55

УЛОГА ДИПЛОМАТИЈЕ У БОРБИ ПРОТИВ ТЕРОРИЗМА

Прегледни радDOI: 10.5570/dfnd.s201101055 COBISS.BH-ID 1863192 УДК 341.7:[343.41:327.56

Мр Харис Пешто1

Амбасада Сједињених Америчких Држава у СарајевуУред за сарадњу у области одбране

Апстракт:

Овај рад представља покушај отварања питања улоге дипломатије у бор-би против тероризма. Дипломатија има велику и незамјењиву улогу о борби против савременог тероризма. Почеци дипломатске вјештине највјероватније су се јавили у само свитање људске цивилизације приликом стварања првих организованих људских заједница. Иако су ратовање и употреба оружја најбитнија средства вођења вањске политике кроз миленије, постанак држава је нужно водио до дипло-матског комуницирања међу њима. Посљедично, извјесна дипломатска пракса може се идентифицирати у древној Кини, Индији, Асирији, Египту, Перзији итд. У античкој Грчкој, у којој се градови-државе непрестано боре око хегемоније, стварајући и развргавајући савезе те измјењујући изасланства, први пут је регули-сан дипломатски саобраћај. Најзначајнија тековина која је из тога проистекла је начело апсолутне неповредивости посланика. Касније, то начело преузима и Рим. Велике дипломатске вјештине показао је Гај Јулије Цезар примјењујући мето-ду која је касније уздигнута до аксиома сублимираног у латинској изреци divide et impera (подијели па владај).

Већ тада дипломатија се појављује као дискурс управљања међународним односима мирољубивим путем, већином путем преговора, иако је дипломатија углавном претходила ратовима. Несумњиво, већина дипломатских активности захтијева екстензивну употребу знања. У том контексту, дипломатија се може описати као интелектуална активност заснована на непрестаном прибављању и процесирању информација, њиховој анализи и посљедичном доношењу одлука.

Кључне ријечи: дипломатија, тероризам, преговарање

1 Kореспондент: Мр Харис Пешто, Mob: +387 61 225-391, Tel: +387 33 225-899, E-mail: haris.pesto@us.army.mil, PestoH@state.gov

56

УВОД

Савремена дипломатија представља комплексан скуп вјештина, институ-ционалних и ванинституционалних међународних односа, који се, за разлику од традиционалне дипломатије, не ограничавају на формалне контакте између пред-ставника влада различитих држава. Данашња дипломатија је много више дипло-матија која се одвија између представника грађанских друштава, неформалних институција, невладиних организација, интелектуалаца, аналитичара и истражива-ча, него дипломатија између два или више министарстава вањских послова, која се остварује преко дипломатских представништава у односним државама. То, међутим, није једина карактеристика савремене дипломатије, иако и из ње саме произлазе многе друге карактеристике дипломатског комуницирања.

Неке друге карактеристике савремене дипломатије укључују све већи на-гласак на мултилатералним односима у односу на билатералне односе, растућу уло-гу великих међународних организација за разлику од строго међудржавних прего-вора, као и све већи утицај процеса глобализације на формирање дневног реда за међународне преговоре. Управо из ових разлога, савремена дипломатија се назива „дипломатијом више колосијека“, у којој само у релативно малој мјери учествују традиционални актери, а све више, и на све више различитих нивоа, други, нови ак-тери, са сопственим, новим методологијама, интересима, приступима и идејама.

Основна функција дипломатије је представљање своје државе у иностран-ству и промовисање њених интереса и циљева. Она је задужена да као инструмент проводи вањску политику коју утврђују тијела државне власти (предсједник, влада, парламент или друга уставом одређена тијела), а путем њих група која држи власт у својим рукама. Провођење вањске политике и одржавање међународних односа с другим субјектима (државама, међународним организацијама и сл.) подразумијева и развој специфичних метода (између осталог ту спада и дипломатски протокол) те апарата који ће обављати ту функцију (тзв. служба вањских послова). Једноставно дефинисано, задаци дипломатије су: представљати и заступати, преговарати, шти-тити и обавјештавати своју земљу. Ако се гледа кроз историју, може се рећи да су развој међународних односа, промовисање положаја властите државе и спречавање рата најважније активности дипломатије. Осим традиционалних политичких, у ди-пломатске активности спадају и економски, културни, научни, војни и други одно-си. Савремена дипломатија, осим традиционалних задатака, бави се и проблемима људских права, незаконитих миграција, заштите околиша, организованог кримина-ла, те учествује у борби против тероризма.

1. ДИПЛОМАТСКИ ПРИСТУП РЈЕШАВАЊА ПРОБЛЕМА ТЕРОРИЗМА

Дипломатија представља најмоћније средство сваке земље у борби против савременог тероризма који, очигледно, у многим својим облицима превазилази државне границе. Тако, тероризам, као глобални проблем, преко терористичких група и организација покрива цијелу планету. Адекватно и вјешто вођена, дипло-матија је централни субјект који све антитерористичке мјере обједињава у компак-тну и повезану цјелину. Политичко-дипломатске антитерористичке мјере треба да

57

допринесу рјешавању конфликата резолутног типа и усмјерене су рјешавању суко-ба средствима јавног дијалога и тзв. тајне дипломатије. Тим методама се терори-стичке организације спречавају да учествују у масовним покретима који доносе одређене, па и политичке, промјене: афирмише се опробана структура покрета у којима се редукује утицај терористичких организација, даје се дјелимична или условна амнестија припадницима неких терористичких покрета који су на граници с тзв. ослободилачким покретима, врши се дипломатски притисак на државе и све остале спонзоре терористичких организација (повлачење дипломатског особља из држава које финансијски или морално помажу тероризам, прекид дипломатских од-носа с тим државама и сл.).

