши погубна саблазан

и за себе и за друге? Верујте ми, духовна браћо моја, да кад чујем ово и видим било кога од вас да то чини, због тога тако силно патим и да ме то погађа у срце да ми се чини да сам у паклу – не осећам више никакву другу радост у свету, већ ми је тежак сам живот,

плачем и ридам, као да сам сам подвргнут коначној пресуди, а кад вас преклињем ви ме не слушате, кад прекоревам – одвраћате се, кад разобличавам – мрзите, кад кажњавам –

прогоните као непријатеља и чинећи то никако не могу да нађем себи мира. Мислим понекад – престаћу тако да чиним и гледаћу само сопствене грехове, међутим, чим пожелим тако да поступим, као да се ватра запали у мом срцу и опет налазим себе у истом

оном жалосном стању; ваши грехови ме поново жалосте више него што растужују сваког његови сопствени грехови – и горим као у огњу због вас сматрајући живот свој

најнесрећнијим. Чудим се како смо дошли до такве безосећајности да чинимо сва таква дела која упропашћавају душе: играмо и ликујемо над сопственом погибељи и радујемо се што

чврсто вежемо душе своје страшним греховима, а оне који покушавају да нас ослободе ових окова једемо и ако неко почне да нас спречава да учинимо било шта на уштрб душе

своје на њега лајемо као пси разјарени, и срамотимо га и не смирујемо се док не доведемо до краја смишљено рђаво дело и не погубимо душе своје. – Затим, кад се с временом навикнемо на тако рђава дела, постајемо на известан начин као природно зли и више

немамо жељу да буде расејан мрак који нас је покрио и да се освестимо. И дешава се услед овога да смо на речима монаси, а на делу смо постали гори од

свих мирјана: обећали смо да ћемо бити гладни и жедни и подвргавати се другим злопаћењима, а не стидимо се да вичемо и свађамо се због парчета хлеба које можда и захтевамо у време које није одређено за јело; ступили смо у манастир желећи да се

одрекнемо свега што је у свету, родитеља, браће и пријатеља, а не престајемо да се бринемо да их хранимо и то манастирским хлебом; побегли смо од света као од

непријатеља, а волимо мирјане и мирско више од своје душе. Питам те, брате, кажи ми, - кад си дошао у манастир да ли си веровао да за сваког постоји васкрсење, суд и плата за дела? Да ли си исповедао да постоји Бог Који ће сваком платити по делима његовим? Или

ништа од овога ниси држао у уму свом? Реци ми кад си постајао монах и стајао пред лицем толиких сведока, да ли си имао намеру да испуниш обећања која си тада давао и

оне споразуме у које си ступао са Христом? Или си то чинио с лукавством претварајући се да наводно желиш да послужиш манастиру, да се трудиш за братију имајући намеру само да једеш и пијеш довољно, да на све начине угађаш и плоти и проводиш живот безбрижан

и лак? Ако си дошао с тим да будеш слуга Христов и брат наш, поштуј, молим те, и заповести Христове ревнујући да Му свеусрдно служиш како би на делу показао да си

истински хришћанин и нама буди брат богољубив трудећи се да у свему будеш сличан нама подносећи све патње и лишавања заједно с осталом браћом као добри војник Христов, како би заједно с њима био прослављен и обрадован у вечној слави. Ако си пак

дошао с лукавством, не с тим да постанеш истински монах, већ само да једеш и пијеш, налазећи све ово спремно, чуј шта ћу ти рећи, какве ће бити последице тога по тебе. Знај,

као прво и ово је највеће и најважније, да се ниси здружио са Христом, већ си Му непријатељ и клеветник. А и како ниси лицемер кад једно држиш у уму, а друго обећаваш устима мислећи да ћеш да сакријеш то од Бога од Којег ништа не може да се сакрије? Он с

таквом одлучношћу заповеда свима: немојте се бринути за сутрашњи дан, шта ћете јести и шта ћете пити и шта ћете обући, а ти постајеш монах како би имао новац и друге ствари

које можда ниси имао док си био мирјанин? Апостол Павле учи: имјејушче пишчу и одјејаније, сими доволни будем (1 Тим. 6, 8), а ти се не задовољаваш оним што је

88

неопходно већ желиш да имаш више од тога због чега крадеш и присвајаш манастирске ствари – мрзи те да радиш, а у свему што се тиче успокојења и утехе тела желиш да будеш брат једнак са свима онима који су се много потрудили у делу Господњем? Ако видиш

другу братију како се подвизава од свег срца у постовима, бдењима и другим лишавањима телесним, или у плачу, у напрестаним молитвама, свеноћним стајањима, псалмопојима и

песмама духовним кажеш да не можеш то да чиниш, кријеш се и не идеш чак ни на обичне црквене службе мислећи ипак да тиме доносиш корист самом себи. Какво крајње слепило! Каква неразумност! Каква прелест у помислима твојим! И

још је најгоре од свега тога ако те дочека неко најмање искушење или ако те нечим ништавним увреди игуман желећи да те испита, јер биваш спреман да збациш чак и одећу

монашку као што ми се догодило да сретнем много оних који су говорили: па зар сам дошао овамо да будем било чији роб или да ме овде презиру? О, неразумности! А, зар, брате, ниси дошао да се подвизаваш против невидљивих непријатеља наших демона? Зар

ниси дошао да водиш борбу са својим страстима? Ако не желиш ништа да трпиш и не трпиш никаква лишавања зашто си постао војник Христов? Зашто си се прибројао браћи

која су сви војници Христови? Зар само зато како би био издржаван, јео и пио, и затим изваливши се као да си у кафани, изигравао господина? Ако мислиш тако тешко теби на дан суда кад дође праведни Судија да свакоме да по делима његовим и да потражи од

монаха оне споразуме и обећања која су Му дали у присуству толиких сведока, пред светим престолом и светим Анђелима, јер кад нас пита јереј: зашто си дошао, брате,

падајући ничице пред жртвеником и светим братством, желећи монашки образ и анђеоски живот? Шта одговарамо на ово? Зар не кажемо: да, часни оче? А шта опет јереј каже на то? – Знај, брате, пошто си дошао да се прибројиш слугама Цара Христа, припреми се на

искушења зато што ће од данас непријатељ наш ђаво почети још више да подиже сваке сплетке против тебе. Зато буди спреман да будеш гладан, жедан, да ти буде хладно, да

примаш срамоћење, пљување, подсмехе, шамаре и да трпиш све што је мучно, што бива у животу по Богу. И шта ми на то одговарамо? Зар не обећавамо да ћемо све ово радо пострадати и претрпети? А зар на свако питање које нам поставља јереј, не говоримо: да,

часни оче? Зар не исповедамо пред лицем Бога и светих Анђела да ћемо поштовати уздржање, бдење, молитву, повиновање чак до смрти настојатељу и свој браћи? А сад смо

дошли до тако тешког стања и проводимо живот свој с таквом неустрашиво шћу пред Богом и с таквим занемаривањем Његових заповести, као да нема никога ко ће тражити од нас одговор за таква обећања која смо дали?! И ни за шта не сматрамо не само браћу, већ

и на саме настојатеље наше и ропћемо, супротстављамо им се и кунемо их и чинимо готово све оно што мрзи Бог и што може да баци душе наше у огањ паклени?

Да ли је чувено да негде постоји такво лукавство и злотворење? Или коју другу погибељ ђаво може да смисли на погибељ душа наших, поузданију од ове? Или, боље је рећи, шта друго горе сами демони могу да смисле и учине за погибељ нашу? И демони,

видећи да смо поробљени вољи плоти, да смо се отуђили од благодати Светог Духа и убили душе своје – јер удаљавање душе од Бога јесте смрт за њу – видећи то, зашто још са

своје стране и они да покрену борбу против нас? Јер сва борба коју подижу против нас демони је с крајњим циљем да нас удаљи од благодати Светог Духа. Али ми се, како видим, још пре него што су они почели да ратују против нас, већ обнажили од такве

благодати Божије тиме што не испуњавамо заповести Божије и немамо ревност да тражимо Бога свом душом нашом, јер кад бисмо почели да Га тражимо, не бисмо

проводили свој живот у таквом нераду. Кад бисмо се бринули за небеско, не бисмо се толико бринули за земаљско. Кад бисмо размишљали о нетрулежном, не бисмо били толико везани за трулежно. Кад бисмо заволели вечно, не бисмо тако волели пролазно.

Кад бисмо се марљиво трудили да творимо добродетељи не бисмо се туђили учитеља добродетељи. Кад бисмо с радошћу постили никада не бисмо роптали због оскудности

јела и пића. Кад бисмо се подвизавали и уздржавали од страсти не бисмо толико били поробљени задовољствима. Кад бисмо имали истинску и чврсту веру не бисмо чинили

89

дела која су својствена невернима. Кад бисмо имали у срцу свом страх Божји не бисмо се противили истинским слугама Божјим у сваком богоугодном делу. Кад бисмо имали смирење не бисмо презирали слуге Божије. Кад бисмо се удостојили да стекнемо истинску

љубав, спознали бисмо и Бога и ради љубави према Христу више бисмо волели не само да нас срамоте, већ и да нас кажњавају, оптужују и вређају и свако искушење и тескобу

бисмо радо трпели. Међутим, данас смо тако много поробљени страстима и налазимо се у таквој заслепљености и безосећајности да чак ни не знамо у какву дубину зала см о пали и

нимало не осећамо своје јадно стање. Долазимо чак до тога да кад неко почне да нас саветује у погледу неког греха, одговарамо као да никад нисмо ни чули Божанско Писмо

говорећи: зар је и ово дело – грех? И зашто се то назива грехом? Кад био дао Бог да се чувамо од већих зала, а за ову малу ствар Он неће бити много строг! И ко говори такве речи? Хришћани, деца Христова, која су дала тако велика обећања Богу кад су се крстила

– и нарочито монаси, који су ступили у други споразум и завете с Богом; они , који су обучени у монашку одећу уместо добродетељи и носе име монаха уместо светости, који су

закључили споразум са Христом да ће се одрећи света и свега што је у свету, да ће се одрећи и родитеља, рођака и пријатеља, обећали да ће слушати своје духовне оце као Бога и поштовати најстрожије подвижништво и пажњу чак до погледа очију и празне речи, тј.

да неће ни гледати непристојно ни празнословити – а сад мисле да није грех ни завист, ни осуда, ни роптање и супротстављање, ни лажљиве речи, следовање својој вољи и заклетве

и скривена крађа манастирских ствари како би се имале као своје сопствене или дале другима без знања настојатеља – и притом још мисле да уопште није грех рђаво обављати своја манастирска послушања, односно, кад је некоме наложена нека служ ба за братију, да

то обавља с пристрасношћу или с лукавством или са завишћу, или несавесно или с ценкањем.

О, човече! Зар не дрхтиш кад чујеш свакодневно шта ти каже Бог: слово гнило да не исходит из уст ваших (Еф. 4, 29); јер, глагољу вам, јако всјако слово праздноје, јеже ашче рекут человјеци, воздадјат о нем слово в ден судниј (Мт. 12, 36), и за чашу хладне воде

добићете плату? (Мт. 16, 42). Зар не чујеш да је Бог судија помисли и мисли срдачних? Зар не чујеш шта каже Христос: всјак, иже воззрит на жену, ко јеже вождељети јеја,

уже љубодјејствова с неју в сердцје својем (Мт. 5, 28)? Видиш да се осуђује као блудник онај ко са жељом гледа нечије лице? Тако, брате мој, буди сигуран да се и онај ко жели новац осуђује као среброљубац, и ако апсолутно ништа не би имао – и онај ко жели јела

многа и различита јесте чревоугодник, чак и ако би јео само хлеб и пио само воду због свог сиромаштва – и онај ко прима срамне помисли, задржава их у уму дуго времена и

скрнави се њима сматра се блудником, чак и ако никад није видео људско лице. Исто тако и онај ко каже у срцу свом: ово је рђаво, оно је глупо – или зашто је урађено ово и ово, а није то и то? нека се не вара мислећи да не греши, јер он очигледно осуђује и као судија

биће осуђен, чак и ако ниједну реч осуде није испустио из уста својих и нико није чуо глас његов.

Не варајте се, браћо моја. Заиста је човекољубив Бог, и милостив и милосрдан. Исповедам ово и ја и на милосрђе Његово се надајући имам смелост да се надам да ћу бити спасен. Међутим, знајте да човекољубље Његово нимало користи неће донети онима

који се не кају и не поштују заповести Његове с великим страхом и потпуно тачно, већ ће их, напротив, Бог казнити још строже од нечастивих и неверних. Не варајте се, браћо моја,

и не мислите да су мале грешке стварно мале и да можете да их презирете пошто не наводно не чине велику штету души нашој. Добре слуге Божије, које Му искрено угађају, не праве никакву разлику између малог и великог греха, већ кад погреше чак и покретом

очију, или помишљу, или речју, мисле да су потпуно отпали од љубави Божије – што верујем, заиста тако и јесте. Ономе ко помисли на нешто што није у складу с вољом

Божијом, чак и у најмањем и не покаје се истерујући истог часа прилог ове помисли, већ га прими и задржава у себи, то ће се уписати у грех иако мисли да зло бива у незнању, јер,

90

кад је дошао закон, тј. учење Божанског Писма, тада је оно зло, које је човек раније чинио у незнању, не знајући да је оно зло – оживело, односно он је сазнао из Писма да је то зло и испоставило се да у њему постоји грех (који се, међутим, не признаје за грех), који га

отуђује и удаљава од добра и тиме га убија. Зато треба добро да разматрамо и анализирамо помисли које долазе у ум наш, супротстављајући им сведочанства Божанског

Писма и учења духовних и светих отаца. Ако нађемо да су она сагласна са Светим Писмом примимо подвиг да их задржимо колико можемо и спроведемо у дело. Ако се пак те помисли не слажу с речју истине, пожуримо да их одагнамо од себе с гневом и

одбојношћу, као што је написано: гњевајтесја и не согрјешајте (Еф. 4, 26). Нимало не треба задржавати страсне помисли које нам долазе, већ их истог часа треба одбацивати

као струју заразног ваздуха и жалац смрти. Из овога се види колико је за нас неопходно проучавање Божанског Писма са свим старањем и пажњом. И Христос Господ, омогућавајући да се разуме каква велика корист

од овога потиче, говорио је: испитајте писанија (Јн. 5, 29). Испитајте и задржите са свом прецизношћу и вером оно што се у њима говори како бисте тачно знали на такав начин

вољу Божију и умели да разликујете без грешке добро од зла, а не сваком духу да верујете и вртите се у вихору штетних помисли. Поверујте ми, браћо моја, да нема другог, лакшег пута ка спасењу од слушања божанских заповести Христових. Мада, потребне су нам и

многе сузе и велики страх, и велико тпрљење, и непрестана молитва како би нам се открила сила макар једне речи Владике, да спознамо велике тајне, скривене у малим

речима и предамо душе своје на смрт и за најмању заповест Христову. Реч Божија је мач с две оштрице, који одсеца и одваја од душе сваку похот и свако плотско стремљење. Притом она бива и пламен огњени који распламсава ревност душевну и чини то да

презиремо сваку невољу овог живота, дочекујемо с радошћу и весељем свако искушење које на нас долази, и саму смрт која је тако страшна другим људима, са жељом примамо

као и извор живота. Преклињем вас, браћо моја, пренимо се напокон из сна и почнимо да подстичемо један другог подстицајним речима на жељење добра; потецимо брижљиво; почнимо да се

подвизавамо с потпуном ревношћу да се одрешимо од сваке пристрасности према свету; смиримо се се као што су се смиравали древни оци; пожуримо да свучемо старог оца кроз

одсецање плотске воље и умртвљење земаљског мудровања; обуцимо се у новог Адама, тј. у Господа нашег Исуса Христа чистом и невештаственом молитвом; очистимо се сталним сузама и постарајмо се да се обнављамо покајањем сваког дана и сваког часа како бисмо

се научили да ратујемо и боримо се с непријатељима нашим демонима, који непрекидно смишљају зле сплетке против нас.

Ко још није стекао свеоружје духовно које смо навели не може да се супротстави за време борбе, већ сваког часа трпи пораз. Пошто је обнажен од оваквог свеоружја он не може да проводи живот мирно и слободно, јер унутрашња борба демонска не личи на

спољашњу борбу, већ је много страшнија од ње. У њој људи ратују с другим људима и понекад је прекидају и бацивши оружје прилегну да се одморе, нашавши тренутак да једу;

понекад се затварају у тврђаву и држе стражу једни на једном, други на другом месту; дешава се да они који су у њој заточени побегну од непријатеља и спасавају се од сваке невоље, али и они који су остали у заробљеништву не предају се увек смрти, већ се

претварају у робове; дешава се и да заробљени роб буде прослављен и обогати се више него што је био богат као слободан. Међутим, у борби с демонима не бива тако. Христови

увек треба да носе своје оружје. Није могуће да човек у овој борби има спокој ни дању, ни ноћу, ни на један трен, већ и кад једемо, и кад пијемо и кад спавамо или било шта друго чинимо можемо да се налазимо у самом жару борбе. Наши непријатељи су бестелесни и

увек су у борби против нас иако их не видимо и само гледају да се не нађе негде неки наш уд обнажен како би уболи у њега своје стреле и убили нас. Овде је немогуће сакрити се у

тврђави и кули или се други пут сакрити негде и мало одморити. Такође се не може никуда побећи и избавити од борбе или да један човек преузме на себе борбу за другог,

91

већ сваки човек сам треба да води ову борбу и или да победи и буде жив или да буде побеђен и умре без сваке сумње. А смртоносна рана је овде сваки грех, неоплакан у покајању и неисповеђен и

нарочито очајање, ако неко у њега падне, што, међутим, стоји у нашој власти, јер ако се не бацимо у дубину нерада и безнадежности, демони уопште неће моћи да нам причине било

какво зло. Међутим, и кад примимо ране од њих, можемо, ако желимо, да постанемо још храбрији и искуснији у овој борби посредством топлог покајања. Да буду поражени и умру, а затим опет устану и ступе у борбу јесте дело људи крајње велике душе и храбрих

и оно је дивно и достојно велике награде, јер да будемо сачувани од пораза није у нашој власти, али да останемо у смрти или да не останемо зависи од нас, зато што ако не

паднемо у очајање нећемо остати у смрти и смрт неће завладати нама. Увек можемо да је избегнемо прибегавши с покајањем свемоћном о човекољубивом Богу. Управо зато подстичем, како себе самог, тако и сву браћу: покажимо велику

марљивост и храброст у трпљењу у постојаност у испуњењу свих заповести Господњих са свом ревношћу душе, како бисмо доспели у небеске и вечне обитељи испуњене плодовима

Светог Духа и тако се удостојили да станемо и поклонимо се Једној и Нераздвојивој Тројици у Христу, Богу нашем – Којем доликује слава и моћ, у векове векова. Амин.

Беседа седамдесет четврта

1) О везаности за рођаке. 2) О очајању и његовим облицима.. 3) О потреби да се такви уразумљују речима Писма.

4) За онога ко није испунио чак и неку малу заповест, не може се рећи да истински верује.

5) Опис корачања царским путем између саблазни у виду приче. 6) Штета коју монах трпи због пристрасности према рођацима.

1. Боље би ми било да ћутим и оплакујем своје грехове, а не да узимам на себе посао учитеља како бих учио вашу љубав и другима указивао пут спасења, не зато што би

учитељство било у супротности за заповешћу Христовом – напротив, оно Му је веома пријатно, - већ зато што сам недостојан таквог духовног делања. Зато се веома бојим да ће се на мене односити реч Давида, који каже: грјешнику же рече Бог: вскују ти повједајеши

оправданија Моја, и воспријемлеши завјет Мој усти твојими? Ти же возненавидјел јеси наказаније, отвергл јеси словеса Моја вспјат (Пс. 49, 16). Јер ко не воли да се покорава

законима Божјим не воли ни лекције које потичу од речи Господа и запушава своје уши како не би чуо речи, које садрже учење о будућем суду и плати грешницима или о вечном огњу, или о мучилиштима пакленим или о оној вечној осуди из које више не може да

побегне онај ко је једном потпао под њу. А ко се не подвизава од све душе да има увек пред очима својим заповести Христове и поштује их, већ их презире и више воли да чини

све што је у супротности с овим заповестима, погазио је речи Господа, јер кад Господ заповеда кличући: покајтесја, приближибосја царствије небесноје (Мт. 4, 17) – и опет: подвизајтесја внити сквозје тјеснаја врата (Лк. 13, 24), а онај ко ово чује не само да се не

каје и не приморава себе да уђе на уска врата, већ проводи све дане живота свог у безбрижности и немару за душу своју додајући сваког часа грехове на грехове, спокој, и

гојећи тело своје више него што је потребно, што је знак широког и пространог пута који води човека у вечну погибељ, а не тесног и пуног мука који води у живот вечни – такав је погазио речи Господа и испуњава само своје сопствене жеље или боље речено ђаволове.

Ја сам, јадан, први од оних који тако поступају и налазећи се, као у јами жабокречине и осећајући крајњу беду своју, вапијем из дубини жабокречине ка свима који

иду поред јаме говорећи: браћо моја, бежите даље од ове страшне јаме и трчите правим путем који је Христос, да нико од вас не скрене ни на десно ни на лево како не би доспео

92

овамо, попут мене јадног и најнесрећнијег и како не би изгубио заједно са земаљским и небеска блага. Знајте да свелукави ђаво, непријатељ наших душа, правећи свакакве сплетке и планове да што је могуће већи број нас сакупи у овај најстрашнији ров између

осталих средстава користи и нашу везаност за рођаке. Њу као омчу набацује на врат свакоме и све који су примили ову узду вуче и бацивши у жабокречину смртних грехова

топи у греху очајања, кад их баци у такве дубине преисподње и греха, веже их и у њој оставља. 2. Бежимо, браћо моја, молим вас, од овакве погибељи душе наше. Непријатељ

душа наших ђаво с таквим свелукавством доводи такве у стање очајања и таквом обманом га прикрива да они ни не мисле да су упали у њега, не слушају Божанско Писмо, немају

вере и у речи оних који им то понављају и све стављају испод сопственог мудровања или боље речено, незнања и безосећајности, јер не осећају да су омчом стегнути око врата – што је горе од било каквог очајања, пошто је једна ствар кад неко очајава за своје спасење

због мноштва грехова у које је пао, а друго је кад неко зло сматра добром и чинећи га бива убеђен да чини добро. Ако се ономе ко очајава због мноштва грехова својих да учење о

покајању и човекољубљу Божијем и да да разуме да нема грехова, ма колико их било, које не би изгладило покајање, да где се умножава грех, тамо још више изоблиује благодат и да је велика радост на небесима због једног грешника који се каје – можда ће се освестити и

дођи у умилење, а други пут ће пожелети и избавити се од овог мноштва грехова, олакшати своју савест од овог тешког бремена и презревши сва блага света прибећи ће

покајању с великом ревношћу. Међутим, ко зло држи за добро, с великим тешкоћама долази до покајања и уопште се не слаже да прими овакве исцељујуће лекове, јер како је могуће да се одлучи на духовно самолечење онај ко не верује и чак му ни на памет не пада

да је болестан душом или да је пао? 3. Зато треба да сакупимо колико је могуће више духовних речи из светог

Јеванђеља и осталих Божанских Писама, да бисмо их убедили и показали у чему је њихова заблуда и како су скренули с правог пута којим су почели да иду и како је ђаво, приступивши овим монасима с обманом, набацио омчу пристрасности на њихов врат,

затим треба показати како их је он одвукао у стрмине и мочваре грехова, како их је бацио у најдубљи ров нечастивости, како их је довео до саме погибељи и тамо везавши бацио и

удаљио се с увереношћу да се више неће ослободити. Кад кажемо све ово онима који верују речима Божанског Писма они се освешћују, спознају грехове своје и исповедају сами да се заиста налазе у веома јадном стању, а тада ћемо им дати и доличне лекове за

њихове ране – све из речи Божанског Писма. Уосталом, преклињем све вас, помолите се Господу Богу за мене, који сам сам иако неук, принуђен да примим подвиг речи ради

показивања свега реченог, како би заблистала у мени благодат Свесветог Духа и просветила срце моје и ум мој и даровала ми снагу да изрекнем неку беседу корисну за душе ваше. И о кад би ова благодат Светог Духа, не по мом достојанству, већ ради ваше

сопствене користи, сама изволела да унутар слуха вашег одјекује као речи истине и тако вас просвети светлошћу својом и покаже вам тајанствено све оно о чему сам рекао – као

да вам говори: ево пута, ево стрмине, ево непријатеља, ево врпце, ево брата (који бива искушаван)! И гледај с каквом радошћу прима омчу и како га непријатељ одвлачи! – И ако она затим поступно показује све једно за другим без икаквог пропуштања, на крају ће

показати како можемо да избегнемо мреже непријатељске, учинити нас слободним од окова ђавола и повести на небо.

Дакле, почнимо од почетка и од самог врха. Господ наш и Бог, истински Син Бога и Оца, једносушни, једнославни, сапрестони и једнопрестони с Оцем и Светим Духом, Који пребива у Оцу Који у Њему пребива, видећи наше жалосно и јадно стање, и ово

ропство у којем смо толико година робовали нашем непријатељу ђаволу, који нас је обмануо на грех, по неизрецивом човекољубљу Свом сажалио се над нама, пожелео је нас

ослободи из овог ропства и преваре ђавоље и ради тога је сишао с неба на земљу и поставши човек, поживео с нама људима, грешницима и и давши заповест светим Својим

93

ученицима и апостолима, опет се попео на небо ка Оцу Свом са славом многом, након што им је заповедио: шедше в мир вес, проповједите Јевангелије всеј твари... учашче их бљусти не ово или оно, већ всја, јелика заповједах вам, при чему говорећи всја, није

оставио ниједну заповест, коју нам не би заповедио да испуњава. Затим, шта рећи? Иже вјеру имет и креститсја, спасен будет, а иже не имет вјери, осужден будет (Мк. 16, 15-

16; Мт. 28, 20). 4. Шта, брате мој, вољени, да ли си схватио шта значи речено: увјеровавшиј и

окрестившијсја, и затим опет: возневјеровавшиј ()? Или мени реци да ти

кажем о томе? Јер реч ова изгледа једноставна и лако схватљива свакоме, али садржи дубоко скривене мисли. Овде се не говори само о вери да је Христос Бог, већ се говори о вери, која обухвата све свете заповести кад, тј. неко с вером прима све заповести и држи

се убеђења да ниједна од њих није празна, већ су све речи Божије до јоте и црте живот и доносе живот вечни. Ко верује тако свим заповестима Христовим и као што је обећао у

светом Крштењу, поштује и испуњава све, не пропуштајући ниједну, спасиће се. Напротив, ко не буде веровао макар једној речи Христовој до једине црте или јоте, биће осуђен као онај ко је одбацио самог Христа Господа. И праведно је. Јер онај ко Му верује

у великом – да је, рећи ћемо по тачкама, као Бог, постао човек истински и непромењиво, да је био разапет и умро, да је васкрсао и јавио се апостолима, ушавши код њих кроз

затворена врата, да се вазнео на небо и седи с десне стране Бога и Оца, да Му предстоји да дође да суди живима и мртвима и да свакоме по делима његовим и да ће пре овога васкрснути све људе који су се родили од Адама и још ће се родити до свршетка века – ко

у све ово верује, а не верује следећим речима: глагољу вам: јако всјако слово праздноје, јеже ашче рекут человјеци, воздадјат о нем слово в ден судниј (Мт. 12, 36) – како је

могуће да такав буде веран и прибројан вернима? Исто тако ко верује Христу у оним страшним и великим тајнама које превазилазе сваки ум и сваку помисао људску и у свему ономе што је учињено и још предстоји да учини Христос Господ наш, а не верујете Му у

следећим речима које је изговорио: иже хошчет по Мње ити, да отвержетсја себе и возмет крест свој, и по Мње грјадет (Мк. 8, 34) – такође: иже љубит отца или матер

паче Мене, њест Мене достојин (Мт. 10, 37), и још: ашче кто грјадет ко Мње, и не возненавидит отца својего и матер, и жену, и чад, и братију, и сестр, јешче же и душу своју, не может Мој бити ученик (Лк. 14, 26) и – иже ашче разорит једину заповједеј сих

малих,... мниј наречетсја в царствији небесњем (Мт. 5, 19), - како је могуће да такав буде сматран верним, а не пре као онај ко је осуђен као неверан, и чак горе од неверног, кад у

најважнијем исповеда да верује Христу, а у малом (како му се то чини), презире Њега, Бога и Владику свега, као наводно лажљивог – и у односу на друго каже да верује Христу као Богу истинитом, а у реч Његову, коју говори: о всјаком праздном словје воздадут

человјеци слово в ден суда, не верује као неком ништавном човеку? Христос горе говори о онима који се смеју и блаженима назива оне који плачу, а он смејући се, псујући и

празнословећи мисли да ће да се спаси. Чак шта? – Не одричући се себе по заповести Господа и не носећи крст свој мисли да следи за Христом, Који је разапет због њега и волећи рођаке више од Христа сматра себе достојним Христа.

Дакле, и они који наводно долазе код Христа и остављају свет и светско, али се не одричу свих рођака својих и притом самог живота свог, чине све супротно овоме, воле

рођаке више од Христа узалуд мисле да су ученици Христови и преступајући сваког часа не неку малу заповест, већ много и притом великих, узалудно умишљају да не чине ништа богопротивно – чак и више од тога, маштају чак да су велики и дивни у Царству

Небеском. Највеће зло од свега јесте то што говоре да наводно делујући тако нимало не крше заповести и не само да говоре тако, већ покушавају, неразумни, да убеде у то и нас,

који бранимо реч истине. Међутим, вратимо се свом предмету. Дакле, све заповести које је Христос заповедио апостолима, заповедио је једнако и нама да их поштујемо све до једне. И ми можемо да их поштујемо чак и ако се налазимо у

свету, али не желимо, зато што смо слаби у вери и љубави према Христу. Да је ово што

94

сам сад рекао истинито, потврђују сви који су пре закона, у закону и после оваплоћења Спаситеља нашег Христа угодили Богу налазећи се у свету, с децом и женама, и уз све световне бриге. Зато што уопште нису имали пристрасности према свему овоме, већ су

били одрешени од овог својом вољом. Неки од њих, по вери и делима били су светлијег лица него они који су проводили живот у планинама и пећинама. Због чега се и ми,

ослањајући се на заповест Господа, као да је директно нама изречена и нашој немоћи прилагођена, одричемо свега овога, ступамо на тесан и жалостан пут, телесно се одвајамо од света и онога што је у свету, остављамо једно место и прелазимо на друго – у манастир,

и почињемо подвиг добродетељи, у којем се свако подвизава више или мање, како жели? – Због чега чинимо то? Зато како бисмо стекли непристрасност према ономе што би нам

иначе сметало истог часа након удаљавања од света да почнемо да идемо путем који води у Царство Небеско, следећи заповести Господа и повинујући се наредбама Његовим. 5. Међутим, молим те, проникни добро у силу речи које сад желим да ти понудим.

Замисли у свом уму неки царски пут, сав углађен стопама оних који су раније добро и богоугодно корачали њим, с његове једне и друге стране замисли планине, долине,

стрмени, високе кланце и врлети, а међу њима претпостави да се налазе поља, ливаде, места за разоноду са сенкама и дрвећем пуним разних плодова; замисли такође да се тамо на различитим местима крију многе дивље звери, пљачкаши и убице. Знај сад, да ако

ступивши на овај пут, будемо ишли њиме, подражавајући онима који су пре нас прошли њим – светима, ништа од тога не може да нас превари, да привуче нашу пажњу или нам

нашкоди. Кад корачајући путем заповести Господњих ми, пролазећи између наведених предмета, не будемо обраћали поглед свој ни на један од њих, тада нико ни од ових пљачкаша, ни од звери неће смети да нас нападне; неће се усудити чак ни да нам приђе

близу, нарочито ако следимо неког духовног руковођу и имамо добре сапутнике. Дешава се, међутим, да они пљачкаши понекад стоје у даљини, понекад прилазе

ближе и једни од њих нас плаше и зверски гледају на нас као убице, други нам се, насупрот томе, нежно обраћају ласкавим и наводно пријатељским речима показујући пријатност места која се тамо налазе, лепоту дрвећа и плодова, и позивајући нас да се

одморимо мало после напора пута и окусимо од плодова слатких на укус и предивних на изглед – и друга многа лукавства смишљају и користе безбројне замке. Тако нас

узнемиравају непрестано дан и ноћ и кад смо будни и кад спавамо и понекад нас нападају срамним похотама, понекад жељама да једемо забрањено, понекад очајнички нападају и плаше да ће нас убити мислећи да ће нас тиме уплашити и скренути с царског пута. Други

од њихо говоре да је немогуће издржати све тешкоће овог пута; трећи да је овај труд потпуно узалудан и да никакву корист не може донети онима који га улажу; четврти опет

кажу да овај пут којим идемо нема краја и показују нам неке од оних који ни у чему нису имали никаквог успеха. То су нарочито они који су много времена провели у подвижништву и нису никакву корист од овог дуготрајног пребивања у њему стекли, зато

што нису с разумом корачали путем заповести Божјих и нису то чинили с правим и благочестивим помислом, већ су се подвизавали својевољно и с гордошћу. Овакви увек

пресецају своје по Богу течење и уплашивши се, враћају се назад, а затим се, опустивши се у нераду предају ђаволу и почињу да чине само оно што је њему угодно. 6. Међутим, како могу да препричам вама, духовној браћи мојој, све сплетке и

планове непријатеља нашег ђавола и злих демона кад су безбројне - зато пробудивши пажњу и љубав према мудрости подвижника тиме што сам рекао, остало остављам да

истраже до краја сами. А ја ћу почети да им описујем оно што сам обећао, тј. окове пристраности какве имамо према рођацима, како нас веже лукави ђаво овом пристрасношћу (и нарочито оне, који су победили већ многе друге страсти и украсили се

венцима ове победе) и посредством њега јадне нас баца зли у таму и погибељ. – Међутим, пази брижљивије на ово што ћу говорити.

Замисли да си на горе реченом путу и или си сад тек почео да корачаш или си неко време већ корачао њиме, и наишао на много напада од стране наведених пљачкаша и

95

звери, али благодаћу Христовом, ни њиховим нежностима ниси био преварен, ни лепотом ствари које се тамо видљиве ниси омамљен насладом, ни страхом и плашењима ниси побеђен – и с царског оног пута ниси скренуо и на њему се ниси зауставио, не крећући се

напред, ни назад се ниси вратио, већ с још већом живахношћу и тежњом трчиш напред. Да ли мислиш кад тако трчиш да те је ђаво оставио у миру и напустио одрекавши се да води

борбу с тобом? Не, не! Неће ти дати мира; већ знајући да смо оставили оца и мајку и сву родбину уопште и обећали Богу, кад смо примали монашку схиму да ћемо испуњавати и ову заповест заједно с другима о којима је речено и видећи да не могу да нас скрену с

царског пута ни на који други начин – шта чини? Подсећа нас прво на родитеље наше и рођаке, затим, имајући у виду да смути ум наш и доведе нас до непоштовања заповести

Христове, којим нам се заповеда да одбацимо рођаке, нуди из Божанског Писма речи које су речене људима који се налазе у другим ситуацијама и односима говорећи у нама: Чти отца твојего и матер твоју, заповеда Божанско Писмо, - и от својствених племене

твојего да не презриши (Ис. 58, 7).; зато што како каже апостол, ко о присних не промишљајет, вјери отверглсја јест (1 Тим. 5, 8). Не зна овај лукави како треба да то није

речено да бисмо више од Христа волели родитеље и рођаке и њима давали предност у односу на љубав према Христу, већ да би нас научио покорности Богу, јер ако треба слушати и поштовати родитеље своје, зар не треба тим пре бити покоран Богу Творцу и

нашем и самих родитеља наших? Међутим, о, ђаволе који смишљаш зле сплетке блиски семена нашег нису рођаци наши, већ људи исте вере, о којем својству ти не знаш како

треба и нудиш нам рођаке по плоти, трудећи се данас бациш у љубав и пристрасност према њима. А кад приметимо његову обману и добро га ухватимо или сами по себи или уз

помоћ руковођа наших и сабраће која заједно с нама иду путем Христовим шта овај преварант тајно шапуће у нашем уму? Каже, достигао си већ такву меру напретка и

савршенства коју не зна нико од сабраће твоје, стекао си потпуну беспристрасност и бестрасност, зато можеш увек, како желиш, да равнодушно гледаш на своје рођене као на туђе. Ово убацује у ум наш и одмах представљајући неког рођака, ако не телесно, онда у

мисли, опет тајно говори: како да оставиш на погибељ ово створење Божије видећи да се он заглибио у незнању Бога попут бесловесних животиња? Због чега да му не пружиш

руку помоћи, не просветиш ум његов и не научиш познању Бога Који га је створио? Какво ћеш оправдање дати и шта ћеш одговорити на страшни дан суда? – Затим прекида такве речи и само сугерише да га помињеш у молитвама својим и проливаш због њега сузе

сажаљења, понављајући у срцу његовом следеће речи Писма: изводјај честноје от недостојнаго, јако уста моји будет, - опет: јелика сотвористе јединому сих братиј мојих

менших, Мње сотвористе (Мт. 25, 40), - и још: аз бих отец немошчних (Јов. 29, 16). И све ово је очигледно прелест ђавоља. Ако овај брат (којем се то сугерише) не пада на такве сугестије и скупивши снагу почне да противречи непријатељу – ђаволу, говорећи: оно што

треба да чиним за рођеног, дужан сам да чиним и за туђег, који ми је још више рођени по Богу, него онај по телу, лукави непријатељ му одговара говорећи: заиста је тако као што

кажеш и Бог се управо на тај начин брине о свима, на такав начин, то јест, посредством других сви знају Бога и верују у Њега; на исти начин и ти знаш Бога и верујеш у Њега – посредством или рођака својих, или других туђих људи; и овај рођак твој кроз тебе

познаје Бога, а други после кроз њега. Међутим, ко је данас као ти? И куда ће отићи ако га ти оставиш? Погубиће душу своју и ти ћеш наравно бити крив за његову погибељ ако га

оставиш. – Таквом лажју вражијом брат на крају бива обманут и стоји под таквим привлачним изговором дајући ђаволу да веже себе врпцом пристрасности – и кад постане везан, више му не противречи као човек који је потпуно убеђен ђавољим наводима.

И гледај какве су зле сплетке овог лукавог злочинца који развраћа душе? Чим му пође за руком да стегне брата оном пристрасношћу, више не иде око њега и не досађује

му, како се не би открила нека његове сплетка; а шта да се ради? Узима крај конопца и удаљава се од брата кријући се у таму као родитељ таме, односно оставља у брату као трн

96

бригу и забринутост о оном рођаку, јер зна да ће онај рођак, или боље речено, пристрасност према њему, боље од њега самог мучити и рањавати га непрестано. А кад брат уђе делом у бригу за свог рођака, ма какве биле ове бриге, уједно скреће с царског

пута којим је почео да корача, и што више се удаљава од њега, тим дубље улази у њега непријатељ, кријући се ипак, и само јаче држећи у рукама конопац пристрасности и за

једно се бринући како да брат не препозна његове сплетке. А оставивши већ потпуно царски пут, шта мислиш да говори у себи овај брат? Мисли да спасава душу онај ко ју је саздао и на тај начин коначно пристаје да мисли да чини дело подражавања Христу. Ако

има познанике мирјане, почиње да иде код њих и понекад им ласка хвалећи их без мере, понекад разобличава строго-престрого, а често дозвољава себи слободу у опхођењу и

храни и намерно изговара неке речи како би изазвао смех и уопште са сваким се опходи по природи његовој како би га овај радо примао и давао му новац. Ако види да ништа не дају, почиње сам да моли без стида, свуда наводећи као изговор потребу свог рођака. И

дешава се да они који чују такве његове речи, пошто су сами плотски и пошто их побеђују исте такве страсти, хвале веома овог несрећног монаха и говоре да стиче себи велику

награду. Од овога се још више повећава и укорењује у њему она пристрасност – или боље речено, ова болест пристрасности (према рођацима), као што се конопац уједа у плот врата (онога ко носи јарам), дубље и дубље улази у његову душу, раствара се заједно с

њом и постаје неодвојив од њега. Због овога се мало по мало одваја од чисте молитве и мења сузе по Богу сузама које су Му мрске сам то не схватајући. Тада на крају почиње да

завиди онима који имају и да их мрзи због тога што му не дају тако много као што би хтео. И не само да пати због тога, већ постаје поврх тога лењ на свако послушање и непокоран. Притом учи да говори лаж, сматрајући је мером разумности – мислећи и уверавајући да

наводно Богу даје, што троши на своје рођаке. Осим тога, почиње по мало и да краде, не мислећи ипак да је то права крађа: тако га заслепљује страст! И уопште, ма шта да

наводно доставља својим ближњима, савест га никада не разобличава да је учинио рђаво. Зато и непријатељ, кад на крају баци јадног монаха у све ово што сам рекао, пушта из својих руку конопац ове пристрасности, која се јако и дубоко већ укоренила као некакав

стуб проникавши у преисподњу пакла, пошто је сигуран да се више никада неће развезати. Ово мало сам рекао о онима који почињу подвиг. А шта рећи о онима који крећу

царским путем монашког живота с равнодушношћу и безбрижношћу? Код таквих пристрасност према рођацима бива тако јака и широка да они кроз њу падају у сваку мрежу непријатеља који иде свуда као лав ричући и тражећи кога да прогута, а они ће

ипак радије пристати да умру него да се ослободе зуба и изађу из најстрашније чељусти овог дракона-погубитеља.

А ми, примајући с вером све речено, помолимо се Богу свом душом да нам не да да нас некада превари непријатељ или да преступивши неку заповест, велику или малу, скренемо с царског пута који води у Царство Небеско и доспемо у окове било које

страсти. Него, идући тим путем не скрећући поглед свој на било шта друго, подвизавајмо се да корачамо њиме с усрдношћу, да стигнемо до Христа и кад стигнемо паднимо ничице

пред Њим и заплачимо пред Њим топло Га молећи да никада не одступа од нас и не допушта нам да скренемо с царског пута који је сам Он, као што каже: Аз јесм пут, истина и живот (Јн. 14, 6). Њега да почнемо да тражимо да достигнемо и задржимо. Ако

се удостојимо овога остало време ћемо живети с Њим и у овом животу, а после смрти ћемо се подићи и узнети с Њим на небо, и Он ће нас прославити и даровати нам насладу

вечних добара – што нека бисмо сви ми добили благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава и моћ с беспочетним Његовим Оцем и Свесветим и благим и животворним Његовим Духом, сада и увек и увекове векова. Амин.

Беседа седамдесет пета

1) О покајању и умилењу.

97

2) Како се може доћи до умилења? 3) О сузама. 4) Без њих се не може достићи чистота и бестрасност.

1. Једном кад сам читао (онима који су се окупили код мене) богомудра дела

преподобног оца нашег Симеона Студита међу његовим другим мудрим поукама нашла се написана и следећа: брате, никад се не причешћуј Пречистим Тајнама без суза. (Он сам се придржавао овога целог свог живота, зато је и нас учио истом том.) Кад су ово чули

слушаоци (а ту нису били само мирјани, већ и монаси, знаменити по добродетељима) зачудили су се речима и гледајући један другог као да су се осмехнули и рекли сви у један

глас: дакле, испада да никада не треба да се причешћујемо, већ да се увек клонимо причешћа? Запамтио сам ову реч њихову и кад сам био сам сетио сам се оних који су тако рекли, много сам патио и горко плакао с великим болом у срцу говорећи у себи: да ли је

могуће да они који су рекли овакве речи заиста тако мисле и свом душом претпостављају да је немогуће плакати приступајући Причешћу? Или мисле да је плач уопште ствар од

малог значаја, и зато су се с презиром понели према речима оца нашег? Јер ко не сматра да је даноноћни плач пред лицем Христа Господа важна ствар, тај, наравно, кад почне да приступа причешћивању Божанским Тајнама, не само да неће почети да плаче, већ неће

ни сузу и капљицу сузну пустити. И није могуће да то буде. Зар може некада да се догоди с неким или по нарочитом Божијем необјашњивом уређењу или због неког другог

случајног разлога, са стране, због сећања, на пример, због нечег тужног. Тешко безосећајности и суровости оних који мисле да је немогуће причешћивати се Пречистим Тајнама са сузама! Тешко безбрижности и заслепљености оних који то

говоре! Кад би осећали и размишљали о себи самима не би били осуђени по сопственим речима својим; кад би се потрудили да се покају никада не би рекли да је то немогуће; кад

би на делу доносили плодове (покајања) не би остали без удела у овом добру, у овом великом дару Божијем; кад би стекли у срцима својим страх Божји, исповедали би да је могуће плакати и ридати не само за време причешћивања, већ и у свако друго време.

Зато желећи да уверим љубав вашу у могућност овога у овој беседи обраћам се онима који су рекли такве речи као да су овде и питам их: добра браћо моја, која то

говорите, реците ми зашто кажете да је то немогуће? – Па зато, кажу, што једни људи лако долазе у умилење и плач, а неки су тако тврда срца да не плачу и не вичу чак ни кад их бију. Како она ови који су тврда срца могу и Светом Причешћу да приступају с плачем и

сузама? А могу ли и сами јереји, који сваког дана служе Литругију увек да плачу? – На ово им одговарам: кажете да су данас неки тврда срца и тешко долазе у скрушеност, али

реците ми, молим вас, зашто су такви? Ако то не знате, немојте се постидети да саслушајте речи моје и сазнате то од мене, јер је написано: ашче ли иному откројетсја сједјашчему, первиј да молчит (1 Кор. 14, 30).

2. Дакле, од чега бива да неко споро и тешко долази у скрушеност, а други брзо и лако? Саслушај! – Онај ко тешко и споро долази у скрушеност бива такав услед зле воље

своје, услед лукавих помисли својих и рђавих дела; а онај ко брзо и лако долази у скрушеност бива такав услед добре воље своје, услед добрих помисли и благих дела. Ако желиш да се у то увериш размисли и расуди све како шта бива и наћи ћеш да су многи

људи од ове три ствари – воље, помисли и дела, постали рђави; и насупрот томе,многи који су раније били рђави кроз њих су постали добри. – Због чега је пао луцифер? Зар није

због лукаве воље и помисли? Зашто је, Каин, реци ми, постао братоубица? Зар није зато што је по злој вољи својој дао предност себи у односу на свог Творца Бога? Зар није следивши лукаве помисли позавидео свом брату и убио га? Чиме је Саул био покретан па

је тражио да ухвати и убије Давида, којег је раније волео као самог себе и поштовао као свог доброчинитеља? Да ли је то било по природној нужности или због зле воље?

Очигледно да је од зле воље, јер по природи нико никада није био зао. Бог није Творац злих створења већ добрих зјело, као онај ко је природно и заиста благ. Такође, чиме су

98

били покретани разбојници, који су били разапети са Христом да је један од њих говорио: ашче ти јеси Христос, спаси Себе и нају, а други је, супротстављајући му се говорио: ни ли ти бојишисја Бога? И ми убо достојнаја по дјелом нају воспријемлева: сеј же ни

јединаго зла сотвори? Због чега је, реци ми, један разбојник говорио зле, а други – добре и благочестиве речи и један се спасио, а други је отишао у пакао? Зар нису обојица била

покренута на то један злом вољом и лукавим помислима, а други добром вољом и добрим помислима? Јер од помисли је зависило то што један није веровао, а други је поверовао и рекао: помјани мја, Господи, во царствији твојем (Лк. 23, 39-42). Међутим, оставићу

друге примере зато што их има веома много – из онога што ћу вам сад рећи најјасније ћете моћи да видите да свако по самовлашћу воље своје бива или скрушен и смирен или

тврдокоран и горд. Често бива да два човека, једног заната, исте вере, исте природе, тј. зли, немилосрдни, тврдог срца, нечовечни, плотољубиви, среброљубиви, који су учинили много злих дела, - обојица одрекавши се од света ступају у манастир и постају монаси.

Међутим, један од њих одлучно оставља све рђаво и напредује у добродетељи с ватреном вером и усрдношћу, а други постаје још гори него што је био. Због ког разлога нису могли

обојица да се покажу једнако исправни у добродетељи као што су пре били једнаки по рђавој природи? Зар се то није догодило због тога што је један све тескобно на шта наилази ради Бога трпео радо и добровољно? Зар није због тога што је чим је ступио у

манастир почео да добро пази на Божанско Писмо и сам од себе, од своје воље више волео да увек чини добро, - да подражава онима који су најбољи у добродетељи и да се такмичи

с њима у постовима, у молитвама и мољењима, у ћутању, сакрушавању, у сузама, у уздржању од слатких јела, у удаљавању од испразних и бескорисних разговора, од гнева, љутње и псовки, у драговољном трпљењу срамоћења, мука и лишавања, у бирању за себе

ниских и последњих послова и дела, у непротивречењу и у томе да не ропће кад му настојатељ да неко послушање, и у испуњењу са свом добродушношћу, у заузимању увек

последњег места и сматрању себе горим од свих? Или, укратко речено, зар није због тога од самог почетка одлучио да обавезно испуњава све чему учи Божанско Писмо како би стекао милост и опроштај за зла која је раније учинио и стекао смелост пред Богом? А

други је чинио све супротно овоме због зле природе своје, оставши лукав, као што је био пре монаштва, да не кажем, гори него што је пре био?

Тако и сваки човек бива смирен и лако се сакрушава или суров и безосећајан, не по природи, већ од добре или зле воље своје, јер, реци ми, како може да дође у умилење душе, или да испусти кап сузе из очију својих онај ко се врти тамо и овамо, готово сваког

дана, и немајући никакву бригу ни за молитву, ни за читање, ни за ћутање и осамљеност, већ једном за време службе води разговор с онима који стоје поред њега и кроз то лишава

доброг плода од бивања на црквеној служби не само себе, већ и оне с којима разговара – други пут се подсмева и суди благочестивој и добродетељној братији, па чак и самом игуману? Како може да дође у скрушеност онај ко радознало жели да сазна за све

манастирске ствари као и све о делима и животу сваког од браће и при сусретима једном каже: јуче сам чуо то и то, другог пита: чуо сам шта се догодило с овим јадним братом,

или: знаш каква се несрећа догодила томе и томе? Кад овакав да нађе слободно време да се сети својих сопствених грехова како би туговао због њих и плакао због самог себе? Опет, и онај ко излази из цркве за време читања, седи поред ње или далеко од ње и

почиње да разговара с другим, при чему час он говори нешто, час други и воде бескорисне разговоре при чему један говори: да ли си чуо шта је игуман учинио с тим и тим братом?

Други: а ако вам кажем шта је учинио игуман с таквим несрећником, шта ћете рећи? – Дакле, водећи такве и још горе од ових разговоре, и бавећи се таквим глупостима, да ли ће имати времена да се освести, поразмисли о својим сагрешењима и мало плаче због њих?

Ко не пази на божанске речи, не ставља на уста своја печат ћутања, не закључава уши своје за слушање испразних и бескорисних речи, не сећа се страшног дана суда и

страшног суда Христовог, на којем ће стати пред Њега сви обнажени како би дали одговор за све што су чинили у току свог живота, како може да стекне сузе и скрушеност како би

99

горко оплакивао себе чак и ако би живео у монаштву више од сто година? Како је могуће да почне да осећа жалост било када и да плаче пред Богом због душе своје онај ко тражи првенство и хоће да издејствује да стоји пред свима у цркви и изнад свих за трпезом и

због тога увек кука и жалости се? Исто тако и онај ко смишљајући извињења за своје грехове уверава да је слаб и немоћан док је здрав и крепак и млад и поредећи себе у цркви

с онима који су се много потрудили и много година провели у подвижништву каже: по чему сам испод тог и тог и тог и тог, да се тај ослања (на штап) или седи (на стасидији) или иде за певницу и седи заједно с појцима а није достојан да заузме ни последње место?

- како може такав да спозна немоћ душе своје како би почео да стење о томе из дубине срца, дошао у умилење и проливао из очију својих сузе?

Таштина предаје таквог нераду и више му не даје да за било каквим послом бива с трпљењем: он безбрижно и лењо стоји на црквеној служби и често заподева празне разговоре с онима који стоје поред њега и налазе задовољство у томе да га слушају. На тај

начин, безосећајно, без жалости и скрушености срдачне, долази у цркву, стоји на целој служби с духовним и побожним оцима – и излази с ње без икакве користи, не осећајући у

души ни најмању промену на боље – ону промену коју Бог даје због скрушености онима који се достојно подвизавају. Мисли да је довољно само то да не пропушта одређене службе, тј. јутарњу, вечерњу и часове и да на тај начин може да напредује у свакој

добродетељи и дође у меру савршених у Христу у духовном узрастању. Знао сам много таквих којима влада оваква самообмана. Они се на сваки начин брину да не падну у неки

видљиви, плотски грех, а за то како да избегну грехове мислене и срдачне апсолутно никакву бригу немају и мисле да ће остварити спасење само кроз ово, што иду на све службе, не додајући овоме ништа друго, то јест, ни непрестану молитву, ни ћутање уста,

ни бдења, ни строго уздржање, ни духовно сиромаштво, ни смирење, ни љубав. Међутим, није тако, браћо моја, није тако. Бог не гледа на лице, ни на спољашњу пристојност, ни на

вапаје наше, већ гледа на срце скрушено и смирено, тихо и богобојажљиво. Тако Он сам каже кроз пророка: на кого воззрју, токмо на кроткаго и молчаливаго и трпешчушчаго словес Мојих? (Ис. 66, 2).

Међутим, шта рећи о онима који досађују настојатељима да им дају служење којег су недостојни? – Једни од таквих – управо они који се труде да држе само спољашњи

поредак благочестивог живота, или, боље речено, који имају у виду само корист и славу и уопште садашња пролазна блага, тако кажу: Часни оче! Зар нисам достојан и ја да послужим манастиру и браћи? Или је такав и такав монах достојнији од мене за такво и

такво послушање и боље уме да обавља послове те врсте него ја? Ако хоћеш, испитај ме и видећеш да ћу боље од њега обављати ове послове. А други – они који су безбрижни и

лењи и претварају се да су телесно немоћни, који су тек јуче-прекјуче дошли из света и испуњени хиљадама грехова, и који још никаква послушања нису понели и нимало се не потрудивши и не ознојивши се на пословима манастирским, иду, као што сам рекао, стају

заједно с онима који су се већ много потрудили и седају заједно с њима. Ако неко од ових последњих стојећи поред њих каже некоме од таквих: иди, брате, на место које ти је

одређено, и стој тамо појући заједно с другом браћом, како можеш, он одговара, одавде је ближе и боље се чује и пева него с одређеног места. Ако му овај по други пут каже: не треба, брате, да стојиш овде без благослова настојатеља нашег, он чувши такву реч иде и

моли од настојатеља дозволу да стоји тамо наводећи као изговор своју слабост и немоћ и користећи све начине како би добио жељено и досађујући стално настојатељу: сиђи и

дозволи ми да стојим у првој или другој стасидији поред тог и тог како бих боље чуо канонарха. А кад му не полази за руком да добије оно што жели више се не задовољава само тиме да стоји у хору, већ се мало по мало гура међу прву браћу и у сваком другом

случају претварајући се неком спољашњом пристојношћу и свештеним страхом – трчи, на пример, чак пре других – да дочека локалне начелнике и пријатеље обитељи кад долазе да

се помоле, често свраћа у собу која је за њих одређена како би се упознао с њима, наводећи притом као подстицај за то што наводно стиче велику корист од беседе с њима.

100

После овога почиње да се врти по манастиру и да иде из келије у келију говорећи сваком: веруј ми, брате мој, да те толико много волим да сваког дана кад те не видим, сматрај да и не живим. Ако се међу онима који иду нађе богобојажљив, одговориће му на

такве речи: Бог да те помене, брате мој, за љубав твоју! Шта добро видиш у мени? Овај ће му рећи у одговор: а шта добро у теби нема? Ко је други толико кротак, побожан, мудар,

учен, без лукавства и толико милостив и братољубив као ти? Ово му каже зато што жели да поједе код њега нешто. Међутим, овај духовни брат, по датој му од Бога благодати стално води с њим разговор о ономе што је корисно за душевно спасење, одбацујући од

себе похвале и на тај начин уразумљује брата. Ако се не догоди да је такав, већ насупрот томе, плотски и славољубив, осваја га таштина од таквих похвала и он говори: шта је

друго, оче и брате мој, потребније од љубави? Заиста ништа није потребније и благо ономе коме пође за руком да је стекне, и друго слично говори, што, како примећује није мрско ономе ко је дошао и тиме га још више подстиче да га хвали. Кад овај на крају, по

лакомислености својој, буде потпуно заслепљен прелешћу поверовавши ласкањима и лажним похвалама онога и примивши их са задовољством, тад, ако има чиме да га угости,

више га ни за шта неће отпустити не наговоривши га да прими част – и гости га свиме што му се нађе под руком јестиво добијајући као награду за то бескорисне похвале које се разливају у ваздуху, успевајући ипак да причине велику штету души. Ако се пак код њега

тада не нађе ништа чиме би га угостио, после многих бескорисних разговора му каже: не осуди ме, брате мој, уверавам те нашом љубављу да сад немам ништа јестиво чиме бих

могао достојно да те угостим, али пошто имаш такву љубав према мени, од данас, ма шта да ми пошаље Бог, јешћемо заједно. Од тада се обојица уплићу у свакакве бриге и заузети су само тиме како да набаве више јестива ради узајамног чашћавања и тиме све више и

више учвршћују своју лажљиву и привидну љубав. На исти начин се овај брат под маском љубави, а боље речено прелести,

спријатељује са свима сличнима – и понекад зове другог на час, понекад други њега, тако никад не недостају добра трпеза, многа јела, слаткиши. И он на крају постаје слуга чулних задовољстава обилно хранећи утробу своју. Насићујући се тако свакодневно добро

припремљеним јелима, увече после повечерја долази у своју келију и говори свом послушнику: мучи ме велика жеђ; загреј мало вина да попијем да макар мало угасим ову

жеђ. Овај, пошто је већ навикао, бива спреман слуга брз на послушање (зато што се и сам части заједно са својим старцем и пије чашицу за чашицом, тајно, у чему му помаже тама), истог часа загрева вино и служи. А овај, пошто попије једну чашу буди апетит и почиње

да једе шта има, мало по мало, као да то не примећује док се не наједе до ситости и не набије у потпуности свој стомак тако да његово тело постане тромо и непослушно за

заповести душе. Тада му помисао каже: испрати послушника и стани – обави своје келејно правило. А кад га испрати, друга помисао му опет говори: како можеш да стојиш на молитви пуног стомака и тако тежак? – Боље мало одспавај како би се храна сварила, тада

ћеш устати пре јутрења и помолићеш се лакше с лакшим телом. Он се покорава овој помисли, пада у постељу и тоне у сан. Међутим, ноћу, иако се дешава да се пробуди, не

устаје говорећи: ноћ је још дуга, одспаваћу још мало. Међутим, долази и време јутрења и приморава га да устане и иде у цркву носећи на савести разобличавање своје лењости. Тако овај брат иде, као што смо рекли, по навици, често у келије својих пријатеља

и отаца које воли, седи код њих до вечери, једе и пије с њима и брбља, затим кад се врати у келију више није не само за обављање келејног правила, већ често ни за то да дође на

јутрење. А и кад други брат дође у његову келију, време им пролази на исти начин, у чашћењу јелом и пићем, додајући често строгу осуду браће, која се не држе таквих истих правила. Тако упропашћава све време живота свог у јелу и пићу и рђавим бригама. А о

некој духовној ставари више му ни не пада на памет да помисли, а не још да му приступи и да га учини.

3. Међутим, због чега сам вам, мислите, браћо моја, све ово испричао? Како бих вам открио да онај ко тако проводи живот не може да точи сузе из очију својих, јер како

101

може да прими плач онај ко увек обилато храни свој стомак и брине се само о томе шта да поједе и шта да попије робујући плоти својој као господарици? Уосталом, претпоставимо да се неко клони свега реченог и ни сам не иде у келије других, ни друге не прима у своју

келију, исто као што се не предаје јелу, пићу и пустом празнословљу, већ затвара своја врата и усамљено борави у својој келији; каква је корист за њега од тога, ако његово

делање није духовно, не обавља се с разумом, како доликује, већ седи за књигом, на пример, како би прочитавши нешто то рекао за време разговора с неким и показао се као зналац и уман? Претпоставимо уосталом, да ово не чини ради тога, већ ради користи

душевне, тј. да чита Писмо како би се нахранио Речју Божијом, да прочитавши, стаје на молитву и пева, претпоставимо, по два или три псалма, или пет, или десет, или сто и

притом чини толико и толико метанија и обавивши све ово на такав начин, леже у кревет и ништа више не ради. Реци ми, каква је корист за њега ако има само овакво делање, ако се притом не роди у његовој души плод молитве и читања – сузе и покајничко

расположење, бестрасност и смиреномудреност с кротошћу? Јер сваки човек који се бави духовним делањем, по свом духовном делању стиче и плодове, на које сам указао, без

икакве сумње. Ако пак неко ради и труди се видљиво, али не стиче наведене плодове, онда његово делање није по Богу, већ то чини само да би се свидео људима, због чега праведно и не добија боље.

Дакле, ако браћа коју смо описали буду стално тако проводила живот, да ли је могуће да било ко од њих било када стекне сузе и скрушеност или одбаци лукавство и

тврдокорност срца, које је донео са собом из света, исто као онај ко се чим је постао монах потпуно предао на то да би по Богу, добродушно и смирено подносио и трпео све муке? Нипошто није могуће. И ко другачије мисли и сматра, вара сам себе, јер као што је

немогуће да сија гвожђе које није ужарено или да оно омекша на било који други начин осим у ватри како би се од њега направило било шта што је потребно за домаћинство, тако

је немогуће да онај ко се препушта нераду и лењости и проводи овакав испразан живот штетан по душу, као што је онај који је описала наша беседа, добије исте дарове Светог Духа и покаже се исти као онај ко се од самог почетка свом душом потчинио добрим

правилима, по послушању духовним оцима и почео да проводи врлински живот. Један од њих, односно онај који води подвижнички живот, пошто је смирен срцем, имајући

смирене помисли и скрушена осећања, желећи да у свему следи Божанско Писмо с крајњом усрдношћу, добродушно подносећи сваку жалост, тескобу и искушење, сматрајући себе последњим и најгорим од свих, гледајући на себе, по сећању на

некадашње грехове као на великог грешника и непрестано осуђујући себе, брзо напредује у добродетељи. Ако пак и нема човека који би га научио ономе што му помаже у спасењу,

тада га учи благодат Светог Духа и мало по мало он истерује из своје душе све рђаво што је накупио у свету, а уместо тога ставља добродетељи. А други, односно нерадан, пошто је испуњен нечистотом и гордошћу, не желећи да се смири пред моћном руком Бога, да

открије скривено у срцу свом духовном оцу свом и да му се потчини не желећи такође било шта да чини, нити да трпи оно што води човека ка добродетељи и чини га савршеним

по Богу, постаје гори него што је био у свету, зато што се враћа код њега зао дух, који га је напустио за неко време и усељава се у њега поново са седам других духова злобе и лукавства. Тако ревностан брат толико превазилази у добродетељи другог с којим је

заједно дошао у обитељ, колико онај ко трчи слободно без икакве препреке престиже онога ко је везан конопцима и оковима. Међутим, нерадни заостаје и остаје с ранијим

рђавим својствима или још и већима, не због нечега другог осим због тога што сам по себи, својом вољом не жели да изабере и чини добро. 4. Дакле, плод делања заповести је, као што сам рекао, умилно сакрушавање, а оно

доноси плодове добродетељи, или боље речено, твори све добродетељи, како открива цело богонадахнуто Писмо. Због тога онај ко жели да одсече страсти или стекне добродетељ,

треба пре сваког другог добра и подвига са свом усрдношћу да тражи умилно сакрушавање, зато што без њега никад неће видети своју душу чисту, јер као што је

102

немогуће да се без воде опере испрљана хаљина, тако је немогуће да се и душа омије и очисти од прљавштине греха без суза. Немојмо, браћо, да смишљамо штетне по душу и празне изговоре, увек лажљиве и који воде директно у погибељ, већ свом душом

потражимо ову умилну скрушеност, царицу добродетељи. Ко је тражи свом душом и од свег срца, тај и налази. И боље да кажем – она само иде и налази онога ко га тражи с

таквом усрдношћу; и нека неко има срце тврђе од бакра и гвожђа, или чак дијаманта, чим оно дође, истог часа га чини мекшим од воска, јер умила скрушеност јесте неки огањ божански, који растапа брда и камење и претвара их у ливаде и баште; она мења душе које

је примају и бива у њима извор, који точи живу воду која непрестано бије у врелу, тече, као из неког извора и испуњава душе које примају Реч Божију с топлом вером.

Као прво, она омива прљавштину грехова код оних који постају заједничари у њој, затим после омивања од прљавшитне грехова омива и страсти и одбацује их као да откида красте с рана, подразумевам под њима – лукавство, завист, таштину и сав пород њихов. И

не само да то чини, већ као неки пламен ватре пролази (по целом нашем организму), мало по мало пече и спаљује ове страсти као трње и на крају их потпуно уништава. Ова умилна

скрушеност прво чини то да онај ко ју је стекао гори од јаке жеље да се потпуно избави и очисти од страсти, затим буди жељу за оним добрима која је Бог припремио онима који Га воле. И све ово чини онај божански огањ сакрушавања посредством суза. А без суза, као

што сам рекао, ни у нама, ни у било ком другом никада ничег таквог није било и неће ни бити. Па и нико не може да докаже из Божанског Писма да се без суза и свагдашње

скрушености очистио било када било који човек од грехова својих или да је постао свет или примио Духа Светог или угледао (умно) Бога или спознао да се Бог уселио у њега или да би било ко имао Њега као обитаваоца у срцу свом не стекавши прво покајање и умилну

скрушеност тако да му увек без престанка теку сузе, као из неког извора, испирају обитавалиште душе, напајају је и освежавају, њу, којом влада и коју пали неприступни

огањ. Дакле, они који кажу да није могуће плакати и пуштати сузе сваку ноћ и дан, откривају тиме да су обнажени од сваке добродетељи, јер ако свети оци наши одлучно

говоре да ко жели да одсече страсти само плачем и сузама може да их одсече и ко жели да стекне добродетељи, само плачем може да их стекне, очигледно је да ко не плаче

свакодневно, тај ни страсти није одсекао ни добродетељи није стекао, иако му се чини да их испуњава, јер реци ми, чему ће послужити алат неког заната кад нема мајстора који би користећи га могао од неког одговарајућег материјала да начини неку посуду, згодну или

корисну ствар? Или каква је корист ако вртлар добро окопа сву своју башту, посеје тамо зеленило сваке врсте и засади разне биљке, а не падне одозго киша како би их натопила и

ако сам не буде имао воде да их полије? Од тога заиста нема никакве користи. Тако и онај ко се вежба у неким врлинама и труди се у њима неће добити никакву корист од тога без светог и блаженог скрушења – господарице и творитељке свих добродетељи, јер као што

је неки цар без војске пред сваким непријатељем немоћан и лако се може победити – па чак не изгледа као цар, већ један од обичних људи, исто као што опет војска без цара или

војсковође бива лако расејана и уништена, тако је и плач у односу на друге добродетељи. Због тога замисли да су све врлине почетника као војска која је окупљена на једном месту, а цар добродетељи или војсковођа јесу блажени плач и сузе скрушности. Он ставља

у борбени строј сву војску добродетељи, надахњује, поучава и одређује добро како треба војевати, где, када и какво оружје треба користити и против којих непријатеља, које слати

као уходе и које постављати око страже, шта треба говорити с онима које шаљу непријатељи, колико и како, јер неки пут се они само овим преговорима могу окренути и победити, други пут се пак могу отерати и победити без икаквог примања на преговоре.

Осим тога, овај војсковођа одређује још ко од војске треба да се пошаље да постави заседу и лажне нападе ради довођења непријатеља у заблуду, како то чинити, где и у које време.

Све ово распоређује и одређује плач, тако да заиста без њега сву војску добродетељи лако могу победити непријатељи. Ради овога, браћо моја, највише од свих других дела, или

103

заједно с њима свима нека буде најбитније наше дело покајање и плач који је од њега неодвојив, и сузе – пород плача, јер, ни плач не бива без покајања, ни сузе без плача, већ су ова три нераздвојиво сједињена између себе и било шта једно од овога не може да дође

без других. Дакле, нека нико не говори да је немогуће плакати свакодневно, зато што ко каже да је то немогуће, каже да је немогуће и кајати се сваког дана. Међутим, овако

говорити значи извртати цело Божанско Писмо и највише – извртати заповест самог Господа нашег, Који каже: покајтесја, приближибосја царствије небесноје. И још: просите, и дастсја вам; ишчите и обрјашчете; толците, и отверзетсја вам.

Дакле, ако желиш да се никада не причешћујеш без суза – чини оно што појеш и читаш сам свакодневно и доћи ћеш до тога да ћеш се увек причешћивасти са сузама. А

шта је оно што појеш и читаш свакодневно? Ако то не знаш слушај онога ко каже: не слишателије закона праведни пред Богом, но творци закона, сији оправдјатсја (Рим. 2, 13). Међутим, да не бих одужио беседу, подсетићу те на речи Давида: ашче взиду на одрје

постели мојеја, ашче дам сон очима мојима и вјеждома мојима дреманије, и покој скранијама мојима, дондеже објрашчу мјесто Господеви, селеније Богу Ијаковљу (Пс.

131, 4-5). И опет: њест мира в костех мојих от лица грјех мојих, јако беззаконија моја превзидоша главу моју, јако бремја тјажкоје отјаготјеша на мње. Возсмердјеша и согниша рани моја, от лица безумија мојего: пострадах и сљакохсја до конца, вез ден

сјетуја хождах. Озлоблен бих и смирихсја до зјела: риках от воздиханија средца мојего (Пс. 37, 4-9). Бих јако птица особјашчајасја на кровје. Уподобихсја нејастити пустињеј.

Пепел јако хљеб јадјах, и питије моје с плачем растворјах (Пс. 101, 7-10). Утрудихсја воздиханијем мојим, измију на всјаку ношч ложе моје, слезами мојими постељу моју омочу (Пс. 6, 7). И писац Лествице, свети Јован каже: жеђ и бдење сакрушили су срце, а кад је

срце постало скрушено потекле су воде. И колико другог нам о овоме говори овај свети Јован! – Онај ко жели нека пажљиво чита књигу «Лествица» и сазнаће (степ. 7).

Дакле, ако и ти свом душом, са смирењем и вером будеш обавезно чинио оно што свакога дана појеш и читаш или чујеш да други читају, заиста ти благовестим радост велику, да ако будеш непрекидно с трпљењем то испуњавао, односно био жедан, бдео,

повиновао се настојатељу и слушао га до полагања живота, без размишљања и лицемерја, подносио сваку тугу, увреду, осуду, клевету, трпео ударце и ране од мање браће не

злопамтећи то, већ благодарећи им искрено и усрдно се молећи за њих Богу: радуј се и весели неизрецивом радошћу, да не само увече и ујутру и у подне, већ и када једеш и пијеш, често кад разговраш, кад поједеш, читаш и молиш се и кад лежиш у постељи,

долазиће на тебе ова Божанска и неизрецива благодат суза и пратиће те у све дане живота твог – ићи ће заједно с тобом кад корачаш, заустављати се заједно с тобом на одмор и

конак кад се зауставиш, кад си на послушању, она ће бити заједно с тобом на послушању и тешиће те у невољама због којих будеш жалостан због труда. Тада ћеш и спознати да је добро и веома добро рекао свети Симеон да се нико не причешћује без суза и да је ово

могуће и заиста згодно сваком. Или боље, није то он рекао, већ је Дух Свети рекао и написао ово кроз њега. Зато што, ако је истинитио да никтоже безгрјешен, ашче и једин

ден житије јего на земли (Јов. 14, 5), и да нико не може похвалитисја чисто имјети сердце (Прич. 20, 9), очигледно је да је човек дужан да ниједан дан у току свог живота не пропушта без суза колико то зависи од њега самог и ако их нема дужан је да их док је жив,

тражи свом душом, јер ни на који други начин човек не може да се очисти од грехова и постане чист срцем.

А ко не жели да спава на голој земљи и бди, не сећајући се мноштва грехова својих и тежине сагрешења својих и не брине се од срца да излечи ране острашћене воље своје и својих наклоности које су се загнојиле и усмрделе од нерада и немара, које га чине

безосећајним (то и јесте истинско безумље о којем Давид каже: возсмердјеша и согниша рани моја от лица безумија мојего), како тај може да стекне свест о будућем суду и

осуђивању грешника и да плаче с тугом и болом срца свог? Ко не жели да се злопати, трпи лишавања и свакоме даје предност, ко не жели да цео дан иде погнуте главе, самог себе

104

вређа и смирава, тј. кажњава себе глађу, жеђу, бдењем, сувоједењем и другим сличним, не жели да риче од уздаха срца свог, да буде као птица, која усамљено седи на крову куће и уподобљава се пеликану у пустињи, односно, по расположењу душе свој буде туђ према

свим стварима и манастирским и световним, не жели да буде неустрашив пред већима и мањима, оптерећује себе уздасима, једе хлеб свој са пепелом и с плачем раствара пиће

своје, како је могуће, браћо моја, да кваси сваке ноћи одар свој и сузама постељу своју омива? Заиста, потпуно је немогуће не само постељу своју да кваси сваке ноћи сузама, већ чак и за време молитве не може да их нађе. И неће моћи на такав начин да припреми место

за Господа и обитавалиште достојно Бога Јаковљевог, Који је Христос Господ, Спаситељ и Бог наш.

