1

1. DEVIZNO POSLOVANJE I PLATNI PROMET SA INOSTRANSTVOM

Devizno poslovanje je deo društveno-ekonomskig sistema jedne zemlje, sa kojom se regulišu

finansijski odnosi sa inostranstvom. Devizno poslovanje ili devizni sistem sačinjavaju svi

instrumenti i mere utvrđene zakonskim propisima jedne zemlje, a koji su usaglašeni sa

međunarodnim aranžmanima i protokolima.

Deviznim poslovanjem se reguliše:

Platni promet sa inostranstvom;

Način sticanja i raspolaganja sa stvarnim sredstvima plaćanja u zemlji i inostranstvu i

Sva druga pitanja vezana za sferu međunarodnih ekonomskih odnosa.

Osnovni propis kojim je regulisano devizno poslovanje kod nas je Zakon o deviznom poslovanju

usvojen 2006 godine. Navedenim zakonom uređuje se način plaćanja i naplaćivanja u poslovanju

sa inostranstvom i drugo devizno poslovanje.

Devize su potraživanja u inostranstvu koja glase na stranu valutu, kao i efektivni strani novac,

osim kovanog zlatnog novca.

Pojam ćValutać potiče od latinske reči valuta. Pod ovim pojmom se podrazumeva novčano

važenje, odnosno oficijalni novčani standard u jednoj zemlji. Valuta predstavlja novčanu

jedinicu. Ona je osnova u monetarnom sistemu jedne zemlje, odnosno to je efektivni novac koji

cirkuliše u opticaju , u datoj nacionalnoj ekonomiji. Strane valute predstavljaju efektivan strani

novac u inostranim nacionalnim kompanijama. Međutim, devize se koriste za plaćanje u

inostranstvu, ako deviznim zakonom nije drugačije određeno.

Devize se kupuju i prodaju na jedinstvenom deviznom tržištu: Zabranjena je kupovina i prodaja

između domaćih lica, između stranih lica i izemđu domaćih i stranih lica u Republici Srbiji van

jedinstvenog deviznog tržišta. Zabranjeno je takođe i naplaćivanje u devizama i u zlatu.

Domaće lice, u smislu deviznog zakona, jeste pravno lice i preduzetnik sa sedištem u RS, kao i

fizičko lice sa prebivalištem u RS. Strano lice u smislu deviznog zakona, jeste pravno lice sa

sedištem u inostranstvu i fizičko lice sa prebivalištem u inostranstvu.

Ovlašćena banka, u smislu deviznog zakona, jeste banka koja ima ovlašćenja da vrši platni

promet sa inostranstvom i kreditne poslove sa inostranstvom, kao i banka koja ima ovlašćenje

da obavlja devizno valutne poslove u RS.

Devize ostvarene u u skladu sa odredbama deviznog zakona, pravno lice ili preduzetnik drže na

svom deviznom računu kod ovlašćene banke ili prodaju ovlašćenoj banci. Na pomenute devize

2

banke ne plaćaju kamatu, osim po osnovama propisanim deviznim zakonom. Plaćanje i

naplaćivanje u obavljanju poslova sa inostranstvom vrši se preko banke ovlašćene za poslove sa

inostranstvom.

1.1. Regulativa deviznog poslovanja

Zakon o deviznom poslovanju osnovni je zakonski propis koji reguliše devizno poslovanje.

Osnovne odrednice deviznog sistema. (Zakon o deviznom poslovanju).

Rezident je, prema odredba ma Deviznog zakona:

1. pravno lice koje je registrovano i ima sedište u Republici;

2. preduzetnik – fizičko lice koje je registrovano u Republici i koje radisticanja dobiti, u vidu

zanimanja, obavlja zakonom dozvolje nudelatnost;

3. ogranak stranog pravnog lica upisan u registar kod nadležnog organa u Republici;

4. fizičko lice koje ima prebivalište u Republici, osim fizičkog lica koje ima boravak u

inostranstvu duži od godinu dana;

5. fizičko lice – strani državljanin koji na osnovu dozvole za boravak, odnosno radne vize

boravi u Republici duže od godinu dana;

6. državni organ i organizacija, korisnici budžetskih sredstava Republike, korisnici sredstava

organizacija obaveznog socijalnog osiguranja i korisnici budžetskih sredstava lokalne vlasti;

7. diplomatsko, konzularno i drugo predstavništvo u inostranstvu koja se finansiraju iz

budžeta Repu blike i domaći državljani zaposleni u tim predstavništvima, kao i članovi njihovih

porodica.

Nerezide ti su sva lica koja nisu nave de na pod pojmom rezidenata.

1.2. Tekuće devizno poslovanje

Deviznim zakonom kao tekući poslovi definisani su oni tekući poslovi zaključeni između

rezidenata i nerezidenata čija namena nije prenos kapitala.

Plaćanje, naplaćiva nje i prenos po tekućim poslovima između rezidenata i nerezidenata vrši se

slobodno tj. bez ograničenja, a to su:

1) plaćanja po osno vu spolj no trgovinskih poslova i po drugim tekućim poslovima sa

inostranstvom u smislu zakona koji uređuje spoljnotrgovinsko poslovanje;

2) plaćanja po osnovu otplate kamata na kre dite;

3) povraćaj sredstava uloženih u investicije i unos dobiti po osnovu direktnih investicija;

4) prenose u korist fizičkih lica po osnovu: penzija, invalidnina i ostalih socijalnih primanja,

prenose po osnovu poreza i taksi, međudržavne saradnje, likvidiranih šteta po osnovu ugovora o

3

osiguranju, prenose po osnovu pravosnažnih i izvršnih odluka, prenose po osnovu dobitaka u

igrama na sreću, naknada za koncesije, članarina i kazni (penala) i druge prenose, kao i prenose

po osnovu iznosa troškova potrebnih za izdržavanja porodice.

1.3. Sredstva i instrumenti plaćanja

Devizni zakon razlikuje sredstva plaćanja i strana sredstva plaćanja.

Sredstva plaćanja su dinar i strana sredstva plaćanja.

Strana sredstva plaćanja su:

1) devize - potraživanja u inostranstvu koja glase na stranu valutu;

2) efektivni strani novac – potraživanja u gotovini, odnosno papirni ili kovani novac koji glasi

na stranu valutu.

Prema odredbama deviznog zakona, instrumen ti plaćanja su: čekovi, menice, akreditivi,

doznake, platne kartice i drugi instru menti plaćanja – potraživanja od izdavaoca - nerezidenta,

koja glase na stranu valutu i mogu se unovčiti u stranu valutu, uključujući i mogućnost klirinškog

platnog prometa.

1.4. Redovan izvoz/uvoz i izvoz/uvoz na kredit

Devizni zakon obavezuje rezidente da sredstva plaćanja po osnovu izvoza robe ili usluge, unesu

u Republiku u roku do 180 dana od dana izvoznog carinjenja robe, odnosno od dana izvršenja

usluge, a naplata izvoza posle toga roka smatra se kreditnim poslom sa inostranstvom.

Rezident sredstva plaćanja ostvarena po osnovu proda je plaćene robe koja se nalazi u inostran

stvu (reeksport) i robe koja se neposredno isporučuje inostranstvu, unosi u Republiku u roku do

180 dana od dana izvršenog plaćanja.

Rezident unapred plaćenu robu ili uslu gu uvozi u Republiku u roku do 180 dana od dana

izvršenog plaćanja robe ili usluge.

Rezident koji ne uveze robu ili uslugu u roku od 180 dana vrši povraćaj unapred plaćenog iznosa

odmah, a najkasni je u roku od pet dana od dana isteka navedenog roka.

Narodna banka Srbije propisuje uslove i način evidentiranja kreditnih poslova.

Rezident - pravno lice može realizovan posao izvoza robe i usluga izuzetno naplati ti

realizovanim uvozom robe i usluga pod uslovima i na način koji propiše Vlada.

4

Time se omogućuje prebijanje dugovanja i potraživanja nastalih po spoljnotrgovinskim

poslovima.

1.5. Kupoprodaja potraživanja i dugovanja po spoljnotrgovinskim poslovima

Banke, odnosno rezidenti, mogu kupovati ili prodavati potraživanja i dugovanja koja su nastala

po spoljnotrgovinskim poslovima rezidenata. Navedeni poslovi mogu se vršiti samo na osnovu

ugovora, zaključenog u pismenoj formi između svih učesnika u poslu. Banke su dužne da o

navedenim poslovima izveste NBS na način i u rokovima koje ona propiše. Vlada propisuje

rezidentima bliže uslove, način obavljanja i izveštavanja Deviznog inspektorata o navedenim

poslovima. Nerezidenti mogu kupovati potraživanja i dugovanja po osnovu spoljnotrgovinskih

poslova samo pod uslovima i nanačin koje propiše Vlada.

1.6. Kapitalni poslovi između rezidenata i nerezidenata

Kapitalni poslovi su poslovi između rezidenata i nerezidenata čija je namena prenos

kapitala. Plaćanje, naplaćivanje i prenos po kapitalnim poslovima između rezidenata i

nerezidenata vrše se slobodno, osim ukoliko zakonom nije propisano ograničenje bilo koje

vrste.

Član VIII Statu ta MMF-a ne dozvoljava zemljama-članicama da vrše ograničenja u tekućim

transakcijama sa inostranstvom, što se ne odnosi i na kapitalne transakcije (gde države - članice

zadržavaju pravo uvođenje izvesnih ograničenja).

Devizni zakon precizira koji se poslovi smatraju kapitalnim poslo vima, a to su: direktne

investicije, ulaganja u nekretnine, poslovi sa hartijama od vrednosti, poslovi sa investicionim i

dobrovoljnim penzijskim fondovima, kreditni poslovi, depozitni poslovi, poslovi po osnovu

ugovora o osiguranju u skladu sa zakonom koji uređuje osiguranje, jednostrani prenosi sredstava

plaćanja (lični i fizički).

1.7. Valutna klauzula i devizna plaćanja u zemlji

Devizni zakon je dozvolio ugovaranje u devizama u Republici s tim što se plaćanje i

naplaćivanje po tim ugovorima vrši u dinarima.

Rezide ti i nerezidenti koriste devize, po pravilu, za plaćanje inostranstvu, ako zakonom nije

drukčije određeno. Plaćanje, naplaćivanje i prenos između rezidenata i između rezidenata i

nerezidenata u Republici vrše se u dinarima. Izuzetno, plaćanje, naplaćivanje i prenos sredstava u

Republici mogu se vršiti i u devizama po osnovu:

1) deviznog kreditiranja u zemlji za namene plaćanja uvoza robe i usluga iz inostranstva

pravnom licu, a fizičkom licu radi kupovine nepokretnosti u zemlji;

2) uplate depozita kao sredstva obezbeđenja;

5

3) kupovine potraživanja i dugovanja po spoljno-trgovinskim poslovima - na osnovu ugovora;

4) plaćanje premija osiguranja i prenosa po osnovu osiguranja života;

5) po osnovu prodaje i davanja u zakup nepokretnosti.

Plaćanje, naplaćivanje i prenos po navedenim poslovima može se vršiti i po poslovima koji su

uređeni zakonima koji uređuju tržište hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata i

osiguranje depozita, kao i u drugim slučajevima propisanim zakonom.

NBS propisuje u kojim slučajevima se plaćanje, naplaćivanje, uplate i isplate mogu vršiti i u

efektivnom stranom novcu. NBS donela je Odluku o plaćanju, naplaćivanju, uplati i isplati koji

se mogu vršiti u efektivnom stranom novcu (Odluka o plaćanju, naplaćivanju, uplati i isplati, koji

se mogu vršiti u efektivnom stranom novcu).

Rezident – pravno lice, preduzetnik i ogranak stranog pravnog lica mogu, u obavljanju delatnosti

za koju su registrovani, vršiti naplatu u efektivnom stranom novcu u sledećim slučajevima:

a) kada pružaju usluge rezidentima – izičkim licima i nerezidentima – izičkim licima u

međunarodnom putničkom prometu, uključivši i prodaju robe u međunarodnim prevoznim

sredstvima.;

b) kada prodaju robu rezidentima – izičkim licima i nerezidentima – izičkim licima u slobodnoj

carinskoj prodavnici;

c) kada snabdevaju strane vazduhoplove i brodove gorivom i mazivom i drugom potrošnom

robom u lukama u Republici Srbiji;

d) kada naplaćuju putarinu za vozila strane registracije.

Diplomatsko i konzularno predstavništvo Republike Srbije u inostranstvu mogu konzularne takse

naplaćivati u efektivnom stranom novcu koji polažu na devizni račun u inostranstvu u skladu s

propisom kojim se uređuje držanje deviza na računu kod banke u inostranstvu.

1.8. Kurs dinara

Devize i efektivni strani novac mogu se kupovati i prodavati samo na deviznom tržištu, za

namene koje su dozvoljene deviznim propisima.

Devizni zakon predviđa, kao i ranije, dva nivoa deviznog tržišta: neposrednu kupo-prodaju i

kupo-prodaju na Međubankarskom sastanku deviznog tržišta.

Kurs dinara prema stranim valutama na deviznom tržištu formira se slobodno, u skladu s

ponudom i tražnjom deviza.

Zvanični srednji kurs dinara formira se na način utvrđen propisom NBS. Za potrebe

knjigovodstva i statistike primenjuje se zvanični srednji kurs dinara.

6

Za obračun carine i drugih uvoznih dažbina primenju je se zvanični srednji kurs dinara utvrđen

poslednjeg radnog dana u nedelji koja prethodi nedelji u kojoj se utvrđuje iznos carine i drugih

uvoznih dažbina, u skladu sa Carinskim zakonom.

1.9. Zaštitne mere u slučaju poremećaja u platnom bilansu

U slučaju nastupanja ozbiljnijih poremećaja u platnom bilansu, kada kretanje kapitala prozrokuje

ili preti da prouzrokuje ozbiljne poteškoće u sprovođenju monetarne politike i politike deviznog

kursa, koje su rezultat prekomernog priliva ili odliva kapitala iz Republike, Vlada na predlog

NBS može doneti određene zaštitne mere.

Donete mere mogu se primenjivati dok traju poremećaji zbog kojih su donesene, a naj duže šest

meseci od dana njihovog donošenja.

1.10. Kontrola i evidencija deviznog poslovanja

Devizno poslovanje podleže deviznoj kontroli.

Kontrolu deviznog poslovanja vrše organi kontrole:

1. Narodna banka Srbije,

2. Devizni inspektorat,

3. Carinski organi, odnosno drugi nadležni organi koji ima ju pravo da, radi provere,

zahtevaju svu dokumentaciju o tom poslovanju kao i drugu dokumentaciju neophodnu za

deviznu kontrolu.

Carinski organ vrši kontrolu iznošenja iz Republike i unošenja u Republiku, efektivnog stranog

novca, dinara, čekova i hartija od vrednosti u putničkom, robnom i poštanskom saobraćaju.

Narodna banka Srbije vrši kontrolu deviznog poslovanja banaka i drugih finansijskih

organizacija, menjača, kao i rezidenata i nerezidenata koji su sa bankom i drugomfinansijskom

organiz cijom, odnosno menjačem povezani imovinskim, upravljačkim i poslovnim odnosima.

Devizni inspektorat vrši kontrolu deviznog poslovanja rezidenata i nerezidenata.

Devizni inspektorat vrši kontrolu deviznog poslovanja banaka i drugih finansijskih organizacija,

menjača, kao i rezidenata i nerezidenata koji su sa bankom i drugom finansijskom

organizacijom, odnosno menjačem povezani imovinskim, upravljačkim i poslovnim odnosima.

Devizni inspektorat obrazuje se kao organ uprave u sastavu Ministarstva finansija, za vršenje

inspekcijskih poslova, poslova vođenja prekršajnog postupka i s njime povezanih stručnih

poslova. Devizna kontrola vrši se prema zakonu koji uređuje upravni postupak.

Prekršajni postupak za prekršaje propisa ne deviznim zakonom vodi se u skladu sa zakonom koji

uređuje prekršaje.

7

Rezidenti i nereziden ti vode evidencju o poslovanju propisanom odredbama deviznog

zakona. Vlada propisuje uslove i način vršenja kontrole deviznog poslovanja rezidenata i

nerezidenata, kao i uslove i način izveštavanja i vođenja predmetne evidencije.

2. SUBJEKTI DEVIZNOG I SPOLJNOTRGOVINSKOG POSLOVANJA

U spoljnotrgovinskom poslovanju postoji veliko ukrštanje i saradnja preduzeća iz raznih zemalja.

Kako je tržište postalo globalno spacijalizacija i ekonomija obima su važnije nego kad se radi o

subjektima na nacionalnom tržištu. Promene u specijalizaciji i organizaciji međunarodnih

subjekata imaju značajan uticaj na međunarodne marketing strategije.

Privredni subjekt je lice koje obavlja privrednu delatnost radi zadovoljavanja društvenih

interesa i ostvarivanja dobiti. Privrednom delatnošću se smatra proizvodnja ili promet robe, kao

vršenje usluga na tržištu. Privredni subjekti se dele na preduzetnike (kao fizička lica), te

preduzeća, privredna društva i zadruge kao pravna lica. Postoje i posebni privredni subjekti koji

mogu da obavljaju samo određenu delatnost (banke, berze, osiguravajuća društva, dileri, brokeri

i sl), čija je delatnost speciična, pa se podvrgavaju posebnom zakonodavnom režimu.

Privredno društvo je pravno lice sa jednim ili više članova (vlasnika) koje obavlja delatnost

radi sticanja dobiti. Karakterišu ga osnivački akt, ulog, namera sticanja dobiti i registracija. Lice

koje neposredno uloži kapital ili kupi akcije postaje član društva. Društvo se naziva društvo lica

ako vlasnici odgovaraju svom svojom imovinom, a to su, najčešće ortačka i komanditna društva.

Društva kapitala su društva koja odgovaraju samo uloženim kapitalom (akcijama ili udelima).

Ukupni kapital društva čine osnovna sredstva, obrtna sredstva, nevidljivi kapital (good will),

rezerve i neraspoređena dobit.

Subjekti spoljne trgovine su lica koja direktno obavljaju spoljnotrgovinski promet sa

inostranstvom ili, pak, svojom ulogom indirektno doprinose obavljanju spoljnotrgovinskih

poslova. To su nosioci spoljnotrgovinskog prometa od pripreme spoljnotrgovinskih poslova, pa

do njihovog zaključivanja, realizacije i kontrole. Bez njihovog delovanja spoljnotrgovinski

promet ne bi mogao ni postojati.

Subjekti koji se bave poslovima spoljne trgovine moraju da ispunjavaju potrebne prostorne,

tehničke, kadrovske i organizacione uslove i da budu upisani u registar koji se vodi kod Аgencije

za privredne registre Republike Srbije.U pomenuti registar upisuju se i preduzetnici, odnosno

samostalne privredne radnje koje su ranije bile upisivane u opštinske registre.

Subjekti spoljne trgovine mogu biti:

preduzetnici,

preduzeća,

društva i

zadruge.

Preduzetnici, kao izička lica, imaju status samostalnih radnji, sa pravom obavljanja

spoljnotrgovinskih poslova. Spoljnotrgovinske poslove u zemljama tržišne privrede može da

8

obavlja bilo koji pojedinac, kao građansko lice, ako ima klijenata koji mu obavljanje tih poslova

poverava ili poslove radi za sopstveni račun. Novim zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju

u Srbiji je, takođe, preduzetnicima omogućeno da obavljaju spoljnotrgovinske poslove (uvoz i

izvoz), ali samo uvoz za sopstvene potrebe i izvoz sopstvene proizvodnje i usluga.

Preduzeća su samostalni oblici organizacije spoljne trgovine, sa samostalnom upravom, žiro i

deviznim računom i samostalnom odgovornošću u obavljanju spoljnotrgovinskih poslova. Po

našim propisima termin preduzeća koristi se samo za javna preduzeća, koja mogu biti lokalna i

državna preduzeća.

Društva su, oblici organizovanja preduzeća na principima vlasništva kapitala, a dele se na:

preduzeća lica i preduzeća kapitala. Preduzeća lica su sopstvena (individualna) ili ortačka

društva. Društva kapitala su mnogo značajnija u spoljnotrgovinskom poslovanju, a dele se na:

akcionarska društva i

društva na udele (društva sa ograničenom odgovornošću).

U praksi se društva javljaju u raznim oblicima, kao što su preduzeće, grupa, holding kompanija,

trust, koncern, transnacionalna kompanija, multinacionalna kompanija i sl.

Zadruge su organizacije izičkih lica zasnovane na njihovoj ravnopravnosti i solidarnosti.

Osnivaju se radi ostvarivanja zajedničkih interesa, na primer, nabavnoprodajne, omladinske,

poljoprivredne, za izgradnju stanova, za zapošljavanje i sl.

Zasnivaju se na nekoliko jasnih načela:

1. otvorenost za nove članove,

2. promenjivost ulaganja kapitala, kapital se unosi i iznosi prema pravilima zadruge,

3. one rade za zadrugare, preduzetnike i za druga lica,

4. svi su zadrugari ravnopravni u upravljanju zadrugom po principu „jedan zadrugar jedan

glasć i u korišćenju njenih usluga, bez obzira na veličinu uloženog kapitala,

5. dobrovoljnost, svako je lice slobodno da postane član, ali i da istupi iz zadruge i iznese

kapital, prema pravilima zadruge.

Samo fizička lica mogu da budu članovi zadruge. Zadruge mogu biti značajne u izvoznim i

uvoznim poslovima, jer su konkurentnije nego pojedinačni sitni zadrugari, kao izička lica. One

se često udružuju u saveze, na primer, izvozne zadruge, uvozne zadruge, ili zadruge koje

obavljaju ukupnu spoljnu trgovinu (izvoz i uvoz) za svoje članove- zadrugare.

Jedan deo organizacione mreže preduzeća i društava svoje poslovanje obavlja u zemlji porekla, a

drugi deo u inostranstvu. Zato se subjekti spoljnotrgovinskog poslovanja mogu podeliti na:

subjekte koji posluju u zemlji i

subjekti koji posluju u inostranstvu.

2.1. SUBJEKTI U ZEMLJI

9

Subjekti koji posluju u zemlji su sledeći:

1. preduzeća za izvoz i uvoz,

2. preduzeća za zastupanje stranih firmi,

3. preduzeća za međunarodno posredovanje,

4. preduzeća za izvođenje građevinskih radova u inostranstvu,

5. preduzeća za turističke poslove,

6. preduzeća za poslove slobodnih i carinskih zona,

7. preduzeća za međunarodni transport,

8. preduzeća za međunarodnu špediciju,

9. preduzeća za kontrolu kvaliteta i kvantiteta robe i usluga,

10. banke u međunarodnom poslovanju,

11. organizacije za međunarodno osiguranje,

12. ostali subjekti u spoljnoj trgovini,

13. država i njeni organi sa stanovišta njihove uloge u spoljnotrgovinskom poslovanju.

Sve pomenute vrste subjekata spoljne trgovine imaju svoje speciičnosti i moraju posebno biti

upisane u registar nadležnog državnog organa.

2.1.1. Preduzeća za izvoz i uvoz

Preduzeća koja se bave izvozom i uvozom jesu najznačajniji subjekti spoljne trgovine i

predstavljaju direktne nosioce spoljnotrgovinskih poslova.

U grupu preduzeća spadaju:

proizvodna (poslovna) preduzeća i

specijalizovana spoljnotrgovinska preduzeća.

Proizvodna (poslovna) preduzeća, sa stanovišta spoljne trgovine, mogu biti organizovana

na raznovrsne načine, i to:

kao delovi preduzeća u obliku poslovnica, odeljenja, sektora, službi, proitnih centara i sl.

ili

kao samostalni subjekti (sa svojom registracijom, upravom, deviznim i žiro-računom)

unutar složenih poslovnih društava odnosno višeilijalnih sistema.

Razlozi zbog kojih proizvodna (poslovna) preduzeća osnivaju svoje delove ili preduzeća za izvoz

i uvoz su sledeći:

lakša komunikacija sa potrošačima, odnosno korisnicima njihovih uluga,

dobro poznavanje svojih proizvoda (usluga) i pravilno predstavljanje njihovog kvaliteta i

referenci,

optimalno korišćenje sopstvenih faktora proizvodnje i smanjivanje zavisnosti od

specijalizovanih spoljnotrgovinskih preduzeća,

proširivanje polja delatnosti za sticanje dohotka i proita, pored proizvodnje i usluga, i na

oblast spoljne trgovine,

sigurnija i trajnija vladavina tržištima u inostranstvu.

10

Spoljna trgovina proizvodnih (poslovnih) preduzeća ima manju slobodu delovanja u odnosu na

specijalizovanu spoljnu trgovinu kako se ne bi zapostavila prodaju (izvoz i uvoz) sopstvenih

proizvoda, a više radilo za treća lica. Zbog toga se propisuje strogo interno pravilo rada ovih

preduzeća, po kome ona mogu zaključivati poslove i zarađivati profit i dohodak izvan preduzeća

tek kada omoguće normalnu prodaju i nabavku svom matičnom preduzeću.To ne znači da se

proizvodna (poslovna) preduzeća odriču rada i usluga specijalizovanih spoljnotrgovinskih

preduzeća u svim onim slučajevima kada ova preduzeća za njih mogu zaključiti bolje i unosnije

poslove.

Specijalizovana spoljnotrgovinska preduzeća imaju značajnu ulogu kao nosioci spoljne

trgovine. Njihove prednosti su sledeće:

spoljna trgovina je njihova jedina specijalizacija i struka, najbolje poznaje prilike i tržište

za određenu robu (uslugu), pa ove poslove najkvalitetnije obavljaju,

spoljnotrgovinske poslove obavljaju za veliki broj preduzeća (posebno sitnijih, koja i

nemaju svoju spoljnotrgovinsku delatnost), što preko ekonomije obima smanjuje troškove

spoljne trgovine, pa se ona obavlja ekonomičnije, uz niže rabate i provizije,

spoljna trgovina je povezana sa prelaskom jedne ili više državnih granica, sa praćenjem

zakona i drugih propisa, zaključivanjem spoljnotrgovinskih ugovora, praćenjem

međunarodnih propisa i prakse u spoljnoj trgovini, praćenjem inovacija u svetskoj

trgovini, neophodnosti saradnje sa špediterima, transporterima, bankama, osiguranjem,

državnim organima, pa se proizvođačima često ne isplati da organizuju ogromne službe i

zapošljavaju veliki broj radnika na ovim poslovima,

poznajući spoljna tržišta i sve prilike na njima, a posebno konjukturu i odnose ponude,

tražnje i konkurencije, specijalizovana spoljnotrgovinska preduzeća mogu dobiti i nove

poslove, koje bi teško obezbedila i dobila samostalna proizvodna (poslovna) preduzeća,

specijalizovana spoljnotrgovinska preduzeća (posebno veća) imaju jaku organizacionu

mrežu u inostranstvu za uspostavljanje kvalitetnih kontakata sa postojećim i

potencijalnim kupcima u inostranstvu,

kada je reč o složenim proizvodima koji zahtevaju trajniji servis i rezervne delove u

inostranstvu, specijalizovana spoljnotrgovinska preduzeća mogu kvalitetnije i jeftinije

organizovati ove poslove, jer to rade za veći broj preduzeća.

zbog većeg broja preduzeća sa kojima rade, specijalizovana spoljnotrgovinska preduzeća

mogu obavljati složen sistem spoljnotrgovinskih poslova (ulaganje kapitala, kooperacija,

kompenzacija, konsignacija i sl.), što je teže organizovati kada sama proizvodna

preduzeća obavljaju poslove spoljne trgovine.

znanje, organizacija, kvaliikovanost i razvijene poslovne veze omogućavaju

specijalizovanim spoljnotrgovinskim preduzećima i društvima da poslove trgovine

obavljaju uspešnije, konkurentnije, uz veći obrt, manje angažovanje kapitala i veći proit.

Specijalizovana spoljnotrgovinska preduzeća mogu kupovati i prodavati proizvode i usluge

(robu) na sledeći način:

u svoje ime i za svoj račun, kada ostvaruju razliku u ceni u visini između prodajne i

nabavne cene,

u svoje ime i za svoj račun po tehnologiji uglednih svetskih firmi (franšizing),

11

realizujući njihove proizvode i/ili usluge po propisanim cenama, a zarađujući za sebe

rabat kao popust u ceni koji vlasnik robe odobrava korisniku franšize. Uobičajeno je da

vlasnik od korisnika franšize naplaćuje i određenu nadoknadu (procenat od ukupnog

prihoda) u obliku tzv.tantijeme odnosno rojalti (royalty), a na ime korišćenja

proizvođačke, uslužne, odnosno trgovačke marke,

u svoje ime i za tuđi račun (u tzv.komisionom odnosu), kada spoljna trgovina zarađuje

komisionu proviziju,

u tuđe ime i za tuđi račun (u zastupničkom odnosu), kada ova preduzeća rade za svog

principala i zarađuju zastupničku proviziju,

u tuđe ime i za tuđi račun u poslovima posredovanja, kada ova preduzeća garantuju

svojim imenom i ovlašćenjem principala da kvalitetno mogu obaviti posredničke poslove,

s tim da ona nisu potpisnici ugovora, niti imaju prava i obaveze iz spoljnotrgovinskog

ugovora, i tada zarađuju posredničku proviziju.

Specijalizovana spoljnotrgovinska preduzeća se, dakle, bave izvozom i uvozom robe, usluga,

tehnologije, kapitala i drugim oblicima međunarodnih ekonomskih transakcija. Mogu biti u svim

oblicima vlasništva: privatna, zadružna, državna, mešovita i drugo. U ovu grupu spadaju i

reeksporteri.

Komisiona spoljnotrgovinska preduzeća

To su preduzeća koja rade u svoje ime, a za tuđi račun. Njihove karakteristike su sledeće:

obično se radi o snažnim preduzećima koja imaju razvijenu mrežu u zemlji i inostranstvu,

svojim poznavanjem domaće privrede i upornim istraživanjem komparativnih stranih

tržišta dovode do pronalaženja unosnih spoljnotrgovinskih poslova,

prilikom davanja ponuda, učešća na berzama, tenderima i aukcijama rade isključivo po

nalozima principala, vlasnika robe ili upita za istom, od koga dobijaju instrukcije i

zajedno s njim rade poslove, iste realizuju i brinu o reklamacijama iz zaključenih

spoljnotrgovinskih poslova,

pošto su u stalnom kontaktu sa kupcima i bolje poznaju platežne moći kupca, oni su

odgovorni za naplatu robe,

za svoje usluge naplaćuju proviziju najčešće 3-5% od naplaćene robe. Ovde spadaju i

preduzeća konsignacione prodaje. Oni nisu vlasnici robe, a prodaju je u svoje ime, a za

račun komisionara. Oni primaju robu na konsignaciju a zatim je prodaju, s tim da rade za

proviziju, koju odbijaju od vrednosti prodate robe, pre prenosa novca vlasniku robe. Oni

su često u izičkom posedovanju robe, pa sprovode aktivnosti unapređenja prodaje , zatim

pregovaranja, finansiranja, naplate, preduzimanja rizika i pružanja brojnih tržišnih

informacija.

2.1.2. Preduzeća za zastupanje stranih firmi

Preduzeća za zastupanje stranih firmi spoljnotrgovinske poslove obavljaju samostalno, u ime i za

račun svoga principala (inostrane irme koja ih je ovlastila da zastupaju njene poslove, odnosno

proizvode i/ili usluge).

12

Zastupnik najčešće, ekskluzivno zastupa određenog proizvođača (robu) na celokupnoj teritoriji

određene države. Međutim, krupni svetski proizvođači mogu imati više zastupnika u istoj zemlji

za svaki speciični proizvod ili uslugu, a vrlo retko i po potrošačkim regionima određene zemlje

(npr. po republikama unutar federacije kao jedinstvene države, ili po pojedinim pokrajinama,

gradovima i okruzima). Zastupnik ne može zastupati niti raditi za konkurentsku irmu svog

principala, ali zato može zastupati više firmi iz raznih zemalja, koje nisu međusobni konkurenti.

Zastupnik mora dobro da poznaje irmu i proizvod koji zastupa.

Zastupnik najčešće obavlja sledeće poslove:

putem savremenog marketinga istražuje tržište za koje je nadležan i o tome uredno

izveštava svog principala,

daje sugestije o načinu reklamiranja proizvoda i sam reklamira proizvode principala i

uredno obaveštava postojeće i potencijalne kupce o kvalitetu i drugim performansama

proizvoda (usluga) koje zastupa,

stalno prati ponašanje, reakcije i zahteve kupaca i daje sugestije principalu o unapređenju

programa proizvodnje i prodaje.

sugeriše principalu kada je najbolje da i sam obiđe tržište, nadležne kupce i investitore,

kao i državne organe, te kada je to u interesu održavanja postojećih i dobijanja novih

poslova,

brine o kvalitetnom održavanju i servisiranju proizvoda koji su već prodati u određenoj

zemlji,

pomaže principalu u pripremi spoljnotrgovinskih ugovora,

u ime i za račun principala može zaključiti i potpisati spoljnotrgovinski ugovor na osnovu

prethodnog dogovora Interneta ili faksa (telefonske saglasnosti) principala, s tim da taj

ugovor naknadno, najčešće u roku od trideset dana principal mora odobriti.

Zastupnik, kao agent principala, suštinski, sprovodi aktivnosti unapređenja prodaje. ≪Sve to

paktično znači da agenti prodaje deluju kao vlastito prodajno osoblje proizvođača. Pri svemu

tome trebalo bi imati u vidu da navedeni agenti prodaje nemaju vlasništvo nad robom niti

raspolažu robom kojom trguju.≫ (Čupović, 1990.)

Zastupnik se često bavi i poslovima skladištenja rezervnih delova (konsignaciono skladište), kao

i organizovanjem servisiranja prodate opreme koju zastupa.U praksi, konsignaciono skladište i

servis rezervnih delova mogu biti organizovani i van firme zastupnika, ali i u tom slučaju

zastupnik koordinira uredno servisiranje prodate opreme i uredno snabdevanje rezervnim

delovima.

Za svoje usluge zastupnik, saglasno ugovoru sa principalom, naplaćuje proviziju koja u praksi

najčešće iznosi 3-5%. Ukoliko zastupnik iz provizije plaća propagandu i reklamiranje proizvoda,

onda je provizija, svakako veća. A ukoliko na sebe preuzima rizik naplate prodate robe, tada

naplaćuje i dopunsku, tzv. del credere proviziju, čija visina zavisi od visine rizika naplate.

Ukoliko zastupnik istovremeno organizuje konsignaciju rezervnih delova i servis za održavanje

prodate opreme, za svaki od ovih dopunskih poslova ugovara se posebna provizija.

13

Svaki zastupnički ugovor u Srbiji mora biti registrovan u odgovarajućem republičkom

ministarstvu nadležnom za spoljnu trgovinu, odnosno ekonomske odnose sa inostranstvom.

2.1.3. Preduzeća za međunarodno posredovanje

Posrednička trgovinska preduzeća (i lica) su samostalni subjekti, koji rade u tuđe ime i za tuđi

račun. Razlike između njih i preduzeća za izvoz i uvoz su sledeće:

ona nemaju nikakve obaveze niti uživaju prava iz zaključenih poslova, osim što polažu

pravo na zarađenu proviziju iz poslova za koje su uspešno posredovali,

ona imaju obaveze samo u domenu posredovanja između kupca i prodavca koji će

zaključiti spoljnotrgovinski posao, te uživati prava i snositi obaveze iz poslova

posredovanja.

Poseduju stručnost i znanje za određena tržišta, pa su dobro došli u pokretanju novih poslova.

Ova preduzeća, a mogu biti i izička lica, obavljaju tri vrste delatnosti:

u ime i za račun strane irme obavljaju poslove koji prethode zaključivanju ugovora o

kupovini i prodaji, a posebno istražuju tržište i proveravaju bonitet partnera od interesa za

plasman određene robe, a ređe i za njenu kupovinu,

dovode u vezu inostrane irme sa domaćim preduzećima radi zaključivanja međunarodnog

ugovora o kupovini i prodaji robe ili vršenju usluga i ako principal traži, pomažu u

njihovom pregovaranju i zaključivanju.

koriste svoje znanje, veze i poznanstva za pokretanje novih spoljnotrgovinskih poslova.

Za svoje usluge posrednička preduzeća, ili fizička lica, naplaćuju proviziju koja se najčešće

kreće od 1 do 3% zavisno od vrednosti posla. Izuzetno, ako ona garantuju i naplatu prodate robe,

što je ređe u praksi, tada uživaju veću tzv. del credere proviziju.

Posrednička preduzeća ne treba mešati sa reeksporterima koji nisu samo puki posrednici pri

zaključivanju spoljnotrgovinskih poslova već su i konkretni potpisnici spoljnotrgovinskih

ugovora i nosioci prava i obaveza koje iz njih proizilaze. Ova preduzeća kupuju i plaćaju robu u

svoje ime i za svoj račun u jednoj ili više zemalja, a onda tu robu u originalu ili uz određenu

obradu, doradu ili preradu, često i zamenu dokumenata o prevozu robe, prodaju u drugim

zemljama. Spadaju u grupu specijalizovanih spoljnotrgovinskih preduzeća.

2.1.4. Preduzeća za izvođenje građevinskih radova u inostranstvu

Kao jedno od najstarijih ljudskih zanimanja, građevinarstvo je povezano sa mnogim oblastima

života i rada ljudi i ljudske zajednice. Od pojave prvih civilizacija na obalama velikih reka:

Egipat na Nilu, Vavilon i Asirija na Eufratu i Tigru, Indija na Indu i Gangu i Kina na

Jankcekijangu i Žutoj reci, starost građevinarstva meri se milenijumima. U razvijenim zemljama

ono učestvuje 10-20% u bruto nacionalnom proizvodu. Po nivou građevinarstva se meri da li u

privredi vlada kriza ili prosperitet.

Građevinarstvo je delatnost od posebnog društvenog interesa zbog značaja i uticaja na

bezbednost ljudi. Naši neimari širom sveta izgradili su stotine mostova i hiljade kilometara

14

puteva, vodoprivredne objekte, termo i hidro centrale, stambene i industrijske objekte koji

povezuju ljude i zemlje, od projektovanja, izgradnje, nadzora i održavanja. Osamdesetih godina

dvadesetog veka neto godišnji prihod od građevinarstva iznosio je 1,5 milijardi dolara, u bivšoj

SFRJ.

Obavljanje građevinskih radova u inostranstvu predstavlja veoma složen vid ekonomske saradnje

sa svetom, koji obuhvata studije, idejne projekte, ekonomsko-tehničke elaborate, izvođačke

projekte, pripremne radove, izgradnju objekata, montažu opreme, završetak objekta, njihovo

puštanje u pogon, probni rad, dokazivanje kapaciteta i kvaliteta i uhodavanje rada objekta.

Građevinski objekti se mogu podeliti na objekte niskogradnje (putevi, pruge, gasovodi,

naftovodi, vodovodi, oprema i objekti za regulisanje reka, sistemi za navodnjavanje i sl.) i

objekte visokogradnje (fabrike, termo i hidroelektrane, poslovne i administrativne zgrade, škole,

bolnice, naučni instituti i akademije, stambeni objekti).

Ako se obavlja jedna ili više faza građevinskih radova od početka do kraja (npr. izrada idejnih i

izvođačkih projekata, geološki radovi, projekti infrastrukture, zidanje i sl.), tada je reč o

poslovima inženjeringa. A ako jedno preduzeće kompleksno obavlja sve faze radova-od idejnih

i glavnih projekata i elaborata, do izgradnje i puštanja objekta u probni rad, kao i kontrolu

njihovog rada, onda je reč o poslovima tzv. kompleksnog inženjeringa po sistemu ≫ključ u

ruke≫.

U poslove građevinarstva ubrajaju se i poslovi nadzora i konsaltinga. Poslovi nadzora stari su

koliko i građevinarstvo, jer je bez njih teško i zamisliti kvalitet radova u građevinarstvu. Reč

konsalting prvi put se pojavila 1945. u razgovoru jednog od najvećih svetskih stručnjaka za

menadžment Pitera Drakera sa rukovodstvom Dženeral motorsa, a prilikom rasprave o njegovoj

studiji „Koncept korporacijeć.

Građevinski radovi su najsloženiji poslovi u spoljnoj trgovini jer obuhvataju znanje, studije,

projekte, istraživanje tržišta i propisa zemlje investitora, komercijalu, složene finansijske

operacije, izgradnju, montažu opreme, puštanje u pogon, kontrolu rada i sl. Istovremeno,

preduzeće – izvođač radova mora pre ulaska u posao da sačini pravilnu i veoma složenu

kalkulaciju kako na kraju posla ne bi iskazalo gubitak. Zato se ovi radovi ustupaju preduzećima

sa renomeom i proverenim referencama, koja nude najpovoljnije uslove izgradnje u, obično,

jakoj međunarodnoj konkurenciji.

Izgradnja složenih građevinskih objekata – u fazama – može da traje i više od deset godina, a

vrednost pojedinačnih objekata ponekad prelazi i sumu od trideset milijardi dolara. U svetu se,

inače, godišnje uradi preko 300 objekata sa vrednošću preko milijardu dolara.

