2 ОМАЈА јесен 2008. - Omaja.rsзавршио основну и нижу музичку школу. Гимназију је похађао у Добоју и Бањој Луци,

| 1

2 | ОМАЈА /јесен 2008.

| 3

OMAJAСрпска фолклорна фантастика

Број 8

Јесен 2013.

4 Снови на јави – гозба за машту / Интервју са

Нинославом Митровићем

7 Вампир Пантелија / Даница Марковић

10 Глава шећера / Милован Глишић

14 Награисао / Милован Глишић

19 Наумова слутња / Симо Матавуљ

22 Привиђења / Драгутин Илић

29 Милован / Раде Вучићевић

30 Вилински порођај / Биљана Јанковић

32 Певач у невољи / Биљана Јанковић

34 Привиђања вила / Данијел Синани

36 Виле / Вид Вулетић Вукасовић

38 Како је долијао змај љубавник / Златимир

Пантић

41 Виловити извор / Живојин Николић

42 Уље из кандила / Тамара Лујак

46 Нечастиви кум / Вујица Огњеновић

ОМАЈА - књижевни лист; оснивач и издавач: Удружење „Омаја“, Београд; главни и одговорни уредник: Миланче Марковић; заменик уредника: Младен Милосављевић (064/5342.025); штампа: „Мозаик“, Велика Плана (вл. Зоран Милошевић); тел. 065/5521.592; Е. пошта: [email protected]; ISSN 1820-5852; COBBISS.SR-ID 144451852

На насловној страни: Ана Милојковић – „Између два

света“, стрип


Снови на јави – гозба за машту

Разговор са Нинославом Митровићем

Нинослав Митровић је рођен 18.09.1976. године у Добоју. До избијања ратних сукоба 1992. године, живио је у Маглају, где је завршио основну и нижу музичку школу. Гимназију је похађао у Добоју и Бањој Луци, где је 2001. године дипломирао на Одсеку за Географију и етнологију Природно-математичког факултета.

Писао је за локалне штампане и електронске медије.Објавио је књигу под називом „Глуво доба“. Реч је о збирци

прича страве које су инспирацију нашле у домаћој митологији и народним предањима.

Његова прича „Хроми“ је објављена у збирци прича о старим боговима под називом „Невидбог“, у оквиру Регионалног фестивала фантастичне књижев ности РЕФЕСТИЦОН 2013 у Бије л ом Пољу. Живи и ради у Бањој Луци.

Упознајте Нинослава Митро вића...

Прва прочитана књига?

НМ: Ух, давно је било. Знам да

сам рано научио слова, и то прво

ћирилично слово Ж. Али за књигу

нисам сигуран. Претпостављам да

је била Ћопићева „Јежева кући-

ца“.

Када си почео да пишеш, и

шта је пресудно утицало на тебе

да кренеш овим путем?

НМ: Одувијек сам такорећи

пискарао, углавном текстове за

локалне часописе, али са пером

сам се озбиљније ухватио у кош-

тац тек 2007. године, када сам за-

почео рад на збирци „Глуво доба“.

Не знам зашто ми је требало толи-

ко времена. Можда због животних

околности и покушаја да пронађем

себе у неким другим областима, а

можда зато што је управо те годи-

не идеја о збирци страве, базираној

на народним предањима, коначно

проклијала и освијетлила ми пут

којим треба да идем. Али поред

њега и странпутицу којом сам до

тад паралелно ходао.

Зашто си се одлучио за фан-

тастику?

НМ: Страву и фантастику

сам, и као дјечак, више волио од

других жанрова. Одувијек су ми

те фантастичне и застрашујуће

измишљотине и маштарије биле

занимљивије од свакодневнице.

Нарочито од свакодневнице која

нас прати од деведесетих, од кад

се није промијенило много тога,

осим што смо осиромашили и

материјално и духовно. Мени је

тешко пронаћи инспирацију у том

| 5

сивилу гдје је све обезвријеђено и

наопако насађено, и зато се радије

окрећем ономе што називају фик-

цијом, гдје је машта много упот-

ребљивије оруђе.

Будући да регионално го-

ворно подручје баш и не може

да се похвали великим бројем

класика из жанра фантастике,

ко су били твоји домаћи и стра-

ни узори?

НМ: Ја лично волим класичну

књижевност пуног и раскошног из-

раза и стила, а такође и класичне

писце, како домаће тако и стране.

Тако волим кад се ти класични

писци окушају у жанру, а таквих

изненађења има много. Што се

чисто жанровских писаца фантас-

тике тиче, нисам их много читао,

да будем искрен, па су ми Толкин

и Мартин омиљени кад је ријеч о

епској фантастици, а Саган у СФ-у.

Пажњу ми привлаче новији руски

писци Лукјањенко, Глуховски, па и

Пељевин, који у својој књижевнос-

ти има доста фантастичног. Од до-

маћих писаца, цијеним рад Зорана

Живковића, још од времена док је

водио „Звездани екран“.

Шта је за тебе фантастика?

НМ: Снови на јави. Гозба за

машту. Гимнастика душе.

Каква је ситуација са изда-

ваштвом у Републици Српској?

Колико је теби било тешко да

нађеш издавача за свој прве-

нац?

НМ: Вјерујем да ситуација

у Републици Српској није ниш-

та боља него у Србији и осталим

земљама региона. Веома тешко

је доћи до издавача. Разлог томе

су вјероватно мала или готово

никаква средства која се улажу у

књижевност, и уопште у културу.

Такође, постоји тај општи тренд

занемаривања културе уколико

није комерцијално исплатива, па

због тога трпе млади и неафир-

мисани писци. Имамо сјајне, на-

грађиване младе писце, који су

принуђени да траже издаваче уг-

лавном у Србији, јер у Републици

Српској за њих мало ко зна и мало

коме је стало до њиховог рада. Ја

сам, након дуге и јалове потраге за

издавачем и спонзором, одлучио

да објавим збирку као самиздат,

са нешто уштеђеног и нешто по-

зајмљеног новца. Додуше, увијек

сам говорио како ми је жеља да

будем као Булгаков, мислећи при-

том на стил писања, а не на начин

на који је издавао књиге.

Твоја прва књига „Глуво

доба“, наишла је на позитивне

реакције код читалаца и критике

у Србији. Колико критика утиче

на тебе и твој рад?

НМ: Поред материјалне подр-

шке, друга ствар која недостаје

нашој књижевности је критика.

Најгора ствар која се може десити

некој књизи није то што ће добити

лошу критику, већ то што неће до-

бити никакву. Многа дјела остају

игнорисана, па их нико нити хвали

нити куди. А свака критика, била

она добра или лоша усмјерава пис-

ца. Такав је случај испочетка био и

са мојом књигом, што ме је попри-

лично разочарало. Међутим, мало

по мало су почеле стизати похва-

ле од читалаца, а недавно је наш

највећи познавалац хорор жанра

Дејан Огњановић, написао заиста

похвалну рецензију о мојој књи-

зи, назвавши „Глуво доба“ најзна-

чајнијом књигом српске хорор

прозе која се појавила у посљедње

четири године. Све похвале које

сам добио за књигу свакако мени

дају подстрек и енергију да се још

марљивије наставим бавити пи-

сањем.

Када си и како дошао на

идеју да напишеш „Глуво доба“?

НМ: Те 2007. године сам до-

био идеју за причу „Завјет“ која


и отвара збирку. Радећи на њој,

родила се идеја да напишем још

прича, гдје би свака од њих гово-

рила о једном митском бићу. На

крају сам се одлучио за најпозна-

тија митска бића каква су вампир,

вјештица, мора, куга, дрекавац и

други. Информације о њима су ми

пружиле вриједне књиге из српске

митологије, које је моја машта по-

том увезала у девет приповијетки.

На моју срећу, нико прије мене

није написао нити објавио ништа

слично, тако да сам ја добио част

да будем први који је написао и

објавио књигу страве инспирисану

домаћом митологијом.

Како објашњаваш чињеницу

да Балкан представља плодно

тле за настанак великог броја

тзв. „страшних прича“, а да се,

опет, велики број домаћих писа-

ца фантастике одлучује за неке

туђе теме?

НМ: Мислим да је главни

разлог неинформисаност о томе

колико страшних и фантастич-

них прича наша традиција и пре-

дања могу да понуде. Можда се

због тога домаћи писци држе тог

сигурног пута и опробаних тема,

али које, нажалост, не распаљују

машту, нити одражавају наш мен-

талитет и психологију. Самим тим

ни осјећај страве и ужаса које тре-

ба да осјетимо. Другачији ефекат

на нашег читаоца оставља прича о

канибалима из Западне Вирџиније

или тужном духу из Осаке, а пот-

пуно другачији мркла ноћ у баби-

ном селу, и она мрачна шума иза

куће, из које у поноћ ћурличе неки

враг, или га чујеш како гребе у гре-

ди и дише под прозором. Вјерујем

да сви осјећамо страх у познатом

окружењу, јер себе у њему лакше

замишљамо, па макар и кад само

читамо о томе. Ни ја нисам много

знао о нашим божанствима, мито-

лошким бићима и демонима, док

нисам почео да студирам етноло-

гију. Али у тренутку кад сам почео

проучавати нашу митологију и

фолклор, сви други извори и зани-

мања су постали споредни.

Од великог броја митских

бића која су присутна на нашим

просторима, вампир је убедљиво

најпознатији и најзаступљенији.

Зашто?

НМ: Вјероватно захваљујући

његовом отјелотворењу у роману

„Дракула“. Такође, и многоброј-

на остварења која су услиједила,

како књижевна, тако и филмска,

су инспирацију нашла управо у

овом Стокеровом роману, гдје је

вампир представљен као бесмртни

готски аристократа и љепотан. Уп-

раво вјечни живот и тјелесни атри-

бути, који су вампиру дати у тим

дјелима, привлаче комерцијалну

пажњу. Сви воле да се поистовје-

те са свемоћним и лијепим лико-

вима, и да за то дају новац. Међу-

тим, вампир из наше митологије

није ни изблиза тако наочит. Он је

приземан демон, црн, длакав и на-

дувен као каква мјешина. Језив је

и нијем, а једина некретнина коју

посједује је његов гроб, никакав

раскошни дворац. Постоји додуше

паралела у сексуалној симболици,

али узевши у обзир све, наш ми-

толошки вампир одудара од лите-

рарног. Он је биће од кога се држи-

те што даље, не прижељкујете да

се заљуби у вас. Такав вампир не

би имао успјеха код публике која

воли да се поистовјећује са при-

влачним крвопијама. Нарочито би

разочарани остали тинејџери, који

су највећи конзументи новијих

вампирских сага.

Које је твоје омиљено митс-

ко биће, и зашто?

НМ: Тешко се одлучити између

здухача (стухе) и змаја. Змајеви су

универзалан симбол, познати гото-

во свим свјетским митологијама.

Ипак, српска митологија их пред-

ставља нешто другачије у односу

на устаљену представу о змајевима

као летећим рептилима који бљују

ватру. Код нас змајеви можда јесу

и то, али имају и доста других осо-

бина, људских, херојских, па и по-

лубожанских. Подједнако су и ма-

теријална и духовна бића, у чијој

се симболици одражава оно што

би људи вољели да буду, у моралу,

снази, здрављу и дуговјечности.

Слично као и са вампирима, има-

мо много да понудимо о змајеви-

ма, али до сада то нисмо радили. С

друге стране, здухач је такође фас-

цинантно биће, у неким сегменти-

ма слично змају. Људске је приро-

де, али змајске крви, и у стању је

да се хвата у коштац с природом

и да је мијења. У својој суштини

чини добро, али моћи које посје-

дује лако може окренути и на зло.

Постоје нека научна мишљења да

су и змај и здухач, уствари наш

митски предак.

Твоја порука младим писци-

ма?

НМ: Размишљајте, стварајте и

пишите, па макар на свијету пос-

тојала само једна особа која ције-

ни и поштује то што радите. Не

будите конформисти и кукавице.

Јер у данашњем времену у којем

су вриједности постављене нагла-

вачке, најгоре што човјек може да

уради је да се одрекне својих сно-

ва.

Са Нинославом разговарао Младен

Милосављевић

| 7

Из теткине ризнице:

Вампир пантелијаДаница Марковић

Сећам се – почиње тетка да прича – била сам већ одрасла, кад смо одлазили на гробље чумићко; па око гроба

Пантелијиног стоји празно. Бога ми, колико највећа соба около. Никог нису хтели да сахране у близини. И после

више година тако је остало кад смо из Крагујевца прелазили у Чумиће. А за доцније не знам.

Пантелија је био четврти муж

моје бабе. Био је имућан и она му

деведе своја два сина и једног сво-

га пасторка: Симу, сина од другог

мужа, Софронија, мог оца, сина од

трећег мужа и Јеремију, пасторка

од трећег мужа – полубрата мог

оца.

За живота често је Пантелија

говорио:

– Да ми је да се повампирим,

кад умрем, да се осветим коме ја

знам!

Те године, кад ће да умре, по-

чео је да побољева некако пред бо-

жићне Покладе. Али се није надао

смрти још и понављао је чешће

сво ју же љу да се повампири а спре-

мао се да за Божић закоље једну

ов цу – двиску. Баба се томе успро-

тивила, па реч по реч посвађају се.

На то ће Пантелија:

– Ама да ми је да се повампи-

рим кад умрем!

– Повампири се – вели баба

Ста ница – ништа ми не можеш: ти

си мени четврти.

По Божићу Пантелија умре, а

већ о Светом Јовану почне се по се-

лу зуцкати да се повампирио.

Оде баба на св. Јована попу на

славу. Кад се људи већ поднапише

поче разговор о Пантелији. Стадо-

ше дирати бабу:

– Казуј, баба Станице, долазио

је он теби.


– Оставите се људи, шта ће он

ме ни?!

– Немој да кријеш, притег-

нућемо те ми па ћеш да признаш.

– Немам шта да признам, нити

ми ви што можете, а и он ми ниш-

та не може.

На то ће поп:

– А неће он њој да се јави: то се

јавља првој жени.

Замисли се баба па пође кући.

Кад изиђе реши се да оде на гробље,

да види може ли што да се позна.

Од попове куће гробље није би ло

да ле ко. Сунце још није било за шло

– а баба окрете гробљу. Кад стиже

Пантелијином гробу, раз гле да доб-

ро и код крстаче примети једну ру-

пу, колико да се кртица провуче.

Како се увек на штап ослањала, узе

онај штап, па поче завлачити у ону

рупу. Штап је силазио, силазио,

док не сиђе до дршке. Баба ма’ну

главом:

– Нису чиста посла!

Разгледа опет, а оно поред

хумке свуда унаоколо скорашње

утапкана земља. Паде баби на ум

да ће то бити Пантелијини синови

утапкали кад су приметили изри-

вену земљу. Опет ма’ну главом, па

оде кући. Мој отац и чича Сима

упиташе је:

– Шта се, нано, говори?

– Бога ми, свет говори много.

Ја идо’ и на гробље, па некако ми

сумњиво.

Не прође неколико дана а

Пантелија поче да долази кући.

Прво почеше да се тресу вратнице

на дво ришту, како и’ ни највећа

олујина не би тресла, па се тек она

чу: буп! као да се неко преко њи’

пребаци. После настаде тутњање,

око куће, па онда коњски топот.

– Провирим ја – вели мој отац,

– а коњ сав у пени јури око куће а

на коњу никог.

Неки чича Иванко сав се стре-

се од стр’а па шапуће:

– Немој, избошће ти копљем

очи.

Сви се у кући прибили једно

уз друго, па цепте. Тако до неко

доба.

Сутрадан разгласи се по целом

селу и околини да се Пантелија за-

цело повампирио и да је долазио

кући. Овлада стра’ и по неколико

кућа поче да се скупља да ноћи про-

веде заједно. А он од тада поче сва-

ке ноћи да долази: да тресе, тутњи,

клопара, гони коња, док се ваљда

и он не умори. Кад ујутру изиђемо

да разгледамо по зградама и око

куће а оно помешано и пасуљ и

брашно и јечам и све што је нашао.

Једно јутро нађосмо удављену ону

двиску што је био наменио да је за

божић закоље. Другог никог живог

није уморио. Али селу додија тај

немир, а како ли је тек било нама

укућанима. И решисмо – прича

даље мој отац – да позовемо ка-

луђера из Во љавче манастира да

чита молитву и да „га“ прелије

аџиазмом (богојављенска водица).

Дође калуђер. Ра скопасмо гроб, от-

ворисмо сандук, а оно у Пантелије

лице румено – брада и нокти му

порасли. Сима узе један штап, па

превуче њим по лицу Пантелији, а

он тек отвори јед но око. Окупље-

ни људи шапутали су и крстили се,

а калуђер очита молитву и прели

аџиазмом Пантелију, па га опет

заклописмо и затрпасмо земљом.

Калуђер пође у манастир иако је

донде било четири сата ’ода и ми

га задржавали; никако не хтеде ос-

тати да преноћи:

–Не бојте се, – вели, – неће он

више – и оде.

Кад, то вече, раније него икад

за чу се тутњање из далека, затре се

се ка пија и оно уобичајено „буп“,

па онда трка и тутањ око куће. Коњ

јури као да се избезумио. Прови-

рим ја: нигде никог осим коња.

Сна Иконија тресе се као у грозни-

ци, а нана псује као човек па ’оће

да изи ђе; каже:

– Да видим шта ’оће. – Ми је

не пуштамо али она вели: – Ама

пустите ме, шта ми може?!

Тек се поутиша, па се за’ори:

– Оо Емија... – То је вампир

дозивао Јеремију.

Јеремија, више мртав него

жив, згурио се па све зуб о зуб.

Мало постаја па ће опет:

– Оо Емија...

Тако неколико пута па се све

утиша. Ћутимо и чекамо. Биће да

је отишао. Иконија задремала. Тек

поче у сну да јечи и да стење.

– Иконија, Иконија, шта ти је?

– повикасмо сви.

– Баш татине меке руке, ’ва-

тају ме за гушу да ме удаве.

Ујутру одемо да видимо шта

је починио, кад у кошари коњ

окачен уларом за таваницу, једва

задњим ногама додирује земљу.

Одрешисмо и намирисмо коња, па

одосмо на посао.

Пантелија се тек сад огла си:

по че да одлази и другима у селу,

па онда окрете по свој околини.

Одлазио је у друга села, Трнаву,

Свет лић и остала, кућа у које је за

жи вота одлазио, и звао је домаћи-

не по имену. У Великом Шењу

имао је удату кћер Насту. Поче к

њој одлазити. Али никад није до

саме куће прилазио, него дође до

„Сватовскога гробља“, у близини

њене куће па се развиче:

– Оооо На... – Није могао да

изговори цело име. И за живота

тепао је кад говори, али као вам-

пир, крњио је реч или с почетка

или при крају.

Учеста да долази кћери, те ње-

ном човеку већ постаде обично, па

како зачује тутањ издалека и он ће

жени:

– Ето ти тате у по’оде.

Досади стра’ и селу и околини

па се почну договарати шта да пре-

дузму и почну се распитивати на

све стране како да се помогну. На-

учи нас неко да „га“ опет откопамо

па да „му“ глогов колац забијемо

у пупак. Учинисмо. Наслонимо

му затим глогов колац на пупак па

удри озго тешким каменом, али ни

опепелити. Као да забијамо колац

у камен или у гвожђе: цео се онај

шиљак од коца расцвета а Панте-

лији у пупак не уђе.

Очита поп молитву па га опет

заклописмо и затрпасмо.

Настави даље старе зулуме.

Ми опет распитуј се и даље како да

се избавимо.

| 9

Рекоше нам да треба да одемо

у глуво доба на „његов“ гроб да на-

грабимо у зобницу земље с гроба,

па да однесемо до раскршћа и да

је растуримо на све четири стране,

говорећи: „Иди у гору и у воду.“

Учинисмо тако: пођемо,

Сима, чича Иванко, неки Гаврило

и ја, у глуво доба, сви с пушкама.

Награбимо земље с гроба: чича

Иванко држи зобницу, ја пуним,

а она дво јица стоје с пушкама, па

се кренемо. Кад смо прошли гај

што је испред гробља, стадосмо да

ода’немо. Кад од гробља поче да

тутњи и бучи, нама се диже коса

на глави.

– Буу, ухуху, – стаде да се ори,

кроз помрчину. Некакав виор за-

окупи и поче да савија дрвеће по

гају.

– Просипај, просипај! – викну

уплашен чича Иванко.

– Како да просипам, док не до-

ђемо до раскршћа?!

Него осусмо да пуцамо. Од не-

куд од гробља одговорише пушке.

Могли смо и да изгинемо. Опружи-

смо корак, па измичи ка селу, али

онај виор не престаје а тутањ и бу-

кање све ближе.

– Просипај, просипај – опет по-

вика чича Иванко, па зграби зоб-

ницу са земљом и истресе је а и не

стигосмо до расршћа. Али ништа

не помаже. Она ука и тутањ не пре-

стаје. Ми у трк до кукће. Кад тамо

а „он“ стигао пре нас. Чујемо га да

тутњи око куће, па не смемо да се

приближимо него стојимо пред

капијом. Па да заварамо стра’ а ми

се шалимо:

– Кога ли ће од нас, боже, да

уз јаши па да потера око куће ка

онога коња?

У један мах он се поутиша, као

да се некуд маче а ми уђосмо у ку-

ћу. Они се у кући били уплашили

за нас кад су „га“ чули да је дошао

а нас још нема. Ми им испричамо

све што нам се догодило. Кад тек

почеше да се дрмају вериге с огњи-

штем и да се клати и тресе котао

на веригама, те сву воду испроси-

па и ватру погаси.

– Бежите! – повика нана – да

ко га не опари.

И ми се разбегасмо сви по куто-

ви ма. Он продужи да бесни око ку-

ће до неко доба па оде.

Вампирио је тако од Св. Јована

до Лазареве суботе. На Лаза ре ву

су бо ту скупише се људи и одо ше

с по пом на гробље а ни сами нису

знали шта да предузму. Али више

није могао да се издржи. Просто да

се село расели!

Почеше, онако насумице да

откопавају гроб и по трећи пут и

да се договарају. У том наиђе један

пут ник на коњу. Ми му исприча-

смо све по реду.

– Знам ја то, патили смо ми

двадесет година од вампира, –

рече он. – Ништа то не вреди што

сте до сад урадили. Ја ћу вам рећи

шта да учините, па да се беде оп-

ростите. Једино то ће помоћи. Кад

га откопате, ви му одсеците главу,

па му је ставите међу ноге, па га

опет закопајте. Једино тако може

да му досади. Само пазите да она

крв кога не попрска.

Откопасмо га, отворисмо сан-

дук, Пантелија још сиров и румен.

Онда један од људи извуче велики

нож и одруби му главу. Глава се

одвоји а крв лину као од жива чо-

века те испуни сандук.

Узеше главу, ставише Пантели-

ји међу ноге, па заклопише сан-

дук и затрпаше земљом. Поп опет

очита молитву и кренусмо кућама.

Кад неко од млађих људи узе онај

крвави нож па њиме таче једног,

да се нашали. Овај као рис насрну

на њега. Начини се гужва, једва и’

раставише. Умало крв не леже због

шале.

Разиђоше се људи кућама и од

тога дана Чумиће и околина дану-

ше душом. Пантелија престаде да

вампирује. Кад му главу одсекоше

он се смири. Како рече онај на-

мерник: то му досади.

Даница Марковић(1879 — 1932)

Даница Марковић рођена је у Чачку 1879. године да би пос-ле непуне две године постала Београђанка. После завршене Ви-ше женске школе (1896) и запо-четих, а недовршених студија српског језика, књижевности и историје на Великој школи, била је учитељица, прво у Београду, а затим у Реснику, па у неким дру-гим мањим местима.

Поезију је почела да об јав-љује 1900. прво у „Звезди“ Јанка Веселиновића, затим и у другим најпознатијим часописима тога времана, а 1904. појавила се и прва збирка песама под насло-вом „Тренуци“.

Мало је познато да је Даница Марковић писала и приповедачку прозу. Ове радове објављива ла је у часописима „Покрет“ (1902), „Мисао“ (1920; 1926), листовима „Жена и свет“ (1930; 1931) и у „По литици“ (1927—1932).

Своје занимљиве приче Да-ница Марковић покушавала је пред крај живота да припреми за штампање у књизи, али у томе није успела. Зато је сада у род-ном Чачку, седамдесет година после њене смрти, то учинила Градска библиотека “Владислав Петковић Дис”, објавивши збир-ку њених приповедака „Купачи-ца и змија“.


ГЛАВА ШЕЋЕРА Милован Глишић

Тек се сунце смирило, а Ра-дан Радановић из Крнића измиче с празним колима из Ш. Почесто ошине волове – хита кући, дале-ко му је... Док ето ти трчи за њим један омален господин у шубари па виче: „Стани, брале! Хеј, бра-ле, стани!“ и маше на њ руком да стане. Окрете се Радан и устави волове. Приђе му господин ома-лен, буљавих очију, с постриже-ном брадом и кратким чибучићем у зубима, па га упита кривећи уста на једну страну:

– А шта ти је то, брале?– Које?– Ово овде – рече господин и

пружи прст на велики сврдо јар-мењак, што беше задевен у јастук предњи.

– Па ето видиш шта је... сврдо – одговори Радан нерад да дивани кад му се хита.

– А богати, брале, шта радиш с тим? – упита господин.

– Вртим главчине, јармове, јастуке и још којешта – рече Радан мерећи господина од пете до пер-чина.

– Ваљда кад хоћете да растре-сете вуну, онда бушите тим јастуке па повадите? – рече господин мис-лећи о јастуцима што се под главу мећу.

– Та није то, него ове јастуке – рече Радан и показа му руком предњи и стражњи јастук у кола.

– А је ли то старо, брале? – упита господин. Радан већ виде с ким има посла, па да би га се от-ресао рече:

– Откако је бога и вола, од онда је и сврдо.

– Зар така старо? – зачуди се господин.

– Ја шта мислиш ти... – потвр-ди Радан па викну на волове да иду, и сам пође.

– Стани, брале, молим те! – ус-тави га господин.

– Шта ћеш?

| 11

– Би ли ти то мени продао?

– Не могу – треба ми, како ћу

продати!

– Али молим те, брале, продај

ми!

– Не могу ја – треба мени свр-

до.

– Добро ћу ти платити.

– Аја, не могу никако – рече

Радан и пође.

– Ама молим те, брале, стани!

Радан опет стаде, па као зате-

жући се рече:

– Та оно, ја ти могу баш и про-

дати; само бојим се да не буде за

те скупо?

– А шта цените, брале? – упи-

та господин, радостан што Радан

пристаје да прода.

– Две рубље.

Извади господин одмах две

рубље из шпага па Радану у руке,

и прими сврдо. Завири у кола, па

видев торбу са стварима, упита:

– А шта ти је, брале, ово?

– Ето торба! – рече Радан чис-

то спрдајући се, јер већ беше ви-

део да је господин мало ударен

обојком.

– Знам, знам... Него шта си то

накуповао?

– Опанака, соли и још штош-

та.

– Па ви то мећете у парчадима

со у јело? – упита господин разгле-

дајући крушац соли. – Је л’ те?

– Туцнемо је мало па онда.

– А опанке кад идете у цркву?

– Ја, кад идемо у цркву.

– Други пут идете боси? – Јес’,

други пут идемо боси. – Одговара-

ше Радан тек онако – нек се говори

којешта.

– А не бојите се змија кад иде-

те боси?

– Јок, не бојимо се!

Господин утом разви један за-

мотач у торби, па рече, као чудећи

се:

– Гле, гле! Та то је глава шеће-

ра!

– Јес’, глава шећера!

– То за каву ваљда?

