[26�

АД

РИЈА

НА

МА

РЧЕТ

ИЋБиблид 0350-6428, 45 (20�3) �49, с. 26�–2�4

Научни чланак

УДК

82.

0

�дријана М�РчеТић(Београд, филолошки факултет)���r�����@���.b�.��.rs�

НАРАТОЛОШКА КРИТИКА

Кључне речи: наратологија, структурали�ам, интердисциплинарни при-ступ, приповедање, �начење, наратолошка критика

�пстракт: У раду се ука�ује на главне особине савремене наратолошке критике. Пола�ећи од класичне, структуралистичке наратологије која је форму-лисана у радовима француских структуралиста седамдесетих година прошлог века, прати се гене�а наратолошких идеја до данас. Успостављена је ра�лика и�међу наратологије као „чисте” теорије и практичне или примењене нарато-логије. Сажето су представљене главне идеје Жерара Женета, Ролана Барта, Џералда Принса, Симура Четмена и Дорит Кон.

Тешко би било оспорити чињеницу да је наратологија данас и�губила утицај какав је имала пре тридесет или четрдесет година, у време када је настала већина класичних наратолошких текстова као што су Увод у структуралну анализу приповедања Ролана Барта (�966), Граматика „Декамерона” Цветана Тодорова (�969) или Расправа о приповедању Жерара Женета (�9�2). У јеку новог утилитари�ма, који у протеклој деценији у теорији књижевнос-ти доживљава кулминацију, проучавање структуре књижевног дела, и уопште свако теоријско ра�мишљање о књижевности као специфичном и аутономном предмету, какво је било својствено класичним наратолошким проучавањима, често се сматра јало-вим и помало �алудним послом. Уопштено посматрано, студије књижевности, чак и на академском нивоу, више нису превасходно оријентисане на питања у ве�и с природом књижевности, њеном уметничком формом, већ су се још једном окренуле њеним друшт-веним, идеолошким и политичким �начењима. Послужимо ли се је�иком „формалистичке” критике, могли бисмо рећи да се пред савременог проучаваоца књижевности више не поставља питање: „Шта је песма?”, већ питање „Шта она чини?”.

Ра�логе који су довели до релативног сумрака класичне или, тачније, структуралистичке наратологије треба тражити и у окви-ру самих наратолошких студија и у општој духовној клими која је у последњих неколико деценија �авладала у свим хуманистичким

262]

ПО

ЈМО

ВН

ИК наукама. Наратологија представља последњи велики структура-

листички пројекат у проучавању књижевности. „Лингвистика дискурса” или „структурална анали�а приповедања”, како су је још на�ивали њени оснивачи, француски структуралисти, �а-мишљена је у тренутку када је структурали�ам у науци о књижев-ности достигао свој �енит и када су се почеле јављати нове идеје у ве�и са природом и статусом књижевног дела. Наратолошки пројекат француских структуралиста истрошио се врло бр�о, у свега неколико година, или је нашао �амену у ра�личитим пост- структуралистичким моделима интерпретативне критике. Златно доба наратологије није практично ни почело, а њене основне идеје већ су се почеле доводити у питање, понекад и од стране самих наратолога. Само четири године по објављивању свог програмског наратолошког рада, Увода у структуралну анализу приповедања (�966), Ролан Барт је одбацио наратолошки метод и окренуо се питањима херменеутике књижевног текста. Присећајући се по-четака наратологије, Барт у С/З-у каже да су наратоло�и настојали да све постојеће приповедне текстове, као и оне који ће тек бити створени, сведу на једну формулу или схему која ће ука�ивати на њихову �аједничку унутрашњу структуру: „Кажу да су неки будисти, �ахваљујући аске�и, у стању да читав један пеј�аж са-гледају у �рну пасуља. Управо су томе тежили први аналитичари приповедања: да све приповедне текстове света (којих има на хиљаде и хиљаде) виде у једној јединој структури: и� сваке при-че, мислили су они, и�лучићемо њен обра�ац, �атим ћемо од тих обра�аца направити једну велику наративну структуру, коју ћемо (ради провере) поново применити на било који приповедни текст.” Али, убр�о се пока�ало, каже Барт, да је тај �адатак „�аморан и, на крају крајева, непожељан” (��r�h�s� �9�0: 9).

Иако су наступали као школа, окупљени око �аједничких истраживања при É�o�� �r���qu� ��s� h�u��s� é�u��s� и часописа �����nica�i�n��, француски наратоло�и нису формулисали једну �аједничку теорију приповедања. Међу њима постоје бројне ра�лике у погледу специфичних интересовања и начина схватања предмета, али се све оне ипак могу довести у ве�у с једним кључним питањем�� однос према њему нам омогућава да ра�ликујемо две главне врсте наратолошких студија, настале практично истовремено у оквиру француског структурали�ма. О две врсте структуралистичке наратологије писала сам и раније у више наврата,� па ћу се овде само укратко осврнути на најва-жније �акључке тих истраживања. Прва врста наратологије, какву формулишу Барт и Тодоров, специфичност наративног текста, то јест, наративност, тражи у елементима радње или приче: у структури и врстама �аплета, компо�ицији наративних сегмената, функцијама ликова, тематским и симболичним структурама. Због

� Први пут у раду „Две врсте наратологије” (�996), а најисцрпније у књи�иПрви пут у раду „Две врсте наратологије” (�996), а најисцрпније у књи�и Фигуре приповедања (2003�� друго и�дање 2004), која је у целини посвећена Женетовој теорији приповедања.

