7 - 2015. PORODICNO PRAVO - poslovnibiro.rs. PORODICNO PRAVO... · PORODIČNO PRAVO - 2 - VANBRAČNA ZAJEDNICA (Član 4. Porodičnog zakona) 1. Ukoliko je u vreme sticanja imovine

PPOORROODDIIČČNNOO PPRRAAVVOO

P O R O D IČN O P R A V O

- 2 -

VANBRAČNA ZAJEDNICA (Član 4. Porodičnog zakona)

11.. Ukoliko je u vreme sticanja imovine u vanbračnoj zajednici postojala bračna smetnja, ži-

vot u vanbračnoj zajednici ne može biti osnov za sticanje imovine vanbračnog partnera.

Iz obrazloženja: Vanbračna zajednica je trajnija zajednica života žene i muškarca između kojih nema bračnih

smetnji a vanbračni partneri imaju prava i dužnosti supružnika pod uslovima određenih zakonom - član 4. Porodičnog zakona.

Brak ne može sklopiti lice koje je već u braku (bračnost je bračna smetnja) - član 17. Porodič-nog zakona.

Imovina stečena radom vanbračnih partnera u vanbračnoj zajednici jeste njihova zajednička imovina; na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika - član 191. Porodičnog zakona.

Saglasno navedenim zakonskim odredbama, a imajući u vidu da je u vreme zasnivanja vanbračne zajednice stranaka postojala bračna smetnja - bračnost tuženog, da ta smetnja u međuvremenu nije pre-stala ni u vreme sticanja pokretnih stvari i nepokretnosti (plac na kome je sagrađen spratni poslovno-stambeni objekat, vozilo, izbetonirana staza) - sve do prestanka vanbračne zajednice ne mogu se prime-njivati pravila o sticanju u vanbračnoj zajednici.

Dakle, u konkretnom slučaju nije postojala saglasnost kao ni sporazum da zajednica između stranaka predstavlja vanbračnu zajednicu koja vodi zajedničkom sticanju navedenih dobara u smislu člana 191. Zakona.

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 2213/2011 od 19.06.2012. godine)

22.. Predmet sudskog spora ne može biti tužbeni zahtev za utvrđenje da je u određenom perio-

du postojala vanbračna zajednica između parničnih stranaka.

Iz obrazloženja:

Prema spisima predmeta, tužilja je protiv tužene podnela tužbu radi utvrđenja da je između nje i sada pok V.Z. iz P. postojala vanbračna zajediica. Prvostepeni sud je odbacio takvu tužbu, s obrazloženjem da činjenice ne mogu biti predmet tužbe za utvrđenje. Protiv takve presude tužilja je izjavila žalbu.

Po oceni Višeg suda, žalba je neosnovana. Prema članu 188. stav 1. ZPP-a, tužbom za utvrđe-nje (deklaratorna tužba) može se tražiti utvrđenje postojanja, odnosno nepostojanja nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave. Zahtev za utvrđenje postojanja vanbračne zajednice, koji je postavila tužilja, jeste zahtev za utvrđenje činjenice. Pošto nema zah-teva tužilje za utvrđenje postojanja određenog prava ili pravnog odnosa u vezi s postojanjem van-


- 3 -

bračne zajednice, njena tužba nije dopuštena u smislu odredbe člana 188. ZPP-a. Zato je pravilno stanovište prvostepenog suda da tužbu treba odbaciti i iz tog razloga, što predviđa odredba člana 297. tačka 6) ZPP-a.

Ovaj sud je ocenio navode iz žalbe tužilje da je ovakvom odlukom prvostepenog suda onemogu-ćena u ostvarivanju prava nastalih u toku trajanja vanbračne zajednice, ali je našao da isti nisu osno-vani. Naime, ako tužilja pretenduje na određeno pravo svojinsko-pravne ili obligaciono-pravne pri-rode za koje smatra da je nastalo kao rezultat postojanja vanbračne zajednice, onda tužbenim zahtevom može da traži utvrđenje postojanja takvog prava, a u okviru utvrđenja tog prava kao činjenice se utvrđu-ju da li je vanbračna zajednica postojala, u kom trajanju i da li je pravo na koje se pretenduje tužbom na-stalo u toku trajanja te zajednice. Pošto se tužbom ne traži utvrđivanje postojanja nekog prava, odnosno pravnog odnosa, tužba je nedopuštena, pošto nema pravnog interesa za utvrđenje činjenice postojanja vanbračne zajednice.

(Iz presude Višeg suda u Pančevu, Gž.br. 271/11 od 19.04.2011. godine)

33.. Odredba Porodičnog zakona, kojom je vanbračna zajednica definisana kao trajnija zajed-

nica života žene i muškarca između kojih nema bračnih smetnji, saglasna je sa Ustavom.

Iz obrazloženja: Ustavni sud odbio je predlog za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 4. stav 1. Porodičnog

zakona ("Sl. glasnik RS", broj 18/05). Osporenom odredbom člana 4. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da je vanbračna zajednica

trajnija zajednica života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji (vanbračni partneri), a sta-vom 2. istog člana propisano je da vanbračni partneri imaju prava i dužnosti supružnika pod uslovima određenim ovim zakonom.

Odlučujući o zahtevu predlagača za ocenu saglasnosti odredbe člana 4. stav 1. Porodičnog zako-na s Ustavom, Ustavni sud je ocenu ustavnosti ove odredbe izvršio u odnosu na odredbe Ustava ko-je uređuju pojam braka i vanbračne zajednice (član 62.) i načelo zabrane diskriminacije (član 21.).

Ustavni sud je konstatovao da Ustav u članu 62. stav 2. utvrđuje da brak nastaje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom, dajući, pri tom, u stavu 4. istog člana zakonodavcu ovlašćenje da uredi brak i odnose u braku i porodici. Odredbom člana 62. stav 5. Ustava utvrđeno je da se vanbračna zajednica izjednačava sa brakom, u skladu sa za-konom, čime je, po oceni Ustavnog suda, na posredan način, kroz određivanje pojma braka, ustavotvorac odredio i pojam vanbračne zajednice. Drugim rečima, izjednačavajući vanbračnu zajednicu sa bračnom, ustavotvorac je određivanje suštinskih elemenata potrebnih za nastanak vanbračne zajednice vezao za postojanje elemenata potrebnih za nastanak bračne. Kako Ustav kao jedan od konstitutivnih elemenata za zaključenje braka utvrđuje i različitost polova lica ko-ja daju pristanak, to se, po oceni Ustavnog suda, ovaj uslov odnosi i na lica u vanbračnoj zajed-nici. Iz navedenog sledi da ustavnopravni pojam vanbračne zajednice podrazumeva zajednicu muškarca i žene.

Ustavni sud je zatim utvrdio da je zakonodavac, na osnovu ustavnog ovlašćenja iz člana 62. st. 4. i 5. Ustava, Porodičnim zakonom uredio brak i odnose u porodici, ali i pojam vanbračne zajedni-ce i prava i dužnosti vanbračnih partnera. Iz sadržine osporene odredbe člana 4. stav 1. Zakona pro-izlazi da je pojam vanbračne zajednice određen pomoću tri ključna elementa, a to su: 1) zajednica


- 4 -

života žene i muškarca kao vanbračnih partnera; 2) dužina trajanja zajednice života i 3) nepostojanje bračnih smetnji. Zakonodavac je odredbom stava 2. istog člana Porodičnog zakona, prava i dužnosti vanbračnih partnera izjednačio sa pravima i dužnostima supružnika, dovodeći ih u vezu sa sferom braka, ali i porodice.

Imajući u vidu da je odredbom člana 62. stav 5. Ustava vanbračna zajednica izjednačena sa bra-kom, Ustavni sud je ocenio da je osporena odredba člana 4. stav 1. Porodičnog zakona, kojom je vanbračna zajednica definisana kao trajnija zajednica života žene i muškarca između kojih nema bračnih smetnji, saglasna sa navedenom odredbom Ustava.

Ocenjujući da li se osporenom odredbom člana 4. stav 1. Porodičnog zakona povređuje načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je Ustavom garan-tovana opšta zabrana diskriminacije. Ustav ne sadrži definiciju "diskriminacije", ali Ustavni sud smatra da ovaj termin treba shvatiti na način na koji je definisan u stavu 7 Opšteg komentara broj 18 (37) Komiteta za ljudska prava Organizacije ujedinjenih nacija, usvojenom 1989. godine (dok. UN HRI/GEN71REV8, str. 185-188.). Sud je ovakav stav zauzeo rukovođen činjenicom da je sadržina člana 21. Ustava u bitnom istovetna sadržini člana 26. Pakta. Po shvatanju Komiteta za ljudska pra-va, termin "diskriminacija" označava bilo kakvo razlikovanje, isključivanje, ograničavanje ili dava-nje prednosti zasnovane na osnovama kao što su rasa, boja, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili društveno poreklo, imovina, rođenje ili drugi status, a koji za cilj ili posledicu imaju ugrožavanje ili onemogućavanje priznavanja, uživanja ili ostvarivanja svih prava i sloboda svih ljudi pod jednakim uslovima. Iz navedene definicije diskriminacije u kojoj se "posledi-ce" pominju zajedno sa "ciljem", proističe da Komitet pod diskriminacijom ne podrazumeva samo neposrednu, već i posrednu diskriminaciju.

Ustavom se u članu 21, takođe, pored neposredne diskriminacije usmerene na određenu katego-riju lica, zabranjuje i posredna diskriminacija, koja može postojati i u slučaju kada su posledice jed-ne zakonske odredbe diskriminatorne. Po mišljenju Ustavnog suda, osporena odredba člana 4. stav 1. Porodičnog zakona ima za posledicu različito postupanje u odnosu na seksualnu orijentaciju lica koja žive u emocionalnoj i ekonomskoj zajednici, u zavisnosti od toga da li se radi o licima istog ili različitog pola. Naime, prema osporenoj odredbi Zakona, vanbračni partneri su samo osobe različi-tog pola, a ne i osobe istog pola koje žive u trajnijoj zajednici.

Međutim, prema stanovištu Ustavnog suda, razlikovanje koje je zasnovano na razumnom i opravdanom osnovu ne predstavlja diskriminaciju. Da bi utvrdio da li takav opravdan osnov po-stoji u konkretnom slučaju, Ustavni sud je smatrao da se ocena saglasnosti osporene odredbe Zakona sa odredbama člana 21. Ustava ne može izvršiti na valjan način, a da se pri tome nemaju u vidu odredbe člana 62. Ustava. Odredbe o ljudskim i manjinskim pravima i slobodama u Dru-gom delu Ustava moraju se posmatrati kao celina, a osnovna načela, među kojima je i načelo za-brane diskriminacije, moraju se dovesti u vezu sa sadržinom pojedinih prava i sloboda koja se jemče Ustavom. U članu 62. Ustava vanbračna zajednica je vezana za pojam braka, a time i za različitost polova lica koja čine ovu zajednicu, jer je ustavotvorac zadržao tradicionalni koncept heteroseksualnog braka kao temelj zasnivanja porodice. Po nalaženju Ustavnog suda, u odred-bama člana 62. Ustava nalazi se dovoljan i opravdan osnov za različito postupanje prema zajed-nicama života osoba istog pola (po osnovu seksualne orijentacije). Po oceni Ustavnog suda, iz svega navedenog sledi da osporena odredba člana 4. stav 1. Porodičnog zakona nije nesaglasna sa odredbama člana 21. Ustava.

(Iz presude Ustavnog suda Srbije, U-br. 347/05 od 22.07.2010. godine)


- 5 -

44.. Postojanje trajnije zajednice života podrazumeva da vanbračni, a ovde kasnije i bračni drugovi,

žive zajedno pri čemu sama suština braka podrazumeva da se taj zajednički život ne mora plaćati onome ko je vlasnik stana ili kuće u kojoj vanbračni, odnosno bračni drugovi zajednički žive. Brak nije ekonomska kategorija, već je zajednica života koja je zasnovana na međusobnoj ljubavi, pošto-vanju, pomaganju i slično, a to se po prestanku braka ne može kasnije rešavati ispostavljanjem raču-na za određene usluge koje su međusobno pružane tokom trajanja braka, a sve pod uslovom da ne postoji uvećanje imovine jedne ili druge strane.

(Iz presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 984/10, od 6.04.2010. godine)

55.. Ukoliko je u vreme zasnivanja zajednice života žene i muškarca postojala bračna smetnja-brač-

nost, koja u međuvremenu nije prestala, na takvu zajednicu i imovinu stečenu u istoj ne mogu se primenjivati pravila o sticanju i deobi imovine stečene u vanbračnoj zajednici.

(Iz presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 1139/10 od 06.04.2010. godine)

66.. U situaciji kada je rešenjem prvostepenog suda raspravljena zaostavština pokojnog i kao

zakonski naslednik proglašena majka pokojnog, žalba izjavljena protiv rešenja o nasleđivanju od strane vanbračne supruge pokojnog je nedozvoljena, jer se odredbe Porodičnog zakona - kojima je propisano da je vanbračna supruga izjednačena u pravima i dužnostima - odnose na izjednačenost u pravima i obavezama vanbračne i bračne supruge u pogledu izdržavanja i u pogledu zajedničke imovine, ali ne i u pogledu prava na nasleđivanje.

Iz obrazloženja: Na delu zaostavštine imenovanog pokojnog, bliže opredeljenoj u izreci, stavom tri osporenog

rešenja oglašena je za naslednika po osnovu zakonskog reda nasleđivanja njegova majka. Protiv ovog rešenja žalbu je uložila vanbračna supruga imenovanog pokojnog. Ispitujući osporeno rešenje u smislu člana 372. u vezi člana 388. Zakona o parničnom postupku,

Okružni sud je našao da žalba nije dozvoljena. Uvidom u spise predmeta O. br. ___/06 i O. br. ___/01 i uvidom u samu žalbu S.G. utvrđeno je

da je ista bila vanbračna supruga sada pokojnog R.J. Odredbom člana 355. Zakona o parničnom postupku, koja se - u smislu člana 30. Zakona o van-

parničnom postupku - primenjuje u konkretnom slučaju, predviđeno je da stranke mogu izjaviti žal-bu protiv presude odnosno rešenja u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa, a u konkretnom slučaju imenovana vanbračna supruga nije stranka u ovoj pravnoj stvari, s obzirom da vanbračna su-pruga nije i ne može biti zakonski naslednik pokojnog.

Isticanje u žalbi da je ista - u smislu člana 4. stav 2., člana 152. stav 2. i člana 191. Porodičnog zakona - izjednačena u pravima i dužnostima kao vanbračna supruga sa suprugom sada pokojnog, nije od značaja za odluku u ovoj pravnoj stvari, jer se ove odredbe odnose na izjednačenost u pravi-ma i obavezama vanbračne i bračne supruge, u pogledu izdržavanja i u pogledu zajedničke imovine, ali ne i u pogledu prava na nasleđivanje.


- 6 -

Dakle, kako imenovana, kao vanbračna supruga, nije zakonski naslednik sada pokojnog, ista ni-je stranka u postupku rasprave njegove zaostavštine. S obzirom na to, nije ni mogla podneti žalbu u ovoj pravnoj stvari, pa kako je žalba izjavljena od lica koje nije ovlašćeno za podnošenje žalbe, to je Okružni sud, shodno članu 373. u vezi člana 365. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izre-ci ovog rešenja i žalbu odbacio kao nedopuštenu.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 454/07 od 18.04.2007. godine)

77.. Obaveza plaćanja mesečnog izdržavanja, zasnovana na odluci o poravnanju, ne prestaje

sve dok primalac izdržavanja ne stekne dovoljno sredstava za izdržavanje. Davalac nije izgu-bio mogućnost davanja izdržavanja ako davanje izdržavanja za njega očigledno nije postalo nepravično.

Iz obrazloženja: Naznačenim poravnanjem, koje su stranke zaključile 24.07.2002. godine kod navedenog

Opštinskog suda, tužilac je obavezan da, od 17.01.2002. godine pa dok za to postoje zakonski uslovi, plaća tuženoj za izdržavanje mesečno po 1.500,00 dinara.

Tužena stanuje kao podstanar kod imenovanog lica, sa kojim nije zasnovala vanbračnu zajedni-cu. Imovinske prilike tužene se nisu izmenile, kao ni njeno zdravstveno stanje posle zaključenja po-ravnanja sa tužiocem.Tužena se pre zaključenja poravnanja odrekla nasleđa svog oca u korist majke.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da mu je prestala obaveza da izdržava tuženu po osnovu poravnanja koje su zaključili. Posle zaključenja poravnanja tužena nije stekla dovoljno sredstava za izdržavanje, tužilac nije izgubio mo-gućnost za davanje izdržavanja, niti je davanje izdržavanja za njega postalo očigledno nepravično, a tužena nije sklopila novi brak niti vanbračnu zajednicu, pa za prestanak obaveze tužioca da izdržava tuženu nisu ispunjeni uslovi predviđeni članom 167. st. 2. i 3. Porodičnog zakona.

Kako se tužena odrekla nasleđa u korist majke pre nego što su stranke zaključile poravnanje o izdržavanju, revizijski navodi da je ona time sebe dovela u položaj da nema sredstava za život nisu relevantni za odlučivanje prema postavljenom tužbenom zahtevu tužioca u ovoj parnici.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, tužena nije uspostavila trajniju zajednicu života, koja se - na osnovu člana 4. stav 1. pomenutog Zakona - smatra vanbračnom zajednicom, pa nisu osnovani re-vizijski navodi o postojanju vanbračne zajednice između njih.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 104/06 od 13.04.2006. godine)

DETE (Član 6. Porodičnog zakona)

88.. Za odluku o vršenju roditeljskog prava nisu odlučujući kriterijum povoljniji materijalni

uslovi jednog od roditelja.


- 7 -

Iz obrazloženja: Motivisanost obe parnične stranke da se neposredno brinu o maloletnoj deci proizilazi iz činje-

ničnog utvrđenja u postupku. Relevantne odredbe: Svako je dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koja se tiču dete-

ta - član 6. Porodičnog zakona. Sud je uvek dužan da se u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje ro-

diteljskog prava, rukovodi interesom deteta. Najbolji interes deteta je pravni standard koji se ceni prema okolnostima svakog konkretnog slučaja. Elementi procene najboljeg interesa deteta, između ostalog, su uzrast i pol deteta, želje i osećanje deteta, s obzirom na uzrast i zrelost deteta, potrebe deteta (vaspitne, u vezi stanovanja, ishrane, odevanja, zdravstvene brige i dr.) i sposobnost roditelja da zadovolji utvrđene potrebe deteta - član 266. Porodičnog zakona.

Članom 77. istog Zakona su propisani slučajevi samostalnog vršenja roditeljskog prava, pa se - u tom smislu - odluka o samostalnom vršenju roditeljskog prava jednog roditelja može promeniti ukoliko se promene okolnosti i prilike, pri čemu je sud dužan, pre svega da vodi računa o najboljem interesu deteta u smislu citiranih zakonskih odredbi. To podrazumeva da roditelj kome nije povere-no roditeljsko pravo ima pravo da stalno prati duhovni i fizički razvoj i vaspitanje svog deteta, pa kad je zbog promenjenih prilika ili propusta roditelja kome je dete povereno došlo do negativnih po-java u razvoju deteta, može se tražiti izmena odluke o čuvanju i vaspitanju.

Nižestepeni sudovi su pravilno ocenili da je prema sadašnjim okolnostima u interesu maloletne dece, s obzirom na njihov uzrast i sve potrebe na emocionalnom i razvojnom planu, da žive sa maj-kom, ceneći da je majka u mogućnosti da u punoj meri zaštiti njihovu ličnost, prava i interese a uz utvrđen model viđanja sa ocem.

Povoljniji materijalni uslovi na koje se poziva tuženi u reviziji ne mogu imati odlučujući značaj, s obzirom na potrebe i najbolji interes maloletne dece kojima je u sadašnjem uzrastu majka potreb-nija i s obzirom na njenu dosadašnju brigu i negu dece i lično staranje o njima.

(Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 215/2014 od 13.03.2014. godine)

99.. Sud je, kod odlučivanja o visini izdržavanja maloletnog deteta od strane roditelja, dužan

da se rukovodi principom zaštite njegovog najboljeg interesa.

Iz obrazloženja: Kod odlučivanja o visini izdržavanja maloletnog deteta od strane roditelja, sud je dužan da se

rukovodi principom zaštite njegovog najboljeg interesa, sadržanim u čl. 6. Porodičnog zakonika. To znači da su roditelji uvek dužni, makar i po cenu žrtvovanja sopstenih potreba, da obezbede izdrža-vanje svom maloletnom detetu, odričući se vlastitog egzistencijalnog minimuma i ulažući posebne napore za pribavljanje materijalnih sredstava potrebnih za njegovo izdržavanje.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.2 1305/2013(2) od 14.02.2014. godine)

1100.. Za izmenu odluke o poveravanju maloletne dece i ukidanju obaveze jednog od roditelja da do-

prinosi njihovom izdržavanju, odlučni su interesi maloletne dece.


- 8 -

Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su pravilno, rukovodeći se najboljim interesima maloletne dece iz člana 6. Po-

rodičnog zakona, odbili tužbeni zahtev za izmenu odluke o poveravanju maloletne dece i ukidanju obaveze tužioca da doprinosi njihovom izdržavanju, nalazeći da uslovi za primenu člana 7. i 164. Po-rodičnog zakona nisu ispunjeni.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3463/07, od 27.12.2007. godine)

IZDRŽAVANJE

(Član 8. Porodičnog zakona)

1111.. Ne postoji zakonska obaveza babe i dede da izdržavaju svoje maloletne unuke čiji su rodi-

telji živi ali nemaju dovoljno sredstava za život u situaciji kad je jedan od roditelja zaposlen i po tom osnovu ostvaruje prihode, a drugi roditelj se nalazi na izdržavanju kazne zatvora za izvršeno krivično delo.

Iz obrazloženja: Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je drugotužena –

baka tužilja u obavezi da solidarno sa prvotuženim svojim sinom, a ocem tužilja, doprinosi izdrža-vanju tužilja kao njihov krvni srodnik u smislu člana 154. stav 2., 164. i 166. Porodičnog zakona i to u mesečnom iznosu od po 3.000 dinara, obzirom da otac tužilja nije u mogućnosti da doprinosi nji-hovom izdržavanju, jer se nalazi u KPD gde izdržava kaznu zatvora.

Revizijom drugotužene se osnovano ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materi-jalno pravo kada su obavezali drugotuženu da solidarno sa prvotuženim plaća izdržavanje tužiljama.

Naime, prema odredbi člana 8. Porodičnog zakona, izdržavanje je pravo i dužnost članova po-rodice određenih ovim zakonom. Maloletno dete ima, pre svega, pravo na izdržavanje od roditelja, a pravo na izdržavanje od drugih krvnih srodnika u pravoj ushodnoj liniji ako roditelji nisu živi ili ne-maju dovoljno sredstava za izdržavanje (član 154. stav 1. i 2. Porodičnog zakona). Krvni srodnici ostvaruju međusobno pravo na izdržavanje redosledom koji nasleđuju na osnovu zakona, a ako je više lica istovremeno dužno da daje izdržavanje, njihova je obaveza podeljena u smislu člana 166. stav 2. i 5. Porodičnog zakona.

Imajući u vidu da je obaveza izdržavanja podeljena kad je istovremeno više lica dužno da daje izdržavanje, zahtev tužilja za solidarno obavezivanje tuženih da im plaćaju izdržavanje, po oceni Vrhovnog suda, nije osnovano. Osim toga, obaveza krvnih srodnika da izdržavaju malo-letno dete kad su im roditelji živi, a nemaju dovoljno sredstava za život u situaciji kad je jedan od roditelja zaposlen i po tom osnovu ostvaruje prihode, a drugi roditelj se nalazi na izdržavanju kazne zatvora za izvršeno krivično delo, po oceni Vrhovnog suda, ne predstavlja razlog za pre-valjivanje obaveze izdržavanja na krvne srodnike po ushodnoj liniji (babe i dede po ocu i majci i druge srodnike), koji bi ovu obavezu, da je utvrđena, trebalo da podele – jer nije solidarna, niti bi obaveza izdržavanja sa roditelja trebalo da pređe na druge krvne srodnike u situaciji kada su roditelji živi i sposobni da zarađuju dovoljno sredstava za izdržavanje svoje maloletne dece ili to čini samo jedan od roditelja.


- 9 -

Kako su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su zaključili da postoji obaveza drugotužene da izdržava svoje unuke – tužilje u smislu člana 154. stav 2. u vezi člana 166. stav 2. i 5. Porodičnog zakona i da je ta obaveza solidarna sa obavezom jednog od roditelja tužilja, koji je na izdržavanju kazne zatvora, Vrhovni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 407. stav 1. Po-rodičnog zakona preinačio nižestepene presude i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim su tuži-lje tražile da se drugotužena obaveže da im plaća određeni novčani iznos mesečno na ime izdržava-nja, solidarno sa prvotuženim.


NASILJE U PORODICI


1122.. S obzirom da je za porodično nasilje karakteristično ciklično ispoljavanje, sud će izreći

mere zaštite od porodičnog nasilja i u periodu "primirja".

Iz obrazloženja: Porodično nasilje, po pravilu, ima uzlaznu liniju u pogledu oblika ispoljavanja i posledica koje

izaziva, pa je zato neophodno izricanje mera zaštite onda kada nasilje još uvek nije poprimilo teže oblike. Isto tako, izricanju mera zaštite od porodičnog nasilja ima mesta i u periodu "primirja", naro-čito ako se ima u vidu da je za ovu specifičnu vrstu nasilja karakterističan ciklus u ispoljavanju - na-kon faze "primirja", u kojoj se nasilnik iskreno kaje i obećava da će se promeniti, nastupa faza "go-milanja besa", koja posle određenog vremena, kulminira i prerasta u pravu erupciju nasilničkog po-našanja, da bi, posle toga, opet nastala faza "primirja".

Svrha zaštitnih porodično-pravnih mera jeste da se njihovom primenom spreči ponovno izvrše-nje nasilja u porodici, da se obezbedi nužna zaštita fizičkog i psihičkog integriteta, zdravlja i lične bezbednosti člana porodice izloženog nasilju, kao i da se otklone okolnosti koje pogoduju ili podsti-ču ponavljanje nasilja odn. izvršenje drugih vidova nasilja. Suština ovih mera ogleda se u ograniča-vanju ili privremenoj zabrani održavanja ličnih odnosa izvršioca nasilja sa žrtvom nasilja, što uklju-čuje i ograničavanje izvesnih prava i sloboda izvršioca nasilja budući da je privremena zabrana kon-takta izvršioca nasilja sa žrtvom jedini način da se predupredi novo nasilje.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž.2 144/11 od 09.03.2011. godine)

ZAJEDNICA ŽIVOTA (Član 16. Porodičnog zakona)

1133.. Zajednica života bračnih drugova podrazumeva ne samo stanovanje na istoj adresi, već - po-

red ostalog - postojanje uzajamne naklonosti i ljubavi, poštovanje, razumevanje i poverenje.


- 10 -

Iz obrazloženja: Izjavljenom revizijom, prema stavu Vrhovnog suda, osnovano se pobija pravilnost napadnute odlu-

ke zbog bitnih povreda postupka iz člana 361. stav 1. u vezi sa čl. 7. i 8. i člana 361. stav 2. tačka 12. Za-kona o parničnom postupku, jer pobijana presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, što bit-no utiče na njenu pravilnost.

Naime, sud po slobodnom uverenju ocenjuje koje će činjenice uzeti kao dokazane. Međutim, ta ocena suda ne sme da bude arbitrarna, već zasnovana na savesnoj i brižljivoj oceni svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na rezultatima celokupnog postupka.

Tako drugostepeni sud zaključuje, između ostalog - na osnovu činjenica koje su dovele do povlačenja tužbe u predmetu razvoda braka tužilje i pokojnog supružnika da njihova zajednica života nije bila prekinuta (u tužbi je navedeno prebivalište za obe stranke na istoj adresi). Me-đutim, to može biti eventualno samo dokaz o istom prebivalištu stranaka u toj parnici, ali ne i dokaz o postojanju njihove zajednice života. Bračni drugovi i po prestanku zajednice života mo-gu nastaviti da stanuju na istoj adresi odn. u istom stanu ili kući. Zajednica života bračnih dru-gova podrazumeva, pored ostalog, postojanje uzajamne naklonosti i ljubavi, poštovanje, razu-mevanje i poverenje, a ne samo stanovanje na istoj adresi.

Dakle, ono što je bitno za odluku u ovoj parnici, a što po oceni ovog suda nije utvrđeno na nesu-mljiv način, je činjenica da li je zajednica života bračnih drugova prekinuta pre smrti jednog od bračnih drugova.

Po oceni Vrhovnog suda, neprihvatljiv je stav izražen u pobijanoj presudi da tužena nije do-kazala ovu činjenicu, uprkos nespornim činjenicama da sada pokojni nije prirodni otac deteta rođenog u braku sa tužiljom, da je po saznanju za tu činjenicu podneo tužbu za razvod braka, navodeći da su zbog toga njihovi odnosi trajno poremećeni, da je ta tužba odbačena kao neured-na upravo zbog netačne adrese, da se tužilja nije nalazila u stanu sada pokojnog u vreme njego-ve smrti, a ni neposredno pre toga.

(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2614/08 od 11.03.2009. godine)

BRAČNOST (Član 17. Porodičnog zakona)

1144.. Bračnost je bračna smetnja za zasnivanje vanbračne zajednice.

Iz obrazloženja: Kako je brak tužene koji je zaključen 1980. godine, prestao tek 1997. godine, između nje i tuži-

očevog oca nije mogla biti zasnovana vanbračna zajednica koja je po pravnim dejstvima izjednačena sa bračnom zajednicom, shodno čl. 16. i 44. Zakona o braku i porodičnim odnosima Republike Srbi-je, jer je u vreme zasnivanja zajednice između tužene i tužiočevog oca postojala bračna smetnja (bračnost) na strani tužene.

(Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 12104/03)


- 11 -

NESPOSOBNOST ZA RASUĐIVANJE


1155.. Uslovi za poništaj braka nisu ispunjeni ukoliko je u trenutku zaključenja braka tužena bi-

la sposobna za rasuđivanje, mogla da shvati značaj preduzetih radnji i da anticipira sve njiho-ve posledice.

Iz obrazloženja:

Utvrđeno je sledeće činjenično stanj: stranke su zaključile brak 19.09.1999. godine i od tada žive u zajedničkom domaćinstvu. Tužilac je podneo tužbu radi poništaja braka zbog duševnog oboljenja tužene. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da u periodu kada je brak za-ključen i u vreme njegovog zaključenja, tužena nije bila duševno obolela. Dijagnoza depresije kod tužene prvi put je postavljena 2007. godine. Sumnja u postojanje drugog oboljenja (psiho-organskog sindroma) pojavila se 19.09.2007. godine, ali ta sumnja u ovom slučaju nije medicin-ski dokazana. Iz izveštaja psihijatrijske ustanove od 19.03.2009. godine - nema nikakvih poda-taka i medicinske dokumentacije da je navedena bolest i opservacija kod tužene postojala u pe-riodu pre zaključenja braka.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo odbivši zahtev tužioca za poništaj braka.

Relevantne odredbe: Brak prestaje poništenjem ako je ništav ili rušljiv u skladu sa ovim Zakonom - član 30. Porodič-

nog zakona. Ništavost braka propisana je odredbama čl. 31 - 36. istog Zakona a rušljivost odredbama čl. 37 - 39. Uslovi za punovažnost braka ocenjuju se u trenutku njegovog zaključenja. U konkretnom

slučaju, brak između parničnih stranaka sklopljen je u svemu saglasno odredbi čl. 15 - 24. Zako-na. U trenutku zaključenja braka, a kako je to utvrđeno u postupku pred nižestepenim sudovima, tužena je bila sposobna za rasuđivanje, mogla je da shvati značaj preduzetih radnji i da anticipi-ra sve njihove posledice. Zbog toga nisu ispunjeni uslovi za poništaj braka, u smislu čl. 18. i 34. Porodičnog zakona.

Revizijski navodi (da je tužilja u trenutku zaključenja braka bila bolesna, te da tužilac da je znao za tu bolest jer ne bi ni sklopio brak) - nisu osnovani.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju (koje se revizijom ne može pobijati u smislu člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku), dijagnoza depresije kod tužene je prvi put usposta-vljena 2007. godine, a iste godine i sumnja u postojanje drugog oboljenja - psihoorganskog sin-droma (koje i nije medicinski dokazano). S obzirom da je brak stranaka zaključen 1999. godine, te da je tužena za svoju bolest saznala 2007. godine, ni iz tog razloga (član 39. Porodičnog za-kona) nema uslova za poništaj braka.



- 12 -

IZDRŽAVANJE


1166.. Za pruženo izdržavanje u toku trajanja vanbračne zajednice vanbračnom partneru ne pripa-

da naknada po osnovu neosnovanog obogaćenja.

Iz obrazloženja: Vanbračna zajednica je trajnija zajednica života žene i muškarca u kojoj vanbračni partneri ima-

ju prava i dužnosti supružnika pod uslovima određenim ovim zakonom - član 4. Porodičnog zakona. Članovi porodice su dužni da se uzajamno izdržavaju - član 8. Porodičnog zakona.Supružnici su

dužni da se uzajamno poštuju i pomažu - član 24. Porodičnog zakona. Tužilja i tuženi su živeli u vanbračnoj zajednici i, kao vanbračni partneri, bili su u obavezi

da se pomažu i uzajamno izdržavaju. Novac koji je potrošila tužilja u ovoj vanbračnoj zajednici za svoje i izdržavanje svog vanbračnog partnera ima osnov u navedenim odredbama Porodičnog zakona.

Zbog toga se tuženi ne može obavezati da joj za pruženo izdržavanje plati, jer se ne radi o stica-nju bez osnova već o ispunjenju zakonske obaveze.

Iz tih razloga je presuda preinačena. (Iz presude Višeg suda u Pančevu, Gž. 514/2010 od 28.09.2010. godine)

NAČINI PRESTANKA BRAKA (Član 30. Porodičnog zakona)

1177.. Brak prestaje danom proglašenja nestalog lica za umrlo.

Iz obrazloženja: Imajući u vidu da je sa sigurnošću utvrđeno da je imenovani nesumnjivo bio živ dana

20.05.1980. godine - to je isti proglašen za umrlo lice narednog dana po isteku roka od pet godina tj. od 21.05.1985. godine Toga dana je prestao i brak između tužene i nestalog.

Zbog toga Apelacioni sud nalazi da su svi navodi žalbe tužioca neosnovani, jer se u žalbi uglavnom analiziraju već izvedeni dokazi, tužilac daje svoj zaključak u vezi sa tim dokazima a isti ne može dovesti do drugačije odluke suda, imajući u vidu utvrđenu činjenicu da je, po rešenju Osnovnog suda umro 21.05.1985. godine te da je tužena zaključila novi brak sa ocem tužioca 23.08.2000. godine.


- 13 -

Iz toga jasno proizilazi da tužilja nije bila u braku na dan sklapanja drugog braka sa ocem tužio-ca - 23.08.2000. godine, jer joj je prethodni brak prestao momentom smrti pokojnog. Zato se neo-snovano ističe da su osporene isprave neistinite sadržine.

Imajući u vidu sve navedene razloge, žalba tužioca je odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom izreke.

(Iz presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 861/2012 od 28.02.2012. godine)

1188.. Ukoliko je, između istih stranaka, ranije pokrenut postupak za razvod braka pred stranim

sudom i još uvek nije okončan, postupak povodom istog predmeta pred domaćim sudom će se prekinuti.

Iz obrazloženja:

Iz stanja u spisima vidi se da su parničari dugo vremena na radu u Nemačkoj i da je tužena pred sudom u Nemačkoj 26.02.2001. godine, pre podnošenja tužbe za razvod braka u ovom postupku već podnela tužbu za razvod braka i da postupak po toj tužbi nije okončan.

Ukoliko bi se u ponovnom postupku ispostavila istinitost navedenih činjenica, po odgovaraju-ćim odredbama Zakona o rešavanju sukoba Zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odno-sima, prvostepeni sud će na zahtev stranaka prekinuti postupak u ovoj pravnoj stvari pod sledećim uslovima:1. Ako je u toku spor pred stranim sudom u istoj stvari između istih stranaka, 2. Ako je pr-vo pred stranim sudom pokrenut postupak u istoj stvari, 3. Ako za taj spor ne postoji isključiva nad-ležnost suda SRJ, i 4. Ako postoji faktička uzajamnost.

Ukoliko bi postupak pod navedenim uslovima bio prekinut, nastavak postupka bi zavisio od ishoda postupka pred stranim sudom. Ako bi bila doneta pravosnažna presuda stranog suda o razvodu braka i pri tom ista bila pravnosnažno priznata, tužba pred našim sudom bi morala biti odbačena, a u suprotnom postupak bi morao biti nastavljen.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1107/01)

1199.. U slučajevima u kojima je brak prestao smrću jednog od bračnih drugova, a u kojima po-

rodicu čini ili su činili, pored dece rođene u tome braku, i deca iz ranijeg braka umrlog brač-nog druga, kod utvrđivanja reda rođenja dece uzimaju se u obzir samo deca rođena u braku sa umrlim bračnim drugom pod uslovom da deca iz njegovog ranijeg braka ne žive u toj poro-dici i da ne ostvaruju pravo na dodatak na decu.

Iz obrazloženja: Sud nalazi da u slučajevima u kojima je brak prestao smrću jednog od bračnih drugova, a u koji-

ma porodicu čine ili su činili, pored dece rođene u tom braku, i deca iz ranijeg braka umrlog brač-nog druga, treba kod utvrđivanja reda rođenja dece uzeti samo decu rođenu u braku sa umrlim brač-nim drugom pod uslovom da deca iz njegovog ranijeg braka ne žive u porodici i ne ostvaruju pravo na dodatak na decu. Okolnost što se u konkretnom slučaju radi o prestanku braka smrću bračnog


- 14 -

druga, irelevantna je kada se radi o utvrđivanju redosleda u porodici, jer po oceni ovoga suda bitna činjenica koja određuje primenu propisa na ovakve slučajeve je porodica posle prestanka braka bez obzira na razlog prestanka braka.

(Vrhovni sud Srbije, U. 1734/93)

RAZLIČITOST POLOVA, IZJAVA VOLJE I NADLEŽNOST


2200.. Odluka nižestepenog suda kojom se odbija zahtev da sud utvrdi da je ništav zaključen

brak je pravilna, jer - pri zaključenju braka - nijedan od supružnika nije bio nesposoban za rasuđivanje, niti je u krvnom, adaptivnom ili tazbinskom srodstvu, niti je brak zaključen pod prinudom, zabludom ili pretnjom.

Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: tužilac A.A. je sin sada pokojnog P.P.; tužena je sa ocem tuži-

oca P.P. zaključila brak 01.01.1997. godine; od aprila 1996. godine do zaključenja braka tužena B.B. je sa pokojnim P.P. živela u vanbračnoj zajednici i to u svom stanu; da je bračna zajednica između tužene i sada pokojnog P.P. trajala neprekidno do smrti P.P. - 2001. godine; da je za sve vreme trajanja braka iz-među oca tužioca i tužene postojao je i kontinuitet zajednice života.

Tužilac je sa svojom porodicom živeo do 1997. godine u stanu kod svoga oca a iz ovog stana iseljen je 1997. godine po pravnosnažnosti presude u naznačenom predmetu od 24.10.1998. godine u sporu koji je vođen po tužbi sada pokojnog P.P. za iseljenje ovde tužioca - njegovog sina G. i nje-gove porodice zbog međusobno poremećenih odnosa.

Nakon zaključenja braka, tužena B.B. je sa sada pokojnim P.P. zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju koji je overen od strane nadležnog Opštinskog suda, koji je - po tužbi tužioca - reduci-ran za svojinski deo tužiočeve majke. Odnosi u braku su bili skladni i među njima je postojala za-jednica života i pre zaključenja braka kao i posle zaključenja braka sve do smrti, a otac tužioca za života nije podneo tužbu za poništaj braka.

Polazeći od ovakvog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, jer nisu ispunjeni uslovi za poništaj bra-ka predviđenih članovima 31. do 36. Porodičnog zakona.

Odredbom člana 31. ovog Zakona propisano je da je brak ništav ako su ga sklopila dva lica istog pola, ako izjave volje supružnika nisu bile potvrdne, ili ako brak nije sklopljen pred matičarem.

Članom 32. ovog Zakona propisano je da je brak ništav ako nije sklopljen radi ostvarivanja za-jednice života supružnika, s tim što brak između lica iz člana 32. stav 1. Zakona neće biti poništen ako je zajednica života supružnika naknadno uspostavljena (član 32. stav 2. Zakona).

Takođe, odredbom člana 33. istog Zakona je propisano da je brak ništav ako je sklopljen za vre-me trajanja ranijeg braka jednog supružnika, s tim da novi brak neće biti poništen ako je raniji brak u međuvremenu prestao.


- 15 -

Isto tako, brak je ništav ako ga je sklopilo lice nesposobno za rasuđivanje (član 34. Zakona). Brak je ništav i ako su ga međusobno sklopili krvni, adoptivni, ili tazbinski srodnici među koji-

ma nije dozvoljeno sklapanje braka (čl. 35. i 36. Zakona). Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, kao i da je brak zaključen između dva lica su-

protnog pola, da je sklopljen radi zajednice života koja je faktički postojala i pre zaključenja braka i koja je trajala sve do smrti pokojnog supružnika, da u vreme zaključenja ovog braka ni jedna od stranaka nije bila u braku, da ni jedan od supružnika nije bio nesposoban za rasuđiva-nje niti je u krvnom, adoptivnom ili tazbinskom srodstvu, a takođe da ne stoje ni uslovi za ru-šljivost braka (jer brak nije zaključen pod prinudom, zabludom ili pretnjom) - to je pobijana od-luka u svemu pravilna i zakonita.

Navodi tužioca da je njegov otac - sada pokojni P.P. - bio mnogo stariji od tužene (skoro punih 30 godina) i da brak nije zaključen iz emocionalnih razloga, su neosnovani jer je u toku postupka utvrđeno da je brak zaključen radi zajednice života i da je ta zajednica trajala sve do smrti pokojnog P.P., kao i pre sklapanja braka.


ZAJEDNICA ŽIVOTA


2211.. Brak, zaključen ne radi koristi već radi ostvarenja emotivne veze i zajednice života, nije

ništav.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno primenio materijalno pravo

kada je odbio kao neosnovan zahtev tužioca za poništaj braka, zaključivši da za to nisu ispunjeni uslovi u smislu člana 32. i 34. Porodičnog zakona, koji se primenjuje na osnovu člana 357. st. 2. i 3. istog.

Iako je drugostepeni sud nepravilno primenio odredbe Zakona o braku i porodičnim odnosima, revizijskim navodima tužioca se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude jer je pravilno zauzeto pravno stanovište o nepostojanju razloga za traženu ništavost braka iz materijalno-pravnih razloga u domenu razloga za ništavost braka.

Relevantne odredbe: Brak je ništav ako nije sklopljen radi ostvarivanja zajednice života supružnika - član 32. Poro-

dičnog zakona. Brak je ništav ako ga je sklopilo lice nesposobno za rasuđivanje - član 34. Porodičnog zakona. U konkretnom slučaju utvrđeno da je pokojni imenovani supružnik, prilikom zaključenja braka,

bio sposoban za rasuđivanje, bez obzira na svoju tešku bolest; da se sa tuženom poznavao još iz mladosti kada su bili u emotivnoj vezi; da je ona znala za njegovu bolest i želela da ostatak života provede sa njim, kako bi mu pružila pomoć i negu odn. da su zaključili brak i uspostavili zajednicu života koja je trajala do njegove smrti;

Može se zaključiti da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da nisu ispunjeni materijalno-pravni uslovi za poništaj braka.



- 16 -

2222.. Faktičkom zajednicom življenja ne ostvaruje se svrha braka.

Iz obrazloženja: Stoji činjenica da je predmetni stan pok. D. kao nosilac stanarskog prava otkupila iz dru-

štvene svojine pre nego što je razveden brak između nje i tužioca, ali pravilno su nižestepeni su-dovi zaključili da je taj brak bio fiktivan i da je zbog toga ništavan u smislu člana 78. stav 2. Za-kona o braku i porodičnim odnosima RS, koji je bio na snazi u vreme zaključenja i razvoda tog braka. Sam tužilac, saslušan kao stranka u toku prvostepenog postupka, nije osporio činjenicu da je brak zaključen samo u cilju da bi stekao pravo svojine na predmetnom stanu, pa je brak koji nije zaključen u cilju zajednice života bračnih drugova, ništav. Isticanje u reviziji tužioca da je on ipak živeo u zajednici sa pok. D. irelevantno je, kada je nesporno da je u toj zajednici živela i njegova vanbračna supruga i njihovo dvoje dece, jer samo faktičkom zajednicom življe-nja ne ostvaruje se svrha braka. Moralne komponente braka čine slobodno izražena volja žene i muškarca da zaključe brak koji će se zasnivati na ravnopravnosti, obostranoj naklonosti, ljuba-vi, poštovanju, razumevanju i poverenju. U ovom slučaju toga nije bilo, pa su nižestepeni sudo-vi pravilno odlučili kada su o ništavosti toga braka odlučivali kao o prethodnom pitanju u smi-slu čl. 12. ZPP. Kada se radi o ništavom braku, smatra se da isti nije postojao, pa samim tim tu-žilac i ne može da izvlači pravo svojine na predmetnom stanu po osnovu sticanja, odnosno otku-pa tog stana za vreme trajanja te bračne zajednice.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 791/05)

2233.. Ništav je brak koji nije zaključen u cilju zajednice života bračnih drugova jer samom fak-

tičkom zajednicom useljenja ne ostvaruje se svrha braka.

Iz obrazloženja: Kad bračni drugovi posle zaključenja braka uspostave zajednicu života, bez obzira na njiho-

vu starost, ne postoji pravni osnov za poništaj tog braka, predviđen odredbom člana 78. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Međutim, ništav je brak koji nije zaključen u cilju zajednice ži-vota bračnih drugova jer samom faktičkom zajednicom življenja ne ostvaruje se svrha braka. Moralne komponente braka, čini slobodno izražena želja žene i muškarca da zaključe brak koji će se zasnivati na ravnopravnosti, obostranoj naklonjenosti i ljubavi, poštovanju, razumevanju i poverenju. Dakle, životnu zajednicu bračnih drugova ispunjavaju prava i dužnosti ekvivalentna pravima i dužnostima supružnika. Pravni značaj samo onoga o čemu su se bračni drugovi spora-zumeli u pogledu svojih prava i obaveza, ne kvalifikuje prirodu i sadržinu bračne zajednice u statusnoj koncepciji. Ovo zbog toga što zajednica života podrazumeva zadovoljenje svih emo-tivnih, seksualnih, kreativnih, moralnoetičkih, kulturnih, ekonomskih i svih drugih ali uzajam-nih potreba bračnih drugova čime se ostvaruje prema citiranoj odredbi Zakona o braku i poro-dičnim odnosima svrha braka i bez obzira što se ne može predvideti dužina trajanja braka i za-jednice života u braku, brak treba da bude zaključen bar sa namerom da ta zajednica života tra-je, ako ne neodređeno, ono bar duže vreme.


- 17 -

Vrhovni sud kod ocene navoda izjavljene revizije nalazi da je pravno stanovište nižestepenih sudova da su tužena i sada pokojni otac tužilje uz volju da brak zaključe, bez obzira na njihovo sta-rosno doba (tužena rođena 1960. godine a otac tužilje rođen 1927. godine), brak zaključili u cilju zajednice života, neprihvatljivo i zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega su obe nižestepene presude ukinute.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja utvrditi sve subjektivne i objektivne pretpostavke koje čine sadržinu braka i sadržinu zajednice života bračnih drugova i s obzirom na svrhu braka, ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu tužilje kojim je tražila da se poništi brak zaključen između sada njenog pokojnog oca i tužene.

(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 1767/04)

2244.. Za poništaj braka potrebno je da je kod bračnih drugova postojala vidno izražena volja da se

zasnivaju i ne održavaju zajednicu života i to u vreme zaključenja braka kao i u toku njihovog trajanja.

(Vrhovni sud Srbije, Gž.340/92)

ZABLUDA KAO USLOV RUŠLJIVOSTI

BRAKA (Član 39. Porodičnog zakona)

2255.. Kada je na njegovo sklapanje supružnik pristao u zabludi o ličnosti drugog supružnika ili

o nekoj njegovoj bitnoj osobini - brak je rušljiv. Zabluda o bitnoj osobini postoji kada se radi o osobini zbog koje supružnik koji je u zabludi ne bi sklopio brak da je za nju znao (trajna, opasna, teška bolest i sl.). Dakle, nema osnova za utvrđivanje rušljivosti braka ako je brak sklopljen radi ostvarivanja zajednice života i ako je jedan od supružnika bio bolestan od teške bolesti sa smrtnim ishodom ako za nju nije znao u momentu zaključenja braka, pa nije ni mo-gao dovesti u zabludu svog supružnika.

Iz obrazloženja: Pošavši od utvrđenog činjeničnog stanja, a primenjujući odredbe člana 77. stav 2. i člana 78. Za-

kona o braku i porodičnim odnosima (koji je važio u vreme zaključenja braka, kao i u vreme podno-šenja tužbe) pobijanom presudom je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti pomenutog bra-ka odn. za utvrđenje osnova za poništaj braka.

Merodavno pravo za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva u ovoj parnici su odredbe Porodičnog zakona, na čiju primenu upućuju odredbe njegovog člana 357. - sudski postupak pokrenut po odred-bama prethodnog Zakona nastaviće se prema odredbama Porodičnog zakona, osim ako je do dana početka primene Porodičnog zakona doneta prvostepena odluka, kao i u slučaju ako takva odluka bude ukinuta posle početka njegove primene.


- 18 -

Relevantne odredbe: Brak je ništav ako nije sklopljen radi ostvarivanja zajednice života supružnika, ali ni takav brak se

neće poništiti ako je zajednica života supružnika naknadno uspostavljena - član 32. Porodičnog zakona. Zabluda je uzrok rušljivosti braka. Brak je rušljiv kada je na njegovo sklapanje supružnik pri-

stao u zabludi o ličnosti drugog supružnika ili o nekoj njegovoj bitnoj osobini. Zabluda o nekoj bit-noj osobini postoji kada se radi o osobini zbog koje supružnik koji je u zabludi ne bi sklopio brak da je za nju znao - član 39. Porodičnog zakona.

Ove, a ni druge odredbe Porodičnog zakona, za razliku od prethodnog, ne definišu koje su to bitne osobine jednog bračnog druga koje bi drugog bračnog druga odvratile od stupanja u brak, ali to može biti trajna, opasna i teška bolest - kako je to definisao ranije važeći Zakon.

Bez obzira što se sud u pobijanoj presudi pozvao na odredbe ranije važećeg Zakona, u postupku koji je prethodio donošenju presude utvrđene su sve bitne činjenice i okolnosti od značaja za odluku u ovoj parnici.

Ono što je bitno je činjenica da je sada pokojna do prvih saznanja o eventualnoj bolesti mogla doći tek kada se javila lekaru, od kada je počelo i njeno lečenje. U konkretnom slučaju, bolest je već bila u odmakloj fazi, te je malo verovatno da je za svoju bolest znala mnogo ranije, da se zbog toga nije javljala lekaru i lečila i na kraju da to nije saopštila svom supružniku.

Takođe je utvrđeno da je brak sada pokojnih supružnika sklopljen radi ostvarivanja zajednice života, a ne radi ostvarenja eventualnih zakonom nedozvoljenih ciljeva, tako da nema osnova ni za utvrđenje ništavosti braka u smislu člana 32. Porodičnog zakona. Suprotno navodima revizije, mate-rijalno obezbeđenje tužilja je ostvarila zaključenjem ugovora o poklonu pre sklapanja braka, iz čega se može zaključiti da ni to nije bio cilj sklapanja braka.


SPORAZUM O RAZVODU (Član 40. Porodičnog zakona)

2266.. Isključivo presudom o razvodu braka ili eventualno izvodom iz matične knjige rođenih

za roditelje lica u pitanju (u kom izvodu se konstatuje činjenica razvoda braka) može se utvrđivati statusna činjenica razvoda braka. Dakle, ona se ne može utvrđivati iz iskaza svedoka ili stranaka.

Iz obrazloženja: Roditelji tuženog razveli su se 1964. godine, kada je tuženi imao dve godine. U spisima

predmeta nema presude o razvodu braka što predstavlja propust, jer se statusne činjenice razvo-da braka ne mogu utvrđivati iz iskaza svedoka ili stranaka, već isključivo presudom o razvodu braka ili eventualno izvodom iz matične knjige rođenih za roditelje tuženog, u kom izvodu se konstatuje činjenica razvoda braka.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 10567/10 (2) od 17.03.2010. godine)


- 19 -

2277.. Sud će, ako interesi deteta to zahtevaju, održavanje ličnih kontakata između roditelja i de-

teta urediti privremenom merom, koja se primenjuje do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka po tužbi za razvod braka.

Iz obrazloženja: Prema spisima predmeta, pred prvostepenim sudom u toku je postupak po tužbi tužioca protiv

tužene radi razvoda braka. U tužbi je stavljen i predlog za određivanje privremene mere, kojim tuži-lac zahteva da se tom privremenom merom uredi održavanje ličnih kontakata između njega i njego-ve maloletne kćerke iz braka sa tuženom. Prvostepeni sud je rešenjem usvojio tužiočev predlog, a protiv tog rešenja tužena je izjavila žalbu.

Po oceni Višeg suda, žalba je neosnovana. Prvostepeni sud je u toku postupka pribavio nalaz i mišljenje centra za socijalni rad o pred-

logu za određivanje privremene mere kojom bi se regulisalo viđanje oca sa maloletnom kćer-kom, pa je utvrđeno da je otac do sada učestvovao u organizovanju nege i brige o maloletnom detetu i da su tokom trajanja zajednice stranke naizmenično čuvale svoju kćerku. To znači da otac nije nepoznat detetu i da odvajanje od majke i boravak sa ocem bez njenog prisustva nije novina za dete. Nije uočen razlog zbog kojeg bi se viđanje odvijalo u prisustvu majke, i smatra-no je neophodnim da se privremenom merom uredi održavanje ličnih odnosa deteta sa ocem, imajući u vidu emotivnu bliskost deteta sa ocem i činjenicu da roditelji nemaju poželjnu rodi-teljsku komunikaciju.

Prilikom određivanja privremene mere, procenjen je interes deteta da se privremeno odredi na-čin održavanja ličnog kontakta sa ocem, uzimajući u obzir njegove uzrast i potrebe na emotivnom i razvojnom planu. Nalazom i stručnim mišljenjem centra za socijalni rad dati su odgovori na pitanje postojanja uslova za predloženu privremenu meru, njene opravdanosti i celishodnosti, pa je na osno-vu toga prvostepeni sud privremeno uredio način održavanja kontakta oca i njegove kćerke, do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka po tužbi za razvod braka stranaka.

(Iz Rešenja Višeg suda u Užicu, Gž. 1204/2010 od 15.09.2010. godine)

2288.. Da bi sud doneo pravilnu odluku da je sporazum za razvod braka zaključen u interesu malo-

letne dece mora ispitati ukupan iznos sredstava potreban po njihovo izdržavanje, materijalne mo-gućnosti oba roditelja i njihov radni status.

Iz obrazloženja: U skladu sa članom 362. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, prvostepeni sud je bio

u obavezi da oceni sporazumni predlog za razvod braka u okviru koga su se supružnici sporazumeli i o visini doprinosa za izdržavanje maloletne dece. U tom smislu prvostepeni sud može ispitivati či-njenice i sprovoditi dokazni postupak kako bi utvrdio da li su ovim sporazumom u dovoljnoj meri


- 20 -

zaštićeni interesi maloletne dece. Stoga je potrebno da prvostepeni sud u ponovnom postupku pri-menom odredbi iz člana 309, 310, 310a i 311. Zakona o braku i porodičnim odnosima Republike Sr-bije, utvrdi ukupan iznos sredstava potreban za izdržavanje maloletne dece predlagača, materijalne mogućnosti oba roditelja i njihov radni status, jer od svih ovih činjenica zavisi da li je sporazum o visini naknade za izdržavanje maloletne dece u njihovom interesu.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 5107/03)

RAZVOD PO TUŽBI


2299.. Sud neće uvažiti predlog tužene da se brak razvede primenom člana 40. Porodičnog zako-

na ukoliko je postupak za razvod braka pokrenut tužbom, a ne sporazumom stranaka.

Iz obrazloženja: Prema navodima žalbe, sud je propustio da održi ročište koje je navodno zakazano za

16.11.2009. godine, čime tuženoj nije dozvolio da se izjasni o svim bitnim pitanjima bračno-imo-vinskog karaktera.

Ovi navodi nisu osnovani, jer se iz predmeta vidi da je sud zakazano ročište za 03.11.2009. go-dine kome su prisustvovale parnične stranke i punomoćnik tužioca i da je na tom ročištu zaključena glavna rasprava i doneta prvostepena presuda. Glavna rasprava kasnije nije otvarana, niti je zakaza-no ročište za 16.11.2009. godine kako se to pogrešno tvrdi u navodima žalbe.

Iz predmeta se takođe vidi da tužena nije sporila da su bračni odnosi stranaka bitno i trajno poreme-ćeni i da se saglasila da se njihov brak razvede. Neosnovan je navod žalbe da je sud pogrešno i nepotpu-no utvrdio činjenično stanje u pogledu postojanja zajedničke imovine, jer takav zahtev tokom postupka stranke nisu postavile, a isti se žalbom ne može postavljati. Neosnovan je navod žalbe da sud nije uvažio predlog tužene da se brak razvede primenom člana 40. Porodičnog zakona, ovo stoga što je postupak po-krenut tužbom, a ne sporazumom stranaka, te je pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo, a istovremeno - sud nije vezan za pravni osnov na koji se stranke pozivaju.

Dakle, prvostepeni sud je na osnovu nespornih činjenica da je brak stranaka zaključen 17.08.2006. godine a da su bračni odnosni ozbiljno i trajno poremećeni, pravilnom primenom materijalnog prava doneo odluku kojom je brak stranaka razveo.

Zbog toga je žalba tužene odbijena kao neosnovana, a ožalbena presuda - primenom čl. 375. Za-kona o parničnom postupku - potvrđena.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2 177/10 od 02.03.2010. godine)

3300.. Postojanje bračne tekovine i njena podela kao posebni pravni instituti ne mogu uticati

na pravo jednog bračnog druga da tužbom traži razvod braka.


- 21 -

Iz obrazloženja: Suprotno navodima žalbe, Okružni sud nalazi da je prvostepena presuda u navedenom delu

zasnovana na činjeničnom stanju koje je potpuno i pravilno utvrđeno, i na koje je pravilno pri-menjeno materijalno pravo, a ne stoje ni bitne povrede odredaba parničnog postupka, iz člana 354. stav 2. ZPP, na koje ovaj sud kao drugostepeni pazi po službenoj dužnosti, a zbog kojih bi se pobijana presuda imala ukinuti.

Naime, po provedenom postupku utvrđeno je da su parnične stranke zaključile brak 7. novembra 1971. godine, iz kog braka imaju dvoje punoletne dece, pa s obzirom da mirenje bračnih drugova nije uspelo, da je tužilja u nastavku postupka ostala kod zahteva da se brak parničnih stranaka razvede zbog trajno poremećenih odnosa, to je pravilno postupio prvostepeni sud kada je u smislu odredbe člana 83. Zakona o braku i porodičnim odnosima brak parničnih stranaka razveo.

Prvostepeni sud je za svoju odluku u obrazloženju iste dao dovoljne i jasne razloge koje u sve-mu kao pravilne prihvata i ovaj sud, a koji se navodima žalbe tuženog ne dovode u sumnju.

Žalbeni navodi tuženog, da je prvostepeni sud trebalo prethodno pre odluke o razvodu braka da odluči o podeli bračne tekovine su neosnovani. Ovo stoga, što postojanje bračne tekovine i njena podela kao posebni pravni instituti ne mogu uticati na pravo jednog bračnog druga da tužbom traži razvod braka, jer se bračna tekovina, shodno odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima, može deliti kako tokom trajanja braka tako i po razvodu braka, pa se stoga razvod braka ne može uslovljavati prethodnom podelom bračne tekovine.

(Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 345/97 od 22.01.1997. godine)

3311.. Kad tužilac nije u mogućnosti da na poziv suda podnese dokaze o postojanju braka, s obzirom

da su u toku rata matične knjige venčanih uništene i još nisu rekonstruisane, sud ne može odbaciti tužbu za razvod braka, već je dužan da prethodno reši pitanje da li je brak zaključen ili ne, jer odlu-ka o bračnom sporu zavisi od rešenja tog pretodhodnog pitanja.

(Vrhovni sud Srbije, Gž. 417/96)

3322.. Navodima u žalbi tužene kojima se objašnjava način na koji je došlo do prekida bračne za-

jednice - izbacivanjem tužene iz stana u kome su stranke zajedno živele, ispraćajem u K... i oba-veštavanjem o podnošenju tužbe za razvod braka, tj. da je do prekida bračne zajednice došlo is-ključivom voljom tužioca, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijene odluke. Prvostepeni sud je pravilno ocenio da se odnosi u braku stranaka sve vreme nisu zasnivali na uzajamnosti, među-sobnom poštovanju i razumevanju, zbog čega je došlo do faktičkog prekida bračne zajednice, te da je brak stranaka zbog prekida izgubio svrhu.

(Okružni sud u Beogradu, Gž. 7697/95)

3333.. Razvod braka može se tražiti zbog neizlečive duševne bolesti supruga nastale posle sklapa-

nja braka.


- 22 -

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je razveo brak stranaka na osnovu člana 60. Zakona o braku SAP Vojvodine. Prema utvrđenju prvostepenog suda stranke su zaključile brak 14.07.1971. godine i iz braka

imaju jedno punoletno dete. Tužena je obolela nakon porođaja 1972. godine i od tada se stalno lečila na neuropsihijatriji, u bolnicama u Z. i B. L., a nakon preseljenja u S. 1984. godine, leče-na je u dva navrata u bolnici u S., a s obzirom da se njeno stanje pogoršalo smeštena je u bolni-cu u N. K. Tužena je zbog svoje bolesti penzionisana 1975. godine. Prema izveštaju Medicin-skog centra N. K.tužena se nalazi na bolničkom lečenju od 19.11.1991. godine pod dijagnozom šizofrenija (paranoidna slika). Radi se o hroničnom duševnom oboljenju koje karakterišu perio-di pogoršanja kao i remisije. Sada se tužena nalazi u fazi solidne remisije i bolničko lečenje se približava svom kraju, odnosno trajaće najduže 2-3 nedelje. Tužilac je ovaj brak održavao sve dok kćerka nije odrasla i postala samostalna, a sada pošto je bračna zajednica faktički prekinuta oko godinu dana, više ne želi da nastavi zajednički život sa tuženom.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud je izveo pravilan zaključak o tome da su ispunjeni uslovi iz člana 60. Zakona o braku SAPV. Razlozi za to se nalaze upravo u tome što je tu-žena neizlečivi duševni bolesnik te je takvo njeno stanje zdravlja i potrebe učestalih smeštaja u me-dicinske ustanove u kojima se obavljalo dugotrajno lečenje dovelo do toga da je zajednički život stranaka postao nepodnošljiv za tužioca.

