ТУРИСТИЧКА ГЕОГРАФИЈА СВЕТА

1. Шабић Д. (2008): Теорија и методологија туристичке географије света.

скрипта, Географски факултет у Београду, Београд. 2. Вујадиновић С. и Шабић Д. (2011): Регионална географија Јужне

Америке. Српско географско друштво, Београд. 3. Шабић Д. (2009): Регионална географија света. Географски факултет

у Београду, Београд. 4. Ристић К. (1993): Регионална географија. Географски факултет у

Београду, Београд. 5. Шабић Д. и Вујадиновић С. (2011): Регионална географија Аустралије.

Српско географско друштво, Београд.

ИСПИТНА ПИТАЊА

1. Предмет проучавања, задаци и дефиниција туристичке географије света (1)

2. Туриста, мотиви путовања, назив и дефиниција туризма (1) 3. Развој и промене туристичких кретања у свету(1) 4. Типологија туристичких простора (1) 5. Регионална типологија туристичких простора (1) 6. Историјски развој туризма (1) 7. Функције туризма (1) 8. Покретачки фактори развоја туризма (1) 9. Привлачни фактори развоја туризма (1) 10. Туристичка места и туристички капацитети (1) 11. Берлин – пример развијеног туристичког места (1) 12. Приходи од туризма (1) 13. Правци туристичких кретања у свету (1) 14. Туристичка индустрија у Северној Америци (1) 15. Туристичка индустрија у Азији (1) 16. Азијске туристичке регије: Истанбул – град на контакту светова (1) 17. Азијске туристичке регије: Тибет – етничке и културне специфичности

простора (1) 18. Азијске туристичке регије: Сингапур – мали гигант са Далеког истока (1) 19. Туристичка индустрија у Африци (1) 20. Афричке туристичке регије: Тунис – синоним афричког туризма (1) 21. Афричке туристичке регије: Египат – дар реке Нил (1) 22. Монотеистичке религије света и религиозни туризам (1) 23. Туризам Белгије, Холандије и Луксембурга (1) 24. Италија (1) 25. Француска (1) 26. Немачка и Данска (1) 27. Ирска и Велика Британија (1)

28. Туризам Грчке (1) 29. Атина (1) 30. Солун (1) 31. Крит (1) 32. Туризам Шпаније и Португалије (1) 33. Аустрија (1) 34. Финска, Шведска и Прибалтичке републике (1) 35. Кипар (1) 36. Мађарска (1) 37. Малта (1) 38. Пољска (1) 39. Словачка (1) 40. Словенија (1) 41. Чешка Република (1) 42. Културне вредности Прага (1) 43. Бугарска и Румунија (1) 44. Туристички потенцијали Јужне Америке: Анди (2, 36–42) 45. Амазон (2, 73–78) 46. Титикака и Попо (2, 79–83) 47. Инке, Ајмара и Кечуа (2, 123–125) 48. Чипча, Мапуче, Араваки (2, 125–126) 49. Гуарани, Тупи, белци и местици (2, 126–127) 50. Источна туристичка регија (2, 148–152) 51. Западна туристичка регија (2, 149–152) 52. Природа Гујанске висоравни (2, 170–176) 53. Природа Амазоније (2, 181–195) 54. Становништво Амазоније (2, 181–195) 55. Насеља Амазоније (2, 181–195) 56. Насеља Прекордиљера и Пампских Сијера (2, 263–264) 57. Природа Патагоније (2, 265–270) 58. Природа Тихоокеанског пустињског појаса (2, 334–350) 59. Градови Тихоокеанског пустињског појаса (2, 334–350) 60. Океанија – мозаик народа између каменог доба и савремености (3) 61. Нови Зеланд – у домовини Маора (3) 62. Острво Папуа Нова Гвинеја (3) 63. Фиџи и Нова Каледонија – Нојева барка у Тихом океану (3) 64. Соломонова острва и Вануату (3) 65. Савезне Државе Микронезије и Палау (3) 66. Америчка Самоа (3) 67. Француска Полинезија – тропски рај (3) 68. Питкерн и Токелау (3) 69. Ускршње острво и Тонга (3) 70. Клима приатлантске зоне западних умерених предела Европе (4 –

туризмологија) 71. Клима континенталне зоне западних умерених предела Евроазије (4 –

туризмологија)

72. Клима источномонсунских предела Азије (4 – туризмологија) 73. Климатска обележја Јужне Азије (4 – туризмологија) 74. Клима суптропских предела Евроазије (4 – туризмологија) 75. Клима пустиња Централне Азије (4 – туризмологија) 76. Клима пустиња Средње Азије и Иранске висоравни (4 – туризмологија) 77. Клима Арабијског полуострва, Месопотамије и пустиње Тар (5 –

туризмологија) 78. Светска баштита Аустралије под заштитом УНЕСКО-а (5) 79. Велике резводне планине (5) 80. Пустиње Аустралије (5) 81. Туризам Аустралије (5) 82. Култура Аустралије: контраст традиционалних и модерних елемената (5) 83. Сиднеј (5) 84. Канбера (5) 85. Мелбурн (5) 86. Перт и Бризбен (5) 87. Аделејд и Дарвин (5) 88. Кокосова острва (5) 89. Аустралијска антарктичка територија (5)

Обавезе студента из предмета Туристичка географија света:

1. Један колоквијум и два поправна термина (питања 1–43).

10 десет (53–60 бодова)

9 девет (45–52 бодова)

8 осам (37–44 бодова)

7 седам (29–36 бодова)

6 шест (21–28 бодова)

5 пет (0-20 бодова) 2. Семинарски рад из области теорије и методологије туризма – пројекат (није обавезан)

5–10 бодова

3. Вежбе (туризмологија)

5–10 бодова Све уџбенике можете купити у Српском географском друштву! Београд, 23. децембар 2011. године

Проф. др Дејан С. Шабић

1. ПРЕДМЕТ ПРОУЧАВАЊА И ЗАДАТАК ТУРИСТИЧКЕ

ГЕОГРАФИЈЕ СВЕТА ДЕФИНИЦИЈА. Туристичка географија света је научна дисциплина која проучава просторна кретања туриста, утврђује елементе и факторе тих кре-тања, издваја облике туристичких кретања на бази регионалних/хоролошких, временских/хронолошких и структурних вредности (компоненте и детерминанте), проучава природне (геолошки ресурси, рељеф, клима, воде, биљни свет) и антропогене туристичке ресурсе (насеља, археолошки и историјски локалитети), даје оцену вредности, начине валоризације географског простора и предлаже методе и начине заштите ресурса. Исто тако, туристичка географија света дефинише типове туристичких регија и земаља према врсти и значају туризма у укупној туристичкој индустрији. ПРЕДМЕТ ПРОУЧАВАЊЕ јесте анализа утицаја просторних појава и процеса на туристичка кретања и утицај туризма на преображај геопростора у целини. ЗАДАТАК туристичке географије света јесте проучавање фактора туристичких кретања, упознавање врста туризма, издвајање туристичких објеката, уочавање туристичких токова, издвајање туристичких град/регија/ држава и утврђивање разлика у величини туристичког промета.

2. ТУРИСТА, МОТИВИ ПУТОВАЊА, НАЗИВ И

ДЕФИНИЦИЈА ТУРИЗМА ТУРИСТА је посетилац који оствари најмање једно ноћење у неком смештајном објекту у месту које је посетио. МОТИВИ ПУТОВАЊА могу бити: одмор, разонода, здравствене услуге, породични разлози, научни, спортски и дипломатски скупови, посете прија-тељима и рођацима и верске потребе. Битно обележје туризма је добровољност и привременост путовања. КО НИЈЕ ТУРИСТА? Особа која долази у неко место ради запослења или покретања властите привредне делатности, особе које долазе у неко место ради сталног пребивалишта (пресељење), студенти и ученици у домовима, радници који раде изван места сталног боравка, погранично становништво које живи у једној, а ради у другој држави, путници у транзиту, ако се не задржавају у земљи кроз коју пролазе (чак и онда када је тај транзит дужи од 24 часа). НАЗИВ ТУРИЗАМ потиче од француске речи tour – кружно путовање (путо-вање које почиње и завршава сеу истој тaчки). На француском језику tourisme значи излетништво, на латинском tornus – точило, док на грчком tornos је лончарско коло. Туризам је феномен који је присутан од давних времена, али као масовна појава јавља се тек од средине ХХ века. Прву ДЕФИНИЦИЈУ туризма дали су Швајцарци Валтер Ханцикер и Курт Крап по коме је туризам скуп односа и појава који произлазе из путовања и боравка посетилаца неког места, а да се тим боравком не заснива стално пребивалиште и да боравак није повезан с економском делатношћу. По Јосипу

Роглићу, туризам је економска делатност, трговина у којој се веселе и они који купују и који продају. Туризам задовољава потребе за: одмором, разонодом, опоравком, лечењем, подизањем културе, упознавањем, као и зближавањем људи и народа. Од туризма зависе и на туризам утичу бројне привредне делат-ности: саобраћај, хотелијерство, угоститељство, трговина, кућна радиност, комунална инфраструктура, индустрија, пољопривреда и др.

3. РАЗВОЈ И ПРОМЕНЕ ТУРИСТИЧКИХ КРЕТАЊА У СВЕТУ Пошто су сви елементи природе променљиви, а човеково позитивно или негативно деловање такође узрокује промене, онда ни туристичке дестинације нису трајна и непроменљива категорија, већ се може говорити о мењању њених компонената и укупности, о њеном ширењу или сажимању. Највреднији туристички простори углавном су у суптропској зони, а једним делом и у умереном појасу, што указује на њихов регионални размештај. Ваздушни саобраћај омогућава бржи туристички развој простора који су знатно удаљени од најразвијенијих земаља света, а и ови простори су најчешће у суптропској зони. Авионски саобраћај олакшава долазак и до планинских простора. Треба додати да је боравишни туризам високог нивоа развијен и мимо најзначајнијих туристичких дестинација. Као значајни простори боравишног туризма истичу се и обале неких језера, затим подручја појединих националних паркова и неких нижих категорија заштићене природе. Око неких термо-минералних извора подигнута су туристичка места, а важни локалитети су и бројни религиозни, историјски, фестивалски, сајам-ски и спортски центри, као и археолошка налазишта. Интензиван развој туризма, око неких наведених локалитета утиче на формирање туристичких микрорегија. Убрзани развој човечанства доводи до тога да се људи настоје вратити очуваној и неоштећеној животној средини. Најбоље очувани делови природе углавном су ван најгушће насељених простора, па се све већи број људи појављује на до скора готово не посећеним подручјима. Може се закљу-чити да без обзира на масовна кретања људи, туризам делује и на издвајање специфичних просторних целина, које се знатно разликују од околних подру-чја. То значи да се може говорити о регионалном карактеру туризма, тј. О његовом зонално-регионалном распрострањењу.

4. ТИПОЛОГИЈА ТУРИСТИЧКИХ ПРОСТОРА Као једна од типологија јесте она коју даје Лозато-Готард. Он сматра да су у туристичком промету могу издвојити следећи ТИПОЛОШКИ КРИТЕРИЈУМИ: 1) присуство туризма у неком простору, односно учесталост и интензитет туристичке активности, али и дејство других активности које се развијају са туризмом; 2) облици и начини туристичког уређења и опремљеност простора, те њихово дејство на тран-сформацију простора, како природне, тако и људским радом преобликоване средине. По наведеним типолошким критеријумима издвајају се два типа географског простора: вишенаменски (поливалентни) отворени простори и

специјализовани туристички простори. ПОЛИВАЛЕНТНИ ОТВОРЕНИ ПРОСТОРИ са туризмом као доминантном делатношћу, углавном могу бити: 1) обални, 2) урбани необални типови и 3) и рурални. Код ОБАЛНИХ ТИПОВА (морски и језерски) издвајају се: 1) традиционални обални типови, 2) језерски типови и 3) прелазни типови обални. Традиционални обални типови се могу поделити на: а) велики полинуклеусни и мултиполарни центри (најбољи пример је Ница, која је од малог ари-стократског туристичког места – бинуклеусног типа - стари део града и резиденцијални квартови, прерасла у велики обални туристички град полинуклеусног типа); б) мали и средњи полинуклеусни (Кан, Монако, Сан Ремо), бинуклеусни и мононуклеусни обални центри (мањи градови на југу Португала и на шпанској медитеранској обали) од неколико до стотињак хиљада становника. Код ЈЕЗЕРСКИХ ТИПОВА могу се разликовати: а) језерске ривијере (познатија алпска језера, поједини делови Великих језера у Северној Америци) и б) разбацани и раздвојени центри, најчешће у почетној фази развоја и доста удаљени од главних емитивних подручја. Прелазни типови обални могу бити: а) традиционални делом обално-купалишни центри биполарног карактера (Сен Мало, Венеција) и б) нови биполарни и купалишни типови (Канкун, Акапулко, Мајами). Урбани необални типови су најбројнији у развијеним земљама, а могу бити: 1) мултиполарни и полинуклеусни типови и 2) монинуклеусни и униполарни типови. Мултиполарни и полинуклесусни типови могу бити: а) велики западни историјски градови (Париз, Лондон, Мадрид, Праг) и б) велики историјски градови источне и централне Европе (Москва, Кијев, Санкт Петербург, Варшава). Код мононуклеусних и униполарних типова могу се изд-војити: а) општи типови – градови до 500.000 становника са великим богатством културно-историјских вредности (Севиља, Пиза, Фиренца, Верона) и б) градови ходочашћа (Лурд, Фатима, Лорето, Јерусалим, Мека). Сеоски или рурални (зелени) типови, који су у суштини поливалентни и отворени деле се на: а) агротуристичке поливалентне типове, са разноликом понудом природних и антропогених садржаја и б) руралне типове код којих се одређени сегменти урбаног живота шире на околни сеоски простор - преплитање града и села. СПЕЦИЈАЛИЗОВАНИ ТУРИСТИЧКИ ПРОСТОРИ имају туризам као главну и доминантну активност, а деле се на: 1) отворене типове и 2) енклавне типове. Код ОТВОРЕНИХ ТИПОВА издвајају се: 1) специјализовани полинуклеусни мултиполарни обални тип (луксузни монденски центри и нови туристички центри); 2) специјализовани мононуклеусни и униполарни обални типови (мала места на обалама Јадранског мора, Португалије, Шпаније... која постепено прелазе са мононуклеусне на полинуклеусну структуру); 3) специјализовани термални типови који све више попримају мултиполаран карактер (Карлове Вари, Маријанске Лазни, Виши); 4) велика специјализована униполарна и мултиполарна културна жаришта, која могу бити и у близини великих градова (пирамиде у Египту, Мачу Пикчу у Перуу, Теотихуакан у

Мексику, Версај, дворци у долини Лоаре, Храдчани у Прагу) и 5) традиционални зимски туристички центри у Алпима (старији центри – Шамони, Сен Мориц, Инсбрук, Давос, затим прелазни млађи центри: Мерибел, Сестриер, Вербије, поливалентни центри туристичка села са ограниченим смештајним капацитетима – до 10.000 лежаја). ЕНКЛАВНИ ТИПОВИ се развијају углавном као затворени према околном простору, а у потпуности су туристички специјализовани и без поливалентних функција. Могу бити: 1) отворени енклавни типови и 2) затворени енклавни типови. Код отворених типова могу се издвојити: а) интегрисани зимски центри на просторима са дугим задржавањем снега, обично изнад зоне шума изнад 1500 и 2000 м, где су квалитетни смештајни капацитети готово урбаних карактеристика, где долази хомогена клијентела, а поред зимског развија се и летњи туризам и б) енклавни полуотворени обални типови који су се специјализовали за туризам (полуенклавни и биполарни тип - прелаз између поливалентно-отвореног и енклавног обалног центра. Затворени енклавни типови могу бити: а) марине, клубови села и хотелски комплекси (бројне марине на обалама Француске, Шпаније, Италије, клубови села – најпознатији Клуб Медитеране, Парс, Робинзон и центри на алжирској и туниској обали: Џерба, Сус, Хамамет); б) национални паркови и природни резервати где је посебно важно да не дође до уништавања флоре и фауне (национални паркови Аустралије), а да су туристичке активности сведене на кружне шетње и разгледање дуж контролисаних праваца.

5. РЕГИОНАЛНА ТИПОЛОГИЈА ТУРИСТИЧКИХ

ПРОСТОРА Регионални типови туристичких простора могу бити: 1) снажно поларизовани регионални туристички простори и 2) слабо поларизовани и неполаризовани регионални простори. СНАЖНО ПОЛАРИЗОВАНИ РЕГИОНАЛНИ

ТУРИСТИЧКИ ПРОСТОРИ се деле на: а) обалне типове са густом и разно-ликом мултиполаризацијом (Азурна обала, Лигуријска ривијера, Егејска ривијера, Јадранска ривијера), б) специјализоване обалне типове са испреки-даном регионалном поларизацијом (делови обале Шпаније, Италије, Турске и Грчке), в) разнолики и мултиполарни урбани типови, који се формирају око великих градова или агломерације (око Берлина, Прага, Москве, Лисабона, Лондона, Париза) и г) мултиполарни планински типови са доминантним активностима на снегу, које су утицале да се неки планински простори трансформишу у туристичко-рекреативне регије (делови Алпа, Копаоника, Карпата, Пиринеја, Апенина, Стеновитих планина). СЛАБО ПОЛАРИЗОВАНИ И НЕПОЛАРИЗОВАНИ РЕГИОНАЛНИ ПРОСТОРИ могу бити: а) слабо поларизовани – нека острва и полуострва, као нпр. Крит, Сицилија, Сардинија, Закинтос или делови необалних простора (Горњи Египат око Луксора и Тебе, делови Мексика, Турске – Кападокија и Срце Аустралије, делови Пиринеја) и б) регионални простори без праве поларизације (јужни Сибир, Тибет, делови Амазоније и Гран Чако).

6. ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ТУРИЗМА Иако је појава туризма још старија, посматрамо је од раздобља Старе Грчке, путовања из спортских побуда (Олимпијске игре од 778. године пре Нове ере, до 383. године), 776. године пре Нове ере одржане су прве Олимпијске игре (прве модерне Олимпијске игре одржане су 1896. године), које су окупиле Грке и на неко време прекинуле ратовања, путовања из верских мотива, пророчиште Делфи, на Криту и Микени пронађене су посуде, што сведочи о организованом преноћишту и прехрани за путнике. У Римском раздобљу почиње изградња саобраћајница, путовања и посете амфитеатрима, постојале су арене (амфитеатри) које у првом реду служе за одмор и разоноду војника ("хлеба и игара"), гладијаторске игре, путовања из здравствених разлога, терме � за и лечење, ville rustice � својеврсне викендице, куће на осами како би се одмакло од града. У Средњем веку контролу над животом преузима Црква, организују се бројна ходочашћа у света места (Рим – Италија, Сантиаго де Компостела – Шпанија, Лурд – Француска, Јерусалим – Израел, Мека и Медина – Саудијска Арабија, Варанаси – Индија), та путовања понекад трају и по месец дана, па постоје организована преноћишта и прехрана за ходочаснике � омогућује упознавање страних култура, богати слојеви становништва одлазе на витешке турнире и у лов, кориштење бања у потпуности је занемарено, До 19. века ствара се културна и социјална подлога која ће омогућити каснију експанзију туризма � писци реагују против извештаченог начина живота, јављају се бројни културни покрети (нпр. романтизам), пропагира се повратак природи (Жан Жак Русо, 1712 - 1778), тешкоће са смештајем, саобраћајницама и несигурне политичке прилике у Европи, буржоаске револуције, процеси урбанизације, богаћење грађанске класе, Године 1787. Жак Балмат осваја Мон Блан, Италијани уређују прва туристичка насеља на Либурнској обали, и организују масовне посете Риму и Венецији (годишње 15.000-20.000 путника), бројни проналасци крајем 18. века � 1825. године прва железничка пруга Ливерпул-Манчестер; изум пароброда; макадамски путеви (назване према Шкоту МекАдаму који је видео такве путеве на својим путовањима по Кини), велики проблем представљају смештајне (не)могућности � 1805. године на Турском језеру у Швајцарској организовано је прво масовно ноћење за посетиоце из Велике Британије, при чему је угошћено 506 особа � сматра се претечом модерног туризма, путују само повлаштени, тј. богати слојеви становништва, у 19. веку долази до стабилизација прилика у Европи, почетак развоја железничког саобраћаја, У раздобљу модерног туризма најзначајнија особа је енглески предузетник Томас Кук: он је 1841. организовао излет за 500 особа (прво групно путовање возом) на релацији Лестер – Локсборо (Велика Британија) при чему је добио попуст код куповине карата, то је прво масовно путовање железницом (5.7.1841.) – тај догађај се узима као почетак модерног туризма, 1845. оснива прву туристичку (путничку) агенцију "Cook and Son",

1851. услугама његове агенције за потребе пута на ЕXPO у Лондону користи се 160.000 особа, 1864. организује прво путовање у иностранство (у Швајцарску), Tомас Кук 1871. организује прво путовање бродом око света, 1890. организује путовање Нилом, Кук охрабрује остале предузетнике у развијеном свету да се почну бавити туризмом, па се оснивају и друге туристичке агенције, јачају саобраћајне везе: железница апсолутно влада до прве половине 20. века (унапређује се, праве се бољи вагони – пулманови вагони, WС кабине, брзи и експрес возови, уводи се светло у кабине, кушети, вагон-ресторани...), Након открића бензинског мотора и аутомобилизацијске ере (након Другог светског рата) железница добија јаку конкуренцију � аутомобилизације условљава значајне промене у простору које утичу на његову туристичку валоризацију (путеви, паркинзи, мотели, аутопутеви – граде се од 1924. године), Као други конкурент јавља се авион � масовни развој након 1960. године, а у туристичком смислу нарочито важан након појаве чартер-летова (омогућавају туристички развој удаљених делова света и бројних острва), бродски саобраћај, и поред бројних побољшања, не постаје конкурент железници, јер се међусобно надопуњују; данашњи водени саобраћај у туристичком смислу своди се на наутички туризам, а манифестује се преко трајеката, чамаца, глисера, јахти (� захтевају градњу марина) и осталих пловила. Прва путовања и туристички водичи: Алпе (Сент Мориц - Швајцарска), термално и климатско лечилиште), Медитеран (Ница, Кан на Азурној обали (Француска), Сан Ремо (Италија), Опатија (Хрватска), путовања привилегованих (аристократија, фабриканти, трговци,…), смештајни објекти високог стандарда, пробрани гости, дуг просечни боравак, висока потрошња, Карл Бедекер – крајем 19. века урадио први туристички водич.

7. ФУНКЦИЈЕ ТУРИЗМА две основне скупине функција: НЕЕКОНОМСКЕ:

• здравствена, • забавна, • културна, • социјална, • политичка,

ЕКОНОМСКЕ � претварају непривредне објекте (нпр. сунце, море, плаже...) у привредни ресурс, прерасподела народног дохотка (већина туриста потиче из богатих земаља), платни биланс (туризам компензује губитке спољнотрговинског биланса), запосленост становништва (углавном сезонска), развој недовољно развијених крајева, индиректни економски утицаји.

8. ПОКРЕТАЧКИ ФАКТОРИ ("PUSH ФАКТОРИ") ИЛИ

ФАКТОРИ ПОТРАЖЊЕ: РАДНА И ЖИВОТНА СРЕДИНА:

тражи се супротност свакодневици и бег од урбане средине → потреба за одласком на одмор и за рекреацијом у здравој околини, амбијент у коме човек живи (пораст броја становника; однос града и села; урбанизација – светски процес; загађивање околине; бука) → све то доводи до жеље за променом средине. СЛОБОДНО ВРЕМЕ: недељни и годишњи одмор, 1. маја 1866. године у Чикагу је одржан штрајк којим су радници захтевали боље услове живота (8 сати рада, 8 сати одмора, 8 сати забаве), данас се у просеку ради 42 сата седмично, дводневни викенд (први га уводе Енглези), плаћени годишњи одмор (прва га уводи Русија након Октобарске револуције 1917. године, затим Француска 1936. године, а затим већина осталих земаља), у свету расте број пензионера, СЛОБОДНА СРЕДСТВА: � средства која преостају након задовољења основних егзистенцијалних потреба (становање и прехрана), процењени минимум за укључивање у међународна туристичка кретања износи 3.000$ до 5.000$ бруто друштвеног производа по становнику годишње, разлике у националном дохотку међу континентима, државама, регијама, породицама, већина туриста потиче из економски развијених земаља. СУБЈЕКТИВНИ ФАКТОРИ: односе се на понашање појединца, тј. на мотивацију за путовањем � формирање туристичке свести, на одлуку о путовању могу утицати бројни разлози � мода, престиж, понашање, снобизам, љубав, религија...

9. ПРИВЛАЧНИ ФАКТОРИ, ФАКТОРИ ПОНУДЕ ("PULL"

ФАКТОРИ): ПРИРОДНИ ФАКТОРИ:

ГЕОМОРФОЛОШКИ ТУРИСТИЧКИ РЕСУРСИ Све рељефне разноликости и богатства површинских и подземних облика земље, настали као резултат деловања ендогених и егзогених покрета од постанка Земље до данас. То су: планине и планински ланци, вулкани, кањони, јаме, пећине, острва итд. глацијални рељеф � настао радом ледника; нпр. долина Роне, долина Ина, долина Саве Бохињке, ледник Алеч итд. флувијални рељеф � дуж тока реке смењују се стене различите отпорности, па услед селективне ерозије долази до настанка композитних долина у којима се смењују сужења (сутеске, клисуре, кањони) и проширења; нпр. Ђердапска клисура, кањон Колорада, кањон Дрине, слапови Нијагаре итд. крашки рељеф � привлачи пажњу због бројних површинских (шкрапе, вртаче, увале, крашка поља, реке понорнице) и подземних (пећине, јаме,

понори, леденице) феномена који настају кретањем воде кроз пукотине у красу (растварања карбонатних стена); нпр. Пакленица (Хрватска), Флинт-Мамут пећински систем (САД), Оптимистическаја пећина (Русија), Постојна (Словенија), Вјетреница (БиХ) итд. вулкански рељеф � препознатљив по купастим узвишењима чији су врхови окрњени због стварања кратера, нпр. Кратерско језеро (САД), Везув и Етна (Италија), Фуџијама (Јапан), Попокатепетл (Мексико) итд. Морске обале � њихов изглед увсловљен је рељефом копна и саставом обале, што утиче на хоризонталну (нпр. стварање клифова) и вертикалну рашчлањеност

(разуђеност) обала; коефицијент разуђености обала представља однос укупне дужине обалске линије и ваздушне линије која спаја одређене тачке на обали и битан је предуслов купалишног туризма, ХИДРОГРАФСКИ ТУРИСТИЧКИ РЕСУРСИ

Хидрографски туристички ресурси: вода на површини Земље и у подземљу која привлачи туристе; море � важну улогу у туристичкој валоризацији имају хидролошка обележја мора: температура воде, салинитет, прозирности, кретања морске воде (таласи, плима и осека, морске струје)... језера � привлачан елемент пејзажа; могу бити природна или вештачка. Од природних језера туристички су значајна: ледничка језера, нпр. Боденско језеро (Швајцарска), Мађоре (Италија), Бледско и Бохињско језеро (Словенија); вулканска језера, нпр. Кратерско језеро (САД); тектонска језера, нпр. Охридско језеро (Македонија и Албанија); крашка језера, нпр. Скадарско језеро (Црна Гора и Албанија); речна језера, нпр. Плитвичка језера (Хрватска). реке � међусобно се разликују према рељефу кроз који протичу (крашке, планинске, равничарске реке итд.) и речном режиму (плувијалне, нивалне, мјешовите). Туристички су привлачне због извора, врела, слапова (обрушавање воде са степеницама), водопада (обрушавање воде без степеница. Највећи водопад налази се у Венецуели. То је Анђелов водопад, висок 1054 m.), брзака, букова, сликовитих речних долина, спортског риболова и купања. минерални извори � имају повећан садржај растворених минаралних материја, које води дају специфичан мирис и укус. Имају значај у здравственом туризму. термални извори � имају температуру воде која је виша од просечне температуре ваздуха у одређеној географској средини. Деле се на хипотермалне ( температуре 20°-34°С), хомеотермалне (34°-38°С) и хипертермалне воде (више од 38°С). Имају значај у здравственом туризму. КЛИМАТСКИ ТУРИСТИЧКИ РЕСУРСИ

Климатски елементи значајни за развој туризма су: осунчавање (инсолација), температура ваздуха, влажност ваздуха (висока температура + висока влажност = спарина), ветрови, падавине, облачност итд. Климатски фактори значајни за развој туризма су: географска ширина, однос копна и мора, надморска висина, рељеф, врста тла, биљни покривач итд. инсолација � представља трајање сијања сунца у неком месту у одређеном временском периоду; сунчево зрачење позитивно утиче не расположење људи (лучење мелатонина и серотонина), подстиче стварање витамина D, изазива промене у пигментацији коже, убрзава зарастање рана итд. температура ваздуха � има физиолошки утицај на човеков организам.

Оптимални услови за рад и одмор људи су при температури ваздуха од 22°С и релативну влажност од 60%. ветар � представља струјање ваздуха из области релативно вишег у област релативно нижег ваздушног притиска. Разликују се према брзини и особинама. За туризам ветрови су значајни због утицаја на здравље (нпр. маестрал позитивно утиче на здравље, а фен неповољно) и осећај пријатности код туриста. Играју важну улогу у саобраћају (нпр. бура понекад онемогућава вожњу трајеката, ветар омогућава спортско једрење итд.). падавине � туристички значај имају киша (неповољан утицај) и снег (повољан утицај – развој зимског, скијалког туризма). БИЉНИ ПОКРИВАЧ И ЖИВОТИЊСКИ СВЕТ

флора � биљни покривач има здравствени (производња кисеоника), практични (нпр. смештај кампова у боровим шумама), естетски (повећава колорит и питомост пејзажа) и куриозитетни значај (нпр. стабла гигантских димензија и/или хиљадугодишње старости). Заштићена природна подручја спадају у туристички атрактивна места. фауна � у многим земљама је саставни део туристичке понуде (нпр. сафари, ловни туризам итд.). ДРУШТВЕНИ ФАКТОРИ

КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКА БАШТИНА

Трагови из праисторије � нпр. пећина Крапина (Хрватска), пећина Алтамира (Шпанија), пећина Ласко (Француска) итд. Антички споменици � датирају из времена старог Египта, Грчке и Рима, нпр. пирамиде (Кеопсова, Кефренова, Микериносова), храмови (Партенон, Ерехтејон, Делфи), римски амфитеатри. Средњевековни споменици � Средњи век је период европске историје под великим утицајем католичке Цркве. Туристички су значајни остаци насеља на узвишењима, цркве, дворци;значајни су и културни трагови вишевековне владавине Турака (џамије, оријентална архитектура), средњевековни музеји-градови (нпр. Венеција, Дубровник, Котор итд.), архитектонска достигнућа исламске (арапске) културе (нпр. Алхамбра) итд. Спомен обележја Другог светског рата � нпр. Санкт Петерсбург, Аушвиц, Јасеновац итд. Културне установе и манифестације. (не настају примарно због туризма, али директно и индиректно подстичу његов развој), музеји, галерије, глиптотеке, збирке, архиви итд. � нпр. Британски музеј, Лувр, Ермитаж, Прадо, Ватикански музеј итд. Позориште, концертне дворане... � нпр. Скала (Милано), Метрополитен Опера (Њујорк), Бољшој Теарар (Москва) итд. Образовне установе � нпр. Универзитети Сорбона, Оксфорд, Кембриџ, Харвард, Гетинген итд. Туристички су значајни због организације летњих курсева и кампова. фестивали � нпр. Salzburger Festspiele (посвећен Моцарту), Дубровачке љетне игре, филмски фестивали (Кан, Венеција, Берлин), забавни фестивали (Сан Ремо, EХIT) итд. фолклорне приредбе � нпр. Хомољски мотиви, Сињска Алка, Морешка итд. карневали � нпр. Рио де Жанеиро, Венеција, Котор итд.

конгреси � значајни јер подстичу рад хотела у 'мртвој сезони', спортска такмичења � нпр. Олимпијада, Универзијада, Светско првенство у фудбалу итд. економске приредбе � нпр. Сајмови технике, аутомобила, пољопривреде итд. светске изложбе (EXPO) � прва је организована у Паризу (1896. године, када је саграђен и Ејфелов торањ). КОМУНИКАЦИОНИ ФАКТОРИ: подразумевају све врсте саобраћаја и саобраћајних веза, у савременом свету нарочито су значајни мобилна телефонија и Интернет комуникације. РЕЦЕПТИВНИ ФАКТОРИ: део су туристичке понуде � намењени су смештају туриста, зависе од других фактора (више смештајних објеката гради се у местима веће туристичке атрактивности).

