социологија

Sociologija

САДРЖАЈСАДРЖАЈ...........................................................................................iУВОД У САДРЖАЈ ТЕОРИЈСКЕ НАСТАВЕ ПРЕДМЕТА СОЦИОЛОГИЈА..............................................................................7О ПОЈМУ, ПРЕДМЕТУ И МЕТОДУ СОЦИОЛОГИЈЕ (претходне напомене)......................................................................8НАСТАНАК И ПРЕТЕЧАНСТВО СОЦИОЛОГИЈЕ (претходна „евиденција“).............................................................10НАТАЛНИ ГЕНЕРАТОР СОЦИОЛОГИЈЕ, КАО РЕЗУЛТАНТА НЕМИНОВНОСТИ РАСЛОЈАВАЊА, ОНТОЛОШКО -ГЕНЕАЛОШКОГ „УОЗБИЉЕЊА“ НАУКА И ЊИХОВЕ МИСАОНО ЕМПИРИЈСКЕ И ФЕНОМЕНОЛОШКЕ ДИСПЕРЗИЈЕ.......................................16РАСЛОЈАВАЊЕ СОЦИОЛОГИЈЕ, ГЕНЕРИСАНО НУЖНОШЋУ ДИСТИНКЦИЈЕ ИЗМЕЂУ ПРИРОДНИХ И ДРУШТВЕНИХ НАУКА, ОПШТИХ И „ПОЈЕДИЊУЈУЋИХ“ НАУКА..................................................17ОДНОС СОЦИОЛОГИЈЕ ПРЕМА ДРУГИМ СРОДНИМ НАУКАМА......................................................................................18ОПШТА И ПОСЕБНЕ СОЦИОЛОГИЈЕ (претходне напомене).........................................................................................23ЗАШТО ЈЕ СОЦИОЛОГИЈА „НАУКА НАД НАУКАМА“..28СОЦИОЛОШКИ МЕТОД - ДРУШТВЕНИХ НАУКА...........29ОСНОВНИ МЕТОДОЛОШКИ ПРАВЦИ У СОЦИОЛОГИЈИ (позитивизам, историзам, метод разумевања, дијалектички метод...)...........................................31МЕТОДЕ И ТЕХНИКЕ СОЦИОЛОШКОГ ИСТРАЖИВАЊА..........................................................................33ОПШТИ НАУЧНИ МЕТОДИ - ИНДУКТИВНИ И ДЕДУКТИВНИ МЕТОД..............................................................35„ПРЕДСОЦИОЛОЗИ“: СОКРАТ, ПЛАТОН, АРИСТОТЕЛ..................................................................................36СВЕТИ АУРЕЛИЈЕ АУГУСТИН, ТОМА АКВИНСКИ, ИБН ХАЛДУН..........................................................................................42ВЕРТИКАЛНЕ ПАРАЛЕЛЕ ПЛАТОН – СВ. АУГУСТИН; АРИСТОТЕЛ – ТОМА АКВИНСКИ.........................................48ОСНИВАЧИ СОЦИОЛОШКЕ НАУКЕ - МОДЕРНЕ СОЦИОЛОГИЈЕ (КОНТ, СПЕНСЕР, МАРКС...)...................49

i

КЛАСИЧНЕ СОЦИОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ................................55СОЦИЈАЛДАРВИНИСТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ..............................55ИНДИВИДУАЛНО ПСИХОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ....................58КОЛЕКТИВНО-ПСИХОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ..........................61ФОРМАЛНО СОЦИОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ...............................65САВРЕМЕНЕ СОЦИОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ..............................67БИХЕВИОРИСТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ.............................................67УЗАСЕБЉЕНЕ ФУНКЦИОНАЛИСТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ.......69-СТРУКТУРАЛИСТИЧКИ ФУНКЦИОНАЛИЗАМ-.............69НЕОФУНКЦИОНАЛИСТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ............................72ФИЛОЗОФИЈСКО-СОЦИОЛОШКИ СПЕЦИФИКУМ: ПСИХОЛОШКО СПИРИТУАЛИСТИЧКИХ ТЕОРИЈА.....74КРИТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ.................................................................78СТРУКТУРАЛИСТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ........................................85ФЕНОМЕНОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ...............................................87ТЕОРИЈЕ О ИНДУСТРИЈСКОМ И ПОСТИНДУСТРИЈСКОМ ДРУШТВУ....................................89ПОЈАМ И ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ЉУДСКОГ ДРУШТВА, ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ, ПЛАНЕТАРНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ЉУДИ....93СРОДНИЧКЕ И ЕТНИЧКЕ – КАО ГЛОБАЛНЕ ДРУШТВЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ........................................................96РУРАЛНЕ И УРБАНЕ КАО ЛОКАЛНЕ ДРУШТВЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ.................................................................................101ДРУШТВО – ПОЈАМ, СТРУКТУРА И ДИНАМИКА.........103ДРЖАВА - ОСНОВНА КЛАСИФИКАЦИЈА ДРЖАВНИХ ЗАЈЕДНИЦА.................................................................................106ПОРОДИЦА - ОСНОВНА ЋЕЛИЈА ЉУДСКОГ ДРУШТВА.........................................................................................................109ЕКОНОМИЈА И ДРУШТВО ....................................................112ДРУШТВЕНЕ ПРОМЕНЕ И ИСТОРИЈСКИ ТИПОВИ ДРУШТВА ....................................................................................114МАРКИСТИЧКА ТИПОЛОГИЗАЦИЈА: ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКЕ ФОРМАЦИЈЕ ..................................................116ГИДЕНСОВА ТИПОЛОГИЗАЦИЈА ДРУШТВА.................117МОДЕРНИСТИЧКА КЛАСИФИКАЦИЈА ГЛОБАЛНИХ ТИПОВА ДРУШТВА..................................................................118ПОЈАМ И ТИПОВИ ДРУШТВЕНЕ ПОКРЕТЉИВОСТИ.118НАУЧНО ТЕХНОЛОШКА РЕВОЛУЦИЈА И ЊЕНЕ СОЦИЈАЛНЕ ПОСЛЕДИЦЕ....................................................120

i

Sociologija

САВРЕМЕНА ДИСПЕРЗИЈА ПОСЕБНИХ СОЦИОЛОГИЈА (продуктан аспект).......................................................................121Савремена дисперзија посебних социологија (социопатолошки аспект) ..........................................................122ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И УНИФИКАЦИЈА ПЛАНЕТАРНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ-ПОГУБЉЕ ИДЕНТИТЕТА НАЦИОНАЛНИХ ДРУШТВЕНИХ ЗАЈЕДНИЦА..................................................123ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА АРБИТРЕРНОСТ СОЦИОЛОГИЗОВАЊА НОРМАТИВНОГ И СТВАРНОГ;ДЕКЛАРАЦИЈА И ПРАГМЕ ДРУШТВЕНОГ ЖИВОТА.......................................................................................123ЛИТЕРАТУРА..............................................................................124

iii

Социологија

УВОДУСАДРЖАЈ ТЕОРИЈСКЕ НАСТАВЕПРЕДМЕТА

СОЦИОЛОГИЈА

Разматрање и дефинисање односа социологије и сродних наука (историје, филозофије, антропологије, политике, психологије..); однос основне социолошке науке и посебних социологија (државе, права, политике, геополитике, културе и уметности, спорта…); компаративни увид у историјске темељнике и претпоставке оснивача социологије, класичне и савремене социолошке теорије; разматрање структуре и динамике друштва у свим појавним облицима и сферама његове историјске “промиџбе” ( структуре и стратификације, статике и динамике преко економијско репродуктивне цивилизацијске резултанте друштвеног развоја, до његове политичко државотворне и културне анатомије); те, коначно, разматрања историјско - цивилизацијски будућствених могућности и ограничења социолошке науке. Наш ауторски приступ проблему изучавања социолошке науке, пре свега, биће “вивисекција”, конфликта феноменологије и прагме, односно, залажење с ону страну нормативног и стварног, форме и идеолошких лакировки - у “срце ствари”, у саму “утробу” и “крвоток” проблема који се изучава…

7

, ОПОЈМУ ПРЕДМЕТУИМЕТОДУ ( СОЦИОЛОГИЈЕ претходне

)напомене

Ни у једној се науци, као у („најмлађој“ од свих друштвених наука) социологији – не воде жустрије, истовремено, непотребне, конфузне, па и несувисле распре... око њеног - лексиколошки рудиментног, етимолошки, „просто“ транспарентног појма. Једноставно ( и, тиме се избегавају контроверзе, недоумља и „реторичка ландарања“), она је наука о друштву (socialis – logos), „хибридивана“ синтагмом једне латинске и једне грчке речи, што је доајен или један од бардова социолошке и правне мисли у нас, Радомир Лукић, „злоупотребио“ или, боље, искомпликовао, окрштавајући је „рђавом кованицом“, која, ноленс – воленс, генерише све контроверзе, неспоразуме и неслагања – не само око њенога појма, већ и дефинисања њенога предмета, као и корпуса методолошких приступа, поступака, техника и уопштавајућих индуковања?!

Но, с обзиром да исписујемо само „претходне напомене“ што значи да ће нас садржајна „енигматика“ управо исписане, претходне реченице пратити кроз укупност одговора на питања, која ћемо себи и вама постављати:, изрећи ћемо тек неколике увођеничке реченице.

Не оптерећујући се екстремним контроверзама при дефинисању појма социологије, по којима је једни апсолутизују, преувеличавајући је, а, други – миноризују или у потпуности поричу, за пролегомену, експликујемо да је:социологија најопштија, најдисперзивније уопштавајућа „наука над наукама“ (међу другим друштвеним наукама); наука која уједињује, дистинктује, аналогизује и сабира све себи сродне науке, истовремено их „провоцирајући“ да проналазе и

8


самодефинишу „сопственосне“, „поједињујуће“ идентитете и diferentiae specifica..., дакле, насупрот диференцирању или “уситњавању“ друштвених наука, социологија, као општа наука о друштву, представља синтезу (свих „појединачних социологија“ у „појединостима“, различним областима и сферама друштвеног живота) сазнања о друштву...;она је и најмлађа (премијерно је појмовно одређена и експонирана у делу Огиста Конта, 1839., Курс позитивне филозофије (Cours de philosophie positive) и „најстарија“, будући да, под именима других наука, de facto, „ординира“ у најстаријим мисаоним траговима „докучивања“ и „теоријског“ (филозофијског,књижевног, поетско-епског, историографског....) дефинисања генеалошког бивства и онтолошког јаства човека и човечанства... О томе, детаљније и „евиденционо“ егзактније, поједностављеније..., већ у редовима који следе...

9

НАСТАНАКИПРЕТЕЧАНСТВО ( СОЦИОЛОГИЈЕ претходна

„ “)евиденција

Мада „трајање“ социологије, као „официјелно признате“ науке -бележимо неких 170 година, њено фактичко „промицање“ лавиринтима и стратегијским токовима људске мисли траје хиљадама година!?Како, у својим промислима и предавањима – у широком дијапазону од историје и антропологије народа до социологије глобализације или свеуопштавајућег ништења појединачних карактера чланица планетарне заједнице - често потенцирамо да свака цивилизација, која, хипертрофирајући себе и искључивост сопствене супериорности над сваком која јој је претходила, заправо, темељи „шипове“ самоуништења или сопственог урушавања... - тако, ововремено „надмоћна“ - англоамеричка, не признајући ни једну старију од триста година, па ни европску, из које се отргла као негативно селектирани-отпаднички- „метеорит“; као што европоцентристичка не признаје ни једну старију од античке Грчке и старог Рима; па ни мислиоце, филозофе, „социологе“... старије од Платона и Аристотела;чиме се не пренебрегавају само цивилизације старе од осам до четири - три хиљаде година пне. попут кинеске, индијске, вавилонске, египатско-месопотамијске; не игноришу само индијске Веде и Упанишаде, кинеска филозофија и етика политике, вавилонске Поеме о Стварању... и данас напредни Хамурабијеви закони... - но „заборављају“ и саме „старогрчке“ бриљанције и дефиниционе минуциозе једнога Периклеа - („демократија се осваја храброшћу, а не понизношћу“), Хомерове - Илијада и Одисеја, трагедије Есхила и Софокла, комедије Аристофана; Херодотова Историја и Пелопонески ратови, софисти-први путујући филозофи-учитељи;

10


аутентични-аутохтони филозофи, попут Протагоре, („човек је мера свих ствари“) и Хераклита - својеврсног претече „социологанизовања“ друштвене динамике: - („све тече, све се мења“, „у једној се реци не можеш два пута окупати“)...; претече законотвораштва (друштва-momos -и природе - fizis) Хилија и Ликрофон; Дракон, с његовим-најригиднијим у познатој историји човечанства - „драконским законима“... Но, ипак обавезатнији, социолошки релевантнијем претечанству - буквално, како је у самом питању назначено, „надаље“ ћемо их „тек евидентирати“...

Софисти су, пре свих, истицали разлику између друштвених и природних појава, а друштво, организовано кроз државу, тумачили као резултат споразума људи „изашлих из природног стања“, чиме заправо претичу „прве“ теоретичаре друштвеног уговора XVII и XVIII века, Русоа, Хобса, Монтескјеа...

Првога, по којему се, друштвеним уговором, ремети природно стање идиле и међуљудске хармоније; другога, по којему се друштвеним уговором, обрнуто, избавља из стања у којему је „човек човеку вук“ – homo homini, lupus est; трећега, по којему ће друштвени уговор санкционисати свој raison d’être - тек успоставом принципа поделе власти на законодавну, извршну и судску, као гаранцију да ће друштво напредовати само онда када у њему свако буде неометано радио оно што најбоље зна и за шта је од друштва „легитимисан“, да не кажемо „прокажен“!?!

Уз напомену да се о филозофијским и политичко-правним ставовима и „научним вокацијама“ Платона и Аристотела - па, кроз средњевековље, даље, до данас, можете „ближе“ и шире обавестити у уџбеничком приручнуку, па приде, и у својеврсном хрестоматском „лепезном сабрању“: Историја политичких и правних теорија, који се објављује истовремено с овим који исписујемо; „пратити“ предмет Политичке теорије – комбиновањем хронолошко-категоризирајућег приступа - презентујући их (најпробраније и најаутохтоније међу њима) и као својеврсну „документацију “ историје човечанства: - за ову прилику, изложићемо пар константи, које експликују оно што је

11

релевантношћу, најближе „социологизованој“ провенијенци укупности филозофијско-теоријских промишљања...Мада и Платон и Аристотел, први у Држави; други у Политици и Никомаховој етици, расправљају о најбољим и њиховим изврглинама, рђавим облицима државе; за обојицу је „најгора демократија“, за Платона - примерице, у њој се „магарци не склањају с пута својим господарима“, а „ђаци псују своје учитеље“; за првога је најбоља „влада краља-филозофа“, „један је бољи од десет хиљада, ако је најбољи“; за другога - то је басилеја, односно, политеја; први, и ако идеалиста, вуче „вертикалу“ ка нашој савремености - преко св. Аурелија Аугустина Блаженог; други ка Томи Аквинском - реалисти, попут Аристотела, јер се врло критички односи према реалности (Summa teologiae) и врло прагматски- (Regimine principum, О краљевској влади) - за разлику од св.Аугустина, који води еминентно духовне, па и „религиозоване“ расправе о Civitas dei и Civitas terrena - О божјој, односно земаљској, а био је уверен - ђавољој држави; коначно, обојица су „оцртавали крокије“ еминентно социологистичког приступа постојању и динамици социјалне стратификације друштва, његовој неминовној неједнакости и поделама, које код Платона настају, кристалишући диференцију на филозофе-управљаче, ратнике и привреднике, док су код Аристотела природне - јер, по Платону, настају поделом рада, а код Аристотела су иманентне човеку, будући да је „овај“, по својој природи друштвено биће - ZOO POLITIKON, а, „онај ко не може да живи у заједници, јер је сам себи довољан-или је звер или је Бог“...

Тиме обојица показују да су „медијатори“ или „карике у вертикали“ према „нама“: први ка Хегелу; други, ка, Марксу...

Но, пре „обиласка“ нововековних „европоцентрика“ који су, надилажењем средњевековља, бриљанцијом својих умова, нажалост, најавили откриће Америке.... - били бисмо неправедни према једном блискоисточнику, Арабо-Алжирцу, Ибн Халдуну, што је густину мрака XIV века просветлио својим Уводом историји мухамеданских народа, којим од историје тражи да се

12


не бави само „историјом владара“, тј.набрајањем догађања из њихових живота, већ откривањем општих закона друштвеногаразвоја, који, без изузетка, карактеришу три фазе: настајања, успона и опадања, до којега, као, de facto, пропадања, долази слабљењем снаге владајућих група...

„Пионирски“ је уважавао биолошке особине људи и утицај географских фактора; утицај начина производње на облик и карактер друштвене заједнице; значај размене добара, заснован на подели рада; уочавајући и стратификацију друштва, дејством противречених тежњи: имитације и асимилације, које воде друштвеном јединству, те опозиције-егоизма и мржње, који воде сукобима и ратовима!? Шта ли би актуелни „држатељи власти“ дали да имају узасе, бар по једног Ибн Халдуна!?

Иако, ноторно, религиозан („сваки закон је од Бога“), он је темељно социологизирајући промислилац, по којему све друштвене појаве ординирају у узајамној вези:-од стања у државама, њихове јачине и слабости, до пораста становништва појединих народа и племена, величине градова, њихове раскоши и богатства...

Нови век нам, најпре, „исцртава“ Никола Макијавелија, а, овај - „циљем који оправдава средства“ - „уводи“ у откриће Америке, која, опет, и, како даља (нама ближа) историја открива, бива „откривена“- да би уништила све цивилазије, које је њено „откровење“ на „америчком“ континенту затекло!? Наравно, ова се констатација не односи на његову „Расправу о првих десет књига Тита Ливија“, већ на његово чувено дело Владалац (IL principe), по чијим је конотацијама макијавелизам постао синоним за бескрупулозност у небирању средстава за освајање, пре свега, политичког циља...

Оваква се политика и данас окршћује макијавелизмом, чије је тумачење друштвених појава, у основи, индивидуално-психолошко и идеалистичко, с обзиром да се, поред свих унапред утврђених и „виђених“ макијавелистичких сценарија, значајно ослања на специфичне особине личности и „срећу“...!?

13

С друге стране, правац социјалне филозофије утемељује Жан Боден, у другој половини XVI века, чувеним својим делом шест књига о републици, у којему даје пресек еволуирања организованих друштвених заједница: од породице до-најразвијеније и најмоћније - државе, чијим третманом унапређује ( прихвативши га) Аристотелово становиште да је држава резултат силе и покоравања слабијих од стране јачих. Истовремено, он је и претеча „географолошког“ обогаћивања социологије (од „географске антропологије“ до „географске алокације религија“), уверењем да су услови за развијен економски живот друштвене заједнице најповољнији у умереним „климатским појасевима“, будући да тамо постоје најповољнији услови за свестрани развој способности људи и друштва у целини, Ђан-Батиста Вико, објављујући-почетком XVIII века, Принципе нове науке, установљује нови систем филозофије историје, по којему друштво, у свом развоју, пролази три фазе: божанску, карактерисану анимизмом и породичном теократијом; херојску , с превлашћу војне аристократије, и хуману, тј.људско доба, у којему владају закон и поредак...

Теоретичаре друштвеног уговора, већ сте „упознали“ кроз „евиденцију“ античких софиста, затим, Хобса и Русоа; зато ћемо, тек овлаш - (да оставимо нешто више простора темељницима савремене социологије), поменути оснивање статистике, која је прикупљањем првих масовних података о друштву, омогућила праћење кретања становништва, производње и трговине, правила друштвеног живота. Поменућемо, Виљема Петија (Политичка аритметика), који провоцира настајање демографије - науке о становништву, која се, већ у својим пионирским захватима, заснива на споровима о перспективама друштвених заједница.

Док, примерице, Кондорсе и Лајбниц предводе оне, који пројектују оптимистичку визију друштвеног развоја људких заједница; Малтус (песимистично сагледавајући „след догађаја“) поставља тезу о умножавању становништва - несразмерно увећавању производње животних намирница, што резултира сиромаштвом,

14


сукобима и болестима, те, у крајњем, врши насилно усклађивање броја људи с условима за њихов људски опстанак. Мада, одбацивана у „озбиљној науци“, али и све „популарнија“ што су се тегобе људског опстајања на Планети умножавале; Малтусова теорија, и данас, привлачи бројне присталице (често, теоријама о „људској прикраћености“ „тескобама“ и „реметилачким факторима“, провоцирајући и бројне ратне и друге међуетничке сукобе), међу првима-још на самом прагу XIX века - Адама Фергусона, који, слично Викоу, Конту, Спенсеру, Моргану, Енгелсу... периоде развоја друштва види кроз три (и данас актуелне у теоријама о култури) – етапе: дивљаштво, варварство и цивилизацију...

С обзиром да ћемо о корпусу проминентних („бардовних“) оснивача социологије тек расправљати, овога трена ћемо их само „евидентирати“... Огист Конт, заснивајући систем позитивне филозофије - оснива социологију, коју дели на социјалну статику и динамику.

Џон Стјуарт Мил, који се бави филозофијом, политичком науком и економијом, заступајући индивидуализам и либерализам (експонирајући личност изнад друштва), постаје најпознатији својим чувеним Трактатом о слободи који на српски језик, преводи Петар Мркоњић - главом и брадом – Петар I Карађорђевић, нико дуги до – за во вјеки вјеков, „наш чика Пера“!?

Херберт Спенсер, објављујући Систем синтетичке филозофије и Принципе социологије, установљује међу бројним „социолошким правцима“ натуралистички, (биологистички), еволуционизам, односно, социјалдарвинизам. Блиски њему су Фаусто Скилаће, Питирим Сорокин, Ханс Фејер..., а, од његових социолошких позиција - грана се више социолошких праваца: натуралистички, који обујима географске, механистичке и биологистичке теорије; психолошки-индивидуално-психолошке, колективно психолошке и социјално-психолошке теорије; формално социолошки правац; актуелни правци у грађанској социологији; марксистичка теорија о друштву... Према редоследу изложених праваца, поименце, наводимо Ле Плеја,

15

Галилеја, Њутна, Коперника, Лајбница, Спинозу..., Адолфа Кетлеа - социјалног физичара, Хенрија Керија „друштво као молекуларни систем“ нашег математичара Михаила Петровића, Мике-аласа... Лилијенфилда, најближег Спенсеру; међу психолошким правцима-Габријела Тарда, Мек Дугала, Сигмунда Фројда..., Парета и Моску, Виљема Самнера; па, изузетно значајне: Жоржа Гурвича, опет - Сорокина, Емила Диркема...до Леополда фон Визеа и Макса Вебера...!?

НАТАЛНИГЕНЕРАТОР, СОЦИОЛОГИЈЕ КАО

РЕЗУЛТАНТАНЕМИНОВНОСТИ, -РАСЛОЈАВАЊА ОНТОЛОШКО „ “ ГЕНЕАЛОШКОГ УОЗБИЉЕЊА

НАУКАИЊИХОВЕМИСАОНО ЕМПИРИЈСКЕИ

ФЕНОМЕНОЛОШКЕ...ДИСПЕРЗИЈЕ

Различно неопходној „евиденцијској“ расплинутости одговора на претходно питање, најсажетије или - in medias res: развој људскога друштва нужно је подразумевао умножавање и усложњавање, феноменолошку дисперзију његових есенцијалних темељништава, али и, пре свега, његових егзистенцијалних уобличавања, јавки и укотвљенијих, трајнијих објавленија његове будућствености, изгледности и одомаћења цивилизацији људскога лика и приличности (дакако, тиме и њенога „произвођења“). Човекова потреба за што темељнијом спознајом тог све дисперзивнијег мноштва људског (друштвеног) трајања и преобликовања - нолес-воленс, трансформисала се у својеврсност наталног генерисања социологије, као науке „рођене“ да спозна друштво;

16


дужне да га стално, еx темпора, објашњава и „казује“, истовремено, и просветљујући његов развој, хоризонтално-вертикалну дисперзију сфера-доказа његовога, историчношћу, све заснованијег егзистовања и цивилизацијске будућствености...

, РАСЛОЈАВАЊЕСОЦИОЛОГИЈЕ ГЕНЕРИСАНОНУЖНОШЋУ

ДИСТИНКЦИЈЕИЗМЕЂУ ПРИРОДНИХИДРУШТВЕНИХ

, НАУКА ОПШТИХИ„ “ ПОЈЕДИЊУЈУЋИХ НАУКА

Подела наука - као ни у једној другој, у социолошкој је науци довела до праве дисперзивне експлозије „гранања“ социологије -не само кроз општу дистинкцију општих према поједињујућим наукама, већ и унутар самих друштвених наука.

Нигде као у социолошкој науци, није, на плоднијем тлу, „одомаћена“ подела на посебне и опште друштвене науке, поједињавајуће и уопштавајуће науке, разноврсје посебних и општих друштвених наука.., из чега је, неминовно, произведено обиље контроверзи поводом схватања социологије као најопштије друштвене науке, те крајносно разматрање односа социологије и посебних, уопштавајућих, односно, поједињујућих друштених наука....

Интересантно је да Радомир Лукић (à propos одговора на питање које следи), у контексту диференцирања социологије према другим сродним наукама, експонира само однос социолoгије и психологије; док други, мање „громадни“ аутори, али, ревноснији, па и „прецизнији“ у пренапучености одношаја социологије према другима наукама, равноправно психолошким, разматрају и однос социологије према историји, филозофији, антропологији, односно, етнологији итд...

17

ОДНОССОЦИОЛОГИЈЕПРЕМА ДРУГИМСРОДНИМНАУКАМА

Претходећим ставом шлагвортоване су почетнице дистинктума разлога и сврховности, насталог не-оправданошћу (?) дисперизије међу (пре свега) „скенирајућим“ друштвеним наукама.