Prema tome, ne može se prihvatiti navod žalbe da sud nije potpuno utvrdio činjenično stanje u vezi zdravstvenog stanja tužene i shodno tome da li se može očekivati nastavljanje bračne zajednice. Ne radi se o bolesti od koje se može očekivati izlečenje te se ne bi mogao prihvatiti navod žalbe da se može očekivati nastavljanje bračne zajednice stranaka. To i sa razloga jer je cilj zaključenja braka iz člana 1. Zakona o braku SAPV zajednica života muškarca i žene.

Na osnovu izloženog valjalo je žalbu tužene kao neosnovanu odbiti i prvostepenu presudu pri-menom člana 368. ZPP potvrditi.

(Iz presude Okružnog suda u Subotici, Gž. 896/92 od 26.06.1992. godine)

3344.. Ako usled dugogodišnjeg odvojenog života proizilazi da je zajednički život bračnih drugova

postao nepodnošljiv, onda, bez obzira na motive održavanja takvog stanja od bilo kojeg bračnog druga, dugogodišnji odvojeni život predstavlja uzrok razvoda braka, pa nema osnova za utvrđi-vanje krivice zbog uspostavljanja vanbračne zajednice od strane jednog bračnog druga.

(Okružni sud Subotica, Gž. 505/92)

OSPORAVANJE MATERINSTVA (Član 44. Porodičnog zakona)

3355.. Rok za donošenje tužbe za osporavanje materinstva, odnosno za utvrđivanje da je drugo lice

majka deteta, počinje da se računa od dana upisa rođenja deteta i imena roditelja deteta, bez obzira što nije upisano i ime deteta.

(Vrhovni sud Vojvodine, Gž. 289/90)


- 23 -

OČINSTVO


3366.. S obzirom da se u njemu utvrđuju činjenice vezane za intimnu sferu parničnih stranaka,

to po svojoj prirodi spor za utvrđenje očinstva zahteva specifičan dokazni postupak.

Iz obrazloženja:

Tužilja je tuženog upoznala 1996. godine kada se javila na oglas radi zapošljavanja u prehram-benoj radnji čiji je vlasnik on bio. Vanbračnu vezu održavali su u periodu od 2000. do 2007. godine. Tužilja je ostala u drugom stanju 2007. godine, tuženi ju je obilazio prvih pet-šest meseci trudnoće a zatim je kontakt između njih prekinut. Za vreme trajanja vanbračne veze sa tuženim, tužilja nije bila u intimnoj vezi sa drugim muškarcem a sada živi sa roditeljima.

Utvrđena su mesečna primanja i tužilje i tuženog. Tužilja nema upisanih nepokretnosti na svoje ime dok tuženi raspolaže nepokretnostima u površini od 7.0647ha. Tužilja, pored svojih mesečnih prihoda, nema drugih prihoda osim dečjeg dodatka u visini od 3.500,00 dinara mesečno.

Tuženi ima troje bračne dece a vanbračna maloletna ćerka rođena je 2007. godine i o njoj se isključi-vo brine tužilja. Mesečne potrebe maloletnog deteta utvrđene su na iznos od 23.000,00 dinara. Tuženi se nije odazivao pozivima Centra za socijalni rad kao ni na veštačenje koje je određeno radi utvrđivanja očinstva od strane DNK Centra za genetiku. Takođe, nije pristupio ni na jedno zakazano ročište.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno doneli odluku o utvrđivanju očinstva primenom pravila o teretu dokazivanja.

U konkretnom slučaju sud je na osnovu izvedenih dokaza utvrdio da je tužilja sa tuženim održa-vala intimne odnose, da je ostala u drugom stanju što je tuženom bilo poznato jer je tužilju obilazio prvih pet - šest meseci trudnoće nadajući se rođenju muškog deteta. Dete je rodila 2007. godine a u vreme začeća maloletnog deteta održavala je odnose samo sa tuženim. Tuženi je u toku postupka pred nižestepenim sudovima bio potpuno pasivan - nije odgovorio na tužbu niti je pristupao na roči-šta iako je uredno obaveštavan, a razloge za takvo ponašanje nije naveo. Pored toga, nije se odazi-vao pozivima Centra za socijalni rad kao ni pozivu za veštačenje.

Imajući u vidu da i po oceni Vrhovnog kasacionog suda maloletno dete ima pravo da zna svoje poreklo i utvrdi očinstvo određenog lica, da su tužilje činjenice koje su bitne za nastanak i ostvari-vanje njihovog prava dokazale a da tuženi te činjenice nije osporio (što ne čini ni u reviziji) - pravil-no su nižestepeni sudovi utvrdili očinstvo tuženog na osnovu člana 260. Porodičnog zakona i odlu-čili o vršenju roditeljskog prava na osnovu čl. 68 - 75. Porodičnog zakona.

Visina izdržavanja određena je pravilnom primenom materijalnog prava na osnovu člana 155. u vezi čl. 160 - 162. istog Zakona.


3377.. Nema uslova za utvrđenje da je dete rođeno u braku kada ga roditelj za života nije pri-

znao za svoje dete formalno, niti je njegovo očinstvo utvrđeno odlukom suda.


- 24 -

Iz obrazloženja: Odredbom člana 87. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima propisano je da ako su rodi-

telji deteta rođenog van braka imali nameru da zaključe brak pa su u tome bili sprečeni smrću jed-nog od njih, ili oba, ili nekom od bračnih smetnji koja je nastala posle začetka deteta, sud će u van-parničnom potupku na zahtev jednog od roditelja ili deteta oglasiti da je dete rođeno u braku.

Prema odredbi člana 88. istog Zakona, ocem deteta koje nije rođeno u braku ni u roku od 300 dana od prestanka braka smatra se muškarac koji ga prizna za svoje, ili čije je očinstvo utvrđeno od-lukom suda.

Pravilno su nižestepeni sudovi postupili kada su odbili predlog predlagača da se oglasi da je rođena u braku jer nisu ispunjeni uslovi iz člana 87. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odno-sima. Ovo stoga što iz spisa proizilazi da je pokojni M.C. za života predlagača nije priznao za svoje dete formalno, niti je očinstvo njegovo utvrđeno odlukom suda.

(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2000/05)

3388.. Zakonska pretpostavka da je otac deteta koje je rođeno u braku muž majke deteta je oboriva.

Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da je mal. M. rođ. 24.07.2000. godine u L., od majke S.

P. koja je u to vreme bila u braku sa T. P. U parničnom postupku koji je vođen pred prvostepenim sudom, po tužbi mal. M. i njene majke S., presudom P. br. 403/00 od 2.03.2001. godine utvrđeno je da tamo tuženi T. nije prirodni otac mal. M. Uvidom u spise tog predmeta utvrđeno je da je obavlje-no veštačenje putem DNK-a, čiji je rezultat da T. nije biološki otac mal. M. Pravilno ocenjujući iz-vedene dokaze a posebno iskaze parničnih stranaka, a u vezi s tim prihvatajući, i po oceni Okružnog suda sasvim uverljiv i pouzdan iskaz tužilje S., prvostepeni sud je utvrdio da je tužilja S. u avgustu 1999. godine, i pored toga što je bila u braku s pomenutim T., stupila u vezu i polne odnose s tuže-nim, da je polne odnose održavala istovremeno sa obojicom sve do septembra 1999. godine, a od ta-da polne odnose je održavala samo s tuženim Z., a kako je pouzdano utvrđeno, veštačenjem putem lekara ginekologa da je mal. M. začeta u periodu između 29.10. i 2.11.1999. godine, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je tuženi prirodni otac mal. tužilje. Na ovo upućuje okolnost da tuženi nije uspeo da dokaže da je u vreme začeća mal. M. njena majka održavala polne odnose i s drugim mu-škarcima, zatim da je na potpuno pouzdan način (putem DNK-a) utvrđeno da suprug tužilje S. nije prirodni otac mal. M., čime je oborena zakonska pretpostavka iz čl. 86. Zakona o braku i porodič-nim odnosima RS ("Sl. glasnik SRS", br. 22/80...), da je otac deteta rođenog u braku muž majke de-teta, kao i ponašanje tuženog kada mu je tužilja saopštila da je u drugom stanju i da nosi njegovo dete, kojom prilikom je pokazivao radost, zatim da je izvesno vreme pred rođenje mal. M. sa S. pro-veo u iznajmljenom stanu u L., gde su njih dvoje planirali zajednički život. I najzad, kada se ima u vidu da je tuženi dva puta pozivan od strane Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjer-stvo radi uzimanja uzoraka u vezi s veštačenjem putem DNK-a, određenog od strane suda, ali da je, bez opravdanih razloga, odbio da se podvrgne pregledu prvostepeni sud je pravilno primenio mate-rijalno pravo kada je primenom čl. 88. i 98. i čl. 367. do 375. Zakona o braku i porodičnim odnosi-ma usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tuženi Z. J. prirodni otac mal. M. P.

(Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1559/05)


- 25 -

3399.. Da bi sud doneo pravilnu odluku u postupku utvrđivanja očinstva mora pre veštačenja

krvnih grupa i RH faktora utvrditi kritični period začeća deteta i činjenicu da li je majka odr-žavala polne odnose sa licem čije se očinstvo utvrđuje u kritičnom periodu začeća.

Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tuženi pri-

rodni otac maloletne tužilje R. N. koju je rodila tužilja R. M. dana 10.03.1999. godine u Beogradu i da se obaveže tuženi na plaćanje doprinosa za izdržavanje maloletne tužilje u iznosu od 40% od za-rade koju ostvaruje u preduzeću u kome je zaposlen, počev od dana podnošenja tužbe pa ubuduće svakog prvog do petog u mesecu sve dok ta obaveza traje, a na ruke tužilji R.M. - majci i zakon-skom zastupniku maloletne tužilje.

Po žalbi tužilje Okružni sud je navedenu presudu ukinuo, jer je ista zasnovana na pogrešno i ne-potpuno utvrđenom činjeničnom stanju, pošto je prvostepeni sud propustio da utvrdi sve činjenice od značaja za pravilnu ocenu osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva. Tako je prvostepeni sud propustio da utvrdi kritični period začeća maloletne tužilje kao i da li je tužilja sa tuženim održavala polne odnose u vreme kritičnog perioda začeća.

Radi utvrđenja ovih činjenica naloženo je prvostepenom sudu da pribavi izveštaj bolnice u kojoj je rođena maloletna tužilja na okolnosti kritičnog perioda začeća, da sasluša parnične stranke i po potrebi izvede druge dokaze kako bi utvrdio da li je majka maloletne tužilje u kritičnom periodu za-čeća održavala polne odnose sa tuženim. Ukoliko iz izvedenih dokaza proizlazi osnovan zaključak da je tuženi u kritičnom periodu začeća održavao polne odnose sa majkom maloletne tužilje, prvo-stepeni sud će odrediti veštačenje na okolnost analize osobine krvnih grupa i RH faktora, a ukoliko ovo veštačenje isključi očinstvo tuženog onda bi izvođenje drugih dokaza radi utvrđenja očinstva tuženog bilo suvišno. Ukoliko ovim veštačenjem tuženi ne bi bio isključen od očinstva uz veliki procenat verovatnoće da je otac maloletne tužilje, prvostepeni sud će po potrebi odrediti izvođenje dokaza antropološko-biološkog vešačenja preko Instituta za sudsku medicinu u Beogradu. Ukoliko tuženi odbija učešće u navedenim veštačenjima sud će odlučiti o tužbenom zahtevu bez izvođenja ovih dokaza, a na osnovu analize ostalih izvedenih dokaza pri čemu će posebno ceniti okolnost što je tuženi odbio da učestvuje u postupku veštačenja.

(Iz presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8309/03)

KO MOŽE DA PRIZNA OČINSTVO


4400.. Ocem bračnog deteta smatra se ili muškarac koji ga prizna za svoje, ili muškarac čije je

očinstvo utvrđeno odlukom suda.


- 26 -

Iz obazloženja: U konkretnom slučaju, trećetuženi je priznao da je prirodni otac maloletne drugotužene, koja je

rođena iz njegove vanbračne zajednice sa njenom majkom prvotuženom. Priznanje očinstva upisano je u matičnoj knjizi rođenih, u prisustvu prvotužene kao majke maloletne drugotužene, te trećetuže-nog kao njenog oca, čime je prvotužena dala prećutnu saglasnost. Do začeća deteta došlo je voljom prvotužene i trećetuženog, a oni su želeli dete, sve vreme su živeli u vanbračnoj zajednici, za vreme dva boravka prvotužene u bolnici prilikom održavanja trudnoće, trećetuženi ju je redovno obilazio i brinuo o njenom zdravstvenom stanju. Posle rođenja deteta, zajednica života je nastavljena i dalje i ona traje i danas, kao vanbračno porodično domaćinstvo.

S druge strane, tužilac nije održavao intimne odnose sa prvotuženom. U takvoj situaciji, pra-vilno je primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim bi se utvrdilo da je tužilac prirodni otac maloletne drugotužene, odnosno tužbeni zahtev kojim bi se utvrdilo da trećetuženi nije prirodni otac maloletne drugotužene, uz pravne posledice ovakve presude.

Bez uticaja su navodi revizije kojim se ukazuje da majka maloletne drugotužene - prvotuže-na nije dala izričitu saglasnost za priznanje očinstva svoga deteta od strane trećetuženog. Ona se sa ovim priznanjem saglasila, o čemu je najbolji dokaz činjenica da oni i dalje žive u vanbračnoj zajednici, zajedno sa svojim detetom - maloletnom drugotuženom. Prema članu 88. Zakona o braku i porodičnim odnosima, ocem vanbračnog deteta smatra se ili muškarac koji ga priznaje za svoje, ili muškarac čije je očinstvo utvrđeno odlukom suda. U konkretnom slučaju je trećetu-ženi priznao dete - maloletnu drugotuženu za svoje, pa se on smatra ocem deteta. Istovremeno, rezultat dokaznog postupka u ovom sudskom sporu, odnosno utvrđeno činjenično stanje ne uka-zuje da su ispunjeni uslovi za utvrđivanje očinstva tužioca putem sudske odluke. Naprotiv, utvr-đeno je da on nije prirodni otac maloletne drugotužene.

(Odluka Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1185/97 od 25.03.1998. godine)

4411.. Ako ostavilac za života nije priznao za svoje vanbračno dete ni pred jednim organom, niti

je očinstvo utvrđeno pravosnažnom sudskom odlukom, nema zakonskih uslova da se takvom detetu prizna pravo na nasleđe iza smrti svog pretpostavljenog oca.

Iz obazloženja: U provedenom postupku je utvrđeno da sada pokojni M. V. za života nije tužioca priznao za

svoje vanbračno dete ni pred jednim organom, niti je očinstvo utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zahtev tužioca odbili kao neosnovan. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, a nai-me da sada pokojni M. tužioca nije priznao za svoje vanbračno dete, očinstvo nije utvrđeno pravno-snažnom sudskom presudom, niti se sada pokojni M. prema tužiocu ponašao kao njegov otac, pravi-lan je zaključak nižestepenih sudova da nema zakonskog osnova da se tužiocu prizna pravo na na-sleđe iza smrti svog pretpostavljenog oca.


- 27 -

Isticanje u reviziji da je sada pokojni M. više puta i pred svedocima izjavio da je tužilac njegov sin što je to ustvari znalo čitavo selo, nisu pravno relevantne činjenice za ovaj spor, pošto vanbračno svojstvo tužioca nije utvrđeno na način kako to propisuje Zakon o braku i porodičnim odnosima, pa navodi tužioca u reviziji da je osporena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava ni-su osnovani.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1521/98 od 8.04.1998. godine)

UTVRĐIVANJE OČINSTVA SUDSKOM ODLUKOM


4422.. Ako očinstvo nije utvrđeno priznanjem, može biti utvrđeno pravnosnažnom sudskom pre-

sudom.

Iz obrazloženja: Primenom odredbi člana 55, 73, 77. st. 3, 154. st. 1, 160, 161. i 163. Porodičnog zakona sud je

usvojio tužbeni zahtev tužilja i utvrdio da je tuženi biološki otac tužilje maloletne N. i odredio da majka samostalno vrši roditeljsko pravo a tuženi kao otac plaća izdržavanje u iznosu od po 6.000 di-nara od podnošenja tužbe pa u buduće mesečno.

Izvedenim dokazima je utvrđeno da je u vreme začeća tuženi imao intimne odnose sa tužiljom M. koja je majka maloletne N. i živeo tokom trajanja trudnoće i po rođenju deteta do 2007. godine, kada su tužilja M. i tuženi živeli u vanbračnoj zajednici pri čemu tuženi nije osporavao očinstvo detetu malolet-noj N. već ju je izdržavao i ophodio se kao prema svom rođenom detetu. Tužilja M. po rođenju deteta ni-je prijavila ime oca iz razloga odnosa njene majke prema tome stanju koja je iskušenica manastira, a tu-ženi nije insistirao na upisu a u kontaktu sa sredinom nije osporavao svoje očinstvo u odnosu na malolet-nu N. Tuženi se po saznanju za začeće deteta od tužilje M. nije protivio rođenju deteta već su zajedno ži-veli jedno vreme u Opštini N.P., potom u S. i u P. u vreme njenog rođenja. Njihov odnos zajednice je bio skladan, tuženi je obezbeđivao izdržavanje, smeštaj i ishranu. Njihova zajednica je trajala do novembra 2003. godine, po raskidu tuženi je dva do tri puta kontaktirao sa detetom uzimajući ga kod sebe i dajući mu izdržavanje a potom je prestao da daje izdržavanje kada je tužilja M. zasnovala zajednicu sa sada-šnjim suprugom, ali je kupovao odeću maloletnoj N.

U toku trajanja ovog postupka bila je doneta prvostepena presuda od strane Opštinskog suda u P., koja je bila pravnosnažna za koju je tuženi tražio ponavljanje postupka, kada je prvostepe-ni sud ukinuo tu presudu a u ponovnom postupku tuženi je predlagao veštačenje radi provere verovatnosti očinstva putem DNK analize. U toku postupka nije obezbedio uplatu predujma niti se odazivao ustanovi za veštačenje, dok su se tužilje javile i uzeti su uzorci za DNK analizu od strane imenovane ustanove. Pošto je izvođenje dokaza veštačenjem putem DNK analize radi provere verovatnosti očinstva tuženog u odnosu na maloletnu N. u interesu tuženog, a on se nije podvrgao veštačenju to je sud ceneći sve ove okolnosti i činjenice utvrđene pre svega kroz iskaz parničnih stranaka pri čemu je tuženi saslušan, i potvrdio da je imao intimne odnose 12. ili 13. maja 2001. godine sa tužiljom M., a koji period se podudara sa verovatnim periodom začeća tu-


- 28 -

žilje M. a prema nalazu veštaka – ginekologa i da tuženi nije osporio očinstvo maloletnoj N. u momentu kada mu je tužilja M. saopštila da je njegovo dete, već su zasnovali vanbračnu zajednicu i živeli zajedno u toku trajanja trudnoće, rođenja deteta i po rođenju do novembra 2003. godine a po raskidu zajednice da je dete viđao i uzimao kod sebe i ono ima pozitivan emotivni odnos prema njemu kao ocu, sud je utvrdio prema izvedenim dokazima da je tuženi prirodni otac tužilje maloletne N.

(Iz presude Višeg suda u Užicu P 2 br. 3/10 od 13.04.2010. godine)

4433..

Očinstvo se utvrđuje iz drugih izvedenih dokaza ukoliko veštačenje genomske DNK i gene-tička analiza ne daju informativan rezultat.

Iz obrazloženja: Očinstvo iz nalaza veštaka nije ni potvrđeno ni isključeno - analiza se smatra neinformativ-

nom. Ceneći označene izvedene dokaze, ovaj sud je utvrdio da je imenovani pokojni prirodni otac tužilje s obzirom da je živeo u vanbračnoj zajednici sa tužiljinom majkom, koja u vreme za-čeća i dok je trajala vanbračna zajednica nije održavala intimne odnose sa drugim muškarcima. Sama vanbračna zajednica je zasnovana po običajima i na način koji su važili za bračnu zajedni-cu u tom periodu. Ista je uspostavljena polovinom januara meseca 1954. godine, tužilja se rodila 21.11.1954. godine, pa proizilazi da je začeta u vanbračnoj zajednici svojih roditelja i da je ime-novani pokojni njen prirodni otac.

(Iz Presude Višeg suda u Požarevcu, P2. 7/2010(2009) od 03.09.2010. godine)

4444.. Pre nego što dete navrši godinu dana života, ne može se vršiti veštačenje krvi deteta radi utvrđi-

vanja očinstva. (Vrhovni sud Srbije, Gž. 341/95)

4455.. U parnici za utvrđivanje očinstva izvođenje dokaza analizom krvnih grupa i faktora se ne od-

ređuje radi utvrđivanja, već radi eventualnog isključenja očinstva. Radi pravilno i potpuno utvrđe-nog činjeničnog stanja, sud je dužan da odredi antropološko-genetski pregled svih učesnika, koji dokaz može pored ostalih izvedenih dokaza da bude pouzdan osnov za odluku suda.

(Okružni sud, Kragujevac, Gž. 326/95)

4466.. Ako dete rođeno van braka podnese tužbu za utvrđivanje očinstva posle navršene 25. godine ži-

vota, sud će tužbu odbaciti kao neblagovremenu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1064/93)

4477.. Stručni nalaz i mišljenje dat od strane medicinske ustanove na osnovu sprovedenog veštačenja

putem HLA metoda kojim se isključuje očinstvo dovoljan je dokaz da tuženi nije otac. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. I-17/90)


- 29 -

OSPORAVANJE OČINSTVA (Član 56. Porodičnog zakona)

4488.. U situaciji kada je pokojni znao za rođenje deteta, čije očinstvo je po njegovom prizna-

nju i upisano u matične knjige rođenih za dete, naslednici nemaju pravo da osporavaju očinstvo.

Iz obrazloženja: Imenovani pokojni je rođen 16.07.1932. godine, a preminuo je dana 08.05.2010. godine. Iza

njega ostale su dve ćerke i supruga. Ovde tužena imenovana ćerka je vanbračno dete pokojnog, kojoj je isti priznao očinstvo davanjem izjave pred matičarem u toku 1950. godine. Tužilje nisu znale da je pokojni ima, već su to saznale tek u ostavinskom postupku, kada se ona - ovde tuže-na pojavila kao naslednica, dokazujući svoje pravo na nasleđivanje izvodom iz matične knjige rođenih. Tužilje su tuženoj u ostavinskom postupku osporile pravo na nasleđivanje, tvrdeći da ona nije zakonska naslednica, te da je izjava pokojnog o priznanju očinstva apsolutno ništava, s obzirom da ne postoje dokazi da se majka tužene saglasila sa ovim priznanjem očinstva.

Nadležni Osnovni sud je svojim rešenjem od 29.06.2010. godine prekinuo postupak raspravlja-nja zaostavštine iza pokojnog i tužilje uputio da pokrenu parnicu radi osporavanja prava na nasleđe ove zakonske naslednice u roku od 15 dana od dana njegovog dostavljanja. Tužilje su podnele tužbu 15.11.2010. godine.

Relevantne odredbe: Očinstvo muškarca koji je upisan u Matičnu knjigu rođenih kao otac deteta može biti osporeno,

a pravo na osporavanje očinstva imaju: dete, majka, muž majke i muškarac koji tvrdi da je otac dete-ta, ako istom tužbom traži i utvrđenje svog očinstva - član 56. Porodičnog zakona.

Pravo na tužbu u sporu o materinstvu i očinstvu ne prelazi na naslednike - član 254. stav 1. Po-rodičnog zakona.

Imajući to u vidu, prvostepeni sud pravilno zaključuje da pravo na osporavanje očinstva mu-škarca koji je upisan u Matičnu knjigu rođenih kao otac deteta nemaju njegovi naslednici, u kon-kretnom slučaju - ovde tužilje. Pokojni je znao za rođenje tužene, čije očinstvo je po njegovom priznanju i upisano u Matičnu knjigu rođenih.

Čak i u situaciji kada bi tužilje bile aktivno legitimisane za podnošenje tužbe za osporavanje očinstva, u smislu citiranih odredbi, iste su prekludirane u roku za podnošenje tužbe. Naime, u smi-slu člana 252. Porodičnog zakona, objektivni rok je 10 godina od rođenja deteta, a ovde tužena je rođena 1950. godine.

(Iz presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž2. 256/2011 od 20.04.2012. godine)

4499.. Za pokretanje spora radi osporavanja očinstva odnosno materinstva od strane maloletnog

deteta, nije dovoljno da organ starateljstva samo odredi maloletnom detetu staratelja za pose-


- 30 -

ban slučaj, već je nužno da staratelj ima posebno ovlašćenje organa starateljstva za podnoše-nje takve tužbe.

Iz obrazloženja: Maloletni tužilac je u tužbi za osporavanje očinstva prvotuženom i osporavanje materinstva

drugotuženoj, koji su kao njegovi roditelji upisani u matičnu knjigu rođenih, tvrdio da je rođen iz vanbračnog odnosa trećetužene sa nepoznatim licem, ali da je u cilju prikrivanja porodične sramote drugotužena kao sestra trećetužene pristala da se u matičnu knjigu rođenih upiše kao njegova prirodna majka, a prvotuženi koji je živeo sa drugotuženom u braku da se upiše kao njegov prirodni otac.

Tuženi su priznali činjenične navode tužbe, pa je prvostepeni sud na osnovu njihovih izjava i iz-voda iz matične knjige rođenih, usvojio tužbeni zahtev.

Protiv pravosnažne presude Republički javni tužilac je podigao zahtev za zaštitu zakonito-sti, smatrajući da je pobijana presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 534. stav 1. u vezi člana 7. ZPP i člana 374. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosi-ma. Po mišljenju javnog tužioca prvostepeni sud je bio dužan da u sporu ovakve vrste utvrdi istinitost i onih odlučnih činjenica koje među strankama nisu sporne, te da je u tu svrhu bio ovlašćen da izvede i dokaze koje stranke parničnog suda donete u statusnim sporovima imaju dejstvo prema svima, a ne samo prema parničnim strankama, usled čega je u takvim sporovima raspravno načelo potisnuto u korist istražnog načela. Primenjeno na konkretan slučaj to znači da je prvostepeni sud bio dužan da izvođenjem odgovarajućih dokaza utvrdi istinitost nesporne či-njenice među strankama da je majka maloletnog tužioca trećetužena, a ne drugotužena, budući da je upis u matičnu knjigu usledio na osnovu izveštaja zdravstvene ustanove o rođenju deteta.

Vrhovni sud nalazi da se osnovano u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na navedene bitne povrede odredaba parničnog postupka. U ovom slučaju, imajući u vidu prirodu spora, prvostepeni sud je bio dužan da utvrđuje i nesporne činjenice, te da u tom smislu izvede dokaze koje stranke ni-su predložile, kao što su pribavljanje istorije bolesti, prijave o rođenju maloletnog deteta, posebno saslušanje trećetužene kao stranke, a po potrebi i druge dokaze, pa i dokaz veštačenjem, kako bi se raspravile i utvrdile sve odlučne činjenice od značaja za pravilno presuđenje. Pošto prvostepeni sud nije tako postupio, uvažavanjem zahteva za zaštitu zakonitosti, pobijana presuda je morala biti uki-nuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ovom sporu tužbu za osporavanje očinstva odnosno materinstva protiv prvotuženog i drugo-tužene, podneo je u ime maloletnog tužioca advokat kao njegov punomoćnik, koga je naknadno na zahtev suda organ starateljstva postavio maloletnom tužiocu za staratelja za poseban slučaj.

Vrhovni sud nalazi da se osnovano u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u konkretnom slučaju u ime maloletnog tužioca spor pokrenuo staratelj koji za to nije imao potrebno ovlašćenje od organa starateljstva.

U nedostatku takvog ovlašćenja, maloletni tužilac je nepravilno zastupan, pa se osnovano u zah-tevu za zaštitu zakonitosti ističe da je time počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 10. ZPP.

(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 6/95)

LIČNI ODNOSI



- 31 -

5500.. Tuženi, kao roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo, ima pravo i dužnost da sa detetom odr-

žava lične odnose, a članom 61. Porodičnog zakona propisano je da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi. U slučaju da je tuženi onemogućen da održava lič-ne kontakte sa detetom, može podneti tužbu sudu za određivanje načina vršenja ličnih konta-kata sa detetom.

Iz obrazloženja: Majka je podnela tužbu tražeći da joj se maloletno dete poveri na staranje i utvrdi da se od rođe-

nja adekvatno stara o njemu, da se kontakti oca i deteta odvijaju svakodnevno u večernjim časovima u trajanju koje odgovara tuženom - ocu deteta jer prepoznaje potrebu deteta da ima kontakte sa njim pa ih ne onemogućava.

Otuda nije bila obaveza suda da uređuje ove odnose između oca i deteta. Tužba u ovom postupku je podneta radi vršenja roditeljskog prava i izdržavanja deteta. U slučaju da je povređeno pravo deteta da održava lične odnose sa ocem, otac može podneti tužbu radi uređenja ličnih odnosa sa detetom.


5511.. U cilju ostvarivanja najboljeg interesa maloletnog deteta, sud je dužan da se tuženi pravilno

označi u sporu u vezi sa porodičnim odnosima, u skladu sa činjeničnim navodima tužbe.

Iz obrazloženja:

U konkretnoj pravnoj stvari reč je o sporu u vezi sa porodičnim odnosima pa je, u cilju ostvarivanja najboljeg interesa maloletnog deteta, bila potrebna aktivnost svih učesnika u postupku - pa i suda - da uskladi označenje tuženog sa činjeničnim navodima tužbe.

To je, međutim, izostalo. Nasuprot tome, odbijen je tužbeni zahtev zbog pogrešnog označe-nja tuženog. To znači da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 61. stav 1. Poro-dičnog zakona i doneo odluku koja se ne može prihvatiti kao pravilna, jer je najbolji interes ma-loletnog deteta, a pre svega potreba za ostvarivanjem ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne ži-vi, zahtevao određenu aktivnost koja je izostala u ovom postupku.

Zbog toga je pobijana odluka morala biti ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na po-novni postupak.

U ponovnom postupku, potrebno je pozvati tužioca da uredi tužbu i da činjenične navode tužbe uskladi sa pravilnim označenjem tuženog, nakon čega će prvostepeni sud doneti novu i na zakonu zasnovanu odluku.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž2. 848/2013 od 04.09.2013. godine)

5522.. S obzirom da deca i roditelji žive u inostranstvu, domaći sud nema uslova da uredi način

održavanja ličnih odnosa dece i roditelja kome deca nisu poverena.


- 32 -

Iz obrazloženja: Nasuprot žalbenom isticanju da sud nije odlučio o načinu održavanja ličnih odnosa tužioca sa

decom koja mu nisu poverena, ovaj je sud stanovišta da u konkretnom slučaju, imajući u vidu sve specifičnosti i prebivanje dece i parničnih stranaka u inostranstvu, nije bilo uslova da se lični odnosi urede odlukom domaćeg suda. Naime, i deca i parnične stranke žive u Austriji a pred tamošnjim nadležnim službama se vodi postupak za odvojeno prebivalište oca i dece radi zaštite dece od nasi-lja u porodici.

Dakle, jasna je zakonska obaveza suda da o održavanju ličnih odnosa dece i roditelja kome nisu poverena odluči u skladu sa regulativom člana 61. Porodičnog zakona, ali samo kada postoje uslovi za odlučivanje o tome, koji su u konkretnom slučaju izostali.

(Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž2. 661/2012 od 23.10.2012. godine)

5533.. U sporu za uređenje održavanja ličnih odnosa sa maloletnim detetom, na strani srodnika -

članova šire porodične zajednice postoji aktivna legitimacija.

Iz obrazloženja:

Dete ima pravo da održava lične odnose i sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost, ako to pravo nije ograničeno sudskom odlukom - član 61. stav 5. Porodičnog zakona.

Iz ove odredbe, kojom se uređuju lični odnosi, proizilazi postojanje aktivne legitimacije u sporu za uređenje održavanja ličnih odnosa sa maloletnim detetom na strani srodnika - članova šire poro-dične zajednice.

(Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Apelacionog suda u Kragujevcu sa sednice od 20.12.2010. godine)

5544.. Dete ima pravo da održava lične odnose sa svojom tetkom po ocu.

Iz obrazloženja: Navodi žalbe tužene, na kojima insistira i u postupku pred prvostepenim sudom i u žalbama (da

umešač - sestra sada pokojnog oca maloletnog deteta ne spada u krug srodnika sa kojima je neophodno da ono održava bliske odnose) - nisu osnovani.

Suprotno tvrdnjama tužene, umešač kao tetka po ocu maloletnog deteta spada u krug njego-vih najbližih krvnih srodnika i od velikog je značaja da se između njih uspostavi bliski odnos, da se omogući da u ličnim kontaktima iskazuju i izražavaju ljubav, nežnost, pažnju i da se taj odnos vremenom razvija. Neraščišćeni odnosi između tužene, s jedne strane, i roditelja i sestre njenog sada pokojnog supruga, sa druge strane, ni u kom slučaju se ne smeju odražavati na od-nos umešača sa detetom niti stav, mišljenje i osećanje tužene prema njima sme da utiče na odnos koji će postojati između njih i njega.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž2. 327/2013 od 11.04.2013. godine)


- 33 -

5555.. Sud se prilikom odlučivanja po predlogu za uređenje modela viđenja deteta sa ocem kao

roditeljem sa kojim dete ne živi mora rukovoditi najboljim interesom deteta i činjenicom da je za njegov pravilan psihofizički razvoj neophodno da mu se omogući kontinuirano viđanje sa ocem, boravci u njegovoj porodici i održavanje kontakata sa očevim srodnicima.

Iz obrazloženja: Viši sud je – postupajući po žalbi punomoćnika tuženog - potvrdio prvostepeno rešenje, nalaze-

ći da je prvostepeni sud pravilno, na osnovu čl. 61. i 266. Porodičnog zakona, kao i člana 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta, izdao privremenu meru i odredio model viđenja deteta sa ocem kao roditeljem sa kojim dete ne živi.

Prvostepeni sud je, naime, u svemu prihvatio predlog nadležnog Centra za socijalni rad koji je obavio ekspertizu tj. intervju sa roditeljima, izvršio terensku posetu i izveo zaključak da oba rodi-telja poseduju adekvatne roditeljske kapacitete za vršenje roditeljske funkcije, ali da bi maloletno dete trebalo poveriti majci s obzirom na kalendarski uzrast deteta (rođeno 2010. godine) i činjeni-cu da se od rođenja deteta majka neprekidno i neprestano u kontinuitetu stara o njemu.

Prvostepeni sud je ocenio da je predloženi model viđenja od strane Centra za socijalni rad, koji u sebi faktički sadrži predlog oba roditelja dat Centru prilikom sačinjavanja ekspertize, u najboljem inte-resu maloletnog deteta, te da je od značaja za pravilan psihofizički razvoj deteta - da dete održava kontinuirano viđanje sa ocem, da boravi u porodici oca i održava kontakt sa njegovim srodnicima, a da je to - budući da dete još uvek nema tri godine i da se majka neprekidno brine o njemu od rođenja - u najboljem interesu deteta.

Iz tih razloga je Viši sud potvrdio prvostepenu odluku. (Iz Rešenja Višeg suda u Požarevcu, Gž. 2 16/2013(2012) od 09.04.2013. godine)

5566.. U interesu je deteta da održava odnose sa srodnicima jer uspostavljanje ličnih odnosa na

ovoj relaciji doprinosi očuvanju porodičnog identiteta. To je, dakle, istovremeno na liniji pra-va deteta da zna svoje biološko poreklo i njegovog prava na izgradnju i očuvanje sopstvenog identiteta.

Iz obrazloženja: Tužioci su svekrva i svekar tužene, koja iz braka sa njihovim sada pok. sinom (poginuo u sao-

braćajnoj nesreći) ima maloletnog sina. Tužena, maloletno dete i sada pokojni su u toku trajanja bračne zajednice živeli u istom dvorištu, ali u posebnoj kući u odnosu na tužioce i sa njima nisu bili u zajedničkom domaćinstvu. Tužioci su do smrti sina svakodnevno viđali maloletnog unuka i sa njim provodili 3-4 sata dnevno. Njihov odnos bio je nežan i pažljiv a nastavio se i nakon smrti nje-govog sada pokojnog oca sve do februara 2010. godine, kada je - usled poremećenih odnosa strana-ka - intervenisala policija. To se ponovilo i u avgustu iste godine. Loši odnosi parničnih stranaka su se produbili, a tužena je u međuvremenu zasnovala novu bračnu zajednicu.


- 34 -

Prema nalazu i mišljenju Centra za socijalni rad, uspostavljanje ličnih odnosa na relaciji dete - srodnici, doprinosi očuvanju porodičnog identiteta kao i prava deteta da zna svoje biološko poreklo, a time i prava na izgradnju i na očuvanje sopstvenog identiteta.

Maloletno dete je, s obzirom na uzrast, na nivou da može uspostaviti socijalne kontakte sa dru-gim osobama i kada bi trebalo da stiče osnove svake dalje kvalitetne emocionalne bliskosti i pove-zanosti i sa srodnicima po ocu. Na osnovu obavljenih razgovora sa srodnicima i opservacije, Centar je mišljenja da održavanjem njegovih ličnih odnosa sa srodnicima po ocu ne bi bila ugrožena njego-va bezbednost. Svojim ponašanjem tužena kao majka nije ostavila prostor za uspostavljanje ade-kvatne komunikacije maloletnog deteta sa srodnicima po ocu, što može dovesti do toga da srodnici po ocu budu nepoznate osobe za maloletno dete, a srodnici su veoma motivisani da sa njim održava-ju lične odnose. Zbog toga je Centar predložio model njihovog viđanja.

Prema nalazu sudskog veštaka - psihologa, a na osnovu obavljenog razgovora sa parničnim stranka-ma i maloletnim detetom, ovaj je mišljenja da između tužilaca i tužene postoje poremećeni odnosi koji se prenose na dete, ali da dete ne pokazuje otpor prema babi i dedi, te da je za njegov pravilan psihofizički razvoj potrebno osećanje sigurnosti i afektivna vezanost sa članovima uže i šire porodice. To podrazu-meva saradnju majke, koja bi se ogledala u tome da poštuje termine viđanja i da na odgovarajući način pripremi maloletno dete, što je značajno i za njegov pravilan psihosocijalni razvoj.

(Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 1226/2012 od 18.02.2013. godine)

5577.. Sud će se - odlučujući o pravu deteta na održavanje ličnih odnosa sa srodnicima - rukovo-

diti principom najboljeg interesa deteta i u tom smislu ceniti karakter i kvalitet emocionalne razmene sa srodnicima a radi odrastanja maloletnog deteta u okruženju koje doprinosi njego-vom pravilnom psihofizičkom razvoju.

Iz obrazloženja: Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, do koga je došao ocenom u postupku izve-

denih dokaza i rezultata raspravljanja, te pribavljenog mišljenja nadležnog organa starateljstva, u skladu sa odredbom člana 270. Porodičnog zakona, prvostepeni sud je pravilno pošao od regu-lative člana 6. i člana 61. stav 5. istog zakona, koja govori o pravu deteta da održava lične odno-se sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost. Ocenio je da je vršenje tog prava deteta u odnosu sa tužiocima u njegovom najboljem interesu. Maloletno dete je uzra-sta od 20 meseci. Za formiranje njegove ličnosti važni su kontakti i kvalitet emocionalne razme-ne i sa primarnim porodicama njenih roditelja. Njeno odrastanje u okruženju u kome se vodi ra-čuna o zadovoljenju zdravstvenih, saznajnih, emocionalih i drugih potreba doprineće njegovom pravilnom psihofizičkom razvoju.

Nakon razvoda braka tužene i imenovanog, maloletno dete je povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava majci - tuženoj, s tim da je pravosnažnom presudom kojom je brak razveden ure-đen način viđanja sa ocem.

Odnosi između tužilaca – imenovanog roditelja i tužene bili su loši i neposredno pre razvoda braka, a nakon razvoda ti odnosi su još i dodatno narušeni, sukobljavanjem posle koga se ne može očekivati blagonaklon odnos tužene prema tužiocima. Oni žele da unuče viđaju u terminima nezavi-sno od termina određenih njihovom sinu.

Međutim, i u takvoj situaciji interes deteta preteže nad osećajima povređenosti odraslih u nji-hovim međusobnim odnosima, a koja su oni dužni da podrede interesu deteta, jer je članom 6. stav


- 35 -

1. Porodičnog zakona propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se njega tiču.

Maloletno dete je u ranom uzrastu, kada je za rastući doživljaj deteta - kao odvojene i po se-bi integralne osobe - veoma važan kvalitet emotivne razmene, kako sa oba roditelja tako i sa drugim srodnički bliskim osobama, u koje svakako spadaju i tužioci - baba i deda po ocu. Odr-žavanje redovnih kontakata deteta sa tužiocima poželjno je za razvoj deteta, jer se očekuje da stimulativno deluje na njegov dalji emocionalni razvoj odn. da neće ugroziti niti kompromitova-ti utvrđene relacije deteta.

Neprihvatljiva je žalba tužene u shvatanju da tužiocima kao bliskim srodnicima ne treba omogu-ćiti da dobiju dodatne termine u kojim bi, pored roditelja sa kojim dete već ostvaruje lične odnose, i ti bliski srodnici ostvarivali pravo na dopunske relacije. Konačno, nije u pitanju određivanje "dodat-nih termina" jer su termini detetovog viđanja sa ocem određeni drugom sudskom odlukom - u sklo-pu prava deteta i prava i dužnosti roditelja na održavanje ličnih odnosa sa detetom sa kojim ne žive, dok se ovde pobijanom odlukom određuje način ostvarivanja detetovog prava na održavanje ličnih odnosa sa drugim srodnicima.

Ipak, žalba tužene opravdano ukazuje na neodrživost modela viđanja maloletnog deteta i tužila-ca, onako kako ga je prvostepeni sud odredio.

Stanovište ovog suda je da je u interesu deteta neophodno ustanoviti model viđanja koji će omogućiti da se njegovi lični kontakt sa najbližim srodnicima po očevoj liniji ostvaruje po nju po-zitivno, dinamikom kojom se pruža prilika tužiocima da međusobnom interakcijom doprinesu nje-govom pravilnom emocionalnom i psihološkom razvoju. Neophodno je, pri tome, uzeti u obzir či-njenicu o uzrastu deteta, starateljstvu, zaposlenosti majke, vremenu koje dete provodi sa ocem te okolnosti da se, kad je reč o tužiocima, radi o babi i dedi po ocu i da bi vreme predviđeno za ove kontakte sa unukom trebalo biti prilagođeno iznetim okolnostima.

Kako je pravo na održavanje ličnih odnosa sa tužiocima ustanovljeno isključivo na benefit ma-loletnog deteta, u cilju zadovoljenja njegovih emocionalnih potreba i pravilnog razvoja, to se od tu-žilaca mora očekivati nastojanje da sadržinu ličnih odnosa ispuni na najkvalitetniji mogući način, prevazilaženjem eventualnih konflikata sa tuženom i vodeći računa o detetovoj dobrobiti.

Zbog toga, detetu se ima omogućiti korišćenje njegovih prava na viđanje sa tužiocima, ali ne po modelu predloženom od strane veštaka Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine, već po mo-delu predloženom od strane Centra za socijalni rad.

Po oceni ovog Suda, prvostepenu presudu je valjalo preinačiti na taj način da se kontakti tužila-ca sa maloletnim detetom realizuju tako što će se viđanje odvijati svake prve i druge subote u mese-cu u trajanju od 10,00 do 18,00 časova, kako je i predloženo u nalazu Centra za socijalni rad. Ovo predstavlja razumnu meru vremena koje će dete provoditi sa srodnicima po očevoj liniji, adekvatno uzrastu u kome se nalazi, njegovim potrebama i pravima.

U obzir se uzimaju sve okolnosti slučaja - vodi se računa o vremenu koje dete provodi sa ocem, a to sve zajedno ne dozvoljava susrete sa babom i dedom češće od dva dana mesečno.


5588.. Mogućnost određivanja privremenih mera po službenoj dužnosti u sporovima u vezi sa po-

rodičnim odnosima nije predviđena odredbama Porodičnog zakona.


- 36 -

Iz obrazloženja: U obrazloženju pobijanih odluka, prvostepeni sud je naveo da su one donete po službenoj du-

žnosti a radi zaštite prava deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, propisa-nog odredbom člana 61. stav 1. Porodičnog zakona i to vodeći računa o njegovim najboljim inte-resima - u smislu člana 6. istog zakona.

Ovo zbog toga što je, po mišljenju prvostepenog suda, u konkretnoj situaciji ugroženo pravo de-teta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi.

Međutim, ni navedenim ni ostalim odredbama Porodičnog zakona, nije predviđeno određivanje pri-vremenih mera bez predloga stranaka, a u konkretnom slučaju ni tužilac ni tužena ih nisu predložili radi uređivanja ličnih odnosa sa detetom.

U tom smislu, prema stavu Višeg suda, nije bilo osnova za donošenje pobijane odluke, kojom se uređuje način održavanja ličnih odnosa roditelja i deteta sa kojim roditelj ne živi. Pri tome, centri za socijalni rad su predložili modele održavanja ovih odnosa, u vezi sa predlogom za poveravanje deteta radi vršenja roditeljskog prava.

(Iz Rešenja Višeg suda u Valjevu, Gž2. 17/2012 od 11.10.2012. godine)

5599.. Sud neće urediti način održavanja ličnih odnosa roditelja i maloletnog deteta jer je to ne-

celishodno ukoliko ih roditelj izbegava i ne želi.

Iz obrazloženja: Apelacioni sud je - ocenjujući navode žalbe - našao da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno

činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo odlučivši da maloletno dete poveri ocu na sa-mostalno vršenje roditeljskog prava i obavezujući tuženu da doprinosi njegovom izdržavanju dosu-đenim iznosom.

Prvostepeni sud je pravilno zaključio da tužena izbegava i ne želi kontakte sa maloletnim detetom, te da u takvoj situaciji nije bilo potrebno urediti način održavanja ličnih odnosa tužene sa maloletnim detetom. Naime, i Apelacioni sud to smatra necelishodnim budući da ovi kontakti zavise isključivo od volje majke, a otac se tome ne protivi.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2 323/2012(1) od 28.03.2012. godine)

6600.. Ostvarivanje prava bliskih srodnika na održavanje ličnih odnosa s maloletnim detetom is-

ključeno je ako bi se tome protivio najbolji interes deteta.

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je majka sada pok. N.M., koji je bio u braku sa tu-ženom. Brak je trajao od 21. maja 2000. godine do 21. marta 2001. godine, kada je bračna zajednica faktički prekinuta. Tada je tužena sa detetom – maloletnim N.M., koji je rođen 2000. godine, napu-stila stan u kome je živela sa sada pok. N.M. On je poginuo u saobraćajnoj nezgodi 5. decembra


- 37 -

2001. godine, a tužena je pre toga pokrenula brakorazvodnu parnicu, koja je nakon smrti N.N. obu-stavljena. Iako su odnosi između tužilje i tužene bili loši, tužena je sa maloletnim detetom jednom posetila tužilju i njenu porodicu. Tada je došlo do verbalnog sukoba između tužilje i tužene i zbog toga se dalji kontakti između deteta i porodice njegovog pokojnog oca nisu nastavili. Za vreme tra-janja bračne zajednice odnosi između tužilje i njene porodice i tužene sa druge strane bili su pore-mećeni. Prema izveštaju stručnog tima Centra za socijalni rad ... tužena, kao majka maloletnog dete-ta ima čvrsto ukorenjen negativan stav prema održavanju kontakta deteta sa roditeljima njegovog pokojnog oca. Ovakav stav je formiran kao posledica dubokih neslaganja između tužene i porodice njenog sada pok. supruga, kako u toku trajanja bračne zajednice tako i njenom prekidu, kada je do-šlo do ozbiljnih konflikata. Zbog optužbi roditelja pok. N.M. da su tužena i njena porodica krivi za smrt njenog sina, među njima su duboko usađeni netrpeljivost i neprijateljstvo. Tužena je uve-rena da bi tužilja i njen suprug na maloletno dete preneli mržnju koju imaju prema njoj i njenoj porodici. Negativan stav prema roditeljima njenog pokojnog muža projektovan je u okviru primar-ne porodice s majke na dete, u smislu potpunog negiranja postojanja babe i dede po ocu u životu deteta. Terenskom posetom u porodičnom okruženju deteta utvrđeno je da se o babi i dedi pred detetom ne govori, da ono o njima nema nikakvu informaciju, niti se za sada uopšte interesuje za njih. Tužilja kao baba ispoljava autentičnu motivaciju da održava kontakte sa detetom, ali i nega-tivan stav prema tuženoj kao majci deteta. Mišljenje stručnog tima je da, imajući u vidu uzrast ma-loletnog deteta, duboko poremećene odnose i potpuni prekid kontakta između porodice majke i oca, kao i naglašenu emotivnu vezanost deteta za majku kao jedinog roditelja na koga je ono is-ključivo upućeno u zadovoljavanju svojih potreba, postoji rizik u pogledu daljeg pravilnog razvo-ja i vaspitanja deteta ukoliko bi se kontakti odvijali bez prisustva tužene kao majke. S obzirom na to da među strankama ne postoji spremnost za rešavanje sukoba, a da se dete ne bi našlo u središtu tih sukoba kao sredstvo za međusobno razračunavanje, mišljenje stručnog tima je da je prvenstve-no potrebno ostvariti uslove za uspostavljanje i odvijanje kontakata između tužilje i deteta kroz minimum komunikacije i saradnje između tužene i roditelja svog pokojnog supruga i uz pomoć i posredovanje savetovališta za brak i porodicu, a nakon toga, poštujući princip postupnosti i reali-zovati sam kontakt deteta i očeve porodice.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su na pravilno utvrđeno činjenično sta-nje nepravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužiljin tužbeni zahtev za održa-vanje ličnih odnosa sa unukom osnovan i da je u interesu deteta i krajnji rok da dete konačno upo-zna babu i dedu po ocu, te da sa njima uspostavi i održava kontakte jer bi na taj način saznalo za svoje poreklo i očuvalo svoj identitet.

U ovom slučaju postoje dva sukobljena prava na poštovanju privatnog života. Na jednoj strani postoji zahtev srodnika – babe – za zaštitu prava na poštovanje porodičnog života kroz održavanje ličnih odnosa sa detetom – maloletnim unukom. Na drugoj strani, takav zahtev zadire u sferu pošto-vanja prava na porodični život lica prema kome je zahtev usmeren. Ovaj sukob je moguće razrešiti jedino procenom najboljeg interesa deteta.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a naročito mišljenje stručnog tima Centra za soci-jalni rad, kome sudovi nisu dali dovoljan pravni značaj, za sada nisu ispunjeni uslovi iz člana 61. stav 5. Porodičnog zakona za održavanje ličnih odnosa između tužilje (babe) i unuka, pa je tužbe-ni zahtev valjalo odbiti. To pravo se može ostvariti kada se odnosi između tužilje i majke malolet-nog deteta poprave i normalizuju.



- 38 -

6611.. Odluka o održavanju ličnih odnosa maloletnog deteta i roditelja kojem ono nije povereno

na čuvanje može biti izmenjena samo ako postoje nove okolnosti i ako se izmenom odluke ne ugrožava interes deteta.

Iz obrazloženja: Prema spisima predmeta, ranijom pravnosnažnom presudom je razveden brak između stranaka i

uređen je način održavanja kontakata tuženog kao oca sa malo-letnim detetom, koje je povereno majci na vršenje roditeljskog prava. Tužilja traži da se izmeni način održavanja ličnih odnosa tuže-nog sa detetom, tako šgo bi se ti odnosi održavali isključivo u njenom prisustvu i u mestu gde ona živi. Prema navodima tužilje, razlog za izmenu načina održavanja ličnih odnosa tuženog sa detetom jeste u tome što je tuženi alkoholičar i u alkoholisanom stanju postaje agresivan, što pričinjava te-škoće u komunikaciji sa detetom.

Ocenom izvedenih dokaza, a posebno nalaza i mišljenja organa starateljstva, prvostepeii sud je zaključio da nisu ispunjeni uslovi za izmenu odluke o načinu održavanja ličnih odnosa tuže-nog i njegovog maloletnog deteta s obzirom na to da tuženi nije ispoljio nikakvo nasilje nad de-tetom a u prethodnom periodu je kontakte s njim ostvarivao bez prisustva majke kao zakonskog zastupnika.

Iz navedenog proizlazi zaključak da tužilja nije pružila dokaze da će pri održavanju odnosa oca s detetom bez prisustva majke doći do ugrožavanja fizičkog i psihičkog stanja deteta. Nika-kve okolnosti od donošenja ranije presude nisu se promenile, a svi postupci koji su se vodili ili se vode prema tuženom potiču iz vremena trajanja zajednice života stranaka. U interesu je malo-letnog deteta da se ostvaruju kontakti s roditeljem s kojim ne živi i to pravo mu se ne može us-kratiti, pa pošto nije dokazano da je tuženi alkoholičar, on ima pravo na održavanje odnosa sa svojim detetom bez prisustva majke deteta.

(Iz presude Okružnog suda u Užicu, Gž. 689/09 od 31.03.2009. godine)

6622.. Dužnost je roditelja sa kojim dete živi da omogući detetu ostvarivanje prava na održava-

nje ličnih odnosa sa drugim roditeljem u skladu sa odlukom suda, čak i ako to od tog roditelja zahteva određene materijalne izdatke.

Iz obrazloženja: Presudom o razvodu braka dete je povereno na čuvanje, negovanje i vaspitanje majci, koja

živi u zemlji (ona vrši roditeljsko pravo), sa pravom oca, koji živi u Švajcarskoj, da održava lič-ne odnose sa maloletnim detetom koje će da provodi u Švajcarskoj sedam dana zimi i petnaest dana leti, ali samo u toku dana, dok bi dete noći provodilo sa majkom. Starost deteta od pet go-dina i pomenuti način viđanja između oca i deteta očigledno zahteva da majka sa detetom putuje u Švajcarsku i da sa njim bude noću. Prvostepeni sud je odlučio da sve troškove ovakvog viđa-nja između oca i maloletnog deteta i za maloletno dete, ali i za majku snosi otac.


- 39 -

Odlučujući po žalbi koju je otac izjavio protiv takve presude Okružni sud je našao da je pravo deteta na održavanje ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi zagarantovano zakonom, što isto-vremeno znači da je dužnost drugog roditelja sa kojim dete živi da detetu omogući ostvarivanje tog prava u skladu sa sudskom odlukom, pa čak i ako to zahteva od tog roditelja određene materijalne izdatke. U konkretnoj situaciji pravilno je prvostepeni sud zaključio da otac treba da snosi sve tro-škove vezane za putovanje majke i deteta u Švajcarsku, kao i za njihov smeštaj, s obzirom da dete noći po sudskoj odluci ne može da provodi sa ocem, već mora sa majkom. Međutim, po shvatanju Okružnog suda ostale troškove koji proističu iz boravka majke u Švajcarskoj, a koji su vezani za njenu ishranu, odeću, obuću i drugo što bi spadalo u domen njenog izdržavanja, otac kao bivši su-prug ne treba da snosi jer on nema obaveze vezane za zakonsko izdržavanje majke deteta kao bivše supruge. Nametanje ocu i te obaveze za njega bi u konkretnoj situaciji predstavljalo očiglednu ne-pravdu. Upravo zbog toga Okružni sud je u tom delu i preinačio prvostepenu presudu.

(Iz presude Okružnog suda u Kraljevu Gž.br. 3195/08 od 5.12.2008. godine)

6633.. U najboljem interesu deteta, a prilagođen životnim prilikama oba roditelja, mora biti

model viđanja maloletnog deteta sa roditeljem sa kojim ne živi.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud, kako se osnovano ukazuje žalbom, u svojim razlozima nije naveo drugi deo nalaza

i stručnog mišljenja ovlašćenog Instituta, a koji žalba citira. Međutim, to ne utiče - prema stavu drugostepenog suda - na pravilnost odluke o poverava-

nju zajedničkog deteta stranaka. Jer, i ako je Institut konstatovao da majka aktuelno ispoljava disfunkcionalne obrasce roditeljskog ponašanja koji se manifestuju kao neprepoznavanje raz-vojne potrebe deteta u uspostavljanju komunikacije sa ocem a uz odsustvo spremnosti da ade-kvatno podrži uspostavljanje i razvijanje ove komunikacije i da ukoliko se tokom narednih šest meseci ne realizuje, mišljenje je Instituta da postoje uslovi da se odluka o poveravanju promeni i dete poveri ocu.

Ovakvo mišljenje ne utiče na pravilnost odluke o poveravanju, zato što je prvostepeni sud posle toga pribavio i nalaz i mišljenje nadležnog Centra za socijalni rad, u kome je izneto da u periodu od kada maj-ka vrši roditeljsko pravo ona nije ugrožavala interese deteta koje je adekvatno zbrinuto te da se nisu ste-kli uslovi za izmenu odluke o poveravanju. Pri tome, prvostepeni sud je utvrdio da od kako zajedničko dete stranaka sa majkom živi u B. tužilac ne dolazi da preuzme dete, što samo ukazuje na njegovu neod-govornost. Dakle, ni drugostepeni sud ne vidi opravdane razloge na strani tužioca da u B. gde živi nje-govo dete preuzima dete, a majka naprotiv preduzima sve kako bi otac to činio pa u tom smislu kod tu-žene nema aktuelnog ispoljavanja disfunkcionalnog roditeljskog ponašanja u uspostavljanju komunika-cije deteta sa ocem, pogotovo što sada dete ne živi sa roditeljima tužene.

Prvostepeni sud je pravilno utvrdio model viđanja deteta sa ocem kako je to predložio Centar za soci-jalni rad i žalba neosnovano ukazuje na nepravilnost te odluke.

To što po navodima žalbe stranke slave istu slavu ne ugrožava prava tuženika da za njegovu sla-vu dete bude kod njega.


- 40 -

Žalbeni predlog tuženika za preinačenje odluke o viđanju, prema stavu drugostepenog suda, nije osnovan iz razloga što dete stranaka sada živi u drugoj porodici u obližnjem mestu, pa je traženje tu-žioca da majka dovodi dete radi viđenja sa ocem neosnovano. Zato na strani tuženika nema oprav-danih razloga za zahtev da mu tužena dovodi dete radi preuzimanja.

Sve to znači da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 61. Porodičnog zakona. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 2. 34/08 od 21.03.2008. godine)

6644.. U sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje roditeljskog prava sud je dužan da se

rukovodi najboljim interesom deteta, odnosno njegovim emocionalnim potrebama i željama, prilikom određivanja načina ostvarivanja prava deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi.

Iz obrazloženja:

Prvostepeni sud pobijanom presudom odbija tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud donese presudu kojom će izmeniti odluku o poveravanju maloletnika N.N. na negu, čuvanje i vaspitanje, utvrđenu presudom tog suda, te doneti odluku kojom će ga poveriti na negu, čuvanje i vaspitanje ocu (tužiocu). Obrazloženje - da je u postupku dokazano da tužilac grubo krši vrše-nje roditeljskog prava (da preduzima samostalno lečenje deteta bez odgovarajuće stručnosti itd.), te da i kroz postojeću sudsku odluku u pogledu modela viđanja sa detetom može ostvariva-ti svoje roditeljsko pravo (kroz preventivni nadzor putem organa starateljstva).

Imajući u vidu odredbe člana 61. st. 1, 2. i 3., člana 65. st. 1. i 6., člana 78. stav 3., člana 81. stav 3. tačka 3., člana 266. stav 1. i člana 270. Porodičnog zakona, prvostepeni sud - međutim - u konkretnom slučaju propušta da pouzdano utvrdi da li se i u kojoj eventualnoj meri izvršava pravnosnažna i izvršna odluka tog suda u delu koji se odnosi na utvrđeni način viđanja, odnosno održavanja ličnih odnosa i kontakata tužioca i maloletnog deteta tj. ukoliko se ona ne izvršava, utvrdi koji su razlozi za to, da li je krivica na strani tužioca ili je ona na strani tužene; ako je krivica na strani tužene, da utvrdi kolika je kri-vica na njenoj strani, na koji način ona onemogućava viđanje tužioca sa njihovim maloletnim detetom, da li ostvaruje saradnju sa Centrom za socijalni rad, koliko sve to utiče na ostvarivanje prava deteta da ostvaruje lične kontakte sa roditeljem sa kojim ne živi (član 61. stav 1. Zakona), a sve u smislu odredbe člana 81. stav 3. tačka 3. Zakona.

Na ove okolnosti sud, u saradnji sa školskim psihologom ili pedagogom, odnosno organom starateljstva, porodičnim savetovalištem ili drugom ustanovom specijalizovanom za posredova-nje u porodičnim odnosima, a u prisustvu lica koje dete samo odabere, mora saslušati, tačnije zatražiti slobodno mišljenje deteta, shodno članu 65. stav 1. Zakona, imajući u vidu da se radi o detetu koje je u vreme odlučivanja bilo staro sedam godina i devet meseci. Taj razgovor je u konkretnom slučaju od značaja za ispitivanje osnovanosti tužbenog zahteva tužioca u pogledu opravdanosti izmene pravnosnažne i izvršne sudske odluke o poveravanju maloletnog deteta na negu, čuvanje i vaspitanje, a potom, saglasno eventualno novonastaloj situaciji, od stručnog ti-ma Centra za socijalni rad zatražiti novi izveštaj u pogledu opravdanosti izmene te sudske odlu-ke, rukovodeći se prvenstveno njegovim najboljim interesima, njegovim emocionalnim potreba-ma i željama - sve shodno članu 266. stav 1. Zakona.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 3384/06)


- 41 -

6655.. Komuniciranje deteta poverenog jednom roditelju dva radna dana u sedmici sa drugim

roditeljem dovodi do remećenja njegovih radnih navika i školskih obaveza.

Iz obrazloženja:

Tužilja je u svojoj žalbi - prema obrazloženju osporenog rešenja - stavila primedbu na deo koji se tiče viđenja deteta u toku nedelje (sreda i četvrtak), i to zbog školskih obaveza deteta i promena koje to stvara u njegovom svakodnevnom ritmu. Stručni saradnici drugostepenog organa navode da blizina stanovanja roditelja maloletnog deteta čini da ovakav način kontakta ne utiče značajnije na remećenje njegovih radnih navika, ispunjavanje školskih obaveza i druženje i igru. Po ovim navodi-ma, to je ujedno i prilika ocu da podeli deo roditeljske obaveze i odgovornosti sa majkom.