[263

АД

РИЈА

НА

МА

РЧЕТ

ИЋтога је Женет у Новој расправи о приповедању ову врсту наратоло-

гије на�вао „тематском” наратологијом (������� �983: �2). Другу врсту структуралне анали�е приповедања формулише сам Женет и на�ива је „формалистичком” или „начинском” наратологијом, �ато што специфичност приповедног текста тражи искључиво у начину на који је прича представљена у приповедању. „Тематска” и „начинска” наратологија су два веома ра�личита приступа при-поведном тексту. Оне се ра�ликују и по општем теоријском пола-�ишту и по неким појединачним, али не мање важним питањима у приступу књижевном наративном делу. Овде ћемо ука�ати само на једно својство које је пресудно �а ра�ликовање ове две врсте наратологије. Будући да структуралистичку анали�у �амишљају као објективно и ег�актно проучавање које се бави искључиво општим �аконима приповедања, „тематски” наратоло�и уопште не у�имају у об�ир �начење појединачног књижевног дела у свој његовој одређености. На том плану, они би једино могли тежити некој врсти другостепеног семантичког увида у структуру која се нала�и у основи појединачног књижевног дела, односно свих оних дела којима је дата структура �аједничка, као што, на пример, чини Барт у анали�и флеминговог Голдфингера или Бремон у анали�и Цара Едипа. По њима, специфичним �начењем појединачног књижевног дела баве се књижевна критика и књижевна историја, док структурална анали�а приповедања проучава искључиво ап-страктне структуре које прева�ила�е границе појединачног дела. Њен посао није да тумачи овај или онај приповедни текст, већ да и� небројеног мноштва приповедних текстова и�лучи његову „гра-матику” или хипотетички модел дескрипције, �бог чега ову врсту анали�е Барт на�ива још и „лингвистиком дискурса”. Другим речима, �а Барта, Бремона и Тодорова наратологија је искључиво теоријска дисциплина чији циљ није да тумачи појединачне приче и романе, већ да укаже на опште поступке у њиховом грађењу. У том смислу, главни у�ор француских тематских наратолога била је Пропова Морфологија бајке.

За ра�лику од „тематских” наратолога, Жерар Женет не ис-кључује проблем �начења појединачног књижевног дела и� дело-круга структуралистичке анали�е�� напротив, по њему, то је један од главних проблема сваког, па и структуралистичког бављења књижевношћу. Штавише, у мери у којој проучава на који начин форма или структура дела доприноси конституисању његовог �начења, питање интерпретације је једно од главних питања струк-туралистичке критике, а �апажање о томе да су у књижевном делу „код” и „порука” нера�лучно пове�ани, по Женету, представља главни допринос структурали�ма књижевним студијама уопште. Оно је омогућило да се прева�иђе старо и неприхватљиво ра�ли-ковање и�међу „форме” и „садржаја” књижевног дела, а тиме и једнострана и�учавања тематског или формалистичког усмерења и да се са проучавања „пра�них форми” пређе на и�учавање односа и�међу форме и „садржаја”, то јест �начења.

264]

ПО

ЈМО

ВН

ИК Дакле, кључна ра�лика и�међу „тематске” и „начинске”

наратологије састоји се у томе што „тематски” наратоло�и ис-кључују проблем �начења и� делокруга науке о књижевности, и наратологију виде као чисту теорију која се бави искључиво апстрактним категоријама, а не интерпретацијом појединачних текстова. Насупрот томе, Женет у својој „начинској” наратологији пола�и од претпоставке да су семантички аспекти појединачног књижевног дела битно питање сваке теорије књижевности, па и, како би Барт рекао, „лингвистике дискурса” и да, према томе, у начелу морају бити конститутиван елемент наратолошке анали�е. Женет и� наратологије не искључује испитивање специфичног �начења појединачног књижевног дела, то јест интерпретацију, �бог чега његову „начинску” или „формалистичку” наратологију можемо на�вати и наратолошком критиком или примењеном наратологијом.

Већ сада треба нагласити да Женетова примењена наратоло-гија, али и наратолошка критика уопште, подра�умева неке са-свим специфичне процедуре, веома ра�личите од оних �а којима посеже нека традиционалнија критика, а �начење до којег она дола�и сасвим је посебне врсте. Наратолошка критика „отвара” приповедни текст на јединствен начин, у шта се уверио свако ко је стекао бар елементарно �нање о наратолошким појмовима и начину на који се они примењују на конкретним текстовима. Осветљавајући оне аспекте приповедног текста који би у неком традиционалнијем тумачењу често остали у сенци, наратолошка критика трага �а �начењем које се конституише у спре�и форме и садржаја, је�ичких и наративних фигура и предоченог „мате-ријала”. Сам Женет своје анали�е приповедних текстова, међу којима је, с ра�логом, најпо�натија она Прустовог Трагања за изгубљеним временом и� Расправе о приповедању, укључене у Фигуре III (�9�2), ве�ује, с једне стране, �а наративне аспекте унутар којих се обликује прича (глас, време и начин), а с друге, �а је�ичка средства употребљена у приповедању. Ослањајући се на те категорије, Женет своја тумачења Прустове про�е �аснива на анали�и семантичких функција појединих је�ичких категорија (глаголских времена, прилога, итд) или на анали�и специфичног начина на који су поједини наративни аспекти стили�овани у при-поведном тексту. Али, о томе ће бити речи касније. Овде је важније истаћи да се ра�лика и�међу „тематске” и „начинске” наратологије у овом смислу – или наратологије схваћене као „чисте” теорије и наратологије схваћене као примењене теорије – одржала и до данас. Нека од нај�анимљивијих питања савремених наратоло-шких студија тичу се управо тога где треба поставити границе ове дисциплине. Да ли наратологија треба да се посвети искључиво проучавању општих појмова у ве�и с феноменом приповедања или треба да пређе границе теорије и отисне се у тумачење појединачних текстова? У ве�и са оваквим и сличним питањи-ма међу наратоло�има и данас, као и пре четрдесет година, не

