И з д а в а ч

В О Ј Н О И З Д А В А Ч К И З А В О Д

Начелник БОРБЕ СТАНИН, пуковник

РАТНА ПРОПШОСТ НАРОДА И НАРОДНОСТИ ЈУГОСЈТАВИЈЕ

КЊИГА ДВЕСТА ЧЕТРДЕСЕТ ПРВА

МОНОГРАФИЈЕ ЈЕДИНИЦА НОВ И ПО ЈУГОСЛАВШЕ

КН.ИГА ШЕЗДЕСЕТ ОСМА

УРЕБИВАЧКИ ОДБОР

РАХМИЈА КАДЕНИЕ, генерал-пуковник, председник, чланови: АЛИ ШУКРИЈА, РИСТО ЏУНОВ, ДАКО ПУАЧ, генерал-пуков-ник, ЖИКА СТОЈШИБ, генерал-потпуковник, ФАБИЈАН ТРГО, генерал-потпуковник, ВЕЉКО МИЛАДИНОВИБ, генерал-потпу-ковник, ЈОЦО ТАРАБИК, генерал-потпуковник, МЕТОДИЈЕ КОТЕВСКИ, генерал-потпуковник, МИЛАН ДАЛзЕВИЕ, генерал--потпуковник, СВЕТОЗАР ОРО, генерал-мајор, АУГУСТ ВРТАР, генерал-мајор, МИШО ЛЕКОВИБ, пуковник, АХМЕТ БОНЛА-, ГИБ, пуковник, ВИКТОР КУЧАН, пуковник, РАДОМИР ПЕТ-

КОВИН, пуковник — главни и одговорни уредник.

Уредник Пуковник ЕСАД ТИХИВ, проф.

рецезенти МИЛОШ ЗЕКИН, генерал-потпуковник,

Др. ЗДРАВКО АНТОНИН

Редактор МИШО КОВАЧЕВИН

РУДИ ПЕТОВАР — САВО ТРИКИЋ

ШЕСТА ПРОЛЕТЕРСКА ИСТОЧНО-БОСАНСКА

БРИГАДА

БЕОГРАД 1982.

РОДОЉУБ-РОћКО ЧОЛАКОВИШ

О ШЕСТОЈ ПРОЛЕТЕРСКОЈ БРИГАДИ

Свака наша бригада има своју историју у ко-јој је уткано нешто особено, по чему се она раз-ликује од других и што јој даје печат распозна-вања. Шеста пролетерска је карактеристична по томе што се релативно дуго раћала, ито у мука-ма. Можда је због тога била кадра да се пече на свакој муци и да све издржи. Издржљивост — „на страшну мјесту постојати" — била је њена особина, што је за услове у којима је полагала испит за почасни назив пролетерске јединице било одлучујуће.

Шеста пролетерска бригада се родила у ис-точној Босни, на стратешки важној раскрсници путева који воде на Јадранско море и дубину Балкана, у долину Мораве и Вардара, а одатле према Солуну и, даље, на исток. То је подручје богато сировинама значајним за воћење рата (жељезо, угаљ, со, дрво), које јеу огромним коли-чинама „гутала" ратна машина окупатора. Нај-зад, то је вјековно гранично подручје царстава, свјетовних и духовних, преко кога су се ваљале најезде, кретали осветнички или казнени походи, иза којих ни трава дуго није ницала. Отуда еко-номска заосталост и непросвијећеност, а на том темељу свакојаке предрасуде и предубјећења, што је пргш^кало^свијест многих покољења од

5

давнина све до наших дана. Такво стање духова ј подржавали су, силом и варком, освајачи и др-

\јмаћи израбљивачи, и стога није чудно што су де-! [мократсгсе Идеје и напредна мисао тешко пушта-

ле коријен у то тврдо, запарложено тле. Оно је било као поручено за дивљање разуларених шо-винистичких страсти, које су у стравичној 1941. години по својој чудовишности надмашиле све што је у тим предјелима запамћено, а запамћено је много свакојаког нечовјештва.

Није било лако на таквом тлу дићи заставу устанка и позивати у оружану борбу у име брат-ства народа, човјечности и правде. Па ипак, ко-мунисти источне Босне су је дигли, и за неколико недјеља је устаничка бујица, покренута комуни-стима, разнијела окупаторска и усташка упо-ришта на пространој територији. На њој је требало учвршћивати прве освојене позиције ус-танка — изграћивати војску, заводити ред у позадини и успостављати нову власт — да би се са њих задобијале нове и ширио устанак, који би привлачио у своју матицу све нове и нове борце и добијао, у све већој мјери, карактер борбе свих народа тог краја за слободу, равноправност и бољу будућност.

Тада је у источној Босни започињала борба . која је била тежа него оружана борба про-ј тив окупатора и његових усташких слугу — бор-| ба за душе. Наиме, чим су запуцале пушке у ' источној Бдсни, јавиле су се у неким њеним кра-

јевима мање или веће групе, које су, такоће, кренуле у борбу против усташгсих злочинаца. На њиховом челу су били угледнији сељаци, шума-ри, бивши жандарми или подофицири краљев-ске војске и слично. По правилу, те су групе биле шовинистички настројене, склоне пљачки и на-сиљу над муслиманским становништвом, без сми-сла за ред и организацију. Као такве, биле су, осим часних изузетака, сметња за развитак устанка, а убрзо су постале и његов отворени непријатељ.

6

Наиме, чим је устанак у источној Босни до-нио прве плодове, јавили су се из Србије офици-ри Драже Михаиловића који су изјављивали да су догили у Босну да се боре. Није их било много и примљени су с повјерењем, али се убрзо пока-зало да га не заслужују. Сви су они, на челу с Јездимиром Дангићем, жандармеријским мајо-ром, дошли у Босну да устанку дају свој вели-косрпски печат, у ствари да га угуше. Покушаји комуниста да својом ширином и стрпљивошћу изолују те класно-свјесне спроводнике тзв. из-бјегличке владе у Лондону и њеног експонента у земљи, Драже Михаиловића, од устаничке сељач-ке масе у источној Босни, нису успјели. Привре-мено су преовладале снаге прошлости, оно мрач-но и назадно, себично и ружно. „Мртви су држали живе" — у источној Басни се јавио нови непријатељ НОП-а и устанка — четништво.