Дакле, дипломатија има главну улогу у антитерористичким активностима уопште, било да се договара, преговара или пак посредује у изналажењу антитеро-ристичког рјешења мирним путем. Носиоци политичко-дипломатских активности су највиши државни руководиоци и органи (предсједник, скупштина, влада). Њихова улога у дипломатским антитерористичким активностима је одлучујућа, јер они: правовременим активностима у иностранству осигуравају уједначен приступ проблематици савременог тероризма, гдје се посебно потенцира обавеза држава да терористичке активности материјално не помажу нити политички подржавају, инсистирају на отклањању узрока тероризма, без обзира на обим и интензитет његове активности, у почетној фази терористичке активности правовремено јавно достављају податке и доказе на основу којих се може потврдити присуство терори-стичких организација и група, како би се осигурала међународна помоћ и подршка у антитерористичкој борби, обављају правовремено консултације са регионалним, европским и свјетским релевантним политичким чиниоцима ради подршке за пла-ниране антитерористичке акције.

Иако се увијек лакше даје политичка подршка, не одустаје се никада ни од оружане антитерористичке акције, ако се дипломатским активностима насиље, или пријетња насиљем, не може спријечити. Поред наведених, политичко-дипломатске антитерористичке активности обухватају и активности с којима се упознају велике силе и УН о узроцима тероризма у циљу добијања међународне подршке за извођење ефикасне антитерористичке акције. Врло је битно да се убиједе званични-ци држава и представници међународних организација да одбијају тајне контакте са терористима и да им не пружају подршку, посебно материјалну помоћ (транзит, боравак, набавку оружја и едукацију терориста), а значајно је да владе пријатељских земаља пруже јавну подршку угроженој земљи у вези с мјерама које предузима у антитерористичким активностима. Упорна дипломатска активност може створити услове за офанзивну међународну критику држава које су наклоњене терористима, која може утицати да те државе промијене своје ставове, односно да трајно преста-ну подржавати терористе. Савремена дипломатска активност доприноси да се на различитим скуповима (политичким, стручним и научним) међународних владиних и невладиних организација терористи третирају у складу с Повељом УН и међународним конвенцијама о сузбијању тероризма. Дакле, политичко-дипломатске активности су изузетно важан оквир за акцију државе, али и за одлучивање о упо-треби јединица за антитерористичке акције, како би се очувала општа међународна подршка за акцију снага безбједности против терористичких активности.

58

2. ПРЕГОВАРАЊЕ И ТЕРОРИЗАМ

Тероризам је отворио и једно ново поглавље у унутрашњем и међународном преговарању. Владе су често принуђене да преговарају са терористима, посебно кад је у питању држање талаца. Оне преговарају са терористима у настојању да их при-воле да одустану од намјере и предају се или, ако су под контролом односно у затво-ру, да сарађују у откривању терористичке мреже и намјера. То је веома специфична врста преговора - на једној страни је држава, а на другој појединци или организације које су непризнате, али којима преговарачки статус даје гола сила или пријетња њом.

Владе често нуде терористима комбинацију безбједне предаје, амнестије или смањења казни за претходна кривична дјела, награде и гаранције безбједности за њих или чланове њихових породица. Смисао оваквих нагодби је смањење броја терориста и слабљење њихове мреже. Нуспојава може бити неповјерење и сумњи-чавост међу самим терористима.2

Дакле, терористи су, поучени искуством прве амнестије, примијенили кон-тратактику да обеснаже другу. Кад су терористи ухваћени, влада има добру прили-ку да преговара с њима, нудећи им умањење казне у замјену за информације.3 Црве-не бригаде су сматране идеолошки најопредјељенијим од свих главних италијанских терористичких група и најнепомирљивијим у односу на било какву сарадњу да државом. Врхунац њихове снаге и активности било је киднаповање и касније уби-ство премијера Алда Мора (март-мај 1978). У овом случају радило се о класичној затвореничкој дилеми. Прво, закон је дао широке могућности специјалном тужио-цу да направи огромну разлику у третману оних који су спремни да сарађују (ослобађање од издржавања казне или минималне казне, уз заштиту од одмазде) и дра ко нских казни запријећених онима који одбијају сарадњу. Друго, била је онемогућена било каква комуникација међу затвореницима. Треће, можда и најва-жније, међусобно повјерење ухапшених било је на врло ниском нивоу.

Наиме, Црвене бригаде су од релативно мале групе идеолошки чврсто опредијељених истомишљеника, који су се добро лично познавали, израсле у вели-ку и сложену организацију која је регрутовала и сасвим маргиналне чланове у одно-су на опште циљеве. Неки од тих нових припадника су били просто насилници, до-ведени да обављају прљаве задатке. Други су наводно били овисници о дроги. У сваком случају, идеолошки циљеви су за придошлице значили много мање него за оне из првобитног језгра. Ухапшени чланови бригада, укључујући оне најорто-доксније, били су свјесни тога да постоји велика могућност да други притворени свједоче против њих. Имали су, дакле, значајан подстицај да сарађују. И кад је вели-

2 Амнестија предсједнице Акино на Филипинима имала је за посљедицу крваве чистке међу самим побуњеничким и терористичким групама. Двије амнестије у Колумбији су дале различите резултате: прва је успјела, друга није. Код прве амнестије било је доста терориста који су били спремни да се предају, а код друге није; друго, послије прве амнестије најважније терористичке групе (М-19 и ФАРЦ) су јако заоштриле безбједносне мјере; и, најзад, на другу амнестију су терористи одговорили крвавим нападима, у намјери да натјерају владу да опозове амнестију.