– Ја, за каву.

– И градите слатко, штрудлу,

локумиће, гурабије... је л’ те?

– Јес’, то ће капетан градити. У

нас, хвала богу, то не граде.

– А имате капетана?

– Имамо – ја! – одговори Ра-

дан већ излазећи из стрпљења.

– А има ли деце?

– Има двоје-троје...

– Па то сте њему купили главу

шећера?

– Јес’ – њему.

– Е, е, ви’те, то је лепо – кад

сељани воле тако своје старешине.

– Лепо је.

– А купили сте за ваше паре?

– Није. Он је дао.

– Да, да за његове паре купили

сте. Лепо, лепо... Ви’те, он ће то да

гради деци локумиће.

– Хоће, хоће да гради, ја! – рече

Радан, па га онда упита: – А бога-

ти, не замери што ћу те запитати,

шта си ти?

– Ја? Је л’ те?

– Јес’, ти, шта си?

– Ја сам, знате, професор.

– Тако! Ти си провесор што

учиш оне старије ђаке?

– Да, да – одговори професор.

– Е да си поштен, брате! – рече

Радан, па га погледа тако сажаљи-

во што је онаки; чисто си му по

очима могао познати, где би му

рекао: боже, па и оно јадно учи не-

кога!...

И ошинув волове, пође и рече:

– У здрављу, господину прове-

соре!

– Сервус! – рече професор.

– Да си користан дабогда! –

удари Радан већ да се спрда.

– Слуга сам! – рече опет про-

фесор клањајући се и држећи свр-

до.

– Хајд’ тако право – на камен

стао! – рече Радан и зацену се од

смеха. Ошину волове и похита да

барем стигне до механе у Дубрави,

а већ даље лако му је. Кад се мало

поодмори... стиће ће понајлак.

Било је већ близу по ноћи. У

механи у Дубрави седи још неко-

лико њих из оближњих села. Неко

пије вино, неко ракију; неко по-

гађа „попа“, а неко „у каиш“. Док

стадоше кола пред механом. Врата

се отворише и уђе Радан.

– Добар вече вам, браћо! – наз-

ва свима скупа.

– Бог ти помог’о, Радане! А

одакле ти у ово доба? – упита га

један, што већ беше забо прст у

каиш, и погледа Радана.

– Ниси погодио! – викну онај

што држи каиш. – Дај цванцик!

– Баш си баксуз, Радане! – рече

онај што беше забо прст, тргнувши

руку као опарен. – Ето, чим те пог-

ледах, изгубих цванцик.

– Е, хоћеш ти каиш!.. Шта ћу

ти ја! – рече Радан.

– Како си, Радане?... Поп! поп!

поп!... Одакле ти?... Пол! поп!

поп!... У ово доба?... Где је поп?

– упита готово певајући један, а

држи у десној руци две и у левој

једну карту, хитро их премеће, већ

што треба у тој игри и виче, и пита

узгред Радана.

– Ја, вала, сад из вароши – од-

говори Радан.

– Ово је поп! – викну један од

погађача и лупи по једној карти.

– Сутра! – узвикну онај што

разбацује, изврте карту, кад оно

дама.

– Их, ороспију му очину!

– викну погађач. – Баш си баксуз,

Радане!

– Баксузи сте, чини ми се ви

сви... – одговори Радан. – Деде ба-

талите ту спрдњу да седнемо, као

људи.

– Богами, право велиш – ре-

коше они што су изгубили, па се

дигоше и седоше за један подуга-

чак сто. Поустајаше сви, махнуше

се игре, и сви заседоше заједно с

Раданом. Наручи Радан себи вина

и остали шта је који хтео...

– А шта си то ћарио у чаршији?

– упита онај што је на каишу изгу-

био.

– Продао сам мало жита и

вуне... Иде Ђурђевдан, па ти, бог-

ме, имам муке. Ваља ми дати по-

резу, а мораћу платити и оном

поганцу интерез да ће ми очи ис-

копати.

– Је ли то Узловићу? – упита

онај што је бацао попа.

– А њему скоту – ја!

– Е како те Узловић закачио


у своје канџе, не ишчупа га се ти шале!

– Вере ти, Радане – упита један од њих – право ми кажи, колико си узајмио од њега?

– И не питај, брате, колико сам. Да бог сачува сваког таке позајми-це!... Знаш кад се оно ономлане оделих од брата. Остадох једин, са женом и децом... Куд ћу и шта ћу? Не знаш шта ћеш пре: јали врати-ти стоку, јали притврдити ограду, јали оплести, јали окопати... Ова-мо, опет, седиш у кошари. Удари зло време, немаш се где склони-ти. Кућу да градиш, немаш откуд, а мораш. Већ и ружно је – свет се спрда: „Ено га каки је радин! Седи толико земана у кошари!...“ Ниси никуд пристао...

– Богме никуд! – рекоше неки.– Шта ћеш, куд ћеш?... Дај

да се задужи, да се начини макар мало, крова над главом. Кад, ал’ хоћеш... Не мо’ш ишчупати паре да клечиш! Дају ти, али по дупло. Најпосле зажмурим, па хајд, оном нашем Чивутину, Узловићу пога-ном. „Дај, забога и побогу!...“ Види, где ти је преша, па шиша како он хоће. И тако на једвите јаде иш-чупам педесет дуката те начиним ону кућицу... А богами, да ми није оне деце, сутра бих угарак у њу!

– И даде ти педесет дуката? – упита онај што је погађао у каиш.

– Даде, не дао му бог весела дана!

– А привали добар интерез, привали – је ли? – упита онај што је бацао попа.

– О, мој брате, да је само ин-терез, било би цвеће и ковиље, али уписа у облигацију осамдесет ду-ката, па још интерез на све... Про-ђе година, ваља исплатити, а нема се откуд. Молих га, кумих да ме почека још који месец дана, док продам ракију и неко свињче, па да скрпим и да му исплатим. Аја! Неће ни главе да окрене, него вели: „Паре на плац, јали ћу те суду!...“ О, невоље и муке моје! Потеци на све стране. Не мо’ш из земље ис-копати. Молих га опет, молих већ као самог господа бога – боже оп-рости! – Напослетку вели: „Хајде

да променимо облигацију.“ Нара-чуни тамо – не знам дангубу, те интерез, те писање, изиђе равних сто дуката. „Сад“, вели, „да проме-нимо, али да начинимо на сто пе-десет дуката.“ Окрени, обрни – не-маш куд! Дам му облигацију...

– Их, Радане, забога! Зар баш даде?! – узвикну један између њих упрепашћено...

– А ја шта ћу, мој брате!... Да ми дође добош пред кућу, куда ћу онда?... Сад, вере ми, ни сам не знам шта ћу... Идем често као луд. Што год урадиш, подај њему. Ни ода шта ти вајде није... Ради, скапавај, гладуј па подај другоме нека ти изеде, а ти опет живи као скот!...

– А зар је он мало њих упро-пастио, мој Радане! – рече један. – Дабогда да и ти читав останеш.

– Мучно, богами!... Ко се данас задужи – нема му бела дана више! – додаде други.

– Ама ко ли први измисли тај несрећни интерез да ми је знати? – упита онај што је погађао у каиш.

– Бог зна ко је!... – поче онај што је изгубио на попу. – Ја сам слушао од старих људи, кад интер-шчији оде душа на онај свет, рас-топе сребра па га залију; а тело му никад не може иструнути у земљи; него поцрни и скамени се, па тако остане век и амин – као црн огорео пањ.

– Ко узимље интерез и ко кри-во мери – рећи ће на то онај што је погађао у каиш – и он се тако уа-боноси у земљи. Не да му онај грех ни да иструне као остали људи...

– Јес’, јес’, и ко мери криво и њега стигне проклетиња – прихва-тиће онај што је увијао каиш. – Знаш кад оно, има већ ваљда десет година, беше некако око Илијнад-не она велика хала и ветрина, тамо по Међеднику. Казују да је онда ветар извалио један грм крај пута – било му је ваљда више од трис-та година. Лепо га, кажу, понесе у облак као перце, а у жиљу му за-плетен човек, црн као угарак, а за-качене му на уста, па кроз образ и леви и десни, две куке кантарске, и око врата му уплетен кантар читав

онако са синџиром и јајетом... То је, кажу, био некакав што је криво мерио, па га бог тако наказио...

– Ала је то била хала и ветар, мој брате! – зачуди се онај што је растурао попа.

– Ја шта мислиш – рећи ће Радан. – Ено, преклане кака сила беше духнула и овуда. Хоћаше све град потући у корен... Срећом обиђе на планину, те не учини много квара.

– Одбише ветрењаци! – дода-де један. – Баш онда на врх Пре-воја потукоше се... Ломи се, ломи, ломи... рекао бих, све ће у содом! Док се отиште она сила планином. Ишли су сутрадан људи те гледа-ли... Све грмље поизваљивано...

– Ојађено се бију те хале пред тучом... Да бог’ сачува!

– Јеси слушао нашег Станка? Ето он је ветрењак... Кад се, вели, побију, докопају грм за врх па га ишчупају као струк лука и туку се... Ја сам баш гледао кад се ку-пао летос у реци – сав модар као чивит. Испребијали га, вели, вет-рењаци; али им баш и није дао да учине штете...

– И сваке се године бију на Превоју... не може се обићи друк-чије – рећи ће Радан.

– Вала и јес’ ружно место. Ус-ред подне сумња те онуде проћи, а камоли ноћу – потврди онај што је окретао попа.

– Свуда је вала незгодно – по-чеће Радан – а на оном броду код воденице и горе мало, поред вира Петрова, не знаш које је горе...

– Јес’ ја, баш је страшно код Петрова вира – рећи ће на то, онај што је погађао у каиш. – Ја се и сад чудим како имаде куражи Петар да усред глувог доба онде зарони!...

– А зар је заронио? – упита је-дан.

– Ја шта ти мислиш, мој брате! Дигао се, вели, у рибу ноћу, па хајд виру. Лепо, тишина, а вода мирна; месечина – није баш највидније, али се тек види. Дође, баци једном пређу, ухвати нешто рибе; баци опет – ухвати; кад баци трећи пут, закачи се пређа. Повуци тамо, по-вуци амо, не мош маћи... Дај да се

| 13

зарони. Свуче ти се он лепо, засуче ногавице, па зарони у вир...

– Зар глуво доба, па зарони у воду? – упиташе сви чудећи се то-ликој смелости.

– Јакако, мој брате!... Зарони ти он лепо. Кад доле, а пређа се натакла на неку грдну пањину; јед-ва је распетља, повуче и пође на-више... али хоћеш! Нешто ти њега стегло за обе ноге па тегли нани-же, као олово... Бе деде, бе деде, отимљи се он; аја, хоће лепо да од-вуче на дно!... Он ти онда држ ру-кама за жиље, те једва изгамбуља на обалу. Кад има шта видети!... На ногама му жуте букагије, као восак!...

– Аох! – повикаше сви, а очи-ма узверише од страха.

– Погледа... баш букагије!... Шта ће сад? Скинути не може. Хајде, вели, да се полако гамиже, па што бог да!... Узме пређу и оно мало рибе, па хајд насипом.– Иде тако полако, иде... Док се обре, пред њим црн поп! Асли црн као угљен, а лице и све му зарасло у саму браду. „Дај ми те букагије да ти скинем!“

– Баш лепо заиска? – упиташе неки од њих.

– Заиска, јакако! – прича он даље: „Дај ми“, вели, „те букагије!“ „Не дам“, вели Петар. „Море дај, немој се мучити... скинућу ти их!“ „Јок, не дам!“ рече Петар и пође. Попа нестаде. Нити се знаде куд оде, ни шта би од њега. Ама да рекнеш да је што шушнуло... ниш-та! Иде он опет најлак насипом, иде... Док ти њему спаде с леве ноге једна пранга. Он је узе у руку, па пође мало брже. Кад на читав пушкомет зацрни се нешто малено као клупко... Учини се Петру да из воде излете и паде на насип. Затр-ча се право њему, а све веће рас-те, расте, расте... и окреће се исто као радиш; дојури већ до њега, кад – ал’ опет онај црни поп па иште букагије. Петар не да никако... Об-лета поп и иска, па га опет неста-не... Спаде Петру и друга пранга. Он узе букагије у руке па носи, а опучи сад брже... Иде тако иде, док ти њега нека рука дохвати остраг

за раме. Окрете се Петар, кад – али опет онај поп. „Дај ми, море, те бу-кагије!“ – Не да он никако. Салета тако, салета... Док запева петао не-где у селу... Нестаде попа.

– Носи ли он букагије? – упита онај што је растурао карте.

– Не пушта од њих шале... До-несе их тако кући. Наложи, вели, ватру, као да ће вола пећи. Кад се добро разгори, он разгрте жар, па букагије усред ватре!... Ништа ти бог не даде, него стаде писка, цика, пуцњава, као да кокице кокаш... А он удри загрћи оним жаром; а оно пишти, пуца, истура жишке чак у пајанте... А он једнако загрће док се већ не утаја. Још натрпа озго дрва, да добро сагори. Кад после разгрте супрет – а оно црне као угљен!...

– Ви’ш, огорела она нечастива сила! – рећи ће Радан.

– Па куд их део, богати? – упи-таше остали.

– Бацио их на таван и ту су му стајале, бог зна докле... Ишли су људи, као на чудо те гле дали... После, вели, нестаде их. Или их нек’ украде, или их онако нестаде – ни сам није знао...

– А јеси ли их ти видео? – упи-та Радан.

– Нисам ја, али су ми казивали баш људи који су гледали...

Еле, тако се, уз пиће, осуше приче све страшније и страшније. Било је већ право глуво доба кад се Радан кренуо из механе. Они још осташе. Мало се угрејао пићем, а мало се, богме, и узјазбио од оних прича, па му све пири некаки врућ ветар око ушију. Сад ће већ на брод под воденицом. Таман да на-гази кад стаде плакати неко дете у страни више пута. „Откуд сад дете овде?“ помисли Радан, а обузе га сумња. Дете плаче једнако. Погле-да опет, а оно се спушта к њему: малено детенце, као ћупић... црни се; у мраку не може ни да га види добро. „А што плачеш, мали?“ упита га Радан. „Изгубио сам козе, па не смем кући.“ – „А чији си ти?“ Оно плаче, не хтеде казати. – „Оди на кола“, рече му Радан. Оно од-мах, јечећи, скочи на кола. Радан

седи на предњем јастуку и натера волове на воду. Кад беше насред воде, док дете поче да се церека; не смеје се као остала деца, него некако сасвим извраћено: „Наша глава! ха, ха! Наша глава! ха, ха, ха!“ Осврте се Радан, а оно извади-ло из торбе главу шећера, па одло-ми озго један окрајак и загризе. „Не дирај тај шећер!“ издера се на њ, а помисли у себи: „Ово нису чиста посла!“ Оно се трже и стрпа главу шећера у торбу он се опет окрете напред и ошину волове... Док ти се навали њему нешто на леђа, па све теже, теже... хоће да га завали на-траг. Маши се руком на раме, кад али – шапа! На друго, и ту – шапа! Једва се мало осврте, нема детета да седи у колима. Волови запели па сипљу, као да је камење натова-рено; њему опет све теже и теже... Већ опажа како му нокти од оних шапа проболи гуњац, па већ дохи-тају и кожу. Мрдне мало да стресе, аја – још горе притеже! Волови за-пели, једва помичу кола. Да му је барем на обалу изићи. Ошину их што игда може – те једва извукоше кола на обалу... Сиђе Радан полако са кола, да бар воловима олакша. Кад, али – хоће оно да га обори. Омане да стресе – не можеш маћи. Притеже, кости му пуцају. Попне се на кола, не могу волови гото-во да макну. Пуца онај јастук под њим, као да је натоварен воденич-ни точак. Дође већ да се свисне од терета. Свога га мртви зној проби... Читав сахат бочио се тако с том нечастивом силом. Док се чуше срећом и петли... Одскоди му дете с леђа, па наже уза страну. Обазре се и рече: „Моли се богу, Радане, што петао запева, а ти би заиста упамтио мене. Него свеједно, ту је глава шећера!...“ И нестаде га. Радан се прекрсти, извади пешкир из недара и убриса се од зноја, па потера волове. Петли учесташе. У саму зору стигао је кући.

(Одломак из истоимене приче)


НАГРАИСАОМилован Глишић

Удалеку није било онаког до-

маћина као што беше Миладин

Малешић у Лајковцима. Стоке до-

ста, баштине доста – свега доста.

Кућа му беше некако насред

села.

Одмах изнад ограде горе по-

чиње шума: најпре буквик, па гр-

мљак, па даље јелашје, па још даље

борје, и све тако до наврх Маљена,

до оног чувеног хајдучког извора

што наврх планине, на једном про-

планку, извире испод оне усамље-

не јеле, одакле се, кад је дан чист

и ведар, види доле сва Посавина и

чак Сава, како се вијуга и беласка у

оном плавилу као год да си платно

простро.

Поред куће одмах с десна

тече поточић чак озго из буквика.

Одатле чељад захвата воду што јој

треба за кућу. Мало ниже, доле ис-

под вратница, извире испод једне

букве мален изворац, хладан као

лед а бистар као суза. Одатле чеља

доноси воду за пиће. С леве стране

и доле испод куће велики је и густ

воћњак. Удно воћњака до вратни-

ца има једна зграда начињена од

јаких растових брвана а покри-

вена клисом. Зграда је управо на

два спрата. Доле се држи бурад с

вином и ракијом, готово то је као

неки подрум. Одмах поред врата

до тог подрума иде се уз косе дрве-

не степенице на горњи спрат. Горе

је као мала диванана, па пред-

собље, па соба намештена: застр-

вена ћилимима, наоколо миндер-

лук такође застрвен ћилимима и

шареним јастуцима. Ту се обично

уводе гости на конак или на дочек.

у оном прессобљу има један капак,

те се озго може низ друге мале сте-

пенице такође од дрвета сићи доле

у подрум а да се не отварају споља

она врата доле.

Осим те зграде има још и ово:

пећ зидана с десне стране поред

куће од оног поточића; мало ниже

доле вајат за чељад; с леве стране,

готово у средини вођњака пове-

лики амбар и чак у крају даље иза

оне зграде, што је и подрум и ко-

нак – велики кош за жито.

Све је то у једној повеликој ог-

ради што би се у вароши звала „ав-

лија“. Испод ограде доле до реке

ливада је. Остало имање: њиве,

виноград, ливаде, то је раштркано

по селу овде-онде; нешто је чак и

горе уз Краварицу готово у самој

планини, код Змајевца, извора што

се тако прозвао још онда кад се ту

змејеви купали и кад се могло наћи

од њих отресина1. Одавна већ нико

не памти да је ко нашао змајевих

отресина на том извору. Свет се

данас изопачио, па ни змајеви не

долазе више.

Кућа Миладинова не беше

толико задружна. Он, његова Ти-

осава, окретна и као кремен жена,

његова два брата Живан и Рашко,

таман момци за женидбу, и Спа-

соје, већ давнашњи поштен слуга

у кући Миладиновој. То беше сва

задруга. Па ипак је Миладинов

виноград први опрашен у селу, ли-

вада прва покошена, летина прва

сређена.

Ниси могао удалеку наћи Ми-

ладину равна ни по вредноћи, ни

по разборитости, ни по наочности.

| 15

А што је тек речит био - прођи се!

Тако је умео лепо намештати и

смишљено говорити - рекао би из

књиге чита. Двапут је био и кмет

у Лајковцима. Али откако се јед-

ном тешко поболе, од онда – не дај

боже да је онај Миладин! Сасвим

се човек промени: све ћути, слабо

се и разговара, па и што рекне све

некако сплетено и замуцкује; па и

у лицу је увео, па и отромио је, куд

и камо је заостао иза некадашње

своје хитрине и вредноће. Често

су га људи жалили и често би рек-

ли: „Боже ваљани, шта се учини од

онаког човека!“

* * *

Било је некако уз међудневи-

цу. Цео боговетни дан прележао

је Миладин под великим орахом

ниже куће као у неком бунилу.

Његова Тиосава готово ваздан не

одмаче од њега. Нудила га је, пи-

тала: би ли ово, би ли оно? Аја, он

се само мало као разбере, погледа

је, јекне: „Баш ми пукоше крста!“

Кад би сунце на смиривање и

кад кокоши почеше седати на се-

дало, зовну га Тиосава:

– Миладине!

Он се као прокртољи и рече:

– Шта је?

– ’Оћеш устати мало?

– Баш ти не могу.

– Устани, устани, Миладине!

Кокоши седају, сунце се смирује2.

– А зар је сунце већ на заходу?

– Богме јесте. Још мало, па ће

ево и сутон.

Миладин се упе свом снагом,

придиже се и седе, па хукну и

рече:

– Баш ме свака кост боле!

– Проћи ће, акобогда! А би ли

што вечерао?

– Ништа не могу. Донеси ми

само хладне воде, па да легнем...

Брзо му Тиосава донесе хлад-

не воде. Он се напи добро. Кад

одујми, сресе се и учини: „Ох, баш

као на врело гвожђе!“ Тиосава га

полако придиже и уведе у кућу,

намести му постељу и он леже...

Око неко доба ноћи прену се

Тиосава, кад има шта видети – вра-

та кућна широм отворена! Погле-

да да види ко је то изишао – кад

нема Миладина! Зовну она једном:

„Миладине!“ па онда јаче: „Мила-

дине!“ Аја, не одазива се. Брже ус-

таде, запали зубљу луча, па изађе

пред кућу, загледај тамо, загледај

амо – нема га! Зовну опет једном

два, не одзива се.

Тиосава онда викну своје де-

вере: „Живане, Рашко!“ Брже они

изиђоше из вајата, пробуди се и

слуга Спасоје; сви зађоше тражи-

ти и звати Миладина. Обиђоше

готово сав воћњак, поред потока

загледаше, тражише око пећи, око

амбара, око коша, доле око зграде

– нема нигде. Тиосава поче већ да

кука. Утишавају је Живан и Раш-

ко, да се не буни село. Не можеш

је утишати, запева иза гласа и туче

се у прси. Тражише они још, над-

вириваше се и преко ограде, доле

у ливаду, горе изнад куће у шуму;

гледаше доле око извора – нема

га баш никако. Зваше га што игда

могну викнути – не одазива се.

– Их, побогу, куд се тај човек

дену! – учини Живан.

– Да је колик игла нашли бис-

мо га! – рече Рашко.

– Да видимо још око зграда.

– Ајде да видимо!

Опет одоше тражити око коша,

око вајата, око амбара, подвирива-

ше се оздо да се почем није подву-

као. Нема га! Напослетку дођоше

опет доле оној згради, загледаше,

загледаше. Док ће тек учинити

Рашко:

– Море Живане, нешто светлу-

ца унутра!

– Загледај де боље!

Рашко стаде завиривати кроз

брв на, а и Живан. „Свећа, бога-

ми! Ево га унутра!“ учини Живан.

„Миладине, Миладине!“ викну

Ра ш ко и поче гурати на врата;

вра та за тво рена. „Дај кључ, Тио-

сава!“ повика Живан; „а ти, Рашко,

види де да није озго ушао.“ Брже

се Рашко попе горе – кад али онај

капак отворен. „Ајде овамо, Жи-

ване, ево га доле!“ Устрча горе и

Живан, па почеше да силазе низа

оне степенице унутра. Кад доле, а

Миладин се онако, само у кошуљи

и гаћама, шћућурио крај једног

бурета, у руци му свећа, па само

гледи узверено. Они ближе њему,

а он се све почучке измиче и крије

око буради. У том и Тиосава отво-

ри доле врата. „Миладине, море!

Шта радиш ту?“ Стадоше га звати

и питати. Он се само крије, зве-

ра и дрхће као прут. Ухватише га

Живан и Рашко за руке; он се упе

отимати – не даје се с места кре-

нути. Припоможе и Спасоје, те га

једва извукоше одатле и одведоше,

готово однесоше на рукама горе у

кућу.

Кад га спустише на постељу,

он се шћућури опет, па само зве-

ра и као хоће да бежи некуд. Опет

га они зваше и питаше. Ни речи да

бекне – рекао би и не чује их. Тако

су се до сванућа с њиме бочили и

чували га.

* * *

Сутрадан ето ти комшија и

комшиница, питају: шта је то

ноћас било, што је Тиосава запева-

ла? Казаше им. Људи се чуде. Неко

вели да му треба читати молитву,

неко вели да му ваља тражити тра-

ву, неко вели да му ваља бајати. А

сви рекоше да је он негде награи-

сао, или на чини, или на џиновско

коло, или на вилино коло.

Пита једна комшиница Тиоса-

ву:

– А откад је занемогао, јадна?

– Од јуче ујутру – одговара

Тиосава кроз плач. – Прекјуче је

здрав и читав отишао у Ваљево. Ре-

као беше да ће доћи рано. Чеках га

ја до неко доба ноћи. Прође и по-

ноћ – нема га. Кад једва у зло доба

отворише се врата. Он уђе унез-

верен, стресе се сав и рече: „Што

сте разапели оно платно, не може

човек ни да прође.“ „Какво плат-

но?“ учиних ја. Он ништа не одго-

вори него се опет стресе, па рече:

„Дајде ми воде!“ Додадох му воде;

он се напи и леже. Ујутру ни да се

макне, све у неком заносу и ватри,

кашто се као мало разбере...

– Богами награисао, ниш та

дру го! – учини комшиница.


– Водите ви њега колико ада-

нас још у Крчмар, нек му поп Но-

вак чита молитву, али из оне ста-

ре књиге. Оздравиће као од мајке

рођен! – рече неко од комшија.

Још премишљаше шта да раде

и како да се помогну. Напослетку

смислише да га воде у Крчмар.

Рашко одмах упреже кола и

волове, па изнеше Миладина и

метнуше на кола. Тиосава седе

пореде њега, и одоше најлак пут

Крчмара.

Крчмар је на левој страни под

самом планином. Мала црквица

покривена клисом, до ње има јед-

на зграда где је онда седео поп. Сад

ту више не седи поп, него учитељ

откако је код крчмара начињена

школа.

Причају људи да је та црквица

задужбина Краљевића Марка. Ту

се мало даље од цркве виде и сад

поравњене већ са земљом неке зи-

дине. То су, кажу, били подруми

Маре крчмарице. Марко Краље-

вић затекао је једном ту јаничаре

како се титрају одсеченом главом

њеног брата Андрије. Краљевић

исече јаничаре, крчму запали, а

свог брата сахрани одмах ту. Пос-

ле је дуго молио султана да му до-

пусти, да начини свом брату цркву

више главе. Султан никако није

хтео ни да чује за то. Напослетку

марко замоли да му допусти да

начини барем црквицу од оноли-

ко камења, колико може три пут

на рамену донети. Султан му једва

то одобри. Марко оде у Крчмар и

донесе три пут на рамену камења,

те се од тога начини ова црквица...

Око подне дођоше Рашко и

Тиосава с Миладином ка цркви.

Стари поп Новак узбезекну се од

чуда кад виде Миладина и кад му

казаше шта је било с њим. Одмах

га уведоше у цркву. Ту му је поп

Новак читао дугу, врло дугу мо-

литву из дебеле, врло старе књи-

ге. Миладин још ништа не зна за

се; гледи онако узверено и често

се стресе. Кад му поп Новак пру-

жи крст да држи у руци, док му се

чита молитва, он се трже плашљи-

во – бог овде био – као да се плаши

часног крста!

Пошто се очита молитва, попо

их лепо поучи како ће чувати Ми-

ладина и надгледати га. Рече им да

се окану којекаквих гатара, него

ако има где какав вешт човек који

зна траве, или друге какве лекове

– нек њега питају.

Они се вратише с Миладином

кући.