Четништво је било опасније од окупатора и усташа из више разлога, од којих су два била најјача. Прво, четници су у источној Босни у ав-густовским данима 1941. године узели оружје у руке и заједно с партизанима устали против ус-ташког терора и геноцида. Због тога је било теш-ко политички заосталијем свијету доказати да се они, слиједећи тактику официра Драже Ми-хаиловића, претварају у непријатеље устанка, у најамнике окупатора. То је било утолико теже јер је четничко воћство истицало да је такво њи-хово понашање „само тактика", само „варакање" с фашистичким окупаторима, али да ће, кад доће вријеме, они ударити на њих и показати да су прави патриоти — штедјели су сваку кап српске крви. Тврдили су да су они истински представ-ници српског народа који је толико страдао, па га сад треба мудро и без жртава довести до поб-једе. Партизанима, мећу којима има свакојаког пробисвјета, није стало до слободе српског наро-да, њих не боле народна страдања и невоље, они желе да српску националну несрећу искористе и освоје власт, а колико ће Србија још изгинути

7

није их брига. Оваква аргументација је изгледа-ла многима увјерљива, а таква тактика лукава, чак мудра. Истина, њој су погодовале и друге околности, о којима ће доцније бити ријечи.

Друго, четништво је од првог устаничког пуцња распиривало шовинистичку мржњу. То је била, првих дана устанка, спонтана реакција срп-

\ ског шовинизма на усташки геноцид: усташки кољачи у источној Босни били су махом мусли-манске народности, па су њихове злочине плаћа-ли недужни и беспомоћни по оним селима у која су упадали шовинистички расположени „српски осветници". Узалуд су неки паметнији четници, по правилу сељаци, настојали да спасавају неви-не, бар своје комшије; шовинизам тај отров вијековима таложен у људима, шикнуо је свом снагом.

Доцније, кад је четничко воћство отворено кренуло путем издаје, свјесно и систематско рас-пиривање мржње је постало једно од начела ње-гове политике. Борба за српску Босну и Херцего-вину је значила истребљење Муслимана и Хрвата, чиме се започело смишљено и плански кад су четници, на основу споразума са италијанским окупатором, ушли у Фочу, Горажде и Чајниче.

Четнички злочини у горњем Подрињу отежа-ли су и успорили процес проширивања базе ус-танка у источној Босни. Она је спочетка била из-разито српска; тек појединци Муслимани, Хрвати Јевреји, ступају у партизанске одреде. Али, ста-ње почиње да се мења већ у септембру 1941, када се у Романијском партизанском одреду ствара муслиманска чета, већином од сељака из околине Рогатице; она ће убрзо нарасти до батаљона од преко 200 бораца. Четнички злочини су зауста-вили тај процес и дали аргументе муслиманским реакционарима у борби против НОП-а. Требало је времена (и жртава) да се сељачке муслиман-ске масе увјере да су четници једно а партизани сасвим друго, и да је застава НОП-а застаза свих патриота Босне и Херцеговине, без разлике, свих

8

оних који желе слободу и бољу будућност свим њеним народима.

За разумијевање ситуације у источној Босни у зиму 1941/42, неопходно је имати у виду поли-тику фашистичких окупатора — најприје итали-јанских, а нешто доцније и њемачких — према Србима у тзв. Независној Држави Хрватској. Првих мјесеци окупације фашистички окупатори су дали својој марионети у Хрватској, Анти Па-велићу, слободне руке да ту жалосну творевину направи „чисто хрватском". Кад су геноцид и на-силно католичење допринијели бржем и масов-нијем дизању Срба на оружје, кад су фашистич-ки окупатори видјели да је Павелић неспособан да сам угуши устанак и да они морају ангажо-вати своје трупе, кад је и Хитлеру постало јасно да на Истоку неће успјети „блицкриг", него да ће рат бити дуготрајно рвање, које ће тражити огромне напоре, Павелићу је нарећено да преки-не с политиком геноцида.

Таква промјена политике према Србима у НДХ олакшала је посао српскилг петоколонаши-ма у псточној БоснпТ^ШЋиЈе повлачења наших снага и Врховног штаба из западне Србије, отуда су у источну Босну нагрнули српски петоколо-наши и започели бјесомучну кампању протш НОП-а. Резултати су познати: почело је колебање и у партизанским одредима. Томе су доприноси-ли и све тежи услови ратовања: зима, нередовна и недовољна исхрана, слаба одјећа и обућа, ~а над позадином су се надвили биједа и авет глади и опасност од њемачке силе, која је, трубили су петоколонаиш, уништила партизане у Србијп и сад се спрема на источну Босну да сатре све што је под петокраком звијездом. Колебање у парти-занским одредима прераста у деморализацију; капитулантски дух запљускује и њих — из неких одреда прелазе у четнике најприје појединци, па и цијеле чете.

Долазак Врховног штаба с Првом пролетер-ском бригадом у источну Босну успорио је тај

9

процес, али само за кратко вријеме. Њемачка ја-нуарска офанзива на источну Босну је принудила Врховни штаб да се повуче јужно од жељезничке пруге Сарајево — Вишеград. Ту је од дијелова Босне и Херцеговине, Црне Горе и Санџака об-, разована слободна територија са сједиштем у Фочи. Сјеверно, пак, од те линије убрзано се " вршид процес распадања партизанских одреда: Романијског, (на окупу су остале само двије ње-гове чете — Гучевска и Гласиначка), „Звијезда", Озренсгсог и Зеничког; Мајевички одред бива принућен да, послије погибије свог штаба у Ву-косавцима, напусти терен и повуче се у Шеко-виће, гдје је остао на окупу и неокрњен једини партизански одред у источној Босни — Бирчан-ски. Тако је од седам партизанских одреда, коли-ко их је створено од јула 1941. до маја 1942, у којима је било око 7000 бораца, почетком маја 1942. остало на окупу: три ударна батаљона, Бир-чански партизански одред, двије чете Романиј-јског одреда, неколико мањих оружаних гру-па: Семберије, Лопаре, Озрен (добојски), Хан Пијесак, Трново — у свему око 1200 бораца.

Послије савјетовања у Иванчићима, по наре-ћењу Врховног штаба, Главни штаб партизанских одреда Босне и Херцеговине формира ударне ба-таљоне и омладинске чете. Те јединице нису биле везане за свој терен, него су, попут пролетерске бригаде дејствовале по нарећењу Главног птаба. У њих су ушли одабрани, провјерени борци, њихо-во наоружање је било боље, дисциплина строжа, унутрашњи живот јединице организованији, по-литички и културни рад редован и систематски.