Srbija ima reference i konkurentnost u izgradnji građevinskih objekata širom sveta, a ostvarila je

na tim poslovima neto devizni godišnji priliv i preko milijardu dolara. Najpoznatija firma je

≪Energoprojekt≫. Organizovana je na principu holdinga – sa deset firmi u zemlji i preko

dvadeset sopstvenih i mešovitih firmi i predstavništava u raznim zemljama sveta.

15

Posao se u ovoj delatnosti, najčešće dobija na tenderima, što zahteva sprovođenje posebnih i

osetljivih postupaka, primenu propisa i uzansi građenja i saradnje sa okruženjem.

2.1.5. Preduzeća za turističke poslove

U ovu grupu spadaju specijalizovana preduzeća i društva koja posluju u svoje ime i za svoj

račun, u svoje ime i za tuđi račun, a često obavljaju i usluge zastupništva i posredovanja u oblasti

ugostiteljstva i turizma. Ona posluju po tržišnim principima i imaju sopstvenu tarifu za usluge

koje obavljaju.

Da bi se bavila uslugama ugostiteljstva i/ili turizma, ova preduzeća, kao i sva ostala, moraju biti

registrovana u nadležnoj Agenciji za privredne registre.

Poslovi turističkih preduzeća:

organizuju turistička i poslovna putovanja,

pružaju ugostiteljske usluge (smeštaj i ishrana), samostalno ili u saradnji sa

specijalizovanim ugostiteljskim preduzećima,

organizuju posete turističkim objektima i kulturnim spomenicima, zatim izlete u prirodu,

odlaske na sportske i zabavne manifestacije,

organizuje krstarenje atraktivnim morima, rekama, jezerima, te lov i ribolov,

organizuje prevoz svim prevoznim sredstvima, pribavljanje prevoznih dokumenata

(karata i dr., uključujući i viziranje pasoša), mada često i same pružaju usluge prevoza,

rent-a-car, kao i opravke prevoznih sredstava,

obavljaju i druge usluge imanentne svojoj delatnosti.

Turistička preduzeća nazivaju se turističkim agencijama. Ova preduzeća mogu raditi u svoje ime

i za svoj račun, ili u posredničkoj ulozi (kao agenti ili subagenti) pri pripremi i/ili ugovaranju

turističkih aranžmana. Kada, radeći u svoje ime i za svoj račun, prave, sa preciznim programom,

od zakupa hotela do ugovaranja vremena i sadržaja putovanja, organizovane ture putovanja

turista, nazivaju se turoperatorima. Da bi se mogle uspešno baviti turističkim poslovima,

turističke agencije se moraju učlaniti u udruženje turističkih agencija naše zemlje (YUTA) i

Međunarodno udruženje prevozničkih agencija (IATA).

Koliki značaj imaju ova preduzeća u svetskoj privredi, pokazuje podatak da je prihod od

međunarodnog turizma u 2007.godini iznosio preko 862 milijarde dolara, a to je samo nešto

manje od ukupnog izvoza poljoprivrede čitavog sveta (WTO, World Trade Report, 2007).

Turistička preduzeća obavljaju svoju delatnost u skladu sa Zakonom o turizmu („Službeni

glasnik RSć, br. 36/09).

2.1.6. Preduzeća za poslove slobodnih carinskih zona

Slobodne zone su samostalni subjekti u međunarodnom prometu koji poslove zaključuju u svoje

ime i za svoj račun, a mogu obavljati i zastupničke i posredničke poslove. Ne treba

poistovećivati zonu sa nizom preduzeća koja u njoj posluju. Zona, kao preduzeće, nadležna je da

stvara uslove za rad proizvodnih i uslužnih preduzeća koja posluju na njenoj teritoriji:

da bude ograđena i obezbeđena,

16

da iznajmljuje zemljište za izgradnju objekata ili gotov poslovni prostor zainterisovanim

preduzećima koja tu žele da posluju,

da izgradi infrastrukturu,

da brine o ekologiji,

bezbednosti poslovanja,

evidenciji preduzeća i poslova,

organizovanju procedure izlaska i ulaska ljudi i robe u zonu,

primeni carinskog nadzora i postupaka,

kao i svih zakonskih propisa.

Zona obavlja i niz pomoćnih usluga kako bi olakšala rad preduzeća u njoj, a i sama može da

obavlja niz privrednih aktivnosti, uključujući poslove proizvodnje, pakovanja, transporta,

špedicije, iznajmljivanja automobila, smeštaja i ishrane zaposlenih, te poslove izvoza i uvoza.

Preduzeće slobodna zona osniva se odlukom vlade određene zemlje na osnovu elaborata o

opravdanosti osnivanja, posebno na osnovu doprinosa povećanju izvoza. Elaborat sadrži naziv

zone, ime osnivača, područje i površinu prostora zone, delatnosti koje će se u njoj obavljati,

zaštitu okoline, te izvozne i proitne efekte osnivanja zone.

Zona se osniva radi podsticanja izvoza, zaposlenosti i tehnološkog razvoja zemlje, i to uglavnom

na području rečnih i morskih luka, kao i drugih međunarodnih saobraćajnih raskrsnica.

Ako se roba iz zone izvozi, na uvoz komponenata i opreme ne plaćaju se carine, porezi i takse,

pa to rad u zoni čini jeftinijim i atraktivnijim nego rad van zone. Osim toga, sva roba u zonu

ulazi slobodno – bez dozvola i kontingenata (kvota) za robu koja se izvozi, a redovni carinski i

spoljnotrgovinski režim primenjuje se ukoliko se roba iz zone uvozi na domaće tržište, što je

potpuno logično. Preduzeća koja posluju na teritoriji zone ≪u tom delu poslovanja≫ slobodno

raspolažu ostvarenim devizama i u uslovima deviznih restrikcija, što takođe predstavlja

stimulans za poslove u zoni.

Preduzeća koja osnivaju firme i posluju u zoni sama za sebe, grade poslovne objekte ili ih

iznajmljuju od zone ili drugih preduzeća koja u njoj posluju. Prostor zone je obavezno dobro

ograđen i pod carinskim nadzorom.

Zona se finansira od zakupnina za iznajmljeni poslovni i skladišni prostor, od naknada za

ustupljeno zemljište za izgradnju objekata, od provizije za usluge koje pruža preduzećima na

svojoj teritoriji i od privrednih delatnosti koje samostalno obavlja. Preduzeća i društva carinskih

zona slična su preduzećima i društvima slobodnih zona. Postupak njihovog osnivanja je isti.

Poslove carinskih zona obavljaju najčešće preduzeća za poslove pomorskih ili rečnih luka Pošto

se ova preduzeća bave prijemom, istovarom, smeštajem, prepakivanjem, manipulacijom i

utovarom primljene robe, sasvim je logično da je i u lukama sva roba pod carinskim nadzorom.

Ukoliko se roba uvozi i u određenoj luci priprema za izvoz, te ako se potom izvozi, onda se na

tako uvezenu robu, takođe, ne plaćaju carine, porezi i takse i ona je na slobodnom režimu izvoza

i uvoza. Od preduzeća slobodnih zona razlikuju se po tome što se lučka preduzeća ne mogu

17

baviti proizvodnjom u lukama, niti obavljati šire delatnosti, van nomenklature lučkih poslova, što

je u slučaju zona moguća i normalna pojava.

Slobodne zone predstavljaju ograđene prostore, pod carinskim nadzorom, u kojima domaća i

strana preduzeća obavljaju niz privrednih delatnosti pod povlašćenim uslovima. U slobodnim

zonama obavljaju se: proizvodnja, prerada, obrada i dorada, montiranje komponenata u

jedinstven proizvod (tzv.asamblaža), sortiranje, prepakivanje, premarkiranje proizvoda,

trgovinska delatnost, transportne i špediterske usluge, bankarske usluge, usluge osiguranja,

građevinski radovi, usluge uskladištenja, smeštaja robe, utovara, istovara i sl. Tu se odvija

kompletan život privrede – tzv. privreda u malom.

Zone se razvijaju na principu lokacije i ulaganja kapitala, pre svega, stranih kompanija.

Pojedine zone u svetu raspolažu i sa 1.000 ha površine, zapošljavaju više od 100.000 radnika i

ostvaruju spoljnotrgovinski promet od preko deset milijardi dolara.

U nekim slobodnim zonama istovremeno posluje i preko petsto svetskih kompanija. Oko jedne

petine svetske trgovine obavlja se preko slobodnih zona. Najrazvijenije slobodne zone imaju

SAD, Kina, Meksiko, Irska, Tajvan, Hong Kong, Singapur. One su značajno doprinele uspehu u

razvoju ovih zemalja. Navodimo primer Meksika, gde zone nose naziv „makilagorić. Razvijene

su sedamdesetih godina 20 veka duž granice između Meksika i SAD. One su, u startu,

oslobođene carina i strogih spoljnotrgovinskih propisa, a pri uvozu u SAD iz tih zona carina se

plaća samo na novododatnu vrednost.

Na „makiladoreć, danas, otpada . ukupnog meksičkog izvoza i 2/3 izvoza gotovih industrijskih

proizvoda. Njihov uticaj na tehnološki razvoj i zaposlenost je ogroman. U njima se proizvode

kvalitetni proizvodi inalne obrade i visokog tehnološkog sadržaja: automobili, televizori,

kompjuteri, razne elektronske komponente. Najčešće se radi o mešovitim preduzećima (joint

venture), gde strani partner daje dizajn, menadžment, tehnologiju proizvodnje, obezbeđenje

kvaliteta i marketing, a domaći infrastrukturu, radnike i socijalno staranje.

Strana preduzeća u zoni posluju u sopstvenom ili u mešovitom vlasništvu, gradeći za sebe ili,

pak, iznajmljujući poslovni prostor. Slobodna zona, kao preduzeće, obezbeđuje im uslove rada

(ograđivanje zone, izgradnja poslovnog prostora, sprovođenje carinskog postupka, rešavanje

infrastrukture neophodne u radu, izdavanje radnih dozvola, bezbednost i sl.). Preduzećem

Slobodna zona upravljaju vlasnici zone (akcionari).

Zona se smatra osnovanom kada elaborat o potrebi njenog osnivanja, posebno doprinosi

povećanju izvoza, potvrdi Vlada i kada preduzeće slobodna zona garantuje da će se pridržavati

ekoloških standarda za celokupnu proizvodnju u zoni i ostvariti određeni procenat učešća izvoza

u ukupnom prometu.

Ulazak, odnosno izlazak robe iz zone je slobodan. Za robu koja se prerađuje u zoni, pa se plasira

u izvoz ne plaća se carina na uvoz, a na robu koja se iz zone uvozi na domaće tržište primenjuje

se važeći režim uvoza i uobičajeni postupak carinjenja i plaćanja carine. Preduzeća koja posluju

u zoni za to poslovanje imaju i slobodan devizni režim, odnosno slobodu plaćanja sa

18

inostranstvom, uz pravo da devize ostvarene u poslovanju preko Slobodne zone drže na

sopstvenom deviznom računu i sa njima slobodno raspolažu.

Slobodne zone, direktno ili indirektno, doprinose visokom procentu zaposlenosti, privrednom i

tehnološkom razvoju i zaradi deviza. Zbog toga se u svim zemljama donose stimulativne mere za

poslovanje zone, uključujući i oslobađanje od poreza na dobit u roku od najmanje pet godina.

Zone su uvećale razvoj mnogih zemalja (Kina, Hong Kong, Singapur, Iran, Meksiko i sl.).

U Srbiji je osnivanje slobodnih zona i poslovanje u njima regulisano Zakonom o slobodnim

zonama („Službeni glasnik RSć, br. 62/06).

2.1.7. Preduzeća za međunarodni transport

Funkcija međunarodnih transportnih preduzeća (tzv. vozara u spoljnoj trgovini) jeste da prevozi

(fizički premeštaju) robu, putnike i vesti (informacije) u međunarodnom prometu. Prema vrsti

sredstava prevoza (prenosa) mogu se podeliti na:

Š pomorska preduzeća,

Š preduzeća rečne ili jezerske plovidbe,

Š železnička preduzeća,

Š drumska preduzeća,

Š avio - prevoznike,

Š preduzeća za cevovodni transport (naftovodi i gasovodi) i

Š preduzeća Pošta Srbije (pošta, telegraf ), preduzeća mobilne telefonije, koja se bave i

prenosom vesti i informacija putem faksa, Interneta i satelita.

Navedena preduzeća povezuju svetska tržišta i skraćuju sve vidove rastojanja među njima, čime

povezuju zemlje, druga preduzeća i ljude u jedinstven sistem svetskog privređivanja, putovanja i

komunikacija.

Transport je obeležio epohu ubrzanog razvoja spoljne trgovine, zajedno sa viškom proizvoda,

međunarodnom podelom rada, teritorijalnim širenjem tržišta po otkriću Indije i Amerike,

tehnološkim progresom i nastankom i razvojem gradova.

Transport je značajna stavka ekonomskih kalkulacija, pa je važno izabrati najkraći put,

najkonkurentniju prevoznu irmu i najsigurnije prevozno sredstvo kako bi roba, putnik ili vest

(informacija) najsigurnije i najjeftinije stigli do odredišta.U transportu je poslednjih decenija

izvršena prava tehnološka revolucija. Da bi se prešao Atlantik, početkom XX veka trebalo je da

se putuje brodom četrnaest dana, nadzvučnim avionom 2-3 sata, a modernim

telekomunikacijama veze kupca i prodavca se uspostavljaju trenutno (Naisbitt, J., 1982).

Transportna preduzeća mogu biti u svim oblicima vlasništva, s tim što su železnica i Pošta

Srbije, najčešće u vlasništvu države. Postupak registracije ovih preduzeća (upisuje se u

nadležnom državnom ministarstvu) veoma je težak pošto je potrebno imati stručne i kvalitetne

radnike i sigurna transportna sredstva i garancije, u pogledu bezbednosti prevoza.

Preduzeća za međunarodni transport posluju na principima tržišta i profita, a i država raznim

subvencijama, refakcijama i direktnim investicijama pomaže izgradnju saobraćajnica i razvoj

19

saobraćajne lote svih vrsta. Za svoje usluge ova preduzeća naplaćuju prevoznu tarifu koja je ili

unapred poznata (u slučaju linijskog – redovnog transporta) ili čini predmet pogodbe (u slučaju

slobodnog – povremenog, odnosno čarter prevoza).

Transportna preduzeća su veoma značajna u međunarodnom prometu usluga.

Njihova ukupna zarada (izvoz) u celom svetu iznosila je 2007. godine oko 742 milijarde dolara

(WTO, World Trade Report, 2008).

2.1.8. Preduzeća za međunarodnu špediciju

Naziv ovih preduzeća potiče od italijanske reči spedire koja znači otpremiti, poslati. Naime, u

robnom prometu vlasnik robe najčešće ne dolazi u neposredni odnos sa vozarom, već to radi

preko špeditera kao stručne i specijalizovane irme za te poslove.

Špediteri rade u svoje ime, a po dispoziciji i za račun nalogodavca. Između špeditera i

nalogodavca može biti zaključen trajniji ugovor o saradnji, ili, pak, nalogodavac špeditera

ovlašćuje pojedinačnim nalozima za svaki konkretan posao. Među špediterima vlada

konkurencija, pa se špediter najčešće bira putem konkursa, odnosno na principu prikupljanja

ponuda.

Špediterska preduzeća obavljaju u spoljnoj trgovini sledeće poslove:

pripremaju robe za isporuku, njenu primopredaju i obeležavanje,

pribavljanje najpovoljnijih prevoznih sredstava i zaključivanje ugovora sa vozarem

pribavljanje transportnih dokumenata,

utovar, istovar, otpremu i dopremu robe,

praćenje robe na putu, uključujući i održavanje njenog kvaliteta (npr.ishrana životinja

tokom transporta),

tranzit robe kroz teritorije stranih zemalja, pribavljanje potrebnih dokumenata, pretovar,

uskladištavanje, čuvanje i nadzor robe,

osiguranje robe u transportu,

izvozno-uvozno carinjenje robe, kao i

druge poslove iz nadležnosti špedicije.

Špediter, po nalogu vlasnika robe, bira najpovoljnije prevozno sredstvo i sa vozarem zaključuje

ugovor o prevozu za račun utovaritelja robe. Pored toga, ostvaruje najuži kontakt sa vozarem,

isporučiocem i kupcem robe, kao i sa organizacijom nadležnom za kontrolu kvaliteta i kvantiteta

robe, a sve u cilju kvalitetne isporuke robe smanjivanja zastoja u prevozu i ubrzavanja isporuke

robe. Prilikom primene kombinovanog - integralnog prevoza, po završetku jedne obezbeđuje

drugu vrstu prevoza robe, i to bez zastoja u prevozu i gubitaka u troškovima (kalo, lom, rastur,

ležarina, nepotrebno skladištenje, prepakivanje i sl.). Špediter preuzima i sve obaveze oko

izdavanja (pribavljanja) i kontrole ispravnosti transportnih dokumenata (konosman, tovarni list,

teretnica i sl.), dokumenta osiguranja, skladištenja, čuvanja robe, kontrole kvaliteta i kvantiteta,

carinjenja itd. U ime vlasnika deklariše robe na carini i vrši sve carinske i uvozne procedure.

Za svoje usluge neophodne u transportu robe špediter naplaćuje proviziju koja najčešće, za čiste

špediterske usluge, iznosi od 0,3 do 1%. On u ime i za račun korisnika robe često plaća i carinu,

20

pa se kasnije regresira kod nalogodavca, a po potrebi može i kreditirati nalogodavca u granicama

raspoloživih sredstava, ili pribavljati bankarske garancije za plaćanje carine i osiguranja.

Za špediterska preduzeća karakteristično je da imaju jaku mrežu (operativu) u zemlji i

inostranstvu, i to na mestima gde se ugovaraju saobraćajne usluge i obavlja otprema i doprema

robe, posebno u pomorskim i rečnim lukama, na železničkim stanicama, aerodromima,

graničnim prelazima, svetskim berzama saobraćaja i slično.

Špediter prodavcu daje značajne savete u pogledu najbržeg, najkvalitetnijeg i najjeftinijeg

prevoza robe. Može imati i ulogu tzv. poverljive ruke, odnosno poverljivog držaoca robe za

račun i po nalogu vlasnika robe (kupca, prodavca), što se najčešće koristi pri zaključivanju

kompenzacionih poslova, a izuzetno ga vlasnik potraživanja može ovlastiti i za naplatu robe.

Ova preduzeća su od tolikog značaja da roba stigne do odredišta, da ih u praksi nazivaju

≪arhitektima kvalitetnog i sigurnog međunarodnog prevoza≫.

2.1.9. Preduzeća za kontrolu kvaliteta i kvantiteta robe i usluga

Sastavni deo međunarodnog robnog prometa predstavlja i kontrola ugovorenog kvaliteta i

kvantiteta robe. Nekada tu funkciju vrši komisija kupca, a najčešće se ovi poslovi poveravaju

specijalizovanim preduzećima za kontrolu kvaliteta i kvantiteta robe (proizvoda i usluga).

Da bi bila registrovana za ove poslove, preduzeća za kontrolu moraju dobro poznavati robu, sve

metode i tehnologiju kontrole i biti dobro kadrovski, prostorno i tehnički opremljena da tu

funkciju obavljaju.

Stručna organizacija za kontrolu kvaliteta i kvantiteta postupa po nalogu naručioca (najčešće

kupca robe), radi po naučnim i stručnim principima i snosi punu moralnu i materijalnu

odgovornost ukoliko bi njen sertiikat o izvršenoj kontroli bio netačan.

Pored toga što su tehnički i kadrovski opremljena, ova preduzeća moraju poznavati domaće i

strane propise o kvalitetu i kvantitetu robe, kao i sve najznačajnije međunarodne standarde u toj

oblasti (ISO- standard međunarodne organizacije za standarde EC kao standard Evropske unije,

DIN- standard nemačke organizacije za standarde, ASA standard američke organizacije za

standarde, ANFOR- francuski standard, BSI –standard Velike Britanije, JIS-standard Japana, SIS

– standard Švedske i sl.). Standardi ISO predstavljaju međunarodne norme kvaliteta koje je već

usvojilo više od sto zemalja sveta. Njih su, kao osnovne norme kvaliteta, prihvatile i zemlje

Evropske unije koje, takođe imaju svoj regionalni standard EC kao i nacionalne standarde.

Posebni su Halal standardi koji se primenjuju prilikom isporuke robe, pre svega mesa i drugih

prehrambenih proizvoda, u muslimanske zemlje. Pomenuta preduzeća uvek izdaju pismeni

sertiikat o utvrđenom kvalitetu i kvantitetu robe. Za svoje usluge naplaćuju proviziju koja se

meri promilima i retko kad u praksi prelazi 1%.

Najpoznatije kontrolne organizacije u Evropi su:

Š LLoyd’s Registar of Shipping, London,

Š Bureau Veritas, Paris,

21

Š Intercontroll Gmbh, Berlin

Š Control Co. Gmbh, Beč, i

Š General Supentendence co ltd, Ženeva

Najpoznatija kontrolno preduzeće u našoj zemlji jeste ≪Jugoinspekt≫ a.d.-Beograd, koja

poseduje sve relevantne međunarodne reference za kontrolu kvaliteta i kvantiteta robe.

2.1.10. Banke u međunarodnom poslovanju

Banke imaju veoma značajnu ulogu u spoljnoj trgovini. Usluge i kapital poslovnih banaka su

neophodne i nezamenljive u svim fazama realizacije bilo kog spoljnotrgovinskog posla – od

njegove pripreme i ugovaranja, pa sve do konačnog završetka toga posla.

Uloga banaka u međunarodnom poslovanju (ovlašćene banke) sastoji se u sledećem:

one daju sve potrebne podatke i informacije svojim klijentima o bonitetu budućeg

poslovnog partnera u inostranstvu uvek kada to klijenti od banke zahtevaju,

obavljaju platni promet sa inostranstvom (prenos gotovine, avansi, doznake, menice,

čekovi, kreditna pisma, akreditivi, krediti i sl.)

izdaju najrazličitije vidove bankarskih garancija za račun i po nalogu nosioca

spoljnotrgovinskog posla (izvoznika, uvoznika, nosioca međunarodnih investicija i

kredita, konsignacionih poslova i sl.),

kreditiraju spoljnotrgovinske poslove u najrazličitijim vidovima,

obavljaju druge bankarske usluge neophodne u međunarodnom prometu.

Po Zakonu o bankama Srbije poslovi banke su:

Š depozitni poslovi,

Š kreditni poslovi, devizni, devizno-valutni poslovi,

Š poslovi platnog prometa,

Š izdavanje platnih kartica,

Š izdavanje garancija, avala i drugih oblika jemstva,

Š poslovi sa hartijama od vrednosti,

Š brokersko-dilerski poslovi, kupovina, prodaja i naplata potraživanja,

Š poslovi zastupanja u osiguranju,

Š poslovi za koje dobije ovlašćenje zakonom,

Š drugi poslovi čija je priroda srodna ili povezana sa navedenim poslovima.

(Zakon o bankama, „Službeni glasnik RSć, br. 107/2005)

Kao što se vidi banke obavljaju širok spektar finansijskih usluga od depozita do odobravanja

kredita, od tekućih računa do čekova i platnih kartica, od trgovine hartijama od vrednosti do

kastodi poslova, od platnog prometa do izdavanja garancija i avaliranja menica, od poslova

osiguranja do raznovrsnih konsalting usluga. Sprovode kreditne analize, odobravaju i

restrukturiraju kredite, štite od rizika sebe i svoje klijente, odobravaju projektne kredite,

hipotekarne kredite, kreditiraju stanovništvo. Uvode nove bankarske i parabankarski proizvode

poput inansijskog lizinga, franšizinga i konsaltinga, te faktoringa i forfetinga.

Bez banaka se ne može ostvariti konvertibilnost nacionalne valute, kao najvažniji

preduslov za uspešnu privrednu saradnju sa svetom i ukupni nacionalni valorizacioni

22

sistem i tržišnu privredu. Ministar finansija Rusije Kudrin izjavio je da rublja ne može postati

konvertibilna sve dok Rusija ne stvori „jaku mrežu ruskih banaka u ZND, ali i šire.ć Tek posle

toga se može uspostaviti konvertibilnost rublje.

Ako u zemlji ne postoje dobre banke, ili su one u krizi, nema kredita za privredu, pa vlada

recesija i nezaposlenost, što je posebno uočljivo u eri savremene svetske finansijske krize sa

kraja prve decenije 21. veka.

Radi unapređenja saradnje sa poslovnim bankama svako preduzeće koje se bavi spoljnom

trgovinom uspostavlja dugoročne poslovne odnose i veze sa bankom koju izabere kao

najpovoljniju za sebe. Odnosi klijent – banka regulišu se posebnim ugovorom. Za svoj

angažovani kapital i usluge banke naplaćuju dividendu, kamatu, proviziju, ili proit, najčešće na

principima tržišta i odnosa ponude i tražnje nacionalnog novca, valuta i deviza.

Pored obaveznog upisivanja u registar nadležnog državnog organa, poslovne banke upisuju se u

registar centralne banke određene države. Centralna banka kontroliše kretanje cena, kamate i

kursa, novčanu masu i spoljnu likvidnost zemlje, propisuje i kontroliše poslovanje banaka, daje

saglasnost na bilans banaka, kao i za kadrove na ključnim poslovima u bankama.

Ovlašćenje za obavljanje bankarskih poslova (uključujući i poslovanje sa inostranstvom)

u Srbiji daje Narodna banka Srbije.

2.1.11. Kompanije za međunarodno osiguranje

Roba, kao predmet međunarodnog prometa od otpreme do dopreme obično prolazi kroz više

zemalja, pa je izložena povećanim međunarodnim rizicima, prvenstveno riziku stradanja robe, a i

samog prevoznog sredstva u transportu, požaru, sudaru. Osim toga, moguće je da stradaju i ljudi

na izvršavanju zadataka u spoljnoj trgovini, kao i imovina na gradilištima u inostranstvu.

Od pomenute tri vrste rizika – dakle od rizika pri transportu robe, te zaštite ljudi i imovine –

preduzeće se uvek osigurava kod odgovarajuće kompanije za osiguranje, a moguće je osiguranje

i od drugih vrsta rizika, na primer od neostvarene dobiti na nekom poslu, rizika naplate i sl.

Osiguravajuće kompanije, u principu, ne osiguravaju nivo izvoznih cena, krizne poremećaje na

tržištu, te ratne i poslitičke rizike. Ratni i politički rizici tretiraju se rizicima više sile i njih

osiguravaju nacionalne institucije za osiguranje izvoznih poslova (na primer Hermes u

Nemačkoj, Eksim banka u SAD, SAĆE u Italiji i sl.).

Pri zaključivanju spoljnotrgovinskog posla ugovorne strane uvek utvđuju koja će od njih snositi

koju vrstu rizika i preduzimaju mere sigurnosti posla. Lice koje treba da osigura robu (ljude,

imovinu), tzv. osiguranik, uplaćuje određenu premiju i dobija polisu osiguranja u kojoj su

precizno navedena prava osiguranika ukoliko dođe do nesreće (štete). Kompanija za osiguranje

(osiguravač, u slučaju nastale štete predviđene polisom, mora uredno izvršiti svoje obaveze

isplate štete, zadržavajući pravo regresiranja (obeštećenja) od lica koje je tu štetu prouzrokovalo.

Pošto su kada je reč o nekim poslovima sume osiguranja izuzetno visoke, kompanije za

osiguranje deo tih rizika, uplatom odgovarajuće premije, prenose na organizacije za reosiguranje.

23

Osiguranje naplate izvoznog posla u praksi je multidisciplinarno. Vrše ga kompanije za

osiguranje, ali je ono najčešće povereno nacionalnim institucijama za osiguranje naplate izvoznih

rizika. To su već pomenute organizacije: Nemačka - Hermes, Francuska – Coface, Engleska –

ECDG, Američka Eximbank i sl. Osiguranje kod ovih kompanija je mnogo jeftinije nego kod

redovnih kompanija za osiguranje.

U svim razvijenijim zemljama postoje poznate kompanije za osiguranje. U svetu je najpoznatiji

American International Group (AIG) i britanski ≪ Lojd≫ (LLOYD’ s) osnovan 1680. godine,

koji imaju svoje ilijale širom sveta. U Srbiji su najveće kompanije za osiguranje Kompanija

Dunav osiguranje a.d.o. - Beograd i Kompanija DDOR, a.d.o. - Novi Sad.

2.1.12. Ostali subjekti u spoljnoj trgovini i deviznom poslovanju

Pored navedenih, postoje i ostali subjekti u spoljnoj trgovini. Njihov broj nije mali. Svi subjekti

čija roba, uključujući i usluge, prelazi nacionalnu granicu predstavljaju subjekte spoljne trgovine.

Kriterijum podele subjekata na domaće i inostrane, u zemljama nekonvertibilne valute, može biti

i valuta plaćanja. Po tom kriterijumu, a sa stanovišta spoljne trgovine i platnog bilansa, svi

subjekti koji zarađuju i/ili troše devize predstavljaju subjekte spoljne trgovine.

Navešćemo samo neke od njih:

Š naučni instituti i laboratorije,

Š organizacije za istraživanje tržišta, propagandu i marketing,

Š informativna preduzeća,

Š brokeri i dileri, koji posluju na berzama,

Š oditorske irme (irme za proveru ispravnosti bilansa i poslovanja),

Š advokatske kancelarije,

Š javna skladišta,

Š preduzeća za organizovanje međunarodnih sajmova i specijalizovanih izložbi,

Š preduzeća za aerodromske usluge i slično.

Iako svrstani pod odrednicom ostali, ovo su veoma značajni subjekti u spoljnoj trgovini, bez

kojih se ona teško može i obavljati.

2.1.13. Uloga države i njenih organa u spoljnotrgovinskom poslovanju

Uloga države i njenih organa u spoljnoj trgovini je dvojaka:

Š regulativna i

Š operativna.

U okviru regulativne uloge država, uz pomoć svojih organa, stvara klimu za obavljanje

spoljnotrgovinskih poslova radom diplomatsko - konzularnih predstavništava, kao i zakonima i

merama ekonomske politike iz oblasti svojine, preduzetničkog zakonodavstva, obligacionih

odnosa, iskalnih i monetarnih propisa, spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja (regulisanje

tržišta, cena, carina, deviznog kursa, spoljnotrgovinskih režima, kao što su kontingenti, kvote,

24

dozvole, saglasnosti, zatim poreza, premija, alokacije deviza, kamata, novčane mase, investicija,

inspekcija i sl.).

U okviru operativne uloge država sama zaključuje spoljnotrgovnske poslove, posebno u oblasti

monopolskih proizvoda (nafta i derivati, pšenica, pića, duvan, šibice i sl.) i proizvoda za popunu

državnih robnih rezervi.Na primer, izvoz pšenice u SАD obavlja se isključivo posredstvom

specijalizovane državne institucije, izvoz nafte i derivata u više zemalja objedinjen je na nivou

države (Аlžir, Libija, Iran, Irak i sl.), ukupnu količinu potrebnog uvoza šećera za 1999.godinu,

koja je iznosila 60.000 tona, (bivša) Savezna Republika Jugoslavija je poverila organizaciji za

robne rezerve itd.

2.2. SUBJEKTI U INOSTRANSTVU

Da bi uspešno poslovali, sva preduzeća i drugi subjekti u spoljnoj trgovini moraju da poseduju i

odgovarajuću mrežu u inostranstvu jer je neophodno stalno prisustvo na stranim tržištima kako

bi se uredno obavljali postojeći i dobijali novi poslovi.U tom pogledu postoji veliki broj

mogućnosti, a cilj je preduzeća i drugih subjekata u spoljnoj trgovini da pronađu najcelishodnije

i ekonomski najracionalnije rešenje u prometu robe i usluga.

Među subjektima koji posluju u inostranstvu najznačajniji su:

Š preduzeća u inostranstvu,

Š banke u inostranstvu,

Š organizacije osiguranja u inostranstvu i

Š ogranci i predstavništva u inostranstvu.

Pravilan spoj i saradnja operative subjekata koja posluje u zemlji sa onom koja posluje u

inostranstvu pruža šansu za uspešne spoljnotrgovinske poslove.

2.2.1. Preduzeća za obavljanje privredne delatnosti u inostranstvu

Preduzeća u inostranstvu su najčešće ≪kćeri≫ i ≪unuke≫ domaćih matičnih preduzeća. Mogu

biti potpuno vlasništvo domaće firme ili zajedničko vlasništvo sa određenim stranim partnerom

(partnerima). To su samostalni subjekti koji posluju po zakonu profita i pravnog sistema zemlje

domicila. Mogu biti novoosnovana preduzeća u potpunom vlasništvu ili suvlasništvu (green

field), integrisana sa stranim preduzećem (merdžovanje) ili kupljena na berzi ili van berze

(akvizicija).

Sredstva za njihovo osnivanje obezbeđuje matična firma (irme) iz sopstvenih

izvora:

Š sopstvena roba, stvari i prava izražena u novcu,

Š sopstvene devize, uključujući i dobit ostvarenu poslovanjem u inostranstvu,

Š krediti pribavljeni u inostranstvu,

Š devize kupljene na deviznom tržištu u zemlji.

25

Domaće lice dužno je da obavesti nadležno ministrastvo o izvršenom direktnom ulaganju u

drugoj državi ili carinskoj teritoriji, u roku od 30 dana od direktnog ulaganja. Obaveštenje mora

da sadrži podatke o domaćem licu, stranom licu, odnosno ogranku ili predstavništvu u drugoj

državi ili carinskoj teritoriji, visini direktnog ulaganja, odgovornom licu za poslovanje stranog

lica, ogranka ili predstavništva i druge podatke koje se tiču direktnog ulaganja. Uz obaveštenje se

prilaže prevod akta o direktnom ulaganju. Domaće lice dužno je obavestiti ministarstvo nadležno

za spoljnu trgovinu i o svim promenama koje se odnose na direktna ulaganja u roku od 30 dana

od nastanka promene. (Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, član 41).

Vlasnici raspolažu ostvarenom dobiti poslovanja ovih preduzeća,a po propisima zemlje u kojoj

posluju, pokrivaju gubitke ako do njih dođe.

Bilans se sastavlja po zakonima zemlje u kojoj se posluje.U našoj zemlji postoji zakonska

obaveza da se taj bilans dostavi republičkom ministarstvu nadležnom za spoljnu trgovinu 30

dana po njegovom sačinjavanju. Preduzeća u inostranstvu sa matičnom firmom dogovaraju

koliko će proita (dobiti), iskazanog po završnom računu, ostaviti za sopstveno poslovanje, a

koliko transferisati matičnoj firmi u zemlji.

Ukoliko preduzeće osnovano u inostranstvu loše posluje ili iz nekih drugih razloga dođe do

njegove likvidacije, sva preostala sredstva, posle podmirivanja obaveza preduzeća u

inostranstvu, moraju biti preneta u zemlju. Po našim propisima rok za prenošenje tih sredstava je

devedeset dana od dana zvanične likvidacije. Obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu

regulisano je Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju („Sl. glasnik RSć, br. 36/09).

2.2.2. Banke u inostranstvu

Slično preduzećima, banke mogu osnivati sopstvene i mešovite banke u inostranstvu, nastale

kroz green field ulaganja, fuzije i akvizicije, te ogranke( ilijale) i predstavništva. Dužnost tih

banaka je da stiču proit i pomažu trgovinu i razvoj zemlje, odnosno zemalja koje su ih osnovale.

One, takođe, posluju po propisima zemlje domicila i obavezne su da sastavljaju godišnji bilans.

Sve odredbe o osnivačkom ulogu (izuzev mogućnosti da ulažu robu jer banke nisu ni proizvođači

ni trgovci), poslovanju, načinima raspolaganja dobiti, pokrivanju gubitaka, likvidaciji, kao i

povraćaju sredstava iz likvidacione mase, isti su i za preduzeća i za banke.

Na osnovu podnetog elaborata i drugih dokumenata , saglasnost za osnivanje sopstvenih i

mešovitih banaka u inostranstvu i stranih banaka u zemlji, kao i pravo da one mogu obavljati

devizne i kreditne poslove sa inostranstvom, daje Narodna banka Srbije. Registar banaka u

inostranstvu, njihovih agencija i ilijala vodi se, takođe, u pomenutoj banci.

2.2.3. Kompanije osiguranja u inostranstvu

Da bi bile što bliže subjektima koje osiguravaju od rizika, kompanije za osiguranje imovine i lica

osnivaju svoju mrežu u inostranstvu (sopstvene i mešovite organizacije, predstavništva, ilijale i

sl.), takođe, kroz green ield investicije, fuzije i akvizicije.

Postupak njihovog osnivanja, rada, unošenja dobiti, pokrivanja gubitaka, likvidacije, te unošenja

sredstava iz likvidacione mase isti je kao i kod osnivanja preduzeća i banaka. Isto kao i kod

26

banaka elaborat se podnosi i saglasnost za osnivanje dobija od Narodne banke Srbije, koja daje

saglasnost na izbor direktora. Ovoj banci se podnosi i godišnji bilans poslovanja, koji se, takođe,

dostavlja i Ministarstvu inansija.

2.2.4. Ogranci i predstavništva u inostranstvu

Preduzeća, banke i kompanije osiguranja mogu osnivati svoje ogranke i predstavništva u

inostranstvu, svako u domenu svoga poslovanja. Da bi osnovale svoj ogranak odnosno

predstavništvo, banka i organizacija za osiguranje moraju dobiti saglasnost od Narodne banke

Srbije. Saglasnost se daje na osnovu podnetog zahteva i obrazloženja (elaborata) opravdanosti

njegovog osnivanja.

Ogranak je izdvojen, pravno zavistan organizacioni deo osnivača, koji trajno obavlja poslove iz

delatnosti za koje je osnivač registrovan. Ogranak ne može imati širu poslovnu sposobnost od

osnivača.

Predstavništvo je izdvojen, pravno zavistan organizacioni deo osnivača, koji obavlja predhodne

i pripremne radnje u vezi sa zaključenjem ugovora a koji ne može da zaključuje ugovore, osim

za sopstvene potrebe.

Ogranak i predstavništvo stranog lica u republici Srbiji upisuje se u registar privrednih subjekata,

u skadu s propisima Republike Srbije kojima se uređuje upis u taj registar (Zakon o

spoljnotrgovinskom poslovanju, član 4.). Ogranak ima veća ovlašćenja i može razvijati polsovnu

delatnost i poslovati za sopstveni račun.

Predstavništva se osnivaju radi istraživanja i obrade tržišta, doprinosa urednom obavljanju

postojećih poslova i uspostavljanja poslovnih kontakata između zainteresovanih domaćih i

stranih firmi zbog zaključivanja novih spoljnotrgovinskih poslova.

Predstavništvo nije ekonomski subjekt niti ima status pravnog lica. Uputstvo za rad dobija od

matične irme kojoj, takođe, daje značajne sugestije o tome kako treba raditi na određenom tržištu

da bi se postigli komercijalni uspesi.

Svako predstavništvo može imati sopstveni račun. Njegovi troškovi vode se i knjiže u matičnoj

firmi. Troškove predstavništva odobrava i snosi matična firma.

Predstavništvom rukovodi direktor koga postavlja osnivač. Ukoliko osnivač nije zadovoljan

radom predstavništva – menja rukovodstvo, a ako ono loše radi duže vreme, on ga likvidira, što

se odnosi i na ogranak. Obaveza unošenja sredstava iz likvidiranog ogranka i predstavništva

matične zemlje ista je kod preduzeća, banke ili organizacije za osiguranje u inostranstvu. Svoja

predstavništva u inostranstvu može osnivati i Privredna komora Srbije. U prilogu je data šema

subjekata spoljne trgovine u zemlji i inostranstvu.

27

3. DEVIZNO TRŽIŠTE

3.1. Pravno regulisanje

Na osnovu ovlašćenja iz Zakona o deviznom poslovanju, Narodna banka Srbije je donela Odluku

o uslovima i načinu rada deviznog tržišta, koja je stupila na snagu 1. juna 2009. godine.

Odlukom se propisuju uslovi i način rada deviznog tržišta, kao i način formiranja

zvaničnog srednjeg kursa dinara prema stranim valutama. U osnovi postoje dva nivoa

deviznog tržišta: Prvi nivo banka-klijent i, drugi nivo Međubankarski sasatanak deviznog

tržišta (MDT) na kome učestvuje i Narodna banka, kao intervent.

Na deviznom tržištu se mogu kupovati i prodavati devize i efektivni strani novac u skladu sa

odlukom NBS kojom se utvrđuju vrste deviza i efektivnog stranog novca koji se kupuju i prodaju

na deviznom tržištu. Sa tim u vezi, može da se obavlja spot, terminska i svop kupovina i prodaja

deviza, kao i kupovina i prodaja deviza sa datumom izvršenja kraćim od spot valute.

28

Spot kupovina ili prodaja deviza predstavlja kupovinu ili prodaju deviza za dinare sa datumom

izvršenja dva radna dana od dana zaključenja kupoprodajnog ugovora, odnosno dana trgovanja.

