1. Saborna crkva – Franc Janke 1837.

Саборна црква у Београду, посвећена је Светом Арханђелу Михаилу, налази се у улици кнеза Симе Марковића. Саборна црква има статус споменика културе од изузетног значаја.

Данашња Саборна црква је подигнута на темељима старе цркве, храма Светих Архистратига, која се помиње у време аустријске владавине Београдом од 1717. до1739. године. Стара црква, која је била изграђена од камена, с великим кубетом, без крста, била је толико уништена после предаје Београда 1739. године, да је1763. године морала бити срушена. На њеном месту саграђена је нова црква од дрвета, коју је 1795. године заменила црква од чврстог материјала али без звоника. Звоно је први пут зазвонило у Београду под Турском, 16. фебруара 1830. године, а донето је из сремског села Јакова

По налогу кнеза Милоша Обреновића, а по жељи да храм буде његова задужбина, камен темељац је постављен 15. јуна 1837. године, уз садејство митрополита Петра Јовановића и уз присуство кнегиње Љубице и њених синова: Михаила и Милана, као и житеља Београда.

Цркву је пројектовао Франц Јанке по угледу на српску цркву у Сремским Карловцима, у стилу класицизма са елементима касног барока (необарок). Зидање цркве је поверено фридриху Кверфелду и Венцлу Фомбергеру из Панчева.

Саборна црква је грађена од 1837. до 1840. године, а опремање и декорисање унутрашњости изведено је између 1841. и 1845. године. Иконе на иконостасу, певницама, троновима и предикаоници, као и композиције на зидовима и сводовима је извео Димитрије Аврамовић, један од најзначајнијих српских сликара 19. века, формиран под утицајем бечке уметничке Академије и назаренских схватања у црквеном сликарству, док је дуборезни позлаћени иконостас израдио вајар и медаљар Димитрије Петровић.

Саборна црква у Београду спада међу највеће црквене грађевине подигнуте у Кнежевини Србији, по свом облику и конструктивном склопу. Основа има облик издужене правоугаоне основе са припратом и високим звоником на западном делу и пространим наосом и полукружном олтарском апсидом на источној страни. Габаритне размере цркве су дужине 45 метара и ширине 19,6 метара. У погледу конструкције у њој се разликују три целине:

Зидана припрата, (дужине 10 метара и ширине 19,6 метара) испод које је крипта, са склопом масовних зидова, стубаца и сводова, на које се ослања конструкција звоника.

Наос , (дужина 27 метара и ширина 19,6 метара) који чине четири компартимента са системом носећих лукова између којих су разапети бачвасти сводови са обимним зидовима. Површина наоса Саборне цркве износи око 252 квадратна метра, а прима између 650 до 850 верника.

Олтарски простор са полукружном апсидом, чији је спољни радијус 9 метара.

Архитектонско-декоративни систем фасада и архитектонских елемената на унутрашњим површинама зидова, као и архитектонска опрема целокупног ентеријера, укључујући иконостас, певнице, тронове и сликарске декорације у стилу класицизма. Зидови цркве су зидани опеком са кречним малтером.

2. Nikolajevska Crkva – Zemun 1745.

Pravoslavna bogomolja čija je gradnja otpočela 1745. godine, na temeljima srpske bogomolje koja potiče iz 16 veka. Crkva se nalazi u starom istorijskom jezgru Zemuna ispod srednjovekovne tvrđave Gardoš. Građena je u baroknom stilu, kao jednobrodna građevina sa dvospratnim zvonikom. Crkva ima sve tipične odlike baroknih hramova podizanih uSremu u 18. veku.

3. Kula na Gardošu – Naselje gardoš (Zemun) 5. Avgust 1896.

Kula na Gardošu je jedna od 4 Milenijumske kule koje su Mađarske vlasti podigle na granicama svog carsta u čast Janošu Hunjadiju (srp. Janko Sibinjanin), velikom junaku, borcu protiv Turaka i njihovog prisustva na Balkanu. Gradnja kule, visine 36m, je završena 5 Avgusta 1896. a nakon 15 dana bilo je njeno svečano otvaranje. Danas, nakon restauracije, kula je ponovo otvorena za posetice kojima je na raspolaganju atelje i galerija Čubrilo, kao i izlazak na vidikovac kule sa koga se pruža veličanstven pogled na Zemun i okolinu.

4. Soliteri na Zemunskom Keju – 70ih godina prošlog veka

Opšta priča ...

5. Hotel Jugoslavija – Novi Beograd/Zemun - Lavoslav Horvat, Milorad Pantović, Vladeta Maksimović and academic Ivan Antić 1969.

Hotel Yugoslavia in Belgrade is one of the oldest luxurious Serbian hotels located in the Novi Beograd municipality. According to the original concept, the hotel was to be named “Belgrade”. Famous architects Mladen Kauzlarić, Lavoslav Horvat and Kazimir Ostrogović, followers of the Zagreb school of modernism won the first prize at the original tender in 1947. Distinguished creators and builders, architects Milorad Pantović, Vladeta Maksimović and academic Ivan Antić took part in designing of the hotel and the interior. It was opened in 1969 as one of the biggest hotels in the region. It was used as an accommodation for celebrities and high officials visiting Belgrade. During the 1999 NATO bombings of Yugoslavia, the hotel was hit by two missiles, damaging the west wing. Part of the hotel was owned by Arkan, and had been used as a barracks for his paramilitary forces. One wing reopened on 9 February 2008 as the Grand Casino Beograd.

6. SC 11. April – Novi Beograd 1979.

SRC “11. April” počeo je sa radom 20. decembra 1979. godine Površina objekta je 15.000 m2, 11.000m2 obuhvataju sportski tereni. Nalazi se u neposrednoj blizini studentskog grada, na teritoriji Opštine Novi Beograd. Namenjen je pretežno rekreativnom sportu. Jedini je objekat sa otvorenim bazenima na teritoriji Novog Beograda.

7. Studentski Grad – Novi Beograd 1949-1955

Studentski Grad or colloquially Studenjak (Serbian Cyrillic: Студентски Град or Студењак) is an urban neighborhood of Belgrade, the capital of Serbia. It is located in Belgrade's municipality of Novi Beograd. It is the largest dormitory in Belgrade, originally constructed to accommodate nearly 5,000 students. Studentski Grad is located in Novi Beograd's Block 34 (and some smaller parts of Block 4), bounded by the neighborhoods of Bežanijska Kosa on the west and Fontana on the east. The area is encircled by the streets of Tošin bunar and Narodnih heroja, Zoran Djindjić Boulevard and the Belgrade-Zagreb highway (or the Boulevard of Arsenije Čarnojević). Studentski Grad, as its name points out (Serbian for student city) is actually the University of Belgrade's student residence. It was constructed in period 1949-1955 and a massive and long reconstruction was conducted 1985-1997 after which Studentski Grad gained its present appearance.

8. Crkva Sv.Dimitrija – Novi Beograd Mihajlo Mitrović 1998.

9. Toplana na Novom Beogradu –

10. Most na Adi – 2002. – 2012. Viktor Markelj and Peter Gabrijelčič.

The Ada Bridge (Serbian: Мост на Ади / Most na Adi) or alternatively Sava Bridge is a cable-stayed bridge over the Sava river in Belgrade, Serbia. The bridge crosses the tip of Ada Ciganlija island, connecting the municipalities of Čukarica and New Belgrade. The bridge pylon is located on the tip of the island, which has been reinforced with large amounts of concrete and has been slightly enlarged to provide stronger foundations. Construction began in 2008, and the bridge opened on 1 January 2012. The competition for the preliminary design of the bridge was held in 2004. Twelve companies submitted bids, with the winning design by the Slovenian company Ponting. The bridge designers were the architects Viktor Markelj and Peter Gabrijelčič.[5] The winning conceptual design was unanimously selected by the jury which was chaired by Nikola Hajdin, President of the Serbian Academy of Sciences and Arts and the architect of theNew Railroad Bridge.[6] The Belgrade Association of Architects also endorsed the project, assessing it as contemporary and relevant to the future skyline of Belgrade. The bridge is a cable-stayed design with a single pylon. The foundation for the pylon is a circular diaphragm wall with 113 bored piles. The main span is constructed from 8,600 tons of bridge construction steel (grade S355J2+N), supported by 80 stay cables, and is counterbalanced by a post-tensioned, reinforced concrete back span of 200 m (660 ft). The approach towards New Belgrade is constructed as a 388m post-tensioned, reinforced concrete side span as continuous beam box girder with a similar arrangement of deck as the back span. Component parts of the deck were manufactured in China and delivered in transportable units on a sea and river-route via Rotterdam through the Rhine–Main–Danube Canal to the pre-assembly yard next to the construction site at Mala Ciganlija in Belgrade. The stay cables used to support the bridge deck have a maximum length of approximately 373 m (1,224 ft), and in total 1280 tons of high grade steel is used for the 80 cables with up to 91 strands.[8]

The bridge is designed to significantly reduce traffic passing through the city centre and the older Gazela Bridge. It is planned to be part of the future Belgrade Inner City Semi-Ring Road. It will have three road lanes and a tram (light rail) track in each direction.

11. Ušće Šoping Centar –Đerardo Sanela 2009.

UŠĆE Shopping Center je najveći šoping centar u Srbiji i regionu.

pozicioniran na mestu spajanja starog i Novog Beograda, podjednako je blizu centru grada kao i novom poslovnom centru prestonice, Na šest nivoa i 50.000 kvadratnih metara komercijalnog prostora

12. Savski Most – 1942.

Savski most je najmanji most koji služi za putni saobraćaj u Beogradu. Pored putnog saobraćaja preko njega prelaze i tramvaji. Most je dugačak oko 430m dok je raspon između dva glavna stuba 157m. Most ima po jednu traku za drumska vozila koje u isto vreme koriste i tramvaji. Most je sagrađen za vreme okupacije tokom 1942. godine, jer je tada jedini most preko reke Save (most kralja Aleksandra) bio srušen. Most je od miniranja, od strane nemačkih nacista, 20. oktobra 1944. godine spasio beogradski učitelj Miladin Zarić.[1][2] Tramvajske šine na mostu su postavljene 1984. u sklopu izgradnje tramvajske pruge do Bloka 45 na Novom Beogradu. Most je više puta obnavljan. Poslednja rekonstrukcija je započela 13. oktobra 2007, a drumski saobraćaj je preko njega obnovljen 31. marta 2008. iako rekonstrukcija nije potpuno završena (stubovi i određeni radovi na čeličnoj konstrukciji koji mogu da se obavljaju dok je most u funkciji)[4]. Tokom rekonstrukcije 2007/2008,

kolovozne trake na samom mostu, ali i njegovim prilazima su proširene kako bi se povećala protočnost saobraćaja i postavljeno je dekorativno osvetljenje. Prema procenama, nakon ove rekonstrukcije, kapacitet mosta će biti udvostručen na oko 30.000 vozila dnevno.

13. Ministarstvo Vosake i Mornarice - Viljem Vasilij Fjodorovič Baumgarten 1924.-1928.

KRAJEM DRUGE DECENIJE 20. VEKA U BEOGRADU JE ZA POTREBE MINISTARSTVA VOJSKE I MORNARICE KRALJEVINE SHS, PODIGNUTO REPREZENTATIVNO ZDANJE GENERALŠTABA. OSAM DECENIJA NAKON IZGRADNJE, POŠTEĐEN DEVASTACIJE TOKOM DRUGOG SVETSKOG RATA ALI I RAZARANJA U NOVIJOJ ISTORIJI SRPSKE PRESTONICE, OVAJ OBJEKAT DO DANAS NIJE PRESTAO DA DOMINIRA „KNEŽEVOM ULICOM” KAO JEDAN OD AUTENTIČNIH PRIMERA ARHITEKTURE RUSKIH GRADITELJA U BEOGRADU.

14. Palata Beograd – Branko Pešić 1969.-1974.

Београђанка или Палата Београда је пословни облакодер у центру Београда, налази се између улица Краља Милана и Масарикове. Ово здање је високо 101 метар и има 24 спрата. Изграђена је у периоду од 1969. до 1974. године по пројекту архитекте Бранка Пешића, као први облакодер у ужем центру града, стациониран између Славије и Теразија. Зграда представља једно од најзначајнијих остварења београдске архитектуре с краја шездесетих година 20. века и у то време је била највиша зграда Београда. На последњем спрату зграде се налазио ресторан са видиковцем који је затворен почетком деведесетих, када је локална РТВ станица Студио Б, која се већ деценијама емитује управо из ове зграде, закупила последњи спрат за своје потребе. Испод нивоа земље налази се супермаркет „Меркатор Премиум“. Приземље и прва четири спрата били су у власништву предузећа „Робна кућа Београд“, које је крајем 2007. године приватизовало предузеће „Верано“. Остатак су пословне просторије и у власништву су Града Београда. Ту су канцеларије РТВ Студио Б, телевизије у власништву града Београда, као и Народна канцеларија Председника Републике, затим бројни секретаријати градске владе Београда и Београдска отворена школа. На преосталим спратовима налазе се седишта и представништва више домаћих и страних предузећа. Ту је и главна канцеларија компаније ИКЕА за Србију. Новинска кућа Блиц још увек има неколико канцеларија у Београђанки иако се већи део особља преселио у нову зграду.

15. NBS na Slavij - 2006.

Zgrada Narodne banke koja se nalazi prekoputa građena je još od kraja odamdesetih godina kao luksuzna zgrada centralne banke SFRJ. Završena je i predata na upotrebu Narodnoj banci Srbije tek 2006. godine. U pitanju je ogromno stakleno zdanje površine 53.000 kvadrata u koje je uloženo je 134 miliona američkih dolara. Ova zgrada ima četiri podzemne etaže gde se nalaze trezori i 11 spratova.

16. Slavija (trg D. Tucovića) –

Трг Славија обухвата простор између улица Краља Mилана, Београдске, Макензијеве, Светосавске, Булевара ослобођења, Делиградске и Немањине. рг се налази мање од 1,5 км јужно од Теразија (средишта града), а надморска му је висина 177 метара. Простор који покрива дуг је 130 м, а широк 110 м. Већи део припада градској општини Врачар, док мањи део припада другој

општини, Савском Венцу. Све до 1880-их година подручје данашњег трга била је велика бара на источном рубу града, где су Београђани ловили дивље патке. Обликовање тог простора у трг започео је добро познати шкотски предузетникФренсис Макензи, купивши велик комад земље изнад данашњег трга који је касније рапоредио на мање парцеле намењене за даљу продају (тај део касније је назван Енглезовац). Убрзо након тога онде је изградио и сопствену кућу, која је 1910. године претворена у Социјалистички народни дом, стециште радничког покрета. Друге, мање зграде које су се ту налазиле, биле су познате кафане „Три сељака“ и„Рудничанин“, које су срушене пре и за време Другог светског рата. Године 1947. трг мења име из „Славија“ те добија службено име „Трг Димитрија Туцовића“, по истакнутом српском социјалисти који је живо и радио на прелазу из 19. у 20. век. У његову част постављено је и бронзано попрсје, рад Стевана Боднарова. Године 1962. отворен је хотел Славија, који је проширен и модернизиран 1989. те данас поседује четири звездице. Дана 24. марта 1989. на овом тргу отворен је првиМекдоналдс ресторан на подручју источне Европе. Почетком 2000-их година тргу је поновно службено враћено име „Славија“. Славија је једна од најпрометнијих локација у Београду. То је једно од ретких места у граду на којем прометују све три врсте јавног превоза: трамваји, тролејбуси и градски аутобуси, тако да су прометне гужве учестала појава. Друмски кружни ток промета грана се у осам улица које настављају према другим деловима града. Због узастопних грађевинских преинака и промена које се изводе, Славија је постала синоним за ружно и архитектонски девастирано подручје. Позната је и београдска урбана легенда о „проклетству Митићеве рупе“, што је назив за низ неуспелих пројеката градње модерне робне куће на Славији, а име носи по Влади Митићу, који је неуспешно започео споменути пројекат још пре Другог светског рата. Иако су касније постојала бројна решења, пројекат чак ни данас није реализован.

17. Hram Svetog Save – Aleksandar Deroko 1930.

Hram svetog Save je najveći srpski pravoslavni hram, najveći pravoslavni hram na Balkanu i jedna od najvećih pravoslavnih crkava na svetu. On se nalazi u istočnom delu Svetosavskog trga, na opštini Vračar, uBeogradu. Podignut je na mestu za koje se smatra da je Sinan paša 1595. godine spalio mošti svetog Save, osnivača Srpske pravoslavne crkve. Izgradnja crkve je finansirana dobrovoljnim prilozima i ubiranjem novca putem doplatnih poštanskih maraka.. Nedaleko od hrama je parohijski dom, a tu će se nalaziti i predviđena zgrada patrijaršije. Ovaj spomen-hram predstavlja organski deo savremene živopisne silueteBeograda, čineći jedno od njegovih glavnih obeležja. Hram se nalazi na kraju beogradske linije Kalemegdan - Trg Republike - Terazije - Beograđanka - hram svetog Save. Izgrađen je u srpsko-vizantijskom stilu, sa četiri zvonika visoka 44 m. Visina vrha kupole iznosi 70 m, dok je glavni pozlaćeni krst visok još 12 m, što vrhu hrama daje ukupnu visinu od 82 m, a nadmorsku visinu od 134 m (64 m iznad nivoa reke Save). Zbog toga ova crkva zauzima istaknuto mesto na beogradskom horizontu i vidljiva je sa svih prilaza gradu.