* * *

Прођоше већ три дана, а Ми-

ладини нималао боље – све онако

како је. Тиосава наваљује да се тра-

жи кака вешта жена која ће уме-

ти заварчити или скинути чини.

Рашко и Живан не даду поменути.

„Окани се, снахо, бапских послова,

већ да тражимо онако каког лека.“

Тиосава поче кришом од Живана и

Рашка доводити сваку жену, и из

села и из околине, која је год знала

што. О гасише му углевље, о сали-

ваше страву, о бајаше, о заварчи-

ваше, и све – узалуд!

Утом ће неко из села рећи како

би добро било однети Миладина на

Црквину уочи младе недеље нек ту

преноћи, па сутрадан нек се умије

пре сунца под оним глогом пред

Спиридоновом пећином, нек баци

у воду коју пару и од себе белегу3,

па нек га врате кући, али никако да

се не осврћу.

Шта да се ради? Хајде и то да

огледају. Кад би у очи младе неде-

ље, Живан и Рашко понеше Мила-

дина код Црквине.

Црквина је право од куће њи-

хове, на оној страни преко реке

под брдом. Ту има лепа равница, а

насред ње виде се темељи од старе

некакве цркве. Зато се то и прозва-

ло Црквина. Кажу људи да је нека-

кав силан војвода кад се кренуо са

својим атлијама на Косово, свра-

тио у ту цркву да причести војску.

Војници су под оружјем ушли на

свету летургију и колико су били

силни и осиони на миздраке су

узимали навору. Још онда рекли

су неки старци: „Не слути ово на

добро!“ Тако је и било. Нису се ни

вратили с Косова... То је место сад

ограђено и често долазе болесни-

ци, те ту леже мало и умивају се на

оној води.

Мало више црквине има једна

мала пећиница, колико се човек

може у њој окренути. Над вратима

урезан је у камену прост крст. Ту

је, причају, живео дуго некакав ис-

посник Спиридон, па се по њему и

прозвала пећина Спиридонова...

Еле, Миладина су пренели те

је преноћио код Црквине. Рано

ујутру, пре сунца, умили су га под

оним глогом пред Спиридоновом

пећином; оставили су на глогу

парченце крпице од његове хаљи-

не и вратили се кући. Добро су се

чували да се нико не осврне.

Али и то не поможе ништа.

Миладину никако да лакне. Барем

да проговори, да може казати овде

ме и овде боли, па би се онда лак-

ше и нашло лека.

Дан по дан – намерише се три

недеље. Док срећом ето ти неког

Видака из Жабара, добар позна-

ник, а и кума се са Малешићима.

Кад виде Миладина, он само пљес-

ну рукама и учини:

– Их, забога, шта чините! Ви-

дите ли да је човек награисао?

– Па тако нам готово свак вели

– одговара Тиосава.

– Одмах водите човека Ромом

Вуку у Жабаре, нек му то заварчи.

– Ја не знам хоће ли бити каке

вајде – рече Тиосава, ето смо за-

варчивали и доносили траве и чи-

тали молитву, па ништа.

– Какве траве бог с вама!

– вели Видак. – Однесите ви њега

само Ромом Вуку, па ако се не вра-

ти здрав – ево моје главе!

Утом дођоше Живан и Рашко с

рада. Видак заокупи и њих – чисто

их стаде карати што се раније нису

сетили Вука, него се човек толико

мучи. Они се изнајпре као устеза-

ше, па најпосле присташе да и то

покушају – ако буде вајде.

* * *

Роми Вук прочуо се надалеко

са своје врачарије и заварчивања.

Кућа му је на крај села. Око ње

нема никаке ограде; онуд куд је

| 17

некад било прошће набујао нека-

кав коров и боца готово сврх чове-

ка. Кућа стара, чађава, покривена

кровином; кровина негде нагоре-

ла, а негде протрула. Мало даље

има још један вајатић, нешто мало

тврђи и новији од куће.

Вука су прозвали Роми, што

мало нарамује на леву ногу. Беше

вам то човек ћосав, ама нигде дла-

чице, до мало обрва. Сув, печен

као да је у пајантама висио; лице

му оно црно, збрчкано као у бабе.

Очи му грахорасте, играју као на

зејтину, а светле као у мачка. Нос

му кукаст, савио се готово преко

горње усне. Руке суве као пастрма

и црне. А коса му није ни риђа ни

смеђа, него чисто рујева. Ето таки

вам је тај Роми Вук, гатар из Жа-

бара.

Вук је самац – нема ника-

ке родбине. Кад му уђеш у кућу,

слабо ћеш видети што од посуђа,

осим једну тестију, два-три лонца

и чанка, један бардак и још две-

три ствари. Остало је све спрема за

враџбине. О чивилуцима извеша-

ни курјачки зуби, зевови, осушени

слепи мишеви, некаки замотуљ-

ци с корењем и травама, змијини

свлакови, читави осињаци и још

много којечега, што нећеш видети

ни у једној обичној кући. И напос-

летку видећеш и једног црног мач-

ка без белеге, што једнако дрема

крај преклада. Осим тог мачка Вук

нема никаке друге стоке.

Таман беше Вук ручао мало

сира и хлеба, што му је донела

можда нека Жабарка тек руке ради

за какву траву или враџбину – кад

доклопараше некака кола пред

кућу његову. Изиђе Вук на врата,

кад али Живан и Тиосава скидају с

кола Миладина. Скинуше га и по-

неше. Вук онда рече: „Унесите га

овамо у кућу!“ па и сам приђе да

им помогне.

Кад га већ унеше, казаше Вуку

све како је Миладин занемогао,

откад и каква су му лека тражили.

Он онда загледа добро у очи Ми-

ладину, промрмља сам нешто, па

рече:

– Могу га излечити.

– Е побогу да си брат, – рече

Тиосава – само помози, а већ неће

ти од нас бити криво.

– Дела да га пренесемо у вајат.

Али морам сам с њиме бити.

Пренеше га у вајат. Вук уђе

унутра и затвори врата. Живан и

Тиосава осташе пред вајатом. Че-

каше мало, чекаше; Тиосава ре-

као би на жеравици стоји, нема

кад да дочека – шта ће бити. Зађе

мало иза вајата и стаде завирива-

ти, нађе једну пукотину и провири.

Кад има шта видети! Миладин са-

свим го, као од мајке рођен, стоји

насред вајата. Око њега обилази

Вук и држи у руци некаку кануру

пређе, па све конац по конац уп-

леће око њега отуд-одовуд, па при-

пиње тамо за греду амо за греду,

као оно код паук кад вије паучи-

ну. Плете тако плете, а све једна-

ко нешто шапуће и погдекоји пут

хукне. Миладин цепти као прут,

али чуда – стоји као укопан. Ти-

осаву подиђоше мравци, па махну

руком на Живана. Приђе и Живан

те провири кроз ону пукотину. По-

задуго је вирио, па се тек окрете

Тиосави и учини полако: „Бог с

нама!“ Још су дуго чекали, док се

отворише врата на вајату. Изиђо-

ше Вук и Миладин. Миладин тек

учини као год кад се човек иза сна

разбере: „Ајдемо кући!“ Тиосава и

Живан изненадише се и обрадова-

ше: „Добро је!“ учини само Живан,

„Хвала богу!“ додаде Тиосава.

– Ех, ех, – учини Вук – чекни,

Миладине, мало да се одморимо!

– и уведе их у кућу. Ту их понуди

ракијом из бардака. Живан срк-

ну мало, Тиосава рече да не пије.

Пропита Вук је ли се Миладин жа-

лио да га боле што.

– Крста и кости, – рече Тиоса-

ва – ваздан је онај дан јаукао да га

то боле.

– Па и сад сам ломан – рече

Миладин.

Вук устаде и дохвати један за-

мотуљак с чивилука, извади неко

корење и зави у другу крпицу па

пружи Миладину:

– Понеси ово! То је трава од

улога. Кад буде млада недеља, а

ти у три вечера да изедеш ово тра-

ве. Једанпут на дрвљенику, кад се

смирује сунце, једном под седалом

кокошијим, а трећи пут узећеш

павитину и наћи какву кошчину

од мрцине, па привежи паветином

кошчину за леву ногу и отиди где

под глог, опет кад се смирује сун-

це, ту поједи траву, удари коленом

у глог трипут и реци трипут: „Улог

у глог!“ па се врати, али се никако

не обзири. Проћи ће све.

И тако Живан, Миладин и Ти-

осава одоше. Уз пут су запиткивали

штошта Миладина, а како и неће

– толико време нису речи његове

чули; он им је одговарао помало,

али све некако још заплетено и за-

муцкујући.

* * *

Прошло је већ много година,

после те несрећне болести Мила-

динове. Рашко и Живан одавно се

већ иженили и дечице стекли. Оно

имање готово сами они и надгле-

дају. Миладин им слабо што може

помоћи. Од оне болести никако да

се опорави и да стане на пређа-

шњу своју снагу. А и онако је већ

отромио и остарио, упола је већ

оседио. На језику је остао веома

сплетен и замуцкивао је. Обично

је ћутао – слабо кад и хоће да про-

говори коју. А особито кад ко за-

подене разговор о његовој болести,

ту већ ниси могао ни речи до њега

ишчупати.

Једном уз месојеђе беху се

искупиле комшије код Малешића

на игру. Ту се пило, јело, шалило,

певало и заметане свакојаке игре.

Миладин се беше то вече необично

развеселио, чисто оживео, као да

му се вратила она некадања снага.

Па и не замуцкиваше онако; језик

му се одрешио, милина ти слуша-

ти кад стане што да прича.

У највећем јеку тог весеља,

рећи ће неко од комшија:

– Љубаве ти, Миладине, немој

ми одрећи што ћу те молити.

– Вала, брате, нећу – само ако

могу.

– Е, кад си тако, хвала богу, ве-

сео и добре воље, дела нам испри-


чај, како си оно – поменуло се не

повратило се – награисао.

Миладин поћута мало, па

рече:

– Вала, брате, ником дојако

нисам то казивао. Нисам рад био

ни да се чељад моја ни ико плаши

и јазби. Али баш кад хоћете, ис-

причаћу вам.

– Дела, Миладине, дела бога-

ти! Баш те ево сви молимо! – зави-

каше гости.

Миладин набра мало обрве, па

поче:

– Уочи оног дана кад ћу онако

љуто занемоћи, одем у Ваљево да

купим мало соли и чељадету опан-

ке. Свратим код газда Милића, кад

али се њему разболела домаћица.

Питам: „Шта је?“ „Нагазила, вели,

на чини.“ – „Прођи се, море, каке

чини, жена онако занемогла.“ Не

да он ни поменути, него: „Чини и

чини – ништа друго.“ И узе ми ка-

зивати како је онај награисао онде,

овај овде: наприча ми тушта и тма

којекаквих чуда. Ту ти се боме

позадоцним. Једва у први сумрак

кренем кући. Не марим, мислим

се, лепо је време, стићи ћу по ла-

довини полако; а коњ ми је добар.

Изиђем из чаршије и пређем

Градац, а све ми једнако на па-

мети Милић и његова домаћица.

Примим се навише друмом по-

ред грачаничког гробља, не може

никако да ми изиђе из главе Ми-

лићева домаћица! Бог с нама, ни-

сам ли ја луд, рекох, па почнем

размишљати што друго. Тамо-амо,

опет она и чини! Ударим коња ба-

крачлијом, коњ поскочи устрану и

фркну. Погледам ја, а преко пута,

из гробља, пређе нешто као мачка,

није веће. Не би ми баш то мило,

али што му драго. Потерах коња

брже. Бејах се нешто унезверио.

Мало што шушне, мени пође коса

навише. Дотле сам ишао и по ноћи,

и поред гробља, и преко раскршћа

и никад се нисам плашио. Свејед-

но ми је било као и у подне.

Кад бих иза Бујачића у ону ду-

бодолину, мрачно, боже вољани,

као у лонцу. А и како не би било

мрачно, кад ту ни дањом сунце

не огрева. Нагнам коња да про-

ђем преко оног потока, кад коњ

фркну па натраг – лепо ме хоћа-

ше збацити. Нагнам ја опет – коњ

опет натраг. Загледам мало боље у

ону помрчину, кад имам шта ви-

дети. Уз онај клен, што је насред

потока на броду, стоји човек пра-

во као свећа. Викнем ја: „Ко си?“

Он мени одговара: „Ко си?“ – „Ко

си, ко си?“ ја њему, оно мени; тако

два-трипут. Онда ја прикупим диз-

гине, па ошинем коња камџијом,

коњ ђипи у пропац напред, а ја,

некако на дохват ми беше, ожежем

оног човека камџијом што игда мо-

гах. И утом, већ ме коњ изнесе на

ону страну. Ништа ти бог не даде

– него оно чудо дрекну, е дрекну,

људи, богами, учини ми се напуни

сву ону дубодолину дреком и као

да ме хтеде чисто њен зор оборити

с коња. У оном страху ошинем опет

коња, те избијем онамо на чисти-

ну. Кад – онај човек ту преда ме:

„Удари ме, молим те, још једном!“

Ја ћутим и само терам напред, а

он опет пред коња па: „Удари ме,

молим те, још једном!“ Не знам

ни сам како се та напаст отараси и

како стигох на петњички друм.

Једва мало дођем к себи, али

ме пробио хладан мртви зној – сав

бејах у голој води. Дуну озго с Осоја

похладан ветар – чисто се стресох.

Ошинем коња брже и терај кући.

Било је око првих петала, кад

сам стигао до куће. Угнам коња на

вратнице и пођем уз воћњак. Кад

коњ застаде. удри ја бакрачлијом,

он се измиче натраг. Какав је сад

опет белај! Погледам ја у помр-

чину – запето некако платно око

шљива, као ограда, отприлике око

половине дебла. Може бити че-

љаде ми разапело да се суши, па

ваљда заборавило унети. Потерам

коња на другу страну, – аја ни тамо

не може, опет запето платно. Опет

мени коса навише – нису чиста по-

сла, мислим! Обишао сам, људи,

сав воћњак и нигде да прођем – све

само изукрштано платно. Које од

умора, које од страха поче већ гла-

ва да ми се заноси. Утом срећом

запева петао. Свега нестаде. Ја по-

хитам пред кућу. Како сам одјахао

коња, како сам ушао у кућу – ниш-

та не знам. Једва се као кроза сан

сећам да сам сутрадан лежао под

орахом пред кућом и да су ме јако

болела леђа и све кости. Ко је био

код мене тај дан не знам. И ништа

више не памтим до Ромога Вуиа,

кад сам они изишао из вајата и ре-

као: „Ајдемо кући!...“ Ето, тако је

са мном било!

После приче Миладинове за-

мукнуше муком сви гости. Дуго су

тако ћутали, па мало-помало по-

чеше неки: „Бог с нама! Поменуло

се, не повратило се!“ и затурише

опет шалу и разговор. Тек око дру-

гих петала разиђоше се.

И сад се види у чајиру неких

Спасојевића у Лајковцима, под са-

мим Маљеном, стара опала кућа,

покривена клисом. Већ јој се одав-

но по крову ухватила махвоина, а

темељ обрастао у зову и коров. Од

осталих зграда ниједне нема, једва

се још познаје помало где су биле.

Од оног густог воћњака има још

две-три упола суве старе шљиве.

То је била некад кућа Малешића.

И дандањи често се прича уз

месојеђе по Лајковцима и окол-

ним селима, како је честит до-

маћин био Миладин Малешић, а

уз то ће се често испричати и како

је награисао.

1 Змајеве отресине, по народном

казивању, налазиле су се обично код извора планинских где се змајеви купају. Отресине су отприлике она-ке као крљушт рибља, само много сјајније и чистије. Ко то нађе носи поред себе ушивено у појасу или у нарочитој амајлији, простој касеци од платна сашивеној на три ћошка, коју обеси о врат тако да му дође с леве стране под пазухо.

2 У то доба не ваља никако лежа-

ти ни спавати.3 Кад се умије болесник на неком

извору, онда ће бацити у воду каку пару и откинути од своје хаљине кончић или крпицу, па и то бацити у воду или привезати на дрво, ако има близу.

| 19

Симо Матавуљ

У сумрачје почеше одлазити са нове грађеви-

не зидари и надничари. Последњи остадоше горе на

скелама инжињер, главни настојник и мајстор Наум

Крстић, Кичевљанин, старешина зидара из вилајета.

Њих тројица имађаху још нешто да се посаветују око

наставка радње. Инжињер беше млад, отресит и врло

љубазан човек, настојник нешто старији и брбљив, а

мајстор Наум – педаљ старчића, удубљених очију, не-

како укочена погледа и спора говора. Тога дана, прве

суботе после Ускрса, то је био други пут да њих двоји-

ца призивају мајстора. Први пут, пред подне, беше не-

што запело у неком куту, кроз који требаше спровести

димњак за пећи. Мајстор Наум, након дуга загледања,

омерања и размишљања, рече своју, а инжињер одмах

прихвати тај предлог, потапша чичу по рамену и пос-

ле ручка посла му скленицу добра црна вина. Додуше,

Наум је доживео више пута таку почаст за тридесет

и пет година свога рада у Београду, али нити је када

дотле имао удела на такој огромној згради, на којој је

радило преко педесет зидар, нити је када дотле имао

посла са тако умешним, одлучним, управо ђаволским

инжињером, коме је све било лако, све ишло како он

хоће! Инжињер беше у исти мах и закупац те нове,

велике зграде, једне од највећих у средини Београда.

При растанку инжињер запита Наума:

– Је ли, мајсторе, колико ти оно имаш својих ви-

лајетлија?

– Осам, и ја девети, господине!

– А што не би ти, болан, узео још три пута толико,

па да ти дам сву ону страну?

– Тхе! – учини Наум, опрезан као увек – не знам,

господине, морао бих видети!

– Што не знаш? Не уздаш се, ваљада, наћи толико

радника по твојој вољи?

– То не кажем, али... знаш... нисам се никад

упуштао у тако велике работе! А могу размислити.

– Какве велике работе! Ситница! Узми када ти ја

кажем, а ја сам уверен да ћемо се од прве погодити.

Сутра је недеља. Пробери своје људе, а пред вече наћи

ћеш ме овде!

И потапша га по рамену и поклони му фину „ци-

гарицу“.

– О, да божјега човека! – говораше сам себи Наум,

насмејан, силазећи низа скеле... – Оваки живе и чине

живети, али умеју и помамити стару главу! Ако! Де да

видимо, де да мало размислимо!

На плочнику застаде. Свет је врвео улицом, каоно

суботом у то доба. Крњеци уличних разговора струја-

ху мимо њ као празно зујање. Али двојица стадоше иза тарабе и један рече:

– Виде ли ти ово чудо, ако бога знаш! Темељ је овој огромној згради ударен прве недеље поста, а ево, уочи Томине недеље, довршише први број! Не пам-тим да се у Београду овако брзо радило!

– Ни ја, синак! – рече гласно стари Наум... – Али ни Београд досад није имао оваквога ђиду као што је онај горе, инжињер!

И педаљ мајстора, у платненим панталонама и платненом капутићу, са сламним шеширом огромна обода, саставивши руке на крста, упути се лагано, као да броји кораке, удубљен у мислима, не гледајући ни-кога, не свраћајући пажњу ни на шта. Али након неко-лико десетина корака Наум најпре осети као неку из-немоглост у целој снази, па му срце поче јако лупати, а дах му се прекиде. Није био плашљивац, али се мало уплаши. Застаде. За тренутак прође све, и он објасни сам себи од чега дође невидовно зло. Вели: „Вино су-више беше јако, бриге, ево, сувише велике, као никада досад, а поврху свега, пролеће је у јеку, што ја сваке године плаћам!“ И, умирен овим разлозима, настави свој пут и своја рачунања.

Од средине града, одакле је пошао, до краја за-грађа, где је становао, беше пола часа хода и младу

НАУМОВА СЛУТЊА


хитру човеку, а њему, доиста, два пута толико. Кад је био на средини пута, опет га обузе исто зло невидов-но, али јаче, те посрну. У исти мах нечија га рука при-хвати и неко запита:

– Шта је, чича?– Није ништа – одговори храбро чичица, приби-

рајући се... – Бог ће помоћи!Непознати пође с њим упоредо, држећи га чврсто

за мишицу. А Науму се чињаше да нека чудна силна снага струји из руку непознатога човека и прелази у његово изнурено тело, те га чисто подмлађује! На сва-ки корак осећаше се лакши, ведрије памети, чвршће воље. Поче се отимати говорећи:

– Хвала пријатељу, хвала брате, доста је, добро ми је сад!

– Зашто не! Да те допратим до куће! – вели чо-век.

– Хвала ти као рођеном сину, – вели Наум – али није потреба.

– Боље ће бити! – настави некако упорно, али ве-ома благо непознати.

– Ама! – учини Наум и отрже се, па му пружи руку рекавши: – Лаку ноћ и опет ти хвала до неба!

Беху на пусту месту, на округу од кога полазе не-колике улице, који беше слабо осветљен. Наум се за-гледа у лице непознатога човека и одмах се збуни – би му нешто непријатно. Пред њим беше лоше одевен, прекрасан младић, сетна погледа.

– А ти си, чини ми се, онај што си пре неки дан тражио за надничара? Јеси ли нашао посла?

Младић не одговори – стајаше као човек дубоко замишљен. Наум додаде:

– Па, ето, дођи у понедељак! Биће посла и сувише. Лаку ноћ!

Мајстор пође лак и добре воље, па се окрете и до-викну ономе: „Дођи свакако!“, али онога нестаде.

– Некаква добричина, али сметен! – рече Наум у себи, па настави свој пут и своја размишљања о вели-ком предузећу.

Пре неколико дана, једнога јутра рано, тај млади човек беше дочекао Наума пред новом грађевином и замолио га да га прими међу надничаре. Наум га одби. Одби га сурово, јер беше устао зле воље...

Наум брзо стиже у свој крај, иза старога јеврејско-га гробља, где станује свака вера, понајвише туђински раднички свет. Било их је већ доста који су вечерали, те сеђаху пред кућама. Наум их је весело редом поз-дрављао, додајући и по коју шалу. Од тих суседа било их је који су га звали и „газдом“, јер је имао четири куће – управо кућице, које је у дугу времену, у до-колици, подигао и давао под најам. То његово имање завршавало је Момчилову улицу. Беше узано, а по-дугачко земљиште, ограђено; са две стране ређаху се поменуте зградице, шупе, праонице. У дну је била његова кућа, повећа од осталих, са лепим тремом на стубове. У трему беше постављен сто и гораше лампа. Лево и десно, пред вратима, затече народ, коме је без

разлике био „газда“. Из трема доскака девојчица од пет-шест година вичући:

– Ево деде! Ево деде!Наум је одиже и пољуби, па запита:– Како је дедино мало? Јеси ли жељна деде?Жена му, Фросина, нешто млађа, а много круп-

нија од њега, дочега га питањем:– Шта је с тобом, човече?– Тако, посао! – рече Наум трљајући руке... –

Имаћеш шта чути – али све добро, хвала богу, баш добро!

Она га пажљиво посматраше и рече:– Нешто си се изменио у лицу! Ваља да си се пре-

морио?– Па, и то је! – прихвати он и уђе у кућу да се

умије.Имали су двоје деце, сина и кћер. Син им се родио

још у Кичеву, а одрастао је у Београду, где је нешто и учио, али тобоже „није био за занат“, него кад одслу-жи рок, постаде неки мали чиновник у слагалишту. Владао се да не може бити горе, био је одан пићу и картама, женио се два пута и разводио. Оцу није смео на очи, него би свраћао кад би знао да је мати сама у кући. – Кћи је била добра жена, удата за неког ковача, са којим је лепо живела, али су били препуни деце. Зато стари узеше к себи девојчицу.

За вечером, Наум исприча Фросини све своје дневне доживљаје, само изостави она два наступа сла-бости што га на путу обузеше. Она га је нудила јелом, као обично, и сипала му вино, а он је много мање јео него обично, а пио више. Док је Наум причао све што је било на грађевини и шта ће бити са његовим вели-ким предузећем, Фросина га је кришом и забринуто посматрала. Његове дубоке упале очи беху зажарене, а лице жуто, као никада пре. Најзад рече она:

– Како знаш! Али, на твоме месту, ја не бих узи-мала толику бригу и толики посао! Ниси ти више за то.

– Шта, нисам ја више за то? – викну мајстор на-мрачен и удари песницом о сто тако да мала Смиља врисну од страха... – Шта мени фали, кажи ми! Ја се осећам боље него какав младић – или, хоћеш да рек-неш, да сам пошашавио?

Једва га смири Фросина. Знала је како је напра-сит, али не запамти да га је видела у таком наступу беснила!

Сутрадан мајстор се пробуди раније него обично празником и седе на одру. Беше ломан, неиспаван, мутне главе, измучен ружним сновима. Фросина је увек устајала зором и имала посла било у кухињи, било у другој собици где им беше трпезарија и при-маћа, било у трему, а он би светачнога дана спавао докле сунце не одскочи. Онда би обукао своје светач-ко народно рухо и отишао на вилајетско збориште, на Дорћолу. Ту се на једном рогљу свечаником купи велика гомила зидара, пекара, дрводеља и осталих за-натлија из вилајета. Готово у сваком кварту налазе се

| 21

таква њихова зборна места, јер њих у Београду живи око четири тисуће. А ако је икад мајстор-Науму било до тога да се нађе на скупу, беше му тога јутра на То-мину недељу.

Случајно Фросина уђе у ложницу и застаде прене-ражена, видећи какав јој муж изгледа.

– Ти си, Науме, болестан? – запита га.– Зло ми је – потврди он... – Уста су ми суха, тре-

пере ми жиле на грудима, хвата ме језа! А ноћ какву сам провео, да бог сачува! Стотину сам се пута про-будио, а чим очи затворим, ето ти ми пред очи онога младића што ме је на путу прихватио...

– Кога младића? – прекиде га Фросина... – Ко те је на путу прихватио? Зашто – тешко мени!

Па, чисто изнемогла, пусти се на столицу.Муж је гледаше неколико тренутака оним њего-

вим укоченим погледом. Тога пута домишљаше се не-чему, па најпосле одмахну главом и рече:

– А да, нисам ти причао!И исприча јој све што знамо, па додаде:– Целе ноћи не даваше ми мира тај младић! Ис-

крсне свакога часа и само ме погледа оним великим, тужним очима. Почнем трабуњати којешта, па опет он! И све тако, опет он! Ама, шта хоће најпосле од мене!

Жена му рече:– Лези, Науме, и покри се. Или, ако хоћеш, да те

истрљам?– Нећу, него ми донеси кафу и дуван. Хоћу да се

мало загрејем изнутра и да попушим једну, па ћу при-лећи. Ако бог да те заспим мало, устаћу и отићи. Рано је још.

Фросина му донесе што је тражио. Он поче исти-ха сркати и диманити. То је дуго трајало. А кад и то престаде, остадоше ћутке обоје, он подвијених ногу на одру гледајући ка прозору, она седећи на столици. Најпосле рече му жена:

– Де, човече, да те истрљам! Та знаш да ти то увек добро чини!

– Нешто друго бих те ја молио, – рече тихим гла-сом Наум – гласом истински молећивим, каквим се обраћао у невољи силнијим од себе.

– А што? – запита жена веома изненађена.Он је гледаше оним пређашњим погледом, а разја-

пљених уста. Истом пошто Фросина два пута понови питање, Наум одговори:

– Онај број „Цариградскога гласника“, знаш, у којем има она прича о Христу... Она прича како се Христос јавио у Русији... Како се јавио ономе мастору чизмару. Био му је помоћник, а после се извидело да је то био Христос, Господ наш!