А ако не припреми ово добро, очигледно је да неће моћи ни да се причести светим Пречистим Тајнама, не само са сузама, већ ни достојно, као што доликује, ни да прими у себе Цара и Бога. Светиње се дају светима, како говоре и проповедају то свакодневно

свима јереји, кличући гласно (о, кад би то говорили и себи самима!), а остали слушају то од јереја који објављују: светиња светима. Дакле, шта онда? Ко није свет, тај је већ и

недостојан? Не, није тако. Али ко не исповеда скривено у свом срцу, ко не показује достојно покајање у овоме у ономе, у чему је згрешио у незнању, ко не бива увек у сузама и тузи и ко не предузима све оне подвиге о којима смо раније говорили јесте недостојан. А

онај ко чини све ово и проводи живот у јецајима и сузама, достојан је и предостојан, не само да се сваког празника причешћује Пречистим Тајнама, већ и сваког дана од самог

(ако није претерано смело да тако кажем) почетка покајања и обраћања свог Богу. За овог се дозвољава да се причешћује, пошто има намеру да до краја свог живота с трпљењем пребива у оним делима и сличним њима и да живот свој проводи у смирењу скрушеног

срца. – И ако буде поступао на такав начин и увек буде држао себе у таквом стању, из дана у дан ће се просвећивати у души својој, пошто му у томе буде помагало

причешћивање Светим Тајнама и убрзо ће доћи у савршено очишћење и светост. А на други начин је немогуће да човек буде омивен и да очишћен буде сасуд наш (душа) и омивено наше оскрнављено обитавалиште (срце). Нисам могао ни из Божанског Писма да

прочитам, ни сам да спознам било шта боље. Чујемо апостола који каже: да искушајет человјек себе и тако от хљеба да јаст и от чаши да пијет: јадиј бо и пијај недостојње,

суд себје јаст и пијет, не разсуждаја тјела Господња (1 Кор. 11, 28-29). Дакле, онај ко недостојно окуша тело и крв Господа бива крив телу и крви Господа (1 Кор. 11, 27). Ако сад о ономе ко није показао достојне плодове покајања цело Божанско Писмо сведочи као

недостојном (Светог Причешћа), реци ми, како је могуће без суза достојно се причестити кад су сузе први плод покајања? Осим тога, како су мрске жеље плоти и мешање срца са

сваком страшћу, који бивају са слашћу, што и јесте на известан начин жртва коју приносимо ђаволу, тако су сузе које се од срца точе благопријатна жртва Богу која се приноси ради очишћења прљавштине и срамоте оне страсне сласти. Ово очигледно

показује и псалмопојац Давид тамо где говори: жертва Богу дух сокрушен, сердце сокрушено и смирено Бог не уничижит. И праведно, јер кад душа дође у такво добро

стање и навику и тако се свакодневно смирава и сакрушава, ниједан дан неће пропустити без суза подражавајући Давиду који каже о себи: измију на всјаку ношч ложе моје, слезами мојими постељу моју омочу.

Зато, преклињем вас, браћо моја, нека вежба свако душу своју свеусредно у таквим и сличним овим делима и она ће дошавши у умилну скрушеност и изменивши се мало по

мало, постати обилан извор који точи реке суза. Ако се пак не постарамо да на тај начин постанемо чисти, већ изаберемо да нам је боље да живот свој проводимо у нераду и лењости, нећу рећи поводом овога ниједну тешку реч како не бих ражалостио љубав вашу

и додаћу само да ако се понекад догоди да се неко причести са сузама, тј. ако се догоди да неко плаче или пре Свете Литургије или за време примања Светог Причешћа, а после у

остале дане и ноћи не буде усрдан да исто чини, односно да плаче не престајући, неће бити никакве користи за њега од тога што је једном мало плакао, зато што овакво мало

105

плакање не може истог часа да нас очисти и учини достојнима, а чини нас достојнима то ако будемо плакали сваког дана без престанка, до краја живота нашег, као што нам је Господ заповедио да чинимо говорећи: кајте се, молите, тражите, куцајте – до када? Док,

каже, не добијете, стекнете и док вам се не отвори. А шта ће се отворити? Очигледно да је то Царство Небеско.

Овакво покајање, које бива, као што смо рекли, увек до саме смрти, с болом и жалошћу срца чини мало по мало то да почињемо да лијемо горке сузе којима се омива и чисти прљавштина душе наше. Из овог (болног) покајања рађа се затим покајање чисто

(радосно), које претвара горке сузе у слатке, које усељавају у срце наше неку непрекидну радост и чине нас достојнима и способнима да угледамо ону непрестану светлост, које,

ако не почнемо да се подвизавамо са свом усрдношћу да видимо, не можемо ни да се ослободимо страсти, ни да стекнемо добродетељи, ни да се удостојимо да се достојно, са сузама по Богу причешћујемо Божанским Тајнама, ни да имамо чисто срце, ни да

достигнемо то да се усели у нас Дух Свети, тако да то осетимо, ни да се удостојимо да угледамо Бога као што су Га видели свеци, ни у овом животу, ни у будућем.

А нама свима, даруј, Господе да се све више и више чистимо покајањем, и кад се очистимо, удостој нас да видимо Бога, јер је за оне који одлазе из овог живота без ова два – без очишћења срца и виђења Бога, сумњива коначна одлука која ће бити донета за њих;

сумњива је, непоуздана и несигурна. Онај ко се не увери у ово у срцу свом благодаћу Светог Духа, чини ми се више ни на који други начин неће стећи више никада непостидну

и непоколебљиву наду. А ко нема овакву наду, чиме другим може да буде подигнут заједно са светима у ваздух, у сретење Господа? И чиме ће другим онда да упали светиљке своје? Одакле и како да добије онда и једно и друго како би се припремио и сам сијајући

са светлим светиљкама и срео Женика Христа? Истог часа, чим устанемо као из сна, како чујемо из Божанског Писма треба да хитамо у сретење Господа. Дакле, кад затруби

последња труба и васпостави нас из гробова, тада ако душе наше не покажу да су још у овом животу упаљене попут светиљки, већ се покажу или као сасвим угасле или као да једва горе истог часа им предстоји да се угасе, по речима Јеванђеља, где можемо тада да

нађемо јелеј како бисмо упалили светиљке своје сасвим угашене или додали уље у оне светиљке које су брзо спремне да се угасе, зато што имају мало јелеја? Тада више нигде

ништа нећемо моћи да нађемо. Због чега треба и да се потрудимо од сада да светло запалимо светиљке своје посредством покајања и суза како бисмо после васкрсења блиставо сијајући, светло срели женика Христа и заједно с Њим ушли у Царство Небеско

и стекли вечна блага – која нека бисмо се удостојили да добијемо сви ми, силом Христа Бога нашег, Којем доликује свака слава, част и поклоњење с Оцем и Светим Духом, сада и

увек, и у векове векова! Амин.

Беседа седамдесет шеста

Не треба поштовати и држати спасоносни пост само прве недеље свете

Четрдесетнице, већ и у све остале. Ово што имам да кажем љубави вашој данас требало је да кажем прошле недеље.

Међутим, пошто сам знао да прве недеље Четрдесетнице готово сви хришћани с радошћу и великом усрдношћу држе добар и спасоносан пост, да свако радо ставља на свој врат

његов јарам, и ниједног нећеш наћи чак ни од оних који не очекујући спасење проводе свој живот у недостатку страха и нераду за богоугађање, који не би поштовао закон поста ове недеље и не би чувао уздржање заједно с другим хришћанима колико то може,

одлучио сам да до данас одложим своју беседу с вама о посту у току осталих недеља Великог поста.

Сви хришћани, као што сам рекао, подвизавају се у току прве великопосне седмице. Међутим, пошто у суботу славимо преславно избављење од скрнављења, које је

106

се десило хришћанском народу уз помоћ светог великомученика Теодора Тирона, а у недељу творимо празник у сећање на православље и благодаримо свеблагог Бога славословљима песмама, у то време лукави ђаво, који завиди сваком нашем добру,

прилази тајно сваком хришћанину и везавши га нерадом и лењошћу, сугерише му да се одврати од поста, који је толико за нас спасоносан и опет се препусти претходним злим

обичајима. Због овога вас и подсећам данас и молим љубав вашу да нимало не слушате непријатеља нашег ђавола, не почињите да следите поново злу навику незаситог стомакоугађања и не враћајте се више задовољавању рђавих жеља које сте задовољавали

тако дуго времена, већ како смо поштовали прву недељу Великог поста, поштујмо и другу, а затим доследно и све остале.

Да, браћо моја, вољена, пожалимо себе саме и не допустимо себи да погубимо у току наступајуће седмице оно што смо сакупили прошле. Напротив, треба још више да ревнујемо да ономе што смо раније стекли додамо и нешто друго, а не да разбацујемо

рђаво оно што смо раније добро уштедели. Ради тога нека се свако сећа колико је велику корист имао од поста, и колико је велику благодат добио од Бога у овим малобројним

данима прве недеље и нека загрева тиме ревност на даљи подвиг поста. Пост, као лекар душа наших, код једног хришћанина смирава плот, код другог укроћује гнев, од једног одагнава сан, другог подстиче на веће добродетељи – код једног чисти ум и чини га

слободним од злих помисли – код другог веже незадрживи језик и страхом Божјим га задржава као уздом, не дозвољавајући му да говори празне и труле речи – а код трећег не

да очима да гледају тамо и овамо и не дају му да буде радознао, што чини један или други, већ свакога наводи да пази на себе самог и разматра своје сопствене грехове и недостатке. Пост мало по мало тањи греховни покров који лежи на души и расејава њен мислени мрак,

као што сунце расејава маглу. Пост нас чини способнима да умно видимо духовни ваздух, у којем увек сија умно сунце истине Господ наш Исус Христос. Пост, узевши за

помоћника бдење, одагнава тврдокорност срца и од онога ко је раније био изјелица и пијаница извлачи потоке суза скрушености – што потрудимо се, молим вас, браћо, да стекнемо и сви ми, јер ако дођемо у скрушеност, уз помоћ благодати Божије лако ћемо се

избавити од сваког метежа страсти и од буре непријатељских искушења и достићи тихо пристаниште бестрашћа.

Ово се, браћо моја, не достиже за један дан или за једну недељу, већ се остварује уз помоћ благодати Божије, за више или мање времена, трудом и знојем, у зависности од ревности и усрдности свакога, такође у зависности од његовог одрешавања од свега

видљивог и мисленог и још у зависности од ватрености његовог покајања и непрестаног умног делања, тј. умне молитве, која се непрестано креће у дубини његовог срца. Ево,

како се ово остварује – код једног брже, код другог спорије. Без поста нико никада не може да оствари ништа од онога што сам рекао – не може да напредује у било каквој другој добродетељи, јер је пост почетак и основа сваког

духовног делања. Без обзира на то какве добродетељи да сазидаш на темељу поста, све оне ће бити непоколебљиве и чврсте као да су сазидане на чврстом камену. А кад узмеш

овај темељ, тј. пост и на његово место ставиш насићавање стомака и друге неумесне жеље све добродетељи ће бити потресене и разнесене од рђавих помисли и од потока страсти, као што ветар разноси песак – и цело здање добродетељи се руши. Дакле, да се не би то

догодило и с нама, стојмо с радошћу на чврстом темељу поста, стојмо, добра браћо моја, стојмо са свом нашом жељом, јер онај кога су други принудили да се попне на камен

поста без сопствене жеље, неће опстати, већ ће склизнути с ове основе похотом, и стропоштаће се у тајноједење, почевши да једе кријући се, а онога ко почне тајно да једе прождраће зли ђаво.

Пост је закон и заповест Бога и оне који преступају овај закон Божји под своју власт узима први преступник воље Божије ђаво и мучи их као тиранин. Иако се не дешава

истог тренутка, зато што нас Бог дуго трпи очекујући покајање наше, ипак ни на који начин нећемо избећи из руку овог непријатеља нашег, ни у овом животу ни у будућем, ако

107

будемо остали у греху и не покајемо се, јер ако останемо у таквом стању (тајноједењу) бићемо осуђени праведним судом Божјим на вечне муке заједно с ђаволом, зато што иако се сакријемо од људи и можемо да чинимо то тајно, од Владике нашег и Бога никако се

нећемо сакрити и Он ће нам узвратити по делима нашим. Трудимо се, браћо моја, на све начине да се чувамо не само од тајноједења, већ и од насићивања јелима која се нуде на

трпези. Да, тако чините, молим вас. Сетите се прошле свете недеље, погледајте корист коју је донео пост у савезу с бденијем, молитвом, појањем псалама. Каква је скрушеност била у свима, какав свештени

страх и тиховање! Ове недеље ми сви хришћани нису изгледали као људи, већ као Анђели, зато што нисам чуо тада ниједну другу реч осим славословља које сте сви

узносили Богу – што је дело Анђела. Верујем да као што сте творили дело Анђела, тако су се и Анђели налазили међу вама невидљиво и певали заједно с вама. Не одвајајте се онда од друштва Анђела кроз своје многословље и празнословље и својим непристојним

гласовима и безмерним крицима не одагнавајте од себе Анђеле и не приближавајте себи демоне, већ свако нека пази на себе самог бавећи се својим рукодељем и испуњавајући

своје послушање, као да се налази пред лицем Бога. Не остављајте, браћо моја, црквене службе и читање Божанског Писма и један другог подстичите на то, јер као што за обичном трпезом материјалном подстичемо оне који седе близу нас да једу, тако смо и на

овој духовној трпези која храни душе наше дужни да пазећи на себе и браћу нашу подстичемо да пазе да не буду осуђени од Бога као они који не воле једни друге и да не

изгубимо част коју смо стекли да будемо ученици Христа, Који овако каже у светом Јеванђељу: о сем разумјејут вси, јако Моји ученици јесте, ашче љубов имате между собоју (Јн. 13, 35). Ко не подстиче друга свог да једе на материјалној трпези често му

доноси велику корист, али ко не подстиче друга свог на духовну трпезу, тј. на слушање Божанских речи, чини му велику штету, јер насићавање материјалним јелима може да

разврати и нашкоди и души и телу, а оно што говоре свеци у писаним делима просвећује ум, освећује душу, а кроз њу преноси освећење и на тело чинећи га здравијим и јачим. Нека свако пази на оно што се чита, зато што су речи светих речи Божије, а не

људске; стављај их у срце и добро пази, зато што су речи Божије речи живота и онај ко их има у себи и чува имаће живот вечни. Кад седимо за трпезом на којој стоје различита јела,

мислим да нико не зева и не дрема, већ се свако бринене само о томе да довољно поједе, а и да понесе са собом за сутрашњи дан, или да да нешто пријатељима или сиромасима; а кад се читају речи Божије које живот дају и чине бесмртнима оне који се њима хране, реци

ми, молим те, да ли доликује да било ко дрема и чак тоне у сан уподобљавајући се живом мртвацу? О нерада! О безосећајности! О губитка! Онај ко седећи за обичном трпезом нема

жеље да једе јела која се на њој нуде је очигледно болестан. – Тако и онај ко слушајући божанско читање не прима у душу своју оне божанске речи с насладом и потпуним задовољством и насићује мислено сва своја чула њиховом слашћу је болесне вере, гладан

је духовних даровања и умире од духовне глади и жеђи иако је окружен сваким благом. Као што мртав, кад га омивају водом ништа не осећа, тако и онај ко је духовно мртав, кад

га напајају живоносне и божанске струје речи не осећа то духом својим. Дакле, ви, који имате у себи речи живота, који сте достигли до окушања овог хлеба живота, који нисте мртви, већ сте устали из мртвих, окусили истински живот и стекли

милосрђе према ближњима својим, не престајте да принуђавате, да преклињете и убеђујете браћу своју, уколико је могуће, све како би пазили на оно што се чита; нерадне

пак разобличавајте и прекоревајте као своје сопствене удове или боље речено, удове Христове, не да бисте им причинили жалост, већ да их избавите од гнева негодовања очинског – не да им нешто нашкодите, већ да им користите много чинећи их

расположенима да испуне вољу и заповест Бога и Оца њиховог. Ако будете тако поступали, ако свако од вас буде подстицао свога брата на љубав и добра дела, сви ћемо

се брзо попети на висину добродетељи и испунићемо све заповести Христове – за шта

108

ћемо се удостојити сви заједно да добијемо и Царство Небеско у Христу Богу нашем, Којем доликује свака слава, час и поклоњење, сада и увек, и у векове векова. Амин.

Беседа седамдесет седма

О уздржавању и трпљењу у делању добродетељи које се захтева за време поста и о ћутању; и о томе како они који се истински подвизавају треба да проводе све време поста.

Пошто сам немоћан и душом и телом услед зле моје и нерадне воље, желео бих да

ћутим и пазим само на себе размишљајући о свом сопственом стању док не победим вољу плоти, потчиним је души и док не добијем савршени мир у Духу Светом пошто ме Он ослободи од тежине земаљског и вештаственог мудровања и уведе у пристаниште

блаженог упокојења. Међутим, пошто сам изабран да будем глава вашег светог тела, тј. настојатељ ваш, потребно је да вас подстичем на свако добро тешећи се надом да ћете ви,

остварујући своје спасење, молитвама својим и молитвама мог духовног оца и оца вашег, сачувати и спасити и мене немоћног душом. Зато немајући снаге да отворим своја уста, једва сам написао ову беседу своју као неко подсећање братству вашем молећи и

преклињући вас као истинске слуге Христове и искрене братољупце да се молите и за мене јадног да будем спасен и ја заједно с вама и корачајући путем заповести Божјих да

останем увек с вама, вољеном браћом својом. Дакле, преклињем вас у Христу Исусу, пазите на себе саме и свако од вас нека мудрствујет в цјеломудрији и да не мудрствујет паче, јеже подобајет мудрстовати

(Рим. 12, 3). Не гледајте на мој нерадни живот, већ поштујте заповести Господа нашег Исуса Христа, Којем нам као праведном и истинском Судији предстоји да дамо одговор за

све што год да чинимо. Дајте ми, молим вас, такву похвалу, да се хвалим да сам само ја павши због нерада свог у дубине пакле завапио великим гласом и ослободио вас ђаволских мрежа. Иако би требало да оплакујем свој сопствени нерад, тражим

задовољство да вас видим како лебдите високо, изнад свих мрежа непријатељских. Поштујте, пак, вољени, обавезно све заповести Христове, да спасетесја, аки серна от

тенет, и јако птици от сјети (Прич. 5, 5). Прва заповест је да волимо свом душом Бога и једни друге као што је Бог заволео свет. Истинска пак љубав према Богу и ближњем спознаје се кад неко има следеће

особине: не горди се, не завиди свом брату, већ подражава добру које види у другом, чинећи и сам исто то; не тражи лепу одећу, већ само потребну, не ропће, не шали се и не

смеје се, и не спори о било чему, нити о великом, нити о малом; не насићује се не само јелима и слаткишима, већ чак ни водом, нарочито у ове свете дане поста, у које онај ко се искрено и с болом срца каје добија од Бога опроштај грехова које је учинио у току целе

године. Познато вам је како топлина покајања и врелина суза оних, које потичу из саме дубине срца, чине да испарава и спаљују као огањ сву греховну прљавштину и душу коју

је она оскрнавила чине потпуно чистом; и не само то, већ душа притом добија још богато озарење Божанском светлошћу, благодаћу Духа Светог, испуњава се милошћу Божијом и добрим плодовима.

Овај пост потрудимо се да држимо, вољена браћо моја, и у ову пету недељу свете Четрдесетнице и у следеће дане велике седмице додајући свакодневно усрдност на

усрдност, старање на старање, док не достигнемо дан Господњи светог Васкрса, освећен и душом и телом. Готово да смо превалили и ову пету седмицу добродушно и с топлом усрдношћу, јер сам сигуран да нисте заборавили ниједно својствено посту добро дело, већ

да ви и свеноћна појања савршавате у свему с пажњом и уздржањем и да сте га поштовали свестрано држећи га с великим трпљењем и добродушношћу и да се задовољавамо само

поврћем и биљкама које се нуде не трпези. Знам да неки од вас седе међу нама за трпезом са срцем скрушеним и смиреним, и не окушају чак ни ова оскудна јела на трпези, већ

109

осуђују себе као недостојне и такве хране, а затим непрекидно пазе на себе и своје рукодеље показујући бојажљиву кротост с ћутањем у души пошто су пуни умилења, суза, молитава, молења и труда духовног, због чега су се уз честа клечања променили набоље и

стекли подвижничко дивно обличје. Сад, пошто нам ускоро предстоји да оставимо подвиг поста у дане Васкрса који се

приближава, пожуримо, молим, да и у дане који остају до тог дана, нарочито у свету страсну седмицу, најстроже поштујемо закон најбољег поста, држећи и за то време исти такав подвиг као и протеклих дана. Потребна нам је велика пажња и велико старање да не

бисмо проводили дане живота нашег као што их проводе неки лењивци. И сами знате да неки, чим прође прва недеља мисле да је већ и сва Четрдесетница прошла – и о томе вичу

јавно и међу собом и пред другима.Међутим, и у односу на нас постоји страх и то велики страх, да не помислимо и ми, да не почнемо и ми да говоримо између себе исто оно што и они говоре и да се не покажемо на тај начин као презирачи и прекршитељи свог завета, јер

је нама, који смо се одрекли света и умрли за њега и потпуно се посветили Христу, дат закон строгог уздржања, не само за ово време поста, већ и за све време живота нашег, у

којем сви обавезно морамо да чувамо уздржање. И како да не будемо свесни да на нама лежи дуг уздржања све време живота нашег кад смо обећали да ћемо бити и гладни и жедни и наги и на сваки начин се злопатити и све ово трпети с великом радошћу,

нарочито сада, за време свете Четрдесетнице? Ако не желимо да на такав начин проводимо све време живота свог, већ желимо увек да једемо и пијемо довољно, да се

смејемо, шалимо, празнословимо, споримо, каква ће бити разлика између нас и неверних и незнабожаца? Заиста никаква: чак ћемо се показати као гори од њих. Незнабошцима бивамо слични кад брижно тражимо хлеб, вино, одећу; а коме постајемо слични кад

чинимо наведена дела која су срамнија и гора од овога? Наравно да ће се на нама испунити тада оно што каже пророк Давид: приложисја скотом несмисленим и уподобисја

им (Пс. 48, 13). Послушањем, браћо моја, Бога Који нас учи у светом Јеванђељу: не пецитесја глагољушче: што јами, или што пијем, или чим одеждемсја, Ишчите же прежде царствија Божија и правди јего, и сија всја приложатсја вам (Мт. 6, 31-33). И да

неко не каже: а ако Бог окасни да да потребно и не будем имао шта да једем, шта онда да радим? Он је додао: воззрите на птици небеснија, јако ни сјејут, ни жнут, ни собирајут в

житници, и Отец ваш небесниј питајет их. И затим је рекао: не ви ли паче лушче их јесте? (Мт. 6, 26). И опет, да не бисмо били малодушни и да не бисмо роптали због хране и пића, свима објављује: блажени алчушчији ниње, јако насититесја (Лк. 6, 21). Дакле,

ако верујеш у Христа и исповедаш да је Он истинит и не лаже, никад нећеш бити гладан или жедан. Ако немаш шта да једеш или пијеш и замолиш кључара за хлеб или вино или

нешто друго за јело, а он ти не да зато што је можда заузет неким послом, сети се тада речи Господа и кажи: гладан сам и жедан, али трпећи потрпећу Господа и Он ће учинити по немоћи мојој и неће ме оставити – и потрпи, брате, мој, и велику ћеш имати награду од

Бога. И у свим другим искушењима која ти се дешавају поступај на исти начин – и бићеш велик у овом животу и у будућем ћеш бити прибројан светим мученицима. Колико има

сиромашних хришћана, браћо моја, који леже у неком ћошку и желе понекад мало хладне воде и ни њу немају, а благодаре Богу и не негодују и не изговарају било какву хулу! А ми по милости Божијој, имамо изобилно све што је потребно за тело, и чак и превише. Ако

сад онај ко немајући ништа ропће бива осуђен, што нема трпљења, зар кад имајући свега довољно, други да не би претрпео неко мало лишавање у нечему спори, свађа се и говори

хулне речи – хоће ли такав бити достојан било каквог опроштаја? Знам да говорећи себе осуђујем самог себе и речи моје ће ме разобличавати, уосталом, молим да ово и за вас буде неко подсећање.

Дакле, као што смо провели прошле дане поста са сваком усрдношћу и старањем, тако, молим вас, постарајте се да проведете и сву свету Четрдесетницу сећајући се доброг

начина живота свог, и добро своје понашање, и свештени страх, и смирење, и ћутање, и усрдност а богослужење и рукодеље. Да, молим вас, не заборавите пост који искорењује

110

страсти и уздржање које чисти и не дозволите себи, браћо моја, да будете немарни за најмање од њих. Већ, иако се дешава да се једног дана промени храна и буде вам омогућено да добијете неку утеху, не мењајте своју намеру и држите своје правило

уздржања као непоколебљиво и стално. А кад поједете више него обично потрудите се да се и у делу Божијем више потрудите како не би била за вас та храна уместо благодарења и

користи узрок нерада и велике штете. Пазите, пак и постите, браћо моја, као што сам вам рекао и следећу недељу као прошле, држите се са страхом Божјим, не остављајте послушање и рукодеље своје, и не лутајте тамо и овамо потчињавајући се демону унинија.

Ако неко од вас, пролазећи однекуд нађе другог брата како стоји или седи доконо, нека што пре прође поклонивши му се као обично. Можда ће од овога овај докони да се

освести, покаје, да се постиди и сам од себе крене на свој посао. Поступајући тако и сами ћете избећи осуду за доконост и празнословље. Зар нисте чули шта блажени Зосима који је написао причу о животу преподобне

Марије Египатске говори о светим оцима истог овог манастира у који га је довело посебно указивање Промисла Божијег? Како су излазили из манастира и целу Четрдесетницу

проводили у пустињи никад се не срећући међу собом, а кад би неко случајно примећивао другог у даљини истог часа би бежао од њега? Они нису имали ни жељу да се сретну с било ким од својих у пустињи и вративши се у манастир нису питали један другог шта је

ко видео или шта је радио у пустињи и уопште су се држали једни према другима као да су туђинци и дошљаци и људи другог језика. И ја мислим да они нису тако поступали ни

због чега другог осим зато што су брижљиво пазили да празна реч не изађе из њихових уста. Дакле, ако су ови оци толико дана и толико година проводили не заподевајући разговор између себе, шта да кажемо од нас који и у малобројним данима свете

Четрдесетнице не можемо да се сачувамо од разговора и празнословља? И зашто кажем – дане? Не можемо да се уздржимо од овога чак ни на један час. И шта ће с нама бити,

добра моја браћо, ако кад се налазимо у тако једном стању изненада дође Судија свих Бог, Који ће на дан суда затражити одговор за сваку празну реч? – Ако ни језик свој не умемо да задржимо, како можемо да савладамо остале страсти? Која друга страст је, кажи ми,

лакша од ове? Тело има природну похот и паљење и често подиже буну против душе и јако се бори с њом. Стомак природно жели да буде нахрањен јелима, зато што је ради тога

и саздан. А за језик се ништа такво не може рећи. Дакле, ако не можемо да пресечемо злу навику болести језика, што је за нас веома згодно и лако, како ћемо моћи да савладамо друге страсти, јаче и упорније, које се ослањају на нашу природу и налазе се у савезу с

похоћу и слашћу греховном? Одредимо пак, браћо моја, од данас, уз општи договор као закон за себе да чим се

нађу двојица како доконо без посла и воде бескорисне и испразне разговоре, да им се тог дана не даје за јело било шта осим сувог хлеба са сољу и водом, које нека једу седећи на последњем месту за трпезом. Имајући такав закон као обавезан сачуваћете се од

празнословља и шала, а тако ћете и Богу угодити, ради Њега ставивши стражу устима својим и врата ограде на усне своје – и мени недостојном оцу вашем донећете велику

утеху радошћу испунивши душу моју и својим сопственим душама ћете донети велику корист, навикавајући се, ради љубави Божије на тако добар начин живота и тако диван обичај, затим ћете бити достојно праслављении хваљени од стране свих људи, и Бог ће се

кроз вас славити, што сте се у оваквом данашњем роду нашли као подражаваоци древних светих отаца; што мислим, није лако наћи у наше време и на овим местима, где се сад

налазимо и међу монасима, и у манастирима какве видимо и за које чујемо. Зато вас преклињем, оци моји свети и слуге Христове, немојте да не послушате речи оца вашег недостојног, сматрајући их за празне речи, јер иако сам немоћан и

испуњен безбројним греховима, ипак сами видите да вам не саветујем ништа што не би захтевале заповести Божије и што не би налагало Божанско Писмо. Поставите пак добар

почетак, чиме ћете и мени додати неку живост кад се светим молитвама вашим и ја пробудим од сна, протарем очи своје, умијем лице своје и отерам дубоки сан лењости. А ја

111

ћу уместо оног добра које ћете учинити мени, ништавном слуги вашем, вратити плату, иако не како доликује, већ колико будем имао снаге, речима спасоносним по душу, која уметне благодат Божија у отвор нечистих уста мојих. Да, браћо моја, преклињем вас, не

презрите молбу моју, већ као што сте ми дали дозволу да држим пред вама беседу – ја полумртав и готово нем, тако ми дајте и вољу вашу, како бисте кроз одсецање воље ваше

показали подвиг мученика и страстотрпаца Христових, а ја од данас примио већу спремност да предам и душу и тело своје на добровољну смрт за вас. Што нека се догоди са мном, да се удостојим да пострадам и умрем за браћу моју и с таквом попутбином да

одем у други живот у Христу Исусу Господу нашем, Којем припада слава и моћ са беспочетним Оцем и Свесветим животворним Духом, сада и увек, и у векове векова.

Амин.

Беседа седамдесет осма

1) Ко је онај ко се каје и какво је његово делање?

2) Ако не стекнемо добродетељи никакве користи нећемо имати од слободе од страсти. 3) Ко су они који служе Богу, каква су њихова дела и по чему се могу распознати?

1. Пошто мислимо да смо хришћани само зато што смо примили Божанско

Крштење иако не чинимо хришћанска дела, пошто мислимо тако, да смо верни, јер верујемо у Оца, Сина и Светог Духа, и у оваплоћени домострој Господа нашег Исуса Христа и тако просто по навици говоримо да смо слуге Божије и пишући другима писма

стављамо то у потпис: слуга Божји, тај и тај, не знајући можда шта је и ко је слуга Божји и ко је достојан да се назива слугом Божјим, одлучио сам се да растумачим ову реч и

покажем ко су слуге Божије, по чему се познају и каква су дела, која они чине ради Бога како би свако по делима својим могао тачно да спозна коме угађа делима својим и за коме служи и како би разумео коме је угађао и коме је служио до сада да се не би догодило да

неко сматра себе слугом Господа док служи себе самог. И моја беседа није упућена мирјанима који живе у свету и имају жене, јер апостол

јавно каже: неоженивијсја печетсја о Господних, како угодити Господеви, а оженивијсја печетсја о мирских, како угодити жење (и свету) (1 Кор. 7, 32-33). Међутим, они који су се удаљили из света и од светских дела својом вољом и ступивши на поприште покајања

подвизавају се у монашком животу, тј. почетницима монасима и онима који бораве већ дуго времена у монаштву, који мисле да Господу служе и надају се да ће се оправдати

делима својим, јер неки од њих не пазе на светлост Божанског Писма, већ увек ходећи ван онога и налазећи се у тами својих лукавих помисли не знају да постоји многа и велика разлика између оних који се кају, који се подвизавају у добродетељи и оних који служе

Господу. Они који се кају за зла дела своја траже да добију опроштај за грехове своје, какви су – цариник, блудница, апостол Петар, који је три пута се одрекавши Христа због

страха после горко плакао и неки други као блудни син који је рђаво проћердао очинско наслеђе с блудницама и цариницима. Овакви и слични њима се не називају онима који служе Господу, већ су они, пошто су били непријатељи Бога, криви пред Њим и тек се још

увек мире с Њим посредством покајања и исповести. Опет, они, који се вежбају у делању добродетељи, свеусрдно се подвизавају да би после покајања победили страсти, тј.

показавши с великом брижљивошћу и ревношћу покајање за своје раније грехове подвизавају се још да стекну утврђивање добродетељи у себи уместо страсти које су имали раније. Ономе ко се каје својствена су следећа делања: он се сакрушава, плаче,

пости, лишава себе сна, спава на голој земљи, радо свима служи и трпи сваке непријатности и тескобу размишљајући увек о греховима својим – и како сматра себе

достојним сваке казне без негодовања трпи све што му се дешава како би добио опроштај грехова оваквим својим трпљењем.

112

2. Опет, онај ко се подвизава не за то (још увек) како би победио страсти, такође чини све речено и много више од тога и с радошћу прима сваку жалост која наилази и ако не наилази ништа жалосно он се сам злопати, али се још притом из све снаге стара да

пролази свако добро делање за које чује да су пролазили древни оци или види да пролазе оци који живе с њим како би различитим добродетељима и добрим делима изгладио многе

и различите страсти кроз које стичу власт над нама демони и потпуно их истерао из душе, а уместо ових страсти сакупио у себи благо добродетељи са свом ревношћу душе своје, јер ако не почне да се подвизава да стекне добродетељи наће имати потпуног успеха у

искорењивању страсти иако може да успе да их ограничи у знатној мери. Није достојан похвале онај ко не зеленаши, него ко још и даје милостињу, није већ спасен онај ко је у

целини сачувао дати талант, тј. дар благодати који му је дат, већ онај ко га је још и умножио, не назива се блаженим онај ко се удаљава од зла, већ онај ко и добро чини; не показује своју љубав према цару онај ко не склапа договор с непријатељима његовим, већ

онај ко се и наоружава против њих и супротставља им се из љубави према цару. О томе сведочи Сам владика наш Христос кад каже: иже њест со Мноју, на Мја јест; ииже не

собирајет со Мноју, расточајет (Мт. 12, 30). Овом речју Он јасно показује да ко на сваки начин и са свом усрдношћу не поштује заповести Његове, не стиче добродетељи посредством испуњавања ових заповести и не напредује кроз то све више и више у

исправљању срца, већ се само уздржава, како му се чини, од злих дела, а у добродетељима не пребива дуго времена, већ препуштајући се нераду у испуњавању заповести Божјих

пресеца на известан начин сабирање ових добродетељи, не може да сачува чак ни оно добро, које, како мисли има, већ кроз неделање заповести губи и њега. Управо ово показује реч Господа: иже не собирајет со Мноју, расточајет.

У свакодневним пословима не бива увек тако да ко не сакупља, већ седи беспослен и троши, а у духовним делима увек бива тако, јер Божанско Писмо онога ко не чини добро

сматра грешником и објављује да ће бити осуђен кад каже: вједушчему добро творити и не творјашчему, грјех јему јест. И опет: прокљат человјек, творјај дјело Божије с небреженијем – што је само довољно за то да осуди будем подвргнут ја нерадан и лењ.

Ако пак онај ко заповести Господње твори с немаром јесте проклет, није ли то још више онај ко уопште никакву или од оних које може да твори твори само неке? Почни да

разматраш ово и наћи ћеш да се исто то дешава и у световним делима и по грађанским законима, јер слугу који видећи како су се лопови увукли у кућу његовог господара и поткрадају га, није их спречио и није викао, већ им је допустио да све узму и побегну

господар његов осуђује као заговорника и лопова и заједно с онима који су покрали његово добро, премда им није помагао. А и ви сами, зар нећете осудити таквог лукавог

слугу? Исто ово ће наравно бити и са мном – уздржавам се да кажем и са свима вама ако се само уздржавамо од рђавих дела, а не подвизавамо се из све снаге да стекнемо и добродетељи уместо рђавих навика и стећи у таквој пуноти да се покажемо као људи

савршени који су достигли меру узраста испуњења Христовог, као што нам заповеда свети Павле. И ово је потпуно правично, јер ако не постанемо такви како можемо да се називамо

и да будемо слуге Господа, војници Христови? Како можемо да будемо обучени у свеоружје духовно, достојни да будемо прибројани војсци Бога живог и способни да будемо страшни непријатељима? Не, не, не можемо се тога удостојити.

3) Зашто, кад неко пости или бди или мучи себе глађу и жеђу или спава на голој земљи или пролива сузе или подноси срамоћење и друга искушења која долазе нека не

мисли да он (већ због тога) већ служи Богу или таквим подвизима доноси корист неком другом, већ само себи самом ако стрпљиво пролази кроз њих и нарочито ако притом поштује смирење и делује с духовним разумом, јер ако их не пролази на тај начин ни сам

неће стећи кроз то никакву корист. Дело које се не чини са смиреномудреношћу и духовним разумом, ма какво било, не доноси никакву корист ономе ко га чини. – Како то,

упитаће неко? Коме је угодно може да нађе објашњење за ово у Божанском Писму, а ја имам намеру да покажем само то да ни они који пролазе још покајање, ни они који су се

113

већ дуго времена подвизавали у добродетељима још увек не служе Господу, већ само себи користе. И ако налазите да је благословено, потврдићемо нашу беседу примерима. Ко су праве слуге земаљског цара? Да ли они који седе код својих кућа или они који свуда иду

за царем? Да ли они који се баве својим пословима или они који чине његову војску? Да ли они који спокојно на своје задовољство проводе време у својим кућама или они који

јуначки ратују у биткама и час наносе ране, час их сами задобијају, убијају многе непријатеље, ослобађају из заробљеништва браћу своју и посрамљују непријатеље? Да ли златари, бакроресци и каменоресци који се свакодневно труде и с напором добијају оно

што је потребно њима и пријатељима њиховим или восковође и начелници над хиљадама с осталим чиновима и с многобројном војском која се налази под њиховом командом?

Очигледно је да последњи служе цару, а не први. Ма шта да ураде златар, бакрорезац и каменорезац за цара узимају од царских управитеља договорену плату и као туђи и непознати тамо опет се враћају у своје куће чак ни не видевши цара, а не само не

упознавши се и не спријатељивши се с њим. Међутим, војсковође и остали чинови јесу слуге цара које он познаје, а неки су му чак и пријатељи кроз које постаје познато и

омиљено цару све мноштво војника који су под њима. Слично бива и између Цара Небеског и оних који Му служе. Сви људи, - верни и неверни, слуге и слободни, богати и сиромашни, јереји и архијереји, цареви и начелници – сви смо ми слуге Бога као Његова

створења. Међутим, од свих нас они који поштују заповести Његове с добрим циљем и из све снаге и уз поштовање заповести Његових показују према Њему чврсту веру јесу добре

и верне слуге Његове: а они који не одбијају да Му служе и испуњавају заповести Његове, али то чине с нерадом и лењошћу, називају се слугама лукавим и лењим, а они који чине или говоре супротно заповестима Божјим јесу непријатељи Његови иако су ништавни и

немају пред Богом снагу. Дакле, ми, који чувши Господа Који је рекао: иже хошчет по Мње ити, да

отвержетсја себе, и возмет крест свој и по Мње грјадет (Мк. 8, 34) – и апостола који је рекао: не љубите мира ни јаже в мирје (1 Јн. 2, 15); ибо љуби мира сего вражда Богу јест; и иже восхошчет друг бити миру, враг Божиј бивајет (Јак. 4, 4), - оставили очигледно

све и кренули за Спаситељем нашим Богом, или тачније да кажем, оставили свет, јер он омета добродетељ и ступили у монаштво, - оставили на известан начин место непријатеља

Божјих у којем смо живели до сада и робовали им добровољно – и прешли у област Господа нашег и Цара Христа. Међутим, нека знамо да смо само обукли одећу војника Христових, који ратују под Њим, а још нисмо постали прави војници; ми смо слуге

Његове још само по одећи, а не праве. Као што војници који облаче одећу не постају због тога војници цара, тако и ми говорећи сада да смо постали поданици Царства Христовог

зато што смо се обукли у монашку одећу, ипак не говоримо да смо кроз то већ постали и прави војници Његови. Јер оружија војинства нашего не плотскија (2 Кор. 10, 4), већ духовнија, јако њест наша бран к крови и плоти, но к началом, и ко властем, и к

миродержителем тми вјека сего, к духовом злоби поднебесним (Еф. 6, 12). Дакле, кад се обучемо уоружје светлости, у штит, кажем, у шлем и остало о чему говори свети Павле и

узмемо у руке своје наоштрени мач Духа, тада можемо да кажемо да смо постали прави војници, који су се добро наоружали у борби. Међутим, расудимо шта чинимо ми, који смо се већ обукли у монашку одећу и

ступили на поприште покајања и подвижништва. – Плачемо? Али због чега? Због тога да бисмо добили отпуштење грехова наших и очистили се од скрнављења која су нам

причинили греси. Постимо? Како бисмо укротили разузданост и стремљење плоти наше и срце своје учинили мекшим и спремнијим на скрушеност. Бдимо и појемо псалме? – Како се не би налазиле зле помисли и ум наш не би лутао тамо и овамо. Молимо се? – Како нас

не би уводио непријатељ у мислено ропство и како бисмо могли с временом да размишљамо само о добром и корисном и да се молимо увек и непрекидно у срцу свом.

Скрушавамо се у срцу? – Како бисмо примили радост и утеху које рађа овај плач срдачни. Облачимо се у смирену одећу од власенице? Спавамо на голој земљи и већи део нас носи

114

вериге? Због чега? Наравно, зато како бисмо обуздали и укротили ово разуздано тело како се оно, пошто га не задржава узда, не би бацило попут необуздане муле на стрмени и како не би збацило и себе и јахача свог, ум, у ров погибељи и вечног огња. Чинећи све речено,

какво добро чинимо онима који нас виде? Наравно, никакво. Али ако не чинимо никакво добро онима који нас виде, тим пре ништа не чинимо за Бога, Који нам је дао и мудрост и

снагу за самоочување. Али, рећи ћеш да са захвалношћу трпимо срамоћења, осуђивања, тескобе које наилазе не дозвољавајући да у срцу остане ни траг од страсти која се тамо рађа? – Међутим, и тиме опет себи самима чинимо добро, а не неком другом. Чуј шта

каже Господ: ашче не отпушчајете человјеком согрјешенија их, ни Отец ваш отпустит вам согрјешениј ваших (Мт. 6, 15). Увери се, пак, да ако кад нас срамоте и подсмевају нам

се или кад нас ударају по образима или пљују или нам причињавају нешто друго увредљиво, подносимо ово са захвалношћу свом душом жалећи због оних који нас подвргавају таквим искушењима кроз то само сами себи чинимо добро пошто смо

удостојени да за то добијемо отпуштење сагрешења наших пред Богом. Ако пак задржимо притом у срцу страст непријатељства према њима и будемо користили различите начине

да бисмо им се осветили ни за саме себе нећемо стећи добро, већ ћемо напротив нашкодити себи поставши сами за себе узрок тога да нам наши грехови остану неопроштени. – Да ли тихујемо у келији? Бежимо ли у горе? Да ли се настањујемо у

пећинама? Пењемо се на стубове? – Ради чега је све то? Наравно, како бисмо згодније побегли од онога ко као лав иде страшно ричући против нас и тражи кога да прогута.

Међутим, ако Бог помогне (јер ма куда да бежимо, без Божије помоћи нећемо моћи да избегнемо његове зубове и разноврсне мреже) да се избавимо од ове страшне звери и да нас она не поједе ипак како ћемо моћи да кажемо да таквим делима служимо Господу? То

ми се чини нетачним; претпостављам и вама, јер како онај кога прогања непријатељ и ко бежи од њега може да каже да је послужио ономе ко га је примио у кућу своју, затим стао

на капији његовој како не би пропустио код њега непријатеља његовог и на тај начин га избавио од прогонитеља. Не може он то да каже, никако не може, већ пре свега треба увек да му се захваљује што му је толико добра учинио, избавио га од непријатеља његовог.

Или сиромаси који просе милостињу и не желе да раде или због немоћи тела или због навике да ништа не раде због лењости како могу да кажу да чине било шта за оне који им

дају милостињу или им служе кад је очигледно да сиромаси добијају од милостивих доброчинства и милостињу? Тако и ми, јадни и у свему оскудни због претходних грехова својих не можемо никада да кажемо да служимо Богу Који нас милује и Који је милосрдан

према нама у нашем бедном стању. Јер као што сам рекао сви смо ми бедни – једни због некадашњих грехова својих, други због рђавих навика, трећи због лењости и

занемаривања заповести Божјих, четврти због зле воље, пети због склоности ка задовољствима, шести због незнања Божанског Писма и због неверја њиховог, седми због гордости и због тога што мисле да мисле да им наводно више ништа није потребно за

спасење душа њихових – и уопште да кажем – сви смо ми бедни, голи, изранављени и болујемо од различитих болести – и седећи у келијама својим (осамљено) или живећи у

манастирима као да лежимо у различитим болницама и конацима за госте и вапијемо, плачемо и ридамо призивајући самог Лекара душа и тела наших (односно, који су се освестили и осетили бол од рана и страсти својих; јер једни су тако неразумни да нису

свесни и не осећају немоћи своје и страсти које њима господаре), да дође и излечи скрушена срца наша и да здравље душама нашим, које леже на одру греха и смрти. Тако и

божански апостол каже да смо сви згрешили и имамо због тога потребу за милошћу и благодаћу Божијом. Пошто се налазимо у тако жалосном стању да ли можемо да се усудимо да било

кад кажемо да било колико служимо Ономе Ко нас тако милује, тако је милосрдан према нама, тако лечи душе наше, тако нас учи спасењу и даје исцелење рана наших и лечење

болести наших? Не, наравно да не можемо тако да кажемо. Као што се о ономе кога су по целом телу израњавали разбојници и ко је лежао покрај пута полумртав не каже да је он

115

послужио ономе ко га је подигао на своју животињу, довео у гостионицу и неговао изливајући јелеј на ране његове, већ се више каже да је према њему показана милост, да га је излечио онај доброчинитељ и да је доведен у раније здраво стање, тако и ми,

парализовани, огубављени, покривени ранама који притом не маримо за оно што је добро за наше лечење и нимало се не подвизавамо да испунимо оно о чему сам рекао – како ми

такви – можемо да се усудимо да кажемо или макар да помислимо да служимо Господу? Не, не служимо ми Господу, већ (ако осетимо у какву смо дубину зала пали) молимо, као што сам рекао, и молимо се да нас излечи Лекар душа и тела од свих немоћи наших.

Затим, кад добијемо лек и збацимо са себе мало по мало сваку немоћ, као неку стару одећу исцепану и исфлекану и обучемо се у здравље као у неку царску одећу, светлу по целом

телу, од главе до пете, тада и ми, ако послужимо другима и мало их лечимо, стављајући јелеј на ране њихове и употребљавајући друге лекове и фластере – тада, кажем и ми можемо да будемо прибројани онима који служе Господу Који је рекао: понеже

сотвористе јединому сих братиј Мојих менших, Мње сотвористе (Мт. 25, 40). Ако пак не будемо прво излечени, већ као још немоћни и страсни, осмелимо се да лечимо друге

немоћне, Господ ће нам рећи: врачу, исцјелисја сам (Лк. 4, 23). А ти, кад чујеш речи моје да је здравље душевно нека светла царска одећа, гледај да не истумачиш криво ове речи због незнања ствари и немој помислити да наводно

говорим о телесном здрављу. Не, не говорим о телесном здрављу, већ о неком другом, бестелесном, духовном, божанском које обично не дају лекарске траве и које се не

достиже нашим сопственим трудом како неко не би помислио да се њиме хвали. Као што онај ко бира и причвршћује мртве кости за кости и зглоб за зглоб (костима и зглобовима називам добра дела и добродетељи) не доноси никакву корист ако не може да их обуче

месом (мишићима) и нервима, већ ако то и учини, ако веже зглоб жилама и оне мртве кости покрије месом и кожом и од свега овог начини цело тело, и уз то се опет узалуд

труди без икакве користи ако ово тело остане без душе, која би га оживљавала и покретала, тако исто то замишљај да бива и с душом која је била умртвљена греховима. Нека су у њој сви удови обновљени, односно, нека постоје сва добродетељна дела као што

су: пост, бдење, лежање на земљи, сиромаштво, нештеђење тела и слично – која се слажу као мртве кости следећи једно за другим, уређују између себе и повезујући се чине на

известан начин целовито тело душе. Али каква је корист од њих ако ово тело душе лежи без душе и без даха због тога што се није уселио у њу Дух Свети? Јер тек тада ће ући и уселити се у нас – тек тада спаја и везује нервима духовне силе добродетељна дела која

сама по себи остају мртва, одвојена једно од другог као мртви удови – везује љубављу према Богу и на тај начин нас чини новима и живима од старих и мртвих какви смо сами

по себи. На други начин душа не може да оживи и да живи. Као што тело наше, било да је здраво или болесно, не може без душе не само да се покреће, већ уопште ни да живи, тако и душа наша, без обзира да ли греши или не греши, без Духа Светог је мртва и уопште не

може да живи вечним животом. Ако је грех жалац смрти, онда кад неко греши наравно да га овај убада и он умире. Као што нема никог безгрешног, зато што, како каже апостол,

вси согрјешиша и лишени сут слави Божија (Рим. 3, 23), очигледно је да смо сви ми, као грешни, умрли и да смо мртви. Размишљајући на тај начин да си мртав душом, како можеш да постанеш заиста

жив ако се не сјединиш с истинским животом, тј. с Духом Светим, Којим се препорађа сваки хришћанин и поновно се оживљава у Христу, Који је рекао: Аз јесм истина и

васкрсење и живот (Јн. 14, 16), и још: пријемљај Мене, пријемлет Пославшаго Мја (Јн. 13, 20). Дакле, пошто смо мртви и само Он је вечни живот, пре него што се сјединимо с Њим и почнемо да живимо Њиме, немојмо говорити да служимо Господу, јер како је

могуће да мртви било када служе некоме? Док се очигледно не обучемо у Христа као царску одећу, немојмо мислити да смо се потпуно ослободили од наших душевних

болести или од страсти које нас оптерећују, јер као што не одлази тама ако не дође светлост тако се не истерује болест душе, ако не дође Онај Ко болести наше носи и не

116

сједини се с нама. А кад Он дође истераће сваку немоћ и сваку болест душевну и дароваће здравље души нашој, због чега се и назива здрављем. Такође, пошто нас Он просвећује назива се светлошћу, пошто је изнад сваке светлости, - пошто нас животвори, назива се

животом, пошто је изнад сваког живота, - пошто сија свима нама, обухвата нас и покрива Својом божанском славом назива се одећом, и зато кажемо да се облачимо у Њега,

неприкосновеног и неухватљивог, - пошто се сједињује несливено с нашом душом и сву је чини као светлост, каже се да обитава у нама и као да се описује неописиви. О чуда! Бог, Који је изнад свега, бива у нама све – хлеб, покров, вода, од које, ако неко испије, као што

је рекао Господ Самарјанки, неће више никада ожеднети, тако да ако си још жедан знај да још ниси пио до сада од ове воде, јер је истинит Онај Ко је то рекао. И ја сам чуо од једног

који је говорио: откако ми је човекољубиви Владика дао да се досита напијем оне воде, ако се дешавало да заборавим да сам пио од ње и опет тражим да ми буде дато да пијем од ње као да је уопште нисам пио, истог часа би ова вода, које сам се напио раније, закипела

у срцу мом и почињала да бије као врело, као неки поток светли; - и то сам јасно видео. А она самим овим врењем у мени као да ми је говорила: зар не видиш да сам овде с тобом?

Откуд тражиш да ти будем дата или да ти дођем? Зар не знаш да се увек налазим с онима и у онима којима дајем да се напију од мене и бивам за њих извор бесмртни? Дакле, брате мој, ако би и с тобом било оно о чему сад говорим, срећан си и

блажен. Ако пак још ниси видео Христа и Он ти још није дао да се напијеш од овог пића, - падни ничице и преклињи, плачи и ридај, ударај себе у груди и лице као Адам кад је био

истеран из раја, не лежи више у кревет или постељу да спаваш, већ нека ти земља буде кревет где буде прилика, не дај сна очима својим и веђама својим да дремају, не обраћај очи своје да погледају било шта земаљско или небеско – зато што ако имаш пред очима

својим Творца свега, Бога, каква ти је нужда да гледаш било шта друго? – Не пуни никад утробу своју јелима, не наслађуј грло своје слатким јелима и пићем до ситости, не буди

радознао о ономе што се чини унаоколо и не гледај на оне који живе равнодушно и немарно како се не би погордио над њима и не би их осудио, већ и не седај с њима, како не би дошли до бескорисних разговора, и не буди радознао о њиховом животу, већ ако си

по милости Божијој нашао доброг духовног оца, само њему откривај дела своја и помисли своје; ако пак још ниси нашао, видећи Христа, на Њега јединог гледај; Њега јединог имај

за гледаоца свог, нека види Он тугу и скрушеност душе твоје. Покажи Му или боље речено, нека сам буде гледалац твој, да види жалост и скрушеност душе твоје. Покажи Му или боље речено, нека сам угледа ништост твоју и сиромаштво и несреброљубиву нарав

твоју, тако да макар и као река да тече однекуд богатство целог света или да ти дође бачено безмерно мноштво злата (јер и ово бива по сплеткама ђавола и пајташа његових)

не би желео чак једним оком да погледаш на то иако не би било грех да узмеш то под наизглед добрим изговором да поделиш сиромашнима. Нека види како те бију, а ти се не противиш, како те срамоте, а ти не срамотиш оне који те срамоте, осуђују те, а ти хвалиш

оне који те осуђују – нека види да не тражиш славу или част или спокој, и уопште, рећи ћу, нека види да си чинећи све ово, одредио да не оступаш и не враћаш се док ти се не

смилује и не да ти да испијеш од оног страшног, неизрецивог и неодређеног пића. Кад се удостојиш да га испијеш тада ћеш разумети шта ти говорим, јер ми, како каже божански Павле, премудрост глаголем не вјека сего, која престаје, но глаголем премудрост Божију,

в тајње сокоровенују (1 Кор. 2, 6-7). Ако се пак ниси удостојио да видиш самог Христа шта ти се чини, да ли си још увек жив? И како можеш да мислиш да служиш Господу кад

Га још ниси видео? Ако се не удостојиш да Га угледаш и чујеш глас Његов, од кога ћеш сазнати вољу Његову, свету, угодну и савршену? Ако кажеш да се учиш познању њеном из Божанског Писма, напоменућу ти да се оно што се чита у Писму на прави начин

спознаје кад се на делу испуњава. А теби, који си сав мртав и лежиш у тами како је могуће да чак чујеш (од Писма) вољу Божију, а не само да је твориш и жив будеш? Никако није

могуће.

117

Дакле, пошто смо мртви и налазимо се у мраку која је могућност да оживимо или да угледамо Христа истинску светлост која је сишла на земљу? Слушај с пажњом и не оправдавај себе, смири се пред Богом и реци:

Господе! Ти, Који не желиш смрт грешника, већ желиш да се покаје и почне да живи духом поново. – Ти, Који си ради тога и на земљу сишао како би васкрсао убијене

грехом и удостојио их да угледају Тебе, светлост истиниту, колико је могуће за човека да Те види, пошаљи ми, молим Ти се, човека који Те зна како бих му се из све снаге потчинио ради Тебе и служећи Њему служио Теби и његову вољу испуњавајући

испуњавао Твоју вољу и на такав начин угодио Теби, једином Богу, ја грешни, и удостојио се Царства Небеског.

Ако останеш у овој молитви дуго времена, из све снаге и од све душе преклињући Господа и куцајући неуморно на врата милосрђа Његовог, буди сиугран да те неће оставити, већ ће те научити – или Сам или кроз неког слугу Свог, ономе што треба да

чиниш; и по благодати Својој и ради молитава оног слуге Свога даће ти снагу и учиниће све то, јер без Божије помоћи нећеш моћи ништа да чиниш, већ као што сам рекао Бог ће

за тебе бити све. У таквом поретку, нека Христос још није све за тебе и ти се још увек не чиниш у Христу, у крајњој мери потчињаваш се пријатељима Његовим и управницима и посредством ових пријатеља Његових показујеш се као слуга Његов – у крајњој мери

твориш вољу слугу Божјих, а не своју (а воља слугу Божјих јесте воља Божија) – у крајњој мери чиниш нешто Бога ради и не остајеш празан, и налазиш се у стању смирења, а не

надимања. Сети се као што сам рекао раније да су од свих војсковођа и начелника, једни слуге цара, други пријатељи, посредством којих постају пријатељи цара и они који стоје под влашћу сваког од њих – који иако не виде цара и не беседе с њим већ служећи верно

војсковођи или начелницима својим као самом цару, надају се да ће посредством оних којима служе добити од цара дарове и чинове. Неки од њих, користећи заступање

начелника својих, добијају од царева дарове које су очекивали, а неки сами постају знаменити кроз своју храброст и напредовање због чега их цар узима код себе, поштује их и чини начелницима и заступницима за друге. Тада бивају удостојени да лицем у лице

служе свом цару, беседе с њим и чују глас његов. Ако не желиш да тражиш боље као што сам рекао, ако више желиш да будеш

прибројан најмањима и да будеш у потчињености код простих војника, а не познатих, желиш да будеш не знам какав послушник међу другима било каквим сличним теби, а не желиш да будеш у служењу духовним начелницима, због чега ме осуђујеш, кад те називам

мртвим или слепим или болесним или парализованим, удаљеним од служења Цару Христу? – Међутим, ево чујем речи твоје упућене мени, да седиш у келији и у

осамљености пазиш на себе самог, и никоме не наносиш никакву увреду. Питаћу те и ја – реци ми, да ли би ти био задовољан кад би оно што сада чиниш чинио твој слуга или послушник: ако би занемаривши те оставо служење теби, пошао и сео у келију своју

мислећи да не вређа на тебе и ни на кога другог? Који човек равнодушно може и да слуша ово? А како се ти, који седиш у својој келији и од других само примаш служење усуђујеш

да кажеш да служиш Богу? – Реци ми, каквим то делима служиш Њему? – Ти, који чак и у случају кад би сам себи у свему служио и рукодељем својим зарађивао све што је потребно за твоје тело, чак и у том случају не би смео да говориш да служиш Богу? Слугу

не хвале ако он се храни и облачи сам од себе, а господару свом не даје дужно од труда руку својих што се обично назива оброком или дневницом. Насупрот томе, за то не само

да га осуђују већ и кажњавају. Како ти и ја – који живимо као велможе, предајемо се одмору, безбрижности и доконости и не само да ништа не радимо и не служимо другима, већ кад не видим услуживање себи од других, негодујемо, псујемо и ропћемо – како се

кажем, усуђујемо да говоримо да служимо Богу и никога не вређамо? Јер ко може некоме да послужи нечим и не жели да му послужи тиме тај их вређа и чини себе кривим

страшном суду Гопода Који ће им рећи: идите от Мене прокљатији в огн вјечниј, уготованиј дијаволу и ангелом јего. Взалкахсја бо и не дасте Ми јасти и др. (Мт. 25, 41 и

118

др.). Био сам болестан и нисте Ми послужили. Како и каквим лицем ћемо гледати на овог страшног Судију кад Он дође да испита дело сваког од нас? Не варајте се. Бог је огањ и кад је дошао на земљу и постао човек бацио је огањ на

земљу као што сам каже (Лк. 12, 49). Овај огањ свуда обилази тражећи материју тј. добро срце и жељу како би пао унутар њега и запалио се. У ономе у коме се он пали подиже се

пламен велики који досеже до неба и више му неће дати да буде у доконости или да се препушта спокоју. Он не опаљује душу у којој се распламсава, иако ово распламсавање не бива без тога да га душа осети као што мисле неки од мртвих (душом). Душа није

безосећајна материја, већ је материја која осећа и која је разумна. Због чега на самом почетку осећа и свесна је горења ове ватре и ово је тим више што је праћено ванредним и

неиздрживим боловима (срца). Затим, кад нас ова ватра потпуно очисти од сваке прљавштине страсти тада ће заувек постати у нама и храна и пиће и светлост и радост, и нас саме чини светлошћу по заједничарењу – у овој мери у којој ми сами постајемо

причесници светлости. Као што се запаљена пећ прво само дими од дима који излази из дрва, а кад се јаче разгори сва постаје светла, слична огњу и не помрачује се више

никаквом гарежју од дима, тако и душа, која је почела да гори божанском жељом прво види заједно с ватром Духа у себи и таму страсти која излази попут дима и пошто је свесна да овај мрак који у њој потиче од таме страсти јесте њено сопствено дело, плаче и

сакрушава се – осећајући пак како лукаве помисли и зле жеље бивају спаљени оном ватром као трње и чичци и претварају се у прах, радује се. Кад све ово изгори и природа

душе остане сама без страсти, тада се суштински с њом сједињује и онај Божански огањ и почиње да гори и светли у њој, тада и она постаје заједничарка овог мисленог огња као што је пећ заједничарка у вештаственом огњу, а једнако се и тело тада причешћује

његовом Божанском и неизрецивом светлошћу и бива огањ по причешћу. Нека знамо ипак, да није могуће да се све ово оствари у нама ако не омрзнемо свет и све што је свету,

са спремношћу да чак и живот свој положимо за ово дело Божије, како каже Господ (Лк. 14, 26). И на други начин се овај огањ у нама не запаљује. Они који су се удостојили да приме у себе овај огањ не само да су се сами

ослободили потпуно од свих душевних болести, већ су и многе друге који су били немоћни и болесни душевно извукли из мрежа ђавола и излечили и принели су их као дар

Владици Христу. Онај Божански огањ их је научио сваком знању и уметности духовној и свакој премудрости – и они су целог свог живота угађали Богу. Овакав је био Петар, божански апостол који је примио кључеве Царства Небеског; такав је био Павле, узет до

трећег неба и остали апостоли. Такви су били свети богоносни оци наши и учитељи који су силом овог Божанског огња спалили као трње и уништили све јереси који су

заповедали демонима као неваљалим слугама и ови су им се са страхом повиновали. Такви су били и бивају увек они који су тако заволели Бога да нису жалали ради угађања Њему ни сам живот свој.

Ево ови други и слични њима правично се називају слугама које су увек служиле Богу, а не онима који су још у греховима и који су попут слугу лукавих, који греше против

господара свог – нису такође они које још увек нападају страсти и који личе на оне који се боре и супротстављају и на тај начин увек ратују против непријатеља својих и нису они који још нису стекли добродетељи, већ се још подвизавају да их стекну и који личе на

инвалиде којима недостају или руке или ноге или нос, или уши, или неки други део тела. По заповести апостола, прво треба да напредујемо у свакој добродетељи и да учинимо

свог по Богу човека савршеним и потпуним тако да у њему не недостаје ниједан уд, тј. ниједна добродетељ. И нећемо другачије осим као они који су већ дошли у ову меру добити од небеског Цара благодат Духа као што војници добијају плату од цара

земаљског. Управо тада, на крају, као они који су већ постали људи савршени, који су достигли меру узраста испуњења Христовог и прибројали се војницима и слугама

Господа, управо тада, кажем, као војници Христови, покренућемо одлучну борбу против непријатеља. Кто, како каже божански апостол војинствујет својими оброком когда? (1

119

Кор. 9, 7). – И шта назива оброком? Царско издржавање. Ако на тај начин и ми не добијемо од Бога онај хлеб који силази с неба и даје живот свету, тј. благодат Светог Духа (јер то је духовна плата којом се хране они који су постали војници Христови и у ово се

облаче духовно уместо сваког оружја), реци ми, на који начин можемо да уђемо у строј војске Божије и будемо прибројани слугама Његовим?

Али, ходите, преклињем вас, пробудимо се из тешког сна безбрижности, сви који желе да се ослободе робовања страстима. Притецимо Христу, истинском Владици са спремношћу да постанемо слуге Његове. Почнимо и ми да се подвизавамо да се покажемо

на делу такви каквима је беседа наша описала истинске слуге Божије. Престанимо с немаром да се односимо према делу свог спасења и варамо себе саме смишљајући

извињења за грехове своје и говорећи да ово никако не може бити, тј. да достигнемо привидно савршенство у овом роду – и философирајући на такав начин на уштрб спасењу нашем на погибељ душа наших, јер ако пожелимо могуће је и тако је лако могуће д а је

само воља наша довољна за то да нас позове на такву висину. Где је спремна жеља тамо више нема никакве препреке. – И шта кажеш, човече? Бог жели да нас људе начини

боговима (добровољно ипак, а не принудно), а ми време наводимо као изговор и одбацујемо доброчинство. Зар то није безумље и крајња неукост? – Бог тако јако ово жели да је сишао на земљу и оваплотио се управо због овога. Зато, ако само пожелимо,

апсолутно више ништа не може да омете ово – само Му прибегнимо с топлим покајањем. А кад се Он приближи нама и дотакне срца наших макар крајем пречистог прста Свог

упалиће се светиљке душа наших и неће им више дати да се угасе до краја века и у векове и још даље. Њему припада слава, част и поклоњење и сада и увек и у векове векова. Амин.

Беседа седамдесет девета

1) О животворном умртвљењу које даје Дух Свети Који ономе се подвизава за своје спасење. 2) О томе како они који су се ослободили служења закону свесно примају благодат

Божанске светлости. 3) Какав треба да буде јереј који је одозго примио власт да одрешава и везује?

4) Ономе ко заиста свештенодејствује и бива обајсан Божанском светлошћу откривају се сви људи.

1. Браћо моја, вољена, пазите добро на Божанско Писмо, које слушате, јер Господ наш нам заповеда да истражујемо Писмо како бисмо сигурно препознали пут који води ка

спасењу и како бисмо корачајући затим овим путем посредством испуњавања заповести Христових, не враћајући се уназад, достигли сигурно ово спасење душа наших које јесте Исус Христос, као што је у час рођења Свог објавио пастирима Анђелима: се

благовјествују вам радост велију, јаже будет всјем људем, јако родисја вам днес Спас, иже јест Христос Господ, во градје Давидовје (Лк. 2, 10-11). Примимо пак сви ми, вољена

браћо моја, ревност и брзо са свом усрдношћу потецимо овим путем не оптерећујући себе било каквим бременом или било каквом светском ствари која је обично тешка за ношење, да нам она не би сметала да течемо брзо и да на време достигнемо и уђемо у град Давидов

и угледамо тамо Спаситеља нашег Христа. Преклињем вас, примите усрдно бригу за своје спасење благодаћу која у нама делује и не допуштајте себи да га макар и мало занемарите,

већ чим се пробудимо као да устанемо од сна, од лукавог мишљења (да је у нама све исправно) и нерада, не дозволимо себи ни да мало стојимо, ни да мало седнемо док не истрчимо ван граница света и ван њега не стекнемо и не угледамо Спаситеља и Бога

нашег и док Му се павши не поклонимо; али ни овде нећемо дати себи да се зауставимо, већ потецимо даље и даље док нам сам Спаситељ не каже: ви не от мира, но Аз избрах ви

от мира (Јн. 15, 19).

120

А како се достиже то да човек више не буде од света? Кад неко разапне себе свету и свет себи као што каже и апостол Павле: мње мир распјаслсја, и аз миру (Гал. 6, 14). Међутим, какву сличност, питаћеш, имају ове речи апостола с оним речима Христа

Спаситеља? – Речи су различите, али је мисао код једних и других иста, јер као што онај ко се налази ван куће не види оне који су се затворили унутра, тако онај ко се разапео или

умро за свет никакво осећање нема према светским стварима; и још као што мртво тело нема никакво осећање ни према живим, ни према мртвим телима која леже поред њега, тако и онај ко благодаћу Духа Светог изађе из света и почне да бива с Богом не може да

има било какво осећање према свету или према стварима света. Управо тако, браћо, бива смрт или умртвљење пре смрти тела и пре васкрсења тела

бива васкрсење душа – право, које се спознаје у искуству, истинско, јер кад смртно мудровање бива уништено бесмртним умом и мртвило се истерује животом, душа јасно види себе васкрслу, као што онај ко се пробуди из сна види себе будног са свешћу да ју је

васкрсао Бог – Којем спознавши Га и заблагодаривши Му приноси и поклоњење и славослови безграничну Његову благост. А тело после овога више нема никакво кретање

или сећање на своје похоти и жеље, већ бива за њих потпуно мртво и без даха. Чак често бива да човек заборавља сопствене потребе, зато што његова душа увек мислено лебди у ономе што је изнад природе, као што јој доликује; јер Писмо каже: духом ходите и похоти

плотскија не совершајте (Гал. 5, 16). Кад плот на такав начин постане мртва као што смо рекли благодаћу Свесветог Духа, тада нас она оставља да живимо остало време без икакве

опсаде и ометања. Тада се испуњава оно што је рекао апостол Павле: праведнику закон не лежит (1 Тим. 1, 9), јер он већ живи животом који је изнад закона (т. благодатним); јер идјеже Дух Господен, ту свобода (2 Кор. 3, 17) – слобода наравно од робовања закону.

Закон је водич, руковођа и учитељ истине, јер каже: ово ради, а оно немој да радиш. А благодат и истина не говоре тако, већ како? – Радићеш и говорити све по благодати која ти

је дата и која говори у теби као што је написано: и будут вси научени Богом (Јн. 6, 45). Овакви не спознају из речи шта је добро, већ их овоме учи благодат Светог Духа, и не уче се само Божанској речи, већ светлошћу речи и речју светлости тајанствено. А кад

ово достигну бивају учитељи и самима себи и ближњима, светлост света и со земље. 2) Они који су пре јеванђељске благодати били под законом, праведно су седели и

у сенци закона. Међутим, они који су по доласку благодати ступили у светлост и дан, ослободили се сенке, тј. од ропства закону постали су изнад закона, јер су се високо подигли посредством јеванђељског живота и живе са законодавцем Богом, пошто су и

сами законодавци више него поштоваоци закона. Међутим, да ли данас постоји неко ко има уши да чује нека чује, и да појми силу

онога што се говори од Духа Светог? Има ли некога ко и данас има ум Христов да разуме добро и боголепно оно што Он пише? Има ли неко и данас ко има у себи Христа Који говори, како би моаго добро да објасни тајне, скривене у речима Његовим? Јер, каже

апостол, премудрост глаголем не вјека сего, која престаје, но премудрост в тајње сокровенују (1 Кор. 2, 6-7) коју нам многи откривају штедро и уразумевају нас који смо

добро вођени страхом Божјим и увек ка Њему гледамо, јер ми не говоримо оно што не знамо, већ сведочимо оно што знамо. А светлост се већ у тами светли, и у ноћи, и у дану, и у срцима нашим, и у уму нашем и обасјава нас незалазно, истински, непромењиво,

нескривено – говори, делује, живи и животвори и чини светлошћу оне које Он обасјава. Бог је светлост и они који се удостојавају да Га угледају, сви Га виде као светлост и они

који су Га примили, примили су Га као светлост, јер ће светлост славе Његове ићи пред лицем Његовим и без светлости је немогуће да Он покаже Себе. Они који нису видели Његову светлост, нису видели ни Њега, зато што је Бог светлост; и они који нису примили

светлост Његову, нису још примили благодат, зато што они који примају благодат примају светлост Божију и Бога, као што је рекао сам Светлост Христос: всељусја в них и похожду

(2 Кор. 6, 16).