Елем, да би се у потпуности и прецизно, одредио и разумео предмет социологије, поред осталога, неопходно је размотрити релације, индикације и импликативе тих релација..., социологије према другим друштвеним наукама, посебно оним с којима је у „сродничким односима“ упредена густом мрежом додирних или „истих“ тачака (родословно генеалошке) епистемиолошке, тј. пар еxелленце, научне, природне и друштвено релевантне „вокације“. Мада је наближа историји, њихов однос је најсложенији и „антагонистички“ - стога ћемо, најпре и у најкраћем, размотрити однос социологије и историје.

Јер, попут „двојајчаних близанаца“ или, боље, оних „једнојајчаних“ с „две главе у једном телу“ (док заједничко тело хоће исто, свака глава хоће „своје“...!?) – социологија и историја, истраживачки и евалуационо, „сударене на истом предмету“ (људском друштву, „као таквом“): - мада окренуте „леђа леђима“, - прва, плутајући по површинским коповима и „брборењу“ садашњости; друга, „урањајући“ у прошлост; прва „актуелнија“, друга „стереотипнија“; прва „модерна“, друга „архетипска и атавистична“...!?

18


Дакако, тако размишљају „теоретичари“ „ослобођени“ промишљања-будући да (аксиоматска сентенца, стара бар неколико стотина година, гласи): онај ко не познаје, не сазна и не извуче одговорне поуке из своје прошлости, принуђен је да је понавља!?„Смијешане, најслађе се пију“-рекао би бесмртни Његош; велики социолог с балканских простора, Анте Фиаменго (такође, присталица „амалгама“ двеју наука), социологији даје предност „теоријског уопштавања“, док историји оставља истраживачко-индукторски задатак „индивидуализаторског описивања и објашњавања“!

Један од бардова светске социолошке мисли, Емил Диркем, сјајно запажа да је „историја најплодотворнији инструмент социологије“...!?

Даље, индивидуално, апсолвирај релацију историја-социологија на бројним примерима „социолошко-историјског збркаторијума“ наше прошлости и садашњости, запалих у ћорсокак безбудућственог „изнуђивања“ и призива прошлости-на њено непрестано безмало, равномерно - циклично, понављање...!? Дакако, трагично-хероичко у епици и „јуначким народним песмама“; све трагичније-у садашњости и „будућности“, „која још није умрла а ка’ће не знамо“...!?

Друга међу „сродничким наукама“ - релевантним за свестрано одређење појма и предмета социологије-свакако јесте филозофија;обе су опште, „најопштије“, „науке над наукама...“: - прва је емпиријска; друга је „causa sui“; прва је истраживачка и „сумњичава“, друга је „априорно-несумњива“; прва је дескриптивна у објашњавању својих судова, друга, одмах, изриче судове, често, без потребе њиховога „објашњавања“; прва је геантолошко-историјска, друга је „преисторијски“ онтолошка... Код прве, реч се изриче након испитивања и провере; код друге-„најпре беше реч“...!? Реминисценције смо могли ређати унедоглед! Али, да „спустимо лопту“...!?

19

У појмовном одређењу - све време њиховог „паралелног трајања“ (сетимо се „две главе у једном телу“!?), обдржавају се две упредрасуђене погрешке у њиховом „разоткривању“ или разоткривању њиховог међусобног односа; „збркаторијуму“ њихових „методолошких корпуса“ и аксиолошких евалуација...

Прва се тиче методског и предметног поистовећивања социологије и социјалне психологије, односно, филозофије историје (које је и данас актуелно), којим је „злоупотребљен“ исказ Жоржа Гурвича, по којему су почеци социолошке мисли били „само грчевит напор да се пронађе решење за проблеме које је филозофија историје, кроз векове, без успеха, покушавала да реши“ ?!?

Ту се, медијаторски спорно укотвљује и „аристократско становиште“ антрополошке филозофске „вокације“, које се с индигнацијом односи према било каквом научном покушају истраживања друштвене праксе, целокупни друштвени живот објашњавајући апстрактно (априорно) „схваћеном“ људском праксом, чиме, de facto, поричући социологију као науку!?

Дијаметрално супротно овоме, тридесетих година двадесетог века, појављује се, нарочито у америчкој друштвеној науци, схватање и „праксизам“ социологије“, као „чисто емпиријске науке“, посве независне од филозофије - „науке опчињене упитником и оловком“, која је, својим „хиперемпиризмом“ обесмислила социолошку науку, онемогућујући јој сагледавање целине друштва и човека, срозавајући социолошку науку у само дно дилеме-опасности да се, без икаквог аутентичног и аутохтоног садржаја, преобрне у „социологију без друштва“!?

Тај, „социолошки емпиризам“, заснован на „голом позитивизму“, гајећи несувисли презир према филозофији... - водио је глорификацији технике („уопштавајућег“ празнила или стално изнова „доказујуће“ испразности...), апсолутизацији „анкетоманије“ и „квантофреније“, чиме је апстаховао оно што је, аксиолошки, у социолошкој науци највредније - а, што она

20


задобија само дубоким укотвљењем у општу филозофску теорију друштва: онтолошки, да би дубље и потпуније схватила суштину друштва и друштвених појава; гносеолошки - да пригодније и сврсисходније одреди сазнајне могућности и домашаје метода које, у својој истраживачкој пракси, користи...!?

С друге стране, социологија, дисперзивном мрежом њених примењених социолошких дисциплина и социолошких метода, обезбеђује филозофији, „социолошку грађу“, без које би филозофијско уопштавање остало на бесловесно левитирајућој разини „умовања“, без праксис(оване) осврховљености и цивилизацијске будућствености, без релевентне „употребне вредности“?!

Нешто друкчије ваља приступити односу социологије и антропологије, посебно док се она поистовећивала с етнологијом (обема је, и антропологији и етнологији, у „предметне садржаје“, импутиран или „утрпаван“ корпус „културе примитивних народа“...), када се и сматрало да је решена дефинициона енигма односа социологије и антропологије...?!

Цео тај „аналитички“ приступ примитивизма „примитивизму“ - уздрмао је Леви Строс (најпре демантујући Едварда Тејлора, по коме је етнологија, односно антропологија, „комплексна наука, која проучава културу примитивних народа“ , а, потом), заснивајући савремену антропологију, (орјентисану на истраживање савремених, сложених друштвених заједница) , (у повоју) синтентизујућу науку о општим својствима и вредностима у свим сферама и доменима све сложенијег живота савремених друштвених заједница - у целини њиховога историјскога и географскога, планетарнога (целином људског рода омеђенога) опсега!?

Дакако, овакву дефиницију антропологије тешко је разграничити од социологије - у свему, посебно у мисаоним системима антрополога и социолога, чиме, као једина реско препознатљива могућност разграничења, остаје њихов предмет истраживања;код прве, то је човек, као целовито биће;

21

код друге - друштво као тоталитет...Могући докази њихове „истости“ - у обрисима, „причињавају“ се у резултанти њиховога (неминовно) укрштајућег „сударања“ у „новокомпонованом научном хибриду“, који се окршћује културном антропологијом!

За разлику од професора Лукића, који прецењује значај односа социологије и психологије (а, с обзиром да смо већ „растегли“ одговор на нетом „апсолвирајуће“ питање), апострофираћемо тек екстреме, који, с једне стране, редуковањем друштвеног живота на индивидуални психички живот (тзв.индивидуалне психолошке орјентације), „своде“ социологију на психологију, а с друге (Диркем, пре свих), сводећи психологију на изучавање осета, слика, памћења и знакова асоцијације, те и дајући несумњив примат колективној (над индивидуалном) свести, безмало, пориче психологију као науку!?

Тек појава и развој социјалне психологије, као посебне и модерне науке, приближује социологију и психологију, дајући обема адекватан значај, адекватно и вреднујући обе блиске науке: првој, у превасходности изучавања психолошких аспеката понашања група у најширем смислу; другој-као општој науци о друштву, у проучавању друштвеног живота у његовом тоталитету, дакле, у целини феноменолошке дисперзије његових појавних облика...!?

22


ОПШТАИПОСЕБНЕ ( СОЦИОЛОГИЈЕ претходне

)напомене

Бум социологије (посебно са становишта дисперзије њених „праваца“ и „поједињујућих“ социологија) „дужан“ је , пре свега, дубоким и бројним контроверзама, а поводом одређивање њенога предмета...Најпре је Конт, као оснивач модерне социологије, делећи науке на неорганске (математика, астрономија, физика, хемија) и органске (биологија и социологија, првотно називана социјалном физиком); при чему, прве проучавају неоргански, а друге органски живот и појаве-следећи тада доманантно механистичко начело, по којему све појаве имају своју статичку и динамичку димензију, те их, у научном смислу, ваља разликовати на социјалну статику и социјалну динамику, првој „додељујући“ проучавање друштва у стању његовога мировања, а другој - његов стварни прогрес и законитости историјски конкретнога развоја, дисперзивности и усавршавања његових феноменолошких облика.

Насупрот Конту, који је социологију схватао као фактор духовне интеграције друштва, стабилизације и очувања друштвеног поретка, Маркс и Енгелс су „новостворену“ науку о друштву - историјски материјализам дефинисали као револуционарну, преображавајућу снагу друштва...

Друштво за њих није (као за Конта) колективни организам, заснован на сагласности људи, појединачних људских воља;

23

него укупност људских делатности и односа, међу којима примаран значај имају оне, које се тичу производње материјалних добара и друштвених односа, који се, „над том производњом“, успостављају.

Даље, разликујући се од Конта, који је историјски развој доживљавао као општи духовни развој и еволуцију глобализујућег корпуса људског мишљења, оснивачи марксизма су целокупну људску историју дефинисали као „производњу човека људским радом“ (немајући у виду дилему: да ли преобраћањем мајмуна у човека или га враћајући у првотно стање!?)...

На „трећој страни“, њихов савременик Херберт Спенсер, сматран пиониром „грађанске социологије“, ову дефинише као општу науку о људској врсти. Људско је друштво за Спенсера -„социјални организам“, који подлеже истим законитостима као и биолошки: расту, структурирању и диференцијацији функција. Стога је предмет социологије као, по њему, позитивне науке, управо - раст, развој, структура и друштвене функције целине производа насталих узајамном акцијом људи, чија природа садржи особине заједничке целом човечанству - уопште, а, затим, и посебне облике својствене одређеној раси или индивидуи, коју карактеришу „аутохтоне“ идентитетне особине...

Социологија, дакле, по Спенсеру треба да полази од својстава људи као појединачних чланова, који чине целину (друштвене заједнице, раса, целог човечанства). То је нужно, јер је друштво, по њему, за разлику од биолошког организма, који је реална, стварна целина - агрегат јединки, без чијег познавања је немогуће спознати одлике и карактерологију друштва као целине.

Слично Спенсеру, социологију схвата и Лудвиг Гумплович, који, уверењем да људско друштво (аналогно свакој биолошкој јединки) подлеже биолошким законитостима, посебно закону борбе за опстанак.

24


Но, за разлику од Спенсера, схватајући друштво као реалну целину, а не као агрегат јединки, Гумплович је уверен да појединац нема никакав значај за социологију...- јер, „чак и најмоћнији државник је (потпуно супротно историографији) са становишта социологије, „само слепо оруђе у свемоћној руци друштвене групе, која и сама...подлеже гвозденим законима природе“!?

Као реакција на ова два (претежно натуралистичка доживљавања друштва), јавља се психолошко схватање друштва, које социологију третира као науку о индивидуалном људском понашању.

Родочелни заступници овога схватања Тард и Вебер, устврђују да је искључиви задатак социологије откривање унутрашњих психолошких сила и чинилаца, које појединце покрећу на одређена понашања.

За разлику од Тарда, који, доста површније, и “апстрактније“ суштину друштвеног живота види у интерменталној активности појединаца, заснованој на инвенцији и имитацији; Вебер, несрављиво озбиљније и темељније, анализује понашање појединаца, које има унутрашње значење и посве аутохтони смисао за актера било ког облика и садржаја интеракције појединаца - индивидуума. Стога је циљ социологије, као науке о индивидуалном људском понашању, да, методом разумевања, објасни унутрашње побуде и циљеве, који мотивишу, усмеравају појединце на одређена понашања, те да открије „опште правилности“, „законитости“ људског понашања и „одвијања“ или „дешавања“ друштвеног живота.

Насупрот индивидуално - психолошком схватању друштва, односно, супростављајући се присталицама индивидуалног психологизма, крајем XIX века, објављује се Емил Диркем, познати француски и светски социолог, установљујући социологију као науку о друштвеним институцијама. Диркемово учење, „зашаловано“ познатим чланком Социологија, објављеним у Великој (француској) Енциклопедији, разрађују његови директни следбеници Марсел Мос и Пјер Фоконе,

25

детаљније одређујући „науку о институцијама“ као „скуп установљених радњи и мисли које појединци пред собом налазе и које им се мање-више намећу“, које, доцније, прихвата и сам Диркем.

Поред наведених француских социолога, који уопштено третирају могућност дефиниције социологије као науке о друштвеним институцијама, амерички социолог пољског порекла, Флоријан Знанијецки, дефинише социологију као емпиријску науку о институцијама, тј. организованим групама, у којима се остварују индивидуалне и колективне улоге прилагођене различитим културним обрасцима.

Готово истоветно, социологију дефинише и Роберт Линтон, по којему социологија и антропологија проучавају инститиуције, као „комбинације правила, статуса и улога, те њихових културних тековина“!?

С друге стране, за историјски „маличак“ истовремено, појављује се један број немачких и америчких социолога, намерних да, проминентно формалистичким приступом, осамостале социологију у односу према посебним друштвеним наукама...

Најекспониранији међу њима, Георг Зимел, социологију одређује као геометрију друштва, која, попут „родословно релевантне“ геометрије, проучава прецизне облике друштвеног живота људи, док се посебне друштвене науке баве садржајем друштвених односа.

Следећи Зимела, Фон Визе, својим делом Систем опште социологије, разрађује кохерентан систем формалне социологије, која је, за њега, део антропологије; но, за разлику од антропологије - која проучава човеков живот у целини, социологија испитује само оно што је међуљудско; чиме се она, заправо, легитимише теоријом односа међу људима!?

Случујући, (кроз претходне напомене) ову, прететежно хронолошку, „евиденцију“ посебних социологија-истовремено, и као круну те „евиденције“, сажето ћемо експонирати Талкота

26


Парсонса, творца функционалистичког схватања социологије, који, обједињујући теоријска учења Спенсера, Диркема и Вебера, социологију дефинише као науку која проучава друштвени систем, схваћен као скуп повезаних улога, тј.делатности, које појединци врше у складу с његовим доминантним или превасходним вредностима и нормама...

Слично њему социологију схвата и Питирим Сорокин, савремени амерички (руски) социолог, који целину друштвене стварности дели на анорганску, органску и суперорганску, односно социокултурну сферу. По њему је предмет социологије супероргански део стварности, који настаје као резултат менталних интеракција људи, заснованих на културним вредностима и нормама.

За разлику од посебних наука, које проучавају поједине суперорганске феномене, социологија, по Сорокину, проучава укупност свих суперорганских феномена и њихову функционалну повезаност.

С обзиром да ћемо о бихевиоризму - Ф.Гидингса, по којему социологија истражује плурализам људског понашања, превасходно изражен „варијаблама“ стимулације и мање или веће сличности појединачног људског реаговања; о анализи макро и микро социологије Жоржа Гурвича; као и пледоајеа за нешто комплексније схватање социологије Мориса Гинсберга... - те у једној сажетој „лепези“ марксистичких теоретичара, попут оних на челу с Бухарином, чувеним совјетским теоретичаром „пролетерске социологије“, али и познатог француског социолога Анрија Лефевра, који изједначују социологију и „историјски материјализам“; те оних, такође Марксових следбеника, који међу њима праве разлику: - дефинишући историјски материјализам, као метод опште социологије, а социологију, - као општу теоријску науку, која се концентрише на проучавање друштвених структура и динамичких законитости тих структура, на темељима историјског материјализма... - образлагати дискусијом о савременим социолошким теоријама, овим закључујемо овај својеврсни увод у њихово прецизније и детаљније разматрање.

27

„ ЗАШТО ЈЕСОЦИОЛОГИЈА НАУКА “НАДНАУКАМА

Најкраће, већ сама чињеница да, како смо видели, социологију изучавамо-вековима и хиљадама година - пре помена њенога данашњег имена, (1839.године), кроз најзначајнија дела најбриљантнијих умова античке, египатске и месопотамијске цивилизације (Сократа, Периклеа, Платона, Аристотела, Аурелија Аугустина, Томе Аквинског, Ибн Халдуна...); већ сама чињеница да социологија, по чему јој се приближава само филозофија, снагом апстракције и дисперзијом научног интереса и задирања у све нивое, сфере, поре и развојне димензије друштвенога живота; већ (опет), сама чињеница да и тај интерес за свеколикост друштвеног живота до те мере уозбиљен и „инструментализован“ да јој је (како видимо из завршног сета питалица у овоме уџбеничком приручнику) тесно „у њој самој“, да се, попут „перпетум мобилеа“ мора репродуковати и низом „подсоциологија“ или „поједињујућих социологија“ - без пандана и успоређујућег параметра у било којој од познатих природних и друштвених наука, феноменолошки се јављајући кроз социологију права, социологију државе и права, социологију политике, социологију културе и уметности, социологију медија, социологију филма и позоришта, социологију геополитике, социологију игре, спорта итд.итд; на крају, и крунска чињеница, да је то једина наука пођеднако релевантна и за лице и за наличје предмета који изучава, за његов „гладац“, али и за његов „јадац“, за његову „утробу“ пођеднако као и за његову феноменологију, тј. појавне облике и „спољни изглед“...: - због свега изреченога заједно, социологија, с пуним правом, завређује и атрибуцију науке над наукама!?!

28


- СОЦИОЛОШКИМЕТОД ДРУШТВЕНИХНАУКА

Након неколика „разуђенија“ одговора, према обећању, следе сажетији одговори, који подразумевају ваша већ стечена знања; елем, дистинктума "легитимисања" in medias res. Дедукцијом из (како јој име казује) методологије научно истраживачког рада, коју ћемо, на мастер-студијама, изучавати као посебан, у науку „уводнички“ предмет...;према ширини научног подручја које одређена метода, покрива, можемо све научне методе груписати на: опште, који важе за све науке, а односе се на логичке методе – индукцију и дедукцију, анализу и синтезу, као и дијалектички метод; затим, посебне методе одређене науке, релевантне за теоријска тумачења спецификујућих друштвених појава, у ком се смислу и може говорити о посебном социолошком методу - за разлику од одговарајућих поступака и приступа у изучавању економије, психологије, историје и других наука; на крају, одабраној техници истраживања, која обухвата поступке „прикупљања материјала“ и која се прилагођава аутохтоносним дистинктумима самога проблема, природи циљева и појава, које се изучавају.

Научни поступак, и ноторно је, подразумева фазе кроз које пролази процес научног сазнавања, које се, посебно у социолошкој науци, врло широко и различно дефинишу. За потребе и ниво вашег неопходног знања, у оквирима овога предмета и на овом нивоу његовога изучавања, указујемо, најпре, на разлику између индуктивно-аналитичке фазе (тзв.хеуристика) и дедуктивно синтетизујућа фаза (тзв.систематика) - о којима ће бити више речи у одговорима на неке од следствених сличних питалица!?

29

Уважавајући социолошко истраживачке, те и методолошке досеге најзначајнијих социологистика с простора бивше Југославије (Анта Фијаменга, Јожета Горичара, Војина Милића...), за конкретне потребе одговора, који исписујемо, ослонићемо се на врло једноставну и прихватљиву поделу поступка научног сазнавања у пет фаза, онако како то чини професор Радомир Лукић: 1. Утврђивања предмета истраживања, дефинисање проблема који се испитује...2. Постављање полазне хипотезе, претпостављене везе међу друштвеним појавама... 3. Прикупљање чињеница о проблему проучавања, при чему се примењују специјално прилагођени поступци посматрања (анкете, опсервације, разни облици социометрије итд.). 4. Научно објашњење на темељу утврђених веза међу проучаваним појавама, тј.формулисање научних теорија и научних закона. 5. Најзад, даље проверавање утврђених теорија упоређивањем с новим чињеницама и, евентуално, новим (у време истраживања непознатим) теоријама и претпостављеним (могућим, реалним) опонирајућим научним ставовима - када је близу реалности општа сагласност у вези истраживачких резултата, који, тек тада, постају зрели за инаугурацију у научне законе. Дакако, то не искључује могућност (заправо, тако се најчешће и дешава) накнадног проверавања постављених закона, аксиома, постулата..., њиховог потврђивања, односно, оповргавања... у ком случају (а то је проф. Лукић "заборавио") и не може бити збора о аксиомима и научним постулатима?!

30


ОСНОВНИМЕТОДОЛОШКИ ПРАВЦИУСОЦИОЛОГИЈИ

( , , позитивизам историзам метод, разумевања дијалектички

...)метод

У социологији, као и у другим друштвеним наукама, што је и нормално, не постоји јединствен методолошки приступ изучавању друштвених појава који би био општеприхваћен. Мноштво различних схватања друштва, епистемолошке природе друштвених појава и улоге социологије у савременом животу - неминовно су произвели и феноменолошку шароликост методолошких праваца и ad hoc покушаја, настајалих с амбицијом да буду општеприхваћени или бар респектабилни у социолошкој науци.По доминантном гледишту, својом аутентичношћу и кохерентношћу, издвајају се управо три унасловљена правца: позитивизам (неопозитивизам), историзам (метод разумевања) и дијалектичко материјалистички метод (методологија историјског и дијалектичког материјализма), коју, управо због негативних конотација ентропије и девалвирања марксистичке идеје и идеологије у XX веку (урушаване друштвеним процесима и њиховим „теоријским“ апологетикама-стаљинизма и соцреализма) окршћујемо дијалектичким методом, који је „као такав“, познат стотинама па и хиљадама година пре Маркса и Енгелса (сетимо се Хераклитове сентенце : све тече све се мења; у једној се реци не можеш два пута окупати! И дакако, никако не смицати с ума Хегелову дијалектику, односно дијалектички метод).

С обзиром на „обећану нужност“ сажимања свих наредних питалица и одговора, навешћемо само најзначајнија имена наметнутим ексклузивитетом издвојених социолошких праваца.

Аутентични позитивизам препознаје се, пре свега, по оснивачу позитивне социологије, Огисту Конту; те, нешто шире и

31

слојевитије, кроз дело Емила Диркема... Међу савременим позитивистима, односно неопозитивистима, који су, у изједначавању епистемолошке основе природних и друштвених појава, отишли корак даље од „праотаца“ позитивизма - издвајамо Хорхеа Линдберга и Стјуарта Дода.

У оквиру социолошког правца историзма - „метода разумевања“, издвајамо Вилхелма Дилтаја , познатог немачког филозофа и, његовим познатим делом Увод у духовне науке, зачетника историзма; даље, такође, немачког филозофа, Хајнриха Рикерта и његово дело Култура и природне науке, те, на крају, као теоријски и интелектуални врхунац тог социолошког правца, Макса Вебера, који је оставио најупечатљивији траг у свеколикој социолошкој науци, те значајно, као светски признат научник, одскочио од својих „позитивистичких учитеља“ Дилтаја и Рикерта...

Да би друштвена наука ваљано дефинисала стратегијске и примордијалне законитости сопственог развоја, ентропије, еволуције и „револуционарних заокрета“ - готово нужно „родио се“ дијалектички принцип мишљења, који је установио Хегел, а који су развили и, праксистички, темељније образложили Маркс и Енгелс. Принципе дијалектичког мишљења, које је обзањена тројка заснивања дијалектичког метода кохерентно дефинисала, могли би „евидентирати“ следећим редом: Први у низу тих принципа је принцип тоталитета; други дијалектички принцип је принцип развојности односно историчности; трећи дијалектички принцип, који служи теоријско-методолошким усмеравањем у истраживању друштва - јесте принцип борбе и јединства супротности; четврти принцип је принцип сазнавања и истраживања друштвених промена, дефинисан принципом преласка квантитета у квалитет; и, последњи, пети, дијалектички принцип, који у Хегеловој и Марксовој дијалектци има посебан значај, јесте принцип превазилажења - негација негације. Овај је принцип најбоље илустровати Марксовом 11. тезом о Фојербаху: „филозофи су,

32


до данас, свет различито тумачили, али , ради се о томе да се он измени“!?

МЕТОДЕИТЕХНИКЕ СОЦИОЛОШКОГ

ИСТРАЖИВАЊА

Поступак научног истраживања у свим наукама је истоветан. Тако и научно истраживање у социологији, као у свакој другој науци, започиње одређивањем предмета истраживања, чије је теоријско дефинисање логичка операција, којом се помоћу апстрактних појмова, одређује суштина појаве која се истражује.

Друга фаза у поступку научног сазнања је постављање хипотеза, претпоставки на којима истраживање почива.

На бази претходних теоријских сазнања или новооткривених емпиријских чињеница, формулишу се хипотезе, које у сваком , па и у социолошком истраживању, представљају конгломерат истине, вероватноће или неистине.

Зато је хипотеза, заправо, претпоставка, коју, посматрањем, истраживањем, испитивањем..., ваља проверити, научно оповргнути или потврдити...

Прикупљање података и њихова обрада је трећа фаза у процесу научног сазнавања...

Четврту фазу научног истраживања представља научни опис појаве која се истражује, који је утолико вреднији уколико је објективнији, детаљнији, свестранији...

