Људe који у животу праве не-обичне изборе не срећемо нарочито често. Још су ређи они чије одлуке дају далекосежан и позитиван резултат. Један од так-вих је Зоран Б. Ивановић. Редак гимназијалац који је одабрао да студира медицину с идејом да се бави научним истраживањем, ре-дак лекар који је за постдипломске студије изабрао системску и упо-редну физиологију на Биолошком

факултету, који се отиснуо у свет да би сакупљао „мудрост“ од ла-бораторије до лабораторије, и на крају постао ауторитет чији радови нуде нов концепт у приступу ма-тичним ћелијама (Oxygen Stem Cell Paradigm). Захваљујући квалитету свог научног рада, с југословенском дипломом доктора медицинских наука и без икакве претходне француске квалификације, Ива-новић добија највиши француски

степен – HDR (Habilitation à Diriger les Recherches), те специјализира у Паризу и Бордоу трансфузијску медицину и терапију ћелијама. До сада је објавио преко научних ра-дова, углавном у међународној пе-риодици, обавио -ак предавања по позиву, приказивао радове на преко конгреса широм света. Радови његове екипе се цитирају у часописима високог „рејтинга“, као што су: Science, Nature Medicine,

Јаз између науке и медицине се свакодневно продубљује. Наука је у суштини спознајни процес који, експериментално испитујући разне хипотезе, настоји да проникне у тајне природе и доведе до разумевања функционисање организма и органских система, међу којима фасцинантни развој и константна обнова ткива из система матичних ћелија представља један од најкомплекснијих примера

Зоран Ивановић

Живети у постхуманизму

Раз го вор во дио Ж

СТЕВАНОВИЋ

Фотографије:Драган

РИСТИЋ

Cell Stem Cell. Веома млад добија највиша звања (научни саветник, члан Академије медицинских нау-ка Српског лекарског друштва, те професор универзитета у Францус-кој), а са година бива постављен за научног директора Француске установе за крв за регионе Акви-танија и Лимузен, функција коју и данас, у -ој години обавља. Поред свега, Зоран Б. Ивановић повреме-но објави и неку причу или збирку песама. Већ на рвој о ини ме ицине

с е, на аузи између ре авања, занесено објашњавали у чему би се са с о јао Ваш екс римен ални рис у in vitro, у коме бис е ис раживали биоло ију умора. О акле о иче ин ерес за би о-ло ију? Истина је да ме је живот као појава одувек занимао, али зани-

мале су ме и друге ствари. Биоло-гију сам увек волео, али мислим да сам почео да се за њу озбиљније интересујем у гимназији. Тада сам обавио прва истраживања и сао-пштио резултате на републичким и савезним смотрама покрета „На-уке младима“. Можда је то везано за мој тип перцепције и интели-генције – динамични процеси су ми били увек лакше појмљиви од статичних феномена. А и живот као појава представља једну од највећих мистерија. Ако се томе дода природна радозналост, пот-реба да се нађу одговори и да се разуме, онда одговор на ово пи-тање мoжда и није тешко доку-чити.

Као свеже и ломирани лекар, у исује е ос и ломске с у ије из ком ара ивне физиоло ије на Факул е у за биоло ију у Бео ра у. То је врло конкре ан знак а с е озбиљно намеравали а се о све-и е базичној науци. (Мени о из-ле а као знак зрелос и је но на-учника који хоће а учи о ри ро е а би разумео суш ину функцио-нисања човеково ела.)Мој избор је имао две важне премисе. Прво, сматрао сам да је за потпуно схватање функционисања неког органског система код човека потребно видети како се тај систем развијао кроз еволуцију. Друго, ор-ганизам је целина, па је неопходно видети на који начин су ти орган-ски системи повезани и „уштима-ни“ у току еволуције. Значи, избор системске и компаративне физио-логије за мене је био у том смислу оптималан. Осим тога, дозвоља-вао је реализацију мог пројекта истраживања за магистарски рад из физиологије једног од тих сис-тема – хематопоезе (крвотворног система) и то на нивоу матичних ћелија. Овакво резоновање, које је мало ко разумевао и одобравао, дало ми је велику предност у од-носу на колеге који су стекли само уско специјалистичко образовање, омогућило ми је да конципирам пројекте које, да тако кажем, при-рода није одбацивала. На крају, ре-зултат истог приступа је и концепт који оригинално проистиче из на-ших радова и који схвата матичну ћелију као један анаеробни орга-низам („имитацију“ једног раног стадијума еволуције еукариотских организама када је на Земљи било веома мало кисеоника). То није ништа друго него принцип уважа-вања природе. Ми га примењујемо на ћелијски инжењеринг и развија-мо, веома успешно, ex vivo процеду-ре за умножавање матичних ћелија за клиничку примену.