Како Фросина ћуташе у недоумици, он додаде:– Добра моја Фросино, јеси ли сачувала те нови-

не?– Чини ми се да јесам – одговори она и подними

се.– Баш ти хвала! Ето, видиш, јутрос ме жеља да још

једном чујем ту причу, па ћу лепо заспати. Иди нађи, мила моја!

Жена изиђе, али дуго остаде. Наум је био не-писмен, али је редовно држао „Цариградски гласник“, а Фросина је умела читати – поред деце беше научи-ла. За дуго времена с муком је срицала, па, последњих година, читаше прилично. То им је била једина заба-ва више врсте, којом испуњаваху празничне дане и зимње вечери.

Најпосле, Фросина унесе неки стари број „Цари-градскога гласника“, седе на пређашње место и запо-че читати.

Прича беше проста, приступачна и дечјој памети. Ту се вели: „Био, тако, мајстор обућар, човек добар и побожан и радиша неуморан, али му није ишло добро. С муком је могао хранити себе и своје, али није роп-тао него се једнако богу молио и радио. Једнога дана дође му у радионицу неки младић, леп и скроман, приказа се као чизмарски радник и замоли мајстора да га прими као помоћника. Мајстор му одговори да он може у послу сам одолети, тако мало посла има, а да не може ни своје хранити. Истину му је рекао, али ипак прими младића у службу. Од тога дана пође мајстору набоље, све набоље, докле, најпосле, баш дочека лепих дана. Посла је било доста, поруџбине навалише. Мајстор разумеде да је с младим помоћни-ком ушао благослов божји, те га поштоваше као оца, а љубљаше као сина јединога и предоброга. Младић се не понесе нити се иначе измени, него беше као и првога дана, кротак, радан, ретке, али мудре речи. И тако је све ишло док једнога јутра не уђе к њима неки бесан газда, који рече мајстору: „Да ми сашијеш доб-ре чизме, најбоље од свих које си у животу израдио, да ми могу трајати три године!“ На то се помоћник на-смеја, а због тога би криво не само бесноме газди него и мајстору, који, пошто онај изиђе, запита младића: „Зашто се насмеја?“ – „Зато што овај хоће обућу која ће дуго трајати, а он ће сутра умрети!“ Тада мајстора обузе страх. И сутрадан се испуни што је помоћник прорекао, а истога дана нестаде и њега. Онда мајстор разумеде да је помоћник био главом Христос“...

Када Фросина доврши причу и погледа на мужа, а он оборио главу и сузе му теку као два поточића. Брзо устаде и приђе му, узевши га за вреле руке. Он јој рече:

– Ето, видиш, Фросино, ум за морем, а смрт за вратом!

Она заусти нешто, али он стиште обема својим врелим рукама њену руку и настави:

– Ето, видиш, то је био Он; овај наш, знаш... си-ноћни... био је опет Он!... Јест! Грешан сам!... Сада ћу да спавам.

И леже, а жена га покри.У подне, када Фросина дође да га обиђе, нађе га

мртва.


ПРИВИЂЕЊАДрагутин Илић

Толико знам, да су онда бео-

градски лекари изгубили сваку на-

ду и стрпљење; а наш домаћи ле-

кар, покојни Ребрић, који је увек

полагао више на помоћ Божју него

на медицину, изјавио је мојој мај-

ци да је моје оздрављење у Божјим

рукама и да ту лекар не може по-

моћи. Од тога дана мати је преду-

зела да ме лечи на своју руку; ко

год јој је што саветовао она је при-

мењивала, и тако вам ја, Бога мо-

лећи, до своје пете године попих

кувану целу „флору“ београдскога

округа.

Као кроза сан сећам се нечега

од тога. Могло је то бити, отпри-

лике, 1863. год., по бомбардовању

Београда. У манастиру Ракови-

ца живео је игуман Гедеон, онај

познати Србин патриота из Боке

Которске, који је био један међу

виђенијим људима у Вукаловићеву

устанку. аустрија га гонила, осуди-

ла на смрт, па му и главу уценила,

јер је својим радом тежио да иза-

зове устанак у Боки и у Далмацији,

па да ово српско приморије осло-

боди испод аустријског притиска

и сједини са Црном Гором. Кад

му план пореметише, он добеже

у Србију, где га кнез Михаило као

пуздана борца и честитога Србина

прихвати.

Отац Гедеон је и у Србији сте-

као пријатеље. Био је омиљен са

дарежљивости и што је свакоме и

материјално и морално прискакао

у помоћ. У манастиру је предано

служио Богу, а у Отаџбини, осло-

бођењу Српства од Турске и Аус-

трије. И, колико сам, разбирајући

о овоме честитом човеку, доцније

сазнао, служио је и Богу и Отаџ-

бини таман онако како је то било

у оне дане, када је народу био ка-

луђер и све и сва, и када је овај, за-

једно са народом, подносио једну

исту невољу, па се и народ и црква

једну уз друго приљубили, заједно

патили и заједнички се бранили.

О овоме калуђеру водило се

онда, у политичким круговима,

доста пажње. Кнез Михаило, про-

дужујући очеву идеју потпунога

очишћења Кнежевине од турских

гарнизона, ишао је још и даље. До-

кле је свим средствима радио на

томе да Србију одржи на висини

једнога јужнословенског Пијемон-

та на Балкану, те ради тога, поред

српске омладине из Старе Србије,

обраћао велику пажњу на култур-

но просвећивање бугарске револу-

ционарне омладине, а у исто вре-

ме и на неговање војничкога духа у

њој, он је ишао и даље. Опажајући

да Аустрија, нарочито после двос-

трукога удара у Италији и герман-

скоме „бунду“, силом својих по-

литичких прилика, мора за своје,

малтене самртне ране потражити

мелема на другој страни, он је

јасно видео да се тај мелем мора

исећи једино са тела српског на-

рода на Балканском полуострву.

Да би, колико је могуће од наше

стране, бар у времену спречио

намеру аустријскога продирања,

он је у срцу аустријске границе:

Срему, славноји, Бачкој и Банату,

створио потајну али јаку органи-

зацију, која би, у згодну часу, била

у стању да распламти политички

пожар међу српским и хрватским

граничарским батаљонима. Многи

граничарски официри и виђенији

трговци били су његови агенти у

томе послу, па тако исто и мно-

ги босански бегови, који нису још

заборавили на автономни покрет

легендарнога „Змаја од Босне“,

навраћали су онда у Београд, као

на своју политичку Кабу, да лично

поздраве и виде кнеза – патриоту.

И кнежева женидба са племенитом

мађарском палатинком Јулијом

Хуњади, била је, у првом реду,

политички акт, који је требао да

мађарско племство и сродничком

везом споји са кнезом Михаилом

у његовој великој идеји: слабљењу

Аустрије и стварању југословен-

ског ослобођења у федерацији са

слободном Мађарском.

Услед тога, све истакнутије

политичке личности, које су у том

правцу радиле, биле су од стране

Кнежевине прихватане и, у случају

опасности по слободу и живот, на-

лазиле су братскога склоништа у

младој Кнежевини.

Отац Гедеон је био један од

многих спона између кнеза Миха-

ила и српскога народа у Боки Ко-

торској.

Но докле се о њему на најви-

шем месту водило рачуна у томе

правцу, у народу, а нарочито по

селима, око Београда, ишло је јако

Ни данас не знам поуздано од какве сам то тешке болести патио до своје пете године. Толико знам, да је моја

мати, кад год би с киме из фамилије говорила о моме најранијем детињству, увек добијала на лицу израз пун бола,

и тада је напомињала како сам био прави мученик. Али колико год сам пута хтео да сазнам каква је то болест

била, она би болно одмахнула и одговорила: „било не поновило се; не питај“.

| 23

веровање да његове молитве по-

мажу и да је многи тешки болес-

ник, коме је он „читао“ и на кога

је своју руку метнуо, био потпуно

исцељен.

А тај глас био је много чуве-

нији у народу неголи онај патри-

отски, ради кога је у Србију дошао.

Те тако, када су доктори дигли

руке од мене, а мајка изгубила сва-

ку веру у „лековите“ траве и бапс-

ка бајања, остала јој је још једина

нада у њему.

Као кроза сан опомињем се

манастирскога олтара и једнога

кандила, које је тајанствено трепе-

рило над мрачним дверима, и још

калуђера у позлаћеним одеждама

како је метнуо обе руке на моје

теме, подигао очи небу и нешто

шапуће. Под тим рукама осећао

сам нешто пријатно. И сећам се

како ме је, после тога, почео ми-

ловати, и дао ми једну малу пога-

чицу преко које беше ужљебљено

знамење крста.

Али се никако не сећам онога

о чему ми је мајка, много доцније,

када сам већ одрастао, причала.

После свршене молитве пред олта-

ром понео ме је на рукама у своју

ћелију, па ми је, на три места, на

левој страни између витих ребара

и стегна, ножеићем запарао кожу

и привио некакво корењње и тра-

ву. И данас имам на томе месту

белеге од три убода, распоређене у

трокут, као св. Тројица.

То је све што знам о оној „теш-

кој“ болести, коју ми мати никад

није именовала. али, што је овде

најглавније, то је да сам ја, од тога

дана, када ми је отац Гедеон очи-

тао молитву за исцељење и ову

операцију извршио, потпуно озд-

равио.

Колико је моја мати била за-

хвална моме исцелитељу, она није

заборавила да ми, после толико го-

дина, када је игуман већ био у гро-

бу а ја у шестом разреду гимназије,

посаветује да одем у манастир Ра-

ковицу и да се на гробу игуманову

захвалим на исцељењу и крстачу

му целујем. Тако сам онда и ура-

дио. А кад год сам, као „свестан“

гимназиста „освешћен“ од „рели-

гиозних бесмислица“ и „потпуно

посвећен у доказаним истинама“

Бихнерове теорије: Снага и мате-

рија, стао „просвећивати“ мајку и

доказивати јој о „штетном утицају“

религије на слободу духа и мис-

ли, она би ме тужно погледала и,

пуна неке нарочите збиље, рекла:

„Остави твојим друговима да тако

мисле, а ти се захваљуј Богу и тој

штетној религији која те је спасла

мученичкога живота, од кога те не

могаху избавити ни доктори ни све

те науке које хоће да Бога оборе!“

Разуме се да сам се, онда, свом

страшћу свога уверења, упео да

мајку „расвестим“ и докажем како

ми угуманова молитва не би ниш-

та помогла да он није употребио

и неке своје лекове за које је само

он знао и које је „из себичности“


однео собом у гроб. Али мајка би

тада устала нерасположена са сво-

га места и изашла из собе. Није

умела да се препире, али зато је

јаче осећала па је, ради тога, и бе-

гала испред сваке препирке.

Тек, ипак, поред свег мога

„строго научног критеријума“

кроз који сам онда пролазио и који

само један гимназиста из шестог

разреда може потпуно разумети,

ја сам и до данас сачувао, међу

мојим племенитијим осећајима,

једно местанце успомени мога

исцелитеља. Па ако душа човечја

живи и после физичке смрти и

свесна је бившег земаљског живо-

та, нека јој топла успомена, коју

према своме исцелитељу и данас

чувам, буде зрнце тамјана, које на

тридесет година по смрти доброга

игумана, приносим.

Оздравио сам, али по моме

мишљењу, од те „тешке“ болести

остао је један траг, који се, као цр-

вена нит, кроз цео живот мој пов-

лачи. Уопште, многе индивидуалне

особине што их имам, ја тумачим

баш том незнаном болешћу у којој

сам најраније детињство провео.

Па, тумачећи о себи, долазим до

уверења да међу најснажније вас-

питаче духа и карактера на прво

место долазе оне болести кроз које

је човек прошао у најранијем де-

тињству. То, на први мах, изгледа

„парадоксално“. Али, када избли-

же и свестраније почнем тражити

главне узроке извесним навикама,

темпераменту, тежњама и ненор-

малностима у своме физичком и

психичком развићу, које вас врло

често противу свакога здравога

смисла гони да урадите нешто

чему се цело ваше умно биће про-

тиви, онда морате доћи ипак тамо

где започиње прво детињство и

прво зло, које се с дететом на свет

јавља, с њим упоредо расте и на

свакоме кораку развијања њего-

ва психичкога и физичкога бића

снажно му се одупире да га разори

или у даљем усавршавању спречи.

* * *

Од седме или осме године био

сам подложан привиђењима – ви-

зијама – и то тако јасним да их ни

у чему нисам могао разликовати

од стварних појава. Ових душев-

них појава нисам се могао осло-

бодити ни до данас, мада сам све

чинио да их се отресем. Те појаве

од мога детињства вршиле су вели-

ку улогу у познијем развићу духа

и карактера. Прво, био сам вазда

склон свему ономе што је нагиња-

ло мистици и романтици; затим,

давао сам превласт машти. Мање

сам гледао на ствари онакве каве

су но онако како сам желео да су.

Брзо сам се загревао и одлучивао

за известан посао, имајући на уму

само резултат а не размишљајући

о претходним тегобама и неуспе-

сима; а када сам се послу прибли-

жавао, онда ми се јављала сумња и

страх од неуспеха. Колебао сам се

и предавао самоме случају, но кад

сам под тим страхом и колебањем

већ загазио у посао, онда ме је за-

хватао неки необичан занос, који

се граничио са фанатизмом, и тада

више нисам бринуо ни шта ће са

послом ни са мном бити.

Дабоме, да моје најраније де-

тињство није стајало под утицајем

онога зла кога сам се тек у петој

или шестој години избавио и да

нису остали ови трагови, маштање

би у моме духу било слабије а

хладно и одмерено расуђивање

јаче. а то је велика разлика.

Био сам ученик првог разре-

да основне школе на Теразијама.

Међу децом тога разреда развило

се надметање ко ће ујутру пре ура-

нити и стићи први у школу. Онај

који би дошао први хвалисао би

се по цео дан, а ако је и сутрадан

успео, тада се већ није могао под-

нети од његове хвале и зачикивања

оних који су за њим стигли. Ови

други, којима није пошло за руком

да буду први, обично су тада пада-

ли у ватру и покушавали да разним

изговорима ублаже свој неуспех и

колико је могуће, узгред, да умање

значај победиочев.

Ово детињско частољубље, да

се једнога јутра као најраније ра-

нише међу друговима славимо,

често је међу такмацима изазивало

толико ватре, да смо се по разреду,

као накострешени пилићи, једно

на другога рогушили, изазивали

грају и свађу, све докле не би учи-

тељ бануо у школу и оне најкочо-

перније извео из клупа и наредио

им да целога часа под „штицом“

клече. Деца тврђега срца клечала

су бајаги намерно, а испод рас-

клопљена буквара, што су га пред

лицем држала, или су претила или

пркосила својим противницима,

докле су она мекша на сав глас

плакала и молила учитеља да им

опрости.

Но та казна, која се неминов-

но то над једним то над другим об-

нављала свакога дана, није нимало

утицала на наше граје. Борба за

првенство и слава оних који су по

неколико јутара узастопце односи-

ли „венац победе“, није многима

дала мирно спавати.

Међу такмичарима био сам и

ја, али вазда међу онима који би

први стигли само да им се није до-

годило ово или оно, те их је због

тога „онај други“ предухитрио.

А шта нисам радио и колико

молио пред легање, да ме мајка

или тетка, која је у дечјој соби с

нама ноћивала, пробуди зором, де

да једном и ја први стигнем. Тетка

ми је свакога вечера задавала твр-

ду веру да ће ме рано-рано пробу-

дити, а кад ујутру, а она заборави-

ла и ја одоцнио.

Тада сам обично трчао школи

нећу ли ипак уграбити првенство;

али нажалост, у школској авлији

затицао бих шет-шест њих како

већ увелико расправљају питање

о првенству. И мени не остајаше

друге него да ономе што је први

дошао бацим једаред у очи свој

најодлучнији одговор:

– Моли ти Бога што је моја

тетка заборавила да ме пробуди,

а ти би онда видео да ли би’ први

стигô.

– Е, а што се, брајко, ти сам

не пробудиш као ја. Мене тетка не

буди – одговори ми мали победи-

лац, чији је отац био папуџија.

| 25

– А што лажеш, бре, кад је твој

отац папуџија и ти немаш тетку.

– Баш и да имам, опет би’ се

сам пробудио.

Имати тетку и сам се будити,

то се већ није никако дало разуме-

ти! И сад се умешаше и друга деца

у расправљање; ко све има тетку и

чија је тетка боља; те тако распра

о првенству претвори се у распру

о теткама. Они који су имали тет-

ке истицали су врлине и превагу

својих тетака, а они који их нису

имали, или су пућили уста пре-

зриво или су, насупрот нашим тет-

кама, истицали ко велику сестру,

стрину, ујну или старамајку.

У авлији заграја. Рaспра о тет-

кама заоштравала се све љуће, до-

кле накострешени петлић чије се

првенство изгуби у питању о тет-

кама не учини један испад који све

имаоце тетака баци у незавидан

положај, те нам не остаде друге

него или да се учинимо пречули

или да „напасника“ достојно од-

бијемо.

– А, а! Сад смо чули! Сад ћу

да те тужим учитељу шта си казао,

срам те било! – викну син једног

судије.

– Шта сам, бре, казао! – брани

се папуџија. – Ја нисам то за твоју

тетку закао!

– Јеси! За све, за све! – викнус-

мо сви углас, а раниша кад виде да

је са незгодна језика запао у шкри-

пац, тек се наребри.

– Оди, дирни се, ако смеш! Па

да видиш шта ће да буде!

Али у томе часу звоно школс-

ко опомену нас и ми отрчасмо сви

да не би ко после учитеља у разред

ушао.

Када се жагор, на знак учи-

тељевог прута, утиша, онај увређе-

ни устане и дигне руку увис. Знак

да има нешто учитељу да каже.

А папуџић, који је за његових

леђа седео, скупи се сав и ичисто

се смањи од страха. Вирио је за

скамиом, као миш из рупе, и рука-

ма поче чупкати тужиоца за капут

да га умилостиви.

– Молим, Господине, овај се

дрпа! – викну тужилац.

– Но, шта је? – запита учитељ,

који је баш тада „шпартао“ неке

табаке.

– Молим, Господине, овај овде

казао је за моју тетку...

– Молим, Господине, лаже!

– викну папуџић преплашено.

– Не лаже, не лаже! – заграја-

смо сви углас. – То је казао он за

све тетке.

Учитељ позва папуџића пред

сто и нареди му да пружи оба дла-

на. Папуџић је после тога још дуго

јецао и пирио у дланове да их од

добијених „пацака“ расхлади.

Тетке су биле освећене, али

онај тужилац неколико дана мо-

рао је заобилазним путевима да

се враћа кући из школе; јер у па-

пуџића не беше шале! Са пуним

недрима камења чекао је за првим

углом улице, да му се за оно „из-

дајство“ наплати.

Али ни ова распра о првенству,

ни оне казне, па ни „пацке“ што их

мали папуџић издржа, нису охла-

диле моју чежњу да једном будем

и ја први. То је било моје прво

частољубље што га у животу има-

дох. Само колико је мојој машти

вредело то што ће се око мене оку-

пити другови да ме псоматрају, а

ја међу њима стојим и поносито

гледам на све! Дигох руке од тетке

и те вечери легох у своју постељу

тврдо намеран да се сам пробудим

и да не чекам тетку која задано

обећање тако олако гази...

Који је сат био када сам се иза

сна тргао и онако бунован скочио

из постеље, не знам. Месечина је

била тако јасна да се у соби могло

без свеће читати, а ја још бунован,

помислих да је увелико свануло.

Тетка и остала деца спавала су још

тако тврдо да ни осетили нису када

устадох. Дишу, а мени дође чудно

како то да се нису већ избудили

кад се увелико разданило. Још

онако бунован обукох се, узех са

сточића буквар и таблице, па кри-

шом на прстима из собе! На авлији

је стајала пуна тестија, ја журно

пљусках лице водом, извукох крај

од кошуље и једним полом убри-

сах се. Нисам смео да се вратим

по пешкир те да кога од њих не

пробудим.

Погледам на небо, а оно све

засуто звездама, а месец чисто

блешти од јаке светлости као дан.

Свануло, помислим и пожурих

на улицу. Али на улици ни живе

душе; капије по околним кућама

све заклопљене, а на прозорима

нема светлости. Само, преко пута,

у кметичиној кући, што видим

кроз прозор како лелуја слабачак

пламен у кандилу. Иначе, тишина,

свуда нема тишина.

А мени ни на крај памети да по

свим овим знацима оценим да ово

није свануло. Онај први вунован

утисак, да је свануло, држао ме је,

а стална чежња да први стигнем у

школу није ми допуштала да мис-

лим ни на што осим на ону цељ.

Преко на углу, где је данас

кафана „Код седам Шваба“, стоји

стара пуста кућица са нахереним

кровом и ћеремидом обраслом у

маховину. Поклопила се широком

настрешницом под којом се чисто

згњечила, па ти изгледа као човек

који дубоко спава. Мада ме је ова

тајанствена и увек пуста кућа ваз-

да плашила својим изгледом, сада

ми тај страх не дође. По јасној ме-

сечини, кроз пусте улице, ја сам

грабио мислећи једино на то хоћу

ли јутрос бити први.

Али кад зађох за угао пусте

куће, где нико није становао, па

маших очима на доксат из авлије,

срце ми се стегну, дисање заста и

ја, као прикован, стадох. На самој

ивици доксата, из авлије, видех где

седи некакав крупан и сед као овца

старац са густом косом и брадом.

Старац је држао у рукама два ог-

ромна гребена којима се вуна гре-

бена и њима чешљаше густу и дугу

до колена браду. гледао ме је пра-

во у очи и климао главом као да ме

зове себи.

Привиђење ме страшно пре-

паде те помислих да бегам. Али

узалуд; ноге као укопане у земљу,

а онај чудни поглед старчев тако

снажан па ме вуче себи. Осећао

сам лепо како ме његов поглед

вуче и да му се не могу опрети;


али, у исти мах, нешто ми је ша-

путало да ћу сасвим пропасти ако

ме привуче себи. Очајнички сам

се отимао од ових очију, скретао

сам главу да их не гледам, али не

помаже; и кад зажмурих, осећах

потпуно тајанствене очи како ми

рију кроз груди.

У једном часу ноге ми се ос-

лободише и ја почех страшљиво

измицати испред појаве, путем

ка „Два голуба“. Нисам прешао

ни стотину корачаја, кад угледах

на једној кајсији, међ гранама,

насађених око десетину људских

глава под косматим влашким шу-

барама. Ноге наново клецнуше,

у глави ми се окрете свест и ја,

заборављајући пред новим при-

виђењем онога старца, погледах

да се вратим кући. Но кад ми очи

скретоше пут доксату, опазих на-

ново онога старца. Сад већ није

гледао у мене него у месец и пре-

ма њему чешљао браду.

Којој сам се страни окренуо и

како сам побегао са тога места, не

могу да преставим себи; тек, било

је да сам место кући, трком дотр-

чао школи, па тек када се нађох

пред њезином капијом, и оне забу-

не од привиђења нестаде. Капија

је била закључана још, те мени не

оста друге но да седнем на камен

„бињекташ“ између капије и једне

врло ниске ковачнице, која је, као

нека стражара, стајала ван линије

од школске тарабе.

Седео сам и чекао дуго оче-

кујући на „фамулоса“ да отвори;

на улицама ни живе душе да се

појави. Куће неме, као да су све

пусте и омађијане, а месечина

сија бело па се све надалеко као по

дану види.

И све то ипак није ме препа-

ло. Оно необично задовољство што

ћу га уживати кад онај други дође

мислећи да је он први, надмашило

је свако друго осећање и ја, пошто

сам се сит, још унапред, науживао

у слави коју ћу данас задобити,

узех, из дуга времена, шарати по

таблици слова и слогове. Нисам

тако ни два слога написао кад ин-

стинктивно осетих да ми ваља по-

дићи очи према себи.

Преда мном се створи нека-

ква баба необично стара. Суха као

прут, у лицу жута као восак а носа

танкога и зашиљена. Имала је на

себи „шкуртељку“, фистан масли-

насте боје, а главу забрађену црве-

ном шамијом. У једној руци, коју

је положила на пас, држи жуту ма-

раму. Али што ми је највише пало

у очи, то су биле оне очне дупље,

врло дубоке, из којих ме посмат-

раху и тужно и прекорно два ока

која светлуцаху као два пламичка

у кандилу.

Баба је стајала преда мном, ја

подигô очи њојзи и укочено гледам

у оне њене очне дупље и не могу

ни речи да прословим.

– Шта тражиш, синко, у ово

доба; није ти време још! – проша-

пута баба тихо као да се плаши не-

чега.

Хтедох да јој кажем зашто сам

дошао; али појава ишчезе тако на-

гло као слово сунђером избрисано.

Није се удаљила, јер бих је могао

очима дуго пратити; она је просто

ишчезла, нестало је негде.

И тек после ових речи и кад

старица нестаде, у мојој глави као

да се разиђе нека магла и ја пој-

мих да ово још није дан. Страх ме

поче хватати и то тако нагло да се

прибих и шћућурих у угао између

тарабе и зида ковачнице. Да се

вратим кући сада и опет наиђем на

оне главе међу гранама и старца са

гвозденим гребенима, на то нисам

смео ни да помислим. Морао сам

овде остати, па нека ме снађе што

ће ме снаћи. али, што год више

размишљах о свему, страх се пе-

њао све више и ја обема шакама

притисках буквар на груди и почех

од страха дрхтати.

На велику срећу чух утом како

брава на ковачници шкљоцну.

Врата се отворише и на њима се

појави шегрче с метлом. То је био

наш познаник, Миладин, један де-

ран сав нагарављен од мехова ко-

вачких, који је, кад год би му посао

допуштао, играо с нама „дугмиће“,

а још чешће служио мајсторовим

песницама као наковањ.

Зевао је на сва уста и песница-

ма трљао неумивене очи да се ра-

сани; па онда поче да чисти испред

дућана.

Ја се овеселих; а он чим ме уг-

леда, остави метлу и дође мени.

– Сад ти први, а?

– Откада још! – одговорих ве-

село.

– А имаш ли?...

– Шта?

– Леба.

– Немам леба – одговорих

– али имам „плочу“ за дугмиће,

наливену оловом.

– Камо?

Ја му показах; он је узе, баци је

пљоштимице према себи, да види

како лети, па рече:

– Хоћеш да ми поклониш?

– Узми је! – кажем сав задо-

вољан што има живе душе око

мене.

Он је радосно метну у џеп и

узе метлу да чисти, а из комшијс-

ких кућа почеше по гдекоји да из-

лазе на улицу.

Тога дана био сам „слављеник“

међу друговима у разреду; али ова

три привиђења, која ми и дан-да-

нашњи лебде у успоменама тако

јасно као да их пред очима видим,

била су претече многима што сам

их до последњих дана, кад ово пи-

шем имао.

Старца и старицу видео сам

још једаред у своме животу; стар-

ца, три-четири године доцније, а

старицу, на петнаест година после

ове прве појаве.

То је било у селу Влашком

долу. Тамо сам као правник два-

три пута провео школске ферије,

а покоји пут и ван тога времена

тамо ишао. Одседао сам у школс-

кој згради где сам имао лепу собу,

са прозорима који гледају и при-

јатно зеленило што се над сеоским

кућама надноси и у питому тала-

састу долину по којој се лепо село

расуло.

Једне вечери полураскомоћен

лешкарио сам на кревету, пушио

цигарету и кроз расклопљен про-

| 27

зор слушао како са дна села на јед-

ном „супретку“ (седељка) сеоске

девојке певају нову песму коју сам

по жељи Филипе и Милеве, две

врло лепе сеоске девојке, спевао

на неколико дана раније. Њих две

су биле веште у стварању мело-

дија, па кад сам их научио тексту,

оне за врло кратко време склопи-

ше мелодију, и сад је први пут на

овоме супретку певају.