Vrhovni sud Srbije nalazi da se navedeni razlozi tuženog organa za ovakvu odluku ne mogu prihvatiti kao osnovani, s obzirom na to da se pri utvrđivanju modela održavanja ličnog kontak-ta maloletnog deteta sa ocem mora voditi računa isključivo o interesima i potrebama deteta za njegov pravilan duhovni i fizički razvoj i vaspitanje - shodno odredbi člana 130. Zakona o bra-ku i porodičnim odnosima.

Odluka da se školsko dete usred radne nedelje seli od majke kod oca ne može se pravdati blizinom stanovanja roditelja. Ovo zbog toga što, bez obzira na razdaljinu na kojoj žive roditelji dece, među njima ne postoji komunikacija ni dobri odnosi, pa svako pomeranje deteta tokom radne nedelje remeti njegove radne navike, školske obaveze i može biti od uticaja na njegov razvoj i uspeh u školi.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 4253/02)

6666.. Uređivanje ličnih odnosa roditelja i dece po samostalnom zahtevu, ne spada u sudsku nad-

ležnost.

Iz obrazloženja: Prema članu 131. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima, ako dete ne živi u zajednici sa

roditeljima ili sa jednim od njih, roditelji se sporazumevaju o načinu održavanja ličnih odnosa sa de-tetom, a ukoliko o tome nastane spor, odluku donosi organ starateljstva. Iz ove odredbe proizilazi da odlučivanje o samostalnom zahtevu koji se odnosi na uređivanje i održavanje ličnih odnosa roditelja i dece, ne spada u sudsku nadležnost.

Prema članu 16. stav 1. ZPP, sud u toku celog postupka, po službenoj dužnosti, pazi da li reša-vanje spora spada u sudsku nadležnost. S obzirom da su nižestepeni sudovi sudili u pravnoj stvari koja ne spada u sudsku nadležnost, ovaj sud je, u smislu člana 394. stav 2, u vezi sa članom 354. stav 2. tačka 3. ZPP, ukinuo obe nižestepene presude i odbacio tužbu.


MIŠLJENJE DETETA



- 42 -

6677.. Iako je ono suprotno dogovoru roditelja, model održavanja ličnih odnosa između roditelja

i deteta može se urediti u skladu sa izraženim mišljenjem deteta.

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, iz vanbračne zajednice parničnih stranaka rođena je imenovana maloletna. U matičnoj knjizi rođenih kao otac upisan je tuženi, a kao majka tužilja. Rešenjem nadležnog odeljenja Gradskog centra za socijalni rad, maloletno dete povereno je na neposrednu brigu i staranje majci. Iz izveštaja Gradskog centra za socijalni rad i dopune istog izveštaja u interesu maloletnog deteta je da majka samostalno vrši roditeljsko pravo što među strankama nije bilo sporno.

Predložen je privremeni model viđanja oca sa detetom. Maloletno dete, koje je prema mišljenju Centra za socijalni rad sposobno da izrazi mišljenje, bilo je izričito da ne želi da spava kod oca. Ona i dalje živi sa majkom, koja ne spori viđanje tuženog sa detetom. Tužilja živi kod njenih roditelja u stanu od 64 m2, dok su roditelji u vikendici. Maloletno dete je zdravo, pohađa četvrti razred osnov-ne škole, dobar je đak, trenira odbojku, ide na engleski, uredna je i poslušna. Tuženi živi sa sinom iz prethodnog braka (koji u letnjem periodu tri meseca boravi kod svoje majke), gde maloletna ima uslove da spava vikendom jer ima uređeno četvorosobno prizemlje i gornji sprat.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su uredili model viđanja i održavanja ličnih odnosa oca sa maloletnim detetom na osno-vu čl. 6, 61, 65, 266. i 270. Porodičnog zakona.

Relevantne odredbe: U sporu za zaštitu prava deteta sud je uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta, a

ako sud utvrdi da je u sporu za zaštitu prava stranka dete koje je sposobno da formira svoje mišlje-nje dužan je: da se stara da dete blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna, da do-zvoli detetu da neposredno izrazi mišljenje i da mišljenju deteta posveti dužnu pažnju u skladu sa godinama i zrelošću deteta, a da mišljenje deteta utvrdi na način i na mestu koje je u skladu sa nje-govim godinama i zrelošću, osim ako bi to očigledno bilo u suprotnosti sa najboljim interesom dete-ta - član 266. Porodičnog zakona.

Mišljenju deteta mora se posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim po-stupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta - član 65. stav 3. Porodičnog zakona.

Bez obzira na nesporan dogovor parničnih stranaka oko modela održavanja ličnih odnosa, sud se - i po oceni Vrhovnog kasacionog suda - rukovodio najboljim interesom deteta kome se moraju podrediti interesi roditelja. Ovakvo postupanje suda je, suprotno revizijskim navodima, u skladu sa istražnim načelom (član 205. Porodičnog zakona) prema kome - u postupku u vezi sa porodičnim odnosima - sud može utvrđivati činjenice i kada one nisu među strankama sporne, a može i samo-stalno istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela.

Imajući u vidu da maloletno dete ima želju da viđa oca ali da je bila izričita u tome da ne že-li da noći provodi kod oca, sud je na osnovu tako izraženog mišljenja (koje je pribavio u skladu sa istražnim načelom) odredio način održavanja ličnih odnosa tuženog sa maloletnim detetom.



- 43 -

6688.. Organ starateljstva dužan je da detetu dâ sva obaveštenja koja su mu potrebna za for-

miranje mišljenja a prilikom njegovom utvrđivanja u porodičnom sporu.

Iz obrazloženja:

Prvostepena presuda je isključivo zasnovana na mišljenju organa starateljstva i – pri tome - nije sporno da se u ovakvoj vrsti spora mora uvažiti mišljenje stručnih ustanova, u koje svakako i ovaj spada.

Međutim, član 65. Porodičnog zakona definiše mišljenje deteta i predviđa da dete, koje je spo-sobno da formira svoje mišljenje, ima pravo da ga slobodno izrazi. Dete koje je navršilo 10 godina života može slobodno i neposredno izražavati svoje mišljenje i u sudskom postupku. Ali, da bi dete takvo mišljenje izrazilo, ono, po stavu 2. pomenutog člana, mora blagovremeno dobiti sva obavešte-nja koja su mu potrebna za njegovo formiranje.

Organ starateljstva, u svom izveštaju od 28.12.2009. godine, detaljno analizira socijalno-ekonomske i porodične prilike u kojima živi maloletnik, na koji način je sa njim uspostavljen kontakt, te se na bazi toga zaključuje da je on formirao svoje mišljenje vezano o viđanju sa ba-bom i dedom po ocu i da ga slobodno izražava, a da u ovom momentu nije spreman da takve od-nose sa njima održava.

Iz tog izveštaja organa starateljstva se ne može utvrditi kakva su to obaveštenja, vezana za ostvarivanje najboljeg interesa maloletnog deteta u odnosu na konkretno pitanje, njemu prezen-tirana od strane stručnjaka organa starateljstva, a na osnovu kojih je dete formiralo svoje mišlje-nje odn. nije jasno na koji način je maloletnik formirao svoje mišljenje u datoj situaciji. Njegova majka je u parnici isticala strahove koji postoje kod deteta od eventualne mogućnosti oduzima-nja deteta od strane oca, određene psihološke probleme koje je dete imalo povodom toga, zbog čega je i lečeno. Stoji činjenica da organ starateljstva nije obavio nikakav razgovor sa ovde tuži-ocima, pa ni sa tog aspekta detetu nisu data potrebna obaveštenja. Prvostepeni sud nije cenio ni činjenicu da su sami tužioci razvedeni, da žive u različitim mestima, ali to u daljem toku postup-ka nije od značaja, s obzirom da je u odnosu na tužilju postupak pravnosnažno završen.

Međutim, sve što je navedeno, vezano za postojanje kolizijskog staratelja i načina formiranja mišljenja maloletnika odn. predloga organa starateljstva na kome je zasnovana prvostepena presuda, pokazuje da činjenično stanje u prvostepenom postupku nije potpuno i pravilno utvrđeno, kao i da materijalno pravo nije pravilno primenjeno. To su razlozi za ukidanje prvostepene presude, po članu 377. Zakona o parničnom postupku, u odnosu na podnosioca žalbe, u odnosu na glavno tra-ženje, a odluka o troškovima spora je morala biti ukinuta u celini zbog utvrđene solidarnosti na strani tužilaca.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž.2 225/11(2) od 23.05.2011. godine)

6699.. Odluku o vršenju roditeljskog prava posle razvoda braka sud će doneti na bazi sveobu-

hvatne ocene najboljeg interesa deteta. Ako je dete navršilo deset godina života, potrebno je uzeti u obzir i njegovo mišljenje.


- 44 -

Iz obrazloženja: Nižestepene odluke su zasnovane na Porodičnom zakonu (dalje: Zakon), ali tužbeni zahtev,

postupanje suda i razlozi nižestepenih odluka nisu usaglašeni sa suštinskim promenama, koje je Zakon uveo u regulativi roditeljskog prava, odnosima roditelja i dece i pravima deteta. Odred-bama čl. 75. do 78. Zakona, propisana su pravila o vršenju roditeljskog prava, koje se realizuje kao zajedničko ili samostalno vršenje roditeljskog prava. Zakon za razliku od ranije važećeg Za-kona o braku i porodičnim odnosima ne određuje izmenu ranije sudske odluke o čuvanju i vas-pitanju dece, već propisuje donošenje odluke o vršenju roditeljskog prava, s tim da zbog prome-njenih okolnosti sud može da odluči o promeni načina vršenja roditeljskog prava. Polazeći od nesporne činjenice da u ovom slučaju stranke, kao roditelji ne vode zajednički život, da nema sporazuma o vršenju roditeljskog prava, da postoji ranija sudska odluka o poveravanju deteta na čuvanje i vaspitanje majci u režimu ranije važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima i da se tužilac pozvao na promenjene okolnosti, sudovi su bili dužni da rukovodeći se najboljim inte-resom deteta, kao osnovnim i najvažnijim principom, odluče o vršenju roditeljskog prava, odno-sno odrede jednog od roditelja, koji će samostalno vršiti roditeljsko pravo primenom pravila propisanih Zakonom, ukoliko roditeljsko pravo ne vrše zajednički. Poveravanje deteta jednom od roditelja i time ograničenje prava drugog roditelja je u isključivoj nadležnosti suda, prema članu 65. Ustava Republike Srbije i članu 9. stav 1. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta. Kod ocene najboljeg interesa deteta sud treba da oceni sve okolnosti koje mogu biti od značaja za donošenje odluke o vršenju roditeljskog prava i to karakteristike, potrebe i želje dete-ta, mogućnosti i sposobnosti roditelja da zadovolje potrebe deteta, materijalne i stambene prili-ke i dr. Međutim, u ovom slučaju, odluka o vršenju roditeljskog prava na bazi sveobuhvatne ocene najboljeg interesa deteta je izostala.

Takođe, osnovano se revizijom ukazuje na propuste suda u vezi donošenja odluke o saslušanju deteta.

Prema članu 65. st. 1. i 4. Zakona, dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje, ima pra-vo slobodnog izražavanja tog mišljenja. Dete koje je navršilo desetu godinu života može slo-bodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima. Iz navedenog proizilazi da je pravo deteta na slobodno izražava-nje mišljenja uslovljeno njegovom sposobnošću da formira svoje mišljenje i da donja starosna granica za ostvarenje ovog prava nije propisana. Za decu preko deset godina postoji zakonska pretpostavka o dostignutoj zrelosti za izražavanje mišljenja u sudskom i upravnom postupku. Mišljenju deteta se mora posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču u svim postup-cima kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta (član 65. stav 3. Zakona). Pri tom sud nije u obavezi da prihvati mišljenje deteta, već da isto ceni u sklo-pu svih okolnosti konkretnog slučaja. U ovoj pravnoj stvari Centar za socijalni rad se izričito iz-jasnio da maloletno dete stranaka može da se uključi u sudski postupak i da ne postoji opasnost od poremećaja njegove emocionalne i intelektualne ravnoteže. Stoga se razlozi nižestepenih od-luka za odbijanje pribavljanja mišljenja deteta stranaka samo zbog starosti - jer je mlađe od de-set godina, ne mogu prihvatiti. Istovremeno nedostaje obrazloženje suda u vezi izraženog mi-šljenja deteta datog pred Centrom za socijalni rad.



- 45 -

7700.. Sud će, po službenoj dužnosti, na pouzdan način ispitati sposobnost deteta da formira svo-

je mišljenje pre nego što ga, u postupku, utvrdi.

Iz obrazloženja: Sud mišljenje deteta starijeg od 10 godina, respektuje tek ako prethodno utvrdi da je ono sposobno

da formira svoje mišljenje, što je moguće ispitati samo kroz konsultacije sa organom starateljstva ili spe-cijalizovanom ustanovom, ili odgovarajućim stručnjakom, a mišljenje se utvrđuje na način i na mestu, odnosno u uslovima, koji su u skladu sa životnom dobi i zrelošću deteta.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž.2. 14/06(3))

7711..

Sud može, na zahtev jednog roditelja, izmeniti odluku o čuvanju i vaspitavanju dece ako to zahtevaju promenjene prilike, a o ispunjenosti uslova za izmenu odluke o poveravanju dece kao i o drugim pravima dece, odlučuje se prvenstveno prema njihovim interesima.

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, naznačenom pravosnažnom presudom razveden je brak parničnih stranaka i maloletne ćerke poverene su na čuvanje i vaspitanje majci - tuženoj.

Otac - tužilac je nakon razvoda viđao decu po uobičajenom modelu predloženom od strane or-gana starateljstva.

Tužena se nakon razvoda sa decom iselila iz stana u kome je bilo poslednje zajedničko prebiva-lište stranaka i nastavila da živi kod svojih roditelja u nedostatku rešenog stambenog pitanja. Protiv tužioca je vodila spor za smetanje poseda stana u kojem je bilo njihovo zajedničko prebivalište, a u kojem tužilac živi sve vreme.

Tužilac je tokom 1994. godine zasnovao novu bračnu zajednicu u kojoj je tokom 2000. godine rođeno dete, a 1995. godine je dao saglasnost tuženoj da se sa decom iseli u A. Do ovog iseljenja, međutim, nije došlo.

Tužena je tokom 1997. godine dobila posao u D. i u avgustu mesecu sa decom je napustila zemlju i nastanila se u D. gde i sada živi. Tužilac je znao za tu činjenicu i deci je ispisao brojeve telefona kako bi ga zvale iz D, ali je potom preko organa starateljstva i stanice milicije ishodovao zabranu za njihovo na-puštanje zemlje.

Tužena je sa decom u međuvremenu već napustila zemlju. Utvrđeno je da tužena u D. ostvaruje primanja koja njoj i deci omogućavaju da žive u četvoro-

sobnom stanu, da svako dete ima svoju sobu, da deca pohađaju niz vannastavnih aktivnosti (muzič-ka škola, drama), bave se sportovima (plivanje, tenis, rukomet) i potpuno su savladala danski jezik (tečno ga govore i pišu) i odlični su đaci.

Tužilac je vlasnik troiposobnog stana u B. u kojem živi sa suprugom i maloletnim sinom a u ko-jem bi maloletne ćerke iz prethodnog braka imale svoju sobu. Mišljenje organa starateljstva o potre-bi da se odluka o dodeli dece izmeni zasnovana je na činjenici prekida kontakta maloletne dece sa


- 46 -

ocem, a navedeno mišljenje dato je na osnovu ostvarenog kontakta sa tužiocem jer je tužena imala bora-vište u inostranstvu i u prisustvu privremene mere kojom je obavezana da decu preda tužiocu. Ni ona ni deca od tada nisu dolazile u našu zemlju, sve do momenta kada je saslušana u svojstvu stranke.

Na utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev za izmenu odluke o poveravanju maloletne dece, nalazeći da za to nisu ispunjeni potrebni uslovi propisani odredbom člana 125. Zakona o braku i porodičnim odnosima.

Prema navedenoj odredbi, sud može na zahtev jednog roditelja izmeniti odluku o čuvanju i vaspita-vanju dece ako to zahtevaju promenjene prilike. Prema članu 130. Zakona kao i članu 3. stav 1. Konven-cije Ujedinjenih nacija o pravima deteta koju je naša zemlja ratifikovala, o ispunjenosti uslova za izmenu odluke o poveravanju dece kao i o drugim pravima dece, odlučuje se prvenstveno prema njihovim inte-resima.

Za izmenu odluke o poveravanju dece neophodno je da su ispunjena dva uslova: da su prome-njene prilike od donošenja odluke čija se izmena zahteva i da je zbog tih promenjenih prilika u inte-resu dece da se ta odluka izmeni.

Prilikom donošenja osporene odluke, nižestepeni sudovi su ispitavši sve okolnosti objektivne prirode (ekonomske, stambene i imovinske uslove) kao i okolnosti subjektivnog značaja (deca žen-skog pola u periodu predadolescencije, starosti od 14 i 15 godina u kojem je prisustvo majke od ve-likog značaja za njihov dalji pravilan emocionalni i psihički razvoj), rukovodeći se u prvom redu in-teresima maloletne dece pravilno odlučili da je u njihovom interesu da i dalje ostanu poverene na brigu, staranje i vaspitanje tuženoj - majci.

U prilog takvom zaključku ide i činjenica da se radi o deci koja već osam godina žive u sredini na koju su potpuno adaptirana, o čemu svedoči činjenica da se radi o odličnim đacima, uspešnim i u škol-skim i u vanškolskim aktivnostima.

Neosnovani su navodi revizije da nižestepeni sudovi nisu cenili mišljenje organa starateljstva. Sudovi su cenili navedeno mišljenje stručnog tima organa starateljstva, imajući u vidu da je ono da-to na osnovu kontakta ostvarenog samo sa tužiocem, a da je preporuka organa starateljstva o potrebi da se odluka o dodeli dece izmeni zasnovana na činjenici da je došlo do potpunog prekida kontakta maloletne dece sa ocem.

To, međutim, ne može biti bitan razlog za izmenu odluke o dodeli dece, utoliko pre što se krivica zbog prekida kontakta ne može pripisati samo tuženoj već i tužiocu koji je mogao da pokuša da ostvari kontakt sa svojom decom preko Konzulata, što on u proteklim prilikama nije učinio.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3062/05)

SMISAO RODITELJSKOG PRAVA


7722.. Prema članu 67. Porodičnog zakona, smisao roditeljskog prava izvodi se iz dužnosti rodi-

telja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. U tom


- 47 -

smislu, u najboljem je interesu deteta da roditelj, koji samostalno vrši roditeljsko pravo, zna gde se nalazi dete i kada je na viđanju kod drugog roditelja.

Iz obrazloženja: Izvršni poverilac je podneo predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave, u kojem je naveo da

izvršna dužnica ne postupa u skladu sa izvršnom ispravom kojom su regulisani lični odnosi malolet-ne dece sa ocem - izvršnim poveriocem.

Prvostepeni sud je utvrdio da je početkom avgusta 2009. godine izvršna dužnica sa maloletnom decom boravila u inostranstvu na letovanju, a da je za to vreme izvršni poverilac promenio mesto stanovanja, te da je nakon povratka izvršne dužnice i dece sa letovanja izvršni dužnik preuzeo decu na viđanje narednog vikenda, ali je odbio da saopšti svoju novu adresu. Dopisom je punomoćnik iz-vršne dužnice uputila pismo u kome ga obaveštava da dužnica ne može davati decu na viđanje dok je poverilac ne obavesti o novoj adresi.

Pravilno se prvostepeni sud pozvao na odredbu člana 6. Porodičnog zakona i na načelo da u po-stupanju sa decom svako ima obavezu i dužan je da se rukovodi najboljim interesima deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta i da je sud u obavezi da se rukovodi takvim interesom, pa je prvo-stepeni sud pravilno zaključio da je u najboljem interesu deteta da roditelj, koji samostalno vrši ro-diteljsko pravo, zna gde se nalazi dete kada je na viđanju kod drugog roditelja.

Smisao roditeljskog prava po članu 67. Zakona, koje je izvedeno iz dužnosti roditelja, postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. U konkretnom slučaju, izvr-šni poverilac nije naveo opravdan razlog zbog koga bi uskratio izvršnoj dužnici obaveštenje o tome na kojoj adresi će se deca nalaziti dok ostvaruju lični kontakt sa ocem.

(Iz Rešenja Višeg suda u Subotici, Gž. 290/10 od 23.02.2010. godine)

7733.. Poveravanje deteta ocu u situaciji kada majka ne dozvoljava viđanje deteta sa ocem i ne

sarađuje sa Centrom za socijalni rad.

Iz obrazloženja:

Usvojivši tužbeni zahtev i izmenivši odluku o poveravanju maloletnog deteta, donetu u presudi kojom je razveden brak stranaka, nižestepeni sudovi su imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje - pravilno primenili odredbe čl. 270., 272. i 67. Porodičnog zakona. Pri tome, opravdano smatraju da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta, a da će u ovom trenutku u konkretnom slučaju prava i interesi deteta biti bolje zaštićeni poveravanjem deteta ocu.

Donoseći ovakvu odluku, a rukovodeći se najboljim interesom maloletnog deteta stranaka, nižeste-peni sudovi su – i prema stanovištu Vrhovnog suda - pravilno ocenili da je otac podoban da mu se malo-letno dete poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava, uz pravilnu ocenu stručnog mišljenja organa starateljstva (izveštaj nadležnog Gradskog centra za socijalni rad) - otac je motivisan za staranje o malo-letnom detetu a majka nije sarađivala i nije dozvoljavala viđanje deteta sa ocem.

Kako je za pravilan razvoj deteta, njegovo formiranje u zrelu i stabilnu ličnost neophodno prisustvo oba roditelja, Zakonom je utvrđeno da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne


- 48 -

živi u porodičnoj zajednici, a time i roditelj sa kojim dete ne živi ostvaruje jedan važan deo sadržine svog roditeljskog prava.

Interes deteta je pravni standard čija se sadržina različito određuje, i na njega utiču mnogobrojne različite objektivne okolnosti, ali i subjektivni i individualni sistem vrednosti, o kome se vodi raču-na kada se donosi odluka o poveravanju.


7744.. Preudaja majke za drugog supruga sa kojim je sada u zajednici života i sa kojim ima malo-

letnu kćer staru godinu i po dana, nije razlog i osnov da se izmeni odluka suda o poveravanju, čuvanju i vaspitanju deteta i ono bude povereno ocu na čuvanje i vaspitanje deteta, već je dokaz više da je ranija presuda pravilna, jer maloletnik sada živi i raste u kompletnoj porodici.

Interes maloletnog deteta je ono što je odlučujuće u parnicama u kojima se donosi odluka suda o poveravanju dece na čuvanje i vaspitanje, to je izričito propisano članom 130. Zakona o braku i po-rodičnim odnosima. Sud je dužan da na pogodan način ispita sve okolnosti koje su od značaja za pravilan duhovni i fizički odgoj i vaspitanje deteta i da se prilikom donošenja odluke rukovodi pr-venstveno interesima deteta.

U konkretnom slučaju interes je maloletnog D. rođenog 1.06.1990. godine da i dalje bude kod majke i sa majkom uz koju je dete naviklo. To što se majka V. preudala za drugog čoveka, sa kojim sad živi u zajednici života i sa kojim ima maloletnu kćer staru godinu i po dana nije razlog i osnov da maloletni D. bude poveren ocu na čuvanje i vaspitanje i dokaz je više da mal. D. sada živi i raste u kompletnoj porodici u kojoj ima i mlađu sestru. Uostalom, kod izvođenja dokaza saslušanjem stra-naka na ročištu pred sudom 12.04.1996. godine, tužilac je izričito izjavio da on ne insistira da malo-letni D. pređe kod njega, već samo traži da može redovno sa detetom da se viđa i sastaje i da mu pravo na viđenje niko ne osporava.

(Okružni sud u Prokuplju, Gž. 626/96)

7755.. Sud će doneti privremenu meru radi zaštite i smeštaja maloletnog deteta kod majke, ukoliko po-

stoji nesporna činjenica da je tuženi kao otac zadržao zajedničko dete protivno volji majke, i time ga odvojio od majke i sestre, sa kojima je živeo.

(Okružni sud, Beograd, Gž. 5778/96)

7766.. Navodi dužnika da naredba Vrhovnog suda Države Kalifornije ne sadrži obavezu dužnika na činid-

bu za predaju maloletne dece poveriocu, niti je za tu činidbu dat rok - nisu osnovani, jer je poverilac tom naredbom suda određen za isključivo zakonsko i fizičko pravo čuvanja i staranja o maloletnoj deci, pa se činidba dužnika - predaja dece poveriocu podrazumeva, iako nije izričito navedena u toj naredbi.


7777.. Sud će poveriti dete na čuvanje i vaspitanje i negu ocu ukoliko je to u interesu za njegov psiho-

fizički razvoj, uzrast deteta i emotivnu vezu deteta sa ocem. (Opštinski sud, Mladenovac, P. 322/95)


- 49 -

7788.. Pri regulisanju načina viđenja roditelja i deteta tokom brakorazvodne parnice, sud mora da uzme

u obzir eventualne psihičke smetnje koje bi se pojavile kod deteta. Ovde se radi o detetu starom dve godine, koje je stalno kod majke, pa bi trebalo postepeno omogućiti ocu kontakt, prvo kraće, a tek kasnije duže vreme, kako bi se dete prilagodilo ocu postepeno.


7799.. Lišavanje života jednog roditelja od strane drugog je razlog za lišavanje roditeljskog prava po-

tonjeg, kad sud, ispitujući okolnosti tragičnog događaja i ostale okolnosti slučaja nađe da bi vrše-njem roditeljskog prava bili teško oštećeni interesi deteta.

(Okružni sud u Subotici, Gž. 235/94)

8800.. Baba i deda maloletnice po majci nemaju aktivnu legitimaciju da traže izmenu odluke kojom je

ona poverena na negu i čuvanje svom ocu. (Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 576/94)

8811.. Izvršenje radi oduzimanja deteta može biti upereno protiv svakog lica kod koga se dete nalazi,

bez podnošenja tužbe radi predaje deteta. (Okružni sud u Požarevcu, Gž. 1291/94)

8822.. Ne može se tražiti izuzeće Centra za socijalni rad koji treba da se izjasni o poveravanju dece

razvedenih bračnih drugova. (Vrhovni sud Srbije, Rev. I. 4428/94)

8833.. Okolnost da u izreci presude kojom se određuje način održavanja ličnih odnosa deteta sa roditeljem

koji ne vrši roditeljsko pravo nije tačno naveden datum kada će se ovo viđenje odvijati ne čini presudu nepodobnom za izvršenje, odnosno izreku ove presude nerazumljivom i nejasnom, ako je predmet izvr-šenja odrediv prema obrazloženju same presude, odnosno prema opštepoznatim okolnostima ili činjeni-cama koje se mogu na lak i dostupan način saznati.


8844.. Pod održavanjem ličnih odnosa roditelja i dece podrazumevaju se i odnosi prilikom uzimanja

obroka i odlaska na spavanje. (Okružni sud, Novi Sad, U. 204/93)

8855.. Primaran je interes deteta da održava odnose sa oba roditelja, a loši odnosi između roditelja, to mu

pravo ne mogu isključiti. (Okružni sud, Novi Sad, U. 323/93)


- 50 -

8866.. Kontaktiranje roditelja sa decom putem telefona, ako je to rešenjem određeno i regulisano, je u

funkciji održavanja ličnih odnosa roditelja i dece, pa se to pravo roditelja ne može uskratiti. (Okružni sud, Novi Sad, U. 384/93)

8877.. Nema uslova za izmenu presude o smeštaju malodobnog deteta u korist roditelja koji je samo-

voljno oduzeo dete od drugog roditelja, kada se uslovi za to nisu bitno izmenili i kada je dete i dalje emotivno vezano za oba roditelja.

(Vrhovni sud Vojvodine, Rev.200/91)

STARANJE O DETETU


8888.. Kao kriterijum za poveravanje deteta (u situaciji kada su oba roditelja motivisana da

održavaju lične odnose sa maloletnim detetom, a ono ispoljava jednaku lojalnost prema njima) uzima se ono što je u njegovom najboljem interesu s obzirom na uzrast i potrebe na emocionalnom i razvojnom planu, kao i sposobnost oba roditelja da prepoznaju razvojne potrebe deteta i njihova spremnost da ih zadovolje i u punoj meri zaštite ličnost, prava i interese deteta.

Iz obrazloženja: Odredbama čl. 68. do 74. Porodičnog zakona regulisano je roditeljsko pravo, koje obuhvata sta-

ranje o deci, čuvanje, vaspitavanje, podizanje i obrazovanje dece, njihovo zastupanje, izdržavanje, kao i upravljanje i raspolaganje imovinom dece. Ova prava i dužnosti ima roditelj kome je dete po-vereno, čime se drugi roditelj koji ne živi sa detetom ne lišava roditeljskog prava. Svako - pa i sud - je u svim aktivnostima koji se tiču deteta, kao i u sporu za zaštitu prava deteta, dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta.

U postupku je, u konkretnom slučaju, utvrđeno da su oba roditelja motivisana da održavaju lič-ne odnose sa detetom i da maloletno dete ispoljava jednaku lojalnost prema oba roditelja, ali da je u najboljem interesu deteta da bude povereno majci, s obzirom na uzrast i potrebe na emocionalnom i razvojnom planu, kao i sposobnost majke da prepozna razvojne potrebe deteta, njenu spremnost da ih zadovolji i u punoj meri zaštiti njegovu ličnost, prava i interese.

Na taj način će se, uz aktivnu ulogu oca, obezbediti uslovi za pravilan i psihofizički razvoj deteta. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3236/08 (1) od 03.12.2008. godine)


- 51 -

ČUVANJE I PODIZANJE DETETA


8899.. Roditelj koji sprečava drugog roditelja da sa maloletnim detetom održava lične odnose,

nije podoban da mu se dete poveri na čuvanje, vaspitanje i izdržavanje. Kada roditelji imaju prebivalište na području dva organa starateljstva za pravilnu odluku suda o povera-vanju zajedničke maloletne dece na čuvanje i vaspitanje nužno je pribaviti mišljenje oba organa starateljstva.

Iz obrazloženja: Stav prvostepenog suda u pogledu neurotičnih simptoma koji se javljaju vezano za strah kod

maloletnog deteta prilikom kontakta sa ocem preuranjen je, jer iz priložene dokumentacije, koju sud nije u celosti cenio, proizilazi da je realizovan samo jedan kontakt u prostorijama Centra, na inicijativu i u prisustvu stručnih radnika koji je protekao uredno. Do daljeg kontaktiranja nije do-šlo i ono nije zaživelo, pa je sud morao utvrditi sve okolnosti te eventualno saslušati stručni tim lekara (psiholog-psihijatar), kako bi na nesumnjiv način utvrdio neophodne činjenice radi donoše-nja privremene mere zabrane viđanja oca sa maloletnim detetom.

Prvostepeni sud je takođe morao imati u vidu da roditelj koji sprečava drugog roditelja da sa de-tetom održava lične odnose nije podoban da mu se deca povere na čuvanje i vaspitanje. Za pravilan psihofizički razvoj deteta potreban je kontakt deteta i sa jednim i sa drugim roditeljem.

Zbog toga, uskraćivanje drugom roditelju da kontaktira sa maloletnim detetom od strane roditelja kome je dete povereno, ne može biti u interesu deteta, što je nesumnjivo morao ceniti prvostepeni sud prilikom donošenja predmetne privremene mere.

Kada roditelji imaju prebivalište na području dva organa starateljstva, onda je za pravilnu odlu-ku o poveravanju zajedničke maloletne dece na čuvanje i vaspitanje nužno pribaviti mišljenje oba organa starateljstva.

U pogledu odluke o privremenoj meri kojom se obavezuje tuženi da na ime svoga dela doprinosi za izdržavanje malodobnog sina 4.000,00 dinara mesečno, prvostepeni sud je ocenio predlog delimično osnovanim, imajući u vidu priloženu dokumentaciju iz koje je vidljivo da je otac do sada plaćao alimen-taciju u utvrđenom iznosu što je neprimereno malo s obzirom da se radi o detetu školskog uzrasta.

Prvostepeni sud je utvrdio i mogućnosti oca, ali nije utvrdio potrebe deteta. Naime, članom 309. Zakona o braku i porodičnim odnosima je regulisano da će u sporu za izdržavanje sud utvrditi uku-pan iznos sredstava potreban za izdržavanje i prilikom utvrđivanja potreba izdržavanog lica uzeti u obzir uzrast deteta, kao i potrebe za njegovo obrazovanje. U konkretnom slučaju prvostepeni sud potrebe malodobnog M. nije utvrdio, zbog čega se dosuđeni iznos po osnovu izdate privremene me-re ne može preispitati.

Žalbene navode tuženoga da je isti doprinosio na ime alimentacije je sud cenio. Međutim, sama činjenica da je tuženi nezaposlen, ne oslobađa ga obaveze da doprinosi izdr-

žavanju malodobnog deteta, ako je taj roditelj sposoban za rad i privređivanje i ostvarivanje za-rade van radnog odnosa, jer i takvim radom se mogu obezbeđivati sredstva za izdržavanje malo-dobne dece.


- 52 -

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će postupiti shodno iznetom, detaljno ceniti celo-kupnu priloženu dokumentaciju, pribaviti mišljenje Centra za socijalni rad Grada N.S, s obzi-rom na prebivalište tuženoga na području tog organa starateljstva, po potrebi izvešće i druge do-kaze kako bi pravilno i nesumnjivo odlučio o privremenoj meri zabrane održavanja ličnih odno-sa deteta sa ocem, utvrditi potrebe deteta nesumnjivo ceneći i mogućnosti roditelja, a nakon to-ga odlučiti i o predlogu za izdavanje privremene mere - obaveze tuženoga da doprinosi za izdr-žavanje malodobnog deteta.


IZDRŽAVANJE DETETA


9900.. Po zahtevu za izdržavanje roditelja sa kojim dete živi, istaknutom u bračnom sporu, oba-

veza drugog roditelja da doprinosi izdržavanju teče od isticanja zahteva za izdržavanje a ne od donošenja odluke.

Iz obrazloženja: Kao jedno od prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, izdržavanje je nezavisno od brač-

nog statusa roditelja. Ako roditelji žive razdvojeno, roditeljsko pravo vrši roditelj sa kojim dete živi, a roditelj sa kojim dete ne živi ima pravo i obavezu da učestvuje u njegovom izdržavanju. Obaveza izdržavanja se može vezati za momenat donošenja presude u bračnom sporu u pojedinačnim slučaje-vima, kada je to prema konkretnim okolnostima opravdano.

Međutim, ovo nije pravilo već faktičko pitanje koje zavisi od okolnosti koje se odnose na odre-đenu parnicu.


9911.. Sud će, u sporu radi zakonskog izdržavanja a prilikom utvrđivanja mogućnosti majke

da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta, imati u vidu da ona - dok se nalazi na poro-diljskom odsustvu - nije u mogućnosti da ostvaruje prihode.

Iz obrazloženja: Maloletnim tuženicima je, prema zaključku prvostepenog suda, mesečno potrebno za izdržava-

nje po 19.135,00 dinara i to prema cenama usluga porodičnog smeštaja po rešenju Ministarstva rada i socijalne politike.

Imajući u vidu odredbe čl. 73, 160. i 164. Porodičnog zakona, prvostepeni sud je odlučio kao u izreci. Naime, prvostepeni sud nalazi da je činjenica da je tužilja nezaposlena, ali da je zdrava i radno sposobna, te je u mogućnosti da se radno angažuje i ostvaruje prihode nužne za


- 53 -

izdržavanje maloletnih tuženih. U preostalom iznosu izdržavanju maloletnih tuženih doprinosi-će njihov otac - zakonski zastupnik.

Međutim, ovakav zaključak prvostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilan, budući da je zasnovan na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, što ima za posledicu pogrešnu primenu ma-terijalnog prava.

Naime, tužilja je zasnovala novu vanbračnu zajednicu, u kojoj zajednici ima tek rođenog si-na. Predmetnu tužbu tužilja je podnela 14.01.2011. godine, znači dok je tužilja bila na porodilj-skom odsustvu. U vreme kada se tužilja nalazila na porodiljskom odsustvu na istu se ima prime-niti zakon koji reguliše ovaj oblik zaštite porodice, budući da u periodu nege deteta nije u mo-gućnosti da ostvaruje prihode.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž.2 265/11 od 08.07.2011. godine)

SPORAZUM O ZAJEDNIČKOM VRŠENJU

RODITELJSKOG PRAVA (Član 76. Porodičnog zakona)

9922.. U izreku presude unosi se sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava (koji sa-

drži samo saglasnost da će se roditeljska prava i dužnosti obavljati zajednički - međusob-nim sporazumevanjem i šta se smatra prebivalištem deteta).

Iz obrazloženja:

Brak stranaka je razveden naznačenom presudom nadležnog suda od 29.10.2008. godine, kojom je određeno da će roditelji zajednički vršiti roditeljsko pravo nad maloletnom decom, a da je prebi-valište dece na adresi majke. Istom presudom tužilac je obavezan da na ime svog dela doprinosa za njihovo izdržavanje plaća iznose od po 7.500,00 dinara mesečno za svako dete, počev od dana pre-suđenja pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi svakog 1. do 10. u mesecu za tekući mesec, isplatom na tekući račun. Presudom je određeno da će se održavanje ličnih kontakata između oca i dece vršiti po dogovoru roditelja.

Tužilac nije doprinosio izdržavanju dece u skladu sa navedenom sudskom odlukom, zbog čega je majka dece protiv njega podnela krivičnu prijavu i vođen je krivični postupak zbog neplaćanja iz-državanja, u kom postupku je nepravnosnažno izrečena sudska opomena. Tužilac traži izmenu odlu-ke o održavanju ličnih odnosa sa decom.

Savetodavnim posredovanjem stručnog tima Centra za socijalni rad, a nakon razgovora sa maloletnom decom, tužilac i majka maloletnih tuženih postigli su dogovor o načinu viđanja iz-među oca i dece i uz uvažavanje njihovih želja i potreba. Postigli su sporazum o vremenu i nači-nu kontakata. Stručni tim je smatrao da je postignuti dogovor stranaka primeren i da ga treba prihvatiti.

Roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, a staranje o detetu obuhvata čuvanje, po-dizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje i raspolaganje imovinom deteta, kao i


- 54 -

pravo da dobiju sva obaveštenja o detetu od obrazovnih i zdravstvenih ustanova, što čini sadržinu roditeljskog prava, u smislu člana 68. Porodičnog zakona. Sporazumom o zajedničkom vršenju rodi-teljskog prava roditelji se pismeno saglašavaju da će roditeljska prava i dužnosti obavljati zajednič-ki, međusobnim sporazumevanjem, koje mora biti u najboljem inetresu deteta, a sastavni deo tog sporazuma je i šta će se smatrati prebivalištem deteta (član 76. Porodičnog zakona). Samo to se uno-si u izreku presude, jer podrazumeva apsolutnu saradnju, sporazum i saglasnost roditelja u pogledu svega što čini sadržinu roditeljskog prava. U konkretnom slučaju roditelji ne vode zajednički život, postoji sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava, koji izvesno, već samim podnošenjem tužbe za izmenu te presude u pogledu izdržavanja i održavanja ličnih odnosa (a i samim sadržajem sporazuma), nesumnjivo ukazuje da sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava faktički nema ili ga nije ni bilo. Nakon osam meseci od donošenja presude tuženi je smanjio iznos izdržava-nja utvrđen presudom, a o visini izdržavanja nije postignut novi sporazum. Nastao je i problem ve-zan za lične kontakte dece i tužioca, zbog čega je tužena podnela krivičnu prijavu i vodi se krivični postupak protiv tužioca zbog neplaćanja izdržavanja. Čim sud mora da uređuje obavezu da se plaća izdržavanje ili način održavanja ličnih kontakata između roditelja sa kojim dete ne živi i deteta, to govori da sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava nema, već da taj sporazum ima ele-mente sporazuma o samostalnom vršenju roditeljskog prava (obavezu izdržavanja i održavanja lič-nih kontakata). Ovakvim postupanjem pravi se kompromis koji nije u najboljem interesu deteta, jer fingira odnose roditelja i dece i ne prikazuje jasnu i celovitu sliku o pravima i obavezama roditelja u vršenju roditeljskog prava. Roditelji koji nemaju međusobnog poverenja u pogledu ispunjavanja ro-diteljskih dužnosti (izdržavanje dece i održavanje ličnih odnosa) ni ne vrše zajednički roditeljsko pra-vo, koje u sebi podrazumeva međusobni sporazum o svim pitanjima. Vodeći računa o najboljem inte-resu deteta, sud je na osnovu odredbe člana 272. stav 2. i člana 273. stav 1. Porodičnog zakona, budu-ći da nesumnjivo faktički nema sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava, doneo odluku kojom se menja način vršenja roditeljskog prava i odlučio da će tuženoj biti povereno vršenje roditelj-skog prava - samostalno, jer je to faktičko stanje nakon prekida bračne zajednice i razvoda, a želja je dece da žive sa majkom i njihove želje nisu suprotne njihovim interesima, uvažavajući da su oba rodi-telja kompetentna za vršenje roditeljskog prava. Konflikt roditelja u pogledu izdržavanja dece trajnog je karaktera, bez mogućnosti postizanja sporazuma i znak je da njihov sporazum, nazvan sporazumom o zajedničkom vršenju roditeljskog prava, nije u interesu dece.

(Iz presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž.2 789/11 od 26.04.2012. godine)

SAMOSTALNO VRŠENJE RODITELJSKOG

PRAVA (Član 77. Porodičnog zakona)

9933.. Pošto po samom zakonu samostalno vrši roditeljsko pravo, roditelj maloletne dece nema

pravni interes za podnošenje tužbe radi samostalnog vršenja roditeljskog prava u situaciji ka-da je drugi roditelj preminuo.


- 55 -

Iz obrazloženja: Jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo kada je drugi roditelj nepoznat ili je umro ili je potpuno

lišen roditeljskog prava odn. poslovne sposobnosti - član 77. stav 1. Porodičnog zakona. S obzirom na činjenicu da je otac imenovanih maloletnih umro 21.12.2008. godine, njihova majka

po samom zakonu samostalno vrši roditeljsko pravo. Zbog toga je njena tužba u delu kojim se traži da se odredi da se maloletna deca povere njoj radi samostalnog vršenja roditeljskog prava nedozvoljena.

Naime, ona nema pravni interes za podnošenje tužbe u predmetnom delu, jer joj navedeno pravo pripada po samom zakonu. Pravni interes predstavlja zakonski osnov za podnošenje preobražajne tužbe, a imenovana, kako je već navedeno, nema pravni interes za podnošenje tužbe u predmetnom delu. Tuživost je uslov za meritorno odlučivanje i ima značaj procesne pretpostavke. Posledica ne-postojanja tuživosti je odbačaj tužbe.

Dakle, kako je otac maloletnih preminuo, majka maloletne dece jedina ima pravo i dužnost da vrši roditeljsko pravo iz člana 67. Zakona. Iz navedenih razloga ovaj sud je ukinuo pobijanu presu-du u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev i određeno da ona samostalno vrši roditeljsko pravo nad maloletnom decom i tužbu u predmetnom delu odbacio.

(Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 273/12 od 28.03.2012. godine

9944.. Zajedničko odrastanje bez odvajanja i vršenje roditeljskog prava od strane jednog rodite-

lja je u konkretnom slučaju u najboljem interesu dece - brata i sestre.

Iz obrazloženja:

Parnične stranke su - prema utvrđenom činjeničnom stanju - živele u vanbračnoj zajednici se-dam godina. Iz te zajednice imaju dvoje maloletne dece. Međusobni odnosi parničnih stranaka su poremećeni zbog čega je tužilja napustila tuženog u septembru 2010. godine i preselila se a deca su ostala da žive kod oca.

Ćerka se od oktobra 2010. godine nalazi u domaćinstvu majke – tužilje, koja u redovnom rad-nom odnosu ostvaruje zaradu od 15.000,00 dinara a živi kao podstanar u dvosobnom stanu za koji mesečno plaća 50 evra. Maloletna ćerka pohađa prvi razred osnovne škole i odlična je učenica. Tu-žilja prema deci gaji pozitivna osećanja, motivisana je za prihvat dece, u roditeljskoj ulozi se dobro snalazi i sposobna je da pruži potrebnu brigu i negu svojoj deci. Tuženi nije u redovnom radnom od-nosu, bavi se povremenim poslovima, mesečno zarađuje 20.000,00 dinara i poseduje nedovršenu porodičnu stambenu zgradu. Po mišljenju Centra za socijalni rad tužilja je zrela osoba i u interesu je dece da budu poverena njoj. Tuženi je u dosadašnjem vaspitanju i načinu života pokazao i neodgo-vorno ponašanje, a stil vaspitanja nije u potpunosti adekvatan.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su decu poverili tužilji na samostalno vršenje roditeljskog prava na osnovu člana 77. Po-rodičnog zakona, uz određivanje načina održavanja ličnih odnosa dece sa roditeljem koji ne vrši ro-diteljsko pravo na osnovu člana 61. istog Zakona i obavezivanje tuženog da doprinosi izdržavanju maloletne dece na osnovu njegovih odredbi iz čl. 154, 160, 161. i 162.


- 56 -

Suprotno revizijskim navodima, nalaz i mišljenje dva centra za socijalni rad, nisu suprotna. Naime, prema mišljenju oba centra (prema prebivalištu i tužilje i tuženog) proizilazi da deca treba da budu pove-rena majci. Maloletna deca (rođeni brat i sestra) sa malom razlikom u godinama su jedno drugom najbli-ži srodnici, pa je, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno stanovište nižestepenih sudova da je u njihovom najboljem interesu (član 266. Porodičnog zakona) da odrastaju zajedno - bez odvajanja.


9955.. O tome da li je roditelj obučen za pomoć detetu u zadovoljenju njegovih posebnih potreba

sud će voditi računa prilikom odlučivanja o poveravanju maloletnog deteta roditelju radi sa-mostalnog vršenja roditeljskog prava.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio da maloletno dete ima urođeni deformitet kičme i da su joj potrebne

svakodnevne vežbe, pa je tužilja sa njom provela u bolnici mesec dana radi obuke za savladavanje programa tih vežbi. Navodima tužbe se ističe da otac deteta za isto nije obučen i da zanemaruje po-trebe deteta u pogledu neophodnog svakodnevnog vežbanja, te da detetu ne stavlja mider na leđa, koji je takođe neophodno da nosi.

Kod ove vrste spora najvažniji je interes deteta, a taj interes u konkretnom slučaju najpre pod-razumeva pravilnu i potpunu negu i brigu radi poboljšanja zdravstvenog stanja odn. sprečavanja pogoršanja ukoliko ne postoje mogućnosti ozdravljenja. Stoga se u žalbi osnovano ukazuje da pr-vostepeni sud nije cenio ovu ključnu okolnost, što će u ponovnom postupku učiniti, te uz saradnju Centra za socijalni rad pravilno i potpuno utvrditi o kakvim se posebnim potrebama deteta radi, da li je i otac za vežbe sa detetom obučen i - ako jeste - da li to čini od trenutka kada je dete kod nje-ga. Zatim, prvostepeni sud konstatuje da je tužilja hronični bolesnik sa dijagnozom dijabetesa 25 godina, ne ocenjujući da li joj bolest otežava brigu i posvećenost detetu. Za svoju odluku kao raz-log navodi adaptiranost deteta na život kod oca, pri čemu ne daje jasne razloge, s obzirom na či-njenicu da je dete živelo i kod majke i da se domaćinstvo u kojem majka živi nalazi na udaljenosti od 1 km od očevog.

Osnovano se žalbom ukazuje da je u izreci presude navedeno da će roditeljsko pravo vršiti otac, bez izričitog navođenja da li se radi o samostalnom vršenju roditeljskog prava. Porodični zakon poznaje zajedničko i samostalno vršenje roditeljskog prava (čl. 75. i 77.), pa u izreci od-luke suda mora biti precizno navedeno koji model je prihvaćen kao i razlozi i propis na kome je odluka zasnovana.


9966.. Kada je činjenica da je tužena kao majka, napuštajući bračnu zajednicu, jedno dete povela

sa sobom, a drugo ostavila kod oca i tako razdvojila blizance mlađe od godinu dana, to je – sa-mo po sebi - ne čini nepodobnom za samostalno vršenje roditeljskog prava.


- 57 -

Iz obrazloženja: Navod žalbe da je tužena, napuštajući bračnu zajednicu, ostavila maloletnog sina kod oca i

odvojila ga od sestre, razdvajajući tako blizance mlađe od godinu dana, zbog čega je nepodobna za samostalno vršenje roditeljskog prava - je bez osnova.

Iz predmeta je vidljivo, a prvostepeni sud je to pravilno i utvrdio, da je tužena zbog ozbiljnih poremećaja odnosa sa majkom tužioca i samim tužiocem bila prinuđena da napusti bračnu zajedni-cu. Tom prilikom fizički nije bila u mogućnosti da sa sobom povede oboje dece, što je inače bila njena namera, te da do razdvajanja dece nije došlo zbog loše namere i loših postupaka majke prema deci i time njene nepodobnosti u roditeljskoj ulozi, već iz neophodnosti da se prioritetno reši i preki-ne boravak dece u lošem i poremećenom porodičnom okruženju. Majka je svojom odlukom da ode sa jednim detetom pravilno postupila i time – u stvari - zaštitila svoju decu.

To je - upravo suprotno navodima žalbe - čini podobnim i odgovornim roditeljem, koji adekvat-no ume da proceni interes maloletne dece i zaštiti ga adekvatnim postupcima i odlukama.


9977.. U slučaju smrti roditelja kojem je maloletno dete povereno na brigu i staranje, drugi rodi-

telj nema pravni interes za podnošsnje tužbe za izmenu odluke o vršenju roditeljskog prava pošto u takvom slučaju drugi roditelj, kao jedini roditelj, na osnovu samog zakona ima pravo i dužnost da samostalno vrši roditeljsko pravo.

Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima. tužilac je 18. avgusta 2009. godine podneo tužbu protiv svoje maloletne

kćerke K.J., radi izmene odluke o vršenju roditeljskog prava. Kao razlog za izmenu odluke tužilac je naveo smrt majke K.J. usled koje je tužiočeva maloletna kćerka ostala da živi u domaćinstvu dede i babe po pokojnoj majci. Tužilac je u tužbi predložio da ga sud presudom odredi za roditelja koji vrši roditeljsko pravo prema maloletnoj K.J. Prvostepeni sud je usvojio takav tužbeni zahtev i ovlastio tužioca da kao otac maloletne K.J. samostalno vrši roditeljsko pravo. Takvu presudu prvostepeni sud je doneo pozivajući se na odredbe čl. 67. do 73. i člana 77. Porodičnog zakona.

Prema shvatanju Apelacionog suda, presuda prvostepenog suda doneta je pogrešnom primenom materijalnog prava. Naime, iz odredbe člana 77. tačka 1. Porodičnog zakona, kojom je izričito pro-pisano da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo kada je drugi roditelj nepoznat, ili je umro, ili je potpuno lišen roditeljskog prava, odnosno poslovne sposobnosti, nesumnjivo sledi zaključak da je tužba tužioca nedozvoljena. U konkretnom slučaju tužilac nema pravni interes kao zakonski uslov za podnošenje preobražajne tužbe. Sud može pristupiti meritornom odlučivanju kad ima pred sobom jedno subjektivno pravo koje je za zaštitu podobno. Utuživost je uslov za meritorno odlučivanje i ima značaj procesne pretpostavke. U slučaju nepostojanja te procesne pretpostavke, sud će odbaciti tužbu, kako je trebalo da postupi i prvostepeni sud u konkretnom slučaju.

Roditeljsko pravo je strogo lično pravo. Ako je umro roditelj kome js dete povereno na brigu i stara-nje, drugi roditelj (u ovom postupku tužilac) ima na osnovu samog zakona pravo da preuzme dete i za


- 58 -

ostvarenje tog prava stoji mu na raspolaganju tužba za predaju deteta. Sudska odluka po takvoj tužbi bila bi izvršiva. U konkretnom slučaju, majka maloletne K.J. je umrla (preminula dana 23. jula 2009. godi-ne), pa iz člana 77. stav 1, u vezi sa članom 67. Porodičnog zakona proizlazi pravo i dužnost tužioca, kao jedinog roditelja deteta, da samostalno vrši roditeljsko pravo.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž 2. 35/10 od 27.01.2010. godine)

9988.. Prilikom donošenja odluke o poveravanju deteta jednom od roditelja, sud mora pre

svega voditi računa o interesima deteta, o njegovim emocionalnim potrebama i željama.

Iz obrazloženja: Sudovi prilikom donošenja odluke nisu uzeli u obzir sve činjenice i okolnosti na koje upućuju

odredbe člana 130. Zakona o braku i porodičnim odnosima, a koje su od značaja za pravilan duhov-ni i fizički razvoj i vaspitanje deteta, rukovodeći se pri tome prvenstveno interesima deteta, a poseb-no uzimajući u obzir emocionalne potrebe i želje deteta. Naime, iz razloga pobijane presude se za sada ne može zaključiti, da li je tužena zbog opisanih psiholoških komponenti njene ličnosti u ne-mogućnosti da adekvatno odgovori razvojnim potrebama i interesu deteta. Sudovi nisu uzeli u obzir činjenicu, da nakon prekida faktičke zajednice stranaka, dete živi sa majkom – ovde tuženom, i nisu utvrdili kako bi odvajanje deteta u situaciji kada ono izražava želju da ostane s majkom uticalo na njegov dalji psihofizički razvoj, posebno što se nalazi u periodu adolescencije.


9999.. Neophodno je da postoje posebne okolnosti iz kojih bi proizilazio interes maloletne dece da

jedno bude povereno ocu a drugo majci.

Iz obrazloženja:

Prema odredbi iz čl. 125. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima Republike Srbije pri-likom donošenja odluke o poveravanju maloletne dece sud može odlučiti da sva deca ostanu na čuvanju i vaspitanju kod jednog od roditelja, da neka ostanu kod oca, neka kod majke, da budu poverena nekom trećem ili nekoj organizaciji. Dakle, postoji zakonska mogućnost da jedno dete bude povereno majci a drugo ocu.

Kako je poznato da je za pravilan psihofizički razvoj dece najpravilnije da se deca ne razdvajaju (svakako ako to omogućuju materijalne i druge mogućnosti onog roditelja kome deca treba da budu poverena), zato moraju da postoje posebne okolnosti iz kojih bi proizilazio interes maloletne dece da jedno bude povereno ocu a drugo majci.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu Gž. broj 1019/03)


- 59 -

110000.. U slučaju smrti roditelja koji je sam vršio roditeljsko pravo, drugi roditelj ima pravo da zah-

teva da mu lice kod koga se dete nalazi preda dete na čuvanje i vaspitanje, s tim što sud može od-biti zahtev roditelja kad to opravdan interes deteta zahteva.

Iz obrazloženja: Prema činjeničnom utvrđivanju deca tužioca maloletna N.F. rođena 26. januara 1986. godine, i

maloletna A.F. rođena 4. marta 1987. godine. Presudom o razvodu braka roditelja od 25. decembra 1987. godine poverena su na čuvanje i vaspitavanje majci. Nakon njene smrti 12. januara 1998. go-dine, tuženi, inače deda i baba dece, ne žele da ih predaju tužiocu.

Odredbom člana 129. Zakona o braku i porodičnim odnosima uređuje se ostvarivanje prava roditelja da prema svom detetu vrši roditeljsko pravo, kad to pravo ne vrši drugi roditelj, već se dete nalazi kod trećeg lica, a nema odluke nadležnog organa o poveravanju deteta tome licu. Prema sa-držini ove odredbe zakona roditelj u takvom slučaju može tražiti da mu treće lice preda dete na čuvanje i vaspitavanje, s tim što sud može odbiti zahtev roditelja kao opravdani interes deteta zahteva.

Roditelju pripada pravo da se lično stara o svojoj deci. Deca se prvenstveno poveravaju na ču-vanje i vaspitavanje roditeljima a trećim licima samo ako iz određenih razloga roditelji nisu u stanju da sami vode brigu o deci. Prema tome, ako jedan od roditelja ispunjava sve uslove za staranje oko deteta, onda će dete biti povereno njemu, a ne trećem licu.

Pri odlučivanju o tužbenom zahtevu sud je ispitao sve okolnosti objektivne prirode, kao i okol-nosti subjektivnog značaja, pa je procenjujući sve utvrđene okolnosti u njihovoj povezanosti i ukup-nosti, imajući pri tom u vidu prvenstveno interes dece, kao relativnu okolnost za donošenje odluke, o čemu sud i po službenoj dužnosti mora da vodi računa, našao da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da će interes maloletne dece biti bolje zaštićen ako budu poverena na čuvanja i vaspitava-nje ocu, kao jedinom roditelju. Tužilac je nakon razvoda braka redovno održavao lične kontakte sa decom tako da se ne može reći da između njih nije razvijena odgovarajuća emotivna veza. Radi se o deci takvog uzrasta da se osnovano očekuje po prirodi stvari da će se lako navići na sredinu u kojoj tužilac živi, kao i na tužioca, jer dolaze kod oca a ne strane osobe.

Formulacija člana 130. navedenog zakona je da sud pri donošenju odluke o poveravanju de-ce na čuvanje i vaspitavanje "na pogodan način", ispituje sve značajne okolnosti i dopušta mo-gućnost odstupanja od opšteg pravila postupka. To se posebno odnosi na ispitivanje emocional-nih potreba i želja dece. Ove okolnosti mogu se ispitati preko odgovarajućih stručnjaka i van ro-čišta na način kojim će deca u najvećoj meri biti pošteđena psihičkih trauma, a da se pri tome utvrdi stvarna potreba i želja dece. U ovom slučaju, s obzirom na uzrast dece, osnovano je sud, kao i Centar za socijalni rad, procenio da deca nisu u mogućnosti da zrelo i objektivno ocene ko će bolje štititi njihove interese. Stoga, prinudno odvajanje dece po prirodi stvari neće izazvati ozbiljan poremećaj u daljem njihovom razvoju.

Kako je utvrđeno da je tužilac sposoban da obezbedi svojoj deci pravilan duhovni, fizički razvoj i vaspitavanje i da ne postoji nijedan razlog koji bi ga činio nepodobnim da mu se deca povere, po oceni Vrhovnog suda osnovano tužilac zahteva da mu tuženi, kod koga se deca nalaze, predaju decu na čuvanje i vaspitavanje.



- 60 -

110011.. Sud nije stvarno nadležan da odlučuje o načinu održavanja ličnih odnosa roditelja sa dete-

tom stranaka, osim kad u bračnom sporu donosi presudu kojom se brak razvodi ili poništava, odnosno ako u smislu člana 125. stav 4. Zakona o braku i porodičnim odnosima donosi presu-du o izmeni odluke o čuvanju i vaspitanju dece kad to zahtevaju promenjene prilike, a prvo-stepeni sud odlučujući presudom o ovakvom zahtevu čini bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 3. ZPP (član 16. ZPP) jer odlučuje o zahtevu u sporu koji ne spada u sudsku nadležnost.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pobijanom presudom odlučio o zahtevu tužioca o uređenju održavanja ličnih

odnosa roditelja - tužioca koji ne vrši roditeljsko pravo sa zajedničkim detetom stranaka. Rešavajući o žalbi tužene Okružni sud u Z. je prvostepenu presudu ukinuo i tužbu odbacio pošto je

našao da je prvostepeni sud počinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 3. ZPP (član 16. ZPP) jer je odlučivao o zahtevu u sporu koji ne spada u sudsku nadležnost.

Odredbom člana 131. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima predviđeno je da organ starateljstva može ponovo da uredi način održavanja ličnih odnosa roditelja sa detetom ako to zahte-vaju promenjene prilike bez obzira da li je o tome ranije odlučivao sud ili organ starateljstva.

U konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva je uređenje održavanja ličnih odnosa rodi-telja koji ne vrši roditeljsko pravo (tužilac) sa detetom stranaka, pa u smislu citiranog propisa proizilazi da sud nije stvarno nadležan za postupannje u ovom sporu, jer se radi o nadležnosti starateljskog organa.

Odredbom člana 16. stav 1. ZPP propisano je da sud u toku celog postupka po službenoj du-žnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, dok je stavom 2. citirane odredbe propisano da će sud kad utvrdi da nije stvarno nadležan za rešavanje spora ukinuti sprovedene radnje u postupku i tužbu odbaciti.

Kako prvostepeni sud nije u konkretnom slučaju postupio u smislu člana 16. ZPP, već je odluči-vao o zahtevu tužioca o načinu održavanja ličnih odnosa sa detetom stranaka, a koji zahtev ne spada u sudsku nadležnost (član 131. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima) počinio je bitnu po-vredu odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 3. ZPP.

Inače, u smislu člana 125. stav 3. u vezi stava 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima sud je stvarno nadležan da uređuje način održavanja ličnih odnosa deteta sa roditeljima, ali samo kad u brač-nom sporu donosi presudu kojom se brak razvodi ili poništava, odnosno u smislu člana 125. stav 4. ci-tiranog zakona ako donosi presudu o izmeni odluke o čuvanju i vaspitanju dece, ako to zahtevaju pro-menjene prilike. Međutim, kako se u konkretnom slučaju ne radi o takvom zahtevu, već o situaciji ko-ja je predviđena odredbom člana 131. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima proizilazi da je sud odlučivao o zahtevu za koji nije stvarno nadležan.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 1309/97 od 14.01.1998. godine)

110022.. Organ starateljstva može ponovo da uredi način održavanja ličnih odnosa roditelja sa de-

tetom ako to zahtevaju promenjene prilike bez obzira da li je o tome ranije odlučio sud ili or-gan starateljstva.


- 61 -

Iz obrazloženja: Predmet ovoga spora je tužbeni zahtev da se uredi način održavanja ličnih odnosa deteta sa ro-

diteljem koji ne vrši porodiljsko pravo. Odredbom člana 131. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, propisano je, da organ starateljstva može ponovo da uredi način održavanja ličnih odnosa roditelja sa detetom ako to zahtevaju promenjene prilike, bez obzira da li je o tome ranije odlučio sud ili organ starateljstva.

Iz citiranog propisa proizilazi, da odlučivanje o postavljenom tužbenom zahtevu ne spada u sud-sku nadležnost već organa starateljstva, pa je pravilno postupio drugostepeni sud kada je na osnovu ovlašćenja iz člana 16. stav 1. Zakona o parničnom postupku ukinuo prvostepenu presudu i tužbu odbacio.

U konkretnom slučaju ne radi se o sporu iz člana 125. st. 3. i 4. odnosno o brakorazvodnoj parnici u kojoj bi sud bio dužan da presudom uredi način održavanja ličnih odnosa deteta sa ro-diteljem koji ne vrši roditeljsko pravo ako ga drugi roditelj u tome sprečava, niti se radi o parni-ci kojom se traži izmena ranije odluke suda o uređenju ličnih odnosa roditelja i deteta, u kojim slučajevima bi sud bio nadležan da odlučuje.