„Целина“ је кључна реч која ме о сећа на Дениса Ноблеа из Велике Бри аније и на ње ову еорију о сис емској биоло ији (Systemic Bio-logy) која каже а риро у чо вечје ела у целини нећемо моћи ра зу ме-и као суму свих оје иначних

функција. Значи а ре ук цио ни с и-чки рис у роучавању ор анизма ( роучавање оје иначних функци-ја) мора ећи аралелно са си с-ем ским рис у ом, који је о ње-овом мишљењу јако за о с а вљен. Да ли о значи а се и у науци вра-ћамо наза коренима, о носно с а-рим конце има који су о увек ри авали ре нос целини?Апсолутно се слажем да је парти-куларистички приступ потпуно ста-вио на страну системски приступ. То нарочито долази до изражаја од када се, потпуно некритично, фа-воризује молекуларна биологија која истискује чак и рефлексију на нивоу ћелијске феноменологије, а о физиологији да и не говорим. То је отишло толико далеко, да се на многим универзитетима у свету може стећи мастер из биологије, а да ниједан предмет из курса не третира физиологију. Колико је то далеко отишло, сведоче свакоднев-ни примери поновног откривања „топле воде“, а сведочи и појава термина ин е ра ивна физиоло ија. Физиологија је, по својој суштини и дефиницији „ин тегративна“. То се свакако морало изгубити из вида, када, после једног века, појединци поново почињу да схватају оно што су „стари мајстори“ давно схватили. Па ипак, боље икад него никад.

Као мла лекар, ис раживање за ма ис арску езу обавили с е на Инс и у у за ме ицинска ис-ра живања у Бео ра у и заним-

љиво је а с е се о ре елили за екс ериман алну хема оло ију. Још је занимљивије о а је ек осле њих неколико о ина кос на срж ос ала изузе но о уларна, из је нос авно разло а ш о крије у себи акозване ма ичне ћелије. По уларнос о ручја које с е иза-брали ре -ак о ина је орасла о а сур а, јер су о о ручје оче-ли а рисвајају клиничари, рецимо хирурзи, који у суш ини немају мно о заје ничко са ћелијском био-ло ијом. Kако а новонас ала ужва око ма ичних ћелија у иче на развој е облас и роучавања?Јаз између науке и медицине се свакодневно продубљује. Наука је

Упада у очи да се медицина, у овој нашој епохи, коју сам склон да назовем

„постхуманизмом“, усмерава према шематском, алгоритамском приступу. Тај присуп има извесних предности, али се у

њему губи есенцијална биолошка логика: некада називана „медицинско мишљење“

…

у суштини спознајни процес који експериментално испитујући раз-не хипотезе, настоји да проникне у тајне природе и доведе до разуме-вања функционисање организма и органских система, међу којима фасцинантни развој и констант-на обнова ткива из система ма-тичних ћелија представља један од најкомплекснијих примера. С друге стране, медицина предста-вља струку која користи спознаје до којих је дошла наука (физика, хемија, биологија, физиологија.) за дијагностиковање, лечење и пре-венцију болести. Упада у очи да се медицина, у овој нашој епохи коју сам склон да назовем „постхума-низмом“, усмерава према шемат-ском, алгоритамском приступу. Тај присуп има извесних предности, али се у њему губи есенцијална биолошка логика некада нази-вана „медицинско мишљење“. Усмеравањем пажње на строго утилитаристичку димензију, чији је „последњи степен“ данашња не-критичка примена тзв. evidence-based принципа (EBP), чини да лекар практичар, све и да хоће, не сме у своју рефлексију да укључи физиолошко и биолошко резоно-вање (које све мање и поседује). Такав приступ је карактеристичан и за све остале делатности. А про-блем је вероватно и најизраженији у проучавању матичних ћелија, јер је реч о веома посебном концепту. Матична ћелија (без обзира који потенцијал имала) је биолош-ки феномен чија је дефиниција функционалне природе. Све друге „дефиниције“ (имунофено и , на пример) су засноване на параме-трима–сурогатима који се само условно и делимично преклапају са функционалном матичном ће-лијом. Данас имамо ситуацију да се у организам убризгавају функцио-нално веома хетерогене ћелијске популације, у којима су истинске матичне ћелије у веома малом проценту, а да, свеједно, користи-мо израз „матичне ћелије“. Пошто клиничке студије воде клиничари, а не ћелијски биолози, на најви-шем нивоу долази до тоталне кон-фузије. Убризгавање, на пример, ћелија са једром из костне сржи у срчани мишић након инфаркта