3 Најпознатији случај те врсте је италијански Покајнички терористички закон, који многи сматрају кључним у успјешном обрачуну са Црвеним бригадама између 1970. и 1978.

59

ки број припадника Црвених бригада био у затвору, клупко је почело убрзано да се одмотава. Сличан покушај у Њемачкој није дао резултате.

Није била уведена институција специјалног тужиоца са великим овла-штењима, затвореници су имали прилику да међусобно комуницирају (и да се договарају), а ухапшени су очували међусобно повјерење, јер се радило о мањој, чврсто повезаној групи.4

„Сви ови случајеви указују на озбиљан проблем с којим се сусрећу демо-кратска друштва која почивају на владавини права: у којој мјери је оправдано огра-ничити демократске постулате и индивидуалне слободе да би се омогућила ефикаснија борба против организованог криминала и тероризма (Ковачевић, 2004: 437).”

Терористи који припадају идеолошким, вјерским или расним фундамента-листичким струјама су по правилу најмање спремни да сарађују. Већ самоубилачки терористички напади свједоче о томе да никаква жртва за њих није довољно вели-ка. До краја индоктринирани и увјерени у оправданост и најбруталније акције, они се тешко опредјељују да преговарају са властима кад су ухваћени, јер вјерују да је то издаја великог циља. Ни обећана награда ни запријећена казна, макар и најстрожија, немају најчешће на њих утицаја. Зато је на ове облике тероризма, домаћег, регионалног или међународног, најтеже дјеловати методима штапа и шар-гарепе.

Киднаповање и држање талаца су врло чести облици терористичких акција, у којима терористи постављају уцјену и траже за ослобађање заточених одређену акцију власти: некад је у питању финансијска уцјена, али у случајевима политичког, идеолошког или вјерског тероризма најчешћи захтјев је ослобађање њихових дру-гова уз гаранцију сопственог безбједног одласка у азил или промјена владине поли-тике која угрожава њихове циљеве. Код киднаповања локација терориста није по-зната и лично се осјећају безбједни, а у случају држања талаца власти имају под контролом мјесто догађаја и терористима пријети могућа акција власти, што их може коштати и живота. То су ситуације са високим улозима на обје стране, које добијају или губе на врло драматичан начин. На страни власти дилема је изузетно тешка: не пристати на захтјеве терориста и дозволити да таоци буду ликвидирани, или попустити и охрабрити будуће терористичке акције. Ситуација је тим сложенија и деликатнија што се преговори о таоцима морају водити на лицу мјеста, под јарким рефлекторима јавности. Треба јавности истовремено демонстрирати два про-тиврјечна и тешко спојива става: примарну бригу за животе талаца и одлучност у супротстављању тероризму.

„Битни елементи за доношење одлуке су везани за процјену, с једне стра-не, ризика полицијске акције против терориста, с друге, спремности терориста да реализују пријетњу и стварно ликвидирају таоце, иако то значи и њихову соп-ствену смрт. За ту процјену кључан је мотив терориста: вјерски или други фана-

4 У операцији „Сабља» након убиства премијера Ђинђића, примијењена су италијанска искуства. Донијет је нови закон којим су повећане ингеренције полиције и истражних органа (продужење при-твора и сл.), омогућено је именовање специјалног тужиоца са посебним овлашћењима и уведена институција заштићеног свједока, усмјерена на придобијање ухапшених на сарадњу у откривању припадника криминалистичке односно терористичке мреже.

60

тизам, борба за независност односно аутономију, помрачена психа, лична слобода или жеља за новцем или публицитетом (Ковачевић, 2004: 438).”

Од тога увелико зависи и да ли је ријеч о добро обученој и индоктринираној групи, са којом су изгледи на полицијску акцију без угрожавања живота талаца мали или о аматерима, гдје су изгледи за успјех већи. Нека истраживања показују да је само 1 % терориста у случају држања талаца одустало од постављених захтјева. Терористи показују адаптивно понашање - они прилагођавају своју акцију у завис-ности од демонстриране воље и способности власти да их поразе.

Мањи, инструментални уступци приликом преговора, као што су обезбје-ђење хране, безбједна предаја, па чак и безбједан одлазак (ако су таоци неповријеђени) нису имали директног утицаја на пораст тероризма.5 Кад се предузму ефикасне мјере заштите, неки видови тероризма губе на интензитету. Отмица авиона је мање откако су уведени метални детектори, као и напада на амбасаде. Терористи се увијек успјешно прилагођавају промијењеним условима и налазе нове циљеве ондје гдје је заштита најслабија и фактор изненађења највећи. Државама увијек треба више времена за адаптивно понашање. Тек драматичан напад на Трговински центар у Њујорку је отворио очи властима у којој мјери је контрола на америчким аеродро-мима неадекватна, посебно на унутрашњим линијама, а тиме и територија САД врло рањива.

Ковачевић тврди да када држава у борби против тероризма пређе у несе-лективну репресију и према онима који се ненасилно супротстављају политици владе или употребљава претјерана средства присиле против осумњичених за симпатије или подршку терористима и самим ухапшеним терористима, сва је вјероватноћа да ће то донијети ново насиље. Истраживања указују на директну везу између тортуре према осумњиченим и осуђеним терористима и раста тероризма. Исто тако, ни ванредне мјере ни ограничавање грађанских слобода нису довели до слабљења тероризма.