„Колико је украј мора градова

Толико је на мом срцу боло-

ва...“

разлегало се кроз благу звез-

дану ноћ, а са осталих супретака,

где се до малочас певало, ућуташе

девојачки гласови те да чују текст

онове песме што је „Грче“ (тако су

ме, у томе селу, називале девој-

ке) спевало а Филипа и Милева у

„арију“ сложиле.

Мелодија је уистини потпуно

одговарала ономе осећању што се

у тексту песме исказивало. Тужна

и пуна чежње разлегала се она у

мелодичној монотонији и мени

стаде тако пријатно, тако сетно, да

се сав претворих у слух, само да

ми ниједан тон мелодичне арије не

измакне. А Филипин меки, гибљи-

ви али пун глас и Милевин, готово

дечји сопран извијао се, треперио

и ишћезавао кроз јасну месечину у

она пространа поља печке долине,

што се у југоисточној даљини као

у магли оквире са хомољским пла-

нинским ланцима.

„Ала им сад оне са других

супретака завиде!“, помислих на-

гађајући да остали супреци ћуте

само зато да би боље чули нову пе-

сму и арију.

Па тако је и било. Овај суп-

ретак где се осим Филипе и Миле-

ве налазила и Рада, синовица мога

побратима Косте, стјао је, у томе

погледу, „на ратној нози“ са суп-

ретком у горњем крају села. Про-

шле године на горњем супретку

избило је неколико нових песама и

привукло себи више момака; а ево

сада тај супретак није имао ниче-

га новога, докле овај, напротив, не

само да пева нов текст него и нову

арију.

Зато се после за дуго времена

једна кршна девојка, Перса, која

ме је звала: Кума Курја, а ја њу:

Кума Лија, није хтела да здрави са

мном, но кад год би се догодило да

се на путу сукобимо, она би још

издалека штукнула ма где или ми

просто окренула леђа док прођем.

А била је исто тако добра пева-

чица (само не и композитор) као

и Филипа.

Дуго сам тако слушао и гледао

у јасну ноћ, коју осветљаваше још

и бајно руменило са наложених

ватара, око којих су се девојке по

супрецима искупиле, и никакве ме

мисли нису узнемиравале сем што

сам тонуо у пријатноме осећању

једне свеже младости. Кад до себе

осетих неко тешко дисање.

Соба је била јасно осветље-

на лампом. Ја погледах до себе

на миндерлуку који се сучељавао

са креветом на коме лешкарих и

пуших. нисам се препао али сам

се необично изненадио. Она иста

баба са дубоким очним дупљама и

очима што као две жишке из там-

нога амбиса трепере, онаква иста

као што сам је пре петнаест година

пред теразијском школом видео,

била је преда мном. седела је на

миндерлуку тик моје главе, нагла

се нада мном лицем и онако исто

гледа ме тужно и брижно. И руку

је онако исто држала на пасу а у

руци јој жута марама. Познао сам

да дише по овој марами у руци која

се равномерно дизала и спуштала.

Ни страх ни нерасположење

нисам осетио у том часу. Једино

што ми севну у памети: откуда ово

сада и какве то има везе са мном?

Појава се, у овоме положају,

задржала много дуже неголи што

је то било првога пута. Сада сам

је могао мирно да разгледам и да

на жутом као пергамент сухоме

лицу опазим тамних пега, као што

се виде код оних који су од богиња

патили.

Опружих руку да је дотакнем,

али у томе часу и ње неста.

Разуме се да сам, после тога,

још дуго размишљавао и тражио

начина да протумачим откуда да

се, после петнаест година, јави она

иста појава, и то у сасвим другим


приликама и на другоме месту;

али то нисам могао протумачи-

ти. Мислио сам да то нема везе

са каквим догађајима, који је био

или који ће се десити, али ништа

се особито није десило. Тек да сам

сликар, ја бих био и сада у стању да

насликам старичино лице са оном

тугом и бригом која се по њему цр-

тала, и држим да би тај портрет са

оним очима силно утицао на пос-

матрача.

* * *

Друго привиђење, што сам га

као дете имао, било је на три-че-

тири године после онога првога,

а отприлике на једну годину пос-

ле мога покушаја да се попнем на

небо.

Ону „пусту“ кућу, у којој видех

онога старца, купио је економ бол-

нице К.Д., преписао је лепо на же-

нино име, па убрзо затим отишао

на робију због проневере болнич-

кога новца. Кућа изгуби сада онај

тајанствени значај; у њу се усели

госпођа са својом децом, а код ње

у квартир уђоше Васа Гавриловић

и Милован Ђ. Глишић, који су онда

били у Великој школи и давали

кондиције ђацима из нижих разре-

да гимназије. Тако моја мати пре-

даде Васи Гавриловићу Милутина,

чији темперамент беше и сувише

плаховит и диваљ, да га је готово

немогуће било држати у каквој му

драго дисциплини. Мало доцније

предаде и мене, да ме он доведе у

ред деце која добро уче и слушају.

„Браца“ Васа је био врло строг

према деци, а мене, као најмлађе-

га, обично је слао да му купим ду-

ван и папир и то нигде на другом

месту већ код Мерзуха, преко пута

садашње Коларчеве пивнице.

Једнога вечера нестаде моме

учитељу дувана, те ми даде један

грош и нареди да одмах отрчим

по дуван. Мрак је био поприличан

мада су се звезде већ биле расуле

по небу и по комшијским соба-

ма светлили прозори од ужеглих

свећа. Узех грош и пођох поред

старе митрополитске баште. Нити

сам се чега плашио нити сам уоп-

ште био узнемирен, те да бих тиме

тумачио оно што сам видео. На-

против, био сам весео, јер ми је

„браца“ Васа поклонио дебели та-

бак хартије за „змаја“, а то је бива-

ло врло ретко да се овај туберкуло-

зи наклоњени и врло раздражљиви

учитељ толико разнежи.

И оне мисли којима сам се,

успут, занимао нису могле ни нај-

мањег повода дати чему те да се

узбудим. До половине пута, поред

оне баште, певушио сам једну пе-

смицу, кад одједном чух као неки

тихи шум за собом. Још нисам ус-

пео ни да се окренем да видим шта

је, кад тик мене промаче један сув,

средњега раста човек, са шубаром

на глави. Имао је кратак капутић

а на ногама „панталоне“ увучене

у чарапе и банатске опанке. Он

је трчао и то као кришом, на пр-

стима. готово се очеша о мене и у

пролазу, полугласно, банаћанским

нагласком шапну ми:

– Бежи! – па онда промаче.

У исти мах освртох се да видим

шта је за мном и дрекнух од стра-

ха. Таман за мојим леђима опазих

некакву жену без главе. Само труп;

и тај труп без главе трчао је за овим

човеком и већ је био тако близу

мене да ме је могао домашити.

Страшна пропаст од ове изненадне

појаве даде ми снаге да бегам и ја;

што могах брже, почех трчати за

банаћанином, који је преда мном

измицао једнако не стајући пуним

стопалом на земљу. Кад пројурих

целу улицу (садању Хилендарску)

и испадох у пространу улицу код

„Два голуба“, а онај Банаћанин и

она жена ишчезнуше као сенке,

нити видех шта би с њима и где се

здедоше. У Мерзухову дуванџи-

ницу упао сам нагло и мора бити

да сам изгледао врло рђаво кад ме

Мерзух стаде питати шта ми је.

Било ме је срамота да кажем шта

сам видео, те му одговорих да сам

нагло трчао. Купих дуван и дуго

сам, на повратку, стајао код „Два

голуба“. Нисам смео да уђем у ону

улицу све докле не наиђе неки чо-

век, те ја за њим; и тако се вратих у

учитељев стан.

Што је најглавније, ове појаве

нису имале никаквих последица и

ја сам и после њих као и пре њих

потпуно здрав, нити сам већ сут-

радан о њима мислио.

Али било је неких појава, тако

исто живих и пластичних, које су

ипак нешто значиле и које хоћу на-

рочито да наведем, јер су се одмах

за њима дешавали догађаји које

никако нисам могао предвидети.

Навешћу од њих само три врло ка-

рактеристичне у том погледу.

Прва ми се од њих јавила у

мојој десетој години. Неколико

дана сам лежао тешко болестан. По

цео дан жеђао сам, али кад год бих

окусио гутљај воде, онда сам у нај-

већим мукама повраћао. трајало је

тако неколико дана. Једнога дана

седео сам у постељи и разговарао

са Војиславом, који ми је обично

правио друштво. Био је дан врло

јасан и топао. Наједаред дође ми

да погледам на улицу кроз прозор.

Према нашој кући, насред улице,

била је укопана висока мотка са

„кажипутима“ на врху, као што

се онда обично на раскрсницама

стављало. Под том мотком угледах

четири човека у чудноватоме оде-

лу какво у обичном животу никад

нисам видео, а какво сам видео тек

много доцније на сликама и у по-

зоришту. Сви су имали припијене

„панталоне“ на ногама, о бедри-

ма праве мачеве, а преко плећа

пребачене некакве као крв црвене

плаштеве. И сва четворица нешто

су живо разговарали. У томе један

од њих рече оној тројици:

– Е, па добро! Сад нека попије

воде и неће повраћати! – Ове јас-

не појаве нестаде, а мене, у исти

час, захвати она жеђ. Војислав ми

додаде „цементу“ пуну воде, те ја

на душак попих више од пô литра.

Очекивах да ми се и сада деси што

и до сада; али на моју велику ра-

дост, не само што ми се не догоди

то него одједаред осетих толику

лакоту да сам још тога дана чио и

ведар напустио постељу.

| 29

МИЛОВАНРаде Вучићевић

За Милована ме питаш?

Ево, на овом зиду, висила му је

сабља. Донио из рата двије, али ова

је била виђенија и љепша. Волио је

више од пушке и коња. Каже, до-

био је од једног руског ђенерала.

Ево, вође је била крвава, па сам га

совала. Шта ће му? Није се обзиро,

окачио је на зид. То му је можда и

дошло главе. Зла крв ти, дјете моје,

кад-тад прокључа ко мас’ у ранији.

Запјени, наиђе чоеку на очи и не

зна шта чини.

Спавали смо с ђецом у овој

соби. Волио је да му прозор буде

отворен до првог снјега. Људина,

није га Миљев кантар мого подмје-

рити. Руке ко гране, шаке ко лопа-

те. Имо је живе очи и велике, густе

бркове. Иако су га кучке гониле,

није био курвар. Био је радник и

кућеник. Волио је бјеле кошуље

и рајтозне панталоне. Из турског

рата дошо у овицирској блузи, с

коњем и бакрачом. И тамо, у рату,

мислио је о кући.

Веселник. Неђе пред Троји-

це, јопет је пошо у рат. Ижљубио

ђецу, обуко се и истимарена Зека-

на поћеро галопом. Понио пушку

и опасо ону другу сабљу. Видила

сам: нешто му се стегло у грлу,

очи сузе, ништа не казује. Кад сам

му отворила капију, Зекан је зарзо,

закопо копитом, поњушио ме; сак-

рила сам сузу у мараму.

Није се вратио. Остаде она са-

бљетина, крива и крвава. Мртвога

и укочена донио га Зекан; зањиска

у авлији. Саранили смо га уз пос-

те. Ту жалос’ још нисам ожалила.

Свијем ону ђецу ко пилад уза се:

бидем и чоек и жена.

Једне ноћи се пробудим. Мје-

сечина ко дан. Погледам, кад она

проклета сабљетина се извукла из

корица и чујем како низ њу, ко из

неког суда, капље крв. Престравим

се, протрљам очи, а оно, двоје ђеце,

ко анђели, узели па лижу ону крв и

веле да је од њина оца. Погледам

моју ђецу: спавају. Прекрстим се а

они несташе, ко што су и дошли.

Погледам опет а она сабљетина

ко да се ништа није десило. Уш-

тинем се. Да не сањам? Јок! Будна

сам. Устанем сва уплашена и при-

ђем оном дувару. Ништа. Господе

Боже!... Ма, виђела сам извучену

сабљу, крв, ђецу, чула сам како го-

воре – опе се прекрстим и легнем.

Али, сан неће на очи.

Сутрадан, ништа. Радим, на-

мирујем ко да се ништа није збило;

али се плашим ноћи. Неђе пред

мрак, дође покојна маја и већма

јој се обрадовак. Велим, ноћиће с

нама.

Те ноћи, опет се пробудим.

Опет мјесечина. Сви спавају. Кад

она сабљетина поче поново изла-

зити. Иста ђеца од прошле ноћи.

Почеше лизати крв и говорити да

је од њина оца. Мрднем мају - спа-

ва. Мунем је јако, она се пробу-

ди, погледа али ништа. Ништа не

види. Прекрстик се јадна и упла-

шена а она се само окрете и заспа.

Опет сам све оно виђела и крстом

се бранила.

Тако једну неђељу. Зовнем

попа, освешта кућу и оно мјесто.

Рече да издам нека незнана кољи-

ва. Те ноћи чук коња како копитом

удара о калдрму. Галопом је ушо у

авлију. Нисам сањала, нисам луда.

Мој Милован, исти ко што је био,

уђе у собу, узе ону сабљу и нестаде

га. Плакала сам дуго и тако заспа-

ла. Само ме Бог чуво. Ујутру, са-

бља стоји на дувару. Извадим је из

корица а она чиста ко сунце, ниђе

крви. Прекрстим се и ћутим. Више

ништа нисам виђела ни чула. И ово

ти не би казивала да га, веселника,

нисам ноћас сањала. Запалићу му

свијећу и оном, не знаном, запа-

лићу, намјенићу као оцу оне ђеце,

Бог да им душу прости. А био је

голем чоек и лјеп. Руке је имо ко

гране а шаке ко лопате...

Тако је причала баба Аника и

крајчићем мараме брисала сузе

старе пола века.

Замишљао сам тог бркатог де-

лију: како галопом на голу Зекану

измахује сабљом, како с трупла

лети глава а крв топла и црвена на-

тапа земљу из које, како рече баба

Аника, мора кад-тад прокључати.

Не волим крв, бојим се искушења.

Те ноћи нисам заспао, плашио

сам се коњског топота, сабље на

зиду. Плашио сам се себе сама.


вилински пороЂАЈБиљана Јанковић

Иако има готово осамдесет

година, чика-Љубо сваки дан у ва-

рошицу носи млеко. Деца нарочито

воле његов капут, јер он у неколико

огромних џепова увек има понешто

за њих: крем-бананицу, чоколадицу,

смокић или шаку првих трешања

које је набрао ко зна где. Ако нема

баш ништа, он свакоме од деце да по

динар за жваке, па га по томе пам-

те и моји вршњаци који сада своју

децу хране чика-Љубиним млеком.

И због тих поклончића грде и децу

и чика-Љубу.

Чика-Љуба је друштвен човек.

Свакога пита за здравље и понешто

ново исприча, па је, чим је сазнао

чиме се бавим да бих могла да му

платим млеко, и мени испричао ову

необичну причу. Чула сам о вилама

доста казивања и замишљала сам

их некако бесмртим, вечито мла-

дим бићима натприродног порекла

која могу бити и добра и зла, али

сам тад први пут чула да се виле

порађају баш као и остале жене.

Чика-Љуба се клео својом крсном

славом св. Јованом Крститељем

да је један вилински порођај гледао

својим очима док још ни у школу

није био пошао.

| 31

Сви Ђуровићи, цела фами-

лија, тад су живели у једној кући,

у задрузи, то се тако звало. После

су се изделили, кад сам ја из војс-

ке дошао. У авлији смо имали две

велике куће и једну качару у коју

су жене кувале ручак. Уз качару је

била и једна собица у којој је спа-

вала редара са децом ако су била

нејака; а поред врата собице био је

као неки, како да кажем... шубер,

ми смо то тако звали, а затварао се

некаквим лупатком на ком је била

једна повећа пукотина, па смо ми,

деца, вирили да видимо да л’ су

људи вечерали, да би и ми смели

изићи из собе да вечерамо. Тако је

то тад било, поштовало се тарије...

Некако уз копњу, да л’ би пред

Духове, ил’ одма’ после Духова,

е не знам, моја је весела мати те

недеље била редара. А имали смо

копаче; кукурузна копња, па дан

ко година; па док се увече изређају

три поставе људи за вечером – а

за синијом се јело у то време – па

док све очисти и опере, она јадни-

ца једва да пед прве петлове мало

легне да одспава. Али, чим петло-

ви по други пут запевају одма ус-

таје да спрема за раднике и укућа-

не јутарњу ужину...

И тако, једне вечери само што

је моја мати легла у кревет, кад се

однекуд зачуше коњски прапорци.

Ја још нисам био заспо, па одмах

скочим из кревета и повучем моју

матер за рукав да устаје јер сам

мислио да иде мој ујак. Он је имао

бесне коње и увек им је за оглави-

не вешао прапорце. Пођем да по-

мерим вирангу на прозору, а моја

јадна матер ме вуче да се вратим у

кревет, да то није мој ујак јер што

би он нама долазио у то доба ноћи,

да то неко од комшија сигурно иде

из млина ил’ из вароши. Али ја,

дете ко дете, не дам јој за право и

само говорим да то иде мој ујак и

вичем је да устаје да му врата от-

вори.

Гледао сам кроз прозор, на-

пољу месечина, све се лепо виде-

ло. Стадоше пред нашом капијом

кола, а коњи бели, играју ко да су

виловски, што народ каже. Ја од

силног запрепашћења нисам ни

гласа могао пустити, па је и моја

мати устала да види шта се то у ав-

лији збива. Лепо смо видели како

из тих белих кола изађе жена сва

у белом, са косом која јој је, како

ми се чини, падала све до коле-

на. Приђе капији и отвори је. Она

што је возила кола нешто викну

на коње и они кретоше и уђоше

у авлију. Она што је отворила ка-

пију ишла је лагано за колима и

кад она стадоше у средини авлије,

приђе и отвори врата на кочијама.

Из кочија почеше излазити три

жене. Она што је ишла последња

имала је стомак, што се каже, до

зуба, и у ходу се стално извијала

а на леву, а на десну страну. Гле-

дао сам како прилазе кући, па се

окренуо да погледам у матер. Она

се крстила и полугласно мрмља-

ла неку молитву против, како сам

чуо, нечастивих које су нам упра-

во прилазиле.

Она што је отворила капију,

отворила је и врата. Е, тад сам се

ја преместио на кревет и почео да

вирим кроз ону рупу на шуберу.

Жене су ушле, једна од њих је узе-

ла неколико цепки ивера и распи-

рила ватру на огњишту, друга за-

вири у котлове, за један рече да је

прљав, пљуну у њега, за други рече

да је мали, узе тек трећи и нали у

њега сву воду из ведрица, а онда га

окачи на вериге изнад огњишта да

се угреје. Трећа је изашла из кача-

ре и отишла до близу куће, куцну-

ла на врата, и кад је изашла моја

стрина Томанија нешто јој рекла.

Стрина се вратила у кућу и изне-

ла јој нешто бело и једну поњаву.

Жена се вратила у кућу, прострла

ону поњаву по земљи и она са ве-

ликим стомаком леже.

Ватра са огњишта и месечина

сасвим су осветљавали унутра-

шњост качаре. Једна жена лежала

је на поду и увијала се од болова,

друге две су клечале око ње и не-

што јој говориле, али ја то нисам

разумео. Четврта је клечала из-

међу ногу оне што се порађала

и нешто говорила с времена на

време. Онда, после ко зна колико

времена, зачуо се дечји плач и она

што је клечала устала је са дететом

у рукама. Сав под и она поњава

били су готово црни од крви коју

сам осетио више по слаткастом

мирису.

Окупале су дете и почеле

чистити под. Она што се порађа-

ла опрала се од крви, узела дете

и подојила га, а потом су све три

изашле напоље. Четврта је од своје

хаљине откинула комадић плат-

на, обрисала онај котао и бацила

крпицу на огњиште на ком се ват-

ра одмах угасила, и гласно рекла:

– Ако се у овој кући ко разбо-

лео ове ноћи, или је већ био болес-

тан, умијте га водом из ведрице до

врата и избришите овом крпом,

и више никад боловати неће. – И

отишла је из куће.

Причали су ми после да су

мене и моју матер нашли како не-

помично зуримо, она кроз прозор

а ја кроз ону рупицу на шуберу.

Нису могли никако да нас поврате,

па је стрина Томанија отишла не-

кој видовитој Марти у девето село

и она јој је рекла да нас умије во-

дом из ведрице коју редара спусти

до врата и избришу оном крпи-

цом коју нађу на огњишту, јер смо

обоје гледали вилински порођај, а

то је за очи болећиво, али их нисмо

дирали па нам се нису ни светиле.

Седам-осам дана тако су нас уми-

вали и брисали том крпицом, и

ми оздрависмо. После тога је моја

мати ишла код те видовите Марте

и она јој је рекла да у тој качари

увек држи непоновљану кошуљу и

чист губер, и да се не жали да јој

кошуље нема кад је нестане, него

да одмах изатка другу, да јој се

виле не би светиле, да увек оставља

пуне ведрице воде и сувих дрва за

ватру, и да више ту не спава.

Све је она радила како јој је

ова рекла, и бивало је доста пута

да ујутро у качари не буде кошуље,

али је качара увек била чиста. По-

некад ми се чинило да у даљини

чујем оне ситне прапорце, али ми

ни на памет није падало да опет

погледам кроз прозор.


Биљана Јанковић

Некада, док смо били деца, про-

лазио је нашим селом један старац

по имену Стефан, сав искрпљен и

прљав као ђаво, носећи торбу од

козје струне пуну свећа и бомбона

које је сам правио од брашна и шпи-

нованог шећера и поклањао нама,

деци, кад му се представимо како

ваља. Знате како то иде: ја сам тај

и тај, син сам тога и тога, унук

тога и тога, из те и те фамилије...

Што год би зарадио продајући све-

ће, делио би нама, деци. Женску

децу даривао би са два динара, а

мушкарцима је давао по пет, гово-

рећи да ћемо ми, мушкарци, носити

пушке и пушити, а да су женскиње

и тако и тако туђа кућа.

А волео је и да попије. Знао

је по цео дан са неким својим ис-

писником преседети поред неког

закаснелог више зимског него је-

сењег казана, присећајући се Бал-

канских ратова, па великог рата са

Швабама; знао је сатима причати о

Мачковом камену, Церу, Колуба-

ри... Старији су тад говорили да су,

изгледа, њих двојица добили Први

светски рат, чудећи се притом шта

ли су само радили Мишић, Сте-

пановић, Путник и Бојовић. Ми,

дечаци из суседства, стискали смо

у рукама плаве папирне новчани-

це и грицкали његове бомбонице

слушајући отворених уста њихове

ратне доживљаје. Они су пак сваки

доживљај заливали новом сатљи-

ком ракије.

Али, нису они само о рату

говорили. Чим се мало запију,

прелазили су на оно што је некад

било, те као овај свет није пре био

овакав, другачије се некад живе-

ло... Па би се сетили игранки, ва-

шара, лова, жена, и свашта су тад

причали и грдили нас децу што то

слушамо. Кад би видели да њихо-

ве грдње не могу да нас отерају,

почињали би да причају о разним

чудесима која нису од овога света.

Ето, сад се и ја присећам тих њи-

хових прича, да мало застрашим

ове своје унучиће, много су, брате,

несташни, а жена увек каже:

– Бог те убио, Стојадине, што

то деци причаш, није то за децу!

А опет, ако им не испричам, ко

ће све те приче запамтити? А ште-

та да се забораве...

Сећам се кад нам је причао

како се једне године враћао из Бу-

кора, па кренуо венцем Влашића.

Ведра ноћ, јесења, пун месец, иглу

би видео наћи, а он срећан и задо-

вољан што је све пријатеље и поз-

нанике нашао живе и здраве, иде и

гледа у села, у кућицама трепере

лампе и са једне и са друге стра-

не брда, а у њему срце трепери од

среће као лиска на јасици, дошло

му да запева од неке милине... Ко

да га сад слушам, вели:

„Добар сат борио сам се сам са

собом да не запевам, јер био сам

тад постарији човек, било ме сра-

мота, чуће ко па ће ми се смејати.

Али, кад сам изашао из букорског

атара и већ стигао на Малу Бојчи-

цу, знам, ту у близини нигде нема

кућа, нико ме чути не може, пус-

тим ја души на вољу, па од свег

срца запевам: Поранила Јагода на

воду / за Јагодом Радоје на коњу / за

Радојем Јагодина мајка... А то сам

пево због оне Радојичицке Јагоде,

волели се нас двоје, ал њени не да-

доше, па ми је та песма још од мо-

мачких дана на срцу остала.

ПeВАЧ У НeВОЉИ

Илустрација

: Миле Динић

| 33

Само што сам запевао, поче

мене неко да прати на двојница-

ма. Ко свира да свира, видим да

му је на души песма ко и мени,

али све мислим: може бити да је

који сељак направио кошару, па

још није овце у село отерао него

заноћио на брду, па чуо да певам

и решио да ме музиком уплаши.

И кренем ја да видим ко то свира.

Како сам почео да силазим низ

брдо, поче ме неки народ сустиза-

ти. Пролазе мимо мене а нико ми

Бога не назива. Сконтам ја да они

мисле да сам ја пијан док певам,

па запевам још гласније, чини ми

се цео се Влашић од песме ори.

А онај што свира, алал му мајци,

свира, брате, да би му и опанке на

музику дао.

Избијем ја на неку омању за-

раван на којој је била некаква мно-

го стара крушка водењака, кад под

њом коло девојака. Њишу се на-

пред-назад и певају са мном. Ја пе-

вам, оне отпевају, а оног што сви-

ра нигде нема да га видим, али се

музика свеједно чује. А свуда око

оне заравни с времена на време из

саме земље сјане неки пламен, ко

кад деца за Петровдан пале лилу

па је из обести почну бацати увис.

Богами, почех се ја од песме и ума-

рати, хтео бих да престанем, али

никако не могу, певам ко да сам

навијен. Штоно веле у народној

песми: Од зноја му пена ударила /

ударила мутна и крвава..., е тако је

било и са мном, ал сам и даље пе-

вао као да сам првачић. Хтео сам

ја да престанем, али уста певају

сама. Болели су ме сви мишићи на

лицу, чини ми се да ме и језик бо-

лео, на све могуће начине покуша-

вао сам да престанем певати. Кад

већ ништа није помогло, ја у чуду

подигох руку да се прекрстим, а

цело оно коло у неку се ватру пре-

твори, па суну право мени у очи ко

да је неко бацио пуну лопату жара.

Ја се тргох и забацих главу назад,

и мајко моја мила кад су онда по-

челе да ме бију! Викао сам, бранио

се, јаукао – узалуд, неће да ме пус-

те па Бог! Од тих силних батина

ватра ми је севала пред очима, био

сам сигуран да ће ме убити, одело

ми је већ било сво у дроњцима.

С времена на време и свест сам

губио, али ме једном освежи неки

ветрић, дођох себи и помислих

како ћу овако модар и изубијан

изаћи пред драгог Бога Господа,

код мојих белих кошуља које сви

ми за смрт чувамо. Кад, оне девој-

ке повикаше:

– Бежте, друге, ето оног обе-

шењака Драгомира, побиће нас

градом! – и одлетеше куд која.

Мене су други дан нашли неки

чобани, био сам више мртав него

жив. Девет недеља сам боловао,

ни аваза нисам могао пустити, ал

како прође девет недеља ја устадох

из кревета и од тада у Букор нисам

ишао.“

– Тако ти и треба кад ноћу

певаш по Влашићу – рече му мој

покојни деда, па поче причати

шта је са њим било кад се из војс-

ке враћао: „У по лета једанаесте

године ишао сам из војске кући.