се назива stem cell therapy, а пара-метри којима се ефекат процењује не дозвољавају да се закључи да ли је он последица регенерације мишићног ткива из матичних ћелија или нпр. „колатералног“ лучења цитокина из лимфоцита и моноцита (зрелих ћелија које су у већини у убризганој попула-цији, али нису матичне ћелије). Клиничар на конгресима говори тако о „матичним ћелијама“, други клиничари га слушају, клинички часописи користе нетачну тер-минологију која се одомаћује. Ствара се врзино коло на које се надовезују медији додајући још је-дан степен нетачности. Наравно, парадокс долази и од чињенице да се највише чује за онога ко при-мењује ћелије у терапији, тј. оно-га ко их убризгава пацијенту. Он онда долази у прилику да добија субвенције за истраживање и да руководи пројектима. Међутим, иза тих ћелија не стоји терапеут, него дугогодишњи истраживач-ки рад једног или више научних и развојних тимова као и струч-ност веома посебне лабораторије за ћелијски инжењеринг. Медији, осим тога, поједностављују до не-тачности. Резултат је општа кон-фузија у којој се више не зна о чему се говори. Tакав рис у свакако има не-

а иван у ицај на рансфер о -крића из фун амен алне науке у рак ичну ме ицину? Конфузија о којој сам говорио угрожава преношење сазнања са фундаменталног на клинички ниво и прети да унапред осуди на пропаст развој терапијских поступака заснованих на матич-ним ћелијама. Ако се томе још дода и „шематски принцип“ на који нас обавезује „обезбеђење квалитета“, онда постаје јасно зашто се веома обећавајући експериментални ре-зултати слабо и споро преводе у клиничку праксу.Наиме, укључивање открића ћелијске биологије у медицину неминовно мора проћи кроз фазу клиничког испитивања у којој се преклапају медицина и наука. Управо ту долазе до изражаја кон-

традикторности које су настале због продубљивања јаза између науке и медицине откако је при-цип „чек-листе“ и „алгоритма“ из авијације и индустријске хале на-метнут медицини. Кад су клинич-ка испитивања у питању, не само да се развијају административни „алгоритми“ искомпликовани до апсурда, него се, будући да ком-плексност подручја (биологија матичних ћелија) далеко превази-лази не само обавештеност него и логику приступа лекара практи-чара, тотално губи комуникација између истраживања и праксе. Ако томе додамо и процес „укалупљи-вања“ истраживања у исту ту ло-гику „сертификације“, „алгорита-ма“ и „процедура“, који је у току и сваким даном се интензивира, чудо је да смо уоште још у стању да било шта и урадимо. Понекад је довољно да нпр. информатички систем нема предвиђену „кућицу“

за нови резултат или је у њега немогуће уклопити процедуру да би се експериментална терапија прогласила „неизводљивом“. Успех у овом пољу почиње да буде ве-зан за другу врсту „креативности“: како „креативно“ премостити административне и формалне препреке и contourner систем. Уз све то, опасно је критиковати овакав развој, јер се „менаџмент осигурања квалитета“ претворио у неку врсту идеолошке основе ос хуманизма који почињемо да живимо. Мислим да ће она врло брзо захватити и балкански простор, као неминовни резултат „европеизације“ и глобализације.

У чему се конкре но сас оји ај „шема ски ринци “?