Hram zauzima površinu od 3.500 kvadratnih metara u prizemlju, uz dodatnih 1.500 m² na tri galerije na prvom nivou. Postoji još i galerija od 120 m² na drugom nivou, na kome se nalazi i spoljašnji vidikovac koji se prostire oko cele kupole. Hram se u pravcu istok-zapad proteže 91 m, a u pravcu sever-jug 81 m. Kupole su ukrašene sa osamnaest pozlaćenih krstova u tri veličine, dok se u zvonicima nalazi 49 zvona iz austrijske zvonolivnice Grassmayr.[1]

Crkva može da primi 10.000 vernika, a na zapadnu horsku galeriju može da stane 800 horista. Ispod poda hrama je izgrađena riznica i kripta svetog Save, kao i grobna crkva svetog kneza Lazara, ukupne površine oko 1.800 m².

Hram je obložen belim mermerom i granitom, u čemu je sudelovao i slovenački Marmor Hotavlje. Živopisanje, koje tek prestoji, biće urađeno u tehnici mozaika. Predviđeno je da se u glavnoj kupoli nalazi ogroman mozaik Hrista Pantokratora.

Izgradnja hrama je tekla veoma sporo. Hram je još u izgradnji, koja se finansira sa dobrotvornim prilozima.

Godine 1895, tri stotine godina nakon spaljivanja moštiju svetog Save, u Beogradu je osnovano Društvo za podizanje hrama svetog Save na Vračaru, čiji je cilj bio da se na mestu spaljivanja moštiju podigne hram. Omanja crkva koja je podignuta na mestu budućeg hrama je kasnije pomerena da bi izgradnja hrama mogla da otpočne. 1905. godine se raspisuje javni konkurs za izradu projekta; svih pet prispelih radova je odbačeno kao nedovoljno dobro.

Izbijanje Prvog balkanskog rata 1912. godine, kao i Drugi balkanski i Prvi svetski rat koji su sledili, zaustavili su sve aktivnosti na izgradnji hrama. Nakon rata, 1919. godine, Društvo je ponovo ustanovljeno. Nov konkurs je raspisan 1926; ovog puta su stigla 22 projekta. Premda prva i treća nagrada nisu dodeljene, arhitektonsko rešenje arhitekte Bogdana Nestorovića, koje je osvojilo drugu nagradu, proglašeno je za najuspešnije. Odbor za izgradnju hrama je 1930. poverio izradu projekta arhitekti Nestoroviću, kao i arhitekti Aleksandru Deroku, uz saradnju inženjera Vojislava Zađine.

Četrdeset godina nakon početne zamisli, i 340 godina nakon spaljivanja moštiju svetog Save, izgradnja hrama je konačno započela 15. septembra 1935. godine, kada je patrijarh Varnava izvršio osvećenje temelja. Kada su radovi poodmakli, patrijarh Gavrilo je 10. maja 1939. godine svečano osvetio temelje, i u oltaru, uz kamen temeljac, položio povelju. Dalja izgradnja bila je prekinuta napadom Nemačke na Jugoslaviju, 6. aprila 1941. Od početka građevinskih radova do nemačke okupacije, izgrađeni su temelji hrama i podignuti su zidovi visine 7 i 11 m.

Nemačka okupaciona vojska je koristila prostor unutar nedovršenog hrama kao parkiralište, a 1944. su ga za istu svrhu koristili partizani i Crvena armija. Kasnije su razna preduzeća koristila prostor kao magacin. Društvo za izgradnju hrama je prestalo da postoji.

Patrijarh German dolazi na čelo Srpske pravoslavne crkve 1958. godine i obnavlja ideju o podizanju hrama. Nakon 88 ponovljenih molbi - i isto toliko odbijanja - dozvola za nastavak gradnje je dobijena u leto 1984. i od republičke i od gradske vlasti. Profesor Branko Pešić, koji je imenovan za novog arhitektu hrama, prepravio je prvobitni projekat da bi se bolje iskoristili novi materijali i građevinske tehnike.

Patrijarh German je 30. aprila 1985. godine, u prisustvu svih srpskih arhijereja, ponovo osvetio hram, položivši povelju o nastavku radova u novim istorijskim prilikama. 12. maja 1985. patrijarh, 20 episkopa i brojno sveštenstvo su služili svečanu Liturgiju, kojoj je u unutrašnjosti zidina hrama prisustvovalo oko 12.000 vernika, dok je u porti bilo još oko 80.000 ljudi. Izgradnja je ponovo otpočela 12. avgusta 1985. Zidovi su podignuti do pune visine od 40 m. Akt o odobrenju nastavka gradnje potpisao je tadašnji predsednik predsedništva Srbije Dušan Čkrebić, koji je u znak zahvalnosti od Srpske pravoslavne crkve dobio orden Svetog Save, 2007. godine.[2]

Najveće postignuće je bilo podizanje centralne kupole teške 4.000 tona. Ona je bila napravljena na zemlji, a zatim je, zajedno sa pokrivačem od bakarnog lima i velikim pozlaćenim krstom visokim 12 metara i teškim 4 tone, podignuta i postavljena na zidove. Podizanje, koje je trajalo 40 dana, završeno je 26. juna 1989. godine.

Gradnja eksterijera je završena 2004. godine. Postavljena su zvona i prozori, a fasada je takođe završena. Radovi na unutrašnjoj dekoraciji tek su počeli.

18. Tašmajdanski Park - Vračar

ašmajdan Park colloquially Tašmajdan or simply just Taš, is a public park and the surrounding urban neighborhood of Belgrade, the capital of Serbia. It is located in Belgrade's municipality of Vračar. In 2010-2011

the entire park saw its largest reconstruction since its creation in 1958. Tašmajdan begins 600 meters southeast of Belgrade's designated center, Terazije, covering the extreme south-west corner of the Palilula municipality, bordering the municipalities of Vračar on the south and Stari Grad on the west. In a narrower sense, Tašmajdan occupies the area bounded by the streets of Takovska on the north-west, Ilije Garašanina on the northeast, Beogradska on the southeast and Bulevar kralja Aleksandra. The majority of the area is occupied by the park itself (central, east, west) while the northern and extreme western sections are urbanised. In wider sense, it occupies the additional area to the north (between Ilije Garašanina and 27. marta streets) and east (between Beogradska and Karnedžijeva streets) The latter is also known as Little Tašmajdan. Tašmajdan is bordered by the neighborhoods of Palilula on the northeast, while it extends into the neighborhoods of Vukov Spomenik, Krunski Venac and Nikola Pašić Square on the east, south and west, respectively.

19. Crkva Svetog Marka – 1931.-1940. Petar i Branko Krstić

Crkva Svetog Marka u Beogradu je srpska pravoslavna crkva smeštena na Tašmajdanu.Građena je od 1931. do 1940. godine u neposrednoj blizini stare crkve iz 1835. godine, prema planovima arhitekata Petra i Branka Krstića. Oblikovana je u duhu arhitekture srpsko-vizantijskog stila. Po opštem graditeljskom rešenju, arhitektonskim formama i polihromiji fasada, ovaj hram je najsrodniji manastiru Gračanici. Opremanje i ukrašavanje hrama još nije završeno.

U južnom delu naosa nalazi se sarkofag sa kostima cara Dušana, koje su prenesene iz njegove zadužbine manastira sv. Arhanđela kod Prizrena. Na severnoj strani je grobnica od belog mermera u kojoj su sahranjeni zemni ostaci patrijarha Germana Đorića. Poslednji kralj iz dinastije Obrenovića kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena Draga Mašin su sahranjeni u kripti crkve. U crkvi se čuva jedna od najbogatijih zbirki srpskih ikona18. i 19. veka.

Na mestu gde se nalazi današnja crkva svetog Marka na Tašmajdanu, 1830. godine, pročitan je sultanov hatišerif o priznavanju autonomije Srbiji unutar turske carevine. Na istom mestu stajala je stara crkva koju je podigao knez Miloš, te na taj način obeležio to istorijsko mesto. Stara crkva je uništena u bombardovanju Beeograda 1941. godine, ostaci su uklonjeni 1942. godine.

20. Stadion Taš Majdan – 1954.

Stadion Tašmajdan je stadion sa više namena u Beogradu, a nalazi se u sastavu SRC Tašmajdan. Gradnja je počela 1952., a svečano je otvoren 24. januara 1954. godine, a izgrađen je na mestu nekadašnjeg kamenoloma, po kome je i dobio ime: od turskih reči taš (kamen) i majdan (kop, rudnik). Kapacitet stadiona je 10.000 mesta, a u sklopu njega postoje dve sale i teretana, najviše se koristi za mali fudbal, odbojku, košarku, rukomet, kao i za razne koncerte i kulturno-zabavne manifestacije.[1]

Stadion se u zimskim mesecima od 1953. do 1977. (do otvaranja ledene dvorane Pionir 1978) najviše koristio za hokej na ledu, pa je tu 1954., 1955. i 1957. održano prvenstvo Jugoslavije u hokeju na ledu (turnirski sistem), a bio je domaći teren za beogradske klubove Partizan, Crvenu zvezdu, OHK Beograd, Tašmajdan i Avalu. [2]

Među prvim takmičenjima održanim na stadionu je i Evropsko prvenstvo za košarkašice 1954. godine. Stadion je bio domaćin prvog Svetskog prvenstva u rukometu za žene 1957., kada je Jugoslavija osvojila bronzu, a na njemu je reprezentacija Jugoslavije igrala mečeve Dejvis kupa 1956. Održani su i neki veoma zanimljivi događaji, kao što je španska korida, automobilska fudbalska utakmica sa velikom loptom, koju su šutirale „fiće“ i još nekoliko drugih.[3]

Stadion je bio u veoma lošem stanju, jer godinama u njega nije ulagano.[4] Tako da je 28. septembra 2011. počela njegova kompletna rekonstrukcija, a završetak radova se očekuje 2014. godine. Troškovi obnove iznose oko 647 miliona dinara, a stadion će nakon rekonstrukcije moći da primi 10.500 gledalaca.[5]

21. Hotel Metropol – Dragiša Brašovan 1957.

Hotel Metropol Palace, formerly known as Hotel Metropol, is one of Belgrade's architectural monuments. It opened in 1957 on Bulevar Kralja Aleksandra, the longest street in the urban part of the city, designed by Serbian architect Dragiša Brašovan.

The hotel is located near the center of Belgrade (district of Palilula), overlooking the Tašmajdan park, close to the University of Law, the Church of St. Mark, the Vukov Spomenik area and the Slavija Square. The center of Belgrade including the pedestrian Knez Mihailova street, the Kalemegdan park-fortress and Skadarlija – the old-style bohemian area of Belgrade, are all easily reachable by public transportation or taxi/private car - 10 to 15 minutes in average traffic conditions.

In 2002 a major fire broke out at the hotel, completely destroying the two last floors. The remaining of the hotel remained opened nevertheless for the following years. The hotel closed down in 2007 for throughout renovations and opened its doors again in June 2012 as a premium 5 stars venue. In Autumn 2012 it officially joined the Starwood hotels chain, under the Luxury Collection brand-category.

The newly renovated hotel will significantly improve the hospitality infrastructure of the city of Belgrade, offering unique facilities that will enable Belgrade to attract important international events. The complete cost of the restoration, including the purchasing price was approx. 70 million EUR, ranking it as one of the largest foreign direct investments in Serbia. The hotel has had many famous guests throughout its history such as Habib Bourguiba, Gamal Abdel Nasser,Che Guevara, Louis Armstrong, Kirk Douglas, Igor Stravinsky, Elizabeth Taylor, Sophia Loren, Jack Nicholson, Jawaharlal Nehru, Neil Armstrong, Buzz Aldrin, Vittorio De Sica, Gina Lollobrigida, Tigran Petrosian, Mikhail Tal, Boris Spassky, Bobby Fischer, and others.

22. Stadion Crvene Zvezde – 1963.

The first football stadium in this location was opened on 24 April 1927. It was the stadium of SK Jugoslavija. It consisted of a 30,000 capacity stadium with grass pitch, athletic track, training facility and club house. SK Jugoslavija played its matches on the stadium until the end of the Second World War when the club was disbanded by the new Yugoslav authorities. The ground was signed over to the newly founded club Red Star Belgrade. After three years of construction, the new stadium was ready to be unveiled. The official opening took place on 1 September 1963 with the Yugoslav First League match against NK Rijeka (2:1). That day, some 55,000 spectators came through 9 entrance gates of 5 meters width each into the still unfinished stands. The very first visitor to the stadium is known to be Laza Petrović, a peasant from the Loznica vicinity. This fiery Red Star fan arrived to the new stadium early in the morning and took his place in the eastern stand. He took out cheese and a bannock from his bag, then ate his breakfast while he waited patiently until the late afternoon for the game to start.

23. Stadion Partizana – 1949.

Stadion Partizana je fudbalski i atletski stadion u Beogradu koji je u vlasništvu FK Partizan. Stadion je dugo vremena nosio ime Stadion JNA. Od polovine 1950ih pa do 1987. na stadionu su se svakog 25. maja održavale parade za Dan mladosti. Stadion je zvanično otvoren 9. oktobra 1949. utakmicom

između Jugoslavije i Francuske. Stadion Partizana je imao kapacitet od 62.000 gledalaca pre nego što je UEFA usvojila nova pravila o bezbednosti. Renoviran je tokom 1998. i sada ima 32.710 mesta. Igralište ima dimenzije 105 x 70 m, tribine imaju 30 redova sedišta i postoji 30 ulaza za gledaoce. Najviša tačka stadiona je na visini od 21 m, a najudaljenija mesta gledališta su na rastojanju od 236 m po dužini (sever-jug) i 150 m po širini (istok-zapad).

24. TV Pink – Aleksandar Spajić 2001.

Sve osobenosti Pink International Company materijalizovane su i pretočene u formu izgradnjom zgrade ove medijske kuće. Ona je nedvosmisleno pretočila smisao medija u oblik svojom arhitekturom, iskazavši njihovu tehnološku složenost i težnju savršenstvu, ne ostavljajući, pritom, nikoga ravnodušnim. Koncept arhitekte Aleksandra Spajića pretpostavlja ovo zdanje kao poslovni i proizvodni mehanizam u funkcionalnom i oblikovnom smislu. Tehnološki proces evoluira po vertikali zdanja, pritom se granajući horizontalno: “proizvodnja” je smeštena pod zemljom, “priprema i obrada” u prizemlju, a “logistika” na spratovima. Ideja je bila da spolja i iznutra objekat jasno govori da je reč o medijskoj kući. Od ulaza u centralni hol, preko transparentnih unutrašnjih fasada, neobičnog panoramskog lifta, pa do sagledive “proizvodnje” postavljene u središtu objekta, sve je u neprekinutoj vizuelnoj komunikaciji koja iskazuje dinamičan karakter medija. Zgrada je bila eksponat Oktobarskog salona arhitekture 2001. i učesnik Venecijanskog bijenala gde je nagrađena kao moralni pobednik

25. Topšiderski Park

Geographically, Topčider covers a much larger area than what people generally refer to as Topčider today. The eastern slopes of Topčidersko Brdo ("Topčider Hill") begin already at the Mostarska Petlja and the highway. The neighborhood of Senjak is located on the western, and Dedinje on the right side. This is where the street of Topčiderski Venac and the roundabout of Topčiderska zvezda ("Topčider star") are located. The southern slopes of the hill extends into the valley of the Topčiderska reka, a tributary to the Savariver. This is the area identified with the term Topčider. Topčider Park begins five kilometers south of downtown Belgrade and extends west, east and south into the old Topčider woods which itself extend west into the park-wood of Košutnjak. In the upper parts, Košutnjak and Topčider forests grow together, while in the lower parts they are divided by the Topčiderska reka and a railway passing through the river valley (both Košutnjak and Topčider have their own, separate train stations). In the extreme north-west Topčider extends into the neighborhood of Careva Ćuprija and in the south-east into Lisičji Potok. It also borders the neighborhood of Kanarevo Brdo in this section.

26. Milošev Konak – 1831. majstoriЈања Михаиловић и Никола Ђорђевић

Конак кнеза Милоша у Топчидеру је конак који је за Милоша Обреновића подигнут 1831. године, након што је Србија добила аутономни статус у оквиру Османског царства, а кнез Милош наследнокнежевско достојанство. Испред овог здања је један од најстаријих и најлепших платана у Европи, заштићен као природна реткост (има више од 160 година).

После конака за своју жену и децу у београдској вароши, кнез Милош Обреновић подигао је 1831-1834. и за себе конак у Топчидеру.

Зграда је изграђена у стилу уобичајеном за репрезентативне осменске резиденције. Конак су саградили мајстори Јања Михаиловић и Никола Ђорђевић, а радове водио Хаџи-Никола Живковић, надзорник и неимар скоро свих грађевинских подухвата кнеза Милоша. Богата унутрашња декорација плафона, зидова и ниша, делимично је сачувана до данас. За време своје прве владавине (1815—1839), Милош је само повремено овде боравио, а за друге владавине све време (1858—1860) провео је у Конаку и ту умро 14. септембра 1860. Једно време у Конаку је био Музеј кнеза Милоша иМихаила Обреновића, затим Шумарско-ловачки музеј, основан 1929.

Приликом прославе 150-годишњице Првог српског устанка (1954), у Конаку је отворен Музеј Првог српског устанка са тематиком посвећеном читавом периоду ослободилачких борби против Турака(од 1804. до другог хатишерифа 1839). Експонати Музеја послужили су као полазна основа за формирање Историјског музеја Србије, 1963.

У конаку је 2013. године поводом 198. годишњице Другог српског устанка отворена нова стална поставка.[1]

У непосредној близини конака се налазе Топчидерска црква Светих апостола Петра и Павла и Црквени конак у Топчидеру.