Можда је требало и раније стварати такве по-кретне јединице, али тиме улазимо у област на-гаћања. Мећутим, остаје још неиспитана и неоци-јењена чињеница: од дана избијања устанка до краја 1941. године створена је пространа ослобо-ћена територија и релативно велика оружана снага НОП-а. Она је већ послије ослобоћења Ро-гатице (октобар 1941) мало ратовала. Била је на

10

положајима, држала под својом контролом главне цесте источне Босне, али ратовала није. У њој ни-је било довољно политичког кадра који би борце политички уздизао; били су мање-више, препуште-ни сами себи, тачније утицају бројних околности које су слабиле морал јединица: неактивности, слабој исхрани и смјештају, роварењу недисци-плинованих, па и шовинистички расположених људи, а послије пада Ужица и отворених капиту-ланата. V свим одредима мећутим, било је могуће стварати, бар, ударне чете које не би чучале на положају, него би одлазиле у акцију на неприја-тељску територију — вршиле диверзије, нападале мање посаде, уносиле немир у непосредној близи-ни „фронтова", вршиле политичку пропаганду, па и мобилисале, на добровољној основи, борце за своје јединице. Можда је било потребно искуство из западне Србије, које је очигледно показало да држање фронтова не може бити наша тактика, наш начин воћења рата уопште. Чагс и тамо гдје је утицај Партије био много јачи, фронтови су се брзо распали и, што је још тежа посљедица, све се пред непријатељем повлачило, чагс и цивили ко-ји су били познати као присталице НОП-а, а нико није остајао иза лећа непријатеља да би га узне-миравао бар диверзијама. Сви су брзо заборавили како се почело ратовати кад није било ни педља слободне територије. V сваком случају, то нега-тивно искуство из западне Србије и формирање Прве пролетерске бригаде убрзало је стварање ударних батаљона у источној Босни.

Али, ако се и гсаснило с формирањем покрет-них јединица које у својој активности нису везане за одрећени терен — по правилу у близини својих села — ипак су ударни батаљони створени довољ-но на вријеме да би одиграли своју улогу. Кад то тврдим, мислим на чињеницу да су они формира-ни у вријеме кад је у источној Босни већ насту-пила криза устанка. Она се испољавала, прије свега, у немоћи оружаних снага НОП-а да врше офанзивне агсције. Оне су биле принућене да се

11

бране, и то не само од окупатора и његових уста-шких помагана него и од четника, дојучерашњих савезника, привремених, несигурних, али ипак са-везника. И више од тога, знатан број припадника партизанских одреда у распадању прешао је у четнике и окренуо на своје дојучерашње другове.

Сам настанак појединих ударних батаљона свједочи како се развијала ситуација у источној Босни тог прољећа. Колебања у партизанским одредима већ /е било кад је формиран Први бата-љон. У њега су из појединих батаљона Романиј-ког, Озренског, Зеничког и одреда „Звијезде" ода-бирани провјерени борци, с намјером да то буде један од батаљона будуће Треће пролетерске бри-гаде. Ток догаћаја је омео остварење те замисли, али је ипак довео до формирања једне бригаде. Нагше, пролетерски батаљон Босанске крајине, који је требало да уће у састав Треће бригаде, није стигао из Босанске крајине иако је отуда био кренуо. Он је због измењене ситуације у сред-њој Босни тамо задржан, а у јуну 1942. био је при-сиљен да се под притиском јаких непријатељских снага пребаци у Славонију, гдје је славно војевао и најзад се вратио у Босанску крајину.

Други батаљон бригаде о којој је ријеч дошао је из супротног краја Босне — са Мајевице. Тамо је дошло до отвореног оружаног сукоба измећу партизана и четника. Ови су подмукло напали сје-диште штаба Мајевичког партизанског одреда у селу Вукосавци, убили команданта и комесара од-реда и још неколико чланова штаба и активиста НОП-а који су се тог дана нашли у штабу Одреда. То је био први оружани сукоб измећу партизан-ских и четничких јединица у источној Босни, чији је иницијатор био четнички штаб на Мајевици. Он се надао да ће погибија штаба партизанског одреда довести до расула Одреда, чак да ће борци сељаци прећи на њихову страну.

Мећутим, штабови партизанских батаљона и чета, смјештени у мајевичким и подмајезичким селима, брзо су реаговали: похитали су са својим

12

људством на Вукосавце, и ту се заметнуо бој који је трајао читав дан. Иако нису били разбијени, партизани су ријешили да се повуку са Мајевице у Шековиће. Тако се већина Мајевичког одреда, под командом Ратка Перића, повукла на југ, а једна мања група у Семберију. Из тог дијела од-реда који је дошао у Шековиће формиран је Дру-ги босански ударни батаљон. У њему је било 225 бораца, провјерених у многим биткама, па и оној с четницима.

Трећи батаљон је настао у сасвим другачијој ситуацији, у периоду пучева у партизанским од-редима у источној Босни. Пучеве су извршавали четнички агенти, који су претходно придобили за издају неке командире чета, чак и команданте ба-таљона, мећу којима је било и новопримљених чланова КПЈ (Срето Ерић, командант Никшићког батаљона одреда „Звијезда" и Голуб Мигровић, командир чете у Зеничком партизанском одреду. Малодушност и капитуланство су преплавили чи-таве крајеве источне Босне. Пучеви су били израз расположења становништва које се уплашило од тешкоћа ратовања, а није се више бојало усташ-ког ножа и угарка. Па ипак, нису се уплашили сви. Било је у свим тим јединицама људи који су остали вјерни — неки су одмах напустили издај-ничке редове, а неки су се притајили и доцније пребјегли нама. Од таквих бораца је формиран Трећи босански ударни батаљон. У њему је било бораца из Озренског, Зеничког одреда „Звијезда", а касније су у њега уврштене и двије чете Бир-чанског одреда.

Тако је формирана Група ударних батаљона, у којој је било око 700 бораца, а мећу њима 305 чланова и 180 кандидата КПЈ, те 197 чланова СКОЈ-а. Борци су сами ту формацију звали бри-гадом, што је по свим својим квалитетима и била. У њој је био цвијет партизанских одреда источне Босне, људи које ништа није могло поколебати — ни лишавања, ни свирепост непријатеља, чак ни издаја дојучерашњих ратних другова. Они су

13

били свјесни да су не само част и понос једног покрета, чију заставу држе високо упркос свему, него и материјални чувари пламена устанка, који ће они, из својих њедара, опет, и то убрзо рас-пламтјети по читавој источној Босни. Неуспјеси и изгубљене битке неизбјежни су у сваком, па и у нашем рату, али посљедња ријеч у њему биће наша, тврдо су вјеровали и ту вјеру потврћивали својим понашањем и у добру и у злу.

*

Прво крупно питање, које се у вријеме фор-мирања Групе ударних батаљона поставило пред Главни штаб партизанских одреда Босне и Хер-цеговине, било је: шта с Групом, с том релативно већом јединицом, и то таквог састава? Остати у источној Босни или ићи преко ријеке Босне и тра-жити помоћ крајишких партизана? Посли/е ду-готрајне расправе Покрајинског комитета и Глав-ног штаба са штабом Групе и батаљонским руко-водиоцима је одлучено да Група, без обзира на тешку ситуацију, не прелази ријеку Босну, него да крене из зеничког краја на сјевер. Тако се Група крајем маја 1942. упутила у Шековиће, у Бирач, у коме се, и поред четничког притиска, одржао Бирчански партизански одред и слобод-на територија, невелика, али драгоцјена.

