Kim Stenli Robinson

CRVENI MARS

Prvi deo NO SLAVLJA "Mars je bio pust, pre nego to smo doli. To ne znai da se nita nije dogaalo. Planeta je srasla, topila se, izmeala sastojke i ohladila se, dobivi povrinu izbrazdanu dinovskim geolokim borama: kraterima, kanjonima, vulkanima. Ali sve se to odvijalo u beslovesnosti minerala i nevieno. Nije bilo svedoka - osim nas, gledalaca sa planete u susedstvu, i to samo u poslednjem trenutku njene duge istorije. Mi smo sva svest koju je Mars ikada imao. Sada svako poznaje istoriju Marsa, onako kako ju je video um ovekov - pokolenjima praistorije bio je jedno od najupeatljivijih svetala na nebu, zbog svoje crvene boje i treptavog buktanja, kao i naina na koji je usporavao u lutalakoj stazi izmeu zvezda, a nekad ak i menjao smer. Kao da je time hteo neto da kae. Zato moda i nije udo to najstarija imena za Mars imaju neobinu teinu na jeziku - Nirgal, Mangala, Okuakah, Harmakhis - zvue starije i od drevnih jezika u kojima ih nalazimo, kao da su fosilne rei iz ledenog doba ili jo od ranije. Da, hiljadama godima Mars je bio sveta sila u delanju ovekovom, a njegova boja inila ga je opasnom silom, simbolom krvi, besa, rata i srca. Onda su nam prvi teleskopi omoguili da ga poblie osmotrimo, i mi ugledasmo mali narandasti disk, sa belim polovima i tamnim mrljama koje su se irile i skupljale s prolaskom dugih razdoblja. Nikakvo poboljanje u tehnologiji teleskopa nije nam pruilo mnogo vie od toga; no, najbolje slike sa Zemlje, iako nejasne, ipak su pruile Louelu dovoljno da nadahnu priu, svi je znamo, o umiruem svetu i herojskom narodu koji je prokopavao kanale da odloi konani kobni zagrljaj pustinje. Bee to velika pria. Ali, tada su 'Mariner' i 'Viking'

odaslali natrag svoje fotografije, i sve se izmenilo. Nae znanje o Marsu viestruko se uvealo, nauili smo doslovno milion puta vie o planeti nego pre. Tamo, pred nama, plovio je novi svet, svet iznenaenja. Meutim, izgledalo je, svet bez ivota. Ljudi su tragali za znacima preanjeg ili sadanjeg ivota na Marsu, bilo im od mikroba do ukletih graditelja kanala, pa ak i tuinskih posetilaca. Kao to znate, nikada nije pronaen nikakav trag. I zato je prirodno to su se rodile prie da popune prazninu, ba kao u Louelovo vreme, ili Homerovo, ili u peinama i savani - prie o mikrofosilima koje su unitili nai bio-organizmi, o ruevinama otkrivenim u peanim olujama i odmah zauvek izgubljenim, o Velikom oveku i svim njegovim pustolovinama, o neuhvatljivom, malom, crvenom narodu, vienom uvek samo krajikom oka. I sve ove bajke kazuju se sa eljom da se Marsu pripie ivot, ili da mu se udahne. Zato to smo jo one ivotinje koje su preivele Ledeno Doba i gledale sa uenjem u nono nebo, priajui prie. A Mars nikada nije prestao da bude ono to je za nas oduvek bio - veliki znak, veliki simbol, velika sila. I tako smo doli ovamo. Bio je sila; sada je postao mesto. I tako smo doli ovamo. Ali ono to nisu shvatili bilo je da emo do trenutka stupanja na Mars biti toliko izmenjeni putovanjem da nita to nam je reeno da radimo nee vie biti vano. Nije to bilo kao sluba na podmornici ili naseljavanje Divljeg Zapada - bilo je to sasvim novo iskustvo, i to nas je Ares dalje nosio, Zemlja je postajala tako daleka da je na kraju bila samo plava zvezda meu svim onim zvezdama, a njeni su glasovi imali toliko zakanjenje da se inilo da dolaze iz prolog veka. Ostali smo sami; eto kako smo postali fundamentalno drugaija bia." Same lai, pomisli Frenk almers ljutito. Sedeo je u poasnom redu, posmatrajui svog starog prijatelja Dona Buna kako izvodi uobiajeni 'Bunov inspirativni govor'. almersu je ve bio dosadio. U stvari, put na Mars bio je

funkcionalno ekvivalentan dugom putovanju vozom. Ne samo da nisu postali fundamentalno drugaija bia, ve su vie nego ikad postali ono to stvarno jesu, osloboeni navika dok nije ostao samo goli, sirovi materijal njihovih bia. Ali Don je stajao gore, upirui prstom u publiku i govorei: "Doli smo ovamo da stvorimo neto novo, i kada smo stigli, sa nas su spale sve zemaljske razlike, nevane na ovom novom svetu!" Jeste, zaista je mislio to to je rekao. Njegova vizija Marsa bila je soivo koje je izobliavalo sve to je video, neka vrsta religije. almers prestade da slua i pusti da mu pogled odluta preko novosagraenog grada. Nameravaju da ga nazovu Nikozija. Bio je to prvi grad sagraen slobodno na povrini Marsa; sve zgrade bile su smetene ispod neega to je, u stvari, bilo ogroman proziran ator, oslonjen na gotovo nevidljiv skelet i postavljen na obronku Tarzisa, zapadno od Noktis Labirintusa. Ovakav poloaj pruao mu je velianstven pogled, sa dalekim zapadnim obzorjem preseenim irokim vrhom Pavonis Monsa. Za Marsove veterane meu okupljenima ovo je bilo omamljujue: nalazili su se na povrini, van anaca i mesa i kratera, a pogled je pucao u beskraj! Ura! Smeh iz publike vrati Frenkovu panju na starog drugara. Don Bun imao je pomalo napukao glas i prijatan srednjozapadni naglasak, i bio je na smenu (ponekad sve odjednom) oputen, uzbuen, iskren, samoironian, skroman, poverljiv, ozbiljan i komian. A publika je bila u zanosu: obraao im se prvi ovek na Marsu, i po izrazima njihovih lica, moglo bi se rei da posmatraju Hrista kako pretvara hleb i ribu u veeru za sve. Istini za volju, Don gotovo da jeste zasluio njihovo oboavanje, za udo druge vrste, doaravi njihov ivot sardine u konzervi kao putovanje duha. "Na Marsu emo postati meusobno blii nego ikada", ree Don, to zapravo znai, pomisli almers, zabrinjavajui sluaj ponaanja zapaen u eksperimentima sa prekomernim brojem pacova na malom prostoru; "Mars je uzvieno, egzotino i opasno mesto",

ree Don - mislei na smrznutu kuglu od oksidisanog kamena na kojoj su bili izloeni zraenju od otprilike petnaest rema godinje. "A naim radom", nastavi Don, "pravimo novi drutveni poredak i novi korak u ljudskoj istoriji" - to jest, poslednju varijantu u dinamici dominacije primata. Don zavri u tom duhu, i nastade, naravno, zagluujui pljesak. Maja Tojtovna tada izae na podijum da najavi almersa. Frenk joj uputi potajni pogled koji je znaio da nije raspoloen za njene ale; ona to opazi i ree: "Na sledei govornik bio je gorivo nae male rakete", to zbog neega izazva smeh. "Njegova vizija i energija bili su ono to nas je dovelo na Mars, zato sauvajte eventualne pritube za naeg sledeeg govornika, mog starog prijatelja Frenka almersa." Naavi se gore na podijumu, on otkri da je iznenaen veliinom grada. Pokrivao je dugaki trougao, a skup se nalazio na njegovom najviem temenu, u parku koji je zauzimao zapadni vrh. Sedam zrakastih staza sputalo se niz park, da bi postale iroki, travnati, drveem obrubljeni bulevari. Izmeu bulevara stajale su niske trapezoidne zgrade, svaka obloena uglaanim kamenom razliite boje. Veliina i arhitektura zgrada davala je svemu pomalo pariski izgled, kako bi neki pijani fovist video Pariz u prolee, sa ulinim kafeima i ostalim. etiri ili pet kilometara nie, kraj grada su obeleavala tri vitka oblakodera, iza kojih se prostiralo nisko zelenilo farme. Oblakoderi su bili deo kostura atora, koji je bio zaluena mrea linija boje neba nad glavama. Materijal atora bio je nevidljiv, pa je sve zajedno ostavljalo utisak da stoje na otvorenom. Utisak vredan zlata. Nikozija e biti popularan grad. almers to i ree publici, i oni se oduevljeno sloie. Oito ih je zadobio, njihove meke duice, bar onoliko koliko i Don. almers je bio krupan i crn, i znao je da predstavlja kontrast Donovoj privlanosti plavuana; no, znao je i da poseduje sopstveni grubi arm; zagrevajui se

za govor, sve vie mu se preputao, birajui iz line zbirke prikladnih izraza. Tada zrak sunca blesnu izmeu oblaka, pogaajui podignuta lica gomile, i on oseti udno stezanje u elucu. Toliko ljudi ovde, toliko stranaca! Ljudi u masi bili su zastraujua stvar - sve te vlane keramike oi usaene u ruiaste grudve, zagledane u njega... bilo je to gotovo previe za njega. Pet hiljada ljudi u jedinom marsovskom gradu. Posle svih onih godina u Podbreju, bilo je teko pojmiti tako neto. Naivno je pokuao da saopti publici neto od ovoga. "Gledajui", ree, "gledajui okolo - neobinost naeg prisustva ovde - se pojaava." Gubio ih je. Kako to da kae? Kako rei da su samo oni na celom tom kamenitom svetu ivi, da im lica gore kao papirne svetiljke u noi? Kako rei, ak i ako su iva bia samo sudovi za bezobzirne gene, da je to ipak bolje, nekako, nego prazna mineralna jednolinost svega ostalog? To im, naravno, nikada nee rei. Moda nikada, a pogotovo ne u govoru. Zato se sabrao. "U pustoi Marsa", ree, "ljudsko prisustvo je, pa, udesna stvar" (postae meusobno blii nego ikada, ponovi glas u njegovom umu, ironino). "Planeta, sama po sebi, predstavlja mrtav sleeni komar" (to jest, egzotian i uzvien), "a mi, baeni ovamo sami, neizbeno se nalazimo u procesu - izvesnog prilagoavanja" (ili stvaranja novog drutvenog poretka) - jeste, jeste, istina je, izgovara iste lai koje su upravo uli od Dona! Stoga je po zavretku govora zaradio jednako snaan aplauz. Iznerviran, najavio je da je vreme da se jede, oduzevi Maji priliku za zavrnu dosetku. Mada je verovatno znala da e on to uraditi, pa se nije trudila ni da je smisli. Frenk almers je voleo da njegova bude poslednja. Ljudi su se natisnuli na privremenu platformu da bi se

pomeali sa slavnima. Retko se dogaalo da se toliko lanova prve stotine vidi na jednom mestu, i ljudi su se okupili oko Dona i Maje, Saksa Rasela i almersa. Frenk pogleda preko glava svetine prema Donu i Maji. Nije prepoznao grupu Zemljana koja ih je opkolila, i postao je radoznao. Poe da se probija kroz svet na platformi, i kada je priao, vide kako Maja i Don razmenjuju pogled. "Nema razloga da ovo mesto ne funkcionie po normalnim zakonima", ree jedan od Zemljana. Maja mu ree: "Da li vas Olimpus Mons zaista podsea na Mauna Lou?" "Naravno", ree ovek. "Svi titasti vulkani su slini." almers se zagleda preko glave idiota u Maju. Nije pokazala da je primetila njegov pogled. Don se pretvarao da nije svestan Frenkovog prisustva. Samanta je neto objanjavala priguenim glasom drugom oveku; ovaj klimnu glavom i mahinalno pogleda Frenka. Samanta mu je ostala okrenuta leima. Ali njemu je bio vaan Don, Don i Maja, zapravo. Oni su se ponaali kao da se ne dogaa nita neobino; meutim, predmet razgovora, ta god da je posredi, bio je promenjen. almers napusti platformu. Ljudi su se jo tiskali kroz park, prema stolovima postavljenim na gornjim krajevima sedam bulevara. almers je iao za njima, ispod presaenih mladica sikomora; njihovo areno lie bojilo je popodnevnu svetlost, inei da park podsea na dno akvarijuma. Za stolovima sa posluenjem, graevinski radnici su ljutili votku, postajui sve buniji, maglovito svesni da je gradnja zavrena, da je herojskom razdoblju Nikozije doao kraj. A to je moda vailo i za ceo Mars. Vazduh se ispuni pomeanim odlomcima razgovora. Frenk utonu u to komeanje, odluta do severnog perimetra. Zastao je kod betonske ivice, visoke do struka: gradski zid. Iz metalne trake na vrhu dizala su se etiri sloja prozirne plastike. Jedan vajcarac objanjavao je to