10. ТУРИСТИЧКА МЕСТА И ТУРИСТИЧКИ КАПАЦИТЕТИ У ширем смислу подразумевају уређени простор или тачку коју посећује туриста. У ужем смислу подразумева насеље које у сезони има велику

посету 'странаца', тј. насеље које заснива, између осталог, свој развој на

боравку посетилаца. Према намени разликујемо следеће типове: купалишна приморска туристичка места, градска туристичка места, планинско-климатска туристичка места, бање, остала туристичка места. Туристичко место има своје обавезе (организовање туристичког промета, угоститељских и смештајних објеката, организација приредби и културних догађања, здравствену инфраструктуру, естетски изглед насеља...) и своје привилегије (добијање кредита на бази статуса, право на пропаганду, убирање туристичке таксе итд.) најважнија улога туристичког места је смештај туриста, тј. осигуравање преноћишта. У склопу туристичког места разликујемо две основне групе фактора � материјални објекти (хотели, апартмани...) и рад (којим се оплемењује простор). ТУРИСТИЧКИ КАПАЦИТЕТИ могу бити директни (долазе у директан контакт са туристима � смештајни објекти, саобраћајнице, сервиси, поште, културно-забавни и спортски објекти итд.) и индиректни (не убиру приход од туризма, али их туристи користе � паркови, видиковци итд.). Туристички капацитети су најбољи показатељи развијености туризма неког подручја. Најважнији рецептивни капацитети су: хотел � објекат за смештај гостију с најмање 15 смештајних јединица. Услуга се пружа у виду гарнита (соба с доручком), пролазног хотела (само ноћење, данас се готово не користи) или пансиона (пуни или полупансион). Хотели су категорисани према стандарду који пружају (Еxtra (или De Luxe), А, B, C, D и Е; или ознаке звездица од 5 до 1). Чине их углавном главна зграда (која садржи ресторан, угоститељске објекте, пропратне садржаје итд.) и депаданси

(објекти који зависе од главне хотелске зграде). пансион � објекат сличан хотелу, али који садржи мање од 15 смештајних јединица. Према категоријама су означени бројевима I, II, III итд. мотел � хотел чије је пословање прилагођено моторизованим гостима (имају бензинску станицу, ауто-сервисе итд.). Углавном су смештени уз главне саобраћајнице. Туристичко насеље � подразумева неколико туристичких смештајних објеката са једном вишефункционалном централном зградом. кампови � подручја у којима је омогућен боравак у природи. Основно обележје кампова је покретљивост. Камп обавезно садржи заједничке инфраструктурне објекте (купатила, кухиње итд.).

11. БЕРЛИН – ПРИМЕР РАЗВИЈЕНОГ ТУРИСТИЧКОГ

МЕСТА Од уједињења града, новембра 1989. године, Берлин се развија као туристичка дестинација коју сваке године посећује велики број туриста. Више од 17 милиона људи је посетило Берлин у 2007. години, што је више од 8 милиона него током прве године од пада Берлинског зида. Туристе не привлаче само реликвије заостале из доба Хладног Рата, већ и богат културни живот и разноврсно архитектонско наслеђе укључујући и комплекс нових зграда изграђених у центру града на Потсдамер Плацу. Маркентишки стручњаци наводе да је Берлин постао магнет за туристе захваљујући богатом културном животу, либералном начину живота и великом избору тржних центара, ресторана и кафеа. Ове године очекује се пораст броја туриста за 3,5%, а до 2010. године биће остварено најмање 20 милиона ноћења. Берлин је временом повратио некадашњи сјај и поново постаје атрактивно туристичко одредиште. Мноштво хотела, хостела, вила, станова за издавање пружају могућност оптималног боравка у немачкој престоници. Иако је Берлин пун разноврсних хотела, потребно је резервисати собу бар три месеца унапред. У источном делу могу се наћи веома шик и угодни хотели око историјског центра града , а у западном делу већина хотела је смештена на подручју Курфирстендама, главне градске зоне за куповину. Нешто јефтинији хотели се могу наћи у предграђима Шарлотенбург и Шенеберг. У дистрикту Шарлотенбург налази се Еuropa – Center, велики шопинг центар на 22 спрата. На 90 000 m површине налази се 100 продавница, бутика и ресторана. КУДАМ је најпознатија променада и шопинг подручје. Њене робне куће, специјализоване продавнице, елегантни бутици и путничке агенције, бројни хотели, ресторани, кафићи, биоскопи и позоришта привлаче велики број посетилаца у потрази за забавом и одмором. Познати житељи ове улице су добили своје плоче на неким кућама, између осталих Роберт Музил и композитор и кабаре уметник Рудолф Нелсон. У броју 68., бившем биоскопу Алхамбра, је приказан први звучни филм 1922. године. КАДЕВЕ - робна кућа у дистрикту Шенеберг је једна од највећих у Европи. Отворена је 1907. године и сада припада ланцу Хертие робних кућа. Продајни

простор обухвата седам спратова са 70.000 m површине. Овде се може купити сва могућа роба: од старина, опреме за камповање, компјутера, оптичких радњи, козметичких и модних студија, затим ципеле, накит, парфимерије, носачи звука, играчке. Чак се и венчања обављају овде. Посебну атракцију представља 6. спрат који је резервисан за храну, тј. разноврсне деликатесе и све врсте хране, укључујући 1.700 врста сира, 100 врста кобасица и 800 типова хлеба. Језгро града је формирано у предграђу МИТЕ са обе стране реке Шпре. Године 1709. краљ Фридрих је ујединио пет градова - Берлин, Келн, Фридрихсвердер, Доротенштат и Фридрихштат у краљевску резиденцију Берлин. Године 1861. град се даље шири обухватајући предграђа Вединг, Гезундбрунен и Моабит, као и делове Шарлотенбурга, Шенеберга, Темпелхофа и Риксдорфа. На тај начин градско подручје је обухватало простор од 59 km. После Другог светског рата град је подељен на четири окупационе зоне између земаља победница, а потом се, заоштрвањем односа између њих даље дели на Источни Берлин под окупацијом совјета и Западни Берлин под окупацијом западних савезника, тако да су подељени и градски дистрикти. Данас је Берлин подељен на 12т дистрикта од којих сваки има владу која се састоји од пет министара. Берлин се налази на обалама река Шпре и Хафел, које су међусобно повезане многобројним каналима. Река Шпре се на југоисточној страни града шири у више језера, а Хафел се наставља у низ узастопних, издужених језера, прекинутих само код Шпандауа. У граду је мноштво зелених површина, при чему је 18% градске површине прекривено шумама, 11.5% парковима и 5% пољопривредним површинама. БОТАНИЧКЕ БАШТЕ су се прво појавиле у округу Штеглиц, а онда су крајем 17. века пребачене у Шенеберг. Касније се култивирају и у Далему. Немачки ботаничар Адолф Енглер је створио једну од највећих ботаничких башта у свету. Ту је засађено 18.000 различитих врста биљака, груписаних по научним принципима. Издвојени су делови са дрворедима, корисним и медицинским биљкама, тропским и суптропским врстама, као и базен са мочварном и морском флором. Ресторан у башти близу јужног улаза је отворен током лета. Река ХАФЕЛ је повезана са другим пловним системима и њена главна притока је ШПРЕ, која утиче у њу код Шпандауа. Њен ток је регулисан уставама на подручју града, али ипак повремено излива. Језера на реци представљају прави рај за спортове на води. Предео око реке се може упознати вожњом обалом, стазом која датира из 1900. године. Такође постоје туре кочијама преко целе године, ту је и бициклистичка стаза. Језера су лети углавном отворена за купање, а зими се могу хранити лабудови. Традиција бродског саобраћаја постоји од 1702. године. На левој обали реке простире се Груневалд. Оштрих зима након Другог светског рата и током совјетске блокаде, Берлинци су посекли 70% дрвећа, јер нису могли другачије да се угреју. После је целокупна флора шуме обновљена. Предео је пресечен мочварама и трима језерима - Пехзе, Барзе и Тојфелзе. Богатство фауне је представљено дивљим свињама, муфлонима, срнама и јеленима. Отворен је као краљевско ловиште, да би крајем 19. века постао јавни парк.

Река Шпре је главни извор водоснабдевања града. Према југоистоку се рачва у неколико језера, терен је влажан и мочваран са пешчаним динама. Бројни речни рукавци се могу истражити вожњом чамцем. Овај део је насељен Сорабима, словенским племеном. Сада, када су границе отворене, могуће је кружно путовање реком Шпре и Ландвер каналом. Ту су најлепше речне обале са низовима живописних вила у Кројцбургу. На супротној обали, у Мејбахуферу, је уторком и петком отворена турска пијаца. ЈЕЗЕРО МИГЕЛ у југоисточном делу града је највеће градско језеро са површином од 3 квадратне миље. Прецизно означене пешачке стазе око језера имају дужину 160 km. Постоји могућност крстарења, а аутомобилом или аутобусом се може отићи до Мигелберга. Дуж стазе су постављени дашчани натписи са подацима о локалној флори и фауни. Она се завршава Мигелбергом, дрвеним торњем постављеним 1899. године. Одавде се пружа величанствен поглед на језеро и град. ЈЕЗЕРО ВАНЗЕ се састоји из малог и великог језера. Спада у једна од највећих рекреативних подручја Берлина, са највећим градским лидом, дугим плажама, једриличарским и ронилачким клубовима, кафићима, ресторанима. Северни део језера се улива у реку Хафел, а на југу се наставља у низ мањих језера. Окружено је велелепним вилама, а пешачке стазе су постављене око целог језера. Овде лети Берлинци налазе спас од летњих врућина. Организује се такође крстарење бродом. ПАРК ХАЗЕНХАЈДЕ је смештен у густо насељеном делу. У почетку је коришћен као стрелиште берлинског гарнизона, а затим постаје јавни парк. После рата изграђена су дечја игралишта, засађене велике травнате површине и баште рододендрона. Ту су још театар на отвореном, споменик Тримерфрауен, посвећен женама које су имале значајну улогу у обнови града после рата. ПАРК ФРИДРИХШАЈН заузима простор северног дела истоименог градског дистрикта. На западном улазу стоји фонтана са фигурама из бајки браће Грим. На источној страни парка је позорница на отвореном са гледалиштем од 3.000 места. Ту се налази и гробље револуционарима несталим 1848. године. Такође, ту су и градска болница Фридрихшајн, здравствени и спортски центар и пливалиште. ПАРК КРОЈЦБЕРГ-ВИКТОРИЈА је од половине 18. века познат као виноградарско подручје, око којег се касније развија парк. У њему се налази споменик жртвама рата од 1813. до 1815. године, подигнут на врху брда са гвозденим крстом (одатле и име парка Кројцбург). Дванаест статуа на споменику симболизују начела победе. ПАРК ТЕГЕЛ се први пут помиње као краљевска сеоска резиденција 1550. године, а касније је коришћен као ловиште. У 18. веку припао је породици Хумболт, чији га потомци још увек поседују. Палата у парку је уређена у нео класицистичком стилу и данас је музеј. Парк је пројектован крајем 18. века као барокна башта, а касније је преуређен у пејзажни парк. ЕРНСТ РОЈТЕР ПЛАЦ је назван по бившем градоначелнику Западног Берлина који је предводио отпор против совјетске блокаде. Трг се налази на раскршћу главних градских улица и један је од највећих у Европи. На скверу испред Архитектонског и Технолошког факултета је бронзана скулптура Пламен,

посвећена десетогодишњици Ројтерове смрти. У средишту трга окруженом травњацима стоје две велике фонтане, осветљене током ноћи. ЕРНСТ ТАЛМАН ПАРК је уређен осамдесетих година двадесетог века, са бронзаним меморијалом посвећеном комунистичком вођо Ернсту Талману, кога су нацисти убили у концентрационом логору Бухенвалд 1944. године. На северној страни парка налази се планетаријум у коме се одржавају предавања и изложбе. ПАРИЗЕР ПЛАЦ је један од најчувенијих градских паркова. Заузима западни крај улице Унтер ден Линден, испред Бранденбуршке капије. Изграђен у првој половини 18. века, преуређен крајем 19. века. У доба Хладног Рата је био део неприступачног граничног предела између Западног и Источног Берлина којем је номинално припао. Археолошким ископавањима 1992. године је утврђено да су упркос променама које је парк доживео током совјетске владавине, основни елементи некадашњег облика парка очувани, укључујући основе водених басена и остатке фонтана. ТИРГАРТЕН је најстарији јавни парк и дуго је био једини те врсте. У 16. веку мочварни терен око реке Шпре био је ловиште принца од Бранденбурга, да би га први пруски краљ Фридрих прогласио јавним. Касније је парк преобликован у стилу барока, а крајем 19. века га је Лене преуредио по угледу на енглеске баште. Данас је парк прекривен пространим травним површинама, пресеченим потоцима и дрворедима, као и малим језерима са острвима. ВИКТОРИЈА ЛУИЗ ПЛАЦ је изграђен 1898. године по награђеном нацрту Фрица Енкеа. Ово је изванредан пример хортикултурно уређеног сквера империјалне ере. Сквер је уоквирен двоструким низом лимуновог дрвета. Након рата, парк је рестаурисан, а једино су уместо првобитних цветних алеја постављене стазе украшене орнаментима. АЛТЕС МУЗЕЈ је урађен по нацрту Шинкела од 1824. до 1830. године, као урбана противтежа Берлинском дворцу. То је један од првих специфично музејских здања у Европи. Заступљени су ранобуржоаски елементи са колонадама и широким степеништем, које води ка холу са 18 јонских стубова и 2 угаона пиластара. Ту имамо адаптацију римског Пантеона са грчким статуама између стубова. Овде су први пут изложене краљевске збирке. НОВИ МУЗЕЈ - раскошан ентеријер је у супротности са оскудно уређеним екстеријером. Главно степениште се састоји из три реда мермерних степеница и на крају сваког од њих налази се репродукција каријатида храма Ерехтејона. Монументалне слике и мурали украшавају унутрашњост. До данас су очувани гвоздени оквири и мурали касно романичке школе. БОДЕ МУЗЕЈ је смештен на истакнутом, северозападном крају острва музеја. Неправилног, троугаоног облика простире се у потпуној симетрији са унутрашњом структуром. Два спрата су спојена стубовима, а на врху се уздиже велика овална купола са крунама на врху. Уздиже се, тако рећи, директно из воде. Изграђен у стилу необарока, располаже значајном колекцијом слика и скулптура из хришћанског периода. Ентеријер краси раскошно уређено степениште са репродукцијом статуе коњаника. Пергамон музеј је последњи од пет музеја на острву музеја. Јужно од музеја Боде налази се трокрилна структура овог здања. Једноставне, архаичне

структуре, са дорским стубовима. Док је средње крило без прозора са огромним ходником у висини крила. Овде се могу видети дела романичке и готичке уметности, уметничка галерија са скулптурама. Ту се налази и музеј исламске уметности са експонатима из периода од 8 до 19. века, у виду керамичких предмета, цртежа, персијских и индијских минијатура, тепиха. НЕМАЧКИ ИСТОРИЈСКИ МУЗЕЈ се налази у згради арсенала, која представља најстарију грађевину у Булевару Липа. Ова барокна грађевина садржи велики број непроцењивих предмета из немачке историје. Просторије су уређене по периодима тако да посетилац може да хронолошки упозна немачку историју. Мрксов музеј је потпуно нови тип музеја, изграђен у црвеној цигли, са готским и ренесансним елементима и на тај начин подсећа на оне мрачне романтичне немачке дворце из бајки. МУЗЕЈ ПРИМЕЊЕНЕ УМЕТНОСТИ је подигнут 1868. као музеј модерног дизајна. Ту се налазе Линбершка сребрна колекција и 7.000 предмета из краљевске уметничке збирка, затим обимна збирка европске уметности и занатства од раног средњег века до данас, која укључује намештај, костиме, порцелан, кристал, накит и предмете од метала, сатове, текстил, везове, предмети индустријског дизајна. Посебно су значајна дела Арт Нувоа и Арт Декоа. Колекција је подељена после Другог светског рата, па је део припао дворцу Кепеник, а остатак Културфоруму. ПРИРОДЊАЧКИ МУЗЕЈ је најважнији и највећи ове врсте у Немачкој. Отворен је 1810. године и у њему је скупљено досад 20.000 предмета. Све у вези са планетом Земљом се налази овде – од минерала до метеорита. Посебно интересантна је дворана диносауруса. БОТАНИЧКИ МУЗЕЈ се налази у округу Штеглиц. Садржи хербаријум са преко 2.000.000 биљака. Богата библиотека обухвата различите области палеонтологије, раст, размножавање и развој биљака, затим корисне биљке тропских и суптропских предела. Нарочиту пажњу привлачи египатско одељење са изложеним отровним и јестивим гљивама. Музеј групе Мост је изграђен 1967. као галерија и архив дела групе експресиониста који су основали групу Мост 1905. у Дрездену. Обухвата слике, цртеже, водене боје и скулптуре Мелера, Пехштајна и Нолдеа. МУЗЕЈ БАУХАУСА у Берлину садржи највећу колекцију предмета архитектонске школе Баухаус. Изложени су намештај, керамика, метални предмети, фотографије и студентски радови, као и радови чувених професора ове школе - Пола Клеа, Валтера Гропијуса, Кандинског, Јозефа Алберса, ван де Роа, Мондријана. Збирка графика садржи 8 500 предмета и укључује цртеже и гравуре, затим графике и портфолија из времена Вајмарске Републике. Архитектонска збирка садржи 200 радова, а Валтер Гропијус је представљен селекцијом цртежа и фотографија. МУЗЕЈ ШТАЗИЈА је отворен 1991. године у просторијама некадашње источнонемачке тајне полиције. Ту је канцеларија министра Милкеа, који је на челу Штазија провео 32 године. Такође се могу видети канцеларије његових најближих сарадника и тајне одаје, а јавности су сада доступни фотоси и досијеа која покривају период између 1945. и 1989. године, као и документа о јуришу на зграду 1990. и о насилном пресељавању људи дуж Немачке границе. Постоји чак 6 милиона досијеа.

МУЗЕЈ ЧЕК-ПОИНТ ЧАРЛИ се налази неколико метара од бившег граничног прелаза између америчког и совјетског сектора из доба Хладног рата. У њему су архивирани досијеи о покретима за људска и цивилна права, и изнад свега, документи о подели Немачке, Берлинском Зиду и о свима онима који су дали своје животе у покушају његовог преласка. Фотографије, документи и бројна оригинална возила, апаратуре и прибор, указују на разноразне вештине и храброст оних који су очајнички желели да пређу границу. ННа врхунцу Берлинске кризе, између 25. и 28. октобра 1961., амерички и совјетски тенкови суочили су се лицем у лице, када су Американци захтевали право неконтролисаног уласка у источни сектор града. У граду постоје три ОПЕРЕ – Немачка, Градска опера Ундер ден Линден (Улица Липа музеј) и Комична опера. ХУМБОЛТОВ УНИВЕРЗИТЕТ је најстарији универзитет, подигнут средином 18. века као палата брата принца Хенрија, коју Фридрих Вилхелм III 1810. године претвара у универзитет који оснива Хумболт и који ће касније по њему добити име. Овде су својевремено предавали браћа Грим, Макс Планк и Алберт Ајнштајн. Данас се овде школује 37.000 младих људи, а постоје и смерови за источноевропске језике, азијске и афричке студије и родне студије. ТЕХНИЧКИ УНИВЕРЗИТЕТ је наставак техничког колеџа, који је спојио Грађевинску и Трговачку Академију. Са 22 факултета и 29.000 студената представља највећи, а по броју страних студената, око 20%, други највећи технички универзитет у земљи. Такође има смерове за планирање, хуманистичке и друштвене науке. СЛОБОДНИ УНИВЕРЗИТЕТ је отворен 1948. године у тадашњем Западном Берлину када су се професори и студенти побунили због рушења академских слобода на Хумболтовом универзитету који је припао Источном Берлину. Данас има 41.000 студената и смерове посвећене хуманитарним, друштвеним и природним наукама. На њему постоје три регионална института за северноамеричке, источноевропске и латиноамеричке студије, као и мањи програми – јеврејске и холандске студије. УНИВЕРЗИТЕТ УМЕТНОСТИ је са 4.200 полазника и више од 30 различитих смерова један од највећих немачких универзитета ове врсте. Неки од еминентних уметника су професори, нпр. Вивијен Вествуд. Постоје групе за дизајн, музику и фину уметност. АКАДЕМИЈА УМЕТНОСТИ је основана 1696. године на иницијативу краља Фридриха. Најтеже дане Академија је доживела двадесетих година двадесетог века, под вођством Макса Либермана. Касније, са доласком нациста на власт, Академија губи најзначајније уметнике, укључујући Хајнриха Мана и Кете Колвиц. Данас је Академија уметности једна од најзначајнијих институција немачког културног наслеђа. БУЛЕВАР ЛИПА је најпрометнија градска авенија. Засађен је 1647. године испред капија града, по идеји Великог Електора који је желео да направи пут који ће повезати његов дворац и ловиште у Тиргартену. Са временом добија све више на значају и крајем 17. века постаје централна оса новоизграђеног предграђа Доротенштат. По доласку на престо 1740. године Фридрих II је употпунио Булевар са опером, библиотеком, Хумболтовим универзитетом и

катедралом св. Хедвиг. БРАНДЕНБУРШКА КАПИЈА је заштитни знак Берлина. Направљена између 1788. и 1791. године, на крају Булевара Липа, са 12 дорских стубова, једина је капија која је преживела све ратове. Пројектована је по узору на пропилеје у Атини, и, као што су пропилеји водили у храм античког света, она је требало да представља улаз у најважнији град пруског краљевства. На врху капије је богиња правде која доноси мир марширајући у град. Такође је и споменик Фридриху II који није дочекао да је види завршену. Године 1806. Наполеон је тријумфално ушао у Берлин и однео квадригу у Париз као ратни трофеј. Године 1814. после победничких похода у рату за ослобођење, замењен је храстов венац на богињином жезлу са гвозденим крстом и тако променио симболизам капије, од гласника мира до богиње победе. У скоријој историји била је симбол подељеног града и представљала је улаз у град окружен зидом, а богиња победе је окренута у супротном правцу, ка истоку. Краљевска Опера је нови тип грађевине са монументалним класицистичким тремом и ентеријером украшеним веселим рококо формама. У даљим фазама промењен јој је облик и оригинални изглед. ШЛОСБРИКЕ је величанствен мост преко реке Шпре , на коме су урезане статуе и фигуре у рељефу које приказују младе хероје чије борбе и смрти следе богиње победе Нике, Ирис и Атена. Гвоздена ограда је украшена фигурама морских коњица и делфина ДВОРАЦ БЕЛВУ се налази на северном крају Тиргартена и представља прву неокласичну грађевину у Немачкој. Централни део дворца је подупрт коринтским стубовима. Раскошну унутрашњост краси импресивна балска дворана, која је завршена 1791. године. Од своје изградње, 1768. до 1918. године служила је као краљевска резиденција, а после рата у њој је био смештен Етнолошки музеј. У другом светском рату је тешко оштећена, а у доба Хладног Рата била је дом председника СР Немачке, који је имао званичну резиденцију у Бону. Данас је главна резиденција председника. ЗИГЕСАУЛЕ је стуб победе у средишту Тиргартена. Тријумфални стуб је подигнут између 1864. и 1873. године у знак пруске победе у Пруско – данском рату 1864. године. Фигура представља богињу победе. Постоље је украшено урезаним мотивима из битака, а мозаик осликава оснивање Немачког Царства 1871. године. Позлаћена фигура на врху, висине 8,3 m је додата након пруске победе против Аустрије и Француске. Овај 69 m висок стуб је прво стојао испред Рајхстага, да би на садашњу локацију био премештен 1938. године. ХАМБУРГЕР БАНХОФ је саграђена 1846. године као главна железничка станица. Великим делом уништена током Другог светског рата, касније је рестаурисана и обогаћена новим елементима. Данас представља огромни изложбени простор на преко 10.000 m површине у коме се могу видети дела Бојса, Ворхола и Лихтенштајна. ЗГРАДА РАХЈСТАГА 1871. постаје престоница царства. Велелепна палата у неоренесансном стилу изграђена је крајем 19. века. Камен темељац положио је сам цар. 1916. године је урезан натпис „немачком народу“ који стоји и данас. 1933. године је уништена пожаром, а савезничким бомбардовањима 1945. је скоро потпуно оштећена. Реновирана је тек 1970. године, а данас се у њој

одржавају седнице Бундестага. БРЕХТОВА КУЋА се налази у источном делу града и у њој је Бертолт Брехт, чувени драматург, позоришни стваралац и писац двадесетог века живео са својом женом до своје смрти. У њој је смештен Бертолт Брехт Центар, отворен 1978. године, са преписком Брехта и његове жене и собама у којима су живели и радили, читаоницама и салама за предавање. Ту се отворени и књижара и ресторан. ПОТСДАМ је главни град државе Бранденбург. Удаљен свега 24 km од главног града Немачке, представља омиљено дневно излетиште Берлинаца. У 18. и 19. веку био је резиденција пруских краљева. Овде се налази чувени дворац Сансући. Град је током своје историје привлачио велики број странаца. Ту су из верских разлога избегли Јевреји и Француски Хугеноти, а у једном тренутку, трећину становништва чинили су Французи. За холандске досељенике изграђено је насеље од 134 троспратне куће од црвене цигле. У граду су живели и Руси, Фламанци и Швајцарци. Поред палате Сансући, истичу се Нова палата и Шарлотнхоф, затим Николајкирхе. Потсдам је познат и по Потсдамској конференцији одржаној 1945. Некадашњи дворац је сада хотел и ресторан. За љубитеље филма значајан је овдашњи филмски парк Бабелберг, у коме су снимљена нека од ремек дела, попут филма Метрополис Фрица Ланга. ШПАНДАУ је стари утврђени град који потиче из 12. века и лежи на ушћу река Хафел и Шпре. До 1920. године, када је ушао у састав Берлина, био је самосталан град захваљујући важном транзитном и трговачком положају. Како се пруска граница померала ка истоку, Шпандау је постајао све важније економско и војно средиште. У архитектонском погледу, овде је битна тврђава Цитадела из 17. века, у стилу француских тврђава. Данас је отворена као музеј. АЛЕКСАНДЕРПЛАЦ је у почетку био пијаца, да би после посете цара Александра И преименован у Александерплацу. Током Другог светског рата, сквер је знатно разрушен, а након рата је припао Источном Берлину и као такав развијао се у маниру социјалреализма. Изникле су масивне и гломазне зграде, и огроман ТВ торањ. На његовом врху се налази ресторан који се врти тако да пружа величанствен поглед на град из свих углова са 208 m висине. Посдамер Плац је двадесетих година прошлог века био један од најживљих скверова у Европи, главна саобраћајна артерија. Ту су се налазиле бројне галерије, биоскопи, барови, ресторани, представљао је својеврсну културну престоницу Европе. Савезничким бомбардовањима 1943. је веома оштећен, а након рата лоциран између руског, британског и америчког сектора постао је ничија земља. При изградњи Берлинског Зида уравњен је са земљом. Данас је познат као највеће градилиште у Европи. МАНИФЕСТАЦИЈЕ У БЕРЛИНУ. БЕРЛИНАЛЕ је међународни филмски фестивал основан у послератном Берлину 1951. године на иницијативу три западна савезника. На отварању је приказан филм Ребека Алфреда Хичкока. Све до шездесетих година, Вилија Бранта и његовог успостављања дипломатских односа са земљама иза гвоздене завесе, на фестивалу су углавном били филмови из западног света. ИТБ БЕРЛИН је надалеко познат као водећи сајам из области интернационалног туризма. Различити сегменти излагања, конгреси и широк

спектар производа туристичке привреде карактеришу понуду овог сајма. Велики број стручњака из целог света се окупља овде заједно са излагачима посетиоцима. Са својих 10.000 излагача из 180 земаља, сајам пружа увид у глобалну туристичку понуду и у све нивое туристичког ланца пословања: од организације путовања, преко система резервације, посете циљаних дестинација, авио и хотелских понуда и рент-а-кар услуга. БАХОВИ ДАНИ је деветодневни фестивал који одаје почаст чувеном композитору извођењем његових и дела других аутора такође, многих из двадесетог века. Током ових девет дана одржавају се концерти камерне, хорске музике, рецитали и предавања, као и свакодневни перформанси у Филхармонији, дворцу Шарлотенбург и Музеју музичких инструмената. ЉУБАВНА ПАРАДА је највећи плесни фестивал установљен лета 1989. године као политички покрет који је желео да искористи универзални језик музике као медија за ширење порука мира и љубави. Почела је скромно са 150 учесника, да би до 1996. достигао тако велике размере да су је организатори проширили из Кудама у Шарлотенбург све до парка Тиргартен. Парада почиње око 2 по подне и траје све до касних вечерњих сати и цео град се трансформише у огромну плесну дворану. Највише учесника Параде било је 1999. године, када је 1,5 милиона младих људи плесало улицама Берлина. САЈАМ ЗЕЛЕНЕ НЕДЕЉЕ је одржан у Берлину од 18. до 27. јануара 2008. године. На њему се излажу производи и опрема из области пољопопривреде и прехрамбене индустрије. Сајам је установљен давне 1926. године. На изложбеној површини од око 118.000 m² представљено је 1.500 излагача. НЕМАЧКО-ФРАНЦУСКИ НАРОДНИ ФЕСТИВАЛ отвара своје капије сваког лета од јуна до јула на главном сајмишту. Сајам потиче из времена када су савезничке трупе биле стациониране у Берлину. Све до 1994. године организован је углавном од стране француских савезника у циљу прокламовања француско-немачког пријатељства. На дан 14. јула, француског народног празника, често се изводи велики ватромет. Сваке године овде се представља други француски регион или град. Служи се типична француска храна. Не треба пропустити шетњу бившом Француском четврти, данашња Наполеонова четврт, која се налази одмах до вашара.

НЕМАЧКО-АМЕРИЧКИ НАРОДНИ ФЕСТИВАЛ је остатак из времена када су америчке трупе биле стациониране у Берлину и Немачкој. Сваке године у јулу и августу се одржава сајам. До 1994. године организовали су га амерички савезници. Било је то место упознавања Американаца и Немаца, многи америчко-немачки бракови су склопљени управо овде. Фестивал се састоји из два дела: јахалиште, обично најзанимљивије тинејџерима, и Америчко село. Такође, можете пробати тексашко-америчку храну, као што су хамбургери, ребарца и др. Постоји и летња позорница са живом музиком.

12. ПРИХОДИ ОД ТУРИЗМА Од 1950. до 2010. број туриста у свету порастао за скоро 28 пута. Током 1950. број туриста у свету је био око 550 милиона, да би 2000. први пут достигао

цифру од 700 милиона туриста. Следеће године је промет био нешто мањи, али је 2004. број туриста у свету износио око 760 милиона. У овом периоду је најпосећенија била Европа, затим следе амерички континенти, Азија и Пацифик, Африка и Блиски Исток. У 1983. години Европу је посетило око 200 милиона страних туриста (70%), Северну и Јужну Америку око 40 милиона, Азију око 30 милиона, Африку 9, и Аустралију и Океанију скоро 2. Европа је и 2004. задржала водећу позицију са преко 400 милиона туриста, али је другу позицију преузео регион Азије и Пацифика са преко 150 милиона, док су амерички континенти заузели трећу позицију са преко 120 милиона туриста. За њима следе Средњи Исток и Африка. Године 1983. зарада од страног туризма у свету била је 96 милијарди УС долара, а 2004. око 520 милијарди. По континентима зарада је 1983. изгледала овако: Европа преко 50 милијарди (56%), Северна и Јужна Америка упола мање, Азија скоро 15 милијарди, Африка 2,5 милијарде и Аустралија и Океанија 1,5 милијарди УС $. Године 2002. у Европи је од страног туризма зарађено 2.285 милијарди УС $, у Азији 102 милијарде УС $, Африци 22. Године 2003. у Европи је најпосећенија била јужна медитеранска област са скоро 150 милиона туриста, за којом су следиле западна, централна и источна, па северна Европа. Овакав тренд пратила је и зарада од туризма. На америчким континентима је најпосећенија била Северна Америка са скоро 80 милиона туриста, затим следе Кариби, Јужна Америка и централна. У региону Азија и Пацифик, најпосећенија је била североисточна Азија са скоро 70 милиона туриста, затим следи југоисточна, Океанија и јужна Азија. Од афричких и регија Блиског истока, најпосећенији је био Блиски исток са посетом од скоро 30 милиона туриста, за којим следе земље Субсахарске Африке и најмањи промет имала је Северна Африка. Водеће земље по броју туриста 2010. су Француска, Шпанија, САД, Италија, Кина, Велика Британија. У односу на претходну годину, забележен је пад броја туриста који су посетили САД за чак 10%. Пад броја туриста примећен је и у Великој Британији, Италији, Мексику и др. Зарада од туризма највећа је била у САД, затим у Шпанији, Француској, Италији, Кини, Немачкој... при чему пад није забележен само у Шпанији и Кини.