SPORAZUM O SAMOSTALNOM VRŠENJU

RODITELJSKOG PRAVA (Član 78. Porodičnog zakona)

110033.. Odluka o poveravanju malodobnog deteta jednom roditelju se može promeniti ukoliko se

promene okolnosti i prilike a posebno ako dete izjavi da želi da živi sa drugim roditeljom.

Iz obrazloženja:

Po shvatanju Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno na osnovu odredbe člana 130. i 15. stav 4. Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Sl. glasnik RS", br. 22/80, 11/88, 22/93 i 25/93) i Konvencije o pravima deteta koju je naša zemlja ratifikovala, utvrdili i odredili da se izmeni ranija presuda i malodobna M. poveri na čuvanje i vaspitanje majci, ovde tužilji. Pri tome je od strane ni-žestepenih sudova cenjena okolnost i da je došlo do promenjenih prilika, utoliko što je u vreme po-kretanja tužbenog zahteva M. imala četiri godine, a majka imala nameru da u vreme donošenja rani-je odluke ode na rad u inostranstvo, a da je malodobna M. u vreme donošenja prvostepene odluke stara 12 godina, pred adolescencijom. Stoga je, ceneći u prvom redu interes malodobne tužilje i sve okolnosti koje su od značaja za njen pravilan duhovan i fizički razvoj i vaspitanje, pri čemu je po-sebno uzeta u obzir njena želja, o čemu je pribavljeno mišljenje odgovarajućeg stručnjaka (čl. 10. Zakona o braku i porodičnim odnosima RS) o poveravanju malodobne tužilje majci, odlučeno pra-vilnom primenom materijalnog prava.

Nižestepeni sudovi su pravilno primenili i odredbu člana 309, 310. i 311. Zakona o braku i po-rodičnim odnosima te odredili da tuženi doprinosi izdržavanju malodobne tužilje pri čemu su cenje-ne porodične i imovinske prilike obe stranke kao roditelja, uzrast M., druge obaveze stranaka da do-prinose izdržavanju dece iz drugog braka i zarade roditelja, koje su podjednake.


- 62 -

Neosnovani su navodi revizije da je materijalno pravo pogrešno primenjeno u pogledu pove-ravanja malodobne M. i izmene ranije odluke, jer suprotno navodima revizije sud izvodi za-ključke iz nalaza i mišljenja veštaka, iz kojih proizilazi da su oba roditelja podobna, da je u kon-kretnom slučaju interes malodobne M. da se poveri majci, pri čemu su u smislu citiranih odreda-ba potpuno i pravilno ocenjene sve okolnosti, naročito uzrast deteta, emotivni odnos malodobne M. u odnosu na roditelje, njena želja da živi sa majkom. Sudovi su imali u vidu i okolnost da je M. živela sa ocem, ovde tuženim, pravilno su zaključili da su dominantni razlozi da se odluka izmeni i dete poveri majci.


110044.. Centar za socijalni rad donosi odluku o tome na kome će jeziku da prati nastavu u školi

dete iz razvedenog braka u slučaju neslaganja roditelja.

Iz obrazloženja: Iz spisa ove upravne stvari proizlazi da je u postupku koji je prethodio donošenju osporenog re-

šenja utvrđeno da su navedena lica bila u braku i da je brak razveden, kojom prilikom je sud dete poverio na čuvanje i vaspitanje majci i uredio način održavanja ličnih odnosa deteta sa ocem i oba-vezao oca da učestvuje u izdržavanju deteta. Dalje je utvrđeno da roditelji deteta ne mogu da se spo-razumeju o tome na kome će jeziku dete da pohađa osnovnu školu jer tužilac, kao otac deteta, se ne slaže sa namerom majke da dete pohađa školu na srpskom jeziku, smatrajući da je za dete bolje da školu pohađa na slovačkom jeziku.

Odredbom člana 126. Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80, ... 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93... 35/94) propisano je da u pitanjima koja su od bitnog značaja za razvoj deteta odlučuju oba roditelja sporazumno i u slučaju kad po njihovom spo-razumu, ili po odluci organa starateljstva ili po odluci suda, jedan od njih vrši roditeljsko pravo, ako drugi roditelj ispunjava svoje obaveze prema detetu. Odredbom člana 127. istog Zakona je propisa-no da ako se roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ne slaže sa nekom merom ili postupkom drugog roditelja u vršenju roditeljskog prava, može o tome obavestiti organ starateljstva koji je dužan da odluči da li je takva mera odnosno postupak u interesu deteta.

Kod ovakvog činjeničnog i pravnog stanja stvari, pravilno je postupio tuženi organ kada je odbio žalbu protiv prvostepenog rešenja, kojim je odbijen zahtev tužioca da maloletnik pohađa osnovno škol-sko obrazovanje na slovačkom jeziku. Ovo sa razloga što je odluka doneta na osnovu nalaza i mišljenja stručnih radnika prvostepenog i drugostepenog organa, kojima je saglasno utvrđeno da se iz generalnog i roditeljskog funkcionisanja majke vidi da se radi o kompetentnom roditelju, sposobno za donošenje od-luka koje su u interesu deteta pa i donošenju odluke o tome na kome će jeziku dete da pohađa školu. Za-ključak stručnih radnika i stručnog tima navedenih upravnih organa da ne postoje razlozi koji bi mogli da predstavljaju interes deteta da pohađa školu na slovačkom jeziku jer su sadašnje i buduće potrebe ma-loletnog deteta pre svega za školovanje na srpskom jeziku bolje zaštićene u porodici majke kojoj je po-vereno dete na staranje i koja je učiteljica u istoj školi (otac je metalostrugar), dok su potrebe deteta za verskim, kulturnim i nacionalnim identitetom u potpunosti zaštićene sa postojećim angažovanjem od strane oba roditelja, kako je to pravilno zaključio i tuženi u obrazloženju svoga rešenja.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije U. 1792/02)


- 63 -

POTPUNO LIŠENJE RODITELJSKOG


110055.. Roditelje koji vrše nasilje nad detetom osnovano je lišiti roditeljskog prava.

Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: u braku parničnih stranaka rođeno je četvoro malolet-

ne dece. Porodica živi u kući koja je vlasništvo tuženog. Tuženi su zaposleni i ostvaruju meseč-nu zaradu od po 25.000,00 do 30.000,00 dinara. Jedno dete je učenica petog razreda osnovne škole i hiperkinetična je sa neurobiološkim poremećajem koji se manifestuje tako što sporije sa-zreva, teže kontroliše svoje aktivnosti i izuzetno teško usredsređuje pažnju. Ima ubrzanu moto-riku i vrlo rasutu pažnju.

Zbog navedenog poremećaja posećuje specijalistu neuropsihijatrije koji joj je počev od sedme godi-ne odredio terapiju lekom koji usporava motoriku i usredsređuje pažnju, a koji se dobija na recept. Dana 27.11.2011. godine, zbog njenog opisanog ponašanja, tuženi joj je u njihovoj porodičnoj kući zadao više udaraca čvrstim predmetom - žaračem za peć po nogama i levoj ruci, a tužena udarac otvorenom šakom u predelu glave. Kritičnom prilikom devojčica je zadobila teške telesne povrede u vidu nagnječenja le-vog kolena i desne natkolenice, nagnečenja leve šake sa prelomom pete, kosti dlana i leve podlaktice na više mesta, zbog čega joj je postavljena gipsana longeta i određena terapija, a u predelu desne jagodične regije formiralo se kontuziono žarište sa crvenilom i manjim otokom, bolno na dodir. Tom prilikom ona nije bila pod terapijom jer su tuženi propustili da joj obezbede potreban lek.

Nakon ovog događaja, intervencijom radnika Centra za socijalni rad, dete je izmešteno iz porodičnog domaćinstva i smešteno u domaćinstvo babe po majci, koja je postavljena za privre-menog staratelja. Nakon toga, radnici Centra za socijalni rad i Ministarstva unutrašnjih poslova posetili su domaćinstvo tuženih i konstatovali da tuženi spava sa ostalo troje dece, a da je tuže-na na poslu. Tog dana Policijskoj upravi nije prijavljen nestanak devojčice. Protiv tuženih je Osnovnom javnom tužilaštvu podneta krivična prijava dana 05.12.2011. godine, zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo Nasilje u porodici. Pred nadležnim Osnovnim su-dom u toku je krivični postupak protiv tuženih, zbog osnovane sumnje da su izvršili navedeno krivično delo.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da su tuženi na opisani način zlostavljali maloletno dete i grubo zanemarili dužnosti iz sadržine roditelj-skog prava, te da su se stekli uslovi iz člana 81. stav 3. tač. 2. i 3. Porodičnog zakona za potpuno li-šenje roditeljskog prava tuženih.

Zbog toga su nižestepeni sudovi, rukovodeći se najboljim interesima deteta a u skladu sa odred-bom člana 266. Zakona, pravilnom primenom odredbe člana 81. stav 1. istog, tužene u potpunosti li-šili roditeljskog prava u odnosu na ovo dete.

Za svoj pravni stav nižestepeni sudovi su dali jasne i valjane razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.



- 64 -

110066.. Prisustvo ozbiljnih razloga koji dovode u sumnju podobnost roditelja za pravilno čuvanje,

vaspitanje i izdržavanje dece neophodno je za odluku o potpunom lišenju roditeljskog prava nad maloletnom decom.

Iz obrazloženja:

Utvrđeno je da je otac često fizički kažnjavao članove svoje porodice, strahom uređivao od-nose u porodici supruge i troje maloletne dece, stariju decu prisiljavao da obavljaju fizičke po-slove nedostojne njihovog uzrasta i time uticao na njihov emocionalni razvoj. Pravnosnažno je osuđen zbog nasilja u porodici.

Majka to nije uspevala da kompenzuje već je vremenom postajala pasivnija i juna 2008. godine otišla od kuće u nepoznatom pravcu, a vratila se intervencijom policije februara 2009. godine, kada je konstantovano da je psihički obolela.

Deca su smeštena u hraniteljsku porodicu, oba roditelja potpuno su lišena roditeljskog prava i obavezani su da plaćaju izdržavanje u određenim iznosima.

Dakle, u konkretnom slučaju su pravilno primenjene odredbe člana 81. stav 3. i člana 162. Poro-dičnog zakona.

(Iz presude Apelacionog suda u Nišu, Gž.2 187/10 od 13.07.2010. godine)

110077.. Ispunjeni su uslovi za potpuno lišenje roditeljskog prava roditelja koji je sprečavao održa-

vanje ličnih odnosa deteta i roditelja sa kojim dete ne živi i istovremeno fizički i emocionalno zlostavljao decu, zbog čega je pravnosnažnom krivičnom presudom osuđen za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Iz obrazloženja:

U prvostepenom postupku utvrđeno je sledeće činjenično stanje:Tužilja i tuženik živeli su u selu u vanbračnoj zajednici od 1991. godine, u kojoj su rođeni 13.07.1992. godine maloletni sin i 25.09.2000. godine maloletna ćerka. Zajednica je prestala u avgustu 2005. godine, posle traumatič-nog događaja a zbog toga što je tuženik postao nasilan i prema deci stranaka. Zbog ovog događaja je tuženik krivično kažnjen a tužilja se tada sa decom preselila pa su svi odvojeno živeli do maja 2006. godine. Tada je tuženik maloletnu ćerku odveo sa sobom u selo, tako da sada tužilja sa sinom živi u iznajmljenom stanu za koji plaća zakupninu u iznosu od 60 evra, a povremeno radi za tezgom na pi-jaci ostvarujući zaradu od 12.000,00 dinara mesečno. Zbog zdravstvenog stanja maloletnog sina ona nije u mogućnosti da nađe stalno zaposlenje. Od svojih roditelja koji žive u selu na imanju veličine od 20 do 25 hektara i bave se poljoprivredom prima redovnu finansijsku pomoć u iznosu od 7.000,00 do 8.000,00 dinara mesečno uz davanja i u namirnicama. Maloletni sin boluje od cerebral-ne paralize i korisnik je prava na negu i pomoć drugog lica u iznosu od 5.200,00 dinara mesečno. Reč je o detetu sa posebnim potrebama koje je učenik osmog razreda osnovne škole.

Tuženik sada živi sam, pošto mu je majka u toku parnice umrla, na poljoprivrednom domaćinstvu koje ima oko 12 hektara obradive zemlje i šume, poseduje dva traktora, kombajn i druge poljoprivredne


- 65 -

mašine, kao i automobil i kamion. Kamionom vrši usluge prevoza, s tim što se primarno bavi poljopri-vredom, prodajom maline i kupine a poseduje i stočni fond od šest goveda, 28 ovaca i 10 svinja a višak poljoprivredih proizvoda prodaje. Ostvaruje čist prihod od bavljenja poljoprivredom od 20.000,00 dina-ra mesečno, a bavi se i preprodajom drva od koje delatnosti ostvaruje prihod od oko 200 evra mesečno.

Tuženik je u maju mesecu maloletnu ćerku odbio da vrati kod majke i brata sa kojima je pret-hodno živela. Posle toga ju je dva puta doveo da vidi brata ali tom prilikom tužilji nije dozvolio da joj priđe niti dozvoljava da tužilja sa ćerkom kontaktira telefonom. Dakle, tako sada maloletna ćerka živi sa tuženikom a u septembru 2007. godine pošla je u prvi razred osnovne škole. Kada je otac za-uzet radom, brigu o detetu preuzima komšinica. Od kada živi sa ocem, dete retko kontaktira sa maj-kom i bratom jer majka kod tuženika ne dolazi.

Na ročištu od 12.06.2006. godine, tuženik je prilikom saslušanja kao stranka pred sudom izjavio da - ukoliko sud maloletnu ćerku poveri majci - da će to dete dati u dom a da za maloletnog sina ne-će dati ni dinara za lek. U odgovoru na tužbu naveo je da je saglasan da se maloletni sin poveri tuži-lji da samostalno vrši roditeljsko pravo tražeći da se maloletna ćerka poveri njemu radi samostalnog vršenja roditeljskog prava.

Iz nalaza i stručnog mišljenja nadležnih centara za socijalni rad prvostepeni sud je utvrdio: Ma-loletni sin uspešno se adaptirao na novu socijalnu sredinu i sa majkom živi u toploj porodičnoj at-mosferi; sa ocem je, zbog njegovog nasilničkog ponašanja, bio u sukobu i određeni vremenski peri-od je odbijao kontakt sa njim; kod tog deteta i dalje je prisutan strah i nepoverenje u oca, zbog fizič-kog kažnjavanja kome je bilo izloženo. Maloletna ćerka emotivno reaguje kad priča o majci i izraža-va želju da joj se roditelji pomire i da svi žive zajedno.

Predlog Centara je da se oboje dece povere majci koja će ubuduće samostalno vršiti roditeljsko pravo, a imajući u vidu roditeljske kapacitete, dosadašnje angažovanje majke i zdravstveni status maloletnog sina kao i uzrast i potrebe maloletne ćerke.

Uvidom u pravnosnažnu presudu krivičnog suda od 18.12.2007. godine, prvostepeni sud je usta-novio da je tuženik oglašen krivim što je dana 07.08.2005. godine, u seoskom porodičnom domaćin-stvu, upotrebom sile ugrozio telesni integritet svoje maloletne dece, sina i ćerke - kao oštećenih u kri-vičnom postupku - tako što je usled bračnih nesuglasica sa vanbračnom suprugom - tužiljom najpre počeo da viče na oštećene da moraju da izađu iz njegove kuće, pri čemu je - držeći za kosu maloletnog sina više puta udarao njegovom glavom o zid na kome je bila postavljena lamperija - da bi, nakon što su oštećeni izašli ispred kuće, iste postrojio, ispred njih stavio kantu u kojoj se nalazio benzin i počeo da viče da moraju da idu da nađu "kučku" (misleći na vanbračnu suprugu), kako bi ih sve zajedno za-palio. Zatim je decu naterao da se udalje od kuće, posle nekoliko minuta im ponovo prišao, grdio ih i sina udario sedam puta nogama u predeo kičme a ćerku jednom otvorenom šakom u predelu lica. Na-kon toga ih je odvukao kući, čime je učinio dva krivična dela Nasilje u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Pre tog događaja, tuženik je dana 15.07.2005. godine u selu upotrebom sile ugrozio telesni i du-ševni integritet svoje vanbračne supruge – tužilje, oštećene u krivičnom postupku, tako što je - pre-teći joj da će je zaklati i da će joj izvaditi oči - udario dva puta otvorenom šakom u predelu lica i dva puta nogom u predelu butina. Time je takođe izvršio krivično delo nasilja u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika.

Tuženik je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od devet meseci. Ovo utvrđeno činjenično stanje žalba ne može dovesti u sumnju a zbog toga što je prvoste-

peni sud u svom postupku koristio istražno načelo iz člana 205. Porodičnog zakona, kako bi


- 66 -

utvrdio relevantno činjenično stanje i odluku doneo u najboljem interesu dece. U tom smislu, žalba neosnovano ukazuje da se prvostepeni sud isključivo rukovodio krivičnom presudom, jer je prvostepeni sud pravilno našao da je - odredbom člana 13. Zakona o parničnom postupku - vezan pravnosnažnom krivičnom presudom kojom je tuženik oglašen krivim. Ali - prvostepeni sud je i ocenom drugih dokaza i saslušanjem stranaka, utvrdio bitne činjenice za donošenje od-luke u ovoj pravnoj stvari.

Žalba neosnovano prigovara i u odnosu na zaradu koju tuženik ostvaruje prodajom drva. Ovo jeste sezonski posao, ali - kako tuženik priznaje da se bavi i tom delatnošću, a i da poseduje kamion - drugo-stepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno ocenio iskaz tužilje i utvrdio i taj vid prihoda koji tuže-nik ostvaruje.

Imajući u vidu takvo činjenično stanje a s obzirom na konkretne objektivne i subjektivne okol-nosti kao i mišljenja same dece koja su izneta u nalazu i stručnom mišljenju centara za socijalni rad - prvostepeni sud pravilno zaključuje da je u njihovom najboljem interesu da se oba deteta povere majci koja će ubuduće samostalno vršiti roditeljsko pravo. Pravilno je našao da su stambeni i imo-vinski odnosi kod nje zadovoljavajući te da između nje i maloletne dece postoji jaka emotivna veza, kao i između dece međusobno. Isto tako, pravilno nalazi da tuženik svojim ponašanjem ne pokazuje spremnost da se konflikt u porodici prevaziđe i da maloletna ćerka uspostavi normalne odnose sa ostalim članovima primarne porodice, s obzirom na njegov odnos prema maloletnom sinu.

Pravilnost te odluke žalba ne dovodi u opravdanu sumnju, iako je tačno da maloletna ćerka, koja još nema deset godina, nije izrazila određeno mišljenje koji roditelj bi trebao da vrši roditeljsko pra-vo u odnosu na nju, ali je izrazila želju da se roditelji pomire i da svi žive zajedno. Iz toga je očito da je u najboljem interesu tog deteta da živi sa bratom i majkom.

Kod takvog stanja stvari prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo odredbe člana 77. stav 3. i člana 272. stav 3. Porodičnog zakona.

Iz samog činjeničnog opisa krivičnih dela koje je tuženik učinio – kako prvostepeni sud pra-vilno zaključuje - proizilazi da su deca bile žrtve i fizičkog i psihičkog nasilja od strane tuženi-ka, čija je posledica da maloletni sin i danas oseća strah od oca; da tuženik bez opravdanog raz-loga izbegava kontakt sa njim; da maloletnu ćerku, koja sada živi sa njim, sprečava da kontakti-ra sa majkom. Zbog toga pravilno nalazi da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi predviđeni u članu 81. stav 1, stav 2. tačka 1. i stav 3. tačka 3. Porodičnog zakona - tuženik zloupotrebljava roditeljsko pravo i grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, jer je fizički i emocionalno zlostavljao decu i sprečavao održavanje ličnih odnosa deteta i roditelja sa kojim dete ne živi. U tom smislu prvostepeni sud je pravilno tuženika u potpunosti lišio roditeljskog prava prema zajedničkoj deci stranaka, smatrajući da je to u najboljem interesu dece a pravilno ceneći da tuženik u toku postupka nije pokazao kritički odnos prema učinjenom krivičnom delu, što ukazuje na to da bi i u budućnosti svojim ponašanjem mogao da ugrozi interes dece, pravo dece na najbolje životne i zdravstvene uslove.

Žalba neosnovano umanjuje značaj osuđujuće krivične presude, pogotovo što tuženik u toku krivičnog postupka, nasuprot navodima žalbe, nije izrazio žaljenje zbog opisanog traumatičnog događaja.

Drugostepeni sud, u tom smislu, nalazi da - nasuprot navodima žalbe - nisu preuranjene odluke o vršenju odn. lišenju roditeljskog prava, jer ih je prvostepeni sud upravo doneo štiteći najbolji inte-res dece.

(Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. II 32/08 od 20.03.2008. godine)


- 67 -

110088.. U skladu sa članom 81. Porodičnog zakona do lišenja roditeljskog prava može doći samo ako

se utvrdi da je došlo do zloupotrebe ili grubog zanemarivanja roditeljskog prava i dužnosti.

Iz obrazloženja:

Prvostepeni sud je presudom P. br. __/05 odbio tužbeni zahtev tužioca da se tužena potpuno liši roditeljskog prava nad njihovim zajedničkim maloletnim detetom, te da se dete poveri njemu na staranje, uz obavezu tužene da daje izdržavanje. Takođe je odbijen zahtev tužioca da sud do-nese privremenu meru kojom će se tužena obavezati da mu odmah omogući viđanje sa malolet-nim detetom u tačno određenim terminima, koje je naveo. Iz navedenih dokaza, pribavljenog iz-veštaja Centra za socijalni rad, saslušanja stranaka i izjave maloletnog deteta, shodno članu 65. Porodičnog zakona, u skladu sa članom 12. Konvencije o dečjim pravima, koji propisuju da dete ima pravo slobodnog izražavanja svog mišljenja, sud je zaključio da nema mesta primeni člana 81. Porodičnog zakona. Tužilac i tužena su bili u vanbračnoj zajednici, gde je nakon raskida iste, konačnim rešenjem Centra za socijalni rad, njihovo zajedničko dete povereno majci i usta-novljen model kontaktiranja između oca i deteta svakog prvog i trećeg vikenda u mesecu, počev od petka u 18,00 h do nedelje u 18,00 h, svake srede u mesecu počev od 17,00 do 19,00 h, kao i polovina zimskog i letnjeg raspusta. Nesumnjivo je sud utvrdio da majka kompetentno obavlja svoju funkciju, a dete je u svakom pogledu u potpunosti zaštićeno: u pogledu stanovanja, školo-vanja, druženja, hobija, odličan je učenik, adaptiran u životnu i radnu sredinu, ima kvalitetne odnose sa majkom, zajedno osmišljavaju slobodno vreme, uključen je u sportske i druge aktiv-nosti, pred majkom slobodno izražava svoje želje i osećanja, ona je ta koja mu objašnjava posto-jeće životne situacije, podstiče ga da kontaktira sa ocem i ostavlja mu mogućnost izbora. Tuži-lac, nasuprot tome, nema adekvatnu toleranciju na opredeljenje deteta da živi sa majkom, preba-cuje mu što se opredelio za majku, o njoj i njenim rođacima ružno govori, ne osmišljava zajed-ničke susrete prema potrebama i željama deteta, vređa dete, a zatim svakodnevno dolazi na nje-gove školske odmore sa izvinjenjem, što detetu smeta i ono unazad 4-5 meseci izbegava i ne že-li kontakte sa ocem, što je potvrdio i pred Centrom za socijalni rad i pred sudom.

Tužilac je uložio žalbu, a Okružni sud je presudom Gž. br. ___/06, potvrdio prvostepenu odluku. I Okružni sud je mišljenja da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje,

utvrdio da nema zloupotrebe ili grubog zanemarivanja roditeljskog prava i dužnosti tužene kao maj-ke iz člana 81. Porodičnog zakona, a model viđanja oca sa detetom utvrđen je rešenjem Centra za socijalni rad.

(Iz presude Okružnog suda u Nišu, Gž. br. 1152/06)

110099.. Lišenje roditeljskog prava može biti potpuno ili delimično. Zbog toga, izreka presude o

lišenju roditeljskog prava mora biti potpuno određena, tako da mora biti jasno da li se ra-di o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava. Ako je u pitanju delimično lišenje roditeljskog prava moraju biti naznačeni prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, kojih se roditelj lišava.


- 68 -

Iz obrazloženja: Prvostepena presuda zasnovana je na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 361.

stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, jer je izreka presude nerazumljiva: Prema odredbi člana 81. stav 1. Porodičnog zakona, roditelj koji zloupotrebljava prava ili grubo zanemaruje dužno-sti iz sadržine roditeljskog prava može biti potpuno lišen roditeljskog prava, dok prema članu 82. stav 1. ovog Zakona - roditelj koji nesavesno vrši prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava može biti delimično lišen roditeljskog prava.

Prema tome, lišenje roditeljskog prava može biti potpuno ili delimično. Zbog toga, izreka presu-da o lišenju roditeljskog prava mora biti potpuno određena u pogledu obima lišenja roditeljskog pra-va, odnosno mora biti jasno da li se radi o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava. Ako je u pitanju delimično lišenje roditeljskog prava, moraju biti naznačena prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, kojih se roditelj lišava.

Prvostepeni sud u izreci pobijane presude samo navodi da se tuženici lišavaju roditeljskog prava prema svojoj imenovanoj maloletnoj deci, a da nije jasno da li se oni u potpunosti lišavaju roditeljskog prava ili samo delimično. Na drugoj strani, iz obrazloženja presude proizilazilo bi da su tuženici u potpunosti lišeni roditeljskog prava, s obzirom da se sud poziva na primenu čla-na 81. Zakona.

Tužilac je podneskom od 20.09.2005. godine preinačio tužbu tražeći da se tuženici u odnosu na svoju maloletnu decu delimično liše roditeljskog prava u pogledu prava i dužnosti na čuva-nje, vaspitanje, podizanje, obrazovanje i zastupanje deteta, kao i da se obavežu na plaćanje izdr-žavanja.

Kako sadržinu roditeljskog prava, prema odredbama čl. 68. do 74. navedenog Zakona, pored nave-denih prava i dužnosti čine još i upravljanje i raspolaganje imovinom deteta, pri čemu staranje o detetu kao jedan širi pojam obuhvata: čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta, ali (prema odredbi člana 68. stav 2. Zakona) i pravo rodite-lja da dobiju sva obaveštenja o detetu od obrazovnih i zdravstvenih ustanova, a kako tužilac u žalbi na-vodi da je tražio samo delimično lišenje roditeljskog prava tuženika - to je neophodno da u ponovnom postupku prvostepeni sud pozove tužioca koji će se na nesumnjiv način izjasniti na koja prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava se odnosi zahtev da se tuženi liše roditeljskog prava.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 109/06 od 26.01.2006. godine)

111100.. U slučaju oduzimanja dece od roditelja zbog grubog zanemarivanja roditeljskih dužno-

sti - ostala prava roditelja prema deci, kao i njihove dužnosti, ne prestaju.

Iz obrazloženja: Dete može biti oduzeto od roditelja – prema odredbi člana 136. Zakona o braku i porodičnim

odnosima - u slučajevima predviđenim u tom Zakonu. Organ starateljstva može oduzeti dete od roditelja i poveriti ga drugom licu ili organizaciji na

čuvanje i vaspitanje samo ako postoji ozbiljna opasnost za njegovo pravilno podizanje, čime ne pre-staju ostala prava koja pripadaju roditeljima niti njihove dužnosti prema detetu.


- 69 -

Organ starateljstva je – prema odredbi člana 140. stav 3. istog Zakona - ako sazna da postoji opasnost zloupotrebe roditeljskog prava ili opasnost grubog zanemarivanja roditeljskih dužnosti, obavezan da hitno preduzme mere za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta.

Zaključak tuženog organa da su se stekli propisani uslovi za oduzimanje dece od roditelja proizilazi iz pojedinačnih nalaza i mišljenja stručnih radnika prvostepenog organa koji su potvrđeni nalazima stručnih radnika i timskim zaključkom stručnog tima tuženog organa datog povodom podnete žalbe, po-lazeći prvenstveno - u svemu tome - od interesa i potreba maloletne dece.

(Vrhovni sud Srbije, U. 526/01)

111111.. Razlog za lišenje roditeljskog prava ne može biti netrpeljivost i neadekvatni odnosi između roditelja.


DELIMIČNO LIŠENJE RODITELJSKOG PRAVA


111122.. Niz utvrđenih okolnosti ukazuje da majka ne predstavlja autoritet za svoju ćerku i nema

sposobnosti za vršenje roditeljskog prava u punom kapacitetu, pa su stoga ispunjeni uslovi za delimično lišenje roditeljskog prava.

Iz obrazloženja: Navodi žalbe (da sud nije cenio činjenicu da pred Višim javnim tužilaštvom nije pokrenut po-

stupak protiv tužene za krivično delo trgovine ljudima i ukazivanje na iskaz imenovane maloletne dat pred policijskim službenicima 27.10.2010. godine, kome je prisustvovao i nadležni tužilac) - su neosnovani.

Nasuprot žalbenim navodima, zaključak suda (da tužena ne predstavlja autoritet za maloletnu) ne može se obesnažiti ovim činjenicama i nisu dovoljne za izmenu stave prvostepenog suda o spo-sobnosti i motivisanosti tužene za vršenje roditeljskog prava u punom kapacitetu. To potvrđuju ustanovljene okolnosti da je maloletna veoma rano bila u drugom stanju; da je nakon izlaska iz bol-nice, a posle ginekološke intervencije, napustila porodicu u kojoj živi sa majkom i otišla u porodicu dečka, o čemu je tužena obavestila organ starateljstva navodeći da nema autoritet nad njom; da je neredovno pohađala nastavu; da je sa 12 godina u više navrata započinjala vanbračnu zajednicu ko-ju majka nije mogla sprečiti i prećutno je prihvatala.

Ove okolnosti jasno ukazuju da tužena ne predstavlja autoritet za svoju ćerku i nema spo-sobnosti za vršenje roditeljskog prava u punom kapacitetu. Suprotno navodima žalbe, činjenič-no stanje je potpuno i pravilno utvrđeno, pa se žalbom neosnovano ukazuje na neispunjavanje roditeljskih obaveza od strane oca maloletne odn. supruga tužene.


- 70 -

Na zakonitost i pravilnost odluke ne utiču ni navodi žalbe da je maloletna ostala u drugom sta-nju i nakon što je bila smeštena u hraniteljsku porodicu. Ovo, s obzirom da se ona nalazi u prihvati-lištu, u kome – inače - postoje uslovi za formiranje zdravih socijalnih i emocionalnih relacija deteta.

Otuda je, ocenom svih okolnosti konkretnog slučaja, delimično lišenje roditeljskog prava tužene u najboljem interesu maloletnog deteta.


ZASNIVANJE USVOJENJA

- NADLEŽNOST (Član 88. Porodičnog zakona)

111133.. Sama činjenica da je tužena faktički živela u jednoj porodici gde je odrasla i iz koje se

udala, nije dovoljan osnov za uspostavljanje odnosa usvojenja.

Iz obrazloženja: Tužbeni zahtev tužioca zasnovan je na činjenici da, a iako je tužena od ranog detinjstva živela u

kući njegovih roditelja sve do svog punoletstva, između nje i njegovog oca pok. M.P. nikad nije za-snovan odnos usvojenja, a protivtužbeni zahtev upravo suprotno, da je takav odnos od početka po-stojao, zbog čega tužena ulazi u krug zakonskih naslednika pok. M.P.

Polazeći od izloženog činjeničnog stanja pravilan je zaključak nižestepenih sudova da izme-đu pok. M.P. kao usvojioca i tužene, kao usvojenika prema Pravnim pravilima građanskog pra-va, koja se imaju primeniti kao merodavna do stupanja na snagu Zakona o usvojenju ("Sl. list FNRJ", br. 30/47 od 11. aprila 1947. godine), nije uspostavljen odnos usvojenja. Naime, prema paragrafu 136 SGZ tuđa deca "ravnaju se rođenoj" ako se usvoje na propisan način, a prema pa-ragrafu 145 istog Zakona, za usvojenje je bio neophodan pismeni dokaz sa potpisom sveštenika ili kamata da nema smetnji za usvojenje i potvrdom suda. Kako o usvojenju tužene nema nika-kvog pismenog traga ni iz vremena njenog prelaska u porodicu pok. M.P., ne može se zaključiti da je postojalo usvojenje kao strogo formalni čin u smislu tada važećih zakonskih odredbi. Od-nos usvojenja do punoletstva tužene nije uspostavljen ni kasnije, po stupanju na snagu Zakona o usvojenju iz 1947. godine, jer nije proveden postupak za zaključenje usvojenja propisan članom 9. do 16. tog Zakona. Stoga i po shvatanju Vrhovnog suda sama činjenica da je tužena faktički živela u porodici pok. M.P., gde je odrasla i iz koje se udala, po sporazumu sa njenim roditelji-ma, nije bio dovoljan osnov za uspostavljanje odnosa usvojenja i s tim u vezi svih daljih prava koja iz tog odnosa proizilaze.

Isticanje u reviziji tužene da je pok. M.P. 24. marta 1950. godine Mesnom narodnom odboru R. prijavio tuženu kao svoje dete, na osnovu čega je izvršen upis u MK rođenih za 1940. godi-nu, bez uticaja je na odlučivanje u ovoj stvari. Kod utvrđene činjenice da ni do 1947. godine pa do tada važećim propisima, a ni nakon toga po odredbama Zakona o usvojenju (koji je stupio na snagu 19. aprila 1947. godine) nije sproveden postupak usvojenja na osnovu koga se može us-postaviti punovažan odnos usvojenja.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. 5697/98)


- 71 -

111144.. Tužbom za utvrđenje se može tražiti utvrđivanje postojanja usvojenja kao pravnog odnosa.


111155.. Tužbom kojom se traži da se utvrdi da je otac tužioca bio usvojen od pravnih predhodnika tuže-

nih predstavlja tužbu za utvrđenje postojanja usvojenja. (Vrhovni sud Srbije, Gž. 17/91)

INTERES USVOJENIKA (Član 89. Porodičnog zakona)

111166.. Prilikom donošenja odluke o usvojenju deteta u prvom redu se vodi računa o tome da bi usvojenje

bilo korisno za usvojenika. (Okružni sud u Kragujevcu, U. 81/92)

RASKID HRANITELJSTVA (Član 122. Porodičnog zakona)

111177.. Polazeći od odredaba člana 1. Zakona o opštem upravnom postupku i člana 6. Zakona o

upravnim sporovima, te odredaba člana 121. stav 1. tačka 5) i člana 122. Porodičnog zakona (dalje: Zakon) sud nalazi da se u upravnom postupku ne može raskidati ugovor o hraniteljstvu koji predstavlja obligaciono-pravni odnos, pa eventualni raskid takvog ugovora je u nadležnosti redov-nog suda u parničnom postupku. Jedan od načina prestanka hraniteljstva, koje se i zasniva prema članu 110. stav 1. Zakona odlukom organa starateljstva, je raskid hraniteljstva po članu 121. stav 1. tačka 5) Zakona. Članom 122. stav 1. Zakona je propisano da se hraniteljstvo može raskinuti odlukom organa starateljstva i to po stavu 2. ovog člana Zakona na zahtev hranitelja, na zahtev roditelja, odnosno starate-lja hranjenika ili na njihov sporazumni zahtev, ali je, prema stavu 3. člana 122. Zakona, organ staratelj-stva dužan da donese odluku o raskidu hraniteljstva uvek kada utvrdi da je prestala potreba za hranitelj-stvom ili da hraniteljstvo više nije u najboljem interesu deteta.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 7599/2007 od 11.02.2009. godine)

NEPOSREDNI STARATELJ (Član 131. Porodičnog zakona)


- 72 -

111188..

Stručni radnik zaposlen u organu starateljstva nije ovlašćen da izjavi žalbu protiv rešenja kojim je određen da neposredno vrši dužnost privremenog staratelja.

Iz obrazloženja: Tuženi organ je - prema spisima predmeta i razlozima obrazloženja osporenog zaključka - svojim

zaključkom pravilno odbacio žalbu tužilje, izjavljenu protiv rešenja prvostepenog organa, a za odluku je dao dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Naime, tužilja je zaposlena kao diplomirani pravnik u organu starateljstva i dužnost staratelja oba-vlja u okviru svog radnog mesta u skladu sa delatnošću organa starateljstva. Saglasno dispozitivu na-padnutog rešenja Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu od 04.09.2008. godine, donetog na osnovu člana 131. stav 2. Porodičnog zakona, određeno je da će dužnost privremenog staratelja vršiti neposredno Organ starateljstva, a preko stručnog radnika - ovde tužilje koja će u ime ovog organa vr-šiti poslove starateljske zaštite.

Zbog toga tužilja u postupku, po pravilnoj oceni tuženog organa, nema svojstvo stranke u smi-slu odredbe člana 39. Zakona o opštem upravnom postupku, niti ima pravo na žalbu u smislu člana 12. istog Zakona. Po oceni ovog suda, žalba tužilje je kao nedozvoljena pravilno odbačena ospore-nim zaključkom tuženog organa na osnovu člana 229. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.

(Iz Presude Upravnog suda, 15 U. 9255/2010(2009) od 06.05.2011. godine)

PRIVREMENI STARATELJ (Član 132. Porodičnog zakona)

111199.. Za podnošenje tužbe za izdržavanje aktivno je legitimisan privremeni staralac maloletnog

deteta.

Iz obrazloženja:

Nižestepeni sudovi su - na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja - pravilnom presudom, u smislu člana 164. Porodičnog zakona, izmenili odluku o izdržavanju maloletne tužilje, tako što su povećali doprinos tuženog njenom izdržavanju počev od 01.11.2011. godine, jer su se promenile okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka od 28.01.1998. godine (tužilja je sada dete starijeg uzrasta i povećale su se njene mesečne potrebe za izdržavanjem).

Pri tome je, pravilnom primenom člana 160. istog Zakona, određena visina doprinosa tuženog njenom izdržavanju, prema potrebama maloletne tužilje i mogućnostima tuženog da daje izdržava-nje, a u srazmeri sa minimalnom sumom izdržavanja u smislu stava 4. ove odredbe, o čemu pobijana presuda sadrži pravilne i jasne razloge, koje prihvata Vrhovni kasacioni sud.

Revizijski navodi (o nedostatku aktivne legitimacije na strani privremenog staraoca maloletne tuži-lje - njene babe po ocu), neosnovani su u smislu člana 124. do 138. Zakona, s obzirom na to da je reše-njem Centra za socijalni rad od 31.05.2011. godine, primenom člana 132. stav 2. Zakona određeno da je baba tužilje, kao privremeni staralac, između ostalog, dužna da pribavlja sredstva za njeno izdržavanje.


- 73 -

Samim tim je ovlašćena da prima ta sredstva od tuženog kao dužnika izdržavanja i njima raspolaže tako što će ih upotrebljavati za podmirivanje potreba svoje štićenice - maloletne tužilje, o čemu polaže račune organu starateljstva.

Time je zaštićen najbolji interes maloletne tužilje u situaciji dok je lišena roditeljskog staranja. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 1141/2013 od 23.10.2013. godine)

112200..

Privremeni staralac lica protiv koga se vodi postupak radi lišenja poslovne sposobnosti ne mora da bude pravnik.

Iz obrazloženja: Naime, odredbom čl. 132. Porodičnog zakona je propisano da organ starateljstva može odlučiti da

postavi privremenog staratelja štićeniku, kao i detetu pod roditeljskim staranjem, ako proceni da je to neophodno radi privremene zaštite ličnosti prava ili interesa tih lica, a odredbom čl. 126. istog zakona je propisano da se za staratelja postavlja lice koje ima lična svojstva i sposobnosti potrebne za obavlja-nje dužnosti staratelja i pristalo je da bude staratelj. Dakle, zakonom nije propisano da kao staralac mora da se postavi lice koje je pravnik po zanimanju da bi zastupalo prava i interese lica kojem je po-stavljen privremeni staralac.

(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu, Gž. 2031/10 od 5.10.2010. godine)

112211.. U postupku pred organom starateljstva za postavljanje privremenog staraoca licu za koje je po-

krenut sudski postupak za lišavanje poslovne sposobnosti položaj stranke ima samo lice o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje, a lice koje je pokrenulo sudski postupak za lišavanje poslovne spo-sobnosti može da učestvuje u postupku pred sudom koji odlučuje o osnovanosti predloga za lišava-nje poslovne sposobnosti, u skladu sa odredbom člana 37. Zakona o vanparničnom postupku ("Slu-žbeni glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88).Ovo proizilazi iz svrhe starateljstva nad punoletnim licima, koja je određena odredbom člana 219. st. 2. i 3. Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Sl. glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Sl. glasnik RS", br. 22/93 i 35/94), kojima je propisano da je svrha stara-teljstva nad punoletnim licima zaštita njihove ličnosti i obezbeđivanje imovinskih i drugih prava i interesa. Kako se u postupku pred organom starateljstva ne odlučuje o pravima i interesima lica po čijem predlogu je pokrenut postupak za lišavanje poslovne sposobnosti, već je isključivi cilj zaštite prava i interesa lica za koje je sud obavestio organ starateljstva da je pokrenut postupak za lišavanje poslovne sposobnosti, organ starateljstva nije obavezan u tom postupku da omogući učešće, niti da dostavi rešenje o postavljanju privremenog staraoca, licu po čijem predlogu je pokrenut postupak za lišavanje poslovne sposobnosti.

(Vrhovni sud Srbije, U. br. 3056/96 od 22.04.1998. godine)

PRIBAVLJANJE SREDSTAVA ZA IZDRŽAVANJE ŠTIĆENIKA (Član 138. Porodičnog zakona)


- 74 -

112222.. Pravilna je odluka o povećanju doprinosa za izdržavanje maloletnog tužioca, iako je tuže-

nik nezaposlen, ukoliko je isti više puta odbijao ponuđene poslove, zato što ponuđeni iznos za-rade nije bio adekvatan onome kako je on nalazio da je realan.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je na pravilan i potpun način utvrdio činjenično stanje koje se razlozima

žalbe ne dovodi u sumnju niti nude dokazi koji bi ga izmenili. Naime, nije sporno da tuženik ni-je zaposleni, ali iz iskaza samog tuženog kao stranke proizilazi da je kao diplomirani ekonomi-sta više puta odbijao ponuđene poslove zato što ponuđeni iznos zarade nije adekvatan onome kako ga on nalazi da je realan. To samo po sebi po oceni ovog suda ne može voditi zaključku da je tuženi nezaposleno lice, koji je isključivo izdržavan od trećih lica, s obzirom da je bio u mogućnosti da ostvaruje naknadu na ime zarade sa jedne strane, a sa druge strane potrebe maloletne tužilje su objektivno porasle, te sam dosuđeni iznos predstavlja minimalni iznos po oceni ovoga suda koji tuže-nik može i mora platiti. Time neće biti ugrožena materijalna egzistencija tuženog s obzirom na njego-ve psihofizičke sposobnosti, stručnu spremu i mogućnosti da ostvaruje zaradu po potrebi i pojačanim naporima i u situaciji kada nije zaposlen.

(Iz presude Okružnog suda u Čačku Gž. 2275/08, od 13.01.2009. godine)

UPRAVLJANJE IMOVINOM

ŠTIĆENIKA (Član 139. Porodičnog zakona)

112233..

Kada je jedan od suvlasnika lice koje je lišeno poslovne sposobnosti a drugi suvlasnik njegov stalni staralac, sud je dužan da u postupku fizičke deobe pozove nadležni centar za socijalni rad kako bi dao saglasnost o raspolaganju imovinom štićenika.

Iz obrazloženja: Predlog predlagača usvojen je rešenjem prvostepenog suda. Utvrđeno je da nije moguća fi-

zička deoba nepokretnosti na kojima su stranke suvlasnici, te je dozvoljena civilna deoba nepo-kretnosti.

Stranke su, kako sledi iz utvrđenog činjeničnog stanja u spisima, suvlasnici stana koji je predmet predloga za fizičku deobu predlagača. Među strankama nema spora oko visine suvlasničkih udela na predmetnom stanu, ali ne postoji dogovor stranaka oko načina isplate suvlasničkih udela. Kako je među strankama nesporno utvrđeno da fizička deoba predmetnog stana nije moguća prema suvlasničkim ude-lima, niti je u toku postupka došlo do eventualnog sporazuma oko isplate, prvostepeni sud je utvrdio da


- 75 -

je jedino mogući način deobe civilna deoba. Prilikom odlučivanja sud je cenio i navode protivnika pred-lagača prvog reda da je protivnik predlagača drugog reda poslovno nesposoban i kao njegov staralac ne može da raspolaže imovinom svog štićenika bez saglasnosti centra za socijalni rad, ali je našao da je to bez uticaja na odlučivanje u ovom vanparničnom postupku, jer se radi o imovinsko-pravnim odnosima a protivnik predlagača drugog reda je pravilno zastupan u toku postupka.

Drugostepeni sud nalazi da u situaciji kada se zahteva fizička deoba između suvlasnika od kojih je jedan lišen poslovne sposobnosti i kome je postavljen stalni staralac da je potrebno - u skladu sa odredbama Porodičnog zakona - zahtevati saglasnost nadležnog centra za socijalni rad da je moguće raspolagati imovinom štićenika.

Naime, stalni staralac ne može da proda predmetni stan i učini ponudu predlagačuna u ime njegovog suvlasničkog udela u istom niti je u mogućnosti da samostalno daje ponudu u njegovo ime. Potrebno je da se obrati nadležnom socijalnom radniku. Dakle, neophodno je da se u ova-kvoj situaciji uključi centar za socijalni rad jer stalni staralac nije u mogućnosti da pregovara bez njegove saglasnosti, te je odlučeno u suprotnosti sa čl. 139. i 140. Porodičnog zakona - u konkretnom slučaju odluku o predlogu je sud doneo na bazi činjenice da stranke nisu postigle dogovor oko isplate suvlasničkih udela ne uzimajući u obzir okolnost da - shodno navedenim zakonskim odredbama - protivnik predlagača prvog reda kao staratelj protivnika predlagača dru-gog reda nije u mogućnosti da bez prethodne saglasnosti organa starateljstva obavlja poslove koji prelaze okvir redovnog upravljanja imovinom štićenika.

(Iz Rešenja Višeg suda u Beogradu, Gž. 11815/2010 od 07.11.2012. godine)

RASPOLAGANJE IMOVINOM ŠTIĆENIKA (Član 140. Porodičnog zakona)

112244..

Na zahtev staratelja za otuđenje imovine štićenika Centar za socijalni rad može odbiti davanje saglasnosti - ako se otuđenje ne vrši zbog izdržavanja štićenika ili iz nekih drugih važnih razloga.

Iz obrazloženja: Navode tužbe Vrhovni sud Srbije je ocenio neosnovanim. Naime, tužilja nije dovela u sumnju

utvrđeno činjenično stanje niti je navela okolnosti ili dokaze koji nisu cenjeni u upravnom postupku, a bili bi od uticaja na drugačije rešenje ove upravne stvari.

Sud je posebno cenio navod tužbe da su rešenja upravnih organa doneta na štetu tužilje, pa je našao da su isti neosnovani jer je - odredbom člana 140. stav 3. Porodičnog zakona - izričito propi-sano da glavnicu imovine štićenika staratelj može upotrebiti samo za njegovo izdržavanje ili kada to zahteva neki drugi važan interes štićenika.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da bi novčana sredstva stečena otuđenjem navedene nepokretnosti štićenice bila upotrebljena za njeno izdržavanje ili neki drugi njen važan interes, jer je ona materijalno obezbeđena stalnim mesečnim novčanim primanjima.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U 981/06 od 20.07.2006. godine)


- 76 -

ODGOVORNOST STARATELJA (Član 141. Porodičnog zakona)

112255.. Mera korektivnog nadzora može se izreći samo roditeljima maloletnog deteta, kada oni, vršeći

roditeljsko pravo, to ne rade u najboljem interesu deteta. (Iz presude Upravnog suda RS, 9 U. 16777/10 od 29.04.2010. godine)

IZVEŠTAVANJE ORGANA STARATELJSTVA


112266.. Ako je nadležni organ starateljstva dao prećutnu saglasnost, odnosno odobrenje za pravni

posao koji je preduzet od strane staraoca u ime i za račun štićenika (jer ga nije smatrao zlou-potrebom ovlašćenja) - ne može se tražiti poništaj.

Iz obrazloženja:

Žalbom tužioca se neosnovano navodi da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pra-vo utvrđujući da poravnanje, koje je zaključio staralac maloletnog tužioca, nije rušljiv pravni posao s obzirom da za isti staralac nije tražio ni dobio odobrenje organa starateljstva, niti je taj pravni po-sao konvalidiran njegovim naknadnim odobrenjem, a kojim pravnim poslom je staralac raspolagao imovinom veće vrednosti.

Odredbom člana 250. Zakona o braku i porodičnim odnosima propisano je da će organ sta-rateljstva bez odlaganja razrešiti staraoca dužnosti, ako utvrdi da zloupotrebljava svoja ovlašće-nja ili da se njegovim radom ugrožavaju interesi štićenika ili da je nastupila neka okolnost zbog koje ne može biti staralac.

Kako je u prvostepenom postupku utvrđeno da je Centar za socijalni rad bio upoznat sa po-ravnanjem - izjavom koju je staralac tada maloletnog tužioca potpisao, i to upoznat upravo prili-kom podnošenja zahteva - molbe staraoca da mu se odobri izdavanje ovlašćenja advokatima za podizanje novca dobijenog na osnovu tog poravnanja, te da je Centar za socijalni rad doneo re-šenje kojim odobrava staraocu naknadno sklapanje pravnih poslova raspolaganja imovinom - novčanim sredstvima dobijenim po osnovu poravnanja (iz čega proizlazi da Centar za socijalni rad tako zaključeno poravnanje nije smatrao zloupotrebom ovlašćenja od strane tužene kao sta-raoca, niti radom staraoca kojim je ugrožavaju interesi štićenika, odnosno da je Centar za soci-jalni rad naknadnim odobrenjem ovih pravnih poslova staraoca dao naknadnu prećutnu sagla-snost odnosno odobrenje i za zaključenje poravnanja) - tužbeni zahtev tužioca kojim se traži po-ništaj predmetnog poravnanja je neosnovan.

(Iz presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 606/06 od 01.11.2006. godine)


- 77 -

POTPUNO LIŠENJE POSLOVNE

SPOSOBNOSTI (Član 146. Porodičnog zakona)

112277.. Lice prema kome se vodi postupak za lišavanje poslovne sposobnosti mora biti pregledano od

najmanje dva lekara odgovarajuće specijalnosti koji će dati nalaz i mišljenje o duševnom stanju i sposobnosti tog lica za rasuđivanje.

Veštačenje u postupku za lišenje poslovne sposobnosti vrši se u prisustvu sudije osim u slučaje-vima kada se obavlja u stacionarnoj zdravstvenoj organizaciji.


KO IMA PRAVO NA IZDRŽAVANJE (Član 151. Porodičnog zakona)

112288.. Supružnik koji je sposoban za rad, a pasivno se odnosio prema sticanju sredstava za svoje

izdržavanje, nema pravo na izdržavanje od drugog supružnika, i pored toga što je nezaposlen i nema dovoljno sredstava za svoje izdržavanje.

Iz obrazloženja:

Iz utvrđenih činjenica može se zaključiti da tužena-protivtužilja nema dovoljno sredstava za izdrža-vanje a nezaposlena je, odnosno da su kumulativno ispunjeni uslovi iz odredbe člana 151. stav 1. Poro-dičnog zakona. Međutim, za pravilnu i zakonitu odluku u ovoj parnici moraju se ceniti i druge okolnosti. Tužena-protivtužilja je starosti 49 godina, zdrava je i radno sposobna. Kao razvedeni supružnik koji zah-teva izdržavanje u obavezi je da učini sve što je u njenoj mogućnosti da ostvari izvore prihoda za svoju egzistenciju. Samo u slučaju da nije u mogućnosti to da učini, ima pravo da, pod zakonskim uslovima, zahteva izdržavanje. Nije dovoljno to što je tužena-protivtužilja prijavljena na evidenciju Zavoda za trži-šte rada i što traži posao u javnim preduzećima i slično, već je u obavezi da radi i privremene i povreme-ne poslove radi sticanja sredstava za zadovoljenje sopstvenih potreba. Tužena-protivtužilja nije ispoljila ni minimum inicijative u tom pravcu od prestanka zajednice života parničnih stranaka. He pokušava se radno angažovati na taj način i ne iskazuje volju za sticanje bar dela sredstava za sopstveno izdržavanje.

Pored toga, tužena-protivtužilja ima imovinu, porodičnu kuću od koje se izdavanjem u zakup mogu sticati sredstva, kako ispravno zaključuje i prvostepeni sud.

Nesporio je da tužilac-protivtuženi ostvaruje zaradu u neto iznosu oko 40.000,00 dinara. Među-tim, moraju se uzeti u obzir i druge okolnosti slučaja na njegovoj strani (da nema imovine; da je podstanar i plaća zakupninu stana u iznosu od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti; da je svoju po-lovinu zajedničke porodične kuće poklonio zajedničkoj deci: da i pored prava doživotnog plodouži-


- 78 -

vanja poklonjenu kuću ne koristi, omogućavajući time tuženoj-protivtužilji i zajedničkoj deci posto-jeći standard u pogledu stanovanja; da se oba deteta radno angažuju uz pomoć tužioca-protivtuže-nog; da tužena-protivtužilja živi u predmetnoj porodičnoj kući sa decom).

Kada se sve navedene činjenice imaju u vidu, pravilno prvostepeni sud zaključuje da bi usvaja-nje tužbenog zahteva predstavljalo očiglednu nepravdu za tužioca-protivguženog, odnosno ugrozilo bi princip pravičnosti u njihovim međusobnim odnosima.

Osnovano se u žalbi tužilje-protivtužene ističe da je pravo na supružansko izdržavanje, saglasno odredbi člana 151. Porodičnog zakona, propisano za supružnika koji nema dovoljno sredstava za iz-državanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, odnosno da su u osnovi izjednačeni u pravu su-pružnici koji su nesposobni za rad i koji su nezaposleni. Međutim, žalilac predviđa napred navedene okolnosti iz odredbe člana 151. stav 3. Porodičnog zakona, koje su od uticaja na pravo na izdržava-nje. Upravo pasivan odnos tužene-protivtužilje u pogledu sticanja sredstava za sopstveno izdržava-nje isključuje pravo na izdržavanje, jer bi prihvatanje njenog zahteva bila očigledna nepravda za tu-žioca protivtuženog.

(Iz presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž.2. 113/11 od 23.02.2011 godine)

112299.. Činjenica da je brak trajao samo šest meseci može značiti da bi prihvatanje zahteva su-

pružnika za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika.

Iz obrazloženja: U dokaznom postupku utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilac (rođen 1926. godine) i tužena (rođena 1941. godine) su dana 25.03.2009. godine zaklju-

čili brak; iz braka nemaju zajedničke dece; između tužioca i tužene došlo je do poremećaja bračnih odnosa; tužilac je lošeg zdravstvenog stanja; tužena je pre zaključenja braka sa tužiocem bila u rad-nom odnosu kod trećeg lica za koje je obavljala posao čišćenja poslovnog prostora; tužena nema te-žih zdravstvenih tegoba pa je i dalje sposobna da obavlja istu vrstu poslova kao i pre zaključenja braka; tužena poseduje imanje - obradivu zemlju te bi, s obzirom na svoje godine života, zdravstve-no stanje i imovinske prilike bila u mogućnosti da ostvaruje prihode koji su potrebni za izdržavanje.

Navedeno činjenično stanje utvrđeno je potpuno i pouzdano. Tužena u žalbi nije isticala nove činjenice niti je nudila ili predlagala nove dokaze u smislu

odredbe člana 359. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pa stoga činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda nije dovedeno u sumnju. Naime, tužena je uz žalbu priložila Ugovor o kupoprodaji na kome su potpisi ugovarača overeni od strane nadležnog Opštinskog suda i rešenje istog suda, ali nije učinila verovatnim da ove dokaze bez svoje krivice nije mogla izneti odn. pru-žiti do zaključenja glavne rasprave pa zato Apelacioni sud prilikom odlučivanja nije cenio nave-dene dokaze.

Na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo - odredbe člana 151. stav 1. i 3. Porodičnog zakona, kada je našao da zahtev tužene kojim od tužioca traži su-pružansko izdržavanje nije osnovan. I prema stavu Apelacionog suda - tužena, s obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja, nema prava na supružansko izdržavanje i tužilac nije u obavezi da do-prinosi njenom izdržavanju.


- 79 -

Tužena je u svom iskazu navela da je pre zaključenja braka sa tužiocem obavljala fizičke poslo-ve radeći na čišćenju poslovnog prostora, a u braku sa tužiocem je bila samo 6 meseci i nije pružila dokaze da je u tom periodu došlo do pogoršanja njenog zdravstvenog stanja i fizičke sposobnosti te da posle ovih 6 meseci više nije u mogućnosti da obavlja poslove koje je obavljala do zaključenja braka. Tužena ima 69 godina života i s obzirom na te godine života je relativno dobrog zdravstve-nog stanja (tužilja je u svom iskazu navela da povremeno boluje od kičme i da jednom nedeljno me-ri pritisak pošto boluje od pritiska kao i da je zbog prehlade bolela bešika) pa s obzirom na te okol-nosti kao i pravila o teretu dokazivanja u smislu člana 7. stav 1, 220. i 223. stav 2. Zakona o parnič-nom postupku nisu osnovani navodi žalbe da je prvostepeni sud pre činjeničnog utvrđenja da je tu-žena još uvek sposobna za rad trebalo da odredi izvođenje dokaza obavljanjem veštačenja od strane sudskog veštaka medicinske struke a na okolnost radne sposobnosti tužene. Tužena ni uz žalbu nije pružila dokaze koji bi doveli u sumnju zaključak prvostepenog suda da je radno sposobna da oba-vlja ove poslove.

Apelacioni sud nalazi da su osnovani navodi žalbe da se tužena nalazi u poznim godinama živo-ta te da bi svakako za tuženu bilo komfornije, poželjnije i prihvatljivije da ima obezbeđenu mesečnu sumu izdržavanja a ne da sredstva koja su joj potrebna za izdržavanje još uvek mora da obezbeđuje svojim radom. Međutim, tužena jeste u mogućnosti da uz pojačan napor obezbedi svojim radom od-ređena materijalna sredstva i istovremeno poseduje i imovinu čijim iskorišćavanjem takođe može da obezbedi mesečne prihode. Pored toga tužena ima i dve punoletne ćerke od kojih može tražiti po-moć u izdržavanju i koje su u obavezi da joj tu pomoć pruže, shodno članu 156. stav 1. Porodičnog zakona (roditelj koji je nesposoban za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje, ima pravo na izdržavanje od punoletnog deteta, srazmerno njegovim mogućnostima).

Prvostepeni sud je utvrdio prihode i imovinske prilike tužioca. Utvrdio je i da je tužilac lošeg zdravstvenog stanja a iz spisa proizilazi da tužilac nema obavezu izdržavanja prema drugim licima. S obzirom da tužilac ima 84 godine života i da je lošeg zdravstvenog stanja, Apelacioni sud nalazi da bi obavezivanje tužioca da doprinosi izdržavanju tužene predstavljalo za njega očiglednu neprav-du i da bi bilo suprotno odredbi člana 151. Porodičnog zakona.

Navodi žalbe da je tužilac svojim ponašanjem doveo do poremećaja bračne zajednice stranaka su bez uticaja na odluku.

Naime, shodno članu 41. Porodičnog zakona, sud razvodi brak supružnika ako su bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni ili ako se objektivno ne može ostvariti zajednica života supružnika pri čemu ne ispituje i ne utvrđuje tzv. krivicu za razvod braka odn. okolnosti ko je od supružnika i koli-ko doprineo poremećaju bračnih odnosa i nemogućnosti ostvarivanja zajednice života. Te okolnosti nisu od značaja ni prilikom odlučivanja o zahtevu za izdržavanje jer Porodični zakon u odredbi čla-na 151. kojom reguliše izdržavanje supružnika i propisuje ko ima pravo na izdržavanje odn. obave-zu izdržavanja ne uslovljava ponašanjem supružnika za vreme trajanja braka.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.2. 434/10 od 14.06.2010. godine)

113300.. Ako nije dokazao da iz opravdanih razloga to nije učinio u bračnom sporu, razvedeni su-

pružnik ne može osnovano zahtevati supružničko izdržavanje u posebnoj parnici. Posebno ne u situaciji kada ostvaruje penziju, suvlasnik je nepokretnosti i ima obveznice.


- 80 -

Iz obrazloženja: Pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo ka-

da su odbili tužbeni zahtev tužilje za supružanskim izdržavanjem, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi iz člana 151. Porodičnog zakona. Tužilja ostvaruje starosnu penziju, suvlasnik je nepo-kretnosti i vlasnik obveznica.

Dakle, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilja ne može osnovano zahtevati supru-žansko izdržavanje u posebnoj parnici, jer nije dokazala da iz opravdanih razloga to nije učinila u bračnom sporu, kako je to propisano odredbom člana 279. stav 3. Porodičnog zakona.


113311.. Nezavisno od imovinskog stanja i činjenice da je nezaposlena, razvedena supruga nema

pravo na izdržavanje kada se utvrdi da je do razvoda braka došlo zbog poremećaja bračnih odnosa usled njenog povremenog napuštanja porodice od po nekoliko dana i održavanja emo-tivne veze sa drugim muškarcem.

Iz obrazloženja: Brak razveden zbog poremećaja bračnih odnosa, izazvanih time da je tužilja tokom braka održa-

vala emotivnu vezu sa drugim muškarcem i u više navrata po nekoliko dana odlazila od kuće osta-vljajući supruga i troje dece, zbog čega je u nekoliko navrata prijavljivan i njen nestanak.

Iz tog razloga je pravilno odbijen tužbeni zahtev za izdržavanje razvedene supruge - njeno izdržavanje bi predstavljalo očigledno nepravdu, nezavisno od toga što je bez imovine i nezapo-slena.

(Iz presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 2662/08 od 12.10.2008. godine)

113322.. Minimalna suma izdržavanja ne predstavlja osnovicu u odnosu na koju se određuje visina

obaveze davaoca izdržavanja, već je samo orijentaciono merilo za utvrđenje ukupnog iznosa za zadovoljenje mesečnih potreba izdržavanog lica.

Iz obrazloženja: Presudom Okružnog suda potvrđena je presuda Opštinskog suda, kojom je saglasno stavu I izre-

ke, delimično usvojen zahtev mal. tužioca i izmenjena presuda Opštinskog suda tako što je obave-zan tuženi da na ime svog dela doprinosa za izdržavanje mal. tužioca plaća mesečno 6.000,00 dina-ra, počev od dana podnošenja tužbe pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi i tuženi obavezan da tužiocu isplati dosuđene troškove parničnog postupka.

Reviziju tuženog izjavljenu protiv pravnosnažne presude Okružnog suda, Vrhovni sud Srbije je odbio kao neosnovanu.