27. VMA – Josip Osojnik i Slobodan Nikolić 1982.

Smeštena na Banjičkom visu, zgrada VMA predstavlja jedan od arhitektonskih simbola Beograda. Građena je prema idejnom projektu pukovnika diplomiranog inženjera arhitekture Josipa Osojnika i diplomiranog inženjera arhitekture Slobodana Nikolića, koji su za svoje delo, nakon konkursa raspisanog 1973. godine, dobili nagradu "22. decembar". Objekat je gradila građevinska radna organizacija "Ratko Mitrović" po tzv. sistemu inženjeringa, uz angažovanje 48 radnih organizacija iz cele tadašnje Jugoslavije. Zgrada VMA je useljena i počela sa radom 01.01.1982. godine.

Kompleks VMA prostire se na površini od 21 hektara, a sama zgrada na 180.000 kvadratnih metara. Podeljena je u više od 60 tehničko-tehnoloških celina, sa oko 6.000 prostorija.

Zgrada je izuzetno dinamičnog oblika, ali veoma svedene forme, inovativne za beogradsku arhitekturu sedamdesetih godina prošlog veka. Glavni smeštajni deo je podeljen na dva dela (u osnovi ima oblik pola krsta koji je na uglovima zaobljen) i izdignut je na stubove. Kao takav ostavlja utisak lebdeće, kolosalne strukture koja pleni svojom masivnošću. Fasadom dominiraju horizontale u vidu traka (jasan odnos puno - prazno) koje ublažavaju visinu objekta i njen gabarit.

28. Pet Solitera – Aleksandar Stjepanović, Slobodan Drinjaković i Branislav Karadžić; 70ih

Пет солитера или како их још зову 'Пет идиота' јер стоје усамљено одвојени један од другог, налазе се у Црнотравској улици.

Или како кажу неки становници Солитера, наравно у комшијској шали никако злонамерно: 'Када је Бог ишао градом и насељавао идиоте, саплео се на један од пет високих солитера и све идиоте које је носио са собом је истресао у тих пет солитера'

За разлику од својих нижих комшија црвених 'ламела' које имају од 4 до максималних 12 спратова, њих

петорица имају по 25 спратова. Са врха Солитера се поглед пружа и до ФРУШКЕ ГОРЕ.

О архитектури и зашто их има баш 5, на странициИСТОРИЈА

29. Istočna Kapija Beograda (Konjarnik kapija) - архитекта Вера Ћирковић и инжењер Милутин Јеротијевић 1976.

Источна капија Београда је неслужбени назив за три солитера који се налазе на територији Општине Звездара, у Београду. Званични назив им је Рудо (по босанском граду Рудо). Име „Рудо“ Источној капији Београда дао је београдски архитекта Драгољуб Мићовић, који је у време изградње ова три солитера вршио стручни надзор. Иначе Драгољуб Мићовић је рођен 1929. године у Рудом и аутор је више књига о историјату родног краја.

Солитери се налазе у близини ауто-пута и својом величином и упадљивошћу представљају симболичку капију на уласку у Београд за путнике који долазе из правца истока. Аутори пројекта су архитекта Вера Ћирковић и инжењер Милутин Јеротијевић. Извођач радова било је предузеће „Рад“. Изградња је трајала од 1973. до 1976. године.[1] Зграде су усељене 1976. године. Грађене су у стилу соцреализма.

Популарно Рудо насеље обједињује 3 солитера, од по 85 метара висине, која имају по 28 спратова[1][2] и међусобно су окренута један ка другоме и спаја их плато као и игралиште за децу. Сваки солитер има по 190 станова.[2] У солитеру Рудо 1 живи око 450 станара, у солитеру Рудо 2 око 530 а у солитеру Рудо 3 око 400 што укупно чини око 1400 станара. Солитери су рађени на постољима у висини од 3 спрата а после се 6 серија од по 4 спрата терасасто сужавају до система за одржавање изнад 27 спрата. Делимична реконструкција фасаде зграда урађена је 2004. године, а унутрашњост зграда је у солидном стању са јаком влашћу кућног Савета. Следећа реконструкција је почела 2008. године.

30. Crkva Sv. Petka (Kalemegdan) – 1417.

Црква Свете Петке се налази у Доњем Граду Београдске тврђаве и подигнута је на месту чудотворног извора, у непоседној близини цркве Ружица, подигнуте после 1867. године. Садашња капела је саграђена 1937. године по пројекту архитекте Момира Коруновића. Њене унутрашње зидове и сводове покривају мозаици, које је 1980-83. године израдио сликар Ђуро Радуловић. Капела Свете Петке је подигнута у периоду када су мошти ове светитељке премештене у Београд. Њене мошти су пренете на молбу кнегиње Милице Султану. Део моштију је пренет 1417. године у капелу коју је подигао непознати великодостојник из Доњег града. Након турског освајања Београда 1521. мошти су однете у Цариград. 1641. године их откупљује молдавски војвода и преноси у град Јаши. Црква Ружица и даље чува једну частицу моштију Свете Петке.

Није познато да ли је помињана капела била подигнута у близини извора, као ова данашња. Та првобитна капела је била у облику земунице у коју се улазило низ степенице. Због лошег стања, на иницијативу Патријарха Варнаве, на данашњем месту је изграђена и освештана капела на дан Свете Петке 1937. године. Приликом копања темеља пронађени су остаци неког старијег храма и ископане су бројне кости војника погинулих током одбране Београда 1914 и 1915. године.

При овој цркви изграђена је крстионица по узору на апостолске.

31. Bogorodična Crkva Ružica (Kalemegdan) – posle 1867.

Богородичина црква Ружица је црква која се налази у северноисточном подграђу Београдске тврђаве, испод Зиндан-капије. У доба деспота Стефана Лазаревића постојала је стара црква истог имена, коју су Турци при освајању Београда 1521. године порушили. Садашња црква била је у 18. веку барутни

магацин,је учествбеоградсослобађацрква освпорушенПосле об

ЗапоАл

Приликопешадинпостиглоочуване.Највећи уништен

32. S

Београдсуправо п

Градња јАндреа К

ДанашњЗемуна. микрораоткуцава

33. S

Ideja o izg

Prvi teme

Ulaganjemomladina2005), przemlji.

Centar zanovembr

, који је 1867овао у градњска црква. Крања од Тураквештана послна током Првобнове је поста

а време светсорушен је овалександра, у

ом ове обновенца из Балкано уз учествова Радови су нарадови су вр током бомба

Sahat Kula (K

ска сахат-кулпо овој кули д

е почела 174Корнара, а до

и часовник (оНо иако је прачунарски кона на четврт са

SC 25. Maj/M

gradnji sports

elji su podignu

m pre svega Saca, sportski crofessor Arhite

a sport i rekrera 1973. godin

-69. године пњи ни дан данрајем седамнака био органиле већ десет мог светског раављена плоч

ског рата 191ај свети храмправом прво

е направљеннских ратова.ање војног свастављени и шени 1937. кардовања 19

Kalemegdan) –

ла је кула гордобила назив

40. године за овршена 1789

оспособљен 2рвобитни Паннтролисан сиата док се ста

Milan Gale Mu

skog centra na

uti jednu dece

Skupštine opštentar je izgrađektonskog fak

aciju "25.maj"ne.

претворен у внас није познаестог века, цзован одбор месеци. Накоата, а обноваа која служи

4-1918. од стм војнички. Пог српског Пат

е су и две ста. У цркву је довештеника и дпосле рата, ккада је изграђ944.

– 1740.-1789.

њег града Бев. Спада у најз

време аустро9. године, тад

2003. годинентелићев мехстем са електри механиза

uškatirović – Iv

astala je još 19

eniju kasnije, 1

tine Stari gradđen za 11 meskulteta čija vir

" je svečano o

војну цркву. Тнато. Једино шцрква Ружицаза обнављањон тога су у ња и освећивањза успомену

тране аустроуод Владом Њтријарха Дим

атуе. Једна понесено шестдуховника цркада је попрађена капела С

еоградске тврзначијнија и

оугарске упрда већ под ту

е) је израђен ханизам обноктромоторимм чува.

van Antić 197

961. godine.

1972. godine.

d, te značajnimseci i 12 dana

rtuoznost je sv

otvorio tadašn

Тачно време што је утврђеа је срушена,ње цркве. Радоњој почела дање је завршена ово врем

угарске и немЊ. В. Краља Смитрија... обн

редставља кот икона из лоркве Ружице.ављен водовоСвете Петке,

рђаве. Кула снајочуванија

аве под вођсурском влашћ

почетком 20.овљен и оспоа, сензорима

73.

m dobrovoljnia. Njegov projevrstala Centar

nji predsednik

кад је ова црено је да је ов али је већ пеови су брзо заа се врше богоно 11. октобре, и на њој је

мачке војске орба, Хрвата иовљен је хра

опљаника цаогора Надор у До данашњиод и подигнуттрем и цркве

е издиже изн знамења гор

ством венецићу али са исти

. века звонолособљен, ипаа и електрома

m radnim dopektant je akadr među najlepš

republike, Jo

рква направљво најстарија ет дана послеавршени, такослужења. Цра 1925. годие написано:

опљачкан и и Словенаца, ам Божији.

ра Душана, ау Африци. Тоих дана су сата капија кодени дом, који

над капије, а рњег града.

ијанског градиим градитељ

ливница Пантк је уграђен агнетима који

prinosom višedemik Iva Antše objekte u n

sip Broz Tito,

љена и ко

е ко да је рква је ине.

а друга се мо две д олтара. и је

капија је

итеља ем.

телић из

и

e hiljada ić (1923–našoj

22.

Centar je otvoren sa prevashodnom namenom da deci i omladini efikasno pomogne u njihovom razvoju kroz razne oblike fizičke kulture.

Godine 1978. Centar "25. maj" se udružuje sa Centrom za odmor i rekreaciju "Stari grad". Sportski centar 17. marta 2006. godine postaje javno preduzeće opštine Stari grad i dobija novo ime: JP Sportsko rekreativno poslovni centar "Milan Gale Muškatirović".

Godine 2011. Sportsko-rekreativni centar "Milan Gale Muškatirović" je detaljno rekonstruisan. Može se reći da MGM danas spada među najsavremenije sportske centre u Srbiji.

34. Kula Nebojša – oko 1460.

Кула Небојша је једна од најпознатијих кула у Београдској тврђави. Налази се у Доњем граду на улазу у некадашње Дунавско пристаниште. У њој је за време турске владавине погубљен грчки револуционар Рига од Фере. Кула је добила назив негацијом глагола бојати се, што би значило да се кула не боји ни једног непријатеља и да је неосвојива.

Такво именовање кула се може наћи и код других словенских народа, као нпр. у словачким тврђавама[1][2][3] Често се неправилно назива и "Небојшина кула" услед недовољног познавања историје и лакшег памћења имена (због природе језика "Небојшина кула" звучи исправније иако је потпуно другачијег значења).

Према легенди кула Небојша је била Донжон кула Београдске тврђаве у доба деспота Стефана, која је вероватно изгледала попут Деспотове куле у манастиру Манасија. Легенда даље каже да се кула као Неосвојива, када су Турци након тешких борби заузели скоро целу Београдску тврђаву, винула у ваздух и одлетела у Доњи град ван њиховог домашаја, тако да је они никада нису ни заузели. Од тога времена она стоји на свом данашњем месту да сведочи о својој непобедивости и непокорности. Првобитни називи куле били су Бела и Темишварска кула, да би свој данашњи назив добила тек у XVII веку. Тада је у експлозији барута одлетео у ваздух Мали Град са првобитном кулом Небојшом (простор од Дефердареве капије до Победника), после чега је назив Небојша прешао на кулу у пристаништу. Кула Небојша има основу правилног осмоугла са дебелим зидовима. Има четири спрата и приземље (пет етажа) са укупном висином од 22m. На свакој страни спратова смештени су отвори за топове којима је посада могла да дејствује по нападачима како са река тако и са копна. Кула је раније имала заравњени врх са грудобраном и истуреним дрвеним конзолама за дејство по непријатељу. У првој половини XVIII века током велике обнове Београдске тврђаве коју су спровели Аустријанци, врх куле са грудобранима је замењен кровном конструкцијом која је опстала до данашњих дана.

Кула спада у ред типичних артиљеријских вишеспратних кула које су се у то доба градиле у скоро свим утврђеним градовима тог доба. Кула Небојша је настала око 1460. године. Изградили су је Угари да би заштитили прилаз Дунавском пристаништу и њега самог од турских напада. Турци су приликом освајања Београда 1521. године успели да продру у Доњи град тек када су артиљеријом срушили Кулу Небојшу. Она је са својим топовима имала велики значај у бурној историји Београда као, уз кулу Млинарицу, најјача кула у Доњем граду. Због тога је често била на удару освајачких артиљерија, тако да је више пута рушена и поново подизана. Са губитком значаја Дунавског пристаништа и његовим затрпавањем кулу Небојшу Турци претварају у најпознатију тамницу Београдске тврђаве. Она због те улоге постаје један од мрачних симбола Београда попут Беле Куле у Солуну или Тауера у Лондону.

Њен најпознатији заточеник је био велики грчки родољуб Рига од Фере који је у њој погубљен 24. 06. 1798. године. Поред њега у њој је живот изгубио и митрополит Методије, који је убијен 1800. године по

наредби Хаџи Мустаф паше. На простору око куле се налази масовна гробница жртава усташког логора Јасеновац.[4][5] Ту су током Другог светског рата сахрањени лешеви које је на обалу избацила река Сава.[4][5] Унакажене лешеве су извлачили рибари и сахрањивали поред куле. Кула Небојша је последњу рестаурацију доживела 1964. године, а данас затворена за јавност, док су њени спољашњи зидови у добром стању.

Почетком XXI века власти града Београда постигле су оквиран договор са грчким властима о обнови куле и њеном отварању за посетиоце уз помоћ средстава које би Грци обезбедили. Радови на обнови су отпочели у јуну 2009. године и окончани су у мају 2010. године, а очекује се да до краја године буде отворена за јавност, са изложбеним простором на четири спрата, од којих ће први бити посвећен Риги од Фере.

35. Beogradska tvrđava (Kalemegdan) – početkom I veka !!! ZASEBNO PREDAVANJE !!!

Београдска тврђава представља градско утврђење око које се развио данашњи Београд. Подигнута је почетком 1. века као палисада са земљаним бедемима, да би се током векова развијала у римски каструм (II век), византијски кастел (VI и XII век), средњовековну утврђену престоницу Српске деспотовине (XIII и XV век) и на крају аустријско/османлијско артиљеријско утврђење (XVII и XVIII век). Данас је својеврстан музеј прошлости Београда и са Калемегданским пољем чини јединствену културно-историјску целину у оквиру Калемегданског парка. Тврђава се налази на врху 125,5 m високог завршног гребена шумадијске геолошке плоче.[1] Литице гребена гледају према Великом ратном острву и ушћу реке Саве у Дунав. Окружују је три улице: Булевар Петра Бојовића, Улица Тадеуша Кошћушког и Париска улица. Основу тврђаве чине два дела:

Горњи Град - обухвата плато некадашњег римског каструма, византијског кастела односно Деспотовог Града и артиљеријска проширења према копну односно ка југу и истоку.

Доњи Град - обухвата Милутиново Западно Подграђе и Деспотово Подграђе на обали, артиљеријско проширење ка истоку.

Београдска тврђава, а самим тим и сам Београд, има врло значајан стратешки положај у оквиру целокупне југоисточне Европе. Смештена је на граници Панонске низије и Балканског полуострва и раскрсница је путних праваца који су од давнива повезивали Цариград (Via Militaris) односно Солун (Via Egnatia) са унутрашњошћу европског континента. Поред копнених путева који се на том месту спајају, на њему се укрштају и пловни путеви оличени у Сави и поготово Дунаву који представља најзначајнију европску реку.

У локалном смислу гледано, тврђава се налази на крају гребенског платоа који се на том месту стрмо спушта ка ушћу Саве у Дунав. На тај начин је рекама спречен приступ тврђави са севера и истока Дунавом и запада Савом. Трагови насеља на простору Београдске тврђаве датирају још из неолита, да би се у доба Келта на простору данашње Карабурме развио прави град под именом Сингидунум.

Најстарије утврђење на месту данашње Београдске тврђаве подигнуто је највероватније између 6. и 11. године н. е. у време када су варварска племена почела да угрожавају северне границе Римског царства. Тада је на платоу од Народног музеја и Позоришта до Студентског парка [2] подигнуто утврђење од земљаних бедема и палисада које је касније, највероватније у II веку, прерасло у класични римски каструм који је чинио саставни део чувеног лимеса. Каструм је имао правоугаону основу димензија 560m са 350m и обухватао је данашњи Горњи Град са делом Калемегданског парка до данашње Париске улице. Током првих векова нове ере био је стално седиште IV Флавијеве легије. После поделе Римског царства 395. године тврђава улази у састав Источног римског царства под именом Сингидон, да би 441.

године била разрушена у великом нападу Хуна. Теодорик Велики је осваја 471. године, да би је 498. године напустио током Остроготске сеобе на Апенинско полуострво.

Касноантичка односно рановизантијска утврда

Тврђава бива обновљена и ојачана нешто пре 535. године током владавине византијског цара Јустинијана I (527-565). Том приликом је њена површина сведена највероватније само на правоугаони простор данашњег Горњег Града. Око ње се током словенског насељавања на Балканско полуострво смештају Срби. Тврђаву су у VIII веку разорили Обри, после чега је она неко време била напуштена.