13. ПРАВЦИ ТУРИСТИЧКИХ КРЕТАЊА У СВЕТУ Генерално би се могло констатовати да су развијене земље простори са којих креће турист. тражња ка мање развијеним територијама (мада је та подела била далеко израженија до седамдесетих година 20. века). Током последње три деценије 20. века разлика у развијености између неких земаља Европе се смањила. То се превасходно односи на земље које су постале чланице Европске уније, а припадају медитеранском подручју - Италија, Шпанија, Грчка, Португал, па чак и Турска. Ове земље (али и Тунис и Египат) су кроз развој туризма направиле велики корак помоћу кога су се лакше прикључиле развијеном западу Европе. Побољшање економског статуса становништва, проузроковало је интересовање и за просторе који раније нису били туристички интересанти. Дошло је до развоја бројних нових облика туризма,

што је створило могућност ширења туристичке делатности. Развој и ширење саобраћаја, значајно је повећао број путовања, а тај тренд је појачан великим бројем пословних путовања. Опет, развој саобраћаја и посл. путовања, углавном су везана за развијене земље, али и оне просторе земаља у развоју, који су показали значајнији економски напредак (југоисточна и источна Азија). Ипак, климатске и неке друге природне разноликости, али и специфичне културно-историјске вредности, и даље утичу на постојање земаља тражње на једној, и земаља понуде на другој страни. И даље су земље тражње развијене државе Западне и Северне Европе, али и оне које се налазе у Централној и Источној Европи. Становници САД се јављају као најчешћи путници, како на простору Северне и Јужне Америке, тако и на другим просторима. И житељи Канаде и Јапана путују готово на све познате дестинације. Све већи број становника југоисточне и источне Азије обилази светске туристичке дестинације, иако су њихове земље мета бројних туриста из других држава.

14. ТУРИСТИЧКА ИНДУСТРИЈА У СЕВЕРНОЈ АМЕРИЦИ Према подацима Светске туристичке организације из 2003. године, Америка је и даље једна од најпосећенијих туристичких дестинација. Кариби, Централна и Јужна Америка и даље бележе раст, што због слабијег долара, што због бли-зине Северне Америке као великог извора туристичке тражње. Уз источну обалу Тихог океана стрмо се уздужу високи, изразито набрани ВЕНЦИ КОРДИЉЕРА, који у Северној Америци носе назив Стеновите планине и Пацифички Кордиљери. Високе Стеновите планине заузимају источни део планинског запада, протежу се и постепено уздижу од Аљаске до Мексика. На планинском северу, поред вулканских облика рељефа, истичу се бројни глаци-јални облици, ледничке долине и бројна глацијална језера, што представља посебну атракцију овог подручја. Планинска регија, Стеновите планине, добро је туристички валоризована, пре свега, у циљу развоја излетничког, рекреа-тивног, зимског, културног и градског туризма. Као једна од најпосећенијих америчких држава у регији издваја се Аризона. На њеној територији се налази чувени и највећи кањон на свету – ВЕЛИКИ КАЊОН РЕКЕ КОЛОРАДА, који је у саставу националног парка и представља заштићени споменик природе. На територији државе Колорадо налазе се бројни споменици природе, остаци ин-дијанске уметности у заштићеним резерватима, а велики део територије је под националним парковима. Држава Невада позната је по чувеном граду за-баве – Лас Вегасу. То је буквално оаза у пустињи, која је изграђена једино у сврху забаве и све што у граду постоји настало је са једним циљем – да се посе-тилац забави. Ту су ланци луксузних хотела (Фламинго, Десерт Ин, Рено) са коцкарницама и ноћним клубовима, огроман број ресторана и кафића, центри са покер апаратима, музички клубови. Тренутно Лас Вегас покушава да се пре-оријентише и измени свој препознатљиви имиџ центра коцке и забаве у поро-дично оријентисану дестинацију (развијају се одмаралишта за породице: Лук-сор, Острво са благом). На западу северноамеричког континента, у "ватреној зони" пацифичког при-

морја, смештена је савезна држава КАЛИФОРНИЈА, која је трећа по величини и најмногољуднија држава у САД. На самој океанској обали развили су се ви-шемилионски градови: Лос Анђелес, Сан Франциско и Сан Дијего. Калифорни-ја је у потпуности туристички валоризована. Основу туризма чине приморски градови Лос Анђелес и Сан Франциско. У Сан Франциску се налази чувени Златни мост, дугачак 14 км, који премошћава залив Голден гејт (Златна вра-та). У Лос Анђелесу смештена су два највећа филмска града света – Холивуд и Дизниленд. Северније од града, протежу се непрегледне плаже и купалишта: Зума, Малибу, Санта Моника, Венеција, Менхетн, Хермоса, Хангтингтон, Санта Роза и Санта Барбара. У непосредној близини града, у Пасадени, смештени су велики научни институти. Јужније је смештен град Сан Дијего, основан од стране Шпанаца, а данас, осим по прелепим плажама и летовалиштима, познат и по чувеном Воденом свету, светски познатом зоолошком врту. Источно од Калифорнијске долине, као зид се уздиже планина Сијера Невада, чија је гото-во читава површина претворена у националне паркове. Влада државе МЕКСИКО активно учествује у развоју туризма, привредне гране која се налази на другом месту (одмах иза производње нафте) по оствареним приходима у међународној трговини. Влада пружа економску помоћ туристич-ком сектору преко Националног фонда за развој туризма, који организује раз-личите видове помоћи туристима који стижу у ову земљу. Такође, овај фонд тренутно развија 15 пројеката у области туризма – од унапређивања постоје-ћих капацитета у афирмисаним дестинацијама, каква је град Акапулко, до из-градње инфраструктуре (аутопут који треба да повеже Акапулко и Мексико Сити) и остваривања заједничког пројекта са суседним земљама (Хондурасом, Ел Салвадором, Гватемалом и Белизеом) у реализацији тзв. Кружног путовања Маја – итинерера који би подразумевао посету неким од најимпресивнијих ар-хеолошких локалитета на свету. Мексико је учинио много и у развоју своје авио компаније, али и иновирању саме туристичке понуде (ол-инклузив аранжмани све се више продају у Мек-сику, јер су туристичке организације Мексика уважиле велику заинтересова-ност, пре свега, америчких туриста за оваквом врстом аранжмана). Највећи из-вор туристичке тражње за ово тржиште јесу САД, те је и апсолутно највећи удео америчких туриста у структури страних посетилаца. Међутим, Мексико је у новије време кренуо у знатно агресивнију маркетиншку кампању и на европском тржишту, фокусирајући се највише на тржишта Немачке и Шпаније. Европљани су пожељни туристи у Мексику из простог разлога што у просеку остају дуже и троше више новца од Американаца. Годишње, Мексико посети око 20 милиона туриста, а томе треба додати и податак да се дневно убележи и до 65 милиона тзв. дневних излета у Мексико, највише из суседних САД. Најзначајније туристичке дестинације Мексика су: полуострво Калифорнија, погранични градови, област Тихуанапек, обалски центри на Пацифику и Мексичком заливу.

15. ТУРИСТИЧКА ИНДУСТРИЈА У АЗИЈИ Азија и суседна пацифичка регија, у току последњих три деценије, забележиле су огроман пораст броја туриста (са некадашњих 10 милиона, на 131 милион 2002. године). На основу тога, овај регион се пробио на друго место на свет-ском туристичком тржишту, са 19% укупног туристичког промета у свету. Као мотор таквог туристичког раста, издваја се, на првом месту, Кина, потом Хонг Конг, Република Кореја, Тајван и Сингапур. Када је реч о рангирању азијских дестинација, на првом месту је неприкосновена Кина, са 37 милиона туриста у току 2003. године, и Хонг Конг (који је сада у саставу Кине), са укупним бројем туриста од 17 милиона посетилаца. Потом следе Малезија и Тајланд, Сингапур, Кореја, Макао. Јужна Азија бележи ниже стопе годишњег раста у туризму (око 0,9%, и то углавном у Индији), али треба напоменути да је значајно повећање броја туриста и у Непалу и Шри Ланки, али да ове дестинације имају велика ограничења у неизграђености туристичке инфраструктуре. Интересантан је пораст броја туриста и у регији Југоисточне Азије (Индонезија) захваљујући ја-чању аустралијског долара и повећаном броју долазака из Јапана и тржишта АСЕАН-а. БЛИСКИ ИСТОК се у Азији издваја као нова дестинација, која је у периоду 1995–2002. године забележила апсолутно највећи раст у промету туриста (10,6%). Током 2002. године, према подацима Светске туристичке организаци-је, ова регија забележила је раст од 17% у односу на претходну годину (од 10% раста у Јордану, до 32% у УАЕ). Овакве промене последица су већег улагања у туризам у регији, и чињенице да су интрарегионална туристичка кретања по-стала атрактивна (Саудијска Арабија се издваја не само као дестинација, већ и као све значајнији извор тражње на овом тржишту). Осим поменутих земаља, као интересантна туристичка одредишта издвајају се и Бахреин и Сирија. Главне туристичке регије на Блиском истоку су: Турска, Јордан, Јерусалим, Мека и Медина, Дубаи. Један од проблема са којим се суочавају туристичке регије ЈУЖНЕ И ЈУГОИ-

СТОЧНЕ АЗИЈЕ јесте проблем пренасељености и високих стопа годишњег раста становништва. Велики део становника се сконцентрисао у градове, који су по-стали пренасељени, и самим тим, веома неповљна места за нормалан живот људи. Чести су облици девијантних понашања, а Вијетнамски рат и боравак десетина хиљада страних војника у региону оставио је значајне последице на околне земље (појава масовних облика проституције на Тајланду, од чега је ова земља направила и посебну туристичку атракцију за западњаке). Највеће туристичке атракције ових регија су: "Златни троугао Индије" – градови Агра, Јаипур и Удаипур, Бали, Непал, Сингапур, Тајланд. ИСТОЧНА АЗИЈА је део Пацифичког туристичког региона, који је забележио, у току последњег петогодишњег периода, највиши раст у туризму на свету. Ми-стичност и непознатост Далеког истока привлаче туристе који први пут дола-зе на ове просторе, пре свега у Кину. Управо је Кина, својим отварањем за стра-не туристе крајем седамдесетих година XX века, направила прекретницу у раз-воју туристичке индустрије ове регије. Кина је на, бази одлуке Државног саве-

та, отворила 1997. године чак 1.314 градова и места за туристе, а до 1999. го-дине изградила 7.035 хотела са 889.430 соба. Године 1999, Кину је посетило 78 милиона страних посетилаца (од чега је било 27 милиона туриста), док је, пре-ма подацима Светске туристичке организације, током 2002. године ову земљу посетило 37 милиона страних туриста, што ју је сврстало међу првих пет де-стинација у свету. Мора се, међутим, напоменути да је статистичко праћење туриста у Кини при-лично компликовано, зато што се, из различитих извора, појављују различите цифре о оствареним посетама овој земљи. Реч је, наиме, о различитом посма-трању дневних миграната који прелазе границу Кине са Макаом, и са Хонг Конгом. Доминантна туристичка вредност Кине је свакако њена култура и бо-гато историјско наслеђе. Издваја се десет великих градова који, сваки за себе, чини посебну туристичку атракцију: Пекинг, Гуангчоу, Шангај, Женшен, Ксиан, Ханчоу, Нањинг, Сучоу, Вукси и Џоулин. Највеће атракција Кине су: Пекинг са Кинеским зидом, Шангај, старе престонице Кине.

16. АЗИЈСКЕ ТУРИСТИЧКЕ РЕГИЈЕ: ИСТАНБУЛ – ГРАД НА

КОНТАКТУ СВЕТОВА Постоје градови који су вечни. Историја цивилизације не може да не помене њихова имена, а један од таквих градова као камен темељац у светској историји јесте Истанбул. Називи Константинопољ, Цариград и Истанбул имена су града на контакту Европе и Азије, који је током историје био тема бројних књижевника и путописаца и циљ војних стратега. Због значаја који је имао у прошлости и данас, Турци често кажу да је у питању град који је са историјом ’’на ти’’. По легенди, грчки колонисти из Мегаре изградили су прве куће на месту данашњег града на европској страни Босфора јужно од залива Златни рог око 700 године п.н.е. По имену оснивача Визаса насеље је названо ВИЗАНТИОН. У 4 веку Константин Велики (по њему назив КОНСТАНТИНОПОЉ) прогласио га је другим главним градом и престоницом Римског царства. Од 391. г, када је хришћанство постало државна религија у Римском царству, у Цариграду су грађене цркве и манастири. Трговачки путеви укршали су се у граду, а на трговима, међу којима је највећи ЕМИНОН, продавала се свила, сувенири, зачини и дуван. Улице су се секле под правим углом и биле поплочане, а постојао је и водовод, бројне јавне грађевине и купатила, хиподром и др. Године 330. у Константинопољу је основан најстарији универзитет у Европи. Након освајања Цариграда од стране крсташа 1204. године наступио је период стагнације у демографском, физиономском и функционалном развоју града, да би у периоду 1361-1453. године поново постао византијска престоница. У том периоду хришћански Цариград још једном је засијао невиђеним сјајем који је озарио читаво Средоземље. Када су га 1453. године освојиле Османлије, граду је промењен назив у ИСТАНБУЛ, али је и даље остао метропола. Пет наредних векова у њему се одлучивало о судбини многих народа који су живели под османлијском влашћу, а султани господарили царством које се простирало на три континента. Град је временом постајао центар исламске уметности која је

свету подарила хамаме, шедрване, дивне минијатуре, надахнуту декорацију у металу, дрвету, пергаменту, поетичне визије мостова и др. Најпознатији споменик града и најславнија богомоља коју су хришћани изградили јесте СВЕТА СОФИЈА. Цркву је на темељу старе изградио Јустинијан I у периоду 532-537. године. Од тада грађевину је пратио ореол светости. Путописац Евагрија забележио је да је Света Софија „сјајно, неупоредиво дело, које се истиче лепотом да превазилази моћ описивања.” До 1453. године била је патријаршка црква, а од тада претворена у џамију све до 1935. када је постала музеј. И данас она опчињава архитектонским складом, виртуозношћу унутрашњег простора, рафинираном лепотом очуваних мозаика и положајем на једном од седам истанбулских брежуљака. У градској четврти Фенер у близини залива Златни рог смештена је Васељенска патријаршија. Овај патријархат формиран је од прве црквене општине коју је у античком Ви-зантиону основао апостол Андреј Првозвани у првој половини 4. века. На Другом васељенском сабору (381) Цариград је проглашен другим по важности троном хришћанства (после Рима). Доласком Османлија, храм Васељенске патријаршије је од 1453. до 1456. године претворен у цркву Св. Апостола, 1456-1587. у манастир Богородице Памакаристос и Димитрије Кануни, а од 1599. патријаршија је смештена у МАНАСТИР СВ. ЂОРЂА где се и данас налази. Својом лепотом патријаршијом доминирају централне зграде изграђене на темељима старих изгорелих 1941. Зграде су споља обложене дрветом као претходне, а распоред просторија унутар зидина остао је исти. ОСМАНЛИЈСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА уткала је своје нити блиставе лепоте кроз читав град даривајући га посебним силуетама. Од око 1700 џамија у Истанбулу, најлепша је СУЛЕЈМАНИЈА чији је задужбинар Сулејман Величанствени, који је османлијску државу довео да врхунца. По предању, он је пред великим градитељем Синаном Мимаром отворио сандуке са дукатима и рекао да је благо његово уколико му испуни једину жељу и сагради славе достојну џамију. Сулејманија је изграђена 1550. Туристима је најпознатија СУЛТАН АХМЕТОВА ЏАМИЈА, једина у Истанбулу са шест минарета. Изграђена је за време султана Ахмета I, а саградио ју је Синанов ученик Мехмедага. Њена унутрашњост је раскошна. Куполе и зидови украшени су са 21.000 фајанских плочица плаве боје по чему су је туристи назвали плавом. Не-далеко од ње је турбе и ЏАМИЈА МЕХМЕД ПАШЕ СОКОЛОВИЋА (пореклом Србина), османлијског државника и великог везира Сулејмана Величанственог. Од његових задужбина славу му кроз векове проноси више-градски мост на Дрини. ДВОРАЦ ТОПКАПИ је највећи музеј у Истанбулу. Смештен је у утврђењу султана Мехмеда II Фатиха (Освајача) које је изграђено 1458. на акропољу древног Византиона. Фатихови наследници проширили су дворац на 700.000 m2. Био је то град унутар града састављен од павиљона повезаних тремовима и стазама које и данас пролазе кроз зелене и цветне баште. Дворац је 1924. године претворен у музеј. У Топкапију се налазе колекције 10.700 експоната кинеског, 730 јапанског и 2.000 истанбулског порцелана, 10.560 експоната оружја, сатова, предмети пророка Мухамеда (огртач, застава, мач и лук), ризнице султана и друго.

На европској обали Босфора налази се ДВОРАЦ ДОЛМАБАХЧЕ који је 1844-1853. године изградио султан Абдул Меџид по узору на Версај и Шенбрун. Зидан је мермером у ренесанснобарокном стилу са елементима старе исламске архитектуре. Дворац има 285 соба и 43 салона. За његово украшавање утрошено је 14 тона злата и 40 тона сребра. Од 1853. године био је званична резиденција султана. У најстаријем делу града налази се највећи покривени базар на свету - КАПАЛИ ЧАРШИЈА. Базар је од дрвета изградио Мехмед II Фатих, да би након пожара у 18. веку био поново изграђен од камена. Покривени базар захвата површину од 200.000 m2 и има преко 5000 радњи у којима се продаје злато, кожа, текстил, сувенири и др. Уз кафу или чај и ценкање са продавцима, може се осетити чар оријенталне трговине у Капали чаршији. Лепоту Истанбула на крају пута крунише БОСФОР, мореуз дуг 31,8 km који раздваја Европу од Азије повезујући Мраморно и Црно море. Према грчкој митологији Зевс је своју милосницу Ију претворио у краву, која је бежећи од љубоморне Хере побегла у Азију преко мореуза. Босфор је по Ији добио данашњи назив који у преводу значи Крављи пролаз. Пролазећи бродом кроз Босфор, могу се видети бројна сеоска насеља која су нанизана у један раскошни ђердан, дрвене летњиковце изграђене у исламском стилу, летње резиденције некадашњих европских амбасада у Цариграду, старе тврђаве, војну академију, увек зелене баште са магнолијама, кипарисима, и чути легенде које се и данас причају о граду на Босфору. Овај пловни пут премошћују два моста која повезују Европу са Азијом: МОСТ ЕВРОАЗИЈА изграђен 1973. и МОСТ МЕХМЕДА II ФАТИХА из 1988.

17. АЗИЈСКЕ ТУРИСТИЧКЕ РЕГИЈЕ: ТИБЕТ – ЕТНИЧКЕ И

КУЛТУРНЕ СПЕЦИФИЧНОСТИ ПРОСТОРА На простору између планинских система Каракорума на западу, Квенлуна на северу и Хималаја на југу, налази се највећа и највиша висораван и високопла-нинска морфолошка целина на Земљи – Тибет. Ова висораван захвата површину око 2.000.000 km². На тако великом простору издвајамо више морфолошких целина: правцем север-југ подељена је на већи северни и мањи јужни Тибет, на западу је висока котлина, а на истоку долински део висоравни. На територији јужног Тибета, у уској високој потолини ЦАНГПОА (горњи ток реке Брамапутре) дугој око 1.400 km живе Тибетанци, најбројнији становници на огромном простору Тибетанске висоравни и високопланинском простору око ње, народ чији етнички идентитет постоји више векова. Тибетанци припадају тибетанско-бурманској групи кинеско-тибетанске породице народа. Иако живе на територији Народне Републике Кине, њихова култура и обичаји разликују се од кинеских. Историјско-географске прилике повезале су Тибетанце и Кинезе, иако постоје разлике у развоју њихових култура, традицији и обичајима становништва. Историјско-географска и етнографска обележја пружају ограничене могућности туристичког развоја у сложеним геополитичким условима. Тибетанци припадају тибетанско-бурманској групи кинеско-тибетанске породице народа. Прво помињање Тибетанаца датира из 2.000. године пре

нове ере. Јасна је чињеница да су се Тибетанци одржали као народ пошто су планински венци који окружују Тибетанску висораван велике висине и вертикално рашчлањени. То је утицало на слабе саобраћајне везе са околином. Врло изразиту међу представљају планински венци Хималаја, јужно од Тибета, који одвајају Хиндусе на југозападу и југу од монголских Тибетанаца на североистоку и северу. У нижим областима саобраћај је развијенији. У околним низијским областима ширили су се завојевачки народи, потискујући старије становнике у више области. У долинама река остваривале су се јаке везе између појединих група и велико мешање становништва. Изразит пример представља народ Балта у горњем току Инда. Они су настали мешавином аријских Дардуа, који су продрли са југозапада и монголских Тибетанаца, који су се спустили са Тибетанске висоравни са североистока. Међутим, иако изоловано становништво Тибета, етнички се мешало и са Кинезима. Од 2.000. године пре нове ере датирају институције тибетанског родовско-племенског друштва, које су се одржале до 1. века пре нове ере, када су замењене рабовласничким друштвеним односима. И данас постоје тибетанска племена, међу којима су најбројнија: Амодова, Панака и Голоки. Од 7. века нове ере, развија се феудални поредак који је свој врхунац достигао у 11. и 12. веку. Први значајнији владар био је Сронцзангамбо, који је владао Тибетом од 620. до 650. године нове ере. За време његове владавине, успостављене су јаче везе са Кинезима и Хиндусима. Чвршће везе са Кинезима, успостављене су продирањем кинеске културе. Из тог периода датирају зачеци писмености, науке, законодавства, историографије и развоја грнчарства и других заната. Око 630. године, дошло је до продирања будизма, па су тада изграђени први будистички храмови на Тибету. Од тада свештеници будистичких манастира постају крупнији земљопоседници. Током 8. и 9. века, тибетански владари покушавали су да освоје Туркменистан и југозападне кинеске провинције, што их довело до сукоба са Кинезима. Ратни губици са надмоћнијим Кинезима и унутрашња борба између феудалаца и будистичких калуђера довели су до распада тибетанске државе 850. године. Средином 13. века Тибет је пао под власт Монгола. Током 14. века настављена је унутрашња борба за превласт између будистичких секти. Почетком 15. века будистички монах Цзонкаба основао је секту Гелугба, што је почетак претварања будизма у ламаизам. Средином 16. века, врховни свештеник секте Гелугба, добио је титулу ДАЛАЈ ЛАМА (океански лама, тј. свеобухватни врховни лама), а његов заменик панчен лама. Ламаистичка секта освојила је власт почетком 17. века, пошто је збацила с власти другу будистичку секту. Од 1617, први владар Тибета, Далај Лама V и његови наследници, верски и политички владају као “живе буде” из престо-нице Ласе. Од тада тибетански феудализам поприма строго теократску форму, чије економске основе почивају на огромним имањима будистичких манастира. Далај Лама V успоставио је добре економске везе са Кинезима. Када је 1652. посетио Пекинг, признао је власт кинеске династије над Тибетом. Први хришћански мисионари, језуити и капуцини, дошли су на Тибет 1624. Међутим, када се у 18. веку у Кини јавио јачи покрет против странаца, око 1760. године са Тибета су протерани хришћански мисионари. Кинески

владари су кроз историју покушавали да потпуно одвоје Тибетанце од спољњег света. Спољни послови Тибетанаца обављани су преко кинеске власти у Пекингу, а странцима је био забрањен улаз на Тибет. У првој половини 19. века, суверенитет Кине над Тибетом није био угрожаван. Око 1850. године почела је борба за Тибет између Велике Британије и Русије. Са својих упоришта у Индији, Велика Британија је око 1880. године преузела прве агресивније нападе на Тибет. Током ратних операција 1888. и 1889. године, Британци су остварили победу над Кинезима. Године 1893. Британци и Кинези потписали су уговор, којим се британској трговини и њеним представницима дају повластице на Тибету. Користећи ратни сукоб у источној Азији између Русије и Јапана, током 1904. и 1905, Велика Британија је преузела нову војну операцију на Тибету и привремено освојила Ласу. То је навело Тибетанце на герилски рат против Енглеза, тако да су били принуђени да напусте Ласу. Британско-кинеском конвенцијом из 1906 признат је суверенитет Кине над Тибетом, а задржане су британске трговинске повластице. Године 1910. Кинези су протерали са Тибета Далај Ламу XIII, који је тада пребегао у Индију. Кинески утицај на Тибету ослабио је за време кинеске антиманџурске револуције 1911. године, па се Далај Лама XIII вратио уз помоћ Енглеза у Ласу. Од тада Велика Британија је покушавала да стави ову област под свој утицај. Због економске и политичке нестабилности, Кина је 1913. године, била принуђена на англокинеској конференцији у Симли (Индија) да закључи споразум са Британијом којим је Кини одузето право да задржи војску на Тибету. У току Првог светског рата, доминирао је британски утицај на Тибету, који се ослањао на подршци ДАЛАЈ ЛАМЕ XIII и већине тибетанског свештенства. Током Другог светског рата САД су покушале да остваре утицај на Тибету, како би га одвојили од Кине. Године 1949. прокламована је независност Тибета, али се она није одржала. После Кинеске револуције, 1949, између представника тибетанске власти и званичних кинеских власти почели су преговори о статусу Тибета. Они су завршени 1951. године укључењем Тибета у састав НР Кине, као аутономне области, при чему је Тибет задржао унутрашњу аутономију. Године 1952. основане су на Тибету кинеске војне базе, а 1953. Кина је преузела спољну политику Тибета. Током година долази до отпора кинеској власти, који је 1959. прерастао у устанак. После неуспелог устанка, Далај Лама је напустио земљу и пребегао у Индију са 50.000 становника висо-равни, одакле је касније емигрирао у Швајцарску. ЛАСА – ПРЕСТОНИЦА ТИБЕТА. На територији Јужног Тибета формирано је неколико градова, од којих је најзначајнији Ласа (тибетански Ихаса - божанско место), главни град Тибета, политичко, економско, културно и религиозно седиште Тибетанаца. Град је формиран у 7. веку, на висини 3.760 m, у долини реке ЗИЦУ (Цангпо), леве притоке Брамапутре. У Ласи је средином 8. века формиран тибетански језик, у доба када су тибетански владари увели на Тибет будизам. Тибетански калуђери су преводили религиозне канонске списе. Књижевност се у Средњем веку развијала само у манастирима, пошто су они били једини центри науке и културе. У Ласи се налази више манастира и

палата. Најмонументалнија грађевина је палата ПОТАЛА, бивша резиденција Далај Ламе, висока 117 m са више од 1.000 соба. Палата је изграђена западно од централног градског језгра 640. године. Око 60 km источно од Ласе налази се ламаистички манастир ГАНДАН, изграђен у 15. веку. Гандан је један од најзначајних верских објеката у околини Ласе. Улице Ласе су уске и кривудаве, са једноспратним и двоспратним кућама. Територија града има површину 32 km2, на којој је 2004. године живело око 260.000 становника. У новије време, у граду је изграђено неколико индустријских објеката за прераду коже и дрвета, лекова и основано неколико научних установа (метеоролошка станица). Има неколико хотела: ”Ласа”, “Тибет”, “Санлајт” и “Хималаји”. Јужно од Ласе у долини Брамапутре лоциран је град ШИГАЦЕ, а јужно од њега ЗАНГЦЕ. Оба града представљају веће трговачке и занатске центре. Утицајна сфера градских насеља превазилази границе административних градских јединица. Већина насеља смештена је на висини изнад 3.500 m. Снажнији развој градских насеља ометају лоше саобраћајне везе.

18. СИНГАПУР – МАЛИ ГИГАНТ СА ДАЛЕКОГ ИСТОКА Сингапур је република у југоисточној Азији, формирана на истоименом острву. Територија, површине 632,6 km2, састоји се од острва Сингапура и Сентозе, која су повезана мостовима са територијом Малезије, Селетре, Серангуна, Кетаме, Убина, Браниа и Јужног острва. У том делу југоисточне Азије, поред обале Јаванског мора, 2008. године живело је око 4,9 мил. Становника, од којих су најбројнији Кинези, затим Малајци и Индијци. Службени језик је енглески, а већина становника говори кинески, малајски и тамилски. Сингапур је најгушће насељена држава у свету (6.814 ст/km2). Сингапур припада Малајској групи острва, највећем архипелагу на Земљи. Са источне, југозападне и јужне стране архипелаг је окружен дубоким подморским рововима и појасом активних вулкана, линијом судара и понирања коре дна Тихог и Индијског океана под Евроазијску плочу. Сингапур се налази у полутарским пределима, где сунчеви зраци загревају подлогу увек под великим углом, а то узрокује асцедентно струјање, због чега је у том климатском појасу ваздушни притисак током целе године низак. Температуре су високе, а годишње температурне амплитуде се крећу 1,5°C. Из простора око повратника дувају према зони ниског ваздушног притиска око екватора стални пасатски ветрови. Временске прилике у пасатској зони су током године сличне. У преподневнм сатима је ведро, а после подне најчешће падају топле пљусковите кише, па је влажност ваздуха велика. У Сингапуру средња јануарска температура је 26,1°C, а средња јулска 27,2°C. Средња годишња температура ваздуха је 27,0°C, а количина падавина – 2415 mm. Историја Сингапура сеже до почетка 19. века. Тада је острво било познато под именом Темасек (град мора). По легенди острво је променило назив у Синга Пура или ″Лављи град″, после посете суматранског принца, који је по повратку са крстарења поданицима на двору говорио ″о лавовима и другим зверима″ које је видео на острву. Током 18. и 19. века, Сингапур се трговински развијао у

луку. Године 1911. на острву је живело 250.000 становника, припадника 48 народа, пореклом из кинеских јужних провинција, Индонезије, Индије и Малезије. До 1942, када га је окупирао Јапан, Сингапур је представљао важну британску трговинску и војну базу у југоисточној Азији. Када су га јапанске окупационе снаге напустиле (1945. године), Сингапур је постао британска колонија. Борба за независност становника довела је до самоуправе Сингапура на Лондонској конференцији 1957, а две године касније добија независност. Године 1963. прикључен је Малезији, да би 1965. иступио из Федерације и прогласио независност републике. Народни мото ″″″″НАПРЕД СИНГАПУРЕ!″″″″ назив је химне. Грб је представљен тигром и лавом, који држе осцил на коме је нацртана застава. Тигар представља сећање на федерацију са Малезијом (у чијем државном грбу су тигрови), а други држач грба тумачи име Сингапура - ″Лављег града″. Садашњи грб и застава (црвено-бела, са белим полумесецом и пет звездица) су из 1959 када је уведена самоуправа. Службено тумачење је да ″полумесец представља младу земљу у успону, а пет звездица: демократију, напредак, мир, правду и једнакост грађана. Црвена подлога значи братство, а бела чистоћу″. Сингапур је подељен на градске четврти: Сити, Мала Индија, Арапска и Кинеска четврт. Сваки кварт носи обележје културе која у њему доминира. Етнографске вредности старих четврти представљају синоним за мозаичну етничку структуру. Кинеска свила, персијски теписи, индијски сари неодољиво привлаче туристе у мале трговинске радње, смештене у уским улицама градских четврти. У граду постоји неколико музеја. Међу интересантнијим су ЦАНГИ - спомен музеј затвореника из Другог светског рата, у коме су изложена писма, одећа, плоче, дневници, фотографије и новине затвореника; Национални музеј, Кинеска галерија слика и уметничких предмета, Галерија новца и ордења, Војни музеј копнене војске и поморских снага Сингапура и други. На територији града налази се више цркава и катедрала (јерменска црква изграђена 1835, катедрале св. Шепарда и Св.

Ендрјуа из 1856, црква Св. Џозефа), џамија (Абдул Зафарова, Фатимова,

Нагоре Дурга, Султанова), синагога и 20 будистичких, шинтоистичких и таоистичких храмова. У Сингапуру се налази око 50 позоришта, биоскопа, међу којима су најпознатије ″″″″КАПИТОЛ СЦЕНА″″″″ са 5 великих сала и велика кинеска опера. У центру се налази концертна сала ″″″″ВИКТОРИЈА″″″″, у којој симфонијски национални оркестар изводи музички уметнички програм европских и кинеских композитора. У ОРКАРДОВОЈ УЛИЦИ, централној градској улици, налазе се барови, клубови и дискотеке. На обали Сингапурске реке налазе се сплавови, усидрени бродови-ресторани са кинеским, малајским, пакистанским специјалитетима. У околини града налазе се предграђа Циун, Катонг, Холанд Вудлендс у којима се налазе бројни ресторани, музеји, галерије, биоскопи, позоришта, који не заостају ни по квалитету, а ни по ценама за оним у центру. У бројним тржним центрима може се купити одећа, обућа најпознатијих светских креатора, произведена у Јапану, Кореји, САД-у, Немачкој, Холандији, традиционални

уметнички предмети (маске, скулптуре, ћилими) Кинеза, Малајаца и Индијаца. Током године у Сингапуру се одржавају МАНИФЕСТАЦИЈЕ: Мункејк фестивал, Фестивал Понгал, Кинеска нова година, Дан независности (9. август), Тимити фестивал (20. октобра), Међународни филмски фестивал (15. априла), Фестивал гладних духова (7. август-5. септембар), Сингапурски фестивал уметности (27. мај-26. јун), Међународни фестивал змајевог чамца (11. јуна) и др. Незаобилазно место је ЈУРОНГ-ПАРК ПТИЦА, највећи такве врсте у Југоисточној Азији. То је дом за 7.000 птица (600 врста) из свих крајева света. Поред овог парка налази се Јуронг-парк крокодила, у коме живи 2.500 крокодила. Поред парка, постоји КРОКОДИЛАРИЈУМ-огромни акваријум за крокодиле са 1.000 јединки, које се могу видети на блиском растојању. На острву постоји и зоолошки врт са 2.000 животиња. На удаљености 12 km источно од градског центра, на простору од 81 ha налази се БУКИТ ТИМАХ (истоимено брдо на 162,5 m) – резерват кишних шума. У кинеској четврти налази се башта са флористичким обележјима Кине, а у центру града ботаничка башта, површине 52 ha. Орхидеје свих боја могу се видети у МАНДАИ - башти орхидеја, туристички најпосећенијој башти у Сингапуру. Острво Сингапур на малој површини постало је за око 45 година државности најпрометнија лука у Југоисточној Азији, град-држава са једним од прометнијих аеродрома у свету, водећи центар електронске и хемијске индустрије, комуникацијски и финансијски центар Азије, у коме је смештено око 130 светских банака. Упоредо са развојем, град је задржао чистоћу, зеленило и историјске споменике. Његови прелепи хотели, изврсна храна, кул-турни контрасти, манифестације и љубазност становника оставља утисак посетиоцу више године. Није чудо да овај град посети преко 6 милиона туриста годишње!