Конфузија о којој сам говорио угрожава преношење сазнања са фундаменталног на клинички ниво и прети да унапред осуди на пропаст развој терапијских поступака заснованих на матичним ћелијама

…

Да бих илустровао о чему је реч, узећу конкретан и истинит пример, од пре месец дана. Он се односи на функционисање једног аутомеханичара у епоси постхума-низма у једној од земља Европске уније: Возач осећа мирис горива у току вожње и вози аутомобил у сервис. На пријемном одељењу га саслушају и бирају једну од ин-тервенција за коју је сервис сер-тификован. У датом случају, то је контрола тачке. Механичар, по чек-листи изврши контролу и не налази никакав проблем. Во-зач одлази из сервиса уверен да је аутомобил исправан. Два дана касније, мотор се не може покре-нути. Шлеп-служба одвози аутомо-бил у исти сервис, где примењују други алгоритам за дати проблем. Проналазе да електропокретач не ради, јер га је дизел гориво, које је цурило из напрснутог црева потпуно „наквасило“. Демонти-рање и чишћење електропокре-тача није предвиђено на списку интервенција (законски се могу наплатити само интервенције које су сертификоване), па се врши замена електропокретача и црева које је напрсло. Све заједно, укљу-чивши и шлеп-службу, кошта . евра и осам дана имобилизације возила у сервису (јер је требало

поручити део из магацина центра-лизованог за територију величине пет Србија). Пре десетак година, механичар не би био обавезан да гледа чек-листе, него би укључио техничку логику и прегледао до-вод горива од резервоара до мо-тора и одмах открио проблем, те заменио црево. Све би коштало мање од евра, а аутомобил би био доступан одмах. Потпуно ана-логан приступ се изграђује у са-временој медицини у развијеним земљама. И какво је онда чудо што се пацијент шематски подвргава скупим претрагама које се могу показати потпуно бескорисне кад се лекару намеће да ради по шеми, а не да размишља претећи логику физиологије и биологије уопште? Су ећи о овоме, из ле а а није

лако бави и се креа ивним е ла -нос има у ос ојећим условима?Као што рекох, будући да је про-цес укалупљивања медицине вео-ма узнапредовао, исти принцип се покушава применити и на биоме-дицину, али и науку у целини (у овом контексту појам „наука“ се схвата у његовом изворном зна-чењу – односи се на дисциплине које до спознаје долазе поступком

хипотеза, експериментом). Ми-слим да се принцип „менаџмента осигурања квалитета“, који већ по-седује карактеристике идеологије, надвија као опасност над науком у целини, али и над свим осталим креативним делатностима, јер над њима насилно спроводи ло-гику репетитивног индустријског процеса. Такав систем доводи до банализације и медиокритизације креативног процеса, редукује га на величине квантитативне природе назване „индикаторима“ који не одсликавају, нити могу одслика-вати основну димензију која стоји иза сваког креативног поступка – идеју. Будући да се идеја не може измерити и вредновати, она се истискује и потпуно занемарује. То води траћењу енергије на задовољавање форме, губитку суштине и, по мом дубоком уве-рењу, сигурној и дефинитивној деградацији науке у изворном значењу. Тај феномен, понављам, чини једну од основних карак-теристика епохе постхуманизма коју почињемо да живимо. Мало дубља анализа би показала да је ту реч, у суштини, о потреби тоталне контроле људске делат-ности од стране једне нове упра-вљачке класе, коју још не видимо голим оком.

Како о „менаџмен оси урања квали е а“ може не а ивно а е лује на креа ивне ела нос и? Покушаћу то да објасним пола-зећи од онога што је „осигурање квалитета“ за један репетитивни производни процес чији резултат је материјални производ на при-мер, један машински део. У таквим случајевима ује наченос произ-вода (хомогеност материјала, та-чне димезије, степен полираности површина...) је уистину основни параметар његовог квали е а. У том смислу, стриктна стандардиза-ција сваког поступка током произ-водног процеса је неопходна. Она може да се прошири и на све оно што прати производњу: набавке материјала, његово похрањивање, регулацију стокова... Тај стандар-дизовани систем треба да поседује унутрашње механизме који доводе до сигнализације аномалија које би се тако уочавале и отклањале. На тај начин, производни процес се перманентно усавршава.Али да ли је ује наченос роиз-во а релевантан параметар за дру-га подручја, која нису репетитив-не, него су спорадично-креативне природе, у којима се квали е од-носи на сасвим друго својство? Да ли је та подручја могуће водити на начин на који се управља једним репетитивним индустријским процесом, предвиђањем и плани-рањем?Као што је општепознато, до многих, ако не и већине значај-них научних открића, дошло се по принципу „црног лабуда“ (адек-ватнији превод на наш језик би био „црне овце“) што је аргумен-товано изнето у књизи The Black Swan ( ), Н. Н. Талеба (Nassim Nicholas Taleb). Kако дакле измерити ин уицију научника? Онај принцип који омо-гућава појединцу, када после ни-воа анализе и синтезе пређе на интегративни ниво, да „осети“ материју, да види даље од онога што му просто закључивање доз-вољава, што му омогућава да буде јединствен и непоновљив, што му даје квалитет. Дакле, квалитет у случају научника представља ди-мензију која је сушта супротност