Terminska kupovina ili prodaja deviza predstavlja kupovinu ili prodaju deviza za dinare sa

datumom izvršenja na određeni dan posle spot valute, dok se kod svop kupovine ili prodaje

deviza vrši istovremeno ugovaranje kupovine deviza za dinare i prodaje deviza za dinare sa

različitim datumima izvršenja.

Poslovi kupovine i prodaje efektivnog stranog novca i deviza između učesnika na deviznom

tržištu mogu se obavljati elektronski, telefonom i telefaksom, kao i u direktnom kontaktu

prisutnih lica.

Međubankarsko devizno tržište (MDT) je deo deviznog tržišta, na kome se obavljaju poslovi

kupovine i prodaje deviza i efektivnog stranog novca između Narodne banke Srbije i banaka,

odnosno između banaka. Organizovano je pri Narodnoj banci Srbije.

Narodna banka Srbije može da organizuje sastanak MDT-a u elektronskoj formi, u skladu sa

ugovorom zaključenim sa bankama, kojim se uređuju njihovi međusobni odnosi u vezi sa

načinom rada i održavanjem sastanaka MDT-a.

Narodna banka Srbija može kupovinu i prodaju deviza za dinare obavljati:

neposredno sa bankama: aukcijskom kupoprodajom deviza ili bilateralnim poslovima

kupoprodaje deviza;

na sastanku MDT-a.

NBS sa bankom zaključuje ugovor o obavljanju poslova kupovine i prodaje deviza, i to okvirni

ugovor spot kupoovini i prodaji deviza – ako se obavlja neposredna spot kupoprodaja, ugovor o

načinu rada i održavanju sastanka MDT-a – ako se obavlja spot kupoprodaja deviza na sastanku

MDT-a i okvirni svop ugovor – ako se obavlja svop kupoprodaja deviza.

Banke moraju da ispunjavaju određene uslove da bi mogle da obavljaju poslove kupoprodaje

deviza sa NBS, s tim što NBS, u nekim slučajevima, može da traži i ispunjenje dodatnih uslova.

Ako banka ne izvrši obaveze po osnovu ugovora o kupovini/prodaji deviza sa NBS – NBS može

toj banci da ograniči obavljanje poslova kupoprodaje deviza.

Ugovor o kupovini ili prodaji deviza i efektivnog stranog novca na MDT smatra se zaključenim

u trenutku kad ponudilac primi prihvat ponude. Nakon zaključenja ugovora o kupovini ili prodaji

deviza na sastanku MDT-a, u kome je NBS jedna od ugovornih strana – ugovorne strane su

dužne da međusobno razmene SWIFT poruke MT300.

Banke i Narodna banka Srbije kupuju i prodaju devize na MDT-u po kursevima koje

slobodno formiraju na osnovu ponude i tražnje. Narodna banka Srbije svakog svog radnog

dana utvrđuje zvanični srednji kurs prema evru – na osnovu podataka o zaključenoj spot prodaji

deviza (evra) i zaključenoj prodaji deviza s datumom izvršenja kraćim od spot valute tog radnog

dana na MDT-u i zatim objavljuje podatak o zvaničnom srednjem kursu.

29

Banka na početku radnog dana slobodno formira i objavljuje svoju kursnu listu za devize i

efektivni strani novac – primenom principa pravilno ukrštenih kurseva i u skladu sa

međuvalutnim odnosima na inostranim tržištima koji važe u vreme formiranja tih kursnih lista.

Formirana kursna lista banke važi do objavljivanja njene naredne kursne liste.

Kupovni i prodajni kursevi Narodne banke Srbije za devize (ili efektivni strani novac) formiraju

se oduzimanjem, odnosno dodavanjem marži u odnosu na zvanični srednji kurs dinara, pri čemu

visinu marži utvrđuje guverner. Ovlašćeni menjači svoju kursnu listu za efektivni strani novac

formiraju slobodno, na početku svakog radnog dana.

Što se tiče kupovine i prodaje efektivnog stranog novca s rezidentima i nerezidentima, banka

ih obavlja po kursevima u rasponu kupovnih i prodajnih kurseva za devize zaključno sa

datumom spot valute, odnosno za efektivni strani novac iz svoje važeće kursne liste. NBS kupuje

od banaka efektivni strani novac i prodaje ga bankama primenom kupovnog, odnosno prodajnog

kursa za efektivni strani novac iz svoje važeće kursne liste, a ovlašćeni menjač kupuje i prodaje

efektivni strani novac primenom kupovnog, odnosno prodajnog kursa iz svoje važeće kursne

liste – u rasponu između kupovnog i prodajnog kursa.

Banke su dužne da NBS elektronski dostavljaju određene podatke i izveštaje i popunjene

obrasce svakog radnog dana, vezane za poslovanje sa devizama od prethodnog dana. U prilogu

odluke dati su i odgovarajući obrasci - prilozi, koji su sastavni deo odluke. Više detalja videti na

adresi www.nbs.rs

3.1. Spot kupovina i spot prodaja deviza između NBS i banaka

Narodna banka Srbije je na osnovu ovlašćenja iz Zakona o Narodnoj banci Srbije Odluke o

uslovima i načinu rada deviznog tržišta, donela Odluku o uslovima i načinu obavljanja spot

kupovine i spot prodaje deviza između NBS i banaka, koja je stupila na snagu 1. juna 2009.

godine.

Narodna banka Srbije može neposredno sa bankama obavljati spot kupovinu i prodaju deviza

na Međubankarskom deviznom tržištu. Pod spot kupovinom i prodajom deviza podrazumeva se

kupovina i prodaja deviza – evra za dinare sa datumom izvršenja dva radna dana od dana

zaključenja kupoprodajnog ugovora, odnosno dana trgovanja. Da bi banka mogla da obavlja

spot transakcije sa NBS, mora da ispunjava određene uslove, a zatim se sklapa okvirni ugovor o

spot kupovini/ prodaji deviza, kojim se utvrđuju odnosi i obaveze obe ugovorne strane.

Narodna banka Srbije može obavljati spot kupovinu/prodaju deviza na dva načina:

na aukcijama – na kojima banke dostavljaju ponude za kupovinu/prodaju deviza po

utvrđenim pravilima i u utvrđenom roku, i to:

po fiksnom metodu kupovine/prodaje dinara prema evru, odnosno po kursu koji je

Narodna banka Srbije unapred utvrdila i saopštila bankama i banka može NBS dostaviti

samo tu jednu ponudu;

po varijabilnom metodu kupovine/prodaje dinara prema evru, odnosno po kursu koji

Narodna banka Srbije nije unapred utvrdila i saopštila bankama.

30

bilateralno – na osnovu pojedinačne ponude banke za kupovinu/prodaju deviza, kao i na

osnovu ponude Narodne banke Srbije.

Aukcija po varijabilnom metodu može biti:

aukcija po višestrukom kursu dinara prema evru, kad NBS kupuje/prodaje devize po

kursu koji je ponudila banka čija je ponuda prihvaćena na aukciji;

aukcija po jedinstvenom kursu dinara prema evru, kad NBS kupuje/prodaje devize po

istom kursu od svake banke čija je ponuda prihvaćena na aukciji.

Redosled pojedinačnih ponuda banaka na aukciji po varijabilnom metodu utvrđuje se preme

visini kurseva navedenim u tim ponudama, i to počev od najviših do najnižih – ako Narodna

banka Srbije prodaje devize, a od najnižih do najviših – ako NBS kupuje devize.

Ako postoji više ponuda sa istim kursevima koji su prihvaćeni (granični kurs) a pri tom je iznos

deviza naveden u ponudama po graničnom kursu veći od iznosa preostalih deviza koje Narodna

banka Srbije spot kupuje ili prodaje – raspoređivanje se vrši srazmerno učešću tih ponuda u

iznosu deviza navedenom u ponudama po graničnom kursu.

Guverner ili ovlašćeno lice donosi odluku o organizovanju aukcije na kojoj će se obaviti spot

kupovina/prodaja deviza, koja sadrži sledeće podatke:

datum održavanja aukcije,

vrstu spot transakcije,

vrstu aukcije,

visinu aukcije, ako se organizuje aukcija po iksnom metodu,

datum spot valute, odnosno datum izvršenja transakcije,

najmanji iznos na koji ponuda banke može da glasi,

rok za dostavljanje ponuda banaka.

Ako odluka o organizovanju aukcije ne sadrži podatak o ukupnom iznosu sredstava – deviza koje

NBS kupuje/prodaje, guverner ili ovlašćeno lice, na osnovu primljenih ponuda banaka na dan

održavanja aukcije, odlučuje o ukupnom iznosu sredstava koji se kupuje ili prodaje na aukciji. U

odluci je takođe navedeno da NBS može, na osnovu pojedinačne ponude banke – da spot kupi,

odnosno spot proda devize, na taj način što poziva banke da joj dostave svoje ponude za spot

kupovinu ili prodaju deviza. Na osnovu pojedinačnog zahteva banke za kupovinu/prodaju

deviza, NBS može dati svoju ponudu za isto. O bilateralnoj kupoprodaji deviza odlučuje

guverner.

Dostavljanje ponuda za spot kupovinu ili prodaju deviza, prihvatanje tih ponuda, kao i razmena

potrebnih podataka i obaveštenja između Narodne banke Srbije i banaka, a radi obavljanja

bilateralne spot kupoprodaje deviza vrši se preko Rojters sistema, elektronske pošte ili telefaksa.

NBS i banka o svakoj pojedinačnoj spot transakciji obavljenoj na aukciji ili bilateralno

zaključuju poseban ugovor, koji se smatra zaključenim u trenutku kada strana koja je dala

ponudu za kupovinu/prodaju deviza (ponudilac) primi prihvat te ponude od druge strane

31

(ponuđeni). NBS i banka su obavezne da međusobno potvrde elemente posebnog ugovora

razmenom SWIFT poruka MT300.

NBS ima obavezu da izvrši svoje obaveze prema banci po osnovu spot kupoprodaje deviza posle

izvršenja obaveza banke prema NBS. Ako banka na datum izvršenja transakcije ne izvrši svoju

obavezu prema Narodnoj banci Srbije (ne uplati ukupan iznos ugovorene obaveze) poseban

ugovor o kupoprodaji deviza se raskida. Ukoliko uplati manji iznos od dogovorenog, NBS će

vratiti banci iznos koji je uplaćen, a ugovor se raskida i u ovom slučaju. U prilogu odluke dati su

i odgovarajući obrasci - prilozi, koji su sastavni deo odluke.

3.3. Svop kupovina i svop prodaja između NBS i banaka

Narodna banka Srbije je, na osnovu ovlašćenja iz Zakona o Narodnoj banci Srbije, donela

Odluku o uslovima i načinu obavljanja svop kupovine i svop prodaje deviza između Narodne

banke Srbije i banaka.

U odluci je navedeno da NBS može, kao posebnu meru podrške inansijskoj stabilnosti zemlje,

neposredno sa bankama obavljati sledeće svop transakcije na MDT:

svop prodaju deviza (evra) za dinare, radi obezbeđenja devizne likvidnosti banaka;

svop kupovinu deviza (evra) za dinare, radi obezbeđenja dinarske likvidnosti banaka;

Pod svop transakcijom se podrazumeva istovremeno ugovaranje spot kupovine ili prodaje

deviza za dinare i terminske kupovine ili prodaje deviza za dinare između NBS i banke. Banka

mora da ispunjava određene uslove (propisane odlukom) da bi bila u mogućnosti da obavlja svop

transakcije sa NBS.

NBS može da omogući banci da na dan dospeća svop transakcije zanovi svop transakciju,

odnosno zaključi novi, poseban ugovor o svop kupovini ili prodaji deviza. Radi obavljanja svop

transakcija, banka zaključuje sa NBS okvirni ugovor o svop kupovini ili prodaji deviza, kojim se

utvrđuju odnosi NBS i banke u vezi sa zaključivanjem pojedinačnih svop transakcija i

izvršavanjem obaveza ugovornih strana.

Narodna banka Srbije može obavljati svop kupovinu ili prodaju deviza:

na aukcijama – na kojima banke dostavljaju ponude po utvrđenim pravilima i u

utvrđenom roku;

bilateralno – na osnovu pojedinačnog zahteva banke za svop kupovinu ili prodaju deviza.

Narodna banka Srbije utvrđuje visinu spot kursa, uključujući mogućnost korišćenja procenta

umanjenja/uvećenja po osnovu svop transakcija, rukovodeći se tržišnim uslovima i

likvidonosnom situacijom bankarskog sektora, imajući u vidu i ročnost svop transakcije.

NBS može da obavlja aukcijsku svop kupovinu ili prodaju deviza sa ročnostima svop

transakcija, utvrđenim odlukom o organizovanju aukcijske svop kupovine/ prodaje deviza, kao i

aukcijsku svop kupovinu ili prodaju deviza po unapred utvrđenom kursu i po:

32

svop poenima koje je Narodna banka Srbije unapred fiksno utvrdila i saopštila bankama

– aukcija po fiksnim svop poenima;

svop poenima koje NBS nije unapred iksno utvrdila ni saopštila bankama – aukcija po

varijabilnim svop poenima.

Aukcija po varijabilnim svop poenima može biti:

aukcija po višestrukim svop poenima, kada NBS kupuje ili prodaje devize po svop

poenima koje je ponudila banka čija je ponuda prihvaćena na aukciji;

aukcija po jedinstvenim svop poenima, kada NBS kupuje ili prodaje devize po istim svop

poenima od svake banke čija je ponuda prihvaćena na aukciji.

Izveštavanje i slanje obaveštenja bankama o organizovanju aukcije, dostavljanje ponuda

banaka za kupovinu/prodaju deviza, kao i prihvatanje tih ponuda od Narodne banke Srbije, može

se obavljati elektronski – preko Rojters sistema, elektronske pošte ili telefaksa.

Kod bilateralne svop kupoprodaje deviza, Narodna banka Srbije, na osnovu pojedinačnog

zahteva banke, može da svop proda ili kupi devize sa ročnošću svop transakcije na poslednjoj

aukciji svop kupoprodaje deviza. O bilateralnoj svop kupovini, odnosno prodaji deviza, odlučuje

guverner.

NBS i banka o svakoj pojedinačnoj svop transakciji obavljenoj na aukciji ili bilateralno –

zaključuju poseban svop ugovor, koji se smatra zaključenim kada strana koja je dala ponudu za

svop transakciju (ponudilac) primi prihvat te ponude od druge strane (ponuđeni). NBS i banka

obavezne su da međusobno potvrde elemente posebnog svop ugovora razmenom SWIFT poruka

MT300.

Izvršenje obaveza NBS prema banci po osnovu svop kupoprodaje deviza obaviće se nakon

što banka izvrši svoje obaveze prema NBS, i to kupoprodajnih obaveza banke po osnovu spot

transakcije i po osnovu terminske transakcije na datum dospeća svop kupoprodaje deviza.

Ako banka ne izvrši svoje obaveze prema NBS na datum njihovog dospeća po osnovu

terminske transakcije – sredstva koja je banka uplatila ili prodala Narodnoj banci Srbije po

osnovu svop transakcije ostaju u vlasništvu NBS, a eventualni iznos sredstava koji je banka

uplatila NBS, a koji je manji od ugovorenog iznosa – biće vraćen banci na njen račun. Ukoliko

banka ne izvrši obaveze po osnovu ugovora o svop transakciji sa Narodnom bankom Srbije –

NBS može toj banci ograničiti obavljanje poslova kupoprodaje deviza sa NBS.

3.4. Vrste deviza i efektive kojima se trguje

Odlukom o vrstama deviza i efektivnog stranog novca koje se kupuju i prodaju na

deviznom tržištu, koju je donela NBS, propisane su vrste deviza i efektivnog stranog novca koje

banke i NBS, kao i rezidenti - pravna lica i preduzetnici koji imaju ovlašćenje NBS za obavljanje

menjačkih poslova, mogu kupovati i prodavati na deviznom tržištu.

33

Banke na deviznom tržištu mogu kupovati i prodavati sledeće vrste deviza i efektivnog

stranog novca:

1. austrijski dolar(AUD)

2. kanadski dolar(CAD)

3. dansku krunu(DKK)

4. japanski jen(JPY)

5. kuvajtski dinar(KWD)

6. norvešku krunu(NOK)

7. švedsku krunu(SEK)

8. švajcarski franak(CHF)

9. funtu sterlinga(GBP)

10. američki dolar(USD)

11. evro(EUR)

Pored napred navedenog efektivnog stranog novca, banke mogu na deviznom tržištu kupovati

i prodavati i sledeće vrste efektivnog stranog novca:

1. hrvatsku kunu(HRK)

2. češku krunu(CZK)

3. mađarsku forintu(HUF)

4. konvertibilnu marku(BAM)

5. poljski zlot(PLN)

Narodna banka Srbije na deviznom tržištu može kupovati i prodavati sledeće vrste deviza:

1. austrijski dolar(AUD)

2. kanadski dolar(CAD)

3. dansku krunu(DKK)

4. japanski jen(JPY)

5. norvešku krunu

6. švedsku krunu(SEK)

7. švajcarski franak(CHF)

8. funtu sterlinga(GBP)

9. američki dolar(USD)

10. evro(EUR)

Narodna banka Srbije na deviznom tržištu može kupovati i prodavati sledeće vrste

efektivnog stranog novca:

1. evro (EUR)

2. američki dolar (USD)

3. švajcarski franak (CHF)

Ovlašćeni menjač koji ima zaključen ugovor o obavljanju menjačkih poslova s bankom, s NBS,

s više banaka, s bankom i NBS, odnosno s više banaka i NBS, u skladu s tim ugovorom i

propisom kojim se uređuju uslovi i način obavljanja menjačkih poslova, pri obavljanju

menjačkih poslova može kupovati i prodavati sledeće vrste efektivnog stranog novca:

1. austrijski dolar(AUD)

2. kanadski dolar(CAD)

3. dansku krunu(DKK)

4. japanski jen(JPY)

5. kuvajtski dinar(KWD)

6. norvešku krunu(NOK)

7. švedsku krunu(SEK)

8. švajcarski franak(CHF)

9. funtu sterlinga(GBP)

10. američki dolar(USD)

11. evro(EUR)

kao i

12. hrvatsku kunu(HRK)

13. češku krunu(CZK)

14. mađarsku forintu(HUF)

15. konvertibilnu marku(BAM)

16. poljski zlot(PLN)

34

Ovlašćeni menjač koji ima zaključen ugovor o obavljanju menjačkih poslova samo s Narodnom

bankom Srbije, u skladu s tim ugovorom i drugim propisima, pri obavljanju menjačkih poslova

može kupovati i prodavati Narodnoj banci Srbije sledeće vrste efektivnog stranog novca:

1. evro (EUR)

2. američki dolar (USD)

3. švajcarski franak (CHF)

Odluka se primenjuje od 1. januara 2009. godine.

4. SISTEM DEVIZNIH KURSEVA

4.1. Sistem deviznih kurseva

Danas svaka država ili zajednica država ima sopstvenu (domaću) valutu: na primer, u SAD je

dolar, u Evropskoj uniji je evro, u Japanu je jen, u Bugarskoj je lev, u Srbiji je dinar, itd.

35

Odnosi između različitih nacionalnih valuta kroz koje se realizuju finansijske transakcije u

internacionalnom pravnom prometu dobara i usluga predstavljaju sistem deviznih kurseva.

Devizni kursevi su ključni elemenat funkcionisanja svetske ekonomije. U tom cilju uspostavljen

je odgovarajući internacionalni monetarni i finansijski sistem koji omogućava utvrđivanje

deviznih kurseva, odnosno cena inostranih valuta izraženih u domaćoj (nacionalnoj) valuti.

4.2. Devizni kurs

Transakcija jedne nacionalne valute za drugu, ma koliko na prvi pogled izgledala jednostavna

operacija, ima složenao monetarno i ekonomsko značenje. U nekim slučajevima te transakcije su

obavijene velom misterije, nedokučivosti, a i protivzakonitih aktivnosti.

Kad različite zemlje koriste različite valute, uvek kada međusobno trguju, kad jedna od druge

kupuju ili prodaju dobra i usluge, one nužno razmenjuju i svoje nacionalne valute.

U protivnom, međunarodne kupoprodajne transakcije ne bi mogle da se uspešno realizuju.

Odnosno, internacionalna trgovina odvijala bi se usporeno, svodila bi se na prostu razmenu robe

za robu (trampa).

Na primer, kad jedno preduzeće iz Srbije želi da kupi džins farmerke od prodavca iz SAD ono

prvo mora da zameni svoje dinare u dolare i da sa njima plati kupljeni artikal. Jer, prema

američkom zakonu, sve kupvine u SAD moraju se obavljati u dolarima, a ne u nekoj drugoj

nacionalnoj valuti, pa i kad je ona konvertibilna.

Obrnuto, kad jedno preduzeće iz SAD želi da kupi, na primer, konzerviranu šunku u Srbiji ono

prvo mora svoje dolare da zameni u dinare i da sa njima plati taj proizvod. Jer, po našem

važećem zakonu, sve kupovine u Srbiji moraju se zvanično obavljati u dinarima, bez obzira što

je američki dolar konvertibilna valuta (nezvanično, u privatnim platnim transakcijama, u Srbiji se

koriste i strane konvertibilne valute, posebno evro).

Centralno pitanje je šta dve ili više različitih nacionalnih valuta čini samerljivim, na osnovu čega

se utvrđuje kurs po kome jedna valuta treba da se razmenjuje za drugu: kakav, na primer, treba

da bude devizni kurs između dolara i dinara, između dinara i evropskog evra, između dolara i

evra, između jena i evra, između dolara i jena, itd.?

Zato je definisanje deviznog kursa nacionalne (domaće) valute date zemlje u odnosu na

nacionalne valute drugih zemalja ključna karika funkcionisanja sistema internacionalne trgovine

i internacionalnih finansija, odnosno funkcionisanja tržišne ekonomije u svetskim razmerama.

Pod deviznim kursom (Exchange Rate) podrazumeva se cena određene inostrane valute izražene

u domaćem novcu.

Devizni kursevi su, u stvari, sredstvo razmene (Medium of Exchange) pomoću koga i preko koga

se ostvaruju internacionalne transakcije u svetskoj ekonomiji, odnosno svakodnevne kupovine i

prodaje dobara i usluga između ekonomskih aktera različitih zemalja.

36

Uspostavljanje realnog deviznog kursa je jedan od ključnih parametara mehanizma tržišne

ekonomije. Vođenje politike deviznog kursa nacionalne valute jedna je od centralnih funkcija

emisione banke, odnosno u našim uslovima Narodne banke Srbije, u skladu sa obavezama

preuzetim članstvom u IMF.

U savremenoj privrednoj praksi i teoriji susreću se više oblika deviznog kursa.

4.3. Paritet kupovne moći (PPP)

Po kom kursu jedna nacionalna valuta treba da se razmenjuje za drugu? Kako se izračunava, na

osnovu čega se određuje kurs između, na primer, dolara i dinara?

Ako je, na primer, prosečna cena bioskopske ulaznice u SAD 3 dolara, odgovarajućić kurs bio bi

onaj po kom se 3 dolara zamenjuje za iznos po kome se u dinarima može kupiti bioskopska

ulaznica u Srbiji.

Ako prosečna cena bioskopske ulaznice u Srbiji iznosi 240 dinara, onda bi kurs koji odražava

kupovnu moć mogao da se izračuna na sledeći način:

Din 240

----------- = Din 80/$

$3

Prema tome, ako kurs između dve valute (dinara i dolara) iznosi 80 dinara po dolaru, koliko

približno iznosi i zvanični devizni kurs dinara za dolar (početkom 2005. godine), to znači da

gledalac bez obzira u kojoj od dve zemlje (SAD ili Srbiji) ide u bioskop, može da kupi kartu po

ceni koja predstavlja istu vrednost: 3 dolara odnosno 240 dinara. To je teorija pariteta kupovne

moći (PPP - Purchasing Power Parity).

PPP predstavlja stopu kojom se izjednačavaju cene identičnih dobara i usluga izražene različitim

valutama.

Ako se cena istog dobra ili usluge označi sa Pdin u Srbiji i sa P$ u SAD, a gotovinski kurs

između dinara i dolara sa S din/$, onda cena dobra ili usluge u dinarima predstavlja cenu u

dolarima pomnoženu gotovinskim kursom:

Pdin = P$ x S din/$

Odnosno

Cena u Srbiji = Cena u SAD x Kurs

Pri tome, gotovinski kurs dinara i dolara izračunava se stavljanjem u odnos dve cene identičnog

dobra ili usluge:

Pdin

S din/$ = --------

P$

37

Po ovoj jednostavnoj formuli može se utvrditi paritet kupovne moći za sva istovetna dobra ili

usluge između različitih zemalja.

Utvrđivanje kursa domaće valute na osnovu PPP metode je ekonomski logično. Međutim,

njegovo korišćenje u praksi je komplikovano.

Ne postoji samo jedna roba čija se cena upoređuje između dve ili više zemalja nego njihovo

mnoštvo. U robnom svetu postoje različita i raznovrsna dobra i usluge, sa različitim i

raznovrsnim domicilnimn cenama i paritetima kupovne moći.

Metodološki problem je kako utvrditi jedinstven paritet kupovne moći koji bi bio reprezentativan

za sva pojedinačna dobra i usluge, ili, eventualno, koju konkretnu robu (dobro ili uslugu) izabrati

kao reprezentanta svih drugih dobara i usluga, i paritet kupovne moći utvrđen za tu robu uzeti

kao devizni kurs između dve ili više valuta, u datom vremenu i prostoru.

4.4. Zakon jedne cene (LOP)

Procena deviznog kursa između dve nacionalne (domaće) valute na osnovu modela PPP za samo

jedno dobro ili uslugu kao merilo odgovarajuće razmene svih vrsta dobara i usluga u

međunarodnoj trgovini naziva se zakon jedne cene (LOP - Law of One Price).

Zakon jedne cene znači da je cena date robe (dobra ili usluge) ista u celom svetu, u svim

zemljama koje se susreću na svetskom tržištu, odnosno u internacionalnoj trgovini.

Korišćenje teorije LOP na stvarne cene u različitim zemljama moguće je ako se prethodno

odabere dobro ili usluga identičnog kvaliteta u svim zemljama. U tu svrhu se obično koristi

domaći proizvod da bi se izbegli faktori uvoza (carine, transportni troškovi i dr.). Jedan takav

proizvod je “big mek”, s obzirom da se u svim zemljama proizvodi na isti način, po licenci

McDonald’s - a, da je svuda istog kvaliteta, istih komponenata i izgleda.

Ako je, na primer, prosečna cena “big mek”- a u SAD, 31. januara 2005. godine, iznosila 2.50

dolara, a u Srbiji, istog datuma, 200 dinara, kurs PPP izračunava se stavljanjem u odnos cene

“big mek”, u dinarima i u dolarima:

Din 200

----------- = Din 80/$

$ 2.50

Prema PPP poređenju cena “big mek”- a, kurs između dinara i dolara trebalo bi da bude 80

dinara za dolar. Približno toliko, na isti dan, bio je i zvanični kurs između dinara i dolara.

Promena nivoa cena “big mek”- a u SAD i Srbiji dovela bi i do promene PPP kursa između

dinara i dolara, i razlikovao bi su u odnosu na zvanični kurs između te dve valute.

Ako se, na primer, cena “big mek”, u Srbiji poveća sa 200 na 250 dinara, a u SAD ostane

nepromenjena ($2.50), novi PPP kurs između dinara i dolara trebalo bi da bude 100 dinara za

dolar:

38

Din 250

----------- = Din 100/$

$2.50

Ukoliko se zvanični kurs između dinara i dolara zadrži i dalje na nivou od 80 dinara za dolar, to

znači da je u robnoj razmeni između SAD i Srbije dolar “potcenjen” u odnosu na dinar za oko 8

procenata, odnosno da je za toliko dinar “precenjen” u odnosu na dolar.

Ako se, pak, cena “big mek”- a u SAD poveća sa $2.50 na $2.60, a u Srbiji ostane nepromenjena

(200 Din), novi PPP kurs između dinara i dolara trebalo bi da bude oko 57 dinara za dolar:

Din 200

------------ = Din 56,92$

$ 2.60

Ukoliko se zvanični kurs između dinara i dolara zadrži i dalje na nivou od 80 dinara za dolar, to

znači da je u robnoj razmeni između SAD i Srbije dolar “precenjen” u odnosu na dinar za nešto

preko 3 procenata, odnosno za toliko dinar “potcenjen” u odnosu na dolar.

4.5. Zlatni standard

Zlatni standard (Gold Standard) postojao je od osamdesetih godina 19. veka pa do izbijanja

Prvog svetskog rata 1914. godine.

Zlatni standard ustanovio je sistem relativno fiksnih deviznih kurseva između učesnika u

međunarodnoj trgovini.

Vrednost valute u svim zemljama utvrđivala se u odnosu na zlato. Na primer, vrednost

američkog dolara bila je 20,67 dolara po unci zlata, dok je britanska funta sterlinga vredela 4,25

funte po unci zlata (1 unca = 31,1 gram).

Paritetni kurs američkog dolara u odnosu na britansku funtu sterlinga utvrđivao se

upoređivanjem vrednosti tih valuta izražene u uncama zlata:

$ 20,67 po unci zlata

----------------------------- = $ 4,86/£

£ 4,25 po unci zlata

Sistem relativno fiksnih deviznih kurseva zasnovanih na zlatnom standardu funkcionisao je u

svetskim razmerama, iako u nekoj većoj meri nije bio formalizovan između zemalja. Međutim,

zlato je u svim zemljama bilo opšte prihvaćeno kao opšte sredstvo plaćanja.

Sistem zlatnog standara funkcionisao je na osnovu sledećih “pravila igre”:

Prvo. Sve valute bile su konvertibilne u zlato, to jest mogle su se slobodno zamenjivati za zlato.

Vrednost svake domaće valute striktno je utvrđivana u odnosu na zlato (4,25 britanske funte

sterlinga za uncu zlata, 20,67 američkih dolara za uncu zlata itd.).

39

Drugo. Sve zemlje su morale da “puste zlato u promet”, da dozvole da se zlato slobodno kreće iz

zemlje u zemlju kako bi zadobile kontinuirano poverenje u vrednost svoje nacionalne valute.

Treće. Pošto je svaka domaća valuta imala pokriće u raspoloživim zalihama zlata, količina novca

u opticaju nije mogla da raste brže od porasta zaliha zlata, koje su se u to vreme veoma sporo

povećavale.

Četvrto. Konvertibilnost domaće valute u zlato obezbeđivala je automatsko prilagođavanje

odnosa u platnom bilansu. Deficit u platnom bilansu određene zemlje pokrivao se, shodno

tržišnim zakonima, odlivanjem zlata iz zemlje. Suficit u platnom bilansu određene zemlje značio

je dotok odgovarajućih količina zlata iz inostranstva.

Prvi svetski rat je zaustavio slobodan protok zlata preko granica, a svetska tržišta valuta nalazila

su se u haotičnom stanju.

U periodu od Prvog svetskog rata do Velike ekonomske krize (1929. - 1932.), koji je bio buran

za međunarodni ekonomski i monetarni sistem, i pored više pokušaja, nije se uspelo sa ponovnim

uspostavljanjem ranijeg zlatnog standarda kao osnove za određivanje deviznih kurseva domaćih

valuta.

Velika ekonomska kriza 30 - tih godina 20. veka označila je definitivan krah sistema zlatnog

standarda. U godinama od te krize do Drugog svetskog rata nije došlo do sređivanja stanja u

međunarodnom monetarnom sistemu, pre svega zbog dubokih protivurečnosti na svetskoj

političkoj sceni: napori Vlade SAD za izlazak iz ekonomske depresije (sprovođenje Ruzveltovog

New Deal - a i dr.), uspon nacizma i fašizma u Evropi (pojava Hitlera i Musolinija), fašizacija

Japana, stvaranje Sovjetske komunističke imperije sa Staljinom na čelu, i dr.

4.6. Dolarski standard

Bretonvudskim sporazumom je utvrđen dolarski standard (Dollar Standard): sve valute morale su

da uspostave paritetne vrednosti definisane zlatom, s tim što se samo američki dolar, pod

određenim uslovima, mogao odnosno morao konvertovati u zlato, ali ne i druge valute. Kurs

domaće valute mogao je da varira najviše jedan procenat u odnosu na svoju paritetnu vrednost.

U slučaju da se neka zemlja suoči sa fundamentalnom neravnotežom u svom platnom bilansu,

ona bi svoj “prilagodljivi kurs” mogla da izmeni najviše za deset procenata u odnosu na početnu

paritetnu vrednost bez odobrenja IMF - a.

Cilj čitavog sistema bio je da se održe utvrđene paritetne vrednosti domaćih kurseva, da se

“prilagodljivi” deo kursa drži na minimalnoj vrednosti. Zemlja koja se suočava sa značajnim

problemima u platnom bilansu mogla bi od IMF-a da traži pozajmice zlata ili konvertibilnih

valuta da bi branila paritetnu vrednost svoje valute i da bi svoj platni bilans ponovo vratila u

ravnotežu.

40

Kurs američkog dolara utvrđen je na paritetu od 35 dolara po unci zlata. Dolar se menjao za zlato

samo sa stranim vladama, a ne sa pojedincima, bilo domaćim, bilo strancima. Konvertibilnost

američkog dolara bila je znatno umanjena u odnosu na prethodni sistem zlatnog standarda.

Međutim, i u novim uslovima smatralo se da je američki dolar “dobar kao zlato”. Konvertibilnost

drugih nacionalnih valuta određivala se u odnosu na američki dolar.

Krajem 60 - tih godina prošlog veka, a naročito u 1971. godini postalo je jasno da je američki

dolar precenjen. Jeftini (precenjeni) američki dolari vršili su snažan pritisak na inflaciju i

nelikvidnost, posebno u evropskim zemljama. Deficit u platnom bilansu SAD bio je sve veći.

Visoki izdaci za vođenje višegodišnjeg Vijetnamskog rata oslabili su američki dolar.

Zemlje koje su posedovale američke dolare sve više su vršile snažan pritisak na Vladu SAD da ih

konvertuje u zlato. Francuska u vreme De Gola vršila je snažan pritisak, pa čak i prinuđivala

SAD na konverziju viška dolara u zlato. Svim takvim zahtevima Vlada SAD nije mogla da

udovolji. Devalvacija američkog dolara bila je neizbežna, a time i slom sistema dolarskog

standarda. Bretonvudski sistem deviznih kurseva uspešno je funkcionisao 25 godina, da bi na

kraju pretrpeo krah.

Američka vlada je 15. avgusta 1971. godine ćprivremenoć suspendovala zamenu dolara za zlato

ili druga sredstva. Američki dolar je odmah potom devalviran na 38 dolara za uncu zlata.

Američki dolar je još jednom devalviran, 15. februara 1973. godine, na 42,22 dolara za uncu

zlata. Time je i zvanično okončan period fiksnih kurseva ustanovljen Bretonvudskim

sporazumom.

U martu 1973. godine stao je čitav sistem deviznih kurseva. Većina svetskih tržišta valuta bila je

zatvorena više od dve nedelje. Izlaz iz svetske finansijske krize bio je prelazak glavnih svetskih

valuta na sistem plivajućih deviznih kurseva koji je i sada na snazi.

S druge strane, u cilju ublažavanja veoma izražene nelikvidnosti u međunarodnim plaćanjima u

to vreme, posebnu ulogu dobio je mehanizam Specijalnih prava vučenja u okviru IMF, to jest

stvaranje posebne vrste novca koja je trebalo da bude zamena za zlato (nazvana ćpapirno zlatoć),

odnosno rezervna valuta u međunarodnim plaćanjima.

4.7. Plivajući devizni kurs

Plivajući devizni kurs (Floating Exchange Rates) ili tekući devizni kurs (Current Exchange

Rates) formira se kao rezultat delovanja tržišnih snaga na valutnim (deviznim, novčanim)

tržištima u razmerama nacionalnih ekonomija i svetske ekonomije.

Tržište ima sposobnost da odredi odnos između vrednosti i cene svakog dobra i usluge koji su

predmet robne razmene, ne samo u nacionalnim nego i u internacionalnim transakcijama.

Isto tako, tržište ima sposobnost da određuje šta je to realan devizni kurs, da ukazuje kada je neki

devizni kurs određen od strane države precenjen ili potcenjen u odnosu na realni tržišno određeni

devizni kurs.

41

Tržišna cena inostrane valute (tekući devizni kurs) odstupa, više ili manje, od vrednosti inostrane

valute, koja je određena količinom dobara koja se za nju može kupiti u matičnoj zemlji. Novčana

vrednost koja se za istu količinu dobara i istog kvaliteta mora platiti u zemlji u domaćem novcu

predstavljala bi vrednost inostrane valute.

Međutim, vrednost sama po sebi ne određuje cenu. Cena inostrane valute, kao i svaka druga

cena, zavisi od ponude (ili raspoloživosti) inostranih valuta (deviza) u zemlji i potražnje za njima

radi izvršavanja obaveza prema inostranstvu. Tekući devizni kurs podložan je tekućim (dnevnim)

oscilacijama zavisno od promenljivosti odnosa ponude i tražnje na deviznom tržištu.

Ponuda deviza određena je obimom naplaćenih potraživanja u stranoj valuti po svim osnovama

(robnim i nerobnim), kao i drugim deviznim prilivom (transferi). Povećanje izvoza i drugih

izvoznih operacija dovodi do povećanja ponude deviza, i obrnuto.

Tražnja deviza određena je obimom dugovanja u stranoj valuti po svim osnovama nihovog

nastajanja (robnim i nerobnim, transferi). Povećanje uvoza i drugih uvoznih transakcija dovodi

do povećanja tražnje deviza, i obrnuto.

Za plivajući (fluktuirajući) devizni kurs se kaže da je stabilan kad su ponuda i tražnja deviza

ujednačene. Ukoliko je ponuda deviza manja od tražnje, cena strane valute (deviznog kursa) će

rasti.

Ukoliko je ponuda deviza viša od tražnje devizni kurs će padati. Zbog takve svoje promenjivosti

naziva se fluktuirajućim.

Precenjen devizni kurs domaće valute, pri ostalim nepromenjenim okolnostima, destimuliše

izvoz, a podstiče uvoz. Potcenjen devizni kurs domaće valute, pri ostalim nepromenjenim

okolnostima, podstiče izvoz a ograničava uvoz.

Devizni kurs može da se, u restriktivnoj formi, samo u nekom kraćem a ne u dužem roku, koristi

za podsticanje izvoza ili za ograničavanje uvoza, u zavisnosti od toga da li data država vodi

makroekonomsku politiku precenjenog ili potcenjenog deviznog kursa u odnosu na realni kurs.

Potcenjeni devizni kurs više ekonomski pogoduje izvoznicima, a precenjeni devizni kurs

uvoznicima.

U svakom slučaju, plivajućim deviznim kursom ne mogu se rešavati problemi koji se primarno

tiču tehnološkog karaktera proizvodnje, kvaliteta dobara i usluga koji su predmet međunarodne

razmene i tome slično. Devizni kurs sam po sebi ne može, posebno ne na duži rok, da neutrališe

ekonomske neracionalnosti koje postoje u samoj proizvodnji dobara i usluga namenjenih izvozu,

ne može da smanji troškove poslovanja u strukturi cene dobara i usluga koje tržište, nacionalno i

svetsko, ne priznaje.

Devizni kurs koji je stabilan, koji se neperstano ne menja, koji je isti danas, sutra i prekosutra je

kvalitetan kurs.

Stabilan devizni kurs je podsticajni faktor privrednog rasta nacionalne privrede i internacionalne

42

trgovine. Ona će se dinamičnije odvijati ukoliko su cene roba koje su predmet međunarodne

razmene stabilne, nego ako se neprestano menjaju, ako stalno fluktuiraju vremenski i prostorno.

4.8. Fiksni devizni kurs

Pojedine države (nerazvijene, zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji) i dalje u svojoj monetarnoj i

makroekonomskoj politici koriste fiksne devizne kurseve (Fixed Exchange Rates). Njih određuje

država, odnosno njene monetarne vlasti (centralna, emisiona banka).

Razloge za uvođenje fiksnog kursa država obično definiše u ciljevima svoje makroekonomske

politike.

Jedan od razloga opredeljivanja za fiksni devizni kurs je eliminisanje dnevnih oscilacija na

deviznom tržištu, koje unose određenu dozu dezorijentacije u svakodnevne finansijske

transakcije sa inostranstvom, što je inače karakteristično za plivajuće kurseve.

Fiksni devizni kurs može biti realan i relativno stabilan samo ukoliko monetarne vlasti održavaju

njegovu realnu cenu intervencijama na deviznom tržištu kad je to potrebno, odnosno

održavanjem odgovarajuće ravnoteže između ponude i tražnje deviza, što je inače skup i rizičan

poduhvat.

Pri fiksnom deviznom kursu, ukoliko cene proizvoda i usluga na domaćem tržištu brže rastu od

cena u zemljama sa kojima se ostvaruje intezivna spoljnotrgovinska razmena, domaća valuta

postaje precenjena a inostrana potcenjena. U tom slučaju preduzeća su sve manje stimulisana da

izvoze jer mogu više da zarade na domaćem nego na stranom tržištu, odnosno više su

zainteresovana da uvoze robu jer na domaćem tržištu mogu prodavati po višoj ceni. Posledica

takve ekonomske situacije je pojava sve većeg i većeg deficita u trgovinskom i platnom bilansu.