„У борби против тероризма морају се поштовати људска права. „Актив-ности Организације треба да буду дио тростране стратегије која ће подржати глобалне напоре да се: (а) одврате незадовољне групе од прибјегавања тероризму; (б) ускрате групама и појединцима средства за извршење терористичких аката; (ц) устраје у широко заснованој међународној сарадњи у борби против тероризма (Ковачевић, 2004: 439).” “Уједињени народи морају осигурати да суштинска бри-га буде заштита људских права. Тероризам често успијева тамо гдје се крше људска права, што додатно тражи јачање акције да се сузбију повреде људских права. Сам тероризам се мора схватити као насртај на основна права. У свим случајевима, борба против тероризма мора поштовати међународне обавезе у по-гледу људских права.”

5 Терористичке акције у Француској су дуго послије рата биле ријетке све до 1973. године, када су Французи попустили пред захијевима терориста приликом заузимања њихове амбасаде у Саудијској Арабији. У наредне три године број терористичких напада се утростручио. Почев од фебруара 1976. године, француска влада је примијенила потпуно другачију политику према терористима у три раз-личита случаја: ликвидирала је терористе у Џибутију, изручила је припаднике Бадер-Мајнхоф групе Њемачкој (док им је раније давала политички азил) и заузела први пут тврд став према усташким те-рористима.

61

3. АМЕРИЧКА ЈАВНА ДИПЛОМАТИЈА У БОРБИ ПРОТИВ ТЕРОРИЗМА

САД посједују велику војну моћ и имају способност да надвладају већину противника са којима би ушле у сукоб, чак и да у том сукобу немају савезника. Ипак, постоје одређене забринутости у САД када је у питању њена војна моћ. Постоје четири главна разлога за ову забринутост: разумијевање ограничења војне моћи, мотивација других да изазову САД, погрешно разумијевање природе изазова с којим се треба суочити, па самим тим и погрешно разумијевање природе одгово-ра на тај изазов и превиђање вриједности које су у питању, а за које се САД залажу.

Послије 11. септембра 2001. године САД су развиле нову Националну безбје дносну стратегију како би се бориле против глобалног тероризма. Војна моћ САД постала је кључно средство у овој борби и чак је кориштена превентивно про-тив потенцијалних пријетњи. Средство које је често занемаривано у овој борби је јавна дипломатија, која укључује и дипломатију и употребу информација како би се утицало на инострано јавно мишљење о америчким вањскополитичким циљевима. Употреба информација и дипломатије, што се заједно често назива „мека моћ“, може се посматрати као дио информативног рата који се води у садејству са „тврдом моћи“, односно војном и економском моћи.

Још увијек нема јасних резултата о успјеху америчке војне моћи у Афгани-стану и Ираку, али је постало јасно да САД губе информативни рат идеја и да међународно јавно мњење почиње да изражава сумње у рат против тероризма. На примјер, слике и видеоснимци који су доспјели у јавност у прољеће 2004. године, на којима се види малтретирање ирачких заробљеника од војног особља САД, има-ли су веома лош ефекат по америчку политику у Ираку и на схватање иностраног јавног мњења када је у питању рат против тероризма. Такођер, као резултат ових инцидената, САД су нарушиле кредибилитет код муслиманске јавности широм Блиског истока, а исламски екстремисти су то искористили да оправдају убијање цивилног становништва САД. Ханс Н. Тач (Hans N. Tuch), пензионисани службе-ник за иностране послове америчког Министарства унутрашњих послова, дефини-ше јавну дипломатију као: „владин процес комуникације директно са страном пу-бликом са циљем да се разумије наша тренутна политика и национални циљеви, наше идеје и идеали, као и наша култура и институције“6. Филип Сејб (Philip Seib), професор журнализма и јавне дипломатије и директор Центра за јавну дипломатију на Универзитету Јужна Калифорнија, дефинише јавну дипломатију као: „владино (и неких невладиних актера) посезање за страном публиком, прије него да ограничава себе у традиционалној комуникацији владе са владом“7.

Када говоримо о циљевима јавне дипломатије и путевима којима се ти циљеви желе постићи, према документу бивше Информативне агенције САД (United States Information Agency - USIA), јавна дипломатија настоји да промовише национални интерес и националну безбједност САД кроз разумијевање, инфо-рмисање и утицање на инострану јавност и ширење дијалога између америчких грађана и институција и грађана и институција у иностранству. Јавна дипломатија

6 Hans N. Tuch: „Understanding Public Diplomacy“, Public Diplomacy Council, http://www.publicdiplomacycouncil.org/uploads/Tuch_Defi nition_PD.pdf , 01.09.2009.

7 Philip Seib: „Toward a More Imaginitive U.S. Public Diplomacy“, The Huffi ngton Post, http://www.huffi ngtonpost.com/philip-seib/toward-a-more-imaginative_b_243054.html, 12. 8.2009.

62

садржи двије шире функције које проводи особље специјално обучено за рад у страним земљама. Ово особље већином је стационирано у разним мисијама САД у иностранству.

Те функције јавне дипломатије су:- краткотрајна – објашњавање постојеће политике САД, просљеђивање

говора предсједника и државног секретара за вањске послове САД и заступање поменутих државних функционера током посјета,

- дуготрајна – размјене студената, библиотека и програма америчких студија, развијање веза са писцима и уредницима који прихватају аме-ричке вриједности, издавање научних часописа на локалним језицима.