19. ТУРИСТИЧКА ИНДУСТРИЈА У АФРИЦИ У погледу туристичког промета, Африка учествује са око 3% у међународном туризму. И даље Северна Африка држи примат међу афричким дестинацијама (35% укупног броја туриста који дођу у Африку), а за њом следи Јужна Африка са око 30%. Раст у промету туриста и оствареним приходима бележе и цен-трална и источна Африка, и то са просечном годишњом стопом од 8% (период последње деценије XX века). СЕВЕРНА АФРИКА је искористила свој одличан географски положај (близина Европе), повољне климатске прилике на обалама Средоземља и богато кул-турно наслеђе да развије туристичку привреду у појединим земљама региона (Египат, Тунис, Мароко). Ова регија заузима северни део афричког континента и одликује се специфичним природним карактеристикама: највећа пешчана пустиња на свету, Сахара, заузима највећи део регије, долина реке Нила је нај-већа оаза Африке и уопште наше планете, клима је специфична – медитеран-ска у средоземном приобаљу и типична пустињска у унутрашњости регије. У долини реке Нила развила се једна од најстаријих цивилизација – египатска, а оазе у Тунису, Мароку и Либији и данас омогућавају опстанак номадским пле-

менима народа који настањују пустињске области. Северна Африка је најпосе-ћенија туристичка регија на афричком континенту. Поменути природни и ан-тропогени ресурси, а пре свега близина Европе, учинили су да се Северна Африка почне пробијати на светском туристичком тржишту својим примор-ским летовалиштима на обалама Средоземног и Црвеног мора и археолошким локалитетима, пре свега у Египту и Мароку. Најпосећеније туристичке дести-нације у оквиру регије Северна Арика су: Египат, Тунис и Мароко. ИСТОЧНА АФРИКА постала је синоним за сафари лов и фото-сафари, захваљују-ћи разноврсном животињском свету. Бројни су национани паркови и резерва-ти где се владе источноафричких земаља труде да очувају и на адекватан на-чин валоризују флору и фауну за потребе туризма. У резерватима живе и број-на афричка племена (народ Масаи, на пример), која су посебно интересантна за стране туристе. КЕНИЈА је лидер када је реч о развоју туризма у овом делу афричког конти-нента. Због тога је и њен сусед, Танзанија, отворила границе према Кенији, ка-ко би се позитиван ефекат од туристичких посета Кенији прелио и на ову зе-мљу. Кенија је много урадила на развоју туризма, пре свега, на државном ни-воу, отворивши туристичке организације у свим значајнијим областима и раз-вивши концепцију планирања, развоја и промоције туризма. Много се улаже у инфраструктуру, али је то још увек далеко од онога што је неопходан преду-слов за оствривање значајнијих финансијских ефеката од туризма. Главнину туриста у Источној Африци чине Американци и Европљани (Немци и Британци). Интересантно је и да међу њима постоје битне разлике у погледу дужине боравка, количине новца коју троше на ванпансионску потрошњу и мотива због којих долазе у овај регион. Американци су превасходно заинтере-совани за сафари, док су Европљани, осим сафарија, далеко више заинтересо-вани за тематске паркове и летовалишта на обали. Као главне туристичке де-стинације Источне Африке издвајају се: Кенија и Танзанија, острва у Индијском океану. ЈУЖНА АФРИКА је регија која се не одликује повољним туристичко-географ-ским положајем, с обзиром на удаљеност од индустријских земаља на северу, као извора туристичке тражње. У овом региону, три земље имају нешто разви-јенију туристичку индустрију: Јужноафричка Република (ЈАР), Боцвана и Зим-бабве, док је Намибија на самом почетку развоја туристичке привреде. Инте-ресантно је истаћи да је туристичко тржиште Јужне Африке заправо временом постало регионално тржиште, јер, у Зимбабвеу рецимо, око 75% туриста дола-зи из Источне и Јужне Африке. Слична је ситуација и са другим јужноафрич-ким дестинацијама, са напоменом да су Британци и даље значајно присутни као туристи, између осталог и због пређашњих колонијалних веза са овим ре-гионом. Главне туристичке атракције Јужне Африке су: Викторијини водопади, национални паркови, градови у ЈАР.

20. АФРИЧКЕ ТУРИСТИЧКЕ РЕГИЈЕ: ТУНИС – СИНОНИМ

АФРИЧКОГ ТУРИЗМА Тунис је република у источном делу Северозападне Африке између Либије на

југоистоку, Алжира на западу и Средоземног мора на северу и североистоку. По површини, Тунис је најмања држава Северозападне Африке. Суседни Алжир је четрнаест пута, а Мароко два пута пространији. Поред положаја у источном делу атласке Африке, значај има близина средишњег дела Медитерана и Европе, од које га одвајају релативно уска Туниска врата – пролаз између Туниса и Сицилије (146 km). Замишљена линија од рта Адар, најсевернијег рта Туниса, до Сицилије дели Средоземно море на два дела и на тај начин представља природни мост између Европе и Африке у овом делу Медитерана. Јужним делом Тунис залази у Велики источни ерг (област Сахаре). Стога би се делови Туниса с правом назвали сахарским. Најадекватнији назив за Тунис био би атласка држава, јер се средишњим и северозападним делом простире у планинској области Атласа, односно његових огранака. Тунис, заједно са остале две атласке земље (Алжир и Мароко), називају Магреб. Међутим, за Европљане, Тунис је пре свега средоземна земља, која се обележјима приближава Европи. Територију Туниса можемо поделити на четири физичко-географске целине у правцу север-југ: област планина, област низија, предео заравни и пустињски предео . На северу земље је планинска регија. Регију чине источни огранци приморске планине Атласа (Тел и Сахарски Атлас), који се протежу преко Туниса у правцу северозапад- југоисток. Они су мале висине тако да велики део земље даје утисак брежуљкастог земљишта. Њихова висина варира од 610-1.544 m. У правцу север- југ наилазимо прво на приморске планине које сачињавају пошумљени венци Крумирије (900 m), Бежује и Могода. Максимална висина достиже 1.153 m. Даље према југу је тунижански планински венац Тебеса, који почиње од алжирске границе у близини града Тебеса и пружа се у правцу североистока све до мора, тј. до рта Бон. Састоји се из више венаца који подсећају на караван камила. На њима се налази и највиши врх Туниса – Џебел Шамби на 1.544 m. Између кречњачких врхова ових планинских венаца налазе се плодне равнице и долине. Једини велики и стални речни ток – Меџерда, која извире у Алжиру, пролази кроз ову регију од запада према истоку и улива се у Туниски залив. Јужно од атласког дела, планине прелазе у област планинске подгорине. Ову регију делимо на западни део или Високу степу, са које се дижу поједина узвишења до 1.000 m, и источни део или Ниску степу која прелази у пространу низију на истоку Туниса. Ови планински венци и висоравни одвајају северозападну зелену половину Туниса од југоисточне безводне половине, која је на тај начин одвојена и од деловања влажних ветрова. Наиме, даље ка југу област висоравни постепено прелази у простор шотова, који се протежу у смеру исток-запад преко читаве земље на дужини од око 375 km. Нека од ових сланих језера се налазе испод нивоа мора. На југу област шотова прелази у пустињску област која заузима 40% површине. Северни део сахарске области представљен је каменитом пустињом, док крајњи југ чини део Великог источног ерга. Ова област је ниска и једнолична. Једноличност равне површине прекида висораван Дахар (840 m). Налази се између јужног Сахела, на североистоку и Великог источног

ерга на западу. Острва се налазе уз северну и источну обалу, која је доста нижа, а море у том делу знатно плиће. Читаву обалу прате динска узвишења, између којих су депресије. Већа острва су Керкена уз источну обалу и острво Џерба (514 km²), које је од копна одвојено само 1 m дубоким морем. Острво је вештачким насипом претворено у полуострво и на њему се налази стари јеврејски храм. Због гребена, острва и плитког мора пловидба у источном делу је слаба. Највећи шот је Џерид , дужине 16 km и површине 5.000 km². Познатији су још и Шот ел Гарса, северозападно од Џерида, Фежаж, Блед Џерид, чији је приобални појас густо насељен. У јужном делу је пустиња Сахара. Пустињска регија може бити подељена на два одвојена дела: пешчана пустиња, позната као Велики ерг, и каменита пустиња. Упркос свом оголелом изгледу, тунижанска пустиња чува разне врсте ендемских биљака и животиња, које су иначе специфичне за Северну Африку. Уз Национлане паркове Сиди Туи и Џебел, тамо се такође могу наћи и геолошка чуда као што су жиле пермског морског слоја у Табага планинама у Меденину, које представљају једини примерак своје врсте у читавој Африци. Историја Туниса сеже у далеку прошлост, још у период пре нове ере. То је последица његовог стратегијски важног положаја у Медитеранском региону, где је својом локацијом и лаким приступом био отворен за све историјске утицаје у овом делу света. У најранијем периоду историје, Тунис је био део Картагине коју су основали Феничани 814. године п.н.е. на локацији североисточно од данашњег града Туниса. КАРТАГИНА је постала моћно царство и доминирала је највећим делом северне Африке и јужним делом Иберијског полуострва, Сардинијом и делом Сицилије. За време Пунских ратова (264-146. године п.н.е. ), Римско царство је поразило Картагину и до темеља уништило главни град. Од тада, наредна три века највећи део данашњег Туниса био је део Римске провинције, зване Африка. Током 5. века н.е, почетком сеобе народа, ови крајеви пали су под власт Вандала, који владају један век (430-534). После њихове владавине регионом влада Византија све до 647. године, када Тунис освајају Арапи који су за време вековне владавине искоренили римску, хришћанску културу и установили ислам и оријентални начин живота. Туризам је један од важнијих извора прихода. Прелепе плаже и историјски споменици привлаче милионе туриста. Око пет милиона туриста посетило је Тунис 2000. године. Поред приморја и пешчаних плажа које заузимају 1.000 km тунижанске обале, туристичку атракцију представљају и бројна археолошка налазишта, културно-историјски споменици, храмови и др. Такође, музеји, културне институције и интернационални фестивали, сведоци су мешавине различитих цивилизација и богатог културног наслеђа ове земље. Од археолошких налазишта, поред рушевине старе Картагине, које су под заштитом UNESCO-a од 1973, значајан је и археолошки локалитет Итик поред реке Меџерде где се налазио стари град из 1101. године пре нове ере. Туристички је привлачан и град Керуан, ремек-дело исламске архитектуре. Познат је као свети исламски град, место ходочашћа муслимана са 136 џамија

од којих је најпознатија Велика џамија (Обка Бен Нефа) – највећи споменик исламске епохе са површином од 10.000 km². У Керуану се налази и Маузолеј Бербера, богата ризница знања о староседеоцима Туниса. Тунис има услове и за развој балнеолошког туризма, јер је богат изворима минералне и термоминералне воде. Један од оваквих локалитета је и Корбус, познато још из римског периода, са седам извора термоминералне воде. У скоро свим градским насељима у Тунису (као, и у осталим атласким земљама) постоји тврђавски део звани казба. Казбе, изграђене на већим узвишењима или теже приступачном месту, биле су својевремено војничка и управна средишта, Периферију казбе су чиниле медине, затворене муслиманске четврти града, кривудавих улица, великих дворишта, које су ограђене зидовима. У одвојеним просторима испод казбе живели су Јевреји. Данас су казбе претворене у туристичке пунктове, са музејима и галеријама. Предео медина претворен је у трговишта звана сук (соук), тако да је привлачна тачка за туристе. Од аутохтоних типова насеља треба да споменемо тип номадских насеља звани дуар. То су махом покретна номадска насеља, која сачињавају кружно распоређени шатори. Ова насеља претежно припадају сточарима. Како се у Тунису Бербери добрим делом баве сточарењем, онда би и тип насеља дуар припадао Берберима. У колонијално доба настао је европски начин изградње градова, који је настављен и данас, у постколонијално доба. Градске четврти су врло модерне и функционалне, с елементима арапског оригиналног градитељства. Највећа градска насеља налазе се у Северном Тунису, најгушће насељеној регији. Тунис, главни град, трговачки, банкарски и културни центар, смештен је на обали лагуне уз Туниско језеро, односно на сужењу између депресије Себека

Седшун и Туниског језера. Положај у заштићеном заливу, близина најзначајнијег пролаза из западног у источни део Медитерана, богато залеђе града условили су да Тунис постане један од највећих и најзначајнијих градских центара на Медитерану. Град се развио око медине изграђене у 13. веку. Данас, Тунис је савремени град широких улица и великих тргова. У близини града, на око 15 km налазе се рушевине Картагине. Бизерта, војно-поморски центар, смештен је на северној обали, на месту потопљеног дела долине, и важна је лука за извоз жита, агрума, руде и поврћа. Хамамет, град на полуострву Бон познатији као “мали рај на земљи”, са великом пешчаном плажом дуж целог обалног подручја, један је од главних туристичких центара са бројним модерним хотелима и одмаралиштима. Корбус је балнеолошки центар познат још из римског периода, са седам извора термалне воде. У Средњем Тунису, планинској и степској регији, већи градови налазе се опет у приморској области регије: Сус је трећи град по величини у Тунису и веома значајна лука. Сфакс, по величини други град, је главни центар за трговину и извоз маслине и фосфата. Монастир, 24 km удаљен град од Суса има дугу пешчану плажу и пријатну климу па је доста привлачан за туристе. У Јужном Тунису, у области шотова већи градови су Гафса и Тозер. Гафса је град на граници између севера и југа Туниса, са остацима римских купатила. Тозер је град настао из оазе. Старо језгро представља казба из 11. века.

21. АФРИЧКЕ ТУРИСТИЧКЕ РЕГИЈЕ: ЕГИПАТ – ДАР РЕКЕ

НИЛ Египат се највећим делом налази на североисточном крају Африке, а са полуострвом Синај продире и на Азијски континент, па је једна од ретких држава која се простире на два континента. Египат захвата повишину 997.739 km2. На северу граница Египта пружа се Средоземним морем на дужини 995 km, на истоку се граничи са Црвеним морем (1.941 km обалске линије) и Акабским заливом према Саудијској Арабији, а код Акабе додирује се са Јорданом, одакле му почиње континентална граница према Израелу. На југу се граничи са Суданом, а на западу са Либијом. Физичко-географски положај Египта је повољан. Египат је мост између Азије и Африке и раскрсница светских путева. Клима је типично пустињска са веома мало падавина. Сушна клима последица је североисточних пасатских ветрова који у ово подручје долазе из сушних континенталних области Средње Азије услед чега доносе врло мале количине кише. На територији Египта могу се издвојити четири различита климатска подручја. На северу је обалски појас где влада умеренија клима, пошто нема разлика у температури и осећају се утицаји близине Средоземног мора. У делти Нила осцилација температуре је већа (за 15°C) у току године, а иначе зими је топло а лети је вруће. Падавина има мало и због тога земља се вештачки наводњава. У јужним областима летња температура расте док на крајњем југу прође много година без капи кише, и због тога се тамо пустиња највише раширила. Климатска година дели се на два дела свеже зиме од новембра до априла топла лета од маја до октобра. Пролећа и јесени су тамо непознати. Египат се налази у суптропском појасу, а главна карактеристика климе је да је веома сува. Климатске разике су знатне а нарочито између медитеранске обале и унутрашњости. Уз Средоземље клима је суптропска. Средња месечна температура код Каира колеба се између 12,3°C у јануару и 28,6°C у јулу. Количина падавина су мале. Тако нпр. у Александрији висина падавина је 31 mm а понекад и до 200 mm, док у Каиру износи 10-20 mm. Према унутрашњости клима постаје све континенталнија и пустињска, што се одражава у температурним колебањима. Дневне температуре колебају се 45°C до 1°C. У току године најчешће од фебруара до јуна, са југозапада и југа дува јак пустињки ветар “хамсин” (арап. “педесет”, ”педесетодневни”). То је врућ ветар, сув и доноси прашину. Вегетација је изложена негативним ефектима хамсина. Под утицајем хамсина температуре се повећавају до 40-45°C а понекад и више. Влажност ваздуха се смањује на 10-15% чак и уз обалу Средоземног мора, где хамсин слободно продире. У таквим условима много дрвећа губи лишће, палме се суше, чиме овај ветар доноси велике штете. Поред хамсина али ређе, јавља се “симум”. То је врео пустињски ветар сличан торнаду, циклонског порекла са уском путањом, који се окреће огромном брзином проузрокујући пешчане олује. Тада је небо прекривено облацима пустињске прашине која продире свуда, у затворене просторије, куће. После тога сунце продужава да пржи. То је у ствари лето Египта док је зима веома пријатнија и одговара нашем лету.

Египатска култура датира више од 4500 година. На овом подручју настала је најстарија аграрна цивилизација, која је у то време прелазила потребе египатског становништва. У то време долази до наглог развоја иригационих система за наводњавање неплодних области, трговине, поморства и религије. Око 4000 година пре нове ере у Египту је било око 40 мањих држава званих “Нома”. Египат је ујединио фараон Менес око 3200 године пре нове ере. Античка историја Египта дели се на: Старо царство (3200-2400 године пре нове ере.), Средње царство (2400-1580. п.н.е.) и Ново царство (1580-671 пре нове ере. За време Старог царства у Египту се граде први већи канали и насипи и зидају гробнице фараона - пирамиде. Има их око 70. Највећа је Кеопсова која је висока око 146.5 m. Средње царство настало је поновним уједињавањем Египта. У току овог царства радом робова и зависних сељака, изграђени су канали за наводњавање и чувено језеро Нерис, величанствени храм ХЕЛИОПОЛОС са дивним обелиском високим 20 m и са хијероглифским натписом на све четири стране. У току Новог царства, египатски фараони (Тутмос III, Аменофис III и IV, Рамзес II, од 18-20 династије) предузимали су освајачке походе у Нубију, Сирију, и Малу Азију. У време Тутмоса I фараони нису подизали надземне пирамиде, већ су их сахрањивали у каменој долини западно од Тебе, названој Долина краљева у којој се налазе гробница до гробнице, а међу њима је 30 фараонских. Године 332. пне. у Египат долази Александар Велики и поставља темеље грчке власти, а под владавином династије Птоломеј брзо се извршила хеленизација Египта. После хеленистичког раздобља Египат пада под римску (33. година п.н.е.) а касније под византијску власт. Калиф Омар осваја Египат 641. године чиме почиње арабизација и исламизација становништва Египта. Од 1517-1882. године Египат је под турском влашћу али се већ од 18. века осећа утицај европских држава Француска експедиција долази у Египат 1798.. Французе нису занимале напредак и обнова пољопривреде већ су подстицали гајење плантажних култура као што су шећерна трска и памук које су биле потребне француској индустрији. После завршетка Суецког канала 1869, почиње да пре-овладава утицај Велике Британије. Формално Египат је постао британски протекторат 1882, а почетком Првог светског рата прекинуо је све везе са турским султаном. Британски утицај се продужио и после 1922. године, када је Египат постао независна краљевина. По верском опредељењу 9/10 египатског становништва су МУСЛИМАНИ. Припадника хришћанске религије има око 3 милиона и углавном живе у градовима. Најбројнија мањина је КОПТСКА, чији следбеници живе у Горњем Египту. Службени језик је арапски, али су у градовима често у употреби енглески и француски. Густина насељености становништва је неравномерна због физичко-географских карактеристика (рељефа, климе и хидрографије) ове земље. Оно је претежно насељено у долини Нила (97%), а нарочито у делти где се и налазе велики градски центри. Око 1/6 становништва живи у Каиру и Александрији. КАИРО је највећи град Африке. Он није само административни центар Египта, већ и најразвијенији културни, трговачки и индустријски центар. Он је један од најстаријих градова на свету, са великим бројем културних споменика који

говоре о његовој древној прошлости. Најсавременији део града налази се на десној обали Нила. По своме изгледу тај део подсећа на европске градове. Најважнији објекат у овоме делу града је Египатски музеј. На источној обали налази се стари део у коме су ниске зграде које су нехигијенске и дотрајале и у њему претежно живи сиромашно становништво. У том делу налази се џамија Султана Хасана. Око Каира концентрисана је трећина египатске индустрије. АЛЕКСАНДРИЈА је по величини други град Египта. Један је од највећих лука на обалама Источног Средоземља. Налази се на западном делу делте. Стара је око 2000 година и у њој има много историјских споменика. Основао ју је Александар Македонски 333. године пре нове ере. Александрија је највећи увозно-извозни центар Египта и представља највеће тржиште памука на свету. ПОРТ САИД је улазна лука из Средоземног мора у Суецки канал. То је транзитна лука за бродове. Трећи је град по економском значају у Египту. СУЕЦ је излазна лука из Суецког канала у Црвено море. То је стара египатска лука која је још у доба фараона била повезана са Нилом. Развио је индустрију нафте и нитрата. ЛУКСОР је подигнут у најширем делу Нила и представљао је центар старог Египта у коме су изграђени најмонументалнији објекти старе египатске државе – Тебе. АСУАН је највећи град на југу Египта. Развио се на левој обали Нила. Познат је из доба фараона по вађењу мермера за обелиске и пирамиде, по живописној лепоти, историјским споменицима, богатој баштини и луксузним хотелима.

22. МОНОТЕИСТИЧКЕ РЕЛИГИЈЕ СВЕТА И РЕЛИГИОЗНИ

ТУРИЗАМ ЈУДЕИЗАМ, односно јеврејска религија, највероватније представља најстарију монотеистичку религију. Претпоставља се да је јудеизам настао у периоду између 20. и 27. века п.н.е. када се Авраму указао Бог на Синајској гори. Међутим, иако је Аврам формално важио за оснивача јудеизма, највеће заслуге приписују се Мојсију. Шта више, у литератури се баш његово име помиње као име оснивача. Мојсије истовремено представља политичког, верског и националног вођу Јевреја. Религија је за њега била инструмент за остваривање циљева који нису били верски. У савременој науци о религији истиче се следећи принцип: "вера не води рачуна ни о каквим нормама, већ сама ствара и намеће те норме". Овај принцип је био распрострањен у Мојсијевом раду. У тим нормама, Мојсије је налазио оправдање за коришћење разних средстава принуде (смртна казна, пљачка, ратови и др.), јер су она "дата од Бога". О Мојсијевом раду могуће је сазнати само из Библије, односно из њеног првог и најстаријег дела, Петокњижја које се састоји из следећих књига: Врсте, Излазак, Свештеничка књига, Бројеви и Поновљени закон. Разлог томе је то што на територији Сирије и Палестине није откривен ниједан археолошки споменик који помиње Мојсија. То значи да нема документованих доказа о Мојсијевом постојању од стране његових савременика. Међутим, касније, Мојсијево име помиње се у списима грчких историчара који су увек били заинтересовани за познавање блискоисточних прилика. По легенди, Јехова се указао Мојсију на Синајској гори, рекао му је да

избави јеврејски народ од египатског ропства тако што ће свој народ одвести у "Обећану земљу" (територија данашњег Израела) и предао му је 10 божјих заповести. Том приликом, Јехова је рекао Мојсију да је Он једини Бог и да нема других богова, те је поручио Мојсију да упозори народ да се не приближава Јехови, "јер ће животом платити онај ко га види". Из овога, истиче се једна карактеристика јудеизма, а то је да је Јехова скривени Бог. Мојсије је једино чуо његов глас, никада га није видео. Вест о бекству Јевреја је изазвала веома бурну реакцију Египћана. Кренули су у потеру за бегунцима. Израелци су били уплашени и почели су да дозивају Јехову, који им је по предању помогао да нађу пут до Обећане земље". То путовање, односно потрага, трајало је неколико стотина година. По Старом завету, за Јехову важи да је био праведан и строг. О томе говоре божје заповести: не убиј, не кради, поштуј ближње своје итд. Међутим, код јудеизма је карактеристично и морално начело по коме је човек дужан да за свако му нането зло узврати истом мером. Мојсије је ово начело формулисао као "Око за око, зуб за зуб". Коначно, у јеврејској религији не постоји веровање у загробни живот, те нема таквих обичаја. ХРИШЋАНСТВО је настало као учење Исуса Христа који је био митска и историјска личност. Хришћанство се функционално надовезује на јудеизам, о чему говоре јеванђеља. Постоји четири јеванђеља: Јеванђеље по Марку, Луки, Матеју и Јовану. Јеванђеља се сматрају завршетком и испуњењем Старог завета. Јеванђеља су канонски документи, она су представљала регуле вере и морала за хришћанске општине. Јеванђеља не представљају историјске документе и не информишу нас какав је био Исус у стварности, већ преносе мишљење какво је владало у општинама. Исус Христ је представљао и сада представља веома актуелну тему за многе писце већ скоро двадесет столећа. Он се сматра за оснивача хришћанске религије. Веровање у Исуса је за многе услов вечног избављења. За разлику од јудеизма, где не постоји доказ о постојању оснивача религије (Мојсија), код хришћанства то није случај. Најзначајнији историјски извор о Христовом постојању представља дело јеврејског историчара Јосифа Флавија (1. век) "Јеврејске старине" (Антиqуитатес Иудаицае). У том делу, Флавије пише о Јовану Крститељу, Јакову и Исусу који је поседовао чудесне моћи. Осим Флавија, Исуса у својим делима помињу и Тацит, Светоније и др. Хришћанско учење садржано је у Новом завету, чије је основно становиште веровање у спасење од овоземаљских понижења и зала. Христ, за разлику од Мојсија, не користи методу принуде, односно особину да религија формира норме. Исус иступа као посвећени, онај који показује пут избављења. Он није био заинтересован за политичко деловање, као Мојсије. Године 1054. долази до расцепа у хришћанству на ПРАВОСЛАВЉЕ и КАТОЛИЦИЗАМ. Један од главних узрока овог расцепа био је слабљење Византијског царства. Православље је тежило за очувањем традиционалних хришћанских вредности и учења, залагало се за децентрализацију цркве, тако да су многе православне цркве добијале аутокефалност, док се католичанство залагало за централизацију, са седиштем цркве у Ватикану. Између ова два облика хришћанства, постоји већи број сличности него разлика. Обе религије верују да је Бог створио свет, да постоји живот након смрти, да постоји Божји суд (суд након смрти), да постоји

Страшни суд (на дан последњег дана постојања света) итд. Разлике се огледају у различитој форми обављања религиозних обреда. Најбитнија кључна разлика је релација између појмова Бог отац, Син и Свети дух. По католичком тумачењу, ови појмови су у цикличном односу, што значи да из Бога оца истовремено следи и Син и свети дух, а код православља је тај однос линеарни, односно из Бога оца не може да следи свети дух. Касније је дошло до новог раслојавања хришћанства. ПРОТЕСТАНТИЗАМ је покрет који се развио у нову религију, а чији је оснивач Мартин Лутер. Овај покрет је настао у 16. веку као протест католичких хришћана што је било могуће купити индулгенције. Данас је протенстанизам веома распрострањена религија. ИСЛАМ је најмлађа монотеистичка религија. Настала је у 7. веку, а њен оснивач је Мухамед. Слично Мојсију, може се рећи да је и Мухамед ступио у контакт са Богом, али на посредан начин, када му се у сну јавио анђео Габријел (Гаврило). Година 622. узима се као прва година муслиманске религије, јер је тада Мухамед напустио Меку и отишао у Медину где је проповедао нову веру. У исламу, бог се назива Алах (свемогућ). Верска књига ислама је Куран, а верски закон назива се шеријат. Ислам садржи и карактеристике хришћанства и јудеизма као већ постојећих и релативно распрострањених религија, међутим и карактеристике старе арапске политеистичке религије, од које је, на пример, наслеђен обићај ходоћашћа у Меки око светог камена Ћабе – Кабе. Иако најмлађа, ислам представља религију која је у највећој експанзији. Историчар из Меке аз-Зухри (7. век) пише о првим временима ислама: "Божји изасланик кришом и јавно преобраћао је у ислам. Они које је Бог хтео међу младима и слабима слушали су од Мухамеда да ће они који поверују у једног бога бити многобројни. Неверни Корејшити нису критиковали оно што је говорио Мухамед". Нову веру су прихватали млади људи из најутицајнијих породица и родова у Меки, који су се бунили против старог поретка и сви из безначајних породица у Меки који су били у лошијем положају. Као и у хришћанству, и у исламу је дошло до расцепа религије, и то у 8. веку: на ШИИТЕ и СУНИТЕ. Питање расцепа било је ко ће наследити Мухамеда на месту божјег изасланика. Шиити сматрају да је то имам, верски и световни вођа, док сунити сматрају да нико не може наследити Мухамеда. Обичаји се не разликују битно између шиита и сунита. По правилу, муслимани се моле пет пута дневно, практикују рамазански пост, верују у Куран итд. БУДИЗАМ. Оснивач будизма је Буда Готама у 7. веку п.н.е. у Индији. За будизам можемо рећи да се развио из хиндуизма. Будизам је играо централну улогу у Источном свету у културном, спиритуалном и социјалном животу, а у 20. веку је почео интензивно да се шири на Западу. Једна од главних карактеристика будизма је откривеност, што не карактерише малопре наведене религије. Налик на 10 божјих заповести, будитам има такође слична упутсва: не убиј, не кради, не чини прељубу, не лажи и не узимај алкохол. Будизам је, попут хришћанства, религија која нуди спасење. Буда има веома сличне методе рада као Христ. Иако су деловали на различитим поднебљима, постоји велика сличност између Буде и Христа. Обојица су посвећени, показују пут избављења и обојица су инсистирали на вредностима савршенства. Будизам је такође на неки начин подељена религија и састоји се из три гране,

то су: хинајана, махајана и тантризам. Још један облик будизма је ЛАМАИЗАМ, који је развијен на Тибету. Будисти верују у реинкарнацију, односно претапање душе у друго тело након смрти. Врховни будистички верски поглавар је Далај лама, а он се бира на основу посебног физичког обележја. Будизам се данас прихвата као вид филозофије. Махајана будизам је највише филозофски настројен. За будизам се може рећи да је то практична религија. Немачки филозоф Флаувалнер је сматрао да се елементи Будине филозофије не истичу ничим посебним. Таква филозофија садржи одсуство систематичности и необразложено повезивање супротних учења о природним појавама. Али, са друге стране, Буда није желео да буде филозоф, већ је хтео да укаже на пут ослобађања. Немачки филозоф Карл Јасперс сматра да су, пошто су управо у периоду од 800 до 200 године пре нове ере живели оснивачи великих религија и филозофи, управо тада настале оне основне категорије којима данас мислимо и да су тада мање - више створени зачеци данас распрострањених великих религија.