Средњовековна утврда

Не зна се поуздано када су обновљени бедеми и живот у Београдској тврђави, али је извесно да је у средином IX века постојало утврђено насеље. Оно је највероватније обухватало западни угао некадашње касноантичке утврде (простор будућег византијског Кастела и Деспотовог Града) као цитаделу утврђену каменом, док је остатак простора некадашње касноантичке утврде односно правоугаони простор Горњег Града био опасан земљаним бедемом са палисадом испред кога се налазио суви шанац чиме се Београдска тврђава није умногоме разликовала од већине осталих утврђења у Европи тог доба. Археолошкои остаци рова пронађени су 2012. године.[3]

Рановизантијска (касноантичка) тврђава је била грађена од белог камена који је блијештао са свог уздигнутог положаја над панонском равницом, због чега су јој Срби дали назив Бели Град односно Београд под којим се тврђава и насеље први пут помињу 16. априлa 878. године у писму римског патријарха Јована VIII упућеног бугарском кану Борису (852-889).

Током векова тврђавом и градом управљају на смену Бугари, Византинци и Мађари, да би у XI веку поново дошла у руке Византијског царства после слома Самуиловог царства (1018). Пошто је град тада постао истурена гранична утврда Византије, некадашњи касноантички бедеми су обновљени.

Мађари су покушали да заузму град 1071. године, да би 1127. године успели на кратко да заузму град, али пошто нису били у стању да град задрже порушили су утврду и тако добијени материјал су искористили за утврђивање Земунског Града. За време владавине Манојла Комнина (1143—1180) Византинци заузимају Земун, а камен који је три деценије раније прешао Саву, враћен је и уграђен назад у Београдску тврђаву која у периоду од 1151. до 1165, године бива претворена у кастел у облику делтоида димензија око 135 m са око 60 m, смештеног на простору некадашње цитаделе.

Град 1183. или 1184. године пада у руке Мађара који владају њиме све до почетка XV века са малим прекидом од 1284. године је њиме управљао прво тзв. сремски краљ Драгутин (краљ Србије 1276 — 1282, краљ Срема 1282—1316), а потом и његов брат Милутин (1282—1321), да би га Мађари поново повратили 1319. године. Током своје владавине Милутин је проширио утврду на запад, спустивши бедеме до Саве (тзв. Западно Подграђе). Српски цар Душан (1331—1355) и касније кнез Лазар (1371—1389) су покушали да заузму тврђаву, али без успеха.

Београдска тврђава у доба деспота Стефана Лазаревића

Вазалним уговор који је са мађарским краљем Жигмундом (1387—1437) закључио 1403. године српски деспот Стефан Лазаревић (1389—1427) српска деспотовина је добила Београд и још неке области. Током његове управе градом, тврђава коју су Османлије 1397. године разрушиле је обновљена и значајно проширена у периоду од 1403. до 1407. године када је обновљен кастел који је претворен у деспотов утврђени дворац (1405), после чега је обновљено Западно Подграђе у коме је подигнуто Ратно пристаниште. Радови на проширењу утврде су трајали све до смрти деспота Стефана 1427. године, а у

самом граду се од 1405. године налази престоница Србије која је до тада била у Крушевцу (види Град цара Лазара). Током Стефанове владавине у граду је обновљен:

Манојлов кастел који је претворен у деспотов утврђени дворац са првобитном кулом Небојша као донжоном (окончано 1405)

Западно Пограђе које је ојачано и уз које је подигнуто Ратно пристаниште (окончано 1407) док су као потпуно нови делови тврђаве у периоду од 1407. до 1427. године редом подизани:

Горњи Град који је опасан системом двоструких бедема, попут ниског и задњег бедема у цариградским Теодосијевим бедемима

Дубоки суви шанац испред Горњег града са копнене стране

Доњи Град са Градским пристаништем чији је улаз чувала кула која је касније прерађена у данашњу кулу Небојшу

чиме је површина која је опасана бедемима за нешто мање од четврт века увећана десетоструко.

После Стефанове смрти, Београд бива враћен Мађарима који га додатно ојачавају због све веће опасности од Османлија, које су га три пута опседале:

1440. — прва опсада под вођством Мурата II (1421—1451)

1456. — друга опсада под вођством Мехмеда II Освајача (1451—1481) који је 1453. године заузео Цариград и срушио Византију

1521. — трећа опсада под вођством Сулејмана I Величанственог (1520—1566) који заузима Београд на свом походу ка Бечу (1529) преко Мохачког поља (1526).

Током своје владавине Мађари су додавали барбикане испред главних градских капија, истурени део утврде на истоку и прерадили су данашњу кулу Небојшу у типичну артиљеријску кулу тог доба.

Артиљеријско утврђење

Аустријанци освајају тврђаву 1688. године и почињу са опсежном обновом и прерадом из средњовековног у артиљеријско утврђење. Посао је поверен Андреју Корнару који га је већином привео крају 1696. године под Османлијама које су у међувремену повратиле град. Том приликом је током бомбардовања погођен барутни магацин смештен у Деспотовом Граду што је изазвало велику експлозију у којој је страдао готово цео Деспотов Град. Међутим Корнарова решења су већ тада била застарела, а због сталних борби никада нису ни у потпуности завршена.

Аустријанци заузимају 1717. године Београд и у периоду од 1723. до 1736. године Швајцарац Никола Морес фон Доксат изводи велике преправке и дограђивања тврђаве у склопу којих је планирано и подизање додатних утврда на левим обалама Саве и Дунава која би била повезана са самом утврдом. Међутим тврђава је Београдским миром из 1739. године без борбе враћена Османлијама, а Аустријанци су били приморани да поруше новоизграђене бедеме у року од три (бастиона траса око вароши) односно шест (утврде у склопу тврђаве) месеци. По окончању тих радова град бива у јуну 1740. године предат Османлијама. Зарад потребе очувања својих северних граница Отоманска империја је морала да обнови и додатно утврду Београдску тврђаву, али је услед лошег финансијског стања у самом царству та обнова трајала преко две деценије и није унела ништа ново, већ је представљала поједностављену обнову тада већ застарелих Доксатових решења.

Београдска тврђава октобра 1789. године поново пада у аустријске руке, али већ 1791. године бива враћена Османлијама према одредбама Свиштовског мира.

Српски устаници под Карађорђем освајају тврђаву 1807. године и она остаје у саставу устаничке Србије све до пропасти Првог српског устанка 1813. године. Према уговору о Османлијском напуштању Србије кнезу Михајлу Обреновићу (1839-1842, 1860-1868) 19. априлa 1867. године бивају симболично предати кључеви Београдске тврђаве. Непосредно после овога утврда губи свој војни карактер, а од 1869. године цео простор некадашње тврђаве и њене околине почиње да се претвара у Калемегдански парк.

Простор тврђаве је страдао током бомбардовања за време Првог светског рата и том приликом су уништене скоро све зграде у њеној унутрашњости, а сами бедеми су претрпели тешка оштећења. Током Другог светског рата у склопу тврђаве су биле стациониране немачке окупационе снаге, да би се после ослобођења Београда 20. октобра 1944. године у њу сместиле трупе ЈНА, које су је напустиле 1946. године када је цео простор тврђаве и парка стављен под заштиту државе.

Године градње и рушења

6. или 11. - Прва утврда од палисада и земљаних бедема

II век - Римски каструм

441. — Хуни освају и руше утврду

пре 535. године - Јустинијан I подиже рановизантијску утврду

VIII век - Обри руше тврђаву и она бива напуштена

Средина XII века - Манојло I Комнин обновља утврду и подиже кастел камењем из Земунске тврђаве

1316-1319. - Милутин проширује утврду и спушта је ка Сави (Западно Подграђе)

1403-1407. - Деспот Стефан проширује тврђаву

1427. — Додатна ојачања под деспотом Стефаном

прва половина XV века - Мађари ојачавају утврду

1688-1696. - Корнар претвара средњовековно у артиљеријско утврђење

око 1690. - Током Османлијског напада целокупан Деспотов Град бива дигнут експлозијом у ваздух

1717-1736. - Доксат ојачава утврду

1739. — Доксатова ојачања бивају порушена према Београдском миру

Друга половина XVIII века - Османлије подижу утврду као поједностављени облик Доксатових ојачања

1869. — Већи део тврђаве почиње да се претвара у Калемегдански парк

1946. — Тврђава је стављена под заштиту државе

Године борби смена власти

441. — Хуни освају и руше утврду

471. — Теодорик осваја утврду

489. — Остроготи напуштају град

VIII век - Обри руше тврђаву и она бива напуштена

1112. — Мађари освајају и руше тврђаву, а материјал уграђују у Земунски Град

1183-1184. - Мађари заузимају утврду

1284. — Драгутин добија Београд

1319. — Мађари освајају утврду

1403. — Стефан Лазаревић добија Београд на управу

1427. — После смрти деспота Стефана утврда је враћена Мађарима

1440. — Прва Османлијска опсада града под Муратом II

1456. — Друга Османлијска опсада града под Мехмедом II

1521. — Османлије под Сулејманом I Величанственим освајају град

1688. — Аустријанци заузимају тврђаву

око 1690. - Османлије освајају утврду

1717. — Аустријанци заузимају утврђење

1739. — Београдским миром је тврђава враћена Османлијама, а Доксатова проширења уништена

1789. — Аустријанци освајају утврду

1791. — Свиштовским миром је тврђава враћена Османлијама

1807. — Српски устаници ослобађају тврђаву

1813. — Османлије преузимају утврду после слома Првог српског устанка

1867. — Османлије предају Србима тврђаву и напуштају Србију

1914-1918. - Тврђава услед бомбардовања бива тешко оштећена током Првог светског рата

прва половина XX века - Последња стална мирнодопска војна постава напушта тврђаву

1941-1944. - Немачке окупационе трупе су стациониране у тврђави

1944—1946. - ЈНА држи своје јединице у склопу утврде

Београдска тврђава данас

Београдска тврђава данас представља претежно типично артиљеријско утврђење, попут Петроварадина, али су у њој видљиви остаци и претходних епоха. Та разлика се најбоље види у материјалу градње:

Бели делови представљају византијски и каснији српски односно средњовековни слој градње по коме је и цео град добио назив

Црвени делови представљају аустријски и отомански односно артиљеријски слој градње

Тврђава је данас власништво државе Србије и под њеном је заштитом, а директну управу над њом има ЈП „Београдска тврђава“. Она је стално отворена за посетиоце, а у њеном склопу се налазе:

Војни музеј

Завод за заштиту споменика града Београда

Народна опсерваторија

Природњачки музеј

Црква Ружица

Црква свете Петке

Победник

Гробница народних хероја

Београдски зоолошки врт

У склопу тврђаве се стално изводе како мала археолошка истраживања, тако и конзерваторски и реконструкциони радови.

Остаци римског каструма

Трагови римског каструма могу се данас у траговима видети у основи северног и западног бедема Горњег Града и чине их велики правилни тесаници.

Остаци Деспотовог града

Најочуванији део некадашњег Деспотовог Београда представља североисточни део Горњег Града који чини:

Деспотова капија са кулом поред које се могу видети остаци система два бедема који је опасивао Горњи Град

Зиндан капија са цвингером (барбиканом)

Поред тога значајни остатак представља и цео источни бедем Горњег и Доњег Града са остацима Источне капије Доњег Града, као и северни бедем Горњег Града.

Недалеко од Дефтердареве капије се могу видети темељи улазне куле и бедема Деспотовог Града са стубовима носачима моста којим се некада улазило у њега. На падини између северног бедема Горњег Града и платоа Малог Града простиру се остаци митрополијског двора у оквиру кога се налазила и црква посвећена Успењу Богородице у којој су биле смештене мошти Свете Петке.

36. Pobednik - Ивану Мештровић 1928.

Победник је назив за тријумфални споменик који се налази на највишем бедему тврђаве у Београду. Споменик је израдио чувени вајар Иван Мештровић, а по наруџби београдске општине. Споменик

представља победу српске војске над Отоманском и Аустроугарском империјом у ратовима од 1912. до 1918. године.

Председник општине Београд Љубомир Давидовић и градски челници желели су да се изгради на Теразијама у најпрометнијој улици престонице спомен обележје у част победе српске војске у Првом балканском рату. Отоманска империја је у том рату поражена и протерана са већег дела Балканског полуострва. Српска војска ослободила је Косово и Метохију и вардарску долину, после више векова хришћанско становништво се у тим областима нашло у састав Краљевине Србије. Израда спомен обележја је поверене славном вајару Ивану Мештровићу 1912. године.

Мештровић је пројектовао фонтану на тему ослобођења Јужне Србије од Турака. У центру базена са водом, замислио је петостепени стуб, симбол петовековног ропства под Турцима новоослобођених крајева. На његовом врху стајао би победник као весник тријумфалних битака. Споменички комплекс требало је да носи назив „Алегорија“. Иван Мештровић је 1913. године почео са радом, који је трајао осам месеци. Вајао га је и обликовао у калупима у фискултурној сали основне школе у данашњој Улици Краља Петра I, у архитектонском одељењну Јелисавете Начић. Пред сам Први светски рат средишња фигура победника отпремљена је у Аустроугарску, у Чешку на ливење. Тамо се налазио све до краја рата и спасен од уништења.

Убрзо је у јавности настала полемика око места постављења споменика. Поред избора места постављења споменика, настале су и нове оклоности, а то је слом и уништење још једне империје, Аутро-Угарске, коју је Краљевина Србија поразила у Првом светском рату и започела процес уједињења са ослобођеним крајевима, па затим створила нову државу, Краљевину Срба, Хрвата и Словенеца.

Донета је одлука да победник буде постављен на Београдској тврђави, на највиши градски бедем у близини Пашиног конака. Београдску тврђаву су градиле у прошлости обе поражене империје, Аустријска царевина и Отоманска царевина, само са једним циљем, окупације Србије и контроле централног дела Балкана. Београдска тврђава је за време Отоманске империје била седиште турског паше, који је са тог места владао већим делом Србије (Београдски пашалук). Тврђава је у то време била злогласна тамница за многе Србе, а и на њеним бедемима и кулама турци су постављали одсечене главе српских устаника. Тврђава је за Србе била нека врста забрањеног града, у коју су само улазили оковани у ланце ради мучења или одвођења на губилиште. Споменик Победник на тврђави симболизује ослобођење овог злогласног и неприступачног места за Србе, као што за Французе 14. јул 1789. године представља дан када је пала тврђава и тамница Бастиља. Споменик представља победу над феудализмом и ропством, мрачно и средњовековно доба које су оличавале старе и конзервативне царевине престале су да постоје после Првог светског рата, а наг мушкарац и ратник оличава ново ренесансно доба, које је дошло у ове крајеве. Сиви соко у левој руци осматра свет око себе и пази да се мрачне, тиранске и стране завојевачке силе не пробуде, а ако се то деси, мач у десној руци је ту да те силе зла уплаши или победи. Такође, донета је одлука да фигура победника, нагог ратника, његова мушкост буде окренута у правцу Беча, престоници поражене Аустро -Угарске империје, а његова позадина да буде окренута према Пашином конаку и даље у правцу Истанбула, престоници поражене Отоманске империје.

Споменик Победник је свечано откривен 1928. године, поводом прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта и победе Србије у ратовима од 1912. до 1918. године. Споменик и плато испод њега дневно посети више од 5.000 туриста. Победник је најфотографисанији и најпопуларнији београдски споменик.

37. Vojni muzej na Klemegdanu – 1924.

Војни музеј Београд је музејска институција која сакупља, проучава и презентује различите предмете за војну употребу а пре свега оружје, униформе, ратне заставе, војна документа и уметничка дела са војном

тематиком. Војни музеј у Београду смештен је на првом бастиону југоисточног фронта Београдске тврђаве у згради подигнутој 1924. године за намене Војногеографског института која је 1956. године уступљена Музеју. Окружен градским бедемима и највећим београдским парком Калемегданом представља један од симбола Београдске тврђаве.

38. Brankov Most – MAN + D.Dragojević, dipl.inž.gradj. 1956.

Brankov most (Most bratstva i jedinstva) premošćava reku Savu i spaja Novi Beograd sa centrom Beograda. Brankov most je po obimu saobraćaja drugi most po važnosti u Beogradu (posle Gazele).

Most kralja Aleksandra

Godine 1930. raspisan je javni konkurs za izgradnju drumskog mosta preko reke Save u Beogradu, a posao je ustupljen inostranoj firmi iz Oberhauzena. Do tada je preko Save u Beogradu postojao samo železnički most sagrađen još 1884. godine. Pošto je položaj mosta definisan u pristanišnoj zoni, a da bi se omogućilo nesmetano okretanje brodova zahtevan je uslov da se reka Sava premosti jednim otvorom od 250m, s tim da visina plovnog gabarita ispod mosta bude 12m. Građenje je počelo jula 1930. godine, a most je pušten u saobraćaj decembra 1934. godine. Ukupna dužina mosta iznosila je 474m (7.7+75,0+261,0+75,0+9,0+47,0 - počev od novobeogradske strane). Glavna mostovska konstrukcija, raspona 75+261+75m izvedena je kao viseći most po ugledu na viseći most preko reke Rajne u Kelnu. Ovaj most nazvan most kralja Aleksandra je porušen u ratnim razaranjima (Drugi svetski rat), te je služio relativno kratko.

Most preko Save u produžetku Brankove ulice

Na stubovima i oporcima starog visećeg mosta - koji su u znatnoj meri diktirali i omogućili novo rešenje u pogledu konstruktivnog sistema, 1956. godine pušten je u saobraćaj novi drumski most.