Деценијама су ове функције јавне дипломатије биле у надлежности Ин-формативне агенције САД (USIA). УСИА је угашена 1999. године, а њене функције преузело је Министарство вањских послова (State Department).

Постоји и трећа функција јавне дипломатије, а то је међународно инфо-рмисање. Умањивање буџета након хладног рата ослабило је Глас Америке (Voice of America – VOA) до мјере да је сервис на арапском језику емитовао свој програм само седам сати на дан. Такођер, програм на арапском језику је емитован на једном арапском дијалекту, а управо је арапски свијет познат по великом броју дијалеката, па је овај програм досегао свега 2 % укупне арапске популације. Нека од основних средстава којима се служи јавна дипломатија су штампане публикације, културне размјене, филмови, телевизија и радио. Јавна дипломатија најбоље се може разумјети на основу свих напора у области јавног информисања које је званично предузимала влада САД, усмјерених ка информисању и утицању на инострано јавно мњење, са циљем да се обликује њихова перцепција Америке, Американаца и америчких вањскополитичких циљева.

Падом комунизма многи програми јавне дипломатије који су се проводили током хладног рата нису више били потребни и угашени су.8 Америчка јавна дипломатија могла је да усмјери своје напоре ка земљама као што су Куба, Сјеверна Кореја, Вијетнам и Кина у којима је опстао комунистички режим, али се ипак кон-центрисала на бивше комунистичке земље у источној Европи и подручје бившег СССР-а.9

Амерички конгрес је 1998. године донио Акт о реформи и реконструкцији вањских послова, којим је УСИА престала да постоји, а њену улогу провођења јавне дипломатије преузео је Министарство вањских послова. Расформирањем УСИА, Министарство вањских послова је многе од њених функција, које су се ти-цале програма јавног информисања, додијелило својим културним и информацио-ним центрима у иностранству или одјељењима америчких амбасада, чинећи их на тај начин мање доступним за јавност. Са информативне тачке гледишта, САД су на прелазу из 20. у 21. вијек биле потпуно неприпремљене за оно што се догодило 11. септембра 2001. године.

8 На примјер, Радио Слободна Европа (Радио Фрее Еуропе – РФЕ) није више омогућавао једини извор информација ван источне Европе. Културна и образовна размјена више није била ограничена на про-граме руковођене од Владе јер су се границе отвориле за путовања, трговину и размјену.

9 У САД је током деведесетих година 20. вијека буџет намијењен спровођењу јавне дипломатије пола-ко смањиван, па је, рецимо, буџет тадашње УСИА од 1990. до 1992. године смањен за 30 %.

63

Џорџ В. Буш (George W. Bush) дошао је на чело САД у јануару 2001. годи-не. Нови амерички предсједник није донио ниједну нову политичку одлуку која би се тицала провођења јавне дипломатије или међународног јавног информисања, већ је одлучио да настави програме и остави на снази политичке директиве из вре-мена администрације његовог претходника Била Клинтона (Bill Clinton). Када је те-роризам у питању, на домаћем тлу САД су се концентрисале на организационе промјене федералних, државних и локалних структура и политика које су укљу-чивале примјену закона, обавјештајне операције. Што се тиче иностранства, аме-ричка вањска политика сконцентрисала се на поражавање тероризма, а не на бављење посљедицама тероризма код куће. Заједно са војним акцијама које су биле усмјерене против тероризма, дошло је и до обнављања интересовања за активности јавне дипломатије у иностранству са циљем да се освоје „срца и умови“ и избори са антиамериканизмом у арапском свијету.

Извјештај комисије о 11. септембру указује на то да ријеч рат прецизно означава напор да се терористи елиминишу на терену, али се захтијева и друштве-на мобилизација широких размјера. Након завршених борби у Афганистану, обим војног дјеловања је доста сужен. Зато је у овом извјештају наглашено да дугорочни успјех захтијева употребу свих елемената државне моћи: дипломатије, обавјештајних служби, тајних операција, правних служби, економске политике, помоћи иностран-ству, јавне дипломатије и сектора одбране. У Министарству вањских послова, тада-шњи предсједник Буш је именовао Шарлот Бирс (Цхарлотте Беерс) за новог подсе-кретара за јавну дипломатију и јавне послове. Шарлот Бирс је иницирала јавну ин-формативну кампању која је имала циљ да представи Арапе који живе и раде у САД и америчку толеранцију према исламу. Главни производ њене канцеларије био је памфлет од 25 страна под називом „Мрежа тероризма“.

Овај памфлет, који је дистрибуиран на 36 језика, садржао је снажне и реа-листичне фотографије уништавања од 11. септембра, снажне коментаре против Ал-Каиде и талибана и осуде тероризма од свјетских лидера као што су Кофи Анан (Кофи Аннан), Тони Блер (Тонy Блаир) и Ђијанг Цемин (Јианг Земин). Такођер, канцеларија Шарлот Бирс одштампала је хиљаде постера у серијалу који је имао на-зив „Џамије у Америци“, који су дистрибуирани широм свијета. Путем публикација као што су „Живот муслимана у Америци“ Државни секретаријат је желио да пока-же разноликост демократског друштва, наглашавајући религиозну толеранцију унутар мултикултуралних и мултиетничких друштава као што су САД. На ову тему Министарство вањских послова је организовало и конференције о религијском плу-рализму. Циљ ових активности америчке јавне дипломатије био је да покаже нетач-ност терористичке поруке да су САД антимуслиманске и антиисламске.