23. ТУРИЗАМ БЕЛГИЈЕ, ХОЛАНДИЈЕ И ЛУКСЕМБУРГА БЕЛГИЈА је значајна туристичка земља, коју је 2006. године посетило око 15 мил. туриста. У око 4.000 хотела постоји 160.000 лежаја у којима се оствари више од 30 мил. ноћења. Главни туристички центри су стари градови – Брисел, Антверпен, Бриж, летовалишта на Северном мору – Остенде, Кноке Хејст, Бланкенберге, бање – Спа и Шофонтен. У Арденима преовлађује рекреативни и излетнички туризам. Последњих година развија се индустријски туризам. Некадашње фабрике и рудници претворени су у музеје. БРИСЕЛ је трећи по значају конгресни центар на свету. Приморје представља праволинијску обалу готово без естуара и острва, са пешчаним динама. Обала је неповољна за приступ бродова, те се ту налази само једна лука ОСТЕНДЕ (60.000 становника). Како је околина Остенда неповољна за лучки промет, тако је песковита обала повољна за плаже и морско купалиште. У Белгији је најразвијенији градски туризам. Од градских насеља у Фландријској низији су Антверпен, Бриж и Ган, али је туристички најатрактивнији и најпосећенији

Брисел. У АНТВЕРПЕНУ се налазе бројни споменици; катедрала Нотр Дам из XIX века, музеј, градска кућа, универзитет. Антверпен је град у коме су стварали многи познати уметници – Рубенс, Ван Дајк, Јорданс, Јан Бројгел Старији и Бројгдел млађи. Познати споменици и институције културе у граду су; опера, Рубенсов музеј, Богородична катедрала, куће у стилу Арт Декоа, универзитет и Академија лепих уметности. У Антверпену су одржане Летње олимпијске игре 1920. БРИЖ је престоница Фландрије. На очуваном средњовековном језгру налазе се цркаве (Маријина црква из XIII века). Ту се налазе и 83 m висок градски стуб из XV века, градска већница, кућа богатих грађана и музеји. ХОЛАНДИЈА је једна од водећих рецептивних земаља Европске уније, са више од 10 мил. туриста (2007). Најпривлачнији у Холандији су стари градови – Амстердам, Харлем, Утхехт, летовалишта на обали – Катвајк, Шевенинген, Зандворт, Едмонд и на Западнофризијским острвима – Тексел, Тершелинг,

Амеланд. Развијена је туристичка понуда по пловним рекама и каналима. Туристе привлачи цветање лала око Харлема од априла до средине маја. У регији полдера – најнижој низији Европе, вода је на сваком кораку, али каналисана. Ти канали су уједно и пловни путеви. На простору између Ротердама и Амстердама, на око 4.000 km2, узгаја се лала, која је пре око 300 година пренета из Персије или Јерменије. ХАРЛЕМ је чувен по продаји цвећа. Седиште је Велики трг са ренесансном зградом Влесхал, градском кућом и црквом. Чувен је и Музеј сликара Франса Халса. Али, ипак је Харлем и у свету познат по цветним пољима. У регији полдера су подигнута бројна насеља, од којих је туристички најразвијенији главни град АМСТЕРДАМ. То је највећи град Холандије, а такође и најпосећенији град са 3,5 мил. туриста годишње. Дела великих сликара, попут Ван Гога, Рембранта, Вермера и Боша, привлаче туристе у музеје и галерије. Кућа Ане Франк је музеј посвећен овој хероини, која је чувени дневник писала током Другог светског рата. У Ван Гоговом музеју је приказано неколико хиљада слика и цртежа овог уметника. Рембрантова кућа је музеј који представља колекцију Рембрантових дела и дела његовог учитеља Питера Латмона. Амстердам са правом називају северна Венеција јер је стари део града каналима подељен на 90 острва. Туристички су привлачна Западнофризијска острва. То је лук ниских пешчаних острва испред фризијске обале, које је плитко Валенско море одвојило од копна. Острва имају богат птичји свет, а бројни су и природни резервати. Плаже су дуге и песковите на острвима Тексел, Влиланд, Тершелинг, Амеланд и Ширмониког. ЛУКСЕМБУРГ годишње посети око 800.000 страних туриста. Доминира једнодневни шопинг туризам, углавном туриста из Немачке. Најзначајнији туристички центар је главни град ЛУКСЕМБУРГ. Поникао је на стеновитој обали Алзете, на темељима хиљаду година старе тврђаве – дома грофовске породице. Због положаја, понекад га називају Гибралтаром севера. У граду се издвајају знаменитости: катедрала, конзерваторијум, школа Европе у облику слова Е, коју похађају припадници 16 народа и у свету познат Радио Луксембург, чије емисије прати више од 50 милиона слушалаца.

24. ИТАЛИЈА ИТАЛИЈА представља комплексну туристичку регију. Туризам се развија захваљујући мору, атрактивним плажама, дугом инсолацијом, планинама, богатој историји, местима ходочашћа и др. Туризам је значајна привредна грана, што се може видети из чињенице да је по приходу од туризма међу првима у свету. Италија је успела да своју обалу валоризује, улагањем великих средстава. У Италији се може издвојити више регија са бројним туристичким центрима. ИТАЛИЈАНСКИ АЛПИ пружају се од Ђеновског залива до Јулијских Алпа, у дужини од 1.500 km. Најпривлачнији део су Доломити, где се развио спортскотуристички центар Кортина д’ Ампеко, где су 1956. године одржане Зимске олимпијске игре. Захваљујући дугом трајању снежног покривача, тихом и ведром времену током зиме, са доста сунчаних дана, могућа је дуга сезона скијања. Кроз Доломите води чувени Олимпијски алпски пут који

повезује туристичке центре у којима су се одржале Зимске олимпијске игре – Гармиш Партенкирхен у северним Алпима (Немачка) и Кортина д’ Ампеко у Доломитима. Доломите карактерише развијен транзитни (лети туристи из западне Европе на путу ка сунчаном Средоземљу прелазе преко Доломита) и излетнички туризам (Доломити су омиљена излетничка зона за становнике великих градова у северној Италији). Кортина д’ Ампеко има око 23.000 лежаја и располаже са 140 km уређених скијашких стаза и више од 50 скилифтова. Развоју туризма погодује близина Венеције (160 km), тако да туристи могу да комбинују зимско-рекреативне садржаје Поред Кортине, у Доломитима су се развили центри: Алта Бадиа, Ортисци, Валгардена и др. ВЕНЕЦИЈА је један од познатих историјских градова на јадранској обали. Спада међу најатрактивније туристичке дестинације у Италији и Европи, а позната је и по традиционалном карневалу. Град је изграђен на пешчаним острвима. Улице су представљене каналима (има их преко 150). Превозна средства су замењена гондолама, чамцима и бродовима. Од грађевина се истичу Дуждева палата, црква Светог Марка, црква Санта Мариа де ла Салуте и др. У граду се налазе бројни мостови. Најпознатији је мост Понте Риалто. Пред тргом Светог Марка састају се три канала: Канал Гранде, Канал ди Сан Марко и Канал де ла Ђудека. Базилика Светог Марка је доминантна грађевина на истоименом тргу. Мост уздаха је један од мостова у Венецији и уз мост Риалто вероватно најпознатији. Венецију годишње посете милони туриста. У њој се сваке године одржава филмски фестивал. Цела ЛИГУРИЈА је проглашена ривијером, а центар јој је Ђенова. Ривијера има низ малих приморских насеља у којима се развија туризам, а најпознатија су Империја и Сан Ремо. Они су познати као летовалишта, али је туризам развијен и зими због повољне климе. Градови су пуни вила и паркова, а Сан Ремо је познат и по музичким фестивалима. Туристички центри Лигуријске ривијере су првобитно били зимовалишта, пре свега богате клијентеле. Ту се налазе Сан Ремо (познат по фестивалима цвећа, музике, карневалима и сличним манифестацијама), Империја, Санта Маргерита и Портофино. Купалишно-рекреативни туризам представља основу туристичког развоја, у коме доминантно учешће по броју туриста и броју остварених ноћења, имају домаћи туристи. ЈАДРАНСКА РИВИЈЕРА се назива Ривијера ромањола, јер се у италијанској области Емилија-Ромања налазе највеће плаже са великим смештајним капацитетима, који су концентрисани у Риминију. У приморском делу Ромање развили су се познати туристички центри: РИМИНИ, са плажом дугом око 25 km, РИЧИОНЕ, МИРАМАРЕ и др. АНКОНА привлачи туристе својим празничним народним свечаностима – фестама, од којих је посебно популаран Рибарски народни празник. Поред купалишно-рекреативне зоне ове регије, туристички значај има и њен континентални део. У њему је много споменика из прошлости, уметничких грађевина, старих цркава, термоминералних извора и чувених бања. У РАВЕНИ, поред бројних културно-историјских споменика, посебно се истиче гробница Дантеа, једног од највећих песника средњег века. Од бања је најпознатија САЛСОМАЂОРЕ. Регија Ромања је по броју остварених остварених ноћења у 2007. години (8 мил.) заузимала 4.

место у Италији. По обиму смештајних капацитета, Ромања је 2. италијанска регија (иза Тоскане), при чему је учешће хотелских лежаја 2/3 укупних капацитета. Једна од туристичких регија је ТОСКАНА, у којој је историјско и привредно средиште Фиренца. ФИРЕНЦА је један од најлепших градова Европе. Родни је град Дантеа, Бокача, Донатела, Леонарда да Винчија, Микаленђала и др. Ту се налазе бројне грађевине који туристи посећују: катедрала Санта Мариа дел Фиоре, капела Медичи, копија микеланђеловог Давида, палате Баргело, Пити, Санта Краче, Понте Векио, уметничке галерије и др. Савремену Фиренцу називају и италијанска Атина. ПИЗА је један од познатијих и посећенијих градова Тоскане. Налази се на реци Арно. У делу града Пјаца дел Дуома су градска катедрала, баптисерија и звонарски торањ. Торањ је чувен по накривљењу. Често се нагиб торња описује мистичним околностима и религијским веровањма, али реалност је да се он појавио због подлоге на којој је изграђен. Наиме, Бонано Пизано је започео 1173. изградњу куле која је, заједно са Дуомом, крстионицом Светог Јована и Кампосонтом, једно од архитектонских ремек дела. Радови су међутим обустављени, јер је торањ, саграђен на алувијалном плавном тлу, почео да показује прве знаке нагињања. Прва три нивоа нагнула су се за 0,5° ка северу. Рад је настављен после једног века, када су подигнута следећа три нивоа. Од трећег до шестог нивоа дошло је до промене нагиба за 0,5° ка југу. Завршени торањ поштује првобитни цилиндрични облик, са колонадом од 6 спратова и делом за звона, али откад је почео да служи као звоник, нагнутост се знатно повећала. Недавна проучавања показала су да би се торањ срушио чим је био довршен, да је само мали виши. Када је реч о тосканским плажама, оне нису посећене као суседне лигуријске. Ипак, и овде се истиче неколико купалишних центара, као што су: Вијаређо – најстарије морско купалиште у Италији, Торе дел Лаго, острво Елба и др. Најпознатије бање су: Монкетани, Бањи ди Лука, Терме де Кашина и др. Ову регију карактерише велики туристички промет од преко 10 мил. туриста годишње. ЛАЦИО са Римом представља једну од најзначајнајих туристичких регија. Туристичке вредности већином су концентрисане у Риму, који је познат и као вечни град. Рим скоро да нема конкурента у свету када је реч о бројности античких споменика. Антички амфитеатри Колосеум и Форум, Трајанова и Каракалина купатила, на једној, Ватикан са комплексом сакралних грађевина и културних институција, на другој страни, чине Рим једним од најпосећенијих центара градског туризма. У граду су 1960. одржане Летње олимпијске игре. Због погодне климе, боравак у Риму је пријатан скоро у сваком делу године. Приморје Лација такође је туристички активирано. Од рта Орбетела обала је највећим делом ниска и песковита, па су развила купалишта: Тарквинија, Сан Маринела, Остија, Формиа. Ппознате бање су Бања ди Тиволи и Викарело. Природне вредности имају комплементаран карактер у туристичкој понуди Рима. Године 2007. Рим је посетило око 24 мил. туриста, који су остварили преко 27 мил. ноћења. КАМПАЊА је регија која гравитира Напуљу – најближем великом граду. Атрактивности предела Кампање доприносе Беневентска низија северно од

Напуља, вулкан Везув и Флегрејска поља, на којима су некада избијали вулкани, док данас из преосталих кратера избија сумпоровита пара. У питању је туристички атрактиван простор високих куриозитетних атрибута, при чему посетиоци Напуља радо праве излете аутомобилом или успињачом до Везува, са кога се пружа поглед на Напуљ и острво Капри. Испод Везува постојала су три римска града: Херкуланум, Стабије и Помпеја. Приликом ерупције Везува 79. године, Помпеја је била засута пепелом, а друга два града пепелом и лавом. Помпеја је откопана, тако да се и данас могу распознати улице, куће, али постоји и савремени град, близу некадашњег. У њему је уређен јединствен археолошки музеј, па туристи долазе да би посматрали страгове ватрене стихије. Кампања пружа добре могућности за развој купалишно-рекреативног туризма. Обала је разуђена, а испред Напуљског и Салернског залива се налазе атрактивна острва Капри, Ишија и др. Најпознатија купалишно-рекреативно места на обали су: Соренто, Амалфи, Атрани и Равело. По обиму туристичког промета (5 мил. туриста и 20 мил. ноћења 2007. године) и изграђености смештајних капацитета (177.000 лежаја), Кампања је средње развијена туристичка регија. СИЦИЛИЈА је највеће острво у Средоземном мору. Дух антике се може осетити у Аргиђенту, некада најбогатијој грчкој колонији на југу Италије. Туристи масовно посећују и Архимедов град Сиракузу, барокну Катанију, као и најчувенији европски вулкан Етну. Палермо је град са великим трговима и катедралама. Туристе у Палерму привлачи монументална катедрала из XII века, егзотична вегетација и гостољубиво становништво. Сиракуза је град који су основали Грци далеке 735. године пре н.е. Град је познат по грчком математичару Архимеду, кога су у Сиракузи убили римски легионари. За туристе су још занимљиви градови Монреале и Кефалу и археолошка налазишта Химера и Солунто. Туристи се опредељују да посете Етну, који је највиши активни вулкан у Европи, (3.340 m) са око 400 угашених и неколико активних кратера. Најпознатија летовалишта су Таормин и Ђордини Наксос. САРДИНИЈА је по величини друго острво у Средоземљу. Поред природних лепота, позната је и по траговима различитих цивилизација, од Картагине и римских рушевина, преко Ђенове, готских и барокних грађевина до староседелачке цивилизације. Сардинија је добила име по Сардима, иберском племену које се настанило у XII веку пре н.е. Они су развили цивилизацију, а њихове грађевине – нураги су у облику торња, високе 12-30 m. На Сардинији и данас постоји око 7.000 тих грађевина. Трагови историје видљиви су у архитектури, култури и обичајима. Један од занимљивих градова јесте Сасари, са средњовековним центром и осамљеним трговима. Аљеро је познат по именом Мала Барселона због снажног каталонског утицаја. Градске зидине, уске средњовековне улице, јавни паркови и простране пешчане плаже део су онога што Аљеро пружа. Највећа атракција у околини града је пећина Грото де Нетуна.

25. ФРАНЦУСКА ФРАНЦУСКА је деценијама водећа рецептивна земља, са највећим бројем страних туриста. Она се убраја међу светске туристичке велесиле. У хотелима

свих категорија на располагању је више од 600.000 лежаја, а сваке године Француску посети 73 мил. туриста. Већ крајем XIX века на Азурној обали се развио луксузни туризам, а нешто касније и на обалама Бискајског залива и Нормандије. Главна туристичка подручја су Париз, Азурна обала, долина Лоаре, обала Нормандије и Алпи. У тим регијама се развио зимско-спортски, купалишно-рекреативни, градски, конгресни, бањски и други видови туризма. Француској припада највећи део ЗАПАДНИХ АЛПА, који су изузетно валоризовани. На први поглед, у француским Алпима је развијен зимски туризам, а и током лета се могу срести туристи. Посебно је интересантан Мон Блан, највиши врх западне Европе (4.807 m), удолина Шамони, а туристички центар подручја је Гренобл (Зимске олимпијске игре 1968). Француски део регије Мон Блана је у туристичком погледу значајан, посебно због чињенице да је регија саобраћајно приступачна. Добра приступачност, велики нагиби планинских страна и површине под ледом (око 110 km2), били су од суштинског значаја за развој различитих видова туристичког промета: транзитни, зимско-спортски, летњи боравишни, бањско-климатски туризам, алпинизам и др. Лети пажњу привлаче три мотива: врх Мон Блан, ледник Мер де Глас и Егиј ди Миди – планински врх у облику џиновске камене пирамиде (3.842 m), који је мета алпиниста. Летња туристичка сезона се прво афирмисала у Шамонију и Курмајеру, где се одлазило ради посматрања Мон Блана, пењања на овај врх и шетње до ледника. Зимска сезона је започела развојем зимских спортова прво у Межеву. Касније се тежиште туризма пренело на Курмајер. У регији се развио већи број туристичких места: Межев, Комблу, Сен Жерве, Ле Контамин и Шамони. Француски део регије Мон Блана припада покрајини Горња Савоја, у којој је према званичној статистици, евидентирано преко 50 туристичких места (скијашки центри). Овај део Алпа располаже обимном скијашком инфраструктуром, са жичарама, гондолама и скилифтовима, са капацитетом превоза од скоро 700.000 скијаша на сат. Гостима стоји на располагању 510.000 лежаја. У свим смештајним објектима годишње се оствари око 20 мил. ноћења. Изградњом железнице 1901. године у долини Шамони, зимски боравак на планини постаје популаран. Шамони је појам зимског и планинског туризма. Овде је изграђена прва алпско-туристичка успињача 1909, и одржане прве Зимске олимпијске игре 1924. године. Јужно од Шамонија за потребе туризма је изграђен највиши аутопут у западној Европи (превој Изеран 2.670 m). Граде се и прве жичаре (Ле Бревон 1930, Егиј ди Миди 1955. и Ла Фрежер 1956). Данас је Шамони један од најпосећенијих и најопремљенијих зимских центара на свету. Гренобл се налази у подножју Алпа, на надморској висини од 214 m. Због планинских спортова град је туристички значајан. У Греноблу су одржане Зимске олимпијске игре 1968. године. Межев, са околном групом мањих локалитета, има изузетне погодности за развој зимског и летњег туризма (дуготрајан снежни покривач, разноврсни нагиби терена, зелени пејзажи, бројни природни видиковци и др). Межев је одавно стекао репутацију монденско-туристичког центра. Бројни ноћни клубови, казина, изложбе, галерије привлаче француску, белгијску, холандску и другу клијентелу. СЕВЕРНИ ФРАНЦУСКИ ПРЕДАЛПИ су средњепланински, а мањим делом

високопланински. Они су под утицајем Атлантског океана и добијају већу количину падавина, што погодује бујној вегетацији, бројним ливадама и шумама. Тим особеностима треба додати још једну значајну у туристичко-географском погледу: терен је дисециран бројним сликовитим клисурама и кањонима. Због комплексности понуде, туристички промет је релативно равномерно распоређен током године. То је један од узрока што у регији није дошло до изградње великих туристичких центара – Вилард-Ланс, Вал д’ Изер, Вилар, Лејсин. Француски део регије ФРАНЦУСКО-ИТАЛИЈАНСКИХ ВИСОКИХ АЛПА

просечен је са три унутрашње долине, које представљају окосницу три мање регије: Тарантез, Ла Мориен и Оазан. Ове три регије припадају покрајини Доња Савоја, у којој је евидентирано око 60 зимско-спортских туристичких центара. У функцији је преко 1.000 скилифтова, са капацитетом превоза од скоро милион лица на час. Највећи број лежаја је смештен у бројним кућама и становима за одмор (520.000 лежаја), док се у хотелима налази око 350.000 лежаја. Регија ТАРАНТЕЗ једна је од најпосећенијих француских зимско-спортских регија. У овој регији налази се Национални парк „Ваноаз”, који представља продужетак италијанског Националног парка „Гранд Парадизо”. У периферној зони Националног парка је пре одржавања Зимских олимпијских игара 1992. године у Албертвилу, већ било изграђено 350.000 лежаја. Међутим, олимпијска грозница је иницирала обимну изградњу инфра и супраструктуре. У 1992. Ваноаз је регистровао промет од око 2 мил. посетилаца. Два међународно позната зимско-спортска центра ове области су Вал д’ Изер и Куршевел. Вал д’ Изер је најпознатији туристички центар у регији Француско-италијанских високих Алпа, који располаже материјалном базом (27.300 лежаја), где се оствари око 2 мил. ноћења годишње. Куршевел је други зимско-спортски туристички центар. Располаже са око 30 хотела. За потребе зимско-спортског туризма уређено је 600 km скијашких стаза и инсталирано 200 скилифтова. АЗУРНА ОБАЛА има изузетно повољан туристички положај. Рекордни промет од 72 мил. ноћења је остварен 2000. године. Године 2007. Азурну обалу је посетило 10,6 мил. туриста, који су реализовали 65 мил. ноћења. Хотелски објекти Азурне обале располажу са 60.000 лежаја. Туристичка регија Азурна обала је на другом месту у Француској по обиму хотелских капацитета (преко 700 категорисаних хотела), иза ширег подручја Париза. Треба истаћи значај кампинга који се појавио пре Другог светског рата. Данас регија располаже великим бројем кампинг места (више од 8.000). На Азурној обали постоји 20-ак туристичких центара, међу којима су Ница, Монако са Монте Карлом и Кан. Ница је највеће градско насеље на Азурној обали. Најпривлачнији део Нице је чувено енглеско шеталиште – 5 km дуга авенија, чијом су једном страном поређани најелитнији хотели, а на другој страни је песковита плажа. Недалеко од старог дела града се развило туристичко насеље Вилефранш Сур Мер, са више од 3.000 вила, као и насеље Болиер. Учешће Нице у укупном туристичком промету на Азурној обали износи више од 1/3 (преко 3 мил. туриста годишње). Ница је најпосећенија лука у Француској када је реч о туристичким крузерима, који су у овој земљи а и читавом Медитерану

популарни. За потребе опслуживања обимног туристичког промета изграђено је близу 200 хотела различитих категорија, са око 10.000 соба. У Кану је уређена најлуксузнија лука за јахте на читавом Медитерану. У свету филмске уметности, Кан је познат по фестивалима, који за собом повлаче и ексклузивни туризам, монденску и уметничку клијентелу. Филмски фестивал у Кану траје свега неколико дана, али то не значи да Фестивалска палата са околином није занимљива и након одржавања фестивала. Осим ноћних клубова и казина, туриста се може забавити шетајући по Шеталишту славних, где су многе звезде филмске уметности оставиле отиске дланова, али и други уметници, попут Ернеста Хемингвеја. Монте Карло се амфитеатрално издиже изнад обале. Овде су изграђени луксузни хотели. Импозантно место заузима у свету коцкарница Казино, по којој је град препознатљив. У граду је изграђено 50 већих луксузних хотела. У Монте Карлу се налази највећи део стазе, на којој се одржава трка Формуле 1 – Велика награда Монака. ПАРИСКИ БАСЕН обухвата 25% територије Француске. Посебан значај има низија Нормандије. Важне луке су Руан и Авр. У близини Авра, на песковитом ушћу Сене су купалишта Трувил и Давил. Најзначајнији центар је Париз. О значају Париза и његовог најближег окружења за развој туризма у Француској указују подаци да се у Ил де Франсу оствари преко 10% свих ноћења у Француској. Париз има обимне смештајне капацитете, око 150.000 хотелских лежаја. Годишње га посети преко 15 мил. туриста, који остваре више од 33 мил. ноћења. У Француској је развијен и бањски туризам. ВИШИ је најпознатија француска бања. Изграђена је за време Наполеона III. Бања је са бикарбонатно-содном водом. У новије време се у Вишију поред балнеолошког развија и спортско-рекреативни туризам. Остале француске бање су: Лишон, Екс ле Терм, Амели ле Бен, Бањер де Бигор и др.

26. НЕМАЧКА И ДАНСКА НЕМАЧКА има повољан туристичко-географски положај у средњој Европи. Са 82 мил. становника, Немачка је велики емитивни туристички центар. Велики број туриста годишње посети ову земљу. Почетком 1990-их година уложена су значајна средства у изградњу нових капацитета, реконструкцију и модернизацију постојећих објеката у градским, бањским и планинским центрима. Основни циљеви финансијског подухвата, на чијој се реализацији и данас ради, били су: побољшање рекреативних, здравствених и других функција туристичких центара и конкурентности њихових производа; подизање еколошког квалитета туристичких простора; приближавање туристичке понуде захтевима домаће тражње, и на тој основи смањење одлива националног дохотка преко обимних путовања у иностранство; привлачење веће иностране тражње, ради остваривања позитивног биланса у туристичкој делатности. У Немачкој су најразвијенији планински и градски туризам. Највећи број туриста посећују планинске центре Алпа и бројне градове. Највиши врх немачких Алпа, као и целе Немачке, је Цугшпиц (2.963 m). Познати туристички центар Гармиш Партенкирхен, полазна је тачка за успон на Алпе и центар је

зимских спортва (Зимске олимпијске игре 1936). Јужни део Немачке, Баварска и Баден-Витемберг, спадају међу посећеније делове Немачке. Атрактиван пејзаж Шварцвалда на западу, брда Баварске, долине Дунава и Рајне, чине регије туристички привлачним. ШВАРЦВАЛД је најпознатија туристичка дестинација у Немачкој. То је предео клисура, плодних равница, шума, атрактивног планинског пејзажа, сликовитих села и градова. Ту се налази универзитетски град Фрајбург, а туристи могу пливати у бројним језерима, пешачити километрима дугим стазама и попети се на Фелдберг, одакле се могу видети удаљени Алпи. Боденско језеро је највеће језеро Немачке, на тромеђи Немачке, Швајцарске и Аустрије. Дуж обале језера су атрактивни предели, а од туристичких центара се истиче Констанца, Мерзбург и Бирнау. Издваја се и острво Мајнау, са егзотичним вртом и барокним дворцем и острво Рајхенау. Најзначајнији градски туристички центри су Хамбург, Берлин, Лајпциг, Минхен и други. ХАМБУРГ је највећа лука Немачке. Значајан је центар културе, науке и уметности. У њему се налазе бројни музеји, библиотеке, чувени зоолошки врт у Штелингену. Хамбург је родно место композитора Јохана Брамса. БЕРЛИН је највећи град Немачке и од 2000. године поново главни град. Између 1961-1991. године Берлинским зидом био је подељен на Западни и Источни Берлин. Остаци зида данас су туристичка атракција. Град је просветни, научни и уметнички центар државе. ЛАЈПЦИГ је познат као сајамски град, у коме се сајамске приредбе према неким подацима одржавају од 1286. године. Лајпциг има стар универзитет, основан 1409. године. Родно је место Лајбница и Рихарда Вагнера. МИНХЕН је по броју становника други град у Немачкој са бројним трговима, широким улицама, старим градским језгром. Поред богатства архитектонских објеката, који се могу видети, туристи могу посетити музеје и галерије. Минхен је велики кулинарски центар, а познат је и по квалитетним пивима која се могу пробати на светски познатом Октобар фесту. У овом граду су 1972. одржане XX летње Олимпијске игре. ДАНСКА обухвата полуострво Јиланд и око 500 острва, од којих је 108 насељено. Главни туристички центри су Копенхаген са околином, летовалишта на северној обали Селанда и северној и југозападној обали Јиланда. Посебна је туристичка атракција забавни парк Леголанд у Билунду. КОПЕНХАГЕН је главни град и лука Данске. Налази се највећим делом на источној обали острва Селанд, а мањим делом на северозападној страни острва Амагер. То је највећи град у регији северне Европе, те га често називају „Париз севера”. Приликом представљања овог града, туристички посленици наглашавају да је он у привредном погледу најјачи мали град на свету. У центру Копенхагена се налази забавни парк „Тиволи”, по угледу на истоимени парк у Паризу, основан 1843. Поред основне улоге, забавне, он има улогу и ботаничко-палеонтолошке баште на отвореном (на улази у парк се налази експонат препарираног мамута – прастановника северне Европе). Туристи посећују и модеран трг са градском већницом, изграђеном 1908. На већници се налази часовник, који показује време у већим градовима света, као и локално време у Данској. Туристима се нуди и Аквавита (то није вода живота, како произлази из назива, већ ракија од кима), и чувено пиво Туборг. Симбол

Копенхагена је споменик Мала сирена (лик из Андерсенове бајке). Врло атрактивно Дворско острво је повезано са копном преко 8 мостова. У Копенхагену се налази око 20 музеја, 3 библиотеке и бројни уметнички салони. Најпознатији музеји су: Нова Карлсбергова глиптотека, Национални музеј, Музеј играчака, Музеј воштаних фигура, Музеј града Копенхагена и други. Копенхаген има 134 хотела са око 18.000 лежаја, што чини 23% хотелских капацитета Данске. Осим хотела, град има и 38 кампова и 3 омладинска хотела са 900 лежаја. По броју туриста и ноћења, у Копенхагену се реализује 15,5% туристичког промета Данске. Највећи број туриста је из Шведске, Немачке и Велике Британије. Просечан боравак иностраних гостију је 2,4 дана, што указује на велики број пословних и конгресних кретања. То је значајно, јер овај сегмент туристичке тражње остварује већу потражњу од класичних туриста. Туристи приликом посете Данској радо посећују острво Фин и град Оденсе, родно место Ханса Кристијана Андерсена. Ликови из Андерсенових бајки су инспирисали многе данске уметнике.

27. ИРСКА И ВЕЛИКА БРИТАНИЈА ИРСКА је великим улагањима у инфраструктуру постала туристички привлачна. Годишње је посети више од 6 мил. туриста, а привлаче их, пре свега културне знаменитости и добре могућности за спортско-рекреативи туризам. За туризам ове острвске државе је најзначајнији главни град ДАБЛИН. То је културна метропола за уметнике из целог света. Налази се на источној обали. Центар града је углавном изграђен у грегоријанском и викторијанском стилу, нпр. градска кућа, градска већница и куће на Тргу Мерионкао, Даблински дворац и седиште британских вицекраљева. У центру је и протестанска катедрала Светог Патрика (највећа у Ирској), катедрала Свете Марије, Национални музеј, галерија, Даблински музеј писаца, универзитет „Тринити” и др. Године 2003. Даблин је посетило око 4,5 мил. туриста. Од природних и културно-историјских вредности Ирске издваја се ГЛЕНДАЛОХ – манастирско насеље у брдима Виклов, јужно од Даблина, које је у VI веку на два живописна језера основао Свети Кевин. Истичу се 30 m висок округли торањ, катедрала Светог Петра и Павла, средњовековни грбови с ирским крстовима. ВЕЛИКА БРИТАНИЈА је по броју туриста међу водећим емитивним и рецептивним земљама Европе. Највећи број туриста долази у ЛОНДОН, град који својим лепотама привлачи милионе посетилаца из свих делова света. Лондон се налази на обалама Темзе у југоисточној Енглеској, у средишту Лондонског басена. На бази значаја вишевековне историје и традиције, културно-историјских споменика, музеја и галерија, формира се понуда која привлачи велики број туриста из целог света. Лондон представља јак туристички центар целе Европе. На ову констатацију упућује и податак о дужини боравка страних туриста у овом граду. У просеку, туристи остваре шест и више ноћења, што није уобичајено за типичан градски туризам. Ових, у просеку шест до седам дана је мало да би се упознао Лондон, али за то време туристи се могу упознати са туристичким знаменитостима. ГЛАЗГОВ је

највећи град Шкотске и трећи у Великој Британији. Налази се на реци Клајд, на западној обали Шкотске. Глазгов је центар бродоградње, и за разлику од Лондона важи за град индустрије и рударства. ЕДИНБУРГ је други град по величини у Шкотској. Престоница је Шкотске од 1437. Стари и Нови град су стављени на UNESCO-ву листу 1995. године. На брду изнад града диже се Единбуршки дворац, који је вековима служио за одбрану, а који је данас главна туристичка дестинација. Од дворца пружа се улица Краљевска миља, која води до Халируд хауса, краљичине резиденције у Шкотској. Единбург је и универзитетски град. Познат је по годишњем Единбуршком фестивалу, као и по Хагманеј уличној забави.