[265

АД

РИЈА

НА

МА

РЧЕТ

ИЋпостоји сагласност. Џералд Принс, на пример, �аступа мишљење

да треба ра�ликовати наратологију у ужем и наратологију у ширем смисли, при чему статус праве теорије, по њему, припада само овој првој. Наратологија у ширем смислу и није теорија, већ кри-тика �аснована на одређеном теоријском моделу – наратолошка критика (Pr���� 2003). Насупрот томе, Су�ан Ленсер верује да је �адатак наратологије да проучава приповедни текст у односу према контексту у којем се он јавља и који се може и�учавати и� ра�личитих аспеката, социолошког, психолошког, политичког, итд (Лансер �986). Али, у расправама које се данас воде у ве�и са овим питањима најчешће се истиче потреба �а компромисом, па тако и Принс каже да „морамо покушати да наратологију �аснујемо на емпиријским основама”, односно да „теорија мора да се ухвати у коштац са стварношћу, да опис мора да одговара појави, а модел ономе што је моделом предочено” (Pr���� 2003: �2).

Аналогију и�међу класичне наратологије и савремених нара-толошких проучавања ипак треба у�ети с ре�ервом. Наратолошка теорија каква се данас углавном практикује, чак и када се о�на-чава као „чиста”, нема много додирних тачака с Бартовим или Бремоновим „тврдим” структурали�мом. Савремена наратолошка теорија најпреци�није се може описати као метатеорија�� она свој главни �адатак види у дефинисању, или поновном дефинисању, неких важних наратолошких појмова, као што су приповедач, приповедни текст или приповедна ситуација, у модификацији и унапређивању неких појмова традиционалне наратологије (не-поу�дани приповедач, тачка гледишта, имплицитни писац) или у настојању да се расветле и они аспекти приповедног текста које класична наратологија није била довољно у�ела у об�ир (читалац, приповедни простор, фикционалност, итд). (Pr���� 2003: �0–��)

И� данашње перспективе је очигледно да теоријски модел �а приступ приповедним текстовима који су формулисали „темат-ски” наратоло�и није донео �начајније ре�ултате. Наратолошке студије какве су они практиковали врло бр�о су се претвориле у готово бескрајне расправе око терминологије, што је структурал-ној анали�и приповедања донело не�ахвалну репутацију херме-тички �атвореног подручја истраживања и истовремено умањило њен �начај сводећи читав наратолошки пројекат на бављење све апстрактнијим класификацијама ради њих самих.2 Али, јењавање интересовања �а структуралистичко проучавање приповедања није било условљено само чињеницом да се наратолошки модел анали�е у одређеном тренутку сам од себе „истрошио”, већ и чињеницом да је, под утицајем општијих интелектуалних кретања, дошло до промене парадигме у и�учавању књижевности уопште. Иманентни приступ књижевности, односно сви они методи који су, пола�ећи од претпоставке о семантичкој аутономији текста,

2 О критици наратолошког метода види, на пример, H��� (�998: 64–��3).

266]

ПО

ЈМО

ВН

ИК настојали да књижевно дело „објективно” опишу, а којима припа-

да и структуралистички приступ приповедању, уступили су место �анимању �а идеологију, културолошко и социолошко �начење дела. У последње три деценије теорија књижевности се вратила темама и методима које је, одредивши форму књижевног дела као средишњи предмет проучавања, напустила пре готово чита-вог века. Наравно, то још увек не �начи да је иманентни приступ књижевности као такав успешно оспорен о�биљним теоријским аргументима�� ра�ло�и с којима ра�личити идеолошки приступи наступају против иманентне анали�е као централног начина бављења књижевношћу искључиво су ванлитерарне природе. Насупрот томе, сви аргументи којима су се �ачетници иманентног приступа – руски формалисти, структуралисти, феноменоло�и, итд – служили оспоравајући идеолошки и социолошки приступ књижевности ни данас нису и�губили ништа од своје првобитне теоријске тежине.