grupi posetilaca, zadovoljno pokazujui. "Spoljnja opna od piezoelektrine plastike generie elektricitet iz vetra. Tu su zatim dve folije koje dre sloj aeroelatinske izolacije. Poslednji, unutranji sloj je opna za zadravanje zraenja, koja dobija purpurnu boja i mora se menjati. Bolje se vidi nego kroz prozor, zar ne?" Posetioci se sloie. Frenk prui ruku i gurnu unutranju opnu. Opna se izvi sve dok mu prsti nisu zaronili do korena. Pomalo hladna. U plastiku su bila utisnuta jedva primetna bela slova. Izidis Planicia Polimeri. Kada se osvrnuo, jo je mogao da vidi platformu na obronku kroz sikomore. Don i Maja sa svojim grozdom oboavalaca jo su bili tamo, ivo razgovarajui. Vodei poslove planete. Odluujui o sudbini Marsa. On ostade bez daha. Oseti stezanje napetih krajnika. Gurnu aku u zid atora, tako snano da je rastegao spoljnju opnu, to je znailo da je deo njegovog besa uhvaen i pretvoren u elektricitet u mrei grada. Bio je to specijalni polimer; atomi ugljenika bili su vezani sa atomima vodonika i fluora na takav nain da je dobijena supstanca bila jo vie piezoelektrina nego kvarc. Promeni jedan element od tri, i sve se izmeni; zameni fluor hlorom, na primer, i dobije celofan. Frenk se zagleda u svoju obmotanu aku, pa u druga dva elementa, jo meusobno vezana. Ali bez njega oni nisu nita! Ljutito se zaputio prema uskim ulicama grada. Na trgu se nalazila grupa Arapa koji su pili kafu, zbijeni poput koljki na steni. Arapi su stigli na Mars pre samo deset godina, ali ve su predstavljali nezaobilaznu snagu. Imali su puno novca i udruili su se sa vajcarcima u gradnji izvesnog broja gradova, ukljuujui i ovaj. I dopadalo im se na Marsu. "Lii na hladan dan u Pustoj etvrti", rekli bi Saudijci. Slinost je bila tolika da su se arapske rei brzo pretapale u engleski, zato to su Arapi imali bogatiji renik za ovdanji krajolik: akaba za strme

litice oko vulkana, badia za velike dine sveta, nefudi za duboki pesak, seil za milijardu godina stara korita reka... Ljudi su govorili da bi bilo najbolje da preu na arapski i ree problem. Frenk je provodio dosta vremena sa Arapima, i ljudima na trgu bilo je drago to ga vide. "Salaam aleik!" rekoe mu, i on odgovori "Marhabba!" Ispod crnih brkova blesnue beli zubi. Kao i obino, tu su bili samo mukarci. Nekoliko mladia povede ga do sredinjeg stola, gde su sedeli stariji, meu njima i njegov prijatelj Zeik. Zeik ree: "Ovaj trg emo nazvati 'Hajr el-kra Meshab', 'crveni granitni otvoreni prostor u gradu'." Pokazao je prema kamenim ploama boje re. Frenk klimnu glavom i upita kakav je to kamen. Trudio se da to vie govori arapski, pomerajui granice svojih sposobnosti i tako izazivajui dosta smeha. Potom sede za glavni sto i opusti se, oseajui se kao da je na nekoj ulici u Damasku ili Kairu, sroen sa bujicom arapskih rei i mirisima skupih kolonjskih voda. Dok je govorio, prouavao je lica. Tuinska kultura, svakako. Nisu nameravali da se menjaju samo zato to su na Marsu, i time su kvarili Donovu viziju. Njihov nain miljenja otro se sukobljavao sa zapadnim; odvojenost crkve od drave, na primer, za njih je bila pogrena, tako da im je bilo nemogue da se sloe sa zapadnjacima oko samih temelja vladavine. I bili su toliko patrijahalni da se govorilo da su ene nekih od njih nepismene - nepismeni, na Marsu! Jasan znak. A ovi ljudi su zaista posedovali opasan izgled koji je Frenk povezivao sa maizmom, izgled ljudi koji su tako surovo postupali sa svojim enama da su one prirodno uzvraale gde su mogle, teroriui sinove koji e terorisati ene koje e terorisati sinove i tako dalje i tako dalje, u beskrajnoj ubitanoj spirali izopaene ljubavi i mrnje izmeu polova. U tom smislu su svi oni bili bezumnici. Frenk ih je voleo upravo zbog toga. Na stranu to to e mu dobro posluiti, kao novo stecite moi. titi novog, slabijeg suseda da bi oslabio stare i mone, kao to ree

Makijaveli. Stoga je sedeo i ispijao kafu, i oni polako, uljudno, preoe na engleski. "Kako vam se dopadaju govori?" upita, posmatrajui crni talog na dnu svoje posude. "Don Bun je ostao isti", odvrati stari Zeik. Ostali se jarosno nasmejae. "Kada kae da emo stvoriti samosvojnu marsovsku kulturu, misli samo da e neke zemaljske kulture biti podrane, a druge napadnute. One koje budu ocenjene kao regresivne bie izdvojene za unitenje. To lii na neku vrstu ataturkizma." "On misli da svi na Marsu treba da postanu Amerikanci", ree ovek po imenu Neim. "to da ne?" ree Zeik, smeei se. "To se ve dogodilo na Zemlji." "Ne", ree Frenk. "Nemojte pogreno da shvatite Dona. Ljudi kau da je opsednut sobom, ali..." "I jeste opsednut sobom!" povika Neim. "On ivi u dvorani ogledala! Misli da smo doli na Mars da uspostavimo dobru staru ameriku superkulturu i da svako treba da pristane na to zato to je to plan Dona Buna." Zeik ree: "On ne razume da drugi ljudi misle drugaije." "Nije stvar u tome", ree Frenk. "On samo zna da drugi ne misle tako dobro kao on." Oni se na to nasmejae, ali smeh mlaih mukaraca imao je prizvuk gorine. Svi su verovali da je pre njihovog dolaska Bun vodio potajnu kampanju da se Arapima ne dozvoli naseljavanje. Frenk je podsticao ovo ubeenje, koje nije bilo daleko od istine - Don je bio protiv svake ideologije koja mu nije ila na ruku. Hteo je to manje nevolja sa svakim ko bi doao gore. Arapi su, meutim, verovali da ih je Don posebno uzeo na zub. Mladi Selim el-Hail zausti da neto kae, ali mu Frenk uputi brz opominjui pogled. Selim se ukoi, a onda ljutito napui usne. Frenk ree: "Ma, nije on tako lo. Mada sam ga, istini za volju, uo kako kae da bi bilo bolje

da su Amerikanci i Rusi mogli da proglase planetu svojom, kao istraivai u stara vremena." Njihov smeh bio je kratak i mrk. Selimova ramena se zgrbie kao da je primio udarac. Frenk slegnu ramenima i osmehnu se, iroko rairivi ruke. "Ali, koga briga! Mislim, ta on tu moe?" Stari Zeik uzdignu obrve. "Miljenja se razlikuju." almers ustade da poe dalje i pri tom uhvati Selimov uporan pogled. Zatim krenu niz pobonu ulicu, jednu od uskih staza koje su povezivale sedam gradskih bulevara. Veinom su bile pokrivene kaldrmom ili ulinom travom, ali ova je bila od grubog belog betona. Usporio je kod uvuenog dovratka i zagledao se u izlog zatvorene izmarske radionice. Njegov bledi odraz pojavi se u paru glomaznih peakih izama. Miljenja se razlikuju. Da, mnogi su potcenili Dona Buna - almersu se to dogodilo vie puta. Javi mu se slika Dona Buna u Beloj Kui, rumenog od ubeenja, sa plavom kosom koja je neposluno letela, osvetljenog zracima sunca to su nadirali kroz prozore Ovalnog Kabineta, dok je hodao, razmahujui rukama, gore-dole po sobi, govorei, Predsednika koji je klimao glavom na njegove rei, i sekretara koji su posmatrali, mozgajui kako najbolje da usvoje taj elektrizirajui arm. Oh, bili su estok par u to vreme, almers i Bun. Frenk sa idejama, a Don kao njihov glasogovornik, sa nastupom koji je bio gotovo nezaustavljiv. Bila bi to vie stvar iskakanja iz ina, u stvari. Meu izmama se pojavi odraz Selima el-Haila. "Je li to istina?" upita on. "Je li ta istina?" odvrati Frenk nabusito. "Da je Bun protiv Arapa?" "ta ti misli?" "Da li je on bio taj koji je blokirao dozvolu za izgradnju moeje na Fobosu?" "On je moan ovek."

Lice mladog Selima se iskrivi. "Najmoniji ovek na Marsu, i ni to mu nije dosta! Hoe da bude kralj!" Selim stegnu pesnicu i udari njome po dlanu druge ruke. Bio je vitkiji od ostalih Arapa, i meke vilice, sa brkovima koji su pokrivali mala usta. "Sporazum uskoro treba obnoviti", ree Frenk. "A Bunova koalicija me zaobilazi." Zakrguta zubima. "Ne znam kakvi su im planovi, ali u veeras saznati. Uostalom, moe da zamisli kakvi su. Zapadni uticaji, svakako. Moda e odbiti da da saglasnost za novi sporazum ukoliko ne bude sadrao jemstva da e sva naselja graditi samo prvobitni potpisnici." Selim zadrhta, a Frenk nastavi: "To je ono to on eli, i veoma je verovatno da e to i dobiti, zato to ga nova koalicija ini uticajnijim nego ikad. To bi mogao da bude kraj naseljavanju svih onih koji nisu potpisnici. Postaete gostujui naunici. Ili e vas poslati nazad." Odraz Selimovog lica u izlogu postade nalik na masku gneva. "Batal, batal", mrmljao je. Ravo, ravo. Ruke mu se izvie kao da ih ne kontrolie, dok je gunao neto o Koranu ili Kamiju, Persepolisu ili Paunovom Tronu, asocijacije razbacane izmeu non-sequitura. Buncanja. "Rei nita ne znae", ree almers grubo. "Kada avo doe po svoje, raunaju se samo dela." Mladi Arapin se na to zamisli. "Nisam siguran", ree konano. Frenk ga munu u miicu, posmatrajui kako ga trese groznica zbog izreenog. "Govorimo o tvom narodu. Govorimo o ovoj planeti." Selimove usne nestadoe ispod brkova. Posle nekog vremena ree: "Istina je." Frenk outa. Gledali su zajedno u izlog, kao da procenjuju izme. Frenk konano podie ruku. "Razgovarau ponovo sa Bunom", ree tiho. "Veeras. On sutra odlazi. Pokuau da ga urazumim. Ali sumnjam da e vredeti. Do sada nikad nije. Svejedno, pokuau. A posle - videemo se."

"Da." "U parku, onda, na najjunijoj stazi. Oko jedanaest." Selim klimnu glavom. almers ga prostreli pogledom. "Rei ne znae nita", ree, otro, i ode. Sledei bulevar na koji je almers izaao bio je prepun ljudi u grupama ispred otvorenih barova ili kioska sa kus-kusom i kobasicama. Arapi i vajcarci. Naizgled udna kombinacija, ali su se dobro uklopili. Veeras su neki vajcarci delili maske na vratima jednog od stanova. Oigledno su slavili ovaj stadtfest kao neku vrstu Mardi Grasa, i to su zvali Fassnacht, sa maskama i muzikom i svakovrsnim drutvenim nepodoptinama, ba kao da su kod kue, u onim raspusnim februarskim noima u Bazelu, Cirihu i Lucernu... Frenk odjednom odlui da stane u red. "Oko svake duboke due uvek raste maska", ree dvema mladim enama ispred sebe. One utivo zaklimae glavama i nastavie razgovor na grlenom schwyzerduutsch-u, nezabeleenom dijalektu, privatnoj ifri, nerazumljivom ak i Nemcima. Jo jedna zatvorena kultura, ti vajcarci, na neki nain jo i vie nego Arapi. To je to, pomisli Frenk, dobro se slau zato to su i jedni i drugi tako izolovani da nikada stvarno nisu ostvarili dodir. Glasno se nasmeja i uze masku, crno lice iarano izlepljenim crvenim draguljima. Pokri njome lice. Niz put je vijugala kolona maskiranih slavljenika, pijana, razularena, na ivici kontrole. Bulevar se na raskru otvarao u mali trg, na kome je vodoskok bacao osunanu vodu u vazduh. Oko vodoskoka, orkestar limenih udaraljki ekiao je neku kalipso melodiju. Ljudi su se okupljali oko njih, igrajui ili poskakujui u ritmu dubokog bong bas-bubnja. Sto metara iznad glava, otvor u okviru atora putao je ledeni vazduh na trg, vazduh tako hladan da su u njemu lebdele pahuljice snega, svetlucajui na suncu poput estica minerala. Tada pod