28. ТУРИЗАМ ГРЧКЕ ГРЧКА је једна од значајнијих туристичких земаља Европске уније, иако је релативно мала и сиромашна природним ресурсима. Са 14,3 мил. евидентираних страних туриста, Грчка је у 2007. заузимала 15. место у свету и 7. место у Европи. Укупан број остварених ноћења у објектима хотелског типа исте године износио је 57,6 мил. Грчка има веома повољан туристичко-географски положај. С правом је називају југоисточним ртом Европе. Излаз на три мора, повољни климатски услови, разноврсни рељефни облици, бројна острва, културно-историјска баштина – све је то утицало да Грчка данас заузима значајно место на листи водећих европских и светских туристичких дестинација. Атика је најважнија туристичка регија Грчке. Побрђа на северозападу прелазе у планину Парнас, по грчкој митологији ПЛАНИНУ

ПЕСНИКА И ВИЛА, која је 1953. проглашена националним парком. У подножју планине налази се велики број локалитета и трагова из прошлости Грчке, који су изузетно привлачни за туристе. Ту су остаци старогрчког пророчишта ДЕЛФИ, остаци зидова града ТЕБЕ, Термопилски кланац и др. Центар регије Атика, најпривлачније туристичко место Грчке и Балканског полуострва је АТИНА. СЕВЕРНА ГРЧКА туристима нуди комбинацију истраживања нетакнуте природе, историјског и културног наслеђа, урбаног живота и развијеног туризма. Предели планине Олимп пружају љубитељима планинарења и шетњи кроз природу јединствене призоре и пејзаже. Поклоници археологије могу посетити велики број археолошких локалитета. Северна Грчка је музеј на отвореном византијске уметности и архитектуре. Бројна су насеља: ПАРАЛИЈА, ЛЕПТОКАРИЈА, ПЛАТАМОН итд. Међутим, регија нема већи значај за боравишни туризам, мада је привлачна. Простране котлине језерима, водопади на планинским рекама, језера богата рибом, високе планине погодне за зимске спортове, сликовита насеља, бројни споменици из времена Александра Македонског и Римљана, представљају туристичке вредности које још увек нису у довољној мери валоризоване на тржишту. Планина ОЛИМП са врхом Митикас (2.917 m) je највишa планинa Грчке. Представља део дивље и нетакнуте природе, који је проглашена за национални парк и садржи преко 1.500 биљних врста, од којих су 23 ретке, јединствене у целој Европи. Од 1983. под заштитом је UNESCO-а. У Грчкој митологији ова планина је дом бесмртних

богова. Веровало се да у средишту планине постоји Зевсова палата, а крај ње палата осталих богова. Археолошко налазиште са међународним значајем јесте ДИОН, град бога Диаса, свети град Македонаца. У археолошком парку се може посетити седам ископина и музеј. Град је окружен снажним зидинама у облику четвороугла, док се унутар њега шири мрежа путева. МЕТЕОРИ, манастирско насеље, смештено је на високим стенама. Калуђерска заједница која се формирала на овим стенама јединствена је у свету. Према веровању, први пустињаци су се досељавали да би исповедали душу у миру, заборављени и изоловани од света. Метеори чине манастири Света Тројица, Варлам, Преображење, Свети Стефан, Свети Никола Анапависис, Русан и Пресвета Дева. Камене куле манастира Метеори (висеће стене), настале су повлачењем мора пре око 30 мил. година. Први религиозни објекти су изграђени 985. године, када једну од бројних пећина насељава монах Варнава. Године 1382. монах Атанасиос, повлачећи се пред Турцима, долази у Тесалију, где оснива први манастир, Велики метеори, на висини од 623 m, највиши манастир целог комплекса. Затим се граде и остали манастири, којих је укупно било 23. До XIX века их остаје свега 7, колико их има и данас. ЕДЕСА је позната по брзацима и водопадима реке Лудијас и по Цветном фестивалу, који се одржава у пролеће. У овом граду је Александар Македонски крунисан за краља, а потом је саградио позориште које је очувано до данашњих дана. Недалеко од Едесе се налази Пела, родно место Александра Македонског. За туризам је још значајније острво ТАСОС. Изузетно је шумовито, пејзажно разнолико, пуно споменика и са плажама дуж целе обале. КРФСКА РЕГИЈА има стратегијски положај. Острво Крф је значајно по томе што је послужило као уточиште српској војсци после повлачења преко Албаније у Првом светском рату. На острву Видо се налази гробље српских војника, а море поред острва је гробница многих српских војника. Крф је привлачан за туристе како због природних лепота, тако и бројних споменика, цркава и других остатака прошлости. Крф представља значајну туристичку регију, која располаже са око 90.000 лежаја, од чега 35.000 у хотелским капацитетима. Располаже са 300 хотела, приватних апартмана, бунгалова и великим бројем угоститељских објеката, који са хотелима прелази бројку од 1.000. Стари град Крф је један од најинтересантнијих градова у Грчкој. Као и остала јонска острва, Крф никада није пао под турску власт. Највећи утицај имала је Млетачка република, која је вековима управљала острвом, што граду даје посебан карактер. Град Крф је космополитски град са преко 30.000 становника. Обезбеђен са две тврђаве и зидинама, сачувао је лепоту коју је стицао вековима. Најрепрезентативнији објекат је Листон, палата која се налази између уских градских улица са једне стране и Спианаде, широког шеталишта са парком и тереном за крикет, са друге стране. Област Сидари се у многоме разликује од осталих делова Крфа. Ветар и морски таласи уклесали су необичне стене, које личе на статуе. Између њих су мале пешчане плаже, које између стена изгледају као базени или канали. Палеокрстарица је најстарије насеље на острву, са плажама и кристално чистим морем. На врху брда, одакле се пружа поглед на залив, налази се манастир из 1228. године. Туристи могу посетити и место Лаконес, област Бела Виста са погледом на Палеокрстарицу

и део острва. У периоду 2000-2007. обим туристичког промета на Крфу кретао се између 3,7 и 4,6 мил. ноћења годишње. СПОРАДСКО-КИКЛАДСКА РЕГИЈА обухвата острва у Егејском мору, са више архипелага: Северни Споради, Јужни Споради, Киклади, острва Додеканез и три острва: Хиос, Самос и Лесбос. Егејска острва су једна од највећих туристичких атракција Грчке. Лако су доступна, поседују бројне пешчане плаже и културно-историјске споменике. Боравак на острвима пружа посетиоцу потпун доживљај. Споради су група острва у западном делу Егејског мора, дуж источне обале грчког копна, а у близини већег острва Еубеје и обале Тесалије. Спораде чине 24 острва, од чега су 4 већа и стално насељена: Скиатос, Скопелос, Алонизос и Скирос. Еубеја је острво одвојено свега 40 m од копна уским мореузом. Кроз мореуз морска водa се крећe брзином од 13 km/h, пре подне на једну страну а после подне на другу. Овај феномен се данас објашњава плимским таласом под утицајем месеца, а у прошлости се приписивао надприродним силама. На острву се налазе туристичка насеља и центри са бројним хотелима и угоститељским објектима. Еубеја пружа велике могућности одмора, забаве, као и посете бројним културно-историјским знаменитостима. КИКЛАДСКА ОСТРВА су најпопуларнија и најпознатија грчка острва. Добила су име због тога што формирају имагинарни круг у јужном делу Егејског мора. Због белих кућа нанизаних као гроздови на падинама изнад залива, литица и обала, називају их још и БЕЛА ОСТРВА. У прошлости су представљала природни прелаз преко којег се минојска цивилизација ширила ка копненој Грчкој. Најпознатија Кикладска острва су: Миконос, Санторини, Парос и Наксос. МИКОНОС је острво чувено по плажама, џетсет журкама и пеликанима. На острву се могу наћи бројни остаци античке прошлости, а у близини је Делос, острво – музеј, а некада центар Кикладске цивилизације. Родно је место бога Аполона, где се налази храм и светилиште. САНТОРИНИ је јединствено острво вулканског порекла. Представља велику калдеру –насталу катастрофалном вулканском ерупцијом 1450. године пре н.е. Незаборавно упловљавање бродом у гротло успаваног вулкана, пењање на магарцу до Фире, залазак сунца у Ији, плаже од разнобојног вулканског песка и журке са погледом на вулкан, само су неки од разлога због чега се туристи стално враћају на острво. Наксос је највеће Кикладско острво, привредни и економски центар. Ту се налазило и средиште Наксоског војводе који је владао Какладским острвима у време Млетачке владавине. Плаже, историјске знаменитости, археолошка налазишта и планинско залеђе чине Наксос атрактивном туристичком дестинацијом. Додеканска острва су најисточнија група острва лоцирана уз Малу Азију. Последња су постала део модерне грчке државе 1948. Живописни пејзажи, повољна клима и плаже чине острва атрактивним. Од 163 острва насељено је само 26. Најзначајнија острва су РОДОС и Патмос. На Родосу се налазило једно од седам светских чуда старог века, Колос са Родоса – бронзана статуе Хелиоса, бога сунца. На острву је и Кастело, палата великог Мајстора, витеза католичког реда Светог Јована, који је на Родос у првом веку донео хришћанство. Патмос је у хришћанству најзначајније острво, јер га је у првом веку посетио апостол Јован, који је у

пећини изнад залива написао Књигу Откровења – Апокалипсу. На том месту је у VII веку подигнут манастир који посећује велики број ходочасника из света. Око манастира саграђена је Хора – главни град острва, како би мештани били што ближе светињи. Острво је уским мореузом подељено на два скоро симетрична дела. Велики број увала и залива са плажама су још један разлог због којег велики број туриста посећује ово острво.

29. АТИНА Својим положајем, Атика је зашла у Егејско море и представља једну од важних туристичких понуда. Током историје имала је додирних тачака са египатском, вавилонском, феничанском и римском културом. Поморски положај долази до изражаја од 1869. године, пуштањем у промет Суецког канала. Најважније туристичко место на Атици је АТИНА, која се убраја у најстарије градове Европе. У њој се налазе споменици разних епоха. То је град Софоклеа, Перикла, Платона, Сократа, Аристотела, Фидије и др. Од историјских локалитета истичу се Акропољ са Партеноном и Ерехтејоном, Дионисијево позориште, Агора, Олимпијски стадион. Акропољ је стеновити брежуљак, који се диже 156 m у средишту атинске низије. Представљао је место у којем се развио култ Атине, најважније богиње града. Првобитни положај је коришћен за насељавање током неолита, али у 6. веку пре н. е. добија религиозни значај, када Писистратус започиње градњу храма Атини. ПАРТЕНОН, симбол демократије Атине, саграђен је између 447. и 432. године пре н. е. У наосу храма чува се, од злата и слоноваче, статуа Атине Партенос, дело вајара ФИДИЈЕ. Партенон има 8 дорских стубова не краћим и 17 на дужим странама храма. Унутрашњост је изграђена од мермера са планине Пендели и укарашен првим Фидијиним радовима: „Борба џинова”, „Битка Кентаура”, „Пад Троје” и „Рођење Атине”. ЕРЕХТЕОН је изграђен између 421. и 406. године пре н. е. северно од Партенона. Овај необичан јонски храм је пос-већен старим боговима Атине. На јужној страни храма, уместо стубова постављене су КАРИЈАТИДЕ. Ова група од шест женских фигура представљају ослонац крову храма. Општи утисак је да девојке ходају у мирном ритму све-чане поворке, а монотонија понављања је разбијена контратежом, јер три леве каријетиде имају савијену десну ногу, а три десне леву ногу. У југоисточном делу Акропоља је АКРОПОЉСКИ МУЗЕЈ, који представља идеално место за посету, како би се стекао утисак развоја скулптуре класичног периода. ДИОНИСИЈЕВО ПОЗОРИШТЕ (4. век пре н. е.), налази се на јужним падинама Акропоља, где су први пут приказана највећа античка драмска дела током 5. и 4. века пре н. е. Источно од позоришта има остатака трагова ПЕРИКЛОВЕ КОНЦЕРТНЕ ДВОРАНЕ. На северној страни Акропоља пронађени су остаци старе АГОРЕ, која је била политички, административни центар и жижа свих социјалних, трговачких и религијских активности старих Грка. Најупадљивији монумент Атине налази се пред обала реке Илисос, ХРАМ

ОЛИМПИЈСКОГ ЗЕВСА. Рад на храму је започет у дорском стилу за време Писистратуса у 6. веку пре н. е., а завршен у коринтском стилу за време

Хадријана у 2. веку нове ере. За посету је привлачан и ХАДРИЈАНОВ ЛУК, који и данас стоји на истом месту, поред једне од најпрометнијих улица у Атини. АРЕОПАГУС је ниско брдо, северозападно од Акропоља, које је служило за окупљања на отвореном простору највиших законодавних и судских органа. Најважније знаменитости Византијског периода у Атини и њеном окружењу потичу из 10. и 12. века. Најпознатије грађевине су КАИСАИАН МАНАСТИР који потиче из 11. века, који се налази 6 km југоисточно од Атине, затим манастир ДАФНИ, 11 km западно од Атине. МАНАСТИР ДАФНИ је саграђен на месту светилишта посвећеном Аполу, према највишим стандардима и вештинама мајстора, а унутрашњост декорисана најбољим мозаицима који се могу видети у Грчкој. Остаци борбе за слободу и историја модерне Грчке државе може се видети у ИСТОРИЈСКОМ И ЕТНОГРАФСКОМ МУЗЕЈУ У АТИНИ. После проглашења Атине за главни град 1833. године, изграђене су неокласичне грађевине. Најважнија је зграда Парламента из 19. века, поред које се налази гроб незнаном јунаку. Раније се зграда парламента користила као резиденцијална палата првог грчког краља Отона (1832-1862), а од 1933. године је грчки Парламент. У непосредној близини је НАРОДНА БАШТА у оквиру које се налази Конгресне центар. Брдо ЛИКАБЕТ се налази североисточно од Акропоља. Окружено је шумом боровнице са панорамским погледом и капелом Св. Ђорђа. Брду се може прићи жичаром или пешачком стазом. У најужем центру Атине, испред гроба незнаном јунаку налази се СИНТАГМА – сквер. ПЛАКА је најстарији и најсликовитији кварт Атине, која се простире око Акропоља. У уским, кривудавим улицама налазе се једноспратне куће уклопљене са великим господским кућама. Овде се налазе таверне, продавнице, уметничке и занатске радионице. Све ово чини Плаку једном од најатрактивнијих делова Атине. МОНАСТИРАКИ је прави наставак Плаке. У овом делу града се налазе најбројније античке продавнице и продавнице поклона. Преостале неокласичне грађевине су Академија (1859-1887), Атински Универзитет (1839-1864) и Народна Библиотека (1877-1902). МАРАТОН је мали град у плодној равници, који је од Атине удаљен 48 km. Насеље потиче из радог периода бронзаног доба. У близини насеља је пећина ОИНОИ, где је постојао култ бога Пан из 5. века пре н. е. Маратон је најпознатији по победи Грка над Персијанцима 490. године пре н. е. Војник Филипидес је трчао до Маратона до Атине да објави победу Грка. По том догађају најтежа атлетска дисциплина добила је назив маратон (трка на 42,2 km). У Маратону се може посетити Археолошки музеј у којем се чувају предмети од праисторијског до Римског периода. Западно од насеља 8 km је Маратонско језеро које се користи за водоснабдевање Атине. На језеру је 1929. пуштена у рад брана, која је изграђена од мермера. ЛАВРИО се налази на југоисточној обали Атике. У прошлости је имао велики значај, јер се ту налазила лежишта олова и сребра, која су служила Атињанима за изградњу оружја и морнарице у 5. веку пре н. е. Северно од Лавриа налази се праисторијски локалитет ТОРИКОС, који је касније постао центар производње руда које су доношене из Лавриа. Рт СУНИОН је најјужнији тачка Атике 37° 39' с.г.ш. и 24° 00' и.г.д., удаљен од

Атине 61 km. Ово место је познато по Посејдоновом храму који је изграђен у 6. веку пре н. е., а разорен 480. године у Персијским ратовима. Током 412. године пре н. е., светилиште у Суниону је било утврђено и зидине се преотезале око Посејдоновог храма, а временом је постао једно од важнијих утврђења на Атици. Представља археолошки локалитет, одакле се може видети леп поглед на Егејско море. Многи туристи истичу да се НАЈЛЕПШИ ЗАЛАЗАК СУНЦА на свету види са Суниона. Елеусис – данашњи назив ЕЛЕФСИНА, налази се на западној обали Атике у равници Триасиан. Људске насеобине потичу из бронзаног доба. У античком периоду у Елеусису су се одржавали мистични ритуали у част божанства Деметера, богиње пољопривреде. ПИРЕЈ је главна лука и трећи највећи град Грчке. Први трагови насељавања потичу из времена владавине Темистокла 478. године пре н. е., када је саграђен „дуги зид”. Антички Пиреј је имао две луке Зеа и Мунихија, а касније позната као Микролимано. У Пиреју се налази градски Археолошки музеј у којем се чувају бронзане статуе Апола, Атине и Артемиде. У Наутичком музеју се може погледати кратка историја грчке морнарице од античког периода до савременог доба.

30. СОЛУН Солунски округ налази се у северном делу Грчке, поред обале Солунског залива, у грчкој федералној јединици Македонији. Солун је главни град и најпространији град Солунског департмана и грчке области Македонија, који захвата површину од 3.683 km2. Солун се налази у суптропским ширинама, тако да климатске одлике зависе од географске ширине, рељефа и близине мора. Климатске прилике у зимско доба године су под утицајем климатских збивања из умерених ширина, а лети из тропских предела. Западни ветрови дувају зими и доносе падавине. Зиме су релативно топле, без изразитих ниских температура ваздуха. Лети су суптропски предели под утицајем десцедентних ваздушних струја. Повишен ваздушни притисак у летње доба године спречава продор западних ветрова, па је у то доба године количина падавина мала. Средња годишња температура ваздуха износи 16°С. Средња месечна температура ваздуха у Солуну и свим околним приморским местима у јануару је изнад 5°С, а средње месечне температуре ваздуха у јулу и августу су између 26°С и 27°С. Најзначајнији речни токови Солуна су АЛИАКМОН и Вардар, односно АКСИОС. Алиакмон је најдужа грчка река, 297 km. Извире у планинском делу провинције Македоније. У доњем току тече кроз низију и улива се у Солунски залив југозападно од Солуна. Аксиос извире у БЈР Македонији. На територији Грчке тече на дужини од 76 km. Улива се у Солунски залив, 10 km североисточно од ушћа Алакмона. На местима где се у Солунски залив уливају Аксиос и Алиакмон, стварају се делте. Ушће Вардара је природни резерват. Велике количине наноса угрожавале су у прошлости функционисање поморског саобраћаја у солунској луци. После Првог светског рата, почела је изградња иригационог система, ушће Вардара је померено ка југозападу, а нови ток ограђен одбрамбеним насипом.

На територији солунског департмана налази се неколико језера, међу којима се величином и лепотом истичу Ајвасилско и Бешичко. АЈВАСИЛСКО ЈЕЗЕРО

налази се 10 km североисточно од Солуна. Име је добило по селу Ајвасилу. Језеро је остатак Халкидског језера, које је у прошлости са суседним Бешичким језером чинило јединствено језеро. Језеро се налази на 92 m, а захвата површину 50,86 km2. Елипсоидног је облика, дужине 12 km и ширине 4,8 km. Највећа дубина износи 8,4 m. Храни се падавинама и периодским рекама, а воду губи испаравањем. У прошлости је имало отоку реку Паша Азмак, која се уливала у Бешичко језеро. Језеро је богато рибом. БЕШИЧКО ЈЕЗЕРО налази се око 10 km источно од Ајвасилског. У прошлости је река повезивала два језера, али је акумулацијом наноса Криве и Сарајске реке веза прекинута. Језеро се налази на висини од 70 m. Површина језера износи 69,29 km2. Језеро је дуго 23,5 km и широко 4,6 km. Највећа дубина износи 22 m. Језеро има 15 притока и једну отоку – Ренде Богаз која се улива у Орфански залив. Са далеких путовања солунски поморци доносили су разне предмете великих уметничких вредности, као и бројне врсте биљака, како би их оне подсећале на удаљене регије које су посетили и њима украсили завичај. Повољне климатске прилике условиле су да биљни покривач буде разноврстан. Разноврсна медитеранска вегетација доминира у Солуну и његовој околини. Природни биљни покривач представљен је зимзеленим шумама кожастог лишћа, четинарима и жбунастом вегетацијом. Поред шума постоје површине под макијом, које су представљене ниском шумом и жбуњем висине 5 m. Топла и током лета сува клима погодује развоју биљног света у чијим плодовима има доста масти. Из те групе биљака је маслина. На искрченим површинама узгаја се јужно воће. До висине 700 m доминирају плантаже маслина, а до 900 m виногради и маслине. У биогеографском пејсажу, поред медитеранске флоре, расте 200 врста егзотичног зеленила пореклом из Африке, Америке и Азије. Палме, агаве, магнолије, еукалиптуси и друге врсте биљака успешно су се аклиматизовале, тако да заједно са аутохтоном вегетацијом чине јединствен спој. Поред зимзелених магнолија, цикаса, аралија и аукуба расту различите врсте палми, међу којима се висином истиче канарска датула, вашингтонија из Калифорније, датула из северне Африке и Арабије, бразилска датула, кокос палма и др. Поред борова, чемпреса, питоспорума и олеандера, у приморском појасу заступљене су агаве, кактуси и друге. Вртови старих породица украшени су камелијама, палмама и другим егзотичним биљкама, које амбијент чине атрактивним. Птице су најбројнија врста. На ушћу Вардара налази се орнитолошка станица и природни резерват. Године 315. пре нове ере, краљ КАСАНДРОС је на месту старијег насеља Терми, изградио град који је назван, ТЕСАЛОНИКА, односно Солун. ″Положај новог града потврдио је у овом случају познато искуство у избору места за нове градове којим су се Александар Велики и његове војсковође прославили. Тесалоника је заснована и изграђена управо на оној тачки залива, где је Егејско море продрло најдубље у унутрашњост Балканског полуострва и готово у средишту његовог обалског појаса. На раскрсници копнених путева–меридијанског долином Мораве и Вардара и трансверзалног Отранто–Охрид–

Босфор, довољно удаљеног од мочварне делте Вардара, ново насеље је почело брзо да се развија. Римски период почиње 146. п.н.е, када су Римљани освојили Солун. Тада је Солун постао значајан трговачки центар Римског царства. Кроз град је пролазио пут ВИА ЕГНАЦИЈА, који је полазио у Драчу, а ишао преко Охрида и Солуна до Босфора. Главна улица савременог Солуна пролази нека-дашњим путем Via Egnatiе и носи њено име. У доба владавине Византије, Солун је постао по економском и културном значају друга метропола царства, одмах иза Константинопоља. Град и лука постале су стециште трговине између Балканског полуострва, Леванта и Египта. Продирање Авара и Словена на Балканско полуострво, у 7. веку, није угрозило постојање Солуна, али је трговина у том периоду замрла. Обнављањем Византијске власти у северној Грчкој, Солун је опет постао центар јужног дела Балканског полуострва и захваљујући географском положају почео да се економски и културно развија. Стварање јаких словенских држава на Балкану: Симеоновог царства у 10. веку, Самуиловог царства и Душановог царства у 14., довело је до слабљења византијске државе. Турска освајања у другој половини 14. и почетком 15. века, створила су нове односе на Балкану. Године 1430. Солун је пао под турску власт, а 1453. и Константинопољ, чиме је престало да постоји Византијско царство. После пада под турску власт, Солун је постао периферан град и лука. Међутим, како су турски освајачи брзо напредовали према Дунаву, Солун се убрзо нашао у унутрашњости Отоманског царства, тако да је захваљујући положају почео поново да се развија. У другој половини 18. века у Солуну је живело 40.000 становника, од тога 20.000 Јевреја, досељених из Шпаније, Португалије и Италије, 11.000 Турака и 9.000 Грка, Бугара и Македонаца. У Солуну је тада формирано девет европских конзулата, који су развијали трговинске везе Солуна са својим земљама. Солунски трговци су пословали са становницима средње и јужне Италије преко Напуља и Бриндизија, са Аустријанцима преко Земуна и Трста, са Швајцарском преко Ђенове, а пословали су и са другим деловима Европе. Значајан импулс развоја везан је за другу половину 19. века, када је изграђен Суецки канал (1869). Трговинска гравитациона зона Солуна се шири изградњом пруге. Године 1873. изграђена је пруга Солун–Скопље, а 1888. године је продужена до Ристовца (Србија), чиме је Солун повезан са Средњом Европом. Године 1874. изграђена је пруга Солун–Косовска Митровица, 1894. Солун–Битољ, а 1896. Солун–Истанбул и Солун–Софија. Почетком 20. века, Турска се одлучила да уз помоћ страног капитала модернизује солунску луку. То је условило физиономски и функционални преображај града. Солун је ушао у састав Грчке 1912. године, после Првог балканског рата. У периоду после Другог светског рата из привредно слабије развијених области Тесалије, Епира, Тракије и Македоније, становништво је у великом броју мигрирало у Солун. Интензиван прилив становништва био је у периоду 1971–1981. То је био период снажне индустријализације и урбанизације. За посматрани период становништво је увећано за 180.000, односно 12%. У наредном периоду, изградњом инфраструктурних система, очекује се још интензивнији прилив миграната из околних области, али и целог Балкана. У граду се налази велики број историјских споменика, цркава и музеја.

Скулптуре, рељефи, барељефи, слике, фреске, иконе, витражи, арабеске, орнаменти, колажи и друге врсте ликовног изражавања потичу из најстаријих времена, а стварају се и данас. У археолошком музеју смештена је колекција експоната из Старог и Средњег века, а у етнографском музеју налази се збирка накита, народне ношње и оружје из новије историје северне Грчке. Етнолошка збирка богата је везеним и тканим предметима из околине Солуна. Збирке се обнављају и допуњавају. Поред поменутих музеја, у граду се налази и Музеј Старих Грка, Византијски музеј и Музеј модерног доба. Поред архитектонских вредности, пажњу туриста привлаче и дела ликовних уметника. У Солуну пос-тоји око 40 галерија чије се поставке из године у годину допуњују. Као универзитетски центар, привлачан је за студенте. У близини солунске луке налази се РОТОНДА, округла грађевина подигнута за време владавине императора Галеријуса. Од 15. века служи као православна црква. Ентеријер је украшен византијским фрескама и мозаицима. У околини Ротунде налази се конзулат Турске и кућа у којој је рођен Кемал Ататурк, творац модерне турске државе. Кућа је реконструисана после Другог светског рата и отворена за посетиоце. На тргу НАВАРИНО налазе се остаци палате Галериус и Тријумфална капија, које су подигнуте за време владавине Рим-љана. На тргу ДИКАСТИРИОН, познатијем као Аристотелов трг, налазе се остаци римског позоришта. Поред обале Солунског залива, око 1400. године подигнута је Бела кула. Изградили су је Млечани да би обележили границу градског утврђења, а заузели Турци 1430. За време турске владавине, у њој је султан Махмуд затварао и убијао непослушне јаничаре. Грци су ПИРГОС називали Црвеном кулом због пале “грчке крви” током турске владавине. После ослобађања од Турака, кула је префарбана белом бојом. Најпрометније улице у Солуну су ЕГНАЦИЈА, ЦИМИКИ и МИТРОПОЛИС. Поменуте улице представљају синоним за мозаичну трговачку структуру. Грчке скулптуре, свила, теписи и други уметнички предмети неодољиво привлаче туристе у бројне радње, смештене у поменутим прометним улицама. Интересантна су и дела хришћанске уметности представљена базиликама, црквама, фрескама, витражима, мозаицима, иконама, саркофазима, рукописним књигама, розетама и медаљонима. У граду се налази неколико великих цркава. Најстарије су цркве СВ. АХИ-

РОПИТОСА, подигнуте у 5. веку. Црква СВ. ДИМИТРИЈЕ изграђена је у 7. веку. Забележено је да је црква два пута горела до темеља, а да је после Другог светског рата реконструисана. Унутрашњост цркве је живописна, али је због честих страдања првобитни слој фресака слабо сачуван. Врата и прозори цркве су од камена, који је украшен барељефним мотивима. Највећа црква је СВ. СОФИЈЕ. Изграђена је у 8. веку и украшена фрескама и мозаицима. Спољни зидови украшени су венцем аркада. У највишем делу цркве налази се мозаик на коме је приказан Христ. ЦРКВА ПАНАГИА ХАЛКЕОН је изграђена 1028. У њој се чува збирка уметничких слика и фресака и библиотека. Веома је посећена током целе године. ЦРКВА СВ. КАТАРИНЕ изграђена је у 13. веку и задржала идентичан ентеријер данас. Поред Солуна налази се црква, која је сваке године 15. 7. место ходочашћа православних верника из целе Грчке. У цркви се налази

икона Пресвете Богородице, која према предању има исцелитељске моћи. Из очију иконе Пресвете Богородице повремено теку сузе, што изазива поштовање верника. У околини Солуна налазе се урбана предграђа у којима се налазе многобројни ресторани, тржни центри, музеји, галерије, биоскопи, позоришта, који не заостају ни по квалитету, а ни по ценама за оним у центру. У околини Солуна налази се градско насеље НЕАПОЛИС. У њему се налази маузолеј и гробље српских војника погинулих на Солунском фронту у Првом светском рату. Видиковац ПАНОРАМА налази се 12 km југоисточно до Солуна. Како се видиковац налази на брду, са њега се пружа добар поглед на град. Ова реч прихваћена је у многим језицима света, а има исто или слично значење. У околини Солуна налази се село АРНЕА, које је познато по производњи вина и ћилима. У селу СТАГИРА на обали Бешичког језера рођен је велики грчки философ Аристотел. На обали Солунског залива налази се летовалишта Пиреја и Св. Тријада, а на обали Ајвасилског језера летовалиште СВ. ВАСИЛИОС. На брду Хортиатис налази се истоимено село, туристички веома привлачно, јер је очувало аутентичан изглед насеља византијског типа. Спој природног, руралног, урбаног, културног наслеђа и савремених остварења, даје посебно обележје селу ХОРТИАТИС, које уз основне има и наглашене туристичке функције.

31. КРИТ Крит се налази у источном делу Средоземног мора. Ово најпростаније и најјужније грчко острво пружа се правцем исток-запад на дужини од 260 km, а ширини 12-55 km. Крит захвата површину 8285 km2. Географски положај чини га најјужнијим острвом Европе. Налази се јужније и од Пиринејског, Апенинског и Балканског полуострва. На Криту је око 3000. године п.н.е. настала и развијала се једна од најстаријих цивилизација у јужном делу Европе, о којој сведоче историјски споменици, археолошки локалитети и други облици материјалне културе. Крит је планинско острво настало у алпској орогенези. Планине припадају Динарско-пиндском планинском систему, који се простире од Алпа, Динарида, Пинда, преко планина полуострва Пелопонеза, Егејског архипелага, Крита до планинских венаца Тавора у Малој Азији. У грађи учествују палеозојски шкриљци, мезозојскокенозојске стене, а јављају се и старије интрузивне магматске стене. Највиша планина на острву је Ида, висине око 2490 m. По овој планини Крићани често називају острво. У источном делу острва налази се планина Диктос висине 2148 m. Беле планине (Лефкори), висине око 2450 m, налазе се на западу острва и представљају изразиту морфолошку целину. Ови планински венци представљају контраст околним равницама и заталасаним висоравнима. Висораван Омалос, око 1050 m, одликује се кањонским и клисурастим долинама, међу којима је најизразитије усечен кањон Самариа, дужине око 18 km, а дубина до 600 m. Северно од планине Диктос налази се висораван Ласити. Планинска унутрашњост одликује се површинским и подземним

крашким облицима. На острву постоји велики број пећина, али се лепотом и дужином канала истичу Камарес и Дикта у близини села Психро. Крит се налази у суптропским географским ширинама. Климатске прилике у зимско доба године су под утицајем климатских збивања из умерених ширина, а лети из тропских предела. Западни ветрови дувају зими и доносе падавине. Зиме су топле, без изразитих ниских температура ваздуха. Лети су суптропски предели под утицајем десцедентних ваздушних струја. Сушни период траје од маја до октобра и тада се излучи до 70 mm падавина. Због повољне климе Грци острво Крит називају Ериа. Још је Хипократ препоручивао пацијентима одлазак на Крит, због погодних здравстве-нолечилишних одлика климе. Природни биљни покривач представљен је зимзеленим шумама кожастог лишћа, четинарима и жбунастом вегетацијом. Поред шума постоје површине под макијом, које су представљене ниском шумом и непроходним жбуњем до 5 m. Топла и током лета сува клима погодује развоју биљног света у чијим плодовима има доста масти. Из те групе биљака је маслина. На искрченим површинама узгаја се јужно воће. Коринтас и Султанине су најквалитетније врсте винове лозе на Криту од којих се праве најбоља грчка вина. До висине 700 m доминирају плантаже маслина, а до 900 m виногради и маслине. Археолошка истраживања 1900. г, британског археолога Артура Еванса су открићем палате у Кнососу доказала да је 3000. године п.н.е. на Криту постојала цивилизација названа Минојском или Критском. МИНОЈСКА

ЦИВИЛИЗАЦИЈА је најстарији цивилизацијски центар Европе. Заједно са млађом Микенском цивилизацијом позната је као Критско – микенска. Повољан географски положај и близина развијених цивилизацијских центара Старог века Египта, Феникије, Јудеје и Месопотамије, битно су утицали на раз-вој материјалне и духовне културе народа Крита. Острво је било насељено још у неолиту. Око 6000 године п.н.е. формирана су прва неолитска станишта на Криту. О постојању насеља сведоче бројни трагови материјалне културе. Сачувани експонати изложени су у градском музеју у Хераклиону. Око 1700. године п.н.е, Крићани су користили бакар, од кога је израђивано оруђе и оружје. Усавршена је била техника израде каменог посуђа и техника печења керамике и украшавања орнаментима. Око 1700. године п.н.е, земљотрес је уништио многе грађевине на Криту које су реконструисане неколико векова касније. Све до 1500. године п.н.е, Крит нису нападали други народи, тако да се могао очувати континуитет његовог развоја. Природна обележја нису представљала основу за развој земљорадње, тако да није била развијена. Критско друштво развило је и унапредило бродоградњу. Развој поморства омогућио им је да остваре трговачке и ојачају културне везе са народима који живе у приобалним деловима Средоземног мора. Писменост је прошла све фазе од пиктографске, преко хијероглифске, до линијског предгрчког писма. Око 1500. године п.н.е, Крит су освојили Ахајци са грчког копна. То је допринело да се тековине културе брже преносе на евроазијско копно. Минојска цивилизација је свој врхунац достигла 1400. године п.н.е. Центар критске културе био је град КНОСОС (Кнос) са околином Око 1200. године, дошло је до сеобе племена у источном Средоземљу. Тада су дорска

грчка племена населила јужну Грчку, полуострво Пелопонез, острва Китери, Родос, Книд и већи део Крита. Јонска и ахајска племена склонила су се у Атику, пред нападима Дораца, одакле су касније населила егејски архипелаг и малоазијско егејско приморје, које је названо Јонија. Дорска сеоба изазвала је сеобе свих грчких племена и то је њихово последње веће померање у области егејских острва. Римљани су владали Критом од 66. године п.н.е. до 3. века н.е. Године 823. Крит су окупирали Арабљани. За време њихове владавине источним Средоземљем, трговина се развијала. Они су владали острвом до 961. године. Ђеновљани и Млечани су владали острвом од 1204. до 1645. године. Током тог периода, настала је и развијала се Критска школа сликања. Градска насеља на Криту имају дугу историју. Већина је формирана у Старом веку. Градови и градска утврђења имају добар одбрамбени и саобраћајно географски положај, што је условљено близином мора. ХЕРАКЛИОН (Ираклион, Ираклио) је један од најстаријих градова на Криту. У граду је 2001. године живело 148.000 становника, а захвата површину од 2641 km2. Назив је добио по легендарном грчком хероју Хераклеу. Хераклион је као и Крит имао бурну историјску прошлост. Бројни освајачи су га опседали, подизали световне објекте и друге грађевине и после извесног времена напуштали. Арабљани су 823. године заузели град и дали му име Ал Кандак. Данашњи назив град је добио 961. године, када га је освојила војска византијског војсковође Ницефоруса Фокаса. У периоду од 1209. до 1669. године градом су владали Млечани и Ђеновљани. На тргу Веницелу, унутар градских зидина, налази се фонтана украшена статуама лавова. Она је изграђена у 16. веку за време владавине Млечана. Венецијански замак грађен је у периоду од 1523. до 1540. г, једна је од највећих средњевековних грађевина на острву. У граду се налазе цркве Св. Марка и Св. Титоса, подигнуте у 13. веку и црква Св. Катарине из 1555. године. У градском музеју налази се велики број експоната из Старог и Средњег века. Истиче се збирка печата. Печати су направљени од слонове кости, са изрезбареним ликовима. Значајно место у музеју заузимају вазе, ћупови и бокали, стари око 4000 године. На вазама су исликани цртежи везани за живот Старих Грка и својеврсна су прича о античкој прошлости Крита. Хераклион је највећи град и пословни центар Крита са аеродромом и луком. РЕТИМНО захвата површину 1496 km2. У њему је 2001. живело око 42000 становника. Насеље је формирано у Старом веку, а доказ за то су градске зидине и утврђење у старом градском језгру. Током Другог светског рата, тврђава је разорена, а касније реконструисана. Археолошки музеј смештен је у млетачкој вили, која је изграђена у 16. веку. У музеју се налази археолошка збирка експоната из Старог и Средњег века. У граду се налази млетачки замак Фортеза, изграђен 1574. године. Са зидина замка пружа се поглед на залив и стару градску луку. Млечани су око 1600. године изградили фонтану Мегали Вриси на градском тргу. Она се не може мимоићи, јер сви путеви у старом граду воде ка њој. У граду се налази џамија Нерџес, која је до доласка Турака била православна црква. Иако у Ретимнону нема муслимана, џамија је остала као траг дугогодишње турске владавине. Југозападно од Ретимнона, на удаљености око 23 km, налази се манастир Аркади. Изградили су га Млечани у

17. веку, у стилу рококо. У источном делу острва, налази се град Ситија, у коме живи око 10000 становника. АГИОС НИКОЛАОС је насеље, смештено између мора и стрмих планинских страна у општини Ласити, која захвата површину од 1818 km². У граду је 2001. године живело око 19500 становника. У центру се налази црква Св. Николе, по којој је град добио назив. КАНИЈА (Канеја, Ханија, Хања) је формиран на територији античког града Кидоније, који је подигнут 1400. године п.н.е. Млечани су град називали Канеа, а Арабљани - Канија. Канија захвата површину од 2376 km², а по подацима из 2001. године у њему је живело око 56000 становника. Најатрактивније грађевине су цркве Св. Николе и Св. Франсиска. У граду се налази историјски архив и музеј са великим бројем археолошких експоната, лука и аеродром. Најпознатији и најпосећенији археолошки град на Криту је КНОСОС. Налази се 5 km јужно од Хераклиона. Када је 1898. Крит добио аутономију у оквиру Турске, британски археолог Артур Еванс, почео је истраживање локалитета Кносос. Истраживања су окончана 1900. године. Утврђено је да је град захватао површину од 1125 km2 и имао 100.000 становника. Археолошки локалитет ГОРТУНА налази се 45 km од Хераклиона, на путу за Фестос. Најзначајнији споменици античког и римског периода су: Аполонов храм, резиденција римског конзула, фонтана Нифаиум, амфитеатар и хиподром. Антички град ГУРНИЈА налази се 89 km од Хераклиона, у заливу Мирабело. Антички град ФЕСТОС налази се 61 km јужно од Хераклиона. Ту су пронађени темељи два градска утврђења, која су уништена ерупцијом Санторинија 1700. године п.н.е. Античка палата ЗАКРО налази се југоисточно од Агиос Николаоса.