Обнављање интересовања �а идеолошку димен�ију књижев-ности прои�вело је одговарајућа померања у области књижевних студија. Поетика је и�губила статус доминантног облика проуча-вања књижевности, који је неприкосновено успевала да �адржи током неколико деценија, а њено место �ау�еле су прво интерпре-тативна критика, �аснована на спекулативним претпоставкама, а потом, у најновије време, нова врста истори�ма и студије културе, односно интердисциплинарни приступ књижевности. Упоредо са структурали�мом, и поетика је, бар привремено, и�губила свој некадашњи утицај. Ова промена није мимоишла ни проучавање приповедања. Од почетка осамдесетих, а поготову у последњој де-ценији прошлог века, истраживање приповедања кренуло је битно друкчијим путем од оног којим се кретала класична наратологија. Анали�у структуре наративног текста и начина функционисања његових конститутивних елемената �аменила су ра�мишљања о читаоцу наративног текста, о односу и�међу „природних” и фиктивних наративних иска�а, о полу приповедача или о социо-лошком �начењу романескне форме. Теоретичари приповедања постали су културни историчари, истраживачи у области мулти-дисциплинарних студија и социоло�и књижевности. Суштинска питања раније теорије приповедања – питања у ве�и с формом књижевног наративног текста – све се ређе постављају. А када се и поставе, форма књижевног дела се не схвата као структура која има специфичну, естетичку функцију, већ као и�ра� друштвеног или идеолошког контекста којем дато дело припада.

Било је и покушаја да се наратологија на и�вестан начин учини ангажованијом тако што ће се њено структуралистичко порекло такорећи �атамнити, а сам метод проширити тако да, осим испитивања саме наративне форме, обухвати и и�учавање њених социјалних и идеолошких импликација. Такав приступ данас се највише практикује у Америци. У радовима савреме-них америчких наратолога „лингвистика дискурса” се и� чисто

[26�

АД

РИЈА

НА

МА

РЧЕТ

ИЋ„формалистичког” приступа приповедању трансформисала у

идеолошки, па чак и у политички приступ књижевности, и�гу-бивши на тај начин сваку ве�у са својим првобитним теоријским пола�иштем – структурали�мом како је формулисан код Јакобсона, Пропа и Леви-Строса. Остављајући по страни неке мање ра�лике, �аступници интердисциплинарног приступа сматрају да ра�личите идеолошке критике – на пример, феминистичка критика и сту-дије етничког идентитета – представљају и�а�ов �а наратологију, односно да јој могу подарити нови живот.3

Ипак, ма колико истраживања ове врсте тренутно била утицај-на, чини се да будућност наратологије, ако је она уопште има, није на овим путевима. феминистичка критика или теорија културног идентитета не само да не представљају и�а�ов �а наратологију, већ доводе у питање основне идеје на којима је наратологија као врста књижевне теорије првобитно била �аснована. У савре-меним књижевно-идеолошким приступима приповедању, осим на�ива и понеког термина, од структуралне анали�е књижевног наративног текста није остало готово ништа, а оно што су Барт, Тодоров или Женет одредили као основни циљ свог истраживања – дефинисање наративности приповедног текста – више се уоп-ште нигде и не помиње. Осим тога, тешко је отети се утиску да нови методолошки хибриди, какви су на пример „феминистичка наратологија” или „социјални формали�ам”,4 са становишта ра�умевања и тумачења самих књижевних дела не доносе ништа �начајније у односу на ре�ултате до којих су дошле ра�личите оријентације формалистичке критике, па и сама наратологија. Упоредимо ли феминистичка тумачења деветнаестовековне про�е с Женетовим тумачењима флобера и Пруста, приметићемо да су у њима наратолошке идеје често креативно интерпретиране или суштински и�мењене друкчијим интерпретативним контекстом.5 Истовремено, �а ра�лику од наратолошког, дескриптивног модела тумачења, оваква тумачења су и�ра�ито нормативна – сложеност и оригиналност појединачног дела ту су по правилу жртвовани неком претпостављеном интерпретативном оквиру који носи јасан идеолошки пред�нак. Њихов циљ није да опишу и ра�јасне сам текст, или да укажу на неке његове специфичне особине, већ да покажу како се он односи према некој идеологији или неком фавори�ованом погледу на свет, фемини�му, мултикултурали�му, „постколонијали�му”, итд.

3 За детаљнији прика� ових теорија види H��� (�998: �9�–22�).За детаљнији прика� ових теорија види H��� (�998: �9�–22�).4 Појам „социјални формали�ам” (Појам „социјални формали�ам” (social �ormalism) у истоименој књи�и

уводи Дороти Хејл и њиме о�начава такав приступ наративним жанровима који, пола�ећи од схватања по којем је књижевно дело пре свега идеолошка и друштвена чињеница, не губи и� вида његове формалне карактеристике. У том смислу Д. Хејл настоји да покаже како се достигнућа традиционалне теорије про�е (од Џемса до Женета) могу искористити у новом, социјално ангажованом приступу приповедању (H��� �998: 4).

5 Види, на пример, W�rho� (�992) и F����� (�9��).Види, на пример, W�rho� (�992) и F����� (�9��).