На Топчидеру сам служио, па кад

одслужих своје кренем кући преко

Шапца. А тад није било аутобуса,

него се ишло пешке. Од Београда

довде три дана хода. Друге ноћи

био сам стигао у Шабац и ту мало

одморим код сестре Ангелине, па

кад је заладило наставим кући. Не-

где пред поноћ пређем Стројицу и

некако у глуво доба наиђем поред

Ашиковог гроба.

Кад се сетих где сам стигао

нешто ме лецу и пођоше ме жмар-

ци уз кичму, ал нигде никог нема,

прекрстим се па кренем даље. Пос-

ле једног доброг сата већ сам био

почео силазити Тамнави, кад изда-

лека опазих једну овећу градину.

Источна, повелика, све мрка гуњи-

ца по њој расте, а ја млад-луд, паде

ми на памет како би било лепо да

сад могу да закосим са момцима.

Погледам по градини, кад у

прикрајку пасе вранац да лепшег у

животу видео нисам, а миран ко ја-

гње. Видим, једна девојчица држи

га за конопац и иде око њега без

имало страха. Приђем ја ближе,

само вранца да видим, а он пасе и

подрхтава сваки мишић на њему,

што веле људи ко да је виловски.

Ал кад сам у девојку погледао,

Стефане, брате, ништа лепше у

животу видео нисам! Коса плава и

расплетена пала јој до испод поја-

са. Јавим јој се и почнем коња да

хвалим, питам је ли миран, а она

ми понуди да га узјашем. Понесе

мене неки ђаво, једва дочеках, ал

како сам узјахао више се ничега не

сећам. Други дан, кад сам дошао

себи, био сам заспао крај неког

пута. Чобани гоне стоку, гледам

ја око менен нигде ни оне гради-

не, ни коња, ни девојке, па упитам

једно чобанче где се налазим. Оно

ми рече да сам у селу Мариновцу,

негде тамо иза Ваљева. Требало ми

је два дана да кући дођем. А како

сам легао у свој кревет нисам мо-

гао устати. Био сам дуго болестан

и моја весела мати чинила је завет

и ишла у неки манастир па ми до-

нела неке свете водице. Данима су

ме умивали и давали ми да пијем.

Једне недеље, пред зору, сетих

се ја и оне девојке, и коња, и гради-

не, и како сам узјахао коња, све ми

пред очи изађе. Тог јутра устао сам

из кревета, ал дуго никоме нисам

смео рећи шта ми је било.“

Ето, тако су њих двојица један

другоме причали, а ја слушао па

сад причам теби. Годинама сам

слу шао те њихове приче, све док

једне зиме Стефан није пред ноћ

отишао од нас. Више га нисам ви-

део, веле да је умро у пролеће. И

тако, пред сваку зиму сетим се по-

којног Стефана свећара. Откад је

он умро мени, а ни већини друге

сеоске деце нико није давао бом-

боне.

У нашем селу људи су веро-

вали да је Стефан био црквењак,

али касније су људи причали да

је радио од надница у Скадру по

цело лето и после ишао по селима

и продавао свеће, а од зараде да-

ривао деци паре и бомбоне. Чудан

је човек био, а ретко ко да га се и

сећа. Блажена душа.

Стојадин заћута и поче пуни-

ти своју лулу, мало мању од дечје

главице – како кажу његове ком-

шије.

34 | ОМАЈА /лето 2013.

привиЂАЊА ВИЛА Данијел Синани

У селу Лорет, Мика Ракић ми

је испричала следећи случај: њен

брат, Милутин Стоковић, враћао

се једне ноћи са сеоске игранке

путем који води преко место поз-

натог као Равно лијешће. У једном

тренутку, на пропланку који се на-

лази непосредно изнад пута којим

је ишао, угледао је девојку обучену

у потпуности у бело. Учинило му

се да је то девојка из комшилука.

Међутим, појава није реагова-

ла, није одговарла већ је, након

бројних дозивања, само окренула

главу ка њему и прострелила га

леденим погледом. схвативши да

пред собом има натприродну поја-

ву, Милутин је извадио пиштољ и,

уплашен, пробао да пуца у прика-

зу. Ниједан метак, од укупно се-

дам покушаја, није опалио. Пре-

стрављен, побегао је ка својој кући

и чим је стигао испричао је мајци

шта му се управо догодило. Кажу

да је мајка закукала што јој је то

испричао јер не ваља пре јутра

испричати сусрет са привиђењем,

те се уплашила последица које би

могле да уследе. Милутин је убрзо

пао у постељу и више никада није

у потпуности оздравио, а након

неколико година је преминуо. У

периоду боловања – непосредно

након фаталног сусрета, водили

су га код гатара Боривоја, који је

био најпознатији у крају, и он му

је дао неку воду коју је пио и којом

се умивао. Мика верује да му је то

мало продужило живот и олакша-

ло муке али није успело да га из-

лечи.

Ова прича је позната у широј

околини. Прикупио сам неколико

верзија овог случаја од различитих

испитаника и може се приметити

да се сви разликују у појединим

елементима али сиже је у сви-

ма исти. Верује се да је Милутин

Стоковић те ноћи наишао на вилу.

Овај сусрет, испоставило се, био је

кобан по њега јер је прекршио три

табуа која важе у случају сусрета

са привидом – обратио се при-

виђењу, испољио је агресивност

– напао га је (пуцњи) и испричао је

исте ноћи шта му се догодило

* * *

Баба Олге Ракић из Лорета, је,

првих поратних година, једне ве-

чери, воловском запрегом возила

креч неком човеку из села. Када

је дошла до бунара Ракића, који

се налази непосредно уз пут који

води кроз село, волови су стали

као укопани. Није вредело што је

она на све начине покушавала да

их покрене. Пут је на том делу ра-

ван и није било никаквих природ-

них препрека. У једном тренутку

је погледала ка бунару и видела

три прелепе девојке, „не зна се

која је од које љепша“, како на

бунару перу бакрени бакрач а он

се „бијели као млијеко“. Одмах је

схватила да су то виле. Исто тако,

из прича старијих људи, знала је

да кад волови наиђу на привид и

стану, да им треба скинути ланац

који их везује за руду кола те ће

они кренути. Тако је и учинила и

волови су стварно кренули, а она

је пешке пошла за њима – кола са

кречом су остала код бунара. во-

лови су се толико брзо удаљили

са места сусрета са вилама да су

потпуно уништили јарам који су

носили, и нису се заустављали све

док нису стигли на одредиште, код

човека коме је креч био намењен.

По кола са кречом су отишли тек

сутра ујутро. Након два или три

дана од овог догађаја она је до-

живела породичну трагедију. Не-

познати људи су јој отели сина из

куће и убили га. Његове посмртне

остатке су успели да пронађу тек

уз помоћ врачаре. Сусрет са вила-

ма је тумачила као предсказање

његове смрти, једноставно, одмах

након тог сусрета су знали да ће се

нешто лоше догодити.

И од других људи из села сам

чуо више прича, односно, сведо-

чења да су случајеви привиђања

крај тог бунара бројни. Често се де-

шавало да се јасно и веома гласно

чује како девојке перу веш ту, на

води, чуо се весели жамор, прак-

љаче како ударају, прскање воде, а

кад се приђе бунару ништа се није

могло видети.

* * *

Иван ракић се враћао ноћу

кући из Пожеге, и пред њим је била

деоница пута од седам километара

која је водила преко брда и већим

делом крз шуму. На једном делу

који је познат као Бакионица, ра-

није је постојала велика бара, док

људи нису „ухватили воду и одве-

ли“. Честе су биле приче о сусре-

тима људи са вилама а том месту.

Те ноћи је и Иван јасно видео виле,

неколико девојака изузетне лепо-

те, одевених у бело, како на води

Привиђења и сабласти у Србији /2:

| 35

перу веш. Звуци њихове активнос-

ти су се, у ноћној тишини, чули

далеко од самог места збивања.

Прошао је тихо поред њих, није

се задржавао нити им се обраћао.

Пошто их није дирао, нису ни оне

њега те је овај сусрет прошао без

икаквих последица.

* * *

Милован Сарван из села Роге,

радио је у кречани Јелен До као

машиниста на хидратацији креча.

Пошто је његово село прилично

удаљено од места на којем је ра-

дио, он би кретао раније на посао

и ишао би бициклом до главног

пута а потом би користио јавни

превоз. Једног дана, 1978. године,

као и обично, кренуо је својим би-

циклом на посао, у другу смену.

У току вожње ланац му је спадао

неколико пута и он се заустављао

да га намести а потом настављао.

Након извесног времена отказала

му је и кочница а пут којим се кре-

тао био је изузетно стрм. Кочио је

ципелама све док на једном месту

није пао. Срећом, није се повре-

дио, већ је само оставио бицикл

и наставио даље пешке. Када се

те вечери враћао са посла, при-

лазећи месту на којем је оставио

бицикл, већ на неких 200-300 ме-

тара удаљености, чуо је јасно како

негде свира музика. било је око

пола дванањест, ноћ је била топ-

ла и тада му још ништа није било

посебно необично, иако у близини

места са ког је музика допирала

није било кућа. Када је избио на

прву зараван, јасно је видео како

на самој ивици ливаде, изнад ве-

лике, „лакат“ кривине, играју де-

војке, њих петнаест до двадесет,

одевене у бело, једнаке висине са

дугим косама, у осветљеном кругу.

Не зна од чега је круг могао да буде

осветљен, пошто месечине није

било, а ни било каквог вештачког

извора светла у близини. схватио

је да то „није ништа природно“ и,

сада већ збуњен и уплашен, није

пришао ближе већ је у широком

луку заобишао то место. „Ниш-

та ме није јахало, ништа ме није

ћерало ни напало“. Музику није

могао да види али је јасно чуо хар-

монику. Милован каже да не ве-

рује у привид, али је сигуран у оно

што је те ноћи видео: „Па не бих

бјежао около да нисам сигурно ви-

део“. Када је стигао кући, неколи-

ко пута се презнојио али није од-

мах испричао шта му се догодило.

Након два-три дана разболео се и

седамнаест дана је имао повишену

температуру. Његови здравствени

проблеми су се знатно продужили

и он је убрзо отишао у инвалидску

пензију.


ВИЛЕ Вид Вулетић Вукасовић

1. У Боци је дубоких јама.

Каже се да је ту закован Дукљан,

и да станују врагови и виле, како у

којој јами.

2. Некакав чобанин изгубио

у Боци козу, па ће да је тражи и

ваби. На глас му се јавља коза и

види је на мјесецу, али му се ника-

ко не да ухитити, док га притегла у

једну јаму, а кад тамо виле шемлу-

че. „Добро си дошао, сад ћеш нам

шикати дијете!“ Он почне да шика,

а оне сваки час: „Шикаш ли?“

– „Шикам!“ Ту била љествица, а он

ће уза њу, а сведно виче: „Шикам!“

Тако се ослободио од оне напасти.

Причао Јовица Л. Перовић.

3. У селу Витаљини (у Конав-

лима) су велике пећине и рупе,

окартане (оклечене) клаком и

земљом. Стари људи причају да су

ту негда становале виле ’да су то

биле вилине куће. Близу тих рупа

биле су куће Вујана, а сад рас-

ту дубови и ловорике. Једном је

Вујан ишао на коњу, па кад је био

даље од куће по сата хода, зачуо с

лијеве стране: „О вило, невило!“ А

она ће јој прва: „Пошаљи ми сито

несито по дјетету недјетету!“ Вујан

уставио коња, кад тамо лети дије-

те у арији и носи сито. Кад видио

Вујан, задрти делија, ухватио се за

мач, ударио с коња, обалио дијете

и сито. Вила ће на то: „Јеси ли оба-

лио?“ – „Јесам!“ А вила: „Кад се

дијете повратило, онда и ти про-

говорио!“ И одмах занијемио. До-

шао дома, није могао да зове, него

је коњ лупао у врата и отворили му

их. Вујан умро и није проговорио.

– Били наметнули на гумно снопље

жита, да коњи врше, а кад су ујут-

ру устали, жито све обршено, и у

Илустрација: М

иле Динић

| 37

житу златна поткова, бива коњи су

имали златне поткове.

Иво Пећар слушао од старих

Витаљана.

4. Између села Дубравице и

Брсечина су, испод градине, код

Перове долине, Вилине куће. Виле

су ту становале и шикале у злат-

ним колијевкама. Причала ми тет-

ка вице Ђивовица, да је она чула

у Гуманцима како виле жуборе и

пјевају:

„Која селе нама брата,

Нек у петак русе косе не чешља;

И у суботу нек не мете кућу треш-

тином.“

Причао ми отац, да су виле

узеле с гумна у Грацу (у Херцего-

вини) дијете Цицини и након мје-

сец дана повратиле га на исто гум-

но. Дијете причало да су га виле

однијеле у Вилине куће, те им је

шикао дјецу у златним бешикама.

Цицинову дјетету су давале фина

јела (позлаћена), али није могао

мали никако ни окусити, с тога је

пожутио, и омршавио као скака-

вац.

5. У Вјетерници (у Попову

пољу) су виле, те се чује како зује

и пјевају уз бешику дјеци.

6. Пожели жито, па по стрњи-

ки пошле жене да напасу овце.

Мјесец је. Сусрете их човјек и каже

им: “Добар вечер, ако што видите

ко да нисте видили!” Ово било у

очи Петрова дне. Прикажу се три

виле, бијеле ко снијег. Зујале су ко

да пјевају, и нестало их.

Причао Марко Призмић, пос-

толар из Веле Луке (острво Корчу-

ла).

7. У Запресни (код Хутова у

Херцеговини) лежао мушки, а

преко њега ходају лијепе девојке,

виле, обучене у бијело. Мјесец је

као дан, али им се не виде ноге.

Мушки је онако легао и стоји, а

оне дјевојке узеле платно, па га

једна другој омјера и парају га, али

се не чује. Оне се витлају, не чује

се ништа, „а мени се најежиле косе

и побјегох у кућу одаље, гђе се на-

пих воде ради страха. Кд сам се

примирио, син ме домаћинов пра-

тио, да видимо што би онамо, али

не виђесмо ништа, свега нестало“.

Причао Јоцо Вукореп, с Хутова.

8. Осочанин ходио из Граца у

касно доба ноћи на осојник и до-

шао на брдо пред тор. Ту је угле-

дао свијеће, па кад се примакао,

опазио је дјевојке у бијелу, да воде

коло. Звале су и њега, он се нећ-

као, али су га привукле к себи. По-

чео да игра у колу, и ту су га оне

дјевојке тргале, докле га нијесу

свега истргале, и сутра дан нађоше

га мртва. Осочани причају да ту

страши, и младиће зову девојке у

коло, али се они прекрсте и тако се

ослободе тога белајета. Ово је било

прије рата.

Причао В. Мартић. Чуо од Осо-

чана.

9. Једном ће неком човеку,

кад је био на спавању, доћи двије

виле, те ће му заповиђети да иде

с њима, ако он неће милом, а оно

ће силом. Обуче се и изађе, а тад

му једна вила стане ногом на ње-

гову ногу, а онда он заборави све

и с њима полети. Оне му рекоше

да ће славити свадбу и да им треба

човјек. Рекоше му да ће му на пов-

ратку старија вила нудити злата и

сребра и другог богатства, али он

да не прима ништа, но да затражи

неку књижицу што она држи код

себе. Још су му прикричиле да ни-

како не би казао старијој вили да

су га оне на то упутиле. Примио

и упутио се, те ће опазити у пољу

три свијеће: једна јако гори, друга

помање, а трећа свијећа истом што

шкиљи. Зачудио се, а виле ће му:

„Она су свијеће од три чобанина,

те су заспали код оваца: свијећа

што јако гори, то је свијећа чоба-

нина те се помолио Богу прије но

што је пошао на починак; свијећа

што слабије гори, свијећа је чоба-

нина те почео да се моли Богу, али

га преварио сан па заспао; трећа

је свијећа чобанина што се није

молио Богу“. Кад дошао у вилине

дворе, а оно се све блиста у злату

и сјају. Ту он опази, уз осталу хра-

ну, и три врсте хљеба: зелен, мрк и

био. Виле ће му: „Зелен крух је од

жита недозрела, кад се неко јада и

тужи да нема ништа, да није ника-

ква рода; а мрк и био су од жита

што је упола или потпуно дозрело,

а господар се опет тужи да нема

никаква рода, и онда то све постаје

вилина храна“. Кад се довршила

свадба, он није друго хтио од ста-

рије виле но књижицу, па након

устезања и натезања, вила му је

даде, али му прикрчи да никому

не каже да има књижицу. У књи-

жици је било све што је за људско

владање, и он се лијепо поможе и

брзо обогати. Жена каонути жена,

хоће да зна, те га прекори откле му

паре, како то, да лијепо напредује,

да паре не краде, да их не спопа-

не невоља. Он се превари те јој све

каза, па отоле и њихов назадак,

а напокон спали и на просјачки

штап.

Јовица Л. Перовић по причању

Иве Стрижепа из Сиња.


како је долијао змај љубавник

Тек што сам почетком ово-

га века напунила четири године,

умре ми отац. Полежао некол’ко

недеља, и готово. Моја мати, Савка

се звала, бог да ју душу прости, за-

вијала му црни лука, сирће и куку-

рузно брашно свуд по снаге, ал’ ни

то није помогло. Остаде она удови-

ца у двајес’две године, а ја сироче,

јединче и проклето. Од покојнога

оца Станка немам никакву слику

за успомену. А после цео пос’о на

њиве и око стоке остаде на моје

матере.

Појата ни била на тромеђе

Штубика, Шаркамена и Јасенице.

Отац ми био Штубичанац, па се

призет’о код моје матере у Јасе-

ницу. Кућа ни била приземљуша

и облепљена каљиштом и балегом.

Прво се уђе у „кућу“, па из „куће“

у собу. И то је било све. Од покућс-

тва смо имали дрвену сору, земља-

ни шпорет, једну стару рогожу и

неке старе земљане грнце. Ја и

мати смо спавале дол’ на те рого-

же. Сиротиња до бога...

Баш у то време се причало де

у близине наше појате, у оне гус-

те шуме, живи змај. Ја тад’ нисам

знала каква је то ала, све док ни је-

дан дан није дош’о ујка Јанко. Он

каже моје матере: „Мори Савко,

јел’ си чула де у Карбулову проте-

ран змај? С’купили се људи из тога

Златимир Пантић

Више од двајес’ година живим сама. Нигде никога немам на овем белем свету. Онда кад је требало да се удам

и проживим ка’ и друге жене, ја сам била везана за кућу и нигде нисам смела да мрднем. Али, човек ти је чудо

божије. Шта он мож’ да истрпи и пропати, то не мож’ ни највећи магарац. А после, кад прођу године, све се за-

борави и све отиде у пизду материну. Али, шта ти па вреди добар живот у осамдесет година, ка’ мен’ сад. Само,

не би’ волела ни да се младос’ врне, јер младос’ коју сам ја проживела не би’ пожелела никому.

| 39

села, па га најурили, а он право у

ону церову шуму, ниже ваше поја-

те! Него се ти, Савко, препази да

не зађе код теб’. Млада си, па још

без мушке главе у куће. Запали

увечер крпе, па обиколи три пут’

око куће, нека се задими мало.

После, кад легнеш, тури тамњан

у огњиште, ’ел змај улази кроз

комин. Он увек зна куј куд’ живи,

кол’ко има укућана, каквог су

имућног стања, куј коју славу сла-

ви, дал’ иде у цркву, дал’ поштује

Бога, дал’ је пудљив... Он зна и куј

куд’ има њиву ’ел је он чувар поља

и усева. То је њигов рејон и немо’

да се чудиш ако ти некад сврне у

кућу, овак’ ка и ја.”

Моја мати од тад’ поче да пали

старе крпе и обикаља око куће, а

пред спавање да кади с’ тамњаном

и катраном. Али, и то се на брзи-

ну потроши па уместо тога, поче

да пали и упреће балегу у жар. И

ишло то некако. Тад’ ми била шес-

та година. Једне вечери вртале смо

се ми две сес заветине из Шарка-

мена. Моја мати там’ имала сестру

од стрица, па смо биле на ручку,

а после смо остале и на игранке

мало. Био је то Свети Илија. Уз пут

не стиже нека олуја, сес грмљави-

ном и кишом. Још издалека виде-

мо де преко наше појате пуца и

сева ка’ да се але сударају. С’ нама

је дош’о и неки деда Жика. НЈи-

гова појата била још даље. Он ни

на растанку рече де то змај води

борбу с’ алама, које ’оће да навучу

градобитину и униште наше усеве.

Свети Илија се, каже, здружио сес

змајем, па заједнички бију и пале

те але. Како дођосмо у наш соби-

чак, оно кроз оно пенџерче бљуну

неки јак огањ, тако да се све изнут-

ра засјаји, ка’ да је од злата, а не од

каљишта и плеве облепљено. Моја

Савка ме узе и постави у ћоше, на

рогожу да легнем, а она изиђе у

„кућу“ да види шта је то било.

Ја испод мојега поњавчета

чујем да она с’ неким шапуће, а

после се то претвори у галаму и

свађу. Потраја то још мало, а пос-

ле моја мати уђе у собу с некем

младићем. Она свуче кошуљу и на-

ставак, па легоше заједно у друго

ћоше. На те месте куд је спавала с’

мојем оцом. Тако и ја заспим. Кад

ујутру, мати спремила качамак и

овчије млеко. То ни је био доручак.

Тако ми оно млеко кусамо, кад ће

ти она: „Десо, ћери! Ја сам ти у грд-

не муке запала од ноћас. Она’ огањ

и она’ велики пламен, то био змај.

Борио се с’ алама за нашу имови-

ну и сачувао ју. Он је ноћас ноћио

код нас, али ће и даље да долази,

а ти немо’ да се пудиш, ’ел је он

ка’ и други људи, само млого леп-

ши. Ти нећеш никад да га видиш

’ел си мала, па ћеш до њиговога

доласка да заспиш. Видиш, Десо,

синоћ нисам кадила кућу, а он то

једва чек’о и искористо’о. Ми смо

саме и не можемо ништа против те

силе. Још ми запретио да ноћу не

смем нигде да омркнем нити да се

с ким састајем. Дању могу да идем

на њиву и на друге послове у пољу,

па и у Неготин на пијац, средом и

суботом.”

Ја још малецка, али све раза-

знајем и с’ватам. Понеки пут се и

пробудим ноћу кад то чудо наила-

зи. Видим само велико светлило

око куће, а чим се спушти кроз

комин, све се угаси. Врата се по-

лако отворе, чокњари реза и шип,

а после се све утиша. Чујем само

шушкање на рогоже и љубљење

моје матере. Она ћути, дува само

ретко и јако. После, заспим, а ујут-

ро ка’ да се ништа није догодило.

И наредне ноћи све исто. А моја

мати бледа и измучена. И, за чудо,

више неће ништа да ми прича.

Ћутим и ја, видим, није ју згодно

да више о тому прича. После смо

кобајаги свикле обе. Више ме не

занима да ноћу чекам светлило на

пенџерчету, него одма’ легнем и

заспим. Али, моја мати, Савка, на-

чисто пропаде и исцрпе се. Прави

се де ју није ништа, али није она од

челика. Дању ради на њиве и око

стоке, а ноћу ни да трене. Немаш

кому да се жалиш и куј да ти по-

могне. Све мислиш де ће то зло да

се одсели на другу страну. Живи се

у неке проклете наде од данас до

јутре.

Ишло то некол’ко година без

промене. Кад, једну летњу ноћ,

град потук’о сва села око Тимока и

Дунава. Ништа у пољу није остало.

Ту ноћ але навукле зло на усеве,

а змајеви били у женске кућа. А

и овај наш био целу ноћ код моје

Савке. После тога није га било тач-

но три месеца. Причала ми мати де

га њигови казнили шта ту ноћ није

иш’о у одбрану. За то време мало

смо живнуле и окрепиле се, а моја

мати мишљала да је наш’о неку

бољу прилику, лепшу и млађу, па

се иселио. Али, чим се зајесени,

ете ти њега и јопет стара песма.

Само шта ја растем и све ми је јас-

нија ситуација. Уверила сам се де

он спава с мојом матером ка’ муж

сес женом. Чујем само шуштање и

неуједначено дување, ка’ шта ду-

вају волови у јарму.

Кад сам имала негде петнајес’-

шеснајес’ година, један дан, лети

то било, шишамо ми овце. У ства-

ри, она шиша, а ја држим. Како на

пладне седосмо да презалогајимо

и данемо душом, моја Савка узе

да ми прича: „Десо, мен’ је јасно

де си ти сад велика и де све знаш

заш овај ноћу долази. Сад ме мало

и срамота. Велику сам грешку на-

правила шта се одма’ нисам удала,

чим је твој отац умро. Друкше је

кад имаш некога да те одмени и

заштити. Једну ноћ, док си спава-

ла, змај ми рек’о де живи у једнем

буковем шупљаку, у близине јасе-

ничке реке и де је около њигово-

га „дворца“ велики густиш. Живе

душе ту ни дању не залазе. Ту живи

већ двајес’ година и каже де му је

леп овај крај. Каже, кад је неки ша-

ран из Дунава напун’о сто година,

искочио из воде и полетео у небо.

После је добио крила и гуштерски

реп, а из носа и очију му избија

огањ. Од шарана му остале само

крљушти. Може да живи млого, а

и јак је прилично. Пуди се само

врачара и вештица, ’ел оне мож’

да га протерају и униште смртним

чинима. Добро да ми је рек’о за ту

њигову слабу страну, ’ел сам више

пут’ почела да мислим како да га

смакнем. Aли, није ми се дало и


ни сам смела да појем такво гомно.

И још ми рек’о од које се врачара

највише пуди и од које чини може

да поболи и цркне. И то је добро

шта ми је рек’о, ’ел ја могу да ум-

рем, а ти ћеш да у ове куће и даље

живиш.”

Како ми она то рече, све ми

постаде јасно и чисто. Да сам бар

мало већа, па да се удам далеко

одавде. Није ме жао за ово место,

куд сам се родила и порасла, него

само да спасем живу главу. Друге

године у лето, кад сам напуни-

ла седамнајесту, дошли ми ујаци

и стричеви, па су ни преуредили

кућу. Изнова ју облепили и ок-

речили с обе стране. Мало смо и

собу дотерале, ’ел сам се надала да

ће неки момак да наиђе и одведе

ме. Али, од тога чекања није било

ништа. Прочуло се свуд’ де у нашу

кућу залази змај, па још се прича

де долази и код матере и код ћер-

ке. Куј ће ти такву девојку да ис-

проси? Проклета ни судбина била.

Боље да смо обе цркле чим смо се

родиле у несрећан дан. Сваки оби-

каља око наше куће, ка’ око турс-

кога гробља.

После некол’ко година, моја

мати начисто оболе. Све се нешто

укочила и удрвенела. Лице ју по-

жутело, а руке се отањиле и осу-

шиле. Зар ти мислиш њој лако кад

зна де ју ћерка види и чује како

се, да простиш, целу ноћ јаше сес

змајем? Изгледа да ту њојну сла-

бос’ и болес’ та ала приметила,

’ел те исте јесени он се начисто

пресели на моје шарено поњавче.

И то изненада и одједанпут. Тек

сам напунила осамнајесту око Ве-

лике Госпође, а он поче да лега са

мном уочи Светога Николе. Одма’

сам знала да од мен’ нема више

ни жене ни домаћице која ће да се

окући, уда и изроди децу. Никад

нисам ништа имала с мушкарци-

ма, кад ете, и то се догоди. Оно,

истино, то чудо је прави младић,

нема никакву фалинку. ЛЈуби ме и

мази целу ноћ. Лечке преспавамо

па јопет изнова. Све се пудим да

не затрудним, ’ел сам чула да она

жена која роди змајево дете одма’

умре. Право да ти кажем, мен’ се

то с њим и свидело. Али, он не зна

за доста. Него ала запне док се не

презноји петнајес’ пут до зоре.