- 81 -

U članu 151. Porodičnog zakona je propisano da maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja, dok je u članu 160. stav 1. propisano da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi iz-državanja. Suprotno navodima revizije, ovaj sud nalazi da minimalna suma izdržavanja predsta-vlja korektivni faktor za utvrđenje ukupnog iznosa za zadovoljenje mesečnih potreba izdržava-nog lica, a ne osnovicu u odnosu na koju se određuje visina obaveze davaoca izdržavanja. Sto-ga, utvrđenje ukupnog iznosa za zadovoljenje mesečnih potreba izdržavanog lica u visini od 15.000,00 dinara, što je više u odnosu na minimalnu sumu izdržavanja, nižestepene presude ne čini nezakonitim.

U stavu 2. člana 160. Zakona je propisano da potrebe poverioca izdržavanja zavise od nje-govih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određi-vanje izdržavanja, dok je u stavu 3. istog člana Zakona propisano da mogućnosti dužnika izdr-žavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovi-ne, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja. U članu 162. stav 3. Zakona je propisano, da ako je poverilac izdržava-nja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj, dužnik izdržavanja.

Polazeći od izloženog, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni sud nalazi da su ni-žestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, imajući u vidu potrebe maloletnog tužioca zavisno od njegovih godina starosti, zdravstvenog stanja i njegove ukupne dobrobiti sa jedne strane, te mogućnosti tuženog da kao roditelj doprinosi izdržavanju maloletnog tužioca, kada su obavezali tuženog da doprinosi izdržavanju maloletnog tužioca sa dosuđenim iznosom od po 6.000,00 dinara mesečno, pravilno nalazeći da su se stekli uslovi iz člana 164. Porodičnog zakona, da se izmeni ra-nije doneta odluka o izdržavanju maloletnog tužioca zbog promenjenih okolnosti.


113333.. Supružnik koji je pre razvoda braka napustio bračnu zajednicu i zasnovao vanbračnu za-

jednicu nema pravo na izdržavanje.

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak parničnih stranaka zaključen 15.06.1975. godine razveden je prvostepenom presudom od 22.02.2007. godine. Iz braka imaju dve punoletne ćerke ko-je žive odvojeno od roditelja. Odnosi između parničnih stranaka promenili su se nakon 30 godina braka, tako da je bračna zajednica faktički prestala aprila meseca 2005. godine kada je tužena otišla kod kolege sa posla sa kojim od tada živi u vanbračnoj zajednici. Tužilac je zaposlen u Nemačkoj i ostvaruje neto mesečnu zaradu oko 2.000,00 evra. Tužena je zaposlena u Nemačkoj i radi u jednoj prodavnici i mesečno zarađuje 880,00 do 890,00 evra. Ranije je radila dodatno dva sata u zubarskoj ordinaciji ali je taj posao morala da napusti iz zdravstvenih razloga. Živi u dvosobnom stanu za koji mesečno plaća oko 450,00 evra. Nema nepokretnosti u svom vlasništvu.

Vrhovni sud Srbije je zaključio da su kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni su-dovi pravilno primenili materijalno pravo kada su zahtev tužene da joj se dosudi supružničko iz-državanje od strane tužioca kao neosnovan odbili.

Odredbom člana 151. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od dru-


- 82 -

gog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima. Imajući u vidu činjenicu da je tužilja zaposlena i to poslednjih 30 godina na istom radnom mestu gde ostvaruje mesečni prihod od 880,00 do 890,00 evra, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u smislu citirane zakonske odredbe nema pravo na izdržavanje od strane tužioca. Pored toga, pravilna je ocena drugostepenog suda da bi obaveziva-nje tužioca da po prestanku braka plaća supružničko izdržavanje tuženoj, za njega predstavljalo oči-glednu nepravdu u smislu odredbe člana 151. stav 3. Porodičnog zakona, jer je tužena napustila tu-žioca i zasnovala vanbračnu zajednicu sa drugim čovekom od koga bi prema članu 152. istog propi-sa, imala pravo na izdržavanje.


113344.. Obavezivanje drugog supružnika na plaćanje izdržavanja predstavlja očiglednu ne-

pravdu za dužnika izdržavanja – drugog supružnika u situaciji kada poverilac supružan-skog izdržavanja bez opravdanog razloga napusti bračnu zajednicu, u dužem vremenskom periodu ne zahteva izdržavanje, zatim svojevoljno napusti stalno zaposlenje, a pri tome ni-je radno nesposoban.

Iz obrazloženja:

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje za oba-vezivanje tuženog na plaćanje supružanskog izdržavanja nalazeći da bi prihvatanje tužiljinog zahte-va za izdržavanje za tuženog predstavljalo očiglednu nepravdu i ugrozilo bi načelo pravičnosti u nji-hovim međusobnim odnosima. Tužilja je neopravdano napustila tuženog još avgusta 2005. godine i posvetila se samo sebi i svojoj "bolesti". Nikakvog razloga za napuštanje nije bilo. Želela je da pro-meni način života. U to vreme imala je značajnu novčanu pomoć od dede, sa sobom je ponela ušte-đevinu od 3.100 evra. Od avgusta meseca 2005. godine supružnici vode sasvim odvojene živote i tuženi ni na koji način nije doprinosio izdržavanju tužilje. Pozivao je da se vrati što je ona odbila. Pošto je tužilja radno sposobna, ima 18 godina radnog staža, stalni posao je svojevoljno napustila i od prestanka zajednice života više od godinu i po dana nije bila upućena na izdržavanje od strane tuženog, prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev tužilje nije osnovan te da nisu ispunjeni uslovi iz člana 151. Porodičnog zakona, prema kojoj odredbi supružnik koji nema dovoljno sredsta-va za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog su-pružnika srazmerno njegovim mogućnostima. Prema odredbi stava 3. istog člana nema pravo na iz-državanje supružnik ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu ne-pravdu za drugog supružnika.

Suprotno shvatanju prvostepenog suda drugostepeni sud je upravo s pozivom na odredbu člana 151. stav 1. Porodičnog zakona a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, zaključio da je zaklju-čak prvostepenog suda o tome da bi dosuđivanje supružanskog izdržavanja predstavljalo očiglednu nepravdu za tuženog pogrešan, te da je zahtev tužilje osnovan delimično, pa je preinačio prvostepe-nu presudu u delu kojim je odbijen zahtev za supružansko izdržavanje dosuđujući tužilji supružan-sko izdržavanje u iznosu od 15% zarade koju tuženi ostvaruje umanjene za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje počev od dana podnošenja tužbe pa ubuduće.


- 83 -

Suprotno shvatanju prvostepenog suda drugostepeni sud je upravo s pozivom na odredbu člana 151. stav 1. Porodičnog zakona a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, zaključio da je zaklju-čak prvostepenog suda o tome da bi dosuđivanje supružanskog izdržavanja predstavljalo očiglednu nepravdu za tuženog pogrešan, te da je zahtev tužilje osnovan delimično, pa je preinačio prvostepe-nu presudu u delu kojim je odbijen zahtev za supružansko izdržavanje dosuđujući tužilji supružan-sko izdržavanje u iznosu od 15% zarade koju tuženi ostvaruje umanjene za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje počev od dana podnošenja tužbe pa ubuduće.

Vrhovni sud smatra da je revizija tuženog osnovana i da je u potpunosti prihvatljiv zaključak pr-vostepenog suda da nije osnovan zahtev tužilje za supružansko izdržavanje.

Upravo polazeći od odredbe člana 151. stava 1. prema kojoj supružnik koji nema dovoljno sred-stava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog su-pružnika srazmerno njegovim mogućnostima, osim ako bi prihvatanje zahteva za izdržavanje jednog supružnika predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika (član 151. stav 3. Porodičnog za-kona), pravilno zaključuje prvostepeni sud da nisu ispunjeni uslovi za dosuđivanje supružanskog izdr-žavanja. Obavezivanje tuženog da tužilji plaća izdržavanje protivno navedenoj odredbi Porodičnog zakona i etičkim pravilima i svim onim kriterijumima koji upućuju na solidarnost porodične zajednice. Napuštajući zajednicu života, tužilja je sama odredila koliki je njen udeo u zajedničkoj ušteđevini od-noseći sa sobom sredstva koja su zajednički stekli i posvećujući se samo sebi.

Kada poverilac supružanskog izdržavanja bez opravdanog razloga napusti bračnu zajednicu, u du-žem vremenskom periodu ne zahteva izdržavanje, svojevoljno napusti stalno zaposlenje a nije radno ne-sposoban, obavezivanje drugog supružnika na plaćanje izdržavanja predstavlja očiglednu nepravdu za dužnika izdržavanja – drugog supružnika.


113355.. Ukoliko tužilja obezbeđuje dovoljno sredstava za svoje izdržavanje sopstvenim radom u

široj porodičnoj zajednici - nisu ispunjeni uslovi da se odredi supružansko izdržavanje.

Iz obrazloženja: Presudom koja se pobija razveden je brak stranaka zaključen 30.11.1969. godine. Istovremeno,

kao neosnovan je odbijen tužbeni zahtev tužene kojim je tražila da se tužilac obaveže da, na ime do-prinosa za njeno izdržavanje, plaća naznačeni mesečni iznos.Takođe, tužena je obavezana da tužiocu na ime parničnih troškova plati navedeni iznos.

Okružni sud nalazi da je, nasuprot navodima žalbe, prvostepena presuda zasnovana na potpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pravilnoj oceni izvedenih dokaza, što se ni navodima iz žalbe ne do-vodi u sumnju.

Naime, u prvostepenom postupku je utvrđeno da su stranke zaključile brak 30.11.1969. godine, da iz tog braka imaju sina te da je zajednica života stranaka prestala 1999. godine, kada je tužilac napu-stio bračnu zajednicu i sa drugom ženom zasnovao vanbračnu zajednicu.

Prvostepeni sud je pravilnom primenom člana 41. Porodičnog zakona razveo brak stranaka, jer su bračni odnosi stranaka poremećeni u meri da se objektivno ne može ostvariti zajednica života.


- 84 -

Tužilac je napustio bračnu zajednicu a tužena je ostala da živi u istom porodičnom poljoprivred-nom domaćinstvu sa svekrom i svekrvom, sinom i snahom i dvoje unučadi. Znatan deo imovine ovog domaćinstva stečen je i u toku trajanja bračne zajednice stranaka.

Prvostepeni sud je zatim utvrdio da je tužena rođena 1951. godine i da je sposobna za obavljanje poslova domaćice (obavljanje lakših poslova u seoskom domaćinstvu), te da domaćinstvo koje sada sačinjavaju njen sin sa suprugom i dvoje dece, tužena i njena svekrva, funkcioniše kao zajedničko po-ljoprivredno domaćinstvo sa ustanovljenom podelom rada.

Prema tome, tužena obezbeđuje dovoljno sredstava za svoje izdržavanje sopstvenim radom u za-jedničkom domaćinstvu koje ostvaruje određene prihode u čijem sticanju učestvuje i tužena. Dakle, s obzirom na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno našao da nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 151. stav 1. Porodičnog zakona, da se tuženoj dosudi supružansko izdržavanje na teret tužioca.

Odluku o troškovima postupka prvostepeni sud je zasnovao na odgovarajućim odredbama Zakona o parničnom postupku, umesto na odredbi člana 207. Porodičnog zakona. Zbog toga je Okružni sud preinačio odluku o troškovima postupka o kojima je odlučio po slobodnoj oceni, vodeći pri tom raču-na o pravičnosti, tako što je obavezao tuženu da tužiocu plati po ovom osnovu 35.000,00 dinara.

(Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 13/2008 od 13.02.2008. godine)

113366.. Ukoliko između dužnika i poverioca izdržavanja nisu znatnije promenjene okolnosti u

pogledu zdravstvenih stanja, radnih sposobnosti ili načina ostvarivanja prihoda, onda se osnovanost tužbenog zahteva mora ceniti u vezi sa statistikom povećanja troškova života koji se direktno odražavaju na nominalni novčani iznos sredstava potrebnih za izdržava-nje, a time i sredstava koja bi dužnik izdržavanja bio u obavezi da daje poveriocu izdrža-vanja na ime izdržavanja.

Iz obrazloženja: Na osnovu navedenih činjenica prvostepeni sud zaključuje da se okolnosti koje imaju značaja za

odluku o visini doprinosa za izdržavanje nisu izmenile u odnosu na stanje koje je postojalo u vreme zaključenja poravnanja, pa je za minimalnu egzistenciju tužilje dovoljan iznos koji tuženik plaća po postignutom poravnanju. Međutim, zdravstveno stanje tuženog se u međuvremenu pogoršalo - nje-gova radna sposobnost je umanjena za 10%.

Zbog toga je tužbeni zahtev za povećanje doprinosa za izdržavanje odbijen kao neosnovan. Relevantne odredbe: Supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje a nesposoban je za rad ili je nezaposlen,

ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima - član 151. stav 1. Porodičnog zakona.

Mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje za-rade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja - član 160. stav 3. Porodičnog zakona.


- 85 -

Drugostepeni sud nalazi da se u obrazloženju ne daju razlozi u pogledu svih navedenih bitnih činje-nica koje su značaja za odluku po zahtevu za povećanje doprinosa za izdržavanje.

Najpre, u pogledu pitanja da li tužilja ima dovoljno sredstava za izdržavanje - prvostepeni sud samo konstatuje da je za njenu minimalnu egzistenciju dovoljan navedeni iznos koji tuženik plaća po postignutom poravnanju. Međutim, ne daje razloge o tome koji novčan iznos je potre-ban za izdržavanje tužilje, kako bi se moglo realno sagledati u kom delu svoje potrebe zadovo-ljava kroz pomoć svoje majke a koliko iznosi ostatak sredstava potrebnih za njeno izdržavanje, posebno imajući u vidu opštepoznatu činjenicu da je od zaključenja poravnanja do podnošenja tužbe u ovom sporu došlo do povećanja troškova života, što se svakako odražava na novčani iz-nos potrebnih sredstava.

S tim u vezi, bilo je neophodno da se nakon utvrđivanja i procene potreba tužilje navedu razlozi u smislu odredbe člana 160. stav 3. Porodičnog zakona o prihodima tuženika, njegovim potrebama, te iznosu sredstava koji bi mogao da izdvoji za izdržavanje tužilje u okviru njenih potreba. Drugim rečima, ukoliko nisu znatnije promenjene okolnosti u pogledu zdravstvenog stanja, radne sposobnosti i načina ostvarivanja prihoda stranaka, tada se osnovanost tužbenog zahteva mora ceniti u vezi sa statistikom povećanja troškova života, koja se direktno odražava na nominalni novčani iznos sredstava potrebnih za izdržavanje, a time i sredstava koja bi tuže-nik bio u obavezi da daje tužilji na ime izdržavanja.


113377.. Izreka presude prvostepenog suda kojom je tuženik obavezan da tužilji plaća na ime do-

prinosa za izdržavanje bračnog druga iznos u visini od 22% od svoje penzije je pravilna.

Iz obrazloženja: Dokazima je utvrđeno da tuženik, pored penzije, prima i dodatak za tuđu pomoć i negu.

Neosnovano je isticanje u žalbi tuženika da je "nemoguće da lice koje prima dodatak za tuđu pomoć i negu plaća izdržavanje sposobnom bračnom drugu".

Prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo - čl. 151. Porodičnog zakona, jer je tuže-nik obavezan da plaća na ime svog doprinosa za izdržavanje bračnog druga od penzije koju prima, a ne od dodatka za tuđu pomoć i negu.

(Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 88/07 od 31.01.2007. godine)

113388.. Kada tužilja kao razvedeni bračni drug traži izdržavanje od tuženika, drugog bračnog druga,

a isti nema dovoljno sredstava za sopstveno izdržavanje, tada se tužbeni zahtev ima odbiti kao neosnovan. Obaveza tuženika bila bi nepravedna i neizvršiva, shodno članu 151. Porodičnog za-kona.

(Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 16/06)


- 86 -

113399.. Ukoliko jedan od supružnika ne ispunjava komulativne uslove - da je nesposoban za rad i

da je nezaposlen, onda mu ne pripada pravo na izdržavanje od razvedenog supružnika, iako nema dovoljno sredstava za egzistenciju.

Iz obrazloženja: Tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi, kao razvedeni supružnik, da joj na ime doprinosa u

izdržavanju plaća mesečno po 22% od zarade koju ostvaruje, odbijen je prvostepenom presudom. Činjenice su da je tužilja - elektroinženjer u stalnom radnom odnosu, da živi kod roditelja, da u 2003. i 2004. godini nije primila nijednu zaradu jer je preduzeće pred stečajnim postupkom. Nala-zom i mišljenjem komisije veštaka, kod nje postoji delimično umanjenje radne sposobnosti, pri če-mu može obavljati poslove koji ne zahtevaju veće psihičko angažovanje, bez rada u normi i smena-ma i bez veće materijalne odgovornosti. Ona nije pokrenula postupak pred nadležnim organima radi utvrđivanja radne sposobnosti, niti postupak za utvrđivanja prava na invalidsku penziju, a nije po-kušala da dopunskim radom poboljša svoj materijalni status, a s obzirom na svoje obrazovanje i školsku kvalifikaciju.

Po žalbi tužilje drugostepeni sud potvrdio je presudu Opštinskog suda, nalazeći da tužilja nije preduzela nijednu radnju kojom bi svoju materijalnu situaciju poboljšala, pa imajući u vidu da je ona u stalnom radnom odnosu, da nije nesposobna za rad, nije iskoristila mogućnost stica-nja zarade dopunskim radom, niti su kumulativno ispunjeni uslovi za primenu odredbe 151. stav 1. Porodičnog zakona - tuženi nije obavezan na doprinos njenom izdržavanju, iako ona nema dovoljno sredstava za egzistenciju.

(Iz presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 1342/06)

114400.. Kada prvostepeni sud presudom obaveže tuženika da plaća na ime doprinosa za izdržava-

nje maloletnog tužioca utvrđene novčane iznose mesečno, a ne primeni odredbu čl.160. Poro-dičnog zakona koja se odnosi na kriterijume za određivanje izdržavanja, tada je učinjena bit-na povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, jer presuda ne-ma razloga o odlučnim činjenicama.

Iz obrazloženja: Pravilna primena člana 160. Porodičnog zakona obavezuje sud da utvrdi odlučne činjenice od

značaja za utvrđivanje mogućnosti doprinosa tuženika za izdržavanje maloletnog tužioca (npr. da li je tuženik zaposlen, kolika primanja ostvaruje, koliki su prihodi od imovine koja se vodi na njegovo ime, obaveze tuženika za izdržavanje i drugih lica pored obaveze izdržavanja maloletnog tužioca itd.). Utvrđivanje ovih činjenica su osnov za utvrđivanje mogućnosti tuženika da doprinosi izdržavanju ma-loletnog tužioca.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 1494/06)


- 87 -

114411.. Sud prilikom odlučivanja o doprinosu za izdržavanje mora voditi računa ne samo o visini

zarade tuženika već i o njegovim obavezama prema članovima njegove nove porodice.

Iz obrazloženja: U slučaju izdržavanja bračnog druga, ne može se samo na osnovu ostvarene zarade tuženika u

inostranstvu olako odrediti određeni novčani iznos u evrima, već se moraju utvrditi odlučne činje-nice – da li se radi o bračnom drugu koji je sposoban i zdrav za rad i ostvarenje zarade ili se radi o neobezbeđenom bračnom drugu.

Bez utvrđivanja pomenutih odlučnih činjenica, ne može se pravilno primeniti materijalno pravo i odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva tužilaca.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Novom Pazaru, Gž. br. 633/05)

114422.. Ako je zajednica života bračnih drugova trajno prestala i ako su bračni drugovi dugi niz

godina bili upućeni da potpuno samostalno obezbeđuju sredstva za izdržavanje, pa je takvo stanje trajalo sve do razvoda braka, sud će odbiti zahtev da dosudi izdržavanje u korist razve-denog bračnog druga.

Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Zajednica života parničnih stranaka faktički je prestala još 1997. godine. Tada se tužilac iselio

iz stana u kome je ostala tužena i prešao da živi u drugi grad, i od tada svako od njih vodi odvojen život, samostalno obezbeđujući sredstva za svoje izdržavanje. Obe parnične stranke su korisnici lič-nih penzija, a oboje imaju i nepokretnosti koje su stečene u toku njihove bračne zajednice.

Brak je razveden pravnosnažnom sudskom presudom decembra meseca 2002. godine. Na osnovu izloženog činjeničnog stanja, pravilno je - i po stavu Vrhovnog suda - odbijen zahtev

tužene, podnet u smislu člana 289. Zakona o braku i porodičnim odnosima, s obzirom da je zajedni-ca života parničnih stranaka trajno prestala i da su oni bili upućeni dugi niz godina da potpuno sa-mostalno obezbeđuju sredstva za svoje izdržavanje, te je takvo stanje trajalo sve do razvoda njiho-vog braka.


114433.. Ukoliko dođe do pogoršanja zdravstvenog stanja i umanjenja radne sposobnosti jednog

bračnog druga i to posle donošenja prvostepene presude, drugostepeni sud mora pri utvrđiva-nju bitnih činjenica tačno utvrditi kada je došlo do ovih promena radi donošenja drugostepe-ne presude o novom iznosu na ime izdržavanja.


- 88 -

Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda obavezan je tuženik da tužilji, kao razvedenom bračnom drugu

na ime doprinosa za izdržavanje plaća mesečno 50% od mesečne penzije, počev od 12.11.1997. godine. Povodom žalbe tuženika, drugostepeni sud je prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio prvostepenu sudu na ponovno odlučivanje. Sud je dokazima utvrdio da je kod tužilje do-šlo do pogoršanja zdravstvenog stanja i umanjenja radne sposobnosti. Sud je pogrešno primenio materijalno pravo nalazeći da ima mesta dosuđivanju izmenjenog novčanog iznosa počev od 12.11.1997. godine, ali ne utvrđuje od kada je pogoršano zdravstveno stanje tužilje a presuda je doneta 24.06.2004. godine. Dakle, sud mora da utvrdi da li je došlo do promene okolnosti bitne u ovoj pravnoj stvari - pogoršanje zdravstvenog stanja tužilje u momentu podnošenja tužbe 12.11.1997. godine, ili kasnije, jer utvrđivanjem odlučne činjenice, može se doneti odluka od kada teče novčani iznos na ime izdržavanja.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku Gž. br. 1061/04)

114444.. Neobezbeđeni bračni drug ima pravo da zahteva da mu se presudom kojom se brak razvo-

di dosudi izdržavanje na teret drugog bračnog druga, srazmerno njegovim materijalnim mo-gućnostima, ukoliko nema dovoljno sredstava za izdržavanje, nesposoban je za rad ili se ne može zaposliti.

Iz obrazloženja: Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je osporenim delom presude odbijen kao

neosnovan protivtužbeni zahtev, uz razloge koje u celini prihvata i Vrhovni sud, pa ne stoje navo-di revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema odredbi člana 287. stav 1. u vezi člana 288. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima, neobezbeđeni bračni drug ima pravo da zahteva da mu se presudom kojom se brak razvodi dosudi izdr-žavanje na teret bračnog druga, srazmerno njegovim materijalnim mogućnostima, ukoliko nema dovolj-no sredstava za izdržavanje, nesposoban je za rad ili se ne može zaposliti.

U konkretnom slučaju, nisu ispunjeni zakonski uslovi za izdržavanje tužene – protivtužilje, jer ona ostvaruje u Parizu naknadu kao nezaposleno lice, ima samo redovne troškove održavanja zajed-ničkog stana parničnih stranaka, koje u delu snosi i mlađa kći parničnih stranaka, koja sa njom u sta-nu živi. S tim u vezi je pravilno drugostepeni sud ocenio da tužena – protivtužilja, eventualno u po-sebnoj parnici može ostvariti deo troškova koje ima na zajedničkom stanu parničnih stranaka, a koji odgovaraju suvlasničkom udelu tužioca – protivtuženog u stanu. Uostalom, tužilac – protivtuženi je u okviru iskaza, kao parnična stranka, irazio svoju spremnost da snosi deo troškova održavanja sta-na, ukoliko tužena – protivtužilja prihvati da mu deo stana ustupi na korišćenje, što je ona odbila. Pored izloženog, tužena – protivtužilja septembra meseca 2002. godine stiče pravo na redovnu pen-ziju po osnovu radnog staža u Parizu, što je takođe pravilno od strane nižestepenih sudova ocenjeno kao merodavno pri odlučivanju o protivtužbenom zahtevu.



- 89 -

114455.. Sud može odbiti zahtev za izdržavanje ako izdržavanje traži bračni drug koji je zlonamer-

no ili bez opravdanih razloga napustio svog bračnog druga.

Iz obrazloženja: Po članu 287. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima sud može, uzimajući u obzir sve

okolnosti slučaja, odbiti zahtev za izdržavanje ako izdržavanje traži bračni drug koji je zlonamerno ili bez opravdanog razloga napustio svog bračnog druga.

U konkretnom slučaju saslušan kao stranka tuženi je tvrdio da ga je tužilac "oterala" iz svog stana i da je zbog toga (a ne nekog drugog razloga), došlo do faktičkog prestanka bračne zajed-nice. Istaknutu tvrdnju prvostepeni sud u svojoj presudi uopšte nije ocenio pa se između ostalog osnovano u reviziji ukazuje da je u postupku učinjena i bitna povreda odredaba parničnog po-stupka iz člana 354. stav 2. tačka 14. ZPP-a, zbog koje se pravilnost pobijanih odluka ne može sa sigurnošću ispitati. Ako je do prestanka bračne zajednice došlo na način kako to tvrdi tuženi, tuženi zahtev ne bi bio osnovan.

Osim toga, prvostepeni sud nije uopšte u smislu člana 309. Zakona o braku i porodičnim odnosima utvrđivao ukupan iznos sredstava koji je potreban za izdržavanje, odnosno niti je u smislu člana 310. utvrdio sopstvene potrebe budućeg dužnika izdržavanja i eventualno njegove zakonske obaveze izdrža-vanja. Takođe u postupku nije utvrđivano da li tužilac sa zemljišta koje ima u svojini može radom ili na drugi način (izdavanjem pod zakup) da ostvaruje prihode i u kojoj visini.


114466.. Obaveza između bračnih drugova je lično pravo i nije nasledivo.

Iz obrazloženja: Tužioci su kao zakonski naslednici njihove majke preuzeli parnicu radi supružničkog izdr-

žavanja nakon smrti majke. Prema nalaženju drugostepenog suda tužioci nisu aktivno legitimi-sani u ovom sporu obzirom da je obaveza izdržavanja između bračnih drugova lično pravo, koje je vezano za ličnost, u konkretnom slučaju pokojne majke tužioca, te to pravo nije nasledivo, pa tužioci ne mogu tražiti dospela potraživanja na ime izdržavanja koja bi pripala njihovoj majci, to je pravilno postupio prvostepeni sud kada je pobijanom presudom odbio tužbeni zahtev. Nije od značaja što je tokom postupka doneto više privremenih mera po kojima je tuženi obavezan da isplaćuje određene iznose na ime izdržavanja, kao i to što tuženi nije postupao po tim privreme-nim merama, kao i da su tužioci naslednici tih dospelih a neisplaćenih iznosa iza svoje majke i da su je za to vreme izdržavali dajući joj iznose koje je tuženi bio dužan da plaća na ime izdrža-vanja, a zbog tog što predmet nasleđivanja mogu biti imovinska prava i obaveze izuzev onih ko-ja imaju strogo lični karakter kao što je pravo na izdržavanje koje je neprenosivo, a iznosi dosu-đeni privremenim merama su privremenog karaktera kao sredstvo obezbeđenja potraživanja is-taknutog u tužbi, te se ne mogu tretirati kao imovinska prava ostavioca koja se nasleđuju, a iz-nose koji su tužioci isplaćivali mogu potraživati samo u posebnoj parnici.



- 90 -

114477.. Pitanje supružanskog izdržavanja treba rešiti nakon utvrđenja da li je bračni drug, ko-

ji izdržavanje traži, bez opravdanog razloga napustio bračnog druga, koji ima obavezu iz-državanja.

Iz obrazloženja: Brak je razveden u parnici. Bračni drug, bez stalnih mesečnih primanja i druge imovine, tra-

žio je supružansko izdržavanje u iznosu od 25% od penzijskih primanja svog bivšeg bračnog druga. Sud je takav zahtev usvojio, s obzirom da je našao da bračni drug koji izdržavanje traži, posle 30 godina braka nije zajednicu napustio neopravdano i zlonamerno. Zbog poremećenih odnosa došlo je do razvoda braka, zajednica je raskinuta, jer je obveznik izdržavanja u toku tra-janja braka svog bračnog druga isterivao, tukao, sve to pod uticajem alkohola, pa se ne može pripisati bračnom drugu koji je izdržavanje tražio, da je zajednicu napustio bez ikakvog razloga i odbiti ga od zahteva za traženim izdržavanjem.

(Iz presude Okružnog suda u Negotinu, Gž. 16/98 od 2.02.1998. godine)

114488.. Sud može, uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja, odbiti zahtev za izdržavanje ako izdrža-

vanje traži bračni drug koji zlonamerno ili bez opravdanih razloga napusti svog bračnog druga.

Iz obrazloženja:

Pošto tužilja ni u žalbi ne iznosi razloge zbog kojih je napustila bračnu zajednicu sa tuženim, ostaje zaključak prvostepenog suda da je ovo napuštanje bilo neopravdano, što znači da za ostvari-vanje tužiljinog zahteva stoji prepreka predviđena u stavu 2. člana 287. Zakona o braku i porodič-nim odnosima.

Naime, prema odredbi člana 287. Zakona o braku i porodičnim odnosima, bračni drug koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, nesposoban je za rad ili se ne može zaposliti ima pravo na izdrža-vanje od svog bračnog druga srazmerno njegovim mogućnostima. Međutim, stavom 2. istog člana predviđeno je da sud može, uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja, odbiti zahtev za izdržavanje ako izdržavanje traži bračni drug koji zlonamerno ili bez opravdanih razloga napusti svog bračnog dru-ga. Uz to, tužilja je stara svega 30 godina i radi u hamburgernici iz čega proizilazi da nije ispunjen ni uslov predviđen u stavu 1. citiranog propisa.

(Odluka Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 299/97)

114499.. Prvostepeni sud je dužan da u sporu za izdržavanje potpuno i pravilno utvrdi zdrav-

stveno stanje obe stranke, a u okviru toga i sve zakonom predviđene uslove od kojih zavisi visina učešća tuženog u troškovima izdržavanja tužilje.


- 91 -

Iz obrazloženja: Iz razloga prvostepene presude konstatovano je da poremećeni odnosi između stranaka predsta-

vljaju posledicu psihičkog oboljenja tužilje. Imajući naloženo u vidu, kao i činjenicu da je i sama tu-žilja na zapisniku od 26.09.1995. godine ukazala da se lečila na psihijatrijskoj klinici u Beogradu i kod dr. J.K.: što su potvrdili i tuženi i deca parničnih stranaka, to je prvostepeni sud propustio da na pouzdan način utvrdi da li je tužilja potpuno poslovno sposobno lice ili je njena poslovna sposob-nost delimično ili potpuno ograničena i da li je stoga tužilja bila u mogućnosti da sama zastupa svo-je interese u konkretnoj parnici ili su od strane suda morale biti preduzete parnične radnje za utvrđi-vanje poslovne sposobnosti tužilje, kako bi nakon toga sud bio u mogućnosti da oceni da li je tužilja potpuno ili delimično poslovno sposobno lice ili ne, pa shodno tome da li je tužilji neophodno po-staviti zakonskog zastupnika.


115500.. Iz stanja u spisima proizilazi da je prvostepenom sudu tužilja podnela tužbu protiv tuženog dana

22. septembra 1994. godine, radi izmene odluke o supružničkom izdržavanju, zajedno sa predlogom za određivanje predmetne privremene mere.

Po predlogu za određivanje privremene mere u pitanju, provstepeni sud je odlučio pobije-nim rešenjem nakon održanog ročišta za glavnu raspravu od dana 20. oktobra 1995. godine, ti-me da je isto doneto od strane predsednika veća van ročišta, dana 2. novembra 1995. godine. Shodno tome, a postupajući na ovakav način donošenjem pobijenog rešenja od strane predsedni-ka veća van ročišta za glavnu raspravu, prvostepeni sud je iz istog razloga učinio označenu ap-solutno bitnu povredu odredbi parničnog postupka. Ovo s obzirom na odredbu člana 381. Zako-na o braku i porodičnim odnosima RS, prema kojoj postupak u sporovima za izdržavanje vodi i odluke donosi veće od jednog sudije i dvojice sudija porotnika. Zbog učinjene apsolutno bitne povrede odredbi parničnog postupka, pobijeno rešenje je moralo biti ukinuto i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.


115511.. Obaveza razvedenog bračnog druga da izdržava drugog bračnog druga koji je neobezbeđen,

prioritetna je u odnosu na obavezu izdržavanja između krvnih srodnika, odnosno dece.

Iz obrazloženja: Odlučujući o zahtevu tužilje za izdržavanje prvostepeni sud je stavom drugim pobijene presude oba-

vezao tuženog da na ime svog doprinosa za izdržavanje tužilje plaća 30% od svoje mesečne penzije po-čev od 1. avgusta 1993. godine, pa nadalje.

Neosnovani su navodi u žalbi tuženog da je prvostepena presuda u ovom delu nepravilna, te da je sud neosnovano smatrao tužilju bolesnom i nesposobnom za rad jer su deca stranaka - po-sebno sin, veoma dobro situirani, da pomažu majku i da su oca potpuno odbacili, da s njim ne kontaktiraju, da tuženi živi kao samac i da sa svojom penzijom jedva uspeva da preživi. Po nala-ženju ovog Suda kod ocene pitanja da li bračni drug koji traži izdržavanje ima dovoljno sredsta-va da preživi, ne mogu se uzimati u obzir prihodi tog bračnog druga od pomoći dece i neobezbe-


- 92 -

đenim bračnim drugom se ne može smatrati samo onaj bračni drug koji zbog nesposobnosti za rad, nezaposlenosti, nedostatka bilo kakve imovine, nema nikakvih sredstava za život, već i onaj koji ima prihode ali ti prihodi nisu dovoljni da bi podmirili osnovne životne potrebe, što je kon-kretan slučaj. Pored toga, obaveza izdržavanja bračnog druga koji je neobezbeđen je prioritetna u odnosu na obavezu izdržavanja krvnih srodnika, odnosno dece.


115522.. Stranka ima pravo na izdržavanje od svog bračnog druga, među kojima je prestala zajednica ži-

vota, iako su oba bračna druga nesposobna za rad i privređivanje, a stranka nema imovine, od koje bi se izdržavala, te je njena situacija teža od situacije drugog bračnog druga, koji ima nepokretnost, a prima i penziju.

(Okružni sud Kraljevo, Gž. 1373/95)

115533.. Da bi se utvrdilo da li postoji obaveza izdržavanja bračnog druga, neophodno je prethodno utvrditi

činjenicu da li je prekinuta ili ne ekonomska zajednica, kad je prekinuta i zbog čega je prekinuta. (Okružni sud, Beograd, Gž. 176/95)

115544.. Ukoliko je supruga nesposobna za rad, ne može se zaposliti i nema dovoljno sredstava za izdržava-

nje, ima pravo da zahteva od svog bračnog druga izdržavanje srazmerno njegovim mogućnostima. (Okružni sud, Beograd, Gž. 6666/95)

115555.. Neće biti dupliranja iznosa izdržavanja na ime doprinosa, pošto će se sredstva koja je tužena do

sada isplatila na ime doprinosa izdržavanja uračunati. Dosuđeni iznos na ime privremene mere ka-snije se uračunava u iznos dosuđen pravosnažnom presudom.


115566.. Za odricanje od prava na supružansko izdržavanje neophodno je utvrditi zbog čega dolazi do

odricanja prava na izdržavanje, da li je tim činom stečena u svojinu ili na korišćenje imovina iz koje se može izdržavati lice koje ima pravo na izdržavanje.


115577.. Ako stranka traži izdržavanje prema razvedenom bračnom drugu u odvojenoj parnici posle raz-

voda braka, a presudom o razvodu braka nije utvrđena obaveza izdržavanja, onda je sud u obavezi da u ovoj parnici utvrdi razloge zbog kojih obaveza ranije nije zasnovana.

(Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 77/93)


- 93 -

115588.. Kad je brak poništen iz razloga predviđenih članom 77. Zakona o braku i porodičnim odnosima,

pri čemu je tuženi bračni drug znao za svoju tešku bolest i prikrio je, onda mu, u skladu sa članom 292. istog zakona, ne pripada pravo na izdržavanje na teret drugog bračnog druga.


115599.. Kad obveznik zakonskog izdržavanja ostvaruje zaradu u inostranstvu u valuti zemlje u kojoj ra-

di, primalac izdržavanja i kad živi u Jugoslaviji, može tražiti plaćanje izdržavanja u stranoj valuti u kojoj davalac izdržavanja ostvaruje zaradu.


116600.. Izjava učinioca da neće da izvrši obavezu izdržavanja ne ulazi u pojam izbegavanja kod krivičnog

dela neplaćanja alimentacije, ako postoje drugi uslovi za izvršenje obaveze prinudnim putem. (Okružni sud, Beograd, Kž. 653/92)

116611.. Da bi se utvrdilo da učinilac izbegava da plaća izdržavanje nije potrebno da se prethodno spro-

vede prinudno izvršenje nad njegovom platom. (Vrhovni sud Srbije, Kzz. 12/92)

116622.. Pravo razvedenog bračnog druga na izdržavanje prestaje po sili zakona prestankom uslova koji

opravdavaju dosuđivanje izdržavanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 267/92)

116633.. O izdržavanju bračnog druga u sporu za razvod braka sud ne odlučuje po službenoj dužnosti već

po njegovom zahtevu, koji mora, biti opredeljen kako u pogledu iznosa koji se po tom osnovu traži, tako i u pogledu vremena od kada treba da teče obaveza izdržavanja.


116644.. Bračni drug nije u obavezi da u celosti zadovolji potrebe izdržavanja drugog bračnog druga -

ukoliko za ovo nema mogućnosti, već samo prema sopstvenim mogućnostima. (Okružni sud, Beograd, Gž. 8756/91)

116655.. Stupanje razvedenog bračnog druga u vanbračnu zajednicu može biti osnov prestanka obaveze

dosuđenog supružanskog izdržavanja, ako u toj zajednici faktički ostvaruje sredstva za izdržavanje. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 40/90)


- 94 -

IZDRŽAVANJE VANBRAČNOG PARTNERA

KO IMA PRAVO NA IZDRŽAVANJE (Član 152. Porodičnog zakona)

116666.. Vanbračni drug se može upodobiti članu porodičnog domaćinstva samo onda ako je izdr-

žavan od strane nosioca stanarskog prava ili je prema njemu mogao ostvariti zakonsko izdrža-vanje iz čl. 293. Zakona o braku i porodičnim odnosima ili da je vanbračni drug izdržavao no-sioca stanarskog prava ili bi nosilac stanarskog prava mogao da ostvaruje zakonsko izdržava-nje prema vanbračnom drugu sa kojim zajedno stanuje.

Iz obrazloženja: Tužena nije bila u braku sa nosiocem stanarskog prava koji je preminuo 1. decembra 1990. go-

dine. Da bi tužena imala osnov da nastavi sa daljim korišćenjem stana nakon smrti nosioca stanar-skog prava, te da bi stekla svojstvo zakupca na tome stanu, bilo je neophodno da budu ispunjeni uslovi iz čl. 15. Zakona o stambenim odnosima koji je bio na snazi u vreme smrti nosioca stanar-skog prava. Članovi porodičnog domaćinstva po ovoj odredbi su bračni drug, deca, usvojioci ili pastorci, roditelji i roditelji bračnog druga. Tužena nije ni jedno od ovih lica. Ona je živela u vanbračnoj zajednici sa pok. nosiocem stanarskog prava i sa njim koristila predmetni stan, ali za eventualno sticanje prava na stan nije dovoljna činjenica zajedničkog stanovanja. Vanbračni drug može se upodobiti članu porodičnog domaćinstva samo onda ako je izdržavan od strane nosioca stanarskog prava ili je prema njemu mogao ostvariti zakonsko izdržavanje iz čl. 293. Zakona o braku i porodičnim odnosima, ili da je vanbračni drug stanarskog prava mogao da ostvaruje zakonsko izdržavanje prema vanbračnom drugu sa kojim zajedno stanuje. U konkret-nom slučaju, i tužena i pokojni nosilac stanarskog prava bili su materijalno obezbeđeni redov-nim prihodima od penzije, prihodi su im, ako to utvrđuju nižestepeni sudovi svakom ponaosob bili dovoljni za izdržavanje, pa ne bi bilo uslova za izdržavanje vanbračnog druga iz čl. 293. u vezi čl. 287. st. 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Upravo zbog toga, tužena kao van-bračna supruga nije ni mogla da stekne svojstvo člana porodičnog domaćinstva.

Pravilnom primenom čl. 15. st. 2. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS" od 19. marta 1990. god.), a u vezi čl. 293-297. Zakona o braku i porodičnim odnosima, odbijen je tu-žbeni zahtev, jer tužena ne može da nastavi sa korišćenjem stana nakon smrti nosioca stanarskog prava, s obzirom da nije bila član njegovog porodičnog domaćinstva.

Iz istih razloga ne može da postane ni zakupac predmetnog stana, zbog čega je pravilno odbijen protivtužbeni zahtev.

Navodi revizije da je vanbračna zajednica dugo trajala, da je prema mišljenju svih poznanika i prija-telja bila izjednačena sa bračnom, bez uticaja su za odluku u ovoj parnici s obzirom da je pored postoja-nja vanbračne zajednice bilo neophodno i da budu ispunjeni uslovi iz citiranih odredaba Zakona o braku i porodičnim odnosima, što je u ovom slučaju izostalo.

(Odluka Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5275/00)


- 95 -

IZDRŽAVANJE MAJKE DETETA


116677.. Pravo na izdržavanje od oca deteta za vreme od tri meseca pre porođaja i godinu dana po-

sle porođaja ima majka deteta koja nema sredstava za izdržavanje.

Iz obrazloženja:

Majka deteta ima pravo na izdržavanje od oca deteta od dana podnošenja tužbe, ali ne od pre-stanka faktičke zajednice.

Budući da je tuženi profesionalni fudbaler koji trenutno živi i igra u fudbalskom klubu u Fran-cuskoj i to do juna 2014. godine, nakon čega planira da se vrati u Republiku Srbiju (tužilja i dete ži-ve u Republici Srbiji), u konrektnom slučaju jedini mogući način da se obezbedi izdržavanje tužilje i maloletnog deteta je da se visina izdržavanja odredi u fiksnom novčanom iznosu.


116688.. I po proteku roka za koji traje, može se podneti tužba po članu 153. Porodičnog zakona

radi naknade izdržavanja.

Iz obrazloženja:

Tužbom za izdržavanje po pravilu se zahteva izdržavanje u novcu, sa obrocima koji dospevaju u budućnosti. Izuzetak od izloženog je pravilo iz člana 153. Porodičnog zakona, s obzirom da pravo na podnošenje tužbe (pravo na izdržavanje) ima majka deteta čiji se status po prirodi stvari ne zna do porođaja. Zbog toga majka deteta, bez obzira na prirodu veze sa pretpostavljenim ocem (bračnu, vanbračnu ili povremenu) ima pravo da zahteva izdržavanje od oca deteta ako nema (ili nije imala) dovoljno sredstava za izdržavanje i to za vreme od tri meseca pre porođaja i godinu dana posle po-rođaja (vreme trajanja te specifične vrste izdržavanja).

Dakle, tužba se može podneti i radi naknade izdržavanja po proteku roka za koji traje izdržava-nje. Tu vrstu tužbe ne treba poistovećivati (kako to čini drugostepeni sud) sa tužbom za regres po članu 165. Porodičnog zakona. Naime, pravilo iz te odredbe reguliše drugačiju životnu situaciju jer konstituiše pravo na regres lica koje je faktički davalo izdržavanje, a nije imalo pravnu obavezu da traži naknadu od lica koje je po ovom zakonu bilo dužno da daje izdržavanje.

Na osnovu izloženog, tužilja (majka deteta) može po članu 278. stav 2. Porodičnog zakona pod-neti tužbu radi izdržavanja jer se smatra poveriocem izdržavanja (u vezi člana 153. istog Zakona).

Zbog toga je neprihvatljivo stanovište drugostepenog suda da tužilja nije aktivno legitimisana u ovoj parnici.

(Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 690/2013 od 03.07.2013. godine)


- 96 -

116699.. Činjenica da je u periodu od tri meseca pre porođaja i godinu dana posle porođaja

otac deteta postao nezaposleno lice, ne utiče na pravo majke deteta (koja nema dovoljno sredstava) na izdržavanje od njega. To izdržavanje, inače, nije uslovljeno postojanjem prethodnog izdržavanja.

Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilja (rođena 23.07.1985. godine) i tuženi (rođen 31.07.1981. godine) su živeli u vanbračnoj

zajednici od novembra 2006. godine do marta 2007. godine. Tužilju su izdržavali njeni roditelji, če-mu tuženi nije doprinosio. Za vreme vanbračne zajednice, tužilja je rodila zajedničku ćerku 2007. godine, sa kojom živi u kući svojih roditelja, koji je i dalje izdržavaju. Tužilja je nezaposlena, nalazi se na redovnom školovanju. U vreme presuđenja tuženi je nezaposlen, vanredno studira a troškove njegovog školovanja i izdržavanja snose njegovi roditelji sa kojima i živi u kući. Tuženi ne poseduje nepokretnu imovinu i nema novčanih primanja.

Nižestepeni sudovi su - na osnovu ovako utvrđenih činjenica - odbili tužbeni zahtev tužilje ko-jim je tražila izdržavanje počev od podnošenja tužbe pa ubuduće u naznačenom iznosu, nalazeći da nema mesta primeni člana 153. Porodičnog zakona i da bi svaki dosuđeni iznos bio nepravedan u si-tuaciji kada tužilja dobija izdržavanje od svojih roditelja, a tuženi nije u radnom odnosu, a ima oba-vezu izdržavanja maloletne ćerke.

Odredbom člana 153. Porodičnog zakona ("Službeni glasnik RS", br. 18/2005), propisano je da majka deteta koja nema dovoljno sredstava za izdržavanje ima pravo na izdržavanje od oca deteta za vreme od tri meseca pre porođaja i godinu dana posle porođaja. Stavom 2. je propisano da majka nema pravo na izdržavanje ako bi prihvatanje njenog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu neprav-du za oca.

Iz navedene zakonske odredbe proizilazi posebna zaštita majke deteta (koja nema dovoljno sredstava za izdržavanje) u poslednja tri meseca pre porođaja i u toku prve godine posle porođaja, s obzirom na nesposobnost majke da u tom periodu ostvaruje sredstva za svoje izdržavanje zbog viso-kog stepena trudnoće, a potom zbog brige o novorođenčetu. Pošto je zakonodavac ovu odredbu pro-pisao u cilju posebne zaštite majke deteta, nebitna je činjenica da li je otac deteta za vreme zajednič-kog života doprinosio izdržavanju majke deteta, kao i dužina trajanja njihova zajednice te da li je bi-la bračna ili vanbračna.

Prema tome, uslovi iz člana 279. Porodičnog zakona su irelevantni za rešenje tužbenog zah-teva postavljenog na osnovu člana 153. istog Zakona. Ocenjujući da li prihvatanje zahteva za iz-državanje predstavlja očiglednu nepravdu za tuženog, Vrhovni sud Srbije je zaključio da ova obaveza tuženog nije nepravda za njega. Radi se o vremenski ograničenoj obavezi od nepunih deset meseci. Prilikom odlučivanja o visini izdržavanja, Vrhovni sud Srbije je zaključio da iz-nos od 4.000,00 dinara mesečno neće ugroziti njegovu egzistenciju. Sa druge strane, dosuđenim iznosom tužilja ima mogućnosti da zadovolji najnužnije životne potrebe u periodu zaštite, uz doprinos koji njeni roditelji daju njenom izdržavanju.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud Srbije je ocenio reviziju tužilje delimično osnovanom. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 69/08 od 7.02.2008. godine)


- 97 -

IZDRŽAVANJE MALOLETNOG DETETA


117700..

Za odmeravanje visine obaveze roditelja u izdržavanju maloletne dece od značaja je ne sa-mo zarada roditelja i mogućnosti za njeno sticanje, već se u obzir uzima i ono što su neosnova-no propustili da zarade.

Iz obrazloženja: U skladu sa odredbama člana 154. stav 1. u vezi člana 167. Porodičnog zakona, maloletno dete

ima pravo na izdržavanje od svojih roditelja, što je sadržina istovremenog prava i dužnosti oba rodi-telja u okviru roditeljskog prava,.

Kriterijumi za određivanje izdržavanja sadržani su u odredbama člana 160. a način određivanja izdržavanja i njegova visina regulisani su odredbama člana 161. i 162. istog Zakona. Izdržavanje se određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja (član 160. st. 1. i 4). Kada je poverilac izdržavanja maloletno dete potrebe se ogledaju i prosečno novčano iskazuju u izdacima za ishranu, obuću, odeću, školovanje, aktivnosti vezane za školu i van škole i brigu o zdravlju deteta. Mogućnost roditelja da doprinose izdržavanju maloletne dece ocenjuje se kroz utvrđivanje sposobnosti roditelja za zaposlenjem ukoli-ko nisu zaposleni, a ukoliko su zaposleni prema visini primanja koja ostvaruju, da li poseduju imo-vinu na svoje ime i ostvaruju li prihode od te imovine, da li imaju obavezu izdržavanja drugih lica i kakva je njihova radna sposobnost da se bave dodatnim poslovima, te kolike su njihove sopstvene potrebe.

Prema izričitoj odredbi člana 162. stav 3. Porodičnog zakona, visina izdržavanja kao obaveza koja tereti roditelja maloletnog deteta bi trebalo da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj - dužnik izdržavanja. Prilikom odmeravanja visine te obaveze uzimaju se u obzir ne samo zarada roditelja i mogućnosti za njeno sticanje, već i ono što su neosnovano pro-pustili da zarade.

U tom smislu su nižestepeni sudovi pravilno ocenili radnu sposobnost tužene i njenu mogućnost da svojim radom ostvaruje primanja kojima bi doprinosila izdržavanju svoje maloletne dece. Zato je - i po oceni Vrhovnog kasacionog suda - pravilan zaključak o njenoj mogućnosti da doprinosi izdr-žavanju maloletne tužilje u povećanom novčanom fiksnom iznosu, dosuđenom pobijanom presu-dom.


117711.. Visina iznosa na ime izdržavanja maloletne dece mora biti adekvatna potrebama deteta i

mora mu omogućiti životni standard kakav uživaju njegovi roditelji.


- 98 -

Iz obrazloženja: Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da su ispunjeni uslovi za promenu visine izdržavanja po članu 164.

Porodičnog zakona, imajući u vidu da su se od ranije presude (donete 2006. godine) promenile okolnosti na strani tužioca a s obzirom na njegov uzrast, polazak u osnovnu školu i povećane troškove za zadovo-ljenje svakodnevnih životnih potreba i obrazovanja. Tuženi je u mogućnosti da na ime izdržavanja svog maloletnog deteta plaća mesečno 30% od zarade koju ostvaruje a visina je odmerena u skladu sa uslovi-ma propisanim odredbom člana 160. i 162. st. 2. i 3. Porodičnog zakona. On ima stalno zaposlenje i u mogućnosti je da zadovolji potrebe svog deteta prema standardima sredine u kojoj dete živi, pri čemu is-platom iznosa od 30% mesečno, kod činjenice da nema drugih obaveza zakonskog izdržavanja, neće biti ugrožena njegova egzistencija.

Zbog toga su nižesetepene presude preinačene izmenom ranije odluke o izdržavanju maloletnog deteta i utvrđenjem iznosa izdržavanja u navedenom procentu od redovnih mesečnih novčanih pri-manja tuženog.

U ostalom delu revizija je neosnovana, jer je tužbeni zahtev za iznos od još 20% od mesečne za-rade tužioca u trenutnoj situaciji neosnovan i previsoko postavljen (s obzirom na uzrast i potrebe de-teta, materijalne mogućnosti majke i utvrđenu minimalnu sumu izdržavanja od 18.000,00 dinara). Iznos dosuđen ovom presudom dovoljan je da zadovolji potrebe deteta i da mu omogući životni standard kakav uživaju njegovi roditelji, što je u skladu sa pravima dece i dužnostima roditelja pro-pisanim članom 62. stav 1., 63., 71. stav 1., 73., 154. stav 1. i 155. Porodičnog zakona.


117722.. U odnosu na obavezu jednog roditelja u pogledu izdržavanja dece odn. unuka, obaveza

drugih krvnih srodnika u ushodnoj liniji (babe i dede) je podeljena a ne solidarna i određuje se prema njihovim mogućnostima.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, maloletna deca se nalaze pod roditeljskim staranjem oca koji je njihov

zakonski zastupnik jer im je majka umrla. Žive u domaćinstvu sa ocem i babom po ocu. Deda po majci živi u drugom gradu sa svojom suprugom. U postupku pred nižestepenim sudovima utvrđena su primanja i rashodi, kao i potrebe maloletne dece.

Nižestepeni sudovi su kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno ocenili da je deda du-žnik obaveze izdržavanja prema svojim maloletnim unucima umesto svoje preminule ćerke saglasno čl. 154. stav 2. u vezi stava 1. Porodičnog zakona.Ta njegova obaveza je istovremeno i samostalna u odnosu na obavezu oca maloletnih tužilaca koji je jedini vršilac roditeljskog prava.

Prilikom odmeravanja visine novčane obaveze, nižestepeni sudovi su imali u vidu materijalne i porodične prilike i mogućnosti tuženog, te životne prilike i mogućnosti oca tužilaca kao primarnog dužnika obaveze izdržavanja svoje maloletne dece. U tom pogledu su uzeli u obzir i novčanu i sva-ku drugu vrstu pomoći koju ocu tužilaca pružaju njegovi roditelji koji u ovom slučaju nisu dužnici obaveze izdržavanja. Kako primanja oca tužilaca nisu dovoljna da obezbede ukupne potrebe malo-


- 99 -

letne dece i njegovu ličnu egzistenciju, a on je lice bez sopstvene nepokretne imovine, pravilno je ocenjena pomoć koju mu daju njegovi roditelji.

Pri tome, obaveza oca da izdržava maloletnu decu nije prevaljena na tuženog kao dedu po pre-minuloj majci tužilaca, već je među njima podeljena i određena prema njihovim mogućnostima.


117733.. Zbog okolnosti da je nezaposlen tuženi ne može biti oslobođen obaveze izdržavanja.

Iz obrazloženja: Obavezavši tuženog da doprinosi izdržavanju deteta u iznosu od 15.000,00 dinara mesečno, ni-

žestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili odredbe čl. 160., 161. i 162. Porodičnog zakona.

Suprotno revizijskim navodima, isti su pravilno ocenili potrebe deteta i mogućnosti roditelja - dužnika izdržavanja. Naime, okolnost da je tuženi nezaposlen ne može ga osloboditi obaveze izdr-žavanja deteta, jer maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja (član 154. Zakona).

Tuženi je, kako su to pravilno ocenili i nižestepeni sudovi, zdrav i radno sposoban tako da može u okviru svoje radne sposobnosti da obavlja različite poslove i da ostvaruje zaradu neop-hodnu za svoje izdržavanje i za izdržavanje lica koje je po zakonu dužan da izdržava.

(Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 1153/2013(1) od 23.10.2013. godine)

117744.. Ukoliko se tuženi bez opravdanog razloga ne odazove veštačenju, očinstvo će se utvrditi na

osnovu drugih dokaza (veštačenjem medicinske dokumentacije majke i deteta).

Iz obrazloženja: Tužilja i tuženi (koji je bio u braku) su - prema utvrđenom činjeničnom stanju - započeli

emotivnu vezu u jesen 1990. godine. U junu 1991. godine zasnovali su zajednicu života u kući roditelja tuženog a početkom novembra iste godine tužilja je sa tuženim došla u kuću svojih ro-ditelja. Ova veza definitivno je okončana u decembru 1991. godine kada je tuženi saopštio tuži-lji da bez obzira na njenu trudnoću ne želi da održava zajednicu sa njom. Tokom trajanja ove veze tužilja nije održavala polne odnose sa drugim muškarcima osim sa tuženim. Maloletna ćer-ka rođena je 1992. godine. Verovatni period njenog začeća (određen retrogradno) je u periodu od 25.08. do 5.09.1991. godine. Tuženi u toku trajanja postupka bez opravdanog razloga nije pristupio veštačenju genetskog materijala.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi su ceneći ponašanje tuženog koji se nije odazvao nijednom pozivu za navedeno veštačenje radi pouzdanog afirmativnog utvrđenja očin-stva (kojima su se tužilje redovno odazivale) niti je pružio opravdane razloge za takvo postupa-nje a ceneći i nalaz i mišljenje veštaka koji je odredio retrogradno verovatan period začeća ma-


- 100 -

loletnog deteta na osnovu ročnosti ploda koristeći se medicinskom dokumentacijom, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su utvrdili da je tuženi prirodni otac malo-letnog deteta i obavezali ga da doprinosi njegovom izdržavanju na osnovu člana 154. stav 1. Po-rodičnog zakona.


117755.. Prilikom odlučivanja o izdržavanju maloletnog deteta sud uzima u obzir kako potrebe de-

teta tako i moguđnosti dužnika izdržavanja, dok minimalna suma izdržavanja po rešenju mi-nistarstva nadležnog za socijalnu politiku predstavlja samo okvirni iznos, o kojem sud vodi ra-čuna prilikom odlučivanja ali nije dužan da ga dosudi.

Iz obrazloženja: Prema spisima predmeta, pobijanom presudom je, između ostalog, razveden brak zaključen iz-

među tužilje i tuženog, određeno je da će samostalno roditeljsko pravo nad maloletnim sinom stra-naka vršiti majka (tužilja), a tuženi je obvezan da za izdržavanje maloletnog sina plaća mesečno 15% od redovnih mesečnih novčanih primanja, umanjenih za poreze i doprinose za obavezno soci-jalno osiguranje.

Protiv takve iresude tužilja je izjavila žalbu. Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. Odlučujući o doprinosu tuženog u izdržavanju maloletnog deteta, prvostepeni sud je imao u vidu

sve bitne okolnosti za donošenje zakonite i pravilne odluke. Shodno odredbi člana 160. st. 1. i 2. Porodičnog zakona, prvostepeni sud je, procenjujući

potrebe maloletnog deteta, utvrdio da je za njegovo izdržavanje mesečno potrebno 10.000,00 di-nara, pa je, po oceni Apelacionog suda, pravilno obvezao tuženog na davanje doprinosa u izdr-žavanju u visini od 15% od redovnih mesečnih novčanih primanja, umanjene za poreze i dopri-nose za obavezno socijalno osiguranje, što iznosi oko 8.000,00 dinara, dok je ostatak dužna da obezbedi majka, koja pored novčanih davanja ima i poseban doprinos kroz svakodnevnu brigu i staranje o maloletnom detetu. Na osnovu iznetih razloga je i za višak tužbenog zahteva tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, budući da potrebe maloletnog deteta ne opravdavaju dosuđenje većeg iznosa od onog koji je dosuđen.

Neosnovano se žalbom tužilje ističe da prvostepeni sud nije pravilno utvrdio mesečne potrebe malo-letnog deteta kroz iznos od 10.000,00 dinara, budući da je minimalna suma izdržavanja po rešenju mini-starstva nadležnog za socijalnu politiku u vreme donošenja sudske odluke iznosila 16.886,00 dinara. Međutim, ovakvi navodi su neosnovani, s obzirom na to da je pomenuti iznos samo okvirni iznos o ko-me je sud dužan da vodi računa prilikom utvrđivanja potreba poverioca i mogućnosti dužnika izdržava-nja, kako proizlazi iz odredbe člana 160. stav 1. Porodičnog zakona.

(Iz presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 2. 60/11 od 16.02.2011. godine)

117766.. Za period pre podnošenja tužbe, maloletno dete nije aktivno legitimisano da zahteva tro-

škove izdržavanja od roditelja.


- 101 -

Iz obrazloženja: Međutim, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pogrešno prime-

nio materijalno pravo kada je tuženog obavezao da doprinosi izdržavanju maloletne tužilje u perio-du od 01.08.2006. godine pa do 08.04.2009. godine, kao dana podnošenja tužbe.

Maloletna tužilja je zahtev za izdržavanje postavila u tužbi od 08.04.2009. godine, pa je obaveza tuženog kao drugog roditelja da plaća doprinose za izdržavanje deteta nastala od dana podnošenja tužbe. Tužbeni zahtev maloletne tužilje za izdržavanje za period od 01.08.2006. go-dine do podnošenja tužbe (08.04.2009. godine) nije osnovan, imajući u vidu sadržinu odredbe člana 154. Porodičnog zakona.

Naime, maloletna tužilja nije aktivno legitimisana da zahteva troškove izdržavanja za period pre podnošenja tužbe.


117777.. Ako roditelji maloletnih lica nisu živi ili nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje,

maloletna lica imaju pravo na izdržavanje od drugih krvnih srodnika u pravoj ushodnoj liniji.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, maloletni tužioci su rešenjem Centra za socijalni rad u V.

od 28. jula 2003. godine povereni na čuvanje, negu i vaspitanje ocu. Istim rešenjem određen je način viđanja majke sa decom. Pravnosnažnom presudom opštinskog suda, od 9. januara 2007. godine, naloženo je majci maloletnih tužilaca da na ime svog doprinosa za izdržavanje dece plaća svakom detetu mesečno po 3.000,00 dinara, počev od 30. maja 2003. godine, dok za to postoje zakonski uslovi. Ovu obavezu majka maloletne dece nije izvršavala. Maloletna tužilja M. od 1. aprila 2008. godine živi sa majkom u B., dok maloletni tužilac M. i dalje živi sa ocem u selu G.V.

Maloletni tužioci zahtevaju od tuženog, svoga dede, da doprinosi njihovom izdržavanju. Polaze-ći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da maloletna deca imaju žive ro-ditelje koji su zdravi i sposobni da doprinose njihovom izdržavanju, te da zbog toga nemaju pravo na izdržavanje od tuženog. Protiv pravnosnažne presude tužioci su podneli reviziju.

Prema shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, u reviziji se osnovano ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Prema članu 8. Porodičnog zakona, izdržavanje je pravo i dužnost članova porodice određenih tim zakonom. Maloletno dete ima pre svega pravo na izdržavanje od roditelja, a pravo na izdržava-nje od drugih krvnih srodnika u pravoj ushodnoj liniji - ako roditelji nisu živi ili nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje (član 154. st. 1. i 2. Porodičnog zakona).