268]

ПО

ЈМО

ВН

ИК Са становишта савремених интердисциплинарних студија,

проучавању приповедања какво су спроводили Барт, Тодоров или Женет, најчешће се �амера да је, ограничивши се на испитивање „дубинских структура” које стоје у основи приповедања уопште, сасвим и�губило и� вида проблем �начења појединачног књижев-ног дела. Другим речима, структуралистичкој наратологији се �амера да је маргинали�овала питање интерпретације. На основу свега што смо до сада рекли, није тешко видети да тај приговор и јесте и није на месту. Наиме, он би се могао упутити само једном броју француских структуралиста – онима које Женет на�ива „тематским” наратоло�има – али и њима са и�весном ре�ервом. Тачно је да „тематски” наратоло�и нису проучавали специфично �начење појединачног књижевног дела, али, с друге стране, то је била последица њиховог програмског става: специфично �начење појединачног наративног текста се мора апстраховати како би се и� свих постојећих и, исто тако, свих могућих приповедних текстова и�лучио један „хипотетичан модел дескрипције”. Пошто су питање �начења унапред искључили и� поетике и преместили га – као Барт – у делокруг књижевне критике и историје, струк-туралистима се не може �америти што нису формулисали неки одређени интерпретативни модел: они �а тим нису ни тежили.

Али, чак и ако се сложимо с мишљењем да се један од најо�-биљнијих пропуста структуралистичке анали�е приповедања састоји у томе што је и�губила и� вида �начење појединачног књижевног дела, то још не �начи да смо тиме аутоматски дис-кредитовали иманентни приступ приповедању као такав. То што је „тематска” наратологија �авршила у апстрактним класифика-цијама чија је интерпретативна релевантност спорна, не �начи да треба прећи на посматрање романа као идеолошке чињенице или сведочанства о етничком или сексуалном идентитету приповедача, �анемарујући књижевну природу романа, као и било којег другог књижевног дела. Упркос тренутно преовлађујућој идеологији књижевних студија, чини се да је бављење наративним текстом као књижевном чињеницом још увек не само пожељан већ и могућ и смислен �адатак.

Ипак, овде пре свега настојимо да покажемо да, примењен на једну одређену врсту наратологије, женетовску или „форма-листичку” наратологију, приговор о маргинали�ацији �начења појединачног наративног текста уопште не стоји. Наратолошка анали�а ове врсте не �авршава у апстрактном расправљању �амр-шених теоријских проблема, већ настоји да се окуша на делу, у интерпретацији појединачног текста. Тај приговор није оправдан ни у начелном смислу, ни у погледу ре�ултата до којих су прво сам Женет, а касније и многи други њему блиски аутори дошли применом метода формалистичке наратологије у анали�и припо-ведних текстова. Наратолошка критика, какву практикује Женет, ослања се на неке посебне процедуре и сада ћемо, у главним цртама, на њих и ука�ати.

[269

АД

РИЈА

НА

МА

РЧЕТ

ИЋПо�ивајући се на Јакобсона, Женет каже да испитивање струк-

тура не искључује проблем �начења појединачног књижевног дела и� делокруга структуралистичке анали�е. Штавише, он пола�и од претпоставке да је �начење један од основних проблема сваког, па и структуралистичког бављења књижевношћу. Циљ његове теорије није да и�олује неки апстрактан наративни обра�ац или да формулише „граматику” приповедања, већ да и�нађе појмове који ће омогућити дубљу и истанчанију анали�у појединачних дела, пре свега романескног жанра. Женетове анали�е појединих при-поведних текстова, а поготову Прустовог Трагања за изгубљеним временом, �асноване су на тим појмовима и најбољи су дока� да наратолошке категорије, или тачније, категорије „формалистичке” наратологије, омогућавају да се преци�није истражи однос и�међу наративне форме и специфичног �начења конкретног приповедног текста. Женетова анали�а Прустовог романа пока�ује да, супротно ономе што се обично мисли, структуралистички метод може бити и�у�етно подесан и у испитивању веома сложених наративних текстова. У предговору �а енглеско и�дање Расправе о припове-дању Џонатан Калер у том смислу каже:

„Као да је Женет... одабравши �а предмет свог испитивања један од најсложенијих, најистанчанијих и најхерметичнијих приповедних текстова, решио да утера у лаж скептике који су тврдили да је структуралистичка анали�а приповедања подесна само �а испитивање најједноставнијих приповедних форми какве су, на пример, бајке.” (�u���r �980: 9)

Испитујући формалне карактеристике Прустовог романа, било да се оне манифестују на чисто је�ичком плану текста, било да представљају специфичне наративне фигуре на плану апстрактних категорија времена, гласа и начина, Женет се не �а-уставља само на описивању појединих фигура, већ истовремено настоји да укаже на њихову могућу функцију у конституисању �начења текста. Али, као што се то можда најбоље види у анали�и Прустовог итератива, �начење до којег се дола�и у наратолошком испитивању приповедних фигура битно је друкчије од оног које се открива у неком традиционалнијем типу читања: наратолошко читање настоји да покаже како се под дејством неког, формали-стички речено, „конструктивног принципа” конституише специ-фично �начење наративног текста. Значење до којег се дола�и на овај начин у ствари је прои�вод у�ајамног деловања формалног принципа (начина приповедања) и „садржаја” или „материјала”, то јест онога о чему се приповеда. Пола�ећи од претпоставке да је „порука” садржана у „коду”, Женет настоји да покаже како се она и� самог „кода”, то јест наративне форме, може ишчитати.