од појма „квалитета“ у смислу „обезбеђења квалитета“.Као што рекох, основни проблем у интеракцији обезбеђења квали-тета и научног рада је немоћ овог првог да интегрише и еју као еле-ментарни, мада виртуелни, прин-цип phylosophiae naturalis, принцип–покретач свеукупног напретка, као категорију максималне непредви-дивости и непроцењивости, неста-билну у простору и времену. Вели-чину коју је немогуће нормирати као производ, чија вредност није у сразмери са улазним параметри-ма... За принцип „осигурања квали-тета“ идеја није ништа друго него фан ом. Од момента кад нешто не може да се квантификује, кад не може да се представи „инди-каторима“, оно формално-правно престаје да постоји. Тако ће, у „сис-тему менаџмента осигурања ква-литета“, вредност једног објавље-ног научног рада да се представи кроз скупну вредност материјала и техничког рада утрошеног на експерименте, број часова потреб-них да се рад напише, да се обаве рецензије, корекције, да се објави... Можда ће моћи да се узме у обзир и процена броја сати потребних за ишчитавање литературе... Дру-гим речима, као вредност рада се приказују епифеномени који пра-те његово стварање. Оно што је елемен арни ње ов квали е , и еја о које је ис раживач ошао, сажи-мајући све своје роживљено, виђе-но и замишљено искуство, сагледа-вајући проблем у моменту тоњења у сан и буђења, сањајући о њему, асоцирајући наоко најневажније ствари, градећи од зрнаца мозаик конце а... – све то није исказано у вредности објављеног рада. Идеја, пошто не може да се квантификује, не представља вредност. У ствар-ном животу, овакав след догађаја води до реалног испољавања фено-мена у његовој веома видљивој и осетљивој форми. Професионалци чији рад може да се мери, а наро-чито они чији су производ норме и документарна пратња, добијају на значају и на цени за разлику од оних (најчешће најобразова-нијих) чија се делатност исказује кроз идеју. Резултат се не исказује само у помаку од суштине према

форми, тј. према административ-ној љуштури (већ данас је за један научни пројекат у очима инвести-тора далеко важнији добар досије project management-a него идеја на којој предложена истраживања почивају). Треба предвидети све: када ће се шта урадити, колико ће

коштати, какав „импакт“ ће имати на одређену област... Већ данас су професионалци задужени за project management боље плаћени од науч-ника и постављају се у надређене хијерархијске положаје. Научник постаје декласиран, деградиран на чист технички ниво. Идеја се више и не види од шарених шема, логиграма и органиграма, прора-чуна, milestone-ова, предрачуна. У ствари, није више ни важно да ли се нешто открило, важно је да ли су се реализовали предвиђени радови, да ли су сви пратећи документи и чек-листе попуњени, да ли су из-вештаји предати у предвиђеном року, да ли је обављен предвиђен број састанака за праћење пројекта, да ли потрошено одговара пред-виђеном буџету! Конкретне последице су за оно-га „који има очи“ све видљивије. На пример, већ сада можемо кон-статовати да најбољи млади док-торанти, одмах по одбрани теза уписују (Master of Business Administration) како би повећа-ли шансе да валоризују свој рад. Већина доживљава културни шок кад дође у ситуацију да своје већ изграђено научно мишљење тре-ба да замени принципом „менаџ-мента“, али га брзо превазилази

Као што рекох, основни проблем у интеракцији обезбеђења квалитета и научног рада је немоћ овог првог да интегрише идеју као елементарни, мада виртуелни, принцип phylosophiae

naturalis, принцип–покретач свеукупног напретка, као категорију максималне непредвидивости и непроцењивости, нестабилну у простору и времену