samim atorom zaprata vatromet i kroz pahulje padoe raznobojne iskre. Vie no bilo kog drugog dana, zalazak sunca podsetio ih je da stoje na tlu druge planete; u zakoenosti i rumenilu svetlosti bilo je neeg duboko pogrenog, nespokojnog iekivanja uraslog u mozak savane tokom miliona godina. Ovo vee prualo je posebno raskoan i uznemirujui primer te pojave. Frenk je lutao u toj svetlosti, vraajui se prema gradskom trgu. Ravna juna strana grada bila je posuta stenama, i svaka je za sobom vukla dugaku crnu senku. Zaustavio se pod betonskim lukom june kapije grada. Nigde nikog. Kapije su prilikom ovakvih slavlja bile zakljuane, da spree pijance da iziu i povrede se. Ali Frenk je nabavio bezbednosnu ifru za taj dan od VI protivpoarne slube, i kada se uverio da ga niko ne posmatra, otkucao je ifru i hitro uao u komoru. Opremio se hodaem, izmama i lemom i proao kroz srednja i spoljnja vrata. Kao i uvek, napolju je bilo uasno hladno, i dijamantska ara grejnog tela hodaa gorela mu je kroz odeu. Pod nogama mu je krckao beton, pa durikrast. Osloboeni pesak dizao se i udaljavao, noen vetrom. Sumorno je osmotrio okolinu. Svuda stene. Planeta udarana maljem milijardama puta. A meteori jo padaju. Jednog dana e jedan od gradova biti pogoen. Okrenuo se i pogledao iza sebe. Grad je izgledao kao osvetljen akvarijum u tami. Nee biti upozorenja, samo e se sve odjednom razleteti, zidovi, vozila, drvee, tela. Asteci su verovali da e kraj sveta doi na jedan od etiri naina: u zemljotresu, poplavi, vatri ili kii jaguara sa neba. Ovde nee biti vatre. Niti zemljotresa ili poplave, kad smo kod toga. Preostaju samo jaguari. Predveernje nebo nad Pavonis Monsom bilo je tamne ruiaste boje. Prema istoku, pruala se farma Nikozije, dugaka, niska staklena bata nizbrdo od grada. Iz ovog ugla videlo se da je farma prostranija od gradskog

zemljita i naikana zeleniem. Frenk teko zakorai prema jednoj od spoljnjih komora i ue. U unutranjosti farme bilo je toplo, punih ezdeset stepeni Farenhajta - prim. prev., odnosno petnaest stepeni toplije nego u gradu. Morao je da ostane pod lemom, jer je vazduh na farmi bio prilagoen biljkama, bogat ugljen-dioksidom i siromaan kiseonikom. Stao je kod radne stanice i pretraio pregrade sa sitnim alatom i pesticidnim flasterima, rukavicama i kesama, Odabrao je tri siuna flastera, stavio ih u plastinu kesu i paljivo gurnuo kesu u dep hodaa. Flasteri su bili inteligentni pesticidi, biosaboteri projektovani da naoruaju biljke odbrambenim sistemima; itao je o njima i poznavao kombinaciju koja je smrtonosna za organizam... Stavio je par makaza u drugi dep hodaa. Uske ljunane staze odvele su ga izmeu dugakih leja jema i penice, nazad prema gradskom zemljitu. Uao je u komoru prema gradu, otkopao lem, skinuo hoda i izme i premestio sadraj depova hodaa u kaput. Zatim se vratio u donji grad. Ovde su Arapi izgradili medinu, insistirajui da je ovaj poloaj kljuan za zdravlje grada; bulevari su se suavali, a izmeu njih je leao bedem vijugavih sokaka, preuzetih sa mapa Tunisa ili Alira, ili sluajno nastalih. Nigde se nije moglo videti iz jednog bulevara u drugi, a nebo je bilo vidljivo samo u potezima ljivika, izmeu zgrada koje su se naginjale jedna ka drugoj. Veina sokaka sada je bila pusta, poto je slavlje bilo u gornjem gradu. Par maaka unjao se izmeu zgrada, istraujui svoj novi dom. Frenk uze makaze iz depa i ureza na nekoliko plastinih prozora, arapskim pismom, jea, jea, jea, jea. Poao je dalje, zvidei kroz zube. Kafeterije na uglovima bile su male peine svetlosti. Boce su zveckale kao prospektorski ekii. Jedan Arapin sedeo je na zdepastom crnom zvuniku, svirajui elektrinu gitaru. Pronaao je sredinji bulevar i poao njime. Deaci u

kronjama sikomora i lipa dovikivali su jedni drugima pesmice na schwyzerduutsch-u. Jedna od kazalica bila je na engleskom. "Don Bun, Na Mesec je si'o, Vid'o nema ale, Pa na Mars oti'o!" Ratrkane grupice muziara teturale su sve kroz sve guu gomilu ljudi. Nekoliko brkatih mukaraca, kostimiranih kao amerike irliderke, izvebano je izvodilo sloenu kan-kan koreografiju. Deca su mlatila po plastinim doboima. Bilo je buno; tavanica je upijala zvuk, tako da nije bilo odjeka kakvi su se mogli uti ispod kupola kratera, ali je svejedno bilo buno. Tamo gore, gde se bulevar irio u park sikomora - stajao je Don lino, okruen manjom svitom. Ugledao je almersa kako prilazi i mahnuo mu, prepoznavi ga i pored maske. Toliko su se lanovi prvih stotinu dobro poznavali. "Hej, Frenk", ree on. "Reklo bi se da se dobro provodi." "Tako je", ree Frenk kroz masku. "Volim gradove kao to je ovaj, a ti? Vienacionalni sastav. Primer kakva raznolika zbirka kultura postoji na Marsu." Bunov osmeh bio je lagodan. Oi su mu igrale dok je osmatrao bulevar ispod njih. Frenk ree otro: "Mesto kao ovo konica je za tvoj plan, zar ne?" Bunov pogled se vrati na njega. Ljudi oko njih se odmaknue, osetivi antagonistiku prirodu razmene. Bun ree Frenku: "Nemam ja nikakav plan." "Ma, hajde! A tvoj govor?" Bun slegnu ramenima. "Maja ga je napisala." Dvostruka la: da ga je napisala Maja, i da Don ne veruje u izreeno. ak i posle toliko godina, imao je oseaj da razgovara sa strancem. Sa politiarem na delu. "Hajde, Done", odsee Frenk. "Veruje u sve to, i zna da je tako. Ali ta e da radi sa svim tim razliitim nacijama? Sa etnikim mrnjama, verskim fanatizmima? Tvoja koalicija nema izgleda da kontrolie sve to. Ne moete sauvati Mars samo za sebe, Done, ovo vie nije nauna stanica, i

neete postii sporazum koji e ga u to pretvoriti." "Ni ne nameravamo." "Zato onda pokuava da me iskljui iz pregovora?" "Ne pokuavam!" Don je izgledao povreeno. "O'ladi, Frenk. Pretabaemo to zajedno kao to smo uvek radili. Opusti se." Frenk je zurio u svog starog prijatelja, nimalo ubeen. U ta da veruje? Nikada nije znao ta da misli o Donu - zbog naina na koji je iskoristio Frenka kao odskonu dasku i zbog naglaeno prijateljskog dranja... zar nisu poeli kao saveznici, drugovi? Pade mu na pamet da Don trai Maju. "Dobro, gde je ona?" "Tu negde", ree Don kratko. Prole su godine pre nego to su mogli da govore o Maji. Bun mu uputi otar pogled, kao da hoe da kae da to nije njegova stvar. Kao da nita to je Bunu bilo vano, tokom svih zajednikih godina, nije bilo Frenkova stvar. Frenk ga ostavi bez rei. Nebo je sada bilo duboko ljubiasto, isprugano utim cirusnim oblacima. Frenk poe pored dve prilike sa belim keramikim domino-maskama, drevnim likovima Komedije i Tragedije, vezanih lisicama jedna za drugu. Gradske ulice zaronile su u tamu i prozori su bletali, na njima obrisi slavljenika. Ve nerazgovetne maske imale su nemirne krupne oi koje su kolutale, tragajui za izvorom napetosti u vazduhu. Ispod plimskog talasanja gomile uo se dubok zvuk kidanja. Ne bi trebalo da bude iznenaen, nema razloga. Poznavao je Dona koliko se moe poznavati druga osoba; ali to nikada nije bila njegova preokupacija. Zaao je pod kronje parka, pod lie sikomora, veliine dlana. Zar je ikada bilo drugaije? Sve ovo vreme zajedno, godine i godine drugovanja, sve je palo u vodu. Nita drugo nego diplomatija.

Pogledao je na sat. Skoro jedanaest. Vreme za sastanak sa Selimom. Jo jedan sastanak. itav ivotni vek dana podeljenih na etvrti sata navikao ga je da tri sa sastanka na sastanak, menjajui maske, reavajui krizu za krizom, rukovodei, manipuliui, vodei poslove u neprestanoj, unoj groznici, pa, eto, i sada, usred slavlja, Mardi Grasa, Fassnacht-a, opet isto. Nije mogao da se seti kada je bilo drugaije. Doao je do mesta gde se gradilo, magnezijumskog kostura okruenog gomilama cigle, peska i kamenih ploa. Nepaljivo od njih to ostavljaju takve stvari. Natrpao je depove kaputa krhotinama cigle, taman tolikim da stanu u aku. Uspravivi se, primeti da ga neko posmatra sa druge strane gradilita - sitan ovek mravog lica ispod nakostreenih crnih rasta-lokni; otro ga je motrio. U tom pogledu bilo je neeg uznemirujueg, kao da neznanac prozire sve njegove maske i nadzire ga jer su mu poznate sve njegove misli i planovi. Osetivi jezu, almers hitro uzmaknu u dno parka. Kada se uverio da nepoznatog nema, i da ga niko drugi ne gleda, poe da baca kamenje i cigle prema donjem gradu, nastojei da dobaci to dalje. Jedan i za neznanca, pravo u lice! Iznad njega, reetka atora bila je vidljiva tek kao bledo ustrojstvo zatamnjenih zvezda; inilo se da vise nezaklonjene, na ledenom nonom vetru. Cirkulacija vazduha pojaana je ove noi, naravno. Lom stakla, povici. Vrisak. Zaista je bilo buno, ljudi su sasvim podivljali. Poslednji odlomak kamene ploe, baen prema velikom osvetljenom panoramskom prozoru s one strane trave. Promaaj. On zae dublje meu stabla. Blizu junog zida ugledao je nekog ispod kronje sikomore - Selima, koji je nervozno kruio. "Selime", pozva Frenk tiho, znojei se. Posegnuo je u dep pulovera, oprezno zavukao aku u kesu i uzeo tri flastera na dlan. Sinergija moe da bude tako mona, za dobro ili za zlo. Poe napred i grubo zagrli mladog Arapina. Flasteri uhvatie i aktivna strana proe kroz Selimovu laku

pamunu koulju. Frenk zakorai unazad. Selimu je sada ostalo otprilike est sati. "Jesi li razgovarao sa Bunom?" upita. "Pokuao sam", ree almers. "Nije hteo da slua. Lagao me je." Bilo je tako lako glumiti potresenost. "Posle dvadeset pet godina prijateljstva, on me lae!" Udario je dlanom po stablu, i flasteri odletee u mrak. Sabrao se. "Njegova koalicija namerava da preporui da sva marsovska naselja budu poverena zemljama potpisnicama prvog sporazuma." To je bilo sasvim mogue; i, svakako, prikladno. "On nas mrzi!" povika Selim. "On mrzi sve to mu se nae na putu. Osim toga, svestan je da islam jo predstavlja stvarnu snagu u ivotu ljudi. Islam oblikuje nain miljenja ljudi, a on to ne trpi." Selim zadrhta. Oi su mu blistale u tami. "Mora biti zaustavljen." Frenk se okrenu u stranu, nasloni se na stablo. "Ja - ne znam." "Sam si to rekao. Rei nita ne znae." Frenk zaokrui oko drveta, oseajui vrtoglavicu. Budalo, pomisli, rei znae sve. Mi nismo nita do razmene informacija, rei su sve to imamo! Ponovo prie Selimu i ree: "Kako?" "Planeta. To je na nain." "Gradske kapije su veeras zakljuane." Ovo ga zaustavi. Ruke poee da mu se gre. Frenk ree: "Ali kapija prema farmi jo je otvorena." "Da, ali e spoljnja vrata farme biti zakljuana." Frenk slegnu ramenima, pustivi ga da razmilja. Ubrzo Selim trepnu, i ree: "A." Onda nestade. Frenk je sedeo na zemlji izmeu stabala. Zemlja je bila peskovita, smea i vlana, proizvod velikog truda inenjera. Nita u gradu nije bilo prirodno, ba nita. Posle nekog vremena, osovi se na noge. Poao je kroz park, posmatrajui svet. Ako naem samo jedan dobar grad, potedeu oveka. Ali maske su naletale jedna na