Mostovska konstrukcija je uređena u koprodukciji jugoslovenskih preduzeća sa firmom MAN iz tadašnje SR Nemačke u periodu 1953—1956. godine. Noseća konstrukcija je pun kontinualni nosač raspona 75+261+75m, sa kolovozom na gornjem pojasu širine 12m sa dve pešačke staze po 3m. Na ovom mostu prvi put kod nas je primenjena savremena kolovozna tabla u vidu ortotropne ploče, kao i to da je ovaj most sa glavnim rasponom od 261m svojevremeno držao rekord u svetu za ovakav kontinualni sistem. Petnaest godina nakon puštanja u saobraćaj, kapacitet mosta je procenjen kao nedovoljan, usled naglog razvoja Beograda na levoj obali Save, te je doneta odluka o njegovom proširenju. Razrađena je koncepcija rekonstrukcije koja bi najmanje ometala saobraćaj tokom izvođenja radova. Postojeći (stari) most sa kolovozom širine 12m i sa dve pešačke staze širine po 3m, po demontaži nizvodne pešačke staze, rekonstruisan je za kolovoz sa tri istosmerne trake ukupne širine 10,5m, i ostavljena je uzvodna pešačka staza širine 2,8m, a deo nje je iskorišćen za smeštaj kandelabra za osvetljenje mosta. Kolovoz za drugi smer iz pravca Brankove ulice širine 10,5m sa dve zaštitne trake od po 0,7m i nizvodnom pešačkom stazom širine 2,25m, postavljan je na novoj mostovskoj konstrukciji tako da ležišta srednjih oslonaca koriste postojeće fundamente. Nova nizvodna konstrukcija je kontinualni nosač preko tri polja raspona 81,5+261+81,5m. U poprečnom preseku konstrukcija je sandučastog preseka.Most u današnjem obliku je završen 1979[1]. Most u proseku dnevno pređe oko 90.000 vozila.[2]

Sa beogradske strane mosta postavljen je i biciklistički lift 2006.

Most se tokom perioda socijalizma zvanično zvao Most bratstva i jedinstva, ali ovaj naziv se nikada nije ustalio. Beograđani su ovaj most ponekad zvali Savski most ili most u Brankovoj ulici jer se preko njega ulazi ulicu nazvanu po pesniku Branku Radičeviću.

Sadašnji naziv je dobio po Brankovoj ulici, čiji nastavak predstavlja, a ne po piscu Branku Ćopiću, koji je izvršio samoubistvo skočivši sa njega. Most je i inače poznat po velikom broju samoubistava koja se izvrše ili pokušaju sa njega. Svake godine oko 40 ljudi reši da izvrši samoubistvo skočivši sa Brankovog mosta.

39. Konak Knjeginje Ljubice – Hadži Nikola Živković 1829.-1831.

Конак кнегиње Љубице налази се у Београду, у улици кнеза Симе Марковића број 8. Због свог историјског и архиктетонског значаја конак има статус споменика културе од изузетног значаја. Конак је грађен у периоду од 1829-1831. по налогу кнеза Милоша Обреновићаи под надзором Хаџи-Николе Живковића, пионира српског неимарства у првој половини 19. века. По замисли кнеза Милоша подигнут је за становање његове породице, кнегиње Љубице и синова - Милана и Михаила, а истовремено и двор за резиденцију. Зграда је до данас сачувана као најрепрезентативнија градска кућа из прве половине 19. века. У архитектонској обради садржи све одлике оријенталног грађевинарства, варијанте тзв. српско-балканског стила, али са декоративним елементима класицизма који најављују утицај Запада на домаћу архитектуру у првом периоду обнове српске државе. Нови конак, какав је назив имао у време подизања, подигнут је на углу некадашњих улица Богојављанске и Дубровачке, у непосредној близини Саборне цркве и Патријаршије. Постављен у слободном простору у пространом дворишту, ограђен првобитно високим зидом, што је било карактеристично за то време. Главном фасадом конак је окренут према реци Сави, а унутрашњим двориштем и дворишном фасадом према Косанчићевом венцу. Основа Конака је правоугаоног облика и сразмерно велика, као кућа српско-балканског стила на три нивоа, има подрум, приземље и спрат. Подрум је покривен сводовима, а приземље и спрат су зидани уз примену класичног зидања у опеци и бондручног зидања са дрвеном конструкцијом испуњеном опеком. Четвороводни кров је покривен ћерамидом, а надвисује га осмострано кубе и осам димњака. Приземље и спрат имају средишњи хол око којег су распоређене остале одаје, са диванханама, нека врста данашње дневне собе, а такође и салона за пријем. Конак кнегиње Љубице је најрепрезентативнији пример сачуване грађанске архитектуре из прве половине 19. века у Београду, на коме се огледа спој градитељске традиције и нових европских утицаја. Традиционални елементи су најизраженији у унутрашњој организацији простора приземног и спратног дела, као и у кровној конструкцији са истуреним стрехама, покривеној ћерамидом. Европски утицаји огледају се у појединим декоративно-архитектонским елементима, посебно израженим у обради фасаде.

40. Spomenik Knezu Mihailu – Енрико Паци 1882.

Споменик кнезу Михаилу у Београду се налази на Тргу Републике, подигнут је 1882. године, чини га коњаничка фигура владара и посвећен је кнезу Михаилу Обреновићу. Аутор споменика је италијански скулптор Енрико Паци, док су рељефи на споменику рађени су према цртежима архитекте Константина Јовановића. Споменик се убраја у непокретна културна добра као споменик културе од великог значаја. Кнез Михаило Обреновић (1823.-1868.) је био кнез Србије од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868. године. Први пут је на кнежевски престо ступио после смрти старијег брата Милана I Обреновића и владао до 1842. године, када је свргнут у буни коју је предводио Тома Вучић-Перишић.

Кнез Михаило је дошао по други пут на престо после смрти свога оца, кнеза Милоша, 1860. године. Владао је осам година као просвећени апсолутиста, унапредивши Србију, склапајући уговоре са суседним земљама за заједничке акције на Балкану. За време друге владавине Турска власт је иселила посаде и предала последње градове Београд, Шабац, Смедерево, Соко, Ужице и Кладово на управљање Србији 1867. године. Власт Кнеза Михаила Обреновића је прекинута атентатом у Кошутњаку 1868. године. Током друге половине 19. века, у Београду се подижу јавни споменици који представљају угледне личности из културног и политичког живота Србије. Тако је одлучено да се након више полемика

и конкурса подигне споменик кнезу Михаилу Обреновићу, који би био постављен на тадашњем Позоришном тргу испред Народног позоришта. Поводом ове одлуке објављен је међународни конкурс 1873. године. На конкурсу је пристигло 17 радова, углавном страних уметника.

За аутора је изабран италијански вајар Енрико Паци (Enrico Pazzi). Овај италијански вајар је рођен у Фиренци 1819. године. Био је ученик чувених вајара Сартија и Ђованија Дипреа. Представник је италијанског веризма. Његов уметнички правац налаже да се прикаже живот онакав какав јесте, са својим лепим и ружним странама. Паци се прославио спомеником италијанском писцу Дантеу. Споменик Дантеу подигнут је 1865. године испред фирентинске цркве Санта Кроче (Santa Croce). Предлог италијанског уметника је представљао новину у српској средини, због приказа владара на коњу. Рад на овом споменику је започет 1874. године, а наставља се 1878. године, када Србија стиче државну независност. У то време подизање оваквог споменика победи и ослобођењу поново постаје актуелна тема. Споменик кнезу Михаилу рађен је у духу класичних италијанских представа владара на коњу, које су имале узор у античкој уметности и представља први је монументални коњанички споменик у Србији. Споменик је одливен у Минхену 1879. године у радионици Фердинанда фон Милера (Ferdinand von Mueller). Нацрте за постамент је урадио српски архитекта Константин Јовановић. Свечано откривање споменика уприличено је 6. (18.) децембра 1882. године,[2] на Светог Николу, Крсну славу Обреновића.[3] У то време коњаник без капе је био необична појава, па је то јавност запазила.[4] Откривања споменика је представљало велики спектакл, поводом проглашења Краљевине Србије. Постављене су трибине и сценске кулисе украшене цвећем, хералдичким штитовима са двоглавим белим орловима, заставама и зеленилом. Тог дана је Енрико Паци примио Орден витеза таковског реда другог степена, као аутор најзначајнијег српског споменика XIX века. Свечаности су присуствовали највиши представници државе и цркве, као и војске, уз велику подршку и присуство народа.[5]

Споменик је изведен у бронзи и састоји се из три дела: постамента, пиједестала и коњаничке статуе. Бронзана фигура кнеза на коњу, ослободиоца Србије од Турака, чија испружена рука показује на још неослобођене крајеве. Пиједестал је овалног типа са рељефним фризом. Представе предњег и задњег фриза су преузете из круга династичке митологије која велича древност и херојство српског народа и њихову обнову под Обреновићима. Пиједестал је постављен на други носећи постамент, обложен мермерним плочама и профилисаним блоковима, са украсима ливеним у бронзи и бронзаним плочама са именима ослобођених градова 1867. године Београд, Смедерево, Кладово, Соко, Ужице и Шабац. На задњој, северној страни исписан је текст: "Књазу Михаилу М. Обреновићу III. благородна Србија".Споменик је постављен на Тргу Републике (некад Позоришни трг) у Београду, испред зграде Народног Музеја и у непосредној близини Народног позоришта. За време XIX века тргови у Београду и унутрашњости били су места где су се одвијале разне парадне манифестације и церемонијалне прославе владара из династије Обреновић. Јавност централног градског трга, усклађеног са естетским начелима формирања и уређења јавних градских простора, дефинише га као политичко-естетски фокус града. У симболичној топографији града важно место имају јавни споменици, који су у симбиози са тргом, као манифестационом позорницом, исказивали моћ двора и владајуће класе.

Овај београдски трг за неколико деценија касније добија још једну импозантну грађевину, зграду Управе фондова. Постављањем споменика владара у центар градског простора, трг добија идеолошки значај, постаје иконолошко поље и својеврсна бина формирана према принципима архитектуре тадашњих европских градова барокног стилског концепта и урбанизма. Тако главни трг постаје репрезент града, државе и самог двора, односно нових политичких и културних промена, и на њему се одигравају приватна и јавна репрезентација владајуће династије.

Због својих значајних историјских и уметничких вредности, Споменик кнезу Михаилу утврђен је за културно добро од великог значаја (Одлука о утврђивању, Сл. гласник СРС, бр. 14/79).

Конзерваторски радови на споменику изведени су 1986. године, чишћење 1995. године.

41. Narodno Pozorište – Aleksandar Bugarski 1869.

Народно позориште у Београду је позориште у Београду које се налази на Тргу републике, у самом центру града. Основано је 1868. године, а у садашњу зграду, на месту тадашње Стамбол капије, уселило се 1869. године. У оквиру њега функционишу уметничке јединице Опера, Балет и Драма, а представе се одигравају на Великој сцени и Сцени Раша Плаовић. Данас представља једну од најрепрезентативнијих и најзначајнијих културних институција Србије. 1868. године догодило се друго гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Београду. Тада кнез Михаило Обреновић, одушевљен новосадским глумцима, доноси историјску одлуку о градњи новог и сталног здања београдског театра. У договору са Државним саветом 12. марта 1868. кнез Михаило је одлучио да се позоришна зграда подигне на државном, раније турском земљишту код Стамбол капије, где је истог дана почело рушење турских кућа на том терену. Ова брзина говори о одлучности да Београд добије сталну позоришну установу. Кнез је захтевао да зграда буде завршена до 15. октобра исте године.

Кнез је позвао Јована Ђорђевића да и у Србији оснује стално позориште. Прихватајући позив као част и изазов, управник са собом одводи и половину новосадског ансамбла и седам година после настанка СНП-а.

Када је кнез Михаило убијен 29. маја, припреме су неко време застале. Намесништво је хтело да се започето као кнежев аманет доведе до краја. Образован је Позоришни одбор чија је брига била зидање зграде и формирање трупе. Актом уступљења од 17. јуна 1868. кнежеви законити наследници сестра Петрија Бајић и сестрићи Теодор и Михаило Николић одређују да се Народном позоришту изда сума од 6500 дуката „сходно обећању блаженоупокојеног књаза“.[1] Темељ позоришне зграде је постављен 18. августа, у присуству малолетног Кнеза Милана и намесника. Митрополит београдски Михаило је осветио водицу, поздравну реч је одржао председник Позоришног одбора Филип Христић потом је спуштена и узидана повеља.[1]

Исте године Позоришни одбор је закупио приватну кућу свештеника Сушића да формирана трупа одржава у њој представе, док се зграда не заврши. У тој кући је 10. новембра (по старом календару) изведена прва представа, комад Кароља Оберњика Ђурађ Бранковић. Пре представе је изведена Српска увертира композитора Драгутина Реша, а уводну реч о позоришној уметности, драмској књижевности и дотадашњим драмским представама код Срба одржао књижевник Милорад Шапчанин.

Према пројекту архитекте Александра Бугарског зграда је завршена 1869. године, а 30. октобра исте године изведена је и прва представа - „Посмртна слава кнеза Михаила“ коју је за ту прилику написао Ђорђе Малетић. У тој представи у улози кнеза Михаила је био Дуцман, учитељ јахања у Војној академији.[2]

Првих неколико деценија рада Народног позоришта обележили су: Алекса Бачвански (1832—1881), Адам Мандровић (1839—1912), Милка Гругорва-Алексић (1840—1924), Тоша Јовановић (1845—1893), Илија Станојевић (1859—1930), Милорад Гавриловић (1861—1931), Сава Тодоровић (1862—1935) и други.

42. Narodni Muzej – Николе Несторовић и Андре Стевановић 1903.

Зграда Управе фондова се налази у Београду, на Тргу Републике, представља споменик културе од великог значаја. [1] Од 1952. године зграду користи Народни музеј у Београду. По пројекту архитеката Николе Несторовића и Андре Стевановића, зграда је подигнута 1903. године, на месту старе кафане Дарданели, за потребе Управе фондова државне хипотекарне банке. У време када је подигнута, зграда

Управе фондова представљала је један од најранијих банкарских објеката код нас, после зграде Народне банке из 1889. године. Проширена је 1930. године доградњом атријума и крила према улици Лазе Пачуа, по пројекту арх. Паровића. Оштећена је у Другом светском рату, после рата обновљена, али јој је тек конзерваторско-рестаураторским радовима из 1964–1966. према нацртима архитеката Александра Дерока, Петра Анагностија и Зорана Петровића, враћен првобитни изглед, чиме су задовољене тадашње потребе и извршена адаптација за потребе Народног музеја. Грађена је као четворострана затворена палата са покривеним атријумом и има приземље и два спрата. Конципирана је еклектички са доминацијом неоренесансних елемената. Монументалност главне фасаде овог објекта остварена је симетричним академским решењем, којим доминира улазна партија са удвојеним стубовима и раскошним необарокним кубетом, као и полихромно обрађеним фасадним платнима с богатом декоративном пластиком неоренесансног порекла. Обрада фасада изведена је у зонама. Приземље је у рустици, а спратови су решавани тако да се висином оба нивоа протежу стубови централног ризалита и широке лизене бочних. Зграда се завршава атиком и куполама изнад сва три ризалита. Украсне декорације на фасадама и у унутрашњости грађевине радио је Фрања Валдман, док су декоративне сликарске радове извели Бора Ковачевић и Андрија Доменико. Зграда Народног музеја представља репрезентативан пример јавних палата у београдској архитектури с краја 19. и почетка 20.века, а заузима и значајно место у стваралачком опусу ауторског тима Стевановић - Несторовић.

43. Trg Rpublike – 1866.

Садашњи трг формиран је после рушења Стамбол-капије (1866) и подизања зграде Народног позоришта (1869). Стамбол-капија, коју су саградили Аустријанци почетком 18. века, налазила се између (тада још неизграђених) споменика кнезу Михаилу и Народног позоришта. То је била највећа и најлепша капија у време док је град био опасан шанцем. Кроз њу је водио пут за Цариград (Истанбул), по коме је и добила овај назив. У народу је Стамбол-капија остала запамћена по томе што су Турци на простору испред ње вршили егзекуцију „сиротиње раје“ набијањем на колац. Приликом заузимања Београда (1806) пред овом капијом смртно је рањен Васа Чарапић, познати војсковођа из Првог српског устанка. У спомен на овај догађај улица у близини овог места добила је његово име, а подигнут је и споменик.

После успостављања српске власти и рушења Стамбол-капије, простор данашњег Трга Републике дуго је остао неизграђен. Народно позориште стајало је више од 30 година као једина велика зграда. Када је 6/18. децембра 1882.[1] подигнут споменик кнезу Михаилу,[2] почело је постепено урбано формирање овог трга. На месту данашњег Народног музеја била је подигнута дугачка приземна зграда у којој се, између осталог, налазила позната кафана „Дарданели“, стециште уметничког света. Зграда је срушена да би се на њеном месту 1903. подигла Управа фондова (садашња зграда Народног музеја). У малом парку поред Народног позоришта, све до Другог светског рата, налазили су се позната кафана и биоскоп „Коларац“ (зграда је била власништво трговца и добротвора Илије Милосављевића Коларца). Палата "Riunione", у којој се налази биоскоп „Јадран“, саграђена је 1930. године.

На простору данашњег Дома штампе, све до Другог светског рата, стајале су старе приземне и једноспратне зграде са трговачким радњама. Већина ових зграда порушена је приликом немачког бомбардовања 6. априла 1941. године. После Другог светског рата уклоњене су трамвајске шине (између два рата овде је била трамвајска окретница) и премештен сквер на којем су кратко време после ослобођења били гробница и споменик борцима Црвене армије палим у борби за ослобођење Београда 1944. (њихови посмртни остаци пренесени су на Гробље ослободилаца Београда). Касније је подигнута и највећа зграда на овом тргу, Дом штампе, у којој се налазе Културни центар Београда са две галерије (Ликовна и „Артгет“), Међународни прес-центар, књижара „Стубови културе“, „Градска кафана“ и др.