121

Али сви они који се још нису удостојили да приме или да окусе ово још се налазе под јармом закона, још стоје у сенци и образима, још су деца робиње. Нека то буду цареви, нека су патријарси, нека су архијереји или јереји, нека су начелници или под

начелницима, нека су мирјани или монаси. Сви они још у тами седе и у тами ходе и не желе да се покају како треба. Покајање су врата која изводе човека из таме и уводе у

светлост, зато ко још није ушао у светлост, очигледно је да није добро и није како треба прошао кроз врата покајања, јер да је прошао кроз њих добро, обавезно би ступио у светлост. Ко се не каје, греши што се не каје. Вједушчему бо добро творити и не

творјашчему грјех јему. А онај ко твори грех јесте слуга греха и мрзи светлост како се не би открила његова дела. Али свакако се разобличавају. Постоје два разобличења: једно је

овде на спасење, а друго тамо на осуду. Данас, у овом животу улазећи у светлост кроз покајање радо и добровољно, иако се разобличавамо и осуђујемо, ипак се по благости и човекољубљу Божијем разобличавамо и осуђујемо тајно и скривено, у дубини душе наше,

на очишћење и опроштај грехова наших. И само Бог заједно с нама зна и види скривено у срцу нашем. И коме овде, у овом животу бива суђено таквим судом, нема шта да се боји

било каквог другог мучења. Међутим, онда, на другом доласку Господњем, на онима који данас не желе да уђу у светлост и да их она суди и осуђује, већ је мрзе, откриће се светлост, скривена данас и учиниће очигледнима све што је у њима скривено. И сви ми,

који се данас кријемо и не желимо да објавимо оно што је скривено у срцима нашим кроз покајање, тада ћемо бити раскринкани дејством светлости пред лицем Бога и пред свима

осталима – шта смо данас. И помисли како ће нас велики стид тако покрити? Како онај ко кријући се у кући иза затворених врата и пошто га нико не види споља, греши без икакве бојазни и страха,

чини блуд и друге срамоте и мрскости твори, затим, пошто је изненада затечен за таквим злим делима, покрива се превеликим стидом и срамом; или по другом поређењу, као што

код онога ко је замислио устанак против цара, док се сакрива у кући, без страха прави планове своје, цар затим, сазнавши за то дође с читавим синклитом својом, опколи кућу војском и заповеда да се разнесе до основе, тако да овај заговорник буде откривен пред

свима са свим плановима својим – бива погођен страхом и стидом и предаје заслуженим казнама; тако ће се тада слично са свима онима који су данас на земљи тада све открити и

ноћ ће се просветлити као дан. Тада ће сви они који се овде нису обукли у Христа, тј. нису ушли у светлост, нису примили светлост и нису постали сами светлост, као што смо рекли – сви такви ће се показати као обнажени, доћи ће у велики страх и трепет, у велику

тескобу одасвуда. И не само то, већ и свако добро и рђаво дело, сваку реч и сваку помисао нашу од времена рођења до смрти, све заједно, биће очигледно тада у сваком човеку. И

сам овај стид који тада осећа сваки, с којим мукама може да се упореди? Какво друго мучење може да буде веће од оног стида и страха којима ће бити поражени тада они који се данас налазе у тами и и нису просвећени Духом Светим? Ради овога, почнимо да се

подвизавамо, браћо моја, данас, у овом животу, да прођемо тесним вратима покајања и угледамо светлост која је у њему. Да, молим вас, немојмо одступити, куцајући и тражећи

док нас не чује Господ наш и не отвори нам врата и не уђемо унутра и не примимо светлост како бисмо је чували у срцима својим неугасиво. 3. Нећемо обмањивати сами себе и следећи вољу плоти своје, немојмо се

удаљавати од Бога и скретати с правог пута благочестивости, који треба да знамо сви ми, нарочито јереји, духовници, учитељи, игумани, ако високо ценимо и веома поштујемо

вољу Божију и своје сопствено спасење. Ако је Христос, кад после онога као што је рекао Никодиму: ашче кто не родитсја свише, не может видјети царствија Божија, кад се Никодим зачудио говорећи: како может человјек родитисја стар сиј? Једа может

второје внити в утробу материј својеја и родитисја, ако га је, кажем, укорио Христос рекавши: ти јеси учител израилев и сих ли не вјеси (Јн. 3, 3-4, 10) – уз све то што је још

био неверујући и није знао шта је благодат, односно какве осуде смо достојни ми који бивамо учитељи по доласку благодати, добијамо такву богату науку и свакодневно нас

122

још уче апостоли, пророци, оци Цркве и сам Господ наш, - и не знамо тајну благодати? Ако не знамо како треба проводити овај живот, како се треба богатити добрим делима и показивати се као слуге истине Божије, као они који су обећали да ће беспрекорно

служити живом Богу – ни то не знамо какви треба прво сами да будемо како бисмо руководили и другима: реци ми, како можемо да будемо достојни да примимо на себе

бригу за Господње стадо и чување његово? Како у том случају можемо да га напасамо по вољи Пастиреначелника Христа и умемо да га изводимо на вечно живу пашу? Али – о заслепљености! О напажње према Богу и Божанским стварима! Запушили смо уши своје

као аспиде и постали као мртви, глуви, слепи, неми, не схватамо шта каже Божанско Писмо и не знамо шта је хришћанство. Међутим, иако не знамо тајну оваплоћеног

домостроја, не знамо тачно ни друге хришћанске тајне, без стида се прихватамо да учимо друге о светлости знања. Знање није светлост, али светлост јесте знање, јер је у овој Светлости и кроз Њу и из Ње све постало. Ако нисмо упознати с виђењем ове светлости,

откривамо кроз то да се још нисмо родили и нисмо изашли на Божију светлост, већ се налазимо још у утроби или боље речено – ми смо мртворођени побачени плодови.

Међутим, без стида усходимо на свештене степене; и што је најгоре од свега, већи део нас у крајњем недостатку страха Божијег купује свештенство за новац и тражи да стоји пред Господњим стадом, а да нисмо постали ни јагањци. И све овакво не чинимо због нечег

другог осим зато што тако хоћемо. Да ли су такви, браћо, били апостоли? Да ли су такви били наследници апостола?

Да ли су такви били богоносни оци наши и учитељи? Тешко таквима због њихове страшне дрскости! Јер они који притом користе новац и имају у виду само новац, не само да су издајници и крадљивци светих црквених ствари, већ се усуђују да тргују чак и божанским

богатством, тј. да купују и продају чак и саму благодат Светог Духа. Зато се не стиде кад кажу: наше је да везујемо и разрешавамо – и ово смо примили за овај живот одозго од

Бога. О бестидности, да не кажем, о крајње неразумности! Реци ми, молим те, ти, који говориш такве речи, за какве добродетељи си примио овакву благодат одозго? Да ли зато што си оставио све и кренуо за Христом? Што си презрео славу света овог? Што си

постао ништ духом? Што си продао све што си имао и поделио сиромашнима? Што си погубио душу своју, тј. умртвио је за свет и ниси јој дао да оживи за било какву жељу

плоти? Али, кажу, таква је власт јереја. Знам то и ја да је она удео јереја, али не просто свих јереја, већ оних који свештенодејствују јеванђељски с духом смирења и живе беспрекорним и добродетељним животом – оних који су прво предали себе сам Господу и

духовно Му предали у храму тела свог чисто срце, жртву савршену, свету и угодну Господу, - били су примљени на вишњи жртвеник и принео их је велики Архијереј

Христос Богу и Оцу као савршени принос, који су се променили и изменили силом Духа Светог и преобразили у Христа Који је умро за нас и васкрсао у слави Божанства – оне, кажем, јереје, који се кају, плачу дању и ноћу са савршеним смирењем и моле Бога са

сузама, не само за себе саме, већ и за браћу, који имају на својој ризи и за све који постоје у свету свете Цркве Божије и много плачу због туђих грехова – они који не употребљавају

ништа осим неопходне хране и ништа не чине како би угодили и утешили тело, већ ходе, као што је написано, Духом и никакву похот плотску не савршавају – и они који ради истине и заповести Божјих не дају предност ни сиромашном, ни богатом, ни ономе ко има

власт, ни ономе ко је под влашћу, чак ни самом цару, као што не презиру и не преступају заповести Божије, ни под изговором милостиње ни због поклона, ни због страха или

љубави, ни због било које друге ствари видљиве или невидљиве. Њихов удео је да везују и решавају, свештенодејствују и уче, а не оних који примају само од људи избрање и рукополагање. Никтоже, каже Писмо, сам себје пријемлет чест, но званиј от Бога (Јевр.

5, 4). Није рекао: онај коме људи дају глас и који од људи прима хиротонију, већ онај ко је предодређен и коме је Бог то поверио. – Они, који бивају од људи и кроз посредство људи,

такви су лопови и разбојници, као што је рекао Господ: Аз јесм двер. Вси, јелико их прииде и долази не кроз Мене, већ прелазјат инудје, татије сут и разбојници (Јн. 10, 8, 1).

123

4. Не варајте се, браћо моја: ко је у тами, он је иза врата; ко је, чини се, ушао, али није ушао кроз светлост, и он је ван унутрашњег дворишта. И онај ко је ушао кроз њих, ступио је у светлост света, а Светлост света је Христос, не виђен чулно, већ мислено

созерцаван. Ово чулно сунце просвећује телесне очи не само људи, већ и бесловесних животиња... А Христос, умно сунце, које се јавило свету, просвећује само разумне душе,

али и њих не све без расуђивања и не по достојанству. Он није твар или слуга, који је одређен на служење другима, као оно чулно сунце које сија праведнима и неправеднима, злима и добрима. Иако се Христос назива светлошћу и сунцем Он је изнад светлости и

сунца као Творац и Владика света и сунца. Он је живот и животворац, истина, правда и освећење, прост је, није сложен, благ – свако благо и изнад сваког блага. Као истина која

Он јесте и којом се назива, бива истина за оне који се кају и обраћају ка Њему истински; као правда, бива праведност за оне који су омрзли свако зло и неправду; као освећење, Он освећује оне који су се омили и очистили сузама; као прост, просто се налази у онима који

не крију у себи никакво лукавство или злобу, као онај који није сложен Он се као несложен показује за оне који немају никакву злу намеру или двоумље или лицемерје или

безверје душевно; пошто је благ, као благ се открива у онима који духовна дела покајања не ограничавају телесним делима или светским бригама и пословима и не мешају светско с духовним, већ Му приступају у незлобивости, обнажени и прости у расположењу срца и

са хтењем душе, чију простоту и нерадозналост прима Бог и за кратко време их испуњава сваким добром и чим се открије и јави у њима, истог часа их чини причесницима добара

која превазилазе сваки ум и сваку помисао. А ко може да препозна такве ако и постоје у ово време? Њих препознаје онај ко је просвећен одозго благодаћу Светог Духа. Али ко каже: не знам такве, већ примам

сведочанство других и на основу њих рукополажем, такав нека зна да ако у таквом поретку пусти вука у стадо Христово, чак и ако ово буде учињено несвесно, ипак је крив

за штету нанету стаду Христовом. Неко ће рећи: ко зна да је он вук? Па и ја сам човек, и не могу да знам шта се крије у срцу сваког. Међутим, ко није слеп сам, не може да не препозна таквог човека, јер ко имајући очи не разликује овце од вука и лопова од пастира?

Ако је неко заиста слеп за ово нека потражи руковођу, а боље нека потпуно одустане од такве ствари како ни сам не би био руковођа других, ни другог не би стављао за њихове

руковође, иако би цео свет сведочио да је достојан. Ко гледа и слуша духовно, тај угледавши човека и поразговаравши с њим неколико пута види саму душу његову, тј. спознаје каква је она и у каквом стању се налази; чак по изразу лица његовог препознаје

да ли се удостојио да прими Духа Светог. Ако, пак, иако је примио благодат, још није савршен у благодати и није постао боговидан, онда онај духовни, који гледа на њега и

разговара с њим препознаје то по речима његовим, као што је рекао и Владика наш Христос: от плод их познајете их (Мт. 7, 16). Као што се дрво познаје по плоду његовом, тако и човек, какав је човек познаје се по речима његовим.

Познаје се уосталом од оних који сами имају здрав ум и душевна осећања, јер такви немају осећања и расуђивања за разликовање чак ни дела људских. Због чега,

видећи онога ко пости из таштине хвале га, а онога ко једе као обично, али са смирењем осуђују; опет, онога ко се уздржава са смирењем сматрају лицемером, а онога ко једе због стомакоугађања сматрају простодушним и искреним волећи и сами често с њим да једу

како би попуштали својим страстима. Такође о онима који се претврају да су луди, говоре у невреме смешне речи, доносе бесмислене претпоставке и подстичу друге на смех, мисле

да таквим шаљивим обличјима и неумесним речима скривају своју добродетељ и бестрасност и сматрају за бестрасне и свете; а оне који се држе са свештеним страхом и добродетељно у простоти срца, пропуштају без пажње сматрајући их обичним људима.

Има и таквих који човека говорљивог и који воли да се покаже сматрају учитељем и духовним, а од човека ћутљивог, који се плаши празнословља, одвраћају се као од

надменог и гордељивог и више се саблажњавају његовом непричљивошћу него што се поучавају док онога ко је вешт у речима због начитаности или многог учења, премда

124

нешто говори лажљиво и на штету њиховог спасења, хвале и веома воле. И нема међу таквима никога ко би могао добро да види и разликује ствари какве уистину јесу. Јер ко је слеп за једно, тај је слеп и за све исто као што је онај ко је глув за једно

глув за све. Не дешава се да се једно види, а друго не види или да глуви глас једног чује, а другог не чује. Већ као код слепог тако и код глувог обично вид и слух бивају потпуно

оштећени. Исто бива у односу на духовни живот да човек који нема осећаја за једно, нема га ни за друго и у односу на све исте врсте и супротно ко има осећај за једно, тј. за Бога, тај има осећај и за све божанско и осећа ко је какав у овом смислу. Пошто је у Богу он у

Њему види и све – види себе самог, друге и све остало. Коме су се отворила духовна чула тако да уме и види и чује и осећа духовно, он разуме о чему се овде говори; а ко не

разуме, њему очигледно, нису здрава, већ су оштећена душевна чула. Налазећи се у таквом стању он ни не разуме да се прибројао животињама неразумним и да им је постао сличан. А поставши сличан бесловесним животињама ако се не обрати, не покаје и не

дође опет у раније достојанство – по благодати коју је за нас стекао Владика и Господ наш Исус Христос Син Божји кроз оваплоћени домострој Његов – такав ће и остати, јер да

престане да буде такав не може другачије осим обукавши се у образ Христа Господа. Ко је као неразумна животиња још се није обукао у образ Господа нашег Исуса Христа, небеског човека и Бога; и пошто се још није обукао у Њега с осећањем и знањем

духовним, он је још крв и плот и не може да прими осећања духовне славе посредством речи, као што и они који су слепи од рођења не могу да мислено замисле светлост сунца

само на основу речи о њој. Зато ћемо преклињати Бога да открије очи душе наше како бисмо видели ону светлост у себи самима и тако прослављали Оца и Сина и Светог Духа у векове. Амин.

Беседа осамдесета

1) О томе које знање је истинско знање и о томе да знање Бога у добродетељнима не потиче од учења, већ од чистоте душе и од Божанске благодати.

2) Да је осуђивање рђаво дело. 3) Разобичавање оних који мисле да знају тајне Духа немајући благодат Духа.

4) О светости Духа. 5) Колико је добра вера, какав је њен плод и како се он умножава. 6) Који имају благо Духа у себи препознају кад оно постоји и у дригима и знају

каква су карактеристична својства светаца. 7) Ко се није родио одозго, не може да види Бога и да препозна онога ко је ово

достигао благодаћу Духа Светог. 1. Данас је такво време у које је долично рећи заједно с пророком Давидом: Господ

с небесе приниче на сини человјеческија, видјети, ашче јест разумјевајај или взискајај Бога. Вси уклонишасја, вкупје некључими биша: њест творјај благостињу, њест до

јединаго (Пс. 13, 2-3). Гдје премудр? Гдје книжник? Гдје совопросник вјека сего? Не обуи ли Бог премудрост вјека сего (1 Кор. 1, 20) да нико не би могао посредством ње да спознаје истинску премудрост, Бога јединог истински суштег? – Јер ако би, браћо, могло

да нам се да познање истинске премудрости и богопознања посредством слова, обучавања и спољашње премудрости, због чега би се захтевала вера? Или Божанско Крштење? Или

причешћивање Светим Тајнама? Наравно да се не би захтевали. Али понеже не разумје мир премудростију Бога, благоизволил Бог бујством проповједи спасти вјерујушчих (1 Кор. 1, 21). И ово каже божански Павле. А ја правично могу да плачем и ридам због

сакрушавања сопствених мојих удова, тј. плотске и духовне браће моје – због тога што обукавши се у Христа у Божанском Крштењу ни за шта не сматрајући Тајне Христове

мислимо да можемо да добијемо познање истине Божије посредством спољашње мудрости и посредством само читања премудрих дела светих мужева у којима се вежбамо

125

и задовољавајући се само средствима сматрамо да смо усвојили православље и да имамо тачно и чврсто познање Пресвете Тројице – и не само о томе, већ и угледнији људи неразумно претпостављају да су оне мисли које слажу у уму свом созерцања истог оваквог

достојанства као и оне које се дају достојнима само кроз озарење Духа Светог. Авај! Какво безумље и каква заслепљеност! Други опет без чистоте срдачне и удубљујући се

умом својим у тајне Бога и богословећи кад чују за Бога да као што је у три сунца једно сијање светлости, тако је и Пресветој Тројици једно сијање јединственог Божанства, истог часа замишља у уму свом три сунца сједињена по светлости, тј. по суштини и подељена по

ипостасима и претпостављају неразумно да тако виде само Божанство и да се света једносушна и нераздељива Тројица у потпуности изражава овим уподобљењем.

Међутим, није тако, браћо, није тако. Нико не може добро и потпуно да појми умом и изрази речју догму о Пресветој Тројици ма колико да чита Божанско Писмо. Онај ко истински верује и не лаћа се тога, већ примајући с вером написано, само у томе

пребива, ништа више не истражујући и осим написаног и оног чему је научен апсолутно ништа друго не може да каже онима који су радознали и уздајући се у себе усуђују да

истражују Божанско. Да је моја реч истинита, чуј шта каже Христос Господ: никтоже знајет Сина, токмо Отец, ни Отца кто знајет, токмо Син и јемуже ашче волит Син открити (Мт. 11, 27). Овим речима и другима сличним заграђују се бестидна уста без

ограде оних који говоре и мисле да знају сушту истину, самог, кажем, Бога из спољашње мудрости и из речи изучаване, и да овим средствима стичу познање скривених тајни

Божјих које се откривају само Духом, јер ако никтоже знајет Сина токмо Отец, ни Отца кто знајет токмо Син, и јемуже ашче волит Син открити дубине ове и ове тајне (јер, каже, тајне Моје су Мени и Мојима), ко од мудрих или оратора, или учених (осим

оних који су притом очистили ум свој највишом философијом и подвижништвом и имају душевна осећања своја истински обучена) може без откровења одозго од Господа само

људском мудрошћу да спозна скривене тајне Божије? Оне се откривају посредством умног созерцања, које дејствује Божански Дух у онима којима је дато и увек се даје да их спознају Божанском благодаћу. Знање ових тајни јесте удео оних људи чији се ум

свакодневно просвећује Духом због чистоте својих душа – оних чије су умне очи добро отворене дејством зракова Сунца истине – онима којима је дата Духом Светим реч разума

и реч премудрости – оних који чувају савест и страх Божји посредством љубави, мира, благости, милосрђа, уздржавања и вере. Ево чији је удео знање Божанског! Онима који су такви Христос говори као што је рекао и апостолима: вам дано јест

вједати тајни царствија Божија, прочим же в притчах (Лк. 8, 15). Они, пошто су покретани Божанским Духом знају равночасност и јединство које има Син с Оцем, јер

виде у Оцу Сина и у Сину Оца кроз Духа, као што је написано у Јеванђељу: Аз во Отце и Отец во Мње (Јн. 14, 10), при чему се подразумева да је и Дух Свети подједнако у Оцу, јер пошто Дух Свети исходи од Оца, а Отац је сав у свем Сину, онда је и Дух Свети у Оцу

и Сину. Отац и Син и Дух Свети јесте један Бог, Којем се клања све што дише. – Како можеш да говориш да су једно три сунца? Јер ако их сјединиш и кажеш да су три једно,

три ће се објединити и биће једно сунце. Ако их пак не сјединиш већ кажеш да их има три изгубићеш јединство три. Оца без Сина и Духа не можеш да нађеш на било који начин, ни Сина без Оца и Духа, ни Духа без Оца и Сина. Зато веруј да су у Духу Отац и Син, у Сину

Отац и Дух, у Оцу Син, саприсносушно увек постојећи и пребивајући и имајући заједно с Њима Духа Светог како сија. Ова три лица нису три Бога, већ један Бог, Којег у три

ипостаси опевају безбројни Анђели, Онај Који јесте и увек јесте и исто јесте, у једном сапостојању, и царству и Божанству, јер иако се у сваком од три лица помишљју личне особености које су срасле с њим (нерођеност, рођеност и исхођење) ипак су три лица један

Бог, и једно, тј. један Бог је три, што није могуће да буде у три сунца. 2) Желео бих да наведем неки пример како бих мало објаснио оно што сам рекао

онима који се са самоувереношћу хвале да знају Божанско, посредством лажног разума и без благодати Светог Духа, Који испитује дубине и тајне Бога; али се бојим Бога Који је

126

заповедио да се не даје светиња бестиднима и дрскима и да се не баца бисер пред оне који Божанско стављају у исти ред с обичним и нечастивим стварима и на известан начин газе и бешчасте га својим ниским и земаљским помислима о њему и својим радозналим

душама – чији је ум заслепио Бог, како каже пророк: и помрачи срце њихово, да видећи не виде и чујући не разумеју (Ис. 6, 9-10). – И правично је. Пошто су учинили себе

недостојнима (Божијег вођства) својом гордошћу и својим злим делима, остављени од Бога ходе у тами неверја и сопствене рђавости своје, као што каже Он кроз пророка Давида: и отпустих ја по начинанијем сердец их, појдут в начинанијих својих (Пс. 80, 13).

Имајући пред собом тако много примера испуњавања заповести Божјих (које су испунивши делима свети оци понудили нама вернима ради подражавања њиховој

добродетељи) они нису желели да поразмисле о њима и подражавају светим оцима, већ чине све супротно њима и осуђују њих и њихов живот, којим су се подвизавали по Богу говорећи да њихов живот није по Богу. Овакви, кажем, не само да су недостојни

Божанског знања као синови противљења и погибељи, већ подлежу свакој осуди и казни. Зато што заборавивши да испитају себе да ли су у вери, разматрају оно што није њихово и

истражују непромишљено оно што превазилази њихову снагу не бојећи се Бога Који заповеда: не судите, да не судими будете. Имже бо судом судите, судјат вам (Мт. 7, 1) – и не уважавајући поуке ученика Христовог Павла који каже: ти кто јеси судјај чуждему

рабу? Својему Господеви стојит или падајет (Рим. 14, 3). А како се такви могу признати за верне и хришћане кад не слушају и остављају речи Христа Господа и Његових светих

апостола, не поштују законске одредбе које је одредио Он и ученици Његови и не иду по стопама учитеља нашег Христа и не следе за Њим? Како је могуће да угледају светлост заповести они који очигледно преступају ове Божанске заповести? Не, ово није могуће.

Нека вас не обмањује, браћо, нико испразним учењем, каже апостол (Кол. 3, 8, 18). Браћом нас божански апостол назива због препорода и духовног сродства које имамо с

њим због Светог Крштења. Али, по делима нашим, како видим, увелико смо се отуђили од братства са светима. И ово желим да вам опишем самим примерима, или, боље речено, сама дела наша и речи разобличавају нас за то. У овом циљу као да упућујемо своја

питања једном лицу кажем: јеси ли се одрекао света и свега светског, брате? Да ли си постао љубитељ сиромаштва, послушан, туђ својој вољи? Да ли си стекао кротост и

смирење? Да ли си напредовао у посту, молитви и бдењу? Да ли си достигао савршену љубав према Богу и ближњег имаш као самог себе? Да ли се молиш са сузама и свом душом за оне који те мрзе, клевећу и непријатељски се односе према тебе да им буду

опроштена таква сагрешења њихова? – Да ли си се попео на такву висину добродетељи или још не? Реци ми. Ако се стидиш да кажеш: не, и опет по смиреномудрености не

желиш да кажеш: да, подсетићу те још, брате, на слично и показаћу каквим делима и исправностима се пење на такву висину добродетељи сваки истински подвижник, који се подвизава с истинским знањем ствари и јаком ревношћу за светост. Дакле, кажем: ако си

од свега реченог достигао то да си заволео непријатеље своје и више пута плакао због њих од срца се молећи Богу за обраћење њихово и покајање очигледно је да си напредовао

прво и у свему осталом – односно подвизима, које си предузео, постао бестрастан, стекао срце,чисто и у њему и њиме угледао Бога бестрасног, јер на други начин се не може доћи до тога да се човек моли за непријатеље своје с расположењем срца и љубављу према

њима, осим очистивши се унапред од сваке прљавштине плоти и духа кроз сједињење с Богом садејством Свеблагог Духа.

Дакле, ако си благодаћу Спаситеља Бога достигао, брате, ово заједно с благошћу и смирењем, због чега не верујеш да су и саподвижници твоји достигли исто или верујући, завидиш им, осуђујеш их и клевећеш како би расејао добро мишљење о њима? Зар не

знаш да су делатници који су ступили у виноград на посао од првог часа дана за то што су позавидели онима који су дошли у једанаести час и добили исту награду, бачени у огањ

паклени? А како ти, радећи или говорећи исто или и горе од овога против светих, чији добродетељан живот и знање блистају као сунце мислиш да нећеш бити осуђен на исту

127

такву казну и мучење? Или не знаш да свеци никад не завиде свецима? Јер где је завист, како мислиш да си свет – ти којег не признају чак ни за верног или хришћанин љубав Бога и брата твог? А да тако јесте заиста, да је онај ко има завист ђаволов и не може бити

Христов, зато што нема љубави према брату, очигледно је за сваког ко слуша Божанска Писма.

3. Ако се пак још ниси удостојио да примиш такве дарове и ниси достигао у такву меру боготворних добродетељи како се усуђујеш да отвараш уста своја и говориш? Како се лаћаш да учиш кад сам имаш потребу за оглашавањем и и да те други уче? Како се

усуђујеш да питаш о ономе што не знаш и за шта ниси чуо? И како се усуђујеш да ступаш у беседу о тако узвишеним предметима као да си човек који зна Божанско? Или не знаш

да треба да стојиш иза врата цркве као оглашен, а ти по дрскости својој стојиш заједно с другим вернима, чистима који се моле у цркви преступајући апостолска правила? Јер оглашеним не треба називати само неверног, већ и сваког ко не гледа славу Господа

откривеног лица ума свог. Уосталом, плачем због твог незнања, што нимало не верујеш да данас постоји неко ко је такав светац као древни; међутим, прибројавајући се маси људи

као обичан обичнима истовремено као неки свети и богоносни човек који говори Духом Светим предузимаш да објашњаваш оно на шта те приморавају моје речи, премда си свестан да то уопште не знаш. Сад те молим, - оно о чему си рекао да ниси видео, да ниси

чуо и ниси се удостојио да примиш у душу своју, ово, кажем, како се не стидиш да објашњаваш и тумачиш као неко ко је то спознао од Духа Светог?

4. Јер ако ниси постао бестрастан, ако се ниси удостојио да примиш Духа Светог, ако још ниси свет, како кажеш да знаш тајне Духа као да си светац – тајне о којима је написано да их око није видело, ухо није чуло и на срце човека земљаног није усходило

каква су блага која је Бог припремио онима који Га воле? Јер она се откривају Богом благодаћу Светог Духа онима који су постали причесници светиње Духа, нека знају који

Божански дарови се дају достојнима, како каже божански Павле: ми не духа мира сего пријахом, но духа, иже от Бога, да вјеми јаже от Бога дарованаја нам. Дух бо всја испитујет и глубини Божија (1 Кор. 2, 12, 10). Кроз Њега се открио и кроз Њега смо

спознали ми грешници и јадници, Бога и Оца Господа нашег Исуса Христа, Спаситеља и Бога великог, у Самом Христу Богу, - Бог, јегоже никтоже видјел јест от человјек, ниже

видјети может (1 Тим. 6, 16). Бог рекиј из тми свјету возсијати, Он Сам возсија и в средцах наших (2 Кор. 4, 6). Односно апсолутно неописиви и необухватљиви прима се као благо у земљане сасуде тела наших; и онај ко нема образа и обличја образује се у нама

испуњавајући све неописано, као онај ко је изнад сваке величине и сваке пуноте. То да се Бог образује у нама, шта је друго ако не то да нас Он претвара, поновно сазидава и

преображава по образу Божансства свог? 5. Такав је био и Симеон Побожни који се подвизавао у Студијској обитељи, као што знамо и као што смо се у то уверили у искуству, јер смо на пројављењима Духа Који

је био у њему основали веру своју у њега, коју чувамо непромењеном и до сада, или боље речено, запалили од светлости Његове као неко кандило светиљку душе наше, коју и

чувамо неугасиво, пошто нас саме чувају његове молитве и заступништво за нас, којим пошто је нападана, душа наша умножава веру у њега још (имајући смелост у Господу говорим) ће се умножавати уз Божију помоћ, да доноси стоструки плод од ове Божанске

светлости. Плод вере јесте света невечерња светлост, а светлост света са своје стране додаје и умножава веру. Колико јаче сија светлост, толико расте вера и усходи на висину.

И опет, колико расте вера толико се очигледно множи плод Духа, а плод Духа јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, уздржање. Онај ко има овакве плодове добро их познаје, јер као што онај ко има бисере и драго камење, сафире, кажем, аметисте

и друге сличне, зна (ако је стекао искуство у томе) облик и величину сваког, тако и онај ко је засадио у себи добродетељи и одгајио плодове Духа зна и облик и снагу сваког од њих,

и наслађује се слашћу свих њих.

128

6. И што је најдивније од свега, тачно сазнаје кад овај плод који постоји у њему постоји и у другима, јер као што се народи распознају по својој одећи, нарочито по гласу и језику, тако се и свети познају по томе како се благочестиво и благообразно држе и по

другим спољашњим карактеристикама, али њихово посебно и одлучујуће верно својство јесте реч, која излази из уста њихових, јер чега нема у срцу, то не могу да изнесу уста; ако

се пак неко и лати да то изнесе истог часа га разобличавају његове сопствене речи да рђаво говори. Благиј человјек, каже Господ, от благаго сокровишча сердца својег износит благаја; и лукавиј человјек то лукаваго сокорвишча износит лукаваја (Мт. 12, 35). И гледај

каква дубина Духа? – Није рекао Господ само од благог срца износи, већ је рекао: от благаго сокровишча сердца, како би спознао да нико од нас не може да има срца празно,

већ да свако има у срцу свом једно од два: или благодат Духа Светог посредством вере и добрих дела или лукавог ђавола због неверја, нерада за заповести Божије и делање злих дела. Како не би помислио да Господ каже да имају ризницу Светог Духа и они који

испуњавају само неке заповести Божије, а не све са свом тачношћу, Он је рекао на другом месту: имјејај заповједи Моја (разуме се, све) и собљудајај их, тој јестљубјај Мја: а љубјај

Мја, возљублен будет Отцем Мојим: и Аз возљубљу јего и јављусја јему Сам, - и додао је: ашче кто љубит Мја, слово Моје собљудет: и Отец Мој возљубит јего, и к нему приидем, и обител у него сотворим (Јн. 14, 21-23).

Видиш како онај ко је стекао благо срце трудом и делањем заповести има у себи сво Божанство које је ризница блага? А да ово благо не обитава у ономе ко преступа или

занемарује макар једну заповест, чак и најмању и не испуњава је нека чује шта још каже: иже ашче разорит једину заповједеј сих малих, и научит тако человјеки, мниј наречетсја в царствији небесњем (Мт. 5, 19). Мањима или најмањима Господ није назвао зато што би

у стварности биле такве, већ зато што их сматрамо таквима. Да мало празнословимо, на пример, или да пожелимо нешто брата свог или да погледамо страсно или да презремо и

осудимо некога – све ово и слично томе сматрамо ни за шта, имамо као најмање и последње, због чега не маримо и односимо се према томе равнодушно, не пазимо се тога и никаквог појма о томе немамо, зато што смо заборавили како строги суд изговара Господ

за таква дела говорећи: всјако слово праздноје, јешче ашче рекут человјеци, воздадјат о нем слово в ден судниј (Мт. 12, 36); још: не пожелај, јелика сут ближњаго твојего (5

Мојс. 5, 21); још: иже воззрит... ко јеже вождељети... уже љубодјејствова (Мт. 5, 28); и још: иже речет брату својему: рака, повинен јест сонмишчу; а иже речет: уроде, повинен јест гејење огнењеј (Мт. 5, 22). – И апостол желећи да покаже да ђаво делује у

онима који чине оваква дела каже: жало смерти грјех (1 Кор. 15, 56), јер ако грех није ништа друго до преступање заповести Божије, а не пожели, не лажи, не празнослови и не

осуђује брата свог јесте заповест Божија, очигледно је да свако ко чини таква дела, рањава се жалцем смрти, тј. грехом, а кроз ову рану и убод греха, истог тренутка као црв улази ђаво и живи тамо унутра. Видиш ли како они који нису учинили срца своја чистима

посредством суза и покајања, имају ђавола како живи у њима који је ризница зла? Управо тако добар човек из добре ризнице срца свог износи добро, а зли – зло.

Међутим, истинско покајање с исповеђу и сузама као неким фластерима и лековима омива и чисти рану срца и сам убод који је до срца отворио жалац мислене смрти – затим извлачи црва који је унутра направио себи брлог и живео тамо и убија га – на крају

зацељује рану и место њено чини потпуно здравим, тако да од ње више ни трага не остаје. Ово што сам рекао знају како се одвија у њима само они који имају срце које тражи

здравље с тешкоћама, са сузама и покајањем А остали осећају чак и задовољство од таквих рана и нарочито их дирају трудећи се да им додају и друге ране. Они само то и сматрају здрављем кад задовољавају сваку страст и сваку похот своју – чак се хвале кад

чине неки грех сраман, срамоту такву сматрајући својом славу. Зашто тако наопако делују? Зато што не знају духовну утеху и радост коју доноси савршено очишћење срца –

или боље речено, зато што апсолутно не верују овоме и држе се убеђења да је немогуће да се човек савршено очисти од страсти и прими у себи потпуно дејство Духа Светог. Због

129

тога говоре и увек раде оно што је у супротности с њиховим спасењем, а кроз то и сами себи затварају врата у Царство Небеско и другима који желе сметају да уђу у њега. Ако се догоди да негде чују за некога да је подвизавајући се како ваља у заповестима Господњим

постао смирен у срцу и у мудровању свом, очистио се од страсти и свима проповеда дивну милост Божију, коју је Бог показао према њему по истинским обећањима Својим – или

њега самог чује како говори на корист слушалаца како се удостојио да доживи светлост Божију и самог Бога у светлости славе и како је разумно спознао у себи присуство или дејство Духа Светог и постао обучен благодаћу Духа Светог, ако, кажем, чују ово, истог

часа као пси разјарени почињу да лају против њега, нападајући, ако је могуће и потпуно да га прождру говорећи му: престани, ти који си у прелести о гордељивче! Ко у данашње

време може да постане онакав какви су били древни оци? Или ко може да види Бога макар мало? Ко може да добије благодат Светог Духа у таквом изобиљу како би се ради ње удостојио да угледа Оца и Сина? – Престани да не би био каменован.

Чини ми се да таквима морам достојно да одговорим како то захтева њихово

незнање, следећи поуку Соломона: Не отвјечај безумному по () безумију јего, да не

подобен јему будеши: но отвјешчај безумному по () безумију јего, да не јавитсја

мудр у себе (Прич. 26, 4-5). О браћо! Од вас заиста нико, како кажете, није видео Бога, али од оних који су радо узели на себе крст Господњи и потекли тесним путем пошто су спремни и душу своју да погубе ради вечног живота, од ових су многи видели Бога и

раније и сада, како мислим, многи Га виде и свако може да Га угледа ако пожели то и устреми се ка овоме како треба; само ви, због развраћености срца вашег и због зависти, не

можете да видите такве људе. Чуј шта каже јеванђелиста Јован: јелици пријаша Јего, даде им област чадом Божијим бити, вјерујушчим во имја Јего: иже не от крове, ни от похоти плотскија, ни от похоти мужескија, но от Бога родишасја (Јн. 1, 12-13).

7. Дакле, ако се ниси родио од Бога очигледно је да ниси ни чедо Његово. Ниси Га још примио и немаш Га у себи. Због тога ти није дао власт и ти не можеш да будеш чедо

Божије. Ако пак још ниси постао чедо Божије, како можеш да видиш Небеског Бога као Оца свог? Нико никада није видео оца пре него што се родио од њега, и нико од људи неће угледати Бога ако се прво не роди од Њега. Управо зато је Господ и говорио: ашче

кто не родитсја свише, не может видјети царствија Божија (Јн. 3, 3). И још: рожденоје от плоти плот јест: и рожденоје от Духа дух јест (Јн. 3, 6). Али ти, пошто си се родио

само од плоти и ниси још спознао духовно рођење које бива од Светог Духа, ниси се родио од Њега, ниси постао и сам дух. Дакле, како можеш да осећаш дубине Божије или боље речено, да видиш Бога? Наравно да не можеш. Јер видиш шта каже Господ? –

Међутим, да ли си такав? – Не могу да кажем да сам такав без благодати Божије, али претпостављам да ни сам апостол Павле ни Јован не могу да кажу то, и болујем због

душевне заслепљености оних који то говоре и истог часа траже да сазнају како се познаје онај ко је достигао у човека савршена, у меру узраста испуњења Христовог. Уосталом, ако желиш да знаш рећи ћу ти како: као што слепци препознају друге

људе, - као што је Исак признавао сина свог Јакова, иако је био дотеран тако да личи на брата свог Исава. Сви ви знате да је Исак био у недоумици и говорио: руке су руке Исава,

а глас је глас Јакова. Лукавост подражавања није могао да препозна зато што је био слеп, а обични глас сина свог Јакова је препознао. Да је био глув не би могао ни глас његов да препозна. Тако и ви – ма ко да буду они који се чуде на сличан начин, како можете да

препознате човека духовног, ако не само да сте слепи већ и глуви? Није могуће то за вас, не можете ни да чујете духовно, чуј шта каже Господ неверним Јеврејима: почто бесједи

мојеја не разумјејете? Јако не можете слишати словесе мојего. И још мало касније: иже јест от Бога, глаголов Божијих послушајет: сего ради ви не послушајете, јако њесте от Бога. Ви отца вашего дијавола јесте, и похоти отца вашего хошчете творити (Јн. 8, 43,

47, 44). Дакле, ако ви, због неверовања и лукавства свог, због нерада и преступања заповести Божјих јесте плот – разумем, ако сте постали дебелог срца и имате слух и око

130

душевне закључане и ум покривен страстима, како можете да спознате духовног и светог мужа? Али, о браћо моја и оци! Преклињем да почне да се подвизава свако од нас прво да

спозна себе самог, да би касније имао могућност понекад од тога што је наше мере да спознамо и то што је изнад нас, јер ко није спознао прво самог себе тако да би могао с

Давидом да каже: аз јесм черв, а не человјек (Пс. 21, 7), и с Аврамом: аз јесм земља и пепел (1 Мојс. 18, 27), тај никако не може да спозна било шта духовно и Божански духовно и достојно и као што доликује натприродном и премудром Духу. Нико нека вас не обмањује

испразним и преварним речима говорећи да се могу спознати Божанске тајне наше вере без учења и просвећења Светог Духа. А обитавалиште дарова Духа нико не може да буде

без кротости и смирења. Зато треба сви обавезно прво да поставимо чврст и непоколебљив темељ вере у дубини душе наше; затим на овој основи треба да сазидамо кућу унутрашње благочестивости душе, подигавши њене зидове високо и чврсто од различтих врста

добродетељи. Кад на такав начин буде ограђена душа са свих страна као зидовима и кад се на њој подигне и укорени свака добродетељ, тада ћемо подићи на ову кућу кров који је

знање Бога и дом Духа биће у нама у целини и потпуно готов, јер кад се душа очисти сузама сразмерно покајању које показује и испуњењу заповести, тада се човек као прво удостојава да благодаћу Духа спозна своје стање и целог себе; затим после брижљивог и

дуготрајног очишћења срца и укорењивања дубоког смирења почиње мало по мало и на известан начин примрачно да разумева оно што се односи на Бога и божанске ствари; и

што више поима, тим више се диви и стиче веће смирење мислећи о себи да је потпуно недостојан познања и откривања таквих тајни. Зато, онај кога чува такво смирење као да се налази иза чврстих зидина бива поштеђен од помисли таштине, иако свакодневно расте

у вери, нади и љубави према Богу и јасно види свој напредак, који се показује у додавању знања на знање и добродетељи на добродетељ. А кад достигне на крају меру узраста

испуњења Христовог и заиста стекне ум Христов и самог Христа тада долази у такво добро стање смирења у којем је сигуран да не зна да ли има нешто добро у себи, и сматра себе слугом неваљалим и ништавним. И то је најдивније и натприродно што држи на срцу

да у целом свету нема ниједног човека који би био мањи и грешнији од њега. Како долази до таквог убеђења и како га задржава не могу да кажем. Само сам једно могао да схватим

у овоме да је то прехвална добродетељ смирења. Кад душа дође у такво добро стање и умном силом Духа о Христу Богу се погрузи у дубину смирења и заборави свет и све што је у свету размишљајући о себи и свом тако да се то претвори у сталну навику и

непромењиво расположење тада види себе као крајње пониженог и јадног и уверава се да међу свим људима света нема никог другог толико ништавног као што је он. Дакле, што

год неко душу своју сматра за јадну, нижу од свих људи, тим бива испред и изнад свих људи како одређује Господ и Бог наш: иже хошчет в вас вјашчшиј бити, да будет вам слуга (Мт. 20, 25). Почнимо пак и ми, браћо, да се подвизавамо како бисмо дошли у такав

чин и стање; - тада ћемо и ми бити у стању да лако препознајемо свеце који су достигли ову меру и добићемо и ова и будућа блага, благодаћу Господа нашег Исуса Христа –

Којем припада слава у векове. Амин.

Беседа осамдесет прва

1) О духовном делању.

2) Какво је било ово делање код древних светаца? 3) Како и ми можемо у њему да напредујемо?

1. Пошто неки људи имају високо мишљење о себи (које би било много боље да немају) и сматрају себе сличнима древним свецима и богоносним оцима нашим, по знању,

делима и савршенству као да су стекли онакву исту благодат Светог Духа, које су се удостојили они први, али, како се показују такви само на речима без дела, као људи који

131

су обманути духом надмености и таштине, сматрао сам да је пожељно да кажем у простоти неколико речи о томе по заповести Божијој, која гласи: и ти обрашчсја, утверди братију твоју (Лк. 22, 32) и због љубави коју нам је Христос заповедио да имамо према

ближњима својим. Желиш, брате, да чујеш шта су чинили свети и богоносни оци наши седећи у келијама својим? Читај њихова житија и проучи прво само њихово телесно

делање, а затим ћу ти и ја открити какво су духовно делање пролазили, јер они који су писали њихова житија више су описивали њихова телесна (видљива) дела као што су: оскудевање у свему, пост, уздржање, трпљење и остало да не бих препричавао све и

продужавао тиме беседу; а њихово духовно делање они су давали да се види само мало посредством телесних дела њихових као у огледалу; тако да су то да спознају и разумеју

какви су то дарови могли да се удостоје само они који попут њих предузимају труд и подвиге и показујући таквим делима веру сличну њиховој вери, тј. они који се надају да ће постати причесници и њихових дарова. А они који не подражавају њиховим подвизима,

ништа не разумеју о њиховим духовним делима. Уосталом, пошто смо дошли у такву неразумност да сматрамо да имамо исту такву благодат Духа коју су имали древни, не

чинећи међутим, дела која су они делали, истражимо овај предмет и уверивши се у то како све бива из духовних дела отаца подвизавајмо се да им подржавамо иако и не можемо да се надамо да достигнемо њихову меру.

2. Дакле, шта је чинио Антоније Велики кад је осамљено живео у гробници и затим онда кад још није знао још савршено духовно делање? Зар се није закључао у гробницу

као да је био мртав? Да ли је имао са собом било шта од ствари света и да ли се сам о себи макар мало бринуо? Зар није умро сав и потпуно за свет, и зар није тражио само Бога, Који може да му дарује живот и васкрсење? Зар му нису били довољни само хлеб и вода?

Зар није он храбро трпео свако зло од демона, чак и ако су га они толико јако нападали да је једном остао да лежи полумртав од њихових батина? А кад су га овим поводом донели

у цркву као мртвог и непокретног, зар се он, кад се освестио није вратио назад и зар није поново храбро наступио против својих непријатеља сам? – Ово је наизглед просто дејство, а колико је оно важно! Јер да се није вратио код својих непријатеља, већ да је остао у

свету и да одлучивши тако да трпи до краја није предао себе добровољно на смрт са свом спремношћу не би се удостојио да угледа прежељено лице Христа Господа и да чује

Његов најслађи глас. Међутим, пошто је тражио од све душе, куцао са свом усрдношћу, претрпео до краја добио је награду достојну свог трпљења, јер је, као што сам рекао, умро доборовољно за све ради љубави Христове и седео је осамљен као мртав док није дошао

Христос Који животвори мртве, док га није извео из пакла, тј. из душевне таме и увео у чудесну светлост лица свог и кад ју је угледао Антоније се ослободио сваке туге и

испунивши се радошћу завапио: Господе! Па где си био до сада?! Речима: где си био, Господе? он је показао да није знао где је био Господ, а тиме што је рекао: до сада, показао је да је сада угледао, осетио и спознао присуство Христа Господа. Дакле, ако не

желимо да се одрекнемо света на исти начин и ако не желимо добровољно да трпимо попут светог Антонија, како можемо да се удостојимо да угледамо Бога благодаћу Духа

Светог и да се испунимо радошћу духовном попут њега? Не, то никако није могуће. А шта је и Арсеније Велики учинио истог тренутка кад је омрзнуо свет? Зар није оставио царске дворце и цареве и слуге и читаво богатство своје и зар није отишао у

манастир, сам, као неки сиромах и просјак, на сваки начин се трудећи да други не сазнају шта је он био како би избегао славу и похвалу људску и стекао славу пред Богом? – И

шта? Да ли се задовољавао само тим? Не, већ шта је учинио? Није издржао да га ставе у ред с оним сиромашним подвижницима као ништег и презреног већ је гледао на себе као на пса, јер кад му је игуман како би га испитао бацио комад хлеба и кад је хлеб пао на

земљу, овај благословени се и сам бацио на земљу и кренуо ка хлебу попут четвороножног на рукама и ногама, а и кад је дошао до њега, није га узео рукама, већ

зубима, као што чине пси и појео. Затим, кад је седео у келији, не само да се стрпљиво трудио над рукодељем на које уопште није био навикао, већ је тако обављао посао да је за

132

своје потребе трошио много мање него што је добијао од рукодеља и пио је воду која се већ покварила. Осим тога, и кад је обављао рукодеље и кад се молио увек је плакао и био обливен сузама, на молитви је стајао од увече до сванућа и до краја живота је трпео

сиромаштво и ништост. Због чега? Да би угледао и искусио сам исто што се удостојио да угледа и искуси велики Антоније. Међутим, како, упитаћеш, о њему није написано да је

видео Христа? Зар можда он није предузео такве подвиге које је предзео свети Антоније; или, ако је предузео такве подвиге, ипак се није удостојио да види Бога? Не, није тако. И он се удостојио да види Бога исто као и велики Антоније, али онај ко је писао његово

житије није то рекао јавно. Ако желиш у то да се увериш прочитај главе које је написао Арсеније Велики и сазнаћеш из њих да је и он видео Бога.

3. Дакле, ко подражава светим делима својим и подвизима, вероватно ће се удостојити да добије и исту благодат. И ово је исто тако тачно као што је тачно то да нико од светих отаца, ни пре примања благодати Светог Духа, ни кад ју је примио, није могао

да изађе из помрачености душевне и да угледа светлост Светог Духа, без труда, подвига и зноја, без самопринуде, самограничења и мука, јер тешко је доћи у Царство Небеско и они

који се подвизавају освајају га – јер многим мукама се улази у њега (Мт. 11, 12; Дап. 14, 12). А ово Царство јесте благодат Светог Духа, као што показују речи које је Господ изрекао: царствије Божије внутр вас јест (Лк. 17,2 1) како бисмо почели да се

подвизавамо да примимо и имамо у себи Духа Светог. Дакле, они који се туђе свагдашње самопринуде, саморањавања и самоограничења, добровољног сиромаштва и добровољних

лишавања, нека не говоре да имају у себи Духа Светог, јер без труда, зноја и болних подвига у добродетељима, никоме се не даје овај небески дар. Зато истину изражава општа пословица која гласи: покажи дела и тражи награде.

Знам човека који је прочитавши Божанско Писмо у исправним помислима и простоти душе и помоливши се у бдењу неколико дана и ноћи без било каквог нарочитог

труда и подвига удостојен тако јаког просветљења од благодати Светог Духа да му се учинило да се налази ван тела, ван куће, ван овог света. Била је ноћ кад је угледао ову светлост – и одједном је постало светло као у јасни дан. Међутим, пошто је овакво

богатство стекао без труда убрзо је почео да га занемарује, пао је у нерад и лишио се свег оног богатсва и то до те мере да је потпуно заборавио да је некада видео такву славу.

Како онда после овога они који се никада нису удостојили да добију или виде такву славу, кажу да је имају у себи? Не знам. Авај, о заслепљености и помрачености таквих! О безосећајности и испразне њихове надмености! Откуда су они то сазнали? И из каквих

писама су чули? Заиста су постали испразни у помислима својим и помрачило се неразумно њихово срце – и они још увек бораве у Египту, тј. у мраку страсти и похота

својих, јер они који су пожелели да угледају земљу обећану коју се удостојавају да виде кротки, смирени и ништи (духом) са задовољством прихватају сваку тескобу, муку, оскудност, неимаштину и из све снаге се уздржавају од сваке телесне сласти, спокоја и

части, удаљавају се од сваког човека и малог и великог и избегавају их без мржње како би се удостојили да уђу у земљу обећану пре него што се пресече ток овог живота, тј. пре

него што умру. Такви се много смиравају и сматрајући себе заиста рђавима, многогрешнима, непријатељима Бога и преступнцима заповести Његових, проводе живот у мукама, жалости и покајању и на сваки начин се труде да сазнају шта би још требало да

чине како би се помирили и здружили са Христом Господом. Зато им Господ и дарује на крају не само да спознају шта треба да чине како би се помирли с Њим, већ им даје и снагу

и трпљење да и на делу чине све оно што је за то потребно како би видео и стекао над свим и у свему суштог Бога и после тога живео као на небу и тамо имао своје обитавалиште, иако се налазе у горама, пећинама, у келијама, у градовима и на тај начин

Му служе са задовољством и утехом, с радошћу и неизрецивим весељем. Овакво је делање светих! Овакво је делање оних у којима делује Дух Божји!

Овакви су и у наше дане били свети и блажени Симеон Побожни који је као сунце блистао у славном Студитском манастиру. Он је прво живео у свету, у делима светским, међу

133

пријатељима и рођацима, бригама, пословима и разонодама светским, али касније, чим се свега овога ослободио, уопште га се није никада ни сећао. Он је живећи у мноштву монаха, рекао овакве блажене речи: монах је дужан да буде у манастиру – као постојећи и

непостојећи – као да постоји по телу, а не постоји по духу и у овом смислу је био скривен од других, изузев оних који су постали чисти, благодаћу Свесветог Духа и који су га

знали, тј. ни с ким ништа није имао (није имао познанике и пријатеље). О, блажене речи, којима се проповеда оно што је изнад људи, његов анђеоски живот! О речи, дивних, у којима је сам исповедао да је благодаћу Светог Духа стекао обитељ на небесима и притом

открио да је био једно с Богом, управо речи како монах ништа не би имао ни са ким: што нико не може да истински испољи на делу, што нико и не може да каже ако се није

потпуно сјединио с Богом. Ако пак неко и каже то вара себе. Онај ко није сједињен с Богом и каже да не греши слеп је, уопште не види и безосећајан је. Ко има у себи Бога, не может согрјешати, јако сјемја Јего в нем пребивајет, као што каже Јован Богослов (1

Јн. 3, 9). Да је Симеон Побожни имао у себи свег Бога, о томе је и док је био жив говорио и после смрти велегласно сведочи у својим делима говорећи: «Стеци Бога за свог друга и

неће ти бити потребна људска помоћ», и на другом месту опет: «Стеци Бога и неће ти бити потребне књиге». Ово последње је и на делу показао, јер је целу годину сачинио својим делима или боље речено, благодаћу Светог Духа, Који је у њему обитавао, без

обзира на то што није пролазио науке. Све ово, заједно са светим Симеоном, духовном оцем својим и ја потврђују својим сведочанством и исповедам. Овај блажени и

преподобни отац се толико много подвизавао да је превазишао у овоме чак и древне свеце и тако много искушења и мука је претрпео да је постао сличан многим великим и славним мученицима. Због тога га је Бог и прославио и учинио бестрасним и светим и удостојио да

прими у себе благодат Светог Духа. Затим, као што цистерна даје из себе жедном воду, која се сакупља у њу од кише из небеских облака, тако је и отац наш преподобни примио

од пуноте Владике нашег Христа и точио из себе воду живу од благодати Светог Духа. И опет, као што се неки до сита напије водом, која точи из цистерне и излива се из ње споља, тако је и ученик његов примио благодат Светог Духа која се увек точила и

изливала од овог светог оца нашег духовног, напио се ње и умио је лице своје, руке и ноге, затим се омио сав и по души и по телу овом бесмртном водом. О, тајне страшне и

преславне! Не допуштајте себи, браћо моја, да не верујете овоме; зато што моја беседа није моја сопствена – и оно што сам рекао није се догодило само с нама (тј. с њим и духовним

оцем његовим), већ чујте јеванђелисту Јована шта он каже о овој води, или боље речено, о овом Сину, живом Логосу Бога, од Којег се обогатио речју и Јован. Всјак пијај от води

сеја, каже Господ, вжаждетсја паки: а иже пијет от води, јуже Аз дам јему, будет в нем источник води текушчија в живот вјечниј (Јн. 4, 13-14). Објашњавајући шта значи ова вода жива Јован на другом месту каже: сије же рече (Господ) о Дусје, јегоже хотјаху

приимати вјерујушчи во имја Јего (Јн. 7, 39). И апостол Павле каже: ми же не духа мира сего пријахом, но Духа иже от Бога, да вјеми, јаже от Бога дарованаја нам, јаже и

глаголем (1 Кор. 2, 12). Управо овом водом се омива и изводи из душе свако зло, свака прљавштина, и без ње, ма колико да се човек труди и подвизава, неће сте ћи никакву корист. Управо зато и ми, не могавши ни на који начин да сакријемо таленат, тј. дар

Владике нашег Христа и не објављујемо о благодати Божијој, која је дата старцу Симеону, исповедамо са смелошћу милост Божију, која нам је показана кроз овог наше г

преподобног оца, који је и нас наситио ненаситно од воде коју је добио од Бога у славу светог имена Његовог. И по сили нашој ми, последњи и најгори, славили смо и славимо Бога, Који је прославио преподобног оца нашег Симеона Побожног, а кроз ово и њега

(старца). Немој нико да помисли да наводно лажем и говорим на погибељ души својој хвалећи духовног оца свог, јер знам да ће Бог погубити све глагољушчих лжу (Пс. 5, 7).

Овом и оном другом (и да хвалим и не лажем) учи ме божански Павле говорећи: благословен Бог и Отец Господа нашего Иисуса Христа, - сиј благословен; - истину

134

глагољу, не лгу. Вјем человјека прежде четиренадесјатих љет, - и др. (Еф. 1, 3; Рим. 9, 1). Осим тога, каква је корист мени или духовном оцу мом од похвала? Наравно да немамо апсолутно никакву корист, њима самима нисам донео апсолутно никакву корист, а

слушаоце сам подстакао на то да им подражавају, тако сам у истом смислу говорио и нећу престати да говорим о преподобном Симеону, а кад буде потребно и нужно додаћу и

нехотице и о ученику његовом. Неверје оних који на штету слушаоцима кажу да у данашња времена није могуће да било ко постане онакав какви су били древни оци како би достигао неку меру добродетељи, какву су они показали и како би се удостојио дарова

које су они добили – ово неверје приморава ме да говорим оно што без овога никада не бих рекао и да представљам свима у правој светлости човекољубивост Божију, да пред

свима разобличим нерад и лењост оних који говоре овакве речи. Блажени Симеон се тако много трудио и подвизавао да је превазишао својим трудом и подвизима чак и многе древне свеце и тако је претрпео искушења и муке слично

многим знаменитим и великим мученицима. Због тога га је прославио Бог, зато је он постао бестрастан и свет и удостојио се да прими у себе сву, тако да кажем, благодат

Светог Духа. Затим, као што отац даје наслеђе свом сину на дар, тако је и мој духовни отац дао ученику свом благодат Светог Духа, без његовог сопственог труда и подвига, на дар. И ко од нас може, не кажем да чини дела која је он чинио, већ добро да схвати оно

што је он рекао? – Ево шта нам је свети написао пре свега као поуку: «Брате! Најсавршенијим удаљавањем од света назива се савршено умртвљење и одсецање

сопствене воље.» О, блаженог гласа или боље речено, о блажене душе, која се удостојила да постане таква и одреши се од целог света! Таквима каже Владика Христос: от мира њесте, но Аз избрах ви от мира сего (Јн. 15, 19). Приидите ко Мње, и Аз упокоју ви (Мт.

11, 28). А за оне који корачају другачије и творе вољу своју макар мало или у само неким наизглед добрим делима није могуће да виде онај живот који виде они који су се потпуно

удаљили од света и савршено умрли за своју вољу. Дакле, брате мој, ако и не желиш да се смираваш и слушаш у свему, ако не желиш да радо подносиш муке, бешчашће, понижење и срамоте, не желиш да будеш као неко

неразуман, непознат, ништ и одбачен, не желиш такође да те сваки човек презире и сматра за неког лудака, реци ми, на који други начин је могуће да постанеш туђ својој сопственој

вољи? Ако је Бог заповедио свима нама да трпимо све такво, као што бива с нама ради испитивања или боље речено, ради очишћења душа наших, а ми не желимо то да трпимо, већ живи у нама земаљско мудровање плоти, које нас приморава да не желимо никакво

лишавање и злопаћење како је могуће да будемо мртви за свет и за светске ствари? Не, то није могуће. Ако се пак умртвимо за свет и све светско, како можемо да поживимо

скривеним животом у Христу? Како можемо да видимо Бога како обитава у нама као светлост, као што је рекао и свети Симеон? Не, браћо моја, немогуће је да добијемо такав дар и нека нас нико не вара.

Ако се ти, сматрајући блаженог Симеона лудим, стидиш да подражаваш делима његовим, подражавајући Христу и страдај радо ради свог сопственог спасења као што је

Он страдао за тебе. И Њега су, као што чујеш, називали ђавоиманим, лажљивцем, изелицом и пијаницом говорећи Му: бјеса имаши (Јн. 8, 48), и опет: сеј человјек јадца и пијца, друг митарем и грјешником (Лк. 7, 34). Исто ово је чуо и преподобни отац наш

Симеон због мене или због свих нас. Чујеш, опет, како је наш Господ био ухаћен и везан као убица и злочинац и доведен код Пилата као неки просјак и ништаван човек, како га је

ударио слуга, и како је био бачен у тамницу, како су Га вукли војници и како Га је Пилат предао јеврејском народу с речима: узмите Га ви и разапните. А помисли како је био међу њима Христос, Он Који је изнад сваког неба и Који све држи Својом руком? Како су Га

тукли час с једне, час с друге стране? Како су Га ударали и тукли, вукли на суд Онога Кога не сме да гледа никаква твар, чак ни сами Серафими? Како су Га обнажили,

привезали за стуб и како је примио четрдсет удараца како би било показано да је осуђен на смрт? Затим помисли како је Он био одевен ради подсмеха у црвене хаљине, како су Га

135

војници ударали у главу и питали: ко те је ударио? Како је био овенчан трновим венцем и примао подсмешљиво поклоњење, како су Му се ругали и пљували Га и како је чуо речи ругања: се цар јудејскиј? Како је опет био обучен у Своју сопствену одећу, како су Га

везали и вукли на смрт, како је носећи крст Свој ишао на место погубљења, како је гледао на побадање крста у земљу, пошто су Га напустили пријатељи и ученици Његови? После

овога опет помисли како је био обнажен и подигнут на крст, како су Га војници прикуцали за руке и ноге, како су Га напојили жучју, како Га је срамотио разбојник, како Му се ругала гомила и како је слушао: разорјаја церков и треми денми созидајај ју, спасисја сам

и сниди со креста, и још: ашче Син јест Божиј, да снидет ниње со креста и вјерујем в Него. На крају, помисли како је након што је претрпео све ово, благодарио Оцу Свом и

молио Му се за исте оне који су Га предали на таква страдања и смрт и како је предао душу Своју у руке Оца Свог. Зар ти није довољно, све ово, брате мој, за подражавање? Да ли се стидиш да подносиш ово и слично овоме? – Међутим, којим другим делима или на

који други начин ћеш моћи да се прославиш заједно с Њим? Чуј шта сам каже: иже ашче постидитсја Мене и словес Мојих, сего и Аз постиждусја пред Отцем Мојим, Иже јест

на небесјех (Лк. 9, 26; Мт. 10, 32). И свети Павле каже: ашче с Ним терпим, с Ним и прославимсја (Рим. 8, 17; 2 Тим. 2, 12). Зато, ако се стидимо да подражавамо страдањима Христовим која је претрпео ради нашег спасења и да страдамо као што је Он страдао –

очигледно је да није могуће да будемо сапричесници и санаследници славе Његове, јер у том случају смо верни само речима, а не и делима, а кад нема дела, наша вера је мртва.

Међутим, ако је вера без добрих дела мртва очигледно је да се кад је вера с рђавим делима не назива тако и да није више вера. Ако је мртво тело умрло недавно, назива се мртвим; али ако дуго лежи тако, не назива се више мртвим телом, већ трупом који трули, распада

се и разлаже се. Тако и овде: пошто има две врсте дела – једна су угодна Богу, а друга мрска; ако је вера, као што каже апостол Јаков, без Богу угодних дела мртва очигледно је

да она вера која не само да је без Богу угодних дела, него има још дела мрска Богу, не може више да се назива мртвом, већ треба да се назива поквареном и иструлелом, или тачније речено безверјем и нечастивошћу. Чини се да Исаија пророк овакве подразумева

кад каже да нечествији не узрјат слави Господни. Зато и ја говорим и нећу престати да говорим да они који не почну да подражавају

страдањима Христовим кроз покајање и послушање и који не постану причесници у смрти Његовој као што смо посебно показали горе – такви се неће удостојити да приме Духа Светог кроз Којег бива духовно васкрсење сваког. Не говорим о васкрсењу тела које ће

бити на крају света (тада ће затрубити Анђео и мртва тела ће устати), већ говорим о духовном препороду и васкрсењу мртвих душа које сваког дана бива духовно и које даје,

благодаћу Духа Светог Онај Ко је некад умро и васкрсао за све и поново васкрсава у свима онима који достојно и добро живе и са Собом саваскрсава душе умрле с Њим слободном вољом и вером и још почињући од овог живота дарује им кроз Духа Светог

Царство Небеско – које нека бисмо и сви ми добили – благодаћу Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује свака слава у векове векова. Амин.

Беседа осамдесет друга

1) О животворном умртвљењу. 2) О томе да се стицање добродетељи стиче крвљу.

3) Каква су обитавалишта добродетељи? 4) Ко не усходи у Царство Небеско на ваљан начин неће ући у њега. 5) У савршенима су радост и весеље, а не сузе.

6) И у њима теку реке богословља. 7) Не треба примати заступање пред народом без сведочанства благодати

Божије.

136

8) Које је главно дело оних који имају заступање пред народом и како пастири треба да напасају разумне овце?

1. Не зна свако ко слуша о животворном умртвљењу и Христу Исусу, Богу нашем и о дивном дејству које бива од њега увек у онима који су савршени по добродетељи и

знању, шта је то иако му се чини да зна. Знају га само они који су самим делом јасно схватили речи које је изрекао свети апостол Павле: времја прекрашчено јест прочеје, да имушчији жени, јакоже не имушчији будут: и плачушчијисја, јакоже не плачушчији: и

радујушчијисја, јакоже не радујушчесја: и купујушчији, јакоже не содержашче: и требујушчији мира сего; јако не требујушче. Преходит бо образ мира сего (1 Кор. 7, 29-

31). И још: јако умирајушче, и се живи јесми: јако ничтоже имушче, а всја содержашче (2 Кор. 6, 9-10). Не прелази преко ових речи брзо, ма како било, мислећи да си одмах схватио силу која је у њима скривена, већ замисли, вољени, тачније унутрашње стање

душе своје и од видљивих ствари увешћу те да видиш значење реченог; само пази добро на оно што ћу говорити. Ко је умро и лежи мртав не осећа ништа од видљивих ствари. Ко

нема ништа, лишен је свега и има потребу за свим и све жели. И опет, ко све поседује, шта би још од ствари света могао да пожели? Јер он већ има све и није остало ништа што би желео да стекне. – Међутим, благо ономе ко је потражио ово делом и схватио, и увидео и

изучио то у искуству, јер ове речи нису празне речи. Пошто, као што се на путевима и пољима налазе местимично куће, градови, царски дворци, тако се и на путу који води у

Царство Небеско, налазе, на својим местима, заповести Божије и добродетељи. 2. И ево, желим да откријем колико могу, шта се каже о заповестима Божјим и о врлинама, - о овим видљивим (на путу у царство) здањима – како су велика и предивна.

Уосталом, како онај ко ово чита може само по речима да разуме и замисли ове ствари? Никако не може. Ако пак не може ни да замисли, како може да стекне било које од њих,

тим пре кад се оне стичу куповином за извесну плату? Оно што треба дати да би се оне купиле није злато и није сребро, већ крв. Свако од нас ко жели купује их једну за другом крвљу својом. И уистину, ако неко не преда себе на клање, као јагње, за сваку, чак и

најмању добродетељ и не пролије крв своју за њу, неће је стећи никада. Тако је Бог у Свом домострој положио да купујемо вечни живот добровољном смрћу. – Не желиш да умреш

добровољном смрћу и да живиш вечним животом? – Ево, мртав си. 3. Али, погледајмо која су и каква су обитавалишта добродетељи за које свако треба да пролије крв своју како би их стекао? – Прво овакво обитавалиште јесте блажено

смирење, као што је рекао Христос Господ: блажени нишчији духом, јако тјех јест царство небесноје. Онај ко жели да уђе у ово обитавалиште смирења, а кроз њега у

Царство Небеско, - ако не преда себе прво на заклање као јагње, везано за руке и ноге и на приношење себе на жртву рукама сваког ко би пожелео да га закоље, и ако не умре савршеном смрћу, кроз умртвљење своје воље – никад неће ући у њега и стећи га. Ако пак

то не стекне, неће стећи ни било шта друго, јер за онога ко остави ову добродетељ није могуће да напредује у било којој другој. Господ је одредио да добродетељи следе једна за

другом у свом поретку и постепено. Замисли у свом уму да су добродетељи у људском животу као нека острва посред мора, одвојена једно од другог водом, али сједињена посредством мостова, која на тај начин стоје у међусобоној вези. Прва од ових

добродетељи јесте блажено смирење у које онај ко уђе на западна врата посредством покајања и проборави у њему довољно времена излази на источна врата и прешавши

затим преко моста, ступа у обитавалиште плача, а након што остане и тамо довољно времена, омије се, очисти и обуче у благообразност плача, претрчава и отуда у место жеђи и глади за истином, тј. у глад и жеђ за сваком добродетељи. Затим он иде у дворац

милостивости и милосрђа и прешавши кроз њега, или боље речено удубљујући се све више и више у њега, стиче царску ризницу чистоте, у које кад ступи, угледа невидљивог

Цара славе, Који седи у њему. Овај дворац је тело, царска ризница је душа с којом кад се сједини Бог ради испуњења заповести Његових, чини је сву божанском светлошћу и богом

137

кроз сједињење са Собом и благодат Своју. И само онај ко пролази наведеним путем добродетељи долази у ово боголепно стање. Ступивши на овај пут с друге стране или мимоилазећи једно или друго обитавалиште на неки вештачки начин потпуно је немогуће

прећи даље. Управо овако, као што је речено, одредио је да се улази у Царство Небеско Владика Христос – и никако није могуће да ово буде другачије. Ако границе мора остају

непокретне и море нема могућности да их прекорачи, зар се неће тим пре сачувати непокретно и непромењиво оно за шта је Господ одредио да буде тако, а не другачије у делу нашег спасења?

4) По другом поређењу усхођење оних који се подвизавају да се попну на небо је попут усхођења по лествици која обично има степенице. Овде то да један почне да ревнује

за пењање више од других и брже се попне по лествици, обишавши их, јесте наше дело, дело воље сваког. Међутим, да се не почне од прве степенице и затим пење с једне на другу по реду у којем су стављене, већ мимоилазећи прву, директно крочи на другу или

трећу, потпуно је немогуће за људе. И они који покушавају да одступе од оваквог поретка пењања труде се узалудно. И још: као што је немогуће попети се на горње спратове без

лествице или ући у царске унутрашње одаје, тамо где ради и прима своје цар, не прошавши прво у примаћу собу, тако је немогуће да у Царство Небеско уђе онај ко не иде таквим путем добродетељи, по поретку који смо указали. Овакви корачају ван царског

пута и налазе се у прелести, а да сами то не примећују. (Молитва). Али, о Господе! Ти, Који указујеш пут заблуделима и прави си Пут за

оне који иду ка Теби, врати (с распућа) све нас, приведи ка лествици која води ка Теби, и свесилном руком Твојом руководи нама да почнемо да се пењемо по њој. Даруј нам силу да се подигнемо са земље и крочимо на прву степеницу тако да бисмо сазнали да смо

положили почетак усхођењу и подигли се мало од земље, јер прво треба да се подигнемо мало ка Теби да би се Ти много спустио ка нама, благи, Владико наш, и сјединио се с

нама. Покажи нам, Господе, спољашња врата у Царство Твоје, како бисмо куцали на њих с трпљењем док се она не отворе, ради добровољне смрти наше – како бисмо кад уђемо у предсобље почели да куцамо на свака унутрашња врата и како би их отварао једна за

другим Ти, многомилосрдни и многомилостиви Боже, слушајући наше вапаје с јецајима и наша ударања у груди и брже се спустио к нама из горњих одаја Твојих и како бисмо

разумели да Ти отвараш врата која су између нас и Тебе која су закључана за нас грешне, и дошавши код нас упитао: ко то куца на врата? а ми одговарајући с плачем и ридањем рекли са страхом и радошћу: то смо ми, Владико, ми недостојне, јадне, одбачене и

неваљале слуге Твоје – ми, који смо ходали до сада по распућима и лутали по горама, шумама и провалијама, ми који смо по глупости својој оскрнавили Свето Крштење, ми

који нисмо одржали обећања која смо дали, који смо побегли од Тебе и самовољно прешли код непријатеља Твог и клеветника душа наших. А сад, сетивши се Твог човекољубља и Твоје благости, побегли смо од њега с великим трудом и Теби смо

притекли с великим страхом и трепетом. Опрости нам, Владико свих и немој се гневити на нас, већ буди милосрдан и смилуј се нама грешнима. Отвори нам, Господе, и не помени

безакоња и нашу незахвалност. Услиши нас, слуге Твоје како се не бисмо поставши малодушни, вратили назад, јер већ много времена стојимо овде и куцамо и пре смо се много потрудили куцајући на спољашња врата Царства Твог. Сажали се над нама и отвори

нам, Господе, по природи човекољибиви. Ако нам отварајући мало по мало отвараш на крају потпуно двери милости Твоје, ко кад Те угледа, неће задрхтати? Ко неће пасти пред

Тобом са страхом и трепетом и неће потражити милост Твоју? Ко видећи како Ти, Који имаш око себе милијарде и милијарде Анђела и хиљаде хиљада Арханђела, Престола и Власти, оставио све њих тамо, горе и сишао код нас, отворио нам врата, срео нас и примио

с радошћу, павши на груди наше и целивавши нас. – Ко, кажем, видећи ово, неће изаћи ван себе од запањености, неће постати као мртав, неће се истопити и разлити као вода и с

костима својим? Ко неће дан и ноћ плакати размишљајући о бездану човекољубља Твог и Твоје благости и видећи славу и светло блистање Твога? Нека је слава Теби, Који си

138

уредио тако! Нека је част и слава Теби, Који си изволео да будеш видљив за нас и да ступиш у живо општење с нама! Нека је слава Теби, Који због великог милосрђа Твог откриваш и јављаш нама док си по природи невидљив за саме Анђеле! Нека је слава Теби

због неизрециве милости, због које си изволео да се усељаваш и ходиш у нама ради нашег покајања! О величине славе необјашњиве! О преизобиље љубави! Онај Ко држи све

усељава се у човека трулежног и смртног, тако да се све у њему тада одржава силом Бога, Који у њему обитава! О чудо, запањујуће – и дела и тајне незамисливе Бога непојамног! Човек смртни свесно носи у себи као светлост Бога Који је створио све и самог овог

човека који Га носи – носи у себи као благо неизрециво, неисказиво, бесквалитетно, бесколичинско, безоблично, безматеријано, без форме, обликованом само лепотом

неизрецивом, предивном и свепростом као светлост – такав какав је изнад сваке светлости! – И такав човек који усредсређујући се у себи ипак се налазе међу нама, пошто га не спознаје нико од оних који имају везе с њим!

5. И ко је у стању да опише радост која испуњава таквог човека? И има ли нешто друго што би могло да се пожели таквом? Од кога цара он није блаженији и није

славнији? Од ког света или од колико светова није богатији? И шта може било када да му недостаје? Заиста, није могуће да му недостаје било шта од оних добара која су од Бога. Међутим, ти, брате, који си се удостојио да постанеш такав, ти – имаш у себи свег

Бога, добро пази да не учиниш и не кажеш било шта недостојно свете воље Његове; иначе ће се Он истог часа удаљити од тебе и ти ћеш изгубити благо које је скривено у теби.