Један од најуспелијих примера овакве наратолошке критике представља Женетова анали�а Прустовог приповедања у итера-тивном имперфекту и� Расправе о приповедању. И�међу осталог, Женет анали�ира једно веома по�нато место и� Трагања, Алберти-нин „портрет” и� Девојака у цвету, опис у којем Пруст предочава

2�0]

ПО

ЈМО

ВН

ИК како Албертинино лице и�гледа у ра�личитим приликама (кад је

�ловољна, кад је срећна, кад јој је лице окупано светлошћу, итд). Сви Прустови тумачи, укључујући и Женета, слажу се да ра�ли-чита Албертинина лица у овом опису симболи�ују променљив и неухватљив карактер младе девојке, прустовско „биће у бегу” ��r �x��������. Али, �а ра�лику од ове традиционалне интерпре-тације, Женетова анали�а иде и корак даље (можда би исправније било рећи „дубље” у текст) и читав одломак посматра и са нешто друкчијег становишта�� по њему, „исто онолико колико је симбол карактера младе девојке, Албертинин портрет је и колекција прилошких одредби �а учесталу радњу” (неких дана / других неких дана / други пут / понекад / често / понајчешће / дешавало се / каткад чак... ) ” (��������982: �63). Промене Албертининог лица Женет види првенствено као садржинску мотивацију – у смислу који су том термину дали руски формалисти – �а употре-бу једне темпоралне фигуре, итеративног приповедања. Овакво приповедање у Прустовом роману у целини, а не само у овом опису, представља доминантну наративну норму. Итератив је једно од главних средстава на која се Пруст ослања да би дочарао свој посебан доживљај времена и, као такав, има важну улогу у грађењу укупног �начења Трагања. Приповедајући у ни�у ите-ративних имперфеката, Пруст настоји да дочара циркуларност времена и да створи илу�ију да се протицање времена, у овом свету у којем све блуди, прола�и и нестаје, ипак бар �а тренутак може �ауставити.

У истом раду Женет се и сам осврће на свој метод анали�е. Наратолошка анали�а често и�искује да се појединачни елементи стила, спољашња форма или, речено је�иком аналитичке кри-тике, текстура као таква, ставе у �аграде како би се дошло до неке дубинске структуре, која се потом и�ражава у форми неке апстрактне схеме или „граматике” датог наративног текста. На-ратологији се �ато �амера да, цртајући схеме и формуле, жртвује лепоту песничког текста потреби �а сувопарним апстрактним кла-сификацијама. Ова примедба и није толико нова�� она проистиче и� старе предрасуде, од које је и�гледа – како примећује Женет – патио и сам Пруст, да „чисто формално тумачење” може „оси-ромашити” текст и „уништити му свежину” (������� �9�2: �82). Да би предупредио овакав и сличне приговоре, Женет поводом своје анали�е итератива у Прустовом приповедању, која такође ре�ултира једном проповском схемом, каже:

„Можда би се могло рећи, и то потпуно основано, да оваква схема не дочарава ’лепоту’ овог одломка: али њена сврха није у томе. Анали�а се овде не односи на оно што би се терминима Чомског могло на�вати ’површинским структурама’, или стили-стичком ’манифестацијом’, ако бисмо се послужили термином Хјелмслева и Гремаса, већ на ’иманентне’ временске структуре, које чине сам скелет и темељ текста, структуре бе� којих он не би ни постојао [...] под површинским равним слојем реченица које се

[2��

АД

РИЈА

НА

МА

РЧЕТ

ИЋнижу, анали�а темеља ра�открива ра�личите напете структуре и

парадигматске односе. Ако се циљ овакве анали�е састоји у томе да расветли постојање (и стварање) текста, то се неће постићи, као што се то често каже, свођењем сложеног на једноставно, већ напротив, ука�ивањем на скривене сложене структуре, у којима се крије тајна једноставности.” (������� �9�2: �65)

Чини се да управо у овоме треба тражити највећи допринос „формалистичке” наратологије теорији приповедања и науци о књижевности уопште. Са дистанце од неколико деценија, јасније се види да је женетовској варијанти „лингвистике дискурса”, бар у њеним најсветлијим тренуцима, пола�ило �а руком да, про-древши до „структура и парадигматских односа” који се нала�е у темељима приповедног текста, наговести и на који начин оне учествују у грађењу његовог �начења. Осим тога, сама чињеница да је Женет своје појмове применио у испитивању тако сложе-ног наративног текста, какав је Прустов роман и то, рекло би се, с приличним успехом, читавом његовом теоријско-критичком подухвату даје посебну тежину. Женетове категорије успевају да и�држе проверу на коју их поставља Прустово приповедање, �бог чега се чини да је и укупни интерпретативни потенцијал његове теорије много већи од оног које је имала већина сродних приступа приповедању, а првенствено „тематска” наратологија. Нај�ад, али не најмање важно, Женетове анали�е остају у грани-цама самог текста, не посежући �а контекстуалним �начењима која су касније добиле централно место у интердисциплинарном приступу наратологији.

Подвргавши један од најсложенијих приповедних текстова у читавој историји романескног жанра наратолошкој анали�и, Женет је отворио нови пут у ра�умевање приповедања у кла-сичном роману уопште. Он је пока�ао да наратологија свом предмету поклања друкчију врсту пажње но што је то чинила традиционална теорија про�е и да нам може помоћи да чак и у тексту какво је Прустово Трагање, тексту који је био предмет готово небројених тумачења, откријемо неке особине које су раније биле �анемарене. Женетов приступ је најбољи дока� да наратологија располаже појмовним апаратом помоћу којег се сложеност класичних текстова, о којој у критици постоји општи консен�ус, може анали�ирати, рашчланити и посматрати као под микроскопом. Наратолошка критика нам неће рећи много о идеја-ма у неком роману, о веродостојности прика�а социјалног миљеа или о психологији личности, али ће нам омогућити да видимо како је роман „направљен” и како поједине приповедне фигуре учествују у конституисању његовог укупног �начења. Или, како Женет каже, наратолошка анали�а ће нам помоћи да „утврдимо на који начин евоцирана мотивација функционише као естетски медиј у делу” (������� �9�2: �8�).