Za obvezivanje krvnih srodnika u pravoj ushodnoj liniji je, prema citiranoj zakonskoj odredbi, po-trebno da je ispunjen jedan od dva uslova: da roditelji nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje ili da nisu živi. U ovom slučaju nesporno je da su roditelji živi. U tom slučaju, tuženi bi mogao biti obvezan da doprinosi izdržavanju svojih unuka ukoliko roditelji nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje. Moguć-nost roditelja da doprinose izdržavanju maloletne dece ocenjuje se kroz utvrđivanje sposobnosti roditelja za zaposlenje (ukoliko nisu zaposleni), a ukoliko su roditelji zaposleni - prema tome kolika primanja ostvaruju. Pored toga, uzima se u obzir i to da li poseduju imovinu koja se vodi na njihovo ime, koliki


- 102 -

su prihodi od te imovine, imaju li obavezu izdržavanja drugih lica pored obaveze izdržavanja malolet-ne dece, kolika je i kakva sposobnost roditelja da se bave dodatnim poslovima radi ostvarivanja odgo-varajućih prihoda i kolike su potrebe samih roditelja. S druge strane, potrebno je utvrditi potrebe dece (ishrana, obuća, odeća, školovanje, aktivnosti vezane za školu i van škole, briga o zdravlju) i to sva-kog deteta ponaosob, s obzirom na njihov uzrast. Stavljanjem u međusobni odnos potreba dece i mo-gućnosti roditelja može se zaključiti da li roditelji imaju dovoljno sredstava za izdržavanje maloletne dece. Pri tome će sud uzeti u obzir ne samo njihovu zaradu i mogućnosti za sticanje zarade već i ono što su neosnovano propustili da zarade.

Kako je u postupku pred nižestepenim sudovima izostalo utvrđenje ovih odlučnih činjenica za pravilnu primenu materijalnog prava, nižestepene presude su morale biti ukinute.


117788.. Visina izdržavanja određuje se prema odnosu troškova kredita i drugih rashoda i prihoda

kao i na osnovu primene drugih kriterijuma.

Iz obrazloženja:

Žalbenim navodima tuženog ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke. Nasuprot tim navodima, prvostepeni sud je, ocenjujući - između ostalog - i visinu prihoda

koje tuženi ostvaruje, a vodeći računa o svim drugim kriterijumima od značaja za određivanje izdržavanja, pravilno zaključio da su se stekli uslovi za izmenu odluke o izdržavanju i njegovoj visini. Imao je u vidu i činjenicu da pored izdržavanja majke maloletnih tužilaca i tuženi ima troškove po osnovu kredita, pa je - stavljajući u odnos ne samo prihode već i troškove - pravilno odmerio visinu izdržavanja.

Odredbom člana 154. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja, pa je stoga tuženi kao otac maloletnih tužilaca u obavezi izdržavanja malo-letne dece. Prvostepeni sud je cenio materijalne prilike roditelja, pa i činjenicu da deca žive u poro-dičnoj kući sa roditeljima majke, što ne može voditi oslobađanju tuženog obaveze da doprinosi izdr-žavanju svoje maloletne dece - ovde tužilaca.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. II 35/10 od 28.01.2010. godine)

117799.. Smatra se da je roditelj dužan i po cenu žrtvovanja nekih sopstvenih potreba da obezbedi

izdržavanje svom maloletnom detetu. Stoga na visinu izdržavanja ne mogu uticati njegova kreditna zaduženja.

Iz obrazloženja: Izdržavanje maloletnog deteta od strane roditelja propisano je kao pravo i dužnost roditelja i sastav-

ni je deo roditeljskog prava. Potrebe deteta kao poverioca izdržavanja zavise ne samo od objektivnih okolnosti (godina, zdravlja, obrazovanja, prihoda) nego i od subjektivno većih mogućnosti za davanje


- 103 -

izdržavanja koji su utvrđeni na strani njegovog roditelja kao dužnika izdržavanja. Stoga, u pogledu izdr-žavanja nižestepeni sudovi su pravilno ocenili sve okolnosti konkretnog slučaja. Okolnosti na strani tu-žioca nisu takve prirode da ugrožavaju njegovu materijalnu egzistenciju, što bi bio opravdan razlog za umanjenje iznosa izdržavanja.

Mogućnost roditelja ne procenjuje se na način na koji se to čini kada su u pitanju neki drugi ob-lici zakonskog izdržavanja. Smatra se da je roditelj dužan i po cenu žrtvovanja nekih sopstvenih po-treba da obezbedi izdržavanje svom maloletnom detetu. Stoga, bez obzira na činjenicu što tužilac ima određena kreditna zaduženja to ne može uticati na smanjenje obaveze izdržavanja prema njego-voj maloletnoj deci, kao zakonskoj obavezi.

Neosnovani su navodi revizije da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, jer je odluka doneta u skladu sa članom 154. stav 1. Porodičnog zakona (prema kome dete ima pravo na izdr-žavanje od roditelja) i članom 160. stav 1. istog zakona (kojim je propisano da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi ra-čuna o minimalnoj sumi izdržavanja), pa je pravilno utvrđeno da tužilac može da doprinosi izdr-žavanju dece sa 45% od svoje zarade mesečno.


118800.. Smisao i cilj dosuđivanja izdržavanja je obezbeđenje zadovoljenja osnovnih potreba malo-

letne dece - troškova stanovanja, ishrane, školovanja, odeće, obuće i rekreativnih aktivnosti, a sve uz uslov da dosuđeni iznos na ime izdržavanja istovremeno ne ugrozi egzistenciju davaoca. Ostala sredstva potrebna za izdržavanje dece obezbeđuje drugi roditelj a u visinu njegovog doprinosa uračunava se i svakodnevna nega i staranje o maloletnoj deci.

Iz obrazloženja: Maloletno dete ima pravo na izdržavanje od oba roditelja; njihova obaveza je zajednička i

uslovljena je kako potrebama maloletnog deteta, tako i mogućnostima roditelja da doprinose njegovom izdržavanju – član 73. i 154. Porodičnog zakona.

Izdržavanje se, po pravilu, određuje u novcu - član 161. Porodičnog zakona. Poverilac izdržavanja može po svom izboru zahtevati da visina izdržavanja bude određena u fik-

snom mesečnom iznosu ili u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja - član 162. Porodičnog zakona.

Nižestepeni sudovi su prilikom određivanja izdržavanja pravilno primenili odredbu člana 160. istog Zakona, jer su prilikom utvrđivanja potreba maloletne dece uzeli u obzir uzrast dece, njihovo zdravstveno stanje, potrebe za obrazovanjem i rekreacijom i druge okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja.

Odlučujući o zahtevu utvrđene su okolnosti od kojih zavise mogućnosti dužnika da daje izdrža-vanje. Tako je utvrđeno da je tuženi zdrav i radno sposoban i da je u mogućnosti da ostvaruje i do-punske prihode. Cenjene su i njegove lične potrebe i činjenica da ni on ni tužilja nemaju drugih oba-veza izdržavanja. Pri tome, nižestepeni sudovi su imali u vidu minimalnu sumu izdržavanja, koju kao naknadu za hranjenike odn. lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje ministarstvo nad-ležno za porodičnu zaštitu u skladu sa zakonom, a koja je u vreme donošenja prvostepene odluke iz-nosila 15.930,00 dinara.


- 104 -

To je, međutim, samo jedan od kriterijuma za određivanja izdržavanja i ustanovljena je zako-nom u najboljem interesu deteta, radi zadovoljenja osnovnih životnih potreba. Stoga je pravilan za-ključak da, kada se mesečni prihodi uporede sa mesečnim rashodima tuženog radi zadovoljenja nje-govih ličnih potreba, on ima materijalnih mogućnosti da doprinosi izdržavanju maloletne dece u ukupnom iznosu od 13.000,00 dinara mesečno. Dosuđivanjem ovog iznosa obezbediće se zadovo-ljenje osnovnih životnih potreba maloletne dece, koje se odnose na troškove stanovanja, ishrane, školovanja, odeće, obuće i rekreativnih aktivnosti, a da to istovremeno neće ugroziti egzistenciju tu-ženog, što je u skladu sa odredbama člana 162. Zakona - maloletna deca imaju pravo na isti nivo ži-votnog standarda kakav uživa roditelj kao dužnik izdržavanja.

Ostala sredstva potrebna za izdržavanje maloletne dece obezbediće majka, koja je to i do sada činila u okviru životnog standarda kakav i sama uživa, a kojoj se u visinu doprinosa uračunavaju i svakodnevna nega i staranje o maloletnoj deci.


118811.. Prema mogućnostima dužnika izdržavanja (što zavisi od njegovih prihoda, mogućnosti za-

poslenja i sticanja zarade, imovine, ličnih potreba i drugih okolnosti) - određuje se iznos za iz-državanje maloletne dece.

Iz obrazloženja: Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, s obzirom na uzrast maloletne dece i njihove po-

trebe, stambene prilike stranaka i njihove novčane prihode, kao i postojanje obaveze tuženog da doprinosi izdržavanju još jednog deteta, pravilno je, prema stavu ovog suda, prvostepeni sud utvrdio da tuženi treba i može da na ime svog doprinosa za izdržavanje dece stranaka plaća po 15% za svako dete mesečno.

Ovakva odluka prvostepenog suda u skladu je sa odredbama čl. 154., 160., 161. i 162. Porodičnog zakona, pa se osnovano u reviziji tužilje ističe da je drugostepeni sud, smanjenjem obaveze tuženog na 10% zarade za svako dete mesečno, svoju odluku zasnovao na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Imajući u vidu utvrđenu zaradu tuženog, određeni iznos od 15% predstavlja 7.000 dinara meseč-no u proseku, što i prema stavu ovog suda, odgovara potrebama dece s obzirom na njihov uzrast, uz odgovarajući doprinos tužilje.

Relevantne odredbe: Izdržavanje se određuje i prema mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu one zavise od njego-

vih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, oba-veza da izdržava druga lica i drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja - član 160. st. 1. i 3. Porodičnog zakona.

S obzirom na godine starosti tuženog, njegovu stručnu spremu (inženjer), visinu prihoda ko-ju ostvaruje iz radnog odnosa, njegove stambene i ostale imovinske prilike, kao i obavezu izdr-žavanja još jednog deteta, a posebno imajući u vidu da je izdržavanje maloletne dece dužnost roditelja, Vrhovni sud nalazi da je tuženi dužan da obezbedi sredstva potrebna za izdržavanje svoje dece, a utvrđene činjenice ukazuju da je on u mogućnosti da to čini, pa i na teret obima zadovoljenja sopstvenih potreba.



- 105 -

118822.. Kada je presudom prvostepenog suda utvrđena obaveza tuženika – oca, da plaća malolet-

nim tužiocima mesečne iznose na ime izdržavanja, a od dana podnošenja tužbe u skladu sa članom 154. stav 1. Porodičnog zakona, tada su neosnovani navodi u žalbi tuženika da je tre-balo presudom da bude obavezan na plaćanje mesečnih iznosa od dana presuđenja, jer su u toku postuka maloletna deca koja su poverena tužilji – majci svakog vikenda boravila kod oca i isti je snosio troškove njihovog izdržavanja.

Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u G.M. P. 223/06 obavezan je tuženik, da na ime doprinosa za izdr-

žavanje, maloletnim tužiocima plaća mesečno iznos _______ dinara, počev od 1. septembra 2005. godine pa ubuduće.

Presudom Okružnog suda u Č., odbija se kao neosnovana žalba tuženika, a pomenuta presuda se potvrđuje.

Navodi iz žalbe tuženika, da su maloletna deca svaki vikend provodila kod tuženog i da im je za to vreme kupovao sve što im je bilo potrebno, zbog čega nije bilo potrebe za vođenjem ovog spora, niti ima potrebe da se tuženik obaveže na plaćanje izdržavanja počev od 1. septembra 2005. godine već eventualno počev od dana donošenja presude pa ubuduće, nemaju uticaja na zakonitost ospore-ne presude. U sporovima za izdržavanje maloletne dece prvenstveno se vodi računa o interesu dete-ta. Nalaže se obaveza da roditelj kome su deca poverena na čuvanje, negu i vaspitanje, u slučaju promene okolnosti od značaja za izdržavanje, tužbom zahteva povećanje doprinosa za izdržavanje od drugog roditelja u slučaju kada su promenjene okolnosti. Tako se u svrhu sigurnosti izdržavanja dece obaveza roditelja prvenstveno utvrđuje presudom, s tim što obveznik izdržavanja, ukoliko je u mogućnosti može da doprinosi izdržavanju dece i na način kako navodi u žalbi, ali to ima vid do-brovoljnog davanja. Taj roditelj ne može jednostrano da dobrovoljno davanje pretvori u njegovu za-konsku obavezu i da traži uračunavanje. Stoga nije osnovan navod žalbe da nije postojao osnov za utvrđivanje njegove obaveze počev od podnošenja tužbe, već eventualno od donošenja presude, jer ukoliko su ispunjeni uslovi, obaveza doprinosa za izdržavanje povećava se od dana podnošenja tu-žbe pa ubuduće.


118833.. U situaciji kada je dete povereno roditelju sa kojim ne živi, obaveza izdržavanja roditelja

kome nije povereno, teče od momenta predaje deteta, kada dospeva potraživanje, a ne od dana presuđenja.

Iz obrazloženja: Brak stranaka razveden je prvostepenom presudom a maloletno dete povereno je na staranje

majci, sa nalogom tužiocu da joj dete odmah preda. Tuženi je obavezan da, na ime svog doprinosa,


- 106 -

plaća mesečno po 5.500,00 dinara, počev od 16.10.2006. godine kada je odluka doneta, pa dok za to postoje zakonski razlozi. Određen je i model viđanja između oca i deteta.

Po žalbi tuženog Okružni sud potvrdio je odluku, sem u delu dospelosti obaveze izdržavanja. U tom delu je odluku prvostepenog suda preinačio, tako što je obavezao tuženog da doprinosi izdrža-vanju deteta od momenta njegove predaje majci, a ne od momenta presuđenja. Vreme predaje deteta tužilji je neodređeno, a izdržavanje dospeva njegovim preuzimanjem od strane majke.

(Iz presude Okružnog suda u Nišu Gž. 4672/06)

118844.. Bez obzira što je tuženik priznao da plaća na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletne

dece po tri hiljade dinara mesečno, a što je odlučeno istovremeno presudom o razvodu braka, sud treba da ima u vidu da je obaveza tuženika pored plaćanja novčanih iznosa mesečno i oba-veza koja je regulisana odredbom člana 298. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima.

Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u G. P. br. ______ od 14. novembra 2001. godine, u stavu I izreke je

razveden brak stranaka sporazumno, u stavu II oba maloletna deteta stranaka su poverena na dalju negu, čuvanje i vaspitavanje majci – tužilji, u stavu III obavezan je tuženik da plaća na ime doprino-sa za izdržavanja maloletne dece mesečno po 3.000,00 dinara, a u stavu IV izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv navedene presude u delu izreke pod III tuženik je izjavio žalbu. Okružni sud u Č. je svojom presudom Gž. ________ od 17. januara 2002.godine, odbio kao

neosnovanu žalbu tuženika i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno sledeće: Neosnovano je isticanje tuženika u žalbi da je bio u zabludi u pogledu iznosa izdržavanja. Nai-

me, sa raspravnog zapisnika proizilazi da se tuženik saglasio da plaća mesečno po 3.000,00 dinara, a sud je u obrazloženju presude cenio materijalne prilike tuženika, njegovu nezaposlenost.

Prvostepeni sud je propustio u obrazloženju presude da naglasi "da je tuženi prema Zakonu o bra-ku i porodičnim odnosima dužan da se stara o svojoj maloletnoj deci i da doprinosi njihovom izdrža-vanju sve do njihove navršene 18. godine, kao i posle punoletstva ukoliko odluče da nastave školova-nje sve do njihove 26. godine, kao i da je tuženi radno sposoban i da je time u mogućnosti da radom dođe do prihoda kako za svoje izdržavanje, tako i za izdržavanje svoje maloletne dece o kojima se od prestanka faktičke zajednice života sa njegovom sada bivšom suprugom stara njihova majka, koje sta-renje ne obuhvata samo novčane izdatke, već svakodnevnu brigu o njihovoj ishrani, odevanju, higije-ni, roditeljskoj brizi i pažnju koja je deci njihovog uzrasta neophodna, što u svom mišljenju podseća Centar za socijalni rad, pa su navodi žalbe tuženog neosnovani".

(Iz presude Okružnog suda u Čačku Gž. 24/02)

118855.. Tužbom je tražen povraćaj iznosa plaćenih od strane tužioca na ime doprinosa za izdržavanje

njegove ćerke - tužene nakon sticanja punoletstva zbog toga što je rešenje o određivanju privremene mere na osnovu kojeg je utvrđena obaveza tužioca da plaća doprinos za izdržavanje svoje ćerke sta-vljeno van snage drugim rešenjem u toku postupka nakon čega je povučena tužba. Tužbeni zahtev


- 107 -

nije osnovan zbog toga jer su postojali uslovi predviđeni čl. 298. st. 1 i 2. Zakona o braku i porodič-nim odnosima za plaćanje doprinosa za izdržavanje tužene za vreme dok je bila maloletna, a koja se posle sticanja punoletstva nalazila na redovnom školovanju što znači da je obaveza tužioca da do-prinosi izdržavanju svoje ćerke bila i zakonska i moralna. S obzirom na navedeno pravilno je postu-pio prvostepeni sud kada je odbio tužbeni zahtev imajući u vidu odredbu čl. 210. i 300 i odredbu čl. 213. istog Zakona kojom je predviđeno da se ne može tražiti povraćaj datog ili učinjenog na ime iz-vršenja neke prirodne obaveze ili neke moralne ili društvene dužnosti.


118866.. Usmeni sporazum između dece i roditelja o načinu izdržavanja roditelja predstavlja

prirodnu obligaciju koja ne vezuje učesnike, usled čega postojanje takvog sporazuma nije prepreka da roditelj tužbom ostvaruje pravo na roditeljsko izdržavanje u smislu člana 302. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima.

Iz obazloženja: Prvostepenom presudom tuženi su obavezani da tužilji - njihovoj majci plaćaju na ime izdržava-

nja određeni procenat od mesečne zarade koju ostvaruju. Protiv presude tuženi prvog reda je izjavio žalbu koju je drugostepeni sud odbio iz sledećih razloga: Odredbom člana 302. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima propisano je da su deca

dužna da izdržavaju svoje roditelje koji su nesposobni za rad, a nemaju dovoljno sredstava za izdr-žavanje ili ih ne mogu ostvariti iz postojeće imovine, dok je članom 307. stav 2. istog Zakona propi-sano da se obaveza izdržavanja ako je više lica zajedno dužno da daje izdržavanje, deli između njih prema njihovim mogućnostima.

U konkretnom slučaju tužilja - majka tuženih stara je 68 godina i nesposobna je za rad i nema sredstava za izdržavanje. Navedene činjenice tuženi žalbom ne spori. Dakle, proizilazi da je prvoste-peni sud u skladu sa citiranim odredbama kao i odredbom člana 309. Zakona o braku i porodičnim odnosima pravilno postupio kada je tuženog prvog reda, pored tuženog II reda obavezao da tužilji plaća izdržavanje. Dosuđeni iznos od 5% od zarade tuženog prvog reda predstavlja simboličan iznos i u skladu je sa imovinskim mogućnostima ovog tuženog.

Žalbeni razlozi kojima se osporava pravo tužilje na roditeljsko izdržavanje zbog postojanja spo-razuma stranaka kojim su regulisali pitanje izdržavanja nisu osnovani. Tuženi prvog reda se neosno-vano poziva na postojanje sporazuma između tuženih I i II reda o načinu izdržavanja njihovih rodi-telja. Pre svega, pošto prema utvrđenim činjenicama takav sporazum nije ni postignut, a u drugom redu takav usmeni sporazum ukoliko bi i bio zaključen predstavljao bi prirodnu obligaciju koja ne vezuje učesnike, niti stoga tužilji može obezbeđivati stalna primanja.

(Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. br. 112/98 od 4.03.1998. godine)

118877.. Prvostepeni sud je pravilno ocenio izvedene dokaze i nužnost da se iz ličnog dohotka tuženog

mora finansirati ne samo izdržavanje tužilje, već i samog tuženog i troje starije dece iz braka tuže-nog i na osnovu toga dosudio tužilji samo zakonski minimum izdržavanja.


- 108 -

Izvedenim dokazima prvostepeni sud je utvrdio da je tužilja rođena 1. novembra 1992. godi-ne, da živi sa majkom koja je u radnom odnosu na određeno vreme i ostvaruje lični dohodak od 1.200 dinara mesečno, da koriste stan vlasništvo zakonskog zastupnika površine 50 m2, za koji komunalni troškovi iznose 200 dinara mesečno, da je tuženi u stalnom radnom odnosu sa ličnim dohotkom od 1.003,67 dinara mesečno, da sa suprugom i troje dece, rođenim 1981, 1982. i 1985. godine, koristi stan površine 78 m2, na kome je nosilac stanarskog prava, da ukupni tro-škovi stanovanja iznose 800 dinara mesečno, da je supruga tuženog u radnom odnosu i da tuženi neredovno i nedovoljno doprinosi izdržavanju tužilje.

Kod ovako potpuno i pouzdano utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je prvostepeni sud pri-menio materijalno pravo i to odredbe člana 298, 309, 310, 310a, 310b i 311. Zakona o braku i poro-dičnim odnosima, odbijajući tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa izdržavanja od 15% do traže-nog od 30% zarade tuženog mesečno, a razloge koje je naveo opštinski sud, kao pravilne i na zako-nu zasnovane prihvata i okružni sud u celosti.

Neosnovano se žalbom tužilje pobijana presuda osporava zbog pogrešno i nepotpuno utvr-đenog činjeničnog stanja. U sprovedenom postupku opštinski sud je utvrdio sve odlučne činje-nice, nužne za presuđenje ove pravne stvari, a izvedene dokaze cenio pravilnom primenom čla-na 8. ZPP-a. Neosnovano se žalbom tužilje ukazuje da stambena situacija stranaka nije cenjena, kao ni celokupna situacija oba roditelja, jer je opštinski sud pouzdano utvrdio površine stanova koje stranke koriste, status stranaka na stanovima, kao i rashode stanovanja, i ove odlučne činje-nice pravilno cenio kod donošenja pobijane odluke, kao i imovinske prilike stranaka, zakonsku obavezu izdržavanja drugih lica i ukupnu materijalnu situaciju oba roditelja. Okolnost da je tu-žilji dosuđen samo zakonski minimum ne proizilazi iz nepravilnosti sprovedenog postupka, već iz pravilne ocene izvedenih dokaza i nužnosti da se iz ličnog dohotka tuženog mora da finansira ne samo izdržavanje tužilje, već i samog tuženog i troje starije dece iz braka tuženog.


118888.. Bez obzira da li roditelj kome su poverena deca na čuvanje traži da se dosudi izdržavanje deci prili-

kom razvoda braka, sud je po službenoj dužnosti u obavezi da donese odluku o visini izdržavanja koje će roditelj, kome deca nisu poverena da plaća.

Prvostepenom presudom razveden je brak stranaka i maloletna deca poverena na čuvanje i vas-pitanje tužilji - majci. Međutim, prvostepeni sud je propustio da po službenoj dužnosti odluči o visi-ni izdržavanja, jer tužilja to nije tražila, a što je sud u obavezi da učini po službenoj dužnosti.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 450/97 od 30.05.1997. godine)

118899.. Prebijanje predstavlja raspolaganje tražbinom, pa se može prebiti samo vlastito a ne tuđe

potraživanje. Naime, potraživanje izdržavanja prema tužiocu kao ocu ne pripada tuženoj, već njenoj deci - maloletnim ćerkama, pa nije ispunjen ni jedan od opštih uslova za kompenzaciju - uzajamnost tražbina. Kompenzacija nije moguća kod potraživanja koja potiču iz zakonske oba-veze izdržavanja.

(Odluka Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 876/96)


- 109 -

119900.. U sporovima za izdržavanje maloletne dece sud po službenoj dužnosti određuje privremene me-

re radi davanja izdržavanja, ako u izdržavanju deteta ne učestvuju oba roditelja sa odgovarajućim doprinosom, pri čemu se privremena mera izdaje ukoliko se učine verovatne činjenice od kojih zavi-si pravo za izdržavanje.


119911.. Ako dete bez opravdanih razloga kao student uredno i na vreme ne polaže ispite i ne izvršava

druge programom fakulteta predviđene obaveze, pa zbog toga izgubi pravo na upis na narednu godi-nu studija, onda za to vreme nema pravo na izdržavanje od roditelja, koji je inače dužan i u moguć-nosti je da ga izdržava.


119922.. Prilikom ocenjivanja mogućnosti lica koje je dužno da daje izdržavanje, sud će uzeti u obzir sva

njegova primanja i stvarne mogućnosti da stiče zaradu, kao i njegove sopstvene potrebe i zakonske obaveze izdržavanja.


119933.. Bez obzira što tužilja nije postavila zahtev za izdržavanje dece, sud je po službenoj dužnosti

obavezan da o tome odluči. (Okružni sud, Beograd, Gž. 9863/95)

119944.. Obaveza izdržavanja deteta od strane roditelja postojaće do isteka trajanja njegovog školovanja

na fakultetu, a najkasnije do 26. godine, ako je školovanje iz opravdanih razloga produženo, o čemu treba pribaviti dokaze.


119955.. Shodno Zakonu o braku i porodičnim odnosima RS, roditelj je dužan da na sve moguće načine

obezbeđuje dovoljna sredstva za egzistencijalne potrebe svoje dece. U konkretnom slučaju sporna je visina doprinosa tuženog na ime izdržavanja maloletnih tu-

žioca. Sud je imao u vidu konkretne potrebe maloletnih tužioca, njihov uzrast, pa s tim u vezi realni

porast njihovih potreba, zatim uslove u kojima se te potrebe realizuju, dok je sa druge strane oce-nom dokaza procenjivao mogućnost zadovoljavanja njihovih potreba kako od strane tuženog tako i od strane zakonskog zastupnika.

Prvostepeni sud je našao da u konkretnom slučaju određeni doprinos tuženog treba da dopuni i podmiri potrebe mal. tužioca koje najvećim delom zadovoljava zakonski zastupnik svojim nepo-


- 110 -

srednim fizičkim radom i svojim prihodima a da tuženi ima uslove i sredstva kojima može ovaj do-prinos da dopuni na način kako je to utvrđeno ovom sudskom odlukom. Sud je imao u vidu i okol-nost da je tuženi građevinski inženjer koji i mimo radnog mesta, na dopunski način, obzirom na svoj uzrast, zdravstveno stanje i mogućnosti, može i treba da na ovaj način doprinosi izdržavanju i ispu-njavanju svojih obaveza prema deci.


119966.. Zakonska obaveza roditelja da izdržavaju svoju decu prethodi njihovoj zakonskoj odredbi da iz-

državaju svoje roditelje i druge zakonom određene srodnike i isključuje je ako nisu u mogućnosti da zbog obaveze izdržavanja dece doprinose u izdržavanju svojih roditelja, odnosno drugih zakonom određenih srodnika.


119977.. Kada u sporazumu sa decom, roditelji ustupe deo imovine jednom od dece, s tim da ih to dete

izdržava, a ono tu obavezu prihvati, roditelji ne mogu od druge dece tražiti izdržavanje, ukoliko mo-gu ostvariti izdržavanje koje se zasniva na tom sporazumu.

(Okružni sud, Subotica, Gž. 540/92)

119988.. Davanja koja je dužnik dobrovoljno činio svojoj deci pre pokretanja parnice radi povišenja izdr-

žavanja ne mogu se prebijati (kompenzirati) sa obavezom povišenog izdržavanja po presudi. (Okružni sud, Subotica, Gž. 500/92)

119999.. Pored toga što je dete navršilo 24 godine života i steklo kvalifikacije, jer je završilo višu

školu, a potom se upisalo na fakultet, roditelji su dužni da doprinose njegovom izdržavanju, jer je utvrđeno da detetu posle završene više škole nije ponuđen nikakav posao, a ono upisom na fakultet promenom smera želi da stekne viši stepen obrazovanja i bolje mogućnosti za zaposle-nje, što predstavlja opravdan razlog za produženje redovnog školovanja.


220000.. Roditelji se ne mogu osloboditi zakonske obaveze da doprinose za izdržavanje svoje malo-

letne dece pozivajući se na malu penziju. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 144/90)

220011.. Obaveza roditelja da izdržava punoletno dete na školovanju, za razliku od obaveze roditelja da

izdržava maloletno dete, postoji samo ukoliko za to ima mogućnosti. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 488/90)


- 111 -

IZDRŽAVANJE PUNOLETNOG

DETETA (Član 155. Porodičnog zakona)

220022.. Nema uslova za utvrđivanje prestanka obaveze izdržavanja od strane roditelja ukoliko pu-

noletno dete ispunjava svoje obaveze u vezi školovanja.

Iz obrazloženja: Nakon sticanja punoletstva roditelji su dužni da izdržavaju svoje dete na redovnom školovanju, a

njihova obaveza traje do isteka vremena trajanja školovanja u odgovarajućoj školi - fakultetu. Obave-za roditelja u svakom slučaju prestaje kada dete navrši 26 godina života (čl. 155. stav 2. Porodičnog zakona). Izdržavanje punoletnog deteta koje se školuje uslovljeno je postojećim mogućnostima rodite-lja. Stoga su roditelji u obavezi da se staraju o daljem školovanju i stručnom usavršavanju svoje puno-letne dece u meri u kojoj to po redovnom toku stvari dopuštaju njihove materijalne mogućnosti. Za sti-canje prava na izdržavanje nije od presudne važnosti da li dete ima formalno status redovnog ili van-rednog studenta, već okolnost da se školovanje odvija kontinuirano i bez velikih prekida.

U konkretnom slučaju, tužilac se formalno vodi kao redovan student. Od upisa 2009/10 nije dao uslov za upis naredne godine, sledeće godine je imao zamrznut status da bi 2011/12 promenio smer, a 2013/2014 nije imao uslov za upis naredne godine. Iz toga su nižestepeni sudovi izveli zaključak da tužilac ne ostvaruje radne rezultate koji opravdavaju obavezu izdržavanja od strane tuženog, ali za to ne daju odgovarajuće razloge.

Okolnost što je ovaj tužilac imao zastoj u polaganju ispita (jer je umesto četiri ispita koliko je bilo potrebno za upis naredne godine položio samo tri) ne može se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, smatrati neostvarivanjem radnih rezultata. Za odlučivanje o zahtevu ovog tužioca kao punoletnog de-teta na redovnom školovanju (formalno se vodi kao redovan student) potrebno je utvrditi da li tužilac ispunjava svoje obaveze u vezi školovanja odn. da li se sprema za polaganje ispita, da li uredno prija-vljuje ispite i da li na ispite izlazi.

Nebitno je pri tome ako ispite i ne položi jer se to smatra prolaznim neuspehom koji ne može dovesti do odbijanja zahteva za izdržavanje.


220033.. U postupku koji se vodi radi vršenja roditeljskog prava dete nije aktivno legitimisano a o zah-

tevu za izdržavanje u ovom postupku sud odlučuje po postavljenom zahtevu njegovog roditelja.

Iz obrazloženja:

Prema čl. 272. st. 2. Porodičnog zakona, odluka o vršenju roditeljskog prava sadrži odluku suda o visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo od dana


- 112 -

podnošenja tužbe do punoletstva deteta. U ovom sporu dete nije stranka u postupku, pa o zahtevu za izdržavanje sud odlučuje po postavljenom zahtevu roditelja koji samostalno vrši roditeljsko pravo, a ako takav zahtev nije stavljen po službenoj dužnosti. Punoletstvom deteta prestaje pravo roditelja da traži zakonsko izdržavanje u ime i za račun deteta u bračnom sporu, jer to pravo pripada detetu u drugom sudskom postupku pod uslovima propisanim čl. 155. Porodičnog zakonika.


220044.. Očiglednu nepravdu za oca kao dužnika izdržavanja predstavlja zahtev punoletnog i rad-

no sposobnog deteta za izdržavanje od oca koji je nezaposlen, bolestan i koga izdržavaju dru-ga lica.

Iz obrazloženja: Tužilja, koja je ćerka tuženog, rođena je - prema utvrđenom činjeničnom stanju - 1988. godine.

Ranijom pravnosnažnom presudom, kojom je utvrđeno njegovo očinstvo, tuženi je obavezan da do-prinosi izdržavanju tada maloletne tužilje, što je on redovno činio do njenog punoletstva i završetka srednje škole. Tužilja je po završetku srednje škole imala prekid školovanja u trajanju od tri godine, tokom koga nije bila zaposlena, a školske 2010/2011. godine upisala je privatni fakultet za međuna-rodnu ekonomiju. Treću godinu studija upisala je 2012. godine, a polovina školarine iznosi 750 evra. Utvrđeno je da tužilja živi sa majkom i bratom u stanu koji je vlasništvo tužiljinog dede, a nje-ne troškove školovanja snosi majka. Tuženi je po zanimanju stolar, prijavljen je Nacionalnoj službi za zapošljavanje na evidenciji nezaposlenih lica, oženjen je i ima još troje punoletne dece. Tuženog izdržavaju žena i ćerka koje su zaposlene, i iz izveštaja lekara specijaliste utvrđeno je da je oboleo od naznačenih bolesti.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se tuženi obaveže da doprinosi njenom izdržavanju sa 30% od svojih redovnih mesečnih primanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje počev od 01.10.2010. godine kao početka školske godine, pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi.

Prema članu 155. stav 2. Porodičnog zakona - punoletno dete koje se redovno školuje ima pravo na izdržavanje od roditelja srazmerno njihovim mogućnostima, a najkasnije do navršenih 26 godina života. Stavom 4. ovog člana propisano je da nema pravo na izdržavanje punoletno dete ako bi pri-hvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje odn. druge krvne srodnike.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da bi pri-hvatanje tužiljinog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za tužioca, u smislu člana 155. stav 4. Porodičnog zakona. Ovakav zaključak proizilazi iz utvrđenih činjenica da tu-žilac nije zaposlen, da iz braka ima još troje dece, da je i sam izdržavano lice jer ga izdržavaju supruga i ćerka koja je zaposlena i da je bolestan. Tužilja je punoletna i radno sposobna, a to-kom trogodišnjeg prekida redovnog školovanja nije radila, već je pohađala privatne časove en-gleskog jezika. Tužilja se sada redovno školuje na privatnom fakultetu, i zakonom joj je prizna-to pravo na izdržavanje od strane roditelja do navršene 26 godine života, u smislu navedene od-


- 113 -

redbe. Međutim, uzevši u obzir sve utvrđene okolnosti, a naročito zdravstveno i materijalno sta-nje tuženog i njegov status izdržavanog lica, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, njegovo obavezivanje na plaćanje doprinosa za izdržavanje tužilji predstavljalo bi očiglednu nepravdu, u smislu člana 155. stav 4. Porodičnog zakona.

Zbog toga je tužbeni zahtev tužilje pravilno odbijen kao neosnovan, a revizijom se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.


220055.. U sporu radi zakonskog izdržavanja punoletnog deteta, potrebe deteta koje se školuje u

inostranstvu sud će utvrditi prema prilikama u zemlji.

Iz obrazloženja:

U konkretnom slučaju, prema stavu Apelacionog suda, za ostvarivanje tužiljinog prava za izdržavanje nije odlučujuća činjenica to što tužilja studira u inostranstvu, već da li je i koliko uspešna u studiranju i da li savladava školske obaveze u školi koju tamo pohađa. Činjenica stu-diranja u inostranstvu je od značaja samo u pogledu utvrđivanja visine tuženikovog doprinosa, koji bi, u tom slučaju, bio u obavezi da doprinosi njenom izdržavanju, shodno svojim mogućno-stima, najmanje onoliko koliko bi to bilo potrebno i da tužilja pohađa domaći univerzitet, što je već stvar dokaznog postupka i procene prvostepenog suda, u skladu sa odredbom člana 160. Po-rodičnog zakona.

Stoga će, u ponovljenom postupku, prvostepeni sud da upotpuni činjenično stanje, utvrđuju-ći odlučujuće činjenice o tome kakav status tužilja ima na univerzitetu i od kada joj je takav sta-tus priznat, kao i da li sa uspehom, po redovnom toku stvari, izvršava školske obaveze, ukoliko ima status redovnog studenta. U zavisnosti od toga šta se bude utvrdilo u ponovljenom postup-ku, prvostepeni sud će, primenom člana 155. Porodičnog zakona, u zavisnosti od uspešnosti tu-žilje u studiranju, utvrditi u kom periodu, od podnošenja tužbe, tužilji ne pripada pravo na izdr-žavanje, a ukoliko je uspešan student - da li joj i od kada joj ovo pravo pripada.

Primenom odredbe člana 160. Porodičnog zakona, ceneći sve okolnosti, i to kako mogućno-sti dužnika izdržavanja tako i potrebe poverioca izdržavanja i njegove materijalne prilike, utvr-diće se visina dosuđenog iznosa. Pri tom će prvostepeni sud utvrditi da li postoje opravdavajući razlozi da se školovanje tužilje obavlja u inostranstvu, jer - ukoliko bi se utvrdilo da je tužilja svoje školovanje mogla obavljati i u zemlji uz manje troškova - ova činjenica će biti od značaja za utvrđivanje visine tuženikovog doprinosa u izdržavanju, jer bi potrebe tužilje, u tom slučaju, trebale biti utvrđene prema prilikama u zemlji, a sve radi pravilne primene odredbe čl. 160. i 162. Porodičnog zakona.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž.2 259/11 od 05.07.2011. godine)

220066.. Za ostvarivanje prava na izdržavanje punoletnog deteta jedan od uslova je da se ono

nalazi na redovnom školovanju, pod čim se podrazumeva redovno izvršavanje školskih


- 114 -

obaveza, redovno polaganje ispita i upisivanje naredne školske godine po isteku prethodne a bez značaja je postojanje statusa redovnog studenta finansiranog iz budžeta ili vanred-nog odn. samofinansirajućeg.

Iz obrazloženja: Pravo punoletnog deteta na izdržavanje, u smislu člana 155. Porodičnog zakona, je uslovljeno i

vremenski ograničeno. Jedan od tih uslova, propisan u stavu 2. iste odredbe, je da se ono nalazi na redovnom školova-

nju. To pravo je i vremenski ograničeno do završetka školovanja, a najkasnije do 26 godine života. Pod redovnim školovanjem podrazumeva se redovno izvršavanje školskih obaveza, redovno po-

laganje ispita i upisivanje naredne školske godine po isteku prethodne, pri čemu je bez značaja po-stojanje statusa redovnog studenta finansiranog iz budžeta ili vanrednog odn. samofinansirajućeg.

Tužilac je u periodu od nekoliko godina koje su prethodile ovoj parnici i u toku nje, upisao tri fakulteta i izgubio status studenta na svakom od njih jer nije redovno pohađao nastavu, polagao is-pite i upisivao odn. obnavljao studije. Trajni gubitak statusa studenta i prestanak redovnog školova-nja sprečava donošenje sudske odluke o izricanju obaveze tuženog na plaćanje doprinosa za tužio-čevo izdržavanje, u smislu člana 155. stav 2. Porodičnog zakona.

Okolnost što je tužilac nakon podnošenja tužbe u ovoj parnici radi ostvarivanja izdržavanja od tuženog upisao školsku 2007/2008. godinu na fakultetu i u periodu od 10 meseci, kako sam navodi u reviziji, bio na studijama, nema nikakvog značaja za drukčije presuđenje, što je pravilno ocenjeno u pobijanoj presudi. Formalno upisivanje fakulteta radi sticanja statusa studenta, bez ostvarivanja radnih rezultata i nastavljanja daljeg redovnog školovanja, ne daje pravo tužiocu kao punoletnom detetu na izdržavanje za određeni period trajanja takvog statusa. Zakonsko izdržavanje punoletnog deteta od strane roditelja ne može se ostvariti sudskom odlukom delimično, na određeni period i na način kako je to traženo ovom parnicom, ali moralna obaveza tuženog kao oca ostaje otvoreno pita-nje za rešavanje u međusobnim odnosima stranaka.


220077.. Dok ne završi redovno školovanje, a najkasnije dok ne napuni 26 godina života - punolet-

no dete ima pravo da bude izdržavano od strane roditelja.

Iz obrazloženja: Tužilac je pravnosnažnom presudom nadležnog Opštinskog suda od 15.04.2004. godine, obave-

zan da na ime doprinosa za izdržavanje tuženog plaća mesečno po 3.000,00 dinara počev od 01.05.2004. godine pa ubuduće, dok mu ta obaveza po zakonu traje ili ne bude izmenjena.

Tuženi je rođen 1986. godine, postao je punoletan 2004. godine, a školovanje je završio 2005. godine. Tužilac je tužbu za ukidanje obaveze izdržavanja podneo 01.10.2007. godine.

Polazeći od toga da je obaveza izdržavanja tužioca prema tuženom konstituisana pravnosnažnom presudom i to počev od 01.05.2004. godine pa ubuduće, dok mu ta obaveza po zakonu traje ili ne bu-de izmenjena - prvostepeni sud je zaključio da je prestanak ili promenu ovakve obaveze neophodno,


- 115 -

takođe, utvrditi sudskom odlukom. To je uslovljeno podnošenjem tužbe dužnika izdržavanja protiv poverioca, usled čega se ima smatrati da su se, u konkretnom slučaju, stekli uslovi za ukidanje izdrža-vanja danom njenog podnošenja, a ne na dan kada je tuženi završio sa redovnim školovanjem.

Drugostepeni sud je prihvatio pravno stanovište Opštinskog suda. Na utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su nepravilno primenili materijalno pravo. Relevantne odredbe: Regulisano je da punoletno dete koje se redovno školuje ima pravo na izdržavanje od roditelja

srazmerno njihovim mogućnostima, a najkasnije do navršene 26 godine života. Izdržavanje može trajati određeno ili neodređeno vreme, a prestaje kada istekne vreme njegovog trajanja - član 155. stav 2., član 163. stav 1. i član 167. stav 1. tačka 1. Porodičnog zakona.

Ove odredbe moraju se tumačiti ne samo jezički, nego i ciljno, s obzirom da pravo na izdržavanje imaju lica određena zakonom, a ono se određuje u skladu sa propisanim kriterijumima, s tim što prestaje kada za to nastupe zakonski uslovi. Punoletno dete koje se redovno školuje ima pravo da bude izdržava-no od roditelja najkasnije dok ne navrši 26 godina života. Dakle, trajanje izdržavanja roditelja prema pu-noletnom detetu, koje nije nesposobno za rad, zakonom je ograničeno dok ne završi redovno školovanje, a najkasnije dok ne napuni 26 godina. Kada se ispuni jedan od ova dva uslova, prestaje obaveza dužnika izdržavanja i to po sili zakona.

U ovoj pravnoj stvari, tuženi je završio redovno školovanje 2005. godine, te nastupanjem ovog zakonskog uslova, na taj dan, prestaje obaveza tuženog ustanovljena naznačenom pravnosnažnom presudom Opštinskog suda od 15.04.2004. godine.

U nastalom pravnom odnosu između tužioca i tuženog bez uticaja je okolnost što je tužilac podneo tužbu za ukidanje izdržavanja tek 01.10.2007. godine, jer ono što je na ime izdržavanja platio tuženom od 11.06.2005. godine pa nadalje - predstavlja izvršenje prirodne (naturalne) obaveze ili moralne dužnosti, u smislu člana 213. Zakona o obligacionim odnosima, sa predvi-đenim pravnim posledicama.


220088.. U sporu između roditelja i punoletnog deteta radi ukidanja obaveze izdržavanja deteta, na

tuženom je teret dokazivanja da je školovanje produžio iz opravdanih razloga.

Iz obrazloženja: Imajući u vidu predmet spora i odredbu člana 298. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosi-

ma, odlučujuća činjenica je bila da li je tužena produžila školovanje iz opravdanih ili pak neoprav-danih razloga.

Tužena je rođena 1977. godine, a školovanje na Ekonomskom fakultetu u B. redovno traje četiri godine, a kako je prvu godinu studija upisala školske 1996/97. godine, po redovnom toku stvari, u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari morala je već završiti redovno školovanje.

Po shvatanju Okružnog suda, na tuženoj je bio teret dokazivanja da je ona školovanje produžila iz opravdanih razloga kako je to isticala u odgovoru na tužbu, pa je prvostepeni sud opravdano po-zvao tuženu pozivom na saslušanje parnične stranke, da je na ove okolnosti sasluša, kako bi i na taj način sud utvrdio ove činjenice, odnosno zbog čega to tužena još uvek nije završila fakultet.


- 116 -

Tužena je propustila da dođe na ročište za saslušanje parničnih stranaka, a izvinjavajući razlozi za propuštanje ročišta svakako ne mogu biti odnosi tužioca i tužene, i u vezi sa tim neprijatnosti ko-je bi tužena imala prilikom sretanja tužioca pred sudom.

Sud sudi na osnovu činjenica koje mu stranke iznesu u toku postupka, pa kako je u ovom sluča-ju tužena bila u obavezi da ne samo dolaskom na ročište za saslušanje parničnih stranaka, već i pre-ko svog punomoćnika saopšti sudu razloge zbog kojih je školovanje produžila, prvostepeni sud je pravilom o teretu dokazivanja zaključio da ne stoje opravdani razlozi za produžetak školovanja, te je obavezu tužioca da doprinosi u izdržavanju tužene ukinuo.

(Iz presude Okružnog suda u Valjevu Gž. br. 1271/01)

220099.. U sporovima za zakonsko izdržavanje punoletnih sposobnih lica sud može odrediti privre-

mene mere za njihovo izdržavanje samo na zahtev tražioca izdržavanja.

Iz obrazloženja: Iz stanja u spisima proizilazi da je pravosnažnom presudom Okružnog suda u B. P. br. 8922/92

od 5. februara 1993. godine obavezan tuženi J.M. da doprinosi izdržavanju svoje tada maloletne ćer-ke J. B. plaćanjem 50.000 tadašnjih dinara počev od 15. decembra 1992. godine pa do isplate. Tuži-lja J. B. sada je punoletna, budući da je rođena 15. decembra 1976. godine. Ona studira na Filolo-škom fakultetu u B. ruski jezik i književnost. S obzirom na ovu okolnost i na promenjene prilike u međuvremenu od donošenja prethodne odluke o izdržavanju, tužilja je tražila da sud presudom oba-veže tuženog da doprinosi njenom izdržavanju plaćanjem mesečno 30% od ličnog dohotka. Predlo-žila je određivanje privremene mere kao u izreci ovoga rešenja, istakavši da joj tuženi ništa ne daje za izdržavanje, da je zaposlen kao radnik u Fabrici kartona U., te da osim nje nema drugih lica pre-ma kojima ima obavezu izdržavanja.

Dalje iz stanja u spisima proizilazi da tuženi na ročištu za glavnu raspravu od 7. marta 1996. godine nije osporio činjenicu da je tužilja redovan student, niti činjenicu da on osim nje nema drugih lica prema kojima ima obavezu izdržavanja. Prihvatio je da doprinosi izdražavanju tužilje plaćanjem 15% od ličnog dohotka svakog meseca, uz tvrdnju da bi većim doprinosom za izdržavanje tužilje bila dovedena u pita-nje njegova egzistencija. Prema potvrdi Fabrike kartona iz U. br. 3291 od 15. marta 1996. godine, tuženi ostvaruje lični dohodak za mesec januar 1996. godine u iznosu od 1.411,56 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilnom primenom odred-be člana 384. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima Republike Srbije, odredio privremenu meru kao u izreci osporenog rešenja.

Tuženi u žalbi nije istakao nijednu okolnost koja bi dovela u sumnju pravilnost osporenog reše-nja, a pošto zaključak suda da je tuženi u mogućnosti da do okončanja ove parnice doprinosi izdrža-vanju tužilje plaćanjem mesečno 20% od svog ličnog dohotka, i to bez opasnosti da će njegova egzi-stencija biti dovedena u pitanje.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. br. 337/97)

IZDRŽAVANJE RODITELJA (Član 156. Porodičnog zakona)


- 117 -

221100.. Roditelj punoletnog deteta ima pravo na izdržavanje od njega samo u slučaju da je nesu-

mljivo nesposoban za rad, da nema dovoljno sredstava za izdržavanje i da je to u srazmeri sa mogućnostima deteta.

Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je pobijanom presudom usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezani su

tuženi da, na ime doprinosa za izdržavanje, tužilji mesečno plaćaju iznos od 1.000,00 dinara. Tuži-lja, rođena 1958. godine, nepismena je i nezaposlena. Sa suprugom, takođe nezaposlenim, inače bo-lesnikom - dijabetičarem, ima petoro (ovde tužene) dece. Tužilja ima mesečna primanja u vidu soci-jalne pomoći u iznosu od 3.000,00 dinara. Sa decom je živela u zajedničkom domaćinstvu u kući koja je vlasništvo Centra za socijalni rad, sve do momenta kada su se ćerke udale, a sin oženio. Od tada živi sama, a u toj kući je marta meseca 2005. godine došlo do požara pa od tada živi pod šato-rom. Tuženi su takođe nepismeni i nezaposleni, nisu završili školu, nemaju rešeno stambeno pitanje. Tužilja nikada od njih nije dobila bilo kakvu pomoć na ime izdržavanja i ne zna niti gde joj se deca nalaze, niti gde joj se suprug nalazi.

Prvostepeni sud propustio je da utvrdi sve bitne i odlučne činjenice za presuđenje u ovoj prav-noj stvari.

Odredbom člana 156. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da roditelj, koji je nesposoban za rad a nema dovoljno sredstava za izdržavanje, ima pravo na izdržavanje od punoletnog deteta ili drugog krvnog srodnika u pravoj nishodnoj liniji, odnosno od maloletnog deteta koje stiče zaradu ili ima prihode od imovine, srazmerno njegovim mogućnostima.

U članu 156. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da roditelj nema pravo na izdržavanje ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za dete, odnosno drugog krvnog srodnika.

Imajući to u vidu, prvostepeni sud je izveo neutemeljen zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva tužilje. Naime, u toku dokaznog postupka propustio je da ispita i utvrdi da li je tužilja zaista nesposobna za rad (imajući u vidu njenu starosnu dob), odnosno da li, i pored toga što je nepismena, ima mogućnosti da obavlja neku drugu vrstu (npr. fizičkih) poslova za koje nije neophodna pismenost i od kojih postoji verovatnoća da će moći ostvarivati prihode radi zadovo-ljenja minimuma egzistencije; da utvrdi potrebe kako tužilje, tako i tuženih (kao i njihove even-tualne prihode), jer se radi o licima starim između 19 i 27 godina sa svojim porodicama, te se mora utvrditi njihova mogućnost da doprinesu izdržavanju tužilje.

Sve ovo samo u slučaju da se nesumnjivo ustanovi da je tužilja nesposobna za rad i da nema do-voljno sredstava za izdržavanje, jer zakon izričito propisuje da roditelj samo tada ima pravo na izdr-žavanje od punoletnog deteta, srazmerno njegovim mogućnostima.


221111..

Pravo na srazmernu naknadu učinjenih troškova od drugih lica koja su prema zakonu bila dužna da daju izdržavanje majci ima lice koje je snosilo troškove tog izdržavanja.


- 118 -

Iz obrazloženja: Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je zaključeno da su tužene obavezne da tužio-

cu nadoknade štetu za učinjene troškove izdržavanja majke, a na osnovu člana 319. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima, na osnovu koje odredbe je lice, koje je snosilo troškove izdržavanja nekog lica, ima pravo na naknadu učinjenih troškova od drugih koji su po Zakonu bili dužni da daju izdržavanje, a učinjeni troškovi su bili potrebni.

Tužene su, na osnovu člana 302. stav 1. ovog Zakona, bile obavezne da izdržavaju majku, a uči-njeni troškovi su bili potrebni.

Na osnovu člana 302. stav 1. Zakona i tužilac je bio obavezan da izdržava majku. Zbog toga mu je - na osnovu člana 319. stav 1. istog Zakona - pravilno dosuđena naknada štete koju nije bio dužan da snosi u navedenom iznosu, što predstavlja 2/3 od nepokrivenih troškova tužioca za izdržavanje majke stranaka.

Na osnovu člana 319. stav 2. Zakona, tužene su bile dužne da zajednički izdržavaju majku sa tužiocem, pa su pravilno solidarno obavezane da tužiocu nadoknade učinjene troškove izdr-žavanja.


221122.. Deca su obavezna da izdržavaju roditelje koji su nesposobni za rad a nemaju dovoljno sredstava

za izdržavanje, ili ih ne mogu ostvariti iz postojeće imovine. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2310/92)

IZDRŽAVANJE TAZBINSKIH

SRODNIKA (Član 159. Porodičnog zakona)

221133.. Pastorka je dužna da plaća troškove smeštaja maćehe u socijalnoj ustanovi samo ako ju je

ova duže vremena izdržavala i starala se o njoj.

Iz obrazloženja:

Prema odredbi člana 46., kao i prema odredbi člana 48. stav 3. Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbe-đivanju socijalne sigurnosti građana, troškove smeštaja, odnosno deo troškova u ustanovi koja pruža usluge socijalne zaštite ili drugoj porodici snosi korisnik, roditelj, odnosno srodnik koji je dužan da izdr-žava korisnika, nadležni organ ili organizacija, i lica koja su preuzela plaćanje troškova. Iz navedenih za-konskih odredbi se vidi, a što je relevantno u ovoj stvari budući da tužilja osporava da je dužna da izdr-žava maćehu, da troškove smeštaja korisnika u ustanovu socijalne zaštite snosi srodnik korisnika, ali pod uslovom da je dužan da korisnika izdržava. Obaveza tužilje da snosi deo troškova smeštaja njene maće-he u ustanovu koja pruža usluge socijalne zaštite zavisi od toga da li je tužilja dužna da izdržava svoju


- 119 -

maćehu. Odredbom člana 304. Zakona o braku i porodičnim odnosima je propisano da su pastorčad du-žna da izdržavaju svoga očuha i maćehu, ako su ih ovi duže vremena izdržavali i starali se o njima. Pre-ma tome, tužilja može biti obavezana da plaća troškove smeštaja maćehe u socijalnu ustanovu samo pod uslovom da se prethodno utvrdi da je dužna da izdržava maćehu, što dalje znači da ju je maćeha duže vremena izdržavala i starala se o njoj.


KRITERIJUMI ODREĐIVANJA IZDRŽAVANJA (Član 160. Porodičnog zakona)

221144.. Za određivanje visine izdržavanja kriterijum ne može biti stav javnog mnjenja.

Iz obrazloženja: Delimično su osnovani razlozi revizija o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Notorna činjenica je poznata svakom čoveku ili znatnom broju ljudi u celoj zemlji ili u određe-

noj oblasti (elementarna nepogoda, politički događaj i sl.). U rešavanju građansko-pravnih sporova notorna činjenica nije predmet dokazivanja, zbog toga što je izvesna, tačna i kao takva poznata svim članovima sudskog veća.

Mišljenje javnosti (javno mnjenje) nema karakter činjenice. To mišljenje često nastaje iz pogre-šne procene nekog događaja ili pojave (zablude i predrasude). Ali i pod uslovom da je mišljenje jav-nog mnjenja (vrednosni sud) o pojavi kršenja poreske obaveze tačno, to ne znači da je svaki poreski obveznik (ovde dužnik izdržavanja) nepošten.

U konkretnom slučaju druga stranka, a ni prvostepeni sud, nisu doveli u sumnju iskaz dužnika izdr-žavanja o visini prihoda i imovinskoj situaciji. U tom smislu konstatacija drugostepenog suda da "lica koja obavljaju samostalnu delatnost i imaju mogućnost paušalnog oporezivanja prijavljuju nižu osnovi-cu kako bi umanjili visinu poreske obaveze" ne predstavlja opštepoznatu, notornu činjenicu i nije od uti-caja kod određivanja visine izdržavanja (ocene mogućnosti dužnika), u smislu člana 160. stav 3. Poro-dičnog zakona.

Međutim, imajući u vidu uzrast maloletnog deteta (oko deset godina), uobičajene troškove za-dovoljenja njegovih svakodnevnih životnih potreba u pogledu ishrane, higijene i školovanja, koje se mogu zadovoljiti iznosom od 30.000,00 dinara, veće imovinske mogućnosti njegove majke s obzi-rom na prihode koje ostvaruje i rešeno stambeno pitanje, a sa druge strane prihode tuženog, okol-nost da nema nepokretnosti u svojini i da živi u zajednici sa svojim roditeljima - revizijski sud nala-zi da tuženi treba i može da za izdržavanje svog deteta plaća mesečno 15.000,00 dinara, pa je taj iz-nos odmeren u skladu sa odredbama člana 160. i člana 162. stav 3. Porodičnog zakona.

U tom smislu tužbeni zahtev je neosnovan za iznos od još 5.000,00 dinara mesečno, s obzirom na materijalne mogućnosti tuženog u trenutnoj situaciji. Zbog toga su nižestepene presude preinače-ne umanjenjem utvrđenog iznosa izdržavanja na 15.000,00 dinara mesečno i odbijanjem tužbenog zahteva preko tog iznosa.

(Iz Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 197/2014 od 06.03.2014. godine)


- 120 -

221155..

Prilikom određivanja visine izdržavanja minimalna suma izdržavanja je samo jedna od okolnosti koje se uzimaju u obzir, iako to ne znači da će se upravo ona i dosuditi.

Iz obrazloženja: Parnične stranke su bivši supružnici, imaju jedno maloletno zajedničko dete od 16 godina koji je

redovan učenik drugog razreda srednje škole. Od vannastavnih aktivnosti pohađa časove borilačkih veština za koje se mesečno izdvaja 3.000,00 dinara, a jednom nedeljno pohađa dvočas iz matemati-ke koji košta 900,00 dinara. Tužilja sa maloletnim detetom živi u odvojenom stanu u okviru kuće koja je u vlasništvu majke tuženog za koji plaća režijske troškove u iznosu od 10.000,00 dinara, ima dug za stanarinu i struju od oko 600.000,00 dinara. Nezaposlena je, ne poseduje nikakvu nepokretnu imovinu, obavlja poslove vezane za spremanje stanova a dnevnica iznosi 1.000,00 do 1.200,00 dina-ra. Pomažu joj roditelji koji su penzioneri sa penzijama od 19.000,00 i 12.000,00 dinara. Tuženi je od 2002. godine nezaposlen, a od januara 2012. godine živi kod majke koja je penzioner u kući koja je njeno vlasništvo. Pre toga je živeo dve godine kod sestre i zeta koji su ga pomagali dok je radio u njihovom restoranu. Izdržava ga majka koja ima penziju oko 35.000,00 dinara a pomaže ga i brat.

Nižestepeni sudovi su kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primenili odredbe čl. 160., 161. i 162. Porodičnog zakona kada su obavezali tuženog da doprinosi izdržavanju deteta u iz-nosu od 15.000,00 dinara mesečno.

Visina izdržavanja pravilno je određena a sudovi su imali u vidu sumu koju kao naknadu za hra-njenike odn. za lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje Ministarstvo za rad i socijalnu po-litiku i koja prema zvaničnim podacima u mesecu septembru 2013. godine iznosi 14.359,15 dinara. Međutim, propisana minimalna suma ne znači da se upravo ona dosuđuje kao relevantan iznos izdr-žavanja već je to jedna od okolnosti (pored ostalih iz člana 160. Porodičnog zakona) koja se ceni prilikom određivanja visine izdržavanja.

(Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 1153/2013(2) od 23.10.2013. godine)

221166.. Zahtev za smanjenje visine doprinosa za izdržavanje sadržan je u zahtevu za utvrđenje

prestanka obaveze izdržavanja.

Iz obrazloženja:

Izdržavanje prestaje: kada istekne vreme trajanja izdržavanja; smrću poverioca ili dužnika izdržava-nja (stav 1.); kada poverilac izdržavanja stekne dovoljno sredstava za izdržavanje, osim ako poverilac iz-državanja nije maloletno dete (stav 2. tačka 1.); kada dužnik izdržavanja izgubi mogućnost za davanje izdržavanja ili davanje izdržavanja postane za njega očigledno nepravično, osim ako poverilac izdržava-nja nije maloletno dete (stav 2. tačka 2.).

Visina izdržavanja može se smanjiti ili povećati ako se promene okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka - član 164. Porodičnog zakona.


- 121 -

Propustivši da primeni navedene zakonske odredbe, prvostepeni sud nije utvrdio sve bitne činje-nice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva tužioca za utvrđenje prestanka njegove obaveze izdržavanja prema tuženoj, koji zahtev u sebi sadrži i zahtev za smanjenje visine doprinosa za izdr-žavanje.

Naime, prvostepeni sud je propustio da utvrdi bitne činjenice od kojih zavisi mogućnost pre-stanka izdržavanja i to: da li je tužena stekla dovoljno sredstava za izdržavanje ili je tužilac izgubio mogućnost za davanje izdržavanja ili je davanje izdržavanja za njega postalo očigledno nepravično i da li su ispunjeni uslovi da se visina izdržavanja smanji (što zavisi od potreba poverioca i mogućno-sti dužnika izdržavanja, koje se cene prema kriterijumima propisanim odredbama člana 160. Poro-dičnog zakona).

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 883/2013 od 25.09.2013. godine)

221177.. Sud može, zbog zdravstvenog stanja tuženog koje ga čini radno nesposobnim, odbiti tu-

žbeni zahtev za povećanje iznosa zakonskog izdržavanja samo ako zaključak o nesposob-nosti tuženog za rad nedvosmisleno proizlazi iz nalaza i mišljenja veštaka odgovarajuće struke.

Iz obrazloženja: Predmet prvostepenog postupka je zahtev maloletnog tužioca za povećanje iznosa izdržavanja,

usmeren prema njegovom ocu, ovde tuženom. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, zaključivši da je tuženi nezaposlen, da živi kod roditelja, koji mu daju novac za izdržavanje, da ima zdravstve-nih problema, da nije u stanju da se sam brine o sebi.

Protiv takve presude tužilac je izjavio žalbu. Po oceni Apelacionog suda, žalba je osnovana. Naime, gore navedeni zaključak prvostepenog suda se za sada ne može prihvatiti kao pravilan,

budući da je zasnovan na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, što ima za posledicu pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prvostepeni sud zaključuje da tuženi, zbog svog zdravstvenog stanja, nije u mogućnosti da zarađuje i da na taj način doprinosi izdržavanju maloletnog tužioca. Pri tom, prvostepeni sud ima u vidu izveštaj klinike gde se tuženi leči i na osnovu toga zaključuje da je on nesposoban za privređivanje. Međutim, Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud, na navedene okolnosti radne sposobnosti tuženog, trebalo da izvede dokaz veštačenjem od strane veštaka odgovarajuće struke, koji bi se decidirano izjasnili da li je tuženi, s obzirom na svoje zdravstveno stanje, u mogućnosti da stiče prihode i da tako doprinosi kako svom izdržavanju tako i izdržavanju malo-letnog tužioca.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 340/11 od 8.09.2011. godine)

221188.. U sporu za izdržavanje iz porodičnih odnosa sud nije vezan granicama tužbenog zahteva.


- 122 -

Iz obrazloženja: Na utvrđeno činjenično stanje u nižestepenim presudama pogrešno je primenjeno materijalno pravo

prilikom određivanja visine izdržavanja u spornom periodu od 01.09.1998. godine do 01.09.2005. godine, na šta se revizijom tužioca osnovano ukazuje.