Та одлука је за устанак у источној Босни има-ла далекосежне посљедице. Он је у тим данима пролазио кроз озбиљну кризу, али чињеница да је у том крају могла остати макар и мања, али добро организована, покретна, на све спремна је-диница, ослоњена на један партизански одред и на мале партизанске групе од Семберије и Озрена до Гласинца и Трнова, имала је огроман морално--политички значај. Група ударних батаљона, јав-љајући се час у једном, час у другом крају источ-

I* не Босне, била је симбол неуништивости ИОП-а, непобједивости његових основних начела: слобо-

де и братства народа Југославије и боље будућ-ности у сјутрашњој, равноправној њиховој зајед-ници.

Покрајински комитет КПЈ и Главни штаб Бо-сне и Херцеговине били су свјесни тога, као и велике одговорности, па су у својим политичким и војничким одлукама били опрезни, понекад и до те мјере да је могло изгледати и непотребно опрезни. Доносећи одлуке чували су се и револу-ционарне жустрине и осветничке мржње. Насто-јали су да, што је могуће трезвеније, процијене однос снага и да према њему дјелују. А он је у прољеће 1942. године био за НОП и његове ору-жане јединице крајње неповољан.

Кад се Група ударних батаљона нашла у Ше-ковићима (крај маја 1942.) представљала је острв-це у мору непријатељских снага: окупаторских, домобрансгсих, усташких, четничких и муслиман-ске легије. Најопаснији непријатељи били су нам у том тренутку четници. Раније сам поменуо ка-ко их је било тешко у очима политички заосталог српског становништва раскринкати као издајни-гсе. На то треба додати да су, благодарећи спора-зуму са тзв. НДХ, а уз благослов њемачког оку-патора, одржавали за његов рачун „ред и мир" у српсгсим селима, дакле тамо гдје је до четничке издаје била масовна база устанка и извор нових бораца и материјалног снабдијевања војних једи-ница. Четници су знали за све наше стазе и бога-зе, познавали присталице НОП-а, а у оним краје-вима гдје је било партизана који су пребјегли у четнике знали су и наше канале, јавке и курире који су одржавали везу измећу одреда и градова. Стога смо ми тада највише пажње посвећивали четницима, а однос према њима, посебно према сељацима, био је веома изнијансиран. Још од по-четка устанка Тито нас је упозоравао да правимо разлику измећу сељака четника и њихових офи-цира. Први је то што јест због политичке заоста-лотси, а други /е класносвјесни непријатељ. Сад

15

смо се тих његових упозорења придржавали још досљедније и строжије.

Наиме, у устанку у источној Босни, сељаци су се у неким крајевима латили оружја под воћством неког свог угледног сељана; четници су у почетку устанка често сараћивали с партизанским одреди-ма и остваривали, без икаквог писаног споразума, агсционо јединство. У тој сарадњи успостављене су разне везе — ратног другарства, пријатељства, узајамног поштоваља због личних особина поје-динаца, без обзира био партизан или четник. Та-кви сељаци су постали командири чете или ко-манданти батаљона и одржавали су везе са сво-јим партизанским ратним друговима, чак и онда кад је четничко воћство ступило у службу окупа-тора. Такве четничке старјешине нису из разних разлога могле да напусте четничке редове, али ни-кад нису постали непријатељи партизана. Због таквих људи у четничким редовима ми нисмо хтје-ли да се фронтимо против свих четничких једини-ца, него смо свој став одрећивали према свакој је-диници конкретно: знали смо с којом се морамо тући, с којом се може коегзистирати, а с којом, чак, поћи заједно у одрећену акцију. (На примјер: у нападу на усташко упориште код Хан Пијеска, у јуну 1942, учествовали су четници Жеравичког батаљона, под командом Реље Васковића који је у тој акцији рањен).

Таква наша тактика — примјењивана, уоста-лом, и према домобранима и муслиманској леги-ји —није била одрећена само процјеном тренут-ног односа снага него и дубљим поимањем сушти-не историјске битке која се бије на нашем тлу, а коју је организовала и у којој предводи све па-триоте наше земље КП Југославије. Вјеровали смо чврсто у побједу НОП-а, то јест побједу радног народа, и над иностраним освајачима и над из-дајничком буржоазијом, били смо свјесни да, во-дећи НОР, истовремено извршавамо социјалистич-ку револуцију, чије хуманистичке поруке нису за

16

нас биле звучна реторска фраза. Чували смо се да проливамо крв тамо гдје то није било неопход-но, поготову крв наших радних људи, најчешће сељака, које је њихова економска и политичка за-осталост одвела у непријатељске редове. Знали смо да ће сјутра, у ослобоћеној земљи, бити по-требни напори свију, а не само присталица НОП-а, да је дигну из рушевина и да је граде као зајед-нички дом срећнијих покољења. Увјереност у сна-гу народа, у његову побједу над свим непријате-љима била је извор нашег оптимизма, ширине, стрпљења.

Благодарећи таквој политици и њој прилаго-ћеној тактици, Група ударних батаљона је могла да опстане у Шековићима, да одоли разним при-тисцима, да, маневришући по непрегледним и не-проходним шумама источне Босне, издржи разна лишавања и да, најзад, крене на Мајевицу, на сло-жен и опасан политички и војнички маневар, за који се руководство НОП-а одлучило још у мају 1942. пред поход из зеничког краја у Шековиће. Напуштајући план пребацивања преко ријеке Бо-сне, оно је закључило да се будућа активност Гру-пе ударних батаљона мора усмјерити на Мајеви-цу, Семберију и Посавину. Тамо гдје има људи за попуну наше Групе и стварање нових јединица, хране и другога за њихово одржавање, неприја-тељских упоришта гдје се можемо, борбом, снаб-дјети оружјем, муницијом и другом ратном опре-мом. Тако је требало савладати кризу устанка и поново га разгорјети по цијелој источној Босни, и сачувати тај стратешки важан крај за сјутраш-ње, можда крупне битке у НОР-у.

Кад смо доносили одлуку да не напуштамо источну Босну, ми смо се руководили мишљу да ће Група ударних батаљона у таквој ситуацији, при таквом односу снага, најбоље послужити ци-љевима НОП-а агсо не дозволи да ју поменуте кви-слиншке јединице неометане чувају као позицију окупатора. Осим тога, Група је никла на том те-рену и њој ће бити лакше да се ту одржи као цје-

17

лина, да конкретније одрећује своју тактику, да сачува и учвршћује везе с нашим вјерним приста-лицама. И најзад, Група ће лакше него ма која јединица са стране у повољној ситуацији, а ми никад нисмо посумњали да ће она наступити, по-вратити изгубљене позиције и са њих задобити нове. Према томе, Шековићи су били само предах, а одлазак на Мајевицу (средина септембра 1942) почетак извршења те у мају донесене одлуке. О њој је био обавијештен и Врховни штаб, који се сагласио са одлуком да Група остане у источној Босни што дуже може. Његовим нарећењем Гру-па је проглашена Шестом источно-босанском ударном бригадом.