Иако наратологија данас ни и� далека не ужива популарност какву је имала у време кад је Женет писао своју Расправу о при-

2�2]

ПО

ЈМО

ВН

ИК поведању, не би било исправно рећи да се интересовање �а ову

врсту проучавања сасвим и�губило. Додуше, нема ни најмање сумње да „тематска” наратологија, какву су практиковали Барт, Бремон и Тодоров, већ одавно припада прошлости и да има још само историјски �начај. Али „формалистичка” или женетовска наратологија, о којој је овде пре свега реч, и данас окупља немалу �аједницу теоретичара и критичара и, што је још важније, њихова проучавања често дају �начајне ре�ултате. Савремена наратологија инспирише се првенствено Женетовом теоријом приповедања и сродним и�учавањима, чак и онда када се с њима спори. У ствари, нај�начајнији ре�ултати савремених наратолошких проучавања неретко прои�ла�е и� расправе с класичном, женетовском на-ратологијом, и� потребе да се њени главни појмови, на пример, појам фокали�ације, преиспитају и поново дефинишу у складу с новим са�нањима. Наратоло�и и данас уверљиво и �анимљиво расправљају не само о фокали�ацији, већ и о дијеге�и, метанара-цији и непоу�даном приповедачу, али исто тако формулишу и нове појмове, као што су психонарација или наратив, којима се успешно служе у анали�и приповедних текстова. Пола�ећи од појмовног апарата који је највећим делом настао у Женетовим радовима и у радовима њему блиских аутора, наратолошка критика настоји да приповедни текст расветли са становишта његове форме, односно да покаже како поједине наративне фигуре доприносе конституисању његових специфичних �начења.

Понекад је тешко одредити границу и�међу „чисте”, тео-ријске наратологије и примењене наратологије или наратолошке критике. На то ука�ује и Џералд Принс када каже да и сам, иако је највише наклоњен схватању наратологије као чисте теорије, понекад практикује наратолошку критику, односно примењује наратолошке појмове у анали�и појединачних књижевних дела, на пример, када проучава улогу приповедача у Бал�аковом Чича Гориу или метанаративне фигуре у Бретоновој Нађи (Pr���� 2003: 9–�0). Симбио�у теоријске и примењене наратологије често ћемо наћи и у радовима других утицајних наратолога, на пример у они-ма Дорит Кон или Симура Четмена. У односу према свим досад поменутим ауторима, Четмен представља специфичан случај �ато што је његов приступ приповедању интердисциплинаран, односно обухвата проучавање приповедања и у књижевности и у филму. Четмен највише пажње поклања појму наратива који дефинише као дубинску приповедну структуру не�ависну од медија у којем се манифестује. По њему, наратив је „врста текстуалне органи�а-ције” која може бити актуали�ована на ра�личите начине, „путем писане речи – у причама и романима�� путем говорне речи пове�ане с покретима глумаца који подражавају ликове… у представама и филмовима�� у стриповима�� путем плесних покрета – у наративном балету и миму�� чак и у му�ици …” (�h����� �980:�22) Али, било да анали�ира романе или филмове, Четмен остаје у оквирима „формалистичке” наратологије јер приповедном тексту приступа

[2�3

АД

РИЈА

НА

МА

РЧЕТ

ИЋса иманентног становишта, проучавајући његове формално-са-

држинске особине, а не њихове спољашње импликације.На иманентном становишту стоји и Дорит Кон. Њене књиге,

Trans�arent Minds (�9�8) и T�e �istinction o� �iction (�999), при-мер су једног сасвим самосвојног приступа који је ова ауторка формулисала у дужем временском периоду. Иако у великој мери еклектичког карактера, наратолошка теорија Д. Кон илуструје како се успешно могу пове�ати и тако ра�личити приступи као што су англоамеричка теорија про�е, женетовска наратологија и теорија романа Кете Хамбургер. Посебност приступа Д. Кон састоји се у томе што она метод своје анали�е, и појмовни апарат који јој служи као интерпретативни оквир, увек прилагођава тексту који је предмет испитивања. Њени наратолошки радови никад нису ни чисто теоријски ни чисто интерпретативни, већ представљају мешавину тумачења конкретног текста и коментарисања неког општијег теоријског питања. То најбоље илуструју радови о Мановој новели, Смрт у Венецији или о Прустовом Трагању, укључени у њену књигу T�e �istinction o� �iction.