Politika fiksnog deviznog kursa se, po pravilu, sprovodi u kombinaciji sa drugim merama

ekonomske politike kojima se vrši podsticanje izvoza, kao što su, na primer, izvozne premije i

slično.

U principu, za siromašne zemlje, posebno one koje su strukturno i razvojno loše usmerene i

vođene, teško je odabrati dobru politiku deviznog kursa koja bi sama po sebi rešavala njihove

tekuće privredne probleme. Jer, fundamentalni ekonomski problemi takvih zemalja nalaze se pre

svega u sferi primene savremenih tehnologija u proizvodnji, racionalnom korišćenju raspoloživih

resursa, razvojnoj politici i dr., a ne toliko u monetarnoj sferi, uključujući i politiku deviznog

kursa.

4.9. Plivajuća cena zlata

Iako je zlatni standard kao sistem deviznih kurseva napušten u svetskom monetarnom sistemu,

ipak, u pozadini kurseva nacionalnih valuta, uključujući američki dolar, evro i japanski jen, stoji,

kao važan reper, i njihova vrednost izražena u zlatu. Monetarni značaj zlata i dalje je veliki.

Zlato je jedan od bitnih elemenata sistema deviznih rezervi svake centralne monetarne institucije.

Isto tako, slično ćplivajućim deviznim kursevimać vodećih i gotovo svih drugih nacionalnih

valuta u svetu i cena zlata ćplivać, što je rezultat odnosa ponude i tražnje, vremenskih i

prostornih oscilacija na svetskim tržištima zlata.

43

Tabela br. 1.

Proseđna cena zlata

- unca zlata u USČ -

(1 unca =.31,1 gram)

TABELA

Izvor: National Mining Asotiation, Historical Gold Price - 1833 to Present, www.nma.org; za

2006. godinu (5. juli), prema 24 hour Spot Gold, www.kitko.com

4.10. Monetarna dominacija dolara, evra i jena

Svetsku monetarnu scenu na početku 21. veka karakteriše dominacija tri glavne valute - evra,

američkog dolara i japanskog jena, koje odlučujuće utiču na oblikovanje drugih nacionalnih

deviznih kurseva. Iza te tri vodeće svetske valute stoje ekonomski moćne i tehnološki nadmoćne

privrede.

Za stabilnost svetske ekonomije od ključnog značaja su realni i stabilni kursevi između tih

valuta, jer se pema njima ravnaju devizni kursevi manje ili više svih drugih nacionalnih valuta

širom sveta, uključujući i nacionalne valute drugih velikih zemalja u svetu - kineskog juana,

ruske rublje, indijske rupije i brazilskog reala. Te četiri valute još uvek nemaju neku posebno

naglašenu monetarnu težinu u svetskim razmerama, bez obzira na ekonomsku snagu zemalja tih

valuta.

U momentu lansiranja evra, njegov kurs bio je viši od američkog dolara. Sredinom novembra

2002. godine kursevi američkog dolara i evropskog evra bili su praktično izjednačeni. Od

početka 2003. godine, zbog pada vrednosti (ćklizanjać) američkog dolara, vrednost evra počela

je da se konstantno povećava u odnosu na američku valutu.

4.11. Konveribilnost domaće valute

Pod konvertibilnošću domaće valute podrazumeva se njena sposobnost razmenjivosti sa drugim

stranim konvertibilnim valutama na svetskim deviznim tržištima.

Konvertibilnost domaće valute date zemlje u tekućim transakcijama ozvaničuje Međunarodni

monetarni fond (IMF), na osnovu prethodnog ispunjenja određenih strogih ekonomskih uslova

(opšte stanje privrede, realnost deviznog kursa, dostignuti nivo deviznih rezervi, liberalizacija

deviznog poslovanja, liberalizacija cena, i dr.).

IMF je 15. maja 2002. godine proglasio tadašnji jugoslovenski dinar konvertibilnim za tekuća

plaćanja sa inostranstvom, u skladu sa članom VIII, odeljak 2, 3 i 4 Statuta IMF - a, odobravajući

istovremeno kreditnu podršku našoj zemlji od 829 milijardi USČ (produženi stend - baj

44

aranžman). Zvanično međunarodno proglašenje dinara konvertibilnom valutom rezultat je

uspeha postignutih u sprovođenju tržišnih i društvenih reformi, kao i vođenja adekvatne

makroekonomske politike nakon demokratskih promena izvedenih oktobra 2000. godine.

Istorijski posmatrano, dinar je bio konvertibilan u Kraljevini Srbiji od 1873. do 1914. godine, u

vreme važenja čistog zlatnog standarda. Kovana novčanica od jednog dinara vredela je 0,29

grama zlata.

Prva papirna novčanica od 100 dinara odštampana je 1884. godine i vredela je 29 grama zlata. U

Kraljevini Jugoslaviji dinar je bio konvertibilan od 28. juna do 7. oktobra 1931. godine. U SFRJ,

krajem osamdesetih i početkom devesetih godina, u vreme savezne vlade Ante Markovića, bez

zvaničnog priznavanja konvertibilnosti, u pojedinim zemljama i bankama dinar se mogao

razmenjivati za druge valute.

Konvertibilnost domaće valute i njeno održavanje je sinteza uspešnosti makroekonomske

politike svake zemlje i njene tržišne ekonomije. Najveća pretnja u tom pogledu je inflatorni rast

cena. Dinar može da održava i održi svoju punu konvertibilnost samo pod uslovom da se

inflacija u Srbiji svede na evropski nivo inflacije od 2 do 4 odsto godišnje. Potpisivanjem stend -

baj aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom (maj 2002. godine) i proglašavanjem

konvertibilnosti dinara predviđeno je da inflacija u 2004. godini bude oko 5%.

Stvarna i trajna konvertibilnost je dalekosežni makro - ekonomski cilj koji se može postići samo

povećanjem produktivnosti rada ukupne privrede, restrukturiranjem postojećih preduzeća

(dinamična privatizacija, nova strana i domaća ulaganja, primena novih tehnologija),

povećanjem proizvodnje i izvoza i uravnoteženjem odnosa u spoljno - trgovinskom poslovanju

zemlje.

4.12. Devizne rezerve

4.12.1. Šta su devizne rezerve?

Devizne rezerve (Foreign Exchange Reserve) predstavljaju stranu aktivu (strana konvertibilna

sredstva plaćanja) i raspoložive zalihe monetarnog zlata date zemlje.

One rastu kada se ostvaruje suficit u platnom bilansu zemlje, kada su ukupna potraživanja od

inostranstva veća od ukupnih dugovanja, kada je priliv deviza u zemlju veći od njihovog odliva.

Devizne rezerve nalaze se pod kontrolom monetarnih vlasti (centralne banke) date države.

Centralna banka koristi devizne rezerve se potrebe direktnog finansiranja neravnoteže u bilansu

plaćanja, intervencije na deviznom tržištu radi uticaja na devizni kurs, kao i za ostale potrebe. U

cilju formiranja i održavanja odgovarajućeg nivoa deviznih rezervi, centralna banka kupuje i

prodaje devizna sredstva na deviznom tržistu, obezbeđuje stabilnost kursa nacionalne valute,

samostalno zaključuje kreditne aranžmane sa inostranim finansijskim organizacijama, utvrđuje

prioritete u plaćanjima prema inostranstvu i sl.

45

4.12..2. Nivo deviznih rezervi

Nivo deviznih rezervi koristi se kao jedan od indikatora kvaliteta ekonomske politike i

investicione klime, tako da je adekvatan nivo deviznih rezervi važan i za održanje poverenja

međunarodne javnosti.

Ekonomska situacija u datoj zemlji uvek se ocenjuje i prema visini deviznih rezervi. Rast

deviznih rezervi je pokazatelj rasta privredne aktivnosti. Visoke devizne rezerve omogućavaju

održavanje stabilnosti i konvertibilnosti nacionalne valute.

Zadovoljavajući nivo deviznih rezervi podiže kredibilitet i kreditni rejting, odnosno smanjuje

poslovni rizik (Country Risk) jedne zemlje u očima stranih poslovnih partnera i država, posebno

mogućih stranih kreditora.

Devizne rezerve bivše SFRJ iznosile su u decembru 1990. godine, u vreme savezne vlade Ante

Markovića, preko 11 milijardi US$.

Ukupne devizne rezerve Srbije na dan 31. decembar 2000. godine bile su US$ 890,0 miliona (od

toga rezerve Narodne banke Sbije US$524,2 miliona, a ovlašćenih banaka US$ 365,8 miliona).

Ukupne devizne rezerve Srbije na dan 31. jul 2007. godine bile su US$ 13.380,3 miliona (od

toga rezerve Narodne banke Sbije US$ 12.794,6 miliona, a ovlašćenih banaka US$ 585,7

miliona).

Devizne rezerve Narodne banke Srbije čine: 1) potraživanja Narodne banke Srbije na računima u

inostranstvu; 2) hartije od vrednosti kojima raspolaže Narodna banka Srbije i koje glase na

inostrane novčane jedinice; 3) specijalna prava vučenja i rezervna pozicija kod Međunarodnog

monetarnog fonda; 4) zlato; i 5) efektivni strani novac. (Više o deviznim rezervama vidi:

Narodna banka Srbije - Sektor za devizno poslovanje, Devizne rezeve, www.nbs.yu).

4.12.3. Upravljanje deviznim rezervama

Upravljanje deviznim rezervama zasniva se na Opštim (godišnjim) i Operativnim (tromesečnim)

smernicama za upravljanje deviznim rezervama koje donosi Monetarni odbor Narodne banke

Srbije na predlog Investicionog komiteta, kao stalnog radnog tela Narodne banke Srbije.

Smernice utvrđuju investicionu strategiju, valutnu i ročnu strukturu deviznih rezervi, sa kojim će

bankama Narodna banka Srbije poslovati, limite plasmana po bankama, kategorije aktive i sl., u

skladu sa međunarodnim standardima u upravljanju deviznim rezervama.

U upravljanju deviznim rezervama, Narodna banka Srbije se rukovodi načelima:

1) sigurnosti - plasiranje deviznih rezervi kod centralnih banaka i kod prvoklasnih inostranih

poslovnih banaka, na osnovu ocene o kreditnom rejtingu vodećih svetskih rejting agencija

(Moody’s Investors Service, Standard & Poor’s),

2) likvidnosti - obezbeđenje raspoloživosti deviznih sredstava radi blagovremenog plaćanja svih

dospelih i potencijalnih obaveza Narodne banke Srbije prema inostranstvu, i

46

3) rentabilnosti - plasiranje deviznih sredstava po najpovoljnijim uslovima na svetskom

finansijskom tržištu, uvažavajući zadovoljenje dva prethodno pomenuta principa i imajući u vidu

“trade off” između rizika i prinosa.

Organizacija procesa upravljanja deviznim rezervama u Narodnoj banci Srbije je usklađena sa

opšteprihvaćenom praksom i standardima centralnih banaka najrazvijenijih zemalja.

U skladu sa Zakonom o Narodnoj banci Srbije, Narodna banka odlučuje o načinu formiranja,

upravljanja, korišćenja i raspolaganja deviznim rezervama na način koji je najbolje prilagođen

monetarnoj i deviznoj politici, a kojim se doprinosi nesmetanom ispunjenju obaveza Republike

Srbije prema inostranstvu.

Devizne rezerve poslovnih banaka čine: efektivni strani novac u trezorima banaka, devize na

računima u inostranstvu i hartije od vrednosti koje banke imaju u svom portfelju.

Zajedno sa deviznim rezervama Narodne banke Srbije, devizne rezerve poslovnih banaka čine

devizne rezerve zemlje u širem smislu i predstavljaju dopunsku rezervu likvidnosti za

premošćavanje neusklađenosti međunarodnih plaćanja. (Narodna banka Srbije, Odnosi sa

inostranstvom, www.nsb.yu).

4.13. Devalvacija (depresijacija)

Jedna od najčešćih ekonomsko - monetarnih mera kojom se obezbeđuje trenutna ili, u najboljem

slučaju, privremena ravnoteža u trgovinskom bilansu je devalviranje domaće valute, odnosno

smanjivanje njene vrednosti u odnosu na stranu valutu.

Devalvacija (Devaluation) domaće valute u odnosu na stranu valutu je kratkoročna mera

makroekonomske politike kojom se stimuliše izvoz, a destimuliše uvoz, u cilju korigovanja

deficita u tekućem platnom bilansu u datim uslovima. Ekonomski efekti devalvacije identični su

efektima potcenjenog deviznog kursa. Sinonim za devalvaciju valute je depresijacija valute

(Currency Depreciation).

4.14. Revalvacija (apresijacija)

Ako, pak, pri fiksnom deviznom kursu, cene u zemlji sporije rastu od cena u zemljama sa kojima

se ostvaruje pretežni deo robne razmene, kad se u razmeni sa inostranstvom ostvaruje sve veći

suficit u trgovinskom i platnom bilansu, kada je domaća valuta potcenjena u odnosu na stranu

valutu, kada su preduzeća više zainteresovana da proizvedenu robu prodaju na stranom nego na

domaćem tržištu - tada se pribegava meri revalviranja domaće valute u odnosu na stranu valutu.

Revalvacija (Revaluation) ili apresijacija (Appreciation) domaće valute predstavlja povećanje

njene vrednosti u odnosu na strane valute. To je mera makroekonomske i monetarne politike

kojom se, u cilju smanjenja suficita u platnom bilansu, destimuliše izvoz, a stimuliše uvoz.

Mera apresijacije domaće valute veoma retko se koristi u praksi savremenih nacionalnih

privreda, s obzirom da je za mnoge od njih problem deficit a ne suficit u platnom bilansu.

47

4. 15. Uticaj oblika deviznog kursa na obrađun GDP

Uobičajena jednačina GDP je:

GDP = potrošnja (Consumption) + investicije (Investment) + državni rashodi (Goverrment

Expenditures) + izvoz - uvoz (Exports - Imports).

GDP različitih zemalja mogu se upoređivati konvertovanjem njihove vrednosti izražene u

nacionalnoj valuti korišćenjem metoda zvaniđnog deviznog kursa (Official Exchange Rate

Method - OERM) ili metoda pariteta kupovne moći (Purchasing Power Parity Method - PPPM).

Kalkulacija GDP korišćenjem metoda zvaničnog deviznog kursa preovlađuje na

internacionalnim valutnim tržištima.

Kalkulacija GDP korišćenjem metoda pariteta kupovne moći zasniva se na kompariranju svakog

kursa u odnosu na odabrani standard (obično USČ).

Metod pariteta kupovne moći uzima u obzir efektivnu domaću kupovnu moć prosečnog

proizvođača ili potrošača unutar ekonomije date zemlje. Zato su podaci o GDP dobijeni po tom

metodu bolji indikator životnog standarda u manje razvijenim zemljama jer kompenzira slabost

lokalnih valuta na svetskim tržištima.

Metod zvaničnog deviznog kursa konvertuje vrednost dobara i usluga na osnovu globalnih

tekućih deviznih kurseva. Zato su podaci o GDP dobijeni po tom metodu bolji indikator relativne

ekonomske moći i internacionalne kupovne moći razvijenih zemalja.

U zavisnosti od toga koji se od ta dva metoda koriste u kalkulacijji GDP njegova monetarna

veličina može znatnije da varira od zemlje do zemlje, u zavisnosti od stepena njihove ekonomske

razvijenosti.

48

5. SAVREMENI NOVAC –OSNOVE

5.1. Karakteristike i geneza savremenog novca

Jedno od osnovnih i najdiskutovanijih pitanja u monetarnoj ekonomiji tokom vremena bilo je

pitanje prirode novca. Stoga i ne čudi stav poznatog francuskog pisca Denizeta da "osnova

naše nemoci leži u slabom poznavanju monetarnih fenomena".

Novac je društvena pojava veoma starog porekla nastala na određenom stepenu razvoja ljudskog

društva. Marks obrazlažući nastanak i razvoj novca polazi od stava da je novac proizvod stihijskog

razvoja društva i robne proizvodnje, uz naglasak da paralelno sa razvojem proizvodnih snaga,

podele rada i razmene dolazi do njegovog usavršavanja. Glavna teškoca u analizi novca

savladana je čim se shvati njegovo poreklo iz same robe.

Suština naturalne razmene (R1-R2) je razmena jedne robe za drugu robu. Naime, ovde dolazi do

suprotstavljanja korisnosti jednog proizvoda za drugi, kada se i stvara prvi oblik vrednosti. U

svojoj analizi Marks ovaj oblik vrednosti naziva prost ili stučajan. Možemo ga prikazati

izrazom X robe A = Y robe B. U ovom obliku vrednosti nalazi se tajna svih ostalih oblika. Ovde

robe igraju različite uloge: prva roba izražava svoju vrednost u drugoj robi, dok druga roba služi

kao sredstvo za izražavanje vrednosti prve robe. Prva roba igra aktivnu ulogu i nalazi se u

relativnom obliku vrednosti, a druga roba ima pasivnu ulogu i nalazi se u obliku ekvivalenta.

Sa razvojem naturalne privrede i razmene dolazi do toga da neka dobra počinju više da se cene,

te da se primaju za bilo koji drugi proizvod. Na taj način stvara se roba koja može meriti

upotrebnu vrednost više drugih roba. Tako dolazi do stvaranja potpunog ili razvijenog oblika

vrednosti, gde je X robe A = Y robe B, Z robe C, V robe D. Dakle, veliki broj roba igra ulogu

ekvivalenta, tako da možemo reći da ovaj oblik vrednosti ne predstavlja veliki napredak u

smislu širenja i razvijanja procesa razmene proizvoda, ali stvara uslove za prelazak na sledeći

kvalitativan skok.

Tokom vremena svakodnevna praksa počinje da izbacuje samo jednu robu za koju vlasnici

ostalih roba žele da razmenjuju svoje proizvode. Na taj način vrednost svih ostalih roba počinje

da se izražava vrednošću jedne jedine robe, tako da razmenu možemo prikazati na sledeci način:

X robe A, Y robe B, Z robe C = V robe D. U ovim uslovirna razmene funkcioniše opšti oblik

vrednosti. Naime, roba D vrši ulogu opšteg ekvivalenta kojim se mere vrednosti svih ostalih

49

roba. U ulozi opšteg ekvivalenta može da se javi bilo koja roba (krzno, stoka, platno, koža, med,

so).

Onog momenta kada uloga opšteg ekvivalenta pripadne jednoj jedinoj specifičnoj robi, onda ta

roba počinje da funkcioniše kao novac. Ona dobija specifičnu društvenu funkciju, a stoga i

društveni monopol, da u okviru robnog sveta igra ulogu opšteg ekvivalenta Osvajanjem ovog

monopola opšteg ekvivalenta od strane jedne odredjene robe-zlata, dobili smo novi oblik

vrednosti -novčani oblik vrednosti. Upotrebna vrednost zlata rezultat je odredjenog konkretnog

rada utrošenog za njegovu proizvodnju. U ovim uslovirna konkretan rad postaje oblik kojim se

meri njegova suprotnost, tj. apstraktni ljudski rad.

Marksova evolucija oblika prometne vrednosti, od prostog, preko potpunog i opšteg do novčanog

oblika vrednosti u osnovi predstavlja genezu novca. Time je trebala da otpadne "zagonetka

novca", medjutim, ona je i danas prisutna i ništa nije manje aktuelna.

5.2. Razvojne faze novca

Sam naziv novca potiče od latinske reči pecunia što znači bogatstvo ili novac, mada koren reči

potiče od reči pecus što znači stoka. I zaista, u primitivnim zajednicama stočarskih naroda stoka

se upotrebljavala kao sredstvo razmene. Medjutim, sa razvojem rudarstva uvidelo se da su metali

veoma pogodni da služe kao sredstvo razmene. U početku su korišćeni komadi gvoždja i bakra, a

kasnije zlato i srebro. Prema istorijskim zapisima bakar, srebro i zlato upotrebljavani su kao

sredstvo razmene skoro 4.000 godina. Poznati istoričar Herodot u svojim spisima ističe da su

stari Liđani koristili kovani novac od zlata i srebra još u VIII veku pre nase ere.

Tri su ključne faze u razvoju novca kroz istoriju:

a) Metalni novac

Najstariji način plaćanja metalnim novcem naziva se pensatorno plaćanje. Sastojao se u tome što

su sami metali bili novac, pa se prilikom svakog plaćanja morala meriti količina dotičnog metala.

Novčane jedinice dobijale su imena na osnovu naziva težinskih jedinica. Tako su u prometu

funkcionisale funta (453,592 gr), rublja, talir, itd. Ovakav način plaćanja u praksi je izazivao

brojne probleme: prilikom svakog plaćanja moralo se vršiti merenje metala, utvrdjivanje njegove

finoće, itd., tako da se počinju javljati komadi metala na kojima su bili utisnuti žigovi, koji su

garantovali težinu i kvalitet metala.

Kada je u pitanju zlatni novac u praksi se javljaju dva tipa finoće. Francuski tip finoće koji znači

900/1000 delova zlata i 100/1000 delova bakra, i engleski tip finoće koji sadrži 11/12 zlata i 1/12

bakra. Ovaj poslednji tip finoće poznat je kao 22-karatno zlato a koristi se u Engleskoj i Turskoj.

Ovakav novac je mnogo više odgovarao potrebama robnog prometa. Međutim, svakodnvna

50

upotreba novca dovodila je do toga da se materijalna supstanca-zlato sve više trošilo habanjem

novca, tako da označena i faktična količina zlata nisu bile iste. Istovremeno sa ovom pojavom

nastaje i krivotvorenje novca. Suština krivotvorenja ogleda se u smanjenju količine plemenitog

metala u novčanoj jedinici. Na ovaj način vladari su dolazili do vanrednih prihoda iz kojih su

finansirali ratne pohode i luksuznu potrošnju na dvoru. Krivotvorenje je stara pojava koja se

javila još 540.g.p.n.e., kada je Polikrat podvalio Spartancima plativši im lažnim novcem. Na

našim prostorima ovoj radnji najviše je pribegavo kralj Dragutin.

Na ovaj način se novčana jedinica počela osamostaljivti od novčane materije. U prometu je

fungirala funta ili rublja kao sredstvo razmene, "a nije proveravana više njena stvarna sadržina.

Tako se od pensatornog prešlo na numeričko plaćanje kada dolazi do odvajanja novčane jedinice

od novčane supstance. Marks navodi tri razloga koji su doveli do toga, da se novčana imena

metalnih težina postepeno odvajaju od prvobitnih njihovih težinskih imena.

Prvo, uvođenje stranog novca kod manje razvijenih naroda, čija su se imena razlikovala od

domaćih imena za težinu.

Drugo, u toku razvoja plemenitiji metal potiskuje manje plemenite metale iz funkcije novca, tako

srebro potiskuje bakar, a zlato ptiskuje srebro. Tako imamo da je funta bila ime za stvarnu funtu

srebra (1 funta = 453,592 gr), a kako je zlato potisnulo srebro kao mera vrednosti i kako se

menjalo u odnosu 1:15, to je sada jedna petnaestina funte zlata igrala ulogu funte srebra i

zadržala ime funte kao novčano ime, iako je težinski bila petnaesti deo funte.

Trece, u istoriji se vršilo krivotvorenje novca od strane vladara, tako da se stalno smanjivala

stvarna sadržina i količina plemenitog metala u novčanoj jedinici, iako je nominalno ta novčana

jedinica fungirala kao da sadrži onu količinu zlata ili srebra koliko je bilo na njoj označeno.

b) Novčanice

Svakodnevna upotreba kovanog novca i dalji razvoj procesa razmene, doveli su do toga da se

javio čitav niz problema i oko kovanja novca i u vezi sa njegovom upotrebom. Tako su se

pojavili problemi u vezi sa kovanjem sitnih komada novca, kao i u vezi sa kovanjem krupnijih

iznosa. Zatim, sa razvojem trgovine pojavljuje se problem prenosa gotovog novca iz jednog

mesta u drugo, kao što je mogućnost pljačke, razbojništva na drumovima, itd. Takodje, upotreba

novca značila je njegovo habanje. Iz tih razloga pojavile su se obveznice koje su glasile na

iznose gotovog novca i koje su odmah mogle da se zamene za gotov novac, i to u onom iznosu

na koji je glasila obveznica.

Početak izdavanja novčanica nalazimo u praksi Londonskih zlatara, koji su uživali veliko

poverenje javnosti. Kod njih su pojedinci polagali gotov novac i od njih dobijali priznanice na

položene sume. Ove potvrde davale su pravo njihovom imaocu da od zlatgara podignu iznos na

51

koji je priznanica glasila. Ove priznanice u istoriji su poznate pod imenom certifikati. One su se

primale u prometu kao sredstvo plaćanja, bile su veoma podesne u tehničkom smislu plaćanja, pa

su počele rado da se primaju umesto gotovog, kovanog novca. Trgovac kada bi polazio na put,

deponovao je kod zlatara izvesnu sumu novca u svojoj valuti, a ovaj bi mu dao uputnicu na svog

kolegu da mu ovaj isplati odgovarajuću vrednost u tamošnjoj valuti. Te menice su zlatari

medjusobno prebijali putem neke vrste kliringa. Tako su se u XVI veku razvile privatne

bankarske kuće, kao što su Mediči, Peruci i kasnije Rotšildi.

U novijoj monetarnoj istoriji ove obveznice poznate su pod nazivom gold certificates-zlatni

certifikati koje je izdavalo mistarstvo finansija SAD-a, svakom onom ko položi odredjenu

količinu zlatnika. Sve više se prilikom plaćanja upotrebljavaju ove potvrde umesto kovanog

novca, ali se sve manje vraćaju depozitaru radi podizanja gotovog novca, tako da je kovani

novac sve više ležao u kasama zlatara, a oni su za to čuvanje novca naplaćivali izvesnu naknadu.

Praksa je pokazala da je to dosta neracionalno i za depozitara i za deponenta. Zlatari su

očigledno mogli ove potvrde-certifikate izdavati i preko iznosa položenog novca, jer su uvideli

da najveći deo deponovanog novca leži u njihovim kasama neiskorišćen. Zato su počeli da izdaju

potvrde i onima koji nisu položili gotov novac u depozit, ali su im za to naplaćivali izvestan

procenat od vrednosti potvrde. Zlatari su sada imali računa da onima koji deponuju gotov novac

plaćaju izvesnu kamatu, jer su od onih kojima su izdavali potvrde bez deponovanog novca

naplaćivali kamatu. Medjutim, sada na potvrdama nije više stajalo da je zlatar primio određeni

iznos gotovog novca, već tekst koji je otprilike glasio ovako:"Donosiocu ove potvrde isplatiću 20

funti u kovanom zlatu". Tako se došlo do jednog novog kvaliteta, potvrda je sada postala

obveznica a od certifikata su postale banknote. Prema tome, u prometu funkcionišu pored

gotovog novca i certifikata i banknote, kao surogati novca. Zbog činjenice da izdavanje banknota

znači stvaranje novih oblika novca, država je sve više pokazivaia interesovanje za ovaj posao,

tako da je izdavanje banknota podvrgnuto regulisanju od strane države. Pojavile su se tzv.

Privilegovane banke, a to su one banke koje su bile ovlašćene od strane države da mogu izdavati

banknote. Kasnije je država ovu privilegiju i ovo pravo prenela na jednu banku čime je stvorena

emisiona, novčanična ili centralna banka.

Prve banke pojavile su se u Italiji, čije su državice postale centri tadašnje medjunarodne trgovine.

Prva banka poznata u istoriji bankarstva jeste Kaza di Sant Đorđo u Đenovi osnovana 1407.

godine. Kasnije su slične banke osnovane u Marselju, Veneciji, Hamburgu i Nirnbergu.

c) Žiralni novac

Nastanak žiralnog (depozitnog) novca ima sličnu genezu kao i pojava banknota. Naime, bankari

su primali na čuvanje banknote pa na osnvu njih su odobravali određene iznose "svojim

klijentima u bančinim knjigama. Banke su u stvari pored funkcije platnog prometa, počele da

vrše blagajničku službu za račun svojih mušterija, jer su im na računima odobravale sve iznose

52

primeljene u njihovu korist, a sve isplate su knjižile na teret računa klijenta. Gotovina se vrlo

retko upotrebljavala, jer su se isplate i uplate obično vršile između lica koja su imala svoje

račune kod banaka, tako da se samo preknjižavalo sa računa na račun. Tako je najveći deo

položene gotovine kod banke ležao godinama neiskorišćen.

Bankarima je postalo jasno da jedan deo gotovine mogu pozajmljivati i drugim zajmotražiocima,

kojih je uvek bilo dovoljno. Zajmove su odobravali obično onim licima koja su se bavila

trgovinom ili koja su imala neke radionice. Ova kratkoročna novčana prtraživanja koja banka

stvara u svojim poslovnim knjigama prema samoj sebi putem odobravanja kredita komitentima

predstavljaju žiraini novac. Odobravanje kredita i stvaranje obaveza od strane banke prema

samoj sebi nije bilo neograničeno, jer je jedan deo tako stvorenog novca morao biti pokriven u

vidu gotovine u bančinim kasama. Banke su morale voditi računa da jedan deo žiralnog novca

moraju izmiriti u obliku gotovog novca, u obliku banknota, jer će se jedan deo odobrenih kredita

koristiti i u obliku podizanja gotovine kod banke. Sa odobrenim iznosom kredita dužnici

slobodno raspolažu i mogu ga upotrebiti prema svojim potrebama. Zato banke moraju voditi

računa o svojoj likvidnosti, tj. da svakog trenutka mogu odgovoriti svojim obavezatna. Ovaj

iznos, po pravilu, je odredjivan na osnovu dugogodišnjeg iskustva.ž

5.3, Specifičnosti papimog novca

Sistem zlatnog važenja sa opticajem zlatnika (a)postojala je potpuna sloboda kovanja zlata u

novac i pretapanja novca u zlato, b) postojala je potpuna sloboda izvoza i uvoza zlata i c)

novčanice su bile 100% zamenljive za zlato) prestao jeda važi sa početkom Prvog svetskog rata.

Izmedju dva svetska rata egzistirao je modifikovani sistem zlatnog važenja, tj. sistem zlatnih

poluga i sistem zlatnih deviza. Medjutim, velika svetska ekonomska kriza (1929.-1933) nanela je

snažan udarac monetamom sistemu zasnovanom na zlatu, tako da sa Drugim svetskim ratom

ovaj novčani sistem definitivno napušta svetsku pozrnicu.

Nova etapa u razvoju novčanih sistema je sistem slobodnog važenja ili papirna valuta. Novčanica

sada postaje zakonsko sredstvo plaćanja, jer je svako mora primiti u podmirivanju svojih

obaveza, a da istovremeno nema pravo da na osnovu nje traži određeni iznos zlata ili valutnog

novca. U prometu se primaju po njihovoj nominalnoj vrednosti, iako iza nje više ne stoji zlato.

Papirni novac je novčanica sa prisilnim tečajem, tj. kursom. Naime, za njega se kaže da je on

zakonsko sredstvo plaćanja za svakoga, pa i za izdatnika, a to znači da ima ne samo solutornu ili

liberatornu moć, već i da je definitivan novac.

Papirni novac sam po sebi nema goto nikakve vrednosti, jer je njegova vrednost posredna i to

samo toliko koliko taj novac predstavlja zalto i druge robe. Naime, zlatni novac se promeće zato

što ima vrednost, dok papirni novac ima vrednost zato što se promeće. Shodno ovoj konstataciji,

papirni novac ima vrednost samo zato što funkcioniše u prometu. Količina papirnog novca, koji

53

se javlja kao surogat novca, odredjena je koročinorn zlatnog novca koja bi bila potrebna za

nesmetano odvijanje proširene reprodukcije.

Medjutim, savremeni papirni novac je definitivan državni novac, koji obavlja funkciju prometa i

plaćanja. Ovaj novac ima tačno utvrđenu formu i nominalu ali je bez ikakve unutrašnje

vrednosti, jer nema metalno pokriće i lišen je bilo kakve veze sa zlatom. Dakle, to je relativno

bezvredan papir, koji se u prometu mora primiti u neograničenim količinama, pošto ga je država

proglasila definitivnim zakonskim sredstvom prometa i plaćanja.

Vrednost papirnog novca osigurava se njegovim prometnim funkcijama, odnosno ukoliko se više

rraznovrsnih kvalitetnih roba dobija za taj novac, utoliko je njegova vrednost veća. To je tzv.

kupovna snaga novca. Prema tome, vrednost papirnog novca zavisi od pokrića robama i

količine roba koje mu stoje nasuprot.

U okviru nacionalnih granica papirni novac je u potpunosti zamenio raniji punovredni zlatni

novac, ali se tu njegova moć i završava. Naime, izvan granica nacionalne ekonomije papirni

novac prestaje da funkcioniše kao zakonsko i definitivno sredstvo plaćanja. Njegovu ulogu u

medjunarodnom prometu i plaćanjima preuzimaju punovredni robni novac, zlato, specijalna

prava vučenja, konvertibilne valute, itd. Zlato je do 1971.godine imalo ulogu primarne rezerve

likvidnosti u međunarodnim plaćanjima, tako da je vršilo ulogu svetskog novca, koga je svako

bez prinude primao za izmirenje transakcija. Medjutim, 1971. godine dolazi do definitivne

demonetizacije u međunarodnom sistemu plaćanja, jer je ukinuta konvertibilnost

američkog dolara za zlato a time i posredno vezivanje kurseva domaćih valuta za zlato.

Zbog toga u savremenim privredama vođenje politike potrebne količine novca u opticaju u

smislu njene proizvodnje i prometa predstavlja jedan od najtežih zadataka monetarno-kreditne, a

time i ukupne ekonomske politike. Ukoliko u privredi postoje uravnoteženi odnosi i relativno

efikasno monetarno upravljanje upotreba papirnog novca ne mora da se odrazi na stabilnost cena

i proces inflacionog kretanja.

5.4. Razvoj novca kod nas

"Srpski dinar" se prvi put pominje u arhivskim dokumentima s kraja godine, u vreme

StefanaPrvovenčanog. Od tog vremena sve do pada Despotovine 1459. Godine, dinar su kovali

gotovo svi srpski vladari. On je predstavljao jedno od najbitnijih obeležja samostalnosti i

državnosti srpske države u srednjem veku. Sav srednjovekovni novac Srbije se, zbog povlačenja

zlata iz opticaja - pojave karakteristične za taj period svuda u Evropi - kovao isključivo u srebru.

Usled gubitka samostalnosti srpske države, sve do polovine XIX veka u upotrebi je bio veliki

broj različitih moneta stranih država. U periodu turske prevlasti, na teritoriji današnje Srbije

54

radilo je nekoliko kovnica turskog novca - Novo Brdo, Kučajna i Beograd. Naziv poslednje vrste

turskog srebrnog novca - para (od arapske reči bara - što znači srebro), prisutan je i danas kao

naziv stotog dela savremenog dinara.

a) Kovani novac

U XIX veku, u vreme vladavine Karađorđa i kneza Miloša, u Srbiji je u opticaju bio veliki broj

različitih moneta, od turskih do zapadnoevropskih. Tokom tog perioda koristile su se 43 vrste

stranog novca, i to 10 zlatnih, 28 srebrnih i 5 bakarnih. Međutim, uporedo sa uspešnim

političkim oslobađanjem od turske zavisnosti, počinju da se čine prvi koraci ka uspostavljanju

sopstvenog monetarnog sistema, da bi se, najzad,.nakon više od četiri stoleća od kovanja

poslednjeg srpskog srednjovekovnog novca, u obnovljenoj Srbiji ponovo počelo sa njegovim

kovanjem.

Suočen sa problemima koje je izazivala upotreba brojnih vrsta novca u Kneževini Srbiji, knez

Mihailo Obrenović donosi rešenje o kovanju srpske monete. Tako je nastao kovani novac izrađen

od legure bakra u apoenima od 1, 5, i 10 para, sa likom kneza Mihaila na aversu i godmom

izdanja 1868. Nova novčana jedinica, dinar, iskovana je u srebru 1875. godine. Ona je nosila lik

kneza Milana, a izrađena je u apoenima od 50 para i 1 i 2 dinara. Prvi zlatni novac u Srbiji, u

nominalnoj vrednosti od 20 dinara, iskovan je 1879. godine. Povodom proglašenja kneza Miiana

za kralja Srbije 6. marta 1882. godine iskovan je zlatni novac od 10 i 20 dinara, popularno

nazvan "milandor".

Srbija je svoju nacionalnu monetu uobličila usvojivši standarde Latinske novčane unije, kojoj je

pristupila 1873. godine, a čije su stroge odredbe propisivale stepen finoće metala za izradu

kovanog novca, kao i kovničke stope.

U kasnijem periodu emitovano je još nekoliko vrsta kovanog novca. Poslednja emisija novca sa

likorn vladara iz dinastije Obrenovića potiče iz 1897. godine, kada je u srebru iskovan novac od

1 i 2 dinara sa likom kralja Aleksandra I Obrenovića.

Dinastička smena na prestolu 1903. godine donela je izvesne promene u oblasti izdavanja novca.

Zakonom iz 1904. godine predviđeno je kovanje metalnog novca sa likom novog vladara, Petra I

Karađorđevića. Iz iste godine je i prva emisija od pet različitih apoena novca kovanog u bronzi i

srebru, kao i jubilarni srebrni novac od 5 dinara sa likovima Karađorđa i Petra I, iskovan

povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Ta emisija novca, kao i sledeće dve, iz 1912. i

1915. godine, kovane su u Beču. Izbijanjem rata prekinuta je svaka veza sa tom kovnicom, pa je

deo emisije iz 1915. godine iskovan u pariskoj kovnici. Novac sa godinom kovanja 1917. izrađen

je u Americi.

Knjaževina Crna Gora, iako od Berlinskog kongresa 1878. godine nezavisna, sopstveni novac

55

dobila je tek početkom XX veka. Zakonom o novcu, donetim 1910. godine, a usled upućenosti

Crne Gore prema Austriji, ozvaničeno je vezivanje crnogorske novčane valute, perpera, za

"krunski tečaj", što znači da crnogorski novac nije kovan po pravilima Latinske unije. Iz istih

razloga Crna Gora je svoj novac kovala u bečkoj kovnici i prema austrijskim uzorima.

Prvi crnogorski kovani novac izdat je na osnovu ukaza knjaza Nikole 1906. godine, i to od

bronze u nominali od 1 i 2 pare, a od nikla u nominali od 10 i 20 para. Srebrni novac je u Crnoj

Gori počeo da se kuje 1909. godine, u nominali od 1 i 5 perpera, dok se s kovanjem novca od 2

perpera u srebru započinje 1910. godine. Prvi crnogorski zlatnici nose godinu kovanja 1910. i

odnose se na nominalu od 10, 20 i 100 perpera, a zbog kovanja u emisijama malog obima,

predstavljaju retke i vredne numizmatičke primerke.

Po završetku Prvog svetskog rata, na teritoriji novostvorene Kraljevirie Srba, Hrvata i Slovenaca

u opticaju su se zatekle razne vrste kovanog novca. Taj novac je postepeno zamenjivan i već

1920. godine emitovan je kovani novac nove države, kada je prihvaćeno da nacionalna novčana

jedinica bude dinar, koji se deli na l00 para. Kralj Aleksandar I Karađorđević 1925. godine

emituje zlatni novac čija je vrednost bila 20 dinara. Kraljevina Srba, Hrvate i Slovenaca 1929.

godine postaje Kraljevina Jugoslavija, pa se pristupilo emitovanju novca sa novim nazivom

države.

Tokom 1931. godine ostvarena je velikom obimu emisija od 1 i 4 dukata, koji inače nije

predstavljao redovan novac. Na zlatnicima od 1 dukata bilo je poprsje kralja Aleksandra, a na

četvorodukatima, pored lika kralja Aleksandra, i lik kraljice Marije.

U periodu do 1941. godine emitovan je kovani novac različitih nominala i sastava metala, a

izrađivan je uglavnom u Beču. Sa poslednjom emisijom kovanog novca Kraljevine Jugoslavije,

nastalom 1938 godine, novac je počeo da se izrađuje u zemlji, u Državnoj kovnici u Topčideru.

Posle Drugog svetskog rata, prvi kovani novac Jugoslavije emitovan je 1945. godine. Od tada do

danas ostvarene su brojne emisije kovanog novca, sa vremenom u naprednijim tehnikama izrade,

kao i boljeg kvaliteta legura od kojih je izrađivan. Odgovarajućim elementima kao što su grb i

naziv države emitenta registrovane su sve promene u državnom uređenju koje su se dešavale

tokom proteklog perioda.