По доласку на Мајевицу штаб Бригаде је до-шао до закључка да она сама неће моћи да извр-ши обрачун с мајевичким четницима. Иако су из-вјештаји о омражености четника у народу због терора и пљачке били тачни, иако је владао раз-дор у њиховом воћству, измећу официра Драже Михаиловића и команданата мјештана, ипак су официри имали још толико утицаја да су могли кренути у напад на Бригаду већину четничког љу-дства. Штаб није прихватио борбу, већ је донио одлуку да се два њена батаљона пребаце у Срем, а да један остане на терену Мајевице и Семберије. То је био Други батаљон, у коме су били борци из тих крајева, дакле, могли су сигурније маневри-сати и лакше одржавати везе с нашим пристали-цама.

Веза измећу сремских и мајевичких партизана постојала је од почетка устанка и није прекинута ни онда кад је Мајевички партизански одред мо-рао напустити Мајевицу. Али је веза која се сада успостављала била другачијег карактера и имала је несразмјерно већи политички и војничгси зна-чај. Наиме, прешавши у Срем, штаб Шесте брига-де је брзо успоставио везу са руководством НОП-а за Срем. Тренутак је за обје стране био важан. За једну: шта учинити да би значајан војни потен-цијал Срема дошао до изражаја и у зиму, која је

18

била на прагу, када на голој сремској равници ни-је било услова за веће војне операције; а за дру-гу: како се вратити на Мајевицу и започети неоп-ходни обрачун с четницима, као почетак гиирег војног и политичког подухвата у источној Босни. И брзо је наћено рјешење. Сремски партизански одред и батаљони Шесте бригаде требало је да прећу у Босну и да одмах нападну четнике, растје-рају њихове штабове и претворе Мајевицу у вео-ма важну позицију НОП-а, за што су постојали потребни услови: расположење народа, довољни људски и материјални извори за воћење рата.

Читалац ће из ове књиге дознати да је и како је то извршено. Додао бих томе само кратак ко-ментар. Прелазак сремских партизана у источну Босну рјечит је израз револуционарног стварала-штва у времену кад је требало дјеловати смјело, не робујући шаблону, не чекајући нарећење одо-зго, не бојећи се одговорности за донесену одлу-ку. Благодарећи томе, за свега мјесец дана, изми-јењена је из темеља војно-политичка ситуација на стратешки важном сектору НОР-а, што ће доцни-је још више доћи до изражаја.

Покрајински комитет и Главни штаб Босне и Херцеговине донијели су у мају одлуку да Ше-ста бригада (тада још Група ударних батаљона) остане у источној Босни и да се из зеничког краја помјери на сјевер — Мајевици, Семберији и По-савини. Требало је да Бригада на том простору кроз акције привуче нове борце, да се обрачуна с мајевичким четницима и створи услове за ожи-вљавање устанка у источној Босни. То је био ри-сакнтан корак, али другог излаза није било ако су се жељеле бранити посљедње позиције стечене у устанку. То је значило искористити какву-такву, али ипак шансу да се ангажовањем једине орга-низоване покретне војне јединице у источној Бо-сни започне битка и поврате позиције изгубљене у вријеме кризе устанка.

Кад је Шеста бригада дошла на Мајевицу по-казало се да она сама не може ни започети по-

19

стављени задатак. Тада је одлучено да преће у Срем и да затражи помоћ сремских партизана, ко-ју су им они братски пружили. Заједно су прешли у Босну и започели извршавање поменутог задат-ка, а тиме, управо зато што су учествовали и срем-ски партизани, и нешто више.

Наиме, послије битке код Малешеваца, у ко-јој је сломљена кичма четништву у источној Бо-сни, отворила се нова перспектива не само за ра-звитак устанка у источној Босни него и у Војво-дини. Побједом над мајевичким четницима ство-рени су услови за развијање новог и значајног оперативног подручја НОР-а. Срем се са својим великим борбеним потенцијалом чврсто повезао са источном Босном, и из њега, од тих новембар-ских дана 1942. до 1944, тече у источну Босну не-прекидно ријека нових бораца; на том простору се формирају војвоћанске бригаде и дивизије. Бла-годарећи томе, као и јачању и активностима ис-точнобосанских јединица, оперативно подручје се ширило према југу. Источна Босна је постала зна-чајно поприште НОР-а, што се потврдило у још већој мјери у љето и, посебно, у јесен 1943. го-дине.

Од тих новембарских дана 1942. године ни-каква сила више није могла помјерити партизан-ске снаге из источне Босне. Оне су дочекале бри-гаде Главне оперативне групе Врховног штаба, кад су се послије пробоја на Сутјесци појавиле у ис-точној Босни. С једном од њих, Првом пролетер-ском, Прва војвоћанска је ослободила Власеницу и учествовала у ослобоћењу Зворника.

Године 1944. Србија је постала важно војно и још важније политичко поприште. О њему су почели да воде појачану бригу и савезници и ње-мачки окупатори. Врховни штаб НОВ и ПОЈ је оцијенио да је наступио тренутак за покрет на-ших јединица у Србију, да би помогле тамошњим нашим снагама у борби против кољача Драже Ми-хаиловића и њемачких окупатора, а за коначно ослобоћење Србије. Пут тих једница је водио

20

преко источне Босне, и тада се показало шта је за успјех тих операција значило присуство једи-ница с тог терена, које су знале вјешто маневри-сати пред надмоћним непријатељем.

Све источнобосанске бригаде — почев од Пе-тнаесте мајевичке, формиране још у прољеће 1943, до них најмлаћих, које су крвариле у непрекид-ним биткама у источној Босни у 1944. години, би-ле су, да тако кажем, крвно везане за Шесту бри-гаду. Она је била матична, кадровска бригада свих бригада које је дала источна Босна, а било их је осам; свакој од њих Шеста је дала неопхо-дан кадар, који је у млаћу јединицу преносио ис-куство и дух прве и једине пролетерске бригаде из источне Босне. Кад је у Дравограду, на крају борбеног пута Шесте бригаде, извршена смотра, у њој је било свега осам бораца који су били у строју на оној пољани крај Шековића, где је она, 2. августа 1942 свечано проглашена.