…

би, по утврђеним параметрима, закључивао о квалитету свог рада. Он ће, такође анализирати број и врсту јела које је припремио, као и то каква је реакција клијената. Криве које представљају волумен активности биће истакнуте на видљивом месту у кухињи. Уста-новиће, такође, и систем праћења аномалија са свим онима са који-ма долази у контакт: испоручио-цима хране, енергије, посуђа... И обављаће анализу укупног про-цеса најмање једном годишње... Повремено, без најаве, доћи ће му санитарна инспекција, која ће ригорозно прегледати процедуре и целу документарну пратњу. Они ће посматрати куварев рад, и свака најмања разлика у односу на оно што је прописано у процедури ће се сматрати аномалијом, за коју ће, можда, морати да одговара.И шта то значи у пракси? Па замислите мајстора кухиње, који сваких пет минута застане да удари квачицу на чек-листи, који не сме да држи седам, него пет минута јело на ватри, и иако процењује да јело није довољно загрејано, мора да поштује процедуру. Замислите колико времена му треба за сву ту документациону пратњу, за анализу сатисфакције клијената, квалитета услуге испоручилаца. То укалупљивање ће мајстора ку-хиње затупљивати. Он ће време-ном, суштину свог заната почети да сагледава кроз перфектну до-кументациону пратњу. На крају ће изгубити feeling који га је и ство-рио мајстором кухиње, а онај који се том занату учи никада га неће ни стећи. Његов занат ће се претвори-ти у истинску серијску производњу. Јела ће бити све више и више стан-дардизована, уједначеног квали-тета. Али ће изгубити особеност, јединствен укус због кога су гости долазили издалека. Наметање ис-тог принципа рибарима, пољопри-вредницима, сточарима, већ је до-вело до производа који су изгубили сваки мирис и укус. Али се ипак ра-чунају у висококвалитетне, јер су ује начене боје, калибра, облика...Другим речима, нестаће ремек-дела великог мајстора кухиње. На тај начин, долази до меди-окритизације заната. Доследно и некритично примењен, систем осигурања квалитета води ка прет-

познату пурпурну нијансу на њи-ховој кори, прилагодиће додавање зачина старости животиње од које је узето месо, по мирису ће да одреди да ли је поврће довољно кувано на пари... Врхинска вештина кувања, неухватљива обичном човеку, поне-кад долази из стања духа, инспира-ције или, као што је то недавно мае-стрално показао немачки режисер Михаел Хофман у филму Куварева чу а, из заљубљености и љубави. Мајстор кухиње ради свој посао са таквом хармонијом да у току при-премања јела никаквих застоја и празних ходова нема. Одлуке кад, колико, понекад и шта, доносе се спонтано и ad hoc, наравно држећи се увек основног рецепта.Применимо сада „систем ме-наџмента осигурања квалитета“ на посао овога мајстора. Биће потребно да све рецепте поново напише у форми „процедура“, те да их држи у кухињи, доступне за стално консултовање. Да би се осигурао да су процедуре корект-но изведене, мораће да направи посебне документе – чек-листе које ће садржавати појединачне поступке по реду извршења, и сва-ка етапа ће морати да се „овери“ пре него што се пређе на следећу. Биће, на крају, обавезан да прове-ри да ли су све етапе оверене и да потпише листу, што значи да је јело роизве ено у сагласности са рецептом, тј. роце уром. Свако појединачно јело ће добити се-ријски број, који ће бити уписан на сва пратећа документа и на анкетни листић „задовољности клијента“ који ће гост попунити и потписати пошто заврши с руч-ком. Шеф кухиње ће бити одгово-ран за сваку намирницу посебно, јер ће свака намирница морати да поседује пратећи документ који гарантује кад, где и како је произведена, у којим условима је транспортована и ко ју је примио, а ко употребио за „производњу“. Тако ће се обезбедити расабил-нос – следљивост, која ће, као елементарно средство у идеоло-гији „ризик нула“, помоћи, ако дође до нежељених последица, тровања или нечег другог, да се закључи где је проблем, како би се он решио. Свако вече, или бар једном недељ-но, кувар ће анализирати листиће „анкете сатисфакције клијента“ да

када почне да зарађује за добро припремљена портфолија, и кад постане надређени врхунским научницима с огромним ис-куством. Јасно је да су такви кад-рови за науку изгубљени. Треба ли поставити питање зашто је сат консултација консултанта за сертификацију (ниво пето-годишњих универзитетских сту-дија) вишеструко скупљи од сата наставе врхунског научника који поседује мастер, докторат, хабили-тацију? Треба ли се замислити над чињеницом да млади научници дају приоритет административ-ним пословима, који су уз то ни-жег стручног нивоа? Све ове, а и многе друге аномалије последица су немогућности интеграције идеј-ног и имагинарног у „менаџменту система обезбеђења квалитета“. Како, за раво, нека креа ивна ела нос р и ако се о вр не