Последњу, завршну фазу научног истраживања чини научно објашњење које је и најтежа и, за будућност конкретне науке, једино релевантна фаза научног истраживања... Но, с обзиром да ћемо, и даље, за тренутну сврху, одговоре или инструкте за

33

самостално промишљање сводити готово на „евидентирање“ најпознатијих метода и техника социолошког истраживања, које набрајамо: општи поступак у социолошком истраживању; посматрање; испитивање; интервијуи и анкете (нарочито популарни у америчкој методологији социолошког истраживања); методе мерења (с обзиром на интервенцију у претходној загради, у америчкој методологији социолошког истраживања - поред анкетоманије, која би била адекватна за претходни поступак, све се чешће говори и о „квантофренији“, полушизореном, свакако, хистеричном мерењу и „социометријском вагању“ свега, свачега и свакога у „американо-фројидизованом“ друштвеном животу); статистичке методе; експеримент; разговори и, посебно панел – разговори ; компаративни методи и, на крају, анализа садржаја...

34


- ОПШТИНАУЧНИМЕТОДИ ИНДУКТИВНИИДЕДУКТИВНИ

МЕТОД

Од општих научних метода, за социологију најважније су логичке методе - индуктивна и дедуктивна.

Индуктивна метода полази од посматрања појединачних чињеница, конкретних случајева и утврђује њихове заједничке особине и узрочне везе.

Историја, етнографија и статистика, пружају социологији материјал за примену ове методе, без које нема темељног и научно релевантног истраживања.

Дедуктивна метода, супротно индукцији, полази од општих истина и њима објашњава неиспитане, конкретне случајеве и групе појава. Заправо, тек повезане – индукција и дедукција дају потпуну научну методу: „ Од живог посматрања ка апстрактном мишљењу, а од овога ка пракси“, која ће проверити исправност мишљења...

Френсис Бекон – крајње емпиричаре (индуктивисте) упоређује са мравима, који сакупљају свакојаки материјал без реда, а догматике и рационалисте (дедуктивисте) са пауцима, који иза себе испредају паучину: - док су прави научници, попут пчела, које сакупљају нектар - прерађујћи га у мед, тј. прикупљено искуство, разумом, преображавају у научно сазнање!? Ову, несумњиво, резултантну истину – у атар њеног трајног ординирања у славу социолошке науке, поткрепили би вишедеценијском, и данас актуелном, стрепњом, по којој се (када се год покрене међусобно искључујућа дилема:

35

индуктивна или дедуктивна метода - помаља опасност да (у ситуацијама једне без друге) прва – од дрвета не види шуму; друга – од шуме не примећује дрво...?

„ “: , ПРЕДСОЦИОЛОЗИ СОКРАТ, ....ПЛАТОН АРИСТОТЕЛ

О Сократу, за потребе одговора, који управо исписујемо врло сажето: један од највећих филозофа у историји човечанства, учитељ Платона, претеча Аристотела – за собом, осим легенди, анегдота, полуистина и непроверених истина.... једног јединог релевантног документа: - драме Платонове „Одбрана Сократова...“ – није оставио никаквог лично печатаног, лично сведочећег, биобиблиографског трага.

Ипак, пронашли смо довољно „материјала“ за опсежнију и прецизнију „биопсију“ Сократовог живота и дела, коју управо презентујемо, послужујући се неколиким (назовимо их) анегдотама, које сјајно илуструју његову контрадикторну биографију, конфликторну, али и надмоћну, еминентно моралну и праведну личност. Ево неколико примера...

На питање да ли човек треба да се жени, одговорио је „шта год урадиш, кајаћеш се“... Упуштао се у разговор са сваким, јер је веровао да од сваког може нешто да научи... Учињена му је највећа неправда, али је говорио да је боље неправду трпети него је чинити...

Док се спремао да попије отров, понудише му да обуче лепу опрему у којој ће умрети, а он је одбаци рекавши: „ Зар је мој огртач био добар да у њему живим, а није добар да у њему умрем“?

36


Када му је неки човек рекао:“ Атињани су те осудили на смрт“; одговорио је: „ А, природа је њих осудила на смрт“...Како ли се његова жена Ксантипа „затекла“ након питања:“ По неправди умиреш“, његовим одговором: „па зар би ти желела да умрем по правди“...? Када га је Атински суд, већином гласова, осудио на смрт, због тога што квари омладину; он је узвратио да би за омладину била велика срећа ако би је само један кварио, а сви други поправљали, али му се чини да је случај обрнут... Да је пристао да оде из Атине и да престане бавити се филозофијом, опростили би му сав дотлешњи рад; но, он је испио отров и тако завршио свој живот, с надом да ће, ако нешто постоји у „ономе“ свету, и те људе испитивати и поправљати. Елем, живот његов није га учинио тако познатим, колико га је његова смрт учинила славним... Сократово погубљење изазвало је велико узбуђење.

Платон је одмах приступио писању „Одбране Сократове“, у којој је оптуженик приказан интелектуално и морално узвишеном личношћу, а његови тужитељи просечним људима заслепљеним завишћу и незнањем...

Постоји „готова прича“, по којој су се Атињани покајали за Сократову осуду и смрт, па су његове тужиоце казнили, неке смрћу, неке изгнанством - будући да се према законима, тужилац кажњава истом казном коју је добио оптужени, уколико се покаже, да је оптужба била лажна!?

Говори се да је Платон, пред своју смрт, изјавио како је судбини захвалан за три ствари: прво, што се родио као мушкарац; друго, што се родио као Хелен, а не као варварин или од природе неразумна животиња; и, треће, што се његово рођење десило у доба Сократово...

Најистакнутији антички филозофи и “социолошки” мислиоци – углавном или готово искључиво, бавили су се феноменом државе, државних облика организације друштва, полиса - градова, “најбољег” и “рђавих” облика друштвено-државне

37

организације – екстремно се опредељујући за различите облике мањинске власти или демократију...

Платонов својеврсни “аристократски” став (“бољи је један од десет хиљада – ако је најбољи”!), да почнемо од њега, третирао је демократију као анархију (несвесно је изједначујући с’ “опасном” слободом или опасном “слободом”), као посебну фазу изопачења најбоље државе - аристократије, коју „изврћу“ још и тимократија, олигархија и тиранија...

Демократија је својеврсна анархија, која настаје “револуцијом сиромашних против богатих”, с једне стране, почивајући на “неповерењу богатих према већини сиромашних”; с друге, на “претераној жеђи за слободом”, што, неизбежно – у крајњем исходу, доводи до тираније...

У VIII књизи своје Државе, Платон констатује: “једна претераност обично доводи до друге претераности... претераност у слободи мора довести до претераности у ропству, како код државе, тако и код појединца..., према томе, оно што мора да буде, то је да тиранија не настаје ни из које друге до из народне владе, тј. крајњој слободи следује и најнеподношљивији апсолутизам...” Овде је интересантно и Платоново “посредно” мишљење о диктатури (будући да ни он, као ни сви велики антички мислиоци у директно - експлицитан антиподни однос не постављају диктатуру и демократију!). Додуше, мада не изриче појам “диктатуре”, он све изопачене облике “добрих влада”, имплицитно доживљава као “диктатуру”...

“Диктатура” је, уверење је Платоново, сваки “аутократски” облик владавине (од олигархијског, тираније групе људи до тираније појединца..., која је, опет, извргнут облик најбоље владавине једнога, краља - филозофа)... Ако је владавина и ма једнога, руковођена мудрошћу и води мудрој пракси - она је најбољи облик владавине, али, и вице верса... Сличан приступ, мада и темељније, “социолошкије” објашњење државе срећемо код Аристотела, који расправља о мноштву облика државе.

38


По њему, постоји пет врста монархије (басилеје); три врсте тираније (тираниде); четири врсте олигархије; две врсте аристократије; пет демократских облика државног уређења и три врсте слободне државе (политеје). Интересантно је да су, поред сличног класификовања државних облика, и Платон и Аристотел имали готово идентичан став о монархији (басилеји), као најбољој владавини: “Уколико је само један способан и пун врлина, онда је најбоље да влада он”... Но, док је код Аристотела – демократија, односно слободна држава (политеја) најбољи облик владавине, код Платона, нарочито изопачена, јесте најгори: “У њој ђаци вичу на своје учитеље, а магарци неће с пута да се склоне својим господарима...”

За разлику од Платона, који се претежно бави “једним” и “мноштвом”, Аристотел, безмало, прецизно “социолошки”, покреће питање “мањине” и “већине” - као пресудних квалификатива за одређење каквоће државног уређења, па и за дефиницију појма суверености и принципа сувереног и суверенитета, у чему препознајемо теоријске зачетке филозофско-социолошких раправа о подели власти – посебно у олигархијском и демократском државном уређењу...

Ево, шта о томе каже сам Аристотел: “...Демократију не треба дефинисати онако како је обично неки данас једноставно дефинишу као такво државно уређење у коме врховна власт припада маси, јер и у олигархијама и свуда другде врховна власт припада већини. Нити је, с друге стране, олигархија такво државно уређење у коме врховну власт у држави има само мали број људи. Јер, ако претпоставимо да има укупно 1.300 грађана, и то хиљаду богаташа, и да они не допуштају оним трима стотинама сиромашних да узму удела у власти, мада су и они слободни и иначе у свему другоме једнаки богаташима, ипак се не би могло рећи да је та држава демократија. Исто тако, ако претпоставимо да има мало сиромаха, али да су јачи од богаташа, иако ових има више, таква држава се не би могла назвати олигархијом - ако богаташи немају удела у положајима који доносе почаст. Према томе, пре треба рећи да демократија постоји онда када је врховна власт у рукама слободних људи, а олигархија када врховну власт имају богаташи. Али, обично

39

сиромаха има много, а богатих мало, јер многи су слободни, а мало их је богато...

Међутим, није довољно само на овај начин одредити та државна уређења, већ, пошто се и демократија и олигархија састоје од више означујућих слојева, треба утврдити да демократија није она држава у којој слободни људи као мањина владају над већином, која није слободна...“

Ипак,због прецизније дистинкције у разумевању Аристотеловог и Платоновог схватања државе и политике, најбољих и најлошијих облика државног уређења, ваља изрећи неколике прецизне опаски...

Аристотел је припадао тзв, онтолошком правцу-раздобљу филозофије, мисаоно се ситуирајући између материјализма и идеализма. У једва приметном, занемарљивом смислу, и он је , попут Платона, био идеалист - јер је промишљао утопију идеалног друштва и државе; али је, у основи, био реалист, чак и материјалист, не само због тога што је, први у историји, размишљао о три функције новца (као средства размене, мере вредности, и средства гомилања богатства), већ зато што је разматрао проблеме државе у, често, врло суровој стварности тадашње Грчке.

И Платон и Аристотел разматрају добре и лоше облике државе: Код Аристотела, добри облици су, краљевство, аристократија и република; док су лоши, као изопачења добрих, тиранија, олигархија и демократија... Док је Аристотел добре облике државног уређења проналазио у реалности, Платон је своје најбоље облике државног уређења посве идеализовао, замишљајући своју идеалну државу далеко изван и изнад стварности тадашње Грчке. У том смислу можемо рећи да је најочитија сличност међу њима у третману краљевства, као најбољег облика државе (код Платона, влада краља-филозофа је апсолутно најбоља јер, како он каже, „један је бољи од десет хиљада, ако је најбољи“); као што у третману лоших облика, по којима је, рецимо, демократија, код Аристотела, само изруга републике; код

40


Платона је убедљиво најлошији облик владавине, о чему је већ било речи...

За разлику од Платона, који најбоље карактеристике најбоље државе промишља посве - идеализовано; Аристотел, чак „приземно“ прагматично, облик и структуру државе посматра и доживљава аналогно домаћинству. Тако, као делове савршеног домаћинства, он дефинише три његова супстрата: господар и роб; супруг и супруга; родитељи и деца... Господар је, по њему, власник имовине, а роб је његово живо оруђе за рад. Имовина је породична и без ње се не може нити преживети, нити добро живети. Власт над домаћинством је једновладна, јер сваким домом влада један човек; док је власт над слободним и једнакима државничка власт или власт у држави. Код Аристотела је најбитније његово крајње релативизовање појма „грађанин“, будући да онај ко је то у демократији не мора то бити, често и није, у олигархији... По Аристотелу је басилеја (најбољи облик државе) представљена краљевством, односно аристократијом, а код Платона то је искључиво власт краља филозофа!?

Своје најбоље и најпрецизније ставове о држави и њеним облицима, савршеним и изопаченим, Аристотел је изложио у својим најчувенијим делима „Политика“, и „Никомахова етика“; а Платон у „Државиа“ и „Законима“...

41

, СВЕТИАУРЕЛИЈЕАУГУСТИН , ТОМААКВИНСКИ ИБН

....ХАЛДУН

Свети Аурелие Августин - Блажени (354-430) расправља о идеалној творевини – божјој држави, која поседује бесконачно моћну вољу, што је узрок самој себи и која саму себе одређује. Та се држава (civitas dei), кроз историју, појављује потискивањем земаљске државе (civitas terrena), која је производ сатане, односно греха људскога. Један облик божје државе у основи јесте и Црква. Историја се дели на шест главних епоха, односно етапа: од Адама до потопа; од Ноја до Аврама; од Аврама до Давида; од Давида до вавилонског ропства; од вавилонског ропстава до Христа; и од Христа до Страшног суда. Шеста етапа је савремена феудализму – његовом животу. Дакле, Христ је на распећу – чека се Страшни суд! Божја воља ће тријумфално резултирати његовим последицама, што ће мучење и патње смртника надокнадити срећом и блаженством оностраности или надземства.

Међутим, овде је идеја божанске државе становито везана с идејом добра. Фаза мистике јесте, према томе, и најутопистичкији период хришћанства – тако да се може рећи да оно, тек својим уласком у рационалну фазу, постаје средство и извор манипулисања и обезвређивања човека. Улазак Цркве у период институционализације сопствене „властодржачке“ позиције, карактерисан је и обележен тзв. рационалистичким хришћанством. Период развијеног Средњег века, за који се као карактеристичан може узети XIII век, значи потпуну аутономију и хегемонију Цркве, релативно висок степен јединствености, који је, под њеним директним утицајем, одражавао и политичко јединство тадашње Европе. Прелазак од мистицизма ка рационализму, у тумачењу хришћанства, био је неминован у

42


мери у којој је требало потребу његовога наметања заменити императивом његовог очувања, у којој је оно, од потребе пражњења и “збега” спасења, постајало извор свесне манипулације и средство очувања социјалне подељености друштва и стечених привилегија.

Тумачење хришћанства на том нивоу - подразумевало је тумачење догме из догме, општег из апстрактног – такву методу дедукције из разума, која је проглашавана највишим и искључивим обликом спекулативног мишљења, што је једину основу налазило у “доказима” из глава најученијих црквених достојанственика.

Најутицајнији и најпознатији представник рационалистичког мишљења у интерпретацији хришћанства свакако је Тома Аквински (1225-1274.), кога неки теоретичари чак сматрају претечом модерне филозофије.

Типичан рационалист и најблиставији ум, међу ретким у летаргији мистицизма средњевековља, Тома Аквински, свеколико фасциниран Аристотеловим теоријским системом и ставовима, даје најупечатљивију филозофску и политичко-правну теорију. Мада је његова рационалност, која се изразито ослања на дедуктивну методу, неспорна – бриљантност његове спекулације није у стању да увек прикрије одређену дозу мистичности и неубедљивости његових ставова, па и најбитнијих филозофијских становишта. Таква је, неоспорно, његова стамена тврдња коју налазимо у делу Summa teologiae, да је Бог, као биће што стварно јест, узрок свему бићу. “Недоказивост” једне овакве тврдње очигледна је у њеној тоталној нејасности као и у становитој непротивречности полазишта и исходишта. Бог, као биће које је једино неспорно, по њему, стварно јесте, дакле као највише биће – узрок је свему бићу – извориште узрочности остаје потпуно нејасно а свака појава је самоузрокована!? Но, упркос томе, суштина метода Аквинског је рационалистичка: он, полазећи од извесности постојања највишег бића и највише идеје, дакле, стварног бића, “долази” до могућности постизања могућих бића и идеја о њима...

43

Суштину своје политичко-правне теорије Тома Аквински излаже у делу De regimine principum (О краљевској влади), које је започео у славу кипарског краља, а које је завршио његов ученик Птоломеј из Луке око 1300. године. Полазећи од броја носилаца власти у држави, Аквински, слично Аристотелу, разликује добре и „ искривљене“ облике владавине.

Од добрих облика владавине, који се одликују циљем “остваривања општег добра”: краљевства (владе једнога), аристократије (влада мањине) и републике (владе већине), негативним преобраћањем, настају рђави – неправилни: тиранија, олигархија и демократија.

Залажући се за монархију као најбољи облик владавине, а квалификујући тиранију и демократију (заобилази се олигархија као међуоблик најгорих) као најподношљивије од неправедних облика владе, Аквински се приближава Платоновом схватању.

Аристотел је далеко флексибилнији у одређењу и “социолошки” усмеренији од Платона. Овај став блискости са Платоном код Аквинског је, међутим, израз практицистичке сврхе овог његовог дела: оно је било посвећено образовању једног принца – наследника кипарског краља, те отуда произилази његова садржајно-структурална усмереност и мотивација, па и својеврсна апологетика.

Наиме, Аквински претежно расправља о најгорем (тиранији) и најбољем (монархији) облику владавине, из чега није тешко открити елементе превенције (како избећи извргавање у тиранију – јер она је најгори облик владе, а народ, у том случају може раскинути – побуном – “уговорне” обавезе, пред Богом, према краљу – тиранину – па и убити га – тираницид, (односно, збацити га) и елементе поуке (како сачувати и одржати монархију – сопствену владавину), чиме се и апсолвира конкретна примењивост и практицизам овога дела. Но, оно што је за потребе овога уџбеничког приручника битно истаћи - састоји се у настојању Аквинског да државу дефинише као “општу”, “заједничку” институцију, којој је циљ постизање

44


божанског блаженства; дакле, као надинституцију која, да би остварила свој циљ, мора сачувати мир у друштву. Овде је већ артикулисана суштина настојања владајуће феудалне класе да се одржи као владајућа, да инсистирањем на миру, као поступању по божјој заповести и ка божанском блаженству, спречи било какву промену постојећег друштвеног стања.

Међутим, упркос чињеници да је De regimine principum главно политичко дело Томе Аквинског, шира и извеснија експликација целине његовог учења налази се у делу Summa teologiae, у којему он разликује пет облика владавине (државе): монархију, аристократију, олигархију, демократију и тиранију (искључена је република као “добра” демократска влада). Ипак, Аквински овде није искључив при опредељењу за монархију као најбољи облик владавине. Чак инсистира на мешавини монархије и аристократије као најбољој влади, имајући у виду и битно демократске принципе (изборност и народно представништво). Интересантно је да он, у овом делу, доста прецизно дефинише појам и принцип суверености, по којему законодавна власт припада маси, народу, или ономе коме народ ту власт преда, као свом представнику. Отуд у доброј владавини сви треба да имају извесно учешће у власти. Делимична ревизија става Аквинског у овом делу, у односу на De regimine principum, може се тумачити и дефинитивном артикулацијом његовог битно теолошког става, с једне стране, али и, с друге, евидентним смиривањем борбе око превласти између Цркве и Државе, односно прихватањем канона и принципа владавине (интерпретацијом божанске воље) прве од стране друге. У прилог овоме иде и битна усмереност расправе Аквинског о тиранициду, смакнућу владара, принципа који је интегративни део и појма народне суверености и (друштвеног) уговора између народа и монарха, чије дејство Аквински “ограничава” на владаоце – вернике. Из свега реченог произилази: или да краљева (неверника) није било – или да их је било у занемарљивом броју.

Но, оно што се, из претходног излагања, може неспорно закључити - јесте залагање Аквинског за ревалоризацију античког демократског принципа (изборност и народно

45

представништво) везаног за истинско преношење суверености (народне) на већи број људи.

Међутим, принципи, као што су народна сувереност, изборност и народно представништво, апстрахујући конкретне друштвено-историјске и класне детерминанте, битно су саставни део демократског промишљања друштвене, социјалне стварности.

По први пут артикулисано и инспиративно формулисани у већ развијеној фази Средњег века – у респектабилном делу Томе Аквинског, свакако највећег мислиоца “зрелог” средњевековља, као и с обзиром на даљи развој људског друштва, идеја демократије уопште и посебно идеје о народној суверености и друштвеном уговору, добијају на популарности и прогресивном значењу – не само “инстиктивно – емотивно” формулисане (или само назначене) из дубине народног бића (од мање или више анонимних његових представника), већ и у мисаоним покушајима утописта, младобуржоаских теоретичара, социјал-утописта, социјалних мислилаца, који су претходили појави марксистичке социјалне теорије. На тај се начин дело Томе Аквинског, не само доста темељитом ревалоризацијом Аристотелове, као најблиставије античке мисли, већ и “нехотично” потакнутом демократском искром, објективно ситуира међу најзначајније веснике нововремених филозофа и социјалних мислилаца...

Од мисли античке Грчке - све до XV века, може се рећи да нема ни једног значајнијег мислиоца - од једног (што некоме може изгледати парадоксално или „прецедентно“) Арабљанина Ибн-Халдуна (1332-1406), писца многих дела, међу којима и чувене Историје мухамеданских народа, у којој, поред осталог, истиче тезу по којој историја, уместо сувопарне приче о догађајима, треба да открива опште законе развоја људског друштва. Као један од најважнијих, дефинише закон еволуције, по коме се све друштвене појаве, па и историјске епохе и друштвене заједнице-непрекидно мењају и крећу, због чега, као и у природи, све има свој почетак, развој и крај, чиме се, „неочекивано“, приближава методи историјског материјализма.

46


Он истиче да, међу разним друштвима и народима постоји мноштво разлика, које потичу из биолошких и географских узрока, али, нарочито, инсистирајући на објективизованим разликама у начинима живота (материјалног и духовног) различитих друштвених заједница-детерминишућих, пре свега, тзв.начином производње, овај се арабијски мислилац, с краја XIV века и на самом почетку XV, сасвим оправдано, убраја у истинске претече историјског материјализма.

Следствено свом методолошком приступу истраживању природних и друштвених појава, историје држава и друштвених заједница, Ибн Халдун државу схвата као неку врсту организама, који се рађају и умиру по нужним друштвеним законима, услед исцрпљења владајуће класе и њених представника на власти. По њему, јединство се у друштву може одржати само одговарајућом, јединственом друштвеном свешћу, која је, одвећма, производ „имитације и асимилације“, које, с друге стране, нарушава, односно угрожава „закон опозиције“, чија је основа егоизам и мржња. Услед судара тих антиномија у друштвима и државама настају борбе и ратови, због чега он инсистира на успостављању „закона међузависности“, по којему људи, међусобном поделом рада, обезбеђују сопствени опстанак али и дугорочније трајање сопствених држава и друштвених заједница...

Из свега се може закључити да је Халдун, усамљен на осамљеном Арабијском полуострву, заправо, засновао једно целовито схватање друштва и државе, за које се може рећи да представља респектабилно заокружен систем и да, по свим релевентним мерилима, поседује неспоран научни карактер.

47

ВЕРТИКАЛНЕПАРАЛЕЛЕПЛАТОН– . ; – СВ АУГУСТИН АРИСТОТЕЛ

ТОМААКВИНСКИ

Унасловљена паралела нас, у становитом смислу, опомиње да смо „вертикалну паралелу’: Платон - Аурелие Аугустин; Аристотел - Тома Аквински, могли употпунити, ка нама-ближим, а њима, генеалошко-гносеолошки срођенијим „белим пчелама“- Хегелом односно Марксом!?

Но, у сврху максималног поједностављења одговора, вратимо се синтагмо-реторичком (превасходном) значењу суштине питања, а она је сасвим довољно и релевантно сажета, обујмљена неколиким ранијим реминисценцијама!? Даље, асоцирај, аналогизуј, импровизуј сам(а)!? Нека то буде, рецимо, у одређеном смислу, и коментар досадашњега излагања и својеврстан "семинарски рад"!?

48


ОСНИВАЧИСОЦИОЛОШКЕНАУКЕ - МОДЕРНЕСОЦИОЛОГИЈЕ( , , ...)КОНТ СПЕНСЕР МАРКС

Како смо разматрајући суштаство становишта претеча и оснивача социологије кроз претходну „евиденцију“ сасвим довољно „пролегоменовали“ и одговор који управо исписујемо-следи нека врста резимеа!

Оснивач модерне, нововековне социологије, Огист Конт, у својим главним делима (Курс политичке филозофије, односно, Курс позитивне политике), обогаћује срж или средокраћу XIX века, посве аутентичним и аутохтоним социолошким системом, заснивајући једну целовиту и систематизовано артикулисану теорију о друштву.

Људско друштво је, по њему, круна органске еволуције; „велико биће“ или „колективни организам“, који, поседујући примарни органски атрибут „consensus universale“, персонификује склад структуре и функције (функционалности) свега биолошки-органски ординирајућег на овоме свету!?

Али, не појединац, већ, породица је основна ћелија свих виших, сложенијих облика друштвеног организовања, који се дисперзивно мултипликују у више, шире, слојевније нивое структурирања, артикулисања и стратификације друштвеног живота - не да би амалгамирали и апологизовали иманентну му антиномију (класног, кастинског, еснафског, секташког... сукобљавања), већ да би га „учинио“ друкчијим, прожетим и уобличеним духом толеранције и сарадње...!?

Људски ум, делање и осећање - теоријски апсолвирани у том смислу, основа су му за идентификацију историјског развоја људског друштва кроз његове три доминантне, те и препознатљиве фазе: теолошку, метафизичку и позитивну (тј. „научну“)...У првом, теолошком добу, човек - природу и творитељство света доживљује као деловање духова, демона и богова, те га, стога,

49

Конт (следствено развоју религијске свести) дели на фазе фетишизма, политеизма и монотеизма (опстаначко зближавање-нарочито из позиције планетарног опстојања људске заједнице, оформљене приватности - и у егзистенцијалном и у својинском погледу; затим, многобоштво, које резултира појавом државног организовања друштвених заједница и, на крају, једнобоштво, које, постојањем већ снажних државних творевина, индукује стварање мегадржава и великих светских царстава)... Кроз све три теолошке фазе историјског развоја-доминантна човекова активност била је усмерена на ратничка освајања!?