Аутори ове књиге, генерали Руди Петовар и Саво Трикић, обавили су свој обиман и одговоран посао врло савјесно. Њихова књига је увјерљиво свједочење о једној бригади наше Армије, која је у особеним условима војевала и часно извр-шила свој друг према народу из кога је никла и за чију се слободу и бољу будућност борила. То је најбољи одговор неким површним оцјенама ко-је су о истој бригади давали неки претенционзи људи. Истовремено, аутори су се тиме одужили успомени својих бораца, с којима су дијелили до-бро и зло у годинама ослободилачког рата и со-цијалистичке револуције.

На дугачком борбеном путу Шесте пролетер-ске бригаде, од Шековића, преко Мајевице и Сем-берије, Срема и Посавине, Романије и Зеленгоре, Црне Горе и Србије, Славоније и Подравине, кроз Словенију све до Дравограда, остајали су гробо-ви њених бораца. Од 6239 бораца, колико их је припадало Бригади од маја 1942. до маја 1945, по-гинуло је 2243 бораца. То су махом били младићи

21

од 18—22 године, чији се живот свирепо прије-времено и насилно прекинуо. Погинули су у рату који се, по ријечима пјесника А. Твардовскога, „није водио ради ратничке славе, него ради жи-вота на земљи".

Јун, 1982.

22

I Дио

РАЗВИТАК Н О П - а У ИСТОЧНОЈ БОСНИ У ПРВОЈ

РАТНОЈ ГОДИНИ

1. ПРИПРЕМЕ КПЈ ЗА УСТАНАК И ОДЛУКА О ДИЗАЊУ УСТАНКА

а. СИТУАЦИЈА ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ КАПИТУЛАЦИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

У току народноослободилачког рата под појмом источна Босна подразумијевана је територија, која се на сјеверу граничи ријеком Савом, на истоку Дрином, на западу ријеком Босном, а на југу Херцеговином и Црном Гором. У њу је укључено и Сарајево са најбли-жом околином на лијевој обали ријеке Босне. На тој територији од 19 500 км2 живјело је, према попису из 1931. године 848000 становника, од тога 43% Мусли-мана, 39 одсто Срба, 16 одсто Хрвата и 2 одсто Јев-реја1.

У економском погледу источна Босна је била нај-развијенији крај Босне и Херцеговине, јер се највећи дио природних богатстава (шуме, угаљ, жељезна руда) и индустрије налазио на том подручју. Тако су пос-тојала предузећа дрвне индустрије у Завидовићима, Олову, Хан Пијеску, Хан Краму, Живиницама, Палама и Сјетлини; угљенокопи на: Мајевици, у Тузли, Как-њу и Зеници; предузећа металургије у Зеници и Ва-решу; хемијске индустрије у Тузли и Лукавцу, као и два предузећа војне индустрије у Сарајеву и Више-граду.

Осим тога, источна Босна је била и велики произ-воћач житарица, воћа (Посавина и Семберија) и стоке.

1 Податак из чланка Родољуба Чолаковића: „О друштвено политичким приликама у источној Босни уочи избијања устан-ка 1941. год". (Источна Босна у НОБ-у књига 1 стр. 7 Војно-Издавачки завод, Београд, 1971).

25

Преко ове територије ишле су важне жељезничке комуникације Босански Брод—Сарајево и даље за Ду-бровник и Зеленику, Сарајево—Вишеград, Добој—Ту-зла—Зворник и важни путеви Бијељина—Зворник—Са-рајево и Сарајево—Горажде—Фоча.

Цијела ова територија била је у вјерском и нацио-налном погледу разнородна. У скоро свакој општини били су измијешани Муслимани и Срби, у неким Хр-вати и Муслимани, а у неким становници све три на-ције.

Међусобна подвојеност, неповјерење и недовољна свијест о мећусобној повезаности потиче још из рани-јих историјских околности. Та подвојеност је стално одржавана и потхрањивана, посебно за вријеме бивше Југославије, да би послије њеног слома, априла 1941. године попримила веома трагичне рамјере. Шовини-зам и вјерска нетрпељивост су погхрањивани првенст-вено вјерским, а потом и националним супротностима. Треба рећи да је то било карактеристично и за остале крајеве Југославије, са вишенационалним становништ-вом, али да се то послије априлског слома 1941. наро-чито одразило у Босни и Херцеговини.

Раднички покрет, који се једини супротстављао оваквој политици, био је још од успостављања Кра-љевине СХС 1918. године, иницијатор стварања једин-ствене револуционарне партије радничке класе — Со-цијалистичке радничке партије Југославије, доцније Комунистичке партије. Под њеним утјецајем биле су и синдикалне организације, које су 1919. и 1920. године у Босни и Херцеговини водиле успјешне штрајкове и друге тарифне акције. У овоме је дошло до познате Хусинске буне коју су сломили тадашњи властодршци помоћу војске и жандармерије. Буржоазија је Обзна-ном и Законом о заштити државе задала тежак ударац револуционарном радничком покрету. Од тада па до 1938. године раднички покрет у Босни и Херцеговини је дјеловао у врло тешким условима. Многи комунисти су се налазили на робији и под свакодневном присмо-тром полиције, а на руководећа мјеста у синдикалним организацијама избили су капиталисти из табора со-циј ал-демократа.

26

Од доласка друга Тита на чело Партије 1937. го-дине, ситуација се из коријена мијења у цијелој зе-мљи. У Босни и Херцеговини ове промјене почињу по-слије IV покрајинске партијске конференције, одр-жане у јулу 1938. године у Мостару. Партијско руко-водство које је тада изабрано, успјело је већ 1939. да створи мрежу партијских организација. Формирана су мјесна и обласна руководства. Паралелно је јачао и СКОЈ, нарочито мећу школском омладином.

Тако су 1941. године, уочи априлског рата, на под-ручју источне Босне дјеловала два обласна, један ок-ружни, један срески и седам мјесних комитета КПЈ. Од 830 чланова КПЈ, колико је у то вријеме било у Босни и Херцеговини, на источну Босну је отпадало 337 чла-нова2. Партијска руководства су мећутим, била не-равномјерно распорећена и било је читавих срезова (Кладањ, Олово, Сребреница, Горажде итд.) без партиј-ске организације.

У неким срезовима (Сарајево, Рогатица, Соколац, Бијељина) Партија је продирала и по селима.

Иако малобројна, партијска организација је ус-пјела у годинама од 1939—1941. да се повеже са рад-ним људима, и тако постепено стекне повјерење, као њихов предводник у борби против угњетавања од стра-не капиталиста и режима бивше Југославије. У том периоду Партија је организовала 43 штрајка. Штрај-ковали су рудари, шумски радници, металци, радници у транспорту и други. Кроз штрајкачке борбе јачала је улога класних синдиката (Уједињени раднички са-вез), у којима су одлучујућу улогу имали комунисти.