Pored redovnih emisija kovanog novca, Narodna banka Jugoslavije izdaje i prigodni kovani

novac sa namenora obeležavanja različitih manifestacija, kulturnih, sportskih ili nekih drugih, od

značaja za zemlju ili od šireg, međunarodnog značaja. Taj novac se izdaje takođe ppvodom

važnih jubileja koji su u vezi sa određenom ličnošću, institucijom ili događajem. Od 1968.

godine, kada je izdata prva serija prigodnog kovanog novca, do danas realizovana je 21 emisija

tog tipa novca. Osobenost takvih izdanja jeste u tome što se za izradu novca koriste pretežno

56

plemeniti metali, ali i legure. Za razliku od redovnih izdanja, za prigodni kovani novac najčešće

se primenjuje specijalna tehnika izrade, koja obezbeđuje bolji kvalitet i veću izražajnost

prikazanih motiva.

b) Novčanice

Tokom XVIII veka u većini evropskih država iz prometa nestaju zlato i srebro, zbog čega se

javlja potreba za papirnim novcem. To predstavlja razlog za pojavu prvog papirnog novca i kod

nas.

Na našem području, prva vrsta papirnog novca, tačnije novčane doznake, pojavljuje se 1848.

godine u Vojvodini, u Sremskim Karlovcima i Subotici. To su bili asignati, koji su izdavani na

osnovu pokrića nacionalnim dobrima (nepokretnostima i sl.).

Prve novčanice u Kneževini Srbiji, štampane 1876 godine kao novac Glavne državne blagajne za

potrebe finansiranja srpsko-turskog rata, nikada nisu puštene u opticaj. Veruje se da je za njih

crteže izradio poznati srpski pesnik i slikar Đura Jakšić.

Budući da su 1884. godine, osnivanjem Privilegovane narodne banke Kraljevine Srbije, stvoreni

uslovi za izdavanje novčanica, iste godine je emitovana novčanica od 100 dinara. Ona je bila

plativa u zlatu, a izrađena je u Belgiji. Međutim, naviknut na metalni novac, narod je tu

novčanicu mahom menjao za zlato, tako da je tek banknota od 10 dinara izdata 1885. godine,

plativa u srebru, stekla poverenje građanstva i bila široko prihvaćena, kao i ostale novčanice

nakon toga, do izbijanja Prvog svetskog rata.

Za vreme austrougarske okupacije, Narodna banka ulaže napore da obezbedi rezerve novčanica

štampanjem dodatnih količina u Francuskoj i izdavanjem "ratne" novčanice u apoenu od 50

dinara, za koju je nacrt izradila Beta Vukanović, akademski slikar. Da bi se sprečilo unošenje

novih banknota, u okupiranoj Srbiji je u zvaničnom opticaju bio uglavnom novac okupatora:

krune, marke, levi i pečaćene dinarske novčanice.

Posle sticanja državne samostalnosti 1878. godine, Crna Gora je svoj prvi papirni novac

(uputnice koje su u svemu imale ulogu novčanica) dobila tek 1912. godine, sa najmanjom

nominalnom vrednošću od 1, a najvećom od 100 perpera. Okupacione vlasti su, kao i u Srbiji,

izvršile pečaćenje uputnica izdanja 1912. i 1914. godine i kao takve ih tokom rata uvela u

zvaničan opticaj.

Nakon završetka Prvog svetskog rata i konstituisanja nove države, Krajievine Srba,

Hrvata i Slovenaca, javlja se problem valutnog šarenila i potreba za ujednačavanjem novčanog

sistema i nostrifikacijom novčanica. Emitent nove zajedničke valute, dinara, bilo je Ministarstvo

57

finansija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, čime je dinar ponovo promovisan u nacionalnu

monetu.

Privilegovana Narodna banka Kraljevine Srbije 1920. godine prerasta u Narodnu banku

Kraljevine Srba, Hrvata i. Slovenaca i ona iste godine izdaje novčanice u apoenima od 10, 100 i

1000 dinara.

Stvaranjem Kraljevine Jugoslavije 1929. godine, Narodna banka Kraljevine Srba, Hrvata i

Slovenaca postaje Narodna banka Kraljevine Jugoslavije i štampa tri novčanice, i to u Zavodu za

izradu novčanica - Topčider. Do početka Drugog svetskog rata, Narodna banka vrši svoju

osnovnu funkciju emitovanja novca.

Posle raspada Kraljevine Jugoslavije, Narodna banka Kraljevine Jugoslavije se transformiše u

Srpsku narodnu banku, koja proglašava srpski dinar i onemogućava upotrebu stranih valuta na

onim teritorijama srpske države koje su bile okupirane od susednih zemalja.

Izbeglička vlada Kraljevine Jugoslavije 1943. godine štampa seriju novčanica koja nije puštena u

opticaj.

Po završetku Drugog svetskog rata, nova vlast uvodi valutnu reformu zamenu okupacijskog

novca, i izdaje seriju novčanica Demokratske Federativne Jugoslavije, čije su prve količine

štampane u Moskvi. Dinar ostaje novčana jedinica i u novoj državi. U periodu od 1945. do 1992.

godine u Jugoslaviji je emitovano ukupno 12 serija novčanica sa 67 apoena.

Tokom perioda hiper inflacije, 1993. godine Savezna Republika Jugoslavija je izdala seriju

novčanica sa enormnim nominalnim vrednostima (5.000.000.000 do 500.000.000.000. dinara).

58

6. MONETARNE TEORIJE

6.1. Razvoj monetame misli

Interesovanje za novac javlja se sa pojavom samog novca. O novcu su pisali još stari

filozovi. Medjutim, zaokružena i sistematizovana materija o novcu javlja se tek u novije vreme.

Osnovne determinante razvoja monetame teorije su: društveno-ekonomski sistem, stepen

privredne razvijenosti, razvoj medjunarodnih ekonomskih odnosa, razvoj ekonomskih teorija

u drugim oblastima, razvoj kvantitativnih metoda ekonomske analize, razvoj statistike, itd.

U razvoju monetarne teorije često se primenjuje periodizacija koja olakšava trasiranje

puteva i tokova razvoja misli sa stanovišta teorijskih pravaca, vremenskih horizonata i

prostorne lociranosti. U veoma bogatoj literaturi o monetarnoj ekonomiji iskristalisale su se

sledeće razvojne faze monetarne teorije:

1. period klasične i neoklasične kvantitativne teorije novca, koja je vladala sve

do sredine 30-ih godina;

2. period kejnzijanske revolucije od 30-ih godina;

3. period monetarističke kontrarevolucije kvantitativne teorije novca tokom

60-ih godina;

4. period polarizacije monetarista i nemonetrista u periodu izmedju 50-ih

i sredine 70-ih godina;

5. period nove kontrarevolucije kejnzijanaca od sredine 70-ih do početka

80-ih godina;

6. period značajnog približavanja rnonetarizma i fiskalizma od početka

80-ih godina.

Kriza 30-ih godina XX veka diskreditovala je klasičnu kvantitativnu teoriju, pogodovala

postavljanju kejnzijanske monetarne teorije i davanju prednosti fiskalnoj politici u odnosu na

monetarnu politiku. Ova teorija polazi od stava da količina novca deluje na realne varijable

indirektno preko kamatnih stopa.

Kejnzijanska monetama teorija prenosi težište monetarne teorije na kratkoročno dinamičko

posmatranje i na pitanja monetarnog transmisionog procesa.

59

Medjutim, od sredine 50-ih godina monetaristička teorija pokušava da zameni kejnzijansku

monetarnu teoriju. Naime, zanemarivanje monetarnih kretanja i monetarne politike u uslovima

visoke stope zaposlenosti, visokog privrednog rasta i inflacije i nedovoljne efikasnosti fiskalne

politike pogodovali su kontrarevoluciji u monetarnoj teoriji. Pojava inflacije zahteva preciznije

regulisanje količine novca i odgovarajuću monetarnu politiku, jer je fiskalna politika bila

nedovoljna da se suprotstavi inflacionim tendencijama. Fridmanova kontrarevolucija oborila je

bastion kejnzijanske monetarne teorije. Fridman je naglašavao ulogu novca kao oblika imovine,

a ne kao sredstva razmene i pomeranje od kreditne na monetarnu politiku.

Krajem 60-ih i početkom 70-ih godina, usled nezaposlenosti, privrednog zastoja i inflacije,

nastupilo je razočaranje u vladajuće koncepcije i ukazivanje na ponovno vraćanje Kejnzu. Tek u

poslednjim decenijama XX veka dolazi do konvergencije i približavanja u stavovima ovih dveju

ekstremnih monetarnih teorija iz prostog razloga što nijedna teorija ponaosob nije mogla da pruži

zadovoljavajuća rešenja za sve kompleksnije probleme, kako u monetarnoj, tako i u ukupnoj

ekonomskoj sferi.

6.2. Kvantitativna teorija novca

Osnivači kvantitativne teorije novca su predstavnici klasične gradjanske ekonomije. Polazili su

od sledećeg stava: bez obzira kolika količina robe bude ponudjena na tržištu, ona će biti prodata

za onu sumu novca koja se nalazi na tržištu kao tražnja, kao i obrnuto, bez obzira kolika se

količina novca nalazi na tržištu u vidu novčane tražnje, ona će apsorbovati celokupnu količinu

robe koja se pojavi na tržištu kao ponuda. U slučaju povećane količine robe, a nepromenjene

količine novca, roba će se prodavati po nižim cenama, a u slučaju povećane količine novca i

nepromenjene količine roba, iste će se prodavati po višim cenama.

Džon Stjuart Mil je isticao da kad bi se nekim čudom sve zalihe novca udvostručile, tako da bi

svako u svom džepu našao dvostruku količinu novca, posledica bi bila samo to, što bi cene i

nadnice skočile na dvostruki iznos, dok se narodna privreda usled toga ne bi bitno promenila.

Naime, po njemu nema niceg suštinski beznačajnijeg u društvenoj ekonomiji od novca, osim u

njegovom svojstvu da uštedi vreme i trud. Proces razmene bi se odvijao i bez novca ali sporije.

Dejvid Hjum novcu ne pridaje nikakv značaj i ulogu i polazi od teze da cene roba zavise od mase

novca u opticaju. Smatra da ako se količina roba u nekoj nacionalnoj ekonomiji poveća, a

količina novca ostane ista, onda će cene robe pasti, a vrednost novca skočiti i obrnuto.

Dejvid Rikardo je teoriji novca prišao mnogo dublje i egzaktnije, jer je u razmatranju problema i

suštine novca pošao od teorije radne vrednosti. Stoga ona vrednost novca tretira kao i vrednost

ostalih roba, koja zavisi od količine rada potrebnog za njihovu proizvodnju.

Osnovna teza kvantitativne teorije novca koju su obradjivali klasični gradjanski ekonomski

teoretičari u raznim varijantama bila je tvrdnja da je ukupna količina novca u opticaju jednaka

60

ukupnoj vrednosti ekonomskih transakcija izvršenih tim novcem, što se može prikazati sledećom

relacijom:

N = CxR

gde je: N-količina novca u opticaju, R-količina roba i C-nivo cena. Iz ove jednačine proizilazi da

je:

N

C=

R

što znači da cene stoje u upravnoj srazmeri sa količinom novca, a u obrnutoj proporciji sa

količinom roba. Shodno ovoj formuli, svako povećanje količine novca uz nepromenjenu količinu

roba dovodi do porasta opšteg nivoa cena, što predstavlja suštinu kvantitativne teroje. Na prvi

pogled ovakav zaključak kvantitativne teorije izgleda veoma ispravan i logičan, tako da je to

verovatno i jedan od razloga što je ova teorija stekia veliki broj pristalica.

Slobodno se može reći da je kvantitativna teorija novca došla do punog izražaja i stekla veliki

ugled u nauci tek sa Irvingom Fišerom, koji je 1911.godine objavio svoj poznati rad pod

nazivom Kupovna snaga novca (The Purchasing Power of Money). Gradjanska ekonomska

teorija je sa Fišerovom formulom dobila jednu razradjenu teoriju novca, koja je pored

teoretske vrednosti imala još jednu pozitivnu osobinu, a to je mogućnost da bude korišćena u

empirijska istraživanja.

Fišer je u svojoj analizi pošao od napred navedene jeanačine, koju su dali klasičari, koju dalje

razvija i unosi nove elemente, tako da sada ova formula izgleda na sledeći način:

MV - PT

gde je: M-količina novca, V-brzina novčanog opticaja, P-nivo cenea i T-obim ekonomskih

transakcija.

Na osnovu ove jednačine Fišer zaključuje da se cene menjaju u direktnoj srazmeri sa masom

novca u opticaju i brzinom novčanog opticaja, a u obrnutoj srazmeri sa obimom ekonomskih

transakcija, pod uslovom da samo jedna od ovih veličina varira a da ostale ostaju nepromenjene.

On svoju formulu dalje razradjuje uzimajući u obzir količinu depozitnog novca (M1) i brzinu

opticaja depozitnog novca (V1), tako da njegova konačna formula glasi:

MV+M1V1=PT

Iz ove formule Fišer izvodi konačnu varijantu jednačine za kvantiativnu teoriju novca:

MV + M1V1

61

P=------------------

T

Krajnji zaključak Fišera je da su cene zavisno promenljiva veličina dok su novac i roba

nezavisno promenljive veličine.

Fišerova varijanta kvantitativne teorije novca nije i konačna varijanta, jer je još čitava plejada

ekonomista usavršavala ovu varijantu. Jedan od njih je i Maršal kao predstavnik kembridžske

varijante kvantitativne teorije novca. Maršal svoju pažnju usmerava na brzinu opticaja novca,

kao odnosu izmedju utrošenog i neutrošeriog dela dohotka. Iz praktičnih razloga on definiše

kojeficijent k, gde je

1

k = --------

V

odnosno koeficijent k predstavlja recipročnu vrednost brzine opticaja novca. Uzimajući u obzir

ovaj koeficijent, Maršal daje sledeću formulu za kvantiativnu teoriju novca:

M

P=-------

kR

U nastavku ove analize Maršal je došao do zaključka da je odnos izmedju utrošenog i

neutrošenog dela dohotka uslovljen kamatnom stopom i marginalnom stopom efikasnosti

kapitala, odnosno profitne stope.

Drugi predstavnik kembridžske varijante kvantitativne teorije novca je Kejnz. On ističe da sve

dok postoji nezaposlenost, zaposlenost će se menjati u istoj srazmeri s količinom novca, a kada

postoji puna zaposlenost, cene će se menjati u istoj srazmeri sa količinom novca. On smatra da je

količina novca u opticaju jednaka proizvodu cena i zbira zadržane gotovine kao moguće

potrošnje i sredstava u bankama kao moguće potrošnje i to izražava sledećom jednačinom:

n - p(k + rk1)

gde je: n-količina novca u opticaju, p-cena po jedinici potrošnje, k- moguća potrošnja pomoću

zadržane gotovine, k1 - moguća potrošnja pomoću sredstava u bankama i r- stopa rezerve

likvidnosti. Iz ove jednačine proizilazi da je:

n

p= ------------

62

k + rk1

Prema tome, iz ove formule jasno proizilazi da cene roba zavise od količine novca, ukoliko se

ostali elementi ne menjaju.

Savremenu etapu u razvoju teorije novca predstavlja monetarna teorija Miltona Fridmana, koji

za razliku od Kejnzovog dohodnog pristupa koristi imovinski pristup monetarnoj teoriji. Po

Fridmanu tražnja novca predstavlja želju da se odredjena realna količina novca drži kao deo

imovine. Prema tome, novac je samo jedan oblik aktive. Ukupna imovina se može držati u

sledecim oblicima: 1) gotovina, 2) akcije, 3) obveznice, 4) fizička dobra i 5) ljudski kapital. Za

kakvu strukturu imovine će se odlučiti pojedinac zavisi od ukupnog obima imovine i stope

prinosa svakog od oblika aktive. Poznato je da različiti oblici imovine donose njihovim

vlasnicima različite prinose, pa je sasvim razumljivo da će ljudi želeti da drže svoju imovinu u

onom oblikui koji im donosi najveci prinos. Kada se radi o novcu kao obliku imovine onda nije

važno koliko novca neko drži u džepu, već je mnogo značajnije šta se za taj novac može dobiti,

odnosno kakva je njegova kupovna snaga. Fridman zaključuje da izmedju količine novca i cena

postoj i takva zakonitost kakva postoji u prirodnim zakonima fizike.

6.3. Metalistička teorija novca

Metalistička teorija nova poznata je u nauci i pod imenom novčani metalizam. Naziv metalizam

podrazumeva jedan vid robne teorije novca, koja polazi od shvatanja da novac mora da se sastoji

od neke robe ili da ima pokriče u nekoj robi, tako da osnovni izvor vrednosti novca bude

vrednost robe koja vrši funkciju sredstva razmene i sredstva plaćanja. Zato pristalice ove teorije

ističu da se novac mora sastojati od nekog plemenitog metala ili da ima pokriće u takvom

metalu, tako da izvor njegove prometne vrednosti čini prometna vrednost tog metala. Sistem

zlatnog važenja sa opticajem zlatnika bio je klasičan primer novčanog metalizma, jer pored

zlatnika u opticaju su bile i banknote koje su bile stoprocentno pokrivene u zlatu.

Metalizam kao teorija o novcu davno je napuštena. Medjutim, metalizam kao monetarno-

politički pravac još uvek nije napušten, uprkos činjenici da danas nema nijedne zemlje u svetu

čija je valuta na bilo koji način vezana za zlato. Dugo godina posle Drugog svetskog rata zemlje

članice Medjunarodnog monetarnog fonda utvrdjivale su paritet svojih novčanih jedinica u

odnosu na zlato ili u odnosu na valute koje su bile na odredjeni način vezane, tj. zamenljive za

zlato, kao što je to bio slučaj sa američkim dolarom do 1971.godine. Ovakva situacija potvrdjuje

tezu da su neki postulati metalističkog shvatanja bili prisutni sve do današnjih dana, posebno

kada je reč o medjunarodnim ekonomskim odnosima.

Prema shvatanju pristalica metalističke teorije novca samo novac pune materijalne vrednosti je

upotrebljiv za obavljanje funkcije razmene robe, jer po njima proizvodjači svoju robu ustupaju

samo onda ako dobiju odgovarajući ekvivalent na tržištu. Naime, od države sačinjen papirni

63

novac bez bilo kakve upotrebne, tj unutrašnje vrednosti potpuno je neprikladan za

uporedjivanje vrednosti.

Na osnovu metalističke teorije novca nastala je novčana teorija (currency theory), koja se

posebno razvila u Engleskoj u vreme ratovanja s Napoleonom, kada je država dovedena u

finansijske teškoće počela da se zadužuje kod centralne banke koja je emitovala više novčanica

nego što je za to imala pokriće u zlatu. Takva situacija je dovela do suspendovanja

konvertibilnosti novčanica, t.j. banknota za zlato. Imajući u vidu shvatanja Smita i Rikarda

prihvaćen je stav da treba organizovati novčani sistem tako da se može izdavati samo zlatni

novac, a papirni novac koji je prikladniji za platni promet samo ukoliko je stoprocentno pokriven

zlatom. Tako je nastala novčana teorija, prema kojoj je samo zlato jedini i stvarni novac, a

količina novca u opticaju mora da ima potpuno pokriće u zlatu. Pristalice ove teorije smatrali su

da opticaj novca u prometu smanjuje i povećava u zavisnosti od smanjenja ili povećanja zlatnog

pokrica. Izvozom zlata smanjuje se količina novca u optivaju, pa zato cene roba padaju. Cene

robama će porasti ako se usled uvoza zlata poveća količina novca u opticaju. Ova teorija

primenjena u praksi (Pilov zakon) dovela je do ozbiljnih recesionih efekata, tako da je doktrina

novčane škole doživela ozbiijan fijasko, kako teorijski, tako i praktično u najširim nacionalnim

okvirima.

6.4. Nominalistička teorija novca

Nominalistička teorija novca ili nominalizam polazi od principa da je novčana obaveza jednom

za uvek odredjena brojem novčanih jedinica. Novčana jedinica ne mora da ima materijalnu

vrednost, ali svaki komand novca mora imati svoju nominalnu vrednost. Takodje, svaka novčana

jedinica mora imati svoju funkcionalnu vrednost, koja se sastoji u kupovnoj snazi novca.

Nominalizam se ne posmatra samo kao teorija o novcu, vec često i kao monetarno-politički

pravac. Sa stanovišta takvog shvatanja, nominalizam znači da sve promene u cenama potiču od

promena vrednosti robe pa čak i u onim šlučajevima kada dolazi do promena opšteg nivoa cena.

Ovakvo stanje i shvatanje se može tolerisati sve dotle dok ne dodje do krupnih i očiglednih

promena u opštem nivou cena koje nedvosmisleno ukazuju da se radi o promenama koje dolaze

zbog poremećaja u monetarnim fenomenima, tj. novcu.

Svi savremeni novčani sistemi u sebi sadrže elemente nominalizma, jer svi polaze od

pretpostavke da je novčana jedinica, koja je u datoj zemlji proglašena kao sredstvo plaćanja,

stabilna veličina, bez obzira što veoma često dolazi do promena u kupovnoj snazi te novčane

jedinice. Čak i danas u uslovima znatnih promena u kupovnoj snazi novca, u uslovima veoma

izraženih inflatornih kretanja, nominalistički princip je i dalje prisutan, jer se sva novčana

potraživanja izmiruju prema principu nominalizma. Medjutim, savremena teorija i praksa

pronalazi rešenje u revalorizaciji potraživanja, kako bi se prilikom vraćanja duga isporučile

64

stvari istog kvaliteta i kvantiteta kako su svojevremeno primljene. U slučaju pozajmljenog

novca ovaj princip bi se poštovao tako što bi se vraćao novac iste kupovne snage, a to znači da

bi se nominalni iznos novčane obaveze povećao za onoliko za koliko je kupovna snaga novca

opala. Medjutim, postoje ozbiljne i brojne teškoce na putu utvrdjivanja stepena deprecijacije

novca.

Nominalistička teorija priznaje da je metalistička teorija u pravu kad tvrdi da vlasnici novca sebi

lakše predočavaju vrednost novca, ako je ona "opipljiva" i vidljiva, ali da i pored toga papirai

novac u prometu vrši svoju funkciju bolje i elastičnije od svih oblika metalnog novca, samo ako

se iza takvog novca nalazi autoritet države. Još u staroj Grčkoj Aristotel je govorio da novac nije

nešto što je od prirode dato, već da postoji na osnovu zakona koji donosi država. Naime, država

je ta koja odredjuje šta je novac, njegovu količinu i njegovu vrednost. Zbog toga še ova teorija

naziva i državna teorija novca. Ova teorija naziva se još i kartalna teorija novca (charta-

potvrda), jer je potpuno irelevantno od kakve je supstance napravljen novac. Naime, on je uvek

proizvod državne odluke. Tvorac državne teorije novca je nemački pravnik Knap, koji ističe da

je novčana jedinica pravni a ne ekonomski pojam. Glavna zamerka koja se upućuje ovoj teoriji je

njihovo shvatanje novca kao isključivo pravne kategorije, uz potpuno zanemarivanje

ekonomskih funkcija novca.

Pod neposrednim uticajern nominalističke teorije razvila se tzv. bankarska teorija novca

(banking theory), koja polazi od toga da povećanje ili smanjenje opticaja banknota ne zavisi od

emisione banke, već od stvarnih potreba industrijalaca i trgovaca za sredstvima plaćanja. Ova

teorija pojavila se kao rezultat neslaganja sa shvatanjima i principima zastupnika novčane

teorije. Osnovna ideja bankarske teorije sastoji se u tome da novčanice u prometu moraju biti

samo delimično pokrivene zlatom, a drugim delom robnim pokrićem i ostalim likvidnirn

vrednostima, kao što su menica i ček. Ova teorija pridaje veći značaj kreditnim instrumentima,

koji zajedno za zlatom treba da služe kao pokriće novčanicama. Glavni predstavnik ove

teorije Tuk(Tooke) i njegovi sledbenici (J. St. Mill, A. Wagner, Fullerton) smatraju da se

novčani opticaj i cene ne moraju menjati kao posledica prelivanja plemenitih metala iz jedne u

drugu zemlji i da nije količina novca ta koja odredjuje nivo cena, već obrnuto, cene odredjuju

količinu novca u opticaju. Da bi se sprečila prekomerna emisija novčanica koncipiran je

sistem direktnog kontigentiranja u Engleskoj, gde se zakonom utvrdjuje kontigent novčanica

koje se mogu emitovati bez pokrića, dok ostale novčanice moraju biti 100%-tno pokrivene

zlatom.

6.5. Savremene monetarne teorije

6.5.1. Monetaristička teorija

65

Monetarizam kao teorijski pravac polazi od osnovne postavke da tržišni ekonomski zakoni, koji

slobodno deluju u jednoj nacionalnoj ekonomiji, dovode do opšte ekonomske ravnoteže bez

obzira što u tekućem periodu dolazi do povremenih poremećaja i neravnoteže. Ovaj teorijski

koncept ovim stvara osnovu za vodjenje dugoročne antiinflacione ekonomske politike, tako što

postoji uskladjenost izmedju dugoročne stope ekonomskog i monetarnog rasta uz uslov da

državni budžet bude stalno u ravnoteži.

Ovaj osnovni stav mnnetarizma zasniva se na shvatanju potpuno različitog formiranja

nominalnih i realnih faktora u tržišnom modelu privredjivanja posmatrajući na dugi rok. Stope

monetarnog rasta na dugi rok deluju isključivo na formiranje nominalnih faktora u tržišnom

sistemu, pre svega na kretanje nivoa cena. S druge strane, kretanje realnih faktora, kao što su

proizvodnja, infesricije, potrošnja, zaposlenost, društveni proizvod, izvoz i uvoz, itd. vrši se

isključivo na osnovu kombinovanja realnih faktora proizvodnje, (kapitala, radne snage,

tehnologje itd.).

To je suština monetarističkog shvatanja o neutralnoj ulozi novca pri čemu se ima u vidu nentralni

uticaj količine novca na formiranje realnih tokova u nacionalnoj ekonomiji i to na duži rok. Ova

teorija, medjutim, dopušta mogućnost da na kratak rok može doći do uticaja monetarnih faktora

na kretanje i formiranje realnih faktora u ekonomiji. To znači da kratkoročne promene

monetarnog rasta imaju uticaj na kretanje nivoa privredne aktivnosti na kratak rok.

Monetaristička shvatanja o neutralnosti novca važe samo na duži rok, kada dolayi do potpunog

raydvajanje efekata monetarnog sektora na formiranje nominalnih velićina i efekata realnog

sektora. Na osnovu ovakvog teorijskog pristupa izvedena je strateška poruka monetarizma, da

svi procesi realnog ekonomskog rasta, kako na kratak, tako i na dugi rok, treba da budu

prepušteni isključivo deiovanju tržišnih snaga. Ovakvo delovanje trzišnog mehanizma treba da

seodvijs putem poslovnih transakcija preduzeća, stanovništva i poslovnih banaka. Država ne

treba da se meša u formiranje cena na robnom tržištu, kao i na tržištu radne snage, novca i

kapitala. Ovako slobodno formiranje cena na svim ovim tržištima doprinosi formiranju

optimalne tržišne alokacije ekonomskih resursa. Celokupna naclonalna ekonomija koncipirana

je kao sistem povezanih tržišta sa slobodnim formiranjem cena na osnovu ponude i tražnje.

Zahvaljujući slobodnoj igri ponude i tražnje, slobodnom formiranju cena na svim segmehtima

tržišta, dolazi do tržišnog uskladjivanja ekonomskih kretanja, koja teže da celokupnu nacionalnu

ekonomiju, gledano na duži rok, održavaju u stanju opšte ekonomske ravnoteže.

Zato monetarizam u neadekvatnom ponašanju monetarnog i fiskalnog sektora vidi jedine

izvore neravnoteze tržišne ekonomije. Ako monetarni sektor povećava monetarni rast po

stopama koje su veće od stope rasta realnog sektora privrede, onda se stvara tzv. inflacioni jas

66

(gep), koji se zatvara porastom nivoa robnih cena. Proces genensanja inflacije po shvalanju

predstavnika monetarističke teorije može se opisati na sledeči način:

Količina novca => Tražnja => Cene => Troškovi proizvodnje

Zato se monetaristi zalažu za princip vodjenja politike konstantne stope monetarnog

rasta, kao strateškog cilja svake tržišne ekonomije. Ova konstantna stopa rasta novčane mase po

pravilu bi trebala da bude izjednačena sa stopom rasta realne ekonomije, na osnovu dugoročnog

empirijskog iskustva svake zemlje.

Monetarizam odbacuje korišcenje deficitnog finansiranja državnog budžeta kao sredstva za

dinamiziranje ekonomskog razvoja zemlje. Deficitno finansiranje države moeže na kratak rok da

poveća stopu realnog ekonomskog rasta, ali na duži rok ono remeti funkcionisanje tržišne

ekonomije i vrši negativni transfer ekonomskih resursa iz sektora privrede u sektor državne i

neproduktivne potrošnje. Ako su deficiti državnog budžeta finansirani neposredno iz primarne

emisije novca ili putem kupovine državnih obveznica od strane monetarnog sistema, onda takvi

deficiti imaju inflacione efekte. Ukoliko su državne obveznice emitovane u cilju finansiranja

budžetskog deficita, prodate na finansijskom tržištu, onda je od strane države povučen

odgovarajući iznos akumulacjje suficitnih transaktora, koji bi alternativno upotrebili ova sredstva

za finansiranje investicija, pa ovakvi deficiti nemaju inflacione efekte. Medjutim, ovako

finansirani deficiti dovode do tzv. efekta istiskivania (crowding-out effect) raspoložive

akumulaciie na finansijskom tržištu. To predstavlja dugoročni recesioni fakfor koji teži da smanji

stopu realnog ekonomskog rasta. Ovo može da ima za posledicu porast kamatnih stopa, jer

dolazi do porasta tražnje akumulacije na finansijskom tržištu. Ovaj porast kamatnih stopa

usporava proces investiranja, što negativno utiče na dugoročno formiranje stope rasta društvenog

proizvoda.

Ukoliko su državne obveznice emitovane u cilju finansiranja budžetskog deficita, prodate na

finansijskom tržištu, onda je od strane države povučen odgovarajući iznos akumulacjje suficitnih

transaktora, koji bi alternativno upotrebili ova sredstva za finansiranje investicija, pa ovakvi

deficiti nemaju inflacione efekte. Medjutim, ovako finansirani deficiti dovode do tzv. efekta

istiskivania (crowding-out effect) raspoložive akumulaciie na finansijskom tržištu. To predstavlja

dugoročni recesioni fakfor koji teži da smanji stopu realnog ekonomskog rasta. Ovo može da ima

za posledicu porast kamatnih stopa, jer dolazi do porasta tražnje akumulacije na finansijskom

tržištu. Ovaj porast kamatnih stopa usporava proces investiranja, što negativno utiče na

dugoročno formiranje stope rasta društvenog proizvoda.

Monetaristička strategija ostavlja širok prostor delovanju tržišnog mehanizma i tržišnih

zakonilosti. Formiranje dugoročne stope ekonomskog rasta prepušteno je slobodnom

delovanju tržišnm stopa, a teorijski je odredjeno kvantitetom i kvalitetom faktora

proizvodnje. Monetarizam kao ekonomska strategija tržišne ekonomije daje visok prioritet

67

održavanju njene dugoročne stabilnosti. On odbacuje strategiju kratkoročnog korigovanja

profila ekonomskog rasta u smislu postizanja više stope ekonomskog rasta na kratak rok po

cenu stvaranja povećane nestabilnosti na osnovu dodatne monetarne ekspanzije, kao i

korišćenja deficitarnog finansiranja budžeta.

Osnovna slabost monetarističke koncepcije sastoji se u tome što je usmerena isključivo na

regulisanje rasta agregatne tražnje, prevashodno novčane mase i to putem moneratnih metoda

tako da strana ponude u ekonomskim procesima ostaje potpuno van regulacionog mehanizma

ekonomske politike. To je u skladu sa generalnom koncepcijom monetarizma, po kojoj nikakva

regulisanja strane ponude putem ekonomske politike nisu potrebna, pošto je ojvaj prostor

rezervisan za i sključivo delovanje, tržišnog mehanizma. Koncepcija monetarizma smatra da je

jedini cilj ekonomske politike da obezbedi stabilnost nivoa cena na duži rok, verujući da će

privredni subjekti sami uspešno rešavati probleme strukturnog prilagiođavanja. Osamdesetih

dodina XX veka u SAD je prihvaćena monetaristička koncepcija, jer su kreatori ekonomske

politike smatrali kao neophodno regulisanje monetarnog rasta po niskim i relativno stabilnim

stopama u kombinaciji sa politikom snižavanja poreskog opterećanja korporacija i domaćinstava.

Tako je nastala koncepcija ekonomske ponude (supply-side economics), poznate kao

reganomika, koja je nastojala da putem restriktivne monetarne politike obezbedi minimiziranje

inflacije i da putem poreskih olakšica stumulativno deluje na proizvodnju, formiranje štednje t.j.

akumulacije i na investicije. Ova politika je ostvarena preko deficita državnog budžeta, a taj

deficit sebi su mogle dozvoliti samo SAD zahvajjujući svom posebno povlašćenom položaju u

svetskom monetarnom sistemu.

6.5.2. Kejnzijanska monetarna teorija

Kejnzijanska teonja odbacuje monetanstički koncept opšte privredne ravnoteže i zauzima

osnovni stav o neperfektnom funkcionisanju tržišne ekonomije. Ona smatra da model tržišne

ekonomije po svojoj prirodi je takav da se po pravilu nalazi ispod nivoa pune zaposienosti

faktora proizvodnje, a to je stanje kada ne postoji opšta ekonomska ravnoteža privrednog

sistema. Zato pristalice ove teorije smatraju da je neophodna inervencija države u regulisanju

ekonomskih tokova. Ekonomska politika države treba da koristi instrumente fiskalne i

monetarane politike za regalisanje privrednih tokova. U tržišnoj ekonomiji po pravilu deluju

recesioni faktori koji teže da obore stopu realnog ekonomskog rasta ispod ravnoiežnog nivoa,

koji obezbedjuje punu zaposlenost faktora proizvodnje. Zato kejnzijanska teorija u princiou traži

da fiskalna i monetarna politika budu ekspanzivno orjentisane, kako bi kompenzirale te

dugoročne recesione faktore. Ova teorija traži da monetama politika bude postavljena tako da

doprinosi ekonomskom razvoju, da podstiče taj razvoj bez koga nema pune zaposlenosti.

68

U koncipiranju ove teorije Kejnz je polazio od shvatanja da snaga inflacionih faktora ne može

biti tako jaka u ekonomiji u kojoj deluju recesioni faktori. On je, takodje, računao da će snaga

inflacionih pritisaka biti smanjena putem adekvatne politike dohotka, kao i putem smanjenja

troškova proizvodnje. Ali i pored svega, Kejnz je bio svestan da čitav taj koncept tržišne

ekonomije koji on zagovara ima za posledicu prisustvo permanentne blage inflacije, kao nužne

propratne pojave funkcionisanja ovog sistema.

Da bi postigao osnovni cilj ekonomske politike - puna zaposlenost faktora proizvodnje,

kejnzijanska teorija poklanja punu pažnju agregatnoj tražni, kao centrlnoj makroekonomskoj

kategoriji za regulisanje nivoa privredne aktivnosti. Dakle, u odnosu na monetariste, težište

makroekonomske analize sada se pomera sa novčane mase na agregatnu tražnju, što ima veliki

značaj. Ovim se naglašava uloga neposrednog regulisanja nekih realnih tokova privrede, koji

imaju ključnu ulogu u njenom funkcionisanju, kao što su investicije, lična i budžetska potrošnja.

Kejnzijanska teorija ukazuje da su investicije najvažniji autonomni faktor koji odredjuje kretanje

realnog društvenog proizvoda, dok oba agregata potrošnje zavise od kretanja investicija. Fiskalna

politika mora biti tako koncipirana da podstiče privrednu aktivnost i zaposlenost, čime je

odbačena klasična koncepcija o njenoj neutralnosti. Monetarna politika, takodje, sa svoje strane

treba da deluje u istom pravcu, tj. da podržava i podstiče dinamiziranje privredne aktivnosti.

Očigledno je da se ova teorija zalaže za vođenje ekspanzivne monetarno- kreditne politike,

mada se ne zapostavlja ni antiinfiaciono dejstvo. Ekspanzivna politika regulisanja opšte tražnje

ima za cilj da kompenzira i amortizuje recesione faktore imanentne tržišnoj privredi.

Pristalice kejnzijanske teorije priznaju ciklični karakter kapitalističke privrede, što teoretski

objašnjavaju prvenstveno oscilacijama investicione aktivnosti. Iz tih razloga zalažu se za cikličnu

politiku agregatne tražnje. Naime, kenzijanci teže većem ubrizgavanju dodatne agregatne tražnje

u privredni sistem u periodu stagnacije i krize, dok bi u penodu prosperiteta bila vodjena politika

usporavanja rasta agregatne tražnje. Inače, kejnzijanci nipuštaju dugoročni pristup i okrecu se

kratkom roku. Stoga ne iznenadjuje činjenica da je Kejnz jednom prilikom rekao "da smo na

dugi rok svi mrtvi“.

S obzirom da kejnzijanska teorija insistira na agregatnoj tražnji, to praktično znači da ova teorija

nije pridavala značaj makroekonomskom uticaju na robnu ponudu u agregatnom i strukturnom

smislu. Kejnzijanci su koncentrisali pažnju na regulisanje opšte agregatne tražnje u

kvantitativnom smislu, a samo u veoma maloj meri i na regulisanje strukture ove tražnje. U

literaturi ima primera gde su pojedini predstavnici ove teorije ukazivali na potrebu ograničavanja

rasta lične potrošnje, da bi se obezbedio prostor za nešto veći udeo akumulacije u društvenom

proizvodu. Medjutim, većina njih je težište analize stavljala na kvantitativno regulisanje

agregatne tražnje, ne ulazeći mnogo u strukturu te tražnje. Osnovna poruka ove teorije jeste da se

putem ekspanzije agregatne tražnje deluje na oživljavanje privredne aktivnosti, što ima za

posledicu povećanje investicija kao glavne snage koja dinamizira privredne procese.

69

6.6.3. Kompleksna monetarna teorija

Kao što smo videli monetaristička teorija polazi od koncepta tržišne ekonomije u kojoj dobro

funkcioniše tržišni mehanizam, sem u slučaju kada preterana emisija novca dovodi do odredjenih

poremećaja, koji se manifestuju inflatornim tendencijama. S druge strane, kejnzijanska teorija

ističe kao glavni izvor neravnoteže nedostatak efektivne novčane tražnje, zbog čega opada

investiciona aktivnost a raste nezaposlenost. Monetaristička teorija ukazuje da je inflacija

osnovno obeležje neravnoteže u tržišnoj ekonomiji, a kejnzijanska da nedovoljno korišćenje

faktora proizvodnje predstavlja glavni oblik neravnoteže u funkcionisanju tržišne ekonomije.

Kompleksna teorijska koncepcija zalaže se za veći stepen uravnoteženosti izmedju dugoročnog

privrednog rasta i održavanja spoljne i unutrašnje stabilnosti. Ova teorija prednost daje kvalitetu

stope rasta, što znači da se stopa rasta zasniva na boljem korišćenju faktora proizvodnje u smislu

ekonomske efikasnosti. Značajnu pažnju posvećuju izvoznoj komponenti, kao bitnom faktoru

ekonomskog rasta, pri čemu se investicije shvataju ,kao način povećanja proizvodnje.

Kompleksna koncepcija ukazuje na interakcione odnose izmedju realnog i monetarnog

sektora ekonomije. Za razliku od monetarista, koji ističu da je ‘inflacija uvek monetarni

fenomen’, jer uzroci inflacije leže isključivo u previsokoj stopi ekspanzije novčane mase u

odnosu na stopu rasta realnog društvenog proizvoda, kompleksna koncepcija ističe potrebu

stvaranja šire teorijske osnove koja obuhvata sve faktore inflacionog procesa. Za razliku od

njih kejnzijanci ističu da visok rast dohotka radnika po jedinici proizvoda predstavlja glavni

uzrok inflacije, jer to dovodi do povećanja troškova proizvodnje.

Kompleksna teorija naglašava da je jedan od glavnih pokretačkih faktora stvaranja ili

povećanja inflacionog procesa poremećaj u raspodeli dohotka, koji nastaje ili preteranim

rastom ličnih dohodaka ili preteranim zahvatanjem iz privrede u korist državnog budžeta. To

pokazuje da inflacija dohodaka predstavlja jasan znak i pokazatelj da se u zemlji troši više

proizvoda i usluga nego što to realno ima na raspolaganju za potrošnju. Putem emisije novca

stvara se veća količina novca nego što to stvarno ima robnog pokrića, čime se stvara nesklad

između nominalnog i realnog dohotka

Zato se pribegava dodatnoj emisiji novca koja treba da kompenzira usporeno kretanje

sredstava u procesu društvene reprodukcije. Tako dolazi do stalne intervencije monetarnog

mehanizma, koji kroz povećanu emisiju novca sve više vodi u zahuktavanje i podhranjivanje

inflacionog procesa.

70

7. FINANSIJSKI SISTEM

7.1. Pojam i karakteristike finansijskog sistema

Finansijski sistem je deo ekonomskog sistema zemlje, koga čine fiskalni i monetarni sistem.