32. ТУРИЗАМ ПОРТУГАЛИЈЕ И ШПАНИЈЕ ПОРТУГАЛИЈА спада у туристички развијене земље, иако њени туристички резултати заостају за суседном Шпанијом. У 2007. години Португалија је располагала са 260.000 лежаја у којима је остварено 35 мил. ноћења. ЛИСАБОН са околином туристички је привлачан не само као велики град и светска лука, него и као један од старијих градова Европе. Налази се на западној обали Пиринејског полуострва, на излазу из естуарског залива, у близини ушћа Тежоа у Атлантски океан. Лисабон је, као и Рим, смештен на седам брежуљака. Располаже историјским споменицима, као и занимљивим туристичким садржајима, од којих се истиче велики туристичко-угоститељско-забавни центар Меркада да Рибеира, површине 4.500 m2 . Импресиван је улазак у Лисабон мостом преко реке Тежо, који је један од најдужих висећих мостова у Европи. Лисабон је средиште надбискупије и један од најважнијих верских центара Португалије, са више цркава, самостана и верских школа. У граду су смештени и Национални театар, Опера, те низ мањих класичних и савремених театарских кућа. Музеји и галерије су светског ранга. Међу знаменитостима града се издвајају тврђава Сао Јорге, маорског порекла, старо градско језгро Алфама са романско-готичком катедралом, ренесансна црква Сао Виценте де Фора и Пантеон, као и црква Светог Јована у центру. После земљотреса 1755,

изграђује се Доњи град са репрезентативним трговима, као што су Комерцио и трг Дом Педра IV. Заштитни знак Лисабона је Елевадор, градска успињача која спаја Доњи град са центром. Лисабон је највећи туристички промет остварио 1998, 4,34 мил. ноћења (скоро 10% укупних хотелских ноћења у Португалији), јер је тада у граду била одржана велика Светска изложба. Обиман туристички промет је праћен и константним порастом туристичких капацитета, тако да Лисабон располаже са 400 хотела, што је више од 1/4 укупних хотелских објеката у Португалији. Алгарве је најјужнија и најзначајнија туристичка регија са живописним пејзажима и модерним туристичким центрима и локалитетима. Због климатских услова повољних за купалишно-туристичку сезону, ова регија се развила у најзначајнију туристичку регију у држави. Основу туристичке привреде чини инострани туризам, а страна ноћења чине 3/4 укупних ноћења у регији. Алгарве се одликује и бројним етносоцијалним мотивима, због добре очуваности маварских трагова у изгледу насеља и начину живота. ШПАНИЈА је после Француске европска земља са највећим бројем страних туриста. Изузетан раст и развој туризма у Шпанији темеље се на бројним просторно-географским и културно-историјским привлачностима, од којих неке имају светску репутацију. Подности за развој туризма у целини, а посебно рекреативно-боравишног туризма, нису равномерно распоређене и у складу са тим могуће је издвојити више туристичких регија. Када се ради о врстама туристичког промета које су везане за краћи боравак – екскурзиони, излетнички, културни и манифестациони туризам – ситуација је другачија. Ови видови туризма су, мање или више, развијени у читавој земљи. У Шпанији се могу издвојити следеће туристичке регије: КОСТА БРАВА са КОСТА

ДОРАДОМ, КОСТА БЛАНКА, КОСТА ДЕЛ СОЛ, КОСТА ДЕ ЛА ЛУЗ и АНДАЛУЗИЈА, БАЛЕАРСКА ОСТРВА, КАНАРСКА ОСТРВА, КАНТАБРИЈСКО ПРИМОРЈЕ и МАДРИД са околином. Коста Брава и Коста Дорада су територијално повезане и у туристичком погледу представља целину, односно једну туристичку регију. Већ деценијама Коста Брава и Коста Дорада заузимају друго место у Шпанији (иза Балеарских острва) по обиму хотелских капацитета, који износе око 220.000 лежаја. Највећи и најзначајнији центар ове регије је Барселона. Град обилује културно-историјским споменицима из свих епоха. У периоду после одржавања Олимпијских игара 1992., чији је домаћин била Барселона, дошло је до интензивнијег туристичког промета у овом граду. За потребе манифестације инвестирана су обимна средства у реновирање и проширење туристичких капацитета, инфраструктуре, културно-забавних и рекреативних садржаја. У 2001. у овом граду је регистровано око 8 мил. ноћења, а 2006. тај број се повећао за више од 80%, када је остварено скоро 15 мил. ноћења. Најпознатији туристички центар на Коста Дорада, јужно од Барселоне, је Тарагона, где се бележи и највећи промет туриста – више од 1,3 мил. ноћења 2006. године. Коста Бланка се протеже од ушћа Ебра до рта Гото, југозападно од Картагене. Састоји се од Валенсијског залива дугог 160 km и Мурсијског приморја, дужине 200 km. У поређењу са Коста Бравом и Коста Дорадом, Коста Бланка располаже скромнијом смештајном базом и бележи мањи инострани туристички промет. Два већа града значајна су као најснажајнији

полифункционални центри, али и као сликовита и туристички привлачна места. Валенсија и Картагена. Валенсија има уске улице, попут оријенталних градова, поплочане калдрмом. Некада је била опасана зидинама на којима су биле куле са стражарима. Валенсија је остварила осетан туристички раст. У периоду од 1992. до 2001. број туриста који су посетили град порастао је са 372.000 на 880.000, док је број ноћења у истом периоду увећан са 806.000 на 1,7 мил. Коста дел Сол има повољне климатске одлике за комбиновање приморског туризма у Малашком приморју, и планинског туризма у залеђу. Поред климатских, присутне су и друге погодности за развој туризма. Клисурастим долинама са Сијера Неваде теку бројни потоци градећи водопаде, на падинама се простиру мала села и виногради, а понегде се још увек могу наћи потомци Мавара. Регионално средиште, Малага, чувен је по околини прекривеној чемпресима, палмама, лимуном и наранџама, бананама, шећерном трском, вртовима и виноградима, а мање по историјским знаменитостима. Водећи центар купалишно-рекреативног туризма је Торемолинос. Коста де ла Луз (Обала светлости) и Андалузија у целини заслужују посебну пажњу због туристичких вредности и великих капацитета плажа, које још увек нису адекватно искоришћене. Андалузија заостаје за Балеарским и Канарским острвима, као и Коста Бравом и Коста Дорадом. Бројни су купалишно-рекреативни садржаји, али је од важности за развој туризма могућност излета до старих градова у унутрашњости Андалузије – Севиље, Гранаде и Кордобе. Севиљу одликује богатство културно-историјских споменика, од којих посебну пажњу привлаче катедрала изграђена у готском стилу и краљевски дворац Алкатазар. У Гранади се налази Алхамбра, грађевина из периода арапске власти. БАЛЕАРСКА ОСТРВА су најпосећенија острва Европе. То је архипелаг од 16 острва, од којих су највећа и најпознатија Мајорка, Менорка и Питјуска острва (Ибица и Формантера). Балеари су туристичка регија Шпаније са највећим смештајним капацитетима, који износе око 30.000 хотелских лежаја. У туристичком погледу, најзначајније острво је Мајорка, на коме су изграђени најобимнији капацитети и реализује се највећи туристички промет. Најзначајнији туристички центар на Мајорци је Палма де Мајорка. Први хотел у граду је отворен 1902. године. Једна од занимљивости Палма де Мајорке је то што поједини делови града имају посебну функцију – за шетњу, за куповину, за забаву (кафићи, ресторани, ноћни клубови и барови). Дуж обале су подигнуте нове градске четврти са хотелима. Посетиоце привлачи и позната катедрала, најстарији споменик града. Бројни су споменици у арапском, барокном и готском стилу. Бројна су места у унутрашњости Мајорке са развијеном туристичко-излетничком функцијом. То су Валдемоса – стари град са маорским кућама, Деја – село у близини мора које све више постаје стално пребивалиште уметника из целог света, Алфабиа – са ботаничком баштом тропског растиња и грађевинама из маорског периода, Солер – где су бројне плантаже поморанџи и барокне и неоготске грађевине. На Мајорки је откривено више од 200 пећина, међу којима су познате: Куевас де Генова, Куевас де Кампнет, Куевас де Арта, Куевас дел Драц. КАНАРСКА ОСТРВА налазе се у Атлантском океану. Састоје се од 7 острва, од

којих су најважнија Тенерифе и Велики Канари, на коме се налази и највећи град Канарских острва – Лас Палмас. Туризам надалеко премашује остале привредне гране, мада још увек заостају за Балеарима. То су вулканска и планинска острва са кратерима. Канарски кратери спадају међу највеће у свету. На острву Тенерифе се налази и највиши врх Шпаније, Пико де Теиде (3.718 m). Купалишна сезона траје током целе године. Учешће ове регије у укупном туристичком промету земље износи 22% у 2001. години. Исте године остварено је 10,7 мил. иностраних ноћења у 150.000 хотелских лежаја. Северне обале су изграђене од црног, сивог, црвеног и белог песка, док су беле плаже на источним острвима настале таложењем песка из Сахаре. Санта Круз де Тенерифе на Канарским острвима је главни град истоимене провинције. У Санта Крузу се налазе бројне историјске грађевине и споменици. КАНТАБРИЈСКО ПРИМОРЈЕ је под директним океанским утицајима, што негативно утиче на развој купалишно-рекреативног туризма. Купалишна сезона је у јулу и августу. Због тога, развијеност туризма у Кантабријском приморју је на нижем нивоу у поређењу са регијама источне и југозападне Шпаније (2,7 мил. ноћења у 2007). Са друге стране, погодности за развој туризма леже у чињеници да је оно у продужетку јужне Француске, одакле долази највећи број туриста. Регија је интересантна у фолклорном погледу, јер га знатним делом насељавају Баски, познати по сликовитим ношњама и обичајима. У непосредној близини шпанско-француске границе налази се купалиште Сан Себастијан. Мадрид са околним историјским местима и споменицима је пример регије настале валоризовањем антропогених елемената простора, грађевинских објеката, уметничких дела и историјски значајних места. Зато Мадрид представља регију културног, екскурзионог, конгресног и манифестационог туризма. Модерни булевари из свих делова града састају се на Пуерт дел Солу. Могу се издвојити два дела: сликовити арапски и средњовековни део. Ту се налази Плаца Мајор (Велики трг), једно од најважнијих историјских места Мадрида. У старом делу града се издвајају палате, музеји, велики тргови, споменици, фонтане и паркови. Истиче се седмоспратна краљевска палата, изграђена у класичном стилу. Ту је велики споменик Сервантесу, Дон Кихоту и Санчу Панси. На тргу Пуерто дел Сол се налази тзв. Нулта тачка. Ту је и симбол града, тзв. медвед који бере крушке. Мадрид обилује галеријама, библиотекама, музејима и позориштима. Најчувенији је музеј Прадо, са делима Пикаса, Веласкеза, Муриља и др. Мадрид има велики број паркова. Највећи и најлепши је Ретиро (130 ha). Околина Мадрида је богата природним и антропогеним туристичким садржајима. Истиче се Ескоријал, једна од највећих грађевина у свету. То је летња резиденција шпанских краљева, са комплексом зграда – дворцем, музејом, арсеналом оружја, тамницом и маузолејом. Југозападно од Мадрида налази се Толедо – стари град који потиче из времена Ибера. Био је престоница Шпаније до XVI века. Толедо су изграђивали и Римљани, Готи и Мавари, Карло V и Филип II. У њему су сачуване бројне цркве, катедрале, палате (палата Алкатазар је најатрактивнија) и др. Подручје Мадрида располаже са 65.000 хотелских лежаја. Током протеклих 20 година туристички промет у Мадриду порастао је за 80%. Године 2007. Мадрид је посетило 15,2 мил. туриста.

33. АУСТРИЈА АУСТРИЈА али има повољан туристичко-географски положај, на контакту Алпа, Подунавља и Панонског басена. Њена мала територија обилује туристичким атракцијама: ледници и високе планине, планинска села, стари дворци, ледничка језера, густе шуме, сликовити градови. Аустрија пружа изузетне могућности за развој различитих видова туризма – планински, градски, бањски, језерски, боравишни, културни и др. Западни делови земље имају највећи туристички промет. У туристичком погледу су значајне алпске регије, које апсорбују 85% ноћења туриста. Аустрију годишње посети око 20 мил. туриста, чија девизна потрошња износи 15 милијарди долара. Зими преовладава скијашки туризам у западном делу земље, где се налазе светски познати центри зимских спортова. Лети су најпривлачнија језера у Корушкој и Салцкамергуту. У том делу земље развијен је и сеоски туризам. Значајни туристички центри су историјски градови, посебно Беч и Салцбург. По висини, хоризонталној и вертикалној рашчлањености рељефа АЛПИ су светска туристичка вредност. Једини недостатак је тешка проходност, али проблем је решен изградњом тунела. За развој туризма у Алпима значај имају дуга туристичка традиција, изграђеност саобраћајних и рецептивних капацитета, близина туристичких дисперзива, однос домаћег становништва према планинама, планинска језера и реке, сликовита села и фолклор. Алпи су познато туристичко одредиште за зимске спортове. Највиши врх је Гросглокнер (3.798 m). За туристе ТИРОЛ није привлачан само због обиља природних мотива на којима се темељи развој рекреативног туризма и у зимском и у летњем периоду године већ и због историјског наслеђа, производа домаће радиности, уметничких дела и фолклора. У Европи не постоји планинска регија са тако комплексним природним, културно-историјским, уметничким и фолклорним атракцијама, као што је Тирол. У местима Тирола одржавају се честе ревије фолклора, симболичне народне и верске свечаности, карневали и забавне приредбе, што привлачи велики број туриста, употпуњујући комплексну туристичку понуду овог атрактивног алпског простора. Најзначајнији туристички центар покрајине Тирол је Инсбурк. Инсбрук је постао светски центар зимског туризма и један од најлепших градова у Аустрији. Такав положај – град у планини или планина у граду – има у Европи још само Гренобл у Француској. У Инсбруку су Зимске олимпијске игре двапут одржане – 1964. и 1976. године. У 2007. години. је евидентирано је 8,7 мил. туриста и око 43 мил. ноћења. Смештен у средишњем делу државе, САЛЦБУРГ је привредно и културно средиште истоимене покрајине. Град лежи на реци Салцаху и родно је место Моцарта, у чију част је отворена музичка академија Моцертум. Салцбург је познат по старом барокном језгру, једном од најчувенијих у средњој Европи, које је уврштено на листу културнe баштинe UNESCO-а. Близина Алпа, заоставштина Моцарта и језера чине Салцбург туристичким одредиштем. Велики број језера је ледничког порекла: Боденско, Кертнер, Сен итд. У Корушкој се налази 200 језера. Већина језера током лета погодује купалишном туризму: Врбско, Осојско, Нежидерско, Вајсенско језеро и др. У околини се налазе разноврсни

центри планинског туризма, и погодни су за развој купалишно-рекреативног туризма, спортски риболов и бројне друге активности. Боденско језеро је друго по величини алпско језеро, и припада Аустрији, Швајцарској и Немачкој. На аустријској обали језера је град Брегенц. Боденско језеро је важно туристичко и рекреацијско подручје које током лета посети више од милион туриста. Нежидерско језеро је сланкасто, са ниском обалом, обрасло трском и окружено мочварама. Године 1994. проглашено је националним парком и под заштитом је UNESCO-а. Бање у Аустрији представљају значајна туристичка места. У покрајини Салцбург, у Гаштајнској долини, извире топла радиоактивна вода. То је позната бања БАГДШТАЈН. У близини бање је напуштени рудник Бекштајн чији су тунели пуни влажног и топлог ваздуха и претворени у лечилиште за реуматичаре. Боден је најзначајнији туристички центар Доње Aустрије. Познате бање су Бад Вослау, Бад Фишау, Бад Дојч Алтенбург, Терма ла Таја и др. БЕЧ је највећи и главни град Аустрије. У светским размерама одавно је постао туристичко одредиште, захваљујући бројним историјским споменицима из доба Аустроугарске монархије, разноликој културној понуди великанима класичне музике. Знамените грађевине су смештене у центру, а рекреативно-излетнички локалитети (Гринцинг, Пратер и Шенбурн са Белведером) налазе се у периферним деловима. Најпосећенији део је булевар Рингштрасе. Ту се налазе монументалне палате Алте и Ноје Хофбурга. У овом делу града се налазе још: Градска опера и позориште, Парламент и градска већница. Гринцинг је место за разоноду и одмор. Шенбрун је барокна палата под заштитом UNESCO-а. Током протеклих 30 година туристички промет је константно растао достижући износ од 4,2 мил. туриста и близу 10 мил. ноћења у 2007. Међутим, учешће Беча у укупним туристичким ноћењима Аустрије износи 7%. Обиман туристички промет подразумевао је и динамичан раст смештајних капацитета. Почетком 1970-их година Беч је имао око 250 хотела, док данас основу његових смештајно-угоститељских капацитета чини 350 хотела са 45.000 лежаја. Највећи број туристичких ноћења остварују гости из Немачке и домаћи посетиоци. Велики број туриста долази из Италије, САД-а, Шпаније, Велике Британије, Француске и др. Последњих година су посебно порасла ноћења гостију из источне Европе, арапских и азијских земаља.

34. ФИНСКА, ШВЕДСКА И ПРИБАЛТИЧКЕ РЕПУБЛИКЕ ФИНСКА, земља хиљаду језера и хиљаду острва, сауна и ирваса је и земља брзог економског развоја, али су због положаја ограничене могућности за развој туризма. Туристички је мање посећена од суседних Шведске и Норвешке, тако да доминира домаћи туризам. Најпосећенија су Аландска острва, приморски крајеви на јужној и југозападној обали. Развијен је и рурални туризам у сеоским подручјима. За стране туристе најпривлачнија су ненасељена пространства у Лапонији (авантуристички туризам), језера и Хелсинки. Особеност ЛАПОНИЈА је за финске услове мали број језера. Изузетак чини језеро Инари. Од када је изграђен арктички пут 1929, у овој регији се развија и туризам. Аландска острва броје више од 6.000 острва између финске

и шведске обале. Омиљена су међу бициклистима, спортским риболовцима и једриличарима. ХЕЛСИНКИ је модеран град смештен на обали Балтичког мора. Године 2000. био је европска престоница културе, када је славио 450 година постојања. Заједно са суседним градовима Еспом, Кауаниеном и Вандаом формира Хелсиншку метрополитенску област са више од милион становника. Око 450 година дуга историја, различити архитектонски стилови и утицаји различитих историјских периода данас је јасно могу уочити у Хелсинкију. Модерне грађевине су такође допринеле да овај град постане познат. Оно што Хелсинки чини посебним је спој природних лепота, дуге историје и традиције и савременог начина живота. Архипелаг са острвима која окружују Хелсинки ствара природно окружење које пружа идеалне услове за крстарење. Соуменлина је острво на коме се налази једно од највећих светских историјских утврђења, Свеоборг (1748). Соуменлина је од 1991. године под заштитом UNESCO-а, као светско културно наслеђе. Хелсинки има богат културни живот. У граду се налази око 80 музеја – Музеј дизајна, Музеј града, Војни музеј, Музеј хелсиншке уметности и др. Овај град је рај за љубитеље уметности. У око 70 галерија, налазе се поставке финске и светске уметности. У центру се налази велики број цркава изграђених у различитим стиловим. Највише је лутерантских цркава, али се у граду налазе и католичке и православне цркве. Најпознатије су црква Калтио, Олд црква, Катедрала Светог Хенрија, капела Поутила, црква Светог Џона. У Хелсинкију су 1952. одржане Летње олимпијске игре. Најважнија туристичка подручја ШВЕДСКЕ јесу острва Готланд (летовалишта Визби и Фаре) и Еланд и Стокхолм. Међу туристима је популарна пловидба каналима. Северни део Шведске заузима 60% територије, али због неповољног положаја туризам није развијен. У централном делу Шведске налазе се бројни центри зимског туризма (Аре), а у северном делу постоје могућности за авантуристички туризам. Интересантна је и вожња кајаком на дивљим водама. Бројне су природне и антропогене туристичке вредности Шведске, које су углавном валоризоване на југу земље и на острвима. Бирка је острво у језеру Меларен, западно од Стокхолма. Било је значајно трговачко насеље у доба Викинга, са великим гробљем и капелом Светог Анзгара. Под заштитом је UNESCO-а. Дротнингхолм је летња резиденција шведских владара на острву Ловену, на језеру Меларен. СТОКХОЛМ је главни и највећи град Шведске. Стари део града је углавном изграђен на острвима и полуострвима међусобно повезаним мостовима, а град носи епитет „Северна Венеција”. Нобелов инстутут (Стокхолм је родно место Алфреда Нобела), старе цркве, краљевски двор, дом племства, парламент, градска кућа део су онога што град нуди туристима. МАЛМЕ је привредни и културни центар регије Сканија. Трајектом и новим Ересундским мостом – тунелом, повезан је са Копенхагеном. У граду се налази велики број културно-историјских споменика међу којима се истичу црква из XIV века, градска кућа из XVI века и др.. Старо градско језгро је опасано каналом. У пространом парку налази се Малмехаус, где је и градски музеј. ГЕТЕБОРГ је лучки град на ушћу реке Гете у пролаз Категат. Старо градско језгро налази се на левој обали реке, са катедралом и источноиндијском кућом са историјским и етнографским музејом. Издваја се и

Кронхаус са градским музејом. Културни центар града је трг Гета са Музејом уметности, позориштем, концертном двораном, а иза њега је забавни парк „Лисеберг”. ЕСТОНИЈА, ЛЕТОНИЈА И ЛИТВАНИЈА су балтичке земље, које су дуго биле у саставу царске Русије, као њена привредно најнапреднија подручја. Уласком у састав СССР-а и све до 1990-их година преживљавале су нову фазу привредног развоја. Након осамостаљивања 1991, туризам се у Естонији брзо развија, посебно у Талину. Некада позната летовалишта на мору су угрожена због великог загађења (Пјарну, Хапсалу, Куресаре и Нарва Јесу). У Летонији за стране туристе су најпривлачнији Рига, летовалишта на обали и парк „Гаија”. У Литванији туризам има развојне могућности, највише у старим градовима са бројним историјским споменицима – Виљнус, Каунас и Клајпеда, и на песковитим обалама Балтичког мора –летовалишта Нида и Паланга. Све три земље годишње посети мање од милион туриста. Улазак балтичких држава у Европску унију побољшао је њихов економски положај и повољно утицао на развој туризма. Данас балтичке земље не заузимају значајније место на туристичком тржишту Европске уније. [Jovičić i dr, 2004; Jovičić i dr, 2008]

35. КИПАР КИПАР је најисточније острво у Средоземном мору, по величини треће у Медитерану. По географском положају, Кипар је медитеранска, европска и азијска земља. Његове песковите плаже, шуме маслина и урми, планина Тродос прекривена боровим и кедровим шумама и антропогени мотиви чине острво напоновљивим у појединим сегментима туристичке понуде. Најзначајнији догађај из ближе прошлости Кипра везан је за 1974. годину када је дошло до инвазије турских снага и окупације око 1/3 острва. У 2005. години је остварено 13,8 мил. ноћења, а смештајни капацитети Кипра износе преко 92.000 лежаја. Девизни приход од туризма износио је 19 милијарди евра. Основу туризма чини купалишни туризам, базиран на дугим обалама и плажама, од стрмих до равних и пространих, од шљунковитих до песковитих. Плаже Пафоса, Лимасола, Аја Напе, Марфуа и спадају међу најлепше плаже Медитерана. Развоју купалишног туризма погодује и чињеница да Кипар има 340 сунчаних дана годишње. Осим купалишног, развијен је и културно-историјски туризам. На острву се налази неколико античких градова, од којих су најпознатији Саламис, Кулион и Аматус. Главни град НИКОЗИЈА се састоји од унутрашњих и спољашњих зидина, које су грађене да би се град заштитио од Турака. У унутрашњим зидинама се налазе значајни историјски споменици. Грађевине су старе 200 и више година у центру унутрашњих зидина. Културно-историјске вредности у Никозији су: црква Света Софија (данас претворена у џамију), Кипарски археолошки музеј, катедрала Светог Иданиса, манастир Махарес и др. ЛИМАСОЛ је центар истоимене области и налази се на јужној страни острва. То је други град по величини и највећа лука. У близини града се налази хришћанска базилика, вила са мозаицима, амфитатар из римског периода, али најпривлачније је свето место бога Аполона и његов храм. Последњих година пажња се посвећује и другим облицима туризма,

поред купалишно-рекреативног, ради равномернијег прострног развоја и растерећења притиска на еколошки осетљиви приобални део, али ти облици промета имају само комплементаран карактер у туристичкој понуди Кипра.

36. МАЂАРСКА Мађарска је панонска и подунавска земља, повољног туристичко-географској положаја. Последње две деценије у Мађарској се туризам интензивно развија, а дестинације које туристи масовно посећују су језеро Балатон и Будимпешта. Најпосећенија туристичка места на Балатону су Шиофок, Кестхељ, Тихањи и Балатонфиред. Шиофок називају главним градом Балатона. Велики број хотела, пансиона, ресторана, кафића, дискотека, спортских и велнес центара, песковитих плажа, паркова и других места за одмор и рекреацију чине основу туристичке понуде. БУДИМПЕШТА се налази на средњем току Дунава. Оно што је чини једном од најлепших престоница Европе су широке авеније, бројни паркови, стара здања са обе стране реке, складна мешавина архитектонских стилова. Будим је стари део града који се простире на десној обали Дунава, док се на левој обали налази Пешта. У Пешти се издваја неколико градских четврти и булевара значајних у туристичком погледу. То је, пре свега, Белварпш, најстарији део, где се налазе Градска скупштина, универзитет, хотели, ресторани и угоститељски садржаји и пештански тргови Марциуш, Петефи, Рузвелтов и др. Туристичке привлачности Будимпеште се могу сврстати у три групе: термоминерални извори, историјски споменици и спортско-рекреативна подручја (Дунав, острво Маргит Сигет, паркови, шуме). Лековитост топлих вода Будимпеште одавно је позната и већ вековима се користе за лечење различитих обољења. У граду је подигнуто седам бањских купатила и базена, напуњених лековитом водом са 13 извора, чија температура износи 27-48°С. Међу бројним пливалиштима истиче се оно на острву Маргит Сигет, испуњено лековитом термоминералном водом. Историјски споменици су значајни у Будиму: Гелерт, Обуда и Аквинкум. Брдо Гелерт нуди панорамски поглед на град, обухватајући Будим, Пешту и Дунав. Сент Андреја је град 20 km северно од Будимпеште. У граду се налази мноштво музеја и галерија. У XVII и XVIII веку Срби су се настанили у граду бежећи од турске војске, па се у колекцији историјских грађевина налазе православне цркве. Будимпешта има доминантну улогу у туризму Мађарске, јер се у њој реализује око 1/3 укупног туристичког промета земље. У 2007. Будимпешту је посетило близу 3 мил. туриста који су реализовали 6,8 мил. ноћења.

37. МАЛТА Малта се налази 90 km јужно од Сицилије. У састав ове државе улазе острва Малта, Гозо и Комино, која су насељена, и неколико мањих ненасељених острва. Културно-историјско наслеђе има туристички значај. Цркве, катедрале, палате, музеји, градска језгра, утврђења и вртове посећују милиони туриста. У сплету туристичких вредности по архитектонском стилу доминира главни град ВАЛЕТА. То је први град у Европи изграђен према војним урбанистичким плановима. Официр Франческо Лапарели је сачинио

једноставан урбанистички план изградње Валете која ће са војног аспекта бити добро брањена са мора. На југоистоку Валета излази на војну луку Гранд Харбур, а на северозападу на Марсамет Харбур. Једна од зграда у Валети је Национална библиотека, изграђена крајем XVIII века у венецијанском стилу. Ту се чува архивска грађа за период 1113-1798. Значајан део материјала односи се на историјат реда малтешких витезова. Међу туристичким атракцијама Валете, Слиеме, Гжира и Хамурна је градски превоз аутобусима из прве половине XX века. Туристичке атракције Малте су и: Блу Грото, Моста, Та Квали Крафтс Вилиџ, Рабат, Мдина и др. Блу Грото је пећина на јужној обали острва. То је серија пећина настала у кречњаку. Море је ерозијом издубило део обале и формирало високу, али плитку приобалну пећину која је подводним ходницима повезана са уским заливом. Вода у пећини је тиркизно зелене и плаве боје испод површине, што је последица присуства алги и преламања светлости. Мдина је стари градски комплекс опасан високим и дебелим зидинама и са предње стране заштићен каналом. У Рабату се налази истоимена црква, а на тргу Талпароца тајанствене катакомбе Светог Павла и Свете Агате. То је највећи комплекс катакомби на Малти, лавиринт ходника и гробница. Неколико километара североисточно од Мдине налази се место Та Квали Крафтс Вилиџ, познато по занатству и изради украса, фигура и других предмета од стакла. Уметност обликовања стакла привлачи велики број посетилаца, а предмети који овде настају су један од симбола туристичке понуде Малте. У овом месту се налазе и филигранске занатске радње и радње у којима се праве фигуре и накит од обичног, полудрагог и драгог камена као и порцелански сувенири и посуђе. Острво Комино се издваја по два туристичка куриозитета: нема аутомобилског, ваздушног или железничког саобраћаја, а по попису из 2003. има 4 становника. Комино је интересантно туристима који траже повољне локације за спортове на води или шетње у амбијенту медитеранске природе. Туристичка вредност острва Гозо огледа се у лепоти пејзажа. Мали градови и села негују културу складног живота прохујалих времена. На Гозо туристи долазе да би посетили неколико историјских и природних вредности. Најпознатији историјски комплекс је Цитадела. Саградили су је витезови у XV веку ради одбране од Турака и Корзканаца. У музеју – катедрали чувају се вредне слике и златни пехари, крстови и други предмети за богослужење. Музеј археологије поседује велику колекцију римских остатака и антиквитета. Народни музеј поседује колекцију предмета из свакодневног живота становништва. Захваљујући повољним природним условима, културном наслеђу и планирањем туристичке активности, Малта је на карти света означена као земља развијеног туризма. Примат у туристичкој делатности има културни и манифестациони туризам. Развијени су и наутички, купалишни и конгресни туризам [Štetić, 2003].