Тадашњи предсједник САД Џорџ В. Буш је након терористичких напада био лично ангажован на пољу јавне дипломатије. Три дана након 11. септембра, предсједник Буш имао је главну улогу у одржавању екуменске службе у Националној катедрали. Представник америчких муслимана помогао је у њеном спровођењу. Не-колико дана касније предсједник САД посјетио је Исламски центар, односно џамију у Вашингтону, гдје је дао изјаве које су се односиле на његово виђење ислама као вјере мира. Такођер, у новембру исте године предсједник Буш позвао је амбасадоре земаља чланица Организације исламске конференције (Organization of the Islamic Conference – OIC) на молитву и прекидање рамазанског поста у Бијелој кући.

64

За сада се, у домену јавне дипломатије, не назире конкретније дефинисање улоге предсједника САД, што би, у сваком случају, много допринијело јачању аме-ричке јавне дипломатије. Уколико се жели јаснија улога предсједника у сфери јавне дипломатије, како би се ова област америчке политике додатно оснажила, кључни елементи предсједничке директиве која се тиче јавне дипломатије треба да буду:

- јасна политика и стратегија за јачање способности владе САД да кому-ницира са јавношћу у иностранству,

- ефикасна структура за координацију најважнијих елемената цивилне и војне јавне дипломатије,

- захтјев да сви регионални одбори за координацију политике Нацинал-ног савјета за безбједност (National Security Council Policy Coordinating Commitee) приликом разматрања политичких опција процјењују поте-нцијалне посљедице по мишљење иностраног јавног мњења и да развијају комуникационе стратегије у складу са одабраном политиком,

- усмјеравање ресурса јавне дипломатије, обуке, програма, буџета и технологије, пажња посвећена односу са невладиним организацијама (НВО),

- међународне организације, комерцијалне медијске куће и коалициони савезници,

- распоред задатих циљева и стандарда за процјену напретка у оствари-вању реформи (Peterson, 2002).

На почетку рата против тероризма Бијела кућа је основала агенцију под на-зивом Коалициони информативни центар (Coalition Information Center – CIC) која је имала канцеларије у Вашингтону, Лондону и Пакистану. Сврха ове агенције била је да обавјештава јавност о ратним циљевима западних савезника и да омогући брзо оповргавање непријатељских тврдњи о цивилним жртвама или успјесима на бојном пољу. Такођер, ЦИЦ је подстакао „Иницијативу афганистанских жена” како би жене добиле своје мјесто у постталибанским структурама моћи, чиме се желио на-гласити хумани и ослободилачки аспект побједе у Афганистану. Министарство од-бране (The Department of Defense – DOD) преузело је активности на пољу ангажовања појединих агенција како би се борило у информативном рату против тероризма. Рендонова група (The Rendon Group – TRG), којом је руководио Џон Рендон (John Rendon), бивши предсједник Демократског националног комитета, један је од примјера агенција које је ангажовао ДОД. ТРГ је била стратешка консул-тантска кућа из области комуникација, чији су клијенти били стране владе ЦИА, ДОД, па ју је влада САД ангажовала за израду одређених медијских производа, ана-лизу медија у иностранству и других информативних производа чија је сврха да утичу на инострано јавно мнијење.

ТРГ је директно пружао подршку ДОД-у након 11. септембра кроз анализу медија у арапским земљама, као што су Ал Џазира (Al Jazeera) и Ал Арабија (Aal Arabiyya). Такођер, ТРГ је давао приједлоге ДОД-у како да парира антиамеричким темама и порукама. Један од пројеката, који је направила канцеларија ТРГ-а у Бо-стону, имао је назив „Јачање мира”, а циљ те кампање био је повезивање америчких и муслиманских средњих школа путем Интернета како би се прекинула комуникацијска баријера и проширило културно разумијевање. На пољу јавне

65

дипломатије и информативне борбе против тероризма и Државни секретаријат је ангажовао своје консултанте са циљем да се пронађу начини парирања антиамерич-ким осјећањима на Блиском истоку и ојачају напори његове јавне дипломатије. Тадашњи државни секретар Колин Пауел (Colin Powell) именовао је Едварда Џерџана, бившег амбасадора САД, да предсједава Савјетодавном групом за јавну дипломатију за арапски и муслимански свијет. Студија, која је објављена у октобру 2003. године, имала је назив „Промјена мишљења, постизање мира: нови стратеш-ки правац јавне дипломатије у арапском и муслиманском свијету”. Основне препо-руке Савјетодавне групе за јавну дипломатију укључивале су:

- структуралне промјене у унутарагенцијским процесима како би се у те процесе укључили Државни секретаријат, Бијела кућа, Вијеће за наци-оналну безбједност (National Security Council – NSC) и друге важне институције и органи са новом предсједничком директивом која треба да нагласи важност јавне дипломатије,

- веће учешће Америчке Агенције за међународни развој (USAID) и ДОД-а на пољу свих смјерова политике и програма јавне дипломатије,

- додатно прикупљање средстава и организовање професионалног особља из области јавне дипломатије које познаје Блиски исток и његову културу, религију и језик,

- већу употребу информационих технологија приликом комуникације са арапским и муслиманским друштвима, али и употребу нових метода за мјерење успјеха или неуспјеха уложених напора,

- бројнији курсеви енглеског језика и других образовних средстава како би муслиманска омладина имала веће прилике за обуку на одређеним пословима,

- ширење програма „Амерички кутак” и стварање нових пројеката, под називом „Библиотека америчког знања”, доступних нарочито на бли-скоисточним универзитетима (Kilroy, 2005: 132).