Finansijski sistem se definiše kao konkretni skup institucija finansijskog tržišta, instrumenata i

mehanizama usmerenih ka mobilizaciji. koncentraciji, transferu i alokaciji finansijskih resursa i

novčane štednje društva. Odnosno, finansijski sistem predstavlja skup finansijskih tokova,

finansijskih institucija i finansijskih instrumenata. U osnovi finansijskog sistema nalaze se

sledeci elementi: 1. finansijska štednja, kao finansijska osnova ekonomskog i finansijskog

sistema; 2) osnovni tokovi transferisanja štednje, 3) finansijske institucije za transferisanje

štednje i 4) finansijska tržišta, koja omogućavaju promet finansijskih instrumenata.

Finansijski sistem igra krucijalnu ulogu u ekonomskom razvoju zemlje. Brojnim empirijskim

istraživanjima je utvrđeno da postoji pozitivna korelacija između karakteristika finansijskog

sistema i ekonomskog razvoja zemlje. Ovu tvrdnju teorijski potkrepljuje Pagano, pokazujući

kako finansijski razvoj može imati pozitivan efekat na privredni rast i razvoj. On ističe ulogu

finansijskih institucija, prevashodno banaka, u pružanju značajnih usluga, kao što su:

71

olakšavanje trgovine, hedžinga, diverzifikacije i udruživanja rizika, što stimulativno

deluje na štednju i njenu alokaciju u najefikasnije investicione projekte putem skrininga

(kompjuterskog listanja akcija) i monitoringa korisnika sredstava. Pozitivan doprinos

finansijskog sistema na proces ekonomskog rasta zavisi prevashodno od toga kako je dizajniran

finansijski sistem.

Teorija i praksa potvrdjuju zakonitost da što je privreda razvijenija, razudjeniji je i efikasniji

finansijski sistem. Medjutim, medju teoretičarima postoji neslaganje o primarnom uticaju

finansijske ili realne sfere. Pristalice tradicionalnog shvatanja polaze od stava da realni sektor

determiniše kretanja u finansijskom sistemu. U današnjem trenutku se izdvaja mišljenje sve

većeg broja ekonomista da je razvoj finansijskih i monetarnih sektora prethodni uslov

razvoja realne ekonomske aktivnosti. Pristup najpribližniji praksi je interakcioni koncept u čijoj

osnovi je razvoj finansijske i monetarne sfere kao dopuštajućeg faktora razvoja relane sfere, što

znači da se insistira na dinamički međusobno uslovljenom odnosu realne i finansijske sfere.

Empirijska istraživanja pokazuju da u razvijenim privredama dominira finansijska nad reainom

sferom, dok je u zemljama u razvoju i tranzitornim ekonomijama obrnuta situacija. U ovim

poslednjim osnovnu polugu bankarskog sistema čini bankarska industrija. Medjutim, dolazi i do

osnivanja i funkcionisanja finansijskih tržišta, od kojih se očekuje da u doglednoj budućnosti

postanu alternativni mehanizam finansiranja privrede u vidu direktnih transfera akumulacije

izmedju finansijski suficitnih i deficitnih transaktora. Na taj način došlo bi do smanjenja, tj.

relativizacije oligopolskog položaja banaka. Kada je reč o razvoju finansijskih tržišta, valja

skrenuti pažnju da se svi segmenti neće razvijati istim intenzitetom. Naime, praksa pokazuje da

najpre dolazi do razvoja tržišta novca, pa deviznog tržišta, zatim tržišta državnih obveznica i na

kraju tržišta akcija i obveznica čiji su emitenti preduzeća.

Finansijski sistem ima sledećee tri funkcije:

1) vrši mobilizaciju i koncentraciju slobodnih finansijskih sredstava;

2) omogućava efikasnuu i racionalnu alokaciju tako prikupljenih sredstava u

najprofitabilnije projekte i

3) predstavlja finansijski servis privrede i gradjana.

Finansijski sistem odlikuje velika adaptibilnost, jer se veoma dinamično prilagođava promenama

nastalim u realnoj sferi ekonomije. Ovakvo ponašanje finansijskog sistema moguće je zato što se

u okviru njega obavljaju stalne inovacije metoda, mehanizama i instrumenata poslovanja. Stalno

se radi na koncipiranju fleksibilnih poslovnih strategija i operativnih taktika. Osnovna

institucionalna pretpostavka efikasnog finansiiskog sistema jeste prisustvo razudjene mreže

različitih i funkcionalno povezanilh finansijskih institucija, koje vrše intertemporalno i

72

interpersonalno preusmeravanje slobodnih fondova uz prihvatljiv stepen kompetitivnosti,

sigurnosti i kvaliteta finansijskih usluga.

7.2. Vrste finansijskih sistema

Bazična uloga finansijskih posrednika je da pomognu preduzećima, stanovništvu i državi u

finansiranju njihovih potreba i da sačuvaju ili ulože njihova likvidna sredstva u svetu koji je pun

tržišne neperfektnosti. Sa aspekta transformacije sredstava u ekonomiju, razlikujemo dva glavna

tipa finansijskih posrednika: banke ili indirektno finansiranje u režište ili direktno finansiranje.

Banka se permanentno nalazi u poziciji između krajnjeg zajmoprimca i krajnjeg zajmodavca, t.j.

između finansijski deficitnih i suficitnih jedinica. U tržišnom ili direktnom finansiranju

finansijski posrednik se uopšte ne javija između zajmodavca i zajmoprimca ili to čini samo u

kratnom periodu. Hartije koje emituju deficitne jedinice kupuju krajnji zajmodavci. Stoga

finansijski posrednici formiraju ponudu i tražnju ovih instrumenata, stavljaju ih u opticaj ili vrše

njihovo preuzimanje. U indirektnom finansiranju poosrednici tj. banke deluju kao delegirani

savetodavci. Ovo je efikasna solucija za rešavanje problema koji se javljaju na finansijskim

tržištima, gde je struktura savetodavnih usluga za emitovanje obveznica ili akcija slaba. Fiksni

troškovi monitoringa su krucijalni u procesu informisanja učesnika na finansijskom tržištu, tako

da je mnogo efikasnije da specijalisti prate i savetuju preduzeća, nego li da svoje usluge

usmeravaju prema velikom broju individualnih investitora. Posrednici prikupljaju sredstva od

depozitara, tj. investitora, obećavaju im fiksne prinose i vrše diverzifikaciju ovih fondova ulažući

ih u razne projekte. Na ovaj način vrši se redukcija rizika i nudi se diverzifikacija sredstava

njihovim vlasnicima.

U arhitekturi finansijskih sistema javljaju se tri krucijalna faktora: finansijska tržišta, finansijske

institucije i finansijska regulativa. Problematikom arhitekture finansijskih sistema bavili su se

brojni autori. Hellwig naglašava da posmatrano sa stanovišta siromašne teorijske perspektive,

finansiranje od strane banaka je superiorniji način finansiranja u odnosu na direktno finansiranje

putem tržista. On dalje ističe potrebu za sistematičnijim analizama odnosa između modela

finansiranja i mehanizma preuzimanja finansijskih obaveza. Boot i Thaker u svojim finansijskim

analizama arhitekture finansijskih sistema nastoje da predvide optimalan finansijski sistem.

Smatraju da će se optimalan finansijski sistem razvijati u pravcu bankarskog finansiranja, ako

zajmoprimci imaju relativno lošu kreditnu reputaciju, odnosno u pravcu razvoja finansiranja

preko tržišta kapitala, ako zajmoprimci imaju relativno dobar kreditni rejting, uz mogućnost

unapređenja donošenja realnih investicionih odluka baziranih na informacijama zasnovanim na

tržišnim cenama. Implicitno, tržišno finansiranje je superioniji od bankarskog finansiranja, kada

je asimetričnost informacija slabija u prvom u odnosu na drugi slučaj.

73

Empirijske analize o arhitekturi finansijskih sistema javljaju se sa zakašnjenjem, tj. nakon

finansijskih inovacija, koje su se razvile u teoriji finansijskog posredovanja tokom 80-ih i 90-ih

godina XX veka. Mayer naglašava da Britanske, Francuske, Nemačke i Japanske firme koriste

bankarske zajmove kao osnovni izvor eksternih investicija, dok jedino u SAD tržište obveznica

ima isti značaj kao i bankarsko finansiranje. Do sličnih zaključaka došli su i Corbett i Jenkinson,

koji su radili analizu za period od 1970-1989. godine, uz napomenu da učešće eksternog

finansiranja u Japanu iznosi 31%, u Nemačkoj 19% a u SAD samo 9%, pri čemu više od

polovine ovih sredstava potiču iz bankarskih izvora.

Pozitivan doprinos finansijskog sistema na proces ekonomskog rasta zavisi prevashodno od toga

kako je dizajniran finansijski sistem. Zemlje u tranziciji imaju mogućnost da se opredele za

tržišno orijentisani finansijski sistem u kome postoji naglašena razdvojenost između vlasništva i

kontrole ili za bankarsko orijentisani sistem, gde banke predstavijaju glavni kanal finansiranja i

glavnog partnera u korporativnom upravljanju. Postoje brojni argumenti za i protiv i jednog i

drugog tipa finansijskog sistema.

U tržišno orijentisanim finansijskim sistemima, finansijska tržišta su dobro razvijena a u

finansijskoj industriji zastupljena je snažna konkurencija, gde posebno mesto pripada

institucionalnim investitorima. Zasniva se na striktnoj podeli funkcija komercijalnih i

investicionih banaka. Centralna banka vršeći prudencijalnu kontrolu i kontrolu obaveznih rezervi

odgovorna je za stabilnost komereijalnih banaka. U slučaju pojavljivanja nekih problema u

njihovom funkcionisanju centralna banka im može odobriti i kredite za likvidnost. S druge strane

investicione banke su pod nadzororn državne komisije za berze i hartije od vrednosti (Securities

and Exchange Commision), koja vrši superviziju njihovog kapitala. Na ovaj način izbegavaju se

masovnija bankrotstva. Za ovaj tip finansijskog sistema karakteristična je mnogo liberalnija

finansiiska regulacija, nego li u bankarsko orijentisminim sistemima. Dostignuti stepen razvoja

tržišta kapitala i bankarske industrije su pozitivno i signifikantno povezani sa dostignutim

nivoom per capita ND. Po teoriji endogenog razvoja finansijski razvoj doprinosi povećanju

efikasnosti alokacije kapitala. Zakonska regulativa je primarni faktor, ili čak preduslov, za brži

razvoj banaka i finansijskih tržišta. Pristalice tržišno orijentisanog sistema ističu da je kreacija

tržišta kapitala neophodna za podsticanje procesa privatizacije državnih preduzeća i za

uklanjanje državne kontrole nad industrijom i trgovinom. Razvijeno tržište kapitala takođe, nudi

značajne domašaje u disciplinovanju menadžmenta firmi. S druge strane, finansijska tržišta su

vrlo pogodna za privlačenje stranih investicija, tj. nedostajućeg kapitala. Oponenti bankarsko

orljentisanog sistema ističu brojne nedostatke, koji posebno dolaze do izražaja u bivšim

socijaiističkim zemljama, gde postoje značajni problemi sa realnim vrednovanjem akcija.

Ukoliko banke raspolažu kontrolnim paketom akcija. to podrazumeva da se u njihovu nadležnost

nalazi izbor i postavljanje menadžerskog tima na čelu tih firmi, što će usloviti oskudicu ljudskih

resursa u bankama. Naime, nerealno je očekivati da će tako određen menadžment ostvariti bolje

rezultate od već postojećeg. Sistem univerzalnog bankarstva vodi kartelizaciji finansijskog

74

sektora i usporavanju, ili čak kočenju razvoja tržišta kapitala. Privatizacija putem javne ponude

akcija može podstaći razvoj tržišta kapitala, direktno kroz kapitalizaciju tržišta i kroz veću

valuaciju akcija i likvidnosti, a indirektno kroz povećanje mogućnosti za diverzifikacijom

portfolija, ubrzanje razvoja institucionalne infrastrukture i kroz povećanje poverenja investitora.

Mada se radi o alteraativnim mehanizmima sa prednostima i nedostacima, očigledno je da

mehanizam otvorenog finansijskog tržišta ima veću mikrofinansijsku efikasnost, ali i inicira veću

nestabilnost finansijskih i realnih tržišta.

Zbog toga ne treba da čudi što najnovije tendencije u razvijenim ekonomijama ukazuju na

približavanje navedenih finansijskih sistema.U bankarski orijentisanim finansijskim sistemima

dolazi do bržeg razvoja tržišta kapitala, posebno sekundarnog tržišta i do povećanja učešća

akcionarskog kapitala u finansiranju privrede. Suprotno ovome u tržišno orijentisanim

finansijskim sistemima dolazi do smanjenja akcijskog kapitala u privredi, jer kompanije

otkupljuju sopstvene akcije na tržištu, zamenjujući ih kreditnnm instrumentima (krediti od

banaka, obveznice).

7.3. Indikatori razvijenosti finansijskih sistema

Za sagledavanje dostignutog stpena razvijenosti finansijskih sistema mogu da se koriste različiti

pokazatelji. Iz praktičnih razloga mi ćemo ih razvrstati u dve krupne skupine. Prvu grupaciju

pokazatelja razvijenosti finansijskih sistema čine sledeci indikatori:

1) Dostignuti nivo direktnog finansiianja privrede. Direktno finansiranje postoji onda kada

viasnik i korisnik slobodnih novčanih fondova direktno bez posredovanja

intermedijarnnih finansijskih institucija, uspostavljaju odnose. Što je učešće direktnog

finansiranja u privređi veće, to znači da je i finansijski sistem razvijeniji, i obrnuto.

2) Razvijenost sekundamog tržišta kapitala. Sekundarno tržište je tržište na kome se vrši

druga i svaka dalja trgovina već emitovanim finansijskim instrumentima. Ukoliko se u

nekoj nacionalnoj ekonomiji finansijske transakcije na finansijskom tržištu uglavnom

obavljaju na primarnom tržištu (na njemu se vrši emisija i prva prodaja hartija od

vrednosti), a daljeg života nema na sekundarnom tržištu, onda je to siguran znak da je

reč o nerazvijenom finansijskom sistemu.

3) Raznovrsnost finansijskih institucija. Ako u nekoj nacionalnoj ekonomiji pored

banaka postoje i druge institucije, kao što su: penzioni fondovi, investicioni fondovi,

osiguravajuće organizacije, brokersko-dilerske kuće, eskontne kuće itd., onda kažemo

da egzistira razvijen finansijski sistem. Medjutim, ukoliko je struktura finansijskih

institucija svedena na jednu ili dve vrste, onda je reč o nerazvijenom finansijskorn

sistemu.

4) Struktura novčane mase. Ako u privredi dominira ućešce depozitnog novca u novčanoj

masi, uz neznatan udeo gotovog novca, onda se rad o razvijenom finansijskorn

sistemu. Medjutim, ako se beleži veliko učešće gotovog novca u ukupnim ekonomskim

75

transakcijama, to je pouzdan indikator značajnog prisustva sive ekonomije i nelegalnih

tokova novca, što karakteriše nerazvijene finansijske sisteme.

5) Odnos novčane mase prema nominalnom društvenom proizvodu, odnosno obimu

ekonomskih transakcija. Ukoliko u privredi postoji velika tražnja za depozitnim i /ili

gotovim novcem, to znači da u njoj postoje velike količine neaktivnog novca, da je

brzina novčanog opticaja mala i da je finansijsko tržište nerazvijeno, što odsiikava

nerazvjen finansijski sistem.

U okviru zemalja OECD-a kao pokazatelj razvijenosti finansijskih sistema koristi se tzv.

Goldsmitov sintetički pokazatelj finansijske razvijenosti, koji pokazuje odnos izmedjuv rednosti

finansijskih instrumenata (državne hartije, privatne obveznice, akcije i hartije intermedijarnih

finansijskih institucija) i nacionalnog bogatstva. Prema ovom pokazatelju najrazvijeniju

finansijsku strukturu imaju V. Britanija (koeficijent 1.70) i SAD (koeficijent 1.25), dok

Francuska ima najnerazvijeniju strukturu (koeficijent 0.65) medju razvijenim zemljama. Sledeća

grupa indikatora prikazana je u sledećoj tabeli.

Tabela: Osnovni indikatori razvijenosti finansijskog sistema

Tek nakon terneljne anahze svih pobrojanih indikatora i komparacije njihovih vrednosti sa

respektivnim veličinama u drugim, prevashodno razvijenim zemljama mogu se davati sudovi o

dostignutom stepenu razvoja finansijskog sistema bilo koje zemlje.

7.4. Finansijski sistemi zemalja u tranziciji

Tranzicija postsocijalističkih zemalja nije slobodno izabrana solucija njihovog daljeg razvoja,

već nužna posledica urušavanja sistema, koji više nije bio u stanju da obezbedi svoj razvoj.

Tranzicija podrazumeva prelaz iz monističkog u pluralističko društvo, iz zatvorenog u otvoreno

društvo, iz političkog u ekonomsko društvo, iz partijske u pravnu državu, sa "svesnog u spontani

poredak", sa planske privrede, koja se pokazala kao vrlo neefikasna, na tržišnu privredu. Iz ovih

razlova ovaj proces neminovno dovodi do radikalnih promena celokupnog privrednog, a time i

76

finansijskog sistema zemlje. Dizajn finansijskog sistema zemalja u tranziciji podrazumeva izbor

između dva dominantna sistema: tržišno-orijentisanog finansijskog sistema sa dominantnom

ulogom finansijskog tržišta (egzistira u SAD i Velikoj Britaniji) i finansijskog sistema u kome

ključnu ulogu imaju banke (tipičan je za Nemačku i Japan).

Sa otpočinjanjem tranzitornih procesa u fokusu pažnje akademskih i političkih krugova našlo se

pitanje razvoja finansijskih sistema zemalja u tranziciji. Diskusije su vođene u kontekstu razvoja

zemalja u tranziciji, koje praktično nisu imale finansijske sisteme, jer su finansijske transakcije

praktično bile deo planskog sistema. Stoga, kada su ove zemlje krenule u proces ekonomske i

političke tranzicije krajem 80-ih i početkom 90-ih godina XX veka, jedan od ključnih problema,

koji se isprečio ispred njih, bio je dizajniranje njihovih finansijskih sistema.

U tranzitornim ekonomijama javila se ideja da se troškovi eksperimentisanja i greške

gradualističkog razvoja nacionalnih finansijskih sistema mogu izbeći ako bi ove zemlje

instalirale posebne, tj. specifične tipove finansijskili sistema, koji bi odgovarali svrsi njihovog

uvođenja, tj. koji bi obezbedili ekonomski razvoj. U tom kontekstu Pohl i Claessens ističu da

reforme finansijskih sistema u bivšim socijalističkim zemljama treba da otklone nedostatke koji

su nastajaii tokom istorijskog razvoja njihovih finansijskih sistema.

Radi sagledavanja arhitekture finansijskih sistema neophodno je osvrnuti se na njegova dva

konstitutivna elementa, jer oni predstavljaju stubove finansijskog i ekonomskog razvoja. To su

banke i njihovi krediti, s jedne strane i tržište kapitala, prevashodno tržište akcija s druge strane.

Prelazak sa monobankarskog na multibankarski sistem pokrenut je u zemljama Centralne Evrope

čak i pre početka procesa transformacije (Mađarska i Poljska). Činjenica je da su sve zemlje u

tranziciji učinile značajne napore u rekonstrukciji i razvoju svojih bankarskih sistema, ali

ostvareni rezultati su vrlo neujednačeni. Npr. u Estoniji, Mađarskoj, Latviji, Litvaniji i Rumuniji

racio između bankarske aktive i GDP je beležio pad, dok je u ostalim zemljama ostvaren njegov

rast (vrednost ovog racia u Bugarskoj tokom 1996.godine zabeležen je na nivou od 160%). Ako

učinimo osvrt na učešće odobrenih bankarskih kredita privatnom sektoru, rezultati su, takođe,

dosta heterogeni. U Bugarskoj, Hrvatskoj, Češkoj, Poljskoj i Sloveniji bankarski krediti odobreni

privatnom sektoru kretali su se u skladu sa kretanjem društvenog proizvoda. U Estoniji i

Slovačkoj nivo ovih kredita je prilično postojan tokom analiziranih godina, dok se u ostalim

zemljama beleži pad učešća ovih kredita u GDP. Samo u Mađarskoj (-27%) i Rumuniji (-70%)

zabeležen pad učešća bankarskih kredita odobrenih privatnom sektoru u ukupnoj aktivi banaka.

Ekstremna situacija ostvarena je u Poljskoj, jer je došlo do njegovog učetvorostručenja, dok je

vrednost ovog racia duplirana u Bugarskoj.

Zdravlje bankarskog sektora determinisano je kvalitetom odobrenih kredita, tj. bonitetom

korisnika kredita i stanjem u samom finansijskom sistemu. Većina zemalja u tranziciji imala je

naglašen problem loših zajmova, koji je naročito bio izražen i produbljen u prvih nekoliko

77

godina tranzitornog procesa, da bi kasnije ovaj problem počeo sasvim lagano da se ublažava.

Izuzetak su Slovenija, Hrvatska, Estonija i Rumunija. Kreditni rejting banaka u zemljama u

tranziciji je vrlo nizak i špekulativnog je karartera.

U Mađarskoj, Češkoj, Estoniji, Poljskoj i Sloveniji preduzete su odlučujuće mere i akcije u cilju

redukcije problema loših zajmova, pri čemu treba istaći da su ostvareni i zavidni rezultati.

Međutim, loši zajmovi i dalje čine značajan deo ukupnog portfolija banaka, (u razvijenim

zemljama smatra se uobičajenim ako se učešče loših zajmova kreće od 1-3% ukupnog kreditnog

portfolija, međutim ako je ova stopa veca od 5% smatra se da se u toj banci mogu pojaviti

određeni problemi). Za rešenje problema loših zajmova u praksi se koristi čitav set mera i akcija,

kao što su: otpis potraživanja, osamostaljivanje pojedinih filijala, transfer loših zajmova na

institucije koje finansira vlada, rekapitalizacija banke, restrukturiranje preduzeća, konverzija

duga u akcije, socijanzacija dugova ili neka kombinacija ovih mera.

Što se tiče regulacije bankarskog sektora ona je prilično homogena u svim tranzitornim

ekonomijama i u skladu je sa osnovnim odredbama utvrđenim od strane Bazelskog Komiteta.

Oni koji favorizuju banke i daju im prednost u procesu tranzicije smatraju da reforma

finansijskog sistema treba da započne sa ssektorom komercijalnih banaka. Po njima banke mogu

pomno da kontrolišu rad preduzeća i da utiču na dnevne operacije preduzeća. Banke mogu da

odigraju značajnu ulogu u procesu privtizacije kroz aktivno restrukturiranje nivoa zaduženosti

preduzeća, kao i kroz pružanje kompetentnih bankarskih usluga novoformiranim preduzećima.

Glavni argument protiv ubrzanog razvoja tržišta kapitala u procesu tranzicije je taj što investitori

raspoloažu limitiranim podacima o preduzeću, a posebno zbog toga što domaćinstva nemaju

mogućnosti da pokriju gubitke koji su svojstveni investiranju u akcije.

Opredeljenje za bilo koji model finansijskog sistema determiniše vrste finansijskih institucija

koje će biti ustanovljene, dizajn regulatornog i supervizorskog sistema, kao i to kakvu će ulogu

imati vladina politika u procesima stabilizacije i kontrole finansijskog sistema.

O ulozi tržišta kapitala i njegovom uticaju na razvoj finansijskog i uopšte ekonomskog sistema

zemlje među ekonomistima postoje različita, često oprečna shvatanja. Jedni ističu da tržište

kapitala nema značajnu ulogu sve dotle dok se korporacije finansiraju neznatnim delom putem

akcija, te da tržište kapitala izaziva negativne efekte sve dotle dok predstavlja samo

"kockarnicu". Drugi autori ističu da tržište kapitala ima mnogo veće probleme sa asimetričnim

informacijama u odnosu na banke. Razlog ovome leži u činjenici da banke uspostavljaju

dugoročne odnose sa firmama. Međutim, ovo su ekstremna shvatanja, što znači da tržišta

kapitala u principu igraju značajnii podsticajnu ulogu na privredni razvoj, pod uslovom da je

regulatorna infrastruktura dobro razvijena i da se preduzimaju mere za redukciju nestabilnosti

cena akcija.

78

Razvoj i regulacija tržišta kapitala igraju ključnu ulogu pri dizajniranju finansijskih sistema u

tranzitornim ekonomijama. U doba komunizma i socijaiizma, tržišta kapitala u ovim zemljama

nisu ni egzistirala. U današnje vreme brza ekspanzija tržišta kapitala se vidi kao značajna

komponenta razvoja finansijskog sektora ovih ekonomija. Razvoj tržišta kapitala i ostalih

segmenata finansijskog tržišta je simultan i komplernentaran. Međutim, krucijalno pitanje je u

kom stepenu i pod kojim uslovima razvoj tržišta kapitala može da doprinese procesu dugoročnog

ekonomskog rasta i razvoja zemlje.

Empirijska istraživanja potvrđuju tezu o značaju razvoja tržišta kapitala u promociji ekonomskog

rasta i razvoja zemlje. Jedna od studija, koja je rađena za grupu od 40 zemalja tokom 80-ih

godina, ukazuje na činjenicu da je obim trgovine na tržištu kapitla značajno povezan sa

dostignutim ekonomskim rastom zemlje. Koristeći rezultate iz ove studije Murinde ističe da je

evidentan pozitivan uticaj razvoja tržišta kapitala na stopu rasta zemalja Pacifičkog basena. Levin

i Zervos podržavaju ove zaključke i idu još dalje, jer ističu da ne postoje nikakve indikacije o

negativnom efektu volatilnosti cena akcija, odnosno integracije tržišta kapitala na ekonomski rast

i razvoj. Rajan i Zingales u svojoj studiji tvrde da dobro razvijen finansijski sistem, uključujući i

razvijeno tržište kapitala, ima pozitivan uticaj na performanse preduzeća.

Razvoj tržišta kapitala u zemljama u tranziciji ima dosta neujednačen karakter. Neke zemlje su

koristile šok terapiju, tj. nagli prelaz vlasništva sa države na građane (Češka i Slovačka), dok su

druge zemlje (Poljska) posmatrale kreaciju infrastrukture tržišta kapitala i gradualistički pristup

privatizaciji kao integralni proces. U analiziranom periodu od 1991-1996.godine tržišna

kapitalizacija na tržištu kapitala nije beležila porast u Bugarskoj, Hrvatskoj, Estoniji, Rumuniji i

Sloveniji (učešće tržišne kapitalizacije u GDP kretalo se ispod 5%). Slovačka, Mađarska i

Poljska ostvarile su učešće tržišne kapitalizacije u GDP od oko 10%, dok je najbolji rezultat

ostvarila Češka (35%). Ako posmatramo vrednost ostvarenog prometa u akcijama, rezultati su

još slabiji, osim u Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj, gde je došlo do značajnog unapređenja

trgovine akcijama.

Kako je razvoj tržišta kapitala ključna determinanta u privlačenju stranih direktnih investicija,

sasvim je razumljivo da je i njihov nivo nezadovoljavajući. Najviše stranih investicija je bilo u

Mađarskoj, jer je u periodu od 1989. do 1996. godine ostvaren kumulativni priliv od $ 1.288 po

glavi stanovnika. Sledi Češka sa $ 642, Estonija sa $ 459, Slovenija sa $ 366, Poljska sa $ 128,

itd. Prema tome, ekonomska uloga tržišta kapitala u zemljama u tranziciji je još uvek prilično

limitirana, tako da ono za sada nudi male mogućnosti, kako za finansiranje ekonomskog razvoia

ovih zemalja, tako i za privlačenie stranih investicija.

Drugo značajno pitanje koje se postavija pred zemljama u tranziciji jeste da li je osiguranje

depozita značajno za obezbeđenje stabilnosti finansijskog sistema. Ovo pitanje se javlja iz

razloga što se većina tranzitornih ekonomija suočila sa problemom nestabilnosti svojih

bankarskih sistema. U pokušaju stabilizacije svojih bankarskih sistema, vlade pojedinih zemalja

79

su pored regulatornih i nadzornih mera, odlučile da uvedu i sistem osiguranja depozita. Tokom

80-ih godina na ovaj potez odlučile su se Čile, Kolumbija, Kenija, Nigerija, itd., dok su

Mađarska i Poljska ove promene uvele početkom 90-ih godina. Oko ove problematike u literaturi

postoje vrlo kontroverzna mišljenja.

Tokom 90-ih godina veći broj zemalja u tranziciji iskusio je krupne probleme sa nestabilnošću i

insolventnošću bankarskih sistema. Vlade ovih zemalja su preduzimale razne mere kako bi

povratile i očuvale stabilnost domaćeg bankarskog sistema, dok neke od ovih zemalja tek treba

da se suoče sa navedenim problemima. Jedno od mogućih rešenja je kreiranje sistema osiguranja

depozita. Suština implementacije ovog sistema je zaštita depozitara i banaka. U tom kontekstu

važno je znati da li osiguranje depozita može biti zaista koristan, instrument, koji će pomoći u

izbegavanju bankarskih kriza.

U osnovi sistem osiguranja depozita ima za cilj da zaštiti vlasnike finansijske štednje od rizika

gubitka tih sredstava ali i banke od naglog odliva sredstava iz njihovih depozitnih sistema usled

gubitka poverenja javnosti. Ukoliko depozitari posumnjaju u sigurnost i stabilnost svojih banaka

iz bilo kog razloga, oni će masovno povlačiti svoje depozite, što će se negativno odraziti na

proces finansijskog posredovanja. Banke su posebno "ranjive" ukoliko dođe do značajnog odliva

sredstava iz njihovog depozitnog sistema, prevashodno zbog toga što ugovori o depozitu

obezbeđuju dve osnovne pogodnosti. Prvo, oni obezbeđuju optimalnu likvidnost štediša usled

korišćenja ročne transformacije sredstava. Drugo, takvi ugovori sadrže određena rešenja u

slučaju naglog odliva sredstava iz banke, pri čemu štediše imaju prioritet pri povlačenju

sredstava u odnosu na druge poverioce.

"Bežanje" sredstava iz banaka javlja se kada dođe do kraha jedne ili više banaka i kada se to

protumači kao slabljenje finansijske situacije ostalih banaka, što može da uslovi likvidnosne

poteškoće i kod solventnih banaka. Dakle, postoji rizik da loše banke "zaraze" dobre banke, jer

deponenti u takvim situacijama nisu sposobni da razgraniče solventne od nesolventnih banaka.

Mada slomovi nesolventnih banaka mogu biti ekonomski odraz njih samih, sigurno je da

ponašanje komitenata može da ugrozi solventnost i dobrostojećih banaka, tako da vlade zemalja

u tranziciji itekako treba da razmisle o uvođenju sistema osigruanja depozita. Cilj osiguranja

depozita je da redukuje šanse za pojavu "zaraznog" odliva sredstava iz depozitnog sistema dobrih

banaka, jer takve pojave jako destabilizuju finansijska tržišta, izazivaju finansijske krize i u

krajnjoj instanci vrlo štetno utiču na razvoj finansijskog sistema, ali i na celu nacionalnu

ekonomiju.

Osiguranje depozita može da poveća poverenje javnosti u bankarske institucije, jer ono garantuje

povraćaj celog ili bar dela depozita, koji se nalaze kod banaka, u situaciji kada dođe do

likvidnosnih problema u banci. Na ovaj način stimulišu se štediše da svoja slobodna sredstva

ustupe bankama, što automatski uslovljava porast resursa namenjenih investicijama i razvoju.

Takođe, osiguranje depozita redukuje pobude depozitara za monitoringom banke, zati što su

80

sigurni da će im njihovi depoziti biti vraćeni, čak i u situaciji kada dođe do izvesnih problema u

banci. S druge strane banke smelije prihvataju rizične poslove, zato što im sistem osiguranja

depozita može pomoći u prevazilaženju problema. Međutim, pri uvođenju osiguranja depozita

postoji opasnost da njegovo ustanovljavanje dovede do vraćanja finansijskog sistema na početno

stanje, usled odliva sredstava iz bankarskog sistema. Neki teoretičari smatraju da osiguranje

depozita "otupljuje" osetljivost depozitara i banaka u identifikaciji rizika. Pored ove, zamerka

koja se upućuje na račun ove promene je povećanje hazardnog morala degozitara i banaka, što

rezultira u slabljenju finansijskog sistema.

Neke zemlje (Mađarska) krenule su u reformu regulatornog sistema, sa osnovnim ciljem da se

stimulišu banke da budu opreznije prema riziku i da unaprede svoju finansijsku disciplinu, uz

napomenu da se rezultati ne mogu očekivati u kratkom roku. Uspeh preduzetih mera primarno je

determinisan kvalitetom institucija koje treba da sprovedu ove aktivnosti.

Imajući u vidu ove karakteristike bankarskih sistema zemalja u tranziciji možemo zaključiti da je

uvođenje sistema osiguranja depozita izloženo brojnim problemima, tako da ovo neće biti nimalo

lak i brz proces. Obezbeđenje neophodnih sredstava od strane vlada za osiguranje depozita biće

ključni problem u narednih nekoliko godina, zato što vlade ovih zemalja raspolažu sa veoma

oskudnim resursima. Primarni problem vlada je redukcija budžetskih deficita, koji moraju biti

rešeni, ako se želi uspostavljanje makroekonomske stabilizacije. Brojni ekonomisti ističu, da

zbog prevelikih problema oko uvođenja osiguranja depozita, treba koristiti alternativni pristup, tj.

obezbediti adekvatnost kapitala banaka putem emisije akcija na tržištu kapitala. Međutim,

realizacija ove alternative zahteva egzistenciju efikasnog finansijskog tržišta.

Arhitektura finansijskog sistema značajno je determinisana mestom, ulogom i položajem

centralne banke u njemu, prevashodno iz razloga što je ona oagovorna za reformu i sigumost

platnog promena u zemlji, ali i iz razloga što ona predstavlja "poslednje utočište" za banke, tj.

kreditora u krajnjoj instanci.

Najznačajniji problem koji se javlja pred centralnim bankama zemalja u tranziciji je kako

redukovati inflantorne pritiske. Da bi se odgovorilo svim poverenim zadacima i da bi uspešno

rešavala sve proleme koji se javljaju tokom vremena, centralna banka mora da bude nezavisna

institucija.

U većini tranzitornih ekonomija reforme platnih sistema su izvršene nedavno, tako da je

nadgledanje i očuvanje stabilnosti ovih sistema najvažniji zadatak monetarnih vlasti tih zemalja.

Inflatorni pritisci na privredu deluju destabilizujuće na platni sistem, tako da je njihova redukcija

najkrupniji problem u tom domenu. U uslovima postojanja inflacije visokog intenziteta sa

izraženim kolebanjima, javnost sigurno neće biti spremna i voljna da drži domaću valutu, zbog

naglašenog straha od negativnog uticaja inflacije na njenu realnu vrednost, što će u krajnjoj

instanci rezultirati u padu obima ekonomskih transakcija. S druge strane, u uslovima inflacije

81

postoji jasno izražen pritisak javnog sektora na vladu da izvrši monetizaciju velikih budžetskih

deficita. Jedan od načina da centralna banka doprinese smanjenju inflatornih pritisaka jeste

postojanje određenog stepena njene nezavisnosti od vlade. Vršeći stabilizaciju realne vrednosti

domaće valute, centralna banka može da poveća svoj kredibilitet u javnosti. Šanse da se javnost

suoči sa mogućnošću visoke inflacije izazvane inflacionim iznenađenjima, koja su rezultat

vladine politike koja želi da ostvari određene političke koristi od porasta društvenog proizvoda i

zaposlenosti, znatno su sužene sa uvođenjem nezavisnosti centralne banke.

Što je centralna banka manje podložna uticaju viade, tj. države, utoliko će se uspešnije

suprotstavljati infiaciji, tj. držaće je na niskom i stabilnom nivou. Uspostavljanje nezavisne

centralne banke je najveći izazov za zemlje u tranziciji. U prošlosti centralne banke ovih zemalja

su bile puki izvršioci zadatih instrukcija od strane centralno-planskih biroa ili ministarstava

finansija. U stvari, one nisu bile ništa više od centralnog ofisa knjigovodstva. Prekidanje

istorijski povezane sprege između centralne banke i centralne vlasti neće biti nimalo lak posao.

Još od ranih 90tih godina zemlje u tranziciji su otpočele sa modifikacijom uloge i

uspostavljanjem nezavisnosti centralne banke. Ove promene najpre su izvršene u Poljskoj i

Mađarskoj, zatim u Baltičkim zemljama, pa u Češkoj, Slovačkoj, Rumuniji, Bugarskoj, dok ovaj

posao tek prethodi bivšim republikama Sovjetskog Saveza

Rad De Haan-a i Kooi-a dovodi u pitanje tezu o doprinosu nezavisnosti centralne banke

redukciji inflacije. Naime, oni koriste nove konstrukcije baza podataka u vezi stopa smena

guvernera za grupu od 82 zemlje u razvoju, koje su zasnovane na informacijama iz MMF-a i

nacionalnih centralnih banki. Smatraju da je negativna korelacija između ovih varijabli evidentna

samo u onim zemljama gde postoji inflacija sa visokim intenzitetom - hiperinflacija. Zaključuju

da bi uspostavljanje nezavisne centralne banke u zemljama u tranziciji, gde postoji visoka stopa

inflacije, moglo značajno da utiče na stabilizaciju, tj. redukciju inflacije na određeni nivo. Nakon

dostizanja tog nivoa nezavisnost centralne banke nema značajnog uticaja na dalje snižavanje

stope inflacije. Prema tome, uspostavljanje i očuvanje nezavisnosti centralne banke u zemljama

u tranziciji je težak posao, koji se može uspešno realizovati samo ako postoji adekvatna

zakonska i politička infrastruktura.

Na osnovu svega možemo zaključiti da je u tranzitornim ekonomijama reforma finansijskog

sistema vršena u tri pravca: 1. vršena je reforma postojećih finansijskih institucija (banaka); 2)

došlo je do osnivanja novih finansijskih institucija (investicioni fondovi, penzioni fondovi,

osiguravajuća društva) i 3)dolazi do osnivanja tržišta kapitala.

8. PLATNI BILANS

8.1. Pojam platnog bilansa

82

Platni bilans jedne zemlje predstavlja pregled svih ekonomskih transakcija koje njeni rezidenti

obave s inostranstvom u određenom vremenskom periodu, najčešće u toku jedne godine.

Evidentiranje privrednih i finansijskih tokova jedne zemlje s inostranstvom menjalo se tokom

pojedinih perioda ekonomskog razvoja. U vreme merkantilizma, odnosno, u periodu važenja

zlatnog standarda, nije se postavljalo pitanje razlike između platnog i trgovinskog bilansa.

Razlog se nalazi u činjenici da je uvoz bio jednak izvozu, odnosno priliv jednak odlivu zlata i

poklapao se s obimom međunarodnih plaćanja. Razvoj kapitalizma, uporedo s jačanjem

međunarodnih kreditnih odnosa, pokazao je da robna razmena ne mora da bude jednaka i

finansijskim tokovima, tako da se pojavila potreba da se posebno registruje robna razmena, a

posebno finansijski tokovi.

Zbog vremenske diskrepance između ugovaranja transakcije i njene realizacije (plaćanja),

pojavila se potreba da se registruju sve ekonomske transakcije s inostranstvom, nazavisno od

toga kada će one biti i realizovane, odnosno potreba registrovanja svih oblika plaćanja s

inostranstvom, nezavisno od porekla i nezavisno od toga kada će biti realizovani. Sredinom

prošlog veka Velika Britanija prva je počela da ih registruje, ali je dugo vremena trebalo da

prođe da bi se to činilo na sistematski, standardizovan i uporediv način na međunarodnom

planu. Prema Haberleru, American Departmant of Commerce tek od 1922. godine počinje da

redovno objavljuje podatke o platnom bilansu SAD (1). U isto vreme, Economic Intelligence

Service Lige naroda počinje da objavljuje podatke o platnom bilansu pojedinih važnijih zemalja.

Za razliku od klasične teorije koja je analizu platnog bilansa temeljila samo na onim

transakcijama za koje su u posmatranom periodu efektivno izvršena plaćanja (platni bilans u

užem smislu), savremeni pristupi u okviru platnog bilansa razmatraju sve ekonomske

transakcije s inostranstvom u određenom periodu, nazavisno od momeneta efektivnog plaćanja

(širi koncept). Uporedo s promenom pristupa u analizi platnog bilansa, menjale su se i

definicije platnog bilansa. Među opšteprihvaćenim definicijama izdvajaju se one koje je

postavio MMF. Priručnik MMF-a o platnom bilansu iz 1977. godine (2) sadrži definiciju

platnog bilansa, kao i metodologiju evidentiranja pojedinih pozicija koje sadrži platni bilans.