Видим ја, нема више мрдања,

али се ни овак’ не мож’ цео живот.

Немам ја ту грбину и дупе шта ће

да издржи овакву силу. И кажем

ти, моја Савка се извуче некако,

али доста ослабе и оболе. Кад би

у пролећ’, она ми рече да ће да се

распита за неку добру врачару,

која зна да протера змаја. Да про-

бамо, па шта буде. Отиде она једне

суботе у Неготин, да се по пијацу

распита код жена које су са села за

оно шта мучи и њу и мен’. Врну се

она доцкан увечер, седе на праг и

поче да казује: „Прилично сам се

распитала, и млоге жене по окол-

не села патиле су од тога, али су

ји на време протерали. Има нека

баба Василка у Малајнице, шта

скоро истерала змаја неке девој-

ке из Дупљана. Па има нека Вида

из Брзе Паланке, па нека Босиљка

у Лазнице. Та у тем Бабејићевом

селу је најбоља, али и најдаља.

Него да у здрављу прегурамо Ве-

лигдан, па ћу најпре да отидем код

баба Василке у Малајницу.

И тако и би. Отиде она у прву

среду после Велигдана у Малај-

ницу, а оданде се врну предвечер.

Чим дође, одма’ поче да прича шта

треба да урадимо. Најпре, да нађе-

мо три лепа и здрава младића из

села, па да се ноћу после дванајес’

сати свучу голи и сачекају змаја.

Па кад он наиђе, а они да лупају

у бакраче, тепсије и плекове. А уз

то још да креште, завијају и урли-

чу. На вр’ комина треба да закаче

сви по једне старе гаће, запрљане

од мушкости, ’ел ће змај, чим осе-

ти мирис смради, одма’ да утече и

више неће да се врће. Јопет моја

мати у невоље, сад трчи по селу да

нађе младиће. Млоги неће, сра-

мота ји, а млоги и не сму да виде

змаја. Кажу да ће да ји се затре

кућа и фамилија. Зато је замолила

неке наше људе. Неки су из фами-

лије, а неки из познанства. Све ји

добро памтим ’ел су били негде

моји’ година и сви неожењени. До-

шли они још увечер код нас, а моја

мати ји све по реду исприча шта

треба да раде. Ту су код нас и вече-

рали. Испекле смо јагње, извадиле

сира и умесиле погачу. А после

вечере сваки на свој пос’о. Онак’

како је баба Василка казала. Ја

седим у собе и не излазим, а моја

мати изишла далеко на ливаду, па

издаље гледа шта ће све да буде. А,

право да ти кажем, срамота ју да

се мува око оне голе младића.

Одма’ иза поноћи се наједаред

засја цела шума, па после и наша

велика ливада иза куће, и на крају

цела кућа и обор. Све гори ка’ ус-

ред бела дана. Момци се распо-

редили свуд’ око куће, с разнем

плековима и бакрачима, па кад

змај стиже до комина, они залупа-

ше и завришташе. То само трешти

и пуца на све стране. Чини ми се,

утек’о би од стра’ и најцрњи ђаво.

И потраја то дуже. А она ала на

комину нити одлази, нити улази.

Ка’ да чека да види шта ће све до

краја да буде. После мало, угаси

се оно светлило и он се на брзину

завуче, сад већ као младић, у моју

собу. Видим, љут је и цео се тресе

од беснила. Рече ми само да ову

зајебанцију неће више да подноси,

а ако се то још једаред понови, ће

да ни запали кућу и нас две у њој.

Насет’о де су по авлије све људске

душе, па се зато и не пуди. Нема

тога куј њему може да забрани да

сврће код младе девојке. Може

само да се наљути, па после да

буде грђи белај и освета.

Они младићи утекли чим се

змај спушт’о у кућу. За гаће дош’о

Воја тек други дан око пладне. Од

стра’ заборавили да ји запале ону

ноћ. Премрли људи од стра’, а ја

и моја мати смо на све навикле.

Прича ни Воја како сви спава-

ли код њега ’ел нису смели даље.

Каже де може ово створење да ји

стигне и покоље ка’ пилиће.

И јопет прође млого време,

можда седам-осам година, само је

моја мати начисто пропала. Више

лежи него шта се креће. Ја сам

преузела све теже послове. Једно

јутро она ме зовну да дођем код

| 41

њој, а седела је на кућњем прагу.

Каже:”Десо, ја ћу да умрем, али

морам пре тога да те видим весе-

лу и да те ослободим ове напасти.

Мен’ нисам, али теб’ ’оћу. Морам

ја да отидем код Босиљке у Лазни-

цу, па макар умрела на путу. Ћу да

зовнем теча Жику, да упрегне ко-

билу и да ме одвезе там’. За њу сам

чула де је млоге змајеве протерала

из Хомоља и из Крајине. Овај наш

змај зна за њу и њојне опасне чини,

причала сам ти једанпут. Него ти

спреми нешто за јело, да имамо за

пут, а ја идем до теча Жике...”

Ујутру, зором, отиде моја

Савка с теча Жиком, и ако мртва

бона, али решена да истера ствар

до краја. После четири дана врну-

ше се уморни и гладни. Мати ми

прича како ју Босиљка све редом

растумачила шта треба да се ура-

ди. Она ју се заклела да ћемо да га

протерамо чак преко Дунава, али

ако учинимо како је она казала.

Још ју је дала једно парче лоја од

змаја. А крљушти од њега ће да

нађемо на огњишту куд се сваку

ноћ провукује. Мора то да има, њој

се на белегу предсказује. Е, у прву

суботу тај лој и крљушти треба ста-

вити у неки стари суд и на жару за-

гревати док потпуно не сагоре. Тем

димом мора да се кади цела кућа,

а највише соба куд спавамо. Каже,

кад он насети мирис змајевог тела,

па још да гори, има да се врне још

с оне стране нашега имања. Али,

није то све. На огњишту у исто вре-

ме проврити пун бакрач воде, па у

случају да га мирис не одврати и

прође кроз комин, ту ће се у вре-

ле воде обари. У то време ја треба

да одсечем с темена мало косе, па

с њом да кадим кућу и собу, како

би змај помисл’о да сам изгорела у

највеће мука, шта значи де ће и он

тако да прође. Тако ће засигурно

да буде истеран из куће, а ако ’оће-

мо да га протерамо из места, онда

да иду три или девет мушкарца и

запале му букву куд живи. Више

му нема места у овем крају.

У прву суботу узмемо лој и оне

крљушти покуписмо по огњишту,

па све то запалисмо у глуво доба.

На огњишту вода само ври, а ја

сам и косу запалила и кадим по

куће. Моја мати с’купила неке ста-

реје људе да запале букву чим змај

крене овам’. Иза поноћи појави

се светлило, баш ка’ и увек, најп-

ре изнад шуме, а онда све ближе

према наше појате. Кад дође до

шљивара, с доње стране, ту заста-

де, па обиколи, све даље око поја-

те. И ту се заустави мало, па после

обиколи целу кућу некол’ко пут,

али на комин не долази, него све

на стотину метра од куће. Кад про-

ђе неко време, моја мати га виде

како отиде ка’ упишан, одакле је

дош’о. Кад стиже изнад шуме и

кад виде како му гори „дворац“,

без кружења се подиже прилично

високо и великом брзином одлете

на север, према Дунаву. Млоги су

га видели из села покрај Дунава, а

и неки рибари, како је муњевито

прелетео реку и отиш’о у правцу

Карпата.

И тако се заврши та лудорија

и та’ циркус код моје матере и

код мен’. После две године, умре

и она. Помирила сам се с тем де

тако мора да буде. Понекад ми и

сврне по неки човек и пристајали

да спавају са мном, али да ме узму

за жену – е, то нису ’тели. Била сам

тад’ млађа, па је било свашта. Сад

је лоше, остарело се и онемоћало.

Преписала сам цело имање некем

људ’ма да ме надгледају и да ме

са’ране.

После сам чула, кад сам мало

зашла међу људе, де по румунске

планина има млого змајева и дру-

ги’ ала. Чим ји протерају, оне отиду

там’. Млоге бабе и сад кад бају од

змајева, оне спомињу те планине.

Овај мој је био прилично мужеван

и понекад зажалим за њим. Виде-

ла сам де су ови наши људи млого

слабији, али, јопет, никад не би ни

једне жене пожелела да ју ала уја-

не и да ју носи целу младос’.

Ако баш нека ’оће, нека га

сама потражи.

Окоморавске бајке:

Живојин Николић

ВИЛОВИТИ ИЗВОР

Крај пута Велика Дренова

– Милутовац, на изласку из Стра-

гара, и данас се налази извор мла-

ке, топле воде. Становници ових

крајева од памтивека извор нази-

вају Виловитим, јер се на њему, на-

рочито у глуво доба ноћи, виле иг-

рају и купају. Многи су, прича се,

видели обнажене лепотице како се

у извору брчкају, али им се нису

оказивали, па су прошли некаж-

њено. Међутим, некакав левачки

кириџија једне ноћи несмотрено

заустави волове, па крену на извор

да се мало умије и расањиви. Како

он коракну према извору, пред ње-

га изађе обнажена лепотица. Коса

јој плећа покрила, а од њене лепо-

те ноћ засветле. Кириџија застаде

као укопан. Направи корак уна-

зад, али девојка све ближе к њему.

Протрља очи, уштину се за образ,

али она му се смеје и приближава.

Он се окрену и преплашен пође к

воловима. Девојка, још лепша, та-

нанија и виткија, иде пред њега.

– Склони ми се дете, с пута,

ако Бога знаш. Није мени до про-

вода и забаве – рече јој дрхтавим

гласом кириџија.

При помену Бога девојка не-

стаде. Уплашени кириџија се једва

попе на кола, ошину волове и на-

стави пут. Мало затим примети да

се волови крећу путем којим је и

дошао к извору. Но кола није зус-

тављао све док не стиже до центра

Милутовца. Тек тада заустави во-

лове које су му виле с колима ок-

ренуле док се он од виле лепотице

бранио. Воловима свеза поводнике

за први плот, и у колима, престра-

шен, јутро и прве певце сачека.


УЉЕ ИЗ КАНДИЛА

Догађај који ћу вам испричати

догодио се у Коритима, мирном

сеоцету крај Билећа, родном месту

мојих предака. Била је ведра хер-

цеговачка ноћ. Цврчци су се весело

оглашавали у оближњој шуми, док

су нас, у каменој породичној кући,

у којој смо седели моја браћа и ја,

мамили свакојаки мириси: нос-

нице су нам биле пуне боровине,

смокава из најближег засада, али и

једрих девојака са којима смо иг-

рали целу ту ноћ на игранци. Њи-

хов нам је мирис можда и најдуже

остао у сећању.

Имао сам негде око 27, можда

28 година. Моја браћа од стричева

и ја седели смо крај огњишта род-

не куће и, уз пригушену светлост

петролејских лампи, живо прича-

ли. Присећали смо се лудовања са

игранке, веселих женских гласова

и раздрагане музике, задиркивали

један другога, али како је време

протицало и како се ближила по-

ноћ, некоме од нас, не сећам се

тачно коме, паде на памет да ис-

печемо палачинке. Били смо мла-

ди момци, у пуној снази и весео

разговор нам је отворио апетит,

те предлог би једногласно при-

хваћен.

Један од браће рече да ће он да

направи палачинке, међутим, кад

је почео да их спрема, схватио је

да му фали најважнији састојак:

уље. Како имамо породичну црк-

вицу на имању, посвећену Лазари-

ци, нашој крсној слави (Врбици),

подигнуту, од камена, на двеста

метара од куће, тако брат рече да

ће да оде у цркву по уље из канди-

ла, па ће ујутро да га врати. Како

је мој деда ту цркву градио, тако су

чланови наше породице, генера-

цијама, одржавали цркву, водили

рачуна о њој, чисти ли је и свеће

палили о празницима. Раније су

све прославе у црквици биле по-

сећене, али како су људи отишли

трбухом за крухом, тако их је мало

у селу остало, па данас нема ко ни

црквицу, осим нас, да обиђе.

Тако је брат пошао негде око

поноћи напоље, са намером да

пређе преко породичног гробља

(на којем су сахрањивани чланови

наше и још једне, суседне, породи-

це), смештене у порти цркве и до-

несе уље за палачинке. Ми остали,

покушали смо да га одговоримо:

где ће у ово глуво доба ноћи да

иде, и то преко гробља, до цркве.

Није да смо се бојали, нико од нас

није, али опет... Како нисмо успели

да га одговоримо, брат је отишао,

а ми за њим обазриво затворисмо

врата.

Прошло је, чини ми се, неких

десетак минута. Седели смо око

огњишта, док је топла ватрица

пуцкетала и грејала нас, и веселили

се и шалили, кад је одједанпут брат

улетео у кућу, сав црвен у лицу, као

да га је неко опарио. Трен потом

је убледео као крпа и стајао на

вратима, не померајући се. Ништа

није проговарао. Погледасмо га у

чуду.

„Шта ти је?“, упитасмо га, а

брат само прстом показује негде

напред, као да показује на некога.

Како и даље није проговарао,

већ непрекидно упирао прстом

у једном те истом правцу, нисмо

знали о чему се ради.

„Шта је било, је л’ те неко

пре пао?“ Брат не одговара. Тек

је после неких десет, петнаест

ми нута дошао к себи и почео да

прича.

„Дошао сам нормално до црк-

ве, знате и сами да је ноћ мирна

и да нема живе душе напољу, али

чим сам пробао да отворим врата

и уђем унутра, учини ми се као

да ми неко гура вретено у око“,

почео је да приповеда брат. „Ја

се измакнем и поново пробам да

уђем у цркву, кад оно вретено опет

хоће да ми прободе око. Пробам

ја и трећи пут, али кад ми вретено

замало проби око, ја се окренем и...

не знам како сам стигао до куће“,

слегнувши широким раменима,

закључи брат причу.

Интересантно је да се ово

догодило баш оном брату који

је био задужен да одржава стару

цркву. Нека виша сила није му

дозволила да уђе и оскрнави је.

Да је било који други брат отишао

по уље из кандила, никада не бих

поверовао у ту причу, али овај

је од свих нас био најхрабрији и

најмање склон измишљању. Никад

више у животу, ни брат ни ми

остали, нисмо ни помислили да се

ноћу мотамо око цркве.

Казивао Милимир Бабић из БеоградаЗаписала Тамара Лујак

Сведочења

| 43

Вунене чарапе

Јутр је. Врео јулски дан.

Зарађујући мукотрпно за кору

хлеба у овим тешким условима,

мој брат од стрица се, нећу му

овом приликом спомињати име,

ужурбано спремао да обави послао

за тај дан.

Пошао је транспортним ками-

оном од Мостара ка Требињу. Била

је то његова устаљена рута, коју је,

како је понекад знао да приповеда,

могао затворених очију да пређе.

То никада није, разуме се, пробао,

али је волео с нама, браћом, тако

да се шали.

Возећи тако кроз пустош (око-

ло није било ни куће ни газдинства),

одједном, не зна ни он сам на којој

деоници пута, иза једне кривине,

камион забрунда и стаде. Мој брат

погледа – мотор ради – али камион

стоји, ни макац. Брат гледа лево,

гледа десно, избаци из брзине,

убаци у брзину, проба напред –

неће. Убаци у рикверц, кад камион

крене!

Брат отвори врата и у неверици

изађе напоље, кад испред себе

угле да, преко целог пута – лежи

змија! Није се уплашио, навикао

је био још од малих ногу да среће

по путу и шуми змије, и обично их

је склањао, ако није могао да их

обиђе, и остављао на миру.

Међутим, сада случајно погле-

да десно од себе и угледа једно дрво,

а под њим, на пању, седи девојка,

сва у белом. Хаљина на њој и она

сама, сва исечена, као да ју је неко

секао најоштријим жилетом. Брат

претрну кад је угледа. Није знао

шта да мисли. Да ли је утвара, или

жена од крви и меса, није знао.

„Не бој се младићу“, обрати

му се приказа, „ово је од вас што

радите недељом и о свецима“,

објасни му и показа на своје

ожиљке. Брат погледа на усирену

крв и још се више пренерази.

Мислио је: готов је!

„Иди слободно“, рече му у то

девојка, „али кад се будеш враћао,

купи ми једне чарапе.“

Брат кад нам је казивао ову

причу, није могао да нам исприча

како је ушао у камион и возио

до Требиња, а још мање како се

паркирао пред омиљеном кафа-

ном, где је знао често да поседи и

одмори се од пута.

Кад је ушао, сви су га погле-

дали зачуђено, јер кажу да је био

изобличен начисто, изгледао је

као да је од смрти утекао. Скочила

је цела кафана око њега, сви се

узмували, један је донео воду, други

ракију, трећи принео столицу, па


га салетеше са питањима: „Шта

ти је? Јеси ли добро? Шта ти се то

тако страшно десило?“

Брат није знао где се налази.

Тек је после неких сат времена

дошао к себи и био у стању да

забринутим пријатељима исприча

шта му се то на путу догодило.

У то је дошло време ручка, и уз

причу и смех и весео разговор,

мој брат заборави на страх који

је тог јутра доживео. Свршио је

тај дан посао због којег је дошао

у Требиње, те је сутрадан сео у

камион и пошао кући. Заборавио

је, међутим, чарапе да купи. Сетио

их се, срећом, после неколико ки-

ло метара, те се врати назад и купи

једне чарапе.

Како је пролазио дан, тако

се мој брат занео вожњом и није

ни обраћао пажњу на кршевите

крајеве кроз које је пролазио,

кад, пап!, на истом месту стаде

камион! Како је камион стао, тако

се мом брату врати филм и он се

сети догађаја од претходног дана.

Погледа око себе, кад под истим

дрветом, на истом оном пању,

девојка седи.

„А заборавио си био чарапе“,

каже она и осмехује се. „Срећа

твоја да си се вратио.“ Брат се боље

загледа у девојку и схвати да није

као нормално чељаде, јер му се

учини као да сва сија, као да свет-

лост кроз њу пролази.

„Стави чарапе тамо“, девојка

показа на један камен, „и можеш

да идеш“. Брат се окрену и врати

до камиона да узме чарапе, кад

– чарапа нема. Он се окрену, за-

пањен, кад ни девојке више под

дрветом нема.

Жене у црном

У Црвенки, мом родном месту,

где сам живео до четрнаесте го ди не,

одр жа вала се забава у биоскопској

сали, која је од самог центра била

удаљена неких пет километара.

Можете ли да замислите каква је

то забава била, пуштала се музика

са грамофонских плоча, није било

превоза, до биоскопа се могло

једино пешице или бициклом.

Тако смо се, кроз мрклу ноћ, мој

покојни кум Никола, мој садашњи

шурак Драган и ја, враћали са

забаве пешице. Пролазили смо

поред непрегледних поља ку ку ру-

за, док је небо над нама било ведро

да ведрије не може бити. Били

смо расположени и разговорљиви.

Мене су једино нешто жуљале ци-

пеле, па нисам могао да ходам,

толико су ми сметале, нове, нера-

згажене.

„Човече“, рекох, помало љути-

то, „сада да ме неко појури, нема

тога на свету, ма нема те силе која

би ме натерала да у овим ципелама

потрчим! Не могу у њима да ходам,

а камоли да трчим!“

Ишли смо тако и негде на

пола пута до Црвенке, на пољо-

привредном добру између Црвенке

и Нове Црвенке, где је Драганов

отац радио, видимо са стране сто-

ји бала са сеном. И ми млади, бу-

дале, не размишљајући ни о чему,

дођемо на идеју да запалимо сено.

Мени се много нешто и није

допао тај предлог, те ти га ја

одбијем, било ми некако глупо то

да радимо, али она двојца узеше

сено, један његов део, пренесоше га

на сред пута и запалише. Кренемо

ти ми тако, оставивши оно сено да

гори, кад се мени наједаред учини

да чујем некога иза нас како виче.

„Јесте ли чули нешто?“, упитам

и окренем се.

„Ааа, ти чујеш нешто!“, ста-

доше да ме зачикавају она дво-

јица.

„Ма, нешто ми се учинило“,

устрајавам ја, кад неко у то викну:

„Пољак!“ Тако су се у оно време

у Црвенки звали људи који су

радили на пољу. У том тренутку,

нико се од нас тројице није запи-

тао да ли се у нашој близини за-

иста налазио пољак и да ли га је

неко стварно дозивао – стуштили

смо се брзином муње, потрчали

смо колико нас ноге носе, само

да побегнемо одатле! Какве нове

ципеле, какви жуљеви, ништа ни-

сам осећао! Трчали смо тако до

самог улаза у Црвенку.

Кад смо стигли до пред сам

улазак у град, ја ти станем: „Ма нећу

више да трчим“, кажем, „нема тих

пара! Може свети Петар да дође, ја

више нећу да трчим!“ Трчали смо

највише због Драгановог оца, јер

ако се сазна да смо ми били ти који

су запалили сено – има весело да

се проведемо!

Код нас је у месту, на самом

његовом почетку, гробље. Иако је

немачко, са огромном улазном

ка пијом од гвожђа, на њему су

се сахрањивали и католици и пра-

вославци. Било је већ негде око

два сата, када смо дотрчали до

гробља и стали. Нисмо се бојали

да прођемо поред гробља, јер смо

хиљаду пута прошли туда, нисмо

на то ни обраћали пажњу.

Наставили смо да ходамо ус-

ком стазом, уверени да смо се

извукли из велике невоље. Ходали

смо тако неких десетак метара,

кад – док смо, претресајући до-

га ђа је од те вечери, дошли на

метар пред улазак у гробље – кроз

огромну гвоздену капију, из самог

гробља, изађе неких педесет жена

у црном. Као да су само на нас

чекале да напусте грбоље! Нису

нам се обратиле, нису нас чак ни

погледале, само су прошле испред

нас, стазом којом смо ходили.

Чим сам их угледао, ја ти

се укопам у месту. Повучем ону

двојицу за собом и шапнем им

тихо, да нас оне жене не чују:

„Тихо, ме мрдај, ништа не причај,

не разговарај ни са ким!“ Жене

су ишле неко време испред нас и

одједном – само су нестале.

Нас тројица стојимо на сред

стазе и не проговарамо. Не можемо

да верујемо рођеним очима. Ајде

да је тај призор видео само један

од нас, па да помислимо да је

све измислио – али сва тројица!

Стојимо ти ми тако и ћутимо,

гледамо куд се дедоше оне силне

жене.

Кад смо мало дошли к себи,

ухватимо се за руке и пођемо даље.

Прешли смо можда неких петсто

| 45

метара и дошли већ до првих кућа,

на самом уласку у Црвенку, кад

на неких двеста метара од нас, са

леве стране, угледасмо крај пумпе

(чесме) жену како седи, са једном

ногом подигнутом и точи воду.

Чусмо је јасно као дан, како

зазва: „Миро“, али рекла је то

тако тихим, равним гласом, као да

себи у браду говори. Није просто

било могуће да смо је са толике

раздаљине чули, а опет јесмо! Из

помрчине изрони женска прилика,

те њих две пођоше на другу страну,

да ли да се нађу са оним женама у

црном на које смо били наишли на

гробљу, или неким својим послом,

то не знам да кажем. Испратио

сам Николу и Драгана и пошао и

сам кући.

Док смо, уз кафу и чашицу

домаће ракије, наредног јутра

препричавали догађаје од те ноћи,

закључили смо да смо тада, када

смо је угледали крај чесме, знали

која је то жена, познали смо је сва

тројица, али сутрадан нисмо могли

да се сетимо која је. Једноставно,

као да ју је неко избрисао из нашег

сећања, али не једном од нас, него

свој тројици! Кажу да се тако свима

деси који ноћу сретну вештицу

крај пута...

Абдаловићева клетва

И ова се прича догодила

у Херцеговини, у Билећи. Мој

покојни отац дошао је на вашар са

својим рођаком. У то су се време

вашари углавном одржавали у

близини цркве, која је била сре-

диш те живота.

Рођак је, док су долазили,

испричао мом оцу како је чуо да

ће, ако преврну једну од кровних

плоча (у то су се време, уместо

данашњих црепова, корис ти ле ка-

ме не плоче), све вештице које се

у том тренутку задесе у цркви, из-

вршити (малу) нужду. Поврх тога,

неће знати да изађу из цркве, већ

ће све ударати у зидове. Мој отац

за тако нешто није хтео ни да чује!

У цркви је служио поп Абдало-

вић, не сећам се како се звао. За

њега се причало, да кога је он

проклео – тај је завршио своје

– није било начина да се не оби-

стини проклетство. Био је пра-

вичан, стога није било теже клетве

од његове! И тако се, док је трајало

богослужење, а пошто га је мој

отац одбио, рођак сам попео на

кров цркве и окренуо тешку каме-

ну плочу.

Не знам колико се жена тада

унередило, две, три, пет, не сећам

се броја. Није ни важно, уосталом.

Поп је то, наравно, видео и одмах

је схватио о чему се ради. Кад је

завршио богослужење, замолио је

све присутне да сачекају још један

тренутак, и тада је рекао гласно, да

сви чују:

„Ко је ово урадио, дабогда

га гром у вр‘ главе за два сата

погодио!“ Вашар је био у јулу

месецу, сама средина лета, време

је дакле било лепо, да не може

бити лепше. На небу није било ни

трачка облаку. Мој отац и његов

рођак кренуше након службе

кући.

Било је негде око подне кад,

као да им је неко рекао да погледају

горе у небо, отац и рођак подигоше

главе и угледаше мали облак изнад

себе. Отац приповеда како је, чим

је угледао облачак на небу, знао

шта се спрема.

Чуо је грмљавину и видео,

јасно као дан, како гром удара у

рођака, паф! у вр‘ главе, баш као

што је поп и рекао. Мора да је тада

пао у несвест, јер се не сећа шта је

даље било и како је дошао до куће.

Тек кад је дошао к себи, сазнао је

да му је рођак настрадао.

На моја упорна питања зашто

је поп Абдаловић проклео рођака,

а не вештице, одговорио ми је,

богобојажљиво: „Зато што је то

највећа срамота за цркву да се

уради! Не постоји већи грех од

тог!“

Чуда у манастиру Острог

У манастир Острог људи су

одувек долазили на светковине,

вашаре, на дан светог Василија.

Тако је једном и једна млада жена,

мајка, дошла у манастир, носећи

колевку, са тек рођеном бебом, на

раменима.

Кад се попела до Горњег

манастира, застала је код зида

на самом уласку у манастир, да

се одмори. Само што је спустила

колевку на зид, кад беба испаде из

колевке и падне у провалију, која

је била дубока најмање педесет

метара.

Жена се, избезумљена, сјурила

доле – припомогли су јој сви који

су се у том тренутку затекли на

улазу у манастир – и нашла дете,

како лежи у трави – неогребано!

Сећам се да ми је отац причао

како се овај догађај збио давно

пре његовог рођења (а он је рођен

1908. године), у XIX веку.

У манастир Острог одувек су

долазили људи свих вероисповести

(и католици и православци и му-

слимани) и остављали поклоне (у

виду чарапа, марама и сл.). Тако

је једна муслиманка довела младу

ћерку под Острог, не знам колико

је тачно имала година, двадесет

пет, тридесет, али знам засигурно

да је преко петнаест година би-

ла згрчена, није могла ноге да

испружи, нити да стане на њих, а

камоли да хода, па су њени морали

око ње да се старају.