Поштуј Га колико можеш и не уноси у обитавалиште Његово ништа што Му није благоугодно и што је туђе Његовој природи, како се Он не би прогневио на тебе и не би побегао оставивши те празним. Немој многословити пред Њим и не упућуј Њему молбе

без побожне сабраности. Не помишљај у себи и не говори: дај, показаћу Му преизобилну топлоту и превелику ревност љубави, нека прими Он добру моју вољу и нека спозна како

Га волим и поштујем, зато што пре него што помислиш тако, Он већ зна помисли твоје, и нема ничег скривеног од Њега. Немој да покушаш још да Га задржиш мисленим рукама: јер Он је неухватљив, и чим се усудиш да Га ухватиш или помислиш само да Га задржиш

– више ништа нећеш наћи у себи. Истог тренутка ће се удаљити од тебе и постаће и нећеш моћи да Га осетиш.

Тада, ако сакрушавајући се, мучећи и бијући себе почнеш да се кајеш и да плачеш много, нећеш имати никакве користи. Заиста је тако, јер Он је радост и није сагласан да улази у кућу где је жалост и туга, као што и марљива пчела не трпи место испуњено

димом. Међутим, ако уредиш себе безбрижношћу и оданошћу вољи Његовој Он ће се поново наћи у теби. Остави тада Владику свог да неометано почива у души твојој као на

неком одру и не почињи да говориш у себи: ако не почнем да плачем Он ће се одвратити од мене као од нерадника и презирача. Кад би Бог хтео да ти који си достигао савршенство плачеш као што плаче онај ко се још налази на степену покајања, Ти би Га

видео из даљине или би се Он у потпуности скривао од тебе или би те освећивао из даљине и на тај начин давао ти и подстицао у теби плач за очишћење и уређивање дома

твог. Међутим, сад после покајања и очишћења које си добио посредством суза Он је дошао у тебе како би ти даровао спокој од труда и уздаха и испунио те радошћу и весељем уместо туге. Стој пак право, не телом, већ покретима и стремљењима душе своје. Усели у

себе тиху тихост, јер у дом твој иде Цар над царевима. Реци са строгошћу свима онима који стоје на вратима дома твог, односно чулима својим: иде Цар; стојте пак добро на

вратима, стојте мирно и са страхом великим гледајте да не приђе вратима неко и да не почне да куца и да ничији глас не пролази унутра, ни из близине ни из даљине. Пазите добро да вас неко не превари и не ушуња се тајно – и да нас Цар поново не остави и брзо

се не удаљи. – Тако реци, и стој у весељу и радовању душе своје гледајући у себи неописивог Владику свог, Који је изволео да се неописано опише у теби и созерцавај

лепоту Његову која се ни са чим не може упоредити. А созерцавајући незамисливо пресвето лице Његово, неприступно за Анђеле и за Арханђеле и за све чинове небеске,

139

диви се, радуј се и духовно скачући весели се слушајући Га пажљиво с побожношћу како би чуо шта ће ти наредити да кажеш или да учиниш. Пази на оно што ти Он говори. Он нема потребе да захтева било шта од слугу Својих за Своје сопствено спокојство као што

имају земаљски цареви зато што ни у чему не оскудева – и ако не обогати прво слуге Своје не улази у дом њихов.

6. Дакле, пошто Он ни у чему нема недостатка, као што сам рекао, већ те је обогатио и Својим доласком учинио да и ти будеш без недостатка, пази да знаш шта говори у теби Онај Ко је нераздвојиво изашавши из наручја благословеног Оца свог сишао

с небеса чак до твоје ништавности, јер не можеш да нађеш и помислиш да је Он то учинио тек тако. Не, наш добри и човекољубиви Владика ово обично чини ради спасења многих

других. Дакле, ако Му укажеш част и примиш Га и даш Му место и спокој у себи, знај добро да ћеш чути из скривница Духа Његовог неизрециве тајне. Не падајући на прси Владике Христа као што је некада пао вољени Његов ученик Јован, већ имајући у грудима

својим сву реч Божију, богословићеш богословље ново и старо и добро ћеш схватити сва богословља која су била изречена и написана до сада и постаћеш орган Духа доброгласни,

Који издаје мелодије, пријатније од сваке музике. Међутим, ако допустиш да дође однекуд туга и да уђе у дом твој, истог часа ће побећи радост. Ако допустиш да уђе гнев или љутња истог часа ће се удаљити Тихи и

Кротки. Ако допустиш да уђу мржња и непријатељство према било коме истог часа ће побећи Онај Ко се називао и Ко јесте сушта и ипостасна Љубав. Ако допустиш да се

приближи свађа или завист, истог часа ће незлобиви и благи Бог постати невидљив, јер Он то не може да трпи. Ако примети да поред куће твоје ходе лукавство или многобрижност с радозналошћу, а ти их не одагнаваш најбрже с гневом, већ кротко примаш ове рђавости

које Он мрзи, ти им дозвољаваш да се приближе Њему, неће те више обавештавати кад се удаљи од тебе, Прости, Незлобиви и Нерадознали, већ ће те истог часа оставити не давши

ти да то приметиш. Ако се пак ти, удостојивши се заиста да се сјединиш с таквим Владиком, да угледаш такву славу и стекнеш такво богатство, подразумевам под овим Царство Небеско

(које је сам Бог) и будеш се пазио да у дом душе твоје не уђе ниједна од речених страсти и на сваки начин се будеш трудио да оставиш Цару велики спокој од њих, али лице своје, тј.

ум свој почнеш да окрећеш на другу страну и разговараш с другим окрећући се леђима према неприступном Богу Којег са страхом и трепетом гледају сви чинови анђеоски, зато те неће правично истог часа оставити као презирача и недостојног?

Међутим, он је човекољубив, кажеш ти. И ја исто то говорим. Међутим, Он је човекољубив према онима који осећају Његово човекољубље, поштују Га и благодаре Му

како треба. Ако пак ти, ни мало не марећи за љубав Његову, свеслатку, заволиш било шта друго и с тим повежеш све стремљење душе своје и почнеш да се наслађујеш неком другом слашћу или јелом или пићем или одећом или неким лепим лицем, или златом, или

сребром или било чим другим и душа твоја почне то да жели и буде побеђена љубављу према томе, да ли је могуће да Бог, Који је природно чист и који је тебе учинио таквим

благодаћу Духа Светог, и даље буде у општењу и обраћа ти се кад си срцем скренуо на друго, а да те не остави истог часа? – Само по себи је очигледно да ће те засигурно оставити.

7. Претпоставимо сад, да не радиш ништа од онога што сам рекао, већ да одагнаваш од себе сваку страст, сваку злу похот, сваку пристрасност и природну љубав

према рођацима и сваком човеку и делујући тако достигнеш на крају савршену безгрешност и чистоту, као што смо горе описали и примиш у себе Бога, Који је изнад сваког неба, због чега те више неће узнемиравати било каква страст и ни према чему

нећеш имати никакву склоност и љубав, већ увек будеш пребивао с Богом имајући ум свој стално горе у наднебеском Царству Његовом. Претпоставимо даље да те у време док се

налазиш у оваквом стању неко изненада позове и уведе у било који град у којем има мноштво народа, кућа, двораца уређених и пространих, где су цркве велике и прелепе,

140

архијереји, јереји, цар са свим синклитом велможа и телохранитеља. Затим (пропуштам све друге путеве које можеш сам да употребљаваш за добијање архијерејства и бригу за народ), затим, кажем, сви ови, тј. и цар и велможе и све мноштво народа, почну са многим

сузама да позивају и моле те да примиш на себе бригу за њихове душе, да би их напасао и доносио им корист учењем својим – и ти не добивши за то указивање од Бога презреш

Њега Који те је удостојио благодати да царујеш заједно с Њим и оставивши небеска и вечна блага, која ти је даровао, спустиш се према овом непостојаном и пролазном и повежеш се с онима који су те позвали да их напасаш. Шта мислиш? Зар неће бити

праведно ако те Бог, кад поступиш на такав начин, остави да користиш само ова пролазна добра која си пожелео лишивши те духовних добара, како у овом животу, тако и у

другом? Наравно да не. Чак ако би ти сам Бог заповедио да примиш на себе напасање душа људских требало би да павши пред Њим почнеш да плачеш и с великим страхом и жалошћу да

кажеш: Владико, Господе! Како да оставим сладост пребивања само с Тобом и да кренем у овај живот пун бриге и тешкоћа? Да, Господе! Немој се прогневити на мене, слугу Твог,

и с такве висине славе Твоје не збацуј ме у онај хаос пун невоља. Не, Господе мој, немој ме лишавати такве светлости Твоје и ни спуштај ме јадног у такву таму. Или сам у нечему згрешио пред Тобом, Господе, не знајући то, и Ти ме због тога поново враћаш у онај хаос

их којег си ме Сам, по великом милосрђу Свом, човекољубиво извукао и извео? Не растројавај ме тако јако Ти, Који си подигао на раме Своје тако многе моје грехове и

безакоња, већ ако сам згрешио у нечему пред Тобом казни ме овде где се налазим. Ако налазиш да је добро, одсеци боље све удове моје, само ме немој слати тамо, у тај хаос. Ако би Бог поново почео да ти говори: иди, напасај овце Моје, иди, обраћај ка

Мени браћу своју речју учења свог, требало би поново да одговориш: авај мени, Господе! И како да се одвојим од Тебе, ја недостојни? Кад би ти поново трећи пут рекао: не, нећеш

се одвојити од Мене, Ја ћу и тамо бити заједно с тобом, и тада би требало поново, павши, да почнеш да плачеш и квасећи мисано сузама пречисте ноге Његове кажеш: како је могуће да пребиваш заједно са мном, Господе, ако сиђем тамо и помрачим се? Како је

могуће да будеш са мном ако срце моје, склоно да посрне на свако зло, подлегне ласкању и похвалама људским? Како је могуће да Ти буде благоугодно да пребиваш са мном, ако

се узнесем у гордости? Да ли је могуће да се не удаљиш од мене ако не почнем смело и праведно да разобличавам цареве и друге власти у њиховим безакоњима и неправдама? Како ћу моћи да испуним то и све остало, што лежи на пастиру онако како је Теби угодно,

како би Ти био са мном и укрепљивао ме, а не оптужио као онога ко је згрешио и због тога се не би удаљио од мене, као од недостојног оставивши ме самог баченог доле? Плашим

се, Господе, да ме не победи среброљубље; плашим се да ме не савлада воља плоти, да ме не превари сласт греховна, да не помрачи ум мој брига за паству, да ме не погорди част царева и власти, да ме не учини надменим величина власти и не научи да презирем браћу

своју; плашим се да не иступим из чина звања које ми приличи због пирева и пијења вина да не постане поново угојена од сласти плот моја, истањена уздржањем, да ме не уплаше

претње људске и не учине преступником заповести Твојих; плашим се да молбе сабраће моје епископа и пријатеља не учине да постанем учесник у њиховим греховима и кад оптужују неправедно друге или нешто друго рђаво чине, ћутим, или чак им помажем не

разобличавајући их смело и не показујући према заповестима Твојим отпор као што доликује. И где, Господе мој, могу да изложим све опасности звања овог које су безбројне

и које Ти, Боже, знаш боље од мене? Преклињем Те, не допусти ми да паднем у њих, јер сам знаш, Човекољупче како је тешко угодити људима, како они бивају тешки, подсмешљиви, пуни осуде и клевете, нарочито од писмених и учених, који су научени

спољашњој мудрости. Поштеди ме, Човекољупче, и не шаљи ме тамо – доле на ово заступништво за народ, међу такве и толике невоље и зла.

Све ово и много друго би требало да имаш у мислима и уплашивши се од тешкоћа и невоља које ће те дочекати, преклињеш Бога да ти допусти да не силазиш са свог неба на

141

земљу, поново у световне послове. Ако чак Бог, хвалећи љубав твоју и твоје смирење каже: не бој се, неће те надвладати ништа противно, јер ти обећавам да ћу увек бити с тобом и увек ћеш ме имати за помоћника у сваком послу – и тамо доле прославићу те с

изобиљем и овамо ћеш се опет вратити с још већом славом и у већој светлости и цареваћеш заједно са Мном у бесконачне векове; - ако би ти чак, кажем, дао такво

обећање човекољубиви и свеблаги Цар, и тада не би требало да будеш смео и потпуно безбрижан, већ би требало да се налазиш у страху и трепету великом, разми шљајући као да силазиш с велике висине у дубину најдубљег кладенца пуног разних звери и гмизаваца

– и у таквом расположењу, с великим страхом се попнеш на престо патријарха или митрополита, или епископа, или неког другог заступања за народ.

Ако си пак свестан да ниси такав, као што смо рекли, већ ти се напротив чини да се примајући старешинство над народом пењеш одоздо и од доле на велику висину, тешко теби због такве дрскости, тешко теби због заслепљености ума твог, тешко теби због

великог незнања твог! Јер такве мисли и размишљања нису својствени људима који размишљају и који су разумни, већ неразумним паганима, или, боље речено, мртвима, који

не виде, не осећају, не живе и потпуно ништа не знају да постоји Бог и да постоји суд Божји, који ће нас дочекати. 8. Да је напасати народ и бринути се за спасење браће ствар веома спасоносна као

завршетак љубави која је глава закона и пророка, нико не може да негира, јер кад је Господ три пута питао Петра да ли Га воли и овај је одговорио: јеј, Господи! Ти вјеси, јако

љубљу Тја; тада је Господ као одговор на то, ево шта му је рекао: ако ме волиш, Петре, паси овци Моја. Опет, да не треба сваки човек и било како, непромишљено да узима на себе старешинство над другима очигледно је за сваког чији ум није потпуно помрачен.

Међутим, многи не знају ни шта означавају наведене речи Господа, ни то на који начин је Господ заповедио Петру да напаса овце Његове. Већ се пењу дрско (авај!) на онај степен

достојанства и не стиде се да самовољно напасају паству Христову, зато, ако вам се чини да је добро, размотримо, шта значе ове речи Господње и који је њихов смисао. Кад је Господ рекао Петру: паси овци Моја, овим није указао ни на шта друго већ

на предстојећу бригу и бригу која треба да буде за стадо Христово посредством речи и учења. Ово се потврђује другим речима реченим истом овом Петру: Симоне, Симоне, се

сатана просит вас, даби сјејал, јако пшеницу: Аз же молихсја о тебје, да не оскудјејет вјера твоја: и ни њекогда обрашчсја утверди братију твоју (Лк. 22, 31-32). Јер, шта значе речи: утверди братију твоју? Ево шта: сопственим својим примером увери их да не треба

падати у очајање ма у какво сагрешење да је неко пао, јер које је сагрешење горе од твог кад си се одрекао Мене, Владике свих? Међутим, Ја сам ти опростио истог часа чим си се

горко покајао и без обзира на то што ниси имао смелости због одрицања Ја сам те по имену позвао преко Анђела да дођеш код Мене заједно с другим апостолима на гору Галилејску ниједном речју те не прекоревајући за одрицање твоје. Управо у ово,

обрашчсја, ти и утверди братију твоју. Паси овци Моја. Али знај да ћеш их истински напасати не онда кад их будеш водио

с паше на пашу, како се не би угојили телесно, као што то чине пастири бесловесних оваца, не чак ни онда кад их будеш затварао међу зидове и ограде овчарске, већ онда кад их будеш учио да поштују све што сам заповедио. Ово је затим Господ заповедио посебно

и свим апостолима говорећи: шедше научите всја јазики, крестјашче их во имја Отца и Сина и Свјатаго Духа, учашче их бљусти всја, јелика заповједах вам (Мт. 28, 19-20), -

додавши још и: иже вјеру имет и креститсја, спасен будет: и иже не имет вјери, осужден будет (Мк. 16, 16). Паси, каже, овци Моја. Пастир бесловесних оваца не брине се за земљорадњу, ни за

трговину, ни за куће, ни за јела различита и драгоцена, ни за славу и почасти; њега не интересује ништа друго светско, и нема жеље да то користи; већ оставивши све – и кућу, и

жену и децу – сву своју бригу посвећује само својој пастви, ради ње ноћи проводећи без сна и пролазећи с њом у удаљена места, немајући ни кров ни постељу, трпећи врелину

142

дана и хладноћу ноћи и борећи се с ваздушним променама: једне овце пази и о њима имај свестрану бригу. Али ти, пастир словесних оваца можеш да се налазиш под кровом куће, да имаш одар, постељу, трпезу и уједно да напасаш овце Моје. А како да напасаш? –

Учећи их да имају према Мени (каже Бог) веру светлу, чисту, која се не колеба и да Ме волиш из све душе и свег срца, као што сам их Ја заволео, због љубави према њима

предавши Себе на смрт и умревши за њих. Дајући пак њима уместо паше животворну храну Мојих заповести, објашњавај им да ће они само тада окушати животворност ове хране кад самим делима почну да испуњавају заповести Моје и подстичући их да окушају

од ове хране сваког часа како би увек били насићени Мојим добрима. А каква су то Моја добра и каквим делима се стичу, ово се научи да спознаш из следећих Мојих речи:

продадите имјенија ваша, и дадите милостињу, сотворите себје влагалишча неветшајушча, сокровишче неоскудјевајемо на небесјех (Лк. 12, 33). Љубите враги вашија, добро творите ненавидјашчим вас, и молитесја за творјашчих вам напаст (Мт.

5, 44). Да никтоже (од вас) зла за зло кому воздајет (1 Сол. 5, 15). Отпушчајте, и отпустјат вам (Лк. 6, 37). Ашче ли же ви неотпушчајете человјеком согрјешенија их, ни

Отец ваш, Иже јест на небесјех, отпустит вам согрјешениј ваших (Мк. 11, 26; Мт. 6, 15). Постаните сиромашни новцем, да будете богати благодаћу Светог Духа; презрите земаљску славу како бисте добили небеску.

Још им кажи и следеће: пред нама се налазе две супротне границе – живот и смрт, и два света, садашњи, видљиви и пролазни и будући невидљиви и вечни – и два међусобно

супротна делатеља у овим световима – Бог и ђаво, који Му се супротставља, од којих се Бог увек брине за спасење наше позивајући нас на живот и Царство вечно, а ђаво жели погибељ и смрт душе наше и дању и ноћу тражи кога да привуче мамцем пролазних

сласти и прогута учинивши га осуђеним на вечне муке. Пошто су тако пред нама Бог и ђаво ми као мисаони и разумни, треба да бежимо од непријатеља нашег и прибегавамо

под кров Владике нашег молећи Га за помоћ да не завлада над нама кнез таме, ухвативши нас у мреже и замке своје и да не постанемо кроз то слуге њему и греху. Да је ђаво кнез света и вечне таме чуј самог Христа Који каже: грјадет сего мира

књаз, и во Мње не имат ничесоже (Јн. 14, 30). Кнезом света не назива се као владар и господар света. Нипошто не примајмо овакву богохулну мисао! – И како је могуће да

влада над светом онај ко нема власт чак ни над свињама? Већ се назива кнезом света зато што подстичући жељу за богатством и другим стварима света овог поробљује себи како се лепи за њих и узима над њима власт. А кнезом таме се назива зато што је пао од светлости

Божанске славе и због гордости своје постао наследик вечне таме. А Бог и Владика наш је као Творац и Устројитељ целог света, природно и моћни Владар свега – небеског,

земаљског и преисподње, пошто је светлост невечерња и неприступна и Господ свега, садашњости и будућности. Дакле, они који су покорни Богу и поштују без одступања заповести Његове и

пролазним се добрима причешћују умерено и с уздржањем благодарећи за њих Богу и од ових видљивих и пролазних блага узводе се ка оним невидљивим и вечним због тога што

су се повиновали цару свих Богу и поштују заповести Његове. – А они који поступају у супротности са заповестима Божјим налазе се на Богу супротној страни заједно с ђаволом, пошто су постали непријатељи Његови, као што Он сам каже: иже њест со Мноју, на Мја

јест: и иже не собирајет со Мноју, расточајет (Лк. 11, 23). Зато, вољени, нека нико од вас не слуша кнеза таме и светодршца ђавола; нека се нико не дружи с њим, нико нека не

постаје војник ђавола, и не ратује против Бога и Спаситеља нашег; нека нико не постаје непријатељ душе своје и не подвизава се да наследи огањ вечни. Преклињем вас, оци моји и браћо, и чада, не чините то. Страшна је ствар чак и за слух да постанемо непријатељи и

противници Бога. А како неко постаје противник Христа и подвизава се за своју сопствену погибељ,

сад ћу вам рећи. Ако те, например, неко изгрди, праведно или неправедно, или осуди или оклевета и ти не подносиш такво бешчашће с кротошћу, већ увредивши се тиме у срцу

143

свом, не задржаваш љутњу своју, већ и сам грдиш онога ко те је изгрдио или га осуђујеш, или му чиниш нешто друго непријатно, или не чинећи било шта такво, држиш страст непријатељства против њега у срцу свом, а не опрашташ му од све душе и не молиш се за

њега Богу, постао си непријатељ Христа зато што поступаш супротно заповестима Његовим; постао си непријатељ и самом себи и упропашћујеш душу своју оним што си

учинио (због оваквог непраштања брату) све раније своје грехове неизбрисивима и неопростивима. Још – ако те је неко ударио у десни образ, а ти не само да му не окрећеш леви, већ га и сам удараш, онда ето, опет си постао војник и слуга ђавола. Ниси ударио

само брата, већ си кроз брата којег си ударио, ударио и самог Христа Који је заповедио да га не удараш, већ да окренеш према њему други образ. Опет, ако неко, тајно или јавно,

узме од тебе златну или неку другу ствар или је ти даш некоме на зајам, или ти нешто украде и затим не жели да ти је врати или зато што ништа нема, или због користољубивости и рђавости – и ти не подносиш добродушно и незлобиво овакву крађу

већ вучеш кривца по судовима, бацаш у тамницу и чиниш све могуће како би назад добио своје, реци ми, зар није очигледно да си непријатељ Богу и души својој, чинећи све такво?

Јер ако ти је било наређено да посећујеш заточене у тамницу и служиш им колико можеш – да не захтеваш своје од онога ко је узео, да дајеш и кошуљу ономе ко жели да се суди с тобом и ризу твоју узме, предајеш тело своје на смрт за заповест Божију – ако, кажем, ти,

којем су дате такве заповести, идеш на судове због ствари трулежних, преступајући заповест Божију, ако тугујеш, гневиш се и бацаш брата у тамницу, зар није очигледно да

силазиш с ума (хришћанског здравог разума), гневиш Бога противећи Му се и себе самог лишаваш вечног живота? Дакле (опет се враћам на пастирство), ко жели да напаса стадо Христово и храни

разумне овце учећи их свему ономе што смо рекли, како би их учинио угојенима од добрих дела и разноврсних добродетељи, како такав може истовремено да се брине за

поља и винограде и да се брине за остала стицања своја како би сачувао од грабежи и штете терајући оне који на то претендују? Кад он има времена да иде на суд и покреће парнице пошто је притом неки пут за друге узрок клетви и лажних заклетви? Јер ако је у

праву, његови противници морају да прибегавају очигледној лажи и лажним заклетвама, како то може да поднесе богољубива душа? И како може бити пријатно Богу Који је

рекао: Аз же глагољу вам не кљатисја всјако. Буди же слово ваше, јеј, јеј: ни, ни: лишше же сего от непријазни јест (Мт. 5, 33-34). И још: глагољу же вам: јако всјако слово праздноје, јеже ашче рекут человјеци, воздадјат о нем слово в ден суда (Мт. 12, 36).

Дакле, због свих ових по душу погубних случајности, преклињем вас, браћо и оци моји, ако верујете самој истини Христу и речима које сам изракао, не тражите престоле и

епархије, игуманство и заступање над другима ради људске славе и ради телесног спокоја бојећи се суда Божијег и оне страшне пресуде, које је устима пророка Језекиље и рекао против оних који не пасу овце Његове онако како треба: сија глаголет Адонаи Господ: оле

пастири Израилеви, једа пасут пастири самих себе, не овец ли пасут пастири; се млеко јадите, и волноју одјевајетесја, и тучоје закалајете, а овец Мојих не пасете:

Изнемогшаго не подјасте, и бољашчаго не уврачевасте, и сокрушенаго не објазасте, и заблуждајушчаго не обратисте, и погибшего не взискасте, и крјепкоје оскорбисте трудом, и властију наказасте ја и наруганијем. И разсипашасја овци Моја, понеже не

имјејаху пастиреј. И опет мало касније каже: се Аз воззрју на пастири, и взишчу овец Мојих от рук их, и отстављу ја от пастви овец Мојих (Језек. 34, 3-5, 10). И још: и страж,

ашче увидит меч градушч, и не вострубит трубоју, и нашед меч возмет от них душу, та убо беззаконија ради својего взјатсја, а крове јеја от руки стража взишчу (Јез. 33, 6). – Страшне су, браћо моја, ове речи које је Бог изрекао против пастира. Зато нам је боље да

се побринемо за то да добро напасамо сами себе као стадо Христово, као царско свештенство потчињавајући плот духу, да не буде боље побеђено рђавијим, тј. душа

телом. А кад уђемо у дубину смиреномудрености, омијемо прљавштине грехова наших сузама својим, стекнемо кротост скрушеношћу срца и смерношћу, великом жељом за

144

истину Божијом привучемо гашење њено неизрецивим добрима Царства Небеског кроз утехе Духа Светог; затим кад примимо утробе милосрђа и самилости, стекнемо срце чисто савршеном бестрасношћу и угледамо светлост Божију, тј. самог Духа Светог како делује у

нама и говори о скривеним тајнама Царства Божијег као лица посредством дубоког мира која су спојила у једно мудровање душу и тело – кад се умиримо и постанемо по души и

телу складно оруђе Бога у једном духу – кад осим тога, претрпимо још ради Христа мноштво искушења, туга и невоља и навикнемо да кад бивамо прекоревани благословимо, прогањани трпимо, хуљени молимо (1 Кор. 4, 12-13), не сећајући се никаквог зла, већ све

ово добродушно примајући и трпећи и на сваки начин се трудећи да сачувани прођемо кроз ово искушење без и најмањег колебања у трпљењу које је основа добродетељи – кад

на такав начин посредством свих речених добродетељи узрастемо узрастом по Христу и узраст човека савршеног, у меру узраста испуњења Христовог са стицањем савршеног богопознања и мудрости речи и тајни оних које даје Дух Свети, - кад се, кажем, оствари у

нама све ово и ми достигнемо потпуно савршенство у свему, тада, кажем, можемо да предамо себе и на корист браће своје. Уосталом, ни тада не треба сами ово да тражимо,

већ да попустимо ако нас Бог позове на ово, не ради надимања, већ како бисмо били слуге свих, као што каже Господ: ко жели да буде већи међу вама, нека буде свима роб и слуга (Мк. 10, 43-44). Међутим, док не достигнемо савршенство и бестрасност, до тада нека нас

мимоиђе старешинство над другима, молим вас. Боље нам је да будемо у послушању духовним оцима нашим и Богу, Који све држи у власти Својој, кајаћемо се свакодневно и

омивати сузама по Богу, да смогнемо да спознамо Бога да је истинит у свему што је обећао да ће даровати онима који Га воле и испуњавају Његове божанске заповести. Он ће испунити сваког по делима Његовим у Царству Свом. Њему доликује свака слава, част и

поклоњење, сада и увек и увекове векова. Амин.

Беседа осамдесет трећа

1) О бестрасности и добродетељном животу.

2) Како одсећи своју вољу и попети се на висину савршенства? 3) О сједињењу Бога с душом и душе с телом.

4) О преславном сједињењу ова три – Бога, душе и тела. 5) О духовном леку и како треба лечити оне чија душа болује.

1. Много пута беседећи с браћом која се налазе у свету, готово од свих њих сам чуо да је немогуће за човека да се попне на такву висину бестрашћа како разговарајући и

једући заједно са женама нимало не би нашкодио души својој од тога и не би се подвргавао неком тајном нечистом кретању. Слушајући све ово много сам туговао, плакао и проливао сузе због оних који тако говоре, јер веома добро знам да они то говоре због

великог непознавања ствари, тј. зато што уопште нису искусили силу благодатних дарова Божјих. Да нису били лишени истинског бестрашћа, заслепљени мраком страсти и

поробљени сластима и похотама плоти, сигурно би и они знали за животворну мртвост какву Христос Исус, Бог наш, дарује светим удовима Својим и веровали би у њу. Како је могуће да они који су такви поверују да бивају људи који су мртви за свет и живе само

животом који је у Духу Светом ако се целог свог живота боре само за то да се свиде људима и заслуже од њих назив богољубивих и светих, и дакле, сва дела своја чине

лицемерно? Како они мисле да наводно обављају дело бестрасности остајући страсни, односно бивајући потпуно грех и како уверавају себе саме да су само људске похвале довољне за добродетељ и светлост; тако опет, кад негирају бестрасност и кажу да је у

светима нема, желе да буду и називају се светима без бестрасности стичући светост само људским похвалама. Онога кога не хвали гомила просто и било како они сматрају

недостојним и достојним презрења, не знајући несрећни да је бољи један који зна Бога и

145

кога Бог зна него милијарде неверних који не знају Бога, иако их хвали и блаженим назива читав свет, као што је и онај ко види бољи од безбројног мноштва светих. Међутим, могуће је да достигне слободу од страсти или бестрасност онај ко се

истински подвизава, онај ко добије благодат Божију може да се узвиси до стања бестрасности душевне и телесне и да достигне не само да га не узнемиравају страсти док

беседи или окуша храну заједно са женама, већ ни кад се налази у граду, ч ује тамо певање и музику, и види људе како се смеју, забављају и играју, да не трпи апсолутно никакву штету и да такви људи заиста постоје и бивају, о овоме сведочи свако дело светих, много

сведочанстава о овоме је написано у историји и животописима светих. Ради овог бестрашћа благочестиви предузимају свако делање подвижничко, свако добровоно

лишавање и на сваки начин су строги према себи. Прво дело оних који се подвизавају по Богу јесте да побегну од света и од свега што је у свету. Светом називам овај живот, односно овај пролазни век. А под оним што је у свету подразумевам све што нас окружује,

што нам Господ заповеда да оставимо и да побегнемо од свега тога, тј. да оставимо оца, мајку, браћу, сестре, рођаке, пријатеље, имање, новац и уопште свако богатство. Не

захтева се то зато што би то биле ствари забрањене и штетне, већ зато што налазећи се међу њима не можемо да се избавимо од пристрасности према њима. Ако онај кога савладавају похотне сласти не одсече узроке који буде греховне страсти и не удаљи се од

њих не може никако да се ослободи њихових похота. 2. А кад се обнажи од свега онога што чини његову својину дужан је да се одрекне

и самог свог живота уколико искрено ревнује за добродетељ, а ово се остварује умртвљењем и савршеним одсецањем своје воље. А под вољом не подразумевам само оно што се тиче спољашњег, односно, да не једе, не пије, не чини никакво дело по својој вољи,

да не спава и уопште ништа, ма колико нешто да се чини да је добро, не чини без дозволе свог настојатеља, већ и унутрашње покрете срца, управо да не гледа страсно на било шта,

не осуђује никога унутрашње, не радује се ничијем паду, не гневи се у срцу свом, никоме не завиди, не ревнује злом ревношћу. И како могу да побројим сва својства и све карактеристике благочестивог расположења срца како бих ти показао тачније какав треба

да буде истински хришћански подвижник. Послушај, уосталом, о још неким захтевима животворног самоумртвљења, управо: никада не скривај од свог духовног оца никакву,

чак ни најмању помисао – колико можеш, ниједан дан не пропуштај без суза, не убељуј прекомерно лице своје, као што неки имају обичај, не намештај, како је лепше власи главе своје и браде своје – не одрешуј појас свој кад лежеш да спаваш како се не би опустило

тело твоје преко мере и како не би спавао више него што треба, не стављај руке своје под пазух или под мишку по телу, не хватај другог за голо тело, не притискај и не трљај га

нежно, не гледај просто и било како чак ни на лице старца зато што се лукави који у свакој прилици вреба са својим злом свуда врти – не климај главом једном за другог, не говори никакву недоличну реч, не прећуткуј било шта што треба да буде речено, не остављај

никад своје уобичајено правило до саме смрти, немој имати нарочито пријатељство с било ким, чак ни ако ти се чини да је свет, николико - ни много, ни мало, немој се бринути за

лепу одећу и обућу, осим неопходног и нека они буду пристојни и смерни, не окушај никакву храну ради насладе и не дотичи се оне која ти се свиђа. Онај ко се подвизава уздржава се од свега овога и од многог другог већег. И опет, ко не мари и не уздржава се

од свега овога сваког часа - твори вољу своју, иако га сви људи хвале као човека који се одрекао света. Онај ко се уздржава у спољашњем, у ономе што сви виде, бива познат и

хваљен као подвижник од стране оних који не умеју добро да виде унтрашње, међутим, ако такав тајно твори вољу срца свог није мио Богу, пошто је нечист и иако би хиљаде година провео тако се подвизавајући никада неће стећи корист само од спољашњих

подвига. 3. А ко се уздржава од свега и обучава душу своју да се не врти у нереду тамо и

овамо и не твори ни у чему своју вољу, а најпре у ономе што је неугодно Богу, већ је приморава да стално ходи у заповестима Божјим с топлом љубављу и с тако великом

146

пажњом као да корача на ваздушној висини по неком канапу, такав ће за кратко време стећи Бога, скривеног у Божанским заповестима, и чим Га стекне одмах ће заборавити све и изаћи ће ван себе и прибегавши Њему свом душом ће пожелети да Га гледа и то само

Њега. Кад се после овога Бог по Промислу сакрије од очију његових умних тада ће га обузети тужна недоумица и он ће опет почети да пролази од почетка путем заповести

Божјих и да трчи њим брже, јаче, и опрезније, гледајући пред ноге, корачајући промишљено, пошто га пале сећања и он гори од ватрене жеље и распламсавајући се надом да ће Га поново видети. А кад на тај начин дуго времена трчећи и потрудивши се

много, не буде могао да достигне жељено и у изнемоглости потпуно падне духом, тако да му више не остане снаге ни да трчи, тада ће изненада угледати Онога Кога је тражио,

достићи ће Онога Ко је бежао од њега, загрлиће Онога Кога је пожелео и постаће опет сав ван света и заборавиће сав овај свет – сјединиће се с Анђелима, облиће га светлост, окусиће од живота, срешће бесмртност, испуниће се утешном слашћу, попеће се на треће

небо, биће узет у рај, зачуће неизрециве речи, ући ће у Жеников дворац, проћи ће до места где се налази Женик, угледаће Њега Самог, постаће заједничар духовног брака, наситиће

се пијући из тајанствене чаше и окушајући од телета угојеног, од хлеба живота и од пића живота, од јагњета непорочног и од мане мислене и добиће сва она блага на која се не усуђују да гледају чак ни Анђели. Налазећи се у таквом стању он гори као огањ и

просвећује се Духом Светим и већ од сада, из овог живота види унапред тајну свог обожења. Поставши сав огањ по души, он по телу предаје од стеченог у себи светлог

блистања, слично као што и видљиви огањ преноси своје дејство на гвожђе и тада душа за тело бива оно што је Бог постао за душу, као што каже богословски глас, јер као што душа не може да живи ако је не просвећује Творац њен, тако је немогуће и за тело да живи ако

не добије за то снагу од душе. 4. Проникни пажљивије у смисао реченог – Бог, душа, тело. Бог, беспочетни,

бесконачни, неприступачни, неистраживи, невидљиви, неизречени, неприкосновени, неопипљиви, бестрасни, неизрециви, Који је код нас дошао у последње дане у телу кроз Сина и био спознат кроз Духа Светог, као што верујемо, сличан нама по свему осим греха

– спаја се с душом мисленом ради моје душе, како би и дух спасио и тело учинио бесмртним, као што је рекао Григорије Богослов (види беседу на Рођење Христово), - и

притом изриче овакво обећање: всељусја в них и похожду (2 Кор. 6, 16). Аз и Отец приидем и обител у њима сотворим (Јн. 14, 23), - тј. у онима, који верују и веру своју показују делима горе реченим. – Али пази! – Пошто Бог обитава у нама, истинским

слугама Својим и ходи у душама нашим кроз дејства и озарења Духа Светог ми несумњиво верујемо да су душе овог достојне нераздвојиве од Бога. Пошто се опет душа

налази у целом телу и не оставља без себе ниједан део, нужно следи да воља душе и управља свом овом плоти која је неодвојива од душе и која не може да живи без душе, јер као што је немогуће да тело живи без душе, тако је немогуће да има вољу посебно од

душе. Дакле, очигледно је да као што се у Оцу, Сину и Светом Духу поклањамо једном

Богу, без сливања три лица и без поделе јединственог суштаства и природе, тако опет и човек бива по благодати бог у Богу и по души и по телу, без сливања и поделе; и ни тело се не претвара у душу, ни душа се не мења у тело, - и опет, ни Бог се не слива с душом, ни

душа се не претвара у Божанство, већ Бог остаје као што јесте Бог и душа опет остаје онаква каква је њена природа и тело, као што је саздано, прах; и Сам Бог, Који је дивно

повезао ова два – душу и тело, и растворио се мислено и нематеријално с прахом, сједињује се с ова два без сливања и ја човек бивам по образу и по подобију Божијем, као што је показала беседа. – Уосталом, ако мислите да ваља, рећи ћемо опет исто. Покретан

духовним задовољством и радошћу желим да вам кажем такође да бих вам јасније представио следеће мисли: Отац, Син и Дух Свети јесте један Бог, Којем ми служимо и

клањамо се. Бог, душа и тело, човек који је створен по образу и подобију Божијем и удостојава се да буде бог по благодати.

147

Међутим, због чега сам одужио своју беседу о томе и због чега сам рекао подробније како човек бива бог по благодати? Ради тога како би се постидели, или боље речено, спознали сами себе они који немају у себи црте образа и подобија Божијег и

далеко су од Бога; они нека плачу због себе самих спознавши каквих добара су лишени и слушајући беседу моју, нека угледају какве страсти њима овладавају и нека разумеју каква

их најдубља тама покрива – због овога, нека се уплаше да противрече онима који имају у себи благодат Божију, која их свему учи и с којом све могу, - и нека у будуће престану да говоре да наводно нико од оних који живе по Богу не може, налазећи се у свету и једући

или разговарајући са женама, да остане неоскрнављен душевно и телесно. – Постоји Бог бестрасни, Који нема било какву пристрасност према видљивом. – Уосталом, знам да они

који не могу да виде душевним очима (зато што нису отворене) и чак не осећају да постоје сопствена чула у души (за духовне ствари), не схватајући смисао беседе коју сам рекао, рећи ће мени супротно говорећи: знамо и ми да је Бог бестрасан и не сумњамо ми то у

односу на Бога, већ у односу на човека. – Међутим, како бих заградио таквима уста, рекао сам горе да и човек бива бог по благодати, кроз то што му се дарује Дух Свети. Због тога и

бива да као што кад сунце освећујући нечиста места нимало не прља своје зраке, тако се не скрнави душа или ум облагодаћеног човека који носи у себи Бога ако се догоди најчистијем телу његовом да дође у додир с нечистим телима људским. И не само то, већ

ако би се догодило да буде затворен у тамницу заједно с безбројним мноштвом неверних и нечастивих испуњених сваком прљавштином и да се голим телом трља о њих голе, и тада

је немогуће да се његова вера оштети или да се одвоји умом од Владике свог Бога и да он заборави ону дивну лепоту Његову. Много таквог се дешавало с мученицима и другим свецима; међутим, ова сплетка ђавола није им причинила никакву штету, зато што су

имали Бога Који је обитавао и пребивао у њима. Ко је или од почетка сачувао у себи црте образа и подобија Божијег или их је изгубивши их затим опет повратио, такав заједно с

тим добија способност да гледа на ствари какве оне јесу по својој природи – и после тога, као онај ко у данима милолико ходи, тако већ и гледа на све ствари какве оне јесу по својој природи, не гледа на боју, лепоту и блиставост њихову, већ размишљајући о

суштини и својствима њиховим, остаје неузнемирен било каквом страсношћу поводом њих, обраћајући пажњу само на оно што је у њима суштински и што оне увек остају.

Гледа на злато, али не прикива ум свој за његов бљлесак, већ размишља само о материји од које је оно, односно да је оно земља, прах или камен и не може никада да се промени у било шта друго. Гледа сребро, бисере и свако драго камење, и осећање његово се не

обмањује пријатношћу привлачне боје њихове, већ гледа на све ово камење као на сваки други обичан камен сматрајући све њих прашином и прахом. Гледа на свилену и лепу

одећу и не чуди се њеној разноврсности и разнобојности размишљајући да је сва она оно што су црви избацили и тугујући због оних који се због њих радују и чувају је као драгоцености. Гледа на човека којег други славе, који корача улицама у пратњи мноштва

народа и који се поноси таквом славом и сматрајући видљиво сновиђењем чуди се незнању људском и подсмева му се. Види свет, корачајући неким великим градом (сведок

истине речи мојих је Господ Који ово чини у нама) и ипак се налази у таквом блаженом стању као да је сам у целом свету и као да се налази на пустом месту, на које не долазе људи као да ни са ким није имао никаквог посла и није знао било кога од људи који су на

земљи живели. Овакав човек, ако види и жену, макар и најлепшу, не гледа на лепоту њеног лица,

већ види како она трули и разлаже се као да није дуго пре тога умрла и сва постала храна црва и грумен смрдљивог блата – као што ово у ствари бива. Његов ум никада неће почети да се бави лепотом жене, већ замишља материју од које је она и трулежност за коју се

спрема. Међутим, ако пожели да размишља и о спољашњој лепоти њеној, уме од твари да се узвишава ка Творцу и диви Му се, а не служи твари више него Творцу. На такав начин,

од величине и лепоте твари спознаје Саздатеља; ум његов усходи ка созерцавању Њега и распламсава душу да тежи ка Ономе Ко ју је створио; истовремено се рађају у њему

148

божанска љубав и сузе, и он сав бива ван видљивог, одрешујући се потпуно од све твари. А знај да као што нам се светлост чулних очију наших шаље споља и видљивом својом силом обилази све што постоји пред њом не скрнавећи се било чиме од онога што види,

иако много у томе бива и срамног – и ми опет светлост очију својих преносимо на друго неоскрнављену; тако се и ум светих, ако му се догоди да обрати пажњу на нечисте и мрске

страсти, не скрнави, зато што је у њима наг и одвојен од сваке страсне похоте. Ако и пожели неко од њих да их размотри, не чини то ни због чега другог, већ како би размотрио и спознао добро страсне покрете и дејства страсти – од чега се оне рађају и

каквим лековима се смирују. Тако, као што чујемо, чине и лекари који расецају мртва тела како би погледали грађу тела и спознали по оним мртвим телима шта се налази у телима

живих људи и ово знање користили затим приликом лечења болести, које се споља не виде. Тако чини и духовни лекар који жели да вешто лечи страсти душе. Како бих ти показао на речима његово умеће лечења описаћу ти то на примеру.

5. Претпостави да неко од душевно болесних иде код духовног лекара помрачен страшћу, сав пометен умом и уместо лека моли га за оно што наноси штету што ће или

повећати његову болест или му чак донети смрт. Гледа човекољубиви и самилосни лекар овог болесног брата, прониче у болест његову, пали је и сече и налази да је она и без тога смртоносна ако се не предузму мере. И шта ради? Не виче на њега због његове неразумне

молбе, не одбија да му истог часа да жељени лек, не каже да је он лош и смртоносан, - нећу ти га дати, - како овај не би побегао од њега, отишао код другог лекара, неискусног у

лечењу душевних болести и не добивши од њега жељено, умро истог часа, већ показује према њему сваку снисходљивост и искреност како би га уверио да је спреман да га лечи оним леком за који моли и да задовољи његову жељу. Чувши ово болесник очекује лек с

радошћу. А лекар му, међутим, као искусни и мудри исцелитељ, даје друге лекове који наизглед личе на онај који болесник жели, али се суштински разликују по саставу и

другачији су по укусу и дивни по сили дејства, јер ће болесник, чим прими ове лекове одмах осетити њихову лековиту силу – истог часа се прекида или умањује паљење страсти и почиње да се затвара рана душевна која их и изазива, а оних лекова које је раније желео

с таквим жаром и назадрживо, не жели ни да се сећа. И може се видети неко чудо, које се дешава у њему и сличнима – како ови лекови, који обично нису тако пријатни, чине

болеснике здравима, затварају ране, гасе жар и оне који су раније жудели за штетним и смртоносним јелима наводе да желе само корисна и свима причају о дивном умећу лекара и његовој мудрој методи лечења.

Нека чују ови здрави и нека схвате оно што сам рекао скривено, ако су примили благодат духовног разумевања зато што болесни то не могу да схвате, тим пре ако чак ни

не знају да су болесни. И ко такве може да убеди да су болесни? Јер они саму ову своју болест сматрају за здравље и увек желе да чине вољу плоти и све што од њих тражи похот и природа. Као што је немогуће уверити оне који су сишли с ума да постану свесни да су

заиста сишли с ума тако и оне који се ваљају у страстима и налазе у њиховом ропству не осећају своје робовање њима, нико не може да доведе до свести да се налазе у тако рђавом

стању или да их убеди да се промене на боље. Они су слепи и не верују да неко види, како их онда убедити да је и за њих могуће да отворе очи своје? Кад би се уверили у то можда би и они почели да траже да им се отворе очи, а кад би стекли вид јасно би видели и

спознали оне који су се разапели свету. Међутим, пошто не желе да се ослободе страсти самим тим затварају уши своје и не могу јасно да чују апостола Павла који каже: мње мир

распјасја, и аз миру (Гал. 6, 14). Живу же не ктому аз, но живет во мње Христос (Гал. 2, 20). И још: умертвите убо уди вашија, јаже на земли, блуд, нечистоту, страст, похот злују, и лихоиманије (Кол. 3, 5).

Ко је на тај начин умро за свет (што и јесте крст), ко не живи сам, већ у коме живи Христос, ко је умртвио удове који су на земљи, тј. страсна кретања тела, учинивши их

туђима свакој страсти или свако похоти злој, како је могуће за тог, реци ми, да прими макар неко мало осећање страсно или да допусти себи да искуси кретање сласти греховне

149

или да јој се препусти макар мало у срцу? Ако пак још не верујеш овоме и одбацујеш оно што сам рекао, размисли кога осуђујеш и кога сматраш саучесником у греху? Авај твојој великој дрскости! Јер о онима који имају у себи Христа Који борави и живи у њима кажеш

да се варају у срцу свом греховном слашћу. По оваквим речима твојим испада да је Христос, Који греха није учинио, нити се нађе лаж у устима Његовим – Он, Који је узео

грехове света и избавља душе, које су се с Њим сјединиле од сваке страсти, постао саучесник у греху. – Видим, човече, да не разумеш шта ти говорим и колико је велика хула коју изговараш. Не дрхтиш? Не затвараш уста своја руком својом? Не учиш језик

свој да не говори оно што још ниси искусио на делу, што ниси спознао умом својим, што нису виделе очи твоје и чију величину није примало ухо твоје? Зар не знаш да ти се они

који су ово искусили и делом и речју смеју као неразумном кад се прихваташ тога да говориш о овоме, због тога што говориш све наопако? Дакле, ако си се удостојио да добијеш Божанску благодат, учи слободно о ономе што се тиче благодати и богослови

неометано о Богу по природи и о синовима Божјим по благодати, говори и ти не замуцкујући да су свети људи слуге славе Божије. Ако пак исповедаш – и добро то чиниш

– да ниси добио такав дар, не осећаш да си умро за свет, ниси свестан да си се попео на небо, и тамо се кријеш сам, не показујући се напоље, ако ниси изашао ван света попут Павла, да ли у телу или изван тела, ако не знаш да си се изменио сав и постао као дух кроз

одлагање и одбацивање плоти, духовним духовно расуђујући, - ако, кажем, ниси постао такав, зашто не ћутиш и не тражиш да у покајању и сузама да добијеш и искусиш ово, већ

радо говориш празно о ономе што не знаш, волиш да те називају и без тога светим, не супротстављаш се гласинама да си наводно више од других спасен, не дрхтиш да примаш туђе помисли, да учиш друге и руководиш њима на путу ка светлости, док си сам лишен

Божанске светлости не бојиш се да напасаш браћу, седећи сам још у тами и не стекавши још оно око, које види истинску светлост, не стидиш се да лечиш друге док си сам сав у

болести и не осећајући своје сопствене ране? Реци ми, молим те, ако ниси свестан да си бестрастан и не осећаш да обитава у теби бестрасни Бог, у шта си уздао и на шта си се ослањао кад сматраш да су твоја дела својствена бестраснима и кад си преузео служење

које припада само светим слугама Божјим? Пази добро да се, заборавивши се, не попнеш на туђе степени и служења и после не будеш истеран у таму паклену као презирач воље

Божије и као дрзак и неваљали слуга. Гледај да се не нађе да немаш брачну одећу (која није ништа друго до благодат Светог Духа) и да не будеш обнажен од ње везаних руку и ногу и бачен у огањ паклени. Припази се да преузмеш на себе да напасаш друге пре него

што стекнеш верног друга пастира Христа, јер знај да ћеш дати одговор не само за своју недостојност, већ и за разумне овце које ћеш погубити због своје необучености и свог

страсног живота. Гледај, молим те, не узимај на себе туђе дугове кад си и сам дужник, чак и ако имаш мали дуг. Не усуђуј се да дајеш било коме разрешење од грехова његових ако сам још ниси стекао у срцу свом Онога Ко је узео грех света. Пази, брате, да не пожелиш

да судиш другом пре него што постанеш веран судија себи самом и истраживач сопствених својих падова и пре него што сам себи не донесеш праведну пресуду и

узвратиш дужно истини сузама и плачем. И тек кад се ослободиш закона плоти и смрти греховне и испуниш Духом Светим, тада пристај да те благодат Божија постави за праведног судију ради суда над другима као човека који је за то рукоположен од Бога

благодаћу Духа. Гледај како се нико од световних начелника не усуђје да се попне на степен судије пре него што га за то постави цар. Дакле, ако се у односу на људска чинове

поштује овакав поредак и држи овакав страх да неко не погреши пред земаљским царем, какву побожност и свештени страх морамо да имамо у односу на божанско да не усходимо самовољно на достојанства Божија сами од себе и по људском суду, пре него

што нас Бог на то позове и како не бисмо пали због тога у руке Бога живог? Уздрхти, човече, уплаши се дуготрпљења Божијег и немој да се покаже да си као човек који има

пред Небеским Царем и Богом мањи страх него што неки световни начелници имају пред царем земаљским или да не мариш за богатство благости и дуготрпљења Божијег због

150

славољубља и властољубља. Он је Владар свега и страшни Судија свих, Који узвраћа сваком по делима његовим и по помислима срца његовог. Зато, као што светске власти доносе земаљском цару част и страх, тако и ти принеси Небеском Цару и Богу макар

такву част и страх како указујући Му почаст и плашећи се тако могао да сачуваш заповести Његове, а кроз овакво поштовање заповести Његових припремио самог себе за

то да се удостојиш да постанеш обитавалиште тросјајне светлости Његове, као што је истинито обећао Сам Он говорећи: имјејај заповједи Моја, и собљудајај их, тој јест љубјај Мја: а љубјај Мја возљубљен будет Отцем Мојим: и Аз возљубљу јего и јаљусја јему сам.

И још: ашче кто љубит Мја, слово Моје собљудет: и Отец Мој возљубит јего, и к нему приидем, и обител у него сотворим (Јн. 14, 21-23). Чим постанеш такав, нећеш више

живети за себе самог, већ ћеш видети да си мртав за свет као човек који своју плот сматра мртвом и непокретном на грех, а жив за Бога, као онај кроз кога Он делује и кога покреће. Видевши себе у таквој слави почећеш гласно у радости душевној да кличеш заједно с

божанским Павлом: захваљујем Богу Мом што ме је закон духа живота у Христу Исусу ослободио од греховног закона и смрти. Од овог момента више нећеш правити разлику

између мушког лица и женског и нећеш допустити себи да будеш ти она нашкоде, као човек који је примио оно што је по природи (који је поново уведен у стање својствено човеку по његовој природи) и не гледа више на творевину Божију по њеној природи; већ

ако се будеш налазио и разговарао с мушкарцима или са женама остаћеш нерањен и непокретан из свог стања по природи, гледајући на њих као на удове Христове и храмове

Божије. Међутим, пре него што достигнеш такву меру и пре него што угледаш у удовима својим животворну мртвост Исуса Христа, веома добро ћеш учинити ако будеш избегавао лица која ти шкоде, која сама по себи, наравно, немају ништа рђаво и саблажњиво, али нас

маме и због њих бивамо вучени ка неумесним жељама због првородног греха који у нама живи. Ако будеш тако поступао сав живот твој ће бити без невоља и нећеш се спотаћи

никада ногом твојом о камен греха – ако, мислим, будеш имао Бога у себи или се будеш подвизавао да Га стекнеш уз помоћ Христа, Бога нашег, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, с Оцем и Свесветим и животворним Духом, сада и увек, и у векове векова.

Амин.

Беседа осамдесет четврта

1) О бестрасности и о даровима којих се мало по мало удостојавају они који у њој

напредују. 2) У чему се састоји савршенство духовног узраста у Христу?

1. Како онај ко жели чисто да види светлост сунца треба да има чисте очи свог тела, тако и онај ко почиње да говори о бестрасности треба да има очи душе своје

ослобођене од сваке зле похоти и сваке страсне помисли, како би, пошто није ометан и узнемирен у уму никаквом страшћу, могао чисто да гледа на његову висину и дубину или

да схвати како треба многе и велике његове дарове и дејства и јасно да их изложи речима, јер ако почне да говори о његовим манифестацијама и својствима с умом помућеним и срцем нечистим, не могавши да слободном речју открије његова дејства, биће лишен и

оних малих добара која је можда добио од њега, зато што делујући тако он на неки начин презире и бешчасти га и заклања његову светлост, јер је написано: имушчему дано будет,

и преизбудет: от не имушчаго же, и јеже минтсја имјеја, взјато будет от него (Мт. 25, 29). Који имају бестрасност очигледно је да је воле и вољени су од ње изобилно и кад незасито говоре о њој постају још више бестрасни распламсавајући се љубављу коју имају

према њему. Међутим, они који су привезани и на известан начин везани макар и најмањом неком похоћу света и светских ствари или било каквом душевном или телесном

страшћу далеки су од ње и много су удаљени од пристаништа њеног. Зато, кад почну да говоре о бестрасности и покушају да узведу ум свој на висину њену, губе и онај мир који

151

су, како су мислили, имали раније зато што се хватају као слуге и похот ове страсти за коју су се прилепили их одвлачи тамо и овамо. И они овако страдају праведно: јер, како каже апостол, имже кто побјеждајетсја, сему и работен јест (2 Петр. 2, 19).

Они међутим, пошто су помрачени у свом уму оном страшћу којом су поробљени, кривицу помрачености не преузимају сами на себе, већ се усуђују да је пребаце на немоћ

свесилне бестрасности и ово с њима бива зато што уопште нису спознали у искуству какво је умно осећање, созерцање и сведелатно дејство ове бестрасности, већ размишљајући о ономе што се односи на њу по својим мислима и представама, уз високо

мишљење о својој спољашњој учености и философирају о њему некад овако, некад другачије и исцрпљују се у напорима због онога што не знају. Уз све то они никада неће

пристати да се исповеде или осете своју немоћ, коју су им причинили неверје, нерад и дугогодишња навика на страстан живот, већ тврде да су и сви други људи слични њима и да њима владају исте страсти, јер им таштина и завист не дозвољавају да признају да је

неко други изнад њих по добродетељи здраворазумности. Међутим, богомудри и духовни оци не поступају тако и не иду против истине.

Немој се усудити да изрекнеш такву хулу на свете они говоре и тврде о ономе чиме их је просветила у уму блажена бестрасност и што су спознали раније из искуства то и говоре и тврде. А ја говорим смело оно чему сам се удостојио да се научим од ових отаца како не

бих био осуђен попут слуге који је сакрио таленат. И тако, као што омогућавају да се разумеју речи које је Христос Господ рекао: много званих, мало же избраних, и: в дому

Отца Мојего обители многи сут – тако знајте и сви ви, да је светих много, а бестрасних мало и да међу једнима и другима постоји велика разлика. Али пазите добро да разумете тачан смисао оног што ћу говорити.

Једно је бестрасност душе, друго је бестрасност тела. Бестрасност душе освећује и тело, али бестрасност тела, сама по себи не може да донесе потпуну корист ономе ко ју је

стекао. Једно је некретање (на рђаво) телесних (који су на змељи) удова и самих страсти духовних, а друго је стицање добродетељи. Непокретање телесних (који су на земљи) удова бива од природе, а стицање добродетељи од воље (уз помоћ благодати) и оно

обично сасвим пресеца сва природна кретања. Једно је немање похоти на било шта од онога што је пријатно и чини радост у свету, а друго је жеља за небеским и вечним

добрима, јер су светско пријатно и радосно презирали и други људи (који не ревнују за спасење) и већи део њих због других разлога (не због спасења), а само мали број људи је почео да се брине за вечно благо. Једно је нетражење славе од људи, а друго је вољење

славе од Бога и њено свагдашње тражење, јер људску славу су веома многи мрзели зато што су их савладавале друге страсти, а славу која је од Бога веома малобројни су се

удостојили да добију са многим трудом и знојем. Једно је задовољавати се сиромашном одећом и не желети богату, а друго је кад човек тражи да буде заоденут светлошћу Божијом, јер су богату одећу презирали многи, зато што их је вукло много мноштво

других жеља, а у божанску светлост су се облачили само они који су се удостојавали да постану синови светлости и дана.

Једно је говорити смирене речи, а друго имати смирено размишљање. Једно је опет смирење, а друго цвет смирења, а треће плод његов. Једно је лепота плода његовог, а друго сласт, и једно су дејства која бивају од плода овог. Из онога што сам рекао о

смирењу једно је у нашој, а друго није у нашој власти. У нашој власти је да размишљамо о ономе што нас наводи на смирење, да размишљамо о томе, расуђујемо, говоримо и то

чинимо, али само свето смирење с његовим суштинским својствима, даровима и дејствима, није у нашој власти, већ је дар Божји, како не би намислио да се хвали чак и овим.

Једно је не жалостити се и не гневити се у срамоћењу и брукању, искушењима и жалостима које долазе, а друго је желети ово са захвалношћу кад се нешто такво догоди.

Једно је опет – молити Бога о онима који причињавају то, друго опраштати им, једно је волети их свом душом као доброчинитеље, а друго урезивати у уму лица сваког од њих и

152

целивати их бестрасно као искрене пријатеље своје, са сузама чисте љубави – тако да у нашој души не буде апсолутно ниједног знака увреде или страсти. Више од свега што је речено кад неко у само време искушења има такво расположење и према онима који га

срамоте у лице или га клевећу и све друго, који га осуђују или презиру и сматрају ни за шта или пљују у лице, још и онима који се наизглед претварају да су пријатељи, а тајно

такође делују против њега, као они пре овога наведени – и ово не бива скривено од њега, већ он то зна. И из овога је опет највише и најсавршеније неупоредиво чини ми се ако неко потпуно заборавља искушења која су претрпљена и никада се не сећа оних који су га

ражалостили или некако обешчастили, ни кад бивају очигледни, ни кад одсуствују, већ их сматра једне за своје пријатеље без икакве разлике, колико кад разговара с њима, тако и

онда кад заједно с њима једе. Све су то дела савршенства људи који ходе у светлости. А они који осећају да су далеки од таквог поретка и правила живота, нека се не варају и не обмањују себе, већ нека знају најпоузданије да ходе у тами.

Опет, једно је бојати се Бога, а друго испуњавати заповести Његове, као што је написано: бојтесја Господа вси свјатији Јего (Пс. 33, 10), и још: уклонисја от зла и

сотвори благо (Пс. 33, 15). Једно је неактивност (кад човек ништа не ради), а друго је тиховање и треће је опет ћутање. Једно је удаљавање и селидба с једног места на друго, а друго је туђиновање. Једно је негрешење, а друго је делање заповести. Једно је противити

се непријатељима и борити се с њима, а друго је победити их коначно, покорити и умртвити: прво је дело оних који се подвизавају и светих, који ревносно иду ка

савршенству, а друго је дело бестрасних и савршених који су многим трудом и знојем победили непријатеље своје на крају и украсили се као неком блиставом одећом живоносном мртвошћу Христовом.

Многи су тежили достизању показаних савршенстава, једни ради једног, други ради другог циља. Али су веома малобројни приступали овоме с истинским страхом

Божјим, с љубављу искреном и вером несумњивом – од којих се једни, који се пошто им помаже благодат Божија, брзо навикавају на делање заповести и напредују у свим горе наведеним својствима, сваког часа узрастајући у добродетељима. А други се остављају да

лутају као у непроходној (беспутној судећи по речима Псалма 106, 40: по непроходњеј, а не по пути) пустињи, о каквима је написано: отпустих ја по начинанијам сердец их,

појдут в начинанијах својих (Пс. 8, 13). И јакоже не искусиша имјети Бога в разумје, (сего ради) предаде их Бог в неискусен ум творити неподобнаја (Рим. 1, 28). Дакле, они који су на камену послушања светим оцима положили добар темељ вере и наде са страхом и

трепетом и на овом темељу граде верност заповестима које им дају духовни оци, поштујући их као да им их налаже сам Бог – такви одмах напредују у одрицању од себе.

Не творити сопствену вољу, већ вољу свог духовног оца, по заповести Божијој и на тај начин се вежбати у добродетељи – ово рађа не само одрицање од себе самог, већ и умртвљење за цео свет. Затим, кад такав изађе свим осећањем душе из света и почне да

бива ван њега, као у пустињи, обузима га страх и трепет неизрециви и он почиње да вапије ка Богу из срца, као што је вапио Јона из утробе кита морског, Данило из јаме с

лавовима, три младића из пламене пећи, Манасија из бакреног бика. Кад Господ свеблаги, Који је живот свој дао насмрт ради нас грешних чује ова болна и тужна стењања његова и глас молитве његове истог часа извлачи га као из кита, из бездана незнања и

помречаности, што наводи на љубав према свету, како се не би више враћао тамо, чак ни помишљу, ослобађа га као из рова с лавовима, од злих похоти, које краду и прождиру

људске душе и као из пећи огњене, од страсних жеља које господаре у свим људима, пале нас као ватра, развраћају нас, насилно вуку ка неумесном делању и распламсавају пламен страсти у нама. Од свега овога, кажем, Господ га ослобађа орошавајући га благодаћу

Светог Духа и чинећи га кроз то неопаљивим – ослобађа као из бакреног вола, од ове плоти, земљане, тешке и страсне, у којој душа наша живи и бива сасвим непокретна и

нерадна кад је у питању било која добродетељ и делање заповести Божјих, пошто је јако држи, чврсто веже и оптерећује ова плот као природно сједињена с њом. Кад се на тај

153

начин душа ослободи тираније плоти (не кажем кад се одвоји од ње кроз смрт) она почиње да кличе с пророком говорећи: растерзал јеси вретишче моје, и препојасал мја јеси веселијем: јако да воспојет Тебе слава моја (Пс. 29, 12), као и да благодари заједно с

Павлом говорећи: благодарју Бога Иисус-Христос Господом нашим, што закон духа жизни о Христје Иисусе освободил мја јест от закона грјеховнаго и смерти (Рим. 7, 25; 8,

2). Кад се благодаћу Христовом све ово оствари у њему, као што сам рекао и кад се ослободи незнања и помрачености, које наводи љубав према свету, кад се избави од

лукавих и прљавих жеља и од похоти ове смртне плоти, која нас поробљава греховном закону, шта ће тада почети да чини од овог тренутка и у будуће? Хоће ли ову свободу

употребити на своје упокојење и безбрижност? – престани да говориш такве речи и да доносиш овакве претпоставке. – Овакве претпоставке могу да се односе само на људе који су заиста слуге, а не слободни. А онај ко се удостојио да стекне речену слободу, зна да је

ослобођен од закона греховног с тим да не служи више греху, већ да служи правди која је Христос Господ, - сунце истине, као што се назива и јесте. – Како бих вам показао какву

љубав према Богу показује такав од тог момента и даље, показаћу вам то у примерима из људских дела која код нас бивају свакодневно. Замислите да неки цар, сажаљив и човекољубив, угледавши слугу који се

самовољно предао у ропство тиранину који га је преварио, немилосрдно оптеретио радовима на прављењу цигле, обради камена и копању канала и који служи нечистим

похотама оног злог тиранина, иде сам лично и избавља га и ослобађа оваквог срамног и тешког служења и опет га прима у царски дворац на службу без икаквог прекора због његовог ранијег пада. Овај слуга, ослобођен од таквих и толиких мука природно се затим

на сваки начин труди да се покаже као ревноснији и бржи извршилац заповести цара него други његови саслужитељи који нису искусили ропство, како би посведочио своју

изузетно велику о топлу љубав према њему, увек држећи у сећању од каквих га је зала ослободио. Исто размишљај да се дешава и у ономе ко је добио помоћ од Бога, као што сам рекао. И како онај цар видећи да овај роб испуњава сваку његову жељу с великом

спремношћу и са сваким смирењем, иако му уопште нису потребне његове услуге пошто има мноштво других слугу, ипак због добрих осећања оног слуге показује према њему

нарочиту милост, исто тако бива и с оним о чему смо говорили, јер као што се онај ко је добио од Бога слободу духа никада неће уморити и неће престати да опет и опет, и увек испуњава вољу Божију с најтоплијом спремношћу, тако и њега вечни Цар и Бог никад

неће лишити добара вечног живота, већ ће га снабдевати њима пребогато – и колико види да овај сваког дана умножава своју љубав и услужност према Њему, толико ће

умножавати и Своје дарове које му даје. Доброчинства и дарови које Бог даје слугама Својим су безбројни и нико не може да их појми у потпуности. Једне им даје у овом животу, а друге даје у будућем животу. О

овим даровима које милосрдни Бог даје онима који Га воле у овом живот рећи ћу и ја вашој љубави нешто мало, једно из Божанског Писма, а друго из онога што сам и сам

спознао у искуству. Пошто људи показују нарочиту усрдност и бригу према трима стварима, или према богатству, или према слави, или према слободи и радости, - и наслади коју дају ове две, и

Владика наш и Бог онима који су оставили све и кренули за Њим не враћајући се, пре свега богато дарује иста ова три. Уместо трулежног богатства Он им даје целог Себе

Самог. Да ли си схватио мисли мојих речи? Да ли си чуо страшно чудо? Као што богати света овог троше своје богатство на своје потребе, навике и жељену насладу, тако и благи Владика наш дарује Себе Самог истинским и верним слугама Својим, испуњава сваку

њихову жељу и потребу како они то желе и чак више него што желе и снабдева их богато сваким благом и даје им увек нетрулежну и вечну насладу. Као прво, они бивају пуни

неизрециве радости што су стекли и имају у себи не свет и не блага света овог, већ самог Творца и Господа и Владику свих. После овога облаче се светлошћу, Самим, кажем,

154

Христом и Богом, свиме свецело у себи, виде саме себе украшенима неизрецивом славом као неким светлим и божанским украсом и затварају лице своје не подносећи да гледају непојамно и прекомерно блистање овог свог украса, тако да траже неко скривено место

како би, сакривши се у њему, на известан начин скинули са себе велику тежину ове славе и овог блистања. Затим сам Владика Христос бива за њих и храна и пиће свагдашње и

бесмртно: за оне који су још младенци у Христу, који су несавршени и не могу да окушају тврду храну Господ се јавља као нека светлосна и блистава дојка која се ставља у њихова уста и даје им да сисају из ње – за њих Христос бива истовремено јело и пиће и доставља

им тако велику сласт и задовољство да они не желе, или боље речено, не могу да се одвоје од њега; опет, за оне који су већ престали да буду дојенчад, Христос се показује као

чедољубиви отац, васпитава их, учи и исправља, јер као што отац који воли ставља децу своју за трпезу своју и једе заједно с њима, а кад види да она не маре за своје лекције и баве се другим бескорисним стварима лишава их своје трпезе и наређује слугама да им не

дају храну, учећи их на овај начин да не занемарују своје лекције, тако и добри Владика наш и Бог дејствује у односу на слуге Своје – децу Његову по човекољубљу и благодати;

јер им даје себе Христа – хлеб, Који силази с неба и даје живот свету и они се хране Њиме и заједно с Њим увек довољно и кроз причешћивање овим хлебом корачају ка вечном животу освећујући се душом и телом. А кад занемаре заповести Његове и презру их

самовољно се предавши лењости и препусте се делима света овог, која су бескорисна и нису у сагласности с благочестивошћу, тада их Он, Хранитељ свега лишава Себе Самог, а

кроз то и свега онога о чему смо говорили и још већег од тога, такви, кад се освестивши се и помисливши каквог блага су се лишили, окрену опет ка Њему и почну да Га траже, као што је обично бивало, али не нађу, почињу да проливају сузе и да плачу неутешно, да

подвргавају себе сваким чулним лишавањима, желећи и изјављујући спремност на сваку муку, искушење и срамоту само да би се човекољубиви Отац, угледавши њихову тугу и

добровољна злопаћења сажалио на њих и вративши им се, поново им дао Себе, што и бива: они поново стичу Христа, васпостављају се у ранију блискост и славу с још већом смелошћу, уводе се поново у окушање оних добара која око није видело и ухо није чуло и

која на срце човеку не дођоше и више него пре почињу да гаје свештени страх пред Оцем својим и да дрхте као пред страшним Владиком плашећи се да не падну опет у исте

грехове због непажње и не буду отерани од добара Оца свог. Тако поступају они који се искрено с болом срца кају и за то поново добијају блага о којима говоримо. Међутим, они који се плаше труда покајања, осећају малодушност у мукама и ограничењима по захтеву

његовом, препуштају се лењости и безбрижном спокоју – такви се као недостојни и они који нису прави синови, или боље речено, као презирачи који више воле телесна

задовољства од вечних добара па чак и Самог Бога неће више удостојити да окушају ону духовну сласт, ни облачења одећом божанске славе, већ остају праведно лишени богатства благости Божије и личе на псе који немају газду, јер као што ови пси лутају по

уличицама и улицама града, како би негде нашли неку кост или парче старе коже и почели да их гризу или како би напали место где је заклана животиња и полизали крв, а ако

сретну труп бацају се на њега и једу незасито и не желе да другима дају од њега, већ се гризу с другим псима и терају их док не поједу и саму унутрашњост и не оставе само голе кости, тако и ови обилазе врата богатих и сиромашних како би накупили у своје руке, ако

се догоди да им неко нешто да, злато, сребро или нешто друго, јер су изгубили оно истинско и нетрулежно богатство, онда кад се деси да накупе којешта чини им се за

кратко време да су сити, задовољени и да им није потребно ништа више. Али, кад их савладају, као глад, неверје и безнадежност они се опет враћају ранијем мољакању, пошто су пуни бриге само за садашње, несрећни и достојни суза, нарочито зато што ради

пролазног и ништавног занемарују вечни свеблажени живот. И они немају шта да одговоре. Бог им је показао богатство благости Своје,

удостојио их је да окусе небеску благодат и учинио их је заједничарима Духа Светог, како каже божански Павле, али они Га нису прославили као Бога, нису Га заволели и нису

155

стекли свештени страх пред Његовом безграничном благошћу и нису Му заблагодарили, већ су постали испразни у помислима својим и помрачило се неразумно срце њихово, и они који кажу да су мудри, изгубише памет. Међутим, они који се боје Бога, не поступају

тако, већ с радошћу трпе поучне савете Оца свог и Владике као слуге захвалне и као синови истински говорећи: гњев Господен стерпљу, јако согрјеших Јему (Мих. 7, 9). И

још: недостојни страсти нињешњаго времене к хотјашчеј славје јавитисја в нас (Рим. 8, 18). Говоре овако смирено и постојани су у трпљењу поучних савета Господњих и у свагдашњем покајању, нису малодушни и не оптерећују их, већ им користе, као

руководство на начин како смо рекли, и налазе се увек у својој очинској кући, једу храну заједно с Оцем својим, виде славу Његову и богатство које им предстоји да наследе. Кад

се тако васпитавају и обучавају достићи ће меру узраста мужа савршеног тада ће им свеблаги Отац дати у руке сва блага Своја. 2. Међутим, рећи ћемо прво да постоји мера духовног узраста и висина испуњења

Христовог, а затим ћемо описати добра Оца Небеског и показаћемо која од њих даје у руке оних који верују у Њега. А слушај пажљиво.