Prema ovoj definiciji: „Platni bilans je statistički pregled za određeni period koji se iskazuje a)

transakcije robom, uslugama i dohotkom između jedne privrede i ostalog dela sveta, b) promene

vlasništva i druge promene u monetarnom zlatu i Specijalnim pravima vučenja koje data privreda

poseduje, promene u potraživanjima i obavezama prema ostalom delu sveta i v) jednostrane

transfere i kontrastavke koje su potrebne za uravnoteženje, u računovodstvenom smislu, svih stavki

po onim međunarodnim transakcijama koje se međusobno potiru".

Tabela 8.1. - Platni bilans MMF prema metodologiji iz 1993. godine

83

Razumevanje pojma platnog bilansa prema ovoj definiciji podrazumeva definisanje

rezidenata jedne zemlje i poštovanje principa promene vlasništva nad robom i finansijskim

potraživanjima. Priručnik o platnom bilansu MMF-a iz 1993. godine znatno je pojednostavio

definiciju platnog bilansa, kao i metodologiju evidentiranja pojedinih pozicija. Shodno tome,

platni bilans je „statističko praćenje koje sistematski sumira transakcije jedne zemlje sa svetom

za određeni period". Pored toga što je postavljena znatno jednostavnija definicija, promenjena je

i metodologija evidentiranja pojedinih pozicija. Rezidentnost se prema ovom pristupu bazira na

centru ekonomskih interesa transaktora, a ne na njegovoj nacionalnosti. U okviru tekućeg

bilansa jasno su definisani roba, usluge, prihodi i tekući transferi, a račun kapitala obuhvata i

finansijski račun s jasnom klasifikacijom stranih direktnih investicija. U okviru segmenta

platnog bilansa koje se odnosi na rezerve definisane su pojedine pozicije, a registruje se njihova

84

promena, a ne ukupan skok rezervi. Sve transakcije u platnom bilansu evidentiraju se po

tržišnim cenama.

Većina zemalja platni bilans sačinjava prema metodologiji koju propisuje MMF. Prihvatanje

preporučenog metoda MMF ne isključuje mogućnost kreiranja i posebnih šema za prikazivanje

platnog bilansa. U svakom slučaju, promena metodologije, bilo od strane pojedinih zemalja, bilo

da to čini MMF, ima za cilj da obezbedi obuhvatne i pouzdane podatke o ekonomskim

transakcijama jedne zemlje s inostranstvom. Aktuelni platni bilans Srbije sadrži sledeće pozicije.

Relevantni podaci iz platnog bilansa pružaju solidnu osnovu kreatorima ekonomske politike

za modeliranje pojedinih instrumenata u cilju unapređenja ekonomskog položaja zemlje i

dinamiziranja njenog privrednog razvoja.

Tabela 8.2. - Platpni bilans Srbije (u milionima USD)

85

8.2. Tekući bilans

Platni bilans jedne zemlje sastoji se iz tekućeg računa i računa kapitala. Sve ekonomske

transakcije koje rezidenti jedne zemlje obave s inostranstvom u određenom vremenskom periodu

najčešće u toku jedne godine, dele se na potražne (credit) i dugovne (debit). Kreditne transakcije

razultiraju iz plaćanja stranaca domaćim rezidentima, knjiže se na potražnu stranu i označavaju

predznakom +. Dugovne transakcije, međutim, rezultiraju iz plaćanja domaćih rezidenata prema

inostranstvu, knjiže se na dugovnu stranu i označavaju predznakom -. U suštini, uvek kada se

nešto izvozi iz zemlje, vrednost te stavke se knjiži na potražnoj strani bilansa plaćanja i rezultira

prilivom deviza. Obrnuto, uvek kada se nešto uvozi u zemlju, vrednost te stavke se knjiži na

dugovnoj strani u bilansu plaćanja i rezultira smanjenjem deviza u zemlji.

Na potražnu stranu credit (+) knjiže se:

prihodi od izvoza robe i usluga, unilateralni transferi (pokloni) od stranaca (javni i

privatni), koji se beleže na računu tekućih transakcija,

priliv kapitala (dugoročnog i kratkoročnog) iz inostranstva u zemlju, koji se beleži na

računu kapitalnih transakcija, kao i

porast obaveza monetarnih vlasti prema inostranstvu, ko-ji se beleži na računu kapitalnih

i finansijskih transakcija.

Na dugovnu stranu debit: (-) knjiže se:

obaveze domaćih rezidenata prema strancima za uvoz robe i usluga,

unilateralni transferi i pokloni koji se beleže na računu tekućih transakcija,

odliv kapitala (dugoročnog i kratkoročnog) iz zemlje i porast rezervi na računu kapitalnih

i finansijskih transakcija.

Osnovne komponente tekućeg računa bilansa plaćanja su robni račun, račun usluga, račun

dohodaka i račun jednostranih transfera. Iskazan u obliku jednačine tekući račun glasi:

CA=H-M + Ik + NT

gde je CA tekući račun, H-M trgovinski bilans, odnosno zbir uvoza robe i usluga, Ik je račun

dohotka, dok su NT jednostrani transferi.

Najvažniji segmenti tekućeg računa su robni račun i račun usluga koji čine trgovinski bilans. Za

razliku od prethodnog perioda kada je robni račun bio primaran, sa sve većim udelom usluga u

međunarodnoj trgovini, račun usluga dobija na značaju. Razlika izvoza i uvoza robe i usluga

dakle predstavlja trgovinski bilans.

Račun dohotka je sledeća komponenta tekućeg bilansa. Sastoji se iz plaćanja kamata i

repatrijacije profita na investicije u inostranstu i obično se iskazuje u neto iznosu. Ovaj račun,

dakle, beleži zarade rezidenata zemlje čiji je platni bilans predmet analize na investicije u druge

86

zemlje, i plaćanje strancima na investicije koje su oni imali u toj zemlji. Na primer, ako

Amerikanac ima akcije kompanije Royal Dutch Shell i dugoročne britanske obveznice, on će

primiti dividendu i kamatu, što se beleži kao pozitivna stavka u platnom bilansu SAD. Pored

toga, američka firma koja posluje u inostranstvu može reparirati ili vratiti deo svog profita koji je

tamo zaradila, nazad u SAD, što je, takođe, pozitivna stavka u platnom bilansu. Očigledno, strani

državljani primaju kamate i dividende na akcije američkih firmi koje poseduju, a strane firme

koje posluju u SAD vraćaju deo svog profita kući. Takva plaćanja strancima su dugovna stavka u

platnom bilansu SAD, pošto stranci dobijaju dolare. Račun dohotka evidentira se na neto bazi-

potraživanja minus dugovanja.

Poslednja komponenta tekućeg računa je račun jednostranih transfera. Reč je o plaćanjima koja

su privatna lica i vlada jedne zemlje izvršila prema drugoj zemlji. Jednostrani transferi, dakle,

uključuju i privatne i zvanične transfere. Privatni transferi su zapravo sredstva koja državljani

jedne zemlje koji rade u inostranstvu uplaćuju nazad u zemlju. Zvanični transferi predstavljaju

plaćanje kamate na zvanične dugove i davanja ili primanja od međunarodnih organizacija.

8.3. Bilans kapitalnih transakcija

Račun kapitala ili finansijski račun prikazuje tokove kapitala između zemalja. Postoje tri glavna

oblika međunarodnsl kretanja kapitala i to:

međunarodni zajmovni kapital,

portfolio investicije,

strane direktne investicije.

Jačanje finansijskih tržišta, njihova liberalizacija i globalizacija ojačali su svet finansija, ali

istovremeno postavili i niz izazova. Bankarska industrija u zemljama sa zrelim finansijskim

tržištem suočava se s ozbiljnom konkurencijom nebankarskih institucija koje nude raznovrsne

bankarske usluge. S pojavom i jačanjem institucionalnih investitora, među kojima se posebno

mogu izdvojiti penzioni fondovi, osiguravajuće organizacije, hedž fondovi, kompanije za hartije

od vrednosti i sl., promenjena je konfiguracija finansijskog sistema. U isto vreme, otvorena su

brojna pitanja vezana za međunarodnu koordinaciju, regulaciju i harmonizaciju finansijsknh

derivata, u koju su uključene brojne međunarodne institucije.

Tokovi kapitala obično se dele na dugoročne i kratkoročne. Dugoročni tokovi kapitala

obuhvataju strane direktne investicije, portfolio investicije i dugoročne zajmove. Strane direktne

investicije obuhvataju izgradnju fabrika u inostranstvu ili kupovinu paketa akcija koji se smatra

kontrolnim, ili važnim interesom u nekoj firmi koja je osnovana u inostranstvu. Portfolio

investicije su kupovina akcija strane firme. Razlika između direktnih i portfolio investicija,

87

zapravo sastoji se u tome da li investitor želi da uzme aktivno učešće u upravljanju firmom gde

je uložio sredstva ili ne. Prema definiciji UNKTADA, strane direktne investicije involviraju

dugoročne odnose i održavaju trajni interes i kontrolu rezidentne jedinice jedne privrede u

rezidentnom preduzeće privrede koja nije privreda investitora ili filijale njegovog preduzeća.

Pojednostavljeno, SDI podrazumeva da investitor ima značajan uticaj u menadžmentu preduzeća

koje je rezident druge privrede, dok je kod portfolio investicija taj uticaj manji. Operativno,

klasifikacija stranih i portfolio investicija u bilansu plaćanja temelji se na definisanju procenta

stranog učešća u domaćem preduzeću. Ako je učešće do određenog procenta, smatra se da je reč

o portfolio investiciji, a preko tog procenta o stranoj direktnoj investiciji. U svakom slučaju,

strane direktne investicije donose višestruke koristi zemlji domaćinu, kroz investicione pakete

koji sadrže savremenu tehnologiju i moderne proizvodne i upravljačke tehnike. U isto vreme,

SDI imaju i pozitivan uticaj na platni bilans zemlje kroz uspostavljanje optimale kombinacije

spoljnog finansiranja zemlje, čije će težište uglavnom biti na stranim direktnim investicijama i

dugoročnim zajmovima, a manje na kratkoročnom finansiranju.

Međunarodni zajmovni kapital obuhvata dugoročni i kratkoročni kapital. Dugoročni kapital

obuhvata bankarske zajmove i hipoteke sa rokom dospeća preko jedne godine. Nasuprot

dugoročnom, kratkoročni tokovi kapitala predstavljaju finansijsku imovinu sa rokom dospeća

koji je kraći od jedne godine. Kada građani jedne zemlje otvaraju bankarske račune u stranoj

valuti, kupuju kratkoročnu finansijsku aktivu ili kupuju obveznice neke strane vlade, nastaju

kratkoročni tokovi kapitala. Nestabilnost u dinamizmu kratkoročnih tokova kapitala može

stvoriti određene poteškoće prilikom njihovog evidentiranja u platnom bilansu.

Inače, prilikom knjiženja u bilansu kapitala, priliv kapitala može se evidentirati u dvostrukom

obliku - kao porast inostrane aktive u zemlji, ili kao smanjivanje aktive zemlje u inostranstvu. Na

primer, kada rezident neke zemlje kupi akcije u Srbiji, raste inostrana aktiva u Srbiji. To je priliv

kapitala u Srbiju i knjiži se kao potražna stavka u platnom bilansu Srbije, jer podrazumeva

primanje kapitala od stranaca. Priliv kapitala, takođe, može imati oblik smanjivanja nacionalne

aktive u inostranstvu. Na primer, kada rezident Srbije prodaje inostrane akcije, dolazi do pada

aktive Srbije u inostranstvu. To podrazumeva priliv kapitala u Srbiju (nasuprot odlivu kapitala do

koga dolazi kada rezident Srbije kupuje inostrane akcije) i knjiži se kao potražna stavka u

platnom bilansu Srbije, jer takođe, podrazumeva primanje sredstava od stranaca.

Suprotno, odliv kapitala evidentira se u obliku povećanja aktive zemlje u inostranstvu ili

smanjivanja inostrane aktive u zemlji. Na primer, kada rezident Srbije kupuje državne obveznice

neke druge zemlje, to povećava aktivu Srbije u inostranstvu i knjiži se na dugovnu poziciju, jer

ova operacija podrazumeva plaćanje strancima. Isto tako, kada strana kompanija prodaje svoju

filijalu u Srbiji, smanjuje se inostrana aktiva u Srbiji i knjiži se na dugovnoj strani bilansa

kapitala.

88

Pored navedenih segmenata, platni bilans sadrži i poziciju promene rezervi koje uključuju

monetarno zlato, specijalna prava vučenja, rezervnu poziciju kod MMF-a, devizne rezerve i

ostala potraživanja. Monetarno zlato predstavlja zlato koje se nalazi u posedu vlasti kao

finansijska aktiva. U okviru rezervi nalaze se i specijalna prava vučenja koje je kreirao MMF i

koja se nalaze na računu zemlje članice kao knjigovodstvena vrednost. SPV emituje MMF u cilju

pružanja pomoći zemljama članicama da prevaziđu probleme neravnoteže u platnim bilansima.

Devizne rezerve uključuju potraživanja monetarne vlasti jedne zemlje od nerezidenata, koja se

mogu ispoljiti u vidu bankarskih depozita, državnih obveznica, kratkoročnih i dugoročnih

obveznica vlade, kao i ostala kratkoročna potraživanja koja se mogu odmah koristiti u slučaju

nastanka platnobilansne ravnoteže. Stavka promene u rezervama, zairavo, ukazuje na kretanje

deviznih rezervi. S druge strane, procena adekvatnosti nivoa deviznih rezervi jedne zemlje, osim

minimuma tromesečne vrednosti uvoza, pretpostavlja i uvažavanje brojnih faktora među kojima

se mogu izdvojiti: politika deviznog kursa, otvorenost računa kapitala, ukupan iznos visoko

likvidnih dugovanja zemlje, ali i njen pristup tržištu kratkoročnih pozajmica, sezonski karakter

spoljnotrgovinskih tokova i sl.

Svaki platni bilans sadrži i stavku greške i propusti, koja ukazuje na teškoće u prikupljanju i

statističkom praćenju podataka koji se evidentiraju u platnom bilansu.

8.4. Ravnoteža platnog bilansa

Budući da je računovodstvo bilansa plaćanja zasnovano na principima dvojnog knjigovodstva,

platni bilans svake zemlje mora imati saldo jednak nuli. To znači da dugovna stavka u platnom

bilansu treba da bude pokrivena odgovarajućom potražnom stavkom. Drugim rečima, ravnoteža

bilansa plaćanja temelji se na ujednačenosti kreditne sa debitnom pozicijom.

Interpretacija platnog bilansa može se zasnivati na analizi tekućeg bilansa i bilansa kapitalnih

transakcija koja pruža obilje validnih podataka o međunarodnim ekonomskim relacijama jedne

zemlje, kao i o načinu na koji se te aktivnosti finansiraju. Detaljnija interpretacija platnog

bilansa, međutim, podrazumeva i analizu pojedinih podračuna među kojima se mogu izdvojiti:

- bilans robne razmene,

- bilans robe i usluga, odnosno trgovinski bilans,

- bilans tekućih transakcija,

- osnovni (bazični) bilans,

- modifikovani bazični platni bilans,

- bilans zvaničnih rezervi.

89

Bilans robne razmene predstavlja najstariji podračun platnog bilansa u većini zemalja. Promet

robom podrazmeva i čitav niz pratećih usluga kao što su osiguranje, transport, kreditiranje i sl.

Za razliku od bilansa robne razmene, bilans robe i usluga, odnosno trgovinski bilans, pruža

potpuniji uvid u trgovinsku razmenu zemlje sa svetom, budući da pored robe obuhvata i

celokupnu trgovinu uslugama.

Bilans tekućih transakcija, pored trgovinskog bilansa, sadrži i neto priliv svih transfera, odnosno

privatnih i javnih transakcija. Saldo tekućeg bilansa predstavlja razliku između domaće

akumulacije i investicija. Kapitalne transakcije, odnosno salda kapitalnog bilansa moraju da

budu, naravno, sa suprotnim predznakom jednaka sa saldom tekućeg bilansa.

Osnovni ili bazični bilans, pored tekućeg bilansa, sadrži i račun dugoročnog kapitala. Izrazita

dinamika kratkoročnih tokova kapitala je razlog što mnogi ekonomisti daju prednost bazičnom

platnom bilansu kao solidnoj osnovi za ocenu spoljno-ekonomske pozicije zemlje, posebno u

periodima većih monetarnih poremećaja, ili kratkoročnih špekulativnih kretanja. Ako je zbir

tekućeg računa i računa dugoročnog kapitala pozitivan, odnosno u suficitu, bez obzira što su

kratkoročna kretanja kapitala u deficitu, smatra se da je platni bilans u suficitu.

Bazični bilans je, međutim, često i predmet kritika uglavnom zbog problema da se precizno

selektuju dugoročne kapitalne transakcije od onih koje mogu biti privremenog karaktera. Mnogi

ekonomisti veruju da dugoročni tokovi kapitala, naročito portfolio investicije mogu biti isto

toliko nestabilni koliko i kratkoročna kretanja kapitala. Otuda potreba da se osnovni platni bilans

dopuni podacima o dinamici stranih direktnih investicija. Modifikovani bazični platni bilans

nastaje tako što se na tekući račun dodaju strane direktne investicije.

Bilans zvaničnih rezervi je prikaz neto promene deviznih rezervi u posedu centralne monetarne

vlasti. Dobija se tako što se na tekući račun dodaju računi privatnog dugoročnog i kratkoročnog

kapitala i neto greške i propusti. Saldo svih transakcija kompenzira se u promeni stanja deviznih

rezervi, što se može predstaviti i putem sledeće jednačine:

CA+ k*-k=-ΔFH*+ΔFH

Gdeje CA tekući račun (CA=H-M+iK+NT), k* i k predstavljaju tokove kapitala, ΔFH* je

promena zvaničnih rezervi domaće valute u ostalim zemljama u svetu, a ΔFH je promena

zvaničnih deviznih rezervi te zemlje. Povećanjem ili smanjenjem deviznih rezervi monetarna

vlast posredno utiče i na nivo deviznog kursa.

Posmatrano u celini, svaka zemlja treba da teži ravnoteži bilansa tekućih transakcija, jer će se na

taj način uspostaviti i ravnoteža u računu kapitala. To znači da bi zemlja trebalo da troši onoliko

koliko proizvodi, da investira onoliko koliko akumulira. Ako zemlja uvozi više nego što izvozi,

ona mora ili trošiti svoja finansijska sredstva, ili pozajmiti sredstva da bi finansirala svoju

trgovinsku neravnotežu.

90

Kada je tekući bilans u neravnoteži, a on je u neravnoteži i kada postoji suficit, i kada postoji

deficit, postavlja se pitanje na koji način prevazići neravnotežu. U ekonomskoj literaturi ne

postoji opšta saglasnost oko ovog pitanja, ali se za prevazilaženje deficita tekućeg bilansa

najčešće koriste opcije finansiranja ili prilagođavanja. Finansiranje se vrši korišćenjem

kratkoročnih pozajmica u inostranstvu. Finansiranje deficita tekućeg bilansa, zapravo,

predstavlja odlaganje strukturnog prilagođavanja odnosno promene alokacije resursa koja treba

da dovede do promena u proizvodnji i, shodno tome, promene u strukturi spoljnotrgovinskih

tokova zemlje. Postoji saglasnost da privremene deficite tekućeg bilansa treba finansirati, ali da

je dugoročnu neravnotežu moguće korigovati samo strukturnim prilagođavanjem.

Tekući bilans indirektno ukazuje na promenu međunarodne investicione pozicije zemlje.

Međunarodna investiciona pozicija zemlje pokazuje da li je zemlja dužnik ili poverilac.

Sabiranjem fizičkih i finansijskih sredstava koje zemlja poseduje u inostranstvu i oduzimanjem

fizičkih i finansijskih sredstava koje stranci poseduju u toj zemlji definiše se međunarodna

investiciona pozicija zemlje. Njena neto finansijska pozicija, odnosno bilans zaduženosti dobija

se tako što se od neto međunarodnih investicija oduzmu strane direktne investicije u inostranstvu

i u zemlji domaćinu.

Ako se platni bilans zemlje poredi sa bilansom stanja i uspeha kompanije onda platni bilans

pruža uvid u uspešnost „poslovanja" jedne zemlje u posmatranoj godini. Njena pozicija

međunarodnih rezervi beleži njenu finansijsku poziciju u određenom trenutku. Ona prikazuje da

li je zemlja dužnik ili kreditor i, kada se posmatra tokom vremena, prikazuje kako se njena

dužničko-poverilačka pozicija menja. Međunarodna investiciona pozicija jedne zemlje tokom

vremena će se pogoršati ako ona ostvaruje kontinuirane deficite platnog bilansa. Korisnost

informacija koje se mogu dobiti iz platnog bilansa posebno dolazi do izražaja na duži rok.

Spoljni računi zemlje obično reflektuju domaće ekonomske neravnoteže. Pored toga, pažljivom

analizom pojedinih segmenata platnog bilansa mogu se sagledati aktuelni trendovi u

međunarodnoj trgovini i investicijama, a domaća ekonomska politika učiniti adaptibilnijom na

izmenjene uslove međunarodnog ekonomskog okruženja.

9. INSTITUCIONALIZACIJA MEĐUNARODNE MONETARNE SARADNJE

9.1. Pojam međunarodne monetarne saradnje

Monetarna saradnja na međunarodnom planu podrazumeva sve oblike saradnje među državama

koje se odnose na monetarnu sferu, bilo da oni podrazumevaju koordinaciju monetarnih politika,

ili zajedničku intervenciju centarlnih banaka na deviznim tržištima, kako bi se održali određeni

intervalutni odnosi. U osnovi potrebe za većom konvergencijom monetarnih politika, nalaze se

91

ekonomski razlozi, ali je i politička podrška nužan preduslov svake značajnije saradnje u

monetarnoj sferi.

Razvijeniji međunarodni ekonomski odnosi i veze među državama u 19. veku period su kada je

neformalno počela da se ostvaruje monetarna saradnja. Kako su se menjali i razvijali ekonomski

odnosi i njihova sadržina, menjao se pojavni oblik i sadržina monetarne saradnje.

Nakon Prvog svetskog rata, posebno pred izbijanje svetske ekonomske krize 1929. godine,

države su ulagale napore da putem usvajanja sistema zlatnog važenja uspostave monetarnu

stabilnost.

Konferencija u Đenovi održana 1922. godine imala je za rezultat čitav niz odluka u formi

rezolucija. Suština tih rezolucija je u činjenici da su se vlade zemalja učesnica obavezale da prate

godišnje troškove, nestvaraju fiducijalni novac ili bankarske kredite, a sve u cilju kontrole rasta

novčane mase i održavanja stabilnosti valute definisane prema zlatu. Na Đenovskoj konferenciji

takođe je preporučeno zemljama koje nemaju centralne banke da ove osnivaju, tako da one budu

„slobodne od svakog političkog pritiska i da slede linije finansijske mudrosti". Tako je ideja o

većoj saradnji centralnih banaka na međunarodnom planu lansirana prvi put na Đenovskoj

konferenciji.

9.2. Banka za međunarodne obračune (Bank for International Settlement- BIS)

Banka za međunarodne obračune osnovana je 1931. godine sa sedištem u Bazelu (Švajcarska).

Od stvaranja BIS-a, međunarodna monetarna saradnja predstavlja prvu institucionalizovanu

monetarnu saradnju na međunarodnom planu, koja se od tada, s više ili manje uspeha, odvijala i

na bilateralnom i multilateralnom nivou BIS banka postaje međunarodna organizacija centralnih

banaka mesto gde se raspravlja o svim bitnim pitanjima međunarodnog monetarnog i

finansijskog sistema i gde se donose odluke koje imaju značaj i implikacije i za nacionalne

monetarne vlasti.

Osnivanje BIS banke bilo je vezano za realizaciju tzv. Jungovog plana (Young Plan 1930), po

kome je Nemačka bila obavezna da plaća reparacije nakon završetka Prvog svetskog rata prema

ugovoru iz Versaja. Banka je vršila prikupljanje, administriranje i distribuciju anuiteta koji su

plaćani na ime reparacije. Banka je imala i funkciju mandatara ili agenta (trastee) za

međunarodne zajmove kojima je reparacija finansirana, kao i funkciju promotera saradnje među

centralnim bankama. Aktivnosti oko reparacija postepeno su nestale, a centralni fokus banke

ostao je na realizaciji saradnje centralnih banaka i ostalih agencija koje su radile na pitanjima

monetarne i finansijske stabilnosti.

Od 1930. godine saradnja centralnih banaka u BIS-u realizovala se kroz redovne sastanke

guvernera i eksperata iz centralnih banaka i agencija u Bazelu. Da bi podržala ovu saradnju BIS

92

je organizovala sopstvena istraživanja u oblasti finansija i monetarne ekonomije i dala značajan

doprinos u prikupljanju i širenju pouzdanih ekonomskih i finansijskih statističkih podataka.

U periodu nakon Drugog svetskog rata do ranih sedamdesetih godina kooperacija u okviru BIS

banke u sferi monetarne politike bila je usmerena na primenu i odbranu Breton Vudskog

monetarnog sistema. U toku sedamdesetih i osamdesetih godina fokus je bio na upravljanju

prekograničnim tokovima kapitala nakon naftnih kriza i međunarodne dužničke krize. Krize

sedamdesetih nametnule su i potrebu regulatorne supervizije međunarodno aktivnih banaka, što

je rezultovalo definisanjem standarda u toj oblasti u okviru Bazelskog konkordata (Basel Capital

Accord) iz 1988. godine i njegove revizije poznate kao „Bazel II" iz perioda 2001-06. godina. U

poslednjem periodu puno pažnje stručnjaka okupljenih u BIS privlači pitanje finansijske

stabilnosti u uslovima ekonomske integracije i globalizacije, što su potvrdili i izazovi vezani za

Azijsku krizu iz 1977. godine.

Pored oblasti monetarne saradnje BIS banka uvek je obavljala i „tradicionalne" bankarske

funkcije za zajednicu centralnih banaka (na primer realizacija transakcija zlatom i devizama),

kao i funkciju mandatara ili agenta (trastee). BIS banka bila je agent za Evropsku platnu uniju

(European Payments Union - EPU, 1950-58. godine), pomažući evropskim valutama da povrate

konvertibilnost nakon Drugog svetskog rata. Takođe, BIS banka je bila agent za različite valutne

aranžmane evropskih zemalja, uključujući i Evropski monetarni sistem (EMS, 1979-94. Godine)

koji je predhodio uvođenju jedinstvene evropske valute evra.

Konačno, jedna od funkcija BIS banke jeste i obezbeđenje hitne finansijske podrške

međunarodnom monetarnom sistemu kada je ona neophodna. Tako na primer, u toku finansijskih

kriza 1931-33, godine BIS je organizovala kredite podrške za austrijsku i nemačku centralnu

banku. U šezdesetim godinama BIS daje specijalne kredite podrške za francuski franak (1968), i

dva tzv. grupna aranžmana (1966. i 1968. godine) za podršku sterlingu. Noviji period beleži

finansijsku podršku BIS banke u okviru MMF programa stabilizacije (za Meksiko 1982. godine i

Brazil 1998. godine).

Tri najznačajnija tela u okviru BIS banke su:

Generalni sastanak centralnih banaka koje su članice BIS-a,

Odbor direktora, i

Uprava banke.

BIS banka trenutno ima 55 članica centralnih banaka. Sve ove banke predstavljene su svojim

ekspertima na redovnim Generalnim sastancima na kojima imaju i pravo glasa. Glasačka snaga

93

svake centralne banke proporcionalna je broju BIS akcija izdatihu svakoj zemlji članici. Na

godišnjim Generalnim sastancima ključne odluke članica tiču se podele profita i dividendi,

prihvatanja godišnjeg izveštaja o radu banke i računa banke, prilagođavanja nivoa isplata

članovima Odbora direktora, i izbora spoljnih oditora banke.

Regularni sastanci guvernera centralnih banaka članica održavaju se svaka dva meseca i

predstavljaju priliku da guverneri i eksperti tih banaka prodiskutuju i razmene mišljenja o

svetskoj ekonomiji i finansijskim tržištima, kao i o svim važnim pitanjima za centralne banke.

Glavni rezultat ovakvih sastanaka je bolje razumevanje učesnika o trenutnim izazovima,

trendovima koji mogu pogoditi različite zemlje članice i njihova tržišta.

Atmosfera otvorenosti, iskrenosti i neformalnosti je ključ uspeha ovih BIS sastanaka. Ostali

sastanci koje organizuje BIS, a na kojima učestvuju viši službenici centralnih banaka tiču se

sprovođenja monetarne politike, funkcionisanja međunarodnih finansijskih tržišta i ostalih

pitanja upravljanja centralnim bankama.

Dodatno, BIS organizuje česte sastanke eksperata koji razmatraju pitanja monetarne i finansijske

stabilnosti kao i više tehnička pitanja kao što su pravna regulativa, IT sistemi, interni oditing,

tehnička saradnja i sl. Iako je ključni auditorijum onaj vezan za centralne banke, BIS sastanke

nekada posećuju i predstavnici i eksperti ostalih finansijskih institucija, akademije i privrede.

Ekonomska, monetarna, finansijska i pravna istraživanja koja sprovodi BIS podržavaju sastanke

Bazelskih komiteta. BIS svoje statističke podatke stavlja na raspolaganje i centralnim bankama, a

i štampa statističke izveštaje u kojima daje analize trendova u globalnom bankarstvu, kretanju

akcijama, trendovima na deviznim tržištima i tržištima derivata.

Ova istraživanja primarno sprovode zaposleni u BIS banci, ali i istraživači iz centralnih banaka i

s akademskih institucija. Povremeno BIS organizuje specijalne sastanke i sastanke s

istraživačima centralnih banaka i akademije. Istraživanja se objavljuju u publikacijama BIS

banke kao što su Godišnji izveštaj, Kvartalna revija, BIS istraživački papiri i Radni papri.

Preko seminara i okruglih stolova koje organizuje Finansijski Institut za stabilnost BIS banke

(Financial Stability Institute - FSI), BIS promoviše i širi rezultate rada Bazelskog odbora za

nadzor banaka. Ovaj odbor poredi i usklađuje nacionalne propise o nadzoru da bi se ustanovili

jasni sporazumi koji bi održali poverenje u bankarski sistem.

BIS banka razvija saradnju i sa grupacijama regionalnš centralnih banaka i tako širi informacije o

svom radu.

BIS nudi i širok dijapazon finansijskihusluga kojima asistira centralnim banakama i ostalim

monetarnim institucijama u procesu upravljanja njihovih stranim rezervama.

94

9.3. Međunarodni monetarni fond (International Monetary Fund - MMF)

Na istorijskoj Međunarodnoj monetarnoj konferenciji održanoj 1-22. jula 1944. godine, u

američkom letovalištu Breton Vudsu, udareni su temelji posleratnom monetarnom i finansijskom

poretku u svetu. Tada su 44 zemlje, među kojima i SFRJ, osnovale Međunarodni monetarni fond

i Međunarodnu banku za obnovu i razvoj [Svetska banka), kao specijalizovane agencije OUN. U

okviru MMF obuhvaćena je valutno-platna komponenta sistema, dok je finansijsko-zajmovna

oličena u Svetskoj banci i njenim afilacijama.

U Breton Vudsu raspravljalo se o monetarnim i finansijskim problemima razvijenih zemalja, što

je stvorilo disproporciju sistema, pošto nisu bili uzeti u obzir interesi većine zemalja, poznatih

kao zemlje u razvoju. Tada su bila prezentirana dva osnovna plana budućeg uređenja monetarnih

odnosa. Englezi su zagovarali plan poznatog teoretičara državnog kapitalizma, DŽ. M. Kejnza, a

Amerikanci plan monetarnog stručnjaka X. D. Vajta, koji su u mnogo čemu bili krajnje suprotni,

ali su polazili od zajedničkog cilja - da se međunarodnom saradnjom reše složena pitanja

međunarodnih plaćanja i finansiranja privrednog razvoja. Planovi anglo-američke koalicije

istakli su interese SAD i Velike Britanije, tako da je postignuti kompromis značio

preovladavanje američkih stavova. Ostale razvijene zemlje i zemlje u razvoju uključile su se u

sistem u kome je dominirao američki dolar sa zlatnom podlogom. Breton-Vudski monetarni

sistem doprineo je učvršćenju američke hegemonije i odnosa zavisnosti između SAD i ostalih

zemalja koje su se priključile MMF-u.

MMF je osnovan sa zadatkom opšteg organizovanja svetske privrede, trasirane kroz

međunarodnu monetarnu aktivnost. Njegovi ciljevi odnose se na unapređenje monetarne saradnje

i uvođenje multilateralizma plaćanja, stabilnost deviznih kurseva, uklanjanje deviznih

ograničenja i pomaganje zemljama članicama da prevaziđu platnobilansne teškoće i deficite.

Zadaci Fonda, kao organizacije na vrhu piramide svetskih finansija, tako su definisani da se

uporedno s konsolidacijom svetske privrede putem njegove aktivnosti obavlja i njen

sveobuhvatan razvoj, kao najvažniji preduslov za podizanje standarda svetskog stanovništva.

Zato su visok nivo zaposlenosti, dohotka i privrednog razvoja u Statutu MMF označeni kao

primarni ciljevi ekonomske politike. Međutim, prihvaćen osnovni princip jednakosti prava i

obaveza, koji su predložile razvijene zemlje, ne odgovara zemljama u razvoju, što je stvorilo

dualitet zvaničnih stavova zemalja članica, stalno prisutan u radu MMF od njegovog osnivanja.

U manje-više burnom razvoju monetarno-finansijskih odnosa posle Drugog svetskog rata, MMF

se pokazao kao vodeća, centralna institucija sistema, gde su se sve dosadašnje promene

uglavnom i odigrale s njegovim učestvovanjem. U svim predloženim planovima monetarne

reforme on je bio vodeći faktor i njegov kontinuitet kao stožerne tačke nije se prekidao u

proteklih 45 godina.

95

Kada je početkom sedamdesetih godina međunarodni monetarni sistem dospeo u ozbiljnu krizu,

koja je dovela do kraha Breton-Vudskog centralističkog sistema, avgusta 1971. godine, svet je

uvideo potrebu izgradnje novih monetarnih odnosa. Ovaj sistem nije posedovao adekvatnu

likvidnost i mehanizam prilagođavanja. Predstavljao je zbir nacionalnih valuta na čelu s

američkim dolarom, međusobno povezanih fiksnim kursevima, ali bez efikasnog i pravilnog

usklađivanja. Detronizacija dolara i skidanje tabua s njegove vrednosti značila je konačno

rušenje sistema zlatnih pariteta valuta što je dovelo do transformacije sistema ka raznim

decentralizovanim formama saradnje. Tada je uspostavljen širok okvir rada na reformi

monetarnog sistema, uključujući ulogu rezervnih valuta, zlata, specijalnih prava vučenja, pitanja

konvertibilnosti valuta, deviznih kurseva i kretanja kapitala.

U sadašnjoj postbretonvudskoj eri i dalje su prisutni osnovni elementi krize: velike

platnobilansne neravnoteže, nestabilni devizni kursevi, povećanje spoljnih dugova, budžetski

deficiti i inflacija.

Boks 9.1. - Kako MMF služi svojim članicama?

Fond obavlja tri glavne aktivnosti:

vrši monitoring nacionalnih, globalnih i regionalnih eko-nomskih i finansijskih razvojnih

trendova i savetuje zemlje članice o pravilnoj postavci njihovih ekonomskih politika

(uslovljenost-„surveillance");

daje pozajmice u čvrstoj valuti članicama kako bi podržao programe koji su dizajnirani u

cilju korekcije problema u platnom bi-lansu; i

nudi tehničku pomoć u domenima u kojima Fond poseduje ek-spertska znanja, a vrši i obuku

stručnjaka iz vlada i centralnih banaka.

Sporazum o osnivanju Međunarodnog monetarnog fonda

Član1

Svrha

Svrha MMF-a je:

da promoviše međunarodnu monetarnu saradnju preko permanentne institucije koja predstavlja

mašineriju za realizaciju konsultacija i saradnje za međunarodne monetarne probleme;

da podržava širenje i uravnoteženi rast međunarodne trgovine, i na taj način da doprinosi

održavanju visoke zaposlenosti i visokog rasta realnog dohodka i razvoju proizvodnih

potencijala svih zemalja članica, kao primarni cilj njihovih ekonomskih politika;

da promoviše valutnu stabilnost, da održava dogovorene valutne aranžmane među članicama i

da izbegava primenu konkurentskih depresijacija valuta;

da pruža pomoć u kreiranju multilateralnogsistema plaćanja i u eliminisanju valutnih

restrikcija koje ugrožavaju rast međunarodne trgovine;

da daje poverenje članicama, formiranjem generalnog izvora Fonda koji im je privremeno

rasposloživ pod određenim uslovima u cilju rešavanja problema u platnim bilansima, bez

primenjivanja mera koje bi destruktivno delovale na nacionalni ili međunarodni prosperitet

zemlje;

u skladu sa navedenim, Fond je u poziciji da skrati ili ublaži disbalanse u platnim bilansima

zemalja članica.

U svim svojim politikama i odlukama Fond će se rukovoditi principima definisanim u ovom članu.

96

Usaglašavanje stavova najrazvijenijih zemalja po pitanjima monetarnog sistema poslužio je kao

baza za dopunu i izmenu Statuta MMF, a gde je uvođenje Drugog amandmana,1978. godine,

predstavljalo prvu fazu evolucione reforme sistema i Fonda. Izrada ovog amandmana bila je

jedna od najkompleksnijih revizija jednog važnijeg međunarodnog sporazuma koja je ikada bila

preduzeta. Sistem je od samog početka funkcionisanja bio pod uticajem rezervnih valuta, pre

svega dolara, čime je njegova sudbina u velikoj meri zavisila od sprovođenja kreditne i

monetarne politike u zemljama eminentima ovih valuta. Nekontrolisana politika emisija

američkog dolara i neravnoteža u distribuciji međunarodnih rezervi između razvijenih i zemalja

u razvoju, imali su uticaja na stvaranje krize sistema. Sve dok svetska privreda bude bila pod

dominacijom jedne ili više nacionalnih valuta, koje su i osnovno platno sredstvo i elemenat

rezervi, neće se moći postići efikasna kontrola nad stvaranjem međunarodne likvidnosti.

Potrebna je korenita reforma monetarnih i finansijskih odnosa u svetu. Stožer te reforme trebalo

bi da bude MMF, kao ključna institucionalna komponenta monetarnog sistema. Zemlje u razvoju

koje se najviše zalažu za radikalnu promenu postojećeg stanja, iako čine većinu u Fondu, zbog

malih nacionalnih kvota i glasačke snage, ne mogu presudnije da utiču na kreiranje njegove

politike, gde odlučujuću reč imaju industrijski najrazvijenije zemlje sveta. Vodeće kapitalističke

zemlje: SAD, Nemačka, Japan i V. Britanija žele da ograniče pregovaranja i sporazumevanja sa

zemljama u razvoju i da se u uskom krugu dogovaraju o bitnim pitanjima u monetarnoj i

finansijskoj oblasti.

9.3.1. Organizacija MMF

Međunarodni monetarni fond sastoji se od Odbora guvernera, Odbora izvršnih direktora,

generalnog direktora, osoblja i Saveta.

Boks 9.3. - Podaci o MMF-u

Trenutni broj članica: 185 zemalja.

Osoblje: oko 2.490 zaposlenih iz 143 zemlje.

Ukupne kvote: 352 milijarde USD (na dan 5/31/08).

Dati zajmovi (na dan 5/31/08): 19.4 milijardi USD datih za 65 zemalja, od toga 6.4 milijarde

USD dato za 57 zemalja pod koncesionim uslovima.

Tehnička pomoć obezbeđena na terenu: 186.2 osoba u toku fiskalne RU2008.

Zaključene konsultacije o uslovljenosti: 123 zemlje u toku RU2008, od toga 115 zemalja

dobrovoljno je objavilo informacije o konsultacijama.

Ukupni resursi Fonda: 363 milijarde USD.

Ukupni upotrebljivi resursi: 265 milijardi USD.

Jednogodišnji kapacitet Fonda za pozajmljivanje: 207 milijar-di USD.

Nekoncesiona kreditna potraživanja: 13 milijardi USD.

Koncesiona kreditna potraživanja: 6 milijardi USD.

Zlatne rezerve: 103.4 miliona finihunci (kraj jula 2008. godine)

97

Za odluke Saveta potrebna je većina od 85% ukupnih glasova u Fondu. Odbor guvernera, kao

viši nivo u strukturi, sastoji se od po jednog guvernera i zamenika, koje imenuje zemlja članica.

Izvršni odbor sastoji se od izvršnih direktora, i to imenovanih od strane zemalja članica sa

najvećim kvotama, kao i upravnog direktora koji mu predsedava. Izvršni odbor ima 24 izvršna

direktora, osam izvršnih direktora predstavlja pojedinačne zemlje: SAD, Veliku Britaniju,

Nemačku, Francusku, Japan, Saudijsku Arabiju, Rusiju i Kinu. Drugi direktori predstavljaju

grupe ostalih 173 zemlje članice. Pri formiranju grupa značajan je geografski činilac. Izvršni

odbor bavi se širokim spektrom pitanja operacione i administrativne prirode, vrši izbor

generalnog direktora, izdaje godišnje izveštaje, rukovodi konsultacijama sa članicama.