Када су муслиманки рекли да

доведе ћерку да преспава испод

ћивота, мајка ко мајка, хвата се и

за сламку – доведе ћерку једног

јутра под Острог. Саветовали су

је да ћерка мора нешто што јој је

најдраже да остави у манастиру,

уколико заиста жели да оздрави.

Тако су и учиниле.

Девојка је даровала најдражи

ланчић цркви (да ли га је добила

од мајке, то не знам), преспавала

испод ћивота и сутрадан ујутро на


својим ногама изашла из манасти-

ра! Проходала! Људи препричавају

ту причу, што се каже, с колена на

колено, колико је чудесна била!

Прошло је неко време од тад и

девојка једног дана каже мајци:

„Јао мајко, све је то лепо, али

мени нешто жао ланчета.“

Сутрадан ујутро кад се про-

будила, била је поново одузета,

а ланчић који је даривала цркви

висио јој је на зиду изнад креве-

та. Ето шта ти је људска похлепа!

Како човек зна да буде незахвалан!

Уместо да је даривала све што је

имала само да би оздравила, њој је

било жао једног златног ланчића.

И ето како јој се вратило!

На вашару

Мој покојни отац ми је тако

једном приликом испричао шта

су њему, док је био још врло млад,

испричали његов отац и ђед, шта

се у селу догодило кад су они били

сасвим мали. Био је сеоски ва-

шар. Свуда врева и гунгула, дечја

цика и граја, сви некуд журе, јуре.

Једни продају, други препродају,

неки се свађају, неки ценкају, кад

одједном, на сред вашара, створи

се огромни ватрени круг – имао је

неких десет метара у пречнику. Ко

год да је пробао, није могао да му

приђе. Могао си да покушаваш ко-

лико год хоћеш, али ниси могао да

му приђеш ни близу.

Кад су се мало прибрали и пов-

ратили од чуда, док су тако стајали

и гледали несвакидашњи призор,

сељани су, каквим их је Бог дао,

стали да се подгуркују и изазивају

једни друге: „Па, хајде пређи, ако

смеш“, мислећи да прођу кроз ват-

рени круг, док би други одговара-

ли: „Та, шта вам је, шта причате,

ништа не видимо!“ Наиме, неки

од сељана су јасно могли да виде

двоје младих како стоје у ватреном

кругу – да ли су били од овога све-

та или не, то нико није знао – док

други нису видели ништа. Гледали

су и гледали, али ништа нису виде-

ли. Не да се то свакоме – да виде

ствари од другога света.

У освит тога дана, пуног ми-

риса разгорелог љета, Мијољка је

предложила Ристу да оду на Трсу,

мјестанце на Пивској Планини,

недалеко од Плужина.Ту су сеља-

ни околних села сваке године про-

слављали дан великог хришћан-

ског свеца. Скупљао се силни

на род. И старо и младо. Мало је

ко пропуштао прилику да не до ђе.

Бр ђани, уморни од тешког живота,

жељно су чекали дан да се одморе

али и да се виде са својом родби-

ном из других села. Осталим дани-

ма је то било далеко теже.

Тако је и Мијољка намјерава-

ла да успут, посјети родбину која

је живјела у селу недалеко од Трсе.

Међутим, Ристо није пристао.

Сматрао је боље да поради нешто

око сијена. Плашио се кишних да-

на, да му љетина не пропадне. Ис-

тина, жени није бранио да оде без

њега и да преноћи код својих ро-

дитеља а да се сјутри дан врати.

И било је тако, мада Мијољци

није било право да Ристо ради на

тако велики празник. Међутим,

послушала је мужа. Она је отишла

а Ристо је цио дан неуморно радио

Нечастиви кумВујица Огњеновић

на ливади, сушио сијено и трпао га

у стог.

Увече, мртав уморан, легао је

раније неголи обично. У неко доба

ноћи из сна га је пренуо јасан то-

пот коњских копита. Подигао је

главу да би боље ослушнуо. Није

морао превише напрезати уши јер

се врло лако и брзо увјерио да чује

коњски кас на сеоском путу који је

пролазио на десетак метара испред

његове куће. Помисливши да се то

са Трсе враћају људи из сусједних

села, главу је поново спуштио на

јастук.

Само неколико тренутака на-

кон што је то помислио, на врати-

ма куће чуло се куцање. Снажан

мушки глас прекинуо је меку ти-

шину мирне и топле илинданске

ноћи:

– О куме!

– Куме Ристо!

– Чувши да неко куца на врати-

ма, одлучио је да се ипак притаји

као да унутра никога нема. Мислио

је да ће тај отићи и оставити га на

миру. Иако је у суштини био дру-

жељубив човјек и добар домаћин,

те ноћи, поспан и уморан, није био

Било је то средином друге деценије овог вијека. Ристо Милић,

поштен и угледан домаћин у плужинском крају, ишао је ђаволу на

кумство. У то доба имао је четрдесетак година. Живио је са женом

Мијољком, тихо и повучено, радећи на сеоском имању. Међутим, на-

кон Ристовог сусрета са ђаволом који се догодио другог августа, на дан

св. пророка Илије, све им је пошло наопако.

Догођај је текао овако:

| 47

расположен за сједељку и разговор

с било ким. Међутим, неко је био

врло упоран. Није одустајао. Као

да је знао за све Ристове мисли и

намјере... Лупао је још снажније и

скоро успаничено дозивао:

– Куме Ристо!

– Отвори куме! Знам да си код

куће.

Помало љут што у својој кући

не може на миру да спава, Ристо

се придигао и сједећи у кревету

смишљао шта би било најбоље да

уради.

– Само пијан или луд може у

ово доба овако лупати и насртати

на туђа врата, – поче Ристо наглас

да се љути.

– Сем ако је човјек у некој го-

лемој невољи, – брзо се поправи,

као да му се учинило да је био су-

више строг.

Ипак, одлучио је да не отвара

никоме. Легао је и добро умотао

поњаву око себе. Међутим, поноћ-

ни гост поново се огласио али знат-

но јачом лупом. Као да се љутио

на домаћина што му не отвори:

– Па добро, куме, зар си пос-

тао таква кукавица, зар хоћеш да

ти кум сву ноћ пред кућним пра-

гом, као пас, дрежди док се ти пре-

т вараш да нијеси код куће? Е, ку-

ме, куме, нијесам знао да си такав.

А ја сам због тебе ноћас три сата

хода ишао.

Тог тренутка Ристо је препоз-

нао глас свога вјенчаног кума из

сусједног села. Био му је то нераз-

двојни друг из дјечачких и момач-

ких дана. Човјек са којим је давно

још склопио договор да један дру-

гом крштавају ђецу како се коме

буду рађала. Међутим, ни једном

ни другом ђеца се нијесу рађала

иако су обојица били ожењени и

жарко прижељкивали потомство.

– Па како одмах не познах глас

мога доброг кума? – трже се Ристо

као да га неко иглом убоде.

Брзо је устао и кроз мрак прос-

то потрчао улазним вратима. Пла-

шио се да ће му кум сав у прасак

од љутње. Прије него што им је

пришао, повикао је: Илустрација: Александар Прибићевић


– Опрости мој добри кумаши-

не. Нијесам те чуо. Био сам умо-

ран па сам спавао као клада. А от-

куд ти у ово глуво доба? Да се није

што куми десило, не дао Бог?

Говорио је Ристо извлачећи

мандал којим су врата била изнут-

ра закочена. За тили час их је

отворио. Обрадовао се када је

угле дао свечано обученог и фино

угла ђеног кума. Сав у топао осмјех

пре творен, срдачно се руковао са

њим. Руку му је час стискао час

трескао, све у намјери да му што

јасније и непосредније изразио ис-

тинско радовање његовој посјети.

Чинило му се да би га најрадије у

њедра ставио и да би све за њега

учинио само да му опрости што

није одмах врата отворио.

У овоме крају до кумства се

држало више од било којег крвног

сродства. Ристо је то знао те је био

скоро уплашен неизвјесношћу да

ли ће му кум замјерити за ову ње-

го ву непажњу. Тим више што је

примијетио да се кум држи нека ко

озбиљније неголи приликом пре-

ђашњих сусрета. Чак пуно озбиљ-

није него што би било природно

у таквим тренуцима које је Ристо

покушавао да што више учини при-

јатним за обојицу.

Потом га је крајње искрено и

домаћински позвао да уђе у кућу.

Да попричају као кумови и прија-

тељи. Одавно се нијесу виђали па

би, уз разговор, добродошла и нека

чашица јаке препеченице.

Али, кум није хтио ни да чује

за то. Био је узбуђен и узнемирен.

Као да се плашио чекања, Ристу је

одмах саопштио:

– Куме, немамо времена за

сједење. Нијесам ни дошао због

тога. То ћемо неком другом при-

ликом. Него, куме, молим те брзо

се обуци и пођи са мном. Ти се

сјећаш нашег договора и не би тре-

бало да ме превариш. Хајде да ми

крстиш сина. Разумијеш ли, куме!

Ове вечери се родио и одмах сам

потрчао по тебе. Хоћу да га ти ис-

тог часа крстиш. Обећао си и нема

одлагања. Ево, довео сам и за тебе

коња. Онога мога јахаћег. Ја сам

узео братовог.

Ристо се жестоко изненадио.

Запањено је гледао свога госта јер

није знао прави разлог за властиту

сумњу у истинитост кумове при-

че. Укочен, као пањ на божићном

мразу, од кума је ишчекивао неко

објашњење. Иако је све сасвим

добро чуо, изгледало је да ништа

није разумио.

Тек након што је кум испру-

жио руку према старом и натрулом

храсту у дворишту испред куће,

Ристо се прибрао. Бржебоље се ок-

ренуо у правцу кога му је показао.

Тамо је угледао два оседлана коња.

Оба је препознао, и кумовог и оног

другог. Потом се хитро окренуо ку-

му, као да се изненада нечег важ-

ног сјетио, унио му се у лице и оз-

биљним тоном приупитао:

– Је ли куме, о чему причаш?

Завитлаваш ли ме?

– Не куме Ристо, шта ти пада

на памет? Не буди дијете, зар мис-

лиш да бих у ово доба превалио

оволики пут и будио те, само зато

да бих те завитлавао?

Потом му је пришао још бли-

же и скоро шапћући, са пуно сјете

и топлине у души, додао:

– Куме Ристо, мораш да ме

разумијеш. Ти знаш колико сам

дуго желио то дијете. Зар сада када

га већ имам треба да буде некрш-

тено. Не, куме, а ти знаш и због

чега... И молим те, не дозволи да

мијењам мишљење о теби. Нећеш

ме ваљда тјерати да ноћас по селу

тражим ко ће да ми крсти дијете,

кад већ имам тебе, старог и доброг

кумашина.

Видјевши избезумљеног и за-

нијемљеног Риста, наслонио му је

десну руку на раме и благо га др-

мнуо. Тихим и повјерљивијим то-

ном, полако је наставио:

– Куме, знам да ћеш да пођеш.

Зато, не губимо вријеме око тога.

Хајде, обуци се! Морамо да крене-

мо, пут је далек.

Ристо након овог, скоро да ни-

је знао због чега би се више радо-

вао. Да ли због тога што му је кум

добио тако дуго ишчекивано дије-

те, чак сина, или зато што се увје-

рио да му ни на чему није замје-

рио. Истовремено је имао на уму и

обичај да кумство не ваља одбити

па и да није претходио онај дав-

нашњи договор о кумовању. Због

тога, не осјећајући ни умор нити

поспаност, као младић окренуо се

и хитрим корацима пожурио да се

обуче, рекавши:

– Како бих могао теби да од-

бијем кумство, мој добри куме?

Сачекај ме, сад ћу ја.

Брзо се обукао. Брже но на уз-

буни док је прије двадесетак годи-

на био у војсци. Истрчао је напоље

гдје га је кум нестрпљиво шет-

кајући по дворишту чекао. Није

за боравио ни боцу ракије коју је

на прешу угурао у спољашни џеп

про страног сукненог капута.

– Ево , твој кум Риле је спре-

ман. Зар нијесам био брз?

Рече Ристо очекујући кумову

похвалу за хитрину и спретност.

Међутим, умјесто тога кум, журе-

ћи према коњима, скоро нареди:

– Куме Ристо, хајдемо!

Одријешили су их и скоро ис-

товремено узјахали. Касом су пош-

ли обојици добро познатим путем,

који их је водио кумовом селу. Ја-

хали су некад један поред другог а

некад један за другим, како је кад

ширина пута дозвољавала.

Након доста дугог јахања стиг-

ли су пред кумову кућу. Ристо је

одмах препознао и њу и окућницу.

Кроз прозор је допирало жмир-

каво свијетло петролејке. Чула се

и нека галама. Мислио је да се то

комшилук сјатио да помогну поро-

диљи...

Кум је први сјахао и рекао:

– Куме, ево стигосмо. Брзо

сјахуј и идемо у кућу. Чекају нас.

Унутра је право славље. Сви се ра-

дују ђетету, али, куме, ја без тебе

нијесам могао да се веселим. На-

викао сам на тебе и у радости и у

жалости. За мене и моју породицу

твоје је присуство важан догођај.

Хајде куме! Пожури.

Ристо је притјерао коња уз је-

дан усамљени јасен, устегао узду и

коњ је у мјесту стао. Намјеравајући

| 49

да свој долазак пред кумову кућу и

чин који је требало да обави учини

што значајнијим, одлучио је да се,

прије него што сјаше с коња, пре-

крсти и помоли Богу. Зато, усправи

се у седлу што је више могао, заузе

неку достојанствену позу и са ус-

хићеним обраћењем Богу поче да

се крсти и полугласно моли:

– Боже помози и благослови

мој долазак овдје. Благослови све

нас а посебно крштеника. Благо-

слови крштење због кога сам до-

шао.

Рекавши то, трептајем ока не-

стало је свега што је до мало прије

гледао пред собом. И кума и коња и

кумове куће, дворишта... Ама баш

свега. Једино што је у том моменту

видио био је дебели суви бор у ли-

тици кањона ријеке Пиве кога је,

у његовом дијелу до саме стијене,

био објахао као коња. Збунио га је

тај нагли преокрет околине. Ниш-

та му није било јасно. Почели су га

хватати страх и паника.

Прошло је још неколико теш-

ких тренутака док се Ристо коли-

котолико није прибрао. Међутим,

ни тада није могао да схвати зашто

виси у литици од чије висине га је

хватала језа. Шта се то са њим де-

силио?

На моменте је помишљао да

све то сања. Ударао је самог себе

по лицу да би се пробудио. Крстио

се, викао, али све узалуд. Стал-

но му је остајала иста слика пред

очима.

– Нема буђења, јер сам већ

будан. А камо среће да нијесам,

– у себи је Ристо престрављен шап-

тао.

Тај дио кањона изгледао је као

да је, руком неког дива, од огром-

них камених блокова сазидан. Од

дна, којим је вијугала модра ријека

правећи пјену и брзаке при судару

са тврдим и неосвојивим обалама,

па све до врха стијене су биле на-

слагане једна на другу. И „њего-

ва“ стијена је била уграђена у тај

џиновски зид кањона. Кањона који

му је увијек када год би га видио

дјеловао као неки силни и непобје-

диви јунак из бајке који на својим

плећима носи голему Пивску Пла-

нину.

Идући овуда у риболов, Ристу

је највише запињала за очи баш

ова стијена. Сада се тога сјетио,

али никако није могао да схвати

зашто му је баш она привлачила

толику пажњу. Да ли зато што му је

суђено да у њој проведе последње

тренутке земаљског живота...?

Често ју је гледао и сваки пут

се изнова дивио њеној величини и

љепоти. Присјетио се да су људи

тога краја понекад причали о њој.

Не само као неосвојивој и највећој

у дубоком кањону те интересантне

и по много чему јединствене рије-

ке, него и као о мјесту на коме су

се дешавала разна привиђења.

Међутим, никад није ни по-

мишљао да ће се једнога дана баш

он обрести у сред ње, за бором

кога до тада није ни примјећивао.

Помисао на то изазивала је у њему

још већу стрепњу и ужас. Тим више

што је скоро био убијеђен да му је

дошао задњи час и да му нема из-

бављења. Знао је да могу проћи и

десетине дана а да тим дијелом

кањона нико не прође. Поготово

у љетно доба. У доба када су сви

сељани заузети пољским радовима

и чувањем стоке далеко и од рије-

ке и од кањона. Због тога је запо-

магање и дозивање у помоћ смат-

рао скоро бесмисленим.

Остатак ноћи провео је уг-

лављен између бора и стијене на

коју је повремено наслоњао умор-

на и утрнула леђа. Био је исцрпљен

и скоро потпуно клонуо тако да му

је од губитка равнотеже пријети-

ла све већа опасност. Сваког тре-

нутка морао је да буде присебан и

обазрив, а то је било ужасно тешко

и претешко. Сан га је немилице из

часа у час све више сламао.

Након дугог ишчекивања, ос-

вануло је сунчано августовско јут-

ро. Иако је непрестано сањивим и

уморним очима пиљио на супрот-

ну страну кањона куда је доље уз

ријеку вијугао путић за села Мра-

тиње и Брљево, никога није могао

да уочи. Мислио је да му једино

тим путићем , од неког случајног

пролазника, може стићи какво-

такво спасење. Повремено је ви-

као и дерао се на сав глас. Међу-

тим, сваки је његов зов, далеким

одјеком кроз кањон, без одговора

нестајао. Заједно са њим нестајале

су и његове слабуњаве наде у влас-

тито избављење. Након сваког зова

Ристо је поново остајао сам са тму-

лим муком кањона. Једино је орао

с времена на вријеме поред њега

пролијетао у свом злослтом по-

ходу. Осјетио је како и мир може

бити застрашујућ и убојит. Опор

и груб. Како може бити тежак и

отрован. Како може бити легло и

највећем немиру.

Нигдје ништа није могао да

чује, осим помахниталих бубњева

властитог срца, а и они су му по-

чињали да сметају и да га по ције-

лој утроби бију.

Тако је Ристо дочекао и крај

дана а заједно са њим и крај сва-

ком надању да ће се икад извући

из безизлаза у који га је његов

„кум“ увалио.

Од ријеке почело је да мили

првомрачје вукући за собом дах

прохладне ноћи. Помисао на до-

лазак мрака, Риста је пунила ужас-

ним осјећањем немира и зебње

као да му је неки силни мучитељ

под кожу утискивао ледена клупка

бодљикаве жице. Није се плашио

толико смрти, са којом је на вра-

тима пакла водио своју последњу

битку, и у чијим је зјенама гледао

вреле казане пакла, колико начина

на који се та смрт спремала да му

душу ишчупа.

Од свега другог највише се

плашио поновне и изненадне по-

сјете „кума“.То га је присилило да

поново дозива у помоћ. Викао је

викао, на сав глас дерао се све док

га није снага издала. Све док му се

није учинило да гране бо ра, спле-

те не са стијенама и небом, уз шум

вјетра и демона, у ле лу ја вим кру го-

вима изнад њега њишу.

Схватио је да постепено губи

свијест. Да се све слабије придр-

жава за бор и да је његов пад у ам-

бис блиска стварност. Зато је рије-

шио да се пусти и да себи прекрати


патњу. Да прекине ужас чекања

смрти.

На крају, хтјео је да се још је-

данпут помоли Богу. Искрено, ср-

цем предатим анђелима молио је

да му милостиви Господ опрости

што мора сам себи одузети живот.

Затворених очију једва је шапутао

молитве...

Одједанпут, из тог помирљивог

додира са Богом, тргао га је неки

глас. Учинио му се људским. Мало

се тргао. Престао је са молитвама.

Сав у ухо претворен цијелим би-

ћем ослушкивао је. Минути, као

мутне бујице, тешко су протицали,

али више ништа није чуо. Помис-

лио је да би то поново могао да

буде његов проклети „кум“. Мало

се прибрао и викнуо колико је год

могао жешће:

– Ааааа!

Није знао тачно због чега је то

урадио, ако не због љутње на сво-

га „кума“. Међутим, није прошло

ни десетак секунди, са дна кањона,

од ријеке, чу се јасан и продоран

мушки глас:

– Ааааај, а имали то неко го-

ре!?

Ристо од среће, на моменат за-

борави на опасност у којој је, поди-

же обје руке у вис. Хтједе да што

боље довикне да има, али у том

трену, пустивши се од бора, изгу-

би равнотежу и за длаку не паде

у провалију. Претрнуо од страха,

једва се искобеља и поново заузе,

коликотолико, стабилан положај.

Потом, промуклим и изнемоглим

гласом, као дављеник који се у

последњем покушају спасавања и

за пјену хвата, викну:

– Имааа! Имааа! Спашавај

ме...

– Ама, јеси ли то ти имења-

че!?

– Јесам! Спашавај. Не могу ви-

ше...

Једва успје да изговори Ристо

Милић, познавши глас свога ком-

шије и имењака Риста Аxића из

Плужина. Он је заједно са рођаком

Стевом био сишао на ријеку да на

њеним лиманима запну паранга-

ле, за ноћњаче, крупније рибе које

претежно лове само ноћу. Иначе

су оба били страствени риболов-

ци.

Ова прича је дуго времена на-

кон збивања имала живе свједоке.

Мало који сељанин није непосред-

но учествовао у спасавању Риста

Милића из стијене у коју је доспио

на потпуно непознат начин.У њу је

било немогуће човјеку да уђе. Да је

Ристо којим случајем пао са врха

стијене и уставио се за тим бором,

могао је да помисли само онај који

ту стијену никад није видио. Тим

прије што је изнад бора стијена

правила једну окапину која је од-

бацивала од бора све што би пада-

ло према њему. Осим тога, прили-

ком тога пада не би могао остати

неповријеђен. Међутим, Ристо на

себи није имао ни огреботину.

Ристово спасавање ишло је ве-

ома тешко. Ристо Аxић је остао да

бодри свога комшију и имењака

да би издржао док им стигне по-

моћ по коју је Стево отрчао у село.

Кроз два-три сата, иако се мрак

био увелико увукао у читаву ут-

робу кањона, стигло је прво десе-

так а онда су у мањим групицама

пристизали и други сељани, чак и

из сусједних села. Неко из пуке ра-

дозналости да види чудо невиђено,

али и они који су искрено жељели

да спасу свога часног и поштеног

комшију, друга, познаника и пле-

меника. Међу првима је, као без

душе, дотрчао и његов стварни

кум, који ништа није знао о ономе

шта се протекле ноћи дешавало.

Свако је донио по неко уже,

какво је ко имао. Брзо се скупи-

ла велика гомила разних ужади.

Међутим, све је то било узалудно.

Са врха стијене, одакле се једино

могло покушати спасавање, до

Риста било је седамдесетак ме-

тара. На тој дужини ни једно уже

прављено од вуне, а сва су таква

била, не би издржало тежину Рис-

товог тијела.Тим више што је не-

срећни Ристо био веома крупан и

тежак човјек. Зато се неко сјетио

да умјесто ужади употријебе сук-

но. Тако су и урадили. Прикупили

су довољно сукна, нашивали јед-

но на друго и направилу дугачку

и чврсту траку чији су један крај

спустили према Ристу. Њихањем

су успјели да га приближе на дох-

ват његове руке. Након више уза-

лудних покушаја ипак су успјели.

Ристово дохватање сукна било је

избављење из агоније у којој је био

око двадесет сати.

Више пута је око себе омотао

свој крај спасоносног сукна. По-

том га је иглом и пређом, коју су

му сељани били додали заједно са

сукном, ушио да се не би одмотао

а он испао. Спасиоци су почели да

вуку. Ристо им је припомагао оду-

пирући се ногама о стијену. Ције-

дио је и последње трунчице снаге

из својих преморених и утрнулих

мишића, али и из свијести. Када је

био на сигурном потпуно је кло-

нуо. Онесвијестио се.

Пажљиво су га донијели кући.

Ту је Мијољка преузела старање о

своме мужу. Неколико дана након

тога почео је да се придиже и да

помало ради на имању. Међутим,

избјегавао је да било што прича о

овом догођају. Можда и због тога

што није хтио да се подсјећа на све

ужасе и страхоте које је преживља-

вао у стијени, али можда и због

тога што се још увијек плашио „ку-

мове“ освете. Ипак, најповјерљи-

вијима је понешто и причао.

Ристо након тога догођаја није

био онај пређашњи човјек. Ни у

раду ни у понашању. Није га мог-

ло ништа натјерати да ради на дан

Светог Илије

| 51

Реч уредника:

Промене

Прошло је седам година од како се из штампе појавио први број „Омаје“. У почетку имао сам само жељу да покренем ча-сопис који ће у потпуности бити посвећен српској фолклорној фантастици. Никада раније у нашем издаваштву није постојала слична публикација. Домаћи хорор код издавача није био „по-пуларан“ као инострани. Хтео сам да променим овакву ситуа-цију. Понудио сам странице „Омаје“ домаћим ствараоцима, пре свега писцима и сликарима, да забележе и сачувају од заборава приче о вилама, вампирима, вештицама, змајевима, омајама, ... све оне догађаје о којима приповедају као о истинитим, наше баке и наши дедови.

Када човек има жељу, која је исправна, и ако устраје на њој, небо му помогне да се жеља материјализује. Моје познанство са Споменком Стефановић Пулулу, писцем и издавачем, било је пресудно да „Омаја“ угледа светлост дана. У сарадњи са њом уредио сам пет бројева. Неки од бројева били су дистрибуира-ни преко киоска. То је био погрешан начин да нађемо пут до читалаца. Мали издавачи и мали тиражи немају шансе на киос-цима. Немају ни у књижарама. Ни од једног примерка продатог часописа нама се није вратио ни један једини уложени динар. Морао сам да пронађем нови начин за дистрибуцију, након пет одштампаних бројева који су завршили у магацину, интернет се појавио као обећавајућа опција.

Година 2013. прва је у којој је „Омаја“ излазила редовно. Изашла су четири броја (зимски, пролећни, летњи и је се њи), који се сада, у облику pdf фајла, бесплатно дистрибуирају преко нашег блога (omajacasopis.wordpress.com), а ускоро и преко на-шег сајта. Шести број донео је извесне промене. Смањен је фор-мат, измењен је дизајн, дигитална штампа подигла је квалитет отиска. Редизајнирано је првих пет бројева „Омаје“. У другом, измењеном и допуњеном издању, изостали су сви прилози који нису припадали жанру. Тако је „Омаја“ постала полазна тачка за све љубитеље и проучаваоце српске фолклорне фантастике, антологија најбољих прича класичних и савремених писаца. Да поменем само нека имена: Милован Глишић, Даница Марковић, Драгутин Илић, Симо Матавуљ, Милета Јак шић, Биљана Јанко-вић, Споменка Пулулу, Златимир Пантић, Раде Вучићевић, Ти-хомир Јовановић, Миле Јанковић, Горан Скробоња, Бранислав Голднер... Огрешио бих се када не бих поменуо Ивану Весић која је писала уводне текстове, Милета Динића, нашег највер-нијег илустратора и аутора стрипа „Миланче Вампирче“, Ану Милојковић, чији стрип краси насловну страницу овог броја, Та-мару Лујак која одржава наш блог, Младена Милосављевића, новог уредника „Омаје“ у наступајућој години...

„Омаја“ данас има добре темеље. На другима је да граде даље, младалачки дух, за модерна времена која су пред нама... Српска фолклорна фантастика је златни рудник који тек треба истражити. Нико нема тапију на тај рудник. Сви су позвани, и добродошли, да ваде злато...

Миланче Марковић

Слободан Миљковић: „Зов вила“

Documents

2 ОМАЈА јесен 2008. - Omaja.rsзавршио основну и нижу музичку школу. Гимназију је похађао у Добоју и Бањој Луци,