44. Ruski Car – Petar Popović 1922.-1926.

Кафана „Руски цар“ се налази у Београду, на углу улица Кнез Михаилова 7 и Обилићев венац 29, има статус споменика културе.[1]

Зграда је саграђена између 1922. и 1926. године по идејном пројекту архитекте Петра Поповића, и уз учешће архитекте Драгише Брашована у разради пројекта. Објекат у целини садржи све одлике академског маниризма и представља типичну велику зграду подигнуту „за ренту“ у центру града, ослањајући се на елементе необарока у обликовању угаоне куполе, док је на корпусу грађевине ближи академизираној варијанти сецесије. Намена се од настанка до данас није битније мењала: становање у горњим спратовима, пословни простор у мецанину и ресторан у приземљу и подруму. Назив "Руски цар" везује се за назив старог приземног објекта који је на истом месту постојао све до подизања новог објекта. Оригинални ентеријер Кафане "Руски цар" уништен је приликом реконструкције почетком шездесетих година када је у овом простору отворен први ресторан са самоуслуживањем "Загреб".

45. Knez Mihajlova ulica – Emilijan Josimović 1867.

Кнез Михаилова улица, пешачка зона и трговачки центар је законом заштићена као једно од најстаријих и највреднијих градских споменичких амбијената, са низом репрезентативних зграда и грађанских кућа насталих крајем 70-их година XIX века. Сматра се да је још у време Римљана овде био центар насеља Сингидунум, а у време Турака на овом подручју кривудале су улице са баштама, чесмама и џамијама. Средином XIX века овде је у горњем делу била башта кнеза Александра Карађорђевића. Након израде регулационог плана Београда, који је 1867. израдио Емилијан Јосимовић, улица је брзо изграђена и добила своју физиономију и садржај. У њој се граде куће и настањују најутицајније и најбогатије породице трговачког и политичког Београда. Године 1870. Управа града је и званично крстила улицу дајући јој име — улица Кнеза Михаила.

Објекти од културне и историјске вредности у Кнез Михаиловој улици

Хотел „Српска круна“, саграђен 1869. у стилу романтизма, као најмодернији хотел у Београду. У згради је између 1945. и 1970. била смештена Народна библиотека Србије, а данас је Библиотека града Београда.

Кућа Марка Стојановића, саграђена око 1889. као приватна кућа адвоката Марка Стојановића, у стилу неоренесансе. У њој је била Академија ликовних уметности, основана 1937. године, а данас је Галерија Академије.

Блок грађанских кућа, настао 70-их година XIX века, чијим се подизањем означава почетак прекида са традиционалном „балканском“ архитектуром. Све три зграде имају јединствену обраду, изведену на стилском прелазу од романтизма ка ренесанси. Блок чине три зграде:

Кућа Христине Куманди, изграђена 1870. као угаона зграда на пресеку улица Кнеза Михаила и Дубровачке. У згради је једно време била смештена Француско-српска банка, затим белгијски и енглески конзулат.

Кристина механа, саграђена 1869. године, као административно-трговачка зграда у којој су браћа Крстићи отворили истоимени хотел, а где су се до изградње Градске скупштине одржавале скупштинске седнице.

Кућа Вељка Савића, саграђена 1869. као стамбена кућа са трговачким радњама. Од првобитног изгледа зграда је претрпела доста измена.

Зграда САНУ, подигнута 1923—1924. године, по плановима из 1912. године, рад Драгутина Ђорђевића и Андре Стевановића, у стилу академизма са елементима сецесије. У згради се налазе: Библиотека САНУ, једна од најбогатијих у Београду; Архив САНУ са богатом грађом о историји Србије; Галерија САНУ у приземљу зграде, са посебном салом за предавања, књижара и антикварница.

Задужбина Николе Спасића, саграђена 1889. године, по пројектима арх. Константина Јовановића у стилу неоренесансе, за стамбену кућу београдског трговца Николе Спасића.

Пасаж Николе Спасића, саграђен 1912. у стилу сецесије.

Ресторан „Грчка краљица“, саграђен 1835. у стилу академизма.

Хотел „Русија“, зграда је саграђена око 1870. године, а дограђена 1920.

Руски цар данас кафе и ресторан, саграђен 1926. у академском стилу. !!! za domaći !!!

46. Ulica Obilićev Venac –

Obilićev venac (en serbe cyrillique : Обилићев венац), est une rue de Belgrade, la capitale de la Serbie, située dans la municipalité urbaine de Stari grad. Obilićev venac naît au carrefour des rues Cara Lazara, Carice Milice et Đure Jakšića. Elle s'oriente vers le sud-ouest et croise Topličin Venac (sur sa droite) et la rue Zmaj Jovina (sur sa gauche). Elle s'oriente ensuite brutalement vers le nord-ouest et aboutit dans les rues Kneza Mihaila et sur la place de la République (Trg Republike)

47. Palata Albanija – Миладина Прљевић i конструктор инж. Ђорђe Лазаревић

Палата „Албанија“ је први облакодер[1] у Београду. Налази се у средишту града, на углу Коларчеве и Кнез Михаилове улице. Изграђена је на основу конкурсног пројекта Бранка Бона и Милана Гракалића, из 1938. године. Објекат је завршен 1939.[2] године по пројектима Миладина Прљевића и конструктора инж. Ђорђа Лазаревића. Дуго је била највиша зграда, доминирајући објекат модерне архитектуре на гребену Београда и висински регулатор просторне композиције дуж читавог потеза Теразије–Славија.

Палата „Албанија“ има 13 надземних и четири подземна спрата, висока је 53 метра и укупне је површине 8.000 m². У време изградње била је највиша зграда југоисточне Европе. Име је добила по истоименој кафани из 1860. године, која се налазила на месту данашње палате. Београд су у 19. веку сачињавале претежно приземне и неке једноспратне грађевине, док су утицаји са запада тек почињали да се осећају, као и свест о стварању националног стила у архитектури. Тако је настала и кафана „Албанија”, која се састојала од подрума, приземља и једног спрата. Средином тридесетих година 20. века, приликом инспекцијског прегледа, остао је записан извештај у коме је изражен општи утисак о њеном запуштеном стању, као и закључак да се она поправком неће моћи довести у ред. Љигава маса од блата, органских материја и разних течности прекривале су под кафане. Кухиња је била тескобна, ниска, мрачна и несигурна против пожара, док се на једном прозору налазио ћевабџијски роштиљ, а у подруму су носећи зидови били од ломљеног камена са блатом. И поред лошег стања у коме се кафана налазила, она је представљала омиљено стециште старих Београђана, већина је свраћала због друштва, па им није сметао њен лош спољашњи, а ни унутрашњи излед. Један од честих гостију тада, био је и Бранислав Нушић, који је, уверен да ће кафана заувек остати на свом месту, једном приликом записао[2]:

„Почеулица), нданас, каБеограданити пос

(Бранисл

Кафана јеукинула послужибиоскопскафаницсу срушегодине к

Конкурс године, ргодине. Н

Градња јсрпског мзавршенфасаде, с

Палата јеДругом су противсви Немцоктобра Југославипроглаш

48. T

Трг Тера

НајпознаМилош Ошанцу, гдТеразијаопштинеогради пМилићевводоводводоводбила је повај трг ј

ев од теразинастаје низ као траг стара, али елдорастоји кафан

лав Нушић 19

е срушена одводу и струјували гости. Цских предстаа „Мала касиене истог, иликасније био ра

за идејне скирок за предајНа конкурс су

е започела 1модернизма:а пета фасадса ефектом а

е 1944. годинсветском ратуавионско склци, али је арм1944. годинеије и Црвена ена је за култ

Terazije – prv

зије обухвата

атији је беогрОбреновић наде су били из. Илија Чарапе, имао је послац, добио гвић забележиа), који узимним цевима постављена не добио нази

ијског чвора, кафана, од корога Београдадо свих закуа коју посећу

929.)

дмах после поу, све до тренЦео догађај јева.. На имањина“, ракиџији неколико даасписан конк

ице је расписју радова биоу се пријавил

6. јула 1938. : безорнаменда, али поседурмирано-бет

не била погођу, јер се у њолониште за вимиранобетоне, на згради јеармија ослобтурно добро

va polovina 19

а подручје од

радски трг. Поаредио је да змешани са тпић, син Васесебан задатака је бесплатнио је: „Уводеа воду из моизводили воа месту где јеив Теразије.

десном улицојих су многе да, и постојаупаца те кафује тако разн

оноћи 17. октнутка када су е пратио велињу „Албаније“ница, дуванџана касније, акурс за изград

сала Хипотекао је до 28. феле 84 архитект

и трајала је днтална фасадује и извеснетонске констр

ђена бомбомј тада налазиисоке немачкнска конструке истакнута цбодиле Беогрод великог з

9. Veka

д Сремске ул

очео је да се се српске зан

турским живље Чарапића, кк да овим занно. О постанкући воду у варкролушких изду да би она е сада Терази

ом која спајавећ раније иће, како изгл

фане. Не постнолика и так

тобра 1936. гватрогасци пики број Беог“, осим ове каџиница, часоа око педеседњу вишеспр

арна банка Тебруара , а изкте, али нико

до 20. октобрда, слободна ое декоративнерукције у стил

м тешком полио главни штаке функционекција издржалцрвена заставрад од немачначаја.

ице до Улице

формира у пнатлије, нарољем, и да свокоји је извесннатлијама делу имена Терарош Београд,звора, на изв добила вишијска чесма. П

а Теразије и Пизумрле. Једиледа вековимтоји кафана ко мешовита

године[3]. Мадпочели да скиграђана, којиафане налазивничарска, гатак људи је тратнице на то

рговачког фозвештај комисније добио п

ра 1939. годиоснова, вертие и функционлу арт декоа.

а тоне токомаб организацере. Том прила[8] и није прва као знак дачких окупаци

е краља Мил

рвој половиночито ковачиоје куће и радно време био ли плацеве назије историч, Турци су дужвесним даљии скок за својПошто су Тур

Позоришни тно, на врху та, кафана „Аса мање режа публика”

да је општинаидају прозоресу се враћал

или су се и дралантеријска тада остало бом месту.[2]

нда у Београсије је урађенпрву награду.

не.[6] Зграда јикална нагланалне специф.[7]

савезничкогције „ТОТ“ - поликом у склоретрпела већа су Народнооних снага. Г

ана.

ни 19. века; 1и казанџије,

дње подигну и председниа Теразијамачар и књижевж онога ђеринама зидалиј даљи ток.“ Јци те куле зв

трг (Коларчевте улице, посАлбанија“, ружије, а више п

а још пре тоге, у кафани сули са вечењихруги закупци:и друге радњ

без посла.[4] Т

аду 14. јануарн 6. априла и.[5]

је грађена у сашеност, равнфичности што

г бомбардоваодземље преоништу су изгће оштећењеоослободилачГодине 1983,

1840-их годин, иселе из варна месту даник Београдскеа; ко год је првник Милан Ђиза (зиданог и куле, на којеЈедна од такввали теразије

ва стоји и угло промета;

га у се х : ње, које ек две

ра 1938. исте

стилу но о се тиче

ања у етворено гинули . Дана 20. чка војска

на, кнез роши у нашњих е ристао да Ђ.

е су вих кула е за воду,

Све до половине шездесетих година 19. века на Теразијама су се налазиле, углавном, приземне и једноспратне зграде. Године 1860. водоводна кула је уклоњена и на њеном месту је постављена Теразијска чесма у знак сећања на кнеза Милоша. Чесма је приликом прве реконструкције трга, 1911. године, премештена у Топчидер, а поново враћена на Теразије 1976. Значајне промене учињене су на Теразијама 1911—1912. године, када су потпуно преуређене под надзором архитекте Јелисавете Начић. Средином трга постављени су правилни цветни скверови, ограђени ниском гвозденом оградом, а на делу према данашњој Нушићевој улици изграђена је велика фонтана.

Крајем 19. и у првој половини 20. века Теразије су центар друштвеног живота Београда; Најпознатији хотели, кафане и трговинске радње смештени су овде. Од значајнијих објеката, који су се налазили или се и сада налазе на Теразијама, треба поменути хотел „Париз“ саграђен око 1870. на месту где је данас Безистан. Срушен је приликом реконструкције трга 1948. На месту где је данас „Душанов град“ била је кафана „Код златног крста“ у којој је 6. јуна 1896. одржана прва биоскопска представа. До хотела „Париз“ био је стари хотел „Касина“, саграђен око 1860. године, у којем је 1918. кратко време заседала Народна скупштина Србије. Овде су, до 1920. године, приређиване представе Народног позоришта. Садашњи хотел „Касина“ саграђен је на истом месту 1922. На овој страни Теразија, између два рата, налазили су се кафана и биоскоп „Таково“. И данас је на Теразијама хотел „Москва“, саграђен 1906 у стилу сецесије.

Године 1936, на темељима старог, саграђен је нови хотел „Балкан“. На месту мале кафане „Албанија“ подигнута је 1938. палата Албанија. Зграда Прашке кредитне банке саграђена је око 1921. године, на истом месту на којем се крајем 19. века налазила једноспратна „жута кућа“, зграда је касније реконструисана и у њој се данас налази хотел „Европа“. Пред Други светски рат, довршена је зграда у којој је данас Позориште на Теразијама, а где се некада налазила чувена „Шишкова кафана“. Приликом бомбардовања Београда 1941. Теразије су биле тешко оштећене. Свој дефинитивни облик Теразије су добиле приликом последње реконструкције 1947. године по пројекту архитекте Николе Добровића, када су уклоњени скверови, фонтана и трамвајске шине.

На Новом Београду је 2012. године подигнута реплика Теразија из 30'их година 20. века.

49. Hotel Moskva - Јован Илкић и група архитеката из Санкт Петербурга 1905.-1908.

Хотел Москва, некадашња Палата Росија је хотел и некадашња зграда осигуравајућег друштва Росија у Београду. Налази на углу Краља Милана и Балканске улице. Зграду пројектовали архитекта Јован Илкић и група архитеката из Санкт Петербурга. Градња палате је отпочела у пролеће 1905. године, а свечано је отворена 14. јануара 1908. године. Била је највећа приватна зграда у Краљевини Србији, налазила се на стотинак метара од краљевског двора, на Теразијама. Грађевина је на својим зидовима имала натпис Палата Росија. Директор Српског бродарског друштва Светозар Вукадиновић, који је био власник гостионице Велика Србија на Теразијама, отпутовао је у Русију да нађе осигуравајуће друштво које ће на његовом имању да изгради велелепно здање. Главни директор друштва Росија Роман Иванович Поицл је пристао на Вукадиновићеву идеју. Конкурс за зграду осигуравајућег друштва Росија био је расписан 1905. Прву награду на конкурсу добио је загребачки арихтекта Виктор Ковачић, док је Јован Илкић добио другу награду. Ипак, дирекција осигуравајућег друштва Росија одлучила се за Илкићев пројекат.[1]

Градња палате је почела у марту 1905. године. У темеље су постављене 82 дрвене греде дуге по пет метера и дебеле по 30 центиметра, затим 30 вагона вареног гвожђа у шипкама дугим по девет метара, 10 вагона тврдог рипањскиг камена. Преко тога постављена је бетонска плоча дебела 2,2 метра. Зидањем циглама отпочело је тек у пролеће 1906. године. Радове је изводио грађевинар Карло Кнол са зидарима из Црне Траве. Надзорни инжењер био је архитекта Јован Илкић. Радовима за армирани бетон руководио је архитекта Матија Шнајдер. Површина спољашњих зидова од првог спрата до крова обложена је жућкастим плочицама а украшена орнаментима зелене боје.[2] Керамичка облога је донета

из Печуја, из фабрике Жолнаи у којој се и данас чувају калупи помоћу којих је изливена.[3] Зграда је зидана у чистом импер-стилу. Свечано отварање је изведено из два дела. На српску нову годину 14. јануара 1908. године уз дворски оркестар, краљ Петар I Карађорђевић је отворио палату Росију са гостионицом Москва. Свечано отварање и весеље обављена су и 17. јануара 1908. уз концерт Краљеве гарде. У палати Росија је био смештен хотел, кафана, ресторан, станови за ренту и канцеларије београдске филијале осигуравајућег друштва Росија, за чијег је директора постављен Светозар Вукадиновић. Изградња палате Росија била је велика руска привредна, али и политичка инвестиција у Краљевини Србији, што није било по вољи осталим великим силама.

Реновирање хотела је завршено 2013. године, после скоро четири године рада.

50. Hotel Balkan – 1936.

Tradicija hotela Balkan duga je vek ipo. Izgrađen je oko 1860. godine, kada u beogradskoj arhitekturi vlada romantizam, u vreme kada na Terazijama nije bilo značajnijih građevina, osim njega. Ime vlasnika nije poznato, ali se zna da ga je projektovao čuveni beogradski arhitekta, inženjer Andrija Vuković.

Najstariji podaci o hotelu potiču iz 1876. godine, kada je u Beograd došao da bi ratovao s Turcima, poznati Garibaldinac, Italijan Duzepe Barbanti - Brodano. Stigavši u Beograd, nije mogao da nadje prenoćište. Posle dužeg lutanja najzad ga je dobio u hotelu Balkan, i ostavio je zapis : "Ime je veličanstveno i spoljašnjost zgrade odgovara mu!". Tokom svog boravka svakoga dana u kafani hotela, za stolom, napolju pod drvećem, pio bi odličnu tursku kafu, kakve nije bilo u Italiji i Austriji. Iz iste godine potiče i najstariji sačuvani fotografski snimak hotela, ruskog ratnog reportera I.V. Gromana, koji je takodje došao u Srbiju zbog rata sa Turcima. U Vodiču Beograda iz 1896. godine, hotel Balkan zaveden je kao hotel trećeg reda, pogodan za sve staleže, sa 12 soba, čija je cena bila 2-6 dinara. Ipak, stari hotel je dotrajao, pa tadašnji vlasnik doneo odluku da ga poruši i sagradi novi. U proleće 1935. godine, stara zgrada je srušena i na njenom mestu izdigao se hotel koji i danas stoji i gostima sa svih strana priča svoju istoriju dugu 70 godina.