У метафизичком добу, религијска мисао човекова бива надомештавана апстрактним, филозофијским „медитацијама“ и коришћењем апстрактних метафизичких принципа, као што су „суштина“ или „праузрок“, „узрок свему...“, „крајњи циљ“, „општа врлина“...

У прагматском смислу, човечанство је од ове (ратничке) фазе сопственога развоја, мењајући „освајаштво“ „одбрамбеношћу“...- направило „кратак предах“ у сопственом контраисторијском урушавању или, боље, историји сопственог урушавања и самоуништења...

Треће, позитивно доба (идеал социјалне еволуције) карактерише утемељење позитивнонаучних (закона) знања, која религијску и метафизичку човекову мисао уздижу у сфере научних сазнања и законитости, које тумаче, дефинишу и усмеравају друштвене појаве и магистралне токове укупности развоја друштвених заједница и човечанства...

Но, не успевајући да се (супериорније дефинишући сопствени научни систем), несумњиво, отргне метафизичком „појмовању“ света и човека, Конт јесте увео социологију у општечовечански признату „таблицу наука“, али, аутентичније је представљајући филозофијом историје, но супериорно аутохтонизованом науком о друштву и његовоме развоју.

50


Херберт Спенсер (1829-1903), својим главним делима: Прва начела и Принципи социологије, применом принципа еволуције свега органскога, па и људскога друштва, које је, управо, суперорганизам, који апсорбује и следи општу формулу еволуције, организован - као и сав органски свет, на принципима рађања, развоја, зрења, пропадања... и, циклично, изнова - ка новим и сложенијим облицима и нивоима „организовања“ и „биологизовања“..., de facto, ствара својеврсну „социологију биологизама“!?У том смислу Спенсера можемо означити и као оснивача (касније „раслојавајућих“) органистичких и биологистичких смерова развоја социолошке науке... У томе је и стратегијски коридор развоја људског друштва од „примитивних“, неиздиференцираних хорди до високоразвијених, техницизованих облика његовога „индустријализовања“, које, од антиномијског и милитарног, у своме идеално замишљеном врхунцу, доспева до мирољубивог, уистину, еволуционо продуктивног ступња историјскога развоја и (само)осврховљења...

Готово истовремено са животним делима, трајањем и научним опусима бардова социолошке науке - Конта и Спенсера, двојица других великана нововековних полит-филозофијских, економијских и социолошких система: Карл Маркс (1818-1883) и Фридрих Енгелс (1820-1895) установљавали су (можда) најкохерентније и најутемељеније-у васцелој нововековној историји човечанства, артикулисали нову (еминентно) материјалистичку теорију друштва, коју су (само) дефинисали историјским материјализмом.

Из више (актуелно-конфликторних, предрасудних и „узбуњујућих“) разлога, њихов ћемо филозофијски, политекомијски и социолошки научни систем сажети на пар неспорних и научно елаборацијских реченица о значењу и домашајима, могућим импликацијама и реално-„изнуђеним“ ограничењима тог целовитог и кохерентног научног систематоријума...

51

Оно што, најрелевантније, а сажетошћу примерено сврси и функционалности разлога поводом којих исписујемо ове редове -дакле, основној функцији уџбеничког приручника - ваља знати јесте: оснивачи историјског материјализма су три своје аксиолошки (највредније?) најоригиналније „вертикале“ засновали на апологизујућим „шлагвортима“ три величесна мислиоца (пред)својега времена: Хегела, Прудона и Фојербаха!?

Надилазећи (коригујући?) њихова стамена уверења да човек није само духовно биће (Хегел); нити природно, еминентно чулно биће (Прудон) - већ биће праксе, које, надилазећи вештачку поделу природе и друштва, сопственом-свесном и сврсисходном делатношћу мењајући свој природни и социјални околиш, мења и себе; производећи тржишновреднујуће резултате свога рада, прозводи и себе као индивидуално и друштвено биће!?

Маркс је („под њим“ се, често неоправдано и недовољно издиференцирано, неделикатно, „подразумева и Енгелс“) нешто толерантнији (свакако, јер му је овај филозофијски ближи) према Фојербаху, чије је антрополошко становиште прихватао, замерајући му (доста благонаклоно) преваленцију природности над историчношћу човековога бића.Такво становиште је апсолутизовало апстрактност и неисторичност у поимању човекове и друштвене егзистенције, не доприносећи ваљаном разумевању и објашњењу људске историје.

„Црно-бели“ дефиниционисти њиховог теоријског односа, „боље знајући и од самог Маркса“: да, „уколико је Фојербах материјалист - код њега нема историје; уколико је историчар - он није материјалиста“... Као антиципатор у сваком свом теоријском пројекту, Маркс је покушао да предупреди и таква схватања (тумачења), замерајући Фојербаху искључиво „механицистичку“ експозицију генезе различитог филозофијског тумачења света, а (како је сам изричито експликовао у XI тези о Фојербаху) - будући да није рећ само о тумачењу света „као таквог“, већ о нужности да се он (свет), управо, јер је такав, измени!?

52


Ипак, Марксова теорија друштва - мада није артикулисана у засебан, целовит и кохерентан научни систем („теорију“) индуковала је снажан допринос научном објашњењу појма и законитости историје (развоја) човека и људског друштва. Управо на томе „фону“ промишљајући Маркса, угледни француски социолог и политиколог, Морис Диверже оцењује Маркса као првог, историјски релевантног теоријског систематизатора укупности тумачења друштвених појава и наука о њима - окрштавајући (можда и претерано?) целину Марксовог мисаоног система космогонијом, чак и инсистирајући да се, ни пре ни после њега, ни један (ни близак) космогонијски (валидан и респектабилан), у еминентно космогонијском смислу - самосвојан и супериоран, научни систем није појавио...!?!

Пре њега, саопштава Диверже, блиске су му биле Монтескјеова синтеза политичких режима (система, идеја, поделе власти, као најбољег облика политичких режима...); пројекција економијских система у делима Давида Рикарда и Адама Смита; у етичком смислу (што је он „импликовао“, а ми му „додајемо“, јер је, наравно, остало непримећено код социолошких „систематизатора“, компилатора, преписивача себе самих и туђих бесмислица) морално становиште Имануела Канта, чији је посве артикулисани, „хиперперсонализовани“ морални систем респектовао искључиво : „звездано небо надамном“ и „морални закон у мени“!?!

У крајњој резултанти, заиста, сагласан становишту Дивержеа, после Маркса (а у смислу, који је Диверже придавао значењу појма космогонија) нема космогонијског, свеколиког, теоријски доследног система вишеслојног промишљања човека и друштва-будући да се све (па и поплава накнадних, посебно прагматских, „осистемљујућих“, тумачења Маркса - „боље и од самог Маркса“!?) сводило на априорно-сомнабулну, бесмислену и обесмишљавајућу „критику ради критике“; у некритичку компилацију покушаја прагматске апликације Марксове утопије; „равноправна својатања“ међусобно екстремно антагонизованих противника (непријатеља); неразумевања - злоупотребе, злоупотребе - неразумевања... - стога су његове, уистину, есхатолошке пројекције равноправљивог (комунистичког)

53

друштва - прагматским унаказивањем - до најмрачнијих диктаторских режима (такође, „засниваних на идеји комунизма“!?), девалвиран, „огађиван“, често, свођен и на објекат изругивања, омаловажавања...неретко, од недостојних у сваком релевантном смислу и аспекту продукционе валидности (сваке) критичке теорије, покушаја њиховог осврховљења... - посебно када се међу првима нађу „лилипутанци“ - а међу другима „космогонијске громаде“!?

Аутономно промишљај о суровости, асоцијалности и аморалности, лицемера... стаљинизма, титоизма, свих „комунистичких експеримената“ на Планети у XX веку; али, и о свеколикој минорности, технологијском, социјално-етичком отуђењу и антицивилизацијском, контраисторијском урушавању темељних клица „здравог разума“, чак и одговарајућег мисаоно -реторичког „крика“, а, некмоли озбиљније „космогонијске примисли“, која би (надмоћно) избегла конотацију трагикомичности...!?!

54


КЛАСИЧНЕСОЦИОЛОШКЕТЕОРИЈЕ*

СОЦИЈАЛДАРВИНИСТИЧКЕТЕОРИЈЕ

Већина социолога и аутора сличних уџбеничкоприручничких текстова, Лудвига Гумпловича, аустријског социолога јеврејског порекла, сматра утемељивачем ове теорије, кроз његова дела Борба раса и Основи социологије.Основу друштва, друштвених процеса, те и њиховога развоја или ентропије - не чини човек, већ група у перманентном сукобу, разним поводима, и разлозима, с другим сличним, ближим или мање блиским групама - чија вечна компетиција, у различитим периодима, има одговарајуће, дакле, различне узроке, карактер и облик. Она је главни извор и покретач свих друштвених промена и њима изазваних институционалних творевина: класа, држава, нација, политичких партија и других државних и друштвених или парадржавних установа, из којих је саздана структура друштва.

У историјским почецима тих сукоба, ефекти су им били физичко истребљење побеђених; касније, побеђени нису убијани него претварани у робље, заправо, својеврсну „производну снагу“.

Управо је тај процес, потребом за својеврсним институционализовањем и обезбеђивањем побеђивања, довео до стварања држава и нове (тзв.робовласничке) историјске епохе, чијим је устројством човечанство - уместо ка исходиштима свог историјског развоја ка благостању, кренуло стрампутицама ентропије и свеколиког урушавања; чиме је, заправо, пропало

* добар део текста који следи а/ пропос класичних и савремених теорија, због његове изузете методолошко структурне прегледности, посебно смо констатовали уџбеник М.Пешић, Ј.Базич, Социологија, у издању Сингидунума, Београд, 2004.

55

„природно стање“ човека или човеколиког двоношца, замењено новим „друштвеним стањем“...

Упоредо с овим конфликтним процесима, одвијали су се, по Гумпловичу, процеси физичког и психичког, па и психофизиолошког уједињења људи, који је, понајпре, уједињавао расно и етнички различите групе, првенствено и најлакше усвајањем језика освајача, којему је следило „усвајање“ (наметање) вере, обичаја па чак и „нарави“ - чиме је стварано тзв. културно јединство. Међутим с обзиром да друштвене и политичке борбе, историјски гледано, никада не ишчезавају, ти процеси су, често, добијали различне, те и друкчије исходе, па су се аналогно томе, „исте државе“ једне нације или народа, у дужим историјским периодима, према „слепим природним законима“ које, како Гумплович сматра, човек не може да мења-пропадале или, ређе, проширивале...

Биолошким законом борбе за опстанак, историју људског друштва објашњавао је још један аустријанац, Густав Раценхофер, који је за разлику од Гумпловича - извор и покретачку снагу свих друштвених појава и процеса препознавао - не у сукобу група, већ појединаца?!

У свом главном делу Социолошко сазнање, он тврди да у основи света „ординира“ тзв. примарна сила, од које живот потиче, која га одржава и објашњава - подстицана урођеним потребама (интересима) човека, међу којима су најекспониранији следећих пет: репродуктивни, физиолошки, индивидуални, друштвени и трансендентални...

Људско друштво се развија (ипак) еволутивно, кроз борбу или сагласност, која извире из наслеђених и стечених интереса људи.

Раценхоферову теорију интереса даље је развио амерички социолог Алион Смол, својим чувеним делом Општа социологија.Према овом аутору, енергија инкорпорирана у човеку као биолошком бићу, диференцира се у импусле, који социологизујуће резултирају становите жеље, односно интересе,

56


који покрећу човека на менштвујућу акцију. Шест је основних група тих интереса, који су, фактички, покретачка снага историје људског друштва:примарног интереса - „интереса здравља“, који се састоји из потребе за храном и „произвођачким“ обдржањем; интереса стицања имовине; интереса дружења;интереса сазнавања;естетског интереса, иинтереса моралног уздизања

Укратко, од најпримитивнијих до најцивилизованијих људи, поступају онако како поступају - најпре, у зависности од варијација околности које их окружују, а, потом, од пермутационих варијабли или зависно променљивих варијација њихових шест основних интереса?!

Дакле, држава је, за Смола, сарађивање грађана на унапређењу свих интереса којих су они свесни.

Социјалдарвинистичке теорије Гумпловича, Раценхофера и Смола, су као и Спенсерова теорија, по мишљењу већине домаћих социолога, симплифицирајуће, будући да врло сложене и дисперзоване друштвене појаве и процесе, готово искључиво, објашњавају механичком, суровом и сировом, применом закона борбе за опстанак - који више приличи органском свету но људском друштву. Ипак, Раценхофер и Смол су, поткрај свог теоријског века, прихватали чињеницом да се истинском социјализацијом, сукоб међу појединцима и групама ублажава и преиначује у сарадњу, те да је „освајачка држава“, еволуцијом, надомештана „културном државом новог доба“ - на одређен начин, напустили су биологистички приступ прихватајући тзв. индивидуално психолошке теорије...

57

ИНДИВИДУАЛНОПСИХОЛОШКЕТЕОРИЈЕ

Индивидуално психолошке теорије појављују се крајем XIX и XX века, као покушај превазилажења слабости биологистичког схватања човека и друштва. Супротно социолошком биологизму, који је изједначавао органски свет људског друштва, заговорници индивидуалног психологизма, истицањем свести, човекове психе као његовог суштинског обележја-потпуно одвајајући ова два дела стварности, на одређен начин, игнорантски сводећи друштво на механички збир појединаца...

Родочелник индивидуално психолошких теорија, познати француски социолог Габријел Тард, својим делима Закони подражавања и Друштвени закони, засновао је индивидуално-психолошку теорију имитације.

По његовом мишљењу, будући да су у основи психолошке природе, све друштвене појаве и процеси детерминисани су инвенцијом, људским открићима, обликујући се менталном интеракцијом појединаца кроз три основна социјална процеса: подражавање (имитација), опозиција и адаптација...

Инвенција, односно свака нова форма мишљења и делања подређена је унутрашњим односом идеја чије „миксовање“ представља откриће, додатно обликовано степеном урођене, колективне, менталне способности друштва и друштвеним условима, који стимулишу или спутавају... - живост духа и оптимално испољавање чланова одређене друштвене заједнице.

Подражавање, по Тарду - најважнији социјални процес, један је од облика испољавања универзалног закона репетиције (понављања), који се у анорганском свету испољава осцилаторним кретањем; у органском, наслеђивањем; а код човека, подражавањем, односно имитацијом. Појединац,

58


подражавајући најпре себе самог, своје навике и своја осећања-понавља своју прошлост; али подражавајући и друге људе, гради заједнички друштвени живот.

Подражавање као најважнији социјални процес, манифестује се и умножава, с једне стране од почетног центра, на све стране, дисперзивно, геометријском прогресијом; а, с друге, „инфициран“ иним физичким, билошким, расним и социјалним условима... - претпоставља једну имитацију другим имитацијама - уколико човек бива уверен да је ова управо прихваћена много употребљивија или истинитија од других...

Дејство екстралогичких закона подражавања реализује се трима основним предностима:јер се идеје шире пре средстава (дух религије се шири брже од њеног ритуала); што се имитација креће од социјално супериорнијих ка социјално инфериорнијим поједницима и слојевима и, што обичаји, у којима традиција доминира, прерастају у „моду“, у којој је све што је ново и инострано - „ствар престижа“!?

Други, за Тарда мање значајан процес јесте опозиција, чија су три препознатљива историјски развојна типа: рат, конкуренција и расправа...

Адаптација, трећи социјални процес, испољава се у агрегацији и уравнотежењу међуљудских односа и хармонији свести различних чланова друштва - објективизованим исхођењем или надилажењем опозиције!?

Тардову теорију - више је „замрсио“ но развио - италијански социолог, Вилфредо Парето, својим делима Општа социологија и Социолошки систем. Према овом „социологу“ (јер је по основном занимању био инжењер), сва понашања појединаца условљена су, те и испољавана логичким, сврсисходним и нелогичким, несвесним поступцима...

59

Парето је друштвени систем препознавао кроз његова два елемента: статичног, који чини језгро друштвене структуре, и другог, променљивог, који објашњава и мења ту структуру.

Први, назива „резидуама“, а други „деривацијама“, мада ови називи, по признању самог „социолошког инжењера“, немају никакво суштинско значење, но представљају олако измишљене сценографске етикете, које се могу заменити било којим другим називима...!?!

„Резидуе“ (њих педесетак), Парето разврстава у шест основних група:резидуе комбинација, које су манифестација човекове склоности ка комбиновању извесних ствари, обично без употребе логике;резидуе постојаности агрегата супротне су првима...;резидуе испољавања осећања видљивим актима, у најчистијем облику изражавају се верским заносом, разноврсним култовима и политичком агитацијом...;резидуе друштвености - усађене природи сваког човека;резидуе интегритета појединаца, које чувају личност од сваке врсте промена, исексуалне резидуе, које не значе непосредно задовољење полног нагона, већ подразумевају његове разноврсне прерушене облике као што су полна уздржљивост, феминизам, хистерија, морално чистунство итд...

Деривације, променљиви део друштвене структуре, Парето сврстава у три групе, афирмације, афинитета и вербалних доказа...

Људска друштва су, управо захваљујући потоњем облику деривација, одувек водиле владајуће елите, које су, у значајној мери, поседовале интелигенцију, карактер одређене вештине и способности сваке врсте... - што се на наше елите не односи.Ипак, част индивидуално психолошких теорија друштва спасава велики немачки социолог, рекли бисмо и светски, Макс Вебер, својим бројним студијама, чије резултате теоријски сажима својим знаменитим делом Привреда и друштво!?

60


Вебер разликује четири основна типа човековог деловања; циљно рационално, вредносно рационално, традиционално и афективно.

У анализи друштвеног груписања, он издваја два основна облика; организације и организоване групе. Прве су свако трајно делање, одређено и јасно усмерено дефинисаном циљу; док је организована група било која и било каква скупина, с управним апаратом, који трајно делује с претежно нејасним и неодређеним циљем... Иако је критиковао Маркса, у објашњењу друштвено историјског развоја, открио је да је управо под његовим снажним утицајем, управо у привреди (код Маркса - производним снагама) сагледавајући снажну силу која историјски обликује различите типове друштва.

У свом познатом делу - Протестантска етика и дух капитализма, откривајући начела протестантске религије и етике, значајно је утицао на потискивање традиционалног и заснивање капиталистичког начина производње живота...

Веберова теорија (независно од чињенице што јој се могу упутити значајне примедбе, пре свега, адресоване на мањкавости индивидуално психолошких теорија), несравњиво је супериорнија и плодотворнија од Тардове и Паретове - чиме је историјски „оверила“, какав-такав, теоријски помак индивидуално психолошке теорије - не само над биологистичким, већ и позитивистичко рационалистичким теоријама!?

- КОЛЕКТИВНО ПСИХОЛОШКЕТЕОРИЈЕ

Настале крајем XIX и почетком XX века, као критика биолошких и индивидуално-психолошких теорија друштва - ове

61

теорије се, у одређеном смислу, „наслањају“ на сприритуализам немачке класичне филозофије, посебно њеног најбољег изданка, Хегелову филозофију.

Најзначајнији теоретик овога смера разумевања и дефинисања друштва - свакако јесте француски социолог Емил Диркем, који је, жестоком и врло сугестибилном критиком социолошког биологизма и индивидуалног психологизма, артикулисао посве аутохтон социологистички теоријски систем - по којему, у основи, али и у крајњем исходу - појединци не условљавају друштвена збивања, већ обрнуто, друштво, збивања унутар друштвене заједнице, као и коначна исходовања - обликују човека и усмеравају његово деловање.

Дакле, по Диркему, друштво је „sui generis“ изнад и мимо појединца!?Састоји се из два основна елемента, идејног језгра и морфолошке структуре. Срж првога представља колективна свест, односно колективне представе уобличене у одговарајуће идеје и норме, чија је „прасрж“, у свим досадашњим епохама, религија, а задатак будућих друштава, односно друштвених заједница - јесте изградња потпуно новог моралног система на еминентно световним основама...

Морфолошку структуру, на другој страни, чине демографски, географски, технолошки, политички, економски и етничко културни чиниоци, којима Диркем даје примат, будући да, по његовом уверењу, они најпресудније утичу на карактер, облик и будућност конкретне друштвене организације. Колективна свест, односно друштво које је у њој оличено, не одређује само понашање појединца, него је, сматра Диркем, и извор појединачних друштвених појава, посебно морала и религије. Према њему, несебичност и преданост су основне карактеристике сваког моралног чина. Та осећања су безначајна и немогућа уколико се не потчињавамо једном другом свесном бићу, које има већу моралну вредност од њих самих. То друго биће, ако се искључе сва друга људска бића, може бити само Бог или друштво.

62


Дакле, осим морала, за Диркема је и религија чисто друштвена творевина, будући да религиозне идеје и пракса симболизују друштво, из чега он закључује да су тотемско божанство и род, уствари, једно - или, уопштеније речено, Бог, који је само симболични израз друштва. Друштво је у стању да инспирише осећање боговског у умовима, свести и подсвести, својих чланова; зато што и оно само, „као Бог“, влада њима... Зато, релогиозни човек, по мишљењу Диркема, бивајући жртвом спољне моралне силе, није жртва халуцинације - будући да је та сила друштво...у складу са таквим схватањем друштва (као колективно психолошког феномена), Диркем је социјалну еволуцију видео као преображај облика „моралности и солидарности“, изазваних порастом становништва и поделом рада.

У својим доцнијим радовима (под сам крај XIX века), Елементарни облици религијске свести и Индивидуалне и колективне представе, Диркем је битно модификовао своје дотадашње поимање социјалне револуције, фундаментално изложеном у његовом познатом делу О друштвеној подели рада - чиме је примат, над чиниоцима друштвене средине, дао колективним представама, на такав начин дошавши на позиције својеврсног социолошког сприритуализма!?

Диркемову теорију друштва значајно су развили, делом и кориговали, његови ученици, Марсел Мос, Жорж Дави, Морис Холбвакс...

Поред Диркемове, корпусу колективно психолошких теорија припада и тзв. Теорија народног духа, чији је утемељивач чувени француски социолог Гистав ле Бон, својим најзначајнијим делом Психолошки закони у развоју, којим је апострофирао да се највеће и најдубље промене, које воде обнављању цивилизације тичу, пре свега, идеја, концепција и убеђења; те да су значајни историјски догађаји само видљиви ефекти невидљивих промена људске мисли; а да се целокупна цивилизација једне расе или нације, као и општи ток њенога развоја, темељи на „души расе“!?

63

Поред Ле Бона, изразито особену теорију националног духа (додуше, битно различније) развија немачки социјални психолог Вилхем Вунт, за којега је друштвени живот људи искључиво психичке, тј. духовне природе, с обзиром да је воља клица психичког живота и његов синтетизујући елемент, док је „аперцепција“, основни психички процес...

Сви узвишенији ментални процеси, уверен је Вунт, темеље се на аперцепцији, односно на њеној стваралачкој синтези с утицајем социјалних фактора, пре свих, језика, митова и релига. Вунт је сматрао да сваки народ карактерише специфична психологија, односно „народна душа“, коју је дефинисао као збир индивидуалних психолошких процеса, будући да је инсистирао да, поред психе појединца, нема никакве друге психе, односно, никаква друга психа се разумом не може докучити!?

Према томе, Вунт инсистира на функционалној вези између појединаца који сачињавају групу, односно народ - и она је колико несвесна (подсвесна), толико и свеобухватна, јер се не може размрсити у појединачне нити издвојене из целине. Народна душа, као збир психичких процеса појединаца, манифестује се кроз разне духовне творевине - од језика и мита, преко религије и филозофије, до уметности... На другој страни, и управо стога, иако је социологистичка теорија Емила Диркема дала највећи допринос разумевању и објашњењу друштвеног живота (међу свим колективно психолошким теоријама), управо Вунтова теорија најубедљивије сугерише чињеницу да је Диркем пренагласио значај колективне свести у друштвеном животу: - на једној страни, потпуно негирајући улогу појединца, а на другој, маргинализујући значај „морфолошке структуре“-људске популације, природне и техничке средине, економије и политике...у друштвеним збивањима!? Теоријске мане свог учитеља (и ујака) знатно је отклонио Марсел Мос, схватањем човека као тоталног бића; нешто мање Ле Бон, који је народ, односно нацију сводио (посве метафизички) на природно-спиритуалистички ентитет; док је Вунтова теорија много прихватљивија - будући да он „душу народа“ подразумева резултантним збиром „душа појединаца“-третирајући је као културно психолошки феномен, који се

64


артикулише кроз културну историју једнога народа, функционалним повезивањем појединаца удруженим дејством језика, митова и религија...

ФОРМАЛНОСОЦИОЛОШКЕТЕОРИЈЕ

На самом почетку XX века, у Немачкој се јављају тзв. формалне теорије друштва у настојању да прецизније и ригидније разграниче предмет социологије од других друштвених наука.

Њихов утемељивач, Георг Зимел - дефинисао је друштво као психолошку интеракцију људских бића, као појединаца или као чланова групе, с обзиром да је тај процес свестрано функционално збивање, које обухвата, артикулише и усмерава све оно што људи раде и доживљавају. Додуше, Зимел је сматрао, да је бољи израз - појам за друштво - израз „удружење“ или „удруживање“, дакако, не као било каква, већ као битно друштвена, социолошки релевантна, психолошка интеракција... јер, свака друштвена интеракција представљена је двоструком функцијом: као удруживање мотивисано остваривањем индивидуалних циљева; али и као удруживање које је само себи сврха, лишено било каквих себичних, конкретних циљева - које Зимел зато и сматра „правим стањем друштвености“, јер је израз најдубљег људског нагона ка друштвености.