drugu na istinama, da bi se porvale i udarale, okruene posmatraima koji su namirisali krv. Frenk se vrati na gradilite da uzme jo cigala. Pobaca i njih, i neki ljudi ga videe, tako da je morao da bei. Ponovo meu drvee, u minijaturnu pokrivenu divljinu, beei od grabljivica, opijen adrenalinom, najsnanijom od svih droga. Odjednom ugleda Maju kako stoji sama pored privremene platforme gore na vrhu. Nosila je beli domino, ali je to bez sumnje bila ona: proporcije stasa, kosa, samo dranje, nepogreivo su odavali Maju Tojtovnu. Prva stotina, mala grupa; za njega su samo oni bili stvarni, ostali su bili samo duhovi. Frenk pouri prema njoj, spotiui se na neravnom zemljitu. Stegnu kamen duboko u depu kaputa, mislei: "Hajde, kuko. Reci neto to e ga spasiti. Reci neto to e me naterati da pretrim ceo grad da ga spasim! Ona zau njegov dolazak i okrenu se. Nosila je fosforescentni beli domino, sa metalno plavim cekinima. Bilo je teko videti joj oi. "Zdravo, Frenk", ree ona, kao da on ne nosi masku. Ovo ga umalo ne natera da se okrene i pobegne. Samo prepoznavanje bilo je dovoljno za to... Ali ostao je. Ree: "Zdravo, Majo. Lep suton, zar ne?" "Spektakularan. Priroda nema ukusa. Ovo je samo otvaranje grada, ali vie lii na Sudnji Dan." Stajali su pored ulinog osvetljenja, gazei svoje senke. Ona ree: "Jesi li se zabavljao?" "Itekako. A ti?" "Postaje pomalo preveselo." "Pa, razumljivo, zar ne? Najzad smo izili iz rupa, Majo, eto nas konano na povrini! I to kakvoj povrini! Vidik se prua ovako daleko jo samo na Tarzisu!" "Na dobrom je mestu", sloi se ona. "Bie to veliki grad", prorokovao je Frenk. "Ali gde ti stanuje ovih dana, Majo?" "U Podbreju, Frenk, kao i uvek. Ti to zna." "Ali nikad nisi tamo, zar ne? Nisam te video godinu

dana." "Zar je bilo toliko dugo? Pa, bila sam u Helasu. Sigurno si uo?" "Ko da mi kae?" Ona odmahnu glavom i plavi cekini zablistae. "Frenk." Okrenula se u stranu, kao da bei od implikacija njegovog pitanja. Frenk je ljutito obie, stade ispred nje. "Ono na Aresu", ree. Glas mu je bio pridavljen, i on izvi vrat da oslobodi grlo, da olaka govor. "ta je to bilo, Majo? ta je to bilo?" Ona slegnu ramenima i izbee njegov pogled. Dugo je utala. Onda ga pogleda. "Hir trenutka", ree. Utom odzvoni pono, i oni se naoe u marsovskom vremenskom pomaku, trideset devet i po minuta izmeu 12:00:00 i 12:00:01, kada su se svi satovi gasili ili zaustavljali. Tako su prvih stotinu odluili da uklope neto dui marsovski dan sa standardnom podelom dana na 24 sata, i reenje se pokazalo zadovoljavajue na neobian nain. Izii svake noi na neko vreme iz promicanja brojeva, iz nemilosrdnog hoda due kazaljke... A ove noi, kada su zvona oglasila pono, ceo grad je pomahnitao. etrdeset minuta izvan vremena; ovo je trebalo da bude vrhunac slavlja, svi su to oseali. Praskali su vatrometi, ljudi su klicali; kroz zvuk zajeae sirene, i klicanje se udvostrui. Frenk i Maja posmatrali su vatromete, oslukujui zvuke. Nastade buka koja je bila nekako drugaija: oajniki povici, istinski krici. "ta je to?" ree Maja. "Tua", ree Frenk, nagnute glave u oslukivanju. "Neto uinjeno u hiru trenutka, moda." Ona se zagleda u njega, i on brzo dodade: "Moda bi trebalo da pogledamo." Povici se pojaae. Negde se neto dogodilo. Poli su niz park, sve duim koracima, sve dok nisu preli u ujednaen marsovski trk. Park je Frenku izgledao vei, i na trenutak je osetio strah. Sredinji bulevar bio je prekriven krem. Ljudi su hitali

kroz mrak u predatorskim grupama. Odjeknu izluujua sirena, signal da je probuen ator. U oba smera bulevara lomili su se prozori. Malo dalje, na ulinoj travi leao je neki ovek, na leima, a trava oko njega bila je umrljana crnim mrljama. almers zgrabi za miicu enu koja je kleala nad njim. "ta se dogodilo?" Jecala je. "Potukli su se! Tuku se!" "Ko? vajcarci, Arapi?" "Stranci", ree ona. "Auslander." Obnevidelo je pogledala prema Frenku. "Dovedite pomo!" Frenk se vrati Maji koja je razgovarala sa grupom ljudi pored jo jedne pale figure. "ta se dogaa, bogamu?" obrati joj se, kada su poli prema gradskoj bolnici. "Pobuna", ree ona. "Ne shvatam zato." Usta su joj bila ravan zarez, koa tako bleda kao da joj domino jo pokriva lice. Frenk strgnu svoju masku i odbaci je. Svuda po ulici bilo je krhotina stakla. Neki ovek pouri prema njima. "Frenk! Majo!" Bio je to Saks Rasel; Frenk nikad nije video malog oveka tako uzrujanog. "Don - napali su ga!" "ta?" uzviknue oni uglas. "Pokuao je da zaustavi tuu, i napali su ga, trojica ili etvorica. Oborili su ga i odvukli!" "I nisi ih zaustavio?" povika Maja. "Pokuali smo - nas nekoliko smo poli za njima. Ali smo ih izgubili u medini." Maja pogleda Frenka. "ta je ovo?" uzviknu on. "Kuda su mogli da ga odvedu?" "Do kapija", ree ona. "Ali one su veeras zakljuane, zar ne?" "Moda nisu za svakog." Pooe za njom prema medini. Uline svetiljke bile su razbijene, pod nogama je krckalo staklo. Pronali su efa vatrogasaca i otili do Turske Kapije; on je otkljua i nekoliko ljudi pouri kroz nju, da ukljue hodae u kriznu

brzinu. Zatim izioe u no da trae, osvetljeni sjajem batisfere grada. Frenku su brideli zglobovi od nonog mraza, i oseao je taan oblik sopstvenih plua, kao da su mu u grudi ubaene dve kugle leda, da mu uspore prebrze otkucaje srca. Napolju nije bilo nieg. Nazad unutra. Preko, do severnog zida i Sirijske Kapije, pa ponovo napolje, pod zvezde. Nita. Trebalo im je dugo da se sete farme. Tada ih je bilo ve trideset sa hodaima, sjurili su se dole, pa kroz komoru, i ratrkali se izmeu leja sa letinom. Pronali su ga meu rotkvama. Jakna mu je bila povuena preko lica, u standardni vazduni dep; mora da je to uradio nesvesno, jer su, okrenuvi ga, ugledali uboj iza uha. "Nosite ga unutra", ree Maja, gorkim i rapavim glasom. "Brzo." etvorica ga podigoe. almers mu je pridravao glavu, i prsti su mu bili isprepletani sa Majinima. Zateturali su se kroz kapiju farme i uli u grad. Jedan od vajcaraca povede ih do najblieg medicinskog centra, ve prepunog unezverenih ljudi. Spustili su Dona na slobodnu klupu. Izraz njegovog nesvesnog lica bio je napregnut, odluan. Frenk mu smaknu lem i poe da izdaje nareenja, upadajui u sale za intervencije i galamei na lekare i bolniarke. Nisu obraali panju na njega, a onda najzad jedna lekarka ree: "Umuknite. Dolazim." Izila je u hodnik i uz pomo bolniarke prikopala Dona na monitor, a onda ga pregledala, sa bezlinim, odsutnim izrazom koji lekari imaju kad rade: ruke na vratu, licu i glavi, stetoskop... Maja objasni ono to su znali. Lekarka je skinula ator s kiseonikom sa zida, pratei monitor. Usta su joj bila stisnuta u nezadovoljan mali vor. Maja je sedela na jednom kraju klupe, odjednom nespokojnog lica. Njen domino odavno je nestao. Frenk unu pored nje.

"Moemo jo da pokuavamo", ree lekarka, "ali bojim se da je gotov. Predugo je bio bez kiseonika, znate." "Samo vi pokuavajte", ree Maja. I jesu, naravno. Konano je pristiglo jo medicinara, i odgurali su ga u salu za intervencije. Frenk, Maja, Saks, Samanta i jo nekoliko domaih ostadoe da ekaju u hodniku. Lekari su dolazili i odlazili, a lica su im imala prazan izraz rezervisan za prisustvo smrti. Odbrambene maske. Jedan od njih izie i zavrte glavom. "Mrtav je. Predugo je bio napolju." Frenk nasloni glavu na zid. Kada se Rajnhold Mesner vratio sa prvog solo-uspona na Everest, bio je ozbiljno dehidrirao i potpuno iscrpljen i najvei deo silaska naprosto je padao, da bi se obeznanio na gleeru Rongbuk; kada je ena koja je bila cela njegova pomona ekipa stigla do njega, puzao je na rukama i kolenima preko leda; pogledao ju je odozdo, u delirijumu, i rekao: "Kud se dedoe svi moji prijatelji?" Vladao je muk. Jedini zvuk bilo je prigueno brujanje i um koji se nije mogao izbei nigde na Marsu. Maja spusti ruku na Frenkovo rame, i on zamalo da odskoi; grlo mu se potpuno stisnu, do istinskog bola. "ao mi je", nekako izusti. Ona otkloni ove rei sleganjem ramena, namrti se. Imala je izgled nekako slian medicinarima. "Pa", ree, "ionako ga nikad nisi mnogo voleo." "Tano", ree on, pomislivi da bi bilo dobro da sada pred njom glumi iskrenost. Ali onda zadrhta i gorko ree: "ta ti zna ta ja volim ili ne volim." Otrese njenu ruku i uspravi se. Ona ne zna; niko od njih ne zna. Zaputi se u salu, pa odustade. Bie vremena za to na sahrani. Oseao se uplje; odjednom mu se inilo da je nestalo svega to je bilo dobro. Iziao je iz medicinskog centra. Nemogue je ne biti sentimentalan u ovakvim trenucima. Iao je kroz udno zamuklu tamu grada, zalazei u zemlju Nod. Ulice su svetlucale kao da su zvezde popadale na plonike. Frenk

almers je iao izmeu njih, oseajui njihove poglede, nesvesno se kreui prema platformi povrh grada; hodei, ree sebi: A sad da vidimo ta moe da se uradi sa ovom planetom. Drugi deo PUTOVANJE TAMO "Poto e ionako da polude, zato odmah ne poaljemo ludake i potedimo ih muka?" ree Miel Dival. Ovo je samo delimino bila ala: njegov stav od samog poetka bio je da merila za odabiranje sadre izluujue mnotvo dvostrukih veza. Njegove kolege psiholozi zagledae se u njega. "Moete li da predloite neke konkretne izmene?" upita predsedavajui, arls Jork. "Moda bi trebalo da svi poemo sa njima na Antarktik i da ih posmatramo u prvim zajednikim danima. Saznali bismo dosta toga." "Ali nae prisustvo bi ih koilo. Mislim da bi jedan bio dovoljan." I poslali su Miela Divala. Pridruio se grupi od sto pedesetak finalista na stanici MekMardo. Prvi sastanak bio je slian bilo kojoj meunarodnoj naunoj konferenciji, a na njih su bili naviknuti svako u svojoj struci. Ali postojala je razlika: ovo je bio nastavak procesa selekcije koji je trajao godinama, i trajae jo jednu. A oni izabrani ii e na Mars. Te su tako iveli zajedno na Antarktiku vie od godinu dana, navikavajui se na sklonita i opremu koja se ve sputala na Mars u bespilotnim vozilima; navikavali su se na krajolik, gotovo podjednako surov i hladan kao onaj na Marsu; navikavali su se jedni na druge. iveli su u grozdu naseobina smetenom u Dolini Rajt, najveoj od Suvih Dolina Antarktika. Vodili su biosfernu farmu, a onda su se povukli u nastambe tokom mrane polarne zime, i uili svoje druge ili tree profesije, ili prolazili kroz simulacije razliitih zadataka koje e obavljati na svemirskom brodu Ares, ili