Меру узраста испуњења Христовог чине црте духовног живота које се созерцавају духовно. Почињем описивање црта овог узраста одоздо: његове ноге су вера, а свето смирење – његов чврст и не поколебљив темељ. Голенице, колена, бедра – одсуство жеље

за стицањем, обнаженост од свега, туђиновање, потчињавање које бива с разумом по љубави Христовој, послушање и радосно служење. Унутрашњи и најскривенији делови

(вероватно, нерви) – непрестана умна молитва, сласт која се рађа изливањем суза, радост срца и његова непрестана радост и спокој. Жиле и мишићи (с костима) – постојаност и трпљење у молитвама (домаћим) и на црквеним службама и ватрена жеља да се Бог

созерцава и беседи с Њим, што се рађа у молитвама и богослужењем црквеним, као што поје Божански Давид: разжзи утроби моја и сердце моје (Пс. 25, 2); и свети Павле каже:

станите убо препојасани чресла вашија истиноју (Еф. 6, 14); и апостол Петар: препојасавше чресла помишленија вашего, трезвјашчесја, совершење уповајте на приносимују вам благодат откровенијем Иисус Христовим (1 Петр. 1, 13). Он овде

благодаћу назива дар Светог Духа који нас чини причесницима и заједничарима Бога. Стомак, желудац и сав унутрашњи систем – радне силе душе, у чијој средини, као срце,

стоји разумна сила која има под собом и заједно са собом силе жељну и афективну. Уосталом, не подразумевају се дословно они под реченим деловима, већ највише оно што усмерава ове силе ка једном и повезује, управо: кротост, простота, незлобивост, самилост,

побожност и страх Божји, који попут ребара, препрека, покрова и веза, притискају оне силе, покривају их и не дају им да се окрећу ка видљивим стварима света овог или желе

било шта од њих, исто као што не допуштају да се завиди онима који их имају, да се срде због њих и да злопамте. Кад нема никакве страсне тежње од ове три силе споља, тј. ка видљивим стварима

оне се чувају унутра, скривене. А кад оне пребивају унутра саме и чувају се с пажњом и наведеним добрим расположењима разумна сила здраво размишља и тачно разликује

добро од зла, и показује одређено и моћно сили жеље, према каквим стварима јој доликује да тежи жељама, какве да воли и од каквих да се одвраћа; афективна сила стоји између ове две као покоран слуга спреман да усрдно служи њиховим жељама и увек им помаже,

подстиче и покреће на храброст и помоћ добрим и супротстављање злим људима. Али, пошто је Бог, Који је створио све, несравњено више од свега створеног на ово што је

добро за човека, који је удостојен разумне силе и стекао ум који није у пометњи, као што смо рекли и који не бива обузет страсним замислима уместо свега другог или више од другог поштује и заволи Творац свега и Владика и ка Њему једином усмери све своје

жеље показајући Му на известан начин и говорећи: послушај Ме и погледај (на Бога), опипај са страхом и трепетом – окуси бесмртну сласт, осети мирис духовног мира и

спознај да нема никог другог тако предивног као што је Бог или толико пријатног, или толико слатког или тако моћног или тако премудрог, или тако славног или таквог ко би

156

могао да животвори, чини нетрулежним и бесмртним. Кад човекова жеља да окуси све ово задовољи и насити се, тада ће се и афективна сила његова сва ће сјединити с разумном и жељном и бивају три једно у созерцавању тројичног јединства Триипостасног Божанства

и у овом радосномблистању њиховог сопственог Владике. Тада не остаје ни трага од поделе ова три, већ она бивају једно. А кад се ове три силе душе – разумна, афективна и

жељна, од простоте једног и јединственог блага обрате разматрању и разликовању злих и добрих ствари које постоје овде у свету, тада се и жеља, и мисао, и осећање нераздвојиво устремљују ка ономе што је супротно вољи Божијој, јер тада се афективна сила креће само

према овим и међу овим стварима. Имао бих и још много другог да кажем о ономе што одговара у духовном животу

желуцу, о духовном јелу и пићу, о духовној глади и жеђи, али да не бих своју беседу учинио крајње дугачком и како не бих тајанствено и скривено чинећи општепознатим и јавним дао повода онима који воле да скупљају туђе речи и богате се туђим трудом и

благом, користе ово како не треба, прећуткујем то остављајући скривеним, како би они који то желе тражили то делатним знањем.

Међутим, вратимо се поново свом предмету. До стомака и желуца већ смо саставили тело узраста духовног у Христу Исусу. Сад треба да се попнемо до главе како бисмо замислили тело духовно у његовој пуноти и целости. Дакле, што су у телу духовног

узраста у Христу груди, леђа, рамена, мишићи, руке, врат? – Под грудима његовим подразумевај милосрђе, у којем постоје дојке човекољубља, које точе и богато дају млеко

милостиње сирочади, удовицама и свим другим потребитима како каже апостол: облецитесја во утроби шчедрот (Кол. 3, 12). Међутим, одакле се скупља ово млеко у дојке и како се припрема, остављам вама самима да пронађете. Под леђима подразумевај

оно што истински духовни људи радо узимају на себе и подижу терет других и с радошћу носе ране и страдања Христова, као што каже апостол: должни јесми ми силни и немошчи

немошчних носити (Рим. 13, 1). И још: прочеје труди да никтоже ми дајет: аз бо јазви Господа Иисуса на тјеле мојем ношу (Гал. , 17), и Господ каже кроз пророка: плешчи моја вдах на рани, ланитје моји на заушеније (Ис. 50, 6), - што иако нам се и није догодило да

претрпимо, увек треба да очекујемо и сваки час будемо спремни на то. Под раменима и мишићима подразумевај трпљење и издржљивост у искушењима и мукама. Њима и с

њима, тј. с трпљењем и издржљивошћу креће и иде и делатност руку, а рукама пак називам делатну силу и спремност да се на сваки начин слушају заповести Божије и испуњавају. Ови, тј. делатна сила (енергичност) и спремност на свако послушање, без

трпљења и издржљивости не могу да се утврде и ојачају или не могу бити стечени. Поред таквих руку духовно тело има још и друге друховне руке којима теши малодушне и

нестрпљиве, подиже оне који падају и повезује скрушене, изливајући на ране њихове уље и вино; а овим рукама и оно свакодневно чини и много друго за браћу, речју и делом; или се пак дотиче краја ризе Владике, приноси хлеб Господу свом и даје чашу у руке Његове и

на тај начин Га храни, Њега Који храни све што дише једним покретом Својим – храни, кажем, оном храном о којој је сам рекао да је жели и жели жарком жељом. И благо ономе

ко зна ово, има и приноси Владици свом, зато што ће га и Христос Господ, Који седи на Херувима примити у Царство Небеско, посадити и умирити и опасавши се послужиће му по истинском обећању Свом. Врат овог духовног тела јесте несумњива нада.

Ево, благодаћу и уз помоћ Божију описали смо цело духовно тело, са готово свим удовима савршеног човека. Остаје ненаведена још само глава његова. Међутим, можда

ћете помислити да су већ сви чланови показани и да ниједан није заборављан, односно можда ћете помислити да је и ово што је речено довољно за пуноту добродетељи и спасење душе. Међутим, није тако, браћо моја, не, није тако, јер као што тело, које има све

удове, а главу нема, мртво и неактивно и опет, глава, сама без целог тела, иако је још увек глава, али будући одвојена од тела не може да покаже своју делатност (енергију), тако

бива и с духовним телом, чији смо састав горе описали уз помоћ Светог Духа – да је све што смо рекли о њему без главе узалудно и бескорисно, иако многи мисле непромишљено

157

да су делањем ових безглавих удова и њиховим појединачним стицањем остварили све у потпуности и целини. Пошто су мртви они не осећају каквог блага су лишени, разумем, главе. Они удови о којима смо рекли и које смо разматрали појединачно један за другим

ради лакшег поимања њиховог значења и дејства, без главе и без природног сједињења једног с другим не могу потпуно да се саставе и утврде (образују се и чврсто стоје у

души), јер као што тело малог детета ни на који начин не може да порасте ако нема главе, а кад су оба сједињена и једно другом помажу (храну, на пример, тело прима устима, а затим се она из тела шаље и у главу у облику хранљиве течности – крви) – тада се на овај

начин храни и расте цео човек, исто тако бива и у духовном телу (тј. оно што се храни, живи и расте), кад се изнад њега утврди и глава. Слушај пажљиво и присетивши се онога

што сам ти раније рекао и открићу ти ти јасније. Дакле, имаш веру и смирење – основе добродетељи, и осим ова два имаш као надзидане све остале добродетељи које сам раније навео, од којих је саграђено цело тело

(духовног човека) и узведено до врата, - наде, која стоји изнад свег осталог тела добродетељи. Међутим, она сама без сједињења с главом умире заједно с другим удовима

овог тела, јер нема одакле да прима дисање или дах Духа, Који животвори и покреће цело тело ово и све удове његове, нема одакле да добије нетрулежну храну. Дакле, да не бисмо оставили незавршену меру узраста Христовог, преко наде ставићемо свету љубав, заиста

главу добродетељи, као што кажу уста Христова – божански Павле: ниње пребивајут вјера, надежда, љуби, три сија: болши же сих љуби (Рим. 13, 13). И још: ашче имам вјеру,

јако и гори престављати, љубве же не имам, ничтоже јесм. И ашче раздам всја имјенија моја, и ашче предам тјело моје, во јеже сжешчи је, љубве же не имам, никакаја полза ми јест (Рим. 13, 2-3). Све добродетељи које сам раније описао савршава вера бивајући

надахнута на усрдност према њима, учена од њих и укрепљивана на њих надом – посредницом између њих и љубави. Ово што сад кажем, не виде и не осећају они који су

још несавршени, јер несавршени у добродетељи не осећају ово и не схватају. Међутим, кад вера надахњујући се надом, савршава све добродетељи, тада храни и греје њима главу, тј. љубав и чини то да узраста посредством њих. Опет, и глава, што више бива храњена и

што више расте, тим више и осталом телу преноси силе за добродетељи и чини га ревноснијим ка већем и већем напретку. Тако расту мало по мало сви удови овог духовног

тела налазећи се у живој, тесној и нераскидивој вези са светом љубављу. Ова љубав – глава свих добродетељи, јесте Христос и Бог наш, Који је ради тога и сишао на земљу и постао човек, примивши на Себе и нашу земаљску плот, како би нас

учинио заједничарима свог Божанства суштаствено или како би нам пренео све дарове Светог Духа, учинио нас духовнима и нетрулежнима и узвео на небеса. Ова љубав се, како

каже божански Павле, излива у срца наша Духом Светим (Рим. 5, 5) и јесте зато причешће благодаћу Христовом, посредством које се сједињујемо с Богом. О овој љубави говори и Јован Богослов: совершена љуби вон изгоњајет страх: бојајсја же не совершисја в љубви

(1 Јн. 4, 18). И још: видите, какову љубов дал јест Отец наш, да чада Божија наречемсја 1 Јн. 3, 1). Љубављу овде назива благодат Светог Духа кроз коју добијамо синовство и

постајемо чеда Божија. Ову љубав нико од људи не може ни да види ни да добије, ни да се споји с њом, ни да је стекне очигледно као духовну главу своју ако не сачува чврсту и непоколебљиву веру у Христа и ако са свом ревношћу не сагради на њој добродетељи које

сам навео. А онај ко је није видео, није се сјединио с њом и није окусио сласт њену, не може ни да је заволи како треба, јер како неко може да заволи некога ако га није видео,

како каже апостол: не љубјај брата, јегоже видје, Бога, јегоже не видје, како может љубити? (1 Јн. 4, 20). И опет, ако Га није заволео свом душом и свим срцем, прво по природним помислима и по љубљави према Њему која постоји у нама, неће се удостојити

да Га види, јер је Он сам рекао: љубјај Мја возљубљен будет Отцем Мојим; тогда, каже, и Аз возљубљу јего, и јављусја јему сам (Јн. 14, 21). Из овога је очигледно да ако неко не

заволи Бога од све душе и не покаже љубав одрицањем од себе самог и целог света, неће се удостојити да Га угледа тајанствено кроз откровење Духа Светог – неће Га имати за

158

главу своју, већ је он мртво тело, непокретно на духовна дела и лишено живота свих – Христа.

А они који су се удостојили да се сједине с Њим и да Га стекну за своју главу

(молим да обратите пажњу на ову реч) бивају и сами богови по благодати, слични Сину Божијем. О, дивног чуда! Отац их облачи у прву одећу, тј. у одећу Господа, коју је носио

пре настанка света, јер како каже божански Павле, јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја (Гал. 3, 27) и уједно у Духа Светог, Који и мења боголепно све њих неком дивном, неизрецивом и божанском изменом – о којем говори Давид: сија измјена

десници Вишњаго (Пс. 76, 11) и свети Јован који је лежао на Христовим грудима: возљубленији, ниње чада Божија јесми, и не у јависја онима који су у свету, што будем:

вјем же од Духа Којег нам је дао, јако јегда јавитсја, подобни Јему будем (1 Јн. 3, 2). Отац им даје још и ум Христов да сија над њиховом главом и открива им тајне које људски језик не може да изрази речима. Он им притом даје и нове очи и нови слух. – И зашто

много да се говори о ономе што се не може исказати у потпуности? – Сав Он сам, Син и Логос Божји заједно с Оцем и Духом Светим обитава у њима. Сваки од таквих бива

свесно, са сведочанством умног осећања, храм Божји; и тада вапије са смелошћу говорећи: живу не ктому аз, но живет во мње Христос (Гал. 2, 20). И још: јегда бјех младенец, јако младенец глаголах, јако младенец мудрствовах, јако младенец смишљах: јегда же бих

муж, отвергох младенческаја (1 Кор. 13, 11). Сего ради всја терпљу (2 Тим. 2, 10), све покривајући (1 Кор. 13, 7), прекореван благословим, прогањан, трпим, хуљен молим (1

Кор. 3, 12-13), да обитава у мени сила Христова (2 Кор. 12, 9). Овакав је савршени, који међутим, нема завршетак, узраст људи духовних. Он бива савршен зато што је ово могуће за нас, а бесконачан, зато што је његово савршенство

скривено у Богу. Пунота његова јесте смрт за Христа и заповести Његове, јер је Христос испунио сав закон и предао Себе самог за спасење целог света, претрпевши крст и смрт и

молећи се у исто време Оцу Свом за оне, који су Га разапели, говорећи: Отче, отпусти им грех њихов, не вједјат бо што творјат: тако морамо и ми имати одлучност да умремо за Христа и заповести Његове и за спасење браће наше како се не бисмо уздали у себе

саме, већ само у Бога, Који васкрсава мртве. Ако се и не догоди да умремо насилном и мученичком смрћу, човекољубиви Бог наш ће нам урачунати то што смо умрли

добровољно (односно, имали смо одлучност и били спремни да умремо за Њега) као истинско страдање до смрти, као што каже и апостол: по всја дни умирају (1 Кор. 15, 31), - не зато што би много пута умирао у стварности, већ што је био спреман да умре. Осим

тога, обавезни смо још да молимо Бога за оне који нас вређају због било ког разлога или нас осуђују и за оне који су непрестано у непријатељским односима с нама по злоби својој

– и за све људе, верне и неверне, да их просвети Бог како би верни достигли савршенство добродетељи, а неверни се избавили од заблуде и ступили у истинску веру. До овога што сам рекао човек сам никада не може да дође и да то на делу учини

ако се не излије прво богато у душу његову љубав Божија и ако се ради ове љубави не усели у њега Христос, Који је рекао: без Мене не можете творити ничесоже (Јн. 15, 5).

Међутим, овакву благодат нико не може да стекне ако се прво не одрекне себе као што је заповедио Спаситељ, тј. ако не почне да служи Господу с пуном усрдношћу и ако Га није заволео свом душом. А ко није добио такву благодат, нека се не вара, већ нека зна да се

још није удостојио и неће се удостојити било кад буде сједињен с Богом, с умним осећањем, са свешћу и созерцањем, јер су они који су добили благодат Божију постали

савршени људи и стекли су савршени духовни узраст у мери којој смо рекли – сви се сједињују с Богом и виде Га колико њих саме Он види. Бог пребива у њима свесно, опет и они свесно пребивају с Богом нераздвојно.

Кад на крају дођу у такво стање и постану истински савршени, тада ће им и Отац

њихов Небески дати у руке и оно што је Његово ( – имање, наслеђе).

Под рукама подразумевај овде несумњиво уверење, тј. да ће им Он дати сушто Његово са сигурним доказом, а суште Божије јесте бесмртна, нетрулежна, истинска, непромењива,

159

вечна, необјашњива лепота славе какву је имао Син код Бога и Оца Свог пре постанка света, као што каже о овоме сам Логос и Син Оца: прослави Мја Ти, Отче, у Тебе самаго славоју, јуже имјех у Тебе прежде мир не бист (Јн. 17, 5). И још: и Аз славу, јуже дал јеси

Мње, дах им, да будут једино, јакоже и ми једино јесми, - јакоже Ти, Отче, во Мње и Аз в Тебје (Јн. 17, 21-22). Од Бога Оца нашег излива се светлост неприступачна за све

грешнике, али приступачна за праведнике, која сија у њима и бива за њих радост необјашњива, мир, који превазилази сваки ум, сласт, наслада и весеље у незаситом насићењу, сада и у бесконачне векове. Рећи ћу укратко (дивећи се и сам свему ономе и

немајући снаге да кажем још нешто више) – истински и верни Бог још у овом животу даје вернима Својим залог почетка свих оних блага чију лепоту око, помрачено страстима,

није видело, за коју ни ухо, затворено незнањем, није чуло – и што на срце човеку није долазило, што је Бог припремио онима који Га воле. Дакле, ево то је суште (имање, благо) Оца, о којем сам обећао да ћу вам рећи и на

тај начин, као што сте чули Он даје онима који Га воле и проводе живот на земљи тако као да живе на небесима и што им без обзира на то предстоји да умру, јер, као што су били

прослављени бесмртношћу, они иду у мраку света како би корачали у данима у незалазној светлости, дишу као да удишу ваздух раја сласти, имајући у себи дрво живота и храну Анђела, хлеб небески, којим хранећи се сви невештаствени анђеоски чинови се

оживотворавају за бесмртност. Овакви небески људи и налазећи се у свету и светским делима, заједно с Павлом уистину кличу: наше житије на небесјех јест (Фил. 3, 20), -

тамо где је света љубав, која се сједињује с љубитељима својим, обасјава их обилно и чини бестраснима – уистину Анђелима. Ко, пре него што се потпуно сједини с љубављу назива себе бестрасним или учи

друге бестрасности или предузима дела бестрасних или опет не верује делима која творе бестрасни – такав личи на мало дете које пре времена зрелости ставља на себе оружје

мушкараца, обећава да ће учити друге војном умећу, каже да је и он мушкарац, изједначава себе с војсковођама и креће у рат заједно с њима, што не само да није могуће, већ је и достојно сваког смеха. Наравно да ће се замрсити у само оружје које је ставио,

пашће и удариће се и можда тако да неће више моћи да се подигне. А тако му и треба, јер ако је Бог одредио Мојсију као човеку бојажљивом да не креће у рат, зар није пре ономе

ко је још дете које једва може да корача и облачи се долично је да причека док не дође у узраст мушкарца, а пре тога не треба да се прихвата немогућег. Сличан дрски покушај у односу на духовну борбу још још недоличнији. Борба ова њест к крови и плоти, но к

началом, и ко властем, и к миродержителем тми вјека сего, к духовом злоби поднебесним (Еф. 6, 12), - оружија војинства нашего не плотскија (2 Кор. 10, 4) и видљива, већ

духовна и невидљива и сама ова борба је невидљива и води се с невидљивим непријатељима, због чега они који мислећи да су нешто, показују пред људима да су неустрашиви храбри и искусни у таквој борби, да су напредовали у тој науци, да су мудри

и способни да поучавају у томе како да се побеђују зли духови и у томе шта треба да се ради да се они победе и на све начине покушавају да посредством празнословља и

плетења мудровања увере све да су они неки борци и победници непријатеља – сви овакви веома рђаво поступају, ако ништа не знају о овој борби из сопственог искуства. И то је тим горе што једном ступивши на средину у оваквом својству њима онда тешко бива да се

одрекну тога. Овакви обично без обзира на то што их разобличава и осуђује сопствена савест да су неискусни и необучени у овој борби никако не могу да пристану да исповеде

своју истинску немоћ и незнање, зато што њима силно овладавају таштина и човекоугађање и они се боје да им се не догоди да изгубе људску славу. Зато, да се не би открило пред ближњима шта су они по души и како људи не би схватили да су обнажени

од духовног оружја, да су још немоћни и несавршени, они покривају себе ритама лицемерја и овчијом кожом и покушавају лицемерним речима да покажу свима да су људи

савршени, да су достигли меру узраста испуњења Христовог и постали бестрасни, што су други стекли знојем и великим трудом. Без обзира на такво скривање себе, често дела

160

разобличавају такве, јер као што они нису утврдили основе вере и наде на камену и нису саградили здање добродетељи на овој основи под којом подразумевам Христа, с обзиром на то да су непоуздани и неискусни приликом сусрета с нападима искушења и бурама

помисли, спотичу се и јадно падају. И уопште, кад би сви видели шта су они по души, да су они људи који носе као маску и само образину побожности, а не саму побожност, не би

се усудили, мислим да изађу људима пред очи или да стану пред лице човека, нарочито они од њих, који сами себи изгледају мудрији и словеснији од других и мисле да носе наки царски лик пред којима дрхти прости народ и које поштују многи и од оних који

нису прости, као мудре, благочестиве и целомудрене иако уопште не личе на такве, по тајним расположењима душе, које су испуњене сваком рђавошћу.

Међутим, време је да се обратимо и другом. Изволите сада да се поучите и слави истински светих и бестрасних мужева ви који желите, то јест који желите и тражите свом душом да и сами стекнете такву славу. Приказујем вам слику на којој ћете видети лепоту

њиховог оружја и њихову блиставост и затим ће свако од нас поредећи себе с онима светима спознати у којој мери савршенства и колико смо сви ми испод њих по храбрости,

достојанству и сили. Дакле, гледај какво је небо у ноћи без облака – затим погледај на диск месеца, пун блиставе и најчистије светлости и око овог свесветлог месеца – на круг који много пута

бива око њега. Погледавши добро све ово обрати се умом својим ка свецима који се још налазе у овом свету у телу. Ови свеци су слични небу, њихово срце је слично диску

месеца и света љубав је свемоћна и сведелатна светлост неупоредиво блиставија од сунчеве светлости. Ова љубав запаљује и освећује њихово срце и растући свакодневно све више и више, испуњава их светлошћу свецело, јер се љубав не смањује и не престаје као

светлост месеца, већ увек остаје свесветла посредством ревности и доброделања светих. А свето бестрашће је као неки округли венац који окружује свете, закључавајући их у себи,

одасвуда их покрива као шатором, чува их неповређене не само од сваког греха, већ и од сваке зле помисли, чини их неподложнима искушењима и слободнима од свих непријатеља и чак неприступачнима за њих.

Видите каква је слава светаца, ви који је истински желите? Да ли сте схватили величину слике (образа) коју сам вам описао и то колико је свако од нас испод славе и

блистања светих? Ова слика представља оно што се дешава у нама. Указао сам на њу, али је нисам ја пронашао. Њу је уредио Творац свега Бог. Уметнички Логос Бога живописао је у стварању као на некој дашчици оно чему је предстојало да се догоди касније у делу

спасења или обнављања нашег како бисмо гледајући на образ који представљају чулне ствари веровали да и у наше време бива и савршава се духовно истина коју они показују.

Већ знајући да сваког од нас Бог ствара као други свет, велики унутар овог малог видљивог света, како сведочи заједно са мном и Григорије Богослов, не допустимо да се покажемо у било чему гори од бесловесних или чак и неживих створења (творевине) која

је човекољубиви Бог створио како би нас научио, већ ћемо подражавати свему добром и избегавати, колико можемо, подражавање злом. – Оставићу, уосталом све друго, зато што

га има много и изложивши само ово како бих вас подсетио, завршићу своју беседу. Нека зна свако од оних који ме слушају да како видимо, дан бива после ноћи и ноћ опет после дана тако треба да верујемо и будемо сигурни да ми, који се налазимо у тами

греха од рођења свог, можемо посредством вере и испуњења заповести да изађемо из ње и ступимо у дан божански и у просвећење духовно као што опет из ове светлости и дана

можемо да пређемо у таму и ноћ греха, кад због нерада и презирања заповести почнемо да падамо у своје пређашње грехове. Тако ћемо подражавати, барем у овоме, служитељу нашем сунцу. Као што оно никада не престаје да блиста и освећује твар, већ увек

испуњава оно што му је Бог заповедио тако не дозволимо ни ми себи да седимо због нерада у тами чулних задовољстава и страсти, већ се потрудимо више испуњавајући

заповест Онога Ко је рекао: покајтесја, приближибосја царство небесноје, да се очистимо свакодневним и непрестаним покајањем, и сузама које се изливају због њега и ради њега и

161

сваким другим добрим делањем и подвизавајмо се опет да уђемо у незалазну светлост Божију, јер смо ми синови светлости. Дакле, да и сами сопственим примером нашим постанемо за наше ближње дан незалазни и земља нова и небеса нова имајући у себи

сунце истине, које им блиста, тј. објављујући им заповести Бога и славу Његову, не празним и узалудним речима, већ самим делима и бивајући кроз то за највише лењима од

браће делатни учитељи свему ваљаном и одузимајући им изговор за нерад. Дакле, немојмо подстицати браћу на нерад говорећи им: како је могуће да људи испуне ово или оно? чинећи их кроз то највише лењима за испуњење заповести, јер, да је много немогуће за

многе, то и ја признајем, али за какве? За оне који су исто као ја лењи и не желе да презру свет и да сматрају за смеће сва блага његова, за оне који су потпуно предати испразној

слави, гладни богатства и радују се похвалама и почастима људским, за оне, који су осим тога, савладани сироти, гордошћу и таштином, за оне који се радо, попут нечистих животиња ваљају у блату греховних страсти и прљавих дела, у чијем станишту душе нема

Христа, Који обитава у вернима, кличући им свакодневно: в мирје скорбни будете, но дерзајте, јако Аз побједих мир, - дају пристанак ђаволу да обитава у њима. А за оне који

су се силом вере одрекли себе и следе за Христом, с надом, љубављу и смирењем и који су Га стекли да обитава у њима с Оцем и Светим Духом – за такве све бива могуће и лако га могу испунити, као што каже апостол: всја могу о укрјепљајушчем мја Иисусје Христје

(Фил. 4, 13). Они који су стекли у себи као благо овог Христа невидљиво созерцавају

неизрециву лепоту Његову, незадрживо Га држе, непојамно поимају безоблични лик Његов, необразни вид Његов и лик Његов Који се не може нацртати, који је неукрашено преукрашен невидљивим виђењем и неуметничком лепотом. А шта они поимају и

созерцавају? То је проста светлост Божанства Његовог. Њу опипавајући нематеријалним рукама својим с незадрживом и преизобилном љубављу неокушено окушају Њега

духовним устима ума и душе своје. Међутим, гледањем Њега, Његовом лепотом и слашћу никад не могу потпуно да се насладе, јер Он, показујући се увек и увек као нов све већу и већу сласт им даје и тиме све јаче и јаче распаљује у њима жељу за Собом. Ако се понекад

не показује тако јавно или Га они не виде тако, то им причињава им такву бол и такву муку као да су Га се сасвим лишили. Ако пак понекад пожели на кратко време сасвим да

се сакрије од њих, њихова мука тад бива као предсмртна и бол срца неиздржива и необјашњива. Да бисмо боље и на примеру схватили упорност и паљење такве љубави замислите

да неки сиромашан човек заволи девојку која потиче од царског рода украшену царским венцем која поседује лепоту изнад свих жена које се налазе у свету. Она седи у свом

дворцу, а он, њен обожавалац, често долази код ње и остаје изван као да је презрен и одбачен због сиромаштва и своје велике ништавности. Ако ова девојка кроз неко своје мало и уско прозорче пружи руку своју, сву украшену златом и да је сиромаху који је

воли, а он ухвативши је истог часа и видећи неизрециву лепоту њену, почне да је целива надајући се да ће се на крају спојити браком с овом принцезом и да ће заједно с њом

царевати, што му је раније обећала са заклетвом, затим, после такве наде и радости, ако ова принцеза отргне руку своју и његових руку, повуче је и потпуно сакрије од њега, зар неће тим причинити сиротом и несрећном неиздрживу муку? И зар неће распалити у њему

још јачи огањ љубави? Сматрам да ћете и ви потврдити моју беседу. Међутим, ако тако обично бива у видљивим и чулним телима и стварима трулежним и које брзо пролазе зар

није тим пре да с несравњено већом силом треба да се догоди у области мисленој и невидљивој и у односу на оно што је нетрулежно и вечно? Јер што су превасходнија вечна блага непролазна, тим јачу љубав према себи рађају у душама оних који их воле. И због

овога им љубав према Богу не допушта да буду савладани, чак ни мало похотом или пристрасношћу према било којој ствари. Овакви и не желе ништа, ни славу, ни утеху, ни

новац – они чак не желе о томе ни да размишљају, нити имају вољу за то. Али како женик иако гледајући на слику своје невесте која је насликана бојама и уз коју се прилепљује и

162

стално је гледа и очи од ње не жели да одвоји хранећи тиме пламен љубави према невести, али кад увиди затим саму невесту и то да она не личи на изображење које је он с таквом љубављу гледао, већ је неупоредиво лепша и кад је притом загрли и пољуби, тада не жели

више уопште ни да види њен портрет, који је раније тако нетремице гледао преносећи се од њега у мислима на своју невесту, исто тако ово и у највећој мери осећају они који

созерцавају и урезују у уму свом силу и премудрост Творца свог, од величине и лепоте видљивих створења и од њих, као од неке иконе, мало по мало напредујући, долазе у љубав и веру, и чисти страх, који треба имати према Њему; међутим, кад се потом сједини

суштински (суштаствено) са самим Богом и удостоји да угледа Њега самог и постане Његов заједничар, тада више не обраћају тако брижљиву пажњу на то како Га приказује уз

помоћ твари, - на ову Његову сенку у видљивом, зато што тада већ престају да имају осећање према видљивом, као раније и ум њихов постепено пребива у ономе што је изнад осећања, и на неки начин се раствара с оним и облачи се у светлост Божанске природе у

Христу Исусу, Којем нека је слава у векове. Амин.

Беседа осамдесет пета О тиховању и какво делање треба да упражњава онај ко жели храбро да пребива у

њему.

Имајући намеру да вам кажем нешто мало о тиховању које је најсавршенија од подвижничких добродетељи молим вас да ме пажљиво саслушате, ви који желите савршенство њено и припремате се да се попнете на њену висину посредством

напредовања и усавршавања на путу осталих добродетељи – молим пажњу за речи моје како бисте се из ове беседе научили у чему се састоји делање тиховања и затим

употребили напор да постанете достојни тога да примите овај подвиг (тиховања) и вежбате се у њему како треба ако желите да станете на висину његову и обогатите се богатством његовим.

Ко се препусти тиховању и сам живи у келији својој нека буде као првомученица Текла. Она је оставивши све световно, заборавши и саме потребе тела седела крај прозора

и пажљиво слушала учење светог Павла. Прича о њој говори да није излазила из своје собе и да као прикована уз прозор није одлазила од њега чак ни да узме храну или угаси жеђ, већ је само слушала Павла који је поучавао и тек кад се он удаљио из овог места,

потрчала је и она, сама, за њим, и почела је да га тражи, и оставила је и родитеље и младожењу, вереника свог – ни о ком другом ниjе хтела ни да размишља, већ је мислила

само на светог Павла, и таква силна љубав је њоме овладала према светом Павлу да је поштовала као свето место на којем је свети Павле седео и учио, и целивала земљу на коју је ступала нога његова. Немој мислити да сам ово што сам рекао нема везе с овом стварју

и да ништа овакво не може да се односи на тиховатеља. Ако то не видиш, потражи па ћеш наћи.

Ако тиховатељ жели да буде онакав какав треба да буде, нека буде и као блудница коју помиње Јеванђеље, нека и он загрли ноге Господа нашег, целива их и омива сузама својим и никога другог не гледа осим Њега јединог Који може да отпусти грехове његове.

Нека буде и као невеста – нека и тоне у сан са жеником Христом како би се затим пробудила с Њим и за вечни живот, или боље речено, нека увек пребива у Њему и Њега

увек има да пребива у њој. Нека буде, ако може, и као један од три велможе који стоје пред земаљским царем и пријатељски беседују с њим тајно, у његовој унутрашњој одаји царској – и нека беседи с Владиком Христом лицем у лице.

Онај ко се предао тиховању нека буде и као три апостола која су се пела са Христом на планину Тавор и видела блистање које Га је озарило и измену одеће Његове и

блистање лица Његовог и који су угледавши светли облак и чувши глас Бога и Оца, који је сведочио одозго и говорио: Сеј јест Син Мој возљубљениј, били ван себе и пали ничице на

163

земљу, како би и он могао да каже попут Петра: добро јест нам здје бити, сотворим три сјени – за Тебе и за Оца Твог и за Духа Светог – један почетак и једно царство, односно створимо три нова обитавалишта – ум, душу и тело, очистивши их скрушеношћу, сузама,

покајањем, молитвом и исповеђу, градимо их што више и украсимо сваком лепотом добродетељи како бисмо обитавали у њима вечно.

Ко тихује нека седи у келији као што су седели апостоли у јерусалимској горњој одаји очекујући одозго силу свевишњег Духа како би примили и благодат Светог Духа као што су је примили апостоли и затим нека га плотски људи сматрају пијаним, човеком који

се узноси и сам себе хвали, зато што ће он тада понудити нове догме, некако другачије излагати древно учење, говорити другим језиком и оповргавати речи оних који имају

супротно поимање о духовном учењу. Нека буде још и као Мојсије, нека се попне на врх горе, нека уђе и у облак и сакрије се тамо од очију других. Ако постане такав не само да ће леђа Божија видети, већ

ће свесно стати пред само лице Божије и видећи самог Бога и пошто га Он види и слушајући Његов глас, прво ће се сам научити тајнама Царства Небеског, а затим ће дати

законе и другима, - прво ће се сам просветити, затим ће просветити и друге светлошћу знања, - прво ће га Бог помиловати, затим ће и сам почети да милује друге – прво ће затражити од Бога и добити, а кад добије, почеће и сам да даје другима, који буду тражили

од њега – прво ће се разрешити од окова грехова својих, а затим ће и сам почети да разрешава друге.

Добри тиховатељ нека буде и као апостоли који су после васкрсења Господа седели у горњој одаји дверем закљученим страха радиј Јудејска, како би се удостојио да види Христа како је ушао, или боље речено, како би Га видео како је непрестано ту, како би

видео како је Он унутра заједно с њим и даје мир који и нека почне да тражи и нека прими од Њега. Ако притом Господ дуне и на њега као што је дунуо на апостоле с речима:

приими Дух Свјат; нека прими то са страхом и трепетом. Нека се удубљује такође у најтачније созерцавање Господа и нека Га опипава рукама ума свог и чулима душе своје како би увидео и спознао да је Он истински Бог свега. Ако се и самом Господу притом

обрати с питањима, Он неће почети да негодује против њега, већ ће му похваливши његову похвалну бојазан (да не падне у грешку) рећи овакве речи: «Што се бринеш и

зашто помисли улазе у срце твоје? Мир ти! Ја сам, не бој се. Види славу Божанства Мог. Опипај Ме и спознај да сам то управо Ја. Окуси и види. Ђаво који је тама и преображава се у Анђела светлости привидно, а не истински нема сам и теби не може да ти да добро

расположење, ни сласт, ни радост и слободу, ни мирно стање или осећање умно и просвећење душе, које Ја, као што видиш, имам Сам и теби дајем.»

Тиховатељ је дужан да на сваки начин гледа да све што смо горе рекли, не говоримо само о њему по начину његовог живота, већ да се то стварно дешава у њему свакодневно. Ако пак седи у келији својој, али не држи живот у таквом устројству, каква

је корист од тога што је своје тело закључао међу зидове? Ум, који је нематеријалан и бестелесан и не задржава се зидовима већ се задржава благодаћу Духа Светог и стоји

непокретно у свом природном чину и беседи с Богом. Ако онај ко седи у келији усамљено не зна тачно ово што смо рекли и нема то за своје стално духовно делање, какво друго дело може да чини? Ко је оставио труд делања по заповестима и престао да чини дела по

заповестима и ко је престао да чини дела телом која се по овоме чине, тај ако не зна како да дела делања духовна, наравно да пребива у пасивности остављајући обе врсте дела – и

телесних и духовних. Ако је сад пасивност лоша несумњиво је да онај ко седи беспослен греши. Ономе ко уме да чини делања духовна то не смета при делању духовном да чини и дела по заповестима, која се телесно чине. За њих он добија од духовног делања велику

помоћ и чини их с великом лакоћом. Али ко се упражњава само у телесним делима подвижништва кад остане празан од њих не може још, само због тога, да чини и духовна

делања. Он још носи у рукама својим оруђе видљивог деловања и материју да ради за њих – тј. заповести и добродетељи које се телом чине. Али он је још неискусан и није обучен

164

духовном умећу и не може ову материју да обради у дело духовно и покаже га савршено, његово дело се показује као слабо и јалово. Како би боље схватио шта сам рекао, објаснићу ти то другим примерима. Колико је

људи плакало као блудница, али није добијало опроштај својих грехова као она? Колики су се пели на гору Тавор, али нису видели тамо Христа Који се преобразио, не зато што

тамо није био присутан Господ наш Исус Христос и Бог (јер, наравно, Он је и тамо као Онај Који је свеприсутан), већ зато што су сами били недостојни тога да угледају Његово Божанство? Колико је Јевреја боравило у оној кући и у оној горњој одаји, али нико од њих

није добио благодат Светог Духа? Колики су објашњавли Божанско Писмо, али нису спознали Онога Ко у њима говори? Колико их је помрло у планинама и провалијама, али

су били достојни више од света, тако да их цео свет није био достојан, већ су и они (дивни су судови Твоји, Господе!) постављени заједно с целим светом и прибројани њему? Колико их је тиховало и тихује и данас, а не знају чак ни оно што значи сам назив

тиховања, а не само ону тајну која се савршава у тиховању? Јер познање Бога (спознаја с Богом) не рађа се спољашњим тиховањем као што неки мисле погрешно тумачећи речи

пророка Давида које гласе: упразднитесја и разумјејте, јако Аз јесм Бог (Пс. 45, 11), већ се напротив, тиховање рађа спознајом Бога (спознајом с Богом) у оном ко се добро и законито подвизава. Ако назовемо упраздненијем овим удаљавање од дела и кажемо да је

тиховање неактивност и дамо предност удаљавању од дела и неактивности делању заповести како ћемо се показати као извршиоци закона Христова који каже: јакоже

хошчете, да творјат вам человјеци, и ви творите им такожде (Лк. 6, 31); и на другом месту: ашче Аз умих ваши нозје, Господ и учител, и ви должни јесте друг другу умивати нозје (Јн. 13, 14); и опет: хотјашчиј в вас бити первим, буди из всјех посљедњејшиј, всјем

раб и служител (Мт. 20, 26-27; Мк. 10, 43-44); такође заповести апостола Павла који каже: ашче не хошчет кто дјелати, ниже да јаст (2 Сол. 3, 10); и на другом месту: всја сказах

вам, јако тако труждајушчимсја подобајет заступати немошчнија (Дап. 20, 35); и још: требованију мојему и сушчим со мноју послужистје руцје моји сији (Дап. 20, 34)? Свети апостоли и богоносни оци који су били после њих нису дали предност тиховању у односу

на угађање Богу које бива кроз добра дела, већ су се показавши веру своју кроз испуњавање заповести Божјих, удостојили да спознају Бога и да Га заволе, и тако су затим

пожелели да пребивају само с Богом да су изашли из попришта светског и немира које причињавају тамошње борбе и осамили се у тиховању. И данас се они који се подвизавају законито повлаче из света и буке његове и препуштају се тиховању како би окусили од

плода свог труда, кад их не омета ништа земаљско, ни пријатно ни тужно. А кад се насладе незасито окусивши сва блага тиховања и добију доказ у осећању, као што каже

апостол, недостојни страсти нињешњаго времени к хотјашчеј славје јавитисја в нас (Рим. 8, 18) тада се више не задовољавају оним подвизима које су предузели раније, већ одморивши се од њих у таквој утеси и наслади која се даје у тиховању, излазе опет на

подвиге у испуњавању заповести Христових и у добродетељима, које се телесно показују, не с циљем да учине добро за саме себе, не ради свог спасења, иако ће ово наравно бити

на спасење, већ с тим циљем излазе опет на такве подвиге и почињу да се подвизавају у њима како би чинили угодно Богу Којег воле и Који их воли (да делују по вољи Његовој, бивајући у рукама Његовим покорно оруђе). Они се више не боре с ђаволом као што су се

борили раније, трпели од њега ударце и сами их наносили – већ непријатељи, чим их виде падају у страх и беже. Још и оне које рањавају непријатељи они истог часа узимају на

своју бригу, помазују јелејем ране њихове, стављају им завој и лече их; а кад их излече уче их како треба водити битку с овим непријатељима каквим оруђима и машинама. Ако све ово што смо рекли не зна добро онај ко се осамио тиховања ради или онај

ко је постао настојатељ над другима, или ко се латио да буде учитељ других – у том случају, ни онај ко се осамио није тиховатељ иако мисли да тихује, већ само седи у келији

сам, закључан телом, не знајући циљ тиховања; ни онај ко је преузео на себе старешинство није заиста старешина, већ иде путем, сам не знајући каквим, или боље

165

речено, лута ван пута и налази се у опасности да баци у бездан вечног мучења и себе и оне који следе за њим, ни онај ко се латио да учи друге није истински учитељ, већ је лажљив и лута, зато што нема у себи истинску премудрост, Господа нашег Исуса Христа. –

Међутим, шта рећи о власти да се везује и разрешава коју такви користе, кад чак и они који имају у себи Духа Светог, Који разрешава грехове или су духоносни, плаше се и

дрхте да не учине нешто што није у складу с вољом Светог Духа, Који обитава у њима и говори кроз њих Своју вољу? И како до такве помрачености ума и до такве дрскости може да дође да не добивши благодат Светог Духа говори или дела дела Светог Духа, - чини

дела Божија без воље Божије на то? Авај и тешко онима који се усуђују да поступају тако, зато што ће бити осуђени на вечно мучење на дан суда, у који ће Господ наш Исус

Христос, непогрешиви, нелицемерни и праведни Судија, дати свакоме по делима његовим, по његовим помислима и речима. Њему доликује свака слава, част и поклоњење, с беспочетним Његовим Оцем и Свесветим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Беседа осамдесет шеста

1) Душекорисна повест о једном искушенику који је добио Светог Духа по молитвама свог духовног оца.

2) О дејствима Светог Духа и созерцању Његових тајни.

1. Један младић ми је причао како је био искушеник код једног побожног старца, једнаког по добродетељима великим свецима и слушајући како је он често говорио да на оне који се подвизавају силазе божанска озарења и мноштво светлости, у ком стању бива

и бесеђење Бога с људима, чудио се овоме и такву сам, причао ми је, стекао жељу да и ја добијем такво благо да сам од жудње за овим заборављао све и земаљско и небеско –

заборављао сам храну и пиће и сваки телесни спокој. А мој старац, пошто је био велики светац, имао је и дар прозорљивости и видећи да сам без размишљања испуњавао све његове заповести, да у међувремену нисам јео и пио, већ био сав погружен у своје мисли,

наредио ми је да једем, зато што је имао велику и безграничну самилост и милосрђе према мени. Јео сам иако то нисам хтео, јер сам се плашио греха непослушања. Али колико сам

јео то је јачи бивао пламен у мени. Неиздрживо ми је било насиље које ми је чинио старац; сузе су ми текле као река и плачући тако, скакао сам често од трпезе мислећи због неразумља да он прави препреке мојој доброј тежњи не знајући какву изузетну бол и

тежину носим у свом срцу. Једном смо кренули у град у близини којег је он живео како бисмо посетили његову духовну децу и остали смо тамо цео дан. Увече смо се вратили у

келију, од великог напора и врелине гладни и жедни, јер старац није имао обичај да било где једе или одмара се, а тада је било лето и старац је имао око шездесет година. Кад смо сели за сто ја нисам јео, зато што сам се веома уморио и мислио сам ако поједем и попијем

нешто уопште нећу моћи да станем на молитву и да се с уобичајеним жаром молим за оно што желим. Тако сам мислио и седео као да сам се налазио ван себе. Тада се свети мој,

гледајући ме и по дару прозорљивости знајући за разлог због чега нисам јео и каквим мислима се бави моја глава сажалио на мене и рекао је: једи, чедо и пиј, и од данас остави сваку тугу, зато што да Бог није хтео да покаже милост према теби не би изволео да те

доведе код мене. Дакле, појели смо и напили се више него довољно; јео је и он снисходећи мојој изнемоглости. Кад смо затим расклонили са стола рече ми: знај, чедо, да Бог није

много благонаклон ни према посту, ни бдењу, ни према каквом другом телесном труду, ни каквом другом добром делу и не долази ником другом осим смиреној, нерадозналој и благој души и срцу. Чувши ово зачудио сам се речима и поуци светог и горећи од силног

унутрашњег огња и пошто сам се у трену сетио свих својих грехова, свега су ме облиле сузе, које су текле из мојих очију и ја падох пред ноге светог и загрливши их рекох: моли

се за мене, свече Божји, да стекнем милост по твом заступништву, јер од оних добрих расположења о којима си говорио, немам ниједно, а и ништа добро немам, већ само

166

грехове моје, које и ти знаш. На то је светац мој показао према мени тако силну самилост да је сам заплакао и заповедивши ми да устанем са земље, рекао: «Имам веру да ће Бог Који је показао према мени тако богату Своју милост, даровати и теби двоструку

благодат, само због вере твоје коју имаш у Њега – Бога, и у мене последњег и најгорег.» Ове речи сам примио као да сам их чуо од самог Бога и размишљајући о двострукој

благодати коју је Јелисеј стекао кроз пророка Илију, поверовао да иако сам недостојан, човекољубиви Бог врло брзо твори вољу оних који Га се боје и с поклоном измоливши за молитве, пошао у своју келију. Испраћајући ме, старац ми је дао заповест – да прочитам

пред сан само Трисвјатоје и да легнем. 2. Ушавши у собу у којој сам имао обичај да се молим започевши: Свјатиј Боже и

сетивши се речи светог старца одједном сам заплакао и обузеле су ме такве сузе и такав пламен ка Богу да не могу то да изразим речима, ни ону радост и сладосну утеху који су тада били у мени. Павши затим лицем на земљу угледао сам нешто дивно, јер ето –

заблистала је у мени мислено велика светлост и обузела сав ум мој и сву душу. Запањио сам се таквом изненадном чуду и постао као ван себе заборавивши и место на којем сам

стајао и шта сам и где сам – вапио сам само: Господи помилуј, како сам се сетио кад сам се вратио к себи. Уосталом, оче мој, ко је био онај ко је говорио у мени и покретао језик мој, не знам, то Бог зна – не знам ни то како сам се сјединио с оном светлошћу, да ли сам био у

телу или ван тела. Зна ово сама светлост која је истерала и из душе моје сву таму и свако земаљско мудровање, одузела од мене сву вештаственост и тежину тела и изазвала у

удовима мојим велику раслабљеност и изнемоглост. Ова изнемоглост и раслабљеност удова мојих и нерава била је тако велика због крајње напетости, да ми се чинило да скидам са себе бреме трулежности, а у мојој души произвела је велику радост, умно

осећање и сласт изнад сваке чулне сласти. Осим тога даровала ми је дивну слободу и заборављање свих помисли које су у свету и открила ми сам начин исхођења из овог

живота, зато што су сва осећања ума и душе моје тада били прилепљена само за неизрециво весеље и радост услед ове светлости. – Али кад се безмерна светлост која се јавила у мени мало по мало смањивала и на крају постала веома невидљива, освестио сам

се и спознао какве дивоте је у мени изненада произвела сила оне светлости. Зато, искусивши њено удаљавање и видећи да ме је она опет оставила самог у овом животу тако

сам се много ражалостио и душа моја ме је тако јако заболела због тога да не могу да ти опишем како треба велику тугу која се као огањ разгорела тада у мојој души. Ако можеш, оче мој, сам замисли и бол због растанка и узвишеност оног великог доброчинства и

безграничну љубав која ми је показана и која се разгорела у мени; а ја не могу ни језиком да кажем ни умом да схватим безграничност оног виђења.

Рекао сам му: не свечасни оче и брате! Ти ми опиши дејства оне светлости која ти се јавила. И он ми је, слатки, испуњен Духом Светим и који се удостојио таквог виђења одговорио најкроткијим и медоточивим гласом: о, оче! Она светлост кад долази весели, а

кад се скрива, оставља рану и бол у срцу. Долазећи или силазећи на мене она ме подиже на небеса одевајући и мене светлошћу. Она ми се јавља као нека звезда и не може је

сместити у себе сва твар; сија као сунце и јасно ми је како се сва твар држи њеном силом. Она ми показује све што постоји у творевини и заповеда ми да не прекорачујем границе људске природе. Ограничавају ме кров и зидови, а она ми отвара небо. Подижем чулне

очи моје да бих погледао шта је на небу и видим да је тамо све као што је било и раније. Чудим се томе, чујем глас одозго који ми говори: «Оно што сада видиш јесте тајанствено

предизображење будућих блага која нећеш видети у потпуности онаквима каква јесу да не би учино било шта што може да те лиши добара која си се удостојио да примиш. Ако пак и погрешиш некада како би се научио смирењу побрини се да не бежиш од покајања, зато

што покајање заједно с Мојим човекољубљем брише и раније и садашње грехове.» Слушајући такве речи оног младића замало да постанем ван себе, и ја уздрхтах

размишљајући на какву висину созерцања и познања је подигнут само због љубави и вере које је имао према свом духовном оцу и колико велика добра се удостојио да угледа и

167

добије на самом почетку одложивши сваку немоћ људску и поставши од човека Анђео. Зато вас молим, браћо моја, одбацимо и ми далеко од себе сваку пристрасност и бригу о ономе што се тиче овог живота; омрзнимо телесна задовољства и гојење тела, његов

спокој и докону разоноду, због којих обично тело устаје на душу, стекнимо чисту веру у Бога и у оце и учитеље наше који су по Богу – стецимо срце скрушено и смирено

мудровање душе, - очистимо срце своје од сваке нечистоте и од сваког греховног скрнављења сузама покајања – да се удостојимо и ми да некада дођемо у пуну меру хришћанског савршенства, да угледамо и примимо још у овом животу она неизрецива

блага божанске светлости, иако не у потпуности, али колико можемо да примимо, по мери очишћења нашег, јер на овај начин ћемо се сјединити с Богом и Бог с нама и постаћемо

светлост и со за ближње наше, на сваку њихову духовну корист – у Христу Исусу Господу нашем, Којем нека је слава у векове векова. Амин.

Беседа осамдесет седма

О онима који се сами проглашавају за учитеље, духовне оце и руковође других и немајући божанску благодат руководе другима и уче их, - и о томе да не сме нико, пре него што буде рођен и просвећен од оца духовног, да руководи или учи друге.

Желео бих, вољени брате, да постанем тако мртав за свет да ме не зна ниједан

човек, већ да проводим живот као заиста мртав и да живим тајно, животом скривеним у Христу, којим други – љубитељи Божији знају Бога и бивају спознати од Бога држећи се нераздвојно у живом јединству с Њим у свако време и на сваком месту. Овакав живот сам

ватрено желео на почетку – овакав живот жарко желим и данас. Међутим, пошто ми, по речима светог Павла, не управљамо сами собом, јер смо купљени пречистом крвљу

Христовом и пошто смо дужни да тражимо не само своју корист и да угађамо само самима себи, већ и нашим ближњим на добробит, на сваки начин и ја треба са свом усрдношћу да творим заповести Владике мог Исуса Христа, Који ме је искупио, јер ако слуге, које су

купили људи имају сталну обавезу да творе заповести господара својих и кад их не послушају бивају кажњени, зар нисмо ми још више дужни, чак до смрти, да творимо

заповести Господа и Бога нашег Исуса Христа, Који нас је искупио Својом сопственом крвљу? Осим тога, за то што слуге чине они добијају заповести од господе, притом или не добијају уопште никакву плату, како углавном бива или ако је добију некада она бива

крајње мала и ништавна и опет казне, којима се слуге кажњавају због непослушања господе своје, ма како биле велике, све су пролазне. Међутим, заповести Господа нашег

имају уздарје бесконачно и вечно, јер у оне који их испуњавају усељавају живот бесмртни и таква им дају блага, ихже око не видје, и ухо не слиша, и на сердце человјеку не взидоша; и напротив, казне које очекују оне који их преступају, јесу вечне и бесконачне, и зато су

страшније од сваке друге казне којој се подвргавају слуге, које преступају вољу господара својих. – И зашто да говорим о слугама кад и они који су богати и почаствовани

достојанствима не бивају увек тамо где желе и не чине само оно што је њима угодно, већ где и шта им заповеда цар, тако и оно чине с потпуном покорношћу заповестима његовим?

Дакле, шта? Слуге су дужне да према господарима својим, као и начелници према цару свом показују сваку врсту покорности и послушање, а ми, који смо постали војници

Цара над царевима и Бога над боговима и који смо обећали у светом Крштењу да ћемо бити слуге Његове, нисмо дужни да слушамо наредбе Његове и испуњавамо Његове заповести? – И какво извињење можемо да добијемо кад то занемаримо? – Међутим,

тешко мени, што мени самом, који говорим ово и указујем другима на пут спасења који води у Царство Божије, суде сви људи, не само мирјани, већ бивам осуђен, доноси ми се

пресуда за казну и бивам омрзнут, као нечист, чак од стране монаха и јереја и архијереја.

168

И о, кад би то било без разлога, само због подозрења и дејства ђаволском, које делује у синовима противљења, на погибељ њима! Међутим, говорим оно што сам сазнао из искуства, да кад демони не би имали

људе за помоћнике своје злобе вероватно уопште (усуђујем се тако да кажем) не би могли да одвоје од заповести Божјих оне који су се тајанствено препородили кроз свето

Крштење и постали синови Божји по благодати. Верујем да се деца мала крштена, освећују и чувају под кровом Свесветог Духа тако да су она овце стада Христовог и јагањци изабрани, пошто су запечаћена знамењем животворног Крста и ослобођена у

потпуности од тираније ђавола. И кад ђаво не би налазио згодно оруђе своје злобе да изврши оно што жели или у родитељима деце или у чуварима или у онима који с њима

опште (као на почетку у змији и жени); сигурно не би могао да их украде и присвоји ниједан од њих, јер, како сведочи стварност, ова лица која смо навели уче их од детињства сваком злу и лукавству, псовању, стомакоугађању, игрању, кицошењу и свему другом

рђавом – среброљубљу, таштини, славољубљу, гордости – и овим рђавим стварима она их уче од детињства и васпитавају у њима. Зато још пре него што деца дођу у спознају себе и

почну сама да расуђују, они их кроз учење наведеним рђавим навикама и расположењима, предају у службу ђаволу, лишавајући несрећнике благодати синовства и освећења које су добили – сами не знајући шта раде, као неразумни.

Од отаца данашњег века готово нико не васпитава децу хришћански и не обучава их правилима и заповестима Христовим, већ их готово сви васпитавају у светоским

обичајима и грчким навикама. Ни о чему хришћанском се не брину и не говоре с Јовом: негли когда синове моји согрјешиша, и в мисли својеј злаја помислиша противу Бога (Јов. 1, 5). Не плаше се и не дрхте приликом мисли да њихова деца не учине нешто неумесно и

не отпадну кроз то од ропства и синовства Христа, Који је био распет ради нашег спасења – и да поново не постану слуге непријатеља нашег, тиранина – сатане и не буду осуђени

на смрт и вечно мучење у ватри. Само страх за децу држи све њих и једну бригу имају за њих, како да их учине виђенима пред људима, како да буду славни и блистави, не врлинама и целомудреношћу и не равнодуношћу према раскоши и светским забавама, већ

због позлаћених коњских узди, кицошке одеће и слугу који иду испред њих и за њима. Зато се и њихова деца навикавају на славољубље, на раскош, на богатство и узношење.

Пошто родитељи децу навикавају на сваки облик страсти и без искушења демона, а често она под њиховим (родитеља) утицајем падају у срамна дела и пуштају ђавола, оца зла да уђе у њих, кроз нарушавање завета датих у светом Крштењу. Пошто су тако васпитана и

одрасла под тако рђавим утицајем, у њихову душу се укорењује тешко избрисива навика на рђаво која се са временом претвара у природу и постаје непоправљива. Због овога неки

од њих (деца) остају у злим навикама својим до смрти, немајући снаге да се отргну од похоте, страсти и телесних задовољстава с којима тако и умиру, а други се мало освешћују, спознају зло које је њима завладало и покушавају да га се ослободе. Међутим,

ако се не одвоје потпуно од својих злих учитеља (тако их треба називати, а не родитељима) немогуће ће за њих бити да се ослободе злих навика које су се у њима

укорениле. – И предвидевши управо ово Бог кличе свима нама: ашче кто грјадет ко Мње и не возненавидит отца својего и матер и братију, не может Мој бити ученик (Лк. 14, 26), јер због неког другог разлога неправично мрзети родитеље осим због свести о

душевној штети коју они наносе. Ко осети ову штету, више не гледа на родитеље и рођаке као на пријатеље, већ их природно мрзи као клеветнике душе своје и бежи од општења с

њима трудећи се на сваки начин да се пре свега потпуно одвоји од њих, пошто су они постали узрок толиких зала за њих како би се касније слободније подвизавали и за ослобађање своје душе од оних застарелих злих навика и од самих похоти и страсти. Пре

свега овога треба олакшати савест од бремена грехова, кроз покајање и исповест. Сад послушај, часни оче, шта имам намеру да ти кажем. Они од оваквих који се

одрекну света и немају духовне оце и старце, наравно нису постали ни нечија духовна чеда. Међутим, они који нису постали деца нису се ни родили, а који се нису родили нису

169

почели да постоје; оних који нису почели да постоје (духовно) уопште нема у духовном свету. Као што се они који се нису родили телесно, не налазе у видљивом свету, тако се и они који се нису родили духовно, не налазе у оном умном свету и не улазе у ону дивну

светлост, у коју Бог уводи оне који верују у Њега. Још, како они који се нису родили телесно уопште не постоје, тако и они који се нису родили духовно, не постоје духовно.

Међутим, о кад би били потпуно непостојећи и кад не би постојали! Али, није у ствари тако, јер оне који су се родили телесно, али се нису родили духовно, очекује тама, огањ и мука вечна, по одлуци Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа Који је рекао:

ашче кто не родитсја свише, не может видјети царствија Божија (Јн. 3, 3). Рођењем овде Господ наш назива благодат Светог Духа, као што је Сам рекао апостолима: Иоан

крестил јест водоју, ви же имате креститисја Духом Свјатим (Дап. 1, 5). Дакле, ево шта је духовно крштење и духовно рођење и ово не може бити другачије. Треба сад да сазнамо разлог због којег неки не знају да су се родили духовно. Који

је разлог за то? Незнање и слепило очију душа њихових. – И пази усрдније. – Као што деца која се рађају не могу да се зачну и роде без оца, тако је немогуће да се родити

одозго, тј. прими благодат Светог Духа и онај ко нема духовног оца, рођеног одозго. И као што плотски отац рађа и децу плотску, тако и отац духовни оне који желе да буду чеда његова, чини децом духовном. – Међутим, како је могуће да онај ко се сам још није родио

или се родио, али је још дете, тј. није достигао савршенство, буде отац других? Не, није могуће. И онај како онај ко није постао син Светлости, с осећањем и свешћу о томе, с

уверењем у искуству и духовним созерцањем, може да зна и види Оца светлости? И како је могуће да он руководи друге ка Светлости или да их научи да постоји Светлост, Која је дошла у свет како би просветила оне који седе у тами? Сам он је слеп и не види, како онда

може да покаже пут другима? Ко не види светлост, наравно да корача у тами, спотиче се непрестано и има потребу за путовођом: како онда да показује пут другима? И ако почне

да их води путем, сигурно ће бити виновник њихове погибељи, јер Господ каже: сљепец сљепца ашче водит, оба в јаму впадут (Мт. 15, 14), у ров незнања или погибељи. Дакле, сви они који виде само телесним очима и само ову чулну светлост, слепи су;

и они ни за шта друго не треба да се брину осим за то да отворе умне очи своје душе и угледају незалазну Божанску светлост, јер као што слепац не може да види никакве ствари

света овог, ни да разликује злато, на пример, од сребра или бакра, иако се они пред њим налазе, он не види и драгоцено камење и бисере, ако су бачени на под и он их гази као прах; и самог себе не види и не зна каква је на њему одећа, да ли је бела или црна, чиста

или исфлекана, тако и онај ко је слеп на умне очи не може да зна самог себе ни своје стање; тим пре није могуће да угледа и спозна Бога. А умне очи се отварају и духовно

слепило се истерује благодаћу Светог Духа. И нико од светих који су од искона постојали није постајао свет, није спознавао Бога и није постајао Његов слуга и друг ако прво ум није добио од Њега познање, речи и силу и ако га није Он довео до спознаје хтења и

заповести Божјих. Ко није просвећен Духом Светим, тај не само да не зна самог себе и ближње своје, већ и заповести Божије које су као бисери и наредбе Божије које су као

камење драгоцено и животодавне речи Његове које су као монете које имају на себи пречисти лик Његов – све ово гази ногама као непотребни прах, нимало не осећајући ни њих, ни то како се треба односити према њима, зато што не може да осети, јер нико, браћо

моја, нека вас не обмањује говорећи да види оно о чему сам говорио – док очи његове душе нису просвећене божанском светлошћу.

Дакле, ако је сваки ученик духовно чедо учитеља свог, на сваки начин онај ко тражи духовног оца, треба да тражи човека који се родио духовно и свесно зна Бога и Оца свог, како би га духовно родио и постао заиста син Божји. Ако је сад ученику ономе

потребан и он тражи таквог духовног оца (јер, како каже Писмо од добрих учитеља добра су и учења, а од злих семена зао бива и пород), онда с друге стране постоје у овом животу

и добри учитељи и оци заиста духовни, такви како смо рекли горе. Међутим, поред њих постоје и такви који се још нису родили одозго и још нису спознали себе саме, а не само

170

Бога; који су, међутим, сами себе поставили за учитеље и оце других и на сваки начин се старају да привуку сваког човека који се одрекао света и као што смо рекли, ко тражи духовног оца и ако примете да он хвали некога од заиста духовних отаца, истог часа журе

ови несрећници да представе рђавим оног духовног како би саблазнили душу младића и спречили га да оде код њега. Сад се поставља питање: ако онај младић преваривши се,

пође код оних који су га преварили и лишава се на такав начин користи коју би добио од оног духовног оца, ко је крив за његов губитак, исто као и свих оних који се на исти начин лишавају користи од духовних отаца и учитеља пошто су саблажњавани речима оних

самозванаца? Зар нису за то криви они саблазњивачи који су сами себе поставили за руководиоце и оце и све одвајају од добрих учитеља не допуштајући им да дођу до њих

како би добили од њих право руководство и ушли по њему у Царство Небеско? Наравно, они су криви за то и из руку њихових тражиће се одговор за крв оних које су саблазнили као што је рекао Господ. А они, пошто их савладавају таштина и гордост и размишљајући

о себи да су неки велики иако нису ништа, постају оци, учитељи и апостоли, сами себе рукоположивши. Међутим, као што ни благодат Светог Духа нису добили као апостоли,

ни светлошћу знања се нису просветили, ни Бога Којег проповедају нису видели, да им се Он открио као што је обећао: имјејај заповједи Моја и собљудајај их, тој јест љубјај Мја: и Аз возљубљу јего и јављусја јему Сам; и опет: Аз и Отец Мој к нему приидем и обител у

него сотворим (Јн. 14, 21-23); и још: јадиј Моју плот и пијај Моју кров, во Мње пребивајет и Аз в нем (Јн. 6, 56); такође: ашче кто жаждет, да приидет ко Мње и пијет: вјерујај в

Мја, јакоже рече Писаније, рјеки от чрева јего истекут води живи (Јн. 7, 37-38); опет: всјак пијај от води сеја (природне) вжаждетсја паки: а иже пијет от води, јуже Аз дам јему, не вжаждетсја во вјеки: но вода, јуже Аз дам јему, будет в нем источником води

текушчија в живот вјечниј (Јн. 4, 13-14). Дакле, ко не види очигледно да све овакво постоји у њему делатно и да се заиста догодило још је слеп, јер ко није сачувао Божје

заповести, ко није видео Сина Божијег Који му се јавио, ко Га није заволео онако како треба, ко није спознао у осећању душе своје да су Отац и Син у Светом Духу сачинили обитељ у њему, тај је пострадао због једног од два следећа: или га је Бог напустио и душа

његова је празна, или се ђаво, који је истеран из њега за време Крштења, опет вратио код њега због греха и то што је пре него што је постао монах или после тога – и биша

посљедњаја человјеку том горша первих (Мт. 12, 45). Ко је истерао лукавог из душе своје великим подвизима, смиреномудреношћу, многим и болним трудом, плачем и сузама, а затим опет допустио да се превари његовим сугестијама и то пре него што је очигледно у

њему почео да обитава Христос и пре него што је стекао истинско, право, смирење, тај опет прима у себе самог ђавола који улази у њега без његовог знања због надмености и

гордости. Такав не може да се освести и спозна своје грехове и зло којем се подвргао, јер ђаво затвара очи душе његове и не даје му да спозна гордост која влада над њим. Тада га ђаво не приморава на плотске страсти, ни на стомакоугађање, или среброљубље или

стицање многог (јер ове страсти на известан начин смиравају, наводе срамоту и од узимају у савести онога ко је њима побеђен сваку дрскост чак и ако би га хвалио и величао цео

свет као свеца), већ га подстиче да држи постове, бдења, свеноћна стајања, нестицање, спавање на голој земљи, неумивеност и све друго, што како зна, може да гаји страст гордости, јер таква дела, ако се не граде на темељу смирења које подражава Христу,

узвишавају душу до неба и на тај начин је бацају у бездан. Она мисли да се узвишава, а у ствари бива да колико се узвишава, толико пада и збацује се доле, сама то не примећујући.

Као што је немогуће да стоји кућа без темеља, тако је немогуће да наведене добродетељи буду чврсте, ако немају у својој основи смирење. Ако пак оно не буде прво положено у темељ или ако га кад буде положено затим украду духови злобе, истог часа цело здање

добродетељи, сазидано с таквим знојем и трудом пада и уништава се, јер Господ гордим противитсја, смиреним же дајет благодат (Јак. 4, 6); и – нечист пред Господем всјак

високосердиј (Прич. 16, 5). Међутим, ко има у себи овај извор и корен свих душевних страсти, тај сматра себе највишим и најбестраснијим од свих људи и не може да поверује

171

да постоји неко делатнији и са више созерцања од њега. Зато презире све и не верује даровима благодати које се дају овима од Бога, завиди им и осуђује их и на сваки начин се упиње да докаже да су једни од њих (дарова) лажни, а други – немогући. На овај начин он

повлачи за собом и друге бацајући их у свој сопствени ров зависти, неверја и погибељи. Ако онај ко окуша тело Сина Божијег и пије крв Његову не зна осећањем и

искуством душевним да у Богу пребива, а Бог у њему заиста се још није достојно причешћивао пречистим тајнама, јер како је могуће да онај ко се сјединио с Богом не зна за то чак и ако не би био сасвим осетљивог срца? Такође, ако онај ко окуша тело и пије

крв Христову има живот вечни и на суд не иде, већ је прешао из смрти у живот очигледно је да ко није свестан да има у себи живот вечни и да је прешао од смрти у живот, исто као

што други зна да је из мрачне куће прешао у светлу и блиставу још није спознао тајну домостроја Божијег и није окусио живот вечни. И још, ако је Господ наш обећао да ће онима који верују у Њега давати Духа Светог како би био за њих извор воде која тече у

живот вечни, и реке које истичу из утробе њихове, ко не види да се у њему ово савршава свакодневно не види ни све друго, што је Господ обећао да ће давати онима који верују у

Њега или савршава у њима, како може да се назове савршеним верником? Али, с друге стране, ако неко мисли да такво савршенство доликује само апостолима и древним свецима и говори да ми, ма колико да се подвизавамо, не можемо да се уподобимо

древним свецима и чак немамо наде да постанемо слични њима, онда ко од оних који знају Бога и састрадавају браћи својој неће заплакати због таквог од све душе своје? Јер

ако Бог гласно кличе: свјати будите, јакоже Аз свјат јесм (1 Петр. 1, 16), - и на другом месту: подобни будте Отцу вашему, иже јест на небесјех (Мт. 5, 48; Лк. 6, 36) – и Павле: подобни мње бивајте, јакоже аз Христу (1 Кор. 4, 16), а овај пише законе супротне

овоме, сигурно је прави антихрист и богоборац, јер каже да су они били једно, а ми смо други, да је на један начин њих волео Бог, Који их је удостојио великих дарова Светог

Духа и другачије се односи према нама: нас, каже, једва милује, опрашта нам само грехове и спасава нас ако се покајемо, поднесемо нека добровољна лишавања и плачемо мало, а да будемо као апостоли или као древни свеци никако није могуће. И оне који сматрају ово

могућим називају гордима и хулницима, које, кажу, уопште не треба слушати, и заповедају да се ови избегавају. Каква погубна заблуда, да не кажем, каква безосећајност и

неверје! Они који говоре и мисле тако надају се да ће бити спасени без примања благодати Светог Духа и мисле да ће бити синови Божји, немајући свесно Духа Светог, Који једини вернике чини синовма Божјим. Они називају Бога својим Оцем, али кажу да Га никада

нису видели и мисле да Га воле, не видевши Га. – Чак слушајући апостола Јована који каже: не љубјај брата својего, јегоже видје, Бога, јегоже не видје, како может љубити (1

Јн. 4, 20)? не освешћују се и не схватају у каквом рђавом стању се налазе, већ завиде својој браћи и мрзе их, и такве рђаве речи употребљавају против њих које никада не би могао да смисли сам ђаво, отац лажи и зависти. А пред другима се праве као да говоре све ово с

богоугодним и братољубивим циљем, иако код свих људи сеју рђаво мишљење о заиста светим мужевима и не подозревајући да делујући тако раде против себе или самим тим

себе разобличавају, јер ако онај ко је такав није бестрастан и није свет, наравно да си такав и ти ако говориш тако, јер зло се обично износи из зле ризнице срца. Страсни мисле да су и сви други такође страсни и суде о свима по себи

заборављајући да постоји Бог Који је рекао: не судите, да не судими будете (Мт. 7, 1), - да постоји Судија Који ће платити свакоме по делима његовим. С оваквом таштином и

дрскошћу оговарају и суде братији, а не знају да се таквима не дозвољава чак ни да читају Божанско Писмо, као што говори сам Бог устима Давида: вскују ти повједајеши оправданија Моја, и воспријемлеши завјет Мој усти твојими, - и затим, указујући на

разлог овакве пресуде додаје: сједја на брата својего клеветал јеси (Пс. 49, 16-20). Ако се таквом забрањује чак и да чита Божанско Писмо, тим пре не би требало да улази у храм

Божји и стоји с вернима. А он, не гледајући на то постаје учитељ с великом гордошћу и дрско се пење на престо апостола (јер достојанство и власт апостола јесте, наравно, учење,

172

које бива у Духу Светом). Какве онда после овога казне и какве суровости не заслужује такав? Ономе ко још није постао ученик како треба, а краде достојанство учитеља следи казна хиљаду пута већа него што је за разбојнике и убице. Ови убијају само тело, а он

убија душе. Као што онај ко би узео од цара неки драгоцени камен или бисер како би на камену направио изображење цара и притом га опточи и обради долично, а на бисеру

направи отворе и угради га у круну или одећу царску, ако на камену не би видео слично изображење с царем, ако би га опточио неумешно и направио да ни за шта не ваља, а на бисеру не би начино једнаке отворе или би га пробио и потпуно покварио, не само да неће

добити награду од цара, већ ће се још подврћи великој казни, у таквом истом положају налазе се и учитељи који су се латили да уче друге истинском хришћанском животу. Ако,

због нерада неког од њих или због неспособности или због непромишљености или због незнања и неукости нанесу штету мислима неког брата или се разврате њихова дела и мудровања – ако не учини сваког од слушалаца својих разумним, мудрим и савршеним, с

великим умећем, познавањем дела, мудрошћу и расуђивањем видећи у њему колико је могуће Христа, тако да се Он огледа у њему и блиста, и не узведе га на такав начин у

човека савршеног, у меру узраста испуњења Христовог, ако напротив, душу сваког од таквих ученика учини неваљалом, и вештог претвори у невештог, часног у нечасног иако га није био достојан цео свет: такав очигледно неће добити награду за свој труд, већ муку

и казну за оне које је начинио неваљалима својим учењем. Исто ће заслужити ако се неко кроз учење његово лиши нечег што би помагало његовом спасењу, или не буде могао, због

њега, да достигне савршенство, док је могао да га достигне под руководством других учитеља. Дакле, оче духовни, треба прво да постанеш ученик Христов и да добро научиш

Његове заповести и тајне и тек онда да се прихватиш да учиш друге, треба прво да се потчињаваш духовном оцу, који би те провео путем који води ка Христу и да га следиш,

тако да достигнеш Христа или боље речено, како би те стекао Христос; при чему треба да приметиш све преврате и све знакове покрај пута којима ће те сигурно повести онамо где ћеш угледати Христа благодаћу Светог Духа – и тек тада руководи и друге ка Христу;

треба прво сам да се просветиш истинском светлошћу; треба прво сам да стекнеш хришћанску слободу, а затим се лаћај руковођења и других према њој, јер је потпуно

неразуман и луд онај ко се, док је сам слуга, прихвата да ослобађа своје сапатнике, крадући власт од свог господара. На који начин можемо да постанемо ученици Христови? Саслушајмо самог Христа

Који каже: ашче кто хошчет по Мње ити, да отвержетсја себе, и возмет крест свој, и по Мње грјадет (Мт. 16, 24). Ићи за Христом значи подражавати Му у делима Његовим и

живети тако како је живео на земљи и Он, Господ наш, трпећи с радошћу искушења и срамоћења, како би добио благодат Светог Духа, јер ни бдење, ни осамљивање, ни пост, ни немање ничега, ни труд телесни, ни нека друга добродетељ не могу без Светог Духа да

нам обезбеде речи премудрости или знања или расуђивања, зато што је све то пут, који води ка светлости, а не само свет. Зато ако и хиљаду година будеш ишао овим путем и не

достигнеш светлост (која је Дух Свети, Који од Оца исходи и просвећује у Сину сваког човека, који долази у свет), већ се и на крају живота покажеш као човек који је у тами каква је корист од тога? И апостол Павле рекавши да се једном даје реч премудрости,

другом реч разума, другом даровања исцељења и друго, затим додао: всја же сија дјејствујет једин и тојжде Дух (1 Кор. 12, 11). Видиш да без Духа нико не може ни сам

да се научи ни друге да научи? Зато, ако се неко пре добијања Духа истине, јегоже мир не может пријати, јако не видит јего, ниже знајет Јего (Јн. 14, 17), усуди и дрзне се док је још од света и у свету, да узме на себе степен и достојанство учитеља и постане духовни

отац и заступник за друге пред Богом, зар није достојан безбројних удараца муње и мука? Како би видео да ништа не говорим што се не налази у Писму, слушај шта каже апостол

Павле: ашче ли кто Духа Христова не имат, сеј њест Јегов (Рим. 8, 9). Видиш да се ономе ко нема Духа Светог, не само не дозвољава да учи друге, већ да не може имати чак

173

ни удела са Христом? Јер са Христом сједињује благодат Светог Духа, и ко нема Духа Светог да обитава у њему очигледно, није могуће да има општење са Христом или да види славу Христа свесно. Он не може ни Божанске тајне умно да созерцава тако као да види

самог Христа и Бога, већ види само чулно хлеб и вино који стоје на трпези и виде се чулно. И на овај начин овакви праведно страдају, зато што они који нису добили благодат

Светог Духа не могу да виде, ни да спознају Христа – Бога. Они који ово нису искусили и нису се удостојили овога, нису народ Божји, нису своји Богу и не знају Га, јер како Онога Ко је изнад сваког ума и размишљања како може да спозна наш ум који је Он саздао, ако

га Он не просвети и ако се не сједини с Њим? Као што је од Њега добио битије, тако опет Он мора да га удостоји да Га види и спозна знањем непознатим и созерцањем

невидљивим. А они који се нису удостојили да постану такви, ни Духа Светог немају и нису Христови – и нека се не варају. Кад добију Духа Светог и постану Христови – тачан и поуздан знак за то биће оно што је рекао божански апостол: идјеже Дух Господен, ту

свобода (2 Кор. 3, 17), где под слободом разумева савршено ослобађање од свих страсти и од похоти светских и плотских. Зато на другом месту каже: а иже Христови, то јест, слуге

Христове, сут плот распјаша со страстми и похотми (Гал. 5, 23) – и још негде: ашче же Христос в вас, плот убо мертва грјеха ради, дух же живет правди ради (Рим. 8, 10). Дакле, ко није свестан да ово и оно што је горе речено бива у њему очигледно, нека седи и

плаче због себе, јер још није постао слуга Христов, још није постао заједничар славе и Божанства Христовог, и његово стање још није очигледно. Зато нека се најпре брине за

себе самог, а за друге нека не брине, зато што страстан не може да види видљиве ствари (чулне) чак ни ако бих држао у својим рукама. Већ моли, молим те, оче, Бога за мене јадног, ако не због нечег другог, онда ради

љубави према Ономе Ко је рекао: возљубиши Господа Бога твојего... и ближњаго твојего јако сам себе. Помоли се за мене грешног, који бивам омрзнут због љубави према Христу,

прогањаног због тога што желим да живим благочестиво у Христу, кога сви осуђују због тога што поштујем оца мог духовног и учитеља, за којег сви причају да је јеретик, зато што учим све да траже благодат одозго и очигледно присуство Духа Светог, јер без овога

нема отпуштења грехова, пошто без благодати Светог Духа није могуће ни ослободити се страсти и бесловесних похоти, ни постати Син Божји ни постати просветљен, - и пошто

они који се удостојавају таквих дарова Духа не само да се ослобађају од свих похоти, страсти и рђавих помисли, већ бивају и богови по благодати, пребивају близу Бога и бивају ван плоти и света; и не само да они сами бивају свети и као бестелесни у свету, већ

и све друге верне виде као свете; и не само као свете, већ и као у Христа обучене и који су постали христоси; - и да онај ко још није стекао такве духовне очи тај очигледно још није

достигао светлост Христову и није се просветио од ње, јер светлост Христова се дарује, тако да је виде они који су се удостојили да покајањем уђу у њега. Ко достигне ову меру тај све воли и поштује их као Христа, не презире никога од

оних који нам изгледају ниски и ништавни, већ и никога другог не мрзи, не срамоти, не осуђује и не трпи да слуша како други некога осуђују. Такви нека будемо и ми (говорим

онима који осуђују), браћо, јер ако не постанемо такви, нећемо моћи да уђемо у Царство Небеско. Дакле, пошто говорим све такво и проповедам да је отац мој духовни постао такав,

сви ме осуђују због тога као гордог и хулитеља, и ђаво је подигао против мене служитеље своје и води рат, да ме натера да престанем да проповедам речју и испуњавам делом

јеванђељске заповести и апостолске одредбе, престаје да се стара да обнови јеванђељски живот који је на некин начин остарио и заборавио – како људи у самовољној дрскости не би помишљали да могу да се спасу без добијања благодати Светог Духа и без

бестрасности – не би се обмањивали тиме и не би гинули сами то не схватајући. Зато уместо да ми се захваљују што им говорим и подстичем их да теже ка савршеној

добродетељи, они ме више осуђују и мрзе, одвраћају се од мене и предали су ме на глад, жеђ и смрт, због тога што их не варам и не говорим: имајте смелости, сви ћемо се спасити

174

без труда и бола, без покајања и тачног испуњавања заповести Божјих, којим речима они, који их говоре изврћу све учење Христа и апостола Његових. А ми, нека не мудрујемо и нека говоримо тако да већ свима смело причамо да смо

пошто верујемо у Христа, као Бога истинитог и примамо апостоле као ученике Његове, дужни да на све начине поштујемо оно што заповедају, кајемо се и плачемо с болом срца

због сваког непослушања и преступања заповести Господњих, ако желимо да добијемо блага, која нам је Бог обећао – који кад бисмо се удостојили да добијемо и ми, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, с Којим Оцу и заједно Светом Духу приличи

свака слава, сада и увек и у векове векова. Амин.