Зимел је темељну анализу форме друштвених односа и структуре друштвених група: њихове сарадње и сукоба, надређености и подређености, интеграције и дезинтеграције-будући да те односе сматра суштаственим и општеважећим за све друштвене групе - најсугестибилније разложио у својим делима Социологија и Социологија друштвености...

Но, иако централно место у Зимеловој анализи друштевне структуре заузимају процеси интеграције и дезинтеграције, по

65

њему је пресудан услов трајности групе биолошка веза између генерација и мрежа сродничких односа, заправо, генерацијски континуитет очувања и преношења културно карактеролошке самобитности. Даље, изузетно важан фактор самоодржања групе јесте њена организованост, будући да тек успостављањем организације свака група добија везивно ткиво које постаје фактор њене стабилности...

Иако је, самосвојно, суштину друштвених промена видео као промену друштвених облика - на изненађење многих, Зимел је, у објашњењу социјалних промена пошао од основних поставки историјског материјализма, модификујући га и допунивши теоријом тзв. “историјског сензуализма“, које је, најпрагматичније и најпластичније, разложио у своме чувеном делу Филозофија новца - као праузрока свему и свеколиком људском понашању, свепрожимајућом институцијом савременог друштва, „институцијом по себи“, која је променила и садржај и начин живота људи, чинећи њихове односе до те мере безличним и калкулантским, превасходно заснованим на интересу и рачуну- да се чак и време мери и рачуна новцем!?

На истом фону тзв. формалног социолошког правца, размишљају и познати немачки социолог Фердинад Тенис, кроз своје дело Заједница и друштво, узносећи органску вољу на ниво свеуслова друштвене заједнице, а рационалну вољу као ону, која је путоказна ка суштинском карактеру и квалитету; и Леполд фон Визе, познатим делом Систем опште социологије, развивши најцеловитију и најсистематичнију теорију друштва- као и његов учитељ Зимел - друштво, односно друштвеност, схвата као психолошку интеракцију појединаца, а суштину целокупности социјалног живота види кроз два елементарна процеса удруживања и раздруживања (асоцијације и дисоцијације), чијом се резултантном артикулацијом уобличују све друштвене творевине, које чине целокупност друштвене структуре...

Формалистичке социолошке теорије дале су значајан допринос образлагању друштвеног односа и друштвене структуре; међутим, ригидно одвајање форми друштвених појава од њихове

66


садржине- историјски се показало и њиховом битном ограниченошћу и „цивилизацијском“ јаловошћу...

САВРЕМЕНЕСОЦИОЛОШКЕТЕОРИЈЕ

БИХЕВИОРИСТИЧКЕТЕОРИЈЕ

Бихевиоризам, као социолошки правац настао почетком 20-ог века у Америци, појављује се као критика, пре свега, социолошког биологизма и формализма.Бихевиоризам, је с друге стране, као теоријско-методолошки правац, зачет у психологији, као реакцкија на тзв. интроспективну социологију, која је психички живот човека у његовој целокупности „дефинисала“ онако како их сам субјект „види“. Насупрот, дакле, тој „психологији душе“ развија се „бихевиористичка психологија“, која је психички живот човека посматрала кроз реаговање његовог организма на процесе и провокативне надражаје спољне средине, чији је оснивач Хон Вотсон, који је развио тзв. психологију без душе. Целокупан човеков психички живот третирао је као његово објективно понашање, односно, његово нормално телесно реаговање на спољну средину, укључујући и друге људе (дакако) с њиховим способностима да телесно одговарају на промене у средини у којој живе.

Повезујући Вотсонову теорију понашања с Тардовим учењем о имитацији, амерички социолог Френклин Гидингс (у делима Принципи социологије, Теорије људског друштва и Цивилизација и друштво) засновао је посве особену плуралистичку бихевиористичку социолошку теорију, по којој свукупност човековог понашања одређују, пре свега, две најзначајније

67

околности: прво, подстицаји, тј. стања или збивања која директно изазивају каквоћу људског друштвеног понашања; и, друго, сличност или различност реаговања људи на исте околишне подстицаје...

Анализирајући међусобну повезаност друштвене свести и облика друшвене самоконтроле, Гидингс открива осам различних типова рационалног друштва: саосећајни тип - родословно везанији за крвносродничку заједницу;конгенијални тип - чији се припадници привлаче сличношћу природе или сродношћу идеја;апобрациони тип - који се препознаје припадношћу и зближеношћу претежно деликвентних елемената, повезујући их међусобно привлачећу, претежно криминогеним, шансама за брзим богаћењем;деспотски тип - карактеристичан за друштва заснована на деспотској сили и послушности из страха;ауторитативни тип - карактеристичан за друштва у којима се самовоља идентификује са религијом, обичајним правом или традицијом, из чега произилази да је поштовање власти једина и искључива веза појединца са друштвом;заверенички тип - који карактерише друштва, којима су интриге и завере једина „друштвена веза“; контрактуални тип - свакако, несравњиво људскији и друштвенији, јер се тиче друштвене заједнице засноване на конвенцији или уговору, и идеалистички друштвени тип - још људскији, јер је, нажалост, утопистички - који је „депонован“ заједници, заснованој на разумевању, поверењу, верности и алтруизму...

Готово истовремено са Хидингсом, амерички психолог Џорџ Херберт Мид (главним делом Дух, ја и друштво); Мидов ученик, амерички социолог, Херберт Блумер; затим највернији следбеници Мидове симболичко-интернационалистичке теорије - Исак Томас и Флоријан Знанијецки; као и Рајт Милс и Герт Ханс... - употпуњују Хидингсову и Мидову теорију, али, о томе ћемо детаљније у хрестоматском приручнику, који је саставни део овог уџбеника.

68


УЗАСЕБЉЕНЕ ФУНКЦИОНАЛИСТИЧКЕ

ТЕОРИЈЕ

-СТРУКТУРАЛИСТИЧКИ ФУНКЦИОНАЛИЗАМ-

Функционалистички приступ у проучавању друштва обзнанили су већ и сами оснивачи социологије - Огист Конт и Херберт Спенсер, мада га је, у нешто развијенијој форми, занивао и Емил Диркем, уверењем да је друштво систем састављен од хармонично повезаних, интегрисаних делова, које амалгамирају, заједничке колективне представе.

Зачетници „аутентичног“ структуралног функционализма су, међутим, енглески антрополози, Бронислав Малиновски и Редклиф Браун, који су, на основу респектабилног емпиријског увида, засновали претпоставку да се свако друштво (од примитивног до модерног) мора третирати као кохерентан, релативно самодовољан систем, чији сви саставни делови морају складно функционисати - како би се цео систем обдржавао и трајао. По њима, људи као и животиње, морају, пре свега, трајно обезбеђивати задовољење својих биолошких потреба - да би „безбрижно“ улазили у асоцијације, разноврсне институције и културне творевине, које ће им обезбеђивати задовољење њихових виших, социјалних потреба. Према томе, посебно за Малиновског, друштво је сложен систем међусобно зависних објеката, окупљених око важних, виталних интереса и задатака и циљева, који се организују у институције, попут породица, кланова, општина, племена и различних економских, политичких, правних, васпитних итд. друштвених група...

За разлику од Малиновског, Браун све друштвене и културне творевине одређује, пре свега друштвеним, па тек - спорадично,

69

индивидуалним чиниоцима. Као што појединци у сродничком систему обдржавају релативно стабилну сродничку структуру - тек тако или искључиво кроз друштвене установе обезбеђују стабилну функционалну повезаност у оквирима глобалне структуре односног друштвеног система, тиме доприносећи, са своје стране, његовој постојаности, кохезији и развоју...

У прапојму ослањајући се на ставове Малиновског и Брауна -нешто темељније на основне елементе Веберовог и Диркемовог учења - познати амерички социолог Талколт Парсонс, засновао је целовити и по свеопштем уверењу, најозбиљнији, структурално функционалистички социолошки систем, износећи га кроз своја два најпознатзија дела: Структура друштвене акције и Друштвени систем.

Слично Диркему, људско друштво је дефинисао као колективно организовано становништво, које на окупу држи јединствен систем институционализованих вредности и норми...

Слично Веберу, с друге стране, уверен је да је индивидуално делање полазишна тачка објашњења друштва и друштвене структуре, чији су главни елементи:актер, односно лице које дела;циљ, будуће стање, које актер својим делањем жели да постигне; ситуација, коју чине околности под контролом актера, али и околности које су изван његове контроле; инормативна орјентација, као скуп норми и вредности којима се исказују циљеви друштва...

Највећи број акција одвија се између два или више појединаца, тако да се индивидуална акција, по аутоматизму, претвара у социјалну акцију која је за њега и основна реална категорија друштвеног живота.

Примењујући ову парадигму, као општу и важећу за све друштвене системе, Парсонс дефинише и четири основна подсистема, који „функционализују“, односно, повезују и обликују друштво. То су: културни, правни, политички и, на крају, привредни поредак, који, резултантним деловањем

70


обезбеђују адаптацију друштвеног система - како према природи, тако и према његовој органској основи и другим окружујућим системима. Сви ови елементи друштвене структуре међусобно су повезани општим функционално структуралним обрасцем деловања, а вредносно се одржавају функционисањем базичне културне шеме друштва, нормама којима се регулише мноштво разноврсних процеса и одговарајућих вредносних опредељења...

За Парсонса, као што се види најважнију улогу у друштву имају културне и моралне вредности, а сама улога је најелементарнија јединица друштва, будући да, у социјалним интеракцијама, појединци не учествују као целовите личности, већ само врше одређене улоге „делом своје личности“, тј. обављају одређене делатности у складу са нормативним очекивањима друштва. Тек комплекс кохерентних, сродних и међусобно повезаних улога и појединаца, нормативно регулисан у границама општих вредности и норми - представља ширу друштвену заједницу, друштвени колективитет међу које убраја све релевантне институције, организације и друштвене групе.

На бројне приговоре да је његов теоријски систем „статичан“, Парсонс (својим делом Друштво: еволутивне и компаративне перспективе) доказује неоправданост и критика, истичући да друштвене промене могу имати карактер процеса који води „уравнотежењу друштвеног система“, као и процеса с друге стране, који доводе до структуралних промена. Први изазивају промене у границама система; други доводе до „расформирања система“...

Структуралне промене, односно превазилажења система резултат је дугорочних еволуционих процеса, које он види кроз три стадијума еволуције људског рода: примитивни, прелазни и модерни. Главни фактор „бекства“ од примитивног стадијума био је развој језика; док је еволуција из прелазног у модерно доба омогућена тек институционализацијом нормативног поретка.

71

Парсонс, комлекснијим схватањем друштвене структуре од других припадника истог социолошког усмерења-не занемарује човека као појединца, у значајној мери превазилазећи слабости разноврсних колективно психолошких теорија, које друштво своде искључиво на колективно психолошки ентитет!?

НЕОФУНКЦИОНАЛИСТИЧКЕТЕОРИЈЕ

Зачетник и најзначајнији представник овог функционалистичког правца јесте Парсонсов ученик - Роберт Мертон, који, ипак, коригујући свог учитеља, сматра да су сви велики „тотални социолошки системи“ - укључив и Парсонсов, неделотворни, заправо, неспособни да објасне друштвену стварност, будући да почивају на неколико погрешних претпоставки: прва је да се теоријски системи могу развијати пре него што се обезбеди озбиљан и свестан искуствени увид у друштвену стварност; други је да сви културни продукти из истог временског периода имају исти ниво зрелости; и, најзад, погрешно је веровати да социологија као млада наука, сиромашна акумулацијом својих емпиријских сазнања, може развијати један свеобухватан теоријски систем - ако то већ није успела физика, која сабира вишевековна научна сазнања... Дакле, уверен да су велики теоријски системи неделотворни, Мертон преферира „теорије средњег обима“, које ситуира између тзв. радних хипотеза и општих теорија. У свом познатом делу, Социјална теорија и социјална структура, Мертон успоставља принцип дисфункционалности, тврдњом да сви делови система не морају вршити неку позитивну функцију, него, чак могу бити дисфункционални - уколико систем као целина поседује тзв. адаптабилне могућности. Најзад, принципу верзалности нормативних образаца културе, Мертон и његови следбеници, (пре свих, Луис Козер, у делу Функције социјалног конфликта) истичу принцип алтернативних вредносних орјентација, које се у систем могу интегрисати „извијањем“ заједничког нормативног обрасца културе, тј.стварањем подкултуре у оквиру владајућег система културе. У складу с тим, за Козера је друштвени сукоб

72


(који је по њему различит од непријатељских осећања - по дубини и последицама) представља борбу око вредности и полагања права на ретке положаје, средства и моћ, у којој су циљеви противника да неутралишу, онеспособе или униште своје ривале. До прерастања непријатељских емоција у сукобе долази када расподела права и привилегија („одомаћених“ у једном друштву) изгуби друштвени легитимитет... Посве супротно се дешава у демократским и отвореним друштвима у којима је могуће да се сукоби јављају и артикулишу а да се не угрозе темељи друштвеног система; дакле, оним друштвима која поседују механизме за ублажавање, па и приближавање супарничких циљева и интереса, што ће рећи, друштвима способним да реконструишу сопствене структуре, елиминисањем извора незадовољства. Мада, радикалнији од Козера, немачки социолог Ралф Дарендорф (полазећи од Маркса и других заговорника конфликтних теорија) покушава да конституише нови конфликтни модел друштва, који треба да омогући нову перспективу социолошке анализе, засноване на следећим претпоставкама: свако друштво је стално подрвргнуто променама;свако друштво показује сталну присутност сукоба;сваки елемент друштва доприноси његовој промени и дезинтеграцији;свако друштво почива на присили, принудном потчињавању једних чланова од стране других...

Будући да узроке свих друштвених сукоба „проналази“ у неправичној расподели ретких вредности и добара, као и неједнакој расподели власти, Дарендорф, заправо, управо власт одређује основним извором сукоба. Интересе засноване на том пориву одваја на тзв. латентне и манифестне, те, у складу с тим, и конфликтне групе одваја на „квази групе“ и „интересне групе“, којем да би се развиле једна у другу, морају бити условљене одговарајућим структуралним претпоставкама:технички услови, који обухватају постојање вођа, основног нормативног акта и идеологије, којом се артикулишу манифесни интереси; политичке могућности организовања и

73

друштвени услови, који омогућују комуницирање између чланова „квази групе“, као и регрутовање новог чланства, на основу стварних структуралних услова релевантних за сукоб.

Дарендорф, као и Козер, сматра да у сваком друштву постоји мноштво сукоба, с тим што се они не признају у тоталитарним друштвима; за разлику од отворених демократских друштава, која уважавају друштвени легитимитет сукоба, који се испољавају, смирују или ублажавају..., као конфликти разноврсних интересних група, пре свега, друштвених класа...

Ефикасно регулисање сукоба могуће је, дакле, само ако сукобљене стране признају реалност и нужност конфликтне ситуације, те и разложност и сврховитост да се такве ситуације резултантно, историјски оправдано, превазилазе.

- ФИЛОЗОФИЈСКО СОЦИОЛОШКИ:СПЕЦИФИКУМ ПСИХОЛОШКО

СПИРИТУАЛИСТИЧКИХТЕОРИЈА

Ове теорије настају као радикална критика позитивизма, схватајући друштво и његову историју као интерактивни однос појединаца, произилазећи из трансцендентних, ванвременских и ванпросторних идеја и вредности.

Зачетник и најзначајнији представник ових теорија, амерички социолог руског порекла, Питирим Сорокин, најпознатијим својим делом, Динамика друштва и културе разложио је, посве оригиналну, циклично спиритуалистичку теорију друштва и људске историје.

Укупност стварности делећи на три дела - неоргански, органски и социокултурни, Сорокин - апсолутно најзначајнијим

74


сегментом друштвеног живота дефинише духовне садржаје -идеје, вредности и норме, које он назива значењима, и које се, као трансцендентне, нематеријалне, ванвременске и ванпросторне категорије које се налазе у свакој друштвеној појави - одређујући и њихов смисао и основне узроке њиховога настанка.

Други део друштвене стварности представљају материјални преносиоци значења, који их објективизују и преводе у духовна језгра културе, који су, по Сорокину, разноврсни и сежу од говора и музике, преко светлости и боја, пантомимијских знакова... - до мимика и гестова, парада и церемонија, затим објеката спроводника какви су новац, грађевине, реликти, до серије физичких, хемијских, механичких и електронских „знакова препознавања“!? По томе је, у извесном смислу Сорокин претеча тзв.теорије невербалног говора...

Трећи, структурални део социолкултурне стварности представљају људи који социјализацијом прихватају њихова значења, а својим понашањем их актуелизују и оживотворују. Без људског фактора, уверен је Сорокин, систем значења са свим својим материјалним носиоцима, био би фосилна мумија, слична великим културним системима, попут староегипатског, вавилонског, сумерског итд...

У свим познатим, емпиријски доказивим, социокултурним системима, ординирају три супер система: идеатистички, сензуалистички и идеалистички, који настаје синтезом претходна два.

У идеатистичкој култури, стварност се дојима као надчулна, нематеријална и вечна, док су основне људске потребе и циљеви претежно спиритуалистичке природе:Сензуалистичка култура, стварност дојима као чулну (онако како јој „казују чула“) и темпоралистичку - ону која представља непрекидан процес настајања, развоја и напредовање, пре свега, доминирајућих човекових телесних потреба, тј.сензуализма, чије су главне одлике екстравертност, хедонизам и утилитаризам...

75

Овај тип културе преовладавао је у старом Риму од I до III века (који је, највероватније, због тога и пропао), а у Европи је доминантан од XV века... и данас, због чега је, управо, у „директном преносу“ самоурушавања и цивилизацијске ентропије!?

Идеалистичка култура, коју Сорокин преферира, синтеза је најбољих особина претходна два типа културе, с тенденцијом да буде резултанта проналажења и превазилажења оба претходна система, понајпре у филозофији, уметности и организацији укупних друштвених односа. Овај тип културе је прелазан и пролазан, мада је дуже време успео да се одржи у Грчкој, V и IV века п.н.е и касном средњевековљу - у XIII и XIV столећу... Иначе, Сорокин васколик корпус културе објашњава као циклично, наизменично дешавање - управо због ограничених могућности, али и непотпуности и несавршености три основна суперсистема (посебно, истине), на којима су сви велики системи саграђени. Стога је до краја истинитог схватања стварности могуће доћи само „интегралистичком истином“, односно, синтезом сва три облика истине.

Слично Сорокину, особену и изузетно респектабилну психолошкоспиритуалистичку теорију друштва развио је француски социолог руског порекла, Жорж Гурвич, својим знаменитим уџбеником социологије - Савремени позив социологије. У еминентно методолошком смислу, следећи Марсела Моса, Гурвич је, уместо експозиције методолошког смисла, „тоталном социјалном феномену“ дао еминентно структурално значење, које обухвата десет „дубинских слојева“: морфолошку и еколошку површину; огранизовану апаратуру; друштвене моделе; устаљена колективна понашања; сплетове друштвених улога; колективне ставове; друштвене симболе; новаторска и стваралачка колективна понашања; колективне идеје и вредности; и, на самом крају, колективна душевна стања и психичке активности... свим тим атрибуцијама структуралистичке превасходности друштвеног феномена, као колективним идејама и вредностима, колективним душевним стањима и актима... - давао је онтолошки примат, нарочито у својим капиталним делима Социолошки огледи и Социологија

76


сазнања. Међутим у познијим радовима (Савремени позив социологије), Гурвич се приближава тзв. социолошком неутралном плурализму, сматрајући спонтане облике друштвености елементарним саставним деловима стварности, који се даље не могу рашчлањивати, будући да је појединац, изван неког облика друштвености, чиста фикција!? Стога је Гурвич, тобожни сукоб између појединца и друштва искрено доживљавао као један од лажних проблема социологије XIX века.

Облике друштвености, као „многоструке начине повезивања појединаца - помоћу целине у целину“, поделио у две групе: прву, коју чини друштвеност изграђена на међусобном поверењу, прожимању, партиципацији и делимичном стапању свести из појединачне у стање свести које значи „МИ“; док други облик друштвености настаје „односом са другима“, у којима постоји делимчна супротстављеност, али и повезаност појединаца, који су, по њему, слично Визеу, дели на односе приближавања, удаљавања и мешовите односе.

Разликујући три врсте реалних колективних јединица (посебне друштвене групе, друштвене класе и глобална друштва), интересантно (слично многим другим социолошким правцима) Марксу, Гурвич посебно издваја класе, сматрајући их најзначајнијим обликом друштвеног груписања... Ипак, Гурвич врло компетентно одређује и глобална друштва, као правно и друштвено суверене и структуриране историјске јединице, чији се суверенитет изражава, поред осталога, у ограничавању компетенција свих групација које га чине; док друштвени суверенитет означава фактичку превласт глобалног друштва над његовим деловима. Међутим, његова структура је нестална, јер представља променљиву равнотежу бројних хијерархија које постоје у микро и макро социолошким тоталним појавама. Друштвена структура је, у ствари, сталан процес у коме се структуирање, деструктуирање и структуисање на нов начин стално смењују и преплићу. Гурвич сматра да је оваквим динамичним схватањем друштвене структуре превазишао један од псеудопроблема ранијих социолошких теорија, који се састојао у раздвајању реда и прогреса, друштвене статистике и

77

динамике. Различити типови глобалних друштава немају, сматра Гурвич, јединствену структуру, њима су заједнички само основни структурални елементи. Међутим, ти елементи у њиховим глобалним детерминизмима добијају сасвим различита тежишта, а не само више или мање различите облике. Због тога у друштвеном развоју не постоји континуитет, постоје само различита глобална друштва која међусобом нису повезана и не чине никакав историјски низ.

Гурвич разликује четири архаична и десет историјских или прометејских друштава. Разлика између прве и друге врсте глобалних друштава је у томе што у архаичним друштвима човекова свест не посредује у друштвеним збивањима, док су у историјским друштвима та збивања последица свесне интервенције људи. Према Гурвичу, историјска друштва су:харизматске теократије;патријархална друштва;феудална друштва;глобална друштва, обележена преовлашћу градова-државе које се претварају у империје;друштва у којима се рађа почетна фаза капитализма и тзв. просвећени апсолутизам;демократско-либерална друштва која одговарају капитализму конкуренције;друштва са диригованом економијом која одговарају потпуно развијеном и организованом капитализму;фашистичка друштва с технократско-бирократским основом;плански руковођена друштва по начелима колективистичког етатизма, иплански руковођена друштва по начелима плуралистичког колективизма.“

КРИТИЧКЕТЕОРИЈЕ

Теоријско-медодолошко становиште тзв. критичких теорија друштва зачето је у првој трећини XX века у Немачкој,

78


формирањем чувеног Института за социјална истраживања, под вођством Макса Хоркхајмера.

У заснивању критичке теорије припадници франкфурдског круга пошли су од Хегела и нарочито од изворног Марксизма, због његовог изразито критичког става према традиционалној теорији и грађанском друштву. Поред неспорног утицаја Хегела и Маркса - посебно на критичко теоријске ставове Фрома и Маркузеа - значајно су утицали и тада већ озбиљно артикулисали резултати Фројдове психоанализе...

Хоркхајмер, главни утемељивач критичке теорије, сопстевени мисаони развој доста је ригидно одвојио на доратни и поратни период. У првом - Хоркхајмер још увек не одбације просветитељску филозофију, већ посве обрнуто, настоји да заснивањем нове критичке теорије, просветитељски ум учини делотворним и осврховљеним. Из тога периода памти се његово врло утемељено дело Традиционална и критичка теорија, који промовише теоријске и методолошко-епистемолошке критичке теорије.

Следећи Маркса, Хоркхајмер, поред захтева да критичка теорија мора превладати дуализам спекулативне филозофије и емпиријског истаживања, мора, никако схваћена као тотална пропаганда, доприносити еманципацији човека од ропства...

У прератно објављиваним радовима (Јевреји у Европи, Ауторитарна држава, Крај разума...), Хоркхајмер је остајући веран основним принципима критичке тероије, готово ортодоксно следио Марксово учење, критику грађанског друштва темељећи на жестокој критици политичке економије и приватне својине. Даље, изједначујући капитализам и фашизам, подргавајући их оштрој критици, с њима је изједначавао и етатистички социјализам, тзв. интегрални етатизам, по чему се благо одваја од Маркса, будући да у овој фази не одбацује марксизам, но темељне координате будућег друштва означује искључиво појмовима чије је исходиште у Марксовој теорији пролетерске ревоулције, тј. у револуционарној пролетерској традицији...

79

Супротно, у поратном периоду, притиснут страшним контра историјским искуствима фашизма, стаљинизма, као и свеколиког варварства највећег светског рата - Хоркхајмер пориче делотворност људског ума и ослободилачку улогу просветитељске филозофије - у коаутерским делима с Адорном: Помрачење ума и Дијалектика просветитељства. Од тога трена, био је уверен Хоркхајмер, а након Беконовог Новог органона , у будућу историју, почиње да се одвија интензиван процес саморазарања обејктивног и снажног разарања субјективног ума...

Међутим, суочен с антихумантистичком праксом савременог света, Хоркхајмер, крајем 60-тих година, све драмтичније напушта марксизам приближујући се Шопенхауеровом метафизичком становништву песимизма. Уместо, њему омиљених појмова (капитализам, пролетеријат, револуција, социјализам, ...), јављају се изрази управљено друштво, управљени свет, катастрофа..., истичући да између сурове садашњице и управљеног друштва не стоји ништа друго осим катастрофа и ратова?!