38. ПОЉСКА Туристичка понуда Пољске је разноврсна. На југу земље се истичу Високе Татре, на северу Мазурија, а од туристичких центара значајни су Варшава и Краков, њена некадашња престоница. Ова два градска центра туристи

посећују у највећем броју, као и центре зимских спортова на југу земље, пре свега Закопане у ВИСОКИМ ТАТРИМА. Ченстахова је треће највеће католичко ходочасничко одредиште у Европи, са око 5 мил. ходочасника годишње. Све посећенија су летовалишта на мору – Свиноујшће, Устка, Мјеђиздроје и др. Привлачна су и језера у приморју и МАЗУРИЈИ и око 30 лечилишта широм државе – Шчваница, Криница. Пољској припада северни део Карпата, под именом Високе Татре. На њима је развијено више климатских летовалишта и центара за зимске спортове. Највећи значај има Закопанска котлина са Закопанама, највећим зимско-туристичким центром. Околина је позната по ледничким језерима, скијашким теренима и разноврсном биљном и животињском свету. Закопане су још 1886. године добиле статус лечилишта. Само четири године касније у граду се почињу градити ресторани, планинарске куће и хотели. Постоји преко 200 смештајних објеката. Мазурија је регија на североистоку, позната по ледничким језерима. Већа језера су повезана каналима. Чувена је група Мазурских језера, која су због природних лепота стекла туристички значај и цела област око њих проглашена је националним парком. Варшаву треба посетити и упознати не само због грађевина већ због традиције и културе пољског народа. У Другом светском рату је готово сравњена са земљом. По завршетку рата реконструисане су туристичке знаменитости. У Варшави туристи могу да посете бројне музеје, галерије, библиотеке и др. Сваких пет година у Варшави се одржава међународни Шопенов конкурс на којем се надмећу најбољи пијанисти из света, а сваке јесени у септембру се одржава музички фестивал „Варшавске јесени”. Варшаву годишње посети 5-5,5 мил. туриста. У граду постоји 25 хотела са близу 10.000 лежаја, а један од најлепших и најлуксузнијих хотела је „Собјески”. Краков се налази у јужној Пољској на обалама Висле. Најважније градске знаменитости су смештене на брду Вавел. То су катедрала и дворац Светог Станислава и Вацлава, која се сматра пољским националним светилиштем и у њој су сахрањени пољски краљеви и многи угледни Пољаци. Најважнија знаменитост у околини Кракова је рудник соли Вјеличка, који је отворен за туристе и налази се на UNESCO-вој листи. Унутар рудника постоје скулптуре и подземна капела.

39. СЛОВАЧКА Словачка као континентална земља има релативно развијен туризам. Основу развоја туризма представљају Татре (планински, зимско-спортски, рекреациони туризам), бање (балнеолошки туризам) и Братислава, у којој су развијени транзитни, екскурзиони и други видови туризма. Високе Татре, на граници са Пољском, познате су по зимским спортовима. Највећа скијалишта су Штрбско Плесо, Стари Смоковец и Татранска Ломница. Цело подручје проглашено је 1949. националним парком. Ово је најстарији, а уједно и највећи национални парк у Словачкој, и састоји се од три планинска ланца Високих, Западних и Белих Татри. Снежни покривач који се задржава од новембра до априла ствара идеалне услове за зимске спортове. Преко 50 скилифтова свих профила, као и око 60 km скијашких стаза сврставају ово подручје у прву

категорију скијашких региона. Овде се налазе бројни смештајни објекти – хотели, пансиони и апартмани, и пет кампова који лети могу примити око 7.000 посетилаца. Татранска Ломница се налази на североистоку Словачке и представља највећи скијашки центар земље. Ски терени налазе се на висини 1.700-2.100 m, до којих се долази гондолом. Центар пружа велике могућности, како за врсне скијаше, тако и за почетнике. Венац Ниских Татри се простире правцем запад-исток у дужини од око 80 km и припада националном парку Ниске Татре, који је основан 1978. године. Јанска долина једна је од најлепших долина у Словачкој, у подножју највишег врха Ниских Татри, Думбиера (2.043 m). Скијашки терени сконцентрисани су на падинама Јаворовице (1.042 m), недалеко од места Липтовски Јан. Ова долина је позната по бројним историјским и културним споменицима и по топлим термалним изворима и базенима са лековитом водом. Укупна дужина скијашких стаза је 3.010 m. На 25 km од Јанске долине налази се највећи скицентар Словачке – Јасна. Језеро Земплинска ширава у подножју Карпата у потпуности је лети туристички експонирано. То је велика спортско-рекреациона зона хотела, одмаралишта и кампова. Ово подручје у летњим месецима угошћује туристе из Словачке и суседних земаља. Створени су одлични услови за купање, спортове на води, пецање, пешачке излете и друго. БРАТИСЛАВА је један од нових најперспективнијих туристичких пунктова у Европској унији. Веома је богат и културни живот града, са музејима, галеријама, концертима, оперским представама. У граду се налазе бројни хотели, ресторани, кафане, вински подруми. Најпознатија знаменитост града је Братиславски хард, дворац који се налази 100 m изнад Дунава. Главни трг краси Роландова фонтана, за коју легенда каже да се кип на њеном врху у новогодишњој ноћи окреће на супротну страну, како би поздравио старе јунаке који су у прошлости бранили град. Кошице су други по величини град у Словачкој, град дуге и богате историје. Центром града доминира готичка катедрала Свете Елизабете, једна од најлепших у свету, капела Светог Михаела и градски торањ.

40. СЛОВЕНИЈА Словенија је све популарнија туристичка дестинација у Европској унији. Словеначка јадранска обала, иако је дуга само 44 km, чини контраст снежним планинским врховима њене унутрашњости. Словенија је имала 2,4 мил. туристичких долазака и 7,4 мил. ноћења 2008. године. Укупан број ноћења остварен 2008. је за 2% већи у односу на 2007. Словенија има 28 планинских врхова виших од 2.500 m, а најпопуларнија планинарска дестинација је врх Триглав у Јулијским Алпима (2.864 m). У динарско-крашком делу територије налазе се јаме и пећине, од којих је 20 уређено за туристичке посете. Најпознатија словеначка бања је Терме Чатеж. БЛЕДСКО ЈЕЗЕРО је ледничког порекла. Налази се у Јулијским Алпима, 55 km од Љубљане. У средини језера се налази острво Блед, једино природно острво у Словенији. На острву се налази црква Маријиног Узашашћа, саграђена у XV веку. Бохињско језеро је највеће стално језеро у Словенији, у оквиру Националног парка „Триглав”. На Триглаву се налазе старе форме и куће алпског типа, карактеристичне за

пределе који су познати по производњи сира. Поред Бохињског језера, на планини се налазе мала ледничка језера Триглав, Кришка. Похорје је најпознатија скијашка планина у Словенији. Позната спортско-рекреациона средишта су Три краља, Белеуве, Болфнек, Арех, Рибарска Коча, Копе и Рогла. ЉУБЉАНА лежи на реци Љубљаници, у Љубљанској котлини. У граду се налазе стари грађевински споменици, остаци античке Емоне, више цркава (Свети Јакоб, Свети Никола). У граду се налазе средњовековни споменици: замак из XV века, градска кућа из XVI века, катедрала из XIII века и др. Купалишни туризам се развија у СЛОВЕНАЧКОМ ПРИМОРЈУ, а главни центри су Пиран, Копар и Изола.

41. ЧЕШКА РЕПУБЛИКА Чешка Република је туристичка дестинација средње Европе. Због повољног положаја, традиције и приватне иницијативе, туризам је био једна од првих делатности које су омогућиле прелазак на тржишну привреду 1990-их година. Главни туристички центри су ПРАГ, бање КАРЛОВЕ ВАРИ и МАРИЈАНСКЕ

ЛАЗЊЕ и зимски центри ШУМАВЕ. Шумава (Чешка шума) је једно од најпосећенијих туристичких подручја у Чешкој. Одликује се сликовитим пејзажима, језерима, разноврсном флором и фауном. То је регија повољна за активан одмор, рекреацију и рехабилитацију лети, док зими пружа могућности за скијање и сноубординг. На Шумави се налази велики број зимско-спортских центара, као што су Железна руда, Кубова Хут, Хуранов. Карлове Вари су најпознатије, најатрактивније и највеће чешко бањско лечилиште и једно од најпознатијих геотермалних извора у Европи. У Карловим Варима постоје 64 извора лековите термалне воде, али се користи само 12 термалних минералних извора. Најпознатији извор је Вридло, са температуром воде од 72°С. Карлове Вари су чувени и по производњи слаткиша, порцелану и мосер стаклу, које су користили краљевски дворови у Европи. У Карловим Варима се сваке године одржава чувени филмски фестивал. ПРАГ је највећи туристички центар Чешке.

42. КУЛТУРНЕ ВРЕДНОСТИ ПРАГА Праг представља јединствен комплекс културних споменика, па се може сматрати галеријом многобројних уметничких стилова. ХРАДЧАНИ . Место са ког се пружа најлепши поглед на читав град је простор који заузима Прашки замак – Храдчани. На основу археолошких ископавања и сачуваних писаних докумената, сматра се да га је подигао принц Боривој у 9. веку, око 880. године. Дворац је првобитно био изграђен од дрвета и окружен земљаним бедемом, а касније добија садашњи облик. Данас се сматра највећим старим дворцем на свету, дугачак 570 m, у просеку широк 128 m и простире се на 7,3 ha. Од 10. века, Прашки замак је средиште црквених власти, Прашке бискупије, као и образовни и културни центар. Сваки владар је дворцу додавао неко своје обележје, тако да дворац представља мешавину стилова. Током 14., 15. и 16. века замак се развијао у готском, а затим у ренесансном стилу. Био је више пута рушен и пљачкан током ратова који су се водили у 17.

веку. На дворцу су извршене четири велике реконструкције, али је задржао класичан изглед, који је добио у 18. веку током владавине Марије Терезије. У 18. веку значај замка је умањен, постепено је губио свој сјај и богатство, јер је престоница Аустро-Угарске царевине из Прага премештена у Беч. Након Првог Светског рата и стварања Чехословачке, замак је постао средиште власти. Данас је замак седиште председника Чешке републике и економски, политички и културни центар, не само Прага, него и целе државе. Стара краљевска палата је место где су инаугурисани сви чешки председници. Када председник није у земљи са капија краљевске плате се скида застава, тако да Чеси у свако доба знају да ли им је председник у земљи или не. Доминатна грађевина Храдчана је КАТЕДРАЛА СВ. ВИТА, грађена од 1348. до 1929. године. Подигнута у готском стилу, али обзиром да је грађена пуних 7 векова преплићу се и други стилови. У крипти катедрале се налазе гробнице најпознатијег чешког краља Карла IV и аустријског императора Рудолфа II Хабзбуршког. Прозорска окна су украшена витражима, на којима су представљени библијски и мотиви чешке историје. Замак Белведере – Краљевски летњиковац Св. Ане је најлепша ренесансна грађевина у Прагу. Подигао га је Фердинанд I Хабзбуршки, у периоду 1538-1564. године, за своју супругу Ану. У централном делу је смештена „певајућа фонтана“. МАЛА СТРАНА. Малу страну је основао краљ Отокар II Премисл у другој половини 13. века. У овом делу града, који је Карловим мостом спојен са Старим местом, налазе се раскошне палате и аристократске куће у ренесансном и барокном стилу, саграђене у доба контра реформације католичке цркве. ЦРКВА СВ. НИКОЛЕ је грађена у периоду од 1704. до 1755. године, на месту срушене готске цркве. Цркву подижу отац и син Диценхофер, најзначајнији представници чешког касног барока. Налази се на највишој тачки малостранског трга. Црква је висока 75 m и осликана је фрескама које приказују живот Св. Николе. ЦРКВА ДЕВИЦЕ МАРИЈЕ ПОБЕДНИЦЕ је саграђена у доба раног барока 1611. године, а дограђена 1644. године. Позната је по воштаној фигури „Прашко дете“, коју је цркви поклонила Поликсена Лобкович. Једно време је припадала Малтешким витезовима чији се трг, палата и музеј налазе у близини цркве. НЕРУДОВА УЛИЦА је главна улица која води од Прашког замка. Носи име по чешком песнику Јану Неруди, који је живео у кући званој „Код два сунца“. Познате куће су још „Код три виолинице“, „Морзинска палата“, у којој је данас смештена румунска амбасада,“Црвени соко“, „Златни пехар“, „Златни кључ“ и др. У овој улици налази се и амбасада Републике Србије. ПЕТРИНСКИ ТОРАЊ висине 60 m представља умањену копију Ајфеловог торња. Налази се на највишем прашком брду Петрину и саграђен је 1891. године за „Јубиларну изложбу“. Повремено је коришћена као опсерваторија и као ТВ торањ. Куриозитет је да се висина торња заједно са брдом на коме се налази подудара са висином Ајфелове куле у Паризу, односно да су им врхови исте надморске висине, 320 m. ПЕТРИНСКИ ЛАВИРИНТ представља грађевину са поставком огледала,

посвећен бици Пражана и Швеђана 1648. године на Карловом мосту. Кампа је мало острво испод Карловог моста са кога се пружа поглед на Влтаву и Национални театар. Познато је по продавницама грнчарије. Карлов мост је један од тринаест мостова на Влтави и најстарији је прашки мост. Сам Карло IV је поставио камен темељац 1357. године. Изградња моста је била поверена Петру Парлеру, познатом прашком архитекти тог доба. Грађен је све до почетка 15. века. Првобитно име му је било Камени или Прашки мост, а од 1780. године носи име свог ктитора. Из Парлерове радионице је и торањ Карловог моста на староградској обали, довршен око 1380. године и сматра се једном од најлепших готичких грађевина овог типа у Европи. Мост је дуг 520 m, широк 9,5 m и састоји се од 16 лукова на којима је 30 статуа светаца познатих вајара направљених у периоду од 1683. до 1714. године. Најпознатији је кип Св. Ивана Непомука чувеног прашког вајара Брокофа из 1683. године. Свештеник Непомук је бачен у реку, када је одбио да открије шта је у тајној исповести рекла краљица. Смрт светитеља је приказана на рељефима испод статуе, које туристи додирују, у нади да ће им се испунити жеља. Други познати кип је „Прашки Турчин“ из 1714. године. Са малостранске стране, мост затварају две куле, једна виша која припада Карловом мосту и друга нижа која је припадала некадашњем „Јудитином“ мосту, који је замењен Карловим. На другом крају је велика Кула Старог града саграђена по идеји поменутог Петра Парлера крајем 14. века. Кула садржи фигуре Карла IV и Венцеслава IV, као и изрезбарене амблеме територија које су припадале Карловом царству. СТАРО МЕСТО. Стари град, на десној обали Влтаве је најстарији и историјски највреднији део града настао у 13. веку. Староградски трг саграђен је још у 12. веку поред Старе градске већнице и Тинске цркве. Ту се налази још и барокна црква Св. Николе, палата Кински у рококо стилу са Националном галеријом графике, кућа „Каменог звона“ и споменик Јану Хусу, дело вајара Ладислава Сална из 1915. године. Хус је био учитељ, реформатор и свештеник, оснивач Моравске цркве. Борио се за уједињење националних циљева и цркве, па је због својих идеја спаљен на ломачи и постао национални херој. Испод споменика Хусу у седећем положају, налази се споменик Јану Палаху студенту, који се на том месту запалио 1968. године у знак протеста због уласка страних трупа. Најпознатија и туристички најатрактивнија зграда на Староградском тргу је СТАРОГРАДСКА ВЕЋНИЦА са астрономском кулом, која је основана заслугом краља Јана Луксембуршког 1338. године. Њу чини комплекс пет кућа. Преправљена је у готском стилу 1470. године. АСТРОНОМСКИ САТ – ОРЛОЈ датира са почетка 15. века, из 1410. године. Дело је сајџије Микулаша из Кадање и астронома Јана Шиндела. Фигурице 12 апостола стављене у 17. веку, на сваких сат времена излазе из прозорчића. Сат показује године, месеце, дане, сате, излазак и залазак сунца и месеца и небеске знаке. Сат мења боју у зависности од доба дана, током дана док траје обданица преовлађују топле боје, а ноћу их замењују хладне, плаве нијансе. Кућа „Минуте“ је један од објеката који чине комплекс Градске већнице. Назив је добила по томе што су у њој боравили трговци и занатлије. Имали су право на паузу од једног минута, коју су најчешће користили за уживање дувана.

Отуда и досетка да је фасада зграде „поцрнела“ од дуванског дима. ТИНСКА ЦРКВА која доминира староградским тргом, основана је на крају владавине Јана Луксембуршког и на њеној изградњи је од 1380. године радила Парлерова радионица. Црквом доминирају торњеви високи 80 m између којих је велико прочеље из 1463. године. Истиче се северни портал цркве као један од највреднијих чешких споменика готичке уметности. За ентеријер цркве је карактеристична надгробна мермерна плоча данског астронома Тиха Де Браха, који је у њој и сахрањен 1601. године. ТИНСКИ КВАРТ је место велике историјске вредности израђен у 11. веку. Овде су се налазили трговачки магацини и имања позната као „унгелти“ по којима је цео кварт добио име. Најзначајнија грађевина је Гранавска палата, једна од најбоље очуваних ренесансних прашких грађевина. У периоду од 1984. до 1996. године цео кварт је обновљен. Данас он представља културно, трговачко и административно језгро града. КУЋА „КАМЕНОГ ЗВОНА“ је неоренесансна грађевина саграђена у периоду од 1876. до 1884. године са намером да то буде галерија слика и збирка антиквитета. Пре и после Другог светског рата је била седиште Народне скупштине, а од 1946. године је седиште Чешког филхармонијског оркестра. У њој се налази и светски позната Дворжакова концертна дворана, у којој се сваке године одржава познат музички фестивал „ Прашко пролеће“. ПАЛАТА РУДОЛФИНУМ је најзначајнија средњовековна грађевина преправљена у готском стилу у 14. веку, а последњи пут измењена 1988. године. Данас је то зграда у којој Прашка филхармонија изводи концерте и где се одржавају многобројне изложбе. КЛЕМЕНТИНУМ потиче из 17. века. У 18. веку овде је подигнут Доминикански манастир са црквом Св. Климента. Касније су дограђене позоришна дворана, библиотека, црква Св. Спаса, метеоролошка станица и научна опсерваторија у којој су радили Јохан Кеплер и Тихо де Брахе. Данас је овде смештена универзитетска библиотека. КАРОЛИНУМ је првобитна зграда Карловог универзитета, основаног 1348. године. До почетка 15. века био је под јаким немачким утицајем, али је захваљујући великој борби Јана Хуса прешао потпуно у руке Чеха. Данас се у овој згради одржавају церемоније доделе диплома Карловог универзитета. ГРАДСКА ВЕЋНИЦА је изграђена у периоду од 1906. до 1911. године на месту старог Краљевог двора. У оквиру Старог места се налази и Ставовско позориште, у коме је 1787. године премијерно изведена Моцартова опера „Дон Ђовани“. Зграда је из 1783. године и најлепши је представник прашког класицизма. Поред улаза у позориште, са леве стране, постављена је црна статуа, за коју се везује занимљива легенда. У питању је „уклети витез“ који је на овом месту убио невину девојку и за казну, ток тренутка је окамењен. ВИШЕХРАД. Вишехрад је био седиште династије Премисла у 10. веку. Принц Вратислав I овде је крунисан 1085. године. Најстарија грађевина на овом месту је ротонда (мала, полукружна грађевина са куполом) Св. Мартина. Поред ове постоје и друге Прашке Ротонде које су урађене у романском стилу: Златна ротонда је из 11. века, реконструисана 1865. године и ротонда Св. Лонгина са краја 12. века, два пута обнављана 1844. и 1934. године.

Овим простором доминирају два новоготичка торња цркве Св. Петра и Павла. Црква је изграђена за кнеза Вратислава, око 1070. године. Била је више пута преграђивана, последњи пут у периоду од 1885. до 1903. године, по предлогу архитекте Јосефа Мокера, у новоготичком стилу. Поред ње ту су и црквена резиденција, земунице, парк и гробље по имену „Словен“ на коме су сахрањени многи знаменити Чеси: научник Пуркиње, композитори Дворжак и Сметана и други. Краљ Карло IV је за време своје владавине реконструисао Вишехрадски замак и подигао утврђења око њега. После Хуситске револуције замак је преправљен у барокном стилу. Са јужног краја Вишехрадских утврђења пружа се предиван поглед на град. НОВО МЕСТО. Представља главни, економски центар Прага, који је највише добио на значају у другој половини 19. века, када је спојен са Старим градом и када је изграђен низ јавних и стамбених грађевина у стилу „нове уметности“. Централни део овог дела града носи назив „Златни крст“ и представља елитну стамбену четврт Прага. ВАЦЛАВСКИ ТРГ је само срце града и трговински центар. Дуг је 750 m, па својом дужином више подсећа на булевар него на трг. У средњем веку је служио као пијаца, на којој су се продавали коњи. Током 19. веку постаје значајано трговачко средиште, што је остао до данас, када и добија садашње име по Чешком заштитнику Св. Вацлаву. Већина зграда на тргу је из доба сецесије, а свакако најлепша међу њима је „Гранд хотел Европа“. На самом тргу се налази споменик принцу Ванцеславу I (Св. Вацлаву) са четири заштитника: Св. Прокопије, Св. Адалберт (Св. Војтех), Св. Људмила и Св. Ана. Споменик је дело Јозефа Мајслбека из 1912. године. Принц Ванцеслав је био унук краља Боривоја, оснивача Прашког замка. Године 935. је убијен и проглашен за свеца и заштитника нације. НАРОДНИ МУЗЕЈ је основан 1818. године, али није имао трајно седиште. Године 1883. је расписан јавни архитектонски конкурс за предлог музејске зграде чије би се будуће место налазило на врху Вацлавовог трга. Прву награду је освојио архитекта Јосеф Шулц. Градња је почела 1885. године и завршена 1890. године у нео ренесансном стилу. НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ на самој обали Влтаве, за Чешки народ има посебан значај. Током 18. века чешки језик се ретко могао чути на позорницама, јер Праг није имао позориште где би представе биле приказиване само на чешком језику. У узаврелој атмосфери стварања националног идентитета, организована је акција у целој земљи и то под насловом „народ сам себи“ ради прикупљања новца за изградњу позоришта. Године 1868. је почело са градњом. Са богатим културним и уметничким наслеђем не изненађује и чињеница да Праг има многобројне МУЗЕЈЕ И ГАЛЕРИЈЕ. У њима се чувају блага сакупљана током више од два миленијума историје града. Неки од најпознатијих и најцењенијих музеја су: Народни музеј, Јеврејски музеј, Музеј града Прага, Дворжаков музеј – смештен је у Минховском летњиковцу и њему се налази изложба која верно осликава композиторов живот и стваралаштво, Музеј Бедржиха Сметане, Музеј Франца Кафке – у коме је поставка сачињена од већине првих издања Кафкиних дела, рукописа, фотографија и других

експоната; Лапидаријум - у њему се налази поставка каменог вајарства у Чешкој од 11. до 19. века; Музеј комунизма обухвата поставку посвећену времену тоталитарног режима од фебруарског пуча 1948. до новембра 1989. године; Музеј чешке музике, Музеј чешке ликовне уметности, Народни технички музеј – где су експонати превозних средстава, рударства, металургије, астрономије, часовника, фотографске и филмске технике, телекомуникација и акустике; Народни пољопривредни музеј, Музеј играчака, Музеј минијатуре, Мухов музеј – посвећен животу и раду чешког сликара, најзначајнијег представника сецесије, Педагошки музеј, Музеј воштаних фигура, Музеј кампа – представља музеј модерне уметности, Музеј Карловог моста – налази се у згради некадашње болнице и ту се могу видети јединствене макете Карловог и Јудитиног моста, а под земљом се може видети и очувани темељ Јудитиног моста из 12. века. По оснивању КАРЛОВОГ УНИВЕРЗИТЕТА, 1348. године, Праг је постао један од главних универзитетских центара Европе. У то време су се изучавали теологија, право, медицина и уметност, док данас највећи значај имају Економски, Технички, Хемијски факултет и Академије уметности, нарочито факултет за филмску и телевизијску режију (FAMU). Велики број познатих режисера (међу њима и доста наших уметника) је студирало режију баш на овом факултету. Најпознатији су Милош Форман (добитник оскара за филмове „Лет изнад кукавичјег гнезда“ и „Амадеус“) и Јиржи Менцел. На Карловом универзитету су студирали и научник Јохан Пуркиње, Никола Тесла, Алберт Ајнштајн и многи други знаменити појединци из разних области. Занимљиви делови близу центра Прага су: Винохради, Вршовице, Жижков, Смихов, Холешовице, Збраслов, Дејвице и Стресовице. У предграђу Винохради је смештен велики број паркова и резиденција. Жижков је једна од најсиромашнијих градских области, чији су заштитни знаци Жижков споменик и футуристички ТВ торањ, са кога се пружа фантастичан поглед на град. У западном делу града, предграђа Дејвице и Стресовице су изграђене модерне породичне виле, које пружају другачији поглед на Праг. Остала предграђа, у којима живи и највећи део становништва, подсећају на Источну Европу. Карактеристично за њих су полуизграђене високе грађевине, које локално становништво назива „панелаки“. Годишње Праг посети око четири милиона ТУРИСТА (2008. године 4.597.867) и уколико се претпостави да туристи остају у просеку 3 дана, онда се долази до цифре од 12 милиона ноћења. Бројни су повољни викенд аранжмани, које нуде туре по прашким пивницама и ноћним клубовима, јер као атракција поред знаменитости града, нуди се и чувено чешко пиво. Највећи проценат туриста је из Велике Британије (преко 600.000), Немачке (300.000), Италије и Пољске. Поред повољних хотела у граду и околини у понуди су и популарни хотели на води – ботели. Туристичку понуду Прага употпуњују и БРОЈНИ ТРАДИЦИОНАЛНИ

РЕСТОРАНИ, као и они са понудом интернационалне кухиње: јапански, либански, француски, балкански, италијански. Чешка кухиња је позната по специјалитетима у виду „кнедлички“, коленица, разних врста гулаша и чувених кобасица, уз које обавезно иду и чешка пива и домаћа ракија –

Бехеровка. Ипак, два најпосећенија ресторана су она са традицијом дужом од 400 година.

43. БУГАРСКА И РУМУНИЈА У 2007. години у БУГАРСКОЈ је регистровано преко 15 мил. туриста, док је девизни приход од туризма износио 2 милијарди евра. На територији Бугарске се могу издвојити следеће туристичке регије: Црноморска регија, Долина ружа, Брдско-планински простор унутрашње Бугарске и Софија са околином. Црноморско приморје је тежиште иностраног и домаћег турима у Бугарској. Посебно су атрактивне пешчане плаже. Црноморска регија се састоји из две мање целине, чије центре представљају два лучка града – Варна на северу и Бургас на југу. У близини Варне се налази чувена плажа Златни пјасци, дужине 3 km. Остала значајнија туристичка места ове ривијере су Албена, Дружба и Кронево. На јужној ривијери, осим Бургаса, туристички значај имају Сунчев брег, Несебар, Поморје и Приморско. Долина ружа је низ котлина и долина између планина Балкан и Средња гора. Клима је веома погодна за гајење ружа. У време цветања пејзаж је специфичног изгледа и има изражене естетске атрибуте. Брдско-планинска унутрашњост може се поделити на Рилску и Западнородопску регију. Планински простор, поред планинарења и лова, све је значајнији за развој зимског туризма. Посебно се истиче РИЛА, највиша планина Балканског полуострва (2.925 m), која пружа услове за зимско-спортски туризам. Привлачност Рилске регије повећава 100 ледничких језера, из којих истичу Марица, Искар и др. Значајнија туристичка средишта су Самаков и Боровец. Стазе за скиборд су једне од најбољих у Европи и два пута су биле домаћин Светског купа алпинистичког скијања. Западнородопска регија се одликује природним и антропогеним туристичким вредностима. Највећи планинско-туристички центар овог дела Бугарске је Пампорово. Софија са околином је посебна туристичка целина. Дуг историјски развој оставио је Софији мноштво споменика и остатака материјалне и духовне културе различитих епоха. Туристичком атрактивношћу се истичу ископине цркве Светог Ђорђа и Свете Софије, храм Александра Невског, маузолеј Георги Димитрова, пакови, тргови, позоришта, музеји. РУМУНИЈА је карпатско-подунавска земља у којој се туризам развија. Период до краја 1980-их година обележила је слаба развијеност туризма и одсуство квалитетнијих туристичких капацитета. Од 1989. Румунија је начинила значајан напредак у развоју туризма. Велики број нових хотела, приватних пансиона и ресторана изграђен је по целој земљи, посебно у најпознатијим туристичким дестинацијама. Румунија заостаје за јужним суседом Бугарском. У структири туристичког промета доминира домаћи туризам, са 80% учешћа у ноћењима, док годишњи девизни приходи од туризма износе 400 мил. евра. Главне туристичке вредности Румуније су: Црноморско приморје, делта Дунава, зимска одмаралишта у Карпатима, бањско-климатска лечилишта, манастири у Буковини и Олтенији, културни региони у Трансилванији и Марамурешу, Букурешт. Црноморско приморје представља једну од најважнијих дестинација у Румунији, која се последњих година налази у жижи

туроператера из иностранства. Дуге пешчане плаже пружају могућности за купање и сунчање, а дуж целе обале расута су бројна језера. Неколико десетина великих хотела поред пешчане плаже дају основни печат насеља. Одмаралишта носе називе по планетама: Сатурн, Венера, Јупитер. МАМАЈА је најпознатије летовалиште на обали, које нуди мноштво садржаја На крајњем истоку земље, на обали Црног мора, је КОНСТАНЦА, привредни, саобраћајни и културни центар Црноморске регије Румуније. Пре око хиљаду година, у град који се тада звао Томис, прогнан је римски песник Овидије, чији споменик представља симбол Констанце. Музеј у центру Констанце је богат експонатима из римске и византијске прошлости, а испред музеја је споменик Овидију. У Констанци се налази огромни казино из периода пре Другог светског рата. ДЕЛТА ДУНАВА је велико станиште птица мочварица. У делти живи 331 врста птица. Универзална вредност резервата делте призната је укључењем у међународну мрежу резервата биосфере под заштитом UNESCO-а. Без обзира на годишње доба, делта Дунава је повољна дестинација за научни туризам, туризам за авантуристе, рурални туризам, културни и образовни туризам. У унутрашњости Румуније се, у туристичком погледу, издвајају Карпати и Трансилванија, где се налази више превоја, зимско-спортских центара, термалних извора, заштићених природних добара и др. Најпосећенији зимски центри су ПОЈАНА БРАШОВ и друга места у долини реке Прахова: Синаја, Бустен, Азуга и Предеал. СИНАЈА је позната као бисер Карпата. Позната је по добрим скијашким школама за почетнике и напредније скијаше. Румунија располаже са око 160 бањских одмаралишта, од којих су 40 од националног значаја. Најпознатије бање су ХЕРКУЛАНУМ, КОВАСНА и СОВАТА. Бројни православни манастири Румуније су укључени у туристичке културне програме. Највећу атракцију Буковине представљају манастири са спољашњим и унутрашњим фрескама: Воронец, Сучевица, Молдовица и Арборе. Трансилванија одише средњовековном атмосфером и наводи на потрагу за сакривеном истином легенде о Дракули, владару чувеном по својој окрутности. Три најпознатија замка су замак ХУНЕДОРА, ПЕЛЕШ – дворац краљевске породице у Синаји и БРАН –Дракулин дворац у близини града Басова. БУКУРЕШТ је важан центар културе, науке и просвете. У њему је седи-ште Румунске академије наука и угледан универзитет. У граду је развијен позоришни живот. У граду се пажња посвећује зеленим површинама, тако да се у граду налази велики број паркова. Због занимљиве архитектуре, град носи епитет Париз истока. Румунски председник Николај Чаушеску, лидер комунистичке партије, изградио је импозантну Палату Парламента, другу по величини зграду на свету. Туристичке туре воде посетиоце кроз једну од бљештавих соба, огромне холове и простор који користи Сенат. Сеоски музеј је један од знаменитости Букурешта, који се налази унутар Херастрој парка дуж језера. То је музеј под ведрим небом, са колекцијом од 300 зграда које представљају историју и изглед румунске сеоске архитектуре укључујући сеоске домове, школе, дрвене куће.