Беседа осамдесет осма

О томе да онај ко жели да напаса Христово словесно стадо прво треба да

размотри и да до танчина испита себе самог и своје стање и тек тада да почне да учи друге.

Господ наш Исус Христос не назива блаженим онога ко само учи добрим делима, већ онога ко их прво твори, а затим учи њима и друге, јер каже у светом Јеванђељу: иже

сотворит и научит, сеј велиј наречетсја в царствији небесним (Мт. 5, 19). Зато и божански оци Цркве наше ни речју, ни писањем нису учили ниједном добру које нису

прво сами учинили пре него што су почели да уче о њему. И они који слушају овакве учитеље бивају спремнији на то да им подражавају у добром, зато што не користе толико њихове речи колико користе дела која их подстичу да чине исто. Али тешко нама, браћо

моја, што смо до тако велике дрскости дошли ми монаси, да се прихватамо да напасамо словесне овце Христове, немајући благодат Христову и на сваки начин се грабимо да

добијемо степен апостолски (авај мени, трипроклетом!) ради задовољства и успокојења тела, ради користи и части људске и чак за новац купујемо ово апостолско достојанство, ни Бога се не бојећи, ни људи се не стидећи. Иако се ниједан човек неће усудити да се

приближи царском престолу без воље цара, иако нико од неуких неће смети да узме на себе чин граматика или ретора, иако нико од неписмених неће пристати да буде чтец, ми

нисмо такви и без обзира на такве примере, тражимо и присвајамо апостолско достојанство немајући благодат апостола и не видећи у себи плодове благодати Светог Духа. А како дозвољавамо себи чак и да помислимо само на тако велику дрскост? Реците

ми, вољени, - кад би неко у овом великом и многољудном граду, мислим на Константинопољ, срео извесног човека туђиноватеља који никада није улазио у царске

дворове и којег не зна ни цар, ни царски људи, па почео да га моли говорећи: ми те чинимо маченосцем царевим, улази сам у царске палате и говори цару о нашем добру и моли га да чини за нас то и то, да ли би овај туђинац хтео да прими достојанство које му

се нуди и да ли би му уопште пало на памет да ће моћи да чини таква дела? Сви ћемо вероватно у један глас рећи да никад не би поступио тако, чак и оне који би му то

понудили осудио би назвавши их неразумнима и лудима и никако не би пристао да прими речено достојанство видећи да му оно не би донело част, већ пре бечшашће и царску казну. Дакле, ако у људским стварима не можемо да поступамо тако, како се не плашимо

и не дрхтимо да узимамо на себе апостолско достојанство с оваквом дрскошћу, да се приближавамо неприступној светлости Цара над царевима, Бога и да постајемо

посредници између Бога и људи? Или сматрамо овакав дрски покушај малим и ништавним? Авај мени, браћо моја! Страшно је и помислити до какве крајње заслепљености и безосећајности смо дошли да чак ни не знамо колико велика и страшна

дела пристајемо да узмемо на себе, јер кад бисмо знали никада не бисмо могли да дођемо до такве дрскости да се шалимо божанским и да указујемо већи страх и већу част

земаљском него небеском Цару Христу.

175

Анализирајмо непрестано сами себе и потрудимо се колико можемо и друге да одвојимо од дрских покушаја да траже и узимају недостојно такву власт како бисмо и њих избавили од осуда и да и ми поживимо остало време безбедно. Ко уосталом, испитујући

себе тачно, налази да је слободан од сваког славољубља и чак нема ни трага сластољубља и плотске похоте, да је такође потпуно чист од среброљубља и злопамћења, не гневи се и

има савршену кротост, стекао је такву љубав према Богу да чим чује само име Христа истог тренутка почиње да гори пламеном према Њему и пролива сузе и плаче притом и због браће своје сматрајући грехове других својим сопственима и свом душом сматрајући

себе најгрешнијим од свих и на крају види у себи благодат Светог Духа, која га богато просвећује и чини његово срце сунцем, види да се у њему очигледно одвија чудо купине,

тако да каже, пошто је његова душа сједињена с неприступном ватром Божанства и не сагорева, пошто је слободна од сваке страсти, - још се смирава тако да сматра себе недостојним и недовољним за такав степен, знајући немоћ људске природе, али осећа

смело уздање у божанску благодат и силу коју она даје и ако се са спремношћу решава на такав корак, то чини покретан топлим дахом и кретањем благодати и то с одрицањем од

сваке људске помисли и са жељом да живот свој положи за браћу ради испуњавања заповести Божије и љубави према ближњем, а уз све што је речено има још ум обнажен од сваког мрског сећања и обучен у светлу одећу смирења, тако да ни према онима који му

помажу у томе нема посебну наклоност и љубав, ни против оних који се томе противе не држи ни најмање зла у срцу и не мрзи их, већ се једнако односи према свима с

благонаклоношћу, простотом и незлобивошћу срца – ко све то има, нека се одлучује да прими достојанство које му се нуди. Међутим, поред свега овог, нека се не усуди да приступи овоме без воље и дозволе свог духовног оца. Нека се смири пред њим и одлучи

на такво дело као по наређењу његовом и с молитвом његовом, примајући овакав чин једино ради спасења братије. Уосталом, тако треба да поступа ако зна да његов духовни

отац очигледно има благодат Светог Духа и да се удостојио да прими одозго знање и премудрост како му не би рекао притом нешто супротно вољи Божијој, већ како би по дару који је у њему рекао оно што је Богу угодно и за душу његову корисно, како се не би

показало да слуша човека, а не Бога. Ако нађе доброг помоћника и саветника у духовном човеку, то што ће примити чин биће безбедније и његово размишљање смиреније.

Ако сад такав буде гледао на ову ствар, наћи ће да је истинито све што сам рекао, а много више од тога сазнаће сам по себи или боље речено, биће научен од самог Сунца истине, ако се удостојио некада да види ово Сунце. Ако је пак почетак оваквог дела такав,

да је тако тешко спознати да ли је по Богу, тим теже је сигурно његово обављање и испуњење. Колико је потребно трпљења и подношења искушења, која ће га пратити!

Какво треба имати танано расуђивање за време борби на које ће наравно наићи! Зато пази добро, оче духовни, и брижљиво гледај срце своје, нарочито пак очисти око ума свог и чувај га чистим и без прашине, зато што уз помоћ њега можеш и на своје срце да гледаш

добро и право да разматраш дела која су ти поверена по старешинству твом и нарочито потребе отаца и браће, како би све уредио како треба, јер како чујеш, сабрање браће јесте

тело, а старешина је њихов глава. Као што у телу сви други делови имају свој посао, ноге, на пример, да ходају, руке – да узимају и раде, а глава је спој целог тела, јер се у њој налазе сва осећања, ум и сама реч, тако у манастиру не упражњавају сва браћа све

добродетељи, већ један једну, а други другу, зато ћеш тешко наћи у брату две или три добродетељи истовремено и у томе нема ничег чудног зато што братија јесу уди от части

(1 Кор. 12, 27), али настојатељ треба да има све добродетељи, не само душевне, већ и телесне и заједно с овим добродетељима посебно треба да има велике скривене дарове благодати, јер као што главу која је споља лепа и лепо украшена, али нема у себи памети и

сва осећања цела и здрава, сви сматрају за ону која ништа не ваља и да је недостојна поштовања, тако је и за старешину мало да буде украшен и леп само по телесним и

душевним добродетељима, већ треба притом највише да сија духовним даровима, пошто се добродетељи остварују сопственим старањем и усрдношћу и стичу се нашим

176

сопственим подвигом и трудом, а духовна даровања су слободни дарови милости, која се од Христа дају онима који се подвизавају. Тако на пример пост и уздржање јесу добродетељи од којих вену греховне сласти и похоти и замире огањ плоти и то је дело

сопствене наше воље, али да неко држи пост и удзржање без икаквог осећања муке и тешкоће овог подвига и још више, да неко достигне чистоту савршеног бестрашћа, јесте

дар Божји, веома висок. Опет, задржавати гнев и срдњу јесте наше сопствено дело и захтева велики подвиг и не мали труд, али да човек уопште не негодује и да стекне непомућен мир срца и савршену кротост јесте дело у нама јединог Бога и измена деснице

Свевишњег. И још, поделити сав иметак свој сиромашнима и поставши сиромашан па молити за милостињу, зависи од наше воље, али потпуно ништа не желети и с радошћу

подносити горење у пећи сиромаштва јесте тајанствено дејство Божије у нама. Тако се и свако добро дело које бива по заповести Божијој, назива добродетељу, али као што се у свакодневном животу земљорадник који обрађује земљу и сеје семена, само труди, а да

семена никну и дају плод јесте дар Божји, тако бива и у духовном смислу – чинити добра дела и сејати семе добродетељи с трудом и подвигом у многоме јесте наше дело, али да

Бог ово окваси кишом благодати Своје и Свог човекољубља и да учини јалову земљу срца нашег плодоносном, јесте дар и милост јединог Бога. Он Божанском благодаћу кваси семе речи посејане у срцима нашим, чини да она никне и гаји је да буде дрво велико, у човеку

савршеном, у меру узраста испуњења Христовог. Дакле, треба, пастиру оваца Христових, да имаш стечену сваку добродетељ, и

телесну, и духовну, јер си ти глава осталог тела браће, како би браћа на тебе гледала као на првообраз добра и урезала у себи самима твоје добре и богоподобне црте. Притом и труба твоја нека никада не зна за мир, већ непрестано нека издаје глас: једној браћи

предсказуј мач, тј. гнев Божји, који иде на тврдоглаве синове противљења како би их исправио или како би ако не послушају, своју душу избавио од страшног гнева Божијег;

друге саветуј, учи и подстичи на свако добро, али и оне који захтевају разобличавање и прекор не остављај без пажње, већ их разобличавај благовремено и у свако доба, забрањуј им и на све начине се труди да их одовојиш од рђавих поступака, као што ти заповеда

божански Павле. Милост своју једнако показуј према свој браћи и љубав такође једнаку имај према свима, али част указуј свакоме по добродетељи његовој, како приличи и немој

давати предност у односу на човека добродетељног и духовног чак ни ономе ко је дошао први по оснивању манастира. Ови градитељи манастирских дела стоје у чину седам ђакона о којима говори књига Дела апостолских, а они су и као духови који служе, који се

шаљу на служење (Јевр. 1, 14) и ако обављају своје служење тачно, без икаквог лукавства као и оних седам ђакона, добиће од Бога велику плату и у овом животу и у будућем.

Међутим, они који се подвизавају у молитви и тиховању, и у учењу речју и који се упражњавају с трпљењем у добродетељима и добрим делима, заједно с тобом налазе се у чину апостола. Ову браћу треба да имаш за помоћнике у објављивању радосне вести

духовног учења свог и у преузимању на себе бремена браће, како би она олакшали труд твој, јер су они међу браћом као драго камење. Не тражи одмор за тело нити било какву

разоноду. И ноћи и дане троши на бригу за душе које су ти од Бога поверене, да не доспе било која од њих у чељуст непријатеља, бивши побеђена или злом похоћу или неразумним гневом или помислима таштине, већ чувај своје стадо да буде цело и без штете, трудећи се

да га доведеш пред Начелника пастира Христа Бога све плодоносно, испуњено добродетељима и просвећено божанским знањем како нидна овца не би имала чиреве и

ране и била лишена неког уда или се показала као болесна. Ако будеш увек држао овакву бригу за браћу, спасићеш многе чинећи их савршенима, људима који немају недостатака у било чему добром и приносећи их Христу свом у потпуности непорочне и чисте од

нечистих дела. Због тога ћеш се удостојити да добијеш од Бога велику плату, бићеш настањен у скинији апостола и пастира Христових и вечно ћеш царевати са самим Сином

Божјим. Због тога живот твој мора бити пред лицем браће и отаца као неки образац, како би се браћа на њега угледала. Немој волети ствари, ни славу, ни задовољства и разоноде,

177

ни трпезе с јелима многим и вином, ни кицошку одећу. Не буди ташт, гневан, свадљив, злопамтљив, и не враћај злом за зло, већ буди љубитељ сиромаштва, мрзи спољашње показивање, поштовање и свако гојење тела. Буди смирен, ништ духом, скрушен, тих,

кротак, безгневан, несреброљубив, умерен, миран, пристојан, трпељив, уздржан, не брини се за много, не спавај, буди усрдан, ревностан. Брини се за душе које су под твојим

надзором као за сопствене удове и буди сваког дана спреман да живот свој положиш за њих ако буде потребно и никаквом послу света немој давати предност у односу на љубав према браћи. Пошто су ти сви други дали предност и постављен си да пасеш словесне

овце Христове, треба, по речима Господа, да будеш испод свих по мудровању и смирењу, које је по Богу, треба као јак да носиш немоћи немоћних, као лекар – да лечиш болести

браће, чија се душа разболи, као пастир – да враћаш опет у стадо овцу која се одвојила и заблудела – оно што је добро старај се да учиниш напредним у добродетељима, а које је рђаво и не даје наду на лечење одвоји од стада да се не би разболеле и друге овце.

Подвизавај се, чедо моје, у Господу, са свом усрдношћу да умножаваш стадо Христово. Нека те не саблазни жеља спокоја и гојења тела, да сакупљаш као благо манастирске

ствари за сопствену употребу, а не за браћу. Немој волети да често излазиш из манастира, довољно ти је да изађеш једном месечно због крајње неопходних потреба манастирских, а остало нека обављају помоћници твоји како ти не би имао неке разоноде, већ како би се

неометано бавио састављањем поука и савета за браћу, у бризи за душе њихове. Не спремај себи разна изабрана јела, а за браћу лошија, ништавна и без зачина; не чини

такође тако да сам пијеш добро вино, а браћи дајеш кисело, већ нека имате заједничку трпезу, и за тебе и за браћу, или од поврћа или од рибе недељом и празницима, осим једино кад се догоди да ти дођу пријатељи или да се разболиш. Твоје послушање нека

буде брига за душе браће, а остала манастирска послушања подели међу благочестивом и богобојажљивом браћом, испитујући их на свим службама, по предању преподобног оца

нашег Теодора Студита. Не гневи се на браћу без неког повода, који наноси штету души; боље их учи кротком речју, како треба да се држе међу браћом. Младима и почетницима заповедај највише да буду скромни како не би причињавали штету онима који гледају на

њихову дрскост и детињасте безобразлуке. Онима који већ дуго времена живе у подвигу саветуј да стрпљиво подносе искушења, буду смирени, плачу, буду приљежни у молитви

и служе као добар пример за друге у испуњењу заповести. Јеромонахе учи побожности, тиховању, размишљању о Божанском Писму, тачном изучавању апостолских правила и предања, тачном познању догмата вере, чистоти срца, непрестаној молитви и

скрушености, и томе да с великим страхом стоје пред светим престолом, буду за сву браћу, речју и делом, божанска со и светлост и да имају у себи реч живота. Ако понекад

буде потребно да због ваљаног разлога покажеш гнев против немарне браће и уразумиш их жезлом казне како би одустали од неке рђаве навике, није рђаво ни то и није необично у Цркви Христовој. Сведок речи ове је сам Господ Исус Који је направивши бич од врпце

њиме тукао непокорне Јевреје зато што су дом молитве претворили у тржницу, трпезу мењача новца преврнуо је и новац расуо (Јн. 2, 14-15), јер свако дело које се чини ради

тога да би се ометало зло и уништило га или да се помогне добру и добродетељи и да се они заштите, јесте похвално и богоугодно. Манастирске ствари чувај добро као посвећене Богу, зато што ћеш и за најмању дати одговор Богу. Родитељима својим и рођацима

помажи исто као и другим сиромасима, дајући им само оно што им је потребно за живот. Не пропуштај без пажње и исправљања ништа, чак ни најмање што не бива по заповести

Божијој и служи изопачењу апостолских и саборних правила и одредби, на осуду и бешчашћење јеванђељског живота и понижење монашког чина, само ради тога како би се показао кротак и како би те људи за то похвалили, већ подражавајући Христу и Богу свом,

ревносно, са жаром, али без страсти гнева устај против свега таквог и брани колико можеш, заповести Божји и свете каноне. Притом се труди да уређујеш и помисли сваког и

свима заповедај да се понашају са свештеним страхом и држе с поштовањем пред светим престолом и светим сасудима храма. Само јерејима, освећеним и најпобожнијим

178

монасима који се причешћују пречистим тајнама дозвољавају оци цркве наше да улазе у светилиште и дотичу се свештених сасуда. Међутим, осталој браћи, нарочито онима који ходе непристојно, треба забрањивати да улазе у олтар и дотичу се светих сасуда. Знај

добро, да правосудни Бог често пресеца живот оних који презиру ове ствари, а крв њихову ће сигурно затражити из руку твојих, зато што си их занемарио, допустио да се покаже

презир према Божанском. Све што сам рекао и много друго веће од овога треба да знаш тачно као пастир стада Христовог и да испуњаваш то са свом усрдношћу ради спасења оваца својих. Зато

ако си свестан да си достигао такву меру и добио такве дарове да се сви који ти се приближавају просвећују светлошћу добрих дела твојих и божанском премудрошћу и

разумом, који сијају у теби, напасај смело овце Христове, мудром речју благодати, коју ти је Бог даровао, као што сам ти заповедио раније и изводи јагањце Христове да се хране на пашама спасоносним Његових заповести док не израсту и достигну у меру узраста

испуњења Христовог и добићеш од Њега велику награду, пошто ћеш бити учињен сапрестолником и сажитељем светих апостола. Ако пак ниси такав, уздржи се од таквог

дела и сву бригу усмери на себе самог. Послушај у томе мене који ти свом душом желим спасење, јер је Бог наш огањ Који прождире и истребљује. Њему доликује свака слава, част и поклоњење у векове векова. Амин.

Беседа осамдесет девета

О томе да је опасно по душу да крије таленат или благодат која јој је дата од Бога, већ треба свима да проповеда о доброчинствима Божјим на корист слушаоцима,

иако то некима бива непријатно.

Вољени слушаоци моји и браћо у Христу! Шта мислите зашто вам тако често говорим различите беседе? Шта мислите о мени који вам тако смело говорим? Да ли ћете помислити да сам вам рекао нешто што није по Божанском Писму? Да ме нисте осудили

тајно да сам вам говорио гордо? Да ме не осуђујете исто тако да се хвалим тиме и величам? – Ако сте заиста чинили и чините тако, нека буде милостив према вама Господ

наш, и ја молим љубав вашу да схватите своју кривицу. Ништа нисам писао с тим да се покажем. Не дао Бог Који је показао милост Своју према мени и поставио ме на ово дело, већ сећајући се дарова које је Бог мени недостојном даровао, захваљујем Му и славим Га

као милосрдног Владику и Доброчинитеља нашег Господа и да не скривам таленат који ми је дао попут рђавог и неваљалог слуге, проповедам Његову милост, исповедам

благодат, свима показујем добро које ми је учинио, како бих и вас подстакао оним што ми је добро учинио, да подстакнем и вас речју учења да почнете да се подвизавате и добијете оно што сам ја добио, јер се човек, кад даје сиромашном неки новчић, а овај сиромах га

покаже другима како би и они молили исто, гневи због тога, љути се и не да више. Међутим, Бог не поступа тако, већ потпуно супротно, гневи се управо у супротном

случају, кад некоме да неки духовни дар, а овај не почне да проповеда о њему и не почне да га показује свима говорећи: трчите ка Богу, Који свима даје изобилно и никога не оставља да се врати од Њега празних руку. Ако пак неко добивши од Бога таленат,

потпуно овај таленат сакрије Он се највише гневи на онога ко је узео и сакрио, јер је очигледно да је завидљив и да не жели да његова браћа добију исто што је он добио. Због

тога ни ја нећу трпети да ћутим о дивним даровима Божјим, већ проповедам о њима свима осталима и гласно кличем: трчите сви, пре него што се закључају за вас врата покајања вашом смрћу, трчите да стигнете пре него што умрете, тражите да стекнете, куцајте да вам

отвори врата раја Владика наш Христос и покаже вам Себе самог пре него што дође смрт ваша; подвизавајте се да стекнете и осетите у себи Царство Небеско, тј. благодат Светог

Духа како не бисте отишли из овог живота без ње, нарочито они који мисле да је имају у себи, не будући свесни тога да ништа не знају због своје таштине.

179

Реци ми, како је могуће да види Оца Христовог онај ко није стекао ум Христов? И како онај ко не види да у њему говори Христос, кажи ми, може да каже: Ава Оче? Има ли начина да онај ко није стекао свесно у себи Царство Небеско уђе у њега после смрти?

Како онај ко није видео да у њему пребива Син са Оцем у Светом Духу, може да буде с Њим у будућем животу? Јер Христос Господ је рекао: Отче, ихже дал јеси Мње, хошчу, да

идјеже јесм Аз, и тији будут со Мноју (Јн. 17, 24), - и опет: не о тјех же мољу токмо, но и о вјерујушчих словесе их ради в Мја: да вси једино будут: јакоже Ти Отче во Мње, и Аз в Тебје, да и тији в нас једино будут. И Аз славу, јуже дал јеси Мње, дах им, да будут

једино, јакоже Ми једино јесми. Аз в них и Ти во Мње, да будут совершени во једино, и да разумјејет мир, јако Ти Мја послал јеси, и возљубил јеси их, јакоже Мене возљубил јеси

(Јн. 17, 20-23). Ево, браћо, чиме се, како неки мисле, хвалим! Ево на шта ме љубав Божија покреће да откривам пред вама, браћом мојом неизрециву благост и љубав, коју Бог има према

нама и због којих Он тако богато прославља тако великим даровима оне који су се уздали у Њега! Сад ми одговорите, молим вас: зар Отац не воли Сина, а да то не зна и Син

видљиво и невидљиво, тј. не знајући то и не видећи јесте с Оцем? - Наравно да то нећете рећи, јер ако претпоставимо то и почнемо да се држимо догме да Отац не зна Сина и Син не зна Оца од тога ће пропасти и уништити се сва вера наша. Ако Отац и Син не знају

један другог, следи да их ни ми уопште не знамо. Ако их пак не знамо, ми смо безбожници, јер нисмо спознали Бога. Ако пак (како каже Христос) Отац зна Сина и Син

зна Оца и као Бог с Богом јесте Син с Оцем и Отац је исто тако са Сином, као што Сам каже: јакоже Ти Отче во Мње и Аз в Тебје, так и сији да будут во Мње и Аз в них: очигледно је да смо, као што су сједињени међусобно Син с Оцем и Отац са Сином, тако

сједињени и ми са Сином и Син с нама. Само што је јединство Сина с Оцем природно и беспочетно, а наше сједињење са Сином јесте по нарочитом стању наше природе или по

благодати – иако истински у једно сједињени бивамо с Богом и нераздвојни бивамо од Њега, као што опет сам Христос каже: Аз в них и Ти во Мње, да будут совершени во једино. Због чега? Да разумјејет мир јако Ти Мја послал јеси и возљубил јеси их, јакоже и

Мене возљубил јеси и свети Павле: идјеже њест јелин, ни иудеј, варвар и скит, раб и свобод, но всјаческаја и во всјех Христос (Кол. 3, 11).

Послушајте пак ово ви, који себе сматрате духовнима и поверујте Духу Светом, Који ово говори, како сведочи Господ наш: не ви будете глагољушчији, но Дух Отца вашего глагољај в вас (Мт. 10, 20). И не грдите мене, који вам говорим, речју благодати, о

даровима које ће добити од Бога они који Му прибегавају с топлом вером и испуњавају заповести Његове, јер сам ја онај који ово говори - слуга, и говорим вам речи Божије,

показујем дар учења, који ми је дат и откривам вам скривене тајне Божије силом овог дара, који сам добио кроз полагање руку архијереја, који ме је рукоположио за јереја, како заповеда наш врховни апостол Петар: кијждо јакоже пријат дарованије, между себе сим

служашче, јако добрији строителије различнија благодати Божија. Ашче кто глаголет, јако словеса Божија: ашче кто служит ,јако от крјепости, јуже подајет Бог (1 Петр. 4,

10-11). Дакле, браћо моја, Дух је Онај Који ово говори, а не ја. Ако пак ја говорим лаж, куда ћу побећи од страшног суда Божијег, по којем се у погибељ шаљу они који говоре лаж, као што каже Давид: погубиши всја глагољушчији лжу (Пс. 5, 7)? – Јер као што онај

ко не верује ономе ко говори Духом, греши и хули на Духа Светог Који говори кроз њега, тако опет и онај ко је лишен благодати Духа, ако се усуди да каже: говорим благодаћу

Светог Духа, јесте богоборац и противник Божји, као на пример Симон маг и његови истомишљеници. Ко се противи речима Духа, свакако је противник Божји, јер је Бог неподељен и Дух Свети није одвојен од свагдашњег постојања Царства Оца и Сина.

Не будите, браћо моја, богоборци и противници Божји, већ ходите, поклоните се и падните ничице пред Богом заједно са мном и не устајте док не добијете благодат Божију.

Ја вам не говорим ништа супротно, већ показујем велику љубав коју имам према свима вама. Ако бих вам говорио да сам добио благодат од Оца светлости, Који даје сваки

180

савршени дар, али не бих желео да је и ви добијете, наравно да бих био неправедан у односу на вас. Али сад, кад вам казујем истину од Божанског Писма и показујем вам царски пут, чиме вас вређам? Ако не желите да вас учим сматрајући ме неугледним,

непознатим и ништавним, присетите се и уразумите се да бујај мира избра Бог, да премудраја посрамит, и немоћне и понижене је изабрао како би посрамио јаке и славне (1

Кор. 1, 27-28). – Али, може бити да ће неко рећи да је оно што говорим изузетно велико и премашује људске снаге. И ја кажем да је уистину велико и изнад природе – јер су то речи Божије, као што сам рекао. – Међутим, како додаће други, нико од великих отаца није

говорио тако јавно о себи и таквим речима као што ти говориш? – Грешиш, човече. И апостоли и древни оци су говорили слично и налик на моје речи и још више. Али пошто

су они достојни сваке вере и оно што су они рекли верни признају и примају, а моја ништавност чини да и оно што се јавно за све и свима исповеда изгледа лажно и одбацује. Навешћу, међутим, и други разлог због којег сам вам то и нехотице објавио. Који је то

разлог? – Лажна, неразумна и неука претпоставка оних који кажу да у данашња времена и међу нама, хришћанима, нема таквог човека. И гледај, молим, како је пуна сплетки злоба и

какве варљиве начине употребљава. Ако не говорим јавно истину, већ се на сваки начин трудим да сакријем дар Светог Духа они мисле да говорим истину, и насупрот томе, кад објављујем такву истину, они ме истог часа оптужују као гордог, не знајући речи, које су

рекли божански апостоли. Какве речи? Следеће: ми же ум Христов имами (1 Кор. 2, 16). Шта ви сматрате да је то – хтео бих да их упитам? Изобиље гордости? А следеће речи: о

сем разумјејем, јако пребивајет в нас, от Духа, јегоже дал јест нам (1 Јн. 3, 24) – како ћете објаснити? Такође као прекор ономе ко их је рекао? – Међутим, како и о овоме мислите: понеже искушенија ишчете глагољушаго во мње Христа? (2 Кор. 13, 3). И ево о

овоме: мњусја бо и аз Духа Божија имјети? (1 Кор. 7, 40). Још о овоме: не пријасте Духа работи паки в бојазн, но Духа синоположенија, о нем же вопијем: Ава Отче? (Рим. 8, 15).

И ево још о чему: Бог рекиј из тми свјету возсијати, иже и возсија в сердцах наших? (2 Кор. 4, 6). Све ове апостолске речи ви сматрате речима гордости? – О неразумности! – Ако још желиш да знаш и начин сијања ове светлости, како то бива у онима који воле

Господа, чуј шта каже Павле: имами же сокровишче сије в скуделних сосудјех (2 Кор. 4, 7), - тј. у телима. – Ако кажеш да је тако било тада, али да у данашње време нема таквог

човека, који би био тако обдарен, реци ми, молим те, зашто данас нема таквог? Претпостављам, кажеш, да као што уопште никад није било немогуће да буде такав човек онај ко ово не жели, тако у данашње време није могуће да буде такав чак ни онај ко ово

жели. Али ако мислиш да је данас немогуће бити такав чак и за онога ко ово жели, где ћеш ставити оно што каже јеванђелиста Јован у светом Јеванђељу: јелици же пријаша

Јего, даде им област чадами Божијими бити (Јн. 1, 12), и ово: свјати будете јакоже Аз свјат јесм? (1 Петр. 1, 16). Али погледај: говорећи да онај ко не жели не може да буде такав ти сам себе разобличаваш да не желиш и немаш вољу да будеш тај, јер ако пожелиш

да будеш можеш. Уосталом, нека и ниси такав, али кад Бог жели има многих других за које не знаш. Ако је за време пророка Илије Бог имао седам хиљада људи који нису

клекли пред Вала, тј. оних који нису били идолопоклоници, много више ће се наћи оних који се истински Богу клањају у ово време (новозаветно) кад је Бог богато излио на нас Духа Светог. Уосталом, ако неко не скине све што ово спречава и не прибегне Богу наг и

не пожели да добије то, крив је за то онај ко то не жели, а не Бог, јер што као огањ, чим нађе дрва, одмах их пали природно, тако и благодат Светог Духа Којем доликује

поклоњење, тражи да се разгори у душама нашим како би блистала и просвећивала оне који су у свету и како би посредством оних које просвећује усмеравала стопе многих или како би доводила у дужан поредак живот сваког народа хришћанског, да живе богоугодно

сви хришћани, да се приближавају огњу Божанства и распаљују од Њега или свако посебно или сви заједно, ако је могуће и да сијају насред као богови, на благослов и

умножавање семена Бога Јаковљевог, како човек милолики никада не би престао да блиста на земљи као светлост.

181

Мислим да је ово заиста тако и да је таква о нама воља Бога Који нас је саздао и удостојио и прославио славом образа свог, тј. Који нас је створио по образу и подобију Свом. – Сад размислите о речима мојим и расудите да ли су истините. А ја смело

објављујем да ако не размишљам и не говорим што говоре и мисле апостоли и свети оци, ако не понављам само Божије речи, које су речене у светом Јеванђељу, ако не запаљујем

јавно у свима животворно дејство и благодат, која се налази у овим јеванђељским речима, коју зло гасе противници умовањем непромишљеним и неразумним, - ако не показујем да светлост благодати сија и у данашња времена – доказујући све ово и потврђујући из

Божанског Писма: нека буде на мени анатема од Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа кроз Духа Светог као на човеку који учи другачије од онога чему су учили

божански апостоли, - и ви само немојте затворити уши своје како не бисте чули речи моје, већ ме каменујте и убијте као нечастивог и безбожног. Ако пак штитим и васпостављам Господње и апостолске догме, које ће неки који зло мудрују дрско покушавају да изврну и

разврате и бирајући из Божанског Писма такве речи које имају моћ да исправе и утврде у истини ум таквих и оних који им верују, сугеришући им да не мисле да ће само у будућем

животу добити сва блага у Христу, као што су: васкрсење, нетрулежност, нови живот, Царство Небеско и сама вечна блага, већ их учим да се још сада, у овом животу она добра дају као залог избранима и онима који ревнују да буду спасени и да се открије да ли су

јавна и видљива у њима још овде и притом им доказујем и јачам у том убеђењу да се у коначној пуноћи ова блага дају изабранима после смрти и свеопштег васкрсења: онда за

све ово уопште имају дужност да ме прихватају и воле као човека, који им показује дело савршене љубави, јер као што је онај, који је нашао благо, сакрије га само од себе, достојан осуде и осуђује се као среброљубац, насупрот томе онај ко га не сакрије само за

себе, већ објављује о њему свима и дозвољава свима да узму колико желе, достојан је сваке похвале и воле га Бог и људи, тако сам и ја откривао и откриваћу свима духовно

благо благодаћу Божијом. Несмислено глагољу (2 Кор. 12, 22). Кад ме је један духоносни човек обавестио у писму да се на једном месту налази скривена ризница Божанског Писма, ја се нисам полењио да се попнем и одем да испитам

и видим шта је то молећи и оног светог човека да ми буде помоћник и помагач. Ради бољег успеха оставио сам сваки други посао и дело које се тиче овог живота и пошао сам

на оно место, где се како ми је у писмима показао онај добри човек, налази благо – и дошавши, почао сам да копам земљу, не престајући дан и ноћ и не жалећи никакав труд и зној. Тако сам копао и избацивао земљу све више и више се удубљујући док на крају није

почело да се показује благо и да издаје светлост заједно са земљом. На крају, после тога, кад сам се потрудио много времена, после много копања и избацујући земљу угледао сам

како је све благо прострто, како мислим, кроз сву земљу, без примеса и чисто од сваке прљавштине и мрље. Од тада гледајући ово благо непрестано вичем онима који не видевши не верују и зато не желе да копају и да се труде и говорим им тако: идите,

гледајте сви, који не верујете просто и право Божанском Писму. И чиним тако подражавајући премудром Соломону који каже: нелестње научихсја, без зависти

преподају (Прем. Сол. 7, 13). Слушајући ово и ја вичем: идите, научите се да не само у будућем животу, већ и сада у овом лежи пред очима нашим и пред рукама и пред ногама, неизрециво благо о којем вам говорим да је светлост света. И не говорим вам сам од себе,

већ само благо ово, тј. Христос је рекао и каже: «Ја сам васкрсење и живот; Ја сам семе горушично које се крије испод земље; Ја сам камен драгоцени, који купују верни; Ја сам

Царство Небеско, скривено у вама. Као што Ме сад виде они који су почели да Ме траже и стекли Ме, тако ћу и у будућем животу да заблистам у њима пошто сам скривен изнад свих небеса. Пошто сам несместив по природи у вама у овом животу по благодати Ја

невидљив бивам видљив, али колико прима природа и сила оних који Ме виде. Ја сам квасац, и душа која Ме прима и ставља у три дела своја, тј. у силе разумну, афективну и

жељну – почиње да долази у квас и постаје сва слична Мени, као што постаје квасац, и брашно, које се меша с њим заједно с водом и сољу; заједно са Мном Сином јесте и

182

једнодушни Мени Отац и Његов Утешитељ, Свесвети Дух и Они бивају за душу, што су вода и со за брашно. Ја сам за слуге Моје мислени рај уместо раја чулног и у овај мислени рај, уселићу све који верују у Мене и награђују се благодаћу Светог Духа, који не могу

више да греше и кнез света овога ђаво нема над њима никакву власт и силу, јер Ја сам у њима и они су у Мени и побеђују свет, јер су ван света и имају са собом Мене, најјачег од

свега. Ја сам световидни извор бесмртног потока и реке, у којем се пере водом, која тече из Мене и перу се душевно и телесно од сваког скрнављења и почињу да блистају као светила и као зраци сунца сви они који Ме воле свом душом. Ја сам сунце, мислено

видљиво и сваког часа излазим, као што сунце видљиво излази ујутро, показујући се достојним, као што сам се прво јављао пророцима који су видећи ме увек славили и

призивали, као што каже Давид: заутра услиши глас мој, заутра предстану Ти и узриши мја (Пс. 5, 4), и други: тогда разверзетсја рано свјет твој, и исцјеленија твоја скоро возсијајут (Ис. 58, 8), - тј. кад испуниш и ти заповести Моје.»

Међутим, због чега приморавам себе да кажем љубави вашој све што нам говори Бог Који жуди за спасењем нашим? Не ради нечег другог осим ради тога како бисте сви

спознали и уверили се да они који седе у тами треба да виде (само ако гледају) велику светлост, која свуда сија – и како не би мислили неки од вас да иако је светлост заблистала, није немогуће да је виде људи, који се налазе још у овом животу у телу, јер

кад би било немогуће да се види, зашто би она заблистала и зашто сија, ако је они не виде? Светлост је увек била, увек је сијала и сија у онима који су се очистили; и у тами

светли и тама је не обузима, тј. не помрачује! Што се каже да је она заблистала данас људима који седе у тами, значи да је данас благоизволео да се открије у онима којима се и јавља. Други, који се налазе у тами не схватају светлост. Што се каже да је невидљиви

постао видљив, показује да је невидљиви Син и Бог-Логос требало да буде јављен посредством тела свима онима који су Га видели телесним очима, вернима и невернима,

али светлост Његовог Божанства дала је да бива спозната и открила се само онима који су и делима били верни и говорили Му: се, ми оставихом всја и в сљед Тебе идохом (Мт. 19, 27) – овом једом речју: всја, обухватајући и иметак и новац и све своје склоности и

презирање овог пролазног живота и чак одвратност према њему зато што су окусили сласт ипостасног и вечног живота. А оно што је слађе, наравно да му се даје предност и то јесте

сам Бог. Али, молим све вас, браћо моја вољена, почните да се подвизавате да добијете овај вечни живот који је светлост Божија, сам, кажем, Дух Свети, Који освећује оне који Га

примају и чини их боговима по благодати, и не заборављајте речи које сам рекао. Научите се прво да сами чините добро и тада се лаћајте да научите и друге да чине исто како би

реч учења вашег била сједињена с делом и кроз то постајала прихватљивија за оне који ће је слушати. Ако пак не почнете тако да поступате ја сам чист од свих вас, зато што ништа нисам сакрио од вас, већ сам вам предао све што ми је било речено, што ми је дато да

спознам и заповеђено од Господа нашег Исуса Христа и кроз Духа Светог Његовог Којем се клањамо, о узвишеним даровима сабеспочетног Бога и Оца Његовог, које даје увек чак

и данас свима онима који их траже усрдно и с вером Сам благи и доброчинитељ Бог наш. Њему доликује слава и поклоњење у векове. Амин.

Беседа деведесета

Захвалност Богу за дарове, које се удостојио да добије свети отац и поука у којој показује како и каквима се јавља Бог онима који су чистог срца.

Клањам се, падам ничице и захваљујем Ти, Господе свега и свесвети Даре, што си показао милост Своју према мени, недостојном било какве милости. На самом почетку

постојања света обукавши ме славом и чашћу, у образу Твом, по којем си благоизволео да ме створиш, Ти си и све остало уредио ради мене, човека, који је био по образу и подобију

183

Твом и учинио ме царем над свом земаљском творевином Твојом, у славу величине Твоје и благости. Благодарим Ти, што си сваку моју молбу и жељу испунио на добро, као што си обећао нама слугама Твојим, и мени, недостојном неба и земље даровао изнад онога чему

сам се надао и што сам желео. Рекао си: јелика ашче просите от Отца во имја Моје, даст вам. Просите, и приимете (Јн. 16, 23-24). Благодарим Ти, благи и даваоче великих добара,

Господе, што кад сам јако пожелео да видим једног од светих Твојих верујући да ћу посредством њега стећи милост Твоју, Ти, многомилосрдни Боже мој, не само да си ово учинио за мене, већ си ми показао искреног слугу свог, блаженог, кажем, и светог

Симеона, и благоизволео си да ме он заволи, већ си ми даровао и друга безбројна блага којима се нисам надао, јер откуда ја, јадни да сазнам да си Ти такав, благи Владико наш,

да бих примио жарко стремљење ка Теби? Откуд бих сазнао да се јављаш онима који Ти долазе ако се они налазе у свету како бих с трудом почео да тражим да Те видим? Откуд сам могао да знам да се они који примају у себе светлост благодати Твоје удостојавају да

добију такву радост и такву утеху? Откуд и како бих спознао ја, јадни, да они који верују у Тебе добијају Светог Духа Твог? Ја сам мислио да верујем у Тебе савршено и имам све

што дарујеш онима који Те се боје, док апсолутно ништа нисам имао, како сам после у ствари сазнао. Откуд сам могао да сазнам, Владико, да Ти невидљиви и несместиви, биваш видљив и смешташ се у нас? Како сам могао икада да помислим да се Ти, Владико,

Који си створио све и саздао људе, сједињујеш с њима и чиниш их богоноснима и синовима Својим – како бих осетио ватрену жељу за тим, почео да тражим и добио то и за

себе? Откуд сам могао да сазнам, Господе, таквог Бога, таквог Владику, таквог заступника, оца, брата и цара – Тебе Који си ради мене осиромашио и примио обличје слуге? Заиста, Владико мој, човекољупче, нисам уопште знао за било шта такво. Иако се и

догађало да читам Божанско Писмо о овоме, мислио сам да се тамо говори о другим лицима и стварима, а не о томе и био сам безосећајан према свему написаном и нисам

могао никад да схватим смисао овога. Слушајући шта је клицао и говорио апостол Твој Павле: ихже око не видје, и ухо не слиша, и на сердце человјеку не взидоша, јаже уготова Бог љубјашчим Јего (1 Кор. 2, 9), мислио сам да у созерцање оваквих добара не може да

дође човек, док се још налази у телу и закључио сам да си му их само показао, по нарочитој милости према њему, не знајући, јадник, да то дајеш свима који те воле. И

откуда и како сам могао да знам да свако ко верује у Тебе бива уд Твој и блиста божанством по благодати Твојој? И ко би поверовао овоме и постао блажен не поставши заиста блажени уд Тебе, блаженог Бога? И откуд сам могао да знам да Ти уместо чулне

хране биваш бесмртни и нетрулежни хлеб, којег незаситно окушају они који су гладни и незадрживо желе Тебе – бесмртни извор за оне који су Те жедни, и одећа пресветла за оне

који ради Тебе носе смирену и сиротињску одећу? А чувши како су то говорили проповедници Твоји мислио сам да ће то бити тек у будућем веку и после свеопштег васкрсења, али нисам знао да све ово бива и сада ради нас, којима је то крајње потребно.

Све ово нисам знао, свесвети Царе, и нисам желео никад и нисам тражио да добијем од Тебе, већ сам сећајући се грехова својих, тражио отпуштење њихово и желео

сам, као што сам рекао раније, Владико, да нађем неког посредника и заступника како бих посредством њега и мог сопственог ропског послушања према њему добио опроштај многих мојих грехова, макар у будућности. Чувши притом како су сви сагласно говорили

да у данашње време нема таквог свеца на земљи падао сам у велику тугу. Уосталом, никада у потпуности нисам веровао томе, већ сам одговарао таквима, Владико мој, и

говорио, као што знаш: Господи, помилуј! Није ваљда ђаво постао толико јачи од Господа Бога нашег да је све одвукао ка себи и претегао на своју страну и да више нико није остао на страни Божијој? Због тога си, како мислим, човекољупче Цару, и заблистао светлост

Твоју свету у мени, који сам седео у тами света овог и у толиком злу и показао ми једног од светих Твојих, као што си учинио са слугом Својим Павлом, којег си божанским

Својим јављањем позвао к Себи кад Те је он прогањао, јер кад Те је угледао и упитао: ко си? Ти му ниси рекао: Ја сам онај Који је створио небо и земљу, Ја сам Онај Ко је уредио

184

сву творевину и ниси рекао тако: Ја сам Онај Који јесте, или – Бог Саваот, или Бог отаца твојих, ниси рекао и ниједно друго од славих имена Твојих, већ си му рекао само: Аз јесм Иисус, јегоже ти гониши, - дајући му јасно да разуме да си Ти Бог, Који се оваплотио

ради нас, Којег је он прогањао. Исто си учинио и са мном кад си благоизволео да ми укажеш на светог Твог Симеона, јер кад је божанска светлост Твоја осветила све и мене

јадног и учинила ноћ светлијом од дана, тада си ме Ти удостојио с трепетом да угледам и њега на оној висини божанства Твог као на небу, где је стајао близу божанске славе Твоје, не украшен неким венцем, не обучен у светлу одећу, и не у неком другом обличју, већ

какав је био кад се налазио са мном и каквог смо га видели сваког дана на земљи, таквим си ми га показао и на небу. А због чега таквим? Ради тога да не бих помислио да је неко

други онај ко је био са мном и други онај који ми се јавио на небу, да не бих кроз то пао у грешку и да се не бих лишио доброг пастира, ја овца, која је пропала. Уз све то, и уз оно чудо које се са мном догодило нисам се уразумио, ја, проклети и нисам се освестио, већ ме

је мало по мало поново обузео свет, због нерада мог и лењости и поново сам пао у раније неваљалство или још веће. А Ти, благоутробни и дуготрпељиви Царе ни после овога се

ниси одвратио од мене, већ си ме обратио Себи опет посредством овог свеца, удостојивши ме да паднем пред свете стопе његове кад си ме моћном руком Твојом и мишицом Твојом високом истргао и извукао из превратног света и од свих светских послова и разонода,

одвојио ме заједно с тим од свега телесног и душевног (о чуда, о љубави, о снисхођења, какво показујеш према нама, човекољупче Боже!) и увео у чин оних који служе само Теби.

После овога даровао си ми, Владико, молитвама светог, не само опроштај безбројних грехова мојих, већ и сва добра о којима сам раније говорио или боље речено, Ти сам си постао за мене све, јер као што си раније обитавао унутар њега и просвећивао га

светлошћу Божанске славе Твоје, кад сам се приближио њему и обгрлио ноге његове с покајањем и вером, истог часа осетио сам у себи божанску топлину, затим сам од речи

његових осетио неки божански дах, после – огањ срдачни, због којег су почели да се точе непрестани потоци суза, затим – осетио сам у уму свом танак зрак који је блеснуо брже од муње; даље, јавио си ми се као светлост ноћу и као мали облак у виду пламена, који се

спустио на моју главу док сам ја павши лицем ничице творио молитву; затим је полетео на горе и мало касније опет ми се показао на небу.

Касније, кад сам размишљао шта би могло да значи овакво јављање, десило се нешто друго, још дивније од овога, јер док су ме једном за време сна искушавали зли демони и неким својим умећем подстицали на страсно течење и кад сам им се због овога

силно противио призивајући Тебе, Господа светлости у помоћ, пробудио сам се и побегао из руку демона избегавши искушење. Кад сам се затим чудио сам у себи супротстављању

свом и храбрости и нарочито непокретности на страст, и размишљао откуд би се показала у мени тако необична победа да се чак и кад спавам супротстављам, и бивам јачи од непријатеља који се боре против мене и побеђујем их моћно дивном победом – одједном

(о чуда!) Онога за Кога сам мислио да је на небу, угледао сам у себи – Тебе, кажем, Творца мог и Цара, Христа. Тада сам разумео да је то била Твоје сопствена победа у којој

си ме учинио победником ђавола. Уосталом, још нисам знао, Владико, како треба да си у овим виђењима Ти, Који си ме створио и даровао ми сва ова добра, нисам знао још да си Ти у њима, многоснисходљиви Бог мој и Господ, јер се нисам удостојио још да чујем глас

Твој, како бих спознао да си то Ти. Ти ми још ниси рекао тајанствено: Аз јесм; зато што сам био недостојан тога и нечист јер сам још имао слух душевни затворен прахом

греховним и очи моје држали су (из речи: очи јеју держастјесја) неверје, незнање и мрак страсти. Налазећи се у оваквом стању видео сам Тебе, Бога мог, али пошто нисам знао и нисам веровао да се Бог јавља човеку пошто је могуће да му се јави, нисам схватао да ли је

Бог или слава Божија оно што ми се јавило, некад на један, некад на други начин. Оно необично чудо довело ме је у стање екстазе и испунило радошћу сву душу моју и срце до

тога да сам помислио да је чак и моје тело постало причесно неизрецивој благодати. Уосталом, још увек нисам знао јасно ко је Онај Ко се јављао. Често сам виђао светлост, и

185

понекад се она јављала у мени кад је моја душа имала мир и тишину, а други пут ми се она јављала у даљини или се чак потпуно крила и кад се крила причињавала ми је прекомерну тугу, због чега сам тада мислио да сигурно више не жели више да ми се јави.

Међутим, кад сам почињао да плачем и проливам сузе и да показујем сваку отуђеност од свега и свако послушање и смирење она ми се јављала поново као што се сунце кад

растерује густину облака и мало по мало се показује радостотворно, блиставо и округло. Тако си на крају Ти, неизрециви, невидљиви, неопипљиви, увек покретни, увек свуда и у свему присутан и Који све испуњаваш, видљиви и Који се скриваш сваког часа, или рећи

ћу тако и дању и ноћу, Који се удаљаваш и долазиш, нестајеш и изненада се опет јављаш, мало по мало истерао таму која је била у мени, расејао облак који ме је покривао, очистио

зеницу умних очију мојих, отворио душевни слух мој, скинуо покров безосећајности са срца мог и заједно с њим учинио да заспи плотска сласт и потпуно истерао из мене сваку страст. Учинивши ме таквим Ти си очистио од сваког облака небо моје, тј. душу

очишћену у коју си долазио невидљиво, не знам на који начин и одакле, Ти Који си свуда присутан, а изненада се налазиш у њој и показујеш као друго сунце. О неизрециве

снисходљивости! Ево, браћо моја, дивота Божјих, које Он твори у нама! – А кад долазимо у савршену добродетељ, Он више не долази као раније безобличан и безвидан и не чини посету и

долазак светлости своје у нама без буке, већ долази у неком образу, уосталом, у образу Бога, јер Бог се не јавља у неком обрису или одразу, већ се јавља као прост, што образује

светлост безоблична, непојамна и неизрецива. Више од овога не могу ништа да кажем. Уосталом, Он се јавља јасно, препознаје се веома добро, види се чисто невидљиви, говори и чује невидљиво, Бог беседи природно с онима који су рођени од Њега као богови по

благодати, као што разговара друг с другом, лицем у лице, воли синове Своје као отац и они Га изузетно воле и бива за њих неко дивно виђење и страно чувење о којима они не

могу да говоре како треба, али опет, не могу ни да ћуте. Горећи увек силном љубављу према Њему и пошто их Он учи, синови Његови, понекад болујући и плачући због туђих страсти, пишу о њима и понекад стављају као на позорницу, сопствене своје падове, -

понекад са захвалношћу говорећи о доброчинствима и дејствима благодати која су била у њима, богословски опевају Онога Ко се богодејствено изменио на боље – понекад

слушајући нешто што се говори о душевном спасењу нашем, супротно истини и погрешно, чине сразмерно знању које им је дато пишући и представљајући сведочанства из Божанског Писма. И не могу они потпуно да имају мира или да се насите

објављивањем истине, зато што више нису господари сами себи, већ су органи Духа Светог, Који у њима обитава, Који их покреће и Којег опет сами они покрећу и бива у

њима све што се како чујемо у Божанском Писму говори о Царству Небеском, управо бисер, семе горушично, квасац, вода, огањ, хлеб, пиће живота, одар, ложница брачна, женик, друг, брат и отац. И што много да говорим о неизрецивом? Јер како може да

измери језик и како се може рећи речју што око није видело, што ухо није чуло и што на срце човеку није долазило? Заиста ово није могуће. Иако смо стекли све ово и имамо у

себи од Бога Који нам је дао то, никако не можемо ни умом то да измеримо, ни речју да објаснимо. Све ово сам написао, вољена браћо, не зато да бих себе показао. Није тако. Шта

имам сопствено да бих то показивао и тиме се хвалио осим грехова, нечистота и безакоња многих, још од утробе мајке моје, којих има више од песка морског? Међутим,

објављујем вам ово како бих вам открио чуда Божија и описао у беседи макар толико колико сам снаге имао. Притом и ради тога сам то учинио како бих овим речима донео корист онима који мисле да од светог Крштења имају Духа Светог, иако тога нису свесни,

јер ова беседа нас поучава, као прво, о потпуној тами и мраку или о апсолутном одсуству Божанске светлости, која бива у човеку кад се очигледно говори о незнању које има о

Богу, затим нас она поучава о разобличавању, које бива од савести; даље – о страху; затим – о жељи човека да добије отпуштење грехова кад тражи било каквог посредника и

186

помоћнка у овој ствари, јер он сам нема смелости да приступи Богу осећајући да је обремењен многим греховима; после овога наша беседа говори како је човек задобио посредника и пастира којег је тражио и како га је видео при кад га је озаривао Свети Дух,

што показује да је у њему започело унутрашње озарење о којем раније није знао; - говори се још притом како се после, кад се одиграло у њему овакво откровење опет удаљило

виђење Духа и он је лишивши га се опет пао у таму многих сагрешења, затим је беседа објавила о другом призвању које му је учинио Бог кроз пастира Његовог, затим, о послушању, вери, смирењу и покорности, које је имао према овом пастиру, затим о

очигледној промени, која се одиграла у њему мало по мало са свешћу и виђењем дела, које ако неко не спознаје да се догодило у њему, о томе како је рекла беседа, никако не може

сматрати да у њему обитава Дух Свети. Сва ова беседа, као што сам рекао, излаже нашироко и показује мене, не како се хвалим, већ како говорим о дивним доброчинствима Божјим, која због љубави и благости чини онима који Га траже свом душом и од свег срца

како би свако непослушање добило праведну плату у онај дан у који ће Бог судити роду људском. Њему доликује свака слава, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова.

Амин.

Беседа деведесет прва

Захваљивање Богу за доброчинства добијена од Њега; о духовној молитви и о

напредовању у њој; о божанском озарењу, о истинском созерцању и о љубави према Богу. Благодарим Ти, Владико, Господе неба и земље што си од стварања света одредио

да настанем из небића у биће. Благодарим Ти и клањам Ти се, свесвети Цару, што си пре рођења мог, Ти једини бесмртни, једини свемогући, једини благи и човекољубиви сишао с

Твоје висине свете на земљу и овплотио се и родио од Свете Дјеве како би мене васпоставио, мене оживотворио, мене ослободио од прародитељског греха и припремио ми усхођење на небо. Затим, кад сам се родио и мало порастао, Ти си ме обновио

препорађењем у светом Крштењу, обукао ме одећом благодати Светог Духа, дао ми светлог Анђела чувара и док нисам дошао у савршени узраст Ти си ме чувао неповређеног

од сваког зла и од свих мрежа ђавола. Међутим, како си праведно одредио да се ми разумни не спасавамо по било каквој принуди и насиљу, већ по добровољном избору и одлуци, оставио си и мене да покажем част самовлашћа, да бих кроз испуњавање

заповести Твојих показао добровољну моју љубав према Теби. А ја, немаран и незахвалан помислио сам да је достојанство самовлашћа иста дозвола као што се даје неразумној

животињи да се разрешава од веза, зато, чим сам осетио разрешење пошто сам се удаљио од господства власти Твоје бацио сам се у ров многих зала. Али иако сам се налазио у најдубљем рову безосећајности и претрпео велике повреде Ти се ниси одвратио од мене и

ниси ме оставио да се заувек ваљам у овој прљавштини, већ си ме по милосрђу милости Твоје извукао отуда и указао ми још већу почаст непознатим путевима Твојим избавивши

ме од царева и начелника који су желели да ме обрате на служење светској и овоземаљској користи не допустивши ми да се препустим даровима злата и сребра иако сам среброљубив и расположивши ме да презрем као нешто гадно, славу и част овог живота

које су ми давали уместо стицања светости Твоје. А ја, који сам ипак сва Твоја доброчинства према мени сматрао ничим (исповедам се Теби за ово Господе неба и

земље), опет сам се бацио, јадан, у ров жабокречине и нечистоте прљавих помисли и дела, - и кад сам се опет бацио у овај ров, доспео сам у власт мислених разбојника, из чијих руку не само да не бих могао сам да се ослободим, већ и да се цео свет окупио, ни он не би

могао да ме ослободи. Али Ти, милосрдни и човекољубиви Владико, ниси издржао да ја останем у овом рову у јадном стању кад су ме вукли и подсмевали ми се ови непријатељи,

ниси споменуо рђавост моју, ниси се одвратио од невљале нарави моје и ниси допустио да ме дуго времена муче ови душегупци; и иако су ме држали у свом ропству, што ми је било

187

драго пошто сам био безосећајан, Ти, Владико, више ниси могао да гледаш да они чине од мене ругло и да ме на срамоту моју вуку тамо и овамо, - већ си се сажалио на мене и показао милост Своју према мени, не пославши Анђела и човека, мени, проклетом и

грешном, већ си Сам, покретан утробом благости Своје, сишао у онај најдубљи ров и простро пречисту руку Твоју ка мени, који Те, пошто сам био погружен у дубину оне

жабокречине нисам видео, јер како бих могао да отворим очи и видим, кад сам био потопљен у ону прљавштину и кад ме је она прогутала? Тако си ме узео за власи главе моје, тј. просветлио помисли моје и повукавши с великим напором извукао одатле. Ја сам

осећао вучење и схватао да се подижем на горе, али уопште нисам знао ко ме вуче или ко је онај ко ме држи и подиже нагоре. А кад си ме извукао из овог блата на горе и

поставивши на земљу предао си ме једном слуги и ученику Свом, мене, свега оскрнављеног, чије су и уста, и уши, и очи, били заваљени прљавштином. А ја Те, без обзира на то што сам изашао на земљу, још нисам видео, ко си Ти, само сам једно сазнао

да си Ти неко благ и човекољубив, ко ме је извукао из најдубље јаме свакаквих нечистота. Али Ти, који си ми рекао: прилепи се за овог човека и следи га, зато што ће те он одвести

до извора и окупати тамо и даровавши ми чврсту веру у њега, удаљио си се и отишао, не знам куда. А ја сам, свесвети Владико, по заповести Твојој, не осврћући се, кренуо за оним кога си ми указао.

Он ме је с великим трудом одвео ка изворима, тј. ка Божанском Писму и божанским заповестима Твојим, а ја сам се као слеп, ухватио за њега руком вере у њега

коју си ми Ти дао приморавши ме да следим за њим. Притом је он, као човек који добро види подизао ноге своје и корачао преко камења, ровова и свакаквих препрека које се срећу на путу, а ја сам спотичући се о камење падао у ровове и много сам трпео труда,

жалости и невоља. Он се у сваком извору омивао и купао сваког часа, а ја који нисам видео добро већи део њих сам пролазио просто тако, јер кад ме није узимао за руку, није

привлачио извору и није усмеравао руке ума мог нисам могао нимало да нађем ни струју воде, нисам знао где је. И опет, кад ме је приводио струји и остављао самог да се умивам чистом водом много пута сам заједно с водом захватао и прљавштину која се налазила

тамо поред извора, можда сам захватао понекад у шаке и нешто прљаво и тиме мазао своје лице. Више пута се догађало да сам тражећи поток или кладенац воде бацао сваку

прљавштину, земљу и глину и мутио воду, али пошто уопште ништа нисам видео, перући се без бојазни, прљао сам лице своје блатом мислећи да га умивам чистом водом. – Ах! Како могу да испричам све непријатности које сам искусио опет од овога? Како могу да

опишем такође све непријатности колико сам зла трпео од оних који су ми саветовали и говорили сваког дана: што се трудиш узалуд, глупи, и следиш за овим преварантом и

варалицом и бескорисно и узалудно трпиш надајући се да ћеш прогледати? Оно што желиш није могуће достићи у данашње време. Зашто онда и да следиш за њим, само рањавајући и крвавећи ноге своје? Зашто не би отишао код милостивих сапатника који те

моле да дођеш код њих обећавајући да ће те добро гајити, хранити и лечити? Јер у данашње време није могуће да се избавиш од душевне губе и прогледаш. И откуда се

појавио овај преварант-старац као такав чудотворац и обећава ти такве ствари које су немогуће за људе данашњег рода? Тешко теби, што ћеш и спокој са сваком удобношћу коју ти обећавају састрадални људи, христољупци и братољупци, изгубити, и муке и

лишавања које подносиш претрпећеш с узалудном надом не добивши ништа од онога што ти обећава овај преварант и обмањивач. Шта он може да ти учини? Зар и сам не можеш да

расудиш, чак и да ти ми не говоримо о томе? Зар ми сви не видимо? Или смо слепи као што ти говори овај који се налази у прелести? Заиста, ми сви видимо – немој се варати. Никаквог другог виђења и нема које би било боље од онога које ми имамо.

Али Ти си ме, милостиви и милосрдни Боже, од свих ових заблуделих обмањивача који, како пророк каже, напајајут подруга својего разврашченијем мутним (Ав. 2, 15),

избавио силом вере и наде, које си ми дао. Њима си ме укрепио да претрпим све ово и много другог. Дакле, за време док сам подносио све ово и нисам пропуштао ниједан дан

188

да се не умивам и не перем водом као што ме је научио апостол Твој и ученик, једног дана, кад сам трчао на извор воде, Ти си ме срео на путу, опет исти као раније и извукао ме из нечистоте. Ту си први пут блеснуо у слабе очи моје пречистим сијањем Божанског

лица свог и ја сам истог часа изгубио и ону малу светлост, коју сам, како сам мисило имао, не могавши да Те препознам. И како је било могуће да Те видим и препознам ко си био

кад ни само блистање лица Твог нисам могао да видим и да разумем? Од тада си благоизволео Ти, најснисходљивији, чешће да ми долазиш док сам стајао крај извора, узимао главу своју и урањао је у воду и давао си ми да видим чешће светлост лица Твог и

истог тренутка си одлетао постајући невидљив и не дајући ми да разумем ко си био Ти, Који си ово чинио, одакле си долазио и куда си одлазио, као што ми чак и сада не дајеш да

ово схватим. Долазећи на тај начин код мене и долазећи прилично дуго времена Ти си ми се мало по мало све јасније и јасније јављао, све више и више ме омивао водама Својим и

даровао си ми да видим светлост све чистије и чистије и све обилније и обилније. Чинећи ово за мене много времена на крају си ме удостојио да видим и неку страшну тајну.

Једном, кад си ме дошавши орошавао и омивао, како ми се чинило, водама и видећи како су ме омивале воде световидне и блиставе, дошао сам у екстазу, а како је то било и од чега и ко је био давалац овога, нисам знао, само сам се пошто сам бивао омиван, радовао

узрастајући у вери, окриљујући се надом и винувши се созерцањем чак до неба. А оне преваранте који су ми говорили лажне и преварне речи, омрзнуо сам јако и премда сам

жалио због њих, због њихових заблуда нисам желео да разговарам с њима и избегавао сам сусрет с њима сматрајући штетним и само то да их гледам. А пред мојим помагачем и помоћником светим, односно, Твојим учеником и апостолом осећао сам свештени страх и

поштовао га као Тебе самог, Саздатеља мог, волео га свом душом, падао пред ноге његове дан и ноћ и молио га да ми помогне колико може, будући сигуран да он у Теби може све

што пожели. Провевши тако благодаћу Твојом прилично дуго времена опет сам угледао другу страшну тајну. Видео сам како си се, узевши ме, попео на небо, узневши и мене са Собом,

уосталом, не знам да ли си ме у телу узнео тамо или ван тела, само Ти Који си то учиино то знаш. После овога кад сам боравио тамо с Тобом довољно времена дивећи се величини

славе (а чија је била та слава и шта је она - не знам) дошао сам у екстазу због безмерне висине њене и задрхтао сам сав. Међутим, Ти си ме опет оставио самог на земљи, на којој сам раније стајао. Освестивши се затекао сам себе како плачем и чудим се жалосном

осиромашењу свом. Затим, мало касније, кад сам стао доле Ти си благоизволео да ми покажеш горе, на небу, које се отворило, лице Своје, као сунце без образа и вида.

Уосталом ни тада ми ниси дао да спознам ко си био, јер како је било могуће да Те спознам кад ми ниси рекао ништа, већ си се одмах сакрио? Тражио сам Тебе, Кога нисам знао, јако желећи да угледам образ Твој и да спознам тачније ко си Ти. Због чега сам због силне

жеље за Тебом и због пламене љубави према Теби увек плакао, не знајући ко си Ти, Који си ме извео из небића у биће, извукао из провалије греховне и постао за мене све оно о

чему сам раније говорио. Тако, често ми се јављајући опет и опет, ништа не рекавши скривао си се и ниси се више показивао. А ја видећи у водама као што сам виђао раније, муње блистања лица

Твог, које су ме окруживале, али које ипак нисам могао да ухватим, често сам се сећао како сам Те једном видео горе и мислећи због свог незнања да је то био неко други све сам

Те тражио и тражио са сузама да Те угледам. Кад сам на крају, притиснут жалошћу и тугом потпуно заборавио и себе самог и свет и све што је у свету, потпуно заборављајући на све видљиво опет си се јавио Ти, невидљиви, неопипљиви, неухватљиви. Осећао сам

тада да си Ти омивао ум мој, откривао шире очи душе моје и давао ми да видим славу Твоју обилније и да се сам повећаваш све више и више блистањем да се све више и више

шириш, да се са удаљавањем таме приближаваш ближе и ближе као што то често осећамо и у видљивим стварима, јер кад сија месец и облаци плове брзо терани ветром, тада

189

изгледа да и месец плови брже иако у ствари нимало брже не плови од свогуобичајеног тока. Тако ми се, о Владико, чинило да Ти, непокретни идеш, непромењиви се

повећаваш, Ти који немаш образа примаш образ, јер као што бива са слепим да се мало по мало навикава да види и јасно обузима сав образ човека или све обрисе људског тела и

мало по мало живопише у себи, као што јесте – као што се, кажем, код слепог не мења и не преправља у очима образ човека, већ очи слепог, све више и више се омивајући виде на крају обличје човека онако како јесте, кад се црта све подобије образа човека у овим

очима и кроз њих долази у ум и црта се у сећању човека као на дасци, тако си ми се и Ти, кад си савршено очистио ум мој, јавио јасно у светлости Духа Светог, и као што Те је ум

мој видео јасније и чистије да ми се и чинило као да излазиш однекуд и јављаш се као светлији и дајеш ми да видим црте беззрачног зрака Твог. Тада си учинио да сам изашао из света овог, чини ми се, рећи ћу тако и из тела мог, зато што ми ниси дао да разумем ово

до краја, већ си сијао прекомерно и како ми се чинило, јавио си с сав у мени који сам све добро видео. Кад сам Те упитао говорећи: о, Владико, ко си Ти? тада си први пут

удостојио мене блудног да чујем и најслађи глас Твој и тако си слатко и кротко беседио са мном да сам дошао у екстазу дивећи се и дрхтао помишљајући у себи и говорећи: како је ово славно и како је блиставо? Како сам се и због чега удостојио таквих добара? Ти си ми

рекао: Ја сам Бог Који је постао човек због љубави према теби. Пошто си Ме тражио свом душом, од данас ћеш бити брат Мој, и друг, и санаследник. Чувши ово ја сам сав задрхтао,

исцрпела се сва снага моја и замало да изађе душа моја. Прибравши се мало одговарао сам: и ко сам ја, Господе, и какво сам добро учинио ја проклети и бедни да ме удостојаваш толиких блага и чиниш саучесником и санаследником славе Твоје држећи притом на

памети да је ова слава и радост изнад сваког ума? – А Ти, Владико мој Христе, опет си ми рекао: Говорим с тобом као друг с другом кроз Духа Светог Који ти заједно са мном

говори. Ово сам ти даровао само за твоју добру вољу и веру и даћу ти још више од овога, јер шта друго ти, којег сам створио нагог имаш или си имао било када као заиста твоје како бих Ја то примио од тебе и уместо тога ти даровао ово? Уосталом, ако се не одрешиш

потпуно од тела, нећеш угледати савршено и не можеш да добијеш све овде. Кад сам рекао на то: Господе! И шта је друго блиставије или изнад овога? За мене је довољно да

будем у таквој слави и после смрти. Тада си ми опет одговорио: баш је мала душа твоја, човече, кад се задовољаваш само таквим благом, јер оно у поређењу с будућим, личи на то као да је неко нацртао небо на папиру и држао га у рукама: колико се разликује нацртано

небо од истинског, толико се или неупородиво више разликује слава од оне коју видиш сада. Ово си рекао и умукао – и мало по мало сакрио од очију мојих Ти, најслађи и

најбољи Владико мој. И не знам, да ли сам се ја удаљио од Тебе или си Ти отишао од мене. Уосталом, мислио сам да сам дошао однекуд и ушао у моје обитавалиште, а ту сам се и потпуно освестио.

