18.10.2012.

P e t e r B i r g e r T e o r i j a a v a n g a r d e

Birger u svojoj knjizi teži da predoči koliko se to vreme razlikuje od prethodnih, ali i potonjih. Zahvaljujući njoj se ustalio termin Istorijske avangarde; naziv „istorijske“ je tu samo zato što je to prethodni period, period pre pisanja ove knjige. Knjiga nastaje u kulturno-istorijskoj klimi, nakon studentskih protesta, početkom 70ih godina, čitav svet je bio destabilizovan i prodrman različitim pokretima. Tada su formulisane nove teorije koje su bile bitno drugačije. Birger je kritikovao kapitalističko društvo tog vremena. Knjiga predstavlja jednu od interpretacija tog doba i odigrala je vrlo značajnu ulogu, bila je vrlo uticajna, ali to ipak ne znači da je sa njom rastumačeno sve i za sva vremena.

Knjiga ima nekoliko teza, ona se bavi dadom, nadrealizmom i ruskim konstruktivizmom i produktivizmom i načinom na koji sam Birger tumači ove pokrete. On je bliži našim likovnim iskustvima.

Peter Birger je kao teoretičar obrazovan u klimi frankfurtske filozofske škole i iznosio je izvesne teze i postavke na Marksovom tumačenju. On iz marksizma preuzima pojam samokritičnosti i to je njegova prva teza. Smatra da su avangardni pokreti vrsta oznake za samokritičnu umetnost u građanskom društvu. Kritika je ta koja dovodi u pitanje, kritikuje samu instituciju kojoj pripada – na planu umetnosti to bi značilo da avangardni pokreti ne problematizuju i da nisu negativni već da označavaju preispitivanje. Naglasak je na umetnosti kao celini i avangardni pokreti problematizuju samo telo kome pripadaju. Oni nemaju odnos problematizacije prema prethodnim pokretima, već prema svemu. Prema Birgeru institucija umetnosti treba da se sastoji iz tri komponente koje upućuju na produktivni, distributivni i recepcioni proces umetnosti. Umetnost se distribuira, biva premeštana, izložena javnosti. Ona biva predmet recepcije, ali ne samo u vizuelnom smislu.

Način funkcionisanja umetnosti u građanskom društvu i ono što je bitno određuje je autonomija, nezavisnost i samostalnost. Umetnost je u statusu autonomije, ona funkcioniše u tim koordinatama koje bi trebalo da se vide kao specifične. U koordinatama građanskog društva umetnost ne stoji pred obavezom, pred umetnost se ne postavljaju zadaci utilitarnog karaktera kao što je proizvodnja, ekonomija i slično. Njena suština je upravo u toj neutilitarnosti. Svi bi smo mogli da živimo bez nje, ona nije neophodna, ali ona postoji i njena funkcija je van tog rigidnog utilitarizma. Zato Birger kaže da je umetnost izdvojena iz životne prakse. Ona je nešto drugo, ona nije deo funkcionalnosti.

Autonomija umetnosti je njena izdvojenost iz životne prakse i odgovarajućih imperativa. Ona je nekada ranije bila deo građanskog društva, ali se vremenom izdvojila. Umetnost ranijih epoha, npr. paleolita, kamenog doba i td. je ono što je naknadno nazvano umetnošću. Te slike su postojale i pre doba umetnosti, pre renesanse, pa čak i pre 18. veka. Te slike su obavljale drugu funkciju, one su bile mnogo više deo svakodnevnog života, pa samim tim nisu bile autonomne.

Slike su ranije imale magijsku funkciju, povezivale su se sa stvarnošću, sa željama, imale su religijsku funkciju i td., ali kada se istorija umetnosti konstituisala kao nauka ta dela su naknadno postala deo umetnosti. Ikona koja danas stoji u muzeju ima fundamentalno promenjenu funkciju, jer je njeno mesto na ikonostasu ili u kući vernika. Ona je u muzeju defunkcionalizovana. Umetnička dela nemaju svoja prvobitna i izvorna značenja koja su konstantna i nepromenljiva, sa kojima se rađaju. Ona ne zavise potpuno ni od umetnika koji je stvorio to delo. Njihovo značenje se menja u zavisnosti od upotrebe. Jedan takav primer dao je i Dišan: „Ako uzmete Rembrantovu sliku i koristite je kao dasku za peglanje ona više nije umetničko delo.“ Upotreba se menja sa promenom mesta ili vremena.

Sa ekspanzijom moćnih država ogromne količine kulturnih i religijskih predmeta biva preneto u Pariz, London..i tako nastaju muzeji puni dela sa Akropolisa koji na tom mestu imaju potpuno drugu funkciju, kao i dipilonske vaze koje su bile nadgrobni spomenici, Trajanov stub, nadgrobne stele, žitijne ikone.. Te stvari su bile deo života.

Koncept autonomije, prema Birgeru, bitno određuje i način funkcionisanja umetnosti. Umetnost je u društvu dobila povlašćeni status jer se razlikuje od npr. socijalnih praksi. Ona obavlja svoju funkciju iako nikome nije potrebna; umetnici su najbolji u marketingu – oni prodaju stvari koje nikom ne trebaju. Delovanje umetnosti ne proizvodi nikakavu vrstu uzroka i posledica. Taj status autonomije može se povezeti sa izvesnim stanjem izolacije što proizvodi nedelotvornost. Ipak, jedno umetničko delo može biti izuzetno angažovano, kao što je Pikasova Gernika koja je eksplicitno angažovana. To je njegova reakcija na Drugi svetski rat i on vrši humanističku osudu ali bez obzira na tu angažovanost, to je umetničko delo i ono nužno biva amortizovano.

Umetnosti je dopušteno, ono što inače nikom nije. Na primer: donet je zakon po kome kukasti krst ne može nigde da se koristi, ne može javno da se pokazuje, ali ako je to u svrhu umetnosti onda može. Smatra se da tada taj znak ne može da izazove velike posledice, kao što bi to uradio u stvarnom životu. Ipak, bez obzira što se neka stvar izlaže kroz umetnost, ona i tada može nekoga da povredi. Umetnost i profitira i trpi neke posledice i dosta toga se vidu u avangardama.