51. Tri lista duvana – 1882.

Зграда стамбено-пословне намене на углу улица Булевара краља Александра бр.18 и Кнеза Милоша је подигнута 1882. године, а исте године је Решењем Министра унутрашњих дела одобрено Кости Лазаревићу да може да отвори кафану на свом плацу. Једноспратна зграда у којој се налазила кафана „Три листа дувана“ изведена је у стилу неоренесанса и својом стилски декорисаном фасадом издвајала се из непосредног окружења. Приземље је првобитно било намењено кафани, а током каснијих преправки отворени су локали. Фасаду спрата карактерише уједначен ритам прозорских отвора уоквирених шамбранама, док су међупрозорска поља подељена пиластрима који су завршени композитним капителима. Чеона фасада акцентована је забатом на атици и у зони спрата балконом са оградом од кованог гвожђа. На згради се истицала и улазна капија са холом. Илија и Петар Хаџи Галић су купили имање Лазаревића 1928. године и извели преправке и дозиђивање према плановима Боривоја Гаџића. На првом спрату кафане „Три листа дувана“ било је смештено геодетско одељење Министарства војног. Управо је овде, 14. марта 1883. године, инсталирана прва телефонска линија у Београду, дуга 300

m. Кафана „Три листа дувана“ све до почетка двадесетих година 20. века, била је један од репрезентативнијих објеката на простору између данашњих улица Булевар краља Александра, Кнеза Милоша, Крунске и Ресавске. Срушена је почетком 1989. године.

52. Glavna pošta – Josip Pičman/Vasilij Mihajlovič Androsov 1934. – 1938.

Na mestu prizemnih trošnih kuća, uglavnom dućana polovne robe, izgrađena je 1934-1938. zgrada Glavne pošte. (Štedionice). Prvobitni projekat je delo Josipa Pičmana koji je dobio prvu nagradu na javnom konkursu, ali u toku gradnje zahtevane su izmene, pa je zgrada dobila ovakvu kamenu fasadu, po projektu Vasilija Mihajloviča Androsova.

Palata Glavne pošte je markantno zdanje, jedno od retkih, koje ima četiri fasade i četiri dekorisana ulaza. Unutrašnjost je raskošna, dve šalter sale za poštanske poslove uređene su kao dvorske sale. Na galeriji je prikazana istorija novca naroda, koji čine Jugoslaviju.

Izloženi su medaljonirani novci kralja Uroša I, cara Dušana, kneza Lazara, despota Đurđa Brankovića, kralja Nikole, kralja Tvrtka i drugih znamenitih ličnosti. Palata je zidana u vreme kraljevine, dovršena 1938. godine, konkurs je raspisan 1930. Izgled zgrade lični je izbor kralja Aleksandra Karađorđevića, vladara koji je ukinuo demokratski sistem vladavine. Umetnički, kao pticu raširenih krila. Glavni ulaz prema Skupštini uvučen je kako bi se još više stvorio utisak lakoće leta. ždral. Zagrebački par arhitekata Pičman i Baranji, konkursna šifra PiB, ostavio je najjači utisak na respektabilni žiri u kojem je sedeo jedan Jože Plečnik, Slovenac, evropsko ime u arhitekturi, Momir Korunović, srpski Gaudi i Branko Tanazević, otac srpsko - vizantijskog stila. Kralj Aleksandar je ipak želeo da izmeni projekat i pozvao omiljenog arhitektu Krasnova, šefa odseka za monumentalnu gradnju, koji je predložio iskusnog arhitektu Vasilija Mihajloviča Androsova. Kralj je hteo da Androsov „uozbilji“ Pičmanov projekat.

Zadatak Androsova bio je da kroz čvrsto zdanje palate Glavne pošte iskaže monolitnost kraljeve vladavine i da „ukameni“ jednu balkansku diktaturu. Uradio je to zanatski korektno, a Krasnov mu je pomogao da monolit fasade bude barem malo razigran. Krasnovljevom rukom su rađeni crteži za masivne fenjere. Preuzeta je zakrivljenost Pičmanovog projekta, ali je gabarit zgrade izgubio lakoću. Josip Pičman je teško primio vesti i ovo mu nije bio prvi poraz. On je pobeđivao na konkursima, ali do izvođenja njegovih dela nije dolazilo. Za života mu je izvedena samo tramvajska stanica na Jelačićevom trgu u Zagrebu, a nekoliko sati nakon smrti odobrena je i realizacija njegovog velikog projekta Narodnog doma u Rijeci. Danas je to hotel „Neboder“, inače, prvi soliter u Hrvatskoj.

53. Dom narodne skupštine Republike Srbije – Jovan Ilkić 1907.

Зграда Дома Народне скупштине Републике Србије је објекат на почетку Булевара краља Александра у Београду. Под називом Савезна скупштина је позната још из времена СФРЈ, мада је у међувремену постала Скупштина државне заједнице СЦГ; а 23. јула 2006. године постаје и званично Дом Народне скупштине Србије.

Камен темељац 1907. је положио краљ Србије Петар I Карађорђевић, а зграду је пројектовао архитекта Јован Илкић.

Дом Народне скупштине је монументалno београдско здање подигнуто на простору омеђеном Косовском улицом, Таковском, Тргом Николе Пашића и Влајковићевом, и у близини је Старог[1] као иНовог двора[2] поред Дворске баште (данас Пионирски парк[3] ), са којима чини архитектонску целину. Ово здање је грађено од 1907. до 1936. Његове градња, са прекидима уз

промрнр пројекта и учешће српских архитеката прве половине 20. века, одражава бурну историју српског потом и југословенскоg парламента.

Стара зграда Народне скупштине, која се налазила на месту данашњег биоскопа „Одеон“ (на углу улица Краљице Наталије и Кнеза Милоша), била је скромна грађевина, пример балканске профане архитектуре. У борби за државну самосталност и променом уређења Србије у краљевину, изглед зграде је постао недостојним парламента државе. Нова локација је нађена на простору „марвене пијаце код Батал џамије [4]“, који се налазио на рубу изграђеног дела вароши и која је изазивала велике полемике у јавности, а на то је утицала је близина места на којем је 1830. године одржана Велика народна скупштина Србије, када је прочитан Хатишериф турског султана о правима српског народа и наслеђивању кнежевског престола. Већ 1892. године Министарство грађевина позвало је на учешће у пројектоању скупштинског здања архитекта Константина Јовановића [5] (1849–1923), који је своју вештину у пројектованју јавних објекат показао на пројектима Народне банке Србије [6], као и многим другим реализованим решењима објеката у аустроугарској престоници. Међутим, због политичких догађаја и материјалних услова, градња објекта је одложена за неколико година, када је поверена архитекти Јовану Илкићу (1857–1917), победнику на поново расписаном конкурсу за Дом Народне скупштине, 1901. године. Како је доношењем новог устава Краљевина Србија добила дводоми парламент, нови пројекат је задовољио измењени програм по којем је он захтевао да се под једним кровом реши, Сенат и Државни савет, као и заједничке просторије, кабинете и одговарајући број канцеларија. Међутим, у погледу опште диспозиције композиције, просторне организације и главних елемената архитектонског пројектовања, Илкићев пројекат је у великој мери подражавао Јовановићево идејно решење из 1892. године. Због сличности двају пројеката, нису изостале критике јавности, која је постављала питање оригиналности ауторства и предлагала је расписивање новог конкурса који би предвиђао изградњу скупштинске зграде у националном стилу. И поред тога што је у међувремену,1903. године, дошло до династичке промене и што је донет нов устав, према којем је Скупштина опет постала једнодома, није се одустало од Илкићевог пројектног решења.

Званичан почетак градње палате означен је полагањем камена темељца 27. августа 1907. године, у присуству краља Петра Првог Карађорђевића и престолонаследника Ђорђа, народних посланика и дипломатског кора. Повеља која је том приликом узидана у темеље садржала је имена краља, митрополита, и главног архитекте Јована Илкића. Извођење радова поверено је београдском предузимачу Васи Тешићу. Догађаји на историјској позорници наредних година утицали су на то да је до завршетка Првог светског рата било грађено са закашњењима и само до нивоа првог спрата. Формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца условило је потребу за изменама пројекта, јер програм није више одговарао новим захтевима. Због смрти архитекте Илкића 1917. године, руковођење радовима, који су се тицали не само измена већ и рестаурације изгубљених нацрта, поверено је ауторовом сину и архитекти Министарства грађевина Павлу Илкићу. Према реконструисаним пројектима, изградња је настављена 1920. и трајала до 1926. када су радови још једанпут обустављени. Одлука о почетку следеће фазе извођења уследила је након смрти краља Александра Карађорђевића 1934. године, када је извођач радова постало Архитектонско одељење Министарства грађевина. Главни пројектант овог одељења био је руски архитекта Никола Краснов [7] (1864–1939). Његово тридесетогодишње искуство у пројектовању јавних грађевина, на основу којег је стекао титулу „Архитекте Руског Царског Двора“, а потом и „академика архитектуре“, препоручило га је за рад на пројектима неких од најзначајнијих здања престонице. Посебан допринос репрезентативности Краснов је дао пројектом ентеријера са свим детаљима. Палата Народне скупштине завршена је и освећена 18. октобра 1936. године у присуству краља Петра Другог Карађорђевића, двадесет девет година након почетка градње. Прва седница у присуству свих чланова владе одржана је два дана касније, 20. октобра 1936, а до краја исте године утврђени и организовани су распореди и намене свих простора.

Скупштинско здање је осмишљено и изведено као монументални, репрезентативни, објекат решен у симетричној основи, као слободностојећа грађевина, уз строго поштовање академских принципа. Строго поштовање академских принципа за време пројектовања објекта, представљало је најприкладније решењепалате таквог типа, програма и намене. Средишњим ризалитом објекта доминира портик са троугаоним тимпаноном, ослоњеним на ogromne стубове, које надвисује елегантна купола с лантерном. Изгледи здања су решавани са рустичном обрадом сутерена рипањским зеленим каменом, обликом прозора ипиластера који се протежу кроз две средишње етаже и завршавају кровним венцем са балустрадом – указујући на неоренесансне и необарокне узоре који су коришћени за решенја изгледа палате овакове врсте. Целокупна хералдичка декорација предвиђена изворним пројектом, као и скулптурална, пластика нажалост није изведена. Једини реализовани пластични украс представљају медаљони са представом Атене и ликовима Перикла, Демостена и Цицеронана бочним ризалитима, рад вајара Ђорђа Јовановића. Вајарска декорација над порталима у виду скулптуре анђела са бакљом и маслиновом граномурађена је према идеји Петра Палавичинија. Саставни део амбијенталног уређења грађевине представљала је и декоративна ограда са стилским канделабрима, постављена 1937. године према Красновљевом пројекту. Део ограде представљале су и две стражаре са стилизованим фењерима. Ограда се на овом месту налазила до 1956. године, када је ограда демонтирана и уклоњена приликом уређења Трга Маркса и Енгелса (данас Трг Николе Пашића), коришћена за ограђивање приватних викендица у Хрватској и Словенији, сасвим конкретно- један од оних који је узео део ограде је Иван Стево Крајачић.[8]Уз монументални степенишни прилаз, 1939. године постављена је скулптурална група „Играли се коњи врани“, рад вајара Томе Росандића. Програм унутрашњег уређења скупштинске зграде подразумевао је посебно опремање простора, Велике и Мале сале, дворане за седнице и кабинета званичника. Свечаном утиску централног вестибила надвишеног куполом, поред полихромно обрађених зидова са стубовима, пиластерима, нишама и лођама, доприноси и посебно декоративно обрађени мермерни под. Хералдичким симболима и скулптурама владара овом простору дат је и снажан симболички карактер. Велики хол, односно „сала за разговоре“, представља централни скупштински простор, који је украшена богатом штуко декорацијом и намештајем у дуборезу. Велика скупштинска сала, смештена у десном крилу зграде, пројектована је првобитно за 200, а потом, након измена пројекта, за 400 особа. У супротном, левом крилу зграде, пројектована је Мала сала намењена раду Сената. У обе сале, као и у Сали Министарског савета, зидови су обложени штуко декорацијом, док је целокупаа опрема изведен од ораховине. Комуникација између приземља и простора спрата остварена је са два симетрично постављена степеништа од белог мермера, чије је украшавање решеноено бронзаним статуама, персонификацијама Правде и Просвете као и грбовима Краљевине. У ентеријеру спрата посебно се издвајају простори намењени за администрацију, финансијском одбору и библиотеци што је један од најлепших простора Скупштине. Красновљеви нацрти намештаја у стилском погледу одражавају укус београдског грађанског духа тог времена. Зидове Скупштине краси и двадесет фресака, које су током 1937. године урадили истакнути југословенски уметници декоративног фреско сликарства. Изградња Дома подстакла је процес европеизације и еманципације српске архитектонске културе, приближавајући је најсавременијим светским токовима у области монументалне архитектуре. Поред континуитета намене којој служи од подизања до данас, Дом Народне скупштине издваја се и као сведочанство најзначајнијих догађања политичког живота у српској историји. Због својих архитектонских, историјских, културних и уметничких вредности, Дом Народне скупштине утврђен је за споменик културе 1984. године.

54. Skadarska ulica

Скадарлија је боемска четврт у центру Београда (Скадарска улица). Сваког дана Скадарлију посети око 20.000 људи.

Скадарска улица, дужине око 500 метара, налази се у најстрожем центру Београда. Због близине Народног позоришта, ту су крајем 19. и почетком 20. века становали многи глумци. Уз глумце су наравно дошли и други уметници, песници, писци, сликари. Сама "Скадарлија" је краћа и протеже се од Булевара деспота Стефана до Улице Страхињића Бана. Иначе, према подацима из публикације "Београд и његове улице" Данила Радојевића (Туристичка штампа, 1966.) улица је тако именована 1872. године, а како се звала пре тога, не зна се.

Познато је да глумци (вероватно због треме) не једу ништа пре представе. Прилика да се нешто презалогаји, а и попије, је управо после представе, када падне тензија и већ се ближи поноћ. Због тога су у Скадарлији никле многе кафане, неке од најстаријих у Београду. Ту су зоре дочекивали уметници који су ушли у историју српске културе: Ђура Јакшић, Добрица Милутиновић, ...

Скадарлија је била слабо осветљена, поплочана калдрмом, како је то био обичај у турско доба. Тај старински изглед задржан је и данас, само је простор између камења заливен бетоном.

Тако је и настао стих:

„Ноћу, кад је ситни сат, идеш Скадарлијом, да поломиш врат!“

Иначе ту је Српски Кафански Великан певао Тома Здравковић А ваљало би споменути и Дивну Костић и Олгу Јанчевецки које су певале у кафани "Велика Скадарлија"

Скадарлија, која је почела да личи на остале улице Београда, је за потребе туризма реконструисана да поново личи на Скадарлију са почетка 20. века. Скадарлија је данас једно од обавезних места које посећују страни туристи. Ту су чувене кафане Три шешира, Два јелена, Има дана..., Путујући глумац и хотел Le Petit Piaf у чијем се склопу налази ресторан Скадарлијски Чардак, у којем се осим ресторана са националном и италијанском кухињом пружа и услуга смештаја. У оквиру ресторана Путујући глумац налази се комплекс Travelling Actor.

Скадарлија је и место где се после свадбе долази на јело и провод. Наравно, све домаће ђаконије су на менију поменутих кафана.

На Скадарлију се наслања и некадашња Београдска индустрија пива, ту су пекаре, посластичарница, галерије и кафићи, па чак и једна школа. Постоји и пивница и тржни центар, а има се шта појести и стојећи, куповином хране из околних киоска. На дну Скадарлије (улица је благо стрма) је и друга по величини, београдска пијаца Бајлони.

55. Beli Dvor – Aleksandar Đorđević 1934.-1936.

Бели двор налази се са Краљевским двором у оквиру дворског комплекса на највишем брежуљку Дедиња, на имању површине 135 хектара.

Изградња је завршена 1936. године, по пројекту Александра Ђорђевића. Реновиран непосредно после Другог светског рата. Коначно је уређен и опремљен за садашњу намену истовремено са Старим

двором (арх. Братислав Стојановић са тимом). Комплекс дворова, уређен као јединствена слободна површина, служи у резиденцијалне сврхе.

Градњу Белог двора започео је 1934. године, приватним средствима краљ Александар I са жељом да направи резиденцију за своје синове (престолонаследника Петра II, краљевића Томислава и краљевића Андреја), али није доживео да види завршетак радова. Изградњу двора довршио је кнез Павле који је, као велики љубитељ уметности, двор опремио вредним уметничким делима.

Уз двор, саграђени су и кухиња и гаража, који су са централним објектом повезани подземним тунелом. Пред почетак Другог светског рата у Европи, кнез Павле је објекту придодао и подземно склониште.

У очекивању пунолетства Петра II Карађорђевића, Бели двор користио је кнез Павле са породицом, а после II светског рата двор је служио као репрезентативни објекат у коме су се одржавале свечаности и примали угледни гости из иностранства.