Članom 162. stav 1. Porodičnog zakona predviđeno je da poverilac izdržavanja može po svom izboru zahtevati da visina izdržavanja bude određena u fiksnom mesečnom novčanom iz-nosu ili u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja. Međutim, članom 281. istog zakona predviđeno je da sud nije vezan granicama tužbenog zahteva za izdr-žavanje. Po oceni Vrhovnog suda, nisu bili ispunjeni uslovi za određivanje izdržavanja u pro-centu od redovnih mesečnih novčanih primanja, budući da tuženi nije sudu dostavio dokaze o visini svojih mesečnih primanja, već je na osnovu njegove izjave utvrđeno da ona iznosi oko 1.500 evra mesečno. Potreba tužioca za izdržavanjem, kao i mogućnost dužnika izdržavanja pra-vilno su utvrđeni prema članu 160. Zakona.

S obzirom na navedeno, Vrhovni sud je preinačio nižestepene presude i dosudio mesečne iz-nose izdržavanja kao u izreci ove presude, posebno imajući u vidu i odredbe člana 162. stav 3. Zakona, koja predviđa da - ako je poverilac izdržavanja dete - visina izdržavanja treba da omo-gući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj - dužnik izdržavanja. Stoga su nižestepene presude na navedeni način preinačene, a u preostalom delu revizija tužioca je odbijena kao neosnovana.


221199.. U situaciji kada svojim radom može da obezbedi sredstva za izdržavanje a da time ne

ugrozi sopstvenu egzistenciju, na ranije donetu odluku o visini izdržavanja ne može da utiče činjenica da je dužniku izdržavanja maloletnog deteta prestao radni odnos.

Iz obrazloženja: Činjenično stanje je prvostepeni sud pravilno utvrdio. Tako je našao da je ovde tužilac - kao otac, obavezan da po postignutom poravnanju plaća me-

sečni iznos maloletnoj tuženoj u iznosu od 5.000,00 dinara počev od 01.05.2007. godine pa ubudu-će. Tužilac je tražio smanjenje obaveze izdržavanja i njegov zahtev je pravnosnažno odbijen.

Materijalne prilike zakonske zastupnice maloletne tužene od donošenja ranije odluke nisu promenje-ne, a ukupne potrebe za njeno izdržavanje iznose 16.000,00 dinara koliko iznosi i minimalna suma me-sečne naknade. Iznos čiju izmenu tužilac traži, a koja predstavlja njegov doprinos za izdržavanje malo-letne tužene je neophodan za njeno izdržavanje, a tužilac je kao otac po odredbama Porodičnog zakona dužan da doprinosi izdržavanju maloletne tužene.

Dakle, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 164. Porodičnog zakona za smanje-nje obaveze izdržavanja - to što tužilac nije sada u radnom odnosu ne oslobađa ga utvrđene obaveze u pogledu doprinosa za izdržavanje. Tužilac je u mogućnosti da ispunjava ranije utvrđenu obavezu bez ugrožavanja sopstvene egzistencije pošto je stambeno obezbeđen, a sopstvene potrebe podmiru-je povremenim radom kao i njegova sadašnja supruga. Po sopstvenim rečima, nema troškove u po-gledu stanovanja jer stanuje sa svojim roditeljima koji ih podmiruju.

Na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno je primenjeno i materijalno pravo te se žalbeni navodi u pogledu pogrešne primene materijalnog prava ne mogu prihvatiti.


- 123 -

Suština žalbe svodi se na to da nije zaposlen i da ne može sa ranije utvrđenim iznosom da dopri-nosi izdržavanju maloletne tužene a što je isticao i tokom prvostepenog postupka, a što je prvostepe-ni sud pravilno cenio, kao i da je zakonska zastupnica ekonomski obezbeđena i da na navedeni na-čin zbog pakosti i ljubomore želi da liši ovde tužioca osnovnih sredstava za život.

Naime, tužilac može - kao mlad i radno sposoban - da obezbedi dovoljno sredstava iz kojih će iz-dvajati ranije dosuđeni iznos za izdržavanje maloletne tužene, a da pri tom ne ugrozi ni svoju egzistenci-ju ni egzistenciju svoje supruge. Tužilac povremeno obavlja određene poslove uz naknadu pa i sam isti-če da će se u sezoni baviti poslovima branja malina što čini i njegova sadašnja supruga tako da i iz tih sredstava može izdržavati maloletnu tuženu.

(Iz presude Okružnog suda u Užicu, Gž. 1479/08 od 26.06.2008. godine)

222200.. Visina izdržavanja deteta - poverioca izdržavanja treba da mu obezbedi standard koji ima

roditelj - dužnik izdržavanja.

Iz obrazloženja:

Odluka o doprinosu u izdržavanju maoletnog deteta doneta je uz pravilnu primenu odredbe čl. 160. i 162. Porodičnog zakona. Po oceni ovoga suda, dosuđeni iznos je u skladu sa potrebama malo-letnog deteta i mogućnostima tuženog.

Naime, odredbama člana 162. Porodičnog zakona predviđeno je da poverilac izdržavanja po svom izboru može zahtevati da visina izdržavanja bude određena u fiksnom mesečnom iznosu ili procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja (stav 1).

Ako se visina izdržavanja određuje u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja du-žnika izdržavanja, visina izdržavanja, po pravilu, ne može biti manja od 15% niti veća od 50% redovnih mesečnih primanja dužnika izdržavanja umanjenih za porez i doprinos za obavezno socijalno osiguranje (stav 2). Ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj-dužnik izdržava-nja (stav 3).

Polazeći od ovih odredaba i utvrđenih činjenica o materijalnim prilikama parničnih stranaka (a posebno da tuženi ostvaruje zaradu od 14.230,00 dinara, da radi 15 dana u mesecu, da stanuje u delu roditeljske kuće, da je zdrav i radno sposoban, da nema drugih zakonskih obaveza izdrža-vanja, kao ni majka deteta, a vodeći računa o potrebama deteta i minimalnoj sumi izdržavanja) - pravilno je i po oceni ovog suda tuženi obavezan da za izdržavanje svog maloletnog deteta pla-ća mesečno 8.500,00 dinara. Time se zadovoljavaju potrebe maloletnog deteta uz odgovarajući doprinos majke i obezbeđuje životni standard kakav uživa tuženi.

Imajući u vidu da je poverilac izdržavanja - u smislu odredbe člana 162. stav 1. Porodičnog zakona - po svom izboru zahtevao da visina izdržavanja bude određena u fiksnom mesečnom iz-nosu i da je utvrđena visina izdržavanja u skladu sa mogućnostima tuženog, prihodima koje ostvaruje i koje je u mogućnosti da ostvari, pa i dopunskim radom - neosnovano se revizijom osporava odluka u ovom delu.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3236/08 (2) od 03.12.2008. godine)


- 124 -

222211.. Novčani iznos naknade za hranjenike odn. za lica na porodičnom smeštaju, a koji periodič-

no utvrđuje ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu u skladu sa zakonom, predstavlja sa-mo okvirni podatak koji služi za utvrđivanje potreba poverioca izdržavanja.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pogrešio utvrdivši da potrebe maloletne tužilje iznose 11.312,00 dinara me-

sečno, koliko iznosi i naknada za hranjenike odn. lica na porodičnom smeštaju utvrđena od strane Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike. Naime, ovaj iznos samo predstavlja okvirni po-datak koji služi za utvrđivanje potreba, pri čemu Okružni sud nalazi da - imajući u vidu sve okolno-sti od kojih zavisi utvrđenje potreba maloletne tužilje, kao i uslove iz sredine u kojoj živi - te potre-be iznose 6.000,00 dinara u mesečnom iznosu, prema odredbama člana 160. st. 1. i 2. Porodičnog zakona.

S obzirom da maloletna tužilja prima dečiji dodatak u iznosu od 1.431,00 dinara i mogućnosti ro-ditelja maloletne tužilje, zatim - okolnost da tužena ima obavezu da izdržava dete iz sadašnjeg braka (rođeno u avgustu 2006. godine), Okružni sud nalazi da je tužena u mogućnosti da u izdržavanju ma-loletne tužilje učestvuje sa iznosima od 1.500,00 dinara mesečno. Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci - na osnovu člana 375. i člana 380. tačka 3. Zakona o parničnom postupku. Pri tome je pravilna i odluka o parničnim troškovima, i to bez obzira i na preinačenje prvostepene odluke od stra-ne drugostepenog suda, a imajući u vidu odredbu člana 207. Zakona.


222222.. Minimalna suma izdržavanja se određuje prema mogućnostima dužnika izdržavanja, s

tim da visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj, dužnik izdržavanja. To je iznos ispod kojeg sud ne može utvrđivati me-sečne novčane potrebe deteta, ukoliko se u okviru tako utvrđenih mesečnih potreba deteta ne povređuju druge odredbe zakona.

Iz obrazloženja: Odredbom člana 160. stav 1. Porodičnog zakona određeno je da se izdržavanje određuje prema

potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se mora voditi računa o mini-malnoj sumi izdržavanja.

Odredbom člana 160. stav 2. Porodičnog zakona određeno je da potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja.

U članu 160. stav 3. Porodičnog zakona određeno je da mogućnosti dužnika izdržavanja za-vise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanja zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica te drugih okolnosti od značaja za određivanje iz-državanja.


- 125 -

U članu 160. stav 4. Porodičnog zakona određeno je da minimalna suma izdržavanja predstavlja sumu koju, kao naknadu za hranjenike odnosno za lica na porodičnom smeštaju, periodično utvrđuje ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu, u skladu sa zakonom.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud utvrdio je mogućnosti tužioca kao dužnika izdržavanja uzimajući u obzir visinu njegove neto zarade u poslednja tri meseca (za novembar mesec - 27.177,86 dinara, za oktobar mesec - 29.513,35 dinara i za septembar mesec - 26.120,57 dinara) i potrebe poverilaca izdržavanja (za stariju ćerku - u iznosu od 5.000,00 mesečno i za mlađu ćerku - u iznosu od 4.000,00 mesečno). Pozivajući se na odredbe člana 162. Porodičnog zakona, obavezao je tužioca da na ime svog dela doprinosa za izdržavanje dece plaća za stariju ćerku 3.500,00 dinara a za mlađu ćerku 2.500,00 dinara mesečno.

Ovakvi iznosi su prenisko odmereni, na šta se osnovano ukazuje žalbom. Uzimajući u obzir činjenicu da prosečna plata tužioca kao dužnika izdržavanja iznosi 27.592,92

dinara za poslednja tri meseca, te da nema obaveze da izdržava druga lica, da je tužena, kojoj su de-ca poverena na negu, čuvanje i vaspitanje nezaposlena, te da minimalna suma izdržavanja kada je poverilac izdržavanja dete iznosi 9.465,00 dinara za jedno dete za novembar mesec 2005. godine, 9.588,00 dinara za decembar mesec 2005. godine i 9.741,00 dinara za januar mesec 2006. godine, primereni iznosi koje tužilac treba da plaća na ime svog dela doprinosa za izdržavanje dece, po oce-ni ovog suda a primenom citiranih zakonskih odredaba su, za stariju ćerku 5.500,00 dinara i za mla-đu ćerku 4.500,00 dinara, ukupno 10.000,00 dinara mesečno.

Minimalna suma izdržavanja iz člana 160. st. 1. i 4. Porodičnog akona predstavlja iznos is-pod kojeg sud ne može utvrđivati mesečne novčane potrebe deteta, ukoliko se utvrđivanjem sra-zmerne obaveze dužnika izdržavanja u okviru tako utvrđenih mesečnih potreba deteta ne povre-đuje odredba člana 162. stav 2. Zakona - prema kojoj visina izdržavanja, po pravilu, ne može bi-ti veća od 50% redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja i odredba člana 160. stav 1. Zakona - prema kojoj se izdržavanje određuje prema mogućnostima dužnika izdržavanja, te ukoliko je visina određene obaveze izdržavanja u skladu sa odredbom člana 162. stav 3. Za-kona - prema kojoj visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja.

U konkretnom slučaju, a imajući u vidu mogućnosti dužnika izdržavanja, prvostepeni sud je neosnovano ukupne mesečne potrebe maloletne dece stranaka utvrdio ispod minimalne sume izdrža-vanja i na osnovu toga u preniskom iznosu odredio obavezu tužioca na plaćanje doprinosa za izdr-žavanje maloletne dece. Zbog toga je ovaj sud obavezu tužioca odredio u skladu sa mogućnostima dužnika i potrebama poverioca izdržavanja, po citiranim zakonskim odredbama.

Dakle, ovaj sud je, primenom odredbe člana 380. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, žalbu tužene delimično usvojio i prvostepenu presudu preinačio u delu odluke koji se odnosi na doprinos tužioca za dečije izdržavanje.

(Iz presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 3371/06)

222233.. Na osnovu izjave dužnika izdržavanja da je spreman da plaća određeni iznos na ime svoje

obaveze za plaćanje alimentacije sud ne može doneti odluku o dečjem izdržavanju, jer je u ovim sporovima propisano odstupanje od načela dispozicije.


- 126 -

Iz obrazloženja: Prema odluci prvostepenog suda, imenovana maloletna tužilja poverena je - nakon razvoda stra-

naka 31.03.2005. godine - na brigu, čuvanje i vaspitavanje majci. Tužilja je rođena 1989. godine i učenik je trećeg razreda srednje škole.

Tuženi je pomenutom presudom Opštinskog suda od 31.3.2005. godine obavezan da plaća iz-državanje maloletnoj tužilji u visini od 22% mesečne zarade koju ostvaruje.

Druga tužilja je punoletna i student je prve godine fakulteta, čije troškove je - kao samofi-nansirajući student - platila od iznosa kredita koji otplaćuje majka, sa mesečnom ratom u visini od 55,16 EUR. Zakonska zastupnica maloletne tužilje - bivša supruga tuženog, zarađuje kao ne-govateljica mesečno oko 13.000,00 dinara, živi sa tužiljama u roditeljskoj kući i stara je 49 go-dina. Tuženi zarađuje kao vozač mesečno 7.775,85 dinara, star je 51 godinu, živi kao podstanar i plaća zakupninu stana od 50 EUR mesečno. Finansijski ga pomaže majka i nema obavezu izdr-žavanja trećih lica.

Međutim, iz ovakvog utvrđenja proizilazi da sud nije u potpunosti ustanovio i razjasnio sve činjeni-ce od kojih, u konkretnom slučaju, zavisi ispunjenost uslova za izmenu odluke o visini izdržavanja - sa-glasno odredbi člana 164. Porodičnog zakona u odnosu na maloletnu tužilju i konstituisanje obaveze iz-državanja u odnosu na punoletnu tužilju - saglasno odredbi člana 155. stav 2. ovog Zakona.

Naime, visina doprinosa za izdržavanje određuje se, saglasno članu 160. istog Zakona, pre-ma potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu postoji obaveza oba ro-ditelja da izdržavaju maloletno dete, odnosno punoletno dete dok se nalazi na redovnom školo-vanju (član 154. stav 1. i član 155. stav 2. Zakona).

U konkretnom slučaju sud je prihvatio navode tuženog "da je spreman da plaća za svako de-te iznos od 3.000,00 dinara mesečno na ime izdržavanja" kao priznanje tužbenog zahteva i na osnovu toga doneo odluku o izmeni visine izdržavanja, a da pri tom nije pravilno i nesumnjivo utvrdio sve činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva. Sud je - saglasno članu 7. stav 2. Zakona o parničnom postupku i članu 205. Porodičnog zakona - bio u obavezi da utvrdi sve relevantne činjenice, čak i one koje nisu sporne među strankama ili ih stranke nisu iznele u postupku. Tako je morao da utvrdi sve prihode koje ostvaruje tuženi, kako redovne mesečne ta-ko i prihode koje tuženi eventualno ostvaruje od povremenog dodatnog rada, zatim - troškove koje tuženi ima, visinu prihoda zakonske zastupnice tužilje (kako redovnih tako i vanrednih, uzimajući u obzir i eventualnu pomoć roditelja) i sve potrebe koje tužilje imaju radi školovanja, svakodnevnih potreba i troškove za potrebe razonode.

Imajući u vidu iskaz zakonske zastupnice tužilje, sud je visinu mesečnih primanja zakonske zastup-nice morao da utvrdi putem odgovarajuće pismene dokumentacije (overene potvrde o visini primanja) a ne njenim saslušanjem na ovu okolnost.

Sud nije mogao navod tuženog iz odgovora na tužbu, koji je - uostalom - tuženi opovrgao na ras-pravi od 11.10.2005. godine navodeći da je "saglasan da za svako dete plaća iznos od 25% od zarade", uzeti kao delimično priznanje tužbenog zahteva i na tome zasnovati svoju odluku, te obavezati tuže-nog da, suprotno zakonski propisanom maksimumu na koji može da glasi obaveza izdržavanja (član 162. stav 2. Porodičnog zakona), plaća izdržavanje u visini od 75% svojih mesečnih primanja (sud obavezuje tuženog da plaća iznos od ukupno 6.000,00 mesečno na ime izdržavanja a pri tom utvrđuje da isti zarađuje 7.775,00 dinara mesečno i ima troškove stanarine od 50 EUR i druge troškove). Even-tualna spremnost tuženog da snosi izdržavanje tužilja u iznosu od po 3.000,00 mesečno uz prihode ko-je zvanično ostvaruje, predstavljala bi indiciju koja bi obavezivala sud da - primenom člana 205. istog Zakona - ispita stvarne prihode tuženog i njegove mogućnosti za sticanje zarade.


- 127 -

Nadalje, sud nije utvrđivao da li su se na strani maloletne tužilje promenile okolnosti koje bi opravdavale izmenu visine dosuđenog izdržavanja, a imajući u vidu da je ova tužilja i dalje učenik iste škole kao i u vreme donošenja predhodne odluke o obavezi izdržavanja (31.03.2005. godine).

U ponovnom postupku sud će upotpuniti činjenično stanje tako što će utvrditi sve činjenice od kojih zavisi visina izdržavanja koje je tuženi dužan plaćati tužiljama i - u tom smislu - pribaviti od-govarajuću pismenu dokumentaciju, saslušati tužilje, ponovo saslušati tuženog i izvesti druge raspo-ložive dokaze, a zatim - pravilnom primenom materijalnog prava, prema kriterijumima koji su pro-pisani odredbom čl. 160. i 162. Porodičnog zakona - odlučiti da li ima osnova za izmenu ranije do-nete odluke o izdržavanju i u kom iznosu je tuženi dužan da doprinosi izdržavanju tužilja, te ponovo odlučiti o troškovima postupka.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 315/06 od 02.02.2006. godine)

222244.. Visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete ka-

kav uživa roditelj - dužnik izdržavanja.

Iz obrazloženja:

Prvostepeni sud je - kako proizilazi iz razloga pobijane presude - odluku o dečijoj alimentaciji doneo samo na osnovu nalaza i mišljenja veštaka - ekonomiste, u vezi čijeg nalaza i mišljenja navo-di da je imao u vidu samo izveštaj o mesečnim primanjima tuženog koji je ostvarivao kao zaposlen u navedenim preduzećima. Ali, to ne proizilazi iz njegovog nalaza, jer je praktično svoj nalaz i mi-šljenje dao samo na osnovu statističkih podataka, bez podataka o primanjima tuženika a kamoli o primanju tužilje koja se zaposlila 2003. godine.

Takođe, izreka je nejasna jer postoje dva tužioca za dečiju alimentaciju a u izreci je naveden jedan novčani iznos odnosno jedan procenat, što izreku čini nerazumljivom. Naime, ne moraju oba tužioca, čak i ako su blizanci, da imaju istu visinu alimentacije, jer se ona određuje za sva-kog tužioca posebno.

Inače, žalba neosnovano ukazuje na prekoračenje tužbenog zahteva, jer se kod dečije alimenta-cije - o kojoj sud vodi računa po službenoj dužnosti - ne može primeniti taj institut parničnog po-stupka, zato što se radi o zakonskoj obavezi.

Iz tih razloga će prvostepeni sud u ponovnom postupku, radi pravilne primene materijalnog prava - odredbe čl. 160 - 162. Porodičnog zakona, utvrditi bitne činjenice: potrebe poverioca iz-državanja i mogućnosti dužnika izdržavanja kao i minimalnu sumu izdržavanja, vodeći pri tome računa da visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete, kakav uživa roditelj - dužnik izdržavanja.


222255.. Sud može obavezu izdržavanja odrediti i u fiksnom novčanom iznosu u smislu člana 310a

stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima kada to okolnosti slučaja opravdavaju. Jedna od takvih okolnosti može biti i ta što tuženi duže vreme ne ostvaruje zaradu u svom preduze-


- 128 -

ću, što upućuje na zaključak da je praktično bez efekta presuda kojom je tuženi obavezan da plaća izdržavanje procentualno u odnosu na zaradu.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio da je pravnosnažnom presudom tuženi obavezan da tužilji plaća izdr-

žavanje, kao svom detetu, u iznosu od 22% od zarade koju ostvaruje u preduzeću "S". Međutim ovo preduzeće ne radi, tako da u 2003. godini tuženi nije ni primao nikakvu zaradu ali je tužilji plaćao mesečno oko 1.000,00 dinara. Pored toga, tuženik je u toku postupka, 10.03.2004. godine (tužba je podneta 26.08.2003. godine) upućen na izdržavanje kazne u trajanju od 14 meseci, pa kako tuženi nema drugih mogućnosti da ostvaruje zaradu - prvostepeni sud nalazi da je neosnovan tužbeni zah-tev kojim je maloletna tužilja tražila da joj tuženi plaća izdržavanje u fiksnom iznosu od 3.500,00 dinara, iako utvrđuje da su i potrebe tužilje veće u odnosu na vreme donošenja ranije presude od 30.10.2001. godine.

Prema stavu Okružnog suda, ovakav zaključak prvostepenog suda se ne može prihvatiti kao pra-vilan dok se ne utvrde i ne ocene sve relevantne činjenice i okolnosti.

Naime, prilikom ocenjivanja mogućnosti lica koje je dužno da daje izdržavanje, sud će - u smislu člana 310. Zakona o braku i porodičnim odnosima - uzeti u obzir sva njegova primanja i stvarne mogućnosti da stiče zaradu, dok prema odredbi člana 310a Zakona, sud određuje obave-zu izdržavanja u novcu, ali ako je obveznik izdržavanja u radnom odnosu, ili korisnik penzije ili ostvaruje stalna mesečna novčana primanja, sud budući iznos izdržavanja određuje procentualno u odnosu na zaradu, penziju ili drugo stalno novčano primanje. Ako obveznik izdržavanja ne ostvaruje stalna mesečna primanja, sud određuje budući iznos izdržavanja procentualno u odno-su na iznos garantovane zarade u Republici za prethodni mesec.

Nesumnjivo je da je suština zakonskog izdržavanja u tome da se visina iznosa za izdržava-nje odredi tako da se obezbede najneophodnija sredstva za izdržavanje primaoca izdržavanja, ali prema stvarnim materijalnim mogućnostima obveznika izdržavanja. Stoga sud može obavezu iz-državanja odrediti i u fiksnom novčanom iznosu, u smislu člana 310a stav 1. Zakona kada to okolnosti slučaja opravdavaju.

Prema odredbi člana 316. Zakona sud može - na predlog izdržavanog lica ili obveznika izdrža-vanja - da povuče, snizi, ukine ili izmeni način izdržavanja koji je dosuđen ranijom odlukom suda, ako su se okolnosti na osnovu kojih je doneta odluka kasnije izmenile.

Prema tome, prvostepeni sud je bio dužan da oceni od kakvog je značaja okolnost što tuženi du-že vreme ne ostvaruje zaradu u svom preduzeću koje inače i ne radi, što upućuje na zaključak da je praktično bez efekta presuda kojom je tuženi obavezan da plaća izdržavanje procentualno u odnosu na zaradu u tom preduzeću, na mogućnost izmene sudske presude o obavezi tuženog da učestvuje u izdržavanju maloletne tužilje u procentualnom iznosu od mesečne zarade, u smislu člana 316. Zako-na, i ustanovljenje obaveze u fiksnom novčanom iznosu, što će biti dužan da učini u ponovnom po-stupku.

Pored toga, prvostepeni sud će utvrditi sve mogućnosti tuženog da - s obzirom na svoje životno do-ba i zdravstvenu sposobnost - ostvaruje zaradu na bilo koji drugi način, ali i potrebe maloletne tužilje, kako bi bio u mogućnosti da donese pravilnu i zakonitu odluku.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 849/05)


- 129 -

222266.. Prilikom utvrđivanja mogućnosti lica koje je dužno da daje izdržavanje, sud će uzeti u ob-

zir sva njegova primanja i stvarne mogućnosti da stiče zaradu.

Iz obrazloženja:

Prvostepeni sud je obavezao tuženog da doprinosi izdržavanju tužilje u fiksnom novčanom izno-su, koji prelazi zakonski okvir od 22% od zarade tuženika, nalazeći da potrebe tužilje opravdavaju do-suđenje izdržavanja u fiksnom i većem iznosu od navedenog zakonskog maksimuma i da je tuženi kao radno sposoban i "na sve moguće i dozvoljene načine po drugim osnovama" u mogućnosti da ostvari i dopunske prihode, ali pri tome nije jasno, da li ima druge imovine iz koje bi ostvarivao prihode i na koji to način i kada tuženi – kao službenik Ministarstva odbrane sa uobičajenim radnim vremenom, može da ostvari dopunske prihode.

Prilikom ocenjivanja mogućnosti lica koje je dužno da daje izdržavanje, sud će u smislu člana 310. Zakona o braku i porodičnim odnosima RS, uzeti u obzir sva njegova primanja i stvarne mo-gućnosti da stiče zaradu, dok prema odredbi člana 310a istog Zakona, sud određuje obavezu izdr-žavanja u novcu. Međutim, ako je obveznik izdržavanja u radnom odnosu, ili korisnik penzije ili ostvaruje stalna mesečna novčana primanja, sud budući iznos izdržavanja određuje procentualno u odnosu na zaradu, penziju ili drugo stalno novčano primanje, a ako obveznik izdržavanja ne ostvaruje stalna mesečna primanja, sud određuje budući iznos izdržavanja procentualno u odnosu na iznos garantovane zarade u republici za prethodni mesec.

Nesumnjivo je da je suština zakonskog izdržavanja u tome da se visina iznosa za izdržavanje odredi tako da se obezbede najneophodnija sredstva za izdržavanje primaoca izdržavanja, ali prema stvarnim i materijalnim mogućnosti obveznika izdržavanja. Stoga sud može obavezu izdržavanja odrediti u fiksnom novčanom iznosu u smislu člana 310a. st. 1. Zakona o braku i porodičnim odno-sima, kada to okolnosti slučaja opravdavaju.

Sudska praksa je stala na stanovište da nije suprotno navedenim odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima, dosuđivanje i kombinovanih iznosa i to procentualno od zarade koju obve-znik izdržavanja ostvaruje u redovnom radnom odnosu kao i paušalno od privatne, odnosno dodatne delatnosti pod uslovima da: 1) da utvrđeni doprinos u procentualnom iznosu nije dovoljan za pod-mirenje osnovnih životnih potreba izdržavanog lica i 2) da je obveznik izdržavanja u mogućnosti da tu zaradu ostvaruje i njome doprinosi izdržavanju.

Iz izloženog proizlazi da pobijana presuda ne sadrži potpune i jasne razloge o tome, zbog čega je tuženi u obavezi da plaća izdržavanje tužilji u iznosu većem od zakonom utvrđenog najvišeg iz-nosa. Prvostepeni sud će u ponovnom postupku, saglasno navedenim primedbama, pouzdano utvrdi-ti potrebe tužilje i da li tuženi ima stvarne mogućnosti da osim redovne zarade u radnom odnosu ostvaruje i dodatne prihode, kako bi bio u mogućnosti da donese pravilnu i zakonitu odluku u ovoj pravnoj stvari.


222277.. Maksimalni iznos od 22% od mesečne zarade obveznika izdržavanja, odnosi se na sva iz-

državana lica.


- 130 -

Iz obrazloženja: Kod utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da su ispunjeni uslovi

iz člana 316. Zakona o braku i porodičnim odnosima za izmenu ranije odluke suda u pogledu načina izdržavanja tuženih. Izmenjene su odredbe pomenutog Zakona, koje se odnose na način određivanja izdržavanja.

Prema članu 310a stav 4. ovog Zakona, novčani iznos izdržavanja koji se određuje u odnosu na zaradu, ne može biti manji od 7% za svako izdržavano lice, niti veći od 22% od mesečne zarade ob-veznika izdržavanja. Ovaj maksimalni iznos odnosi se na sva izdržavana lica.

U konkretnom slučaju, pravilno su primenjene odredbe člana 309, 310. i 310a pomenutog Zakona u pogledu utvrđenih potreba tuženih za izdržavanjem, kao i mogućnosti tužioca da tome doprinosi posebno imajući u vidu činjenicu da tužilac ostvaruje visoka mesečna novčana prima-nja, kao kapetan-pilot B-727. Na taj način tuženi će moći da podmiri svoje potrebe prateći stan-dard svojih roditelja.


222288.. Ako lice koje treba da plaća zakonsko izdržavanje ne ostvaruje stalna mesečna primanja, ali

se bavi nekom delatnošću od koje ostvaruje dohodak, onda se obaveza izdržavanja ne određuje u procentualnom nego u nominalnom mesečnom iznosu.

Iz obazloženja: Iz odredbe člana 309. stav 3. Zakona o braku i porodičnim odnosima proizilazi, da je sud

prilikom ocenjivanja mogućnosti lica koje je dužno da daje izdržavanje dužan da pored ostalog uzme u obzir i stvarne mogućnosti za sticanje zarade. U konkretnom slučaju prvostepeni sud je prilikom određivanja visine tužiočevog doprinosa u izdržavanju dece uzeo u obzir samo njegova primanja koja povremenim sviranjem u orkestru ostvaruje a ne i druge njegove stvarne moguć-nosti za sticanje zarade.

Kako pak iz stanja u spisima proizilazi da su potrebe dece zbog većeg kalendarskog uzrasta i porasta troškova života veće, to se i po nalaženju Vrhovnog suda osnovano revizijom ukazuje da je dosuđeni doprinos koji u novčanom iznosu u vreme presuđenja za svako dete iznosi po 90,00 dinara prenisko odmeren i nedovoljan da deca zadovolje osnovne životne potrebe. Osim toga pogrešno su nižestepeni sudovi postupili kada su obavezu tuženika konstituisali u procen-tualnom iznosu, jer je odredbama člana 310a stav 2. noveliranog Zakona o braku i porodičnim odnosima propisano, da se obaveza izdržavanja određuje u procentualnom iznosu kada lica ostvaruju stalna mesečna primanja. U suprotnom, ako lice koje treba da plaća zakonsko izdrža-vanje ne ostvaruje stalna mesečna primanja, ali se bavi nekom delatnošću od koje ostvaruje do-hodak, kakav je slučaj ovde, onda se obaveza izdržavanja ne određuje u procentualnom nego u nominalnom mesečnom iznosu, srazmerno potrebama izdržavanog lica i mogućnostima obvezni-ka izdržavanja.



- 131 -

222299.. Prilikom određivanja procenta za izdržavanje maloletnog deteta mora se uzeti u obzir celokupna

situacija davaoca izdržavanja, kao i činjenica da li on ima još maloletne dece, koju izdržava. (Okružni sud, Beograd, Gž. 7030/95)

223300.. Plaćanje izdržavanja u stranoj valuti dosuđuje se kada se davalac izdržavanja nalazi u inostran-

stvu i ostvaruje prihode u stranoj valuti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2402/92)

223311.. Isplata dosuđenog izdržavanja u paricionom roku iz presude ne isključuje pravo izdržavanog na

kamate zbog docnje u plaćanju izdržavanja. (Okružni sud u Subotici, Gž. 1332/90)

NAČIN ODREĐIVANJA IZDRŽAVANJA


223322.. Maloletna deca nisu solidarni poverioci izdržavanja, pa se doprinos za njihovo izdržava-

nje određuje pojedinačno za svako.

Iz obrazloženja:

Ispitujući pobijanu presudu u delu odluke o izdržavanju u vezi člana 281. Porodičnog zakona, Apelacioni sud nalazi da je odluka o doprinosu tuženog za izdržavanje maloletne dece doneta po-grešnom primenom materijalnog prava. Prilikom utvrđivanja njihovih potreba kao poverilaca izdr-žavanja, prvostepeni sud je pravilno imao u vidu uzrast i potrebe dece, te pravilno ocenio da je stari-jem - kao detetu školskog uzrasta za zadovoljavanje osnovnih potreba kao što su ishrana, odeća, obuća, knjige i školski pribor, te za zadovoljavanje socijalnih i kulturnih potreba primerenih tom uz-rastu potreban veći iznos nego mlađem detetu čije su potrebe manje, s obzirom na uzrast i okolnosti u kojima živi.

Kod ovih, pravilno utvrđenih činjenica prvostepeni sud je - obavezivanjem tuženog da na ime dopri-nosa za izdržavanje oba deteta plaća ukupno 30% od redovnih mesečnih prihoda - pogrešno primenio kriterijume za određivanje izdržavanja iz člana 160. Porodičnog zakona.

Naime, pravilna primena materijalnog prava nalaže da se doprinos za izdržavanje maloletne de-ce razdvoji, jer ona nisu solidarni poverioci izdržavanja. U parnicama radi izdržavanja sud - po čl. 281. Porodičnog zakona - nije vezan granicama zahteva za izdržavanje te je - primenom čl. 160., 161., 162., 163. u vezi člana 281. Porodičnog zakona - pobijana odluka u navedenom delu preinače-


- 132 -

na obavezivanjem tuženog da na ime doprinosa za izdržavanje starijeg deteta plaća mesečno 17%, a na ime izdržavanja mlađeg deteta 15% od svojih redovnih mesečnih primanja.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.2 329/2014 od 12.06.2014. godine)

223333.. U situaciji kada dužnik plaćanja izdržavanja boravi u inostranstvu, nema zakonskih smetnji

da se doprinos za izdržavanje maloletnog deteta utvrdi u stranoj valuti.

Iz obrazloženja: U vanbračnoj zajednici u Švajcarskoj parnične stranke su živele u periodu od 09.05.2009. godi-

ne do 21.03.2010. godine, a nakon raskida zajednice tužilja se vratila kod svojih roditelja u Srbiju. Dana 18.11.2010. godine rođeno je dete parničnih stranaka, od kada živi sa tužiljom u kući njenog oca, u kojoj žive i njena majka, brat, baba i prababa. Otac tužilje bavi se poljoprivredom i na taj na-čin izdržava sve članove porodičnog domaćinstva, a majka je domaćica. Tužilja je nezaposlena i na-lazi se na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Nije korisnik prava na novčanu naknadu. Prima dečiji dodatak u iznosu od 2.800,00 dinara. Za potrebe izdržavanja maloletnog deteta, u smi-slu ishrane, smeštaja i garderobe, potrebno je ukupno 20.000,00 dinara mesečno.

Tuženi živi u Švajcarskoj, u stanu svog oca. Ne poseduje imovinu na svom imenu. 2010. godine podigao je kredit za automobil i mesečna rata kredita iznosi 1100,00 CHF. Februara meseca 2011. godine tuženi je zaključio brak, supruga nije zaposlena a dece nemaju. U periodu od februara 2011. godine, zaključno sa aprilom mesecom iste godine, tuženi je ostvarivao neto zaradu u iznosu od po 1995,25 CHF mesečno. Dana 26.11.2011.tuženom je otkazan ugovor o radu sa datumom 31.12.2011. godine.

Sagledavši sve ovo u svetlu odredaba Porodičnog zakona, ceneći - pre svega - dobrobit malolet-nog deteta, a pored toga potrebe i standarde njegovih roditelja, ovaj sud je mišljenja da pravičan iz-nos kojim tuženi treba da doprinosi izdržavanju predstavlja iznos od 150,00 CHF, pre svega s obzi-rom na uzrast deteta (star godinu i po dana) i činjenicu da su njegove potrebe manjeg obima, kao i okolnosti da je tuženi zaključio brak, da je supruga nezaposlena te da je i on sam trenutno bez zapo-slenja. U tom delu, prvostepena presuda preinačena je odbijanjem tužbenog zahteva preko navede-nog iznosa. Ovako dosuđenim iznosom neće biti ugrožena egzistencija dužnika izdržavanja, a uz odgovarajući doprinos majke poveriocu izdržavanja će biti dostupna sredstva u obimu koji je dovo-ljan za zadovoljenje njihovih osnovnih životnih potreba.

Žalbeno pozivanje tuženog na odredbu člana 161. Porodičnog zakona (u smislu da je neosnova-na dosuda izdržavanja u stranoj valuti) - je neosnovano.

Naime, ne postoji zakonska smetnja da se doprinos izdržavanja utvrdi u stranoj valuti kada se obve-znik plaćanja te obaveze nalazi i ostvaruje zaradu u inostranstvu, što je slučaj u konkretnoj situaciji, s obzirom na to da tuženi trenutno boravi u Švajcarskoj, gde je u mogućnosti da ostvaruje zaradu.


223344.. Izreka presuda u sporu za izdržavanje nije podobna za izvršenje - nejasna je ukoliko sud

obaveže tuženog da plaća 25% od zarade na ime doprinosa za izdržavanje, a ne navede gde tu-ženi ovu zaradu ostvaruje.



- 133 -

223355.. Ako je obveznik izdržavanja u radnom odnosu ili je korisnik penzije ili ostvaruje druga

stalna mesečna primanja onda sud određuje buduće iznose izdržavanja procentualno u odno-su na zaradu, penziju i drugo stalno novčano primanje, s tim da tako određeni novčani iznos izdržavanja ne može biti manji od 15% za svako izdržavano lice, niti veći od 50% od ukupne mesečne zarade ili penzije ili drugog stalnog mesečnog primanja.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda oba-

vezan da na ime izdržavanja tužene mal. K. mesečno plaća po 15% od svoje mesečne zarade počev od 20. decembra 1993. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa nadalje.

Tužilac u parnici traži da se njegov mesečni doprinos za izdržavanje ćerke - tužene mal. K. od 15% od mesečne zarade usvoji, tako što bi se oredilo da ta zarada iznosi 240 švajcarskih franaka mesečno.

Vrhovni sud nalazi da je Okružni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je ovako posta-vljen tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Prema odredbi člana 316. Zakona o braku i porodičnim odnosima sud može, na predlog izdrža-vanog lica obveznika izdržavanja da povisi, snizi, ukine ili izmeni način izdržavanja koji je dosuđen ranijom odlukom suda, ako su se okolnosti na osnovu kojih je doneta odluka kasnije izmenile.

Međutim, tužilac traži da za izdržavanje mal. K. plaća isti procenat tj. 15% od svoje mesečne zarade, ali određene u fiksnom iznosu tj. sa 240 švajcarskih franaka što nije u skladu sa odredbama člana 310-a st. 2. i 4. navedenog zakona. Naime, prema tom zakonskom propisu ako je obveznik izdržavanja u rad-nom odnosu ili je korisnik penzije ili ostvaruje druga stalna mesečna primanja, onda sud određuje budu-će iznose izdržavanja procentualno u odnosu na zaradu, penziju i drugo stalno novčano primanje, s tim da tako određeni novčani iznos izdržavanja ne može biti manji od 15% za svako izdržavano lice niti veći od 50% od ukupne mesečne zarade ili penzije ili drugog stalnog mesečnog primanja.

Prema iznetom neosnovano tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava pobija odluku o odbija-nju tužbenog zahteva sadržine kao u izreci pobijane presude, jer se u smislu odredaba navedenog Zakona zarada, penzija ili drugo stalno mesečno primanje obveznika izdržavanja ne određuje odlukom suda, već predstavlja faktičko pitanje, od koga onda u postupku izvršenja zavisi i visina obaveze izdržavanja.


223366.. Ako lice koje treba da plaća zakonsko izdržavanje ne ostvaruje stalna mesečna primanja, ali se

bavi nekom delatnošću od koje ostvaruje dohodak, obaveza izdržavanja ne određuje se u procentu-alnom nego u nominalnom mesečnom iznosu, srazmerno potrebama izdržavanog lica i mogućnosti-ma obveznika izdržavanja.


223377.. Izmenjene prilike u zemlji (inflatorna kretanja i porast troškova života) poslužile su kao

osnov da u članu 7. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o braku i porodičnim odnosima i to u dodatnom članu 310a. stav 2. bude propisano da "ako je obveznik izdržavanja u radnom odno-su ili je korisnik penzije, ili ostvaruje druga stalna mesečna novčana primanja, sud određuje bu-


- 134 -

duće iznose izdržavanja procentualno u odnosu na zaradu, penziju ili drugo stalno novčano pri-manje". Takva zakonska odredba je kako u interesu izdržavanog lica, tako i u interesu lica koje je dužno da doprinosi (plaća) u izdržavanju. Prvog oslobađa čestog pokretanja postupaka kod suda radi povećanja izdržavanja, a drugog obezbeđuje da u izdržavanju doprinosa srazmerno kretanju svojih primanja. Navedena zakonska odredba ma koliko bila opravdana i logična ne mora u svakom slučaju biti i pravična. Tako u sporovima o zakonskom izdržavanju u kojima je obveznik izdržavanja zemljoradnik, advokat, imalac samostalne zanatske radnje ili privatnog preduzeća izdržavanje se prema odredbama člana 310a stav 3. navedenog Zakona o izmenama ZBPO ima odrediti procentualno u odnosu na iznos najniže zarade u Republici za prethodni me-sec, jer navedena (i njima slična) lica nemaju ni zaradu, ni penziju, a ni drugo stalno novčano primanje iz člana 310a stav 2. navedenog zakona. Ako bi se tako postupilo bilo bi to nepravično prema izdržavanom licu i protivno cilju zakonskog izdržavanja. Navedena i njima slična lica kao obveznici izdržavanja po pravilu (to u svakom konkretnom slučaju mora biti utvrđeno) ostvaruju osetno veći mesečni prihod od iznosa najniže zarade u Republici, pa u smislu odredbi člana 310. stav 3. Zakona o braku i porodičnim odnosima u izdržavanju treba da doprinose pre-ma svojim stvarnim mogućnostima. Određivanjem izdržavanja u navedenim slučajevima u pro-centu od najniže zarade u Republici bilo bi protivno osnovnom zakonskom principu da obve-znik izdržavanja treba da doprinosi u istom prema svojim stvarnim mogućnostima, a izdržavano lice ne bi u punoj meri ostvarilo svoje zakonsko pravo na izdržavanje. Polazeći od izloženog, dolazi se do pravilnog i zakonitog stava da izuzetno, kada to okolnosti slučaja (navedeni i slični primeri) opravdavaju, sud će izdržavanje dosuditi u određenom (fisknom) iznosu, a ne u procen-tu od najniže zarade u Republici. Time se ni u čemu ne povređuju odredbe navedenih zakona, pa je takav pravni stav morao biti prihvaćen.

(Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije br. 2/96)

223388.. U sporu za ostvarivanje zakonskog izdržavanja, tužbom moraju biti obuhvaćena i lica koja su pravo-

snažnom presudom već ostvarila izdržavanje, ukoliko visina dosuđenog izdržavanja ovim licima, u pot-punosti ili u najvećem delu, onemogućava tužioca da ostvari svoje pravo na izdržavanje.


223399.. Zbir minimalnog procenta za izdržavanje za svako maloletno dete treba da bude adekvatno pro-

pisanoj gornjoj granici obaveza doprinosa na ime izdržavanja. (Opštinski sud Prizren, P. 562/93)

224400.. Kada se obveznik izdržavanja nalazi na privremenom radu u inostranstvu i ostvaruje pri-

manja u valuti zemlje u kojoj radi, onda tražilac izdržavanja može da traži izdržavanje u stra-noj valuti.


- 135 -

Iz obrazloženja: Kako se tuženi nalazi na privremenom radu u Nemačkoj, nije osnovan navod tuženog da je pogrešno

primenjeno materijalno pravo, kada je za izdržavanje dosuđen iznos u stranoj valuti. Ovo iz razloga jer da-valac izdržavanja ostvaruje prihod u stranoj valuti, tj. u nemačkim markama, a nalazi se u inostranstvu, pa je zbog toga jedino on u mogućnosti da visinu izdržavanja plaća u stranoj valuti, kako su to tužioci i tražili.

U svakom slučaju, sama činjenica da davalac izdržavanja, tj. tuženi, živi u Nemačkoj i da tamo ostvaruje platu, ukazuje da će se izvršene presude vršiti u toj zemlji, pa se ono može obaviti samo u valuti te zemlje.


VISINA IZDRŽAVANJA


224411.. Sud je ovlašćen da izdržavanje odredi u fiksnom iznosu iako je tužilja tražila izdržavanje

procentualno od primanja dužnika izdržavanja.

Iz obrazloženja:

Iako je odredbom člana 162. stav 1. Porodičnog zakona predviđeno da poverilac izdržavanja može po svom izboru zahtevati da visina izdržavanja bude određena u fiksnom mesečnom novča-nom iznosu ili u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja, sud je ovlašćen da izdržavanje odredi u fiksnom iznosu i kada je tužilja tražila izdržavanje procentualno od primanja dužnika izdržavanja.

U konrektnom slučaju, budući da je tuženi profesionalni fudbaler koji trenutno živi i igra u fud-balskom klubu u Francuskoj i to do juna 2014. godine, nakon čega planira da se vrati u Republiku Srbiju (dok tužilja i dete žive u Republici Srbiji), jedini mogući način da se obezbedi izdržavanje tu-žilje i maloletnog deteta je da se visina izdržavanja odredi u fiksnom novčanom iznosu, bez obzira što je tužilja zahtev odredila procentualno od primanja tuženog.


224422.. Obaveza je roditelja da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta i u onom obimu koji

može da ugrozi njegovu egzistenciju samo u slučaju da i drugi roditelj nije u mogućnosti da obezbedi sredstva kojim bi se zadovoljile detetove potrebe.

Iz obrazloženja: Iako je kod obaveze izdržavanja maloletne dece dozvoljena mogućnost da se visina izdržavanja od-

redi u iznosu kojim bi se ugrozila egzistencija roditelja - davaoca izdržavanja (jer su roditelji dužni da i po cenu ugrožavanja sopstvene egzistencije obezbede dovoljno sredstava za izdržavanje sopstvene dece) - to važi samo u slučaju da i drugi roditelj nije u mogućnosti da obezbedi sredstva kojim bi se zadovoljile potrebe dece, jer je zajednička dužnost roditelja da izdržavaju svoje maloletno dete.


- 136 -

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je dosuđujući navedene iznose opteretio primanja tužene u većem obimu nego što je to dozvoljeno u članu 162. stav 2. Porodičnog zakona, što - budući da tužena ne ostvaruje nikakve dodatne prihode i da nema imovinu koja se vodi na njeno ime - prema stavu Apela-cionog suda može da ugrozi njenu egzistenciju.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.2 378/2013 od 08.05.2013. godine)

224433.. Stekli su se uslovi za izmenu ranije odluke o izdržavanju ako su se u međuvremenu pove-

ćali troškovi života, a zdravstveno stanje bivše supruge kao primaoca izdržavanja pogoršalo, čime je onemogućena da stiče zaradu povremenim radom a nema drugih prihoda. Ovo bez ob-zira što je davalac izdržavanja slepo lice, ukoliko on ostvaruje veće prihode te je u mogućnosti da doprinosi njenom izdržavanju.

Iz obrazloženja: Budući da su se promenile okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka, prvostepeni sud je

pravilno, na osnovu čl. 151, 160, 162. i 164. Porodičnog zakona, usvojio tužbeni zahtev tužilje. Naime, povećali su se troškovi života, zdravstveno stanje tužilje je pogoršano pa je onemoguće-

na da stiče zaradu povremenim radom, živi od 2.800,00 dinara koje dobija na ime izdržavanja od tu-ženog i nema drugih prihoda.

Iako je tuženi slepo lice, on ostvaruje veće prihode i u mogućnosti je da doprinosi tužiljinom iz-državanju.

Pri tome, prvostepeni sud je vodio računa ne samo o potrebama tužilje kao poverioca već i o mogućnostima tuženog kao dužnika izdržavanja, njegovom zdravlju i visini penzije. Imajući sve to u vidu, pravilno je prvostepeni sud na osnovu člana 164. Porodičnog zakona izmenio visinu izdrža-vanja određenu prethodnom pravnosnažnom odlukom.


224444.. Zakonsku obavezu na plaćanje doprinosa za izdržavanje deteta, ranije ustanovljenu (sud-

skim poravnanjem ili odlukom suda) u procentualnom iznosu od zarade koju je ostvarivao u preduzeću u kojem je bio zaposlen, roditelj je dužan da ispunjava u istom procentu i od penzije.

Iz obrazloženja: Na osnovu naznačenog poravnanja, zaključenog pred nadležnim Opštinskom sudom 28.04.1998.

godine, Rešenjem o izvršenju od 26.12.2007. godine određeno je izvršenje radi naplate novčanog po-traživanja poverioca u iznosu mesečno od 50% od ostvarenih primanja počev od 06.01.1998. godine i troškova izvršenja, zabranom na 1/2 ukupnih mesečnih primanja dužnika i to 40% radi naplate redov-nih rata izdržavanja a 10% radi naplate zaostalih rata koje teku od 06.01.1998. godine pa do njihove naplate a nakon naplate zabranom mesečno ukupno 50% od ostvarenih primanja dužnika sve dok ta obaveza po zakonu traje kod Republičkog fonda penzijsko-invalidsko osiguranja zaposlenih. Ovom Fondu je naloženo da na osnovu tog rešenja isplaćuje poveriocu novčani iznos za koji je određeno iz-


- 137 -

vršenje do potpunog namirenja poverioca a dužniku se zabranjuje da taj deo naplaćuje i da sa njim ras-polaže pod pretnjom zakonskih posledica.

Izvršni poverilac je protiv ovog rešenja blagovremeno izjavio žalbu. Nakon toga, izvršni poverilac je predlog za izvršenje povukao za period od kada je nastala obave-

za izvršenog dužnika po navedenom poravnanju pa do 01.11.2003. godine. Zbog toga je prvostepeni sud doneo rešenje kojim je ukinuo rešenje o izvršenju u tom delu i postupak izvršenja obustavio.

Rešavajući o žalbi izvršnog dužnika na deo rešenja koje je ostalo na snazi tj. koji se odnosi na na-platu izdržavanja za period od 01.11.2003. godine pa ubuduće - Okružni sud je našao da je žalba neo-snovana.

U tom delu pobijano rešenje i postupak koji je prethodio njegovom donošenju ne sadrži povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.

Navedenim poravnanjem zaključenim između stranaka 28.04.1998. godine tuženik je obavezan da na ime doprinosa za izdržavanje tužilje kao svoje ćerke plaća mesečno 50% zarade koju ostvaruje u svom preduzeću počev od 06.01.1998. godine pa ubuduće za svaki mesec unapred najkasnije do 10-tog u mesecu, s tim što je dužan zaostale rate platiti odjednom u roku od 15 dana.

Nije sporno da je izvršni dužnik 01.11.2003. godine otišao u invalidsku penziju, a da je posle iz-vesnog vremena otišao i u starosnu penziju. To, međutim, ne znači da je njegova obaveza po poravna-nju od 1998. godine prestala, već je, po nalaženju Okružnog suda, izvršni dužnik u obavezi da po od-lasku u penziju plaća 50% sada od penzije.

Ovo iz sledećih razloga: Obaveza izvršnog dužnika da plaća izdržavanje izvršnom poveriocu kao svom detetu je zakonska

obaveza i ona nije prestala. Drugo, imajući u vidu navode izvršnog dužnika da je njegova penzija ma-nja od zarade koju je ostvarivao u preduzeću kojem je bio zaposlen, to znači da je samim tim njegova obaveza izdržavanja smanjena. Ukoliko je izvršni dužnik smatrao da je visina njegove obaveza veća od njegovih mogućnosti, mogao je da u parničnom postupku traži da se ona smanji, odnosno uskladi sa njegovim mogućnostima i potrebama izvršnog poverioca.

Prema tome, obaveza na plaćanje izdržavanja koje je ustanovljena u odnosu na mesečnu zaradu u istom procentu proteže se i na primanja od penzije, ukoliko je izvršni dužnik u međuvremenu otišao u penziju, što nije u suprotnosti sa odredbom člana 310a Zakona o braku i porodičnim odnosima, koji je važio u trenutku kada je izvršni dužnik otišao u penziji sa odredbom člana 162. stav 2. Porodičnog za-kona, koji se primenjuje od 01.07.2005. godine: ako se visina izdržavanja određuje u procentu od redovnih mesečnih primanja dužnika izdržavanja (zarada, naknada zarade, penzija, autorski honorar itd.) visina izdržavanja, po pravilu, ne može biti manja od 15% ni veća od 50% od re-dovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 477/08 od 27.03.2008. godine)

224455.. Kada dužnik izdržavanja ostvaruje prihode u stranoj valuti, njegova obaveza izdržavanja

u fiksnom mesečnom iznosu može biti određena u toj valuti. To, međutim, nije smetnja da se obaveza ispunjava u dinarskoj protivvrednosti prema kursu na dan ispunjenja.


- 138 -

Iz obrazloženja: Navedenom drugostepenom presudom nadležnog Okružnog suda od 13.04.2006. godine odbije-

na je žalba tužioca i potvrđena naznačena presuda nadležnog Opštinskog suda od 16.12.2003. godi-ne, kojom je razveden brak zaključen 15.04.2000. godine između tužioca i tužene, a maloletno dete stranaka povereno na dalju negu i staranje majci.

Tužilac je obavezan da na ime zakonskog izdržavanja za maloletno dete plaća mesečno 250 eura i određen je način viđanja između tužioca i maloletnog deteta.

Revizija tužioca, izjavljena protiv odluke o poveravanju deteta, o obavezi izdržavanja i načinu viđanja maloletnog deteta - nije osnovana.

Pošto je nakon razvoda braka maloletno dete povereno na staranje majci, pravilno je prime-njeno materijalno prava kada je tužilac kao otac obavezan da za izdržavanje deteta plaća 250 eura mesečno. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac prima penziju u iznosu od 1.054 eura mesečno i dečiji dodatak u iznosu od 150 eura mesečno, dok tužena ima primanja u iznosu od 300 eura mesečno. Tako je pravilan zaključak da je tužilac dužan da za izdržavanje malolet-nog deteta plaća 250 eura mesečno, što će maloletnom detetu obezbediti takav nivo životnog standarda kakav uživa roditelj koji je dužnik izdržavanja, a što je u skladu sa odredbama člana 162. stav 3. Porodičnog zakona.

Obaveza izdržavanja je određena u fiksnom iznosu u skladu sa odredbama člana 162. stav 1. Po-rodičnog zakona, a pošto dužnik izdržavanja prihode ostvaruje u stranoj valuti, pravilno je prime-njeno materijalno pravo kada je njegova obaveza za plaćanje izdržavanja određena u iznosu od 250 eura mesečno.

Ovako utvrđena visina izdržavanja nije smetnja da se obaveza ispunjava u dinarskoj protivvred-nosti strane valute prema kursu na dan isplate.


224466.. Ako je obveznik izdržavanja u postupku sporazumnog razvoda braka, prethodno već

obavezan da na ime zakonskog izdržavanja svog bračnog deteta plaća iznos od 20% od mesečne zarade, u postupku radi utvrđivanja vanbračnog očinstva i izdržavanja ne može se osnovano pozivati na odredbu člana 310a, stav 4. Zakona o braku i porodičnim odnosi-ma, prema kojoj novčani iznosi izdržavanja u ukupnom iznosu, bez obzira na broj izdrža-vanih lica, ne mogu biti veći od 22% od mesečne zarade obaveznika izdržavanja pošto je, u vreme kada je već bio pokrenut postupak radi utvrđivanja vanbračnog očinstva i izdržava-nja, priznao zahtev da plaća izdržavanje u navedenom iznosu, a sud nije utvrđivao ni po-trebe tuženikovog bračnog maloletnog deteta niti pak mogućnosti tuženog.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, mal. tužilac je rođen 28.04.1996. i vanbračno je dete

tuženog, što je utvrđeno pravosnažnom presudom istog suda od 17.10.2003. godine, pa je tuženi u obavezi da doprinosi izdržavanju mal. tužioca. Sve činjenice od značaja za odlučivanje o visi-ni obaveze tuženog, prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio, kao što je pravilno i potpuno utvrdio potrebe mal. tužioca, okolnosti u kojima živi mal. tužilac kao i njegovi roditelji i da je tuženi u mogućnosti da u izdržavanju mal. tužioca učestvuje novčanim iznosom u visini od 11% od bruto zarade koju ostvaruje kao zaposleni u JP PTT.


- 139 -

I po nalaženju Okružnog suda, nema značaja, za primenu odredbe člana 310a stav 4. Zakona o braku i porodičnim odnosima, prema kojoj novčani iznos izdržavanja u ukupnom iznosu, bez obzira na broj izdržavanih lica, ne mogu biti veći od 22% od mesečne zarade obaveznika izdrža-vanja, ta okolnost što je tuženi presudom istog suda P. br. 15/03 od 27.03.2003. godine, u po-stupku sporazumnog razvoda braka, već obavezan da na ime svog bračnog deteta plaća izdrža-vanje u tom iznosu, i ako se već vodio postupak po tužbi ovde mal. tužioca za utvrđivanje van-bračnog očinstva i izdržavanja, a sud u tom drugom predmetu nije utvrđivao ni potrebe tuženi-kovog bračnog mal. deteta niti pak mogućnosti tuženog.

Ovo tim pre, kada je prvostepeni sud u ovom postupku pravilno utvrdio potrebe tužioca i mogućnosti tuženog, uzimajući u obzir i to da tuženi ima i obavezu izdržavanja i prema svom drugom detetu, pri čemu prvostepeni sud pravilno nalazi da tuženi ima mogućnosti da u poseb-nom postupku traži smanjenje obaveze izdržavanja koju ima prema drugom detetu, ukoliko sma-tra da visina tog izdržavanja prevazilazi njegove mogućnosti.


224477.. Prilikom utvrđivanja visine obaveze izdržavanja sud ne može opteretiti naknadu za tele-

sno oštećenje i naknadu po osnovu nege i pomoći drugog lica.

Iz obrazloženja:

Prema odredbi čl. 310a st. 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima RS, sud određuje oba-vezu u novcu. Prema stavu 2. istog propisa, ako je obaveznik izdržavanja u radnom odnosu ili je korisnik penzije, ili ostvaruje druga stalna novčana mesečna primanja, sud određuje buduće iz-nose izdržavanja procentualno u odnosu na zaradu, penziju ili drugo stalno novčano primanje. Po odredbi čl. 86. tač. 2. Zakona o izvršnom postupku izuzeta su od izvršenja primanja po osno-vu naknade zbog telesnog oštećenja po propisima o invalidskom osiguranju. Iz spisa proizilazi da je tuženi korisnik invalidske penzije i da prima naknadu na ime telesnog oštećenja i naknadu po osnovu nege i pomoći drugog lica. Kod ovakvog stanja stvari nije jasno izreka pobijane pre-sude u delu koji se odnosi na obavezu tuženog da za izdržavanje mal . dece T. i M. plaća meseč-no po 15% od invalidnine, jer se ne vidi na koji od navedenih oblika primanja tuženog se odnosi utvrđena visina obaveze tuženog. U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imati u vidu i da saglasno čl. 86. tač. 2. ZIP-a obaveza izdržavanja tuženog koju ima prema mal. deci ne može opteretiti naknadu za telesno oštećenje i naknadu po osnovu nege i pomoći drugog lica, koje tu-ženi prima, već se obaveza izdržavanja može odrediti samo u odnosu prema penziji tuženog.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 378/03)

224488.. Nije suprotno odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima dosuđivanje kombino-

vanih iznosa i to procentualno od zarade koju tuženi ostvaruje i paušalno od privatne, dodat-ne, druge delatnosti, ukoliko utvrđeni doprinos u procentualnom iznosu nije dovoljan za pod-mirenje osnovnih životnih potreba izdržavanog lica – dece, a pri tom je obveznik izdržavanja u mogućnosti da tu zaradu ostvaruje i njome doprinosi izdržavanju.


- 140 -

Iz obrazloženja: Zahtev tužioca u ovom sporu odnosi se na zakonsko izdržavanje maloletne dece. Deca se nalaze na

redovnom školovanju kao učenici srednje škole. Majka tužilaca je higijeničar u ustanovi za smeštaj i zbrinjavanje starih lica, a tuženi – otac stalno je zaposlen u preduzeću. Pored toga ima opremljenu limar-sku radionicu u kojoj obavlja zanat u slobodno vreme, posle radnog vremena u preduzeću.

Vrhovni sud smatra da je pravilno primenjeno materijalno pravo, kada je tuženi obavezan da po-red procentualnih iznosa dosuđenih pravosnažnom presudom o razvodu braka na ime izdržavanja maloletne dece plaća i paušalne iznose utvrđene i iskazane u izreci prvostepene presude.

Prema odredbi člana 310. Zakona o braku i porodičnim odnosima Republike Srbije, predviđeno je da se prilikom ocenjivanja mogućnosti lica koje je dužno da daje izdržavanje, uzimaju u obzir sva njegova primanja i stvarne mogućnosti da stiče zaradu. Prema odredbi člana 310a. istog zakona, sud određuje obavezu izdržavanja u novcu, s tim da ako je obveznik izdržavanja u radnom odnosu ili korisnik penzije ili ostvaruje stalna mesečna novčana primanja, sud budući iznos izdržavanja odre-đuje procentualno u odnosu na zaradu, penziju ili drugo stalno novčano primanje, a ako obveznik izdržavanja ne ostvaruje stalna mesečna novčana primanja, sud određuje buduće iznose izdržavanja procentualno u odnosu na iznos garantovane zarade u Republici, za prethodni mesec.

Cilj zakonskog izdržavanja je da se visina iznosa za izdržavanje odredi tako da budu obez-beđena najnužnija sredstva za izdržavanje primaoca izdržavanja, prema stvarnim i materijalnim mogućnostima obveznika izdržavanja. Stoga, kada to okolnosti slučaja opravdavaju, sud će oba-vezu izdržavanja odrediti u novcu (u fiksnom iznosu), u smislu člana 310a stav 1. Zakona o bra-ku i porodičnim odnosima.

Nije suprotno citiranim odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima, dosuđivanje i kombino-vanih iznosa i to procentualno od zarade koju tuženi ostvaruje u redovnom radnom odnosu, kao i paušal-no od privatne, dodatne, druge delatnosti, ukoliko utvrđeni doprinos u procentualnom iznosu nije dovo-ljan za podmirenje osnovnih životnih potreba izdržavanog lica – dece, a pri tom je obveznik izdržavanja u mogućnosti da tu zaradu ostvaruje i njome doprinosi izdržavanju.


224499.. Iznos obaveze izdržavaja ne može biti manji od 7% za svako izdržavano lice niti veći od

22% mesečne zarade za sva izdržavana lica.

Iz obrazloženja:

Nižestepenim presudama je obavezan tuženi da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletne dece plaća, i to za maloletnog D. 22%, a za maloletnog V. 20% od mesečne zarade.