„сис ему квали е а“? Узмимо за пример шефа кухиње, тј. врхунског кувара. То занимање је веома цењено и добро плаћено. Оно се сматра врстом уметности. Као такво, засновано је не само на „малим тајнама“, него и на feeling-у који поседује редак човек. Овај при-

мер је занимљив баш зато што је ку-хиња међу првима добила рецепт за справљање јела, што представља ос-новни елемент осигурања квалите-та у његовој изворној форми, данас називаној роце ура. Ипак, сви ћемо се сложити да припремити ручак по рецепту не може било ко. Упркос чињеници да користе исти рецепт, десет особа окупљених „случајним узорком“ направиће десет различи-тих ручака. А мајстор кухиње ће, с истим рецептом направити ремек-дело. Он ће, својим feeling-ом опле-менити вештину кувања, прекинуће печење јабука кад види само њему

Клијентизација као процес редукције суптилности односа у друштву на само

једну форму само је други израз за

медиокритизацију

…

на делатности које су у својој суштини супротне принципима укалупљивања, уједначености, предвидивости, поновљивости? Треба ли пустити да принцип „осигурања квалитета“ и „стан-дардизације“ прерасте из „алат-ке“ менаџмента у идеологију, или постане основа епохе коју смо прозвали постхуманизам? Човек на радном месту проводи већи део свог живота. Укалупљивање доноси осећај неслободе, непри-знавања, бескорисности. Фрустра-ција није добра ни за кога, али ако се јавља код већине припадника једне популације може да доведе до великих проблема – историја је пуна примера. Људи се могу за-питати: „Ко то има интерес да нас доводи у овакво стање свести?“ И сам се питам да ли то неко чини смислено. ∎

је не о основних олу а е охе о с хуманизма, у с у авању кре-а ивно у човеку, може е ли а а е њен саже закључак?Некритичка примена „менаџ-мента осигурања квалитета“ у постојећој форми на креативне делатности озбиљан је проблем љуске цивилизације у првој по-ловини трећег миленијума. Он се мора сагледати у границама з раво разума, а не инерције која поседује и еолошке елементе. Он се мора адаптирати и свести на разумну меру, уважавајући постојање и еје, и свега онога што се не да „укалу-пити“.Историја је показала да су мно-ге добре идеје пропале у моменту кад су уздигнуте на ниво идеоло-гије. Треба ли ићи тако далеко и насилно применити тај систем

варању врхунског ресторана у fast-food ресторан типа McDonald's-а.

Пример из ле а веома у е ча -љиво. Замолићу за још неки ас ек „менаџмен а сис ема оси урањем квали е а“ који из ле а ро бле-ма ично?Управо сам и хтео да прокомента-ришем један други феномен који по-менути систем ставља у први план. То је „Његово Величанство“ клијен . Систем менаџмента осигурањем ква-литета претпоставља да, у било којој ситуацији, роцес представља однос између произвођача (пружаоца услу-ге) и клијента. Тако да је задовољење клијента крајњи циљ процеса. То је доста паметно и корисно замишље-но за производне делатности и пру-жање услуга. Може ли се, међутим, однос студента и професора реду-цирати на однос даваоца услуге и клијента? Ко је клијент за научников производ? Шта је с односом између пацијента и лекара? Клијен изација као процес редукције суптилности односа у друштву на само јед-ну форму само је други израз за ме иокри изацију. Ова, као и друге нежељене појаве, синергички допри-носе укалу љивању, за лу љивању, о раничавању, с у авању уха и на-послетку, убљењу уше.

У кон екс у еме о којој о во-римо, оменуо бих реч „фру с ра-ција“ као кључну за с ање у коме се налазе они који се баве кре-а ивним ела нос има.Наравно да је фрустрација пра-тиља животa уметника, научника, лекара који мора да ради и егзис-тира у систему у коме нема места за његов елементарни квалитет, за идеју, у условима када се дух који је побегао из боце, тј. из фабричке хале, увукао у све поре друштва. Он је слеп за све оно што је засно-вано на идеји и „види“ само мате-ријално и квантитативно, што с успехом организује и води. Ми му дајемо на управљање и оно што је суптилно, нематеријално, што он не осећа и не види. Где је ту ло-гика? Има ли ту здравог разума?

Овај раз овор је с он ано ре-рас ао у искусију о улози менаџ-мен а оси урања квали е а као