Још један од утемељивача франкфурдског круга, амерички филозоф и социолог немачког порекла Херберт Маркузе - у време фашизма морао је емигрирати из Немачке у САД, тражећи поред осталога, било какву назнаку могућности остваривања његовох младалачких идеја критичке теорије грађанског друштва; за било каквом потврдом могућности и перспектива аутентичног историјског постојања... Интересантно је да су његова најзначајнија дела из периода „констуктивног огорчења“: Нови извори за заснивање историјског материјализма, Ум и револуција, Ерос и цивилизација, Човек једне димензије, Крај утопије, Мерила времена... - готово у потпуности ослоњени на Хегела и Маркса, као и на најреспектабилнија сазнања Фројдове психоанализе!? Маркузе, слично Фројду полази од тога да је цела људска цивилизација заснована на неслободи и несрећи човека. У савременом индустријском друштву, успостављајући готово потпуно господарење над природом - човек је, истовремено, „успео“ да пороби и себе и друштво; да постане

80


роб сопствених нереалних, историјских преурањених или умно незаснованих „технолошких амбиција“. Савремена цивилизација манипулативном координацијом технолошким могућностима масовног комуницирања, уништила је унутрашњу димензију људског духа, што је неминовно искорењивало човеково тренсендентно и критичко мишљење, односно, димензију критичке моћи ума одвикавало од мишљења уопште, па чак и од човекове способности да спозна и прихвати одређени вредносни систем као властито определење!?

Ерос је тако, од принципа који управља човеком и његовом околином, посве десублимиран, разбијен, огољен, сведен на пуку сексуалност, чиме се, у сфери инстиката, драмтично приближио свом „прадеди“ – мајмуну - чиме нас уверава у оправданост нашег становишта да је рад најпре мајмуна претворио у човека, а, потом, не часећи час, вратио га у првобитно стање - у безмало аутентичан садржај и обличије мајмуна!? Стога је ослобођење човека и од отуђења доминације и принуде, којима је изложен савременом цивилизацијом, по уверењу Маркузеа – могуће само радикалном револуцијом чиме се и он сам приближава аутентичном Марксу, по којему „пролетери немају шта да изгубе, а добиће цео свет“... иначе, тек за овлашну потврду ових народа – констатујемо да је управо Маркузе Марксом теоријски мултисистем назвао јединим космогонијским теоријским системом у историји човечанства...

Такође заговорник критичке теорије друштва и припадник франкфуртског круга од његовог оснивања - јесте немачки социјални психолог Ерих Фром, који се посебно бавио филозофијско психолошком суштином људске природе, која човека и чини човеком, одвајајући га од осталих животиња, управо модификовањем човековог нагонског биолошког „функционизма“ под утицајем и квалитета и промена тога квалитета у социоекономској средини која га окружује. Истовремено управо то „самоосвешћујуће“ одвајање од животињског света, спасло га је да постане „аномалија природе“, односно, монструм универзума. За разлику од других животиња, свестан себе, човек види своју немоћ, границе своје егзистенције па и сопствену смрт, што га у својесврсно оплемењујућој жудњи

81

за животом, опет, одвајајући од других животиња, дарује могућностима мењања природе, проналажења виших и богатијих форми јединства с природом, другим људима и самим собом, стално га нагонећи да развија своју људску природу и специфичност својих потреба за удруживањем, стварањем, укорењењем у роду, стицањем сопственог идентитета, као и оквиром орјентације и веровања... Дакле, човек као биће обдарено свешћу и разумом има унутрашњу потребу да створи појам о себи, да осећа и каже: ја сам ја; дакле да буде самосвестан интегритета сопственог идентитета? Управо та чињеница да човек разумом „разрешава сукобе“ с мноштвом непознатих појава и проблема, обезђују му дар за интелектуалном оријентацијом у свету који га окружује: најмање двоструко - да верује у нешто и да то у шта верује може објективно и сврсисходно да објасни себи и другима... По Фрому, човек мора бити способан да задовољи сваку од својих основних психолошких потреба, које конституишу људску природу, да би био ментално здрав; баш као што мора да задовољи своје биолошке потребе да би физички опстао...

За Фрома, као и за Маркса, не постоји „друштво уопште“, већ само конкретна друштвена струкутура - променљива, специфична и ограниченог трајања, коју чине техника, технологија, својина, специфична организација и одговарајућа култура. У тој структури, или кроз њу, дефинише се индивидуални и друштвени карактер људи; Први представља комплекс карактеристика које одређују оријентацију појединца, којих не мора бити свестан; док друга, већ, није прост збир карактерних особина појединаца већ „суштина карактерне структуре, зајадничка већини чланова исте културе, мање или више супротно индивидуалном карактеру по коме се људи разликују... иако припадају истој култури“. Главна психичка агенција, односно социјална институција, која трансформише индивидуално, уопште друштвено - јесте породица која ту функцију врши кроз два основна начина: прво, кроз карактер родитеља, који пресудно утиче на формирање карактера детета; и друго, „надграђевније“ утицај који породица врши на шире и детаљније уобличавање карактера детета у тзв. друштвено пожељном правцу, преко васпитања које је уобичајено у

82


одређеној култури... Анализујући карактерне оријентације људи, Фром их одваја на непродуктивне и продуктивне. Првима припада оријентација роба, где човек прима оно што му се даје; феудална оријентација, где доминира тип човека усмерен на отимање; оријентација ка хорди, тј. стицању богатства и уживања, карактеристична за рани капитализам; тржишна оријентација, где човек сам себе доживљава као робу, свестан своје прометне вредности; и, рецептивна орјентација, у којој човек, стално очекујући да има нешто ново, такорећи, „живи отворених уста“... последње две орјентације доминирају карактерним цртама људи у савременом капитализму!?

Насупрот овим, постоје продуктивне орјентације, које карактеришу специфичности људске природе: - способност и спремност човека да креира нове ситуације, да усавршава, развија и задовољава своје људске потребе, тиме, развијајући себе као целовито људско биће. Суштину ових својих схватања, мада она прожимају већину његових дела, Фром је посебно развио у својим чувеним делима: Здраво друштво и Бекство од слободе, у којима је, слично Марксу, прецизно дистинктујући социјално ординирање човека кроз његову приватну и јавну сферу, кроз које се рађа и његово (само)отуђење од других људи, од суштине себе самога, али и од друштвених снага које одређују друштво, као целину, али и егзистенцију сваког појединца који га чини... Та човекова немоћ пред друштвеним силама, као и бесконачношћу космоса доводи га до тзв. бекства од слободе, које га, немогућношћу да спозна своју људску суштину, упућује ка бестрагији секундарних спона, које, заправо, раздрабају односе индивидуе и друштва, кроз подчињавање и господарење, у крајњој линији, стремљењима ка садомазохизму, којему је, као врло чест облик масовног бекства од слободе, „алтернатива“ - конформизам, као саображавање појединца општеприхваћеним обрасцима, мишљења, понашања и начина живота...

Иако припадник тзв. друге генерације Франкфуртског круга, односно критичких теорија - појављује се, можда најзначајнији међу њима, немачки социолог и филозоф, Јирген Хабермас, чија интелектуална развојна линија „креће“ од Маркса, преко

83

функционалистичке теорије система, приближава се теорији симболичког интеракционизма. Интересантно је да, за разлику од Хорхајмера и Адорна, Хабермас још већи значај придаје марксизму као „филозофији историје у практичној намери“, односно „теорији која жели да измени реалност у целини“.

За разумевање савремене епохе, неопходно је, по Хабермасу извршити реконструкцију историјског материјализма, како се и зове његово главно дело, што ће рећи да Хабермас није само прихватао Марксово становиште о радикалним, социјалним променама, већ и о социјалној еволуцији....!?! Својим делом, Теорија комуникативног деловања, Хабермас искорачује из историјски шематизоване Марксове парадигме, комбинујући је с Марксу најсличнијим становиштима Вебера и Парксонса, на тај начин конституишући нов категоријано аналитички апарат (који елаборира основне појмове друштвеног деловања, интереса, света, живота, друштвеног система итд.) темељећи га на разликама у карактерима људских радњи, међу којима су, најзначајнија четири: телеолошко, нормативистичко, драматуршко и комуникативно. Сваком ступњу делања одговарају различни интереси ума (теоријски, практични и еманципаторски), као што сваком ступњу друштвеног развоја одговара адекватан ступањ разумевања друштвених чињеница-спознаје, моралног оправдања (легитимације) и правних норми (регулације)... - уколико развој ових димензија није међусобно усклађен, у друштву постоје сукоби, кризе и промене!?

У целини гледано теоријски напори Хоркхајмера, Маркузеа, Фрома и Хабермаса - у многоме сличећи Марксовој теоријској космогонији - нису оваплоћени цивилизацијом коју управо живимо; верујемо, као и за целину Марксове теоријске космогоније (на изненађење многих, у својој поимљеној намери и значењу, врло блиској догматици светосавског православља и „десет божијих заповести“) - јер, чека остварење своје утопије!?

84


СТРУКТУРАЛИСТИЧКЕТЕОРИЈЕ

Структурализам као социолошка теорија јавља се у Француској, средином XX века, кроз главна дела значајног француског филозофа Мишела Фукоа, Речи и ствари и Увод у археологију знања, у којима је дефинисао и развио онтолошко-епистемолошке принципе структурализма.

Упркос Сартру, с којим је једно време „делио“ занесеност филозофијом егзистенционализма, па и целом хуманистичком филозофијом, Фуко је, прихватајући као релевантна најеминентнија истраживања у областима антропологије, психологије и лингвистике, инсистирао на прецизнијем одређењу тзв. анонимног система без субјекта, односно на одговору питалици „шта је то што мисли“?! „ЈА“ више не постоји - предстоји нам да откријемо оно „СЕ“, јер, очито је, постоји то безлично „се“! Тиме се, у извесном смислу Фуко враћа на сановиште XVII века - уз разлику на место Бога не стављамо Човека, него „анонимно мишљење, сазнање без субјекта, теоријски без идентитета...“!?

Да не дужимо и претерано „филозофијски компликујемо“ - за потребе овог уџбеника - свешћемо резултат Фукоове анализе епоха кроз које је прошла европска мисао, међу којима разликује три: у првој, која траје до краја XVI века знаци су спојени са стварима, „својеврсним тотемима“ и знање има магијски карактер; у другој, трајућој за време ренесансе, долази до одвајања знања од ствари и до појаве знања која се тичу природе, материјалног богатства и језика; у трећој, која концидира с нашим временом, уобличује се структура знања о деловима и слојевима стварности, који су на први поглед невидљиви. У темељнијем проучавању човека долази до његовог прецизнијег разлагања на објективне компоненте, чиме се,

85

наравно, субјективно губи и објективном; наступа „смрт човека“ као субјекта, чиме се филозофија и друштвене науке ослобађају антропологизма и постижу пуну научну зрелост.

Утемељивач теорије, заправо, један од значајнијих, јесте француски антрополог и социолог Клод Леви Строс, експониран својим бројним делима: Основна структура сродства, Структурална антропологија, Дивља мисао, Митологике итд... У извесном смислу, у полазишту, оптерећен лингвистичко структуралистичким моделом Јакобсона и Сосира, који су језик схватали као систем знакова, обликованих чврстом и трајном структуром, која је кључ за разумевање и објашњење свих светских језика... - Строс је својим каснијим делима инсистирао на томе да и социолози, попут лингвистике, морају да се одрекну истраживања феноменолошког (појавног и видљивог), и да се окрену скривеном, подсвесном, које истински условљава понашање човека и све објективно постојеће односе и институције у друштву. Но, за разлику од Фројда то „подсвесно“ није нагонска сфера појединца, већ универзални људски дух, обезличено људско мишљење, подједнако својствено и примитивном и савременом човеку, будући да људски дух поседује особено својство да између појава у природи и друштву одређује превасходност односа и значења.

Интересантно је да структуралистички приступ објашњењу друштва заступа и знаменити француски филозоф и социолог Луј Алтисер, који на посве оригиналан начин сматра себе марксистом, настојећи да својим делима За Маркса и Како читати Капитал, докаже да „он није марксист“, већ, „ да је маркс био структуралиста“, будући да, још пар година пре појаве Манифеста, раскида са сваком идејом, која људску историју и друштво заснива на суштини човека - у центар својих зрелих истраживања и научних спознања, стављајући управо друштвену структуру...!?!

86


ФЕНОМЕНОЛОШКЕТЕОРИЈЕ

Ове теорије су настале у Немачкој, почетком XX века, као реакција на позитивистичко схватање човека и друштва - кроз учење Едмунда Хусевла, оснивача феноменолошког правца у филозофији, који је тврдио, да свет „по себи“ не постоји, него само у свести човека, будући да је човеку „дата“ посредно, преко тзв. интенционалне свести.

Заправо по Хусерлу, као и осталим феноменолозима, појединци долазе у додир са спољашњим светом помоћу чула вида, слуха, додира, мириса и укуса. Без ових пет људских чула било би немогуће човеково сазнање о спољашњем свету!?

Слично Хусерлу, његов ученик Алфред Шуц, делом Феноменологија и социјални живот (у најкраћем) развија социолошко феноменолошку теорију, инсистирањем на тзв. типификацијама (банкарски чиновник, „фудбалска утакмица“, „дрво“, „писмо“ итд.), људи су у стању да комуницирају с другим људима, јер свет виде на исти начин. Поступно, припадници истог друштва бивају обдарени „здраворазумским знањем“, које им је заједничко и које им омогућује да заједно живе и комуницирају. Но, иако је здраворазумско знање општеприхваћено тј. заједничко, оно није фиксно и непроменљиво, јер се непрестано модификује инерактивним односом међу људима...

Полазећи од Шуцовог приступа, почетком седамдесетих година у САД, као посебна социолошка школа феноменолошке орјентације, настаје етно методологија, чији утемељивач Харолд Гарфинкел (Студије из етно методологије) формулише теоријско методолошке принципе потпуно супротне конвенцијалној социологији... Мада, етнометодологија, у грубом преводу, значи Народна методологија - најбоље је да Гарфинкелу допустимо да себе објасни собом: „Ја употребљавам израз етнометодологија да

87

означим истраживања рационалних својстава индексичних израза и других практичних акција као могућих остварења организованих пракси у свакодневном животу“...!?

Користећи оригиналну методологију, као својеврстан нови облик психотерапије, организовао је специфичне сеансе, група студената са стварним или измишљеним саветницима који би, на одређена студентска питања, без било какве дубље и студиозне интеракције одговарали искључиво са „да“ и „не“.

Гарфинкел, упркос бројним контроверзама о његовој озбиљности, сматра да овај експеримент верно одражава елементарне, карактерне поступке чланова одређене друштвене скупине. Кључну улогу, по њему, има ментална активност чланова друштва, коју он назива индексираност, а која значи да сви судови о било ком предмету или активности имају комуникацијску вредност само у односу на конкретну ситуацију из које су изведени...

Укратко, етнометодолози су покушали да оспоре функционалистичко тумачење друштвеног поретка: - нормативној парадигми супротстављајући интерпретативну парадигму, коју су посебно развили тзв. симболички интеракционалисти. За разлику од нормативне парадигме, интерпретативна парадигма подразумева да се друштвени поредак конституише кроз праксу тумачења свакодневних активности чланова конкретног друштва. У тим „праксама“ конституишу се и развијају основи нормативног поретка и могућности остваривања одговарајућег друштвеног понашања.

Следећи Гарфинкела, Арон Цикурел, такође угледни етнометодолог, разликује две врсте правила која утичу на обликовање одговарајућег друштвеног поретка: површинска и основна или интерпретативна. Прва су јавна, експлицирана правила која описују друштвену реалност с поља - и њих појединачна понашања не занимају.

„Површинска правила, истиче Цикурел, не објашњавају различито понашање и тумачење норми, њихов практиковани и

88


примењени карактер у свакодневном животу. Обавезујући карактер правних норми, етикеција, конвенција и других спољашњих, површинских правила, могуће је само захваљујући основним, односно, интерпретативним правилима. То су неисказана правила..., која уче актере како да на одговарајући начин изражавају туђа и сопствена осећања и очекивања. Она представљају наталожено субјективно искуство произведено рефлексивним актима свести, јер, кад актер врши неки друштвени чин - он га може рефлектовати с обзиром на оквир очекивања унутар којега смешта типичне елементе доживљених објеката“...

Јер, редуковањем интеракције - која је основа друштвених појава - на интерпретативну компоненту, коју везују искључиво за радикални ситуационизам, етнометодолози нуде једну сасвим нереалну слику друштва. Друштво је, за њих скуп изолованих и неповезаних ситуација, које се остварују у апсолутном вакуму: -тако да нам се чини да од њих полази она сентенција -предрасуда, по којој, у дугом дружењу, лечници постају пацијенти и обрнуто!?

ТЕОРИЈЕОИНДУСТРИЈСКОМИ ПОСТИНДУСТРИЈСКОМ

ДРУШТВУ

Средином XX века у социологији се покушава конвенционализовани појам класног друштва заменити неутралним (по многима, и новоепохалним!) појмом индустријског или постиндустријског друштва, неминовно насталог динамичним развојем економије и привреда бројних друштава (без обзира поражених или победнички изашлих) након Другог светског рата, изазивајући темељне промене у економској, социјалној, политичкој и духовној структури савремене епохе - таквим активизмом и ентузијазмом - да се многима учинило да ће се капиталистички и социјалистички

89

системи, врло брзо, као иначе доминантни у савременом свету убрзо, убрзо спојити, „конвергирати“! Тако је и настала теорија о конвергенцији система...

Наиме, Сен Симонову идеју о индустријском друштву - као друштву будућности, међу првима је, у тада савременој социологији, реафирмисао амерички економиста и социолог (опет, руског порекла) Волт Ростол.

У делу, Етапе економског раста (поднасловљеним „антикомунистичким манифестом“), он је понудио нову периодизацију историје, која је, управо захваљујући индустријализацији као јединственом и једнолинијском процесу, нужно водила новом историјском типу друштва масовне потрошње и благостања - одакле, управо из тог времена, поплава идеја и теорија о неминовности настанка „друштва благостања“!?

По Ростову, људско друштво је, у сопственом развоју, прошло кроз пет основних етапа:традиционално друштво, које карактерише низак ступањ развоја производних снага и свих врста знања о природи и друштву;прелазно друштво (датирајући, приближно, од великих Њутнових открића) представља раздобље уобличавања претпостављајућих услова за полет и даљи развој појединачних друштава и планетарне људске заједнице;друштво индустријског узлета, које представља преломну етапу у историјском развоју људског друштва, и та етапа постаје доминантна средином XIX века; кретање ка зрелом индустријском друштву, карактерише висок степен развоја производних снага и перманентно ширење раста привреде у свим њеним доменима, карактерисано за прве деценије XX века; коначно, постиндустријско друштво масовне потрошње и благостања, „експлодирало“ након Другог светског рата, најпре у англоамеричком привредном окружењу, а потом и у другим високоразвијеним земљама...

Идеју о настајању новог историјског типа друштва, технички доведеног до савршенства, развија и француски филозоф и

90


социолог Рејмон Арон, који полазећи од Веберовог учења, одбацује схватање историје као једнодимензионалног, праволинијског и прогресивног процеса (искључујући област науке и технике), јер се, у области културе, религије и уметности дешава крајње шаролико и у несагледивим осцилацијама. Зато се, истиче Арон, не може прихватити ни Марксова монистичка ни Шпенглерова плуралистичка концепција, будући да схватање историје, зависи од тога која се људска активност сматра доминантном и „екслузивном“, а то је избор филозофске природе.

Интересантно је, ради „контрапаралеле“, да Арон говори о некаквом „марксовом мониму“ (?!?); док Маркузе, екстатично, извикује Марксов теоријски систем као једини космогонијски систем у историји људске мисли!?

Анализирајуће промене у структури савремених друштава, које је наметнуо технолошки прогрес, Арон је дошао до закључка да је тај прогрес постао својеврсна уједињујућа полуга модерне историје, те да се може успешно одвијати како у капиталистичком тако и у социјалистичком систему, који су два различита модалитета исте трансформације!? Очито, несвестан да је његово уверење само „нормална екстаза“ сваке „нове епохе“, Арон је умислио да ствара нову универзалну теорију друштва, која обухвата заједничке црте, односно суштину свих модерних друштава, чији би централни појам био индустријско друштво.Најважније карактеристике тог новог „универзалног друштва“ биле би:одвојеност предузећа од породице;високоразвијена технолошка подела рада;усмереност предузетника искључиво на акумулацију капитала;доминација рационалног интереса у пословању предузећа; ивелика концетрација радника на месту рада...

Ова би се класификација односила на оба глобализована привредна система, „осуђена“ на врло брзо приближавање и уједињавање...!?

91

Тезу о конвергенцији западних и источних социјалистичких система (како се то тада и одвајало), заговара и познати амерички социолог Данијел Бел, својим чувеним делом Долазак постиндустријског друштва, дакле, друштва у настајању, које израста из нових интелектуалних технологија, информатике, кибернетике и биотехнологије, чије ће, неминовно обједињујуће, технологизовано јединство - превазилазити, чинећи их занемарљивим, или потирати све друге, дубље и несагледивије, разлике између развијеног капитализма и врло проблематично и контроверзно развијајућег социјализма!?

Ове промене, уверен је Бел, изазивају трансформације социјалне структуре класичног индустријског друштва; нестају класе капиталиста и најамних радника, јер „својина губи значај“; политичке партије губе на значају, а доминантно место заузима интелигенција, која у први план истура појединце и корпорације, које, поред економске функције задобијају и кључну друштвену улогу... у овој, по свему новоутопијској Беловој визији, наступа и крај идеологија, које су биле карактеристичне, за примитивна и аутократска друштва; док ће у богатом и слободном постиндустријском друштву - идеологије постајати сувишне, јер ће се испостављати главном сметњом прогресу и демократији.

Беловом уверењу, с нешто друкчијим карактером тога друштва, придружује се и француски социолог Ален Турен, који тврди да у новом друштву, сукоби не ишчезавају, нити се ублажавају већ само мењају свој основ. На бази тих трансформисаних сукоба конституишу се нови друштвени покрети, који обухватају све оне групе и појединце који су против алијанеције (отуђења), разних облика доминације и манипулације, принудне агрегације, репродукујуће кризе, еколошке загађености и свих видова агресије и неслободе... и који, заправо, нису економске природе, већ представљају еминентно политичку и културну акцији самосвољних појединаца и, по тој основи зближњених група. То су, на крају, Нови историјски облици друштва у којима конвергирају капиталистички и социјалистички системи, те у којима се социјални сукоби ублажавају или чак нестају, јер ново друштво тежи задовољењу виших људских потреба и свестраном развоју човека...!?! Нажалост, деценије које су

92


уследиле овим теоријама - показале су и њихову еминентно утопијску ускраћеност а над Планету наднеле нове опасности и катастрофичне претње-управо као нус производе „технолошке револуције човечанства!?!

ПОЈАМИИСТОРИЈСКИРАЗВОЈ , ЉУДСКОГДРУШТВА

, ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ ПЛАНЕТАРНЕ ...ЗАЈЕДНИЦЕЉУДИ

Пре но се вратимо још неколиким ординерно социолошким „темама“, или је можда ово тренутак да поставимо наоко парадоксално питање да ли је свеколика историја људског друштва „одвијена“ узалуд против човека и човеколике суштине његове планетарне заједнице; те, самим тим да ли је и социологија, као наука о том (таквом) друштву и његовим развојним исходиштима – узалудна!?!

Након претходног исходишта које следи – можда ћемо се нешто оптимистичније вратити „коначном“ закључавању уџбеничког текста!

Ево те реминисценције „без дневног реда“; према следу (само)питалица о различитости, сврховности и будућствености људског друштва (цивилизације), планетарне заједнице људи...

Отварајући, од неколика „прелиминарна“ питања – дилеме, à propos минуциозних дистинкција у приступима дефиницији и (могућим) дефиниционим „легитимисањима“ историје људског друштва, историје његовог развоја или урушавања, његовога култивисања, тј. његовога еволуционог неговања – од „хорде“ ка његовој очовечености и човеколикој суштини, или, супротно, антицивилизацијског стропоштавања у „адске подруме доње“ које ни „човеколики Бог“ ни „обожени човек“ није желео..., а садржано је у спецификуму предмета под унасловљеном реториком, што нам даје за право да поставимо (кроз следећих

93

пар питања) и неколике синтагмо-реторичке дилеме око (могућих) алтернативних одређења „исте материје“... ?!

Елем, покушајмо оправдати сопствено жестоко колебање да ли ту „исту материју“ (историју људског друштва) назовемо само (или тек) историјом цивилизације; историјом људског друштва; историјом човечанства, као историјом економије људског рада; историјом народа – антрополошком историјом човечанства (антропологијом народа) – или контраисторијом „свега тога“ – ругањем наличја (могуће) људском лику историје народа на Планети...?

Да ли је цивилизацијско „упосебљивање“ („само“ именско разликовање?) појединих народа или групација народа на становито, и, свакако, ригидно (међу њима) одвајајућим дејством географских ширина и географских дужина на Планети – оправдано, проблематично, дискриминаторско...?

Да ли је, у европоцентристичком, цивилизацијском огледалу – неоправдано привилегована (или, чак, „прихваћена“ за прапојмљену, прапочетну!?) античка цивилизација старе Грчке и старога Рима – у односу на бројне старије, па и утемељеније; као што је, у том збркаторијуму помрачења колективног сећања народа и несета њихове прошлости, те и „абортираног рађања“ „сећања на будућност“... – као што је (контраисторијски и антицивилизацијски) англоамерички „цивилизацијски хибрид“ – незасновано до апсурда, и њу саму (античку цивилизацију) стрпао у сопствене депоније мрака и колективног заборава свега што својом цивилизацијском патином њу саму („англоамеричку цивилизацију“) опомиње на сопствену „историјску кратконогост“, хибриђе („непознатог порекла“) на њиховом тлу затечене, па заточене, цивилизацијске трезоре материје и духа, заправо... – на кризу сопственог идентитета?!