kasnije na samoj crvenoj planeti; i bili su uvek, neprestano svesni da su posmatrani, ocenjivani, prosuivani. Nisu nikako svi bili astronauti ili kosmonauti, iako ih je bilo po desetak od oba zvanja, i jo mnogo njih gore na severu koji su traili da budu ukljueni. Ali e veina kolonista morati da bude struna na poljima koja e ui u igru tek posle sputanja: medicini, kompjuterima, robotici, projektovanju sistema, arhitekturi, geologiji, projektovanju biosfere, genetskom inenjeringu, biologiji; kao i svim vrstama inenjeringa, i nekolikim vrstama graevinskih delatnosti. Oni koji su dospeli do Antarktika bili su impresivna grupa strunjaka u potrebnim naukama i profesijama, i provodili su dobar deo vremena u unakrsnom obuavanju da bi postali podjednako impresivni i u svojim drugim i treim strukama. I sve njihove aktivnosti proticale su pod neprestanim pritiskom nadzora, ocenjivanja, prosuivanja. Bio je to neizbeno stresni postupak; i to je bio deo probe. Miel Dival je oseao da je ovo pogreno, jer je podsticalo povuenost i nepoverenje kod kolonista, oteavajui procenjivanje pogodnosti kojoj je izborna komisija navodno teila. Jedna od mnogih dvostrukih veza, u stvari. Kandidati su bili zatvoreni o tom vidu stvari, i on ih je potpuno opravdavao; nije bilo bolje strategije od ove, jer je to bila njihova dvostruka veza: obezbeivala je utanje. Nisu bili slobodni da nekog uvrede, ili da se mnogo ale; nisu smeli da rizikuju preteranu povuenost; nije im bilo dozvoljeno da stvaraju sebi neprijatelje. Stoga su se ograniili da budu briljantni i postignu dovoljno da se istaknu, a da pri tom budu dovoljno normalni da bi se uklapali. Bili su dovoljno stari da steknu podosta iskustva, ali i dovoljno mladi da izdre gr aktivnosti. Imali su dovoljno ambicija da zablistaju, ali i snage da se opuste i drue. I bili su dovoljno ludi da ele zauvek da napuste Zemlju, ali dovoljno zdrave pameti da sakriju ovo sutinsko ludilo, tanije, da ga brane kao istu racionalnost, naunu radoznalost ili neto slino - inilo se da je to jedini

prihvatljiv razlog za elju da se ode, te su se prirodno predstavljali kao ljudi sa najvie naune radoznalosti od kako je sveta! Ali, naravno, to ni izdaleka nije moglo da bude sve. Morali su na neki nain biti otueni, otueni i dovoljno samodovoljni da ne mare to ostavljaju sve poznate, zauvek - a opet dovoljno drutveni i otvoreni da bi mogli da ive sa svojim novim poznanicima u Dolini Rajt, sa svakim iteljom seoceta koje e kolonija postati. O, dvostruke veze bile su beskrajne! Morali su da budu izuzetni i proseni, sve to odjednom. Nemogu zahtev, pa ipak zahtev koji je bio prepreka njihovoj najveoj elji; njegovo ispunjenje bilo je isto kidanje, strah, pakost i bes. Pobediti sve te stresove... Ali, i to je bio deo probe. Miel je, uprkos svemu, opinjeno posmatrao. Neki su pali, slomili se na ovaj ili onaj nain. Jedan Amerikanac, inenjer termike, poeo je da biva sve povueniji, a onda je unitio nekoliko dipova i morali su silom da ga savladaju i otpreme. Dvoje Rusa postali su ljubavnici, ali su se potom rastali uz toliku meusobnu netrpeljivost da nisu mogli da se vide, i oboje je moralo da bude otpisano. Ova melodrama je pokazala opasnosti nekontrolisane romanse i nainila ostale veoma oprezne po tom pitanju. Veze su i dalje nastajale, i u vreme odlaska s Antarktika ve su bila sklopljena tri braka, a ova srena estorka mogla se smatrati na neki nain 'bezbedna', ali veina njih usredsredila se na to da izbori mesto za Mars tako da su ovaj deo ivota naprosto odloili i ograniili se u najboljem sluaju na diskretna prijateljstva, u nekim sluajevima u gotovo potpunoj tajnosti, u drugim daleko od pogleda izborne komisije. Miel je, naravno, znao da posmatra samo vrh ledenog brega. Znao je da se na Antarktiku deavaju krize, skrivene od njega. Veze su imale svoje poetke; ponekad poetak veze odreuje kakva e ona biti. U kratkim satima dnevne svetlosti, neko od njih moda e napustiti logor i otii do Kote Vidikovca; za njim e moda poi jo neko; ono to se dogodi tamo napolju moda e zauvek ostaviti beleg. Ali

Miel nikada nee saznati za to. Onda su napustili Antarktik, i grupa je izabrana. U njoj je bilo pedeset mukaraca i pedeset ena: trideset pet Amerikanaca, trideset pet Rusa i trideset izmeanih pripadnika pridruenih zemalja, po petnaestoro pozvanih od oba velika partnera. Bilo je teko odrati ovako savrene simetrije, ali je izborna komisija bila odluna. Srenici su odleteli do Kejp Kanaverala ili Bajkonura, da ih podignu na orbitu. U tom trenutku svi su se odlino poznavali i nisu se uopte poznavali. Bili su tim, pomisli Miel, sa uspostavljenim prijateljstvima i odreenim grupnim ceremonijama, ritualima, obiajima i tenjama; meu tim tenjama bio je nagon skrivanja, igranja uloge i maskiranja prave linosti. Moda je to jednostavno bila definicija palanakog ivota, ivota u drutvu. No, Mielu se inilo da je re o neem gorem; niko pre njih nije bio prinuen da se tako grevito bori da ue u palanku; takoe je bila nova i nastala radikalna razlika izmeu drutvenog i privatnog ivota, i udna. U njih je sada bila putena izvesna takmiarska podstruja, neprestan pritajen oseaj da je svako od njih sam, i da e u sluaju nevolje moi da oekuje da bude naputen od ostalih, uklonjen iz grupe. Izborna komisija tako je stvorila upravo neke od onih problema koje je elela da sprei. Neki njeni lanovi bili su svesni ovoga i sasvim je bilo prirodno to su se postarali da meu naseljenike uvrste i najpozvanijeg psihijatra koga su mogli da se sete. Pa su poslali Miela Divala. Isprva im je bilo kao da ih je neko gurnuo u grudi. Potom su bili potisnuti u sedita, i na sekund je pritisak bio nagonski poznat: jedan g, gravitacija u kojoj vie nikada nee iveti. Ares je orbitirao oko Zemlje brzinom od 28.000 kilometara na sat. Nekoliko minuta su ubrzavali, raketni potisak bio je toliko jak da im se zamaglio vid zbog spljotenih ronjaa, i bio je potreban napor da se udahne. Pri 40.000 kilometara na sat rakete su iskljuene. Bili su

osloboeni privlane sile Zemlje, na orbiti samo sa Suncem. Kolonisti su sedeli u trouglastim 'V' seditima, trepui, zajapurenih lica, ubrzanog bila. Maja Katarina Tojtovna, formalni voa ruskog dela posade, osvrnu se oko sebe. Ljudi su izgledali oamueno. Kada se opsesivnima podari eljeni objekt, ta oseaju? Bilo je teko rei. Njihov ivot se na neki nain okonao; a opet, neto drugo, neki nov ivot konano je otpoeo... Ispunjenima tolikim oseanjima odjednom, bilo im je nemogue da ostanu staloeni; bio je to model interferencije, neka oseanja su se gasila, druga pojaavala. Odvezujui se iz sedita, Maja oseti kako joj osmejak krivi lice, i ugleda na ostalim licima okolo isti, bespomoan osmeh; kod svih, osim Saksa Rasela, koji je bio nedokuiv kao sova, trepui, dok je pratio oitavanja na kompjuterskim ekranima u sobi. Lebdeli su bez teine po prostoriji. Dvadeset prvi decembar 2026. godine: kretali su se bre no iko u istoriji. Bili su na putu. Bio je to poetak devetomesenog putovanja - ili putovanja koje e trajati ostatak njihovih ivota. Bili su sami. Oni koji su bili zadueni za pilotiranje Aresom privukli su se uz kontrolne konzole i uneli komandu za ukljuivanje bonih stabilizatorskih raketa. Ares poe da se okree, pri konanoj brzini od etiri okretaja u minuti. Kolonisti potonue do poda i osovie se na noge u vetakoj sili tee od 0,38 g, veoma slinoj onoj koju e oseati na Marsu. Mnoge zemaljske godine testiranja pokazale su da e to biti prilino zdrava sila tee za ivot, mnogo zdravija od besteinskog stanja, te je donet zakljuak da vredi truda nai naina da se postigne rotacija broda. A osim toga, pomisli Maja, oseaj je sjajan. Bilo je dovoljno privlane sile da odravanje ravnotee uini relativno lako, ali bez ikakvog oseanja pritiska. Bio je to savren ekvivalent njihovom raspoloenju; teturali su se niz hodnike do velike veernje sale u Torusu D,

oamueni i razdragani, hodajui po vazduhu. U sali Torusa D pomeali su se u neku vrstu koktelskog skupa, slavei polazak. Maja je lutala meu njima, slobodno pijuckajui iz vra sa ampanjcem, oseajui se pomalo nestvarno i izuzetno sreno, i ta meavina ju je podseala na sopstveno venanje, pre vie godina. Valjda e ovaj brak biti sreniji nego onaj prvi, pomislila je, jer ovaj e biti zauvek. Dvorana je bila ispunjena glasovima. "Re je o simetriji, ne toliko sociolokoj koliko matematikoj. Svojevrsna estetska ravnotea." "Nadamo se da emo doi do delova reda veliine milijardi, ali to nee biti lako." Maja odbi da joj dopune vr, jer se ve oseala dovoljno oamueno. Osim toga, na poslu je. Bila je, tako rei, drugi gradonaelnik ovog seoceta, a uz to odgovorna za grupnu dinamiku koja je obeavala da postane sloena. Antarktike navike oseale su se ak i sad, u trenucima pobednikog slavlja, i ona je posmatrala i sluala poput antropologa ili uhode. "Doktori za glavu imaju svoje razloge. Zavriemo kao pedeset srenih parova." "A oni ve znaju ko e s kim." Posmatrala ih je kako se smeju. Pametni, zdravi, sa vrhunskim obrazovanjem; je li ovo najzad drutvo razuma, nauno orijentisana zajednica, san doba Prosvetljenja? Ali tu su i Arkadij, Naa, Vlad, Ivana. Predobro je poznavala rusku ekipu da bi imala mnogo iluzija po tom pitanju. Bilo je podjednako mogue da zavre kao neto to lii na spavaonicu na nekom tehnikom univerzitetu, sa bizarnim psinama i besmislenim avanturama. Osim to su izgledali malice prestaro za tako neto; nekolicini mukaraca ve se pomaljala ela, a mnogi pojedinci oba pola imali su sedih vlasi. Bilo je to dugo izvlaenje; njihovo proseno doba iznosilo je etrdeset est, sa ekstremima od trideset tri (Hiroko Ai, Japanka, uveni inenjer za biosfere) do pedeset osam (Vlad Tanejev, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu). Sada se, meutim, na svim licima arila mladost.

Arkadij Bogdanov bio je portret u crvenom: kosa, brada, koa. U svom tom crvenilu oi su mu bile divlje elektrino plave boje, radosno iskolaene kada je uzviknuo, "Konano slobodni! Konano slobodni! Naa deca su konano slobodna!" Video-kamere bile su iskljuene, poto je anet Blajleven snimila niz intervjua za TV stanice kod kue; veze sa Zemljom vie nije bilo, bar ovde u dvorani, i Arkadij je pevao, a grupa oko njega nazdravljala je pesmi. Maja zastade da se pridrui grupi. Konano slobodni; bilo je teko poverovati u to; konano na putu ka Marsu! Ljudi su se okupili u raspriane grupice, mnogi od njih svetska klasa u svojim strukama; Ivana je podelila Nobelovu nagradu za hemiju, Vlad je bio jedan od najpoznatijih biomedicinara na svetu, Saks je pripadao panteonu velikih doprinosilaca subatomskoj teoriji, Hiroko je bila najbolji projektant zatvorenih biolokih sistema za odravanje ivota, i tako dalje i tako dalje; izuzetna druina! A ona je jedan od njihovih voa. Pomalo zastraujue. Njeno poznavanje inenjeringa i kosmonautike bilo je dosta skromno, i ono to joj je obezbedilo mesto na brodu bile su njene diplomatske sposobnosti. Izabrana je da vodi raznorodni, nesloni ruski tim, sa nekoliko pripadnika komonvelta - dobro, to je u redu. Bio je to zanimljiv posao, i bila se navikla da ga radi. Njene bi sposobnosti mogle da se pokau kao najznaajnije na brodu. Ljudi moraju da ive zajedno, na kraju krajeva. A to postii, stvar je lukavstva, vetine i volje. Privoleti ljude da rade po tvome! Pogledala je gomilu ozarenih lica i nasmejala se. Svaki pojedinac na brodu bio je dobar u svom poslu, ali su neki posedovali daleko ire darove. Mora da otkrije ko su ti ljudi, da ih pronae i gaji. Od toga zavisi njena sposobnost da bude voa, jer na kraju, pomislila je, sigurno je da emo se pretvoriti u svojevrsnu rasputenu naunu meritokratiju. A u takvom drutvu, natproseno nadareni predstavljaju istinsku silu. Kada stvar doe na svoje, oni e postati stvarne voe kolonije... oni, ili onaj ko bude imao uticaja na njih.