После овога, сећајући се лепоте славе Твоје и Твојих речи, Владико, плакао сам и кад сам ишао и кад сам седео и када сам јео и кад сам пио и кад сам се молио и имао

неизрециву радост што сам спознао Тебе, Творца свега. А и како сам могао да се не радујем? Уосталом, затим је дошла и туга, туга због тога што Те одавно нисам видео. Али кад сам јако желећи да Те поново видим кренуо једном да целивам свету икону Пречисте

Мајке Твоје и пао пред њом преклињујћи је, Ти си се пре него што сам устао, јавио у бедном срцу мом учинивши га свег светлошћу. Тада сам спознао да Те заиста имам у себи.

Од тада сам почео да Те волим, не само по сећању, односно не само због тога што сам се сећао Тебе и славе Твоје, већ од тога што сам поверовао заиста да имам у себи Тебе, испостасну Љубав, јер истинска љубав си Ти Бог. Када се тако насадила нада у вери,

спојила с покајањем и сузама, просветила сопственом Твојом светлошћу укоренила и узрасла добро, тада си дошао Ти, добри уметник и делатељ и ножем искушења, то јест,

смирењем, одсекао сувишне изданке помисли који су се подигли високо горе и привио само нади, као неком коренчићу дрвета, свету љубав Твоју. И ја видећи како ова љубав

190

расте из дана у дан и беседи са мном увек или боље речено, видећи као ме Ти кроз њу учиш, озарујеш и просвећујеш, радујем се и веселим као онај ко је већ превазишао сваку веру и наду, као што и Павле каже: јеже бо видит кто, што и уповајет (Рим. 8, 24).

Дакле, ако имам Тебе, чему више да се надам? И Ти си ми опет рекао, Владико: слушај чему да се надаш. Као што кад видиш сунце у води, а само сунце не видиш зато

што тада гледаш на доле, тако разумеј и оно што бива у теби; затвори себе самог и труди се увек да Ме видиш чисто и јасно у себи као сунце у чистој води. Поступајући тако удостојићеш се затим после смрти да Ме видиш, као што сам ти предсказао. Ако пак не

почнеш тако да чиниш, сва дела твоја и труд и ове речи, неће ти донети никакву корист, већ напротив, послужиће за осуду твоју и причинити ти већу тугу, јер, као што чујеш у

Писму, силнији силње истјазани будут (Прем. Сол. 6, 6). Сиромаштво не причињава такву жалост и стид ономе ко је сиромашан од самог почетка рођења свог какав стид и срам причињава ономе ко је раније био и богат и славан и у пријатељству с царем, а затим био

лишен свега тога и постао потпуно сиромашан. Тако бива и у духовном поретку ствари, иако земаљска и видљива дела не теку баш потпуно тако као духовна и невидљива. Они

који су отпали на пример, од пријатељства цара земаљског због неког разлога, могу да задрже свој иметак, да га користе и живе. Међутим, ко отпада од Моје љубави и пријатељства више не може да живи. Истог часа се обнажује од свих добара и предаје да

буде слуга непријатељима Мојим и његовим који чим се га приме устремљују на њега с крајњом острвљеношћу и зверством због његове некадашње љубави према Мени.

Тако, Свесвети Владико, заиста тако бива. И ја верујем Теби, Богу мој и падајући пред Тобом преклињем Те: сачувај ме грешног и недостојног Ти, Који си показао милост Своју према мени и изданак љубави Твоје који си накалемио на дрво наде моје, укрепи

силом Твојом да га не поколебају ветрови, не сломи бура, не украду непријатељи, да не опали ватра нерада, не исуше испарења ума, не уништи потпуно таштина. Ти, Који си ми

га даровао знаш да сам ради овог изданка љубави Твоје остао без помоћи сваког човека, јер си помоћнка и помагача мог и Твог апостола удаљио од мене телесно, како си пожелео. Ти знаш немоћ моју, знаш сиромаштво и потпуну немоћ. Ради тога се смилуј

према мени више од данас, Ти многомилосрдни Господе. Падам пред Тебе свим срцем и преклињем Те, не остављај ме на вољу моју, Ти, Који си ми даровао толико блага, већ

прими у љубав Твоју душу моју и у њој укорени љубав према Теби, да будеш Ти у мени и ја у Теби по утешном, светом, истинитом обећању Твом – да ме љубав Твоја покрива и да ја је покривам и чувам у себи – да Ти гледаш на мене с љубављу и да се удостојавам да

гледам с њом према Теби у овом животу по реченом као кроз мутно стакло, а тада у другом животу да те угледам са свом љубављу, целог Тебе Који си љубав и Који си

благоизволео да се називаш љубављу, јер Теби припада свако благодарење, моћ, част и поклоњење Оцу и Сину и Светом Духу, сада и увек и увекове векова. Амин.

Беседа деведесет друга

О созерцању и откровењу, о души просвећеној и о томе како делује благодат Светог Духа у ономе у коме царује љубав према Богу и ко је дошао у дубину смирења.

Вољена браћо моја! Велико је и безгранично снисхођење и човекољубље Божије према људима. Због тога дивећи се неизрецивој благости Божијој и дрхтећи кличем овако :

колико је запањујуће дивна сила заповести Божјих и у какво дивно стање доводи оне који их творе и испуњавају! И ја сам једном почео да испуњавам заповести Божије, кад сам мало иступао из дубине грехова и мало се ослободио мрака који ме је покривао. Притом

сам се често пошто сам притискан злим навикама својим, плашио и за себе, али су ме љубав и жељење добра много чешће усмеравали ка добру. На почетку је све што сам

чинио било само удаљавање од зла, али је затим сам почетак почео да ме подстиче на добро. У ово време само ми је једно нарочито причињавало тешкоћу и непријатност – то је

191

зла навика сластољубља која се уништава читањем Божанског Писма и навикавањем на добра дела, јер као што кад ујутру излази сунце, мало по мало се растерује тама и нестаје, тако и кад почиње да блиста добродетељ, истерује се грех као тама, и на крају се потпуно

уништава. Тада се ми показујемо као добри и добродетељни у свему као што смо раније били зли и порочни. Тако помоћу малог трпљења и мале добре воље или боље речено

помоћу Бога живог ми се васпостављамо на крају и обнављамо, након што се очистимо душом и телом и умом. Због тога поново постајемо оно што раније нисмо знали пошто смо били помрачени страстима и добијамо оно чега смо још недостојни.

Од тога сам добио нешто и ја неваљали и најгори од свих, јер добро сам проповедао с великом захвалноћу доброчинстава добијена од човекољубивог Бога

благодаћу Искупитеља нашег Исуса Христа. Добио сам благодат на благодат и доброчинство на доброчинство, ватру на ватру и пламен на пламен. Ка мом усхођењу и напретку додата су била и друга усхођења и напредовања, а на крају усхођења светлост,

овој светлости друга светлост најсветлија; међу овом светлошћу заблистало је блиставо Сунце из којег се јавио зрак који је испунио све. Тада сам само проливао слатке сузе,

дивећи се неизрецивом. Тада је Божански ум први почео да беседи с мојим сопственим умом и тако да га

поучава: да ли си схватио у какво дивно стање те је узвело оно човекољубље и сила због

вере твоје и малог трпљења твог које је сведочило о љубави твојој? Ево, подлежући смрти постао си бесмртан и будући обухваћен трулежношћу постао си нетрулежан. Дакле,

живећи у свету ти пребиваш са Мном. Ево, носећи тело не биваш вучен сластима телесним. Ти си мали по телу, али умом созерцаваш све. – На ово сам са страхом и уједно с радошћу одговарао: ко сам Господе, ја грешни и нечисти, да си ме погледао и спустио се

до беседе са мном? И Ти, пречисти, невидљиви и неприступачни за све, како се јављаш мени као приступачан и најслађи и видљив као најлепши у благодати и слави која Те

обасјава? Оно што сам чуо, чуо сам тајанствено и одговарао некако необично.

Натприродност созерцања ме је задивила, али страх од њега као да је душу одвојио од

тела. Неизрецива лепота Онога Ко се јавио запањила је срце моје и покренула на безграничну љубав, а љубав ми није дала више да се окренем надоле, већ сам се радовао

као човек који се потпуно отргао из окова плоти и ипак је остајао цео човек. Нисам могао да не верујем Ономе Ко ми је говорио и опет, плашио сам се да Му верујем да не бих пао у надменост. Често усходим на висину созерцања без своје воље и опет силазим с ње својом

вољом како не бих заборавио меру човека и како бих безбедније сачувао смирење. Ја знам много тога што други не знају, и опет сам највећа назналица. Радујем се што ми је

Христос, у Којег сам поверовао, даровао царство вечно и непоколебљиво, и опет, као недостојан оних добара плачем и никада нећу престати да плачем. Не смем да отворим уста своја како бих молио за отпуштење грехова мојих, - и опет, покретан љубављу

надахњујем се и примам смелост да молим Бога за другу браћу и (да кажем у безумљу) бивам услишен. Стојим са смелошћу пред Богом и молим се као син, а у осећањима срца

мог сматрам себе туђим и без смелости. Чујем: добро, слуго верни, и др. и налазим себе заиста таквим уистину, а не само да нисам сачувао ниједан таленат од свих оних дарова који су ми дати. Чини ми се да сам достигао крајњу границу добродетељи и истовремено

осећам да сам погружен у бездан грехова мојих и вуче ме очајање. Кад осећам да сам гори свих, узносим се изнад неба и љубављу се опет сједињујем с Исусом Христом Богом

нашим у Којег се уздам и надам да ћу кад се ослободим ове земаљске и тешке плоти или кад умрем, доведен пред Њега и просвећен Њиме да спознам јасније вечну радост и ликовање тамошње љубави.

Ово сам пожелео да вам напишем, браћо моја, не како бих стекао славу и како би ме људи прославили. Нипошто! Јер је такав човек безуман и туђ слави Божијој, већ сам

написао зато како бисте ви увидели и спознали безмерну човекољубивост Божију и то колико је лако бреме заповести Спаситеља нашег Бога, и насупрот томе, колико је велико

192

и неупоредиво уздарје благости Његове и како бисте спознавши ово или пожелели да и ви стекнете љубав Његову или се уплашили као вечне смрти, њеног лишавања. Притом и ради тога пожелео сам да вам напишем о свему реченом како бисте ви спознали висину

смирења и знак савршене љубави. Још и ради тога како бисте спознали и дело силаска Божијег и дар Божанске Његове благодати, тј. ону измену коју је учинио с нама људима

примивши људско обличје и давши уместо њега Божанство, како бисте спознали дивни образ обнављања нашег и то како живе они који су пожелели да верују у разапетог Христа, односно они који су подражавали Његовом послушању и смирењу и одлучили се,

одвративши се од горег, да се устреме ка бољем, од греха ка добродетељи, од земаљског ка небеском, од плотског ка духовном, од људског ка Божанском и још како бисте видели

како се мењају они који остављају све због љубави према Богу Који нас је заволео, а ипак се не лишавају ничега ни од садашњег ни од будућег, тј. како помрачени улазе дивно у светлост, приближавајући се великој светлости и како они сједињујући се с горњим бивају

богови и над доњим, као што је било у древно време с Мојсијем, како се налазећи се међу свима, нимало не скрнаве општењем с њима и чинећи добро ближњима, не трпе никакав

мањак у добру, већ показујући милост према другима, сами добијају више него што дају, нарочито кад по човекољубљу постају слични човекољубивом Богу; - како се смиравају сразмерно с тим колико бивају узвишени и како се узвишују сразмерно с тим како се

смиравају: лишавају се свега неопходног у животу по смирењу – и не трпе никакво лишавање, пошто су храњени вечним животом свете љубави.

Ево, открио сам вам тајне које су биле скривене у мени, јер видим да је близу крај живота мог. Желео сам да вам дам да увидите и спознате и образе покајања и прве кораке почетника и успехе средњих и меру савршених и да вас подстакнем да подражавате, ако

не желите неком другом, онда мени духовном оцу свом, који вас је родио духовно, који вас је заволео свом душом, задојио вас млеком речи Божије, нахранио хлебом који све

животвори и показао како корачати путем спасоносних заповести Бога – Којем припада свака слава, сада и увек и у векове векова. Амин.

Преподобног Симеона Новог Богослова Делатне и богословске главе

1) Вера је (да човек буде спреман) умрети ради Христа и заповести Његове са сигурношћу да таква смрт доноси живот, - сиромаштво сматрати богатством, оскудност и

ништавност истинском славом и угледом, и истовремено као да ништа немаш, бити сигуран да све поседујеш – а нарочито (је она) стицање неистраживог богатства познања

Христа и гледање на све видљиво као на прах и дим. 2) Вера у Христа није само то да човек занемари пријатности живота, већ и то да стрпљиво и добродушно подноси свако искушење које наизлази, у жалостима, мукама и

непријатним случајностима, док Бог не изволи да нас погледа – подражавајући Давиду, који каже: терпја потерпјех Господа и вњат ми (Пс. 39, 1), (тј. трпећи муке уздао сам се

да ће ми Господ помоћи, зато ме је и Господ видећи да се се не колебајући надам помоћи од Њега, погледао и показао ми милост Своју.) 3) Они који у било чему дају предност родитељима у односу на заповест Божију

немају вере у Христа. Наравно, и сопствена савест их разобличава за такво неверје, ако је у њима жива савест, јер карактеристична особеност оних који истински верују јесте да

никада ни у чему не преступају заповести великог Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. 4) Вера у Христа, истинитог Бога, рађа жељу за вечним добрима и страх од мука, а жеља за овим добрима и страх од мука доводе до строгог испуњења заповести, а строго

испуњење заповести учи људе дубокој свести о својој немоћи. Ова свест о нашој истинској немоћи рађа сећање на смрт, а ко је стекао ово сећање као сажитељку своју, тај

с болом тражи да сазна како ће му бити по исходу и удаљавању из овог живота, а ко се брижљиво труди да сазна будућност, пре свега треба да се лиши садашњег (тј. добара и

193

ствари овога света), јер онај кога савлада пристрасност према било чему од овог последњег, чак и најништавнијем, не може да се стекне савршену спознају о оном првом. Чак кад би, по домостроју Божијем, окусио мало такве спознаје ако истог часа не остави

оно за шта се држи пристрасношћу и не преда се свецело стицању ове дивне спознаје, не дозвољавајући себи чак ни да размишља о било чему другом осим тога – биће му одузета

и ова спознаја коју мисли да има. 5) Одрицање од света и савршено удаљавање од њега ако се уз то потпуно одрекнемо свих ствари, обичаја, гледања (принципа) и лица, с одрицањем од тела и своје

воље за кратко време ће донети велику корист ономе ко се с таквим жаром ревности одрекао од света.

6) Имајући намеру да се удаљиш из света гледај, не дај својој души плотске разоноде, ни на почетку, још док живиш и налазиш се у свету, иако би те сви рођаци и пријатељи приморавали на то. Ово им демони сугеришу како би угасили топлину срца

твог на тај начин, да не спрече испуњење твоје намере и на сваки начин је хладе и слабе. 7) Кад се храбро будеш одрицао свих свакодневних задовољстава и држао туђим од

сваке разоноде, тада ће демони, пробудивши сажаљење у рођацима, приморати да плачу и ридају због тебе пред лицем твојим. Да је заиста тако, спознаћеш кад останеш непоколебљив у том искушењу и одмах ћеш видети како ће се твоји рођаци распламсати

јарошћу и мржњом против тебе, одвратиће се од тебе као од непријатеља и уопште неће желети да те виде.

8) Видећи тугу родитеља, браће и пријатеља због тебе, подсмевај се демону, који се на тај начин разноврсно против тебе наоружава, али пожури да се удаљиш и са страхом, приљежно досађујући Богу молитвом да те удостоји да што пре дођеш у пристаниште

доброг оца у којем би овај смирио душу твоју, оптерећену и обремењену, јер море живота доноси много жалосног и крајње погубног.

9) Онај ко жели да омрзне свет треба из дубине душе да заволи Бога и стекне непрестано сећање на Њега, јер ништа друго осим овога не подстиче човека да с радошћу остави све и одвраћа се од тога као од ђубрета.

10) Ни због ваљаних, ни због бесловесних разлога не остај дуго у свету, већ чим будеш призван пожури да послушаш, пошто се ничему другом Бог не радује тако као

нашој брзини (у испуњавању Његове воље), јер је боље брзо послушање са сиромаштвом него оклевање с мноштвом имања. 11) Ако свет и све што је у свету пролази, а Бог је нетрулежан и бесмртан, радујте

се сви ви који сте ради Њега оставили трулежно. А трулежно нису само богатство и новац, већ и свако задовољство и греховна наслада јесу трулеж. Само су заповести Божије

светлост и живот и тако их сви називају. 12) Ако си, брате, обузет пламеном ревности за спасење дотрчао у киновију или духовном оцу, кад ти буде предлагао он или браћа која се с тобом подвизавају, купатило

или јело или неке друге утехе ради угађања плоти, не пристај на то, већ увек буди спреман (жели, тражи, стреми), ка посту, ка злопаћењу (произвољним лишавањима), крајњем

уздржању. Ако отац твој у Господу заповеди да даш неку утеху телу, послушај га, одсецајући своју сопствену вољу и у том, а ако не, с радошћу испуњавај стрпљиво, што си својом вољом пожелео да чиниш (тј. да се на сваки начин уздржаваш од свега). Поштујући

ово увек ћеш бити у свему човек који пости и уздржава се и ко се своје воље по свему одрекао. И не само то, већ и пламен који је у срцу твом, који те подстиче да све презиреш,

сачуваћеш неугасивим. 13) Кад демони, учинивши са све са своје стране, не успеју да растроје нашу по Богу намеру или да спрече њено испуњење, тада долазе у (братији) која се претварају да

су благочестива и посредством њих покушавају да омету оне који су већ почели да се подвизавају у добрим подвизима њиховим. И као прво наводно покретани љубављу и са

сажаљењем саветују им да се не туђе телесних утеха како и тело, кажу, не би изнемогло и како они самим тим не би пали у униније. Затим их, позивајући их на бескорисне

194

разговоре, приморавају да читаве дане проводе узалудно. Онда, ако неко од ревносних послуша њихове савете и постане сличан њима, они почињу да му се смеју као да се радују његовој погибељи, а ако пак не послуша њихове речи већ сачува себе туђим од

свега, ако пази на себе и нема дрскости (скроман је и бојажљив пред свима) покрећу се на завист и наоружавају против њега употребљавајући све начине чак и да га истерају из

манастира, јер је бешчасној таштини несносно је да види да се пред њеним очима хвали истинско смирење. 14) Мучи се болно ташти видећи како смирени, проливајући сузе и Бога њима

умилостивљује и људе покреће на нехотичне похвале. 15) А кад се предаш у потпуности духовном оцу свом, знај да си туђ свему што си

донео споља – без обзира да ли су то неке ствари или новац. Зато ништа немој чинити с њима без његове воље и ништа не замоли за себе од њега од онога, ни мало, ни велико, једино ако ти он сам по сопственој вољи или заповеди да узмеш оно или ти то да својим

рукама. 16) Без воље оца твог по Богу, немој планирати да дајеш милостињу од новца који

си донео, а ни без посредника немој да покушаваш да узмеш нешто од њих, јер боље је бити и називати се сиромашним и туђиноватељем, него трошити и давати сиромашнима новац док си још почетник. Све предати у вољу духовног оца свога као у руке Божије

јесте дело савршене вере. 17) Чак немој молити ни гутљај воде да прогуташ иако те пали жеђ док ти духовни

отац твој, пошто је сам на то подстакнут, не заповеди да то учиниш. Ограничавај себе и приморавај у свему наговарајући себе таквим речима: ако хоће Бог и будеш достојан да се напијеш, Он ће сигурно открити твом оцу да ти каже: «Напиј се.» И тада ћеш се напити

чисте савести, иако би то било у време које није за то одређено. 18) Неко, ко је у искуству спознао духовну корист и стекао истинску веру

предлажући Бога за сведока истине рекао је: одредио сам себи такву помисао да никада не молим од оца мог ни да једем ни да пијем и било шта друго да не примам док м у Бог не сугерише да ми то нареди. И кад сам тако радио нада ме никад није изневерила.

19) Човек који стекавши делатну веру према свом оцу по Богу, видећи га, мисли да види самог Христа и бивајући с њим или следећи за њим, верује да ће несумњиво бити са

Христом и Њему следити никад неће пожелети да беседи с било ким другим и неће дати предност било чему од светских ствари у односу на сећање на Њега и љубав Његову, јер шта је боље или шта је корисније у овом и у будућем животу него бити са Христом? Шта

је лепше или слађе од созерцања Њега? Ако се чак и беседе од Њега неко удостоји, сигурно ће захватити из ње живот вечни.

20) Онај ко добродушно воли оне који га срамоте и вређају и причињавају му штету и моли се за њих за кратко време достиже велики напредак, јер кад бива тако у осећању срца ово благонаклоног на тај начин уводи у бездан смирења и изводи из њега

изворе суза, у које се погружава сва троделност душе (тј. њена разумна, жељна и афективна сила), - узводи ум на небо бестрашћа и чини га созерцатељним – а окушањем

тамошњих добара располаже да сматра ђубретом сва блага овог живота и саму храну и пиће прима на сласт и не тако често. 21) Подвижник не треба да се клони само злих дела, већ треба да се труди да буде

слободан и од помисли и мисли противних (заповестима воље Божије) и да увек буде заузет у себи душеспасоносним и духовним сећањима остајући безбрижан за ствари

овоземаљске. 22) Као што онај ко је обнажио тело своје, ако остави притом очи своје затворене било каквим покровом и не пожели да узме овај свој покров и да га збаци не може сам од

овог обнажавања осталог тела да види светлост, тако и онај ко је оставио све своје и ствари и новац и избавио се од самих ових страсти, ако не ослободи притом и око душе

своје од сећања на овоземаљске стари и рђаве помисли никад неће угледати умну светлост, Господа нашег Исуса Христа и Бога.

195

23) Што је покров који је стављен на очи то су помисли овоземаљске за ум или за око душе. Док је он на очима ништа нећемо видети, а кад их истерамо сећањем на смрт, угледаћемо светлост истинску која просвећује сваког човека који долази у свет.

24) Ко је слеп од рођења, не може да зна силу онога што се пише, нити да томе верује, већ ако се некада удостоји да прогледа почеће да сведочи заједно с другима да је

оно што се пише и чита истинито. 25) Онај ко види чулним очима зна кад бива дан и кад ноћ, а слеп не зна ни једно ни друго. И ако се онај ко је духовно прогледао и види умним очима, после тога, кад

почне да види истинску и незалазну светлост због нерада и безбрижности опет врати ранијем слепилу и лиши светлости, налазећи се у добрим осећањима, добро осећа

лишеност од ове светлости, оно и због чега се с њим догодило овакво лишавање, није да не зна, али онај ко је од рођења слеп (духовно) ништа такво не зна ни из искуства ни по дејству – једино ако слухом нешто чује и сазна о ономе што никада није видео и почне да

прича о томе другима иако ни он ни који га слушају ништа тачно не знају о оним стварима о којима разговарају.

26) Немогуће је и тело пунити до ситости храном и духовно се наслађивати умним и божанским добрима, јер у којој мери неко служи стомаку у тој лишава себе окушања духовних добара, насупрот томе, у којој мери неко почне да тањи тело своје, сразмерно с

тим биће насићен храном и утехама духовним. 27) Оставимо све земаљско – не само богатство и злато и друге овоземаљске

ствари, већ и саму похот према њима потпуно истерајмо из душа наших. Омрзнимо не само задовољства тела, већ и бесловесна кретања његова и потрудимо се да га умртвимо трудом и подвизима, јер кроз њега се похоти рађају и остварују. И док је оно живот, по

свој нужности душа наша бива мртва – тешко покретна или потпуно непокретна на сваку заповест Божију.

28) Као што се пламен ватре увек подиже на горе, нарочито кад почнеш да џараш материју у којој се разгорела и у којој гори ватра, тако и срце таштог не може да се смири, већ чим му кажеш нешто на његову корист он се све више и више дими; ако бива

разобличаван и саветован, он јако противречи; ако се хвали и слави он се зло надима. 29) Човек који се научио да противречи сам за себе представља мач с две оштрице:

он убија своју душу, а да није тога свестан и чини је туђом вечном животу. 30) Онај ко противречи сличан је човеку који се добровољно предаје противницима свог цара, непријатељима. Противречење је удица која има мамац говорења правде

(заштиту истине, самооправдање, самозаштиту), и кад нас он превари ми гутамо удицу (кукицу удице) греха. Тако се обично јадну душу за језик и гркљан краду духови злобе. И

час се подиже горе, час се погружава у хаотични бездан греха и осуђује заједно с онима који су пали с неба. 31) Ко, пошто га људи бешчасте или га вређују, јако пати због тога у срцу, нека зна

из овога да носи древну змију у недрима својим. Ако почне ћутке да подноси оно што му се причињава или да одговара великим смирењем учиниће ову змију немоћном и

раслабљеном (и потпуно ће је убити). А ако буде противречио с горчином и одговарао с дрскошћу, даваће снагу змији – изливаће отров у срце своје и немилосрдно ће прождирати унутрашњост своју, јер ће ова змија која на такав начин сваког дана јача, прогутати на

крају, саму намеру сироте душе да се исправи и држи исправна у добром поретку живота и одузеће јој снагу за то.

32) Ако пожелиш да се одрекнеш света и научиш јеванђељском животу, немој се препуштати неискусном и учитељу којем нису туђе страсти како се не би уместо јеванђељског научио ђаволском животу, јер код добрих учитеља и лекције бивају добре, а

код рђавих – рђаве, а од рђавог семена и плодови увек бивају рђави. 33) Молитвама и сузама измоли од Бога да ти пошаље руковођу бестрасног и

светог. Изучавај и сам Божанско Писмо и нарочито оно што су свети оци писали о практичном животу, како би поредећи с њима оно чему те учи учитељ и настојатељ могао

196

као у огледалу да видиш колико се то слаже и затим да оно што је сагласно с делима усвојиш и задржаваш у мислима, а несагласно – расудивши добро – одлажеш како не би пао у прелест, јер знај да се у ове дане појавило много превараната и лажних учитеља.

34) Свако ко мрзи (слеп је духовно) ако се лати да руководи другима, јесте обмањивач и оне који за њим следе баца у ров погибељи по речима Господа: сљепец

сљепца ашче водит, оба в јаму впадут (Мт. 15, 14). 35) Слеп у односу на једно (Бога) је слеп и у односу на све; и онај ко види само у једном (Богу) види све. Међутим он и заостаје од свог виђења и бива у виђењу свега и

налази се ван свега видљивог. Будући тако у Једином, види све и будући у свему не види ништа од свега. Видећи у Једином, кроз Њега види и себе и све и свакога и будући

скривен у Њему, не види ништа од овога. 36) Ко се у свом унутрашњем умном или духовном човеку није обукао у образ Господа нашег Исуса Христа, небеског човека и Бога с осећањем и свешћу о томе, тај је

само крв и плот и не може посредством речи само да прими осећање духовне славе слично као што и слепи од рођења не могу да спознају шта је светлост сунца само на основу речи

о њему. 37) Ко слуша он и види и осећа и зна силу онога што се говори као човек који се већ обукао у образ небеског и дошао в мужа совершена, в мјеру возраста исполненија

Христова (Еф. 4, 13). Пошто је такав може добро да руководи на путу заповести Божјих и стадо Христово. А у ономе ко не зна то и није такав очигледно је да су осећања душе

непросвећена и нездрава. И много му је боље да њиме руководе него да он руководи с опасношћу по друге и по себе. 38) Онај ко с пажњом слуша свог учитеља и руковођу као Бога не може да

противречи. Ко мисли и говори да има једно и друго (тј. да и слуша пажљиво оца свог као Бога и противречи) нека зна да се налази у заблуди, јер не зна какво расположење према

Богу имају људи Божји. 39) Ко верује да се у руци његовог пастира налази његов живот и смрт никада неће противречити. А незнање овога рађа супротстављање које причињава духовну и вечну

смрт. 40) Док се не донесе пресуда туженом даје му се реч да се оправда – говори суду о

ономе што је учинио, а кад се открију дела његова и кад буде над њим изговорена пресуда судије, више ни мало ни много не противречи онима који га кажњавају (ради извршења пресуде).

41) Пре него што монах крочи у ову судницу (покајања – манастир) и открије оно што му лежи на срцу, можда може да говори нешто против, једно због незнања, друго због

намере да сакрије нека своја дела, а после откривања и искрене исповести својих помисли више никад не сме да противречи свом по Богу судији и владици, чак до смрти, јер монах који је ступио у ову судницу и на почетку обнажио оно што је скривено уњеговом срцу од

самог почетка живота, овде носи, ако има здрав разум, увереност да је достојан безбројних смрти, па верује да ће се кроз своје послушање и смирење избавити сваког мучења и

казне, ако, наравно, заиста зна силу ове тајне. 42) Ко неизбрисиво чува ово у свом уму никада се неће покренути срцем на оно што не ваља кад га уче, саветују и разобличавају, јер онај ко притом пада у погубни грех

противљање на речима и неверовања свом духовном свом и учитељу, већ се у овом животу жалосно баца у дубину пакла и постаје обитавалиште сатанеи целе његове нечисте

војске као непокорни син погибељи. 43) Преклињем тебе, који си узео на себе јарам послушања, да често држиш ово у мислима својим и са сваким старањем се подвизаваш да не доспеш, како је речено, у пакао

на вечне муке, већ се сваког дана тако моли топло Богу и говори: Боже и Господе свега, Који имаш власт над свим што дише и над сваком душом, Који једини можеш да ме

излечиш, услиши мољење моје и змију која се гнезди у мени јадном, доласком Свесветог Духа Твог убивши, истреби. Научи и усмери мене ништег и обнаженог од сваке

197

добродетељи да падам пред стопе оца мог и његову свету душу расположи на састрадавање и милост према мени. Даруј, Господе, смирење срцу мом и помисли које доликују грешнику, који је одредио за себе да се каје пред Тобом. Не остави до краја

душу, која се једном спојила с Тобом, која Тебе исповеда, која је Тебе уместо целог света изабрала и дала Ти предност у односу на све. Ти знаш Господе, да желим да се спасим

иако мој зли обичај то омета, али Теби је, Владико могуће све што је немогуће за људе. 44) Они који су у дворишту благочестивости са страхом и трепетом положили добар темељ вере и наде и ноге своје непокретно учврстили на камену послушања

духовним оцима слушајући оно што они заповедају као из уста Божјих и на овом темељу послушања без колебања у смирењу душе уређујући испуњење брзо напредују. И

остварује се у њима велико и прво дело које се састоји у томе да се одрекну себе самих, јер испуњавање туђе, а не своје воље не само да душевно укорењује самоодрицање, већ и производи умртвљење за цео свет.

45) Ономе ко противречи свом оцу радују се демони, а ономе ко се чак до смрти смирава пред њим, диве се Анђели, јер такав дело Божије савршава, уподобљавајући се

Сину Божијем Који је испунио послушање према Оцу Свом, чак до смрти, смрти на крсту. 46) Безмерно и неблаговремено сакрушавање срца због било чега чулног помрачава и узнемирава ум. Оно истерује из душе чисту молитву и умилење, а усађује у њу болну

муку срца. Отуда суровост и безосећајност безмерна, а кроз то демони обично очајањем нападају оне који су предузели да живе духовно.

47) Кад ти се догоди нешто такво, монаше, а ти ипак налазиш у души својој ревност и велику жељу за савршенством тако да јако стремиш да испуниш сваку заповест Божију, да не погрешиш чак ни у празној речи и нимало не заостанеш за древним свецима,

ни у делању ни у знању, ни у созерцању, већ видиш да те непријатељ омета у томе, сејући коров малодушности и не допуштајући ти да се винеш на такву висину светости, тиме што

те напада раслабљеношћу кроз гађање плашљивим помислима таквим сугестијама: немогуће је да се спасиш у свету и обавезно испуњаваш све заповести Божије. Тада, севши у ћошак, усамљено, сакупи и сабери помисли своје – и дај добар савет души својој

рекавши јој: вскују прискорбна јеси, душе моја? И вскују смушчајешчи мја? Уповај на Бога, јако исповејемсја Јему. Спасеније лица мојего, нису дела моја, већ Бог мој, јесте (Пс.

41, 6). И цар-пророк каже: не оправдитсја пред Тобоју всјак живиј (Пс. 142, 2). Али вером коју имам у Бога мог надам се да ћу бити спасен по неизрецивом милосрђу Његовом на дар. Бежи ми с очију, сатано! Господу Богу мом се клањам од младости своје и служим

Њему, Који може да ме спаси по самој Својој милости. Одступи од мене! Бог Који ме је створио по образу и подобију Свом нека те уништи.

48) Бог од нас људи не захтева ништа друго осим да не грешимо. Међутим, то није испуњење закона, већ само доследно чување образа и вишњег достојанства, у којима стојећи по природи и носећи светло-блиставу одећу Духа пребивамо у Богу и Он у нама,

бивамо по благодати богови и синови Божји и знаменујемо се светлошћу познања Бога (по речима: знаменасја на нас свјет лица Твојего, Господи – Пс. 4, 7).

49) Раслабљеност и телесна тежина, која долази у душу од лењости и нерада, одвајају од обичног правила и производе помраченост ума и малодушност. Отуда често почињу да се појављују у срцу помисли страха и хуле и онај кога искушава демон

раслабљености и унинија често од страха не може да уђе на обично место молитве и препушта се лењости, а често осећа нападе неумесних помисли о Творцу свега. Дакле,

знајући разлог одакле те је то снашло, пожури да уђеш у обично место за молитву твоју и павши пред човекољубивог Бога, моли се с јецајима срдачним у скрушености и сузама молећи за избављење од тежине раслабљености и унинија и од злих помисли. И брзо ће ти

бити дато ослобођење од њих ако будеш куцао (на двери милосрђа Божијег) јако и упорно.

50) Ко је стекао чисто срце победио је страх. А ко га још чисти тај га понекад побеђује, а понекад сам бива побеђен од њега. А ко се уопште не подвизава (за ову

198

чистоту) тај је или потпуно пао у стање безосећајности као друг страсти и демона болујући уз таштину још од надмености, мнит себе бити што, ничтоже сиј (Гал. 6, 3), или јесте слуга предат у руке страху као онај ко је дете по уму, дрхти и плаши се страха тамо где за

онога који се боје Бога нема страха ни страховања. 51) Онај ко се боји Бога не боји се ни тежњи демона, ни њихових немоћних напада,

као ни претњи злих људи, већ будући сав као неки пламен и ватра која пали чак и кад пролази по скривеним и неосветљеним местима, тера у бекство демоне који беже од њега, како не би били опаљени од пламеног зрака божанске ватре која од њега излази.

52) Ко је прожет страхом Божјим не плаши се да се налази међу злим људима. Имајући у себи страх Божји и носећи непобедиво оружје вере, бива јак за све и може да

учини чак и оно што многима изгледа тешко и немогуће. Он иде међу њима као гигант међу мајмунчићима или као лав који риче међу псима и лисицама, уздајући се у Господа чврстином мудровања свог запањује их, запањује мисли њихове поражавајући их речју

премудрости као жезлом гвозденим. 53) Не само тиховатељ или искушеник, већ и игуман, старешина над многима,

уређујући све треба да буде безбрижан, тј. слободан од жалосне бриге за овоземаљске потребе, јер ако се бринемо показујемо се ка преступници заповести Божије која каже: не пецитесја душеју вашеју, што јасте, или што пијете, или во што облечетесја, всјех бо

сих јазици ишчут (Мт. 6, 25-32). – И још: зрите, да не когда отјагшајут сердца вашија објаденијем и пијанством и печалми житејскими (Лк. 21, 34).

54) Онај чије су помисли заузете бригама за овоземаљске ствари није слободан, јер брига о њима држи га у својим рукама и чини слугом својим, без обзира да ли се брине за себе или ради других. А онај ко је слободан од овога ни за себе ни за друге се не брине за

овоземаљско, нека је и епископ или ђакон или игуман. Али не бива ни докон и ни према чему, чак ни према последњем и ништавном не показује немар, већ све чинећи и

уређујући богоугодно за све бива безбрижан и то за цео живот. 55) Гледај, немој да срушиш своју кућу желећи да саградиш дом ближњег. Тежак је тај посао и тешко се може испунити, зато се побрини да ти се не догоди да лативши се

овога свој дом разориш, а и онога кућу никако не можеш да саградиш. 56) Ако ниси стекао потпуну непристрасност према овоземаљским стварима и

новцу, не жели да ти буде поверена економија (надзирање ових ствари и њихово распоређивање у обитељи) како те не би заробиле и да уместо уздарја за труд служења обитељи не паднеш под осуду за лоповлук и крађу светиња. Ако те пак настојатељ

примора да преузмеш овај посао обављај га као да додирујеш огањ који пали. Уништавај и први прилог помисли (о присвајању туђег) исповеђу, покајањем и молитвом настојатеља

бићеш сачуван неповређен. 57) Онај ко није постао бестрастан не зна чак ни шта је бестрасност и не верује да постоји било ко такав на земљи, јер онај како онај ко се сам није одрекао прво себе и ко

крв своју није усрдно дао за овај заиста блажени живот може да помисли да је неко други то учинио како би стекао бестрасност? Тако и онај ко мисли да има Духа Светог, а ништа

нема, кад чује да се дејства Духа Светог очигледно спознају у онима који Га имају никако томе не верује, исто као што не верује томе да постоји било ко у овом роду једнак апостолима Христовим и свим од искона свецима кога попут њих покреће и на кога делује

Божански Дух или је свестан и осећа да Га види, јер свако по свом сопственом стању суди и о ономе што се тиче ближњих, односно по томе какав је сам, да ли по добродетељи или

по греховима, да кажем. 58) Једно је бестрасност душе, а друго је бестрасност тела. Она (душевна) и тело освећује својим сопственим сијањем и изливањем Духа, а ова друга сама по себи ништа не

користи ономе ко ју је стекао. 59) Као што је онај кога је из последњег сиромаштва обогатио цар и унапредио у

светли чин, обукао у блиставу одећу, и коме је одређено да стоји пред лицем његовим и самог цара са жељом види и као доброчнитеља изузетно воли и на одећу у коју је обучен

199

весело гледа, и чина је свог свестан, и богатство које му је дато зна, тако и монах који је истински оставивши свет и све светско приступио Христу и будући вучен добрим осећањима попео се на висину духовног созерцања кроз испуњење заповести и самог Бога

созерцава непреварно и измену која се у њему догодила јасно види, јер увек види благодат Светог Духа која га обасјава која се назива и одећом и царском хаљином, што је највише

за верујуће сам Христос Господ, јер се они који у Њега верују у Њега облаче. 60) Многи сами читају Божанско Писмо, други слушају оне који га читају, али је мало оних који имају моћ да правилно разумеју значење смисао онога што читају. Једни

сматрају да је оно што се чита у Божанском Писму немогуће, други се, сматрајући директан смисао онога што се пише тешким за прихватање прихватају да тумаче то на

свој начин и тумаче га рђаво. О ономе што је речено за садашње време суде као да ће се десити у будућности, а што је речено о будућности, схватају да се већ догодило или да се догађа сваког дана. Тако немају правилно расуђивање и истинско распознавање

разликовања ствари Божанских и људских. 61) На све верне треба да гледамо као на једног и да мислимо да у сваком од њих

пребива Христос и да имамо према њему такво расположење љубави да будемо спремни да положимо за њега душу своју. Нипошто не треба да говоримо или мислимо да је било ко зао, већ све треба видети добрима као што је речено. И ако видиш некога да га нападају

страсти, не мрзи брата, већ страсти које га нападају. А кад угледаш таквог кога тиранишу похоти и рђаве навике имај према њему још веће сажаљење како иначе не би и сам био

искушаван попут њега као човек који је промењив и који се налази под утицајем промењиве материје. 62) Ако је неко дволичан због лицемерја или крив по делима или мало рањен неком

страшћу или помало неисправан у неком смислу због нерада, такав се не прима међу исправне у свему већ се као неваљао и невешт за добро, одбацује како не би направио

раздор у савезу који треба да буде нераскидив и како не би изазвао поделу међу онима који морају остати нераздељиви, једне и друге бацивши у жалост, јер они који су напред (напредују) почеће болно да се жалосте због оних који су иза њих, а ови – због растанка с

онима који су их обишли. Напомена: Превод се даје по тексту грчког Добротољубља. Место је нејасно.

Новогрчки превод му даје овакву парафразу са да би: «да не би учинио да се веза ланца раскине кад је натегну, односно да не би причинио раскид јединству браће док се они препусте већим подвизима добродетељи, да не би начино поделу међу браћом која треба

да пребивају неподељена и да не би постао узрок туге за оба дела, јер ће они који иду напред, тј. напредују у добродетељи, почети да се жалосте због оних који су се нашли иза,

а они који су остали позади почеће да се жалосте због растанка с првима.» 63) Као што онај ко на пламен распаљене пећи набацује земљу, гаси ватру, тако и овоземаљске бриге и сваки облик пристраности према било чему, чак и последњем и

ништавном, уништавају топлоту срца која је на почетку распаљена. 64)2 Ко се с радошћу и са савршеним осећањем одрекао свега спољашњег, мислим

на ствари и људе и ко је заборавио све ово прескачући као зид сваку пристрасност према томе (остављајући је иза себе) туђ је свету и свему што је у свету и у сабраности држећи ум свој, у једном се поучава увек – у сећању и помишљању на смрт. Због тога се увек и

брине за оно што се тиче суда и плате, бива сав обузет овим и као оковима окован усељавајући неизреециви страх у срце своје таквим помислима и удубљивањима у њих.

65)3 Ко усели у дубину срца свог страх од суда долази на позорницу света као неки оковани осуђеник. Зато бива обузет страхом као да га је ухватио немилосрдни џелат и вуче га на место погубљења не мислећи ни на шта друго осим страдања и мучења, које ће

претрпети од мука у вечном огњу. Ово осећање на муке чува се неизбрисиво у његовом срцу страхом који га је родио и (заједно с њим) не даје му да се брине за било шта људско,

2 Ове тачке нема у грчком и словенском Добротољубљу.

3 Ове тачке нема у грчком и словенском Добротољубљу.

200

јер се увек налази у таквом стању као да је обешен на крст и осећа у бол и страдања крсне смрти, - што му и не дозвољава ни да обраћа пажњу на било чије лице ни да размишља о части или бешчашћу људском. Свом душом сматрајући себе достојним сваког презира и

бешчашћа он не обраћа ни пажњу на брукања и понижења која му чине. 66)4 Сваког јела и пића и украса гнуша се онај ко је обремењен страхом од смрти и

не једе на задовољство ни хлеб и воду не пије, дајући телу само потребно, колико је нужно за одржавање живота, одричући се сваке воље своје и бива разуман слуга испуњавајући све што год да му нареде.

67) Онај ко је предао себе као слуга својим по Богу оцима неће почети, због страха од мука да бира од заповеђеног оно што би олакшало бол срца његовог и разрешило окове

страха и неће послушати оне који би га пријатељски или ласкаво или заповеднички наводили на то. Међутим, онај ко да предност ономе што би гајило ову бол пожелеће то да јаче стеже ове окове и заволеће оно што би учинило јачим џелата. У оваквим

расположењима остаће заувек не гајећи наду да ће се икада ослободити заслужених крајности, јер нада на избављење чини бол срца лакшим, што сада није корисно за онога

ко се каје. 68) За сваког ко је почео да живи по Богу користан је страх од мука и бол срца коју он рађа. А ко без такве боли и без таквих окова страха мисли да започне (добар живот) тај

не само да полаже темељ својих дела на песку, већ машта да ће саградити кућу у ваздуху без темеља, што је, наравно, немогуће. Међутим, овај бол убрзо рађа сваку радост, ови

окови раскидају окове свих грехова и страсти и овај џелат не бива узрочник смрти већ вечног живота. 69) Ко не почне да се клони и да избегава бол срца који се ра ђа због страха од

вечних мука, већ да следи за њим добром вољом срца (ко следи за њим добрим путем или следи одлуке воље са саосећајношћу срца ономе што се сугерише са страхом) и сразмерно

с успехом све више стеже оковима његовим тај ће брже корачати. Оно ће га довести и пред лице Цара над царевима. И кад ово буде чим погледа, премда још не тако јасно, на славу Његову истог часа ће се разрешити окови његови, страх-џелат ће побећи далеко од

њега и његова бол срца ће се претворити у радост, која ће у њему постати живо врело или извор који бије, који точи увек чулно реке суза, а духовно – тишину, кротост и неизрециву

насладу, али притом и храброст са спремношћу да се слободно и неометано трчи према сваком испуњењу заповести Божјих, што је за почетнике још немогуће, а својствено је ономе ко је дошао до средине, а за оне који прилазе савршенству, овај извор бива светлост

уз изненадну измену и промену срца. 70) Онај ко има у себи светлост Свесветог Духа, немајући снаге да истрпи да Га

види пада на земљу ничице, кличе и вапије у ужасу и страху великом, као човек ко је видео и искусио нешто што је изнад природе, изнад речи и разума. И он бива сличан човеку у којем се због нечега распалила утроба ватром, која га пали и пошто не може да

трпи врелину пламена он постаје сав измучен и више нема снаге да буде у себи, већ будући непрестано орошаван сузама и њима хлађен још се више распламсава огњем жеље

за Божанским, а од овога му сузе још обилније теку и он, пошто се омива њиховим изливањем сија још блиставије. А кад, сав се распаливши постане као светлост испуниће се на њему оно што је рекао (Богослов): «Бог се с боговима сједињује и они га спознају»

(јер се Бог сједињује с онима које обожава и који Га спознају) – и притом у таквој мери, (се испуњава ово на њему) у којој се већ сјединио с Оним Ко се спојио с њим и у којој се

нашчо да Га је спознао. 71) Пре плача и суза нека нас нико не вара празним речима и сами себе немојмо варати – нема у нама покајања, ни истинске намере да се променимо, ни страха Божијег у

срцима нашим: нисмо још свесни да смо криви и нисмо себе осудили и душа наша још није осетила будући суд и вечне муке, јер да смо осудили себе, да смо имали такве

4 У Добротољубљу грчком и словенском 64, 67. тамо је 65. итд.

201

покрете срца, да смо били у таквим осећањима истог часа би из нас потекле и сузе. А без овога ни тврдокорност наша никако не може да се ублажи, ни душа наша не може да стекне духовно смирење, ми немамо моћ да постанемо смирени. А ко није такав не може

да се сједини с Духом Светим, а онај ко се није сјединио с Њим кроз очишћење себе од свега трасног, созерцања Бога и богопознања не може да се удостоји, и недостојан је

скривено да бива научен добродетељима смирења. 72)5 Прво од плача по Богу бива смирење, од њега затим долази радост и весеље неизрециво, а око смирења по Богу израста нада на спасење, јер што грешнијим од свих

људи сматра неко себе из све душе, тим више се заједно с њим у смирењу разраста нада, цвета у срцу његовом и испуњава га сигурношћу да ће несумњиво бити спасен

посредством смирења. 73) Што више неко силази у дубину смирења и осуђује себе самог као недостојног спасења, тим више плаче и изводи изворе суза, сразмерно са сузама и плачем точи се у

срцу његовом духовна радост, а заједно с њом извире и расте нада и даје најтачније уверење у спасење.

74) Свако треба да анализира себе и да пази на себе разумно, како се не би уздао само у наду без плача по Богу и смирења, ни како би се, опет, у смирење и сузе уздао без тога да их прате нада и радост духовна.

75) Постоји привидно смирење, које потиче од нерада и лењости и од силног осуђивања савести. Они који су га стекли често га сматрају узрочником спасења, међутим,

оно није заиста такво, зато што нема радостотворни плач који би био сједињен с њим. 76) Бива и плач без духовног смирења, и они који плачу на тај начин такође мисле да такав плач омива грехове, али они се узалудно варају, зато што бивају лишени сласти

Духа која се тајанствено рађа у мисленој ризници-скривници душе и не окушају благост Господа. Због тога се такви брзо разгоревају гневом и не могу потпуно да презру свет и

оно што је у свету. А ко не презре ово савршено и не стекне мржњу према овоме од све душе никада неће моћи да стекне чврсту и несумњиву наду у спасење, већ га сумња увек вуче овамо и онамо, пошто није основао наду своју на камену.

77) Плач има двојако дејство: и као што вода гаси сузама сав пламен страсти и омива душу од прљавшине коју јој оне доносе, тако што огањ присуством Светог Духа

животвори, загрева и обавија срце и разгорева у њему љубав и жељу према Богу. 78) Пази на себе и спознај дејства која се у теби дешавају од смирења и плача и уочавај какву корист ти доносе сваког часа. А за почетнике од њих бива још и следећа

корист – одбацивање сваке земаљске бриге и пристрасности и одрицање од свих људи – родитеља, рођака и пријатеља – безбрижност и презрење свих ствари – новца и свега, не

само до последњег кончића, већ чак и самог тела свог. 79)6 Оне који се претварају да су добродетељни и који једни бивају по спољашњем изгледу, а други по унутрашњем човеку – испуњени су понекад сваком неправдом, пуни

зависти, супарништва и злосмрађа чулних слсти – многи сматрају бестраснима и светима имајући неочишћено око душе (да их спознају директно) и нису у стању да их познају по

плодовима њиховим, а оне који живе у свештеном страху, добродетељи и простоти срца и заиста су свети, не разликују од осталих људи, пролазе поред њих с немаром и сматрају ничим.

80) Овакви сматрају да је брбљивац и хвалиша бољи за учитеља и духовнији, а ћутљивог и онога ко се пази празнословља сматрају дивљаком, необразованим и немим.

81) Од онога ко говори у Духу Светом надмени и болесни од ђавоље гордости одвраћају се као од уображеног и гордог, пошто га њихове речи још више погађају, него што их доводе у умилење и скрушеност, а онога ко меље као воденица и говори у име свог

стомака или по науци, хвале и примају иако он о делу спасења све лажно тумачи. Дакле,

5 Овога нема у грчком Добротољубљу и свега што следи до 78.

6 У грчком и словенском Добротољубљу 70.

202

међу таквима нема никога ко би могао добро и како јесте у ствари да распозна и види (људе или дело спасења). 82) Блажени, каже Бог, чистији сердцем, јако тији Бога узрјат (Мт. 5, 8). А чисти

срцем не чине једну, две или десет добродетељи, већ све заједно, сливши се, такорећи у једну добродетељност, која је достигла последње степене савршенства. Међутим, и у том

случају добродетељи – саме, не могу да учине срце чистим, без утицаја доласка Духа Светог, јер као што ће код ковача, ма како вешто да уме да ради оруђем, ништа не може да учини без помоћи ватре, тако и човек, нека све чини са своје стране (ради очишћења срца)

користећи се ради овог циља добродетељима као оруђем, али без посете ватре Духа, све што учини остати неупотребљиво и бескорисно за његов циљ, јер само ово нема снагу да

очисти нечистоту и прљавштину душе. 83) У божанском Крштењу добијамо отпуштење сагрешења, ослобађамо се прародитељске клетве и освећујемо силаском Светог Духа, али савршену благодат, како се

она означава у речима: всељусја в них и похожду (1 Кор. 6, 16) – не добијамо тада, јер је то наслеђе оних који су се савршено утврдили у вери и доказали је делима. Ако пак после

Крштења скренемо у прљава и зла дела, потпуно ћемо изгубити и само освећење. И тек покајањем, исповеђу и сузама сразмерно делима добијамо опет прво отпуштење сагрешења, а затим и освећење вишњом благодаћу.

84) Кроз покајање се остварује омивање прљавштине ранијих неваљалих дела, а после оваквог очишћења бива причешћивање Светим Духом, али не просто, већ због вере,

расположења (чврсте решености да се стоји без падања) и смирења оних који се кају свом душом, и не само након испољавања таквих расположења, већ и након што се добије разрешење грехова од духовног оца и кума. Зато је добро свакодневно се кајати, као што

наређује заповест, јер речи: покатјесја, приблизисја бо царствије небесноје (Мт. 3, 2) задужују нас за делање које није ограничено одређеним временом, већ је свагдашње.

85) Благодат Свесветог Духа даје се душама које су постале Христове невесте као обручење или залог. И као што жена без веридбе нема чврсту сигурност да ће се некада несумњиво спојити с мужем, тако и душа никада неће примити поуздан доказ да ће вечно

боравити с Владиком својим и Богом или да ће се тајанствено и неизрециво спајати с Њим и наслађивати неприступном лепотом Његовом ако не добије обручење или залог

благодати Његове и не стекне у себи свесно Њега Самог. 86) Као што обручење не бива сигурно док папири о сагласности у којима се пишу услови брака не буду потписани од стране сведока достојних вере, тако не бива чврсто

блистање благодати пре делања заповести и стицања добродетељи, јер што су приликом закључивања услова сведоци то су при духовном заручивању делање заповести и

добродетељи: кроз њих свако онај ко ће се спасити добија савршено поседовање обручења (тј. благодат Светог Духа). 87) Прво се пишу као брачни услови делањем заповести, затим се добродетељима

запечаћују и потписују, и тада женик Христос даје невести души прстен, тј. обручење Духа.

88) Као што невеста пре брака добија од женика само залог обручења, а мираз који јој је одређен и остале обећане дарове очекује да ће добити после брака тако и невеста Христова – Црква верних и душа сваког од нас прво добија од женика Христа само

обручење Духа, а вечна блага и Небеско Царство нада се да ће добити по изласку одавде, пошто је у то уверава залог обручења, који јој показује све оно као у огледалу и потврђује

несумњивост добијања онога што је договорено с Владиком њеним и Богом. 89) Као што невеста, наљутивши се због тога што се њен женик задржао на путу, или је зато што је заузет другим пословима одложио на неко време брак, презре његову

љубав и брачни договор или избрише или поцепа и истог часа се лишава и свих нада, које су јој тако много обећавале од женика; тако обично бива и с душом, јер кад неко од оних

који се подвизавају рекавши себи: докле треба да се злопатим (трпим сва лишавања)? – занемари подвижнички труд и подвиге и због немара према заповестима и остављање

203

свагдашњег покајања као да избрише и поцепа свој споразум с Господом, уједно с тим истог часа се лишава и залога обручења (благодати) и потпуно губи сваку наду у Бога. 90) Као што невеста усмеривши према другоме љубав којом је обавезна према

младожењи с којим је заручена и почевши да живи с њим јавно или тајно не само да не добија ништа од онога што јој је младић обећао, већ треба да очекује и достојну казну и

срамоту по закону, тако исто бива и с нама, јер ако нека душа јавно или тајно промени љубав према Женику-Христу на вољење било ког другог предмета и срце њено освоји други, бива омрзнута и мрска Женику и недостојна спајања с Њим, јер је Он рекао: Аз

љубајшчија Мја љубљу (Прич. 8, 17). 91) По оваквим знацима свако треба да распознаје да ли је добио обручење Духа од

Женика и Владике Христа. Ако је добио, нека се стара да то држи и чува, а ако се још није удостојио да добије, нека пожури да га посредством дела благих, потребних делања и топлог покајања што брже добије и затим чува делањем заповести и умножавањем

добродетељи. 92)7 Обручење Светог Духа је необјашњиво и за онога ко га је стекао јер се оно

поима непојамно, држи се недрживо, види се невидљиво, живи, говори и покреће онога ко га је стекао; одлеће из тајне одаје у којој бива запечаћено и опет се стиче тамо неочекивано, чиме ствара уверење да као што оно долазак свој не чини утврђеним једном

заувек, тако одлазак свог – неповратним, после чега се већ више не би вратило. Тако онај ко га је стекао и кад га нема (присутно тако да то осећа), јесте као да га има и кад га има

налази се у таквом расположењу као да га нема. 93) Као што кад неко стоји у кући ноћу на вратима и прозорима који су затворени са свих страна отвори неки прозор светлост га изненада запљусне блисавим сјајем и он не

издржавајући такав сјај истог часа затвара очи своје, ушушкава се и скрива, тако и кад душа, затворена са свих страна у чулно, погледа некако умом својим као кроз прозор у

ванчулно и бива озарена сјајем обручења Светог Духа Који је у њој, не издржавајући блистање Божанске неприкривене светлости истог часа почиње да дрхти умом својим, сва се крије у саму себе и бежи као у неку кућу под кров чулног и људског.

94) Ввјажет ли кто огн в њедра, каже премудри Соломон, риз же својих не сожжет ли? (Прич. 6, 27). А ја кажем: ко примивши у срце своје непокривени небески

огањ Духа Светог неће почети да гори и неће се озарити и неће заблистати и неће имати блистање Божанства сразмерно свом очишћењу и примању огња? Јер примање огња иде за очишћењем срца и опет очишћење срца иде за примањем огња, тј. колико се чисти срце

толико прима и Божанске благодати, и опет, колико оно прима благодати толико се и чисти. А кад се ово заврши (тј. кад очишћење срца и примање благодати достигну

савршенство и пуноту), тада човек сав свецело бива бог по благодати. 95)8 Као што се у кући кров држи на темељу с осталим здањем, а темељ (с осталим здањем се поставља ради држања крова, - пошто је и једно и друго неопходно и потребно,

- и ни кров се обично не подиже без темеља (с осталом зградом) ни основа (с осталом зградом) без крова не чини обитавалиште повољно за живот, тако се и у души благодат

Светог Духа чува испуњењем заповести, а за испуњење заповести се полаже темељ ради добијања дара благодати Божије и ни благодат Светог Духа обично не остаје у нама без испуњавања заповести, ни испуњавање заповести Божјих не бива потребно и корисно без

благодати Божије. 96) Као што кућа без крова, остављена тако због лењости градитеља, не само да

није ни за шта, већ још служи као ругло градитеља тако и ако онај ко је положио основу испуњењем заповести и подигао зидове високих добродетељи, не добије и благодат Светог Духа тако да његова душа то види и осети јесте несавршен и представља предмет

жалости за савршене. А онај ко је лишен благодати бива такав због два разлога: или зато што је презрео покајање или зато што је постао малодушан пре потпуног стицања

7 Нема у Добротољубљу 92-94.

8 У Добротољубљу 83.

204

добродетељи сматрајући да је то дело безгранично велико па је оставио неке од њих које су ипак, иако нам изгледају неважне, суштински неопходне за потпуно уређење и завршетак дома добродетељи, јер је немогуће да без њих ова кућа буде покривена

благодаћу Светог Духа. 97) Ако је Син Божји и Бог сишао на земљу да би Својим посредовањем помирио с

Оцем Својим нас, који смо Његови непријатељи и са Собом нас спојио свесно, посредством Светог и Једносушног Духа Свога, онај ко се лишава овакве благодати коју другу ће добити? Наравно, такви се и с Оним (Оцем) нису помирили, ни с Овим (Сином)

немају сједињење с благодаћу Светог Духа. 98) Онај ко је постао заједничар Божанског Духа од страсних похоти и сласти се

избавља, а од природних потреба телесних се не ослобађа. Зато као што се онај ко се ослободио окова страсне похоте, ко је окусио бесмртну славу и сласт и спојио се с њом приморава непрестано да се узноси на горе и с Богом пребива не дозвољавајући себи чак

ни за трен да одступи од созерцања Њега и незаситог наслађивања Њим, већ као везан телом и трулежношћу истрже се од горњег, вуче на доле и враћа на земаљско. Тада бива у

њему такава туга због тога (растајања од горењег) какву, претпостављам осећа душа грешника која се одваја од тела. 99) Као што је за телољубивог и животољубивог, за сластољубивог и светољубивог

одвајање од ових предмета његове љубави смрт, тако је и за љубитеља чистоте и Бога, нематеријалног и љубитеља добродетељи заиста смрт чак и мало одступање од њих срцем,

јер ако ономе ко види чулну светлост, кад сам склопи очи своје или кад му их неко други затвори, бива тешко, он тугује и дуго ово не може да трпи, нарочито ако је гледао на предмете потребне и дивне – зар се неће тим пре онај кога просвећује Дух Свети и ко

јасно види, у виђењу на јави и мислено, у будном стању и у сну, она блага, која око није видело, о којима ухо није чуло, која на срце човеку нису долазила и у које сами Анђели

Божји желе да проникну, жалостити и туговати ако нечим буде отргнут од њиховог созерцања? Јер му то истински изгледа као смрт и отуђење од вечног живота. 100) Једни блаженима називају отшелнички живот, други киновојски, трећи живот

начелника који стоји испред народа, саветовује га и учи и уређује цркве од којих се обично многи хране и душевно и телесно. Ја пак не бих желео да дам предност никакву од

њих пред другима, нисам рекао да је она достојна похвале, а она куђења, у сваком начину живота је преблажени живот у свим делима и раду који се обавља за Бога и по Богу. 101) Као што се обичан људски живот гради и тече под међусобним дејством

различитих овоземаљских предузећа, мајсторстава и умећа, то јест, један чини једно, а други друго на потребу и на такав начин дајући један другом и међусобно примајући живе

људи задовољавајући своје сопствене потребе, тако се исто може видети и у духовном животу – један пролази једну добродетељ, други другу, један бира овакав пут живота, а други другачији, али сви заједно трче ка једном циљу, помажући једни другима.

102) Циљ свих оних који живе по Богу јесте да угоде Христу Богу нашем и да се помире с Богом Оцем кроз примање Светог Духа и тако уреде своје спасење, јер у томе се

састоји спасење сваке душе. Ако овога нема у нама (у циљу и дејству), узал удан је сваки други труд и испразно свако друго делање наше. – Бескористан је сваки пут живота који не води ка овоме онога ко њиме корача.

103) Онај ко је оставио цео свет и удаљио се у планину на тиховање и отуда ташто пише онима који су у свету, једне називајући блаженима, другима делећи ласкања и

похвале сличан је ономе ко развевши се од жене, блудне, неваљале и свезлобне, и ко је отишавши у далеку земљу како би избрисао и само сећање на њу, зборавио затим на овај циљ ради којег се удаљио у земљу – у планину, и пише са жељом онима који опште с

оном женом или да кажем отвореније, скрнаве се, и назива их блаженима. Такав иако се не скрнави телом, скрнави се срцем и умом као да саосећа оним жељама у њиховој вези с

овом женом.

205

104) Колико су они који живе у свету и чисте осећања и срца своја од сваке греховне похоти, достојни похвале и ублажавања, толико су исто они који живе у планинама и пећинама и желе похвале и да их људи блаженима називају достојни грђења

и одбацивања. Такви су пред Богом који испитује срца једнаки онима који чине прељубу, јер онај ко страсно жели да се његово име и дела чују у свету чини прељубу од Бога по

образу древног народа јеврејског, како каже пророк Давид. 105) С несумњивом вером у Бога онај ко се одрекао света и свега што је у свету, верује да милостиви и милосрдни Господ прима оне који Му долазе у покајању и знајући

да Он слуге Своје кроз бешчашће узводи у част, кроз крајње сиромаштво их богати, кроз срамоћење и понижење прославља, кроз смрт чини наследницима и причесницима вечног

живота – посредством њих (тј. бешчашћа, сиромаштва и др.) још брже трчи, као жедни јелен, према бесмртном извору и по њима се пење као по лествици којом се Анђели пењу и силазе у помоћ онима који се пењу, а Бог седи на врху ње очекујући наш труд и напор на

које смо способни, не зато што би се радовао да нас види како се трудимо, већ зато што пошто је човекољубив жели да нам дарује награду као дуг.

106) Бог не допушта онима који свеусрдно трче ка Њему да потпуно отпадну (с оне лествице) већ видевши их како су изнемогли, суделује и помаже им простирући ка њима одозго руку силе Своје и ка Себи узводећи – помаже и јавно и тајно и знано и незнано док

се они прошавши сву лествицу Њему Самом приближавају и потпуно се с Њим сједињујући не забораве на све земаљско, с Њим пребивајући и живећи тамо – да ли у

телу, или ван тела, не знам и наслађујући се неизрецивим добрима. 107) Праведно је да прво под јарам заповести Христових подметнемо вратове своје ни на страну не скрећући, ни назад се не враћајући и не заостајући, већ право и усрдно

корачајући у њима чак до смрти и све више обнављајући себе и новима уистину чинећи себе Божјим рајем док с Оцем Син кроз Духа Светог не уђе и почне да обитава у нама. И

тек тада кад Га стекнемо за свог становника и учитеља коме од нас Он нареди (да узмемо на себе такво служење) и коме какво служење повери, томе оно и нека се уручи и он нека га обавља тако како је ово благоугодно Богу. Али пре времена не треба ово служење

тражити, не треба га ни примити кад га људи дају (сами по себи) већ треба пребивати у заповестима Владике нашег и Бога и чекати на Његову заповест (да се узме на себе свако

служење). 108) Ако нас – након што нам буде поверено служење у божанским стварима и ми се потрудимо у њему достојно хвале, Дух упути да пређемо на друго служење, или делање

или дело не треба да се противимо, јер Бог не жели ни то да будемо докони, ни то да остајемо на једном истом делању од којег смо почели, већ жели да се напредујући све

више и више покрећемо на достизање бољег, међутим, руководећи се у овоме не својом, већ Божијом вољом. 109) Онај ко се труди да умртви своју вољу треба да твори вољу Божију уместо

своје воље да уноси у себе вољу Божију, да је насађује и урезује у срце своје. И притом да брижљиво гледа да ли ниче оно што се насађује и урезује пустивши корење у дубину, ако

је никло и дало стабло, да ли се ово стабло, пошто је расечено како би на њега нешто било накалемљено, срасло с овим што је накалемљено и да ли је постало једно дрво с њим, затим да ли је израстао изданак, да ли је процветао и да ли је дао плод предиван и сладак

како не би знао ни за земљу која је раније примила у себе семе и корен на којем се дубоко учврстило ово непојамно и неизрециво живоносно растиње (парафраза: место је веома

нејасно). 110) Ономе ко ради страха Божијег одсеца своју вољу, Бог тако да он то не зна како то бива дарује Своју вољу и чини је неизбрисивом у срцу његовом отварајући притом и

очи срца његовог како би је спознао (тј. да је то Божија воља), и дајући му снагу да је испуњава. Ово твори благодат Светог Духа, а без ње ништа не бива.

111) Ако си добио опроштај свих својих грехова, да ли само просто кроз тајну покајања и исповести или с примањем и свете анђеоске схиме, какве љубави, каквог

206

благодарења и смирења то треба да буде извор за тебе, да пошто си достојан безбројних мука, не само да си избављен од тога, већ се још удостојаваш славе да будеш син и Царства Небеског?

Усмеравајући ово у уму свом увек се сећај, буди спреман и расположен унапред за то да не обешчастиш собом Оног Ко те је створио и Ко те је удостојио и безбројна

сагрешења већ свим делима својим прославиш Га и укажеш поштовање како би и Он тебе којем је указао поштовање више од сваке видљиве твари (у стварању), још више поштовао, давао ти уздарје (у благодати) и другом Својим искреним те назвао.

112) Колико је душа достојнија части од тела толико је разуман човек бољи и већи од целог света. Не гледај величину створења која су у свету како би мислио да су она

достојнија части од тебе, човече, већ на благодат која ти је дата погледавши и достојанство умне и славне душе своје разумевши, прослављај у песмама Бога, Који ти је указао част већу од свега видљивог.

113) Гледајмо и размислимо како да прославимо Бога. А ми Га не прослављамо другачије осим као што Га је Син прославио. Али чиме је Син прославио Оца Свог тиме је

и Сам био прослављен од Оца. Чинимо и ми исто (што и Син) са брижљивошћу како бисмо тиме прославили Оца нашег, Иже јест на небесјех, Који је изволео да се тако назива и да од Њега будемо прослављени славом Сина, которују имјел Он у Него прежде

мир не бист. То су – крст или умртвљење за цео свет, муке, искушења и друге страсти Христове, које подносећи с потпуним трпљењем подражавамо Христовом страдању и

прослављамо тако Оца нашег и Бога као синови Његови по благодати и санаследници Христови. 114) Душа која се није потпуно ослободила светских навика и пристрасности према

видљивим стварима због самих осећања и расположења срца свог не може безбедно да подноси жалости које се догађају, присила које долазе, и искушења од демона и људи.

Међутим, пошто је оковима везана пристрасношћу према људским стварима бива рањавана новцем, погађа је тешка жалост услед губитка ствари и јако болује од рана које се наносе њеном телу.

115) Ко је отргао душу своју од пристрасности и везаности за чулно и тесним савезом је спојио с Богом, тај не само да ће бити равнодушан према новцу који се налази

око њега, као и стварима, и трпећи њихов губитак биће без жалости као да нису његови, већ туђи, него ће и ако се самом телу његовом причињава бол трпети с радошћу и одговарајућим благодарењем видећи увек, по речима божансог апостола, да кад вњешниј

человјек тљејет, внутрениј обновљајетсја по всја дни (2 Кор. 4, 16). Иначе није могуће подносити жалост по Богу. За ово су потребни савршено знање и духовна мудрост, а онај

ко их је лишен увек корача у тами безнадежности и незнања, немајући никакве могућности да види светлост трпљења и утехе (молитве). 116) Свако ко мисли да је мудар, зато што је изучио све науке и зато што је

обавештен у спољашњој мудрости никад се неће удостојити да проникне у тајне Божије и угледа их, ако се прво не смири и не постане у осећањима срца свог луд, заједно са

надменошћу одбацујући и стечену ученост, јер ко тако поступа и с непоколебљивом вером следи људима мудрим у божанским стварима. Тај, пошто је њима руковођен заједно с њима улази у град Бога живот и Духом Светим поучаван и просвећиван види и спознаје

оно што нико од других људи не може да види и спозна. Тако постаје богонаучен. 117) Богом научене ученике мудрих века овог људи сматрају лудима док су сами

заиста луди и научили су се само спољашњом полуделом премудрошћу коју по божанском апостолу обуји Бог (1 Кор. 1, 20) и коју је богоречити глас назвао земноју, душевноју, бјесовскоју, исполненоју рвенија и зависти (Јак. 3, 15). Такви пошто су ван

Божанске светлости не могу да виде чуда, која су се налазила у њему и они који усељавајући се у ову светлости виде шта је у њој и поучавају се томе, сматрају

преваренима, док су сами преварени и никада нису окушали Божанска блага.

207

118) И данас постоје међу нама и људи бестрасни, свети и испуњени Божанском светлошћу који су тако умртвили своје удове, који су на земљи, очистивши их од сваке нечистоте и сваке страсне похоти да не само у себи не размишљају да чине нешто рђаво,

већ и кад их вуку ка томе други, не трпе никакву измену у бестрасности која им је својствена. Њих би спознали и они који се према њима односе с презиром и не верују им,

кад се они поучавајуу Божанским стварима у премудрости Духа кад би добро разумели Божанске речи, које им се сваког дана читају и певају, јер кад би знали савршено Божанско Писмо веровали би добрима која су им од Бога обећана. Али као што не

учествују у овим добрима због своје сумње и нерада, они грде и оне, који су се удостојили да у њима учествују не верујући им.

Напомена: У грчком Добротољубљу. У новогрчком је ова глава парафразирана на следећи

начин: «Кад би они који кажу да у ово време нема ниједног бестрасног и не верују онима који у премудрости Духа воде разговоре о божанским стварима, схватали Божанске речи

које свакодневно читају и певају спознали би да и данас постоје бестрасни, свети и испуњени божанском светлошћу и да живе међу нама очистивши се од сваке нечистоте и сваке страсне охоти, јер не помишљају само сами по себи да чине нешто рђаво, већ и кад

их неко други вуче на то не трпе никакву измену у бестрашћу које у њима постоји. Али ови, не знајући Писмо, говоре да данас нема никог таквог, јер кад би разумели како треба

Божанско Писмо веровали би оним добрима која нам је Бог обећао и даровао, али они као људи који нису заједничари таквих блага због умишљености и нерада свог не верујући им, грде и клевећу оне који су постали њихови заједничари и уче о њима.