Status izvršnog direktora, kao funkcionera Fonda, specifičan je. Kada obavi zadatke on ne

podnosi račune Odboru. Nije predstavnik zemalja članica svoje grupe, već je spona između

MMF i zemalja članica svoje grupe.

Generalni direktor MMF je šef osoblja Fonda. On prima i ocenjuje predloge zemalja članica.

Njegova funkcija ogleda se u obezbeđenju koncenzusa o predlozima podnetim organima MMF,

što mu daje izuzetan položaj u strukturi Fonda.

Savet MMF je politički organ koji vrši pritisak na zemlje da vode simetričnu politiku

prilagođavanja. U strukturi njegovo mesto bi bilo između Odbora guvernera i Izvršnog odbora.

Očekivalo se da Savet bude oformljen stupanjem na snagu Drugog amandmana, što se do danas

nije desilo. Funkcija Saveta bila bi višestruka, vršio bi nadzor nad upravljanjem i

prilagođavanjem međunarodnog monetarnog sistema, funkcionisanjem procesa i povećanjem

globalne monetarne likvidnosti. Savet bi verovatno bio mobilniji od Odbora guvernera, pa bi

efikasnije mogao i da deluje.

9.3.2. Specijalna prava vučenja

Uvođenje specijalnih prava vučenja (SPV) u međunarodni monetarni sistem predstavlja

pozitivan pokušaj da se na organizovan način pristupi kreiranju međunarodne likvidnosti,

nezavisno od nacionalnih monetarnih politika. Stvaranjem novog monetarnog mehanizma u

98

okviru MMF težilo se postizanju osnovnog cilja - da se na dugi rok dopunjuju postojeća sredstva

međunarodne likvidnosti u slučaju njihove nestašice.

Specijalna prava vučenja su međunarodna rezervna aktiva, koju stvara MMF i dodeljuje

zemljama članicama kao dopunu postojećim monetarnim rezervama. Ona su neuslovljen oblik

međunarodne likvidnosti i mogu se slobodno koristiti u raznim transakcijama i operacijama, koje

su utvrđene Statutom MMF. Međunarodni monetarni fond je u dosadašnjim alokacijama dodelio

zemljama članicama ukupno 21,4 milijarde SPV. Ona su jedinica obračuna u transakcijama

Fonda od 1972. godine, a sve se više koriste kao takva i u privatnim ugovorima i međunarodnim

pregovaranjima, kao i od strane raznih međunarodnih i regionalnih organizacija. Predstavljaju

standard vrednosti u više međunarodnih konvencija, a nekoliko zemalja članica MMF vezuje

svoje valute za SPV.

Kada su kreirana SPV, utvrđene su tri inicijalne bazične karakteristike njihovog korišćenja:

1. u transakcijama s određivanjem, Fond određuje učesnika sistema s jakom

platnobilansnom i likvidnom pozicijom, koji treba da obezbedi svoju valutu u zamenu za

SPV, kojom bi se finansirao deficit platnog bilansa date zemlje,

2. transakcije između učesnika sistema SPV i MMF,

3. transakcije prodaje SPV za valutu po sporazumu između sa-mihučesnika.

Institucijom SPV međunarodna zajednica, preko Fonda, stekla je mogućnost svesnog regulisanja

obima potrebne likvidnosti.

Pošto su dnevne kalkulacije vrednosti SPV bazirane na određenim količinama svake valute u

korpi, njihovo procentualno učešće menja se svakog dana, kao rezultat promena u deviznim

kursevima. U stvari, SPV su koktel više varijabilnih valuta, čija transakciona vrednost zavisi od

kretanja kurseva valuta u korpi i relativne težine tih valuta, što znači da ona ipak nisu u stanju da

prevaziđu problem valutne nestabilnosti. Vrednost SPV je pod velikim uticajem dolara, čija je

težina u korpi valuta najveća. Kao oblik rezervne aktive SPV imaju perspektivu kao alternativa

zla-tu i rezervnim valutama, ali zbog teškoća šire primene u praksi, nedovoljne alokacije i

podređenog položaja u odnosu na dolar, nisu se dovoljno afirmisala i još uvek imaju marginalnu

ulogu.

Ako se danas posmatra struktura međunarodnih rezervi, onda se može konstatovati da je

međunarodna zajednica i dalje daleko od ostvarenja cilja postavljenog u monetarnoj reformi da

SPV dođu u centar međunarodnog monetarnog sistema.

Dominantno mesto pripada deviznim rezervama, dok se zapaža opadajući trend SPV, čime se ta

institucija osuđuje na postepeno odumiranje. Dolar je i dalje osnovno sredstvo međunarodnih

plaćanja i rezervi, valute pojedinih najznačajnijih zemalja (EU, Švajcarska, Japan) preuzele su

ulogu sekundarne rezervne valute, zlato je izgubilo monetarnu funkciju, ali je revalorizovano po

99

tržišnoj ceni i čini značajan deo nacionalnih rezervi, dok je uloga SPV još uvek ograničena. Ona

su ostala rezidualno sredstvo za popunu eventualne praznine u međunarodnoj likvidnosti koju

ostave ostali oblici rezervne aktive. Kao instrument plaćanja između centralnih banaka, SPV

imaju manju tražnju u odnosu na druga ključna sredstva međunarodnih plaćanja, pa zemlje čije

valute imaju funkciju rezervnih valuta imaju interes da ograniče prostor za jačanje uloge SPV,

odnosno njihove značajne alokacije. Za donošenje odluka u vezi s kreiranjem SPV, potrebna je

kvalifikovana većina od 85% ukupnih glasova u MMF, pa najznačajnije zemlje članice (kao

SAD), one koje imaju najveći uticaj i najveću korist što su im valute međunarodni novac, u stvari

imaju presudan uticaj na dalju evoluciju SPV. Jedna od ključnih ideja bila je da se SPV koriste

kao monetarna rezerva, odnosno da postanu međunarodni monetarni etalon.

Vrednost SPV inicijalno je bila određena kao ekvivalent za 0.888671 grama finog zlata - koje je,

u to vreme, takođe bilo ekvivalentno jednom USD. Nakon kolapsa Breton Vudskog sistema

1973. godine, SPV su redefinisana kao korpa valuta, koja se danas sastoji od evra, japanskog

jena, britanske funte i USD.

Dolarska vrednost SPV dnevno se objavljuje na sajtu MMF-a. Ona se kalkuliše kao suma

specifičnih iznosa četiri valute vrednovane u USD, na bazi kursa kotiranog na Londonskoj berzi

u podne svakoga dana.

Sastav korpe valuta revidira se svakih pet godina, kako bi se obezbedilo da ona odražava

relativni značaj svake valute u svetskom trgovinskom i finansijskom sistemu. Poslednja revizija

korpe valuta za vrednovanje SPV izvršena je novembra 2005. godine. Učešće pojedinih valuta u

korpi određeno je na osnovu vrednosti izvoza roba i usluga, ostvarenog u određenoj valuti i

iznosa rezervi nominovanih u određenoj valuti koje drže ostale članice MMF-a. Ova promena

postala je efektivna 1. januara 2006. godine, a sledeća treba da se realizuje 2010. godine.

Dok je u prvo vreme, po kreiranju, SPV bila atraktivna i za određivanje kursa nacionalnih valuta,

za držanje u rezervama, pa čak i kao valuta u kojoj su emitovane obveznice na međunarodnom

tržištu kapitala, vremenom je gubila na značaju, prepuštajući udeo svetskim konvertibilnim

valutama, pre svega USD. Godine 1997. samo dve zemlje svoju valutu vezale su za SPV, dok je

njen udeo u međunarodnim rezervama marginalan.

Tabela 9.1. - Revizije korpe vrednovanja SPV

100

Na sadašnjem stupnju razvoja SPV samo su obračunski, a ne i efektivan novac. Kreiranje SPV

vrši MMF na osnovu svog diskrecionog prava, što realno može dovesti do inflacije, jer

alokacija kontigenata SPV nemaju pokriće u prethodno ostvarenoj proizvodnji. Opasnost od

inflatornog dejstva izbegla bi se ako bi njihovo stvaranje bilo povezano s rastom svetske

trgovine i proizvodnje. S tim u vezi, ima predloga za postepeno povećanje godišnjih alokacija

SPV prema stopi rasta svetske trgovine i kretanja međunarodnih rezervi. Pošto nemaju realnu

podlogu, kao zlatni novac, SPV imaju karakteristike današnjeg papirnog fiducijarnog novca.

One se ne mogu smatrati, za sada, svetskim novcem, jer njihova kupovna moć nije u direktnoj

vezi s robom i uslugama, pošto sadrže indirektni transfer, gde nacionalne valute ostaju krajnje

sredstvo plaćanja. Pretvaranjem SPV u opšti denominator vrednosti smanjila bi se uloga

dolara, pošto bi kroz zajedničko iskazivanje pariteta preko te aktive praktično sve valute došle

u ravnopravan položaj. S obzirom na to da se kreiranjem SPV omogućuje plansko stvaranje

potrebne međunarodne likvidnosti u okviru petogodišnjih baznih perioda, nasuprot stihijskom

stvaranju likvidnosti emisijama rezervnih valuta, SPV dobijaju atribut valutne jedinice sa

svojstvom rukovođenog međunarodnog rezervnog standarda.

9.3.3. Kvote i glasovi

Svaka zemlja članica ima utvrđenu nacionalnu kvotu, izraženu u specijalnim pravima vučenja -

SPV (ranije u SAD dolarima), koja je jednaka njenom upisu u MMF. Kvota je osnovni elemenat

u finansijskim i organizacionim odnosima članice s Fondom. Do 25% kvote plaća se u rezervnoj

101

aktivi izrečnoj u nekoj od prihvaćenih međunarodnih valuta (USD, Evro, jen, Funta ili u

specijalnim pravima vučenja), a ostatak u nacionalnoj valuti. Kvota određuje glasačku snagu u

MMF, koja se bazira na jednom glasu za svakih 100.000 SPV, plus 250 osnovnih glasova za

svaku zemlju. Na osnovu visine kvote određuje se maksimalni pristup sredstvima MMF i učešća

u alokacijama SPV.

Inicijalne kvote zemalja osnivača MMF određivale su se prema Breton-Vudskoj formuli. Tokom

rada Fonda pokazalo se da originalna formula zbog zastarelosti ne odgovara, pa je 1963. godine

izvršena revizija metoda izračunavanja kvota. Osnovni smisao bio je davanje većeg značaja

manjim zemljama članicama u Fondu, putem povećanja značaja faktora trgovine (uvoza i

izvoza), a smanjenjem značaja faktora nacionalnog dohotka i monetarnih rezervi. Na osnovu

toga bila je revidirana Breton-Vudska formula.

Kvote se revidiraju svakih pet godina. Prva revizija kvota bila je 1951. godine kada su povećane

na 8 milijardi USD. Kasnije, slede povećanja u okviru redovnih petogodišnjih i opštih vanred-nih

povećanja u iznosu od 25-50%. U okviru revizije 1983. godine kvote su povećane za 47,5% na

61,1 milijardi SPV. Revizija izvršena 1989. godine dovela je do povećanja kvota za 45%,

odnosno ukupan zbir nacionalnih kvota 151 zemlje članice u Fondu 1989. godine iznosio je

89.987,6 miliona SPV.

Revizija nacionalnih kvota u MMF predstavlja jedno od bitnih pitanja njegove reforme. Samo

njihovom izmenom može se ispraviti dosadašnji neravnopravni položaj nerazvijenih zemalja u

tom forumu. Zato se kao zadatak postavlja pitanje izmene metoda kalkulacija kvota. Te zemlje

treba da se izbore i za poboljšanje političkih pregovaranja u vezi s kalkulativnim iznosima koji

daju kvotne formule, kako bi se izvršila bolja projekcija kvota u njihovu korist.

Tabela 9.2. -Dosadašnje revizije kvotau MMF-u (zaključno sa avgustom 2008. godine)

102

Tabela 9.3. - Kvote i glasačka prava članica MMF (lista 21 vodeće zemlje po glasačkom pravu)

U junu 1990. godine Odbor izvršnih direktora MMF doneo je rezoluciju o povećanju nacionalnih

kvota za 50%, sa 90 na 135 milijadri SPV. Očekivalo se da će ono postati efektivno krajem 1991.

godine ako se 85% članstva Fonda složi s tim, i ako se uporedno sprovede i Treći amandman na

Statut MMF. Zbog odugovlačenja SAD da Kongres odobri dodatna budžetska sredstva za novu

kvotu, koja je inače najveća u MMF, Deveta opšta revizija kvota stupila je na sna-gu tek na kraju

1992. godine. SAD kao članica s najvećim udelom ima pravo veta, jer poseduje 17,78% ukupnih

glasova, a najvažnije odluke se donose sa većinom od 85% svih glasova u Fondu. Američka

kvota iznosi 26,5 milijardi SPV ili 18,26% ukupnih kvota. Drugo i tre-će mesto dele Nemačka i

Japan sa 8,2 milijarde SPV, a četvrto i peto V. Britanija i Francuska, čije kvote iznose 7,4

milijarde SPV. Učlanjenjem zemalja ZND - Zajednica Nezavisnih Država (bivši SSSR), zatim

bivših socijalističkihzemalja istočne Evrope, Švajcarske, zemalja sa teritorije bivše SFRJ i još

nekih zemalja, MMF je konačno postao univerzalna svetska finansijska institucija (u januaru

2008. godine u Fond je učlanjena Crna Gora kao 185 zemlja članica).

Dvanaesta i trinaesta revizija kvota, zaključene januara 2003. godine i januara 2008. godine,

imale su za rezultat odluku da se ukupan iznos kvota ne menja. Kao deo procesa reformi kvota i

glasova u okviru MMF-a, Bord direktora Fonda, krajem avgusta 2008. godine odobrio je ad-hock

reviziju kvota koje su porasle za 9,55% na vrednost od 217,4 milijardi SPV, odnosno 342

milijarde USD.

103

Formula za glasačku snagu ustanovljena u prvobitnom Statutu MMF, do danas je ostala

neizmenjena. Glasačka snaga u velikoj meri za-visi od ekonomskih kriterijuma i političkih snaga

koje se uzimaju u obzir prilikom određivanja kvota. Ekonomski faktori treba da odraze poziciju

date zemlje članice u svetskoj trgovini i plaćanjima.

Prvobitni statut MMF predviđao je pet vrsta većinskog glasanja: apsolutnu, dvotrećinsku,

tročetvrtinsku i četvoropetinsku većinu, kao i konsenzus. Pored tih, Prvi amandman iz 1969.

godine, uveo je još 85% većinu od ukupnih glasova za donošenje značajnih odluka, na primer u

vezi sa sistemom SPV i međunarodnom likvidnošću, s prilagođavanjem kvota, s promenom

deviznih kurseva, s prodajom zlata. Uvođenjem Drugog amandmana 1978. godine, posebne

većine svedene su samo na dva slučaja, a to su 70% i 80% od ukupne glasačke snage, sa ciljem

da se prosta većina ograniči na odluke operativnog značaja. Prvim amandmanom povećan je broj

slučajeva u kojima se zahteva posebna većina na 21, uglavnom da bi se članicama EEZ dalo

pravo veta prilikom donošenja odluka u vezi sa SPV. Drugim amandmanom taj broj povećan je

na 53.

9.3.4. Pozajmice Fonda

Iako kvote u MMF predstavljaju osnovni izvor njegove likvidnosti, pozajmice koje on uzima od

raznih institucija i kreditora obezbeđuju značajnu privremenu dopunu njegovih redovnih

sredstava.

Međunarodni monetarni fond ovlašćen je da sa kreditorima dogovori iznos sredstava, uslove,

rokove otplate i tehniku pozajmljivanja. U skladu s tekućim smernicama pozajmice Fonda plus

neiskorišćene kreditne linije ne bi trebalo da pređu 50-60% ukupnih kvota. Taj odnos u 1988.

godini iznosio je 28%, a ukupne pozajmice oko 8 milijardi SPV. Do sada je MMF pozajmljivao

samo od zvaničnih institucija iako ima pravo da se zadužuje i kod privatnog sektora.

Još 1962. godine MMF je zaključio sporazum sa deset najbogatijih zemalja članica, koje

obezbeđuju Fondu sredstva potrebna da predupredi pogoršanje međunarodnog monetarnog

sistema. Opšti sporazum o pozajmljivanju (GAB – General Arrangement to Borrow) korišćen je

devet puta, i proširivan i revidiran nekoliko puta. Maksimalno raspoloživ iznos kredita je 17

milijardi SPV. U okviru tog revidiranog sporazuma, MMF može da uđe u zajedničke aranžmane

pozajmica sa članicama koje nisu učesnici GAB-a. Kako je tekla evolucija pozajmica MMF-a

pokazuje tabela 9.4.

9.3.5. Vrste finansijske pomoći MMF-a

104

Finansijska pomoć MMF-a, koja je strogo namenska, sastoji se u mogućnosti zemalja članica

kada se nađu u privremenim platno-bilansnim teškoćama da kod Fonda vuku strane valute, da za

svoju nacionalnu valutu kupe kod Fonda odgovarajuće valute drugih zemalja, a to su uglavnom

konvertibilne valute, i to srazmerno kvoti koju imaju kod Fonda. Za zemlje u razvoju predviđene

su specijalne vrste kredita i aranžmana za čije korišćenje one moraju da ispunjavaju sve stroge

uslove propisane Statutom Fonda. To su sledeće finansijske olakšice:

prva kreditna tranša,

više kreditne tranše,

proširena olakšica Fonda,

politika povećanog pristupa,

kompezatorne i finansijske olakšice,

olakšica finansiranja zaliha,

olakšice za strukturalno prilagođavanje,

olakšice za produženo prilagođavanje,

Pored navedenih olakšica za ponovno uspostavljanje pla tnobilansne ravnoteže, MMF

obezbeđuje i hitnu pomoć za pre vazilaženje platnobilansnih teškoća u slučajevima

postkonfliktnih situacija, kao i zbog iznenadnih prirodnih katastrofa.

Finansijska pomoć tehnički se sprovodi preko swap aranžmana u kome MMF i zemlja članica

razmenjuju valute sa obavezom uzajamnog vraćanja u određenom roku svakoj ugovornoj strani

sume u valuti koju je ona dala. Razmena se obavlja tako što zemlja članica za sumu određene

valute, koju traži od Fonda, daje MMF-u protivrednost sopstvene valute i ta transakcija se zove

vučenje, a vraćanje deviznih sredstava Fondu zove se otkup, pri čemu Fond oslobađa nacionalnu

valutu zemlje članice, koju je ona prilikom vučenja stavila MMF-u na raspolaganje na račun kod

svoje nacionalne banke. Ta sredstva u nacionalnoj valuti obično koristi misija MMF kada dolazi

u konkretnu zemlju radi kontrole, da li se postavljeni kriterijumi zaista i izvršavaju. Tom

prilikom MMF umanjuje i obaveze te zemlje prema njemu za vučene olakšice u stranoj valuti

(odnosno tretira te iznose kao otkup duga).

Odobravanje finansijske pomoći MMF vrši se na dva načina:

skoro automatski (tranša sa niskom uslovljenošću), ako tražena suma ne premašuje 25%

kvote tzv. zlatna tranša, a od 1978. godine rezervna tranša kvote zemlje članice,

na bazi ocena i procena MMF o ekonomskoj politici zemlje, kada se finansijska pomoć

dodeljuje sukcesivno u okviru četiri tranše, svaka po 25% kvote zemlje članice. Za prvu

kreditnu tranšu dovoljno je podnošenje Fondu programa ekonomskih mera za rešavanje

105

deficita u bilansu plaćanja, dok je za korišćenje ostale tri više kreditne tranše uslovljenost

mnogo veća, i zemlja korisnik pomoći mora da dokaže početne rezultate, to jest efekte

realizacije svog ekonomskog programa, kada želi da povuče sledeću tranšu kredita.

Takođe, mora i da podnese stabilizacioni program koji MMF odobrava, ukoliko se po

njegovim kriterijumima vodi uravnoteženju platnog bilansa te zemlje.

9.3.6. Stand-by aranžmani

Institucija stand-by aranžmana predstavlja instrument kojim se pojednostavljuju formalnosti i

skraćuje vreme za pribavljanje sredstava Fonda, i tehnička je pogodnost sa stanovišta načina

vučenja potrebnih stranih sredstava plaćanja. Pošto odobravanje kreditnih zahteva u okviru

kreditnih tranši zavise od ocene i odluke Fonda, za zemlju tražioca kredita uvek se pojavljuje

momenat rizika i neizvesnosti. Zbog toga su uglavnom i uvedeni stand-by krediti, počev od 1952.

godine. Oni su ograničeni kako sa stanovišta vremena korišćenja, tako i iznosa koji se mogu

vući u periodu važenja tog kredita (stand-by period). Prvobitno su pokrivali period od samo

šest meseci. Rok trajanja kredita obično je jedna godina, a najviše tri. Postoji mogućnost da ti

krediti budu produženi pre njihovog isteka. Danas Fond odobrava kredite uglavnom u ovoj

formi. Oni mogu pokrivati poziciju rezervne i deo pozicije kreditnih tranši, čime se često

narušava orijentacioni uslov normalnog korišćenja sredstava Fonda u iznosu od najviše 25%

kvote u bilo kojem dvanaestomesečnom periodu.

Tabela 9.4. -Aranžmani odobreni tokom finansijske godine koja se završava 30. aprila, period 1953-1998.

godina

106

EFF - Proširena (produžena) olakšica Fonda; SAF - Olakšice za strukturno prilagođavanja; ESAF - Olakšice za

pojačano strukturno prilagođavanje.

Stand-by krediti predstavljaju instrument putem koga se odobravaju sredstva Fonda preko prve

kreditne tranše, ako se zemlje pridržavaju sprovođenja mera ekonomske politike, koje se

podnose Fondu na odobrenje u posebnom dokumentu. Dokument sadrži određene obaveze koje

ugrožena zemlja treba da izvrši, kako bi se kvalifikovala za dobijanje sredstava Fonda.

Mere ekonomske politike zajmotražioca moraju se uklopiti u standarde i klišee stabilizacionog

programa Fonda, koji se razlikuju od slučaja do slučaja, ali sadrže jedinstvene kriterijume

ekonomske politike. Stand-by aranžmani predstavljaju, u stvari, kreditnu liniju kojoj Fond

unapred određuje modal itete na zahtev zemlje članice. Na taj način, zainteresovana zemlja

dobija od Fonda garanciju da može da vuče njegova sredstva do određenog iznosa u određeno

vreme, a da MMF neće više ispitivati opravdanost takvog vučenja sredstava. Stand-by aranžmani

predstavljaju kombinaciju automatizma kreditiranja sa donošenjem kreditne ocene i odluke od

strane Fonda, pošto donošenjem saglasnosti Fonda zemlja stiče pravo automatskog vučenja u

granicama predviđenog limita i roka kreditiranja. Jedna od osnovnih uzroka uvođenja u praksu

ove institucije jeste saznanje o nedovoljnom nivou nacionalnih kvota u pojedinim slučajevima,

pa je zato trebalo omogućiti zemljama članicama povlačenje stranih sredstava plaćanja u

iznosima većim od predviđenih.

9.3.7. Valutni režim MMF

107

Statut MMF ne primenjuju striktno zemlje članice. Sporazum o Fondu, donet je u vreme

završetka Drugog svetskog rata i postojale su određene greške u pogledu procene ekonomske

situacije posle rata. Sadržavao je dosta stroge valutne propise, preko kojih se prelazilo, jer se

očekivalo od MMF da dodeljuje povoljne kredite deficitnim zemljama članicama.

Statut Fonda omogućavao je zemljama da samo izuzetno sprovode devizna ograničenja. Postoje

dve mogućnosti. Prvo, da zemlja članica ima pravo da privremeno zadrži ograničenja, dok se ne

oporavi nacionalna privreda. Drugo, ograničenje se odnosilo na pravo zemlje sa fundamentalnim

poremećajima da može određeno vreme da ih koristi.

U principu, zemlje koje primenjuju devizna ograničenja nisu mogle da koriste sredstva Fonda, ali

u praksi je to ipak bilo moguće zbog klauzule da Fond odobri i te transakcije. Neke analitičare to

navodi na zaključak da je Fond to činio da bi se umešao u formiranje unutrašnjih nacionalnih

politika zemlje. Iako je zabrana valutne diskriminacije jedna od pet glavnih obaveza zemalja

članica, taj princip suspendovan je Statutom Fonda. Naime, pošto je SAD dolar bio proglašen

svetskim novcem, Statut je isključio ostale valute kao merilo vrednosti u poslovanju Fonda.

Omogućio je diskriminaciju valuta, praveći razliku između retkih i jakih valuta ili konvertibilnih

valuta od ostalih, koje su pod režimom deviznih ograničenja i nisu bile konvertibilne u zlato ili

dolar.

Kada su se počela tolerisati devizna ograničenja, neizbežno je došlo do stvaranja diferencijalnih

kurseva i negacije jedinst-vene vrednosti valuta. Isključenje finansijskih transakcija iz Statuta, iz

nadležnosti Fonda, po nekim mišljenjima, najveća je valutna diskriminacija. Obaveza održavanja

konvertibilnosti valuta odnosila se samo na tekuće transakcije. Problem i dodatnu zbrku izazvalo

je uključivanje nekih čisto finansijskih transakcija u tekuće transakcije.

Nezainteresovanost MMF za finansijske transakcije objašnjava se time što je za takve probleme

osnovana Svetska banka. Međunarodni monetarni fond tolerisao je produžavanje deviznih

ograničenja i valutne diskriminacije, jer nacionalne privrede nisu mogle da održavaju normalne

valutne odnose. Iako je postao mesto za diskusiju o savremenim platnim problemima, on nije

postao intelektualni centar niti idejni izvor rešavanja načelnih monetarnih problema, a njegovim

Statutom je, kako kažu kritičari, uveden neki krnji princip što se tiče sprovođenja stabilnosti

valuta, koji on nije mogao nametnuti u praksi, ali je stalno bio prisutan u njegovoj aktivnosti.

Tim konzervatizmom Fond je samo usporio proces valutne adaptacije novim ekonomskim

prilikama u svetu.

9.3.8. Devizni aranžmani

108

Uvođenjem Drugog amandmana na Statut MMF 1978. godine i formalno suukinuti pariteti

valuta izraženiuzlatu, i formalno je pravno legalizovano slobodno formiranje deviznih kurseva u

skladu sa interesima nacionalnih privreda. Izmenjene odredbe predstavljaju suštinski

najznačajnije promene prvobitnog statuta. Njima se utvrđuju principi za primenu sistema

deviznog kursa, gde je svaka zemlja članica obavezna da sarađuje sa Fondom da bi se postigli što

stabilniji devizni kursevi, neophodni za lakše odvijanje međunarodnih plaćanja. Prema

izmenjenom članu Statuta, zemlje mogu da održavaju sledeće devizne aranžmane: da održavaju

vrednost svoje valute prema SPV ili nekom denominatoru, izuzev zlata, a po sopstvenom izboru,

zajedničke aranžmane kojima se održava vrednost u odnosu na vrednost valute ili valuta drugih

zemalja članica, druge aranžmane deviznih kurseva prema izboru same zemlje članice. Većinom

od 85% ukupnih glasova Fond može, u cilju usklađivanja aranžmana s kretanjima u

međunarodnom monetarnom sistemu, da predvidi opšte aranžmane za kurseve, ne ograničavajući

pravo članici na izbor.

Sistem fiksnih deviznih kurseva temeljio se na automatizmu u procesu prilagođavanja putem

efikasnog upravljanja novčanom masom. Ako bi se devizni kursevi pustili da se slobodno

prilagođavaju, zavisno da ponude i tražnje jedne valute za drugu, države ne bi trebalo da

preduzimaju mere prilagođavanja povećanjem ili smanjenjem novčane mase. Od entuzijasta

sistema fluktuirajućih deviznih kurseva, oni su viđeni kao jedinstven način da se izbegnu

ograničenja koja pretpostavlja disciplina od strane kreatora makroekonomske politike.

Fluktuirajući devizni kursevi, u principu, obezbeđuju veći stepen autonomije u vođenju

ekonomske politike, uz istovremeno obezbeđenje ravnoteže bilansa plaćanja. Ukoliko dođe do

neravnoteže, ona će se odmah odraziti na promenu deviznih kurseva s odgovarajućim

posledicama na cene, output, alokacija resursa i potrošnju.

Postoje i drugi argumenti u prilog fluktuirajućih deviznih kurseva. Jedan bi mogao da bude da on

ekonomsku politiku zemlje čini autonomnijom, da fluktuirajući devizni kursevi kada padaju ne

zahtevaju držanje deviznih rezervi i da, shodno tome, smanjuju troškove njihovog držanja, kao i

da doprinose smanjenju potrebe uvođenja trgovinskih barijera, kao što su carine, kvote. Ovo

stoga što je ravnoteža u takvom sistemu deviznog kursa bila zagarantovana.

Argumenti protiv sistema fluktuirajućih deviznih kurseva nalaze se u neizvesnosti njihovih

kretanja i mogućnostima špekulacija. Najzad, najbolji argument protiv sistema fluktuirajućih

deviznih kurseva nalazi se u činjenici da malim zemljama u većoj meri odgovara stabilnost

kursa, odnosno da fluktuirajući devizni kursevi više odgovaraju zemljama koje imaju

diversifikovanu privredu, koja je ujedno i manje zavisna od spoljnog faktora.

109

U skladu sa Statutom MMF, zemlja članica obavezna je da sarađuje sa Fondom i ostalim

članicama, kako bi se obezbedili pravilni devizni aranžmani i unapredio stabilan sistem deviznih

kurseva. Opšte odredbe zahtevaju od svake zemlje članice sledeće:

da usmeri svoju ekonomsku i finansijsku politiku ka ravnomernom privrednom rastu sa

razumnom stabilnošću cena,

da unapredi stabilnost, podstičući pravilne ekonomske i finansijske uslove i monetarni

sistem koji nema tendenciju da proizvede štetna razarajuća dejstva,

da izbegava manipulisanje deviznim kursevima ili međunarodnim monetarnim sistemom,

da sledi odgovarajuće devizne politike kompatibilne sa navedenim obavezama.

Vezivanje valute zemalja u razvoju za valute razvijenijih zemalja znači da se njihove valute

kreću paralelno sa glavnom valutom, uporedo apresiraju ili depresiraju prema ostalim valutama,

što stvara određene probleme tim zemljama, ali one i pored toga nastavljaju da vezuju svoje

valute. Naime, povećane kratkoročne fluktuacije među vodećim svetskim valutama znače da

kursevi valuta zemalja u razvoju sve više zavise od faktora koji održavaju spoljne uticaje zemlje

koja emituje interventnu valutu, umesto da su rezultat sopstvenog stanja platnog bilansa.

Neke zemlje u razvoju pokušale su da umanje te probleme (nestabilnost i nesigurnost valutnih

transakcija) vezivanjem svoje valute za korpu valuta, ali im je to stvaralo određene

administrativne probleme, pogotovo ako u korpi valuta dominira jedna valuta koja se najviše

koristi u međunarodnim plaćanjima tih zemalja. Zbog fluktuacije kurseva, pred zemljama u

razvoju nalazi se i problem upravljanja njihovim deviznim rezervama, koje se uglavnom sastoje

od jedne valute, pa su one suočene sa dilemom da li da i dalje povećavaju svoja salda u toj valuti,

ili da idu na njihovu diverzifikaciju. Kolebanja deviznih kurseva uticala su na smanjenje

vrednosti pojedinih svetskih valuta, što je dovelo do erozije devizne aktive u portfelju zemalja u

razvoju, s jedne strane, dok se, s druge strane, zbog povećanih troškova uvoza i većeg platnog

deficita tih zemalja, postavlja zahtev za većim iznosom aktive.

Očigledno je izbor odgovarajućeg vezivanja deviznog kursa u današnjim uslovima prilično težak

problem za zemlje u razvoju imajući u vidu posledice koje kursna politika ima na unutrašnja i

spoljnoekonomska kretanja tih zemalja. Nerazvijene zemlje insistiraju na stabilnijem, iako ne

krutom deviznom kursu, kao i na što realnijim kursevima između industrijski razvijenih zemalja,

pošto su u uslovima monetarnih nacionalizama interesi te grupe zemalja, koje ionako trpe zbog

nestabilnosti svojih izvoznih primanja, suočeni sa još većom nestabilnošću i još većim teretom

njihovog dosadašnjeg i budućeg zaduživanja.

110

9.5. Međunarodno udruženje za razvoj (International Development Association- IDA)

IDA je osnovana 1960. godine sa ciljem pružanja finansijske podrške najsiromašnijim zemljama

sveta za koje su krediti Svetske banke bili skupi. Uslov dobijanja podrške IDA-e je da GDP

zemlje ne prelazi 650 USD per capita. Sve članice Svetske banke mogu da budu i članice IDA.

IDA kredite odobrava samo državama sa rokom dospeća od 35-40 godina, sa grace periodom od

10 godina, bez kamate i sa minimalnim troškovima od 0,75%.

9.6. Međunarodna finansijska korporacija (International Financal Corporation - IFK)

Ova afilijacija Svetske banke osnovana je 1960. godine sa ciljem unapređenja ekonomskog rasta

ZUR preko privatnog sektora, sa podrškom domaćeg i stranog kapitala. IFK investira u privatne

firme i pruža savete o relevantnim razvojnim pitanjima koja se posebno odnose na razvoj

finansijskih tržišta, strane direktne investicije, privatizaciju, forme finansiranja infrastrukturnih

objekata kroz sve forme BOT aranžmana i slično. IFK obično finansira projekat u kome je

manjinski partner, ali ugled IFK privlači u taj projekat ostale investitore. Saradnja IFK i Svetske

banke vrlo je tesna, posebno u oblasti razvoja infrastrukturnih projekata

(energetika,telekomunikacije), ili oko razvoja finansijskih tržišta. Rigorozno sačinjen elaborat i

njegova evaluacija uslovi su za dobijanje finansijskih sredstava IFK.

9.7. Multilateralna agencija za garantovanje investicija - MIGA

Multilateralna agencija za garantovanje investicija je članica Grupe Svetske banke. Osnovana je

da bi promovisala strane direktne investicije koje se plasiraju u zemljama u razvoju. Osnovana je

1988. godine sa kapitalnom osnovom od 1 milijarde dolara i sa sedištem u Vašingtonu.

MIGA promoviše SDI u ZUR, tako što privatne strane investitore osigurava od nekomercijalnih

(političkih) rizika, savetuje vlade zemalja domaćina u oblasti promotivnih investicionih mera i

privlačenja SDI, pružajući online investicioni servis sa statističkim podacima, i posredujući u

rešavanju sporova između investitora i vlada zemlje domaćina. MIGA ima prednost u odnosu na

privatne osiguravajuće kuće od političkih rizika činjenicom da je članica Grupe Svetske banke,

što joj omogućava da pravovremeno interveniše kod vlade zemlje domaćina i spreči moguće

rizike ili sporove.

MIGINE garancije štite investitore od sledećih rizika: rizika restrikcija na transfer dobiti i

sredstva, rizika od eksproprijacije, od rata i civilnih sukoba, rizika od nesprovođenja zaključenih

111

ugovora na relaciji investitor/projektno preduzeće i vlast zemlje domaćina. Zaštitne mere mogu

biti kupljene u paketu ili pojedinačno.

MIGA može štititi samo nove investicije, i to:

nove grinfild investicije;

nove investicione uloge koji su usmereni na ekspanziju, modernizaciju ili finansijsku

rekonstrukciju postojećih preduzeća/projekata i

kupovinu koja uključuje privatizaciju državnih preduzeća.

Za razliku od ostalih osiguravajućih kuća MIGA ima podršku Grupe Svetske banke i njenih

zemalja članica. Članstvo u MIGA otvoreno je za sve zemlje članice Svetske banke.

9.8. Regionalne banke za razvoj

Regionalne banke za razoj počele su da se razvijaju, počev od šezdesetih godina i po uzoru na

Svetsku banku njihova aktivnost usmerena je na usmeravanje finansijskih sredstava u razvoj

pojedinih regiona sveta. Pomenućemo neke od njih.

- Azijska banka za razvoj je finansijska institucija koja se bavi unapređenjem razvoja regiona

Azije i Pacifika. Osnovana je 1966. godine, a središte banke je u Manili (Filipini);

- Afrička banka za razvoj - pruža ekonomsku i socijalnu pomoć Africi i zajedno sa svojih šest

povezanih institucija usmerava privatni i javni kapital u razvojne projekte afričkih zemalja.

Počela je sa radom 1963. godine, a središte banke je u Abidžanu (Obala Slonovače);

- Interamerička banka za razvoj - osnovana je radi podrške i ubrzanja privrednog i socijalnog

razvoja zemalja Latinske Amerike i karipskog područja. Banka je imala značajnu ulogu u

mobilisanju kapitala i iz drugih regiona u funkciji privrednog razvoja južne Amerike. Banku je

osnovalo 19 zemalja Latinske Amerike i karipskog područja i SAD, 1959. godine i ona

predstavlja najveću i najstariju regionalnu razvojnu instituciju. Lepeza projekata koje je

finansirala Banka ide od proizvodnog sektora, preko otklanjanja siromaštva i uspostvaljanja

socijalne pravde, projekata vezanih za povećanje nivoa obrazovanja, zaštitu životne sredine, do

stimulisanja malih preduzetnika i poljoprivrede;

- Arapska banka za ekonomski razvoj Afrike - pruža pomoć arapskim zemljama u Africi da

prevaziđu platnobilansne probleme, pruža tehničku pomoć za razvoj i podstiče investicije u

razvojne projekte.

- Islamska banka - finansira privredni i socijalni razvoj zemalja članica Organizacije islamske

konferencije. Počela je sa radom 1973. godine, a sedište banke je u Džedi (Saudijska Arabija).

9.9. Evropska investiciona banka (Europen Investment Bank)

112

Evropska investiciona banka (EIB) je finansijska institucija Evropske unije. Osnovana je u Rimu

1958. godine, na osnovu člana 129 Ugovora o osnivanju EEZ. Nakon stupanja na snagu sporazu-

ma iz Mastrihta dopunjenje su i odredbe o EIB.

EIB finansira investicione projekte koji doprinose balansiranom razvoju Unije. Akcionari EIB su

zemlje članice Evropske unije. Početni kapital banke bio je 1.000 miliona jedinica, koje su

upisale zemlje članice. Visina kapitala vremenom se povećavala kako se povećavao broj zemalja

članica EU. Udeo pojedinih zemalja članica izračunava se prema njihovoj privrednoj snazi.

Prema tom vlasništvu EIB kao kreditni institut ima mogućnosti da na kapitalnom tržištu nabavi

novac po veoma povoljnim uslovima pošto ima kreditni rejting klasifikacije AAA. Na taj način,

kao prvorazredni zajmoprimac, banka jeftino mobiliše sredstva koja zatim pod povoljnim

uslovima usmerava prema korisnicima.

EIB nema klijente koji ulažu novac nego isključivo kreditno finansira projekte koji na drugi

način ne bi mogli da se finansiraju ili bi po veoma skupoj ceni nabavili kredite. Projekti koje

banka finansira moraju da imaju ciljeve razvoja Evropske unije:

razvoj evropskih industrija,

razvoj malih preduzeća,

stvaranje prekoevropskih mreža (transport, telekomunikacije, energija),

podrška informacibnim tehnologijama,

zaštita prirodne okoline,

poboljšanje zdravlja i obrazovanja.

Takođe, od tih projekta moraju da profitiraju najnerazvijene regije. Projekti moraju da privuku

dalje izvore investicija. EIB, pre svega, odobrava sredstva zemljama članicama, ali odobrava

kredite i investira i izvan teritorije EU Van EU EIB nastoji da doprinese politici razvojne

saradnje koju je definisala u brojnim ugovorima koji Uniju povezuju sa oko 130 zemalja Južne,

Centralne i Istočne Evrope, Mediterana, Afrike, Azije, Latinske Amerike i Kariba kao i

Pacifičkog regiona.

EIB je glavni akcionar u Evropskom investicionom fondu (EIF). EIF je stvoren 1994. godine

kako bi omogućio razvoj malih i srednjih preduzeća. Finansijska sredstva se daju putem

posrednika i državnih istitucija. EIF deluje, osim na teritoriji Evropske Unije, na teritoriji

Evropske slobodne trgovinske zone (EFTA), Lihtenštajna, Islanda i Norveške. Finansijeri EIF su,

Evropska investiciona banka (59.15%); Evropska Zajednica koju predstavlja Evropska Komisija

(30.00%); i 34 privatnih evropskih finansijskih institucija (10.85%). Središte Evropskog

investicionog fonda je u Briselu.

113

EIB je autonomna institucija. Ona radi prema mogućnostima kapitalnih tržišta. Pored toga,

sarađuje sa svim institucijama Evropske unije. Članovi EIB imaju mogućnosti da prisustvuju

sednicama i sastancima svih institucija Unije. Središte banke je uLuksemburgu.

10. STRANE DIREKTNE INVESTICIJE