Osvrnula se oko sebe, potraila svog parnjaka po zvanju, Frenka almersa. Na Antarktiku nije bilo prilike da ga bolje upozna. Visok, krupan, crnomanjast. Bio je dovoljno govorljiv i neverovatno energian; ali teko odgonetljiv. Smatrala ga je privlanim. Vidi li i on stvari kako ih ona vidi? Nikada nije bila naisto u vezi s tim. Govorio je grupi na drugom kraju prostorije, sluajui druge na onaj svoj otar, zagonetan nain, glave nagnute u stranu, spreman da duhovito odvrati. Mora da sazna vie o njemu. I vie od toga; mora da nae zajedniki jezik s njim. Prela je preko dvorane, stala kraj njega, tako da su im se miice ovla doticale. Nagnula je glavu prema njemu. Kratak pokret prema zajednikim drugovima: "Ovo e biti zabavno, a?" almers je okrznu pogledom. "Ako sve bude ilo kako treba", ree. Posle proslave i veere, ne mogavi da zaspi, Maja je nasumce pola kroz Ares. Svi su oni prethodno bili u svemiru, ali nikada u neemu slinom Aresu, koji je bio ogroman. Na prednjem kraju broda bila je neka vrsta tavanske prostorije, tank poput kosnika, koji se okretao u suprotnom smeru od rotacije broda, odravajui stanje mirovanja unutra. Instrumenti za solarna merenja, radio-antene, i sva druga oprema koja najbolje funkcionie bez rotacije bila je smetena u ovom tanku, a na samom vrhu bila je mehurasta prostorija od providne plastike, odaja ubrzo nazvana balon-salon, gde je posada imala besteinski vidikovac, bez rotacije prema zvezdama, i delimian pogled na veliki brod pozadi. Maja je lebdela blizu prozirnog zida balon-salona, sa zanimanjem osmatrajui brod. Brod je bio sagraen od spoljnjih rezervoara svemirskog atla; negde na prelasku veka, NASA i Glavkosmos poeli su da dograuju male potisne rakete na rezervoare i da ih odvlae na orbitu. Na taj nain, lansirano je na desetine rezervoara, zatim odvueno do gradilita i iskorieno - od njih su sagradili

dve velike svemirske stanice, jednu L5 stanicu, stanicu na lunarnoj orbiti, prvo marsovsko vozilo sa posadom i desetine tegljaa bez posade poslatih na Mars. Tako da je u vreme kada su se dve agencije dogovorile da sagrade Ares, upotreba tankova ve je bila rutinska, sa standardnim veznim jedinicama, unutranjostima, mlaznim sistemima i tako dalje; stoga je za gradnju gigantskog broda bila potrebno manje od dve godine. Po izgledu je bio kao neto nainjeno pomou dejeg kompleta elemenata za gradnju, gde su cilindri bili spojeni na krajevima, pravei sloenije oblike - u ovom sluaju, osam heksagona spojenih cilindara, koje su zvali torusi, poreanih i probodenih kroz sredinu centralnom osovinom, nainjenom od pet spojenih cevi od cilindara. Torusi su bili spojeni sa osovinom tankim bicama, te je dobijena celina pomalo podseala na deo nekakve poljoprivrednu mainu, recimo na valjak kombajna ili pokretni zapraiva. Ili na osam uglastih krofni, pomisli Maja, nabodenih na tapi. U svakom sluaju, stvar privlana za decu. Osam torusa bili su napravljeni od amerikih tankova, a pet usnopljenih sredinjih cevi bile su ruske. Sve zajedno bilo je dugako oko pedeset metara i imalo prenik od deset metara. Maja je dokono lebdela niz tankove jedne od cevi na osovini; to je potrajalo, ali njoj se nije nigde urilo. Spustila se u Torus G. Tu su se nalazile prostorije razliitih oblika i dimenzija, sve do najvee, koja je zauzimala vie tankova. Pod jednog od ovih kroz koji je prola bio je postavljen tek neto nie od oznake za sredinu, tako da mu je unutranjost podseala na dugaku kvonsetsku kabinu. No, veina tankova bili su podeljeni na manje prostorije. ula je da ih ima ukupno pet stotina, pa je celokupan unutranji prostor bio priblino jednak kao u nekom velikom gradskom hotelu. Ipak, da li je to bilo dovoljno? Moda i jeste. Posle Antarktika, ivot na Aresu inio se

kao otvoreno, beskonano, prozraeno iskustvo. Oko est sati svakog jutra, tama u stambenim torusima osvetlila bi se u sivu zoru, a oko est i trideset iznenadni sjaj oznaio bi 'izlazak sunca'. Maja se budila kao to je inila itavog ivota. Posle odlaska u kupatilo otila bi do kuhinje u Torusu D, zagrejala obrok i odnela ga u veliku dvoranu za obedovanje. Tamo bi sela za sto pored niza stabala zelenog limuna u saksijama. Kolibriji, zebe, vrapci i papagaji kljucali su oko nogu i preletali iznad glava, izmeu puzavica loze koje su visile sa dugake bavaste tavanice dvorane, obojene u sivo-plavu boju koja ju je podseala na zimsko nebo u Petrogradu. Jela je polako, posmatrala ptice, oputala se na stolici, sluala okolni razgovor. Doruak u raskoi! Posle ivota provedenog u grevitom radu, bilo joj je prilino nelagodno u poetku, ak i uznemirujue, kao nezasluen luksuz. Kao da je svakog dana nedeljno jutro, bile su Naine rei. Ali Majina nedeljna jutra nikada nisu bila posebno oputena. Majka joj je bila lekar i morala je poput veine ena te generacije da skapava na poslu da bi preivela, nabavljajui hranu, podiui dete, odravajui stan, uvajui karijeru; bilo je to previe za jednu osobu, tako da se pridruila mnogobrojnim enama koje su traile bolji poloaj od onog kakav su imale u sovjetsko doba, radnih mesta za pola plate i punog paketa kunih poslova. Dosta ekanja, dosta nemog trpljenja; morale su da iskoriste priliku dok traje nestabilnost. "Sve je na stolu!" znala bi da uzvikne Majina majka, kuvajui im mravu veeru, "sve osim hrane!" I prilika je, reklo bi se, iskoriena. U doba sovjeta ene su nauile da se uzajamno pomau, stvorivi gotovo samodovoljan svet majki, sestara, keri, babuki, prijateljica, koleginica, ak i meusobnih neznanki. U komonveltu je ovaj svet ojaao steena prava i probio se jo dublje u strukturu vlasti, u zatvorenu muku oligarhije ruske vlade. Oblast koja je moda najvie osvojena bio je svemirski program. Majina majka, delimino ukljuena u istraivaki

program svemirske medicine, oduvek je tvrdila da e kosmonautici biti potreban priliv ena, ve i samo zato da bi se dolo do podataka o enama, za potrebe medicinskih eksperimenata. "Ne mogu veno da nam nabijaju Valentinu Terjekovu na nos!" uzvikivala bi. I bila je, oito, u pravu, jer je Maja, posle studija vazduhoplovnog inenjeringa na Moskovskom univerzitetu, bila ukljuena u program na Bajkonuru, i dobro se pokazala, tako da je dobila zadatak na Novom Miru. Tamo gore je uradila novi projekt ureenja enterijera radi poboljanja ergonomske efikasnosti, a posle toga je provela godinu dana u komandi stanice, i nekoliko hitnih opravki u to vreme jo vie je podiglo njen ugled. Usledili su administrativni zadaci na Bajkonuru i u Moskvi, i polako je uspela da se probije u mali politbiro Glavkosmosa, okreui mukarce jedne protiv drugih na najneprimetniji nain; udala se za jednog od njih, razvela se, da bi se zatim uzdigla u Glavkosmosu kao slobodni agent, postala pripadnik najueg, unutranjeg kruga, dvostrukog trijumvirata. A sada je bila ovde, na lagodnom doruku. "To je tako civilizovano", frktala bi Naa. Bila je Majina najbolja prijateljica na Aresu, onia ena, sva okrugla, etvrtastog lica uokvirenog podianom prosedom kosom. Sasvim neugledne spoljanjosti. Maja, svesna svog dobrog izgleda i injenice da joj je on mnogo puta bio od pomoi, volela je Nainu neuglednost, koja je nekako podvlaila njenu sposobnost. Naa je bila inenjer, ena od prakse, strunjak za gradnju u hladnim vremenskim uslovima. Upoznale su se na Bajkonuru, davdeset godina ranije, i nekoliko meseci stanovale zajedno na Novom Miru; tokom godina, postale su kao sestre, i mada nisu bile sline niti su se uvek slagale, ipak su bile bliske. Naa se osvrnu oko sebe i ree: "Razdvajanje ruskih i amerikih prostorija u razliite toruse bilo je katastrofalna ideja. Danju radimo s njima, ali vei deo vremena provodimo ovde, gledajui uvek ista lica. To samo pojaava druge podele meu nama."

"Moda bismo mogli da ponudimo da razmenimo polovinu prostorija." Arkadije, poto je progutao tri valjuke s kafom, nagnu se preko stola. "To nije dovoljno", ree, kao da je sve vreme uestvovao u razgovoru. Njegova ria brada, svaki dan sve raupanija, bila je posuta mrvama. "Trebalo bi da proglasimo svaku drugu nedelju za dan preseljenja, tako da svako menja stan, po principu sluajnosti. Ljudi bi se bolje upoznali, i bilo bi manje grupa. A bio bi umanjen i oseaj posednitva nad prostorijama." "Ali ja volim da posedujem prostoriju", ree Naa. Arkadije pojede jo jednu valjuku i naceri joj se, vaui. Bilo je pravo udo to je proao izbornu komisiju. Ali Maja je prenela predmet razgovora Amerikancima, i mada se nikome nije dopao Arkadijev plan, jednokratna razmena polovine stanova uinila im se kao dobra ideja. Posle izvesnog savetovanja i rasprave, preseljenje je dogovoreno. Izvrili su ga u nedelju ujutru; posle toga je doruak postao malo vie kosmopolitski. Jutrom su u dvorani D sada mogli da se vide i Frenk almers i Don Bun, te Saks Rasel, Meri Dankl, anet Blajleven, Ria Himenez, Miel Dival i Ursula Kol. Pokazalo se da je Don Bun ranoranilac, poto se pojavljivao u sali i pre same Maje. "Ova sala je tako prostrana i provetrena da ima oseaj da si na otvrenom", rekao je za svojim stolom jednog jutra kada je stigla Maja. "Mnogo je bolje nego u dvorani B." "Trik je u tome da se ukloni sve to je od hroma i bele plastike", odgovori Maja. Njen engleski bio je dosta dobar i brzo se popravljao. "I da se tavanica oboji kao pravo nebo." "Misli, ne samo u plavo?" "Tako je." Tipian Amerikanac, pomislila je: jednostavan, otvoren, neposredan, oputen. Da, ali je ovaj ovde primerak istovremeno bio jedan od najslavnijih ljudi u istoriji. Bila je to neizbena, neoboriva injenica; no, Bun kao da joj je izmicao, ostavljao je na podu kraj nogu. Zaokupljen

ukusom valjuke, nekom veu na stonom ekranu, nikada nije pominjao svoju prethodnu ekspediciju, a ako bi je neko pomenuo, govorio je o njoj kao da se nije nimalo razlikovala od letova koje su imali ostali. A nije bilo tako, i samo je njegova oputenost inila da tako izgleda: svakog jutra za istim stolom smejao se Nainim loim inenjerskim vicevima, uestvovao u razgovoru. Vremenom je postalo teko opaziti oreol oko njega. Frenk almers je bio zanimljiviji. Uvek je dolazio kasno i sedeo sam, usredsreen iskljuivo na svoju kafu i stoni ekran. Posle par oljica, porazgovarao bi sa susedima, na loem, ali upotrebljivom ruskom. Razgovor se u dvorani D vodio uglavnom na engleskom, za ljubav Amerikanaca. Lingvistika situacija bila je slina onim lutkama 'babukama': svi su znali engleski, u uem krugu je bio ruski, a unutar ovoga, jezici komonvelta, pa oni ostalih zemalja. Osmoro ljudi na brodu bili su idiolingvisti, to je po Maji bio tuan vid sirotanstva, i inilo joj se da su vie vezani za Zemlju od ostalih. esto su razgovarali sa onima kod kue. Bilo joj je udno to je njihov psihijatar u toj grupi. U svakom sluaju, engleski je bio lingua franca na brodu, i Maja je isprva mislila da to daje prednost Amerikancima. No, zapazila je da su u razgovoru uvek otvoreni za sve sluaoce, dok su drugi imali intimnije jezike, na koje su mogli da preu po elji. Frenk almers je u tome bio izuzetak. Govorio je pet jezika, vie nego iko drugi na brodu. I nije se ustruavao da koristi svoj ruski, iako je bio tako lo; naprosto je odvaljivao pitanja i sluao odgovore sa zaista prodornom panjom i hitrim i iznenaujuim smehom. U mnogo emu neobian Amerikanac, pomisli Maja. Isprva se inilo da ima sva obeleja, jer je bio krupan, buan, manijaki energian, pouzdan, nemiran; dovoljno govorljiv, posle one prve kafe; dovoljno drutven. Trebalo je vremena da se primeti kako ukljuuje i iskljuuje drutvenost, i koliko malo odaje priom. Na primer, Maja nikad nije nita