Такођер, овај извјештај Савјетодавне групе за јавну дипломатију укључивао је и приједлоге за провођење наведених препорука. На примјер, ова група заложила се за повећање програма образовне размјене не само са арапским универзитетима, већ кроз бољу међусобну координацију Фонда за међународно војно образовање и тренинг (International Military Education and Training Fund – IMET) ДОД-а и програ-ма УСАИД-а. Циљна група ове врсте образовне размјене били су главни људи у вла-дама, образовању, војсци и економском сектору иностраних земаља који би имали прилику да путују у САД и учествују у разним образовним програмима и обукама.

Савјетодавна група за јавну дипломатију сматрала је да би изучавање САД на блискоисточним универзитетима, као и изучавање Блиског истока на универзи-тетима у САД, омогућило продубљивање разумијевања и дијалога и проширило размјену мишљења када су у питању културни, политички и социјални проблеми.

Насупрот „тврдој моћи”, која се заснива на присили и настаје из војне и еко-номске моћи, стоји „мека моћ”, која се не заснива на присили, већ на способности једне државе да проведе своју вољу у координацији са другим државама, користећи се атрактивношћу своје културе и својих вриједности, идеја и институција. Када држава има такав утицај да може мотивисати друге државе да усвоје исте вриједности, онда такву државу на одређени начин можемо сврстати међу водеће земље.

66

„Мека моћ“ укључује и пропаганду, али је шира од саме пропаганде. Она посједује реалну моћ, односно способна је да оствари циљ. Када је држава способ-на да друге државе убиједи у исправност својих идеја и вриједности и постигне ситуацију у којој друге државе желе да имају исте циљеве и жеље као она, тада није толико неопходна употреба „тврде моћи“, односно понашање према другима по принципу „штапа и шаргарепе“.

Према Џозефу Нају (Joseph S. Nye), „мека моћ“ одређене државе састоји се од три елемента: култура (државна), што је за неке популарна култура, а за друге језик, класична музика и литература, наука и образовање или техничка достигнућа; политичке вриједности које владају у једној држави, па се кроз то може видјети утицај домаће политике на слику земље у иностранству; и вањска политика једне земље у ситуацијама у којима се она види као легитимна и са моралним ауторите-том, па се овдје може видјети емоционални утицај медијских преноса о акцијама које се проводе у иностранству.

До 2000. године америчка „мека моћ“ била је јака. Привлачност америчког друштва и институција била је заснована на великој економској моћи САД, а постојала је и изразита доминација америчког бизниса, телевизије, филмова, музи-ке, као и велика жеља за имиграцију у САД. Током тог периода америчка вањска по-литика ослањала се и на „меку“ и на „тврду моћ“. Ипак, од 11. септембра 2001. го-дине, америчка „мека моћ“ била је у паду због контраверзне политике администрације предсједника Буша која се ослањала на оштру употребу дипломатије и војне моћи. Због тога су занемарени јавна дипломатија и програми културне размјене, што је довело до неуспјеха у промовисању америчког друштва у иностранству.

Од 2001. године америчка вањска политика, нарочито током посљедњег рата у Ираку, постала је изузетно непопуларна, ојачавши на тај начин антиамерич-ка осјећања и изазивајући даље слабљење америчке „меке моћи“. Постоји слагање око тога да су и „тврда моћ“ и „мека моћ“ веома важне за вањску политику САД и за њену борбу против тероризма. Спречавање ширења тероризма и постизање раз-них других циљева, укључујући и напоре да се промовише демократија у иностран-ству, захтијевају вољу да се помогне другим државама и народима. Такођер, постоје и мјеста гдје САД не могу ићи у потрагу за терористичким вођама, па је у тој ситуацији неопходна шира сарадња на пољу прикупљања информација и онемо-гућавања терористичког финансирања. Једном ријечју, запостављање „меке моћи“ од стране САД ограничава њене способности да убјеђује и да утиче на друге. У ери глобалних комуникација може се примијетити повећање значаја „меке моћи“. Ко-муникационе технологије утјечу на „смањење“ свијета и стварају идеалне услове за ширење „меке моћи“ кроз контролу информација.

Анкете које су провођене током 2005. године показале су да многи народи вјерују да Европа и Кина играју много позитивније улоге у свијету у односу на САД, што се одразило на опадање популарности САД.10 Пив Черитејбл Траст (Pew Cheritable Trust) провео је анкету која је показала да је привлачност САД драстично опала између 2001. и 2003. године у 19 од 27 земаља.

10 На примјер, анкета коју је 2005. године провео аустралијски Лови институт (Lowy Institute) показала је да само нешто преко 50 % Аустралијанаца који су анкетирани има позитиван поглед на САД, а от-прилике исти проценат испитаника је спољну политику САД видио као пријетњу.

67

Чак је и у Великој Британији, најближем америчком савезнику, дошло до развоја негативних ставова према „тврдој моћи“ администрације предсједника Буша. САД покушавају да ојачавају своје напоре у вођењу „мекшег“ рата против те-роризма.

Иницијативе Државног секретаријата у домену јавне дипломатије, као што су образовна и културна размјена, помогле су да се покажу многи некомерцијални аспекти америчких вриједности и америчке културе и да се утиче на јавно мишљење у иностранству. Ипак, САД још немају кохерентну стратегију у домену јавне дипломатије која треба да омогући да се на најбољи начин прикажу америчке вриједности и ефикасно утиче на јавно мишљење у иностранству. Веома важан еле-мент који умањује привлачност САД у иностранству је недостатак знања америч-ких грађана о страним земљама. Са опадањем капацитета сопствене „меке моћи“ САД слабе и своју моћ утицаја.