Радови ове врсте представљају најбољу потврду да будућност наратологије лежи на овом путу, у теорији која своје претпоставке и појмове проверава у пракси, односно у анали�и појединачних приповедних текстова. Ту врсту теорије овде сам на�вала нарато-лошком критиком. На крају, још једном треба истаћи да се нара-толошка критика не бави вантекстуалним аспектима приповедног текста. Она је врста иманентне анали�е чији је циљ да покаже како један приповедни текст функционише као приповедни и како се у њему конституишу нека специфична �начења, условљена управо његовом наративном природом. Усмеравајући се на сам текст, на-ратолошка критика оставља по страни спољашњи контекст у који ула�и све од друштвено-историјског миљеа до пола приповедача. О њеним могућностима и интерпретативном потенцијалу, чини се, најречитије говоре радови самих наратолога, Женета, Четмена, Дорит Кон и других, на које сам се овде укратко осврнула.

Литература

��r�h�s�, �o����. ���Z. P�r�s�, S�u��, �9�0.--- „I��ro�u���o� à �’������s�� s��ru��ur��� ��s� ré���”. Poétique du

récit, �. ������� � T. To�orov ur., P�r�s�, S�u��, �9��.�h�����, S����our, „Wh�� Nov��s� ��� �o Th�� F���s� ���’� (A��

V��� V�rs��). �ritical Inquir��, s�v. �, br. � (�980): �2�–�40.�oh�, �orr��. Trans�arent Minds: Narrative Modes o� Presenting

�onsciousness in �iction, Pr�����o� U��v�rs����� Pr�s�s�, �9�8.--- �istinction o� �iction, Th� �oh� Ho�k��s� U��v�rs����� Pr�s�s�,

�999.

2�4]

ПО

ЈМО

ВН

ИК �u���r, �o���h��. „For�wor�”. �ér�r� �������. Narrative �isco-

urs, �n �ssa�� in Met�od. Pr�vo� �� �����s�k� ���� �. L�v��, Oxfor�, ��s��� ����kw���, �980.

F�����, Shos�h���. „Tur���� �h� S�r�w of I���r�r�����o�”. Yale �renc� �tudies, No 55/56 (�9��): 94–20�.

�������, �ér�r�. �igures III. P�r�s�, S�u��, �9�2.--- Nouveau discours du récit. P�r�s�, S�u��, �983.H���, �oro�h��. �ocial �ormalism, T�e Novel in t�e T�eor�� �rom

Henr�� James to Present. S���for� U��v�rs����� Pr�s�s�, �998. L��s��r, Sus��� S�����r. „Tow�r� � F�����s�� N�rr��o�o���”. �����e,

No 20 (�986): 34�–63.M�r�����, A�r�����. „�v� vrs��� ��r��o�o����”. Godišnjak za �o-

etička i �ermeneutička istraživanja. P/H br. � (�996): 28–43.--- �igure �ri�ovedanja. ��o�r��: N�ro��� k�����/A�f�, 2003. Pr����, ��r���. „Surv������ N�rr��o�o���”. W�at Is Narratolog��,

To� K���� ��� H��s� H�r��� Mü���r ��s�., ��r��� – N�w York, W���, 2003.

W�rho�, �ob���. „Th� Look, �h� �o���, ��� �h� H�ro���: A F�-����s��–N�rr��o�o����� ������� of. Persuasion, Novel: � �orum on Fic�i�n, 26, № � (�992): 5–�9.

A�r����� M�r�����

N�rr��o�o����� �riticism

S u � � � r ��

Th� ��� of �h�s� ����r �s� �o ��s��r�b� �h� ���� f���ur�s� of �o�����or�r�� ��r-r��o�o���. Th� ��������o�s� of �h� ��s�������� v�r�� w������ ��������� o� v�r�ous� f��-�ors�. Th�r� �r� �h����o�o����� ��� for����s�� �o�s����r���o�s� of ��rr���v�, �h�� ��rk�� �h� v�r�� b��������s� of ��rr��o�o����� s��u���s��� �h�r� �r� s��ru��ur���s�� ���ro��h�s� �o �� �s� w��� �s� ���o�s��ru���v� or ����r��s��������r�� o��s��� �h�r� �r� h�s��or����, s�o��o�o��-���, ��� ���hro�o�o����� v��ws�, f�����s��, ��� �o������� o��s�. �u� �� ���ho�o�o����� s���s��, w� ��� ��s�����u�s�h ��rr��o�o��� �s� �h�or������ ��rr���v� �o����s� ��� ��rr��o�-o��� �s� � k��� of �r�����s��, �r������� or ����r�r�����v� ��rr��o�o���. Th� ��rs�� v��w of ��rr���v� �o����s� �s� r�s��r����v� s����� �� �x��u��s� s�������� ��� �o���x�u�� �s�����s� of ����v��u�� ��rr���v� ��x�s� fro� �h� ��v�s�������o��� �h� s���o�� o�� �s� �x���s��v� s����� �� �r��s� �o ������ �h�or������ �o�����s� �� ������s��s� ��� ����r�r�����o� of ����v��u�� ��x�s�. Wh��h�r �� �s� �x���s��v� or r�s��r����v�, ��rr��o�o��� w�s� �� ��s� b�s�� wh�� �� w�s� ������� �s� �������� ���ho� ��� s��u���� �h� ��rr���v���� of ��rr���v� ��x�, �.�. ��s� s�������� for� ��� s��ru��ur�, �s� ��� b� ����r��� s���� fro� �h� �x����� of �������’s�, �oh�’s� or �h�����’s� works�.

Ke�� words: ��rr��o�o���, s��ru��ur���s��, ����r��s��������r�� ���ro��h, ��rr���o�, �������, ��rr��o�o����� �r�����s��.