Типови раслојавања стандардног језика

Језик ни на стандардном ни на природном плану није монолитан, још је ВукСтефановић Караџић уочавао разлике између српских говора. Језик се у зависности одниза фактора раслојава на поједине подсистеме. Ова теорија углавном је у вези саставовима Прашког лингвистичког круга. У нашој лингвистици усталио се терминраслојавање. Овај термин није баш најсретније изабран, будући да запоставља чињеницукако се истовремено одвија и супротан процес, процес обједињавања тих подсистема ујединствен језички систем. У англосаксонској лингвистици преовладава терминLANGUAGE VARIATION (језичко варирање) који указује на чињеницу да сви језици„показују унутарњу варијативност“. (Марина Катнић-Бакаршић, Лингвистичкастилистика, 22)

Полазећи од различитих критеријума могуће је издвојити различите типове раслојавањајезика. Према једној могућој класификацији, која је дата у књизи Лингвистичкастилистика Марине Катнић-Бакаршић, разликују се четири типа раслојавања језика:

1. Социјално раслојавање;2. Територијално раслојавање;3. Индивидуално раслојавање и4. Функционално-стилско раслојавање.

1. Сoцијално раслојавање.

Под социјалним раслојавањем се подразумева истраживање говорних улога појединацакоје су директно у вези са бројем његових социјалних улога. Укупан број говорних улогачини говорни репертоар једне особе (наравно, немају сви исте говорне репертоаре).Студент математике тако ће виртуално имати улоге студента математике (познаје метајезикнауке), сина (фамилијаран, неформални стил), пријатеља (неформални стил, уз примесужаргона, понекад и вулгаризма), заљубљеног младића (емоционално-експресивналексика), али и низ других улога (купца, писца молби...). Читав је низ језичких средставакоја ће се у тим говорним улогама разликовати. Ипак, једно од тих средстава посебно језанимљиво и са социолингвистичког и са стилистичког аспекта: заменице другог лица каосредство изражавања формалног/неформалног стила.Супростављеност заменица ви / ти одличан је тест за тип односа између саговорника. Ти заменица у обраћању се сматра знаком неформалног стила, односно као изразблискости, док је заменица ви као израз учтивости и дистанцираности, тј. формалногстила.Употреба ти форме означава солидарност говорника у дијалогу, реципрочна употреба виформе указује дистанцираност, док ви / ти однос нереципроцитета, снажно сигнализираразлику у статусу саговорника, надмоћ једног и потчињеност другога.

1

Занимљиви су случајеви када у књижевности или у свакодневним ситуацијамасаговорници почињу дијалог у једној од три варијанте, а затим се прикључују на другу, пачак и на трећу варијантуКад саговорници који су у блиским неформалним односима нагло пређу на ви / викомуникацију, то је обично сигнал да су односи мало захлађени (тиме се изражаваувређеност или промена социјалног статуса) или су пренесени у званичну сферу (нпр.комуникација на телевизији или у суду особа које се добро знају). Занимљив је примерзабележен у разговору два млада асистента на факултету (један почиње да ради други јепред одбраном доктората):А: Надам се да нећу морати и теби говорити „ви“ кад одбраниш докторат.Б: Ма дај, откуд ти такве идеје? А: С је био мој стари познаник, али откад је постао доцент, обраћам му се са „ви“.Б: Па је л` му то смета?А: Ма какви, ништа ми није рекао.

Прелазак са ви / ви на ти / ти означава прелазак неформалну, интимну комуникацију, поправилу на иницијативу једног од саговорника (старијег и доминантијег у неком погледу).Познати су Пушкинови стихови Празно ви срдачним ти она је грешком заменила... Приликом „новоуспостављене“ ти-комуникације догађа се да саговорници неко времеизбегавају ви-форми из навике, али по правилу следи корекција.

А: Како сте, колегинице?Б: Добро сам, хвала, али зар ми нисмо на ти?А: Јој, опрости, никако да се навикнем.

Различите социјалне групе одликују се различитим варијантама језика, тако се можеговорити о стиловима појединих професија о сленгу и аргоу (тајном говору неких група,нпр. лопова, криминалаца, наркомана).

Осим тога може се говорити и о полном и старосном раслојавању језику.