У том периоду антифашистички покрет омладине, нагло је јачао и у своје редове окупљао многе напре-дне омладинце. Томе су допринијели и студенти Бео-градског и Загребачког универзитета, — чланови КПЈ и СКОЈ-а који су долазили у своја родна мјеста, окуп-љали и организовали омладину за борбу против надола-зећег фашизма, против националног и социјалног уг-њетавања од стране властите буржоазије и за боље ус-лове живота и рада омладине.

2 Родољуб Чолаковић н. ч. стр. 14.

27

Период уочи другог свјетског рата, био је за Ко-мунистичку партију Југославије од пресудног значаја. Она је успјела да среди и учврсти своје редове, про-шири мрежу организације, а тиме и свој утјецај, да се чврсто повеже са свим слојевима радних људи и фор-мулише основне ставове у погледу унутрашње и спољ-не политике земље. Она је још послије окупације Ау-стрије 1938. упозоравала на непосредну опасност која пријети од стране фашистичке Њемачке. Партија је позвала све напредне снаге у земљи да се окупе, да се боре за побољшање животних услова, да дају допринос ријешавању питања националне равноправности и де-мократских слобода, како би омогућили да се Југо-славија боље војнички и политички организује да би се успјешније одупрла све јачем притиску нацисти-чке Њемачке и фашистичке Италије. Али, ови позиви нису били прихваћени од граћанских политичких пар-тија на власти или у опозицији. Дошло је до април-ског рата, а послије десетак дана до потпуног војнич-ког слома и окупације југословенске државе. Земља је била раскомадана, подијељена измећу Нијемаца, Италијана, Бугара и Маћара, а на њеном тлу створена је такозвана Независна држава Хрватска.

Босна и Херцеговина доживљава тешке дане, најтеже у својој новијој историји. Она у цјелини улази у фашистичку творевину НДХ. На политичку сцену ступају усташе и друштвени олош.

Буржоаске политичке партије су се поцијепале. Свака је водила своју политику, и вјеровала да ће не-што добити од окупатора. Хрватска буржоазија, са католичким клером, без ограде је подржавала нову НДХ, која је хрватском народу претстављена као осло-боћење од велико-српске доминације. Већина мусли-манске буржоазије и беговат дочекује окупацију са одушевљењем респектујући снагу окупаторске војске. Један дио Југословенске муслиманске организације (ЈМО) даје подршку усташкој држави и подржава „нови поредак" у коме се Муслиманима даје епитет „цвијећа Хрватског народа". Варошки и сеоски проби-свијети, предвоћени усташама насрћу на животе и имо-вину Срба и Јевреја. Пред крај 1941. године, један број

28

муслиманских политичара ограђује се од овакве ус-ташке политике и њихових злочина.

Посебно мјесто у тим тешким данима припада ср-пској буржоазији. Она је као експонент велико-српске политике краљевске Југославије била од стране усташа стављена ван закона. Многи политичари и трговци су сачували своје главе, одласком у Србију, али су зато масовно страдали недужни грађани и сељаци у раз-ним усташким покољима. Тек када је устанак нарас-тао, фашистички окупатори и усташе су прихватили сарадњу са неким бившим српским политичарима као четничким експонентима.

Тако су у првим данима окупације настали тешки дани пуни стрепње и страха. Депортовање, прекршта-вање, исељавање, убијање Срба, Рома и Јевреја, пља-чка њихове имовине постале су свакодневна појава. Нови талас прогона, нарочито комуниста и свих напре-дних грађана почео је 22. јуна, нападом Њемачке на Совјетски Савез.

У источној Босни окупатор и усташе имали су по-себне циљеве. Требало је створити војну крајину пре-ма Србији, иселити или истријебити српски живаљ у граничним срезовима. Иако злочини нису попримили размјере као у неким крајевима Херцеговине и запа-дне Босне, убијен је велики број Срба, Рома и Јевреја у срезовима Власеница, Зворник, Вишеград, Рогатица Брчко, Сарајево и извршене масовне депортације у логоре. Многи су успјели побјећи у Србију. Безвлашће је постало закон. Нико поштен више није био сигуран за свој иметак и живот.

Када је источна Босна ушла у састав тзв. НДХ, усташе су приступиле хитном формирању цивилне и војне власти. Цивилна власт је организована у виду великих жупа, котарева и општина. Организовани су усташки логори, табори и ројеви, као страсни и идеј-ни носиоци фашистичке власти, који су ушли у састав усташке војнице. Већ 15. маја формирана је 4. оруж-ничка (жандармеријска) пуковнија, са сједиштем у Сарајеву, која је успоставила оружничке постаје у свим општинама и многим селима. Паралелно су формиране и домобранске територијалне установе: Дивизијско

29

подручје у Сарајеву, са трј попунидбена заповедништ-ва, и то у Сарајеву, Тузли и Травнику. Дивизијско по-дручје у Сарајеву је формирало три пјешадијске пу-ковније (пук) и то Седму у Сарајеву, Осму у Тузли и Десету у Травнику. У Сарајеву је већ 25. априла фор-мирано заповједништво источног пограничног подруч-ја — касније заповједништво војне крајине. На про-стору источне Босне биле су четири бојне (батаљона).

Од окупаторових јединица Босну је запосјела 718. њемачка посадна дивизија, са сједиштем у Бањалуци. Њен 738. пук је лоциран у Сарајеву, а један његов бата-љон у Зворнику. Осим ових јединица за обезбјећење жељезничких комуникација била су повремено лоцира-на два „ланденшицен" батаљона.

б. ПРИПРЕМЕ К П Ј ЗА УСТАНАК И ОДЛУКА ЗА ДИЗАЊЕ УСТАНКА

Централни комитет КПЈ је већ 10. априла образо-вао комитет, а 15. априла у Загребу издао проглас, у коме се народи Југославије позивају на отпор окупа-тору.

Првих дана маја у Загребу је при ЦК КПЈ одржано савјетовање на коме је донијета одлука да, упркос по-дијељености Југославије, КПЈ јединствено дјелује на припремама за борбу против окупатора и његових до-маћих помагача. КПЈ је требало да јача своје редове, да се повеже са представницима разних политичких пар-тија и појединцима који су били спремни да се укључе у борбу против окупатора, као и да организује широко прикупљање оружја и друге опреме за предстојећу бор-бу. Већ 8. маја друг Тито је дошао у Београд, и отпо-чео са припремама за устанак.

Послије мајског савјетовања, Покрајински коми-тет КПЈ БиХ са секретаром Исом Јовановићем, пре-дузео је конкретне мјере за мобилизацију партијских руководстава у припремама за организовање устанка. Исо Јовановић је већ у другој половини маја дошао у Тузлу и пренио конкретне задатке Обласном коми-тету за Тузланску област.