Шта хоћемо оваким приступом; шта је хтео Радован Рихта, својом Цивилизацијом на раскршћу; Хантингтон – Сукобом цивилизација и преобликовањем светског поретка; Шпенглер – Пропашћу Запада; Јарић – Колапсом (западно)европског духа, беспућем и ништавилом европске духовности...?!

94


Да ли је „марксистичка шематологија“ (контра) развоја друштва (његове историјске еволуције) – од хординске првобитне заједнице, робовласништва, раног, средњег и позног феудализма, преко либералног и државног капитализма до социјализма и комунизма... – обликована и у Дарвиновом уверењу да је рад мајмуна претворио у човека; заправо, чинећи „медвеђу“ услугу, допуштала да се историја људског друштва (противећи се сопственом очовечењу) – трансформише у тамницу људскости свих нивоа и облика друштвених заједница, у којој је (у својеврсном circulus viciosusu) мајмун – првотно, постао човек који ће, котраисторијским ковитом у безнађе и обесмишљавање сопственог „хомосапијенсног“ постојања – у знак „рождествене захвалности“ – све више, све поузданије, сличити своме претку, аналогно се, следствено првотности сопственог изгледа и краткоумља – дакле, обраћајући се у мајмуна, ипак, урушавају „најбоље“ Дарвинове намере и уверења, по ко зна који пут опомињући „двоножну планетарну скитницу“ да је поново „пут у пакао поплочан најбољим намерама“?!

Да ли у изложеном контексту одговора на претходна питања – можемо аналогизовати значај (значење њиховог дела) теоретичара друштвеног уговора – према утопистима и социјалутопистима; резултантно „упрести“ антиномије Хопса и Русоа – ка њиховом „помирењу“, преко Хегела и Маркса, Монтескјеа и Диркема – ка теоријским и политичким промислиоцима и протагонистима ововремене глобализације света, односно, „унификације планетарне заједнице“, која гушењем и загубљивањем националних „личних карата“, сопствених кланица, заправо, постаје „контејнер“ механички сабраних, „високотехницизованих хорди“(?) или, опет, да ли је (након свега „упркос свему“) настало исто (обновљено), „понављачко“ време... – за Марксов „космогонијски теоријски систем“ (како га окрсти велики Лефевр) – без преседана у мисаоној историји човечанства?!? На крају, како пронаћи дефинициону резултанту историје цивилизације у антицивилизацијском „каљужном“

95

збркаторијуму „накнадног памћења“ – између Сциле и Харибде; између цивилизација, које „нису ни постојале“ – „јер су нам далеко“ – и цивилизација, које су (искључиво) „постојале и постоје“, јер су нам „тако близу“, јер смо то „управо ми“ и јер „други не постоје“, јер, једноставно, „не знамо ко су“!?

– СРОДНИЧКЕИЕТНИЧКЕ КАО ГЛОБАЛНЕДРУШТВЕНЕ

ЗАЈЕДНИЦЕ

Људи који чине, васколико и свестрано, обликоване људске заједнице, у зависности од чињенице којом се одређује њихова „ужегрупност“ или „вишегрупност“ (територијално и бројношћу значајније „видљивије“ скупине) чине тзв. глобалне друштвене заједнице, у којима се, попут сваке примарне друштвене групе, остварује свакодневна и непосредна друштвеност, свеколика солидарност и социјализујућа интеграција уз неминовност уважавања и поштовања традиције, обичајних правила, морала, па и рудимената или развијенијих облика политике као својеврсног механизма интеграције. Ове заједнице, попут „дводомног парламента“ разликују се на сродничке и етничке заједнице.

Прве се заснивају на крвносродичком односима, у које се, по већ склеротизованој историјској шематологији, убрајају хорда, род и племе. Хордом (како неки аутори кажу, у које су живеле човеколике животиње; а, ми тврдимо да су човеколике животиње и данас ту поред нас!?) почиње тзв. праисторијски период људског рода, успоставља се првобитна људска заједница, која је, истовремено, означавала биолошку и економску заједницу – у свему једнаких чланова, разликованих искључиво по полу и старости. То је период, такозване, сакупљачке „привреде“, у којој је владао промискуитет, те се потомство из таквих веза (углавном дегенеришуће) сматрало заједничким потомством целе хорде...

96


Сви припадници хорде били су равноправни, тзв. општим пословима управљало се заједнички, а вође су биране само приликом нужне одбране од друге хорде или од одвођења у лов ради обезбеђења и прибирања хране.

Род је настао на вишем ступњу дивљаштва и, за разлику од хорде, већ представља „институционализован“ облик друштвеног живота који се заснива на стварању материјалних добара и групном, егзогамном браку, као основи међуљудских односа и друштвене организације. Осим што су припадници истога рода, потичу од заједничких предака и налазе се у крвном сродству, живе и раде заједно, имају заједничке обичаје, старешину, гробља и култове, заједно ратују итд. – разликују се једино по издвајању управљачког слоја (старешине рода и родовског скупа – скупштине) који су одлучивали о најкрупнијим пословима, у некој врсти примитивне демократије, којом су били обухваћени сви мушкарци, али, прецедентно, и жене, уколико су као чланови рода, имале знања равноправна мушкарцима у решавању конкретног заједничког посла или питања.

С обзиром да су сви чланови рода повезани крвносродничким везама, у односу на хорду, уводе се извесна ограничења у погледу избора полног партнера и та ограничења, постајући основ повезивања различитих ужих друштвених група, постају и свеобавезатнија правила понашања...

Друштвену основу рода чини својеврстан облик групног брака, у којему је било забрањено искључиво полно општење између браће и сестара који припадају истом роду; док се организације, настале на тим принципима, окршћују матријархатом – матријархалним родовским заједницама, у којима, све до појаве сточарства на челу рода бивствују жене; дакле, тек озбиљнијом поделом рада, „повратком кући из лова и риболова“, мушкарци преузимају апсолутну власт; матријархат прелази у патријархат, а сродство се рачуна по мушкој линији. Односи у роду, засновани на егзогамији, доводе до установљења веза између више родова, које су формирале претпоставке за стварање све гушћих и разноврснијих веза на све широј територијалној

97

основи. Тако настаје посебан тип организације друштва познат као фратрија или братство. Братство сачињавају два или три рода, у којима постоји култ заједнице од религиозног, веровно-сујеверног до култа гробља; - док се у случају заједничке опасности, формира јединствена команда. На тај начин повезани, више родова формирали су племе родова и братстава, чвршће везано за земљу, односно територију, што је била претпоставка за обезбеђивање све већих материјалних добара, те и за интензивније економске везе између родова...Највиши степен у развоју друштвене организације овога типа био је онај заснован на крвносродничкој племенској организације стварањем савеза племена, наравно, с врло интензивном међусобном сарадњом и заједничким ратовањем.

Развојем племенске организације, као последња етапа родовско-племенског уређења или – као највиши ступањ варварства појављује се војна демократија, од када почиње и све израженије раслојавање које, уместо кохезије, издваја посебан друштвени слој привилегованих родовско-племенских старешина и чланова њихових породица, који формирају одређени вид (или чврсти зид) аристократије која се групише око војног старешине; дакако, добијајући све израженији утицај у друштвеном уређењу, али, истовремено, доприносећи распаду родовско-племенског уређења...!?

На другој страни, етничке заједнице, као „глобалне“, заснивају се на заједничком ентичком пореклу – или вери о заједничком етничком пореклу својих чланова; најчешће их, или искључиво окршћујемо народом и нацијом.

Народ је мања или већа група људи која настањује мању или већу земљишну – територијалну област, будући да је простор, заправо, средина у којој се врши сједињавање и социолошко-историјски релевантно сједињавање једног народа. Основно значење му даје грчка реч етнос, који карактерише, пре свега, исти или близак начин живота, заједнички језик, порекло, различни облици веровања...

98


Економску основу народа, као глобалне друштвене заједенице у почетним фазама развоја или урушавања људске историје, чинила је аутархична натурална привреда у којој су доминирале пољопривредна и занатска мануфактура. Израженија социјална стратификација – појављивањем различитих сталежа, потом и класа, настајала је све израженијом, развијенијом и вишеслојнијом економском поделом рада; која је, пре свега, условила приватну својину, а ова, да би сачувала благодети које из ње задобија титулар појаву државе – најпре као кохезионог фактора, који је доприносио све обимнијем обједињавању територија на којима живе сродна племена; но, доцније, и фактора силе и принуде, управо над одређеним бројем припадника „нижег“ својинског статуса сопствене „заједнице и племена“. Истовремено, јединство које је било услов стварања државе као кохезионог фактора, бивајући карактеристично и битно и када је требало бранити територију и када је требало одлазити у освајачке походе, ратовима, доводило је и до етничког мешања народа, које не припада само древној прошлости, већ досеже и до наших дана. Дакако, „принцип је исти све су остало нијансе“: и Кинезима, Персијанцима, Египћанима, Грцима или Римљанима; као и данас, Американцима, и другим „ослободиоцима Планете“ или само неких њених делова – исти су пориви и идеолошки изговори: - где год „ослободилачка“ чизма стане – ту је требало засновати или проширити сопствену државну организацију, наметнути свој језик, обичаје и културу, а уништити све затечено, ма оно и било вишеструко и вишеслојно богатије и цивилизацијски значајније од онога што су им „даровали Данајци“!?

Дакле, нација је глобална друштвена заједница, која настаје у време прелаза традиционалног у модерно друштво; коинцидирајућа је са индустријском производњом и тржишном привредом; а дефинише се детерминишућим координатама оних димензија и елемената, о којима у савременој теорији постоји највећа доза сагласности: - тако да се нацијом може одредити одређена људска заједница са заједничком историјском територијом, заједничким митовима и историјским сећањима, заједничком културом и економијом, те заједничким правима и обавезама њених припадника.

99

Нација, као друштвена заједница са свим овим и многим обележјима, још од Хегела па све до савремених теоретичара попут Смита, остварује се у држави. Код Хегела отелотворење апсолутног, односно народног духа остварује се на одређеном степену његовог самокретања који се огледа у држави.

Мајнеке класификује нацију на грађански и етнички модел у коме грађански модел нације чине историјска територија, јединствена државна заједница (Staatsnation), у којој је обезбеђена правно-политичка једнакост њених припадника и заједничка култура и идеологија (Kulturnation), док су етничком моделу нације главна обележја „наглашавање заједнице рођења и родне културе“.

Комплексије разматрање феномена нације подразумева и још два питања која чине тзв. баласт „националних тема“; реч је о националном питању и национализму...

Док национално питање, историјски, превасходно разуме истицање захтева за националним ослобођењем и стварањем независних националних држава (што подразумева и борбу за обезбеђивање независности, суверенитета и територијалног интегритета народа), национализам је појавни облик националне свести, којом се безазленије испољава припадност одређеној нацији, љубав и приврженост према њој, а тек у екстремним ситуацијама, драматичније и ригидније експонирање националних циљева и не бирање средстава да се они и остваре.

У свим епохама и друштвима, оно што би се могло дефинисати уједначењем социолошког изједначења појмова национализам је, пре свега, национална свест и мирољубива приврженост достојним карактерним особинама своје нације; док се прекорачење те границе, претварање осећања националног у злокобно и малигно, ратоборно и освајачко, мрзилачко... понашање према другим нацијама или њеним деловима (што се у идеолошком смислу, најчешће одређује „уклањањем“ тзв. реметилачких фактора и тзв. страног ткива) окршћује екстремним, општечовечански неприхватљивим шовинизом!? У

100


време актуелне глобализације целокупних друштвених односа у светским размерама, тек на први поглед, долази до смањења утицаја националних држава те и „загрижености“ за разним екстремним облицима експонирања и доказивања „националних самобитности“: - што, међутим, подразумева и „другу страну медаље“ – поништавање идентитета самобитних националних заједница, о чему ћемо подробније елаборирати кроз завршне теме и странице овог уџбеника?!

РУРАЛНЕИУРБАНЕКАО ЛОКАЛНЕДРУШТВЕНЕ

ЗАЈЕДНИЦЕ

За разлику од глобалних, локалне заједнице (ближе суштини и интимнијим сферама људскога живљења) су конкретнији и „нижи“ облици организације друштвеног живота, који се углавном артикулишу на одређеном, доста прецизно омеђеном географском простору, из чега произилазе и њихове три основне карактеристике: 1) доста прецизне територијалне границе локалне заједнице, одговарајућа конфигурација терена и други природни услови, али и јасно одређени административни центар; 2) мултифункционалност, којом се здружује обављање разноврсних, локалној заједници неопходних, разноврсних делатности и улога; 3) дуготрајност одговарајуће локалне заједнице, с обзиром да, најчешће, одређени број људи дуго времена живи на истој територији, што, опет, доприноси, изоштравању њихове свести према „сопствености“ локалне заједнице, с којом се „амалгамирају“, учвршћују међусобне односе, али и према којој се рационално и одговорно понашају.

Локалне заједнице се јављају у различитим облицима и врстама (село, заселак, насеље, приградско насеље, град, мегалополис) тако да се оне, према заличитим критеријумима, могу класификовати – мада се то најчешће чини дихотомијом село-град...

101

Руралне заједнице су најстарији облик устаљеног друштвеног живота на одређеној територији, представљене као село или сеоска заједница – историјски најпре настала у тзв. ратарској култури када је човек био принуђен да на ужем локалитету живи сам са својом породицом или, пак на усамљеном поседу у близини мањег броја сличних поседа...

На питање шта је то село – доста прецизан одговор даје Д. Сандерсон, на следећи начин: „Рурална заједница је онај облик удруживања који се одвија међу људима и њиховим установама у локалном подручју, на коме живе на разбијеним поседима у селу, које обично чини центар њихових заједничких активности“. Код малих села и заселака који не испуњавају услове да имају свој препознатљиви центар испољена је „суженост“ живота, чији се најразноврснији облици одређују као суседства – блискост малог броја породица – грчевито упућених једних на друге, узајамну помоћ, међусобну сарадњу и друге облике друштвености.

Разликовање руралних и урбанистичких заједница врши се по разним критеријима – од густине насељености одређене територије, величине насеља с обзиром на број становника, пропорције запоследних у пољопривреди у односу на оне запослене у другим гранама привреде, развијеност централних функција, правно одређен статус насеља итд. Међутим, са становишта социологије ови критерији нису довољни, будући да класични социолошки приступ, експонира два виђења руралних и урбаних заједница. Прво гледиште, као једноставна дихотомија, потенцира да су разлике град – село категоричне по природи и у директној међусобној супротности; док друго гледиште ове разлике виде у низу од једног до другог екстремног пола, где се јасно утврђује поступна скала од највише руралних до највише урбаних заједница, што је крајње релативно и чији заступници посве шематизовано објашњавају наречену „дистинкцију“ – будући да непосредно, као лаици, за просторно и пројектно-архитектонско планирање можемо доказати да се, примерице, епицентрални српски градови – Чачак и Краљево, за непуну годину дана осврховљеног делања

102


могу претворити у сваковрсно и свеколико јединствену „насеобину“, односно, административну целину.

Но, да ипак завршимо с нонсенсима и небулозама класичног „социолошког приступа“ „урбаности и урбанизма“. Упозоравамо студенте на опасност да прочитају и поготову науче стране једног уџбеника који ћемо им тајно цитирати, где се каже да „човек у граду може да шета улицама и да не види ниједан делић непрерађене природе. Он хода не по земљи као сељак, него по тлу које је начињено од асфалта, коцке или бетона...“ итд.

– , ДРУШТВО ПОЈАМ СТРУКТУРАИДИНАМИКА

Појам друштва потиче од лат. речи societas (пријатељске везе са другима), изведено из речи socius (партнер), који као појам указује и на то да његови чланови деле егистенцијалну забринутост и сигурност, страховања и надања, немаштину и имања – стремећи заједничком циљу. С тога се, често користи и као синоним за народ једне земље који легитимишу зајеничке институције, брижне за грађанско обдржавање у животу, преживљавање, живљење... благостање!?

Изучавање друшва у целини, у свим његовим слојевима, динамици и смеровима развоја или ентропије (урушавања, пропадања...) – предмет је социологије као науке о друштву (спојене једном латинском – socius – једном грчком – logos – о чему смо расправљали на самим почецима овога уџбеника).

Сетимо се инсистирања нашег великог правног и социолошког теоретичара, Радомира Лукића, на својеврсној несрећности те „дворечи“- мада, они који (собом) носе цивилизацијску будућственост својега народа, друштва, државе, уже и шире

103

„околишне“ заједнице... морају веровати и чинити супротно страховању великог професора...!?

Мноштво социолошких теорија разликују се приступом, схватањем и тумачењем људског друштва и друштвених појава.

„Најшколскије“, „најупрошћеније“, те, стога, и најподобније вашим актуелним социолошким сазнањима јесте марскистичко становиште, које друштво дефинише као целокупност односа људи према природи, али и њихових међусобних односа. Што се тиче односа људи према природи, он је јединствен, а суштина му је у континуираном настојању људи да природу потчине себи. Други однос – међу људима – много је сложенији, вишеслојнији и свеобухватан, инкорпорирањем од мање сложених и битних, до веома сложених и најбитнијих. Међу њима су епицентрални и најдомашајнији они који се тичу свеколиколикости њиховог међусобног комуницирања, које, једноставно, социолошка окренутост надграђевном нивоу друштвене организације разликује на однос према природи и међусобне односе људи.

Значај прољудних односа не доводи у питање друге друштвене односе, али експликује њихову темељну условљеност (детерминисаност) „статусом и развојем“ (продуктност будућственошћу) основних производних снага друштвене заједнице.

Међутим, одређујући производне односе као нужност „друштвене животиње“ (Аристотел) да људи ступају у одређене односе унутар своје друштвене заједнице или међу друштвеним заједницама – што, наравно, не искључује чињеницу да људи и у друге, друштвено мотивисане или подруштвљујуће односе не ступају, такође, нужно!?

Опет, нужност, да се та сума (резултантни збир) међусобних одношаја свеколикости унутар друшвених чинилаца – од породице до нације и државне заједнице, конкретно историјски, правно-политички, привредно-економијски... – „препозна“ и ратификује; захтева и „заједничку“, општеважећу и објективно релевантну дефиницију структуре друштва, њених елемената,

104


њихове међузависности и узајамног условљавања (статичности или динамизма, безперспективности и пропадања – или развоја и узнесења до завредљивости историјског памћења)...!?

Друштвена структура (лат. – склоп, грађа, састав) релативно је уоквирен, (не)стабилан израз односа међу чиниоцима који одређују и уоквирују конкретну друштвену заједницу.

Упрошћено, историјски материјализам, јесте онај метод и корпус одговарајућих знања о друштву, који – усамљен – барем покушава да објективизовано одреди (додуше, грубо и маглено) друштвену структуру, разликујући је на економску основу и друштвену надградњу; односно, производне снаге и производне односе..., који, заједно одређују тзв. начин производње, тзв. друштвено-економску формацију.

Одатле и једино „позната и призната“ дефиниција историјског развоја друштва, који је шематизован заувечно „датим коридором“ од првобитне заједнице преко робовласништва и феудализма, ка капитализму, који, преко социјализма (прелазног облика), води директно у... комунизам, мада су (афористично) ординирајућа и нимало социолошка гледишта о томе да је социјализам, заправо, прелазни облик из капитализма у алкохолизам; у „колективно пијанство сопственом историјом“ људи и народа!?!

Сетимо се нашега трактата о „појму и историјском развоју људског друштва, цивилизације, планетарне заједнице људи“. То ће, до даљњег, „прикочити“ наше промишљање динамизма развоја (историје, цивилизације, људског друштва), као ратификације израза делимичног и дубљег конфиктовања производних снага и производних односа, који резултирају (бивају разрешавани) сменама (ка све „развијенијим“) друштвеноекономским формацијама (епоха) у људском, човеконосном култивисању унутардруштвеног и „глобализујућег“ развоја „човеколиког мајмуна“... Из простог разлога што смо у тешкој судбоносној дилеми: да ли се друштво историјски развија у све савршеније (човеку ближе и податније) „своје“ облике; или је, од својих „историјских прапочетака“,

105

пошло „у котрасмеру“, „слепом улицом“... – ка самоуништењу, свеколиком урушавању својих најбољих намера, тј. оповргавању сопственог raison d’être на планети Земљи, на којој вегетира као нелегитимисани (узалуд егзистујући), „неукњижени“ домаћин (власник)!?!

- ДРЖАВА ОСНОВНАКЛАСИФИКАЦИЈА ДРЖАВНИХЗАЈЕДНИЦА

Држава је као облик организације друштвеног живота настала при распаду првобитне заједнице родовског удружења друштва, као инструмент силе и принуде, заправо, обдржавања унутрашњег реда и поретка, превасходно, у смислу заштите интереса класе која се у првом историјском налету раслојавања показала имућнијом и имала шта да штити; у другом случају – као одбрамбена снага, заштитница сопствене територије и пука ; у даљем свом развоју, и као сила освајачица нових територија и нових могућности захватања и развоја богатства.

О историјској ретроспективи развоја државне организације и разних њених облика већ смо довољно писали саопштавајући основне карактеристике филозофијско социолошке мисли најзначајнијих античких филозофа – „социолога“ Платона Аристотела; касније у раном и развијеном средњовековљу – Светог Аурелија Аугустина и Томе Аквинског...

С обзиром да су основне атрибуције сваке државе, кроз њена три елемента (територија, становништво и државна власт, односно апарат власти) познате сваком средњошколцу; као што је познато разликовање држава на класне и оне у којима класе ишсчезавају; на оне које се разликују по томе како се номинује

106


владајућа класа чије интересе држава превасходно представља и извршава (робовласничка, феудална, буржоаска); као што је познато да се државе класификују према облику владавине, облику политичког режима и државног уређења; да се разликују на монархије и републике, на председничке и парламентарне системе демократије – што ћете, кроз семинарске радове и друге облике комуницирања, и сами ауторски моћи саопштавати; за овај тренутак је неопходно да се подсетимо само тројице најбољих, у теоријској мисли човечанства, који су темељно, вишеслојно и арбитрерно, просуђивали о карактеру држава , њиховим најбољим и најрђавијим облицима... Реч је, дакако, о Платону, Аристотелу и Монтескје.

Диктатура је, по Платоновом уверењу, сваки аутократски облик владавине (од олигархијског до тиранијског па и до тираније која у једном изнимном случају постаје најбољи облик „владавине једнога краља филозофа“! Познато је Платоново уверење да је један бољи од десет хиљада уколико је најбољи. По њему то је свакако био краљ – филозоф...

Сличан приступ, мада темељније социолошки објашњене државе, срећемо код Аристотела који расправља о шест облика државе, најбољих и најрђавијих, као изврглина оних првих; довољно је, с обзиром да смо о томе темељно расправљали у одељку о античком социолошком претечанству модерних социолошких праваца, у овом трену рећи само да су за њега најбољи државни облици, тзв, слободне државе – басилеја и политеја...

Монтескје, својим ненадмашним делом Дух закона, инсистирањем на подели власти на законодавну, извршну и судску, мислио је да обезбеђује социолошку реалност друштвене заједнице у којој ће сваки облик подељене власти бити ригидно одвојен један од другога, један другога неће угрожавати и ординираће у складу са сопственим разлогом постојања, у потпуној независности...

Нажалост, историја свих протеклих векова, па и савремена – сетимо се наших реминисценција о реалној могућности да је

107

човечанство у сопственом историјском развоју пошло смером „у погрешном правцу“, односно, у контраисторијском смеру ка девастацији и урушавању сопственога разлога постојања – све више и „дубински“ неспорније конвергирају не само до јуче непријатељски системи (капиталистички и социјалистички), већ и њихова држава и њихови облици, чак и када су у упитању парламентарне демократије или, супротно њима, председнички системи: - јер, очито је да испод фикције или фасаде декларисаних „номинација“ различитих облика државне организације и њихових примордијалних атрибуција – стоје неки дубљи невидљиви, најчешће, с ону страну закона и фасадерије правних држава – врло мутни, малољудски, аморални и често криминогени интереси, наднационално, надкласно, према томе, и „наддржавно“ слизани и амалгамирани интереси НЛО-а, који, мистериозном „сувереношћу“ владају планетарном заједницом, довршавајући њену ентропију и свеколико урушавање по свим релевантним основама и доказима осврховљености људског, човечанског опстајања на планети Земљи...

С обзиром да је у досадашњем одвијању уџбеничког текста већ речено довољно тога релевантног за спознају карактера и разнообличја државних облика историјског организовања друштвених заједница у различитим епохама; а да ћемо, у самом крешенду довршавања овог уџбеничког текста – расправљати о озбиљним дилемама глобализације и „левијатанског“гушења и затирања идентитета, „личних карата“ понаособљених друштвених и државних заједница – за овај тренутак остављамо пар уобичајно непопуњених страна, на којима ћете, à propos, коментарисати дослешња излагања о држави, аналогизовати сопствене ременисенције тим поводом, постављати одговарајуће питалице себи и својим професорима...

108


- ПОРОДИЦА ОСНОВНАЋЕЛИЈА ЉУДСКОГДРУШТВА

У најкраћем, један од најстаријих облика организације друштвеног живота, који инкорпорира своју биолошку, психолошку и економску димензију односно функцију.