119) Они који су испуњени благодаћу Божијом и савршени у знању и премудрости

која је одозго дата ради тога желе само да иду у свет и виде оне који су у њему како би их подсећањем на заповести Божије расположили да чине добро и кроз то им пружили прилику да заслуже неку награду – ако их наравно послушају, уразумиће се и увериће се,

пошто они, који нису вођени Духом у тами корачају и не знају куда иду и да ли напредују у неким заповестима; хоће ли онда некад (они који живе у благодати иду код њих с

наведеним подсећањима у жељи и нади) примити истинско учење Светог Духа тргнувши се од надмености која их обузима и искрено, а не с обманом и хваљењем себе, пазећи на вољу Божију, покајати испунивши је, постати заједничари у неком другом духовном

делању. Ако се не догоди да буду виновници такве користи за мирјане које посећују они плачући због тврдокорности и заслепљености срца њихових, враћају се у своје келије и

почињу дан и ноћ да се моле за њихово спасење, јер се због другог не жалосте они који непрестано пребивају с Богом и испуњени су сваким благом. 120) Који је циљ оваплоћеног домостроја Бога Логоса који се у целом Божанском

Писму проповеда, али који ми, читајући Писмо не знамо? Не неки други осим да нас кад постанемо заједничари у ономе што је наше учини зајдничарима у ономе што је Његово.

Син Божји је постао човек како би нас људе учинио синовима Божјим, узводећи род наш по благодати у оно што је сам по природи, рађајући нас одозго благодаћу Светог Духа и истог часа нас уводећи у Царство Небеско, или боље речено, дарујући нам да имамо

Небеско Царство у нама (Лк. 17, 21), како не бисмо само надом ушли у њега хранећи се, већ кад већ будемо у посед уведени: живот наш сокровен јест со Христом в Бозје (Кол.

3, 3). 121) Крштење не одузима самовлашће и вољу нашу, већ нам дарује слободу од тираније ђавола, који не може више против наше воље да влада нама. После Крштења од

наше воље зависи да ли ће да пребива добровољно у заповестима Онога у Кога су се крстили Христа, Владике и Бога и да ходи путем заповести Његових или да се скрећући с

овог правог пута опет врати ђаволу, противнику и непријатељу нашем.

208

121) Они који се после Светог Крштења повинују жељама лукавог и чине угодно њему отуђују себе од светих стегна светог Крштења по ономе штоје рекао Давид: отчуждишасја от ложесн (Пс. 57, 4), јер свако од нас се не мења или не претвара из

природе у којој је створен у другу, већ пошто је створен од Бога као добар (јер Бог није створо ништа зло) и пребивајући истинит по природи и сушстаству, као што је створен,

слободном својом вољом воли и жели то и чини, да ли је то добро или зло, јер као што се нож без обзира да ли га неко употребљава на зло или на добро, не претвара из своје природе у другу, већ остаје гвожђе по природи, тако и човек делује и чини, како је речено,

шта жели, али из природе своје не иступа. 123) Не спасава то ако неко према једном човеку једном покаже милост, али то ако

неко и једног човека презре, чини га кривим огњу вечном, јер взалкахсја и возжадахсја – није речено за један случај и за један дан, већ указује на цео живот. Исто тако – напитастје, напојисте, одјејасте и остало што следи не указује на једнократно дело, већ

на свагдашње и у односу на све. Христос Господ и Бог наш је исповедао да такву милост Сам прима од слугу Својих (у обличју потребитих).

124) Ономе ко је дао милостињу стотини потребитих, али је могао да да и другима, да нахрани и напоји многе – а одбио је онима који су га преклињали и који су ка њему вапили, судиће Христос као ономе ко Га није нахранио, зато што је и у овима свима које

хранимо, у сваком од сиромашних. 125) Ко је данас свима потребитима све потребно за тело дао тај ако сутра имајући

могућност да учини исто то, занемари неку браћу и остави их да умиру од глади, жеђи и хладноће, презрео је и оставио да умире, Самог Оног Ко је рекао: понеже сотвористе јединому сих менших, Мње сотвористе (Мт. 25, 40).

126) Господ је благоизволео да прими обличје сваког сиромаха и уподобио Се сваком сиромаху да се нико од оних који верују у Њега не би узносио над братом својим,

већ да би свако видећи у брату свом Бога свог сматрао себе мањим и рђавијим од брата свог као што је мањи од Онога Ко га је створио и како би као Овога примио и њега и поштовао и био спреман да на помоћ њему потроши све имање своје као што је Христос и

Бог наш дао крв Своју за спасење наше. 127) Онај коме је заповеђено да се према ближњем свом односи као према самом

себи, сигурно не треба један дан, већ сав свој живот да се односи као према таквом. Исто тако и онај коме је заповеђено да даје свакоме ко моли има заповест да читавог живота тако поступа. Једнако као што се и од онога ко жели да му други чине добро (увек

подразумева се) захтева да и сам чини исто за друге. 128) Пошто се онај ко се према ближњем свом односи као према самом себи не

може да дозволи себи да има нешто више од ближњег ако онај ко имајући не подели изобилно док и сам не постане сиромах и не постане сличан ближњима својим, тај се не показује као тачан извршилац заповести Владичње. Исто тако (се не показује) као онај ко

жели да даје свакоме ко моли онај ко имајући макар грош или парче хлеба пошаље празних руку онога ко га моли – или не чинећи сам за ближњег оно што овај жели

(пошаље) да то учини за њега неко други. Дакле, и онај ко је сваког сиромаха и ништег хранио, појио, облачио и све друго за њега чинио, а презрео само једног и само једног занемарио – и тај ће се сматрати оним ко је презрео Христа Бога, гладног и жедног.

129)9 Како неки сматрају да се Христос Господ налази у једном сиромаху док се Он нераздељиво дели и јесте сав у сваком сиромаху? Претпоставимо сада у свом уму да је сто

сиромаха као један Христос, јер Христос апсолутно нераздељиво пребива у њима. Ко је због тога дао по новчић деведесет деветорици сиромаха, а једног изгрдио, истукао и истерао празних руку, коме мислиш да је то учинио? Наравно, Самом Христу, Који је

рекао, говори и увек ће говорити: понеже сотвористе јединому сих менших, Мње сотвористе (Мт. 25, 40).

9 Овога нема у Добротољубљу.

209

130) Из реченог се види да Господ усваја и прима за оно што је учинио дословно за Њега Самог што је учињено за сиромашну браћу нашу. И реч Господа: Мње сотвористе не ограничава се само онима према којима смо били немилосрдни, и онима које смо

вређали или чију смо својину користили, или којима смо учинили сваковрсна друга зла, већ садржи и оне које смо презрели, и ово једно је довољно за нашу осуду, зато што

презирући њих, презиремо Самог Исуса Христа. 131)10 Можда ће ово свима изгледати тешко и зато ће сматрати да је ваљано ако кажу у себи: ко може тачно све ово да испуни како би све задовољио и нахранио и никога

од њих не би оставио незадовољеног? Али нека послушају Павла који јасним речима каже: љуби Христова обдержит нас суждших сије (2 Кор. 5, 14).

132) Као што главне заповести обухватају све појединачне заповести које се у њима садрже, тако и главне добродетељи, садрже у себи све појединачне добродетељи које обухватају све појединачне добродетељи. Онај ко је продао на пример све своје и

поделио то сиромашнима и постао сам сиромашан одједном је испунио све појединачне заповести које овде спадају. Због тога више нема потребе да ономе ко моли даје и да се од

онога ко хоће да узајми одвраћа. Исто тако и онај ко је стекао непрестану молитву у овом једном има испуњене све заповести о молитви и не стоји више под неопходношћу да седам пута дневно хвали Господа или увече, ујутру и у подне као онај ко има испуњене у

себи све молитве којима се молимо и које појемо по уставу у одређено време и сате. Исто као што је онај ко свесно има у себи Бога Који даје знање људима, прошао Свето Писмо и

као плод сабрао сву корист која може да проистекне од читања и нема више потребе за читањем књига, јер какву ће за овим потребу имати онај ко је стекавши за свог сабеседника Онога Ко је надахњивао људе који су писали Божанска Писма, у коме је Он

запечатио неизрецивост скривених Тајни? Напротив, он сам ће за друге бити надахнута књига која носи нове и древне тајне написане прстом Божјим у свему као у ономе ко је све

савршио и починуо у Богу од свих дела својих, што је врхунац савршенства. 133) Течење које бива за време сна обично произлази из многих разлога, због преједања, због таштине и због зависти демона. Међутим, бива и од дугог бдења, због

којег се тело опушта у сну и од страха, кад се неко плаши да не пострада од овога или ради Божанске Литургије коју му предстоји да служи као јереј или због Светог Причешћа

(за које се спрема ако је обичан брат). С бављењем таквим посмислима на одру свом, с бојазни да не пострада бива да чим заспи страда од овог, што такође потиче од зависти демона. – И ево шта још бива: један види дању лепо лице и замишља га у мислима, затим

иде да спава с блудним помислима не одагнавши их због раслабљености и пада у течење у сну, а понекад још и не заспавши, већ лежећи на одру. Бива и тако: седе неки нерадни

попут мене и разговарају о страсним покретима, страсно или бестрасно, затим и одлазећи на сан врте такве слике у свом уму и падају у сан спојивши се с њима, у сну се и подвргавају реченој непријатности; можда буде да је још један за време беседе примио

штету од другог. Зато увек треба пазити на себе саме и увек се поучавати у речима Пророка: предзрјех Господа предо мноју вину, јако одеснују мене јест, да не подвижусја

(Пс. 15, 8), - и слух да заграђује од таквих речи. Неки су се често подвргавали телесним кретањима кад су остали празни од молитве (остављали молитву) као што смо показали у глави о молитви).

134)11 Ни ономе ко богослови не приличи покајање, ни ономе ко се каје не приличи богословље, јер колико је исток далеко од запада толико је богословље изнад покајања. Ко

се налази у стању покајања и заиста твори дела покајања у себи има као болестан човек, који дан за даном живи у немоћи изнемоглост, или је као сиромах, обучен у рите који моли милостињу. А ко богослови личи на човека који проводи време у царским дворцима,

10

Добротољубље, 117. 11

Од ове главе до 182 закључно с њом у Добротољубљу нема. Главе које следе за претходном

Добротољубља 120-152 преузете су из глава Симеона, његовог духовног оца које се наводе одмах после

овога.

210

у светлој царској одећи, увек се налази близу цара, беседи с њим и од њега самог чује јасне наредбе његове и све што он жели (подразумева се стање созерцања, а не научно богословље).

135) Умножавање спознаје Бога бива разлог умањивања знања свега другог, односно што више неко спознаје Бога тим више оскудева у знању свега осталог. И не само

то (бива с њим), већ он све више и више долази до свести да не зна ни самог Бога. Обиље озарења Његових у духу бива Његовим савршеним невиђењем и изнад осећања која лебде, – равнодушношћу због свега онога што је споља. И како може да буде и да се назива

осећањем такво осећање које не зна да је такво какво је и где је оно у чему оно пребива и то не може савршено да сазна или да схвати? А и како је могуће да подлеже осећању оно

што око није видело, за шта ухо није чуло и што на срце човеку није долазило? 136) Онај Ко нам дарује оно што је изнад осећања даје нам благодаћу Светог Духа и друго осећање изнад осећања како бисмо њиме осећали чисто и јасно дарове Његове и

даровања која су изнад осећања. 137) Ко је глув за речи Бога глув је и за сваки Његов глас, као што напротив ко чује

речи Бога тај чује (способан је да чује) све њих (све речи Божије) и никога не чује осим оних, који говоре речи своје (поуке) благодаћу Логоса и не чује њих, већ само реч која се безгласно говори њиховим гласом.

138) Кад си доле, у земаљском, немој да истражујеш оно што је горе, тј. небеско, и усходећи горе, пре него што достигнеш врх немој бити радознао за доње да оклизнувши

се не би пао или боље речено, да не би остао доле (мислећи да се пењеш). 139) Ко се обогатио небеским благом – подразумевам доласком и усељавањем у њега Христа Који је рекао: Аз и Отец приидем и обител у него сотворим (Јн. 14, 23), тај

зна знањем душевним (из искуства, свешћу, осећањем) какву је радост стекао, колико и какво благо има у царским ризницама свог срца беседећи с Богом као друг с другом са

смелошћу стоји он пред лицем Онога Ко обитава у њему у светлости неприступној. 140) Ко верује ономе што сам рекао јесте блажен. Ко се делатно подвизава да посредством свештених повига достигне знање о томе (спознавши ово у искуству) тај је

три пута блажен. Ко је посредством делања и созерцања достигао висину таквог стања и као син дошао до Самог Бога, тај је, да не кажем нешто више, Анђео.

141) Као што онај ко стоји на обали мора види безграничну пучину воде, али њихову границу не досеже погледом, већ види само неки мали њихов део, тако и онај ко се удостојио да кроз созерцање угледа безгранично море славе Божије и види мислено

Самог Бога види умним очима Бога и бездан славе Његове, не сву, колико је има, већ само онолико колико је за њега могуће.

142) Као што онај ко се налази близу мора не само да га види већ и у саме воде његове улази, колико хоће, тако бива и духовно (с онима који су достигли духовно савршенство) да они кад желе улазе у светлост Божију и созерцавају је и причешћују се

њом свесно сразмерно предузетом труду, напору и жељним стремљењима. 143) Као што онај ко стоји на обали мора, док се налази ван воде, све види

унаоколо и разгледа пространство мора, а кад почне да улази у воду и погружава се у њу, тада што више силази у њу тим мање види оно што је ван ње, тако и они који су постали причесници Божанске светлости што више напредују у спознаји Бога сразмерно томе губе

знање свега што је ван Бога. 144) Као што онај ко улази у воду мора до колена или до појаса јасно види све што

се налази ван воде, а кад сиђе у дубину и стане сав испод воде више ништа не може да види штао је ван, и зна само то да је сав у дубини мора, исто бива и с онима који расту у духовном напретку и усходе у савршенству знања и созерцања.

145) Кад се они који напредују у духовном савршенству просвећују или освећују у уму, тада виде мислено славу Господа и бивају научени мислено Божанском благодаћу

знању за знањем усходећи од созерцања суштег ка познању онога што је заиста изнад свега суштег.

211

146) Они који се приближавају савршенству видећи само још делимично безграничност (духовних ствари) и будући свесни непојамности онога што виде, чуде се и долазе у изумљење, а што више улазе они, незнано како, у светлост знања, тим више су

свесни своје немоћи. Оно што им се јавља на неки начин примрачно показује себе као кроз мутно стакло и делимично обасјавајући ум који мисли о томе кад благоизволи да се

покаже у већој светлости и сједини се по причешћу с оним ко се њоме освећује увлачећи свега њега у себе, јер бива сав у дубини Духа као у дубини безграничних светлих вода; - тада он усходи неизрециво у савршено незнање као онај ко је ступио тамо где је све изнад

знања. 147) Кад се ум наш, пошто је прост, обнажи од сваког трећег размишљања и уђе у

просту светлост Божију он пошто је обузет и скривен сав овом светлошћу не може да сретне више ништа осим оне светлости у којој се налази, како би се покренуо на размишљање о томе, али пребива у Божанској светлости, пошто му није дозвољено да

погледа споља. И управо ово показује изрека: Бог је светлост и свет највећа; зато кад бива речено горе тада следи успокојење (починак) од сваког созерцања.

148) Тада ум који се увек покреће постаје непокретан и не мислећи – без мисли – кад се сав покрије божанским облаком и светлошћу пребивајући ипак у свесном созерцању и осећању и окушајући блага међу којима се налази. Дубине Светог Духа нису

као дубине морске воде, али су жива вода вечног живота. Све што се налази у дубинама Светог Духа непојамно је и необјашњиво. Ум улази унутра након што мимоиђе све

видљиво и мислено и међу оним непојамним стварима непокретно се креће и врти живећи више од живота у животу, пошто је светлост у светлости и није светлост пошто је сам у себи. Тада не види себе самог, већ Онога Ко је изнад свега, и пошто се мења мислено од

тамошње славе постаје онај ко не зна себе самог. 149) Онај ко је досигао меру савршенства бива мртав и не-мртав, већ жив и још

више по животу у Богу с Којим пребива, јер не живи више сам по себи, како каже апостол: живу же не ктому аз, но живет во мње Христос (Гал. 2, 20). Он такође бива слеп и није слеп; он не гледа природним очима, јер је постао изнад сваког природног виђења добивши

нове очи, неупоредиво боље од природних очију, којима и гледа изнад природе. Бива неактиван и непокретан као онај ко је испунио свако сопствено дејство. Бива немислећи

као онај ко је постао једно с Оним Ко је изнад сваке мисли и починувши тамо где нема места за деловање ума, тј. његово кретање у сећању или помисли или размишљању. Немајући могућности да појми и спозна неојамно и дивно он на известан начин отпочива

на овом савршеним почивањем, оним некретањем блаженог неосећања, тј. не наслађујући се радознало неизрецивим благом, већ с осећањем тачним и одређеним.

150) Ко се није удостојио да достигне такву меру савршенства и да проникне до таквих добара нека криви само себе, и нека не говори у извињење да је то ствар немогућа или да бива у нама савршенство, али онакво за које ми ни не знамо. Пошто га уверава

Божанско Писмо нека зна да је ова ствар могућа и да у истинској својој силе бива у стварности и савршава се очигледно са свешћу о томе, али због неиспуњавања и

нарушавања заповести Божијих, свако се сам лишава таквих добара у складу са својом неисправношћу. 151) Бог је од почетка створио два света, видљиви и невидљиви и цара над

видљивим, који носи у себе карактеристичне црте оба света – једног у свом видљивом делу, а другог у делу мисленом – у души и телу. У овим световима сијају и два сунца, -

једно видљиво, а друго мислено. И што је за видљиво и чулно сунце, то је за невидљиво и мислено Бог, Који јесте и назива се Сунцем истине. Чулни свет и све што је у њему, обасјава ово чулно и видљиво сунце, а свет мислени и оне који се налазе у њему, освећује

и обасјава мислено сунце истине. И чулно се освећује чулним сунцем, а мислено – мисленим, раздвојено, одвојено једно од другог, јер су непомешани и несливени између

себе, и мислено с чулним и чулно с мисленим.

212

152) Од свега видљивог и мисленог постоји само човек кога је Бог створио као двојаког. Он има тело састављено од четири стихије, осећање и дисање, и душу умну, невештаствену, нетлесну, сједињену неизрециво и неистраживо, растворену несливено и

спојена несместиво с оним што постоји у телу. И ево шта је човек – живо биће смртно и бесмртно, видљиво и невидљиво, чулно и мислено, способно да види видљиву творевину

и да спозна мислену. Као што два сунца подељено делују и на сваку страну човека: једно освећује тело, а друго душу и свако даје из своје сопствене светлости која одговара датој страни или богато или оскудно, колико може да смести онај који бива освећиван.

153) Чулно сунце је видљиво, али не види, мислено пак сунце бива и видљиво од стране достојних и само види све више од оних који га гледају. Чулно сунце не говори и

никоме даје силу и способност да говори, а мислено сунце и само говори пријатељима својим и свима даје способност и силу да говоре. Чулно сунце светлећи на чулну башту исушује само топлотом зракова својих земаљску влажност, а не насићује и не чини да

биљке запупе и дају семе, а кад мислено сунце заблиста у души, оба ова дејства показује, исушује влажност страсти, чистећи истовремено прљавштину и смрад који од њих потичу

и деје мисленој земљи ђубриво (чини је масном), тј. Божанску благодат, којом пошто бивају насићивани изданци добродетељи мало по мало расту у благостању. 154) Чулно сунце, излазећи обасјава чулни свет и све што је у њему, људе,

животиње и све остало над којима једнако простире светлост своју, царује у подне, затим се опет крије остављајући у тами она места над којима је светлело. Сунце мислено

заблиставши, увек светли, несместиво се смештајући у свему, и истовремено се одвајајући од створења својих и раздвојено неодвојиво пребивајући од њих, пошто је све у свему и не будући нигде у створењима својим посебно (тако да не буде на другим местима). Оно је

све у видљивом и невидљивом, - све свуда присутно и нигде – све, искључиво. 155) Христос је почетак, средина и крај. Он је и у првима и у средњима и у

последњима, и као што је у првима, тако је и у свима. За Њега нема разлике између ових, као што њест за Њега ни варвар, ни Скит, ни Јелин, ни Јудеј, но всјаческаја и во всјех Христос (Гал. 3, 28).

156) Света љубав, проничући у све од првих до последњих, од главе до ногу, све са собом спаја, припаја, везује и сједињује и чини јакима и непоколебљивима. Пошто се

спознаје, она се открива сваком од њих као иста. Она је Бог с Којим и последњи бивају први и први као последњи. 157) Као што се мислени чинови небеских Сила освећују Богом по поретку, тако да

Божанско изливање светлошћу прониче из првог чиноначалија у друго, из овога у треће и тако у све, тако и свети, пошто се освећују светим Анђелима, повезују и сједињују савезом

Светог Духа, постају равночасни с њима и слични њима. Затим свети, који се појављују из рода у род, од једног времена до другог, после светих који су им претходили – посредством испуњења заповести Божјих, везују се за њих, - за оне претходне и

добијајући благодат Божију обасјавају се попут њих – а сви сукцесивно чине на такав начин неки златан ланац, пошто је сваки посебна карика овог ланца, која се сједињује с

претходнима посредством вере, добрих дела и љубави, - ланац који утврђујући се у Богу не може да се изрази. 158) Ко не жели са свом љубављу и жељом у смиреномудрености да се сједини с

последњим (по времену) од свих светих, имајући према њему неко неверје, тај се никад неће сјединити ни с претходнима, и неће бити унет у ред светаца који су му претходили,

иако би му изгледало да има сву веру и сву љубав према Богу и према свима светима. Он ће бити избачен из њихове средине, као човек који није изволео да у смирењу стане на место које му је пре векова одредо Бог и сједињује се с оним последњим (хронолошки)

светим као што му је то унапред одређено Богом. 159) Колико Бог жели да га спознамо толико се открива и колико се открије толико

бива и спознат од достојних. Међутим, да се овога удостоји и искуси нико не може ако се

213

прво не сједини с Духом Светим, стекавши унапред трудом и знојем срце чисто, просто и скрушено. 160) Као што онај ко почне да нуди лекције из реторике и философије ономе ко тек

учи азбуку, не само да му неће донети никакву корист, већ га одврати и од онога што чини и што ће учинити да он заборави научено, зато што ум његов не може да смести у себи

учења која му се нуде, тако и онај ко тумачи о последњим степенима савршенства почетницима и нарочито оним од њих који су лењи, не само да им неће донети користи, већ ће још учинити да се врате, зато што кад погледају на висину добродетељи и виде како

далеко од њеног врха стоје, размисливши да никако није могуће да се попну на њен врх, бациће и она малобројна добра дела која су већ почели да чине као бескорисна и

погрузиће се у безнадежност. 161) Они које држе у својој власти и над којима господаре страсти, они – кад чују да савршени по Богу човек сматра себе најнечистијим од сваког човека, сваке животиње и

сваке звери – и да се он, пошто га бешчасте радује, кад га злослове, благосиља и хвали, кад га прогањају трпи и са сузама и болом срца моли Бога за непријатеље своје, - као прво

не верује свему овоме сматрајући и истичући себе попут њих, затим, пошто га разобличава Божанско Писмо и оповргавају нас свети, који су све ово показали заиста, признају да не могу да достигну такву меру савршенства, а кад чује да ако не почну тако

да поступају, не могу да се спасу тада не желећи да одустану од греховних навика и покају се у чему су згрешили падају у очајање.

162) Где је дубоко смирење тамо су и сузе обилне, а где је ово, тамо је и долазак Светог Духа, а кад дође благодат Духа Којем се клањамо, тада се у ономе ко почиње да буде под Његовим дејством, јавља свака чистота и светост – тада он гледа Бога и Бог га

гледа, јер Господ каже: на кого воззрју, токмо на кроткаго и молчаливаго, и трепешушчаго словес Мојих (Ис. 66, 2).

163) Човек може да побеђује страсти, али не може да их искорени. Он је добио власт да не чини зло, али не и да не помишља на њега. А права благочестивост се не састоји само у томе да се не чини зло, већ и да не помишља на њега. У ономе ко помишља

на зло нема чистоте, јер како може бити чисто срце онога ко се скрнави нечистим помислима као што се огледало помрачује прашином?

164) Чисто срце, претпостављам, може да буде у ономе ко не само да га не узнемирава никаква страст, већ и не размишља чак ни о чему рђавом или световном чак и кад би то хтео и само сећање на Бога држи у себи незадрживом љубављу, јер је око душе,

ум, кад нешто не омета његово созерцање, чисто у чистој светлости види Бога. 165) Бестрашћем сматрам то кад неко не само да се удаљава од деловања по

привлачењу страсти, већ бива туђ и од саме похоти њихове, и не само то, већ кад се ум његов обнажен од самог помишљања на њих и слободно узноси изнад неба, кад пожели, излазећи ван граница свега видљивог и чулног, као да су његова осећања сасвим затворена

и ум обитава у области натчулног имајући међутим са собом и осећања као што орао има своје перје (у висини при себи).

166) Ни ум без осећања не показује своја дејства, ни осећања без ума. 167) Срце чисто јесте и назива се оно које не налази у себи никакву помисао или помисао светску, већ је све прилепљено за Бога и спојено с Њим тако да се не сећа више

ничег светског, ни тужног, ни радосног, већ обитава у созерцању, узносећи се до трећег неба, узимајући се у рај и видећи наслеђе добара обећаних светима – што у односу на њега

представља затим колико је то могуће, за немоћ људску, и блага вечна. Ево шта служи као знамење чистоте срдачне и тачан знак по којем свако може да одреди меру своје чистоте и да види себе као у огледалу.

168) Као што онај ко се налази ван куће не види оне који су закључани у кући, тако и онај ко се разапео и ко је умро за свет, нема никкво осећање о стварима и пословима

света.

214

169) Као што мртво тело нема никакво осећање ни према живим телима ни према мртвима која леже заједно с њим, тако и онај ко је изашао из света благодаћу Свотог Духа и ко је с Богом нема осећања према свету ни пристрасности према стварима света иако

подлеже потребама тела. 170) Бива смрт пре физичке смрти и пре васкрсења тела бива васкрсење душа –

делом, искуством силом и истином, јер кад се смртно мудровање уништава бесмртним умом и мртвило истерује животом, тада душа, као васкрсла из мртвих види чисто себе саму, као што виђају себе они који су се пробудили из сна и спознаје истински Бога, Који

ју је васкрсао и на Којег помишљајући и Којем благодарећи излази она ван граница осећања и целог света, преиспуњена неизрецивом слашћу и тиме приморава сваки мртви

покрет да утихне. 171) Једно уносимо (у живот спасоносни) ми сами, друго нам даје Бог. Што се више ми чистимо посредством нашег сопственог труда и свештеног зноја тим више

светлимо Божанском светлошћу, тим више се омивамо сопственим сузама нашим, приносећи од себе сузе и уместо њих добијајући од Бога светлост скрушености.

172) Многи, приносећи сопствено своје нису добијали оно што обично даје Бог. Ово је очигледно из онога што су учинили и што су пострадали Каин и Исав, јер ако неко не донесе своје с правим помислом, с благочестивим расположењем, с вером и великим

смирењем, није могуће да Бог погледа на њега милостиво и прими оно што му се приноси, а не примивши ово не може да да уместо тога и оно што Он обично даје у овом случају.

173) Мртав је за свет и за људе света. Зато као што мирски видећи не виде добра дела светих мужева и слушајући не могу нимало да схвате Божанске речи, које нуде благодаћу Свтог духа, тако и духовни и свети мужеви не могу да виде лукава дела, лукаве

светске људе и да схвате њихове страсне речи – тј. они се видећи не виде шта је у свету и слушајући о ономе што се тиче мирских људи, налазе у таквом божанском стању и

расположењу као да то не чују због тога што према томе немају осећања. Тако не бива никаквог општења ни код духовних са светскима ни код светских с духовнима. 174) Као што је очигледна подела светлости и таме ни мешање њихово није могуће:

које бо обшченије свјету ко тмје, или кија част вјерну с невјерними (2 Кор. 6, 14-15), тако исто таква подела бива једног с другим и у онима који имају Светог Духа и у онима који

Га немају, јер духоносци имају свој живот на небесима поставши од људи више Анђели, а ови (који немају Дух) седе још у тами прародитељској и сенци смрти, приковани за земљу и земаљско. И они се освећују обилно мисленом незалазном светлошћу, а ови само

чулном. Они виде и себе саме и ближње, а ови видећи сваког дана и себе саме и ближње како умиру душевном смрћу не знају и не верују да постоји васкрсење мртвих, суд и

узвраћање свакоме по делима његовим. 175) Да ли имаш Духа Светог можеш поуздано да сазнаш из Његових дејстава у теби, како о овоме каже свети Павле да гдје Дух Господен, тамо свобода (2 Кор. 3, 17) – и

да тамо плот убо мертва грјеха ради, дух же живет правди ради (Рим. 8, 10), - да иже Христови сут, плот распјаша со страстми и похотми (Гал. 5, 24), јер они који су се

крстили у Духу Светом обукли су се у свег Христа, постали синови светлости и корачају у незалазној светлости видећи свет не виде и слушајући светско не чују. Као што је за плотске људе написано да они видећи не виде и слушајући за Божанске ствари не разумеју

оно и не могу да приме духовно, зато што им се оно чини лудилом, исто тако расуђујући и о онима који имају у себи Духа да они премда носе тело, али нису плотски као што каже

апостол: ви њесте во плоти, но в Дусје, понеже Дух Божије живет в вас (Рим. 8, 9). Они су мртви за свет и свет је мртав за њих, како он говори о њима у свом лицу: мње мир распјаса и аз миру.

176) Као што је човек двојак састојећи се од душе и тела тако је и свет попут њега двојак – видљиви и невидљиви, и у сваком од њих одвијају се своје посебне ствари, по

духу сваког, и своје бриге о пословима. Исто налазим и у виђењима и сновима. Чиме је заузета душа и о чему говори на јави, о томе машта или философира и у сну, или

215

провевши цео дан у бригама о делима људским, њима се бави и у сновиђењима или поучавајући се све време у стварима Божанским и небеским, у виђењу њих улази и за време сна и постаје мудра виђењима као што каже пророк: јуноши вашија видјенија узрјат

(Јоил у Дап. 2, 17). И не обмањује се лажним сновиђењима већ сања истинско и поучава се откривењима.

177) Кад се жељни део душе покреће на страсти, утехе, насладе и задовољства света овог, тада душа сања и снове сличне овима. И опет, кад афективни део душе постаје зверски и свиреп против људи који су исти, тада и у сновиђењима види нападе звери и

гмизаваца, ратове и борбе, свађу и бој на мору с онима с којима је у раздору. А кад се умни део душе надима у таштини и гордости, тада у сну маштају о узлетањима у ваздух на

крилима или седења на високим фотељама судија и владара народних, свечане изласке и сусрете и т.сл. 178) Само у онима бивају истинска виђења у сну (њих не треба називати сновима,

већ виђењима), чији ум је благодаћу Светог Духа постао прост и слободан од сваког притиска од стране страсти и робовања њима – чији су сва брига и забринутост за

Божанско и све помишљање о будућим наградама и уздарјима – чији је живот изнад живота оних који живе, безбрижан, сабран, тих, чист, испуњен милошћу, мудрошћу, небеским знањем и другим плодовима благим, које у њима обрађује Дух Свети, а код оних

који нису такви сни су лажни и у нереду и све је у њима обмана и очигледна прелест. 179) Онај ко чини мртвом вољом своју, наравно да постаје без-вољан, онај ко нема

воље; а од живих и самопокретних твари нема ниједне без своје воље, осим оних које немају осећања и покрет. Биљке се некако покрећу унутра и расту, али се не каже да оне чине ово кретање и узрастање по својој природној вољи, зато што немају душу. Али свака

твар која има душу има и природну вољу. Дакле, онај ко умртви своју вољу подвигом и посебно усмереном пажњом према томе, очигледно је изашао из своје природе и постао

ван њега и више ништа не жели својим сопственим хтењем и ништа не чини сам, ни добро, ни рђаво. 180) Од оних који су се удостојили да постану једно с Богом сједињујући се с Њим

садејством Светог Духа и да окусе неизрецива блага Његова, нико се не наслађује празном, рећи ћу бешчасном и ништавном славом, која му се приноси од људи, не жели

такође ни новац, ни скупу одећу, ни драго камење као што их називају неразумни људи, не воли да прилепљује срце своје или пристрасност има према богатству, текућем и несталном, које се преноси од једног ка другом, не воли ни то да га знају цар и начелници,

који нису истински начелници, владари моћни, пошто њима владају и господаре многе страсти. Он их и не сматра било чиме великим и узвишеним и не мисли да они посебно

облаче славом оне који им постају блиски, не жели да буде близак ни неком другом од угледних и славних у овом свету, као што нико не жели од богатог да постане сиромашан или од моћног начелника, великог и славног да постане бешчастан, неславан, презрен,

најнижи од свих. 181) Ономе ко много говори устима у молитви својој, није лако да буде свестан

свега што говори, али ко се моли малим бројем речи, може да буде свестан шта говори у молитви. Онима, који нису добро свесни свега што говоре, одређено је да много говоре, а онај ко се научио да спознаје шта говори у молитви, не може да говори много да се не би

расејавао умом. Нема потребе да се много говори Богу, већ мало с разумном свешћу о томе, тј. да човек то схвати. Уосталом, молити се с разумном свешћу никако није могуће

не поставши причесник Светог Духа. Ако се неко не здружи с Богом кроз Господа Исуса Христа у Светом Духу, његова душа не може да се моли с разумном свешћу, као што је рекао један од великих отаца: онда, сила онога чиме се молимо како треба јесте Дух

Свети. Дакле, ко мисли да се моли на прави начин без Духа Светог тај и прослављајући Бога у песмама такође хули Бога, пошто је нечист и још се није здружио с Њим.

182) Као што онај ко увек гледа на видљиво сунце и нехотице трпи измену у виђењу, тј. почиње да гледа другачије, зато што не може ништа друго од видљивог да

216

види, већ у свему види само сунце, тако и онај ко умом својим и срцем увек гледа на умно сунце истине и нехотице трпи измену у умном виђењу, зато што више ништа од земаљског не може да замисли, већ у свему види само Бога.

183)12 Упитали су једном светог и блаженог овог Симеона какав треба да буде јереј и он је одговорио говорећи: ја сам недостојан да будем јереј, али какав јереј треба да буде

знам тачно. Као прво, он треба да буде чист не само телом, већ и душом и да притом не буде заједничар у било каквом греху. Као друго, треба да буде смирен да не делује не само по спољашњем држању и обичају, већ и по унутрашњем настројењу. Затим, кад стоји пред

свештеном и светом трпезом, треба, наравно, видећи чулно свете дарове, мислено да созерцава Божанство. И не само то, него и Самог Онога Ко је невидљиво присутан у

даровима, треба да стекне и има како обитава у њему, у срцу његовом свесно, како би на тај начин са смелошћу могао да узноси молитве Богу и као друг с другом беседећи говори: Отче наш, Иже јеси на небесјех, да свјатитјса имја Твоје; зато што ова молитва показује

да онај ко је изговара има као живог у себи суштег по природи Сина Божијег, с Оцем и Светим Духом. Такве сам презвитере видео, опростите ми оци и браћо.

184) Он је говорио и следеће, наводно о неком другом прикривајући себе и избегавајући славу људску, примораван једном да објави то из љубави према ближњем на општу корист: слушао сам, каже, од једног монаха јереја који ми се поверио као свом

пријатељу: никада (говорио је) нисам литургисао да не угледам Духа Светог, како силази на мене, као кад су ме рукополагали и кад је митрополит читао изнад мене молитву

јерејског посвећења и евхологиј13 лежао на бедној глави мојој. Упитао сам га како Га је тада видео и којем образу. Он је рекао: прост и безобличан, међутим, као светлост и кад сам се видевши оно што никада нисам видео, чудио прво и сам у себи расуђивао шта би то

било кад ми је Он тајанствено, али јасним гласом ми рекао: Ја тако силазим на све пророке и апостоле и у данашњим изабраницима Божјим и светима, јер Ја сам Дух Свети Божји.

Њему приличи слава и моћ у векове векова. Амин.

Подвижничка беседа

старца Симеона Побожног

Следећа беседа је подвижничка и морално поучна, састоји се од многих глава и не припада светом Симеону Новом Богослову, већ Симеону Побожном, старцу светог Симеона Новог Богослова.

1)14 Брате, на самом почетку свог одрицања од света пожури да насадиш у себи

благе добродетељи како би и братству био користан, и како би самог тебе Господ на крају узвеличао. Не стичи за себе посебну смелост пред игуманом и не тражи посебну част од њега за себе. Не стичи пријатељство с највећима у обитељи и немој често одлазити у

келије знајући да ће кроз то не само страст таштине почети да пушта у теби своје корење, већ ће те омрзнути и сам старешина; а зашто је то онај ко разумева нека разуме. Седи у

миру у келији својој, ма каква да је, али и од онога ко жели да те посети ида поразговара с тобом немој се одвраћати ради чувања свог свештеног страха, зато што од очинског савета беседећи с њим нећеш претрпети штету, иако би био и од противних, тј. несагласан с

тобом и у правилима и у мислима. Ако и не видиш да би то било корисно за тебе чини тако подстичући се могућношћу да донесеш корист другом.

2) Треба увек имати страх Божји и сваког часа истраживати и разматрати шта си добро и шта си рђаво учинио – и добро предавати забораву како не би пао у страст таштине, а о супротном томе проливати сузе с исповеђу и појачаном молитвом. Овај суд

над собом чини овако. Кад се заврши дан и наступи вече, почни да разговараш са собом и

12

Ово и следеће и у Добротољубљу јесте исто на крају. 13

Омофор са стављањем руку, а евхологиј или служабник држи књигодржац. 14

Добротољубље, 120.

217

да се питаш: како сам уз помоћ Божију, провео овај дан? Да нисам осудио некога? Да нисам некога увредио речју? Да нисам некога саблазнио или погледао страсно нечије лице? Да ниси био непослушан у нечему настојатељу што се тиче твог послушања и да се

ниси лењио у њему? Да се ниси на некога разгневио? Стојећи у сабрању (црквеном) да ниси занимао ум свој нечим бескорисним или се оптерећивао због лењости

богослужењем, да ниси одлазио из цркве и с правила? И ако би нашао да ни за шта од овога ниси крив – што међутим, није могуће, зато што никто не бивајет чист от скверни, ашче и једин ден будет житија јего (Јов. 14, 4), и никтоже похвалитсја чисто имјети

сердце (Прич. 20, 9) и тад поменувши то завапи ка Богу са многим сузама: Господе, опрости ми, што згреших речју и делом, у знању и незнању, јер у многоме грешимо ни не

знајући то. 3) Свакодневно треба да исповедаш сваку помисао свом духовном оцу и што ти он буде говорио, треба да прихваташ као из уста Божјих, с потпуним убеђењем (у несумњиву

истинитост тога); а другоме никоме да не преносиш, ето питао сам оца мог за то и за то и он ми је одговорио то и то; и тим пре да не питаш да ли ти је он то добро рекао и шта да

чиниш како би се излечио? Зато што су то речи неверја оцу свом и погубне су по душу. Ово се најчешће обично дешава с почетницима. 4) Све, који су у киновији треба видети као свете и само себе сматрати грешним и

последњим, додајући овоме да ћеш од свих оних који се спасавају само ти бити осуђен на вечне муке у онај дан. Кад стојиш на служби, стално о томе размишљај и не престај топло

да плачеш у скрушености срдачној, не обраћајући пажњу на оне који се саблажњавају или подсмевају. Само кад увидиш да на тај начин почињеш да посрамљујеш таштину излази из цркве и чини то тајно, брже се затим враћајући на своје место. Ово је за почетнике

веома корисно, нарочито за време шестопсалмија, читања Псалтира и поука и за време Божанске Литургије. Али гледај да никога не осуђујеш, већ положи у уму свом следеће:

они који ме виде да тако плачем сматрајући ме многогрешним усрдно се моле за мене. И наравно, непрестано тако размишљајући и увек поступајући стећи ћеш велику корист – и Божију благодат ћеш привући и постаћеш причесник Божанског блаженства.

5) Не иди ни код кога у келију осим код игумана и то што је могуће ређе. Већ ако желиш да га упиташ за неку помисао чини то у цркви, а са службе црквене иди право у

своју келију и затим на дело послушања свог, а после повечерја, поклонивши се игуману и замоливши га за молитве, опет погнуте главе, ћутке, трчи у келију. Боље је једно трисвјатоје прочитати с пажњом и лећи па спавати, него без сна провести четири сата у

бескорисним разговорима. Уосталом, где су скрушеност и плач духовни, тамо је и божанско озарење, а кад оно наиђе одагнава се и лењост и немоћ.

6) Посебну љубав ни с једним лицем немој имати, нарочито од почетника, иако ти изгледа његов живот добар и нимало сумњив, зато што од духовне оваква љубав врло често прелази у страсну и бива узрок многих бекорисних недаћа. И ово се дешава највише

с онима који се ревносније подвизавају. Уосталом, смирење и честа молитва уче како ту да се поступа. Овде не налазим да је умесно да говорим подробније о овоме. Ко схвата

разумеће. 7) У односу према сваком брату у киновији треба се држати као туђ и странац, нарочито према онима с којима си се познавао у светском животу, али све треба волети и

то подједнако – побожне и подвижнике гледати као свете, а о онима сличним мени нерадном приљежно се молити. Уосталом, као што смо и горе показали, сматрајући све

светима пожури да се плачем очистиш од страсти како би осветивши се благодаћу на све гледао једнако и удостојио се блаженства чистих срцем. 8) Ево шта треба да сматраш савршеним, достојним свог имена и удаљавањем од

света, - потпуно умртвљење своје воље, затим непристрасност према родитељима, рођацима и пријатељима и потпуно одрицање од њих.

9) Даље још, обнажавање себе од све имовине своје, кроз то што ћеш је поделити сиромашнима по речима Господа Који је рекао: продажд имјеније твоје и дажд нишчим

218

(Мт. 19, 21); и истински заборав свих лица која си срдачно волео или телесном или духовном љубављу. 10) Такође исповедање свих тајни срца твог и свега што си од самог почетка

учинио духовном оцу или игуману као самом Богу Који испитује срца и утробе знајући како је Јован крстио крштењем покајања и сви су ишли код њега да исповедају грехове

своје (Мк. 1, 4-5), јер од овога бива велика радост на души и олакшавање савести по речима пророка: глаголи ти первије грјехи твоја, да оправдишисја (Ис. 43, 26). 11) Још треба положити у помисли и овакво убеђење да су после твог доласка у

обитељ помрли родитељи и пријатељи и сматрати оцем и мајком само Бога и настојатеља, затим ништа више од њих не тражити ради телесних потреба. Ако они по својој бризи о

теби пошаљу нешто, прими то и помоли се, због њихове бриге према теби, али оно што су ти послали предај у конак за госте или болницу и учини то са смирењем, зато што то није дело савршених, већ последњих.

12) Чини свако добро дело са смирењем, сећајући се речи Господа: јегда сотворите всја повељенаја вам, глаголите, јако раби некључими јсми: јако, јеже должни

бјехом сотворити, сотворихом (Лк. 17, 10). 13) На сваки начин се пази да никада не примаш Свето Причешће имајући нешто против некога, чак ни у виду прилога помисли, док се с њим на измириш посредством

покајања. Уосталом, и овоме ћеш се научити од молитве. 14) Свакодневно буди спреман да примиш сваку тугу, размишљајући да жалости

представљају избављење од многих дугова и захваљуј за њих (кад наиђу) Светом Богу. На овај начин стиче се непостидно уздање по речима великог апостола: скорб терпјеније содјеловајет, терпјеније же искуство, искуство же упобаније, упованије же не посрамит

(Рим. 5, 3-5), јер по истинитом обећању, ихже око не видје, и ухо не слиша и на сердце человјеку не взидоша (1 Кор. 2, 8), јесте удео оних који уз помоћ благодати показују

потпуно трпљење уневољама, без благодати пак ништа не може бити учињено онако како треба. 15) Немој имати у келији својој никакве ствари, чак ни иглу, осим асуре, овчије

коже, расе и онога што облачиш (или што облачиш ноћу), - ако је могуће немој имати чак ни нешто да ставиш на то ноге. Има шта да се каже о свему томе, али ко разуме схватиће.

16) Опет и од игумана немој тражити било шта потребно осим онога што је одређено по уставу, али и то кад те сам позове и да ти, и никако се немој сложити притом с помишљу која ти сугерише да промениш било шта од онога што ти се даје, већ ма какво

да је, примај то са захвалношћу као од Бога и тиме се задовољавај без замисли да купиш нешто друго зато што је то неумесно. Пошто се одећа прља треба је прати два пута

годишње, молећи за то време попут ништег и туђиноватеља са свим смирењем, од другог брата у шта да се обучеш док се твоја опрана одећа не осуши на сунцу и затим опет враћајући то са захвалношћу, јер и с расом треба поступати као и са свим другим.

17) Труди се колико можеш (без лењости) у делу послушања, а у келији буди приљежан на молитви с пажњом, скрушеношћу и честим сузама не слажући се у срцу с

помишљу да ето, пошто сам се данас уморио, откинућу мало од молитве због телесног труда, јер кажем ти ма колико да се неко умарао на послушању, чим се кроз то одвлачи од молитве нека држи у мислима да је изгубио нешто велико. И то је заиста тако.

18) Пре свих долази у цркву на богослужење и после свих излази, осим неке крајње нужде – нарочито на јутрење и Литургију.

19) Свако повиновање имај према свом игуману, од којег си и примио постриг и без размишљања испуњавај ма шта да ти заповеди, чак до смрти иако ти то изгледа и немогуће. Чинећи тако, бићеш подражавалац Ономе Ко је био послушан до саме смрти и

то смрти на крсту. Али не само игумана, већ и сву браћу и онога коме је наложено да проверава послушања ни у чему не треба да не послушаш. Ако ти одреди нешто што

превазилази твоју снагу, поклонивши се замоли за снисхођење; ако не покаже снисхођење

219

приморај себе да испуниш то помишљајући да нудјашихсја јест царствије и што јего восхишчајут тје, которије нудјат себја (Мт. 11, 12). 20) Са скрушеним срцем падај пред ноге све братије као ништаван, неугледан и

потпуно непостојећи. Ко се тако обраћа са свима и тако проводи свој живот, тај, усуђујем се да кажем, бива прозорљив и уз помоћ благодати много предсказује. Такав се моли и за

грехове друге браће пошто га не вуче пристрасност према материјалном, јер му духовна божанска љубав не дозвољава да се оклизне на то. Није чудна ствар предсказивати. Ово често бива и од демона, али ко разуме, схватиће ово. Уосталом, кад неко почне да

исповеда или да прима помисли које су му други открили бива да се лишава и овога пошто је заузет расуђивањем о помислима других, међутим, ако по великом смирењу

престане то да чини, тј. да слуша и говори овим поводом, опет се враћа у раније устројство. Зашто тако бива, зна само Бог, а ја обузет страхом, не усуђујем се да о томе говорим.

21) Имај ум увек у Богу и за време сна и док си будан, приликом окушања хране и разговора, за рукодељем и сваким другим послом, по речима пророка: предзрјех Господа

предо мноју вину, јако одеснују мене јест (Пс. 15, 9). Сматрај себе грешнијим од сваког човека, јер кад такво размишљање дуго заузима ум и срце, унутра се обично појављује неко духовно озарење светлости, попут зрака. И што га више тражиш с јаком пажњом,

мишљу нерасејаном, трудом великим и сузама, тим више се оно јавља све јасније и јасније: кад је човек такав он бива вољен, бивајући вољен, бива чист, кад је чист постаје

човек који види Бога, просвећује и учи да се разликује добро од рђавог. Уосталом, брате, захтева се много труда и Божије помоћи да би се такво сијање благодатно савршено уселило у душу твоју и обасјавало као што месец светли у мраку ноћи. Потребно је такође

пажљиво гледати да се нису поткрали прилози помисли таштине и надмености како се не би осудио неко видећи да чини нешто што не ваља, јер демони, видећи да се душа кроз

усељавање у њу благодати и установљење у њој мирног устројства ослободила од страсти и искушења обично убацују у њу такве помисли, али помоћ од Бога (долази и уништава њихове сплетке). Нека ти буде плач непрестан и немој знати за ситост у сузама. Пази још

да не пострадаш због обилне духовне радости и умилења, а пострадаћеш ако помислиш да су они плод твог сопственог труда, а не благодати Божије, зато што ће ти због тога бити

одузети и мораћеш много да их тражиш у молитви и нећеш их стећи и сазнаћеш какав си дар благодати изгубио. Али, Господе, никад нам не дозволи да се лишимо благодати Твоје. Уосталом, брате, ако ти се ово и деси, пребаци на Бога немоћ своју и уставши

подигни руке своје и тако говори у молитви: Господе! Помилуј ме грешног, немоћног и јадног и пошаљи на мене благодат Твоју, не допуштајући ми да се искусим више него што

могу. Види, Господе, у какву безосећајност и какве помисли су ме бацили моји многи грехови. Ја Господе, кад бих и хтео да сматрам да се моја умишљеност, која је била узрок лишавања Твоје благодатне утехе, родила у мени од демона, не могу тиме да се оправдам,

јер знам да се они који с топлом усрдношћу творе вољу Твоју њима лако противе. Нису ме они, већ моја сопствена грешна расположења, која се крију у срцу, искусила. Кајем се за

ово, Господе мој, Господе и молим Те ако ти је угодно и за мене корисно, нека сиђе поново благодат Твоја у слугу Твог да се видећи је радујем с умилењем и плачем – пошто ме просвећује увек светло блистање њено и чуван од прљавих помисли и сваке зле ствари

и од свих рђавих дела и речи којима свакодневно грешим у знању и незнању укрепљујући се у поузданој смелости пред Тобом, Господе, тешкоћама које се сваког дана догађају

слуги Твом од демона и људи и одсецањем сопствене воље своје и размишљајући и о добрима припремљеним онима који Те воле, јер си Ти рекао, Господи, да просјај пријемлет, ишчај обрјетајет, и толкушчему отверзетсја (Мт. 7, 8). Овоме брате, додај и

друго што положи Бог у срце твоје, пребивајући стрпљиво у молитви, не раслабљујући се досадом и чамотињом – и благи Бог те неће оставити.

22) У келији коју си на почетку добио од настојатеља стрпљиво остани до краја. Ако почиње да те смућује помисао да је она стара или може да падне, поклонивши се

220

настојатељу реци му то са смирењем. Ако те послуша, радуј се, а ако не и у том случају се захваљуј, сетивши се и Владике свог Који није имао где главу да склони. (И не понављај више молбу.) Јер ако два, три или четири пута будеш досађивао због тога настојатељу (и

не добијеш задовољење): од тога ће се родити прво дрскост пред њим, затим неповерење у њега, и на крају, презир (и растројиће се твој живот). Зато, ако желиш да проводиш живот

тих и спокојан, не моли од настојатеља за било шта што служи за задовољење телесних потреба. Кад си ступао у монаштво о томе није било ни речи. Зар ниси напротив, обећао да ћеш храбро трпети по заповести Божијој чак и кад би те сви презирали и понижавали?

Дакле, ако желиш да сачуваш веру и љубав према свом настојатељу и увек да гледа ш у њега као на светог, сачувај следеће три ствари: не тражи од настојатеља оно што служи за

телесну негу, не дозољавај себи нарочиту смелост пред њим и немој често ићи код њега, као што неки чине имајући наводно потребу да добијеш од њега поуку и руководство – то није монашко дело, већ људско; уосталом, ја то не осуђујем. Додај реченому још и то да

не кријеш од њега никакву помисао, која ти долази. Ако будеш поштовао све ово без буре ћеш препливати море живота и оца свог, ма какав био нећеш престати да сматраш светим.

Ако пришавши у цркви оцу свом да питаш о некој својој помисли нађеш да те је неко други предухитрио због истог овог предмета или неког другог и видиш да он на тебе не обраћа пажњу, гледај да се не увредиш и немој помислити било шта рђаво, већ стани

поиздаље и чекај прекрстивши руке док не заврши разговор с оним и не позове те. Бива да оци намерно тако раде ради испитивања и заглађивања наших претходних грешака у

сличној ситуацији. 23) У постове треба да постиш овако: у великом посту по два дана, осим неког великог празника, суботе и недеље; у друге постове сваки други дан (треба јести), а у

остале дане године јести по једном дневно осим суботе, недеље и празника, - али не до ситости.

24) Труди се да будеш за цело братство поучан узор у свакој добродетељи – у смирењу и кротости, у милости и послушању, чак у ниским стварима, у безгневљу и непристрасности, у сиромаштву и умилењу, у незлобивости и нерадозналости, у простоти

природе и непристрасности према сваком човеку, у посећивању болесних, у тешењу паћеника, - у томе да се не одвраћаш од оних који траже корист под изговором беседе с

Богом, јер љубав је изнад молитве – у томе да човек буде сажаљив према свима, не ташт, не дрзак, не разобличитељ, не захтеван ни у односу на настојатеља, ни на неког другог управника, да поштује све јереје; - у томе да има пажњу на молитви, истинско

расположење и љубав према свима како се не би старао да ради славе радознало проучава Писмо – чему ће те научити молитва која бива са сузама и просвећење благодати. Кад те

упитају о нечем доличном, учи га ономе што се тиче богоделатних и богоугодних делања која ће ти дати благодат, са свим смирењем, из искуства свог живота као неког другог, немој бити ташт при помисли ма ко био онај ко тражи корист од тебе. И немој се

одвраћати онога ко тражи од тебе лек против било какве помисли, већ прими његова сагрешења ма каква била и моли се за њега с плачем, јер то је знак савршене самилости и

љубави. И да не би настала штета од слушања таквих ствари немој одбацивати од себе онога ко је дошао код тебе. Делујући по љубави, нећеш претрпети никакву штету, уз помоћ благодати Божије. Ипак, да од тога не би настала штета за друге, о овоме треба

разговарати (тј. примати помисли и давати савете у вези с њима) на тајном месту. Међутим, ако се и подвргнеш, као човек нападу неке помисли, што међутим, нећеш

претрпети ако си се удостојио дејства благодати – немој престајати тако да делујеш, јер ми се учимо не своју искат ползи, но многих да спасутсја (1 Кор. 10, 33). Што се тиче дејства благодати знај да ће кад почнеш себе да сматраш за најгрешнијег од свих људи, то

значити да си примио дејство благодати. Само буди безбрижан (за земаљско) и немој имати љубави према стицању и удостојићеш се овога. А како све ово бива не умем да

кажем: Бог зна.

221

25) Часове бдења проводи овако: два сата читај (отачке књиге), два часа се моли у умилењу са сузама (то јест својим речима, не по молитвенику), затим додај канон, који хоћеш (или из Октоиха дневни или из Минеје, или општи покајни или неки други) и

дванаест псалама, ако ти је угодно, на крају молитву: Несквернаја, Неблазнаја, и молитву светог Евстатија: Величаја величају Тја. Ово је кад ноћи бивају дугачке, а кад су кратке,

тада и правило молитава нека ти буде краће, по сили која ти је од Бога дата, јер без Њега се ништа добро не чини, како каже пророк: от Господа стопи человјеку исправљајутсја (Пс. 36, 23), и како је рекао Господ: без мене не можете творити ничесоже (Јн. 15, 5). –

А кад се причешћујеш никад се немој причешћивати без суза. 26) Једи оно што се даје ма какво било; исто тако и вино (пиј које дају) с

уздржањем, без роптања. Ако живиш сам по немоћи једи сирово растиње (поврће, салате) с маслинама. Ако ти неко од браће пошаље неко вариво прими са захвалношћу и смирењем као туђиноватељ и поједи од тога, ма шта било, а што остане пошаљи другом

брату, сиромашном и побожном. Ако те неко позове на част једи све што се нуди, али од свега по мало, по заповести, поштујући уздржање. Уставши од трпезе поклони се ономе

ко те је звао по обичају туђиноватеља и сиромаха и захвали му се говорећи: Бог нека ти узврати, оче свети. А да говориш немој ништа, чак и ако би морао да кажеш нешто корисно.

27) Ако неко од браће, којег је ожалостио настојатељ или економ или неко други дође код тебе утеши га следећим речима: «Поверуј, брате, да се то десило теби на

испитивање. Често се то и са мном дешавало и ја сам по малодушности патио од тога, али кад сам примао доказ да ми се то слало ради испитивања, подносио сам то са захвалношћу. Поступај и ти исто тако и нећеш се више жалостити већ ћеш се радовати

због таквих невоља.» Иако би се тај оклизнуо и почео да грди и срамоти (оне који су га увредили) ти га се не одричи, већ како ти даје благодат потруди се да га утешиш, јер

много је расуђивања (пригодних на ово дело) и ти, кад схватиш стање брата и његове помисли, у складу с тим приђи и помози му, а неизлеченим га нипошто не пуштај од себе. 28) Ако је неки брат болестан и догоди се да га дуго времена не посетиш, желећи

на крају ово да учиниш, пошаљи прво друге да га обавесте и реци: поверуј ми, оче свети, да сам тек данас сазнао за твоју болест и молим те за извињење. Затим иди сам и дошавши

поклони се и после молитве реци: како ти је, оче свети? Како те милује Бог? – Затим седи прекрстивши руке и ћути. Ако тамо буде и других, који су дошли у посету, гледај да ништа не говориш ни из Писма, ни од природе како не би после туговао. Ово се највише

дешава с најпростијом браћом. 29) Ако се догоди да будеш почашћен трпезом заједно с другом побожном браћом,

све што ти се нуди треба да једеш без размишљања, ма шта било. Ако имаш од некога заповест да не једеш, на пример, рибу или нешто друго, а ово је понуђено, онда кад је ту или мало даље онај ко ти је дао заповест, иди и замоли да ти дозволи то да једеш то, а кад

га нема или знаш да ти он неће дозволити, а не желиш да смутиш оне с којима седиш за трпезом, једи не колебајући се и после трпезе му испричај све како и због чега си тако

поступио молећи за опроштај. Ако не желиш ни једно ни друго, најбоље ти је да не идеш на такву част. Од тога ћеш добити два добра плода: избећи ћеш и демона таштине и ону братију ћеш избавити од смућења и непријатности. - Али ако то буду дебља браћа,

сачувај своју заповест. Уосталом, најбоље је да и у њиховом присуству једеш по мало од свега. – Исто тако поступај и кад браћу утеши неко (кад неко за сву браћу нуди трпезу) по

апостолу, који нам је заповедио све предлагајемоје јест, ничтоже сумњасја за совјест (1 Кор. 10, 27). 30) Ако неко од браће кад твориш молитву у келији својој закуца на врата отвори

му и севши поразговарај с њим са смирењем о ономе што ти понуди што спада у душекорисне предмете и ако је обремењен тугом, постарај се да га утешиш речју или

делом. Кад оде затвори опет врата и заврши своју молитву почевши од онога на чему си био прекинут, јер утеха и излечење оних који ти дођу има једнаку вредност с помирењем

222

(непријатеља). Уосталом, с мирјанима не треба тако да поступаш, већ треба започињати с њима разговор тек по завршетку молитве. 31) Кад се молиш, без обзира да ли да те нападне страх или се зачује куцање, немој

се смућивати и не плаши се, већ остани на молитви много дуже од уобичајеног. Оваква пометња, страховање и ужас бивају од демона како би збунивши се и раслабивши оставио

молитву, а кад се таква узнемирења претворе у навику, она те потпуно преузимају у своје руке и раде с тобом шта желе. Али ако те за време док се молиш нека друга светлост обасја, коју немаш речи да опишеш, од које се душа испуњава радошћу, обнавља се жеља

за бољим и почињу да теку сузе са умилењем, знај да је то Божанска посета и заступање. Ако се овакво стање буде одржало предуго, да због обиља суза не би учинио нешто више

него што си у ствари, обрати ум свој на нешто телесно и тиме се смири. – Гледај ипак да због страха од непријатеља никада не остављаш молитву, већ као што дете уплашивши се неких страшних ствари бежи у загрљај оца или мајке и тамо одлаже сваки страх, тако ћеш

и ти потрчавши ка Богу избећи страх којим те нападају демони. 32) Ако кад седиш у келији неки брат дође и упита те о плотској борби, немој га

послати празних руку, већ с умилењем од онога што ти да благодат Божија и што си стекао сопственим искуством пружи и њему корист и тако га отпусти. А кад буде излазио поклони му се и реци: веруј ми, брате, уздам се у човекољубље Божије да ће побећи од

тебе ова броба, само се немој препуштати и не раслабљуј се (немој то допуштати). А кад изађе, устани и замисли његову борбу, подигни руке своје према Богу и помоли Му се за

брата са сузама и уздасима говорећи: Господе Боже, Који не желиш смрт грешника, уреди ствар ову како знаш и како је корисно за овог брата. И Бог, знајући веру његову према теби и твоје састрадавање према њему због љубави и искрену молитву за њега, олакшаће

његову борбу. 33) Све ово, брате, подстиче и јачање умилења и све то треба испуњавати са

скрушеним срцем, трпљењем и благодарењем, јер је у овом узрок суза, очишћење страсти и прав пут у Царство Небеско, јер је Царство Небеско удео оних који се труде и само они који се труде освајају га. Ако испуниш све ово, потпуно ћеш одустати од ранијих навика и

расположења, а можда ћеш постати слободан и од самих прилога помисли, јер обично пред светлошћу нестаје тама и пред сунцем сенка. А ко ово занемари на почетку тај се,

раслабивши се у помисли и поставши радознао (почевши да се бави празним стварима) лишава благодати и због тога павши у зле страсти, спознаје своју немоћ (стиче искуство о њој или је у искуству изучава) пошто је пун бојазни и бојажљивости (ово не могу, друго

немам снаге, говори он и осећа, кад испуњава ово да не треба мислити да испуњава то сопственим силама, већ све приписује благодати Божијој. Он прво треба себе да очисти, а

затим да чисто беседи с Чистим (Богом), као што је неко рекао. Кад се ум очисти многим сузама и прима озарење Божанском светлошћу (која се неће умањити, чак и ако би га цео свет добио) тада с љубављу мислено пребива сав у будућности 15 и созерцава је, као што

му то Бог показује, и радује се радошћу духовном, по апостолу, који каже: плод духовниј јест љуби, радост, мир, долготерпјеније, кротост (Гал. 5, 22-23).

34) Ко је ово стекао нека пази на себе и будно прати прилоге помисли, јер је за онога ко живи у мноштву људи, немогуће, мислим, да их избегне, нарочито прилоге зависти и таштине за онога ко хвали светске људе због славног живота и презирања

видљивих ствари. Међутим, дешава се да кад човек види или чује како неко поступа на неодговарајући начин нехотице почиње да га осуђује. Зато такав нека се пази да из

радозналости сазнаје шта говори или шта чини игуман или његови помоћници; ако пак побеђиван страшћу помисли или каже нешто с радозналошћу (или оно што је сазнао или како би сазнао о њима) нека исправи себе у томе покајањем. Нека пази на себе у овом

смислу и за време стајања у цркви и за време обављања послушања, зато што помисли таштине и у ово време обично нападају ревнитеље доброг делања кад или зато што добро

15

Одавде до краја главе у Добротољубљу нема.

223

пазе на појање псалама или зато што им кад се моле без лутања ума тамо и овамо, сугеришу да се друга браћа наводно стално баве различитим помислима и само они пребивају у созерцањима, која се подстичу духовном мелодијом (појањем псалама)

мислено подражавајући чиновима анђеоским – што међутим, не зна нико осим Бога и оних који су истог устројства као он. – Бива да их и на друге начине искушавају помисли,

управо или осуђујући их или називајући блаженима. – Уосталом, све ово можеш да избегнеш ако будеш пазио и на себе обраћао пажњу са смирењем, љубављу, исповеђу и без пристрасности.

35) Труди се да никога не ражалостиш ни речју, ни делом; насупрот томе, чак и оне које су други ражалостили, теши колико можеш. Међутим, никада немој мислити да си

победио сплетке ђавола и немој бити ташт, јер сва људска природа не може да их победи, само благодат Божија ово чини. – Дакле, они који живе у братству у потчињавању настојатељу морају да поступају онако како је речено. А што се тиче љубитеља тиховања

(који живе усамљено) не могу ништа да им кажем. Уосталом, судећи по ономе што сам рекао свако нека сам размишља и о ономе што је својствено тиховатељима. Тиховање

захтева строжи и пажљивији живот. 36) Ако си стекао потпуну веру у некога од братије у киновији и исповедаш му своје посмисли гледај да то не пропушташ никада, већ сваког дана и часа иди код њега и

откривај помисли које ти долазе и смућују те. Требало би сви да иду код игумана и исповедају се, али пошто неки не желе да откривају своје помисли игуману, због своје

немоћи и неверја према њему, онда ово кажем, због снисхођења према овоме. Уосталом, не треба да прелазиш од једног ка другом слушајући непријатеља нашег, који обично сугерише тајно да ето, оптерећујеш оног брата који прима твоје помисли тиме што често

долазиш код њега, или да те је срамота да му више пута говориш о себи једно исто, зато престани да се исповедаш код њега, и иди код другог, јер ако не послушамо овакве

сугестије, већ стално будемо ишли код првог стећи ћемо према њему веру и још већу корист ћемо стећи и од његовог живота и од речи његових. За такав живот нико нас неће осуђивати, напротив, сви ће хвалити што с таквом постојаношћу чувамо веру само према

њему. Ако будемо немарни да често откривамо своје помисли, пашћемо у веће страсти, и затим ћемо стидећи се да их откривамо пасти у ров очајања. – Ако одемо код другог

духовника (што нам није дозвољено да чинимо) док је овај духовник у истој киновији с нама, сва браћа ће нас осудити због тога што смо оставили веру коју смо имали у претходног и Бог ће нас јако осудити због тога. А и сам духовник код којег пређемо

помислиће да ћемо и према њему тако на крају поступити. И вероватно ћемо поступити и навикавши на такав начин да прелазимо од једног ка другом, више никада то нећемо

престати; почећемо да испитујемо где има неких столпника, затворника, тиховатеља и да идемо код њих да се исповедамо, такође прелазећи од једног код другог и губећи веру у сваког. На крају ћемо изгубити веру у све и престаћемо да верујемо свима и ни у чему

нећемо имати успеха; и што је најжалосније од свега доспећемо под свеопшту осуду и клетву. Зато се потруди да оном духовнику код којег си се исповедао на почетку останеш

веран несумњиво до саме срмти своје, јер као што сам рекао ако га презреш и пређеш код другог пашћеш у мога искушења, почећеш на исти начин да осуђујеш и све друге и сам себи ћеш прокрчити пут у погибељ. Али, Господе, Господе, избави нас од сваког неверја и

подозривости и покриј Божанском Твојом благодаћу. 37) Ако и сам стекнеш ученике који имају веру у тебе и исповедају ти своје

помисли и видиш да они беседе с неком браћом од побожнијих, гледај да се не саблазниш тиме. Демони и онима који право живе и добро воде дела своја сугеришу тајно да такви ученици не корачају у простоти срца и иду код нас да исповедају помисли своје, али не с

истинском вером према нама, већ кријући се лицемерјем не гледају с добрим циљем само слободу нашу и шпијунирају само нашу слободу и сугеришући то подстичу у нама

незадовољство и неповерење према таквим ученицима. – Тако ти не примај овакву помисао кад демони почну да ти је убацују, већ са свом простотом и љубављу Бога ради и

224

ради самог добра труди се да исправиш такве и донесеш им душевну корист, сматрајући њихов напредак својом сопственом славом. 38) Ако било који од ученика твојих престане да ти верује, размотри зашто се то

догодило, јер то бива због многих разлога и предлога: или зато што је поставши ташт, да је наравно достигао савршенство, пао у гордост и не жели више да се назива учеником,

већ жели да буде у учитељском чину (тј. препустивши се безбрижности) заволео плот и жели да живи у потпуном телесном задовољству или зато што си га пре волео више, а затим си почео да волиш друге – и он је пао у завист, или зато што жели рукоположење, а

ти то ометаш, јер је судећи по делима која је исповедио, недостојан свештенства или зато што дајеш у томе предност другом, који је можда после њега дошао код тебе, зато што

деловање такве врсте причињава јаку жалост ономе ко жели и не добија жељено, - нарочито ако ти је дошао од малих ногу и ти си га волео јако по Богу или можда што си му некад ради подстицаја да се уздржава од страсти обећао да ћеш му дати дозволу да

прими рукоположење (јер духовници често имају обичај да дају младима такво обећање рукоположења како би их инспирисали да потпуно одсеку неку наклоност, коју због зле

навике имају према извесним страстима) и он не добивши због недостојности своје оно чему се надао по обећању твом, покренуо се на завист и говори таква разобличења против оног другог брата да се чак не могу ни саслушати мирно, а не само изрећи. Осим реченог,

има и других узрока неверја – кад на пример неко због нерада пада у то да пристане на рђаве жеље или у стварне грехове и стидећи се да то исповеда због таштине, прећуткује, а

кроз ћутање тако мало по мало долази у потпуно неверје (према свом оцу) или да те је неко, видевши да си под утицајем неке страсти осудио и одвратио се од тебе. Знак одвраћања оваквих од тебе нека ти буде, ако си искусан, поглед на лице њихово, или ако

то превазилази твоју снагу, измена у спољашњем изгледу у поређењу с уобичајеним, јер да ли учиш таквог или разобличаваш или тешиш, он се држи као да прима твоје сугестије,

али је очигледно да их прима слухом, али их срцем не прима, да су му оне непријатне, да им се подсмева или га оне нервирају. Ако понекад, желећи да испиташ да ли је чист од страсти, заповедиш да се причести или да нешто друго учини, он истог часа пристаје без

икаквог премишљања, како га не би разобличио. – Лек за такве јесу молитве Богу усрдне са сузама, умножење љубави, често саветовање, телесно успокојење и свагдашње беседе,

понекад кротке и слатке, а понекад строге и разобличавајуће које су боље и више одговарају томе да они слушају и постају мекше нарави. 39) Кад ти ученик твој каже за неку браћу да су побожна и похвали их ти прећути.

Ако те замоли за њих, одговори са смирењем: «Поверуј ми, оче, ја не знам; пошто сам неразуман имам дужност да пазим на свој нерад, а што се тиче других, они су сви по

благодати Божијој свети и добри, уосталом, свако ће посејати оно што пожање.» И ти не хвали и не осуђуј никога појединачно, већ их све хвали, нарочито кад дође твом ученику помисао да наводно имаш према неком од њих посебну веру. Тако ће доћи у добро

расположење и избавиће се од такве помисли. 40) Ако два млада брата стекну међу собом љубав у простоти срца, а од других

чујеш да та љубав њихова није добра, већ страсна, па осећаш подстицај да пресечеш такву њихову везаност, кад се догоди да често долазе код тебе добро расуди како треба да разговараш о томе шта може да користи како им уместо користи не би нашкодио. Дакле,

ако мислиш да нешто од реченог личи на истину, позови једног од њих и разговарајући с њим истинском љубављу с лицем добронамерним и с душевном пријатношћу, причај му о

многим и разним предметима, али у тај свој говор унеси и нешто мало што се на известан начин скривено тиче оне страсти, а затим му реци: треба да пазимо брате, зато што корачамо међу мрежама и њест наша бран к плоти и крови, но к началом и ко властем, к

духовом злоби (Еф. 6, 12) и непријатељ наш јако лев рикаја ходит, искиј кого поглотити (1 Петр. 5, 8). Већ је многе велике подвижнике победио у борби, тим лакше ће победити

оне који су попут мене нерадни. Пази на себе и пази се спајања са сваким помислима и нарочито од пријатељства с било ким од браће да не би пао поново у раније грехове или

225

можда и горе. Додавши после овога и корисно о другим стварима како би расејао свако подозрење – отпусти га. А другог уопште немој дирати. Ако је онај с којим си разговарао делатан човек и подвижник и заиста духован, он ће се само после твојих речи према њему

разићи с оним ако има веру у тебе или ће раскинути пријатељство због стида или због таштине или због страха, јер неки због ова три разлога уз помоћ благодати Божије

одустају од страсти без труда и подвига. Ако видиш да после овога међусобна пристрасност оних младих остаје као раније, тада позови и другог – једног можда бестраснијег и истумачи му као и првом или више од тога. Затим додај и следеће: «Чуо

сам да имаш љубав према овом и овом. Знајући вас обојицу сигуран сам да је та љубав између вас духовна. Али да се други не би саблазнили послушај ме, ако имаш љубав и

веру према мени, престани да водиш разговоре с оним братом и да седиш насамо с њим. И то тим пре што игуман има добро мишљење о теби и има намеру да те рукоположи.» Рекавши ово почни да грдиш и прекореваш другог да он ни страха Божијег нема и да

припада плотским људима. Овим ћеш га расположити да одустане од онога или по духовном подстицају или због страсти таштине, ради хиротоније о којој си рекао.