saznala o njegovoj prolosti, uprkos smiljenim pokuajima da ga razgovori. To ju je uinilo radoznalom. Imao je crnu kosu, tamno lice, svetle kestenjaste oi - privlaan, na grub nain - osmeh mu je bio kratak, smeh otar, kao kod Majine majke. I pogled mu je bio otar, posebno kada bi posmatrao Maju; procenjivanje drugog voe, pretpostavljala je. Prema njoj se ponaao kao da su postigli razumevanje zasnovano na dugom poznanstvu, to je kod nje izazivalo nespokojstvo, sa obzirom na to koliko su malo razgovarali na Antarktiku. Bila se navikla da posmatra ene kao saveznice, a mukarce kao privlanu, ali opasnu nevolju. Stoga je mukarac koji se smatrao njenim saveznikom bio jo vea nevolja. I opasnost. I... jo neto. Seala se da mu je samo jednom zavirila ispod maske, a to je bilo jo tamo na Antarktiku. Poto se onaj termalni inenjer slomio i bio poslat na sever, stigle su vesti o njegovoj zameni, i svi su bili veoma iznenaeni i uzbueni kada su uli da e to biti glavom Don Bun, iako je u prethodnoj misiji sigurno bio izloen maksimalnoj dozi zraenja. Dok je sala jo brujala od agora zbog vesti, Maja je videla kako to saoptavaju almersu, koji je tek bio pristigao, a on je naglo okrenuo glavu da pogleda svog izvestioca; tada je na deli sekunde uhvatila sev jarosti, tako munjevit da je podseao na privienje. Ali upravo joj je to probudilo zanimanje za njega. On i Don Bun zaista su bili u udnom odnosu. Naravno, almersu je to teko palo; bio je zvanini voa Amerikanaca, ak je imao titulu kapetan; ali Bun, sa svojim armom plavuana i udnom prisutnou svojih postignua, svakako je posedovao vie prirodnog autoriteta - liio je na pravog amerikog vou, a Frenk almers vie na visokog izvrioca sa vikom nadlenosti, koji sprovodi Bunovu neizreenu volju. To nije moglo biti ugodno. Kada se Maja raspitala, rekli su joj da su njih dvojica stari prijatelji. Ali ona to nije uspevala da uoi, ak ni izbliza. Retko su razgovarali pred drugima, a inilo se da

se ni privatno ne viaju. Stoga ih je ona, kada su bili zajedno, najpomnije posmatrala, i ne razmiljajui zato; to kao da je zahtevala prirodna logika situacije. Da su se nalazili u Glavkosmosu, za nju bi bila stvar zdravog razuma da utera klin izmeu njih, ali ovde gore nije razmiljala na taj nain. Bilo je mnogo stvari o kojima Maja nije svesno razmiljala. Ali je motrila. Onda je, jednog jutra, anet Blajleven donela svoje video-naoari u dvoranu D na doruak. anet je bila glavni izveta za ameriku televiziju, i esto je prolazila brodom nosei svoje video-naoari, gledajui okolo i komentariui, traila prie i slala ih kui, gde su bile, kako je to Arkadije rekao, 'prevakane i ispljunute u konsenzus ptia u gnezdu'. Nita novo, naravno. Medijska panja bila je deo svakodnevnog ivota astronauta, a tokom procesa selekcije bili su posmatrani vie nego ikad. Sada su, opet, bili sirovina za kudikamo popularnije programe nego to je svemirski program ikad bio. Gledali su ih milioni ljudi, kao savrenu sapunsku operu, i to je smetalo nekima od njih. Kada se anet smestila meu njih sa onim stilizovanim naoarima sa optikim vlaknom u okviru, tu i tamo se zaulo stenjanje. A na drugom kraju stola raspravljali su se En Klejborn i Saks Rasel, potpuno nesvesni prisustva ostalih. "Bie potrebne godine da otkrijemo ega ima tamo, Sakse. Decenije. Na Marsu ima kopna koliko i na Zemlji, sa jedinstvenom geologijom i hemijom. Zemljite treba paljivo ispitati pre nego to ponemo da ga menjamo." "Promeniemo ga samim sletanjem", Rasel ukloni Enine primedbe kao pauinu s lica. "Odluka da se ide na Mars jeste kao prva fraza u reenici, a cela reenica glasi..." "Veni, vidi, vinci." Rasel slegnu ramenima. "Ako ba 'oe." "Pravi si dave, Sakse", ree En, usana izvijenih od besa. Bila je to ena irokih ramena, rasputene smee kose, geolog odlunih stavova, teka u raspravljanju.

"Kaem ti, Mars je mesto za sebe. Na Zemlji moe da se igra menjanja klime, njima je potrebna pomo. Ili da proba na Veneri. Ali ne moe tek tako da izbrie povrinu planete stare tri milijarde godina." Rasel ukloni jo pauine. "I mrtve", jednostavno ree. "Osim toga, to i nije naa stvar. Drugi e odluiti umesto nas." "Niko nee nita odluiti umesto nas", upade Arkadije otro. anet je kruila pogledom od govornika do govornika, snimajui ceo razgovor. En je poela da se uzrujava, i da die glas. Maja pogleda okolo i vide da se Frenku ne dopada situacija. Ali da se umeao, odao bi pred milionima gledalaca da ne eli da se kolonisti svaaju pred njima. Umesto toga, uhvatio je Bunov pogled. Izmeu njih doe do razmene grimasa, tako brze da je Maja zatreptala. Bun ree: "Kada sam proli put bio tamo, imao sam utisak da ve podsea na Zemlju." "Jeste, izuzev dve stotine stepeni Kelvina", ree Rasel. "Svakako, ali jeste liilo na Mohavu, ili Suve Doline. Kada sam se prvi put osvrnuo po Marsu, uhvatio sam sebe kako traim one mumificirane foke koje smo nali u Suvim Dolinama." I tako dalje. anet se okrenula njemu, a En je, sa izrazom gaenja, uzela svoju kafu i otila. Maja je kasnije pokuala da se priseti pogleda koje su razmenili Bun i almers. Bili su neto poput ifre, ili izmiljenog privatnog jezika istovetnih blizanaca. Prolazile su nedelje, i svaki dan je zapoinjao onakvim lagodnim dorukom. Prepodneva su bila mnogo zaposlenija. Svako je imao dnevni plan, ali je nekima bio ispunjeniji. Frenkov je bio krcat, jer je on tako voleo, manijakalni sled aktivnosti. Ali neodlonih poslova nije bilo tako mnogo: bili su duni da se odravaju u formi i dobrom zdravlju, da upravljaju brodom i da se pripremaju za Mars. Dunosti vezane za brod kretale su se od sloenih programiranja ili opravki do prostog iznoenja zaliha iz

skladita ili odnoenja otpadaka na recikliranje. Ekipa za biosferu provodila je najvei deo vremena na farmi, koja je zauzimala veliki deo Torusa C, E i F. Svako na brodu imao je neki posao na farmi. Veini se dopadao, a neki su se vraali da rade i u slobodno vreme. Po nareenju lekara, svako je morao da provede tri sata dnevno na pedalama, pokretnim stazama, tokovima ili u teretani. Ova tri sata bili su uivanje, trpljenje ili muka, zavisno od temperamenta; ali i oni koji su tvrdili da ih mrze zavravali su vebanje u primetno (i merljivo) boljem raspoloenju. "Beta endorfini su najbolja droga", rekao bi Miel Dival. "Sva srea, budui da nemamo drugih", odgovorio mu je Arkadije. "A, ima kofeina..." "Uspavljuje me." "Alkohola..." "Izaziva glavobolju." "Prokaina, darvona, morfijuma..." "Morfijuma?" "U medicinskim zalihama. Nije za optu upotrebu." Arkadije se nasmeio. "Moda ne bi bilo loe da se razbolim." Inenjeri su, meu njima i Maja, provodili mnoga jutra u simulatorima za obuku. Ovi su se nalazili na rezervnom komandnom mostu u torusu B, gde su postojali najsavremeniji sintetizatori slike; simulacije su bile tako savrene da je bilo teko uoiti razliku izmeu njih i samog ina. Ovo ih, meutim, nije uinilo zanimljivim: standardni model ulaska na orbitu, simuliran svake nedelje, bio je krten 'test-mantra' i postao poprilina gnjavaa za svaku letaku posadu. Ali ponekad je i dosada bila bolja od alternativa: Arkadije je bio njihov strunjak za obuku, i imao je perverzan dar da projektuje probleme koji bi esto sve 'poubijali'. Ove probe bile su na udan nain neprijatna iskustva, a Arkadije zbog njih nije bio nimalo popularan kod svojih rtava. Nasumce je meao 'test-mantre' sa

simulacija problema, ali su to sve ee bile samo simulacije problema; 'pribliili' bi se 'Marsu', a tada bi blesnula crvena svetla, ponekad praena sirenama, i ponovo bi se nali u sosu. Jednom je to bio sudar sa planetezimalom teine oko petnaest grama, koji je ostavio veliku rupu u toplotnom titu. Saks Rasel je izraunao da su izgledi za sudar sa bilo im to je tee od grama otprilike jednom u sedam hiljada godina putovanja, ali im se to svejeno dogodilo, uzbuna!, navala adrenalina, iako su se podsmevali samoj zamisli, zatim trka do osovine i navlaenje EVA odela, izlazak da se zakrpi otvor pre nego to zau u atmosferu i sagore do ugarka, da bi se na pola puta donde zauo Arkadijev glas preko interkoma: "Presporo! Svi smo pokojni." Ali to je bilo lako. Druge simulacije... Brod je, na primer, bio voen po sistemu let-po-ici, to je znailo da su piloti unosili uputstva u kompjutere leta, koji su ih pretvarali u stvarne potiske potrebne da se postignu eljeni rezultati. Tako je moralo da bude, jer prilikom pribliavanja gravitacionoj masi kakva je Marsova niko ne bi mogao da odredi ili predvidi kakvi bi potisci dali oekivane efekte. Niko od njih nije bio leta, u smislu upravljanja avionom. No, bez obzira na to, Arkadije bi pokvario ceo nepojamno sloeni sistem ba kada bi se primakao kritini trenutak (a taj kvar, po Raselu, mogao bi se dogoditi jednom u deset milijardi puta), tako da su bili prisiljeni da preuzmu i mehaniki upravljaju raketama, motrei monitore i narandasto-crnu sliku Marsa kako se obruava na njih, i mogli su ili da prebace, skliznu u duboki svemir i umru sporom smru, ili da podbace, srue se na planetu i umru u trenu; u ovom drugom sluaju, morali su da odgledaju sve, do konanog udara, brzinom od 120 klikova u sekundi. Ili bi to bio mehaniki kvar: glavne rakete, stabilizatorske rakete, kompjuterski hardver ili softver, nestanak toplotnog tita; sve je to moralo savreno da radi tokom prilaska. A greke ovih sistema bile su

najverovatnije - sa verovatnoom, po Saksovim reima (iako su drugi gajili rezervu prema njegovim metodima procene rizika), od jednog u deset hiljada prilazaka. Stoga su to ponavljali i crveno svetlo se palilo, a oni bi zastenjali i poeleli 'test-mantru', iako su pozdravljali novi izazov. Kada bi uspeli da preive mehaniki kvar, bili su presreni; to je uvek bio dogaaj nedelje. Jednom je Don Bun uspeo da izvede runo usporavanje u vazduhu, sa samo jednom ispravnom raketom, uhvativi pravu milisekundu luka pri jedinoj moguoj brzini. Niko nije mogao da poveruje. "ista srea", rekao je Bun, iroko se smeei, kada je podvig bio prepriavan za veerom. Ipak se veina Arkadijevih simulacija problema zavravala krahom, to jest smru za sve. Simulirana ili ne, bilo je teko ne biti otrenjen ovakvim iskustvima, i besan, posle toga, na Arkadija to ih je smislio. Jednom prilikom su popravili svaki monitor na mostu, ba na vreme da vide kako ekrani prikazuju sudar sa malim asteroidom, koji je prosekao osovinu i sve ih usmrtio. Drugi put je Arkadije, kao deo navigatorskog tima, nainio 'greku' i naloio kompjuterima da ubrzaju rotaciju broda umesto da je uspore. "Zakucani za pod pri est G!" uzviknuo je u lanom uasu, i morali su pola sata da puze po podu, pretvarajui se da ispravljaju greku, teki svako po pola tone. Kada im je to polo za rukom, Arkadije je skoio na noge i poeo da ih gura od kontrolnog monitora. "ta to radi?" razdrala se Maja. "Poludeo je", ree anet. "Simulira ludilo", ispravi je Naa. "Moramo da smislimo..." optravajui oko Arkadija "... ta da radimo ako neko poludi na mostu." to je svakako bilo tano. Ali su se Arkadiju videle samo beonjae, i nije bilo ni traga prepoznavanja u njemu kada ih je nemo napao; bile su potrebne udruene snage svih petoro da ga savladaju, a anet i Filis Bojl bile su povreene njegovim otrim laktovima. "Pa?" ree on za veerom, kasnije, iskrivljeno se cerei,