Двадесет и други јун, напад Њемачке на Совјет-ски Савез представљао је прекретницу у том раду, као 30

и у понашању окупатора и усташа. Почела је широка хајка против комуниста, а сваки отпор народа тума-чен је као комунистичка опасност. Дошло је до ма-совних хапшења и стријељања, свих који су сматрани противницима фашизма.

Партија је прешла у дубоку илегалност и велики број својих кадрова пребацила је из градова у села. Вршила је убрзано формирање партијских и скојев-ских актива по селима.

Централни комитет Комунистичке партије Југо-славије донио је 4. јула у Београду историјску одлу-ку о дизању општенародног устанка у Југославији. Светозар Вукмановић-Темпо је дошао у Сарајево и пренио Покрајинском комитету КПЈ за БиХ ову одлу-ку, а и сам је остао да је испред ЦК КПЈ спроведе у Босни и Херцеговини.

У Сарајеву је 13. јула одржана сједница Покра-јинског комитета КПЈ за БиХ на којој су конкрети-зоване одлуке ЦК КПЈ од 4. јула и дате смјернице за оружану борбу. Покрајински комитет је донио одлуку о организовању војно-политичких тијела који ће ру-ководити устанком. Формирано је Земаљско руковод-ство устанка, које је касније добило назив Штаб на-родноослободилачких, партизанских одреда за БиХ. У руководство су ушли: Светозар Вукмановић-Темпо, Исо Јовановић и Бориша Ковачевић. Формирани су об-ласни војни штабови. Тако су у Обласни штаб за са-рајевску област били одрећени: Слободан Принцип (ко-мандант )и Хасан Бркић (политички комесар). У об-ласни штаб за тузланску област: Иван Марковић (ко-мандант), Цвијетин Мијатовић (политички комесар), Пашага Манџић (замјеник команданта), а за чланове штаба Тодор Вујасиновић и Јосип Јовановић.

Даљње припреме извршене су убрзано. Тако је у Сарајевској области на Романији већ 15. јула одржан састанак (у близини села Боровца), а у Тузланској об-ласти истог дана у Плочнику (код Тузле), на коме су пренијете директиве Покрајинског комитета о подиза-н>у устанка. Тих дана су сви комунисти, одрећени за подизање устанка, кренули на терен3.

3 По подадима Саве Пређе, састанак на Романији одржан Је 21. јула у шуми Крњијевац код села Боровца.

31

Прва оружана акцнја у источној Босни извршена је 27/28. јула. То је био сукоб ударне групе, која је кренула да нападне жандармеријску станицу у Подлу-говима (код Сарајева), а сусрела се са усташко-њема-чком патролом код Илијаша. У ноћи измећу 31. јула и 1. августа извршена је прва акција на Романији, а 4. августа на Требевићу. Прва већа акција је извршена 5. августа у Шековићима, када су педесетак устаника--партизана напали и заузели жандармеријску станицу. Слиједећих дана заузете су жандармеријске станице у Папрачи и Милићима. Устаничка маса је силовито на-растала и већ 10. августа ослобоћена је Власеница, пр-во ослобоћено среско мјесто у источној Босни.

На Мајевици, Семберији и Посавини прве акције отпочеле су 10. августа, а на подручју Озрена и Тре-баве 23. августа, када се устаничка бујица од неко-лико стотина бораца сручила на Добој, Маглај, Грача-ницу, ослободила те градове, уништила велико склади-ште војне опреме у Усори, порушила жељезничке пру-ге Брод—Сарајево и Добој—Тузла и на тај начин ство-рила праву пометњу и хаос у центру Павелићеве др-жаве.

У августу и септембру формирано је неколико ус-таничких центара. На подручју сарајевске области: Ро-манија, Семизовац, Требевић, а на подручју тузланске области: Бирач, Мајевица са Семберијом и Посавином и Озрен са Требавом.

Паралелно са проширивањем оружаних борби, Партија је посвјећивала пажњу развоју војне органи-зације и система командовања. Као војне формације организоване су групе, десетине, водови и чете. Већ у августу су се појавили и први батаљони.

ц. ВОЈНО ПОЛИТИЧКО САВЈЕТОВАЊЕ У СТОЛИЦАМА

Преломни утјецај за даљњи развитак Народноос-лободилачког покрета у Југославији, па самим тим и у источној Босни, извршен је спровоћењем одлука које су донијете на Војнополитичком савјетовању у Столи-цама код Крупња, 26. септембра 1941. године, којим је руководио Јосип Броз Тито.

32

Изнијећемо само основне одлуке донијете на овом савјетовању:

— Дотадашњи Главни штаб народноослободилач-ких партизанских одреда Југославије прерастао је у Брховни штаб, а Земаљска војна руководства у Главне штабове. Тако је руководство устанка БиХ преимено-вано у Главни штаб Народноослободилачких партизан-ских одреда БиХ.

— Израћен је план стварања слободних терито-рија. Руководству устанка у источној Босни је ставље-но у задатак да што прије ликвидира окупаторско кви-слиншке гарнизоне у Зворнику, Кладњу, Олову, Кне-жини, Рогатици, Месићима, Прачи, Сјетлини, Палама, Вишеграду, и да тако створи повезану слободну тери-торију са слободном територијом у Србији.

— Највећа партизанска оружана формација пос-тала је партизански одред, у који су ушли батаљо-ни, чете и водови.

— Дате су смјернице о формирању партијске ор-ганизације у јединицама и на терену и за стварање нове народне власти, народноослободилачких одбора, и за јачање народног фронта.

— Прихваћено је да треба и даље наставити прего-воре и сарадњу са четницима, ради проширења фронта за борбу против окупатора и његових сарадника.4

У Столицама је Врховни штаб именовао чланове Главног штаба НОПО за БиХ: Светозара Вукмановића (командант), Родољуба Чолаковића (политички коме-сар), Слободана Принципа, Османа Карабеговића, Уг-љешу Даниловића, Пашагу Манџића, Косту Наћа, а нешто касније укључен је у састав Штаба и Славиша Вајнер.

Главни штаб се смјестио на Подроманији, гдје је одржао састанке са представницима свих устаничких области у БиХ и упознао их са донијетим одлукама.

Главни штаб је 19. октобра 1941. издао упутство у коме су разраћене одлуке донијете у Столицама. У ис-точној Босни у шест устаничких региона приступило

4 Здравко Антонић: Устанак у источној и централној Босни 1941. стр. 282—284, Војноиздавачки завод, Београд, 1973.

33

се формирању шест партизанских одреда. На терито-рији сваког одреда формиран је окружни комитет Пар-тије. Истовремено расформирани су обласни војни шта-бови, обласни комитети КПЈ за сарајевску и тузлан-ску област.

2. РАЗВИТАК УСТАНКА, ФОРМИРАЊЕ И РАЗВОЈ ПАРТИЗАНСКИХ ОДРЕДА, РА