У покушају да утичу на Сјеверну Кореју да се одрекне свог оружја за ма-совно уништење САД су морале да препусте Кини водећу улогу. Кина је у претходној деценији, услијед убрзаног раста своје привреде, настојала да развије сопствену „меку моћ“ утицајем на друге земље служећи се регионалном помоћи, јавном дипломатијом, сарадњом са мултилатералним институцијама и фаворизовањем слободне трговине. Кинеска канцеларија Међународног савјета за кинески језик (Offi ce of the Chinese Language Council International) отворила је 135 института Конфучије широм свијета са циљем подучавања кинеског језика. Ова канцеларија је дио шире кампање која укључује инвестирање и дипломатију, као и културне на-поре, све са циљем да се убрза развој Кине ка статусу велике силе. Постоје два ме-ханизма која могу да помогну САД да одоле изазовима остваривања хегемонског положаја и да самим тим ојачају своју „меку моћ“. Први механизам представља от-прилике подједнака расподјела моћи у међународном систему јер би, суочене са супротстављеном силом која може да им парира, САД биле принуђене да се умјесто хегемоније опредијеле за много опрезнију стратегију. Други ограничавајући меха-низам је да амерички домаћи политички систем онемогући државне вође да се упу-сте у непотребне авантуре.

ЗАКЉУЧАК

Дипломатија је најмоћније оружје сваке земље у борби против савременог тероризма који, охрабрен глобализацијом, несметано у многим погледима, превази-лази државне границе. Тако терористичке групе и организације своје мреже разапињу по цијелој планети. Вјешто вођена, дипломатија је везивно ткиво које све антитерористичке мјере обједињује у једну, компактну и вјешто повезану цјелину. Без ефикасне дипломатије антитерористичке мјере и активности су разједињене и неповезане, а тиме и неефикасне. На плану борбе против савременог тероризма дипломатија се не односи само на професионалне дипломате који раде у иностран-ству већ и на све функционере који извршавају друге задатке, специјализоване и по-везане са борбом против тероризма.

Дипломатија је кључна у борби против модерног међународног тероризма који, у многим аспектима, не познаје границе. Терористичке групе стално шире свој

68

домет. За борбу против терористичке мреже, попут оне у коју спада Ал-Каида, нуж-на је сарадња многих земаља, будући да и мрежа дјелује у многим земљама. Ефи-касна противтерористичка дипломатија спаја све акције у кохерентну цјелину.

Противтерористичка дипломатија није само дужност професионалних ди-пломата у министарствима вањских послова. Људи задужени за друге специ-јализоване противтерористичке функције морају интензивно сарађивати с иностра-ним колегама. Регулаторне агенције задужене за безбједност путничког зрачног превоза морају, на примјер, обавити једну посве дипломатску функцију и осигура-ти нужну координацију у случају преклапања домаћих и иностраних система безбједности. Исти задатак имају и цариници и службеници у усељеничким канце-ларијама. Већи дио те специјализоване сарадње одвија се на билатералном плану, али важан допринос може дати и мултилатерална дипломатија. Мултилатерална дипломатија, у што спадају и резолуције УН и десеци међународних конвенција о тероризму, јача и међународне прописе против тероризма. И неке су конвенције, на примјер она о отмици авиона, основа за практичну сарадњу у случајевима преклапања националних овласти. Евидентни су недостаци дипломатије као сред-ства у борби против тероризма. Терористи не одговарају на конвенцију или резолуцију УН промјеном понашања. Али, дипломатија је подршка свим другим средствима, било да продубљује моралну снагу која иза њих стоји, било да осигу-рава међународни законски оквир за њихову употребу.

Финансијски надзор је важан инструмент у надзору терористичких актив-ности. Пресијецањем терористичких финансијских токова умањујемо или чак онемогућавамо њихове активности јер терористи, припремајући своје операције, морају имати довољно средстава. У пресијецању терористичких финанцијских то-кова суочавамо се с два велика проблема. Један је да за тероризам углавном нису по-требна велика финансијска средства. Други проблем лежи у томе што је изнимно тешко ући у траг токовима терористичког новца, те оба представљају својеврсну препреку у свим облицима борбе и супротстављања савременом тероризму.

ЛИТЕРАТУРА

1. Hans N. Tuch: „Understanding Public Diplomacy“, Public Diplomacy Council, http://www.publicdiplomacycouncil.org/uploads/Tuch_Defi nition_PD.pdf , 01.09.2009.

2. Kilroy, R. (2005). „Public Diplomacy: Government, Universities, and the War on Terrorism“, The Journal of Public Affairs, 2005, Vol. 8, p. 123–144.

3. Ковачевић, Ж. (2004), Међународно преговарање, Београд, Филип Вишњић Ди-пломатска академија МСП СЦГ;

4. Peterson, P. G. (2002). „Public Diplomacy and the War on Terrorism“, Foreign Affairs. Vol. 81, Issue 5. http://web.ebscohost.com/ehost/detail?vid=5&hid=111, 20.08.2009.

5. Philip Seib: „Toward a More Imaginitive U.S. Public Diplomacy“, The Huffi ngton Post, http://www.huffi ngtonpost.com/philip-seib/toward-a-more-imaginative_b_243054.html, 12. 8. 2009.

Рад примљен: 30.09.2010. годинеРад одобрен: 30.10.2010. године