Биолошка димензија породице односи се на остварење природних сексуалних веза и рађања односно производњу људи; психолошко-педагошка на васпитавање деце и формирање, те и изражавање осећања припадности међу члановима породице, као и мужа и жене; чиме се у оквиру сваке породице формира становит фонд, пре свега, моралне свести, заједничких пре свега моралних вредности. Најзад, економска димензија породице односи се на чињеницу да се на њеном оквиру, ка становитом језгру друштвене организације, одвија једна интимна мини организација и подела рада, која је, можда, најсудбоноснија не само за опстанак породице као основне друштвене ћелије већ као и друштва у целини.

Економске функције породице су њене доминантне функције, мада се на први поглед исто може рећи и за биолошке, које се, међутим, могу одвијати и разним облицима легитимитета или полулегитимитета и ван породице...

Чврстина брачне породичне заједнице не заснива се на самим биолошким, колико на економским функцијама, јер, брачну и

109

породичну заједницу, њену вишестрану и вишезначну кохезију – не одржава сексуална, већ чврста економска и стабилна емотивно морална повезаност њених чланова. Управо та економска функција брака и породице била је основа на коју је, посебно у почецима историјског развоја људске заједнице, вршена примарна подела на матријархалну и патријархалну породицу, која је развојем поделе друштва, поделе рада и његових ефеката – све више резултирала и бивала институционализована у корист патријархата. Ова проблематика се кроз развој теоријске мисли, врло слабо и површно третира – толико површно и апсолутно нерелевантно да од свих које би могли, заправо, тек овлашно поменути бележимо дела америчког социолога Моргана и Енгелса, који се управо на Моргановим истраживачким резултатима, исписао своје интерепохално знаменито дело Порекло породице, приватне својине и државе.

За потребе овог уџбеничког текста ћемо, тек реда ради потенцирати патријархални домет целе „мушке историје човечанства“, којим је омогућена економска превласт мушкарца и брачна заједница у оквиру једног пара, која је омогућила да се зна отац, а успостави доминантан положај мушкарца у породици. Лабавост тзв. синдијатичке породице подразумевала је право мушкарца на раскидање брачне заједнице на неверство, чак и на многоженство. Кроз историју, сва та права жена није имала; напротив њено евентуално неверство грубо је кажњавано; али, долази време тешке освете, тешкога реваншизма – поготово у ситуацијама економског и сваковрсног социолошки релевантног једнакоправљивања жене у односу на мушкарца; све развијеније поделе рада, која омогућује и експозицију разновсних способности жене, ни у чему заостајаћи за мушкарчевим; мада се, с друге стране – услед свеколиког сиромашења народа, драматичног пропадања појединих друштвених заједница и ригидно увећане количине људи – елементарно онеспособљених за нормалну породичну, природну и друштвену репродукцију - у односу на катастрофично несразмеран број људи у појединачним друштвеним заједницама и на планети који су, према неким проценама, приграбили преко 90 процената укупног привредног богатства и економијско репродуктивних моћи од којих зависи и, очито суморна

110


извесност побуне робова на броду „Боунти“; „револуционарно“ ригорозних подухвата посве „сивог“ начина правичне расподеле тога богатства – управо у атар јединог могућег начина опстанка планетарне људске заједнице. Пре и после размишљања о сличним, врло могућим размршајима и пресецањима тешко распетљивог „Гордијевог чвора“, у драстичној располућености и свеколикој удаљености, на самом прагу драматичне компетиције сиромашних и богатих – у целини планетарне заједнице али и сваке појединачне друштвене заједнице рефлексије тога исхода, већ данас су најсуровије видљиве, те и неиздрживе и неопростиве, посматране кроз статус и перспективе породице; кроз објективну немогућност „неспособност“ (или недопуштајућу способност) огромног броја породица да репродукују сопствене нормалне, природно задате атрибутивне карактеристике и функције. Врло брзо ће уследити велики обрачун – не само унутар појединих друштвених заједница, него на глобалном нивоу планетарне заједнице, тренутно вођене суманутим поривима ентропије, урушавања и самоуништења. Јер, чак и без побуне, не може репродуковати сопствено богатство онај који је уништио сваку шансу животарења или „животног вегетирања“ ономе који му је то богатство произвео и, нажалост, још увек производи. Отуда, уопште не чуди да планетом, па и некада озбиљним државама и културама „руководе“ ментално моралне наказе; што се пре свега, одражава најпре по пуцањем шавова опстанка сваке државно друштвене заједнице понаособ, наравно, пре свега њене основне ћелије – породице. Распад породица, велики број инкриминација разних облика и тежине унутар самих породица; неконтролисани, агресивни „надомештаји“ или „наплаћивања“ разних „статусних безнађа“ међу припрадницима породица из разних слојева друштвене заједнице не воде ни у ком случају кохезији и саборности – нити породица нити друштвене заједнице као целине, већ посве обратно, њиховом распаду и расплоћењу друштвених заједница све до питања „бити или не бити“ чак и саме „глобализоване“ планетарне заједнице!?

111

ЕКОНОМИЈАИДРУШТВО

У изворном значењу, реч економија означава „произвођење богатства“ у „кући“, домаћинству, предузећу, држави; рационално или оптимално коришћење расположивих ресурса, штедљивост и ред. Основни захтев аутентичне економије сваког друштва је производња и унапређење производње, „подизање“ и усавршавање куће и кућишта, окућнице. Ово потенцирамо због тога што се, поред многих сомнабулија, таутологија и плеонастичности, који откривају апсолутни дилетантизам не само „људи и привреде“, него и људи „државника“, па чак и људи који воде толико суптилне сфере државног друштвеног и привредног живота – каква је образовање и просвета – који не разумеју ни најноторније, наосновније речи које, лупетајући и празно одзвањајући њиховим „ресорима“, губе сваки смисао и контрапродукују својим превасходним, етимолошким значењима.

Тако ћемо од једног гувернера чути формулацију „негативне инфлације“ – највећу глупост изречену у историји економске мисли - као да постоји позитивна инфлација или као да инфлација (не само превасходно новца) било чега – и травуљине која, управо инфлацијом, претрпана, претвара се у брлог корова и амброзије, девалвирајући вредност свега чега се дотакла, па и самог појма пупољка који је пожелео да постане цвет...

Тако нам се дешава да, на „сваком ћошку“, паралелно с киосцима за продају кикирикија и семенки, ничу факултети за

112


„пословни менаџмент“ – као да менаџмент може опстајати а да није послован; академије за пословну економију, као да економија уопште може функционисати и историјски ординирати а да није пословна, чиме се открива апсолутно дилетанство „изговорника инкриминисаних речи“ ; заправо, непознавање њиховог етимолошког и аутентично лексичког значења, јер - примерице, економија не грчком Oikos – кућа и Nomos – закон значи буквално кућа је закон, а основни задатак власника или домаћина куће је да ту кућу обдржава, ојачава, обогаћује у сваком породично и шире друштвено релевантном смислу... Но, заправо, то не чуди будући да је у економском дилетантизму и сама реч криза схваћена наопако, као изговор за свеколико пропадање и урушавање – уместо аутентично, прогресивно-оптимистично – што на грчком значи – одлука за учинити друкчије у односу на оно (стање) што те је навело да ту одлуку и донесем!?

Дакле, да избегнеш стропоштавање у амбис, да заскочиш каљужност канализационе мртваје, да из адских брлога побегнеш у оазе пашњака лековитих трава на којима чак и говеђа балега док је топла, служи као лек?! Уместо тога ми смо разорили села, осиромашили градове, погрешним схватањем и усмеравањем економије - велике градове претворили у отпадне депоније, оксидиране гвожђурије и гигантоматских шклопоција; села опустела и обелела, претворена у белу кугу; школе, за само последњих петнестак година број школа смањен је за неколико стотина, са понеколико ђака у њима, путника по десетак километара свакодневно тамо и амо, жедна и гладна да стекну коју мрвицу врло проблематичног знања, нуђеног им од још проблематичнијих учитеља и наставника... Пре двадесет година буквар се у Републици Србији годишње производио у 120 000 примерака; ове, 2011. године у 70 000...?!

Слично се дешава и у потпуној девастацији и урушавању достојанства политике, као еминентно продуктивистичке делатности која се претвара у неартикулисани „скупштински тор“ крајње неодговорних, неприпинцијалних, неуверених људи, који у политици проналазе разне врсте „азила“, разним поводима

113

испрошених, с десетинама људи којима бављење политиком значи само крајње проблематично, често на ивици киминогености и моралне бескрупулозности, добијање шанси да реше своје елементарне личне и породичне проблеме, по цену „играња жмурке“ предраспадом основних тачака сопствене уже и шире друштвене заједнице – чијим расплоћењем неће бити ни нас, ни њих, ни заједничке нам и једине домовинске окућнице...

Овоме ће уследити пар страна које ће студенти сами, по слободном избору „попуњавати“, а ми предлажемо да то буду питања и платформе дилема за разне „пленарне“ отворене разговоре – панел разговоре, па чак и реторичко беседничке „обрачуне“ са својим наставницима и студентима других факултета...

ДРУШТВЕНЕПРОМЕНЕИ ИСТОРИЈСКИТИПОВИ

ДРУШТВА

Промене друштвених заједница и њихових стуктура – једна су од главних тема савремене социологије, будући нераздвојне, јер у суштини свака друштвена промена структуре је у непрестаном настајању и нестајању... Основна подела теорија друштвених подела јесте на теорије системске промене; теорије промене према општем правцу кретања историје или историјским типовима друштва. Следи подела према смеру кретања промена: у правцу разарања друштва (ентропије); у правцу назадовања друштва и у правцу новог напретка.

Теорије системске промене могу се односити на промене унутар постојећег система, али и укупности промене система.

Теорије ограничених системских промена запостављају јако важна питања, попут дезинтеграција друштва, кризе, социјалне

114


експлозије, револуција које прекидају владајући поредак... Међутим, у теоријама целовитих промена система – игноришу се промене унутар система и целине, чијим уважавањем би могла бити избегнута драстична промена у укупности система. Најизразитије виђење ових промена инкорпорирано је у класичној марксистичкој теорији еволуције, као екстремног типа коренитих промена владајућег економског и политичког система, најчшће насилним путем. Ове врсте промена карактерише насиље с обе стране – од режима који тежи да спречи револуцију, и посебно, од револуционара који силом руше стари и успостављају нови поредак... У групу теорија промена система могу уврстити и психолошке теорије; теорије политичких конфиката; као и теорије дисфункционалности система... Психолошке, како и само име казује, заснивају се на психолошком незадовољству, које настаје дужим периодом стагнације или опадања животног стандарда и уопште животног статуса људи. Теорије дисфункционалности – узрок револуције налазе у замирању функција једног система или његовог значајнијег дела. Према њима, владајући поредак доживљава слом, јер озбиљније дисфункције нису благовремено отклањане.

Промене према смеру кретања указује на сложеност виђења друштвених промена уколико је изражена тежња да се оне једноставно оцењују као прогресивне или регресивне.

Теорије о разарању (ентропији) руше представу о историји цивилизације као историји безграничног, незаустављивог раста и прогреса, а своје порекло вуку из кибернетике, модерне физике и хемије. Њима се нарочито указује да је човечанство сучељено с катастрофичним разарањем природе, еколошког оквира у којему је живот Планете немогућ. Друге аспекте ентропије када систем губи контролу над собом самим, над производима сопственог не-дела, које води и ка самоуништењу Планете атомским ратом. Теорије о назадовању указују на разорне кризе и распаде појединих друштава јер су поделе света, све дубље и оштрије попут поделе на пребогати „север“ и сиромашни „југ“ – што води назадовању појединих друштава или разарању већ постојећих цивилизацијских тековина. И теорије о правцу новог напретка указују на настајање епохе великих цивилизацијских

115

преображаја, нових могућности, богатијег и слободнијег живота...?!

Чиниоци тих друштвених промена могу бити природни услови, али и субјективни фактори – друштвени слојеви, класе, елите, моћи, харизматичне вође итд.

Иначе, општи појам се врло често ствара апстракцијом, као и појмови који обухватају поједине групе на основу којих се само та група друштава у прошлости и садашњости одликује. При томе је, нарочито важно који се критеријуми узимају за одређену типологизацију. Тако је Огист Конт као критеријум периодизације узео степен интелектуалног развоја, на основу чега је дефинисао три ступња друштвеног развоја: теолошки, метафизички и научно-позитивистички. Супротно њему, Морган, полазећи од начина привређивања, разликовао је дивљаштво, варварство и цивилизацију. Ово схватање су прихватили, делимично га коригујући, Маркс и Енгелс, развијајући појам и етапе друштвено-економских формација. Од начина привређивања, пошао је и Тоинби у својој теорији о настанку, расту и нестанку цивилизација, констатујући да је у историји друштва настало 26 цивилизација, од којих су четири биле неуспешне, шеснаест је пропало, а само још десет живи!? Свака од ових типологизација одређена је општим научно-теоријским приступом њихових твораца у разматрању и схватању човека, друштва и историје. У том смислу најпотпуније и најзначајније су марксистичка, Гиденсова и тзв. модернистичка класификација глобалних типова друштва.

МАРКИСТИЧКА: ТИПОЛОГИЗАЦИЈА

- ДРУШТВЕНО ЕКОНОМСКЕ ФОРМАЦИЈЕ

Као што је из досадашњег уобличења овога уџбеничког текста посве јасно, марксистичка типологизација историјских типова

116


друштва указује на пет (чак је и понављачима познато) друштвено економских формација: првобитна заједница, робовласничко друштво, феудално друштво, капиталистичко и комунистичко друштво..., тако да је заиста излишно још једном понављати ту већ „прешематизовану“ шему развоја друштвено економских формација - аналогних одговарајућим етапама у развоју или декаденцији (?) људског друштва. Стога ћемо, без „празног хода“, одмах прећи на образлагање онога што се у већ „класицизованој“ социолошкој науци назива:

ГИДЕНСОВАТИПОЛОГИЗАЦИЈАДРУШТВА

У разматрању разнообличја и карактеролошких спецификума различних историјских облика друштвене организације, Ентони Гиденс, критеријално превасходство „типологизовања“ друштава „додељује“ досегнутом нивоу материјалне културе односнога друштва. Полазећи од тог критерија, Гиденс све историјске типове друштава разврстава у две велике групације: предмодерна и индустријска друштва!? Да сажмемо, у предмодерна друштва, Гиденс збраја: ловачка и сакупљачка друштва, пољопривредна друштва, сточарска друштва и тзв. неиндустријске цивилизације. Најстарија су - 50000 година п.н.е (мада не знамо којим је „перископом“ то одредио?!) ловачка и сакупљачка друштва; „свега“ 12 000 година п.н.е стара пољопривредна друштва - сличне старости као и сточарска; док тзв. неиндустријске цивилизације настају 6000 година п.н.е, да би тако „младе“, према Гиденсу, трајале све до XIX века. То су, ако му је веровати велика друштва, нека броје и неколико милиона људи (ко ли је вршио тај попис?); имају особен апарат власти са краљем или царем на челу...!? Индустријска друштва - како их Гиденс још назива: „друштва у модерном свету“, чине друштва Првог света, Другог света, друштва у развоју или „друштва Трећег света“ и тзв. новоиндустријализоване земље. Сва та друштва свих тих светова настала су „негде у XVIII веку“ да би, згужвана у овај наш -

117

један једини свет, трајала све до данас... О Гиденсу и његовој „врло прецизно“ „искритерисаној“ типологизацији...тек толико!?

МОДЕРНИСТИЧКА КЛАСИФИКАЦИЈА ГЛОБАЛНИХ

ТИПОВАДРУШТВА

Одмах да кажемо - према одбиру критерија ове типологизације, ову бисмо могли назвати „старосна класификација“ глобалних типова друштва... Према њој се, као „јасне целине“, препознају архаично друштво, традиционално друштво, модерно друштво и постмодерно друштво...Оно што је такође лако препознатљиво-уочљиво јесте чињеница да је образлагање карактеролошко-значенских садржаја тих типова - готово идентично марксистичкој шематологији друштвено економских формација у развоју историје људског друштва!? Онај ко у то не верује може прочитати уџбеник социологије Пешић-Базић, од стр.364-368!?

ПОЈАМИТИПОВИДРУШТВЕНЕПОКРЕТЉИВОСТИ

Друштвена покретљивост, кроз историју, може се посматрати с више аспеката - посебно са становишта поделе рада, у којој се, ако је реч, „прелажењу“ из једне радне улоге у другу у истој равни значаја и учинковитости - назива „хоризонтална

118


покретљивост“; уколико се то померање врши, каријеристички мотивисано, хијерархиским „успињањем“, онда је реч о тзв. вертикалној покретљивости. Ова потоња карактеристична је за друштва која се налазе у динамичној фази својега развоја или, обрнуто, у великој кризи, будући да у стабилним и мирним временима спорих друштвених промена - „функционише“или вегетира слабија вертикална покретљивост - управо сразмерно слабљењу мотивације људског фактора за узгајањем каријеристичких амбиција...За разлику од ове две врсте не-покретљивости, егзистује и тзв. просторна покретљивост, као најогољенија физичка покретљивост појединаца и друштвених група у одређеном географском простору. Најизраженија је у миграцијама, најразличнијих појавних облика: од добровољног пресељења појединаца или њихових породица (из само њима знаних порива и потреба) до присилног пресељења становништва из једног краја у други, из једне земље у другу, што се најчешће догађа у време ратова или након постратовних међудржавних споразума тзв. реторзијом становништва. У мирнодопским условима, из најразличнијих - претежно економских, разлога дешавају се и међународне и унутардржавне миграције - ове потоње, наравно, чешће, на релацијама село-град, краткорочне или дугорочније, дневне, сезонске, сталне или трајне... Разлози тзв. лично мотивисаних, па и лично чуваних разлога миграција - могу бити сасвим безазлени и профани (попут одлазака деце на школовање или родитеља на „привремени рад у иностранство“), снимало безазленим исходима - јер је, углавном, реч о путевима без повратка. На свеколику, последичну... жалост!?Будући да је већ све речено или наслућено, а што је и послужило одговором на овај „изазовни“ поднаслов, ваља истаћи да је прелазак из мануфактурне производње у индустријску, посебно узлетом научно технолошке револуције, убрзао пренагљено и неконтролисано насељивање и посељачење градова, а уништавање и разарање села и огњишта одбеглих сељака; разне врсте контролисаних и неконтролисаних колонизација - неких с продукционим мотивом; других са разним „задњим намерама“; јачање војног комплекса и полицијског апарата; политизација политичких слобода или боље речено, њихова политикантска

119

злоупотреба; масовно и сведевалвантније образовање; и спуштањем свесне контроле и усмеравања над обезглављеним и обесмишљеним привредним развојем, самоубилачким коришћењем и распрчкавањем привредних, природних и људских потенцијала... резултирали су таквом „друштвеном покретљивошћу“ да огромна већина народа, у овом часу, нема новца да, за викенд оде до родног села и да се врати у безродни , јалови буџак свога вегетирајућег и понижавајућег бивствовања у „велеграду“, у чијим су подрумима и лагумима - од бескућника бројније само хорде пацова, које искључиво делују у „трећој смени“!?!У једном од врло значајних уџбеника читамо да је образовање у савременом друштву најважнији канал друштвене покретљивости - запитајмо се да ли је тај канал, већ дуго, безнадежно зачепљен и да ли је управо безглаво и тупо и затупљујуће образовање, понајвише, допринело том зачепљењу, безвредним дипломама, тешко, чак и да су највитешкије заслужене, употребљивим у „утопијској“ привреди, која једноставно, не постоји...?!

НАУЧНОТЕХНОЛОШКА РЕВОЛУЦИЈАИЊЕНЕ

СОЦИЈАЛНЕПОСЛЕДИЦЕ

Једноставно, средином прошлог века, ни већег, ни раздраганијег „узлета у небо“; и једноставно, до непребола истиното - управо ових година, месеци и дана туробнијег бесмисла, обезвређености, обесмишљености и (само)понижења управо оних који су онај „узлетнички сан“ најватреније и најискреније „одсањали“!?Најгорљивији међу протагонистима цивилизацијски тријумфалних исходишта научно-технолошке револуције (од Бела и Тофлера до Турена и Дракера), некад уверени да испевавају химну „средњим слојевима“, који ће своју социјалну егзистенцију заснивати на продаји знања и властитим средствима за производњу: - данас, из прикрајка, „пришуњавају

120


се“ „парастосима“ управо „геноциду“ средњих слојева у готово свим земљама света, а, бар социолозима треба да буде јасно да друштво у којему тзв. средњи слој - или не постоји или грца у беди и самопонижењу, једноставно, не постоји ни само, по ко зна који пут се уверавајући да је пут у пакао поплочан најбољим намерама; да су се „најбоља чеда“ научно-технолошке револуције претворила у злу коб и највећу опасност по опстанак човечанства... Исто се може рећи за вишедеценијски актуелне „промене“ у политичкој структури савременог друштва; али о томе ћемо детаљније када будемо елаборилали фаталност, пре свега, војно-политичке глобализације света по масовно губљење „карата идентитета“ народа и друштвених група некада познатим по блиставим умовима и позлатама на бројним доказима својих цивилизацијских супериорности и „узврхњености“...!?

САВРЕМЕНАДИСПЕРЗИЈА ПОСЕБНИХСОЦИОЛОГИЈА

( )...продуктан аспект

У свом научно-историјски, цивилизацијски релевантном и оправданом, еруптивно-дисперзивном развоју и популарности, Општа социологија постаје све тескобнији радиограмски оквир акцепције и узвраћања релевантним одговорима на све питалице и стваралачке изазове, којима се „самотрпава“, али, и којима је затрпавају све питалице, изазови и дилеме „помахнитало набујалог“, пребаласно згомиланог конфликторијума, контроверзи и неизвесности исходишта свеколикости противречја, „лица и наличја“, борбе непрестане... “крстоношног и ђавољег“ у утроби, као и на феноменолошкој позорници савременога света или, боље, савременога планетарног збркаторијума.... Немоћна, али и „необавезна“ да да одговоре на сва питања, којима се притиска „оно“ што је сама изазвала и „произвела“ - принуђена је да упркос свим размасима и тријумфализму технолошке револуције, понешто научи и од најпростијих организама - живуљака попут парамецијума и (посебно) амеба..., да се „перпетуммобилеовском“

121

геометријском прогресијом, располућује и умножавајући опстаје (упркос, дакле, дисперзији - позитивне и негативне конотације!) као јединствен, аутохтон, и упркос свему, интегрисан органон!?Најпре ћемо се изрећи о позитивном (неминовном), цивилизацијски продуктивним и оправданим феноменолошким сензацијама те дисперзије. Искључиво, експонирајући чворишне „легитимитете“ те расплотње њене „једностркости“ - које јој „помажу“ да остане наука над наукама!? Тако прихватамо, као цивилизацијски оправдавајуће и по судбину планетарне заједнице релевантне... - дисперзитане именичне облике социологија, које, остајући верне своме генеалошко -родословничком методу, успевају (оно што општост социолошког „домета“ не би успела?!) да откључају дилеме и „унутарње тајне“ најрелевантнијих сфера (тема) људске, општечовечанске егзистенције, које социологија као „једина“ не би могла довољно релевантно образложити и осврховити....То су, пре свега (зато смо и мнозину њих узели - унели у корпус научно-наставних дисциплина, која ће употпуњавати и релевантније осмишљавати сазнања наших студената):-социологија права;-социологија државе и права;-социологија политике и (гео)политике;-социологија глобализације;-социологија религије;-социологије културе и уметности;-социологија игре (спорта)... Но, с друге стране, посве обрнуто, „евидентираћемо“ (као онострани пакет) „тема за размишљање“ и ону социопатску „врст“ дисперзивне експлозије „социолошких поднаука“, унасловљених као

Савремена дисперзија посебних ( социологија социопатолошки

) аспект

122


које девалвирају и свеколико урушавају сврховитост (па и само појмовно значење) социологије као „науке над наукама“. Једноставно, одузимају нам право да је „таквом“окрштавамо!?Тек да илуструјемо то „социологизирајуће лудило“, у којему је неки „хиперсоциологизовани шизофреник“ набројао чак 89 „подсоциологија“, међу којима експонирамо двадесетак „репрезентативних“:-социологија тела;-социологија мобинга;-социологија детињства;-социологија пословања;-социологија непогода;-социологија очинства;-социологија емоција;-социологија исхране;-социологија мускулинитета;-математичка социологија;-социологија војске;-социологија кажњавања;-чиста социологија;-социологија времена;-социологија транспорта...!?! Даље, просуђујте сами?!?

ГЛОБАЛИЗАЦИЈАИ УНИФИКАЦИЈАПЛАНЕТАРНЕ

- ЗАЈЕДНИЦЕ ПОГУБЉЕ ИДЕНТИТЕТАНАЦИОНАЛНИХ

ДРУШТВЕНИХЗАЈЕДНИЦА

Унасловљена синтагмо-реторика - није наша ауторска питалица или дилема; то је поуздано и (само)уверено теоријско-прагматско становиште, стога ће сваки студент, понаособ и посве самостално, сачинити свој „крунски“ семинарски рад на „задату дилему“, који ће, заједно с финалним унасловљавањем

123

уџбеника Социологија, под нашим ауторством, бити наше свеколико и свестрано признавање (верификовање) сврховне образложености Социологије као науке над наукама:-

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА АРБИТРЕРНОСТ

СОЦИОЛОГИЗОВАЊА НОРМАТИВНОГИ

; СТВАРНОГ ДЕКЛАРАЦИЈАИ ПРАГМЕДРУШТВЕНОГ

...ЖИВОТА

што ће представљати „крунски“ семинарско-колоквијални, завршни рад сваког студента поводом сазнања акцептираних из овога предмета - евентуално и „главна тачка“ пленарног „округлог стола“ свих наставника и студената заинтересованих за ову примордијално-развршну тачку „одлуке о судбини“ социологије посебно социологије геополитике, односно, „социологизације планетарне заједнице“

124

Documents

социологија