jer mu je oticala usna. "ta ako se to dogodi? Ovde gore smo pod pritiskom, a ulazak na orbitu bie najgori od svega. ta ako neko pukne?" On se okrenu ka Raselu i jo vie se iskezi. "Kakvi su izgledi za to, a?" I poe da peva, sa slaveno-karipskim naglaskom: "Pritisak pade, u, pritisak pade, u-hu, pritisak pade, tebi mozak stade, uhu-hu!" I tako su nastavili sa probama, reavajui simulacije problema to su ozbiljnije mogli, ak i napad Marsovaca ili odvajanje Torusa H prouzrokovano 'eksplozivnim punjenjima, grekom ugraenim prilikom gradnje broda', ili izlazak Fobosa sa orbite u najgorem moguem trenutku. Noenje sa manje verovatnim scenarijima ponekad je poprimalo vid nadrealistikog crnog humora i Arkadije je posle veere umeo iz zezanja da pusti neki od svojih video-snimaka, to je ponekad izazivalo eksplozije smeha. Ali verovatni problemi... Nastavljali su da se dogaaju, iz jutra u jutro. I uprkos reenjima, uprkos protokolima za traenje reenja, svaki put se pojavljivao taj prizor: crvena planeta, ustremljena prema njima nepojmljivom brzinom od etrdeset hiljada kilometara na sat, sve dok ne bi ispunila ekran, ispraznila ga do beline, a onda bi se pojavila sitna crna slova: Sudar. Kretali su se prema Marsu po Hohmanovoj elipsi tipa II, sporoj ali efikasnoj putanji, izabranoj izmeu ostalih mogunosti uglavnom stoga to su dve planete bile u pogodnom poloaju za nju kada je brod bio konano spreman, sa Marsom oko etrdeset pet stepeni ispred Zemlje u ravni ekliptike. Putovanje e ih odvesti neto preko polovine putanje oko sunca i organizovati randevu sa Marsom nekih tri stotine dana kasnije. Njihovo vreme u utrobi, govorila je Hiroko. Psiholozi kod kue ocenili su da bi valjalo menjati stvari s vremena na vreme, da bi se sugerisao prolazak godinjih doba na Aresu. Da bi se to postiglo, menjale su se duine dana i noi, klima, i boje ambijenta. Neki su smatrali da bi njihovo sletanje na planetu trebalo da bude u vreme etve,

drugi u rano prolee; posle kratke debate odlueno je, glasanjem samih putnika, da se pone sa ranim proleem, tako da putovanje bude letnje, a ne zimsko; i kako su se pribliavali cilju, boje na brodu su se menjale u jesenje tonove samog Marsa, umesto u svetlozelenu i pastelne boje cvetanja koje su ostavili daleko iza sebe. Tako su u tim prvim mesecima, po zavretku jutarnjih poslova, odlazei sa farme ili sa mosta, ili posrui posle Arkadijevih veselo sadistikih simulacija, koraali kroz prolee. Zidovi su bili prekriveni ploama bledo zelene boje, ili fotografijama azaleja, akarandi i ukrasnih vianja. U velikim odajama farme zlatili su se jeam i slaica, bujajui, a umski biom i sedam parkova-soba broda bili su puni mladog drvea i grmlja. Maja je volela ovo ivopisno proleno cvee, i posle prepodnevnog rada obiavala je da upotpuni svoj reim vebi etnjom kroz umski biom, ije je tlo bilo brdovito, a drvee tako gusto da se nije videlo s kraja na kraj prostorije. Ovde je od svih ljudi najee sretala Frenka almersa, u njegovim kratkim predasima. Rekao je da voli proleno rastinje, ali se inilo da nikad ne gleda oko sebe. etali su zajedno, priajui ili ne, zavisno od sluaja. Ako bi razgovarali, to nikada ne bi bilo o neemu vanom; Frenk nije hteo da pria o njihovom poslu u svojstvu voa ekspedicije. Maji je ovo bilo udno, iako nita nije rekla. Ali njih dvoje i nisu imali potpuno iste poslove, to je moglo da bude razlog njegove uzdranosti. Majin poloaj bio je uglavnom formalan i nehijerarhijski; kosmonauti su izmeu sebe uvek bili relativno egalitarni, tradicija sa korenima jo od Koroljeva. Ameriki program imao je vie militarnu tradiciju, prepoznatljivu ve po titulama: dok je Maja bila samo koordinator ruskog kontingenta, Frenk je bio kapetan almers, verovatno u duhu stare jedrenjake mornarice. Da li mu je ovaj autoritet bio olakica ili breme, nije se moglo saznati od njega. Ponekad je raspravljao o biomu, ili manjim tehnikim problemima, ili vestima od kue; ee

se inilo da eli samo da eta s njom. Dakle - neme etnje, uzbrdo i nizbrdo uskim stazama, kroz gust ibljak borova, jasika i breza. I uvek taj oseaj bliskosti, kao da su stari prijatelji, ili kao da joj se on, stidljivo (ili uzdrano), udvara. Kada je jednog dana Maja razmiljala o tome, palo joj je na pamet da je polazak Aresa u prolee moda bio greka. Nalazili su se u svom mezokozmu, plovei kroz prolee, i sve se plodilo i bujalo, raskalano i zeleno, vazduh je bio namirisan cveem i vetrovit, dani dui i topliji, svi su nosili ortseve i majice, stotinu zdravih ivotinja, na ogranienom prostoru, hranilo se, vebalo, tuiralo, spavalo. Tu nije moglo da ne bude seksa. U redu, to nije bilo nita novo. Maja je i sama ve doivela fantastian seks u svemiru, najvie tokom drugog boravka na Novom Miru, gde su ona i Georgi i Jeli i Irina oprobali svaku zamislivu besteinsku varijantu, kojih uistinu nije bilo malo. Ali sada je bilo drugaije. Bili su stariji i osueni jedni na druge zauvek: "Sve je drugaije u zatvorenom sistemu", esto je govorila Hiroko, u drugim kontekstima. U NASA-i su se veoma zalagali za ideju da se ostane u bratskim odnosima: od 1348 strana zbornika koji je sakupljen u NASA-i pod naslovom Meuljudski odnosi u tranzitu do Marsa, samo je jedna strana bila posveena temi seksa i savetovala je protiv njega. Oni su neto kao pleme, sugerisao je zbornik, sa razumnim tabuom unutarplemenskog sparivanja. Rusi su se tome grohotom smejali. Stvarno, Ameri ne da su konzerve... "Mi nismo pleme", primetio je Arkadije. "Mi smo svet." A bejae prolee. Na brodu je bilo branih parova, od kojih su neki bili veoma otvoreni; u Torusu E nalazio se bazen za plivanje, i sauna i jakuzi-kupatilo. U meovitom drutvu nosili su se kupai kostimi, ponovo zbog Amerikanaca, ali kupai kostimi nisu nita pomagali. Prirodno to je to poelo da se dogaa. ula je od Nae i Ivane da se balon-salon koristi za zadatke u sitne sate; mnogi kosmonauti i astronauti pokazali su se kao ljubitelji

besteinskog stanja. A mnogi budaci u parkovima i umskom biomu sluili su kao skrovita za one sa manje besteinskog iskustva; parkovi su imali namenu da prue ljudima oseaj da mogu da pobegnu. A svako od njih imao je i svoju sobu, zvuno izolovanu. Sa svim tim, kada bi par hteo da otpone vezu, a da ne bude predmet radio-Mileve, bilo je mogue ostati veoma diskretan. Maja je bila sigurna da se dogaa mnogo vie nego to se znalo. Oseala je to. A bez sumnje i drugi. Tihi razgovori izmeu parova; promene partnera za veeru; hitri pogledi, osmejci; dodiri ramena i ruku u prolazu; oh, da, stvari su se dogaale. To je objanjavalo izvesnu napetost u vazduhu, napetost koja je bila samo delimino prijatna. U igru su ponovo uli antarktiki strahovi; osim toga, postojao je samo mali broj potencijalnih partnera, to je nagovetavalo atmosferu 'igre zauzimanja stolica'. Maja je imala i dodatne probleme. Bila je vie nego obino uzdrana prema zemljacima, jer bi to u ovom sluaju znailo spavati sa efom; bila je sumnjiava prema tome, znajui kako se oseala kada je to sama radila. Osim toga, nijedan od njih... dobro, privlaio ju je Arkadije, ali nije joj bio i drag, a on nije pokazivao da ga to zanima. Jelija je znala od ranije, bio joj je drugar; za Dimitrija nije marila; Vlad je bio star, Juri nije bio njen tip, Aleks je bio Arkadijev sledbenik... i tako dalje. to se ticalo Amerikanaca, ili internacionalista, pa, tu je postojao drugi problem. Meanje kultura... ko zna ta bi ispalo? Zato je bila sama. Ali je mislila na to. I povremeno, ujutru se budei, ili zavravajui vebanje, prepustila bi se talasu elje koji bi je ostavio nasukanu na obali postelje ili tua, sa oseajem usamljenosti. Zato je jednog poznog jutra, posle naroito iscrpljujue simulacije, koju zamalo da ree, ali ipak nisu, naletela na Frenka almersa u umskom biomu i uzvratila mu pozdrav, pa su poli desetak metara dublje u umu, i stali. Bila je u ortsu i majici bez rukava, bosa, oznojena i

zajapurena od sulude simulacije. On je bio u ortsu i majici, bos, znojav i pranjav posle rada na farmi. Odjednom se nasmejao svojim otrim smehom, i dodirnuo joj miicu vrhovima dva prsta. "Izgleda srena danas". Ponovo taj brzi osmejak. Voe dve polovine ekspedicije. Parnjaci. Podigla je ruku da dodirne njegovu, i to je bilo dovoljno. Sili su sa staze i zavukli se u gust estar borovine. Zastali su da se poljube; za nju je prolo toliko vremena od poslednjeg puta da se oseala kao da radi neto nepoznato. Spotakavi se o koren, Frenk se tiho zasmeja, onim brzim, potajnim smehom od koga je Maju podilazila jeza, ako ne i strah. Seli su na borove iglice i pograbili se kao aci pobegli da se ljube u umi. Nasmejala se; oduvek je volela brz pristup, kojim je mogla da sludi mukarca, ako bi to poelela. Onda su vodili ljubav. Neko vreme se prepustila strasti. Zatim se opustila, uivajui u oseci uivanja. Ali tada doe nekakva nelagodnost; nije znala ta da kae. Oko njega je jo bilo neke tajnovitosti, kao da se zatvara i dok vodi ljubav. Ono to je oseala iza njegove rezervisanosti bilo je jo i gore, kao da je neto dobio, a ona izgubila. Ona puritanska ica u Amerikancima, oseaj da je seks neto greno, neto u ta mukarci namamljuju ene prevarom. I sama je malo podigla oklop, iznervirana potajnim podsmehom na njegovom licu. Ko je ovde jai, kao deca. A opet su bili kolege u vostvu, tako rei. Ako se to shvati tako... Istina je, porazgovarali su, sasvim ljubazno, ak su jo jednom vodili ljubav pre nego to su poli. Ali vie nije bilo kao prvi put, bila je nekako odsutna. U seksu je mnogo toga to se ne moe analizovati razumom. Maja je oduvek oseala kod partnera stvari koje se nisu mogle objasniti ili izraziti, ali je uvek znala da li joj se ono to osea dopada ili ne, tu nije bilo nedoumice. A pogled na Frenkovo lice posle tog prvog puta uverio ju je da neto nije kako treba. Od toga se oseala nespokojno.

Ipak, bila je topla prema njemu, prisna; ne bi bilo u redu da ga odmah odbije od sebe, to niko ne bi oprostio. Ustali su, obukli se i vratili u Torus D, i veerali za istim stolom sa drugim ljudima, i to je bio savreno pogodan trenutak za nju da zauzme odstojanje. Ali je u narednim danima, posle tog susreta, bila iznenaena i nezadovoljna sobom, jer je otkrila da ga pomalo odbacuje, nalazei izgovore da izbegne da ostane nasamo s njim. Oseala se neprirodno, radila je upravo ono to nije elela. Bila bi mnogo srenija da nije bilo tog oseaja, pa je jednom ili dvaput kada su se ponovo nali sami i kada bi on zapoeo, vodila ljubav s njim, elei da sve bude dobro, nadajui se da je pogreila ili da zbog neega nije bila u pravom raspoloenju. Ali opet je bilo isto, onaj pobedniki osmejak uvek je bio prisutan, ono 'imam-te' koje je toliko mrzela, ona prljava puritanska dvojnost moralnih naela. Zbog toga ga je jo vie izbegavala, samo da se ne nae u poetnoj situaciji, i on to je ubrzo shvatio. Jedno popodne ju je pozvao u etnju kroz biom i ona je odbila, izgovorivi se umorom, na ta mu je preko lica prela senka iznenaenja, a onda se zatvorilo poput maske. Oseala se loe, jer to ni sama sebi nije umela da objasni. Da bi se nekako iskupila za tako nerazumno odbijanje, trudila se da potom bude ljubazna i otvorena prema njemu, dogod je to bilo bezbedno. Jednom ili d