Попут свог, старијег „суседа“ који је неми сведок историје и политике пре 1945. године, тако су одлуке доношене у Великом салону и Свечаној трпезарији, Белог двора имале пресудну улогу на новију историју Србије. Током председничког мандата Слободана Милошевића (1997 — 2000), објекат је коришћен за живу политичку активност, како на унутрашњем, тако и на међународном плану. Последњи шеф државе који је званично примљен у Белом двору био је Председник Белорусије, Александар Лукашенко 1999. године. У Свечаној трпезарији Белог двора, потписан је документ којим се отворио пут за потписивање војно-техничког споразума у Куманову, којим је окончан оружани сукоб НАТО-а и СРЈ отпочет 24. марта 1999. године.

Данас Бели двор, као и читав дворски комплекс на Дедињу користи принц Александар II са породицом. Објекат је пак, власништво Републике Србије.

Бели двор красе дела светских уметника међу којима су слике Николе Пусена, Франсоа Мијеа, Јана Бројгела, Паола Веронезеа и других, а ту је и портрет Краља Александра I од Паје Јовановића.

Трпезарија је опремљена намештајем у стилу чипендејла у којој доминира импозантна витрина са порцеланом из Севра, а Велики и Мали салон намештајем у стилу Луја XV.

56. Avalski Toranj – 1965. + 2010.

Првобитно пуштен у рад 1965, срушен је у НАТО бомбардовању СР Југославије 29. априла 1999. Након обнове у трајању од три године, Авалски торањ је отворен у присуству државног врха Републике Србије21. априла 2010

Авалски торањ био је пројектован од 1959-1960. године, а изведен од 1961. до 1964. године, а потом пуштен у рад 1965. године. Био је висок 202,87 метара. Један од најлепших ТВ предајника у Европи и свету прорадио је, после петогодишње изградње. Ремек-дело архитектуре, једини торањ на свету који је за пресек имао једнакостранични троугао који је симболисао српски троножац за седење, пројектовали су архитекти Угљеша Богуновић и Слободан Јањић, као и конструктор, академик Милан Крстић. Изградња торња била је поверена грађевинском предузећу „Рад“ из Београда.

Стотинак грађевинара радило је непрестано уградивши више од 4.000 тона армираног бетона. Врхунац посла била је поставка 60 метара високе антене, тешке око 25 тона, коју су монтирали мајстори „Гоше“ из Смедеревске Паланке. Почетком маја 1965. године торањ је добио коначни

изглед и постављене су телевизијске и радио антене. У то доба је био једини торањ са основом у облику једнакостраничног троугла.

Раније је ресторан био на гондоли на 118 m, али је затворен од 1970. године.

Наизглед „мршав“, на три ноге, које су се ослањале на темељне блокове укопане 1,4 метра у стену, торањ је одолевао зубу времена и налетима кошаве „шетајући“ у пречнику и од једног метра. Срушен је 29. априла 1999. године авионском бомбом током НАТО агресије на СРЈ 37-ог дана бомбардовања.

До рушења Светског трговинског центара 11. септембра 2001. године Авалски торањ је био највиши срушени објекат на свету.

Плато постамент торња троугаоног облика из кога иду ноге на коти 439 мнв. До торња се прилази преко рампе дужине 17,80+24,40+17,81 m и ширине 4,20 m. Укупна висина армиранобетонске конструкције је 136,650 m и челични део висине 67,920 m, што заједно чини укупну висину од 204,570 m.

Доњи део торња је армиранобетонски носач од три ноге које се на коти -4,000 m ослања на темеље димензија 6,00х7,30х2,00 m. У оригиналној изведби су ноге биле зглобно ослоњене на коти 1,20 m и мањих димензија. Улазни хол са ветробраном је на коти 12,40 m. Из хола се улази у два лифта који кроз стабло стуба воде до гондола. Ноге се од коте 17,100 до 19,100 спајају са армиранобетонском плочом дебљине 2.000 m.

Од коте 19,100 m почиње стабло торња. Од 19,100 до 35.000 m ноге торња постепено прелазе до основног облика стабла. Стабло торња је армиранобетонска конструкција троугаоног сандучастог пресека. Једнакостранични троугао по оси зида има дужину 7,00 m. Дебљине зидова су 15 cm а на угловима су ојачања кружног облика пречника 1,040 m Од коте 102,780 m су гондоле и платформе са системом хоризонталних и косих армиранобетонских греда и плоча.

Прво је ПТТ сала (кота 102,93 m) а изнад ње је тераса са параболичним антенама (кота 106,98 m). Потом је ТВ сала (кота 115,38 m), изнад је спрат са рестораном за око 50 места (кота 119,20 m), а изнад је спрат са отвореном терасом за разгледање, видиковац (кота 122,64 m) са провидним лексаном.

На врху се стабло завршава плочом дебљине 1,50 m. Челична конструкција се састоји од три секције четворозидних решетки укупне масе 67 тона.

57. Studentski dom Kralj Aleksandar I – 1927.-1928. Gregorij Pavlovič Kovaljevski

Studentski dom kralj Aleksandar I u Beogradu se nalazi u Bulevaru kralja Aleksandra 75 i ima status spomenika kulture. [1] Studentski dom kralj Aleksandar I je sagrađen 1927-1928. godine, prema projektu ruskog arhitekte Georgija Pavloviča Kovaljevskog, za studente Beogradskog univerziteta. Glavna fasada istaknuta ulaznom stepenišnom partijom i balkonom prvog sprata okrenuta je ka raskrsnici Ulice 27. marta i Bulevara kralja Aleksandra. Koncipiran je kao slobodnostojeći objekat razuđene osnove trapezoidnog oblika koji u silueti ostvaruje masivnu kubusnu formu.

Fasade su podeonim vencem raščlanjene na prizemlje i tri sprata, sa nizom ritmično raspoređenih prozorskih otvora. Prisutna gradacija na fasadama od zone prizemlja ka poslednjem spratu, ostvarena je primenom dekorativne plastike izvedene u tradiciji akademizma, što doprinosi reprezentativnosti objekta.

Zgrada studentskog doma predstavlja tipičan primer arhitekture Beograda u periodu između dva rata, koji je otvorio mogućnost da se monumentalnim i raskošnim akademskim arhitektonskim rešenjem na najbolji način materijalizuje i prezentuje nova društvena stvarnost. Značajan urbanistički položaj u formiranju gradskog centra, specifična namena održana do danas, arhitektonski koncept koji svedoči o umeću jednog iz grupe ruskih arhitekata koji su u posleratno doba uticali na formiranje Beograda kao jedne od evropskih metropola, značajno doprinose njegovim arhitektonsko-urbanističkim i kulturno-istorijskim vrednostima.

58. Vukov Spomenik – Đorđe Jovanović 1937.

U parku, na uglu Ruzveltove ulice i Bulevara kralja Aleksandra, bronza 300 cm, ukupna visina 725 cm. Podigla ga Beogradska opština 1937.

59. Zgrada Tehničkih Fakulteta – Nikole Nestorovića i Branka Tanazevića 1925.-1931.

Zgrada Tehničkog fakulteta u Beogradu se nalazi u Bulevaru kralja Aleksandra 73 i ima status spomenika kulture.[1]

Zgrada Tehničkog fakulteta je građena u periodu od 1925. do 1931. godine, prema projektu arhitekata Nikole Nestorovića i Branka Tanazevića. Posle Drugog svetskog rata, prema projektu arhitekte Mihaila Radovanovića, dozidan je treći sprat. Prvobitna namena i danas je sačuvana, u zgradi su smeštena tri fakulteta iz oblasti tehničkih nauka i to je prva namenski zidana zgrada za smeštaj tehničkih fakulteta.[2] Zgrada je izvedena kao slobodnostojeća građevina, monumentalnih je dimenzija, veoma razuđene osnove sa četiri unutrašnja dvorišta. Najveća pažnja posvećena je glavnoj fasadi, gde dominira centralni rizalit sa monumentalnim stepeništem koje vodi do trodelnog ulaza. Skulpture i reljefnu plastiku na pročelju fasade radili su akademski vajari Ilija Kolarević i Ivan Lučev, dok je autor ornamentalne plastike u veštačkom kamenu Bedrih Zeleni. Zgrada Tehničkog fakulteta ima značajne arhitektonsko-stilske i urbanističke vrednosti kao jedno od najznačajnijih dela dvojice poznatih autora, izrazit primer akademskog metoda u oblikovanju i jedan od najistaknutijih objekata univerzitetskog kompleksa.

U ovoj zgradi sada su smešteni: ETF,GTF,ATF

60. Zgrada Vlade Republike Srbije – Nikolaj Krasnov 1926.-1928.

Zgrada Vlade Republike Srbije nalazi se u „srcu“ prestonice, na uglu Nemanjine i Kneza Miloša, i predstavlja prvo javno zdanje podignuto u Beogradu za potrebe državne uprave. Sagrađena je kao palata Ministarstva finansija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca između 1926. i 1928. godine.

Izuzetnim ostvarenjem u oblasti javne arhitekture, Nikolaj Krasnov spada među najznačajnije graditelje Beograda između dva rata, kad je projektovao i realizovao niz javnih građevina, među kojima su, pored zdanja Vlade Srbije, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije i Arhiv Srbije. Zgrada je koncipirana u vidu zatvorenog kvadratnog bloka nepravilnog oblika s unutrašnjim dvorištem i reprezentativnim fasadama. Izostanak uobičajenih državnih znamenja nadoknađen je postavljanjem simbolične bronzane statue na vrhu kupole, rad vajara Đorđa Jovanovića. U centralnom delu na prvom spratu smeštena je sala u kojoj se održavaju sednice Vlade, autentičnog izgleda sa očuvanom drvenom lamperijom, lusterima i aplikama na zidovima iz perioda izgradnje.U protokolarne svrhe koristi se manji broj salona. Zdanje u kome je smeštena Vlada Republike Srbije

predstavlja antologijsko delo međuratne arhitekture koje odslikava ambiciozne potrebe naručioca da novu državu reprezentuju snažnim arhitektonskim jezikom.

61. Gazela – Milan Đurić 1966.-1970.

Gazela je najprometniji beogradski most iznad reke Save. Dnevno preko njega pređe više od 165.000 vozila iako je most projektovan za oko 40.000.[1] Građen je od 1966. do 1970. kao deo gradskog auto-puta i auto-puta Bratstvo i jedinstvo koji je trebalo da poveže ondašnje republike SFRJ - Makedoniju, Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju. Rekonstrukcija mosta je trajala u više faza 2010-2012. Godine

Most je kombinacija grede i oluka, dugačak 332 m, a širok 27,5 m. Ukupna širina kolovoza je 21,8m (po tri trake u oba smera, širine 10m sa razdvojnicom od 1,5m). Delom dužine mosta postoje i dve pešačke staze širine po tri metra.

Gazela se iznad Save izdiže 22,8m tokom srednjeg vodostaja.

Glavni projektant Gazele je bio profesor Građevinskog fakulteta Milan Đurić.[1] Ime mu je dao Đorđe Lazarević, predsednik konkursne komisije za gradnju mosta, on je rekao „ovaj most je preskočio Savu kao gazela u skoku“.

Televizija Beograd je direktno prenosila ispitivanje nosivosti mosta.

Gradnju mosta je izvelo preduzeće „Mostogradnja“ iz Beograda, u sradanji sa preduzećem „Goša“ iz Smederevske Palanke.

Most je otvoren 4. decembra 1970. u prisustvu Josipa Broza Tita i Branka Pešića.

Most je projektovan za prelazak oko 40000 vozila dnevno, a njim sada prolazi oko 165000 vozila dnevno.

Kao verovatna posledica neodržavanja mosta poslednjih 40 godina, 29. januara 2010. je zbog pukotine na glavnom nosaču mosta došlo do delimičnog preusmeravanja teretnog saobraćaja na druge mostove, za vozila preko tri tone.[3] Naređena je sanacija u trajanju 15 dana.

62. Ada Ciganlija

Ада Циганлија је речно острво на Сави у Београду која је вештачким путем претворена у полуострво. Такође то је име за суседно Савско језеро настало преграђивањем Саве и плаже на језеру. Ада Циганлија је у прошлих неколико деценија претворена од места познатог по затвору и извршењу смртних казни у изузетно популарну вишефункционалну рекреациону зону у Београду, познату по својим плажама и спортским објектима, које током лета имају преко 100.000 посетилаца током радних дана [1] и до 300.000 посетилаца викендом.[2][3] Због своје популарности Ада Циганлија се често у жаргону назива београдским морем.

На реци Сави, у непосредној близини ушћа у Дунав, на удаљености од само 4 km од центра Београда, налази се негдашње острво, а сада полуострво Ада Циганлија. Обрасла густом листопадном шумом, прошарана пропланцима и ливадама, Ада је постала највеће, најлепше и најпосећеније излетиште, купалиште и одмаралиште Београђана.

Неки хроничари назив овог острва проналазе у сложеници келтских речи синга (острво) и лиа (подводно земљиште), па се тако дошло до речи сингалија од које ће у каснијој транскрипцији

настати реч циганлија. Ада је као ретко природно богатство била запажена још од Карађорђа и кнеза Милоша Обреновића, па је 1821. проглашена за државно добро, што је и данас. Доња и горња преграда на рукавцу реке Саве изграђене су1967. године, па је тако Београд добио јединствено језеро, дуго 4,2 km, са просечном ширином 200 m, и дубином 4-6 m. У дане летње сезоне дневно се овде купа или на други начин рекреира и до 300.000 посетилаца. Укупна површина Аде Циганлије, са Адом Међицом и акваторијумом, износи 800 хектара.

На острву се налази и насеље названо Партизан, које често има проблема са поплавама. На прилазу језеру се налази колекција камених скулптура, која привлачи доста пажње код туриста. Формација се зове „Камени град“ и дело је вајара Ратка Вулановића.

63. Blok 62/63 –

Блок 62 је стамбени блок на Новом Београду.

Ограничен је улицама Јурија Гагарина, Душана Вукасовића, Нехруовом и Војвођанском.

У блоку се налазе основна школа „Кнегиња Милица“ (некад „Ужичка Република“), Техномаркет, Универекспорт и Идеа супермаркети.

Блок 62 опслужују линије градског превоза 45, 73, 89, 94, 95, 610, као и трамвајске линије 7, 9 и 13.

Током 2009. године је између северног и јужног дела блока изграђен парк.

64. Arena – Vlada Slavica 1991.-2007.

Комбанк арена,[2] позната и као Београдска арена, вишенаменска је дворана на Новом Београду намењена за спортске, културне, забавне, изложбене и друге манифестације.

Грађена је од 1991. године, да би употребну дозволу добила је 1. октобра 2007. године. Комбанк арену изградио је конзорцијум ЕПНА - Енергопројект Високоградња и ГП Напред. [3] Укупна цена изградње је достигла 70 милиона евра[3]. Комплекс се састоји од велике дворане, мале дворане и паркинга. Пројектовао га је архитекта Влада Славица.

Комбанк арена има површину од 48.000 m², распоређених у шест етажа.[3]. Капацитет арене је од 20.000 до 25.000 посетилаца у зависности од догађаја[4]. У дворани је и 68 луксузних ложа, које могу да приме 768 посетилаца, ВИП салон са 38 места који се може користити и за конференције за штампу[5].

У дворани се могу одржавати такмичења у боксу, одбојци, кошарци, тенису, борилачким спортовима, рукомету, малом фудбалу, уметничком клизању, атлетици, гимнастици и коњичким спортовима.

Паркинг око дворане је капацитета 4.800 возила[3], али се сматра да је недовољан за највеће манифестације и планира се решавање овог проблема.

65. Zemunski Kej –

Земунски кеј се налази на десној обали Дунава. Шеталиште које носи званични назив „Кеј Ослобођења“ почиње испод брда и насеља Гардош и досеже до општине Нови Београд. На

истоку се граничи са насељима Доњи Град и Ретензија, док се на југу граничи са Ушћем и Новим Београдом.

У највећем делу, шеталиште се протеже паралелно са улицом „Кеј Ослобођења“. У близини почетка кеја налази се једна од већих аутобуских окретница градског и приградског превоза. Стаза се наставља око Ушћа и чини једну континуирану пешачку зону ка Старом Сајмишту и Савском Насипу, дуж леве обале Саве. Високи обалски насип направљен је 1967. године, тако да је Дунав изузетно ретко плавио кеј (најкритичније је било 1981. и 2006. године). У септембру 2007. урађена је значајна реконструкција кеја са још већим издизањем насипа, проширивањем пешачке зоне и конструисањем још једне на другом нивоу, завршетком радова на бициклистичкој стази итд. Током 2010. године започето је још једно уређење кеја, које би требало да буде завршено током 2012. године и у оквиру којег ће бити успостављен пристан за велике речне крузере, пешачка и бициклистичка стаза биће преуређене, биће направљене терасе-видиковци итд.[1]

Земунски кеј је главно подручје за бројне пловне објекте. Такође, како обала, а самим тим и шеталиште, прате линију оближњег Великог ратног острва, ту је почетак понтонског моста који периодично повезује острво и плажу Лидо са копном и који се на том месту поставља сваког лета.

Земунски кеј је месна заједница у општини земун са популацијом од само 3.649 становника, према попису из 2002. године. То је зато што већину површине у крају сачињавају пешачке стазе и зелене површине које служе за рекреацију, укључујући и велики сезонски луна парк. Један од највећих хотела у Београду, Хотел Југославија, налази се у близини, али је затворен након НАТО бомбардовања1999. године, када је био страховито оштећен. Делимично је отворен 2007. године као највећи казино у Београду. Обала испред хотела је локација многих ресторана, клубова и сплавова и такође кључна тачка ноћног живота у Земуну.