Полно раслојавање узроковано је постојањем социјалних улога намењеним половима уодређеном друштву. Испитивања су показала различит степен заступљености појединихтематских лексичких поља у говору жена и мушкараца (код жена је много развијенијепоље боја, мириса, средства за чишћење...; код мушкараца поље фудбала, оружја, рата ислично...). Жене имају богатство експресивне интонације (диивно, гро-о-зно). Већина тихразлога условљена су различитим васпитањем, мушкарци су увек били доминантнији,довољно је поменути низ професија где нема еквавилента за женски род (декан, доктор-као научно звање, морнар...) посебно се прави дистинкција у обраћању између госпођа игоспођица, док се мушкарац увек ословљава господином.Када је реч о старосном раслојављању мисли се на разлику говора између генерација. Такопостоје жаргони који су карактеристика говора младих (страшан - леп, гајба - стан, тиква -глава, риба или мачка - девојка).

2

2. Територијално раслојавање. Под територијалним раслојавањем подразумевају се различити дијалекти једног језика илињегове варијанте. У неким ситуацијама се преклапају, односно међусобно утичу једно надруго, дијалекатско и функционално-стилско раслојавање. Наиме, два саговорника (обазапослена у неком нучно-истраживачком институту) могу говорити на дијалекту док пијукафу или у некој сличној неформалној комуникацији, али прелазе на стандардни чим сепребаце на поље науке.Посебно се може истраживати заступљеност дијалекта у књижевности или у новинарскомили публицистичком стилу, што може имати неколико следећих функција:

1. Говорна карактеризација ликова;2. Изражавање ауторове привржености одређеном дијалекту;3. Дијалекат у књижевности или у публицистици представља својеврстан поступак

онеобичајења.

Милорад Радовановић, у својој Социолингвистици, територијално раслојавање дели на:

1. Дијалекте и 2. Варијантност нормираног стандардног језика.

Дијалекат често употребљавају и писци (Б. Станковић, М. Крлежа, Д. Михаиловић, Б.Ћопић...).Варијанте стандардног језика најчешће настају као последица деловања нејезичких појава,тј. производ су деловања нарочитих друштвених, културних и историјиских услова иоколности.

3. Индивидуално раслојавање. Индивидуалним раслојавањем језика настају специфичне особине сваког говорногпредставника једног језика – било у писаном, било у говорном виду испољавања. То суособености индивидуалног стила и у језичком знању и у употреби језика код појединаца –говор представника једног језика. Такав индивидуални стил обично зовемо ИДИОЛЕКТ( = целокупност говорних особина појединаца, укључујући све индивидуалне нијансе).Темпо говора, боја гласа, специфичности гласовних реализација појединих фонема – можепослужити као препознавање црте неког идиостила. По идиостилу можемо препознати које неко, којој професионалној групи припада, какво и колико образовања има. Често сеписци одликују по свом идиолекту (М. Крлежа, И. Андрић, Д. Киш...).

4. Функционално раслојавање. Функционалним раслојавањем настају тзв. функционални стилови (термин прашкелингвистичке школе). Функционални стилови представљају систем који се развија ускладу са развојем друштва, тако да класификације увек могу бити ревидиране иунапређене с обзиром на ширење сфера комуникације.Примарни функционални стилови су следећи: научни, журналистички (публицистички),књижевноуметнички, административни и разговорни (конверзацијски).Секундарни функционални стилови су: есејистички, сценаристички, рекламни, стриповнии реторички.

3

Епистоларни стил не издваја се посебно, јер он може бити написан у било којем стилу(административни, новинарски, разговорни...)Милорад Радовановић, у Социолингвистици, каже да се функционално раслојавањеиспољава најчешће у три општа облика:

1. Дисциплинарно (или професионално) успостављају се разлике, посебнисинтаксичко-семантичке, текстуалне и лексичке (нарочито у терминологијама)између стилова права, администрације, науке, филозофије, политике,књижевности, позоришта, филма... односно одговарајућих група говорнихпредставника и домена употребе језика у датој говорној ситуацији.

2. Ситуационо раслојавање ствара стилске разлике између ситуација у којимаговорни представник неке говорне заједнице употребљава свој језик каокомуникацијски и стваралачки инструмент (нпр. радно место, политичкисастанак, испит на факултету, вечера у ресторану, забава, шетња...).

3. Тематским раслојавањем настају стилске разлике према садржају, теми о којојсе саопштава. Тако, рецимо у језику новина, а у оквирима новинарскогдисциплинарног стила, различитим језичким средствима бивају писани прилозио спорту, политици, економији, културним збивањима, књижевним делима,временским приликама итд.

4