Rešavajući o reviziji tuženog, Vrhovni sud je preinačio nižestepene presude tako što je tuženi obavezan da na ime svog doprinosa plaća za izdržavanje maloletnog D. 12%, a za maloletnog V. 10% od mesečne zarade.

Nižestepeni sudovi utvrdili su sve odlučne činjenice za donošenje odluke o doprinosu tuženog za iz-državanje tužilaca koji su maloletni, shodno odredbama člana 309, 310. i 311. Zakona o braku i porodič-nim odnosima, odnosno potrebe maloletne dece i mogućnosti tuženog kao i materijalno-stambene prilike oba roditelja.


- 141 -

Kako se tuženi nalazi u stalnom radnom odnosu, pravilan je zaključak da se njegov doprinos iz-državanju tužilaca određuje procentualno u odnosu na zaradu koju ostvaruje.

Međutim, pri odmeravanju visine pomenutog doprinosa nižestepeni sudovi nisu ispravno protu-mačili odredbu člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik RS" br. 29/2001 od 17.05.2001. godine – stupio na snagu 1.06.2001. godine), kojim je izmenjen stav četiri člana 310a Zakona o braku i porodičnim odnosima, zbog čega je došlo do pogrešne primene materijalnog prava.

Prema izmenjenom stavu 4. člana 310a Zakona o braku i porodičnim odnosima, novčani iznos izdržavanja, koji se u smislu stava 1. i 2. ovog člana određuje u odnosu na zaradu, odnosno mini-malnu zaradu, ne može biti manji od 7% za svako izdržavano lice niti veći od 22% od mesečne zara-de obveznika izdržavanja, odnosno minimalne zarade.

Iz ove zakonske odredbe proizilazi da ukupna obaveza izdržavanja, kada se ona odnosi na zaradu, kao u konkretnom slučaju, ne može biti veća od 22% mesečne zarade obveznika izdrža-vanja i to za sva izdržavana lica (ovaj maksimalan procenat od mesečne zarade nije za svako po-jedinačno izdržavano lice), s tim što je članom 63. Zakona o radnim odnosima ("Službeni gla-snik RS", br. 28 od 4.05. 2001. godine), propisano šta čini zaradu zaposlenog, a u vezi novog načina obračuna zarade.


TRAJANJE IZDRŽAVANJA (Član 163. Porodičnog zakona)

225500.. I posle pet godina od prestanka braka je opravdano produženje izdržavanja ukoliko je po-

verilac izdržavanja nesposoban za rad i nema sredstava za život.

Iz obrazloženja:

Na utvrđeno činjenično stanje su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženog da na ime izdržavanja plaća tužilji 25% od penzije koju ostvaruje počev od 01.06.2010. godine pa u narednih pet godina te da dospele mesečne rate od tada pa do pravnosna-žnosti presude plati u roku od 90 dana, kao i da se izmeni presuda opštinskog suda u delu odluke kojim je odlučeno o visini doprinosa za izdržavanje tužilje.

Navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava - odredbi člana 163. st. 2. i 3. Porodič-nog zakona - su neosnovani.

Izdržavanje supružnika - tužilje od strane tuženog kao bivšeg supružnika može se izuzetno produžiti i posle isteka roka od pet godina od prestanka braka, ako naročito opravdani razlozi sprečavaju supružnika - poverioca izdržavanja da radi. S obzirom da je tužilja nesposobna za rad a drugih prihoda nema, ispunjeni su uslovi iz člana 163. stav 3. Zakona.

U konkretnom slučaju se ne radi o sporu radi utvrđenja prava na izdržavanje supružnika, već o izmeni utvrđene obaveze tuženog na izdržavanje tužilje po pravnosnažnoj presudi opštinskog suda a navod revizije o zastarelosti tužiljinog prava na podnošenje tužbe za izdržavanje je neosnovan.



- 142 -

225511.. Iako tužena nije izričito postavila takav tužbeni zahtev, osporavanje tužbenog zahteva

za ukidanje odn. prestanak izdržavanja ima procesni i pravni značaj zahteva za produže-nje izdržavanja iz naročito opravdanih razloga. Na drugoj strain, zahtevom za prestanak obaveze izdržavanja razvedenog supružnika obuhvaćen je i zahtev za smanjenje ranije do-suđene obaveze po tom osnovu.

Iz obrazloženja: Shvatanje nižestepenih sudova da protekom pet godina od razvoda braka stranaka i određivanja

tužiočeve obaveze da izdržava tuženu kao razvedenu suprugu - nije došlo do automatskog prestanka te obaveze, pravno je zasnovano i pravilno obrazloženo. Zbog starosnog doba (73 godine) i postoje-ćih hroničnih bolesti tužene, što proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja, postoje naročito oprav-dani razlozi koji je sprečavaju da radi i da ostvaruje redovne neophodne prihode za sopstveno izdr-žavanje. Zbog toga nije ispunjen uslov za prestanak obaveze izdržavanja razvedene supruge u smi-slu člana 167. stav 1. tačka 1. u vezi člana 163. stav 2. Porodičnog zakona, već za produženje izdr-žavanja iz opravdanih razloga, u smislu člana 163. stav 3. Porodičnog zakona. Osporavanje tužbe-nog zahteva za ukidanje odn. prestanak izdržavanja ima procesni i pravni značaj zahteva za produ-ženje izdržavanja iz naročito opravdanih razloga, iako tužena nije izričito postavila takav protivtu-žbeni zahtev.

Zahtevom za prestanak obaveze izdržavanja razvedene supruge, međutim, obuhvaćen je i zahtev za smanjenje ranije dosuđene obaveze po tom osnovu, o čemu su nižestepeni sudovi odlučivali pra-vilnom primenom materijalnog prava, u skladu sa odredbom člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Zato je ocena zakonskih uslova za prestanak odn. produženje obaveze dosuđenog supru-žanskog izdržavanja dovela nužno i do potrebe preispitivanja okolnosti od kojih zavisi visina te obaveze. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, a ono se ne može pobijati revizijom, od vremena utvrđenja ranije obaveze izdržavanja tužene izmenile su se okolnosti u smislu poboljšanja njenog materijalnog položaja i njenog relativnog finansijskog osamostaljivanja, usled deobe bračne tekovi-ne stranaka, ali ne do mere da bi to po zahtevu tužioca dovelo do prestanka njegove obaveze da iz-država tuženu (član 167. stav 2. tačka 1. Porodičnog zakona).

Naime, tužena nije stekla imovinu takvog obima niti dovoljno sredstava da obezbedi svoje komplet-no izdržavanje, a zbog bolesti i starosti nije radno sposobna da bi radom i privređivanjem obezbedila svoju potpunu egzistenciju. Zato je tuženi obavezan da za njeno izdržavanje plaća 20% svoje mesečne penzije. Ostatak će tužena obezbeđivati delom od svoje imovine (izdavanjem kupljenog stana odn. nje-govom prodajom ili povraćajem novca ukoliko se kupoprodaja ne realizuje) kao i u okviru domaćinstva svoje ćerke, u kojem živi i aktivno učestvuje čuvanjem mlađeg unučeta i pripremanjem obroka.


225522.. Iako je propisano da izdržavanje supružnika posle prestanka braka ne može trajati duže

od pet godina, ono se može produžiti i posle isteka tog roka - na neodređeno vreme, ako naro-


- 143 -

čito opravdani razlozi (kao što su godine starosti i zdravstveno stanje) sprečavaju supružnika - poverioca izdržavanja da radi.

Iz obrazloženja: Izdržavanje između supružnika može trajati određeno ili neodređeno vreme - član 163. stav 1.

Porodičnog zakona. Izdržavanje supružnika posle prestanka braka ne može trajati duže od pet godina - član 163. stav

2. Porodičnog zakona. Izdržavanje supružnika po prestanku braka može se produžiti posle isteka roka od pet godina,

ako naročito opravdani razlozi sprečavaju supružnika - poverioca izdržavanja da radi - član 163. stav 3. Porodičnog zakona.

Izdržavanje prestaje kada dužnik izdržavanja izgubi mogućnost za davanje izdržavanja ili davanje izdržavanja postane za njega očigledno nepravično, osim ako poverilac izdržavanja nije maloletno dete - član 167. stav 2. tačka 2. Porodičnog zakona.

Izdržavanje supružnika prestaje i kada poverilac izdržavanja sklopi novi brak odnosno vanbrač-nu zajednicu - član 167. stav 2. tačka 3. Porodičnog zakona.

Odredbe ovog zakona primenjuju i na porodične odnose koji su nastali do dana početka pri-mene ovog zakona, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno - član 357. stav 1. Porodič-nog zakona.

Ovaj zakon stupa na snagu osam dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjuje se od 01.07.2005. godine - član 363. Porodičnog zakona.

Polazeći od utvrđenih činjenica i navedenih odredbi Zakona, u konkretnom slučaju nije prestala obaveza izdržavanja supružnika posle razvoda braka.

Naime, i dalje postoji obaveza tuženog da izdržava tužilju, s obzirom da kao dužnik izdržavanja nije izgubio mogućnost za davanje izdržavanja, niti je davanje izdržavanja za njega postalo očigledno nepra-vično, bez obzira na činjenicu što je prestao sa radom i što mu je utvrđeno pravo na starosnu penziju a imajući u vidu da tužilja nema drugih primanja po bilo kom osnovu, osim utvrđenog prava na izdržava-nje od strane tuženog.


PROMENA VISINE IZDRŽAVANJA


225533.. Izmenu ranije donete odluke ne opravdavaju uvek promenjene okolnosti na strani poveri-

oca i dužnika izdržavanja.

Iz obrazloženja:

Do promene okolnosti u ovom slučaju došlo je i na strani tužioca i na strani tuženog. Kod tužioca se promenjene okolnosti ogledaju u zaključenju drugog braka i rođenju još jednog

deteta, zbog čega ima povećane izdatke i obavezu izdržavanja još dva lica pored ovde tuženog.


- 144 -

Tuženi je sada stariji a dijagnostikovane su mu još dve bolesti u odnosu na prethodnu odluku. Pravilno je stanovište nižestepenih sudova da su promenjene okolnosti nastale kod obe par-

nične stranke. Time se stranke ponovo nalaze u istom položaju, što ne opravdava izmenu ranije odluke. Iznos dosuđen ranijom odlukom na ime izdržavanja od 450 CHF sa doprinosom majke je dovoljan za podmirenje osnovnih potreba deteta koje su u toku postupka pred nižestepenim sudovima utvrđene. Ovim iznosom, suprotno revizijskim navodima, ne podmiruju se luksuzne potrebe deteta jer takve potrebe tuženi nije ni istakao niti se takvim potrebama mogu smatrati vannastavne aktivnosti (učenje engleskog jezika i pohađanje radionice) niti lečenje. Dužnost iz-državanja (svakodnevnim staranjem) u odnosu na drugo dete tužioca ima i tužiočeva supruga - majka deteta.


225544.. Visina izdržavanja se može smanjiti ili povećati ako se promene okolnosti na osnovu kojih

je doneta prethodna odluka.

Iz obrazloženja:

Brak roditelja tužioca je razveden pravnosnažnom presudom. Tada maloletni tužilac je poveren na staranje ocu a majka je obavezana da doprinosi izdržavanju deteta u iznosu od 20% od mesečne zarade. Između parničnih stranaka je zaključeno poravnanje 28.03.2007. godine kojim se majka obavezala da na ime izdržavanja deteta plaća iznos od 12.000 dinara svakog meseca počev od 01.04.2007. godine.

Sada punoletni tužilac je pokrenuo parnični postupak 20.06.2008. godine. Tražio je izmenu od-luke o visini izdržavanja po poravnanju sa zahtevom da se tužena (njegova majka) obaveže da na ime izdržavanja plaća 20.000,00 dinara od 01.06.2008. pa ubuduće. Podneskom od 05.04.2011. go-dine predložio je da sud obaveže tuženu da na ime izdržavanja plaća iznos od po 8.000,00 dinara mesečno (kao razliku od 12.000,00 dinara prema poravnanju i traženog iznosa od 20.000,00 dinara) kao i da isplaćuje iznos od 50% od zarade ubuduće.

Tokom predmetnog postupka ovde tužena je pravnosnažno obavezana da na ime svog doprinosa za izdržavanje sina plaća 30% od svoje zarade počev od 01.07.2011. pa ubuduće. Zahtev kojim je traženo da se ona obaveže da isplati (počev od podnošenja tužbe 20.06.2008. zaključno sa martom 2011. godine) još 8.000,00 dinara mesečno (kao razliku iznosa od 12.000,00 prema poravnanju i tra-ženih 20.000,00 dinara) - odbijen je.

Presuda od 07.12.2012. godine ukinuta je naznačenom presudom Apelacionog suda od 25.06.2013. godine pa je tužena obavezana da na ime izdržavanja tužioca plaća mesečno iznos od 20.000,00 dinara počev od 20.06.2008. pa do 01.07.2011. godine (time je promenjeno poravnanje od 28.03.2007. godine). Odbijen je zahtev da se tužena obaveže da mu pored iznosa od 30% dosu-đenih presudom od 01.07.2011. godine plaća još 20% od svoje zarade počev od 01.07.2011.

U postupku je utvrđeno da je tužena redovno plaćala iznos određen poravnanjem od 12.000,00 dinara mesečno; da su potrebe tužioca kao izdržavanog lica porasle za 8.000,00 dina-ra i da su mogućnosti tužene kao davaoca izdržavanja povećane u odnosu na vreme kada je zaklju-čeno poravnanje.


- 145 -

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje: tužena je deo svoje obaveze na ime izdržavanja u visini od 12.000,00 dinara ispunila i na taj način je u ovom delu obligacija prestala (čl. 295. Zakona o obligacionim odnosima). Zbog toga se povećana potreba tužioca za još 8.000,00 dinara pored već ispunjene obaveze od 12.000,00 dinara nije mogla sabirati sa već ispunjenom obavezom, već je pravilna odluka suda da za period od podnošenja tužbe do pravosnažnosti odluke kojom je tužena obavezana na plaćanje 30% od zarade počev od 01.07.2011. godine - ista plati iznos od 8.000,00 dinara mesečno.


225555.. Za zaključak da dužnik izdržavanja nije u mogućnosti da plaća izdržavanje sama po sebi

nije dovoljna činjenica da nije stalno zaposlen, jer potrebnu sumu novca može obezbediti oba-vljanjem povremenih poslova.

Iz obrazloženja: S obzirom da tužena pored maloletnih tužilaca ima još jedno dete na izdržavanju staro tri godine,

njena obaveza izdržavanja treba da bude manja od obaveze oca maloletnih tužilaca. Tužena će bez obzi-ra što ima dete staro tri godine i bolesnu svekrvu (iako sudu nije pružila dokaze o tome od kakve bolesti boluje njena svekrva) biti u obavezi da obezbedi sredstva za izdržavanje maloletnih tužilaca ako ne ra-dom na imovini svog supruga, onda odlaskom u nadnicu na imanja drugih lica.

Naime, činjenica da tužena nije u stalnom radnom odnosu ne može biti razlog da svojoj deci ne plaća izdržavanje, budući da je iznos od po 2.000,00 dinara koliko je po prethodnoj presudi obavezana da plaća nedovoljan za izdržavanje maloletnih tužilaca bez obzira u kakvoj se materijalnoj situaciji ona nalazi.

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 169/2012(1) od 24.04.2012. godine)

225566.. Ukoliko dužnik izdržavanja ima obavezu da izdržava i druga lica, suma izdržavanja koju

je dužan da plaća će biti u određenoj meri smanjena.

Iz obrazloženja: Prethodna presuda kojom je utvrđena visina izdržavanja maloletnih tužilaca na po 2000,oo dina-

ra je doneta pre skoro pet godina (maloletni tužioci nisu išli u školu i potrebe su im bile manje od sadašnjih). Kako su maloletni tužioci sada stariji (idu u školu i potrebe su im povećane), stekli su se uslovi za izmenu prethodne odluke shodno odredbi člana 164. Porodičnog zakona.

Prilikom odlučivanja ovaj sud je imao u vidu činjenicu da tužena ima još jedno dete prema kome ima obavezu izdržavanja sa sadašnjim suprugom koji je u radnom odnosu, zbog čega je obaveza tužene novčano manja od obaveze zakonskog zastupnika maloletnih tužilaca.

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 169/2012(2) od 24.04.2012. godine)


- 146 -

225577.. Izmena okolnosti na strani primaoca izdržavanja i na strani roditelja kome je dete po-

vereno i drugog roditelja kao dužnika izdržavanja, od značaja je za promenu visine izdr-žavanja deteta.

Iz obrazloženja:

U konkretnom slučaju prvostepeni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi iz odredbe člana 164. Porodičnog zakona, našavši da su se na strani maoletnog tužioca promenile okolnosti na osnovu ko-jih je doneta prethodna odluka - maloletni tužilac je porastao, te su mu za zadovoljavanje svako-dnevnih (školskih i ostalih potreba) neophodna veća sredstva.

Međutim, prilikom donošenja odluke prvostepeni sud je propustio da uvaži činjenicu da je i na strani tuženog došlo do promenjenih okolnosti, koje se odnose na njegov lošiji materijalni položaj u odnosu na momenat kada je doneta prethodna odluka od 17.01.2012. godine. Naime, tuženi je pre-stao da radi u preduzeću u kome je bio zaposlen.

Na drugoj strani, poboljšao se materijalni položaj majke maloletnog tužioca, imajući u vidu da je ona zaposlena, da ostvaruje redovan prihod, da je vlasnik frizerskog salona u kome radi, da joj u održa-vanju domaćinstva pomažu roditelji i brat kao i da plaćanju stanarine i troškova ishrane doprinosi njen vanbračni partner.

Tuženog roditelji ne pomažu, osim neznatne periodične pomoći oca. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2 291/2013 od 10.04.2013. godine)

225588.. Na odlučivanje o tužbenom zahtevu majke da se smanji njen udeo u izdržavanju njene ma-

loletne dece bitno utiče okolnost da je ona u vreme podnošenja tužbe bila na porodiljskom od-sustvu.

Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila umanjenje iznosa koji

je dužna da plaća na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnih tuženih. Protiv takve odluke tu-žila je blagovremeno izjavila žalbu iz svih zakonskih razloga.

Po oceni Apelacionog suda, žalba je osnovana. U prvostepenom postupku je utvrđeno da je presudom Osnovnog suda u P. - Sudska jedinica u

I., od 17. avgusta 2010. godine, tužilja obvezana da na ime svog doprinosa za izdržavanje malolet-nih tuženih plaća mesečno po 7.500,00 dinara, počev od 19. jula 2010. godine. Tuženi žive sa ocem na porodičnom imanju njegovih roditelja u selu P., zakonski zastupnik maloletnih tuženih nema obavezu da izdržava druga lica osim tuženih, tužilja živi u vanbračnoj zajednici sa P. B. i sa njim ima maloletno dete, sina K., rođenog ____.Tužilja nije u radnom odnosu, ali je njen vanbračni su-prug zaposlen kod pravnog lica u NN „B." DOO iz I. i u periodu od 1. oktobra do 31. decembra 2010. godine ostvario je zaradu u mesečnom iznosu od 17.808,67 dinara. Njegovi roditelji poseduju oko 2 ha zemlje, a tužilja i njen vanbračni suprug sa njima žive u zajednici. Tužilja se izdržava od


- 147 -

zarade svog vanbračnog supruga i povremenih novčanih davanja od strane njegovog oca. Maloletni tuženi su učenici osnovne škole i ne primaju dečiji dodatak.

Prvostepeni sud nalazi da je tužilja nezaposlena ali da je zdrava i radno sposobna, te je u mo-gućnosti da se radno angažuje i ostvaruje prihode nužne za izdržavanje maloletnih tuženih. U preo-stalom iznosu izdržavanja maloletnih tuženih doprinosiće njihov otac - zakonski zastupnik.

Ovakav zaključak prvostepenog suda se za sada ne može prihvatiti kao pravilan budući da je za-snovan na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, što ima za posledicu pogrešnu primenu materi-jalnog prava. Naime, tužilja je zasnovala novu vanbračnu zajednicu u kojoj zajednici ima sina K., koji je rođen ______.

Predmetnu tužbu tužilja je podnela 14. januara 2011. godine, dok je bila na porodiljskom odsu-stvu. U vreme kada se tužilja nalazila na porodiljskom odsustvu na nju se ima primeniti zakon koji reguliše ovaj oblik zaštite porodice, budući da zbog nege deteta nije bila u mogućnosti da ostvaruje prihode.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu navedene primedbe ovog suda pa će do-neti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku, imajući u vidu odredbe člana 94. Zakona o radu.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu, GŽ.2-265/11 od 8.07.2011. godine)

225599.. Tek ukoliko je došlo do promene relevantnih okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna

odluka ista može biti promenjena u pogledu visine izdržavanja.

Iz obrazloženja: Tužilja je pravnosnažnom presudom obavezana da doprinosi izdržavanju tada maloletne dece -

tuženih navedenim mesečnim iznosima, počev od 17.08.2005. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi. U to vreme tužilja je sa drugim suprugom živela u Švajcarskoj gde je obavljanjem povremenih poslova ostvarivala zaradu od 300 do 400 franaka mesečno. U drugom braku je rodila drugo dete 2007. godine, a po rođenju deteta se razvela i vratila u Srbiju gde i sada živi u iznajmlje-nom stanu. Zaposlena je u jednoj trgovinskoj radnji sa mesečnom zaradom od 16.000,oo dinara, bez svoje imovine, a za zakup stana izdvaja iznos od 100 evra mesečno. Njen suprug je iz drugog braka obavezan da na ime doprinosa za izdržavanje zajedničkog maloletnog deteta plaća 670 švajcarskih franaka i za izdržavanje tužilje 110 švajcarskih franaka, ali kako ne izvršava svoju obavezu protiv njega se vodi krivični postupak zbog krivičnog dela neplaćanja alimentacije. Tužena je student treće godine privatnog Pravnog fakulteta, gde za upis godine izdvaja 1.200 evra. Tuženi je redovan stu-dent fakulteta za sport i fizičko obrazovanje. Oni plaćaju zakup stana u mestu studiranja u iznosu od 150 evra, a njihove ukupne mesečne potrebe su 400 evra. Otac tuženih je nezaposlen, živi u seo-skom domaćinstvu sa svojim roditeljima i bavi se poljoprivredom od koje ostvaruje zaradu za svoje izdržavanje i izdržavanje dece.

Na osnovu toga, prvostepeni sud je izmenio prethodnu odluku o visini izdržavanja, određujući istu u iznosu od po 20% od ličnog dohodka koji ostvaruje, i to za svakog tuženog ponaosob.

Apelacioni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Vrhovni Kasacioni sud je prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda i reviziju tužilje odbio kao neosnovanu.


- 148 -

Na strani tužilje ima promenjenih okolnosti jer je u međuvremenu rodila još jedno dete pre-ma kome ima obavezu izdržavanja, razvela je drugi brak i vratila se iz Švajcarske pa sa mal. de-tetom živi u iznajmljenom stanu. Zasnovala je radni odnos.

Međutim, i potrebe tuženih su se vremenom povećale jer su sada stariji, oboje su studenti, a u vreme donošenja prethodne presude bili su učenici srednjih škola. Tužilja je ostvarila pravo na dečje i supružničko izdržavanje od bivšeg supruga i prema godinama života i zdravstvenom stanju u mo-gućnosti je da stiče zaradu i da dodatnim radom doprinosi izdržavanju tuženih koji su na redovnom školovanju.

Zbog toga nisu ispunjeni uslovi iz člana 164. Porodičnog zakona za izmenu prethodne presude o izdržavanju. Pored toga, tuženi kao poverioci izdržavanja imaju pravo izbora da li će se izdržavanje plaćati u fiksnom mesečnom iznosu ili u procentu od redovnih mesečnih primanja dužnika izdržava-nja prema članu 162. stav 1. istog Zakona, pa obaveza tužilje nije mogla biti određena u procentu jer su tuženi tražili fiksni mesečni iznos.

Iako su potrebe tuženih veće, s obzirom na ostale okolnosti na strani tužilje, nije osnovan ni nji-hov zahtev za povećanje izdržavanja na iznos od po 10.000 dinara mesečno, pa je prvostepeni sud pra-vilno odlučio kada je odbio protivtužbeni zahtev.

(Iz presude Apelacionog suda u Nišu, Gž.2 131/10 od 20.05.2010. godine)

226600.. Ranije doneta odluka o izdržavanju može biti izmenjena ukoliko se izmene okolnosti

vezane za nastanak novih obaveza ili prestanak obaveze izdržavanja.

Iz obrazloženja:

Pravilno je izmenjena ranija odluka o izdržavanju tuženog. Posle donošenja te odluke izmenjene su okolnosti koje su relevantne za odlučivanje o izdržavanju tuženog. Posle donošenja te odluke iz-menjene su okolnosti koje su relevantne za odlučivanje o izdržavanju. Prestala je obaveza tužioca da izdržava B. I. i nastala obaveza izdržavanje mal. I. I. i mal. J. I. Nastala je obaveza za majku tuženog da izdržava mal. N. J. i primanja tužioca su izmenjena, jer je penzionisan. Zbog toga su za izmenu ranije donete odluke o izdržavanju tuženog ispunjeni uslovi predviđeni članom 316. 3akona o braku i porodičnim odnosima. Potrebe tuženog i mogućnosti tužioca da doprinosi njegovom izdržavanju utvrđene su prema članu 309. i 310, a obaveza je određena u skladu sa članom 310a tog Zakona. Iz-nos od 15% od penzije koji će tužilac plaćati mesečno sa iznosom koji će biti u mogućnosti da obez-bedi majka tuženog, uzimajući kao njen doprinos za izdržavanje i svakodnevni rad i staranje koje će ulagati u negu i podizanje tuženog, biće dovoljan za njegovo izdržavanje.


226611.. Ako obveznik izdržavanja koji je iako zaposlen, na prinudnom odmoru, zagarantovanu

zaradu ne prima duže vreme, ali ostvaruje prihode radeći van radnog odnosa, obaveza izdrža-vanja se tada određuje u nominalnom mesečnom iznosu, prema stvarnim mogućnostima dava-oca izdržavanja da stiče zaradu.


- 149 -

Iz obrazloženja: Imajući u vidu odredbu člana 298. Zakona o braku i porodičnim odnosima stav 1. koji reguliše da su

roditelji dužni da izdržavaju svoju maloletnu decu, te odredbe čl. 309, 310. i 310a Zakona o braku i po-rodičnim odnosima RS, postoje opravdani razlozi da se tuženi obaveže da svoj doprinos izdržavanja pla-ća u prvostepenoj presudi određenim novčanim iznosima, s obzirom na činjenicu da je tuženi iako zapo-slen, već duže vremena na prinudnom odmoru, da zagarantovani lični dohodak (zaradu) ne prima duže vreme, te kako je utvrđeno da ostvaruje dopunski prihod radeći u drugom preduzeću, prvostepena presu-da je doneta uz pravilnu primenu materijalnog prava, s obzirom da je prvostepeni sud prilikom donoše-nja svoje odluke uzeo u obzir sva primanja davaoca izdržavanja i njegove stvarne mogućnosti da stiče zaradu, a pri tome imao u vidu i da svoje sopstvene potrebe tuženi zadovoljava iz prihoda koje ostvaruje van radnog odnosa.

(Iz presude Okružnog suda u Subotici, Gž. 120/00)

226622.. Izdržavanje dosuđeno pravnosnažnom presudom ne može se ukinuti za period pre podno-

šenja tužbe, nego samo za period od podnošenja tužbe pa ubuduće.

Iz obrazloženja:

Suprotno pravnom shvatanju tužioca iznetom u njegovoj reviziji - da se obaveza izdržavanja može ukinuti i unazad tj. za period vremena pre podizanja zahteva za ukidanje ranije pravnosnažno dosuđenog iznosa izdržavanja, ovaj sud kao revizijski drži da se izdržavanje dosuđeno pravnosnažnom presudom ne može ukinuti za razdoblje proteklo do podnošenja zahteva za ukidanje, nego samo za razdoblje od pod-nošenja zahteva za unapred, tj. za ubuduće od podnošenja tužbe. Naime, u ovakvim slučajevima odnos između stranaka pravnosnažno je raspravljen i taj raspravljeni odnos po prirodi same stvari i radi sigur-nosti pravnog položaja stranaka vezuje stranke sve dok se od momenta podnete tužbe ne zatraži izmena. Stoga pobijanim nižestepenim presudama nije povređen materijalni zakon kada je odbijen tužbeni zah-tev za ukidanje ranije dosuđenog izdržavanja za vreme pre podnete tužbe, pa revizija neosnovano smatra da je traženo ukidanje tog izdržavanja trebalo priznati od trenutka kada je tužena bez uspeha okončala školsku 1995/96 godinu, tj. sa danom 30.06.1996. godine. Povlađivanje pravnom shvatanju revizije, značilo bi da navedena tužena treba da vraća ono što je u određeno vreme primala na osnovu pravnosna-žne sudske odluke tj. važećeg osnova.


226633.. Prilikom ocenjivanja potreba izdržavanog lica sud uzima u obzir njegovo imovno stanje,

stepen sposobnosti za rad, mogućnost za zaposlenje, zdravstveno stanje i druge okolnosti od kojih zavisi odluka o izdržavanju.

Iz obrazloženja: Pobijanom presudom, stavom prvim izreke delimično se usvaja tužbeni zahtev tužioca, pa se tu-

ženi obavezuje da na ime svog dela doprinosa za izdržavanje maloletnog tužioca kao sina plaća me-


- 150 -

sečno po 35% od svojih ukupnih mesečnih primanja i to počev od 28. septembra 1994. godine pa u buduće dok ta obaveza po zakonu traje, ili ne bude izmenjena. Isplatu će vršiti svakog prvog do de-setog u mesecu, a na ruke zakonske zastupnice maloletnog tužioca majke G.R., s tim što je zaostale rate dužan platiti odjednom, a najkasnije u roku od 15 dana po pravosnažnosti ove presude, pod pretnjom izvršenja. Stavom drugim izreke preko dosuđenog iznosa od 35% a do traženog iznosa od 40% od ukupnih mesečnih primanja, tužbeni zahtev maloletnog tužioca odbija se kao neosnovan. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da maloletnom tužiocu preko zakonske zastupnice na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 426,00 dinara u roku od 15 dana po pravosnažnosti pre-sude a pod pretnjom izvršenja.

Ne postoji navod žalbe tuženog da je dosuđeni iznos doprinosa za izdržavanje maloletnog tužio-ca previsoko odmeren, te da prvostepeni sud nije utvrdio ukupan iznos sredstava, potreban za njego-vo izdržavanje. Ovo sa razlogom što je prvostepeni sud pravilnom primenom odredaba članova 309, 310. i 310a Zakona o braku i porodičnim odnosima utvrđujući primanja stranaka na osnovu izvešta-ja radnih organizacija, na pouzdan način utvrdio da tuženi može da odvaja na ime doprinosa za izdr-žavanje maloletnog tužioca 35% od svojih primanja, pri čemu je imao u vidu da mu je i sadašnja su-pruga u radnom odnosu sa većim primanjima od njegovih, da nemaju zajedničke dece, te uzrast ma-lodobnog tužioca.

Takođe je i cenjen navod žalbe tuženog da on doprinosi izdržavanju svojih roditelja, s obzirom da njegov brat koji je takođe u radnom odnosu, zbog potreba svoje porodice za to nije u mogućnosti. Iz tog razloga stavom drugim izreke prvostepene presude odbijen je tužbeni zahtev maloletnog tužioca preko dosuđenog iznosa.

Cenjen je i navod žalbe tuženog da on po privremenoj meri od 10. januara 1995. godine pla-ća maloletnom tužiocu na ime doprinosa za izdržavanje 20% od svojih ukupnih prihoda koje ostvaruje iz radnog odnosa, pa nalazi da je ova činjenica bez uticaja na pravilnost donete odlu-ke, jer se radi o određenom iznosu doprinosa za izdržavanje po privremenoj meri, koja ostaje na snazi do pravosnažnog okončanja parnice, što znači da će se maloletnom tužiocu u doprinosu za izdržavanje prilikom izvršenja uračunati već isplaćenih 20% od primanja tuženog.

Bez uticaja su na drugačiju odluku i navodi žalbe tuženog da je nakon donošenja prvostepe-ne odluke sa roditeljima zaključio sudsko poravnanje kojim je obavezan da na ime svog dopri-nosa za njihovo izdržavanje daje ukupno 25% od svoje mesečne zarade. Ovo sa razlogom što se radi o novim činjenicama koje su nastupile nakon donošenja prvostepene odluke, te mogu biti od uticaja eventualno prilikom pokretanja postupka za izmenu odluke, a u smislu odredbe člana 316. Zakona o braku i porodičnim odnosima.

(Presudi Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 346/97 od 19.02.1997. godine)

PRAVO NA REGRES (Član 165. Porodičnog zakona)

226644..

Roditeljska obaveza izdržavanja deteta nastaje danom njegovog rođenja, a ne tek od pravnosnažnosti presude kojom je utvrđeno očinstvo ili materinstvo. Reč je o solidarnoj obavezi, što znači da roditelj koji je samostalno izdržavao dete ima pravo da od drugog rodi-


- 151 -

telja, kao solidarnog dužnika, zahteva naknadu u iznosu koji je za izdržavanje zajedničkog deteta drugi roditelj bio dužan da plati za čitav period u kojem je prvi roditelj samostalno iz-državao dete.

Iz obrazloženja:

U prvostepenom postupku je utvrđeno da je tužilja 12. marta 1992. godine rodila S.I. presu-dom Opštinskog suda u Z., od 19. maja 2009. godine, utvrđeno je da je biološki otac S.I. tuženi, tada maloletni S.I. je poveren majci radi samostalnog vršenja roditeljskog prava, a tuženi je na-vedenom presudom i presudom Okružnog suda u Z., od 27. jula 2009. godine, obvezan da na ime izdržavanja svog deteta plaća mesečno određeni novčani iznos počev od 3. septembra 2008. godine. Tuženi nije nikada doprinosio izdržavanju sina, već ga je izdržavala tužilja. Takođe su utvrđene i visine prihoda tužilje i tuženog u periodu od rođenja deteta do 2. septembra 2008. go-dine, odnosno do dana podnošenja tužbe.

Na podlozi navedenog činjeničnog utvrđenja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za na-knadu štete koju je tužilja pretrpela zbog toga što je zajedničko dete izdržavala bez doprinosa tuženog. Prvostepeni sud je zaključio da ne postoji osnov odgovornosti tuženog za štetu jer ne-ma njegove krivice za štetu, s obzirom na to da je njegovo očinstvo utvrđeno i on obvezan na plaćanje izdržavanja nakon isteka perioda za koji je tražena naknada za učinjeno izdržavanje. U prilog svojoj odluci prvostepeni sud navodi da je tužilja tužbu za utvrđenje očinstva i plaćanje izdržavanja protiv tuženog mogla podneti ranije i izbeći štetu, kao i da ona nije dokazala njenu visinu, što znači da nisu ispunjeni uslovi iz člana 165. Porodičnog zakona. Protiv takve presude tužilja je izjavila žalbu.

Po mišljenju Apelacionog suda, razlozi koje je dao prvostepeni sud nisu prihvatljivi. Taj sud je pogrešno primenio odredbu člana 165. Porodičnog zakona, zbog čega je došlo do nepotpunog utvr-đenja relevantnih činjenica.

Naime, presuda kojom je utvrđeno da je tuženi prirodni otac maloletnog S.I. ima deklaratoran karakter, što znači da je sud presudom samo utvrdio postojanje ove činjenice - očinstva tuženog u odnosu na maloletnog S.I. Taj odnos nije sudskom presudom konstituisan niti je tuženi postao otac u momentu donošenja presude, već je to od rođenja deteta, od kada je i dužnik njegovog izdržavanja po samom zakonu. Oba roditelja, i tužilja i tuženi su solidarni dužnici izdržavanja S.I. kao poverioca izdržavanja. Stoga se na ovaj odnos, nasuprot stavu prvostepenog suda, ima primeniti odredba člana 165. stav 2. Porodičnog zakona, kojom je propisano da ako je više lica istovremeno bilo dužno da daje izdržavanje, njihova obaveza je solidarna. To znači da ukoliko jedan od solidarnih dužnika u celosti ispuni obavezu prema poveriocu, on kao isplatilac može tražiti od svakog od ostalih solidar-nih dužnika da mu naknadi ono što je platio za njega. Sledom rečenog, kako je tužilja, kao jedan od solidarnih dužnika, u spornom periodu od 2. septembra 2005. godine do 2. septembra 2008. godine ispunila obavezu izdržavanja S.I. u celosti, ima pravo da joj bude isplaćen onaj deo iznosa koji je na ime izdržavanja dala ona a trebalo je da ga plati tuženi.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž2.196/11 od 28.03.2011. godine)

226655.. Roditelj koji je faktički snosio troškove izdržavanja maloletnog deteta, može, u smislu od-

redbe člana 319. Zakona o braku i porodičnim odnosima, u svoje ime ostvarivati pravo na na-


- 152 -

knadu tih troškova od drugog roditelja, koji je po zakonu bio dužan da ih snosi, za period pre isticanja zahteva maloletnog deteta za izdržavanje.

Iz obrazloženja:

U provedenom postupku je utvrđeno da su Z. B. i S. P. zaključili brak 15. juna 1996. godine i da je u braku rođena ćerka K. 2. septembra 1996. godine. zajednica života Z. i S. prestala je da po-stoji 28. januara 2000. godine, kada je S. napustila bračnu zajednicu i otišla u B. S. je dana 19. ja-nuara 2000. godine, podnela opštinskom sudu tužbu radi razvoda braka, ali je u toku parničnog postupka tužba povučena, jer je tužena S. bila gravidna. U istoj parnici doneto je rešenje o određi-vanju privremene mere 3. oktobra 2000. godine, kojom je malodobna K. poverena ocu Z. na negu, čuvanje i vaspitanje, do pravnosnažnog okončanja brakorazvodne parnice. Nakon prestanka za-jednice života Z. i S, S. je zasnovala vanbračnu zajednicu i živi u B. Po prestanku zajednice malo-letna K. živi sa ocem u dvosobnom stanu.

Na tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev maloletne tužilje za izdržavanje za period od 28. januara 2000. godine, pa do podnoše-nja tužbe 3. jula 2001. godine, odbio.

Pravo na zakonsko izdržavanje nastaje i prestaje nastankom odnosno prestankom zakonom propisanih uslova. Ako je maloletno dete povereno jednom roditelju na čuvanje i vaspitanje, obaveza drugog roditelja na plaćanje doprinosa za izdržavanje nastaje od dana postavljenog zahteva za izdržavanje u toku parnice. Roditelj koji je faktički snosio troškove izdržavanja ma-loletnog deteta, može, u smislu odredbe člana 319. Zakona o braku i porodičnim odnosima, u svoje ime ostvarivati pravo na naknadu tih troškova od drugog roditelja, koji je po zakonu bio dužan da ih snosi, za period pre isticanja zahteva maloletnog deteta za izdržavanje.

Maloletna tužilja je zahtev za izdržavanje od tužene majke postavila u tužbi od 3. jula 2001. godine pa je obaveza tužene kao drugog roditelja na plaćanje doprinosa za izdržavanje nastala od dana posta-vljenog zahteva za izdržavanje, a kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud. Iz navedenih razloga, neosnovano je isticanje u reviziji da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je zahtev maloletne tužilje za izdržavanje za period do podnošenja tužbe odbio.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 292/04)

226666.. Fizičko ili pravno lice koje je snosilo troškove izdržavanja nekog lica može tužbom tražiti

naknadu tih troškova od onoga ko je po ovom zakonu dužan da daje izdržavanje, ukoliko su učinjeni troškovi bili potrebni.

Iz obazloženja: Odredbama člana 319. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima Srbije propisano je,

da fizičko ili pravno lice koje je snosilo troškove izdržavanja nekog lica može tužbom tražiti na-knadu tih troškova od onoga koje je po ovom zakonu dužan da daje izdržavanje, ukoliko su uči-njeni troškovi bili potrebni.


- 153 -

Ukazivanje u reviziji da je tužilac maloletnu V. oduzeo na silu od tužene, da nakon toga nije tražio izmenu odluke o poveravanju mal. V. i da se zloupotrebom prava ne može koristiti, a sle-dom toga ni tražiti naknadu za dato izdržavanje, Vrhovni sud je ocenio i nalazi da je neosnova-no, jer iz spisa predmeta proizilazi da je samo tužilac snosio troškove izdržavanja maloletne V., a da tužena kao drugi roditelj to nije činila u spornom periodu i ako je zato imala mogućnosti i po zakonu bila dužna da to čini. Stoga tužiocu u smislu citirane odredbe člana 319. Zakona pri-pada pravo da tužbom traži da mu tužena kao drugi roditelj naknadi deo tih troškova koji su u konkretnom slučaju srazmerni njenoj ranije utvrđenoj obavezi u izdržavanju tog deteta i materi-jalnim mogućnostima. Osim toga, tužena saslušana kao stranka nije navela da je tužilac protiv-pravno i protiv volje tužene zadržao maloletnu V. kod sebe na nezi, čuvanju i vaspitanju, već je naprotiv, istakla da u izdržavanju tog deteta nije učestvovala samo iz razloga što je bilo otežano njeno viđenje sa detetom, a što se sigurno ne može smatrati razlogom za oslobađanje tužene od zakonske obaveze izdržavanja tog deteta, a koju je do podnošenja ove tužbe tužena očito sa tog razloga samo izbegavala.


REDOSLED U IZDRŽAVANJU (Član 166. Porodičnog zakona)

226677.. Redosled u pružanju izdržavanja utvrđen u članu 307. Zakona o braku i porodičnim odnosima

ne može u oblasti pružanja socijalne zaštite biti primenjiv bez obzira na mogućnosti pružanja izdrža-vanja. Stoga nije protivno zakonu ako se u slučaju nemogućnosti srodnika, koji je prvi pozvan na nasleđivanje, da pruži izdržavanje materijalno neobezbeđenom licu, na izdržavanje obaveže srodnik koji bi posle njega bio pozvan na nasleđivanje.

(Vrhovni sud Srbije, Uvp. 473/84)

PRESTANAK IZDRŽAVANJA (Član 167. Porodičnog zakona)

226688.. Obaveza izdržavanja prestaje danom podnosenja tužbe ili protivtužbe kojom se trazi pre-

stanak izdržavanja, ukoliko su za prestanak iispunjeni uslovi a ne može prestati pre podnoše-nja tužbe ili protivtužbe.

Iz obrazloženja: Naznačenom presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu od 07.03.2014. godine delimično je

usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Utvrđeno je da je dana 18.05.2012. godine pre-


- 154 -

stala obaveza tuženog - protivtužioca (ustanovljena navedenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu od 27.09.2001. godine) da izdržava tužilju-protivtuženu.

Odbijen je protivtužbeni zahtev u delu kojim je traženo da obaveza prestane 01.10.2011. pa do 18.05.2012. godine.

Iz stanja u spisima sledi da je tužilja rođena 1991. godine, da je upisala Fakultet organizacionih nauka školske 2010/2011 godine, školske 2011/2012 drugu godinu, a novembra 2012/2013 prvu godinu na Fakultetu bezbednosti. Od mogućih 11 ispita na Fakultetu organizacionih nauka položila je šest, a pet ispita je prenela u drugu godinu. Tokom druge godine fakulteta dala je jedan ispit iz pr-ve godine, a onda se školske 2012/2013 prebacila na Fakultet bezbednosti i to na prvu godinu, gde su jooj priznata tri ispita sa Fakulteta organizacionih nauka.

Fakltet organizacionih nauka upisuje u novembru, a ispite na tom fakultetu počinje da polaže tek u septembru, oktobru i novembru 2013. godine kada je položila tri ispita. Ostalo je još ispita iz prve godine studija.

Povremeno daje časove matematike koje naplaćuje 700,00 din po času. Živi sa majkom i bratom u majčinoj kući. Majka je zaposlena i mesečno zarađue 45.717,00 dinara. Tužilja posao traži preko interneta i preko poznanika. Samofinansirajućći je student i školarinu je platila 140.000,00 dinara na rate bez knjiga i ispita. Jedno kratiko vreme lečila se od agorafobije, što nije uticalo na mogućnost da ispunjava obaveze na fakultetu. Sa tim poremećajem nema više problema.

Prvostepei sud je pravilno usvojio zahtev tuženog-protivtužioca da prestane obaveza izdržava-nja, jer je utvrdio da tužilja u školskoj 2010/2011 i 2012/2013 nije ispunjavala obaveze na studijama na način koji se može smatrati redovnim školovanjem, jer nije položila dovoljan broj ispita a za to nije postojao nijedan objektivni razlog. Nije bilo ni zdravstveni niti drugih uzroka koji su uslovili neredovno ispunjavanje studentskih obaveza. Sud je pravilno zaključio da je isteklo vreme trajanja izdržavanja, s obzirom da tužena ne izvršava svoje obaveze, a sve u skladu sa odredbom člana 155. stav 2. i čl. 167. tačka 1. Porodičnog zakona.

Suprotno navodima žalbe prvostepeni sud je pravilno našao da redovno školovanje podrazu-meva redovno ispunjavanje školskih obaveza odn. upisivanje godine za godinom i redovno po-laganje ispita što znači da se tužilja ne školuje redovno jer neredovno ispunjava obaveze koje ima kao student.

Kako je tuženi- protivtužilac tužbu podneo 15.11.2013. godine - od tada mu i prestaje obaveza izdržavanja prema tužilji- protivtuženoj.


226699.. Obaveza izdržavanja maloletnog deteta ne prestaje čak i ukoliko dužnik izdržavanja izgu-

bi mogućnost za davanje izdržavanja ili davanje izdržavanja za njega postane očigledno ne-pravično.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju - navodi žalbe nisu osnovani. Suprotno njihovoj sadržini, tužena je pravilno obavezana da doprinosi izdržavanju malolet-

nog deteta iznosom od 3.000,00 dinara mesečno. Prema stavu Apelacionog suda, ovaj iznos je minimalan u odnosu na potrebe maloletnog tužioca, imajući u vidu sve kriterijume koje u tom


- 155 -

pogledu propisuje član 160. stav 2. Porodičnog zakona. Tužena je navedeni trošak u mogućnosti da snosi bez ugrožavanja egzistencije, iako u žalbi navodi da je nezaposlena i podstanar - ona je radno sposobna (što je utvrđeno prema godinama života) a nije ukazala da joj je zbog bolesti umanjena radna sposobnost.

Zbog toga ima obavezu da učini sve što je u njenoj mogućnosti da ostvari izvore prihoda za izdržavanje maloletnog deteta. Naime, u slučaju izdržavanja maloletnog deteta obaveza izdrža-vanja ne prestaje čak i kad dužnik izdržavanja izgubi mogućnost za davanje izdržavanja ili da-vanje izdržavanja postane za njega očigledno nepravično (član 167. stav 2. tačka 2. u vezi sa članom 154. Porodičnog zakona).

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2 323/2012(2) od 28.03.2012. godine)

227700.. Izdržavanje dosuđeno u korist razvedenog bračnog druga prestaje kad razvedeni brač-

ni drug u čiju korist je izdržavanje dosuđeno, zasnuje vanbračnu zajednicu.

Iz obazloženja: Prema stanju u spisima brak stranaka zaključen 9. avgusta 1985. godine razveden je presu-

dom od 22. juna 1989. godine kojom je tuženi obavezan da plaća tužilji supružansko izdržava-nje. Tužilja je 19. marta 1993. godine rodila dete i sa ocem tog deteta zasnovala vanbračnu za-jednicu koja je prestala nakon 15 dana zajedničkog života.

Nižestepeni sudovi su usvojili zahtev tužilje za povišenje supružanskog izdržavanja zbog po-skupljenja troškova života, a odbili tužbeni zahtev tuženog za ukidanje dosuđenog izdržavanja sa razloga što je vanbračna zajednica tužilje kratko trajala.

Prema odredbi člana 291. Zakona o braku i porodičnim odnosima izdržavanje dosuđeno u korist razvedenog bračnog druga prestaje kad prestanu uslovi iz člana 287. stav 1. ovog zakona, kad istekne vreme za koje je dosuđeno, kad razvedeni bračni drug koji ga uživa stupi u novi brak ili zasnuje vanbračnu zajednicu. Zakon izričito pominje zasnivanje vanbračne zajednice kao razlog za prestanak izdržavanja dosuđenog presudom što ukazuje nesumnjivo na potrebu postojanja svih elemenata koji ovu zajednicu sačinjavaju: polna, prostorna i imovinska veza. Zajedničko stanovanje predstavlja jedan od značajnih elemenata zajednice života. Iz navedenog proizilazi da je za prestanak prava na izdržavanje dovoljno da je razvedeni bračni drug u čiju korist je dosuđeno izdržavanje, zasnovao vanbračnu zajednicu a da nije odlučujuća okolnost da je ova zajednica trajala duže vreme. Njeno trajanje prestavlja uslov za sticanje prava na izdrža-vanje vanbračnog druga.

U konkretnom slučaju tužilja je nakon rođenja deteta zasnovala vanbračnu zajednicu sa ocem de-teta, svi su zajedno stanovali u kući pomenutog, te se ne radi o privremenoj ili slučajnoj zajednici. Ova okolnost je objektivna činjenica koja se u širem smislu može smatrati kao skrivljeno ponašanje u od-nosu na dužnika izdržavanja koja ukazuje da ne bi bilo pravično dalje davanje izdržavanja, tačnije obaveza da izdržava tužilju predstavljala bi očitu nepravdu za tuženog.


- 156 -

Sa iznetih razloga Vrhovni sud je preinačio nižestepene presude, tako što je odbio kao neosno-van zahtev tužene za supružansko izdržavanje, a usvojio zahtev tuženog za ukidanje dosuđenog iz-državanja.


227711.. Smrću primaoca dosuđenog izdržavanja prestaje obaveza lica koje je sudskom presudom obave-

zno da daje izdržavanje. Međutim, to lice je dužno da iznose dosuđenog izdržavanja, koji su dospeli do smrti primaoca tog izdržavanja, plati njegovim zakonskim naslednicima, pošto se radi o imovin-skom pravu koje prelazi na naslednike.


POSEBNA IMOVINA SUPRUŽNIKA - STICANJE


227722.. Ne predstavlja zajedničku imovinu stan kupljen godinu dana pre zaključenja braka sa tu-

ženim-protivtužiocem delom sopstvenim sredstvima, a delom od kredita čiji su anuiteti otpoče-li i pre same kupovine a koji je otplaćivan tokom trajanja braka i od sredstava ostvarenih nje-govim izdavanjem.

Iz obrazloženja: Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materi-

jalno pravo (član 168. stav 1. Porodičnog zakona). Pravilan je zaključak da predmetni stan predstavlja posebnu imovinu tužilje-protivtužene, te je

pravilno postupio i kada je pobijanom presudom protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca (kojim je tražio da se utvrdi da je po osnovu doprinosa u sticanju imovine tokom trajanja braka stekao pra-vo svojine u određenom idealnom delu) - odbio kao neosnovan. Za ove stavove prvostepeni sud je dao jasne i dovoljne razloge koje u svemu prihvata i drugostepeni sud.

U žalbi tuženog-protivtužioca neosnovano se trvrdi da je predmetni stan stečen u toku traja-nja bračne zajednice stranaka. Naime, izvedenim dokazima je utvrđeno da je tužilja-protivtuže-na predmetni stan kupila godinu dana pre zaključenja braka sa tuženim-protivtužiocem i to de-lom sopstvenim sredstvima, a delom od kredita koji je počela da otplaćuje još pre same kupovi-ne. Predmetni stan je otplaćivan tokom trajanja braka i od sredstava ostvarenih njegovim izda-vanjem, pa nije stečen radom u toku trajanja zajednice života u braku. Zbog toga ne predstavlja


- 157 -

njihovu zajedničku imovinu u smislu člana 171. stav 1. Porodičnog zakona, već posebnu imovi-nu tužilje-protivtužene.

Na drugoj strani, nisu od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude ni navodi žalbe tu-ženog-protivtužioca da je sve vreme trajanja bračne zajednice imao neuporedivo veća primanja od tužilje-protivtužene, te da je trebalo odrediti veštačenje radi utvrđivanja doprinosa stranaka u njego-vom sticanju.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 6964/2013 od 17.12.2014. godine)

227733.. U situaciji u kojoj zbog poremećenih odnosa između supružnika duže vreme ne postoji

zajednica života, jedan bračni drug ima pravni interes za podnošenje tužbe protiv drugog bračnog druga kojom zahteva da se utvrdi da određena imovina predstavlja njegovu po-sebnu imovinu, kako bi drugog bračnog druga sprečio da bez njegove saglasnosti koristi tu imovinu i pričinjava mu štetu.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi T. je suprug tužilje S., a tuženi I. joj je zet. Tu-

žilja duži niz godina ne živi sa tuženim T., već u zajednici sa sinom, B., u V.B. Tuženi T. živi u selu P., gde neguje bolesnog sina. Tužilja je vlasnik nepokretnosti na kp. br. 1437 i Kp. br. 1438, po osnovu nasleđivanja svog oca. Tuženi su bez znanja i odobrenja tužilje izvršili seču šume na tim nepokretnostima u količini od 7,90m3, pri čemu vrednost posečene drvne mase iz-nosi 21.120,45 dinara, što je utvrdio veštak šumarske struke. Predmet spora pred prvostepenim sudom bio je tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi njeno pravo svojine na nepokretnostima na koji-ma je izvršena seča šume. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, a tuženi su protiv takve presude izjavili žalbu.

Po shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je na tačno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev, o čemu je dao do-voljne i pravilne razloge, koje prihvata i Apelacioni sud.

Nisu osnovani žalbeni navodi da tužilja nije imala pravnog interesa da traži utvrđenje prava svo-jine na predmetnim nepokretnostima budući da joj tuženi nisu osporavali pravo svojine. Tuženi T. je, naime, saslušan u svojstvu stranke izjavio da je skoro 35 godina sekao predmetnu šumu i da ima pravo da je koristi bez tužiljinog odobrenja jer je s njom u braku. Iz takve izjave proizlazi zaključak da je ponašanjem tuženog T. osporeno tužiljino pravo svojine. To znači da je ona imala pravni inte-res da se utvrdi to njeno pravo, budući da predmetne parcele predstavljaju njenu posebnu imovinu, a ne bračnu tekovinu.

(Iz presude Apelacionog suda u Nišu, Gž. 2853/10)

227744.. U pogledu nekretnine kupljene neposredno posle razvoda braka, sud je dužan da utvrdi da li

ona predstavlja posebnu imovinu, odn. da li je pribavljena iz sopstvenih sredstava ili iz sredstava ostvarenih u toku trajanja bračne zajednice.


- 158 -

Iz obrazloženja: U toku postupka i u žalbi tužilja navodi činjenicu (koja nije raspravljena u toku prvostepenog

postupka) da je tuženi tajno izdvajao sredstva u toku trajanja bračne zajednice, da bi - neposredno po prestanku bračne zajednice kupio spornu nekretninu.

Činjenica da je tuženi spornu nekretninu kupio neposredno nakon prestanka bračne zajednice ne predstavlja automatski posebnu imovinu tuženog, pa i ne može biti odlučujuća za presuđenje u ko-rist tuženog. Logično je pitanje da li je i na koji način (ako jeste) tuženi izdvojio svoju posebnu imo-vinu u vreme trajanja zajednice života sa tužiljom.

Na drugoj strani, ako je tuženi stekao imovinu nakon prestanka zajednice života sa tužiljom, pr-vostepeni sud je morao na osnovu realnih pokazatelja utvrditi da je tuženi spornu imovinu pribavio iz sopstvenih sredstava i u tom vremenskom periodu. Raspravljanje ovih okolnosti je od presudnog značaja, posebno imajući u vidu da je ugovor o kupoprodaji sporne nekretnine overen svega 45 dana nakon razvoda braka, a polovina kupoprodajne cene isplaćena neposredno pre prestanka bračne za-jednice. Nejasno je, dakle - da li je novac koji je tuženi štedeo za vreme braka nakon njegovog pre-stanka zadržao za sebe pa uložio u kupovinu predmetne nekretnine.

Stoga je, po oceni ovog suda, zaključak prvostepenog suda preuranjen jer je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.


227755.. Imovina stečena u toku braka nasleđem, poklonom ili drugim besteretnim sticanjem je po-

sebna imovina jednog bračnog druga i ne ulazi u režim zajedničke imovine.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su bivši bračni drugovi. U toku trajanja

braka tužena je prodala svoj deo nasleđene imovine iza pokojnog oca i dobijenim novcem je kupila stan površine oko 38 m2 za kupovnu cenu od 14.000 DEM. U kupljeni stan stranke su se uselile, iz-vršile su određenu adaptaciju i to delimično od preostalih sredstava nakon kupovine stana (3.000 DEM), a delimično od sredstava tužioca. Nakon toga tužilac je otišao na izdržavanje kazne zatvora, a kasnije je brak stranaka razveden 27.03.2001. godine.

Na osnovu ovih činjenica, i po oceni revizijskog suda, pravilan je pravni zaključak nižeste-penih sudova da tužilac neosnovano zahteva da sud utvrdi njegov udeo u predmetnom stanu s ½ idealnih delova, obzirom da ova imovina ne predstavlja zajedničku imovinu parničnih stranaka, jer nije stečena radom u toku bračne zajednice, već predstavlja posebnu imovinu tužene shodno odredbama člana 320. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima RS kojim je propisano da se kao posebna imovina smatra i ona imovina koja je stečena u toku braka nasleđem, poklonom ili drugim oblicima besteretnog sticanja.

I po oceni revizijskog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca, obzirom da je predmetni stan kupljen isključivo od sredstava koje je tužena stekla prodajom nasleđene imovine niti predmetni stan može ući u režim zajedničke imovine po osnovu izvršene adaptacije i ličnih primanja tužilaca jer za to ne postoji pravni osnov, jer se u konkretnom slučaju adaptacijom ne može steći pravo suvlasništva na predmetnoj nepokretnosti ku-pljenoj sredstvima tužene stečenim u toku braka nasleđem.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3509/03)


- 159 -

227766.. Ako je jedan bračni drug otkupio stan novčanim sredstvima dobijenim prodajom svoje

posebne imovine, vikendice, i novcem dobijenim na zajam koji je vratio takođe iz sopstvenih sredstava, tada se ne radi o imovini zajednički stečenoj u braku, već to predstavlja posebnu imovinu tog bračnog druga.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa sada pok. M. živela u bračnoj zajednici od

4.07.1988. godine do smrti M. 15.01.1994. godine. Nije sporna ni činjenica da je u momentu zaključenja braka sa tužiljom sada pok. M. bio nosi-

lac stanarskog prava na spornom stanu, koji je dobio 1971. godine za sebe i svoju tadašnju supru-gu V. i koji je kao nosilac stanarskog prava, ugovorom od 29.10.1992. godine otkupio sa rokom otplate od 40 godina. Aneksom ugovora od 23.12.1992. godine sada pok. M. isplaćuje celokupnu ugovorenu kupoprodajnu cenu stana.

Utvrđeno je i to da je pok. M. sporni stan otkupio novčanim sredstvima dobijenim prodajom svoje posebne imovine, vikendice, i novcem dobijenim na zajam od tuženog A. koji je vratio takođe iz sopstvenih sredstava.

Isto tako je utvrđeno da je tuženi A. unuk pok. M., koji mu je rešenjem Centra za socijalni rad nakon smrti roditelja postavljen za stalnog staraoca.

Ugovorom o doživotnom izdržavanju koji je zaključen 12.01.1994. godine, tuženi se kao dava-lac izdržavanja obavezao da izdržava svog dedu, u bolesti ga leči, a u slučaju smrti sahrani po običa-jima, s tim što pok. M. za primljeno izdržavanje tuženom A. ostavlja sporni stan.

S obzirom na utvrđeno činjenično stanje koje se navodima revizije ne može pobijati, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbe članova 320. do 326. Zakona o braku i porodičnim odnosima, kada su odbili tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je sporni stan zajednička imovi-na sada pok. M. i tužilje, te da je tužilja vlasnik istog sa udelom 1/2, jer navedeni stan nije zajednič-ka imovina tužilje i sada pok. M. pošto nije zajednički stečena u braku, odnosno tužilja nije doprine-la sticanju iste, već predstavlja posebnu imovinu sada pok. M., s obzirom da je kupljen novcem do-bijenim prodajom njegove posebne imovine, pa navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.


227777.. Kada je sud utvrdio da je parcela od 432m2 katastarske opštine L. kupljena za vreme trajanja

bračne zajednice između tužilje E.O. iz L. i tuženika S.D. iz L. da se ista vodi u javnim knjigama na ime tuženog koji je zaključio i overio ugovor o kupoprodaji sa prodavcem Ov. br. 904/92 od 27. ma-ja 1992. godine, da je brak razveden 1995. godine, da je novac za isplatu kupoprodajne cene za ovu parcelu dao isključivo tužiljin otac svedok M.E. kao poklon sa isključivom namerom da tužilja kao njegova ćerka ne traži svoj nasledni deo posle njegove smrti, onda se radi o posebnoj tužiljinoj imo-vini na kojoj je ona vlasnik po osnovu poklona, a na osnovu odredbe člana 320. Zakona o braku i porodičnim odnosima Republike Srbije.

(Okružni sud, Čačak, Gž. 761/97)


- 160 -

227788.. Teret dokazivanja, u pogledu sticanja posebne imovine leži na tuženom, koji treba da obori

zakonsku pretpostavku da zajedničku imovinu čine stvari koje su stečene radom u toku trajanja bračne zajednice.

(Okružni sud, Požarevac, Gž. 1075/95)

227799.. Kada u bračnoj zajednici bračni drugovi kupe ili steknu imovinu novčanim sredstvima od po-

sebne imovine jednog od bračnih drugova, onda ta imovina, iako je stečena u bračnoj zajednici, ne predstavlja zajedničku svojinu bračnih drugova u smislu člana 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima SR Srbije, već isključivo svojinu onog bračnog druga koji je svojom posebnom imovinom učestvovao u sticanju.


UPRAVLJANJE I RASPOLAGANJE (Član 169. Porodičnog zakona)

228800.. Udeo u društvu sa ograničenom odgovornošću tuženog kao osnivača ne čini bračnu tekovi-

nu parničnih stranaka iako ta imovina predstavlja njihovu zajedničku bračnu imovinu.

Iz obrazloženja:

Prema Zakonu o privrednim društvima, bitni elementi za postojanje privrednog društva su: ugovor tj. odluka o osnivanju društva, osnivački ulog, učešće u dobiti i volja da se društvo osnuje. Bitni ele-menti moraju postojati kumulativno.

Ugovor o osnivanju društva odn. odluka o osnivanju, osim obligacionih ima i statusno dejstvo, jer na osnovu ugovora odn. odluke članovi društva postaju osnivači-ugovornici ili jedan član koji osniva društvo. Dakle, član društva ne postaje niti može postati bračni drug osnivača.

Osnivački ulog čine stvari, prava ili novac (kod društva lica i rad i usluge), koje osnivač sta-vlja na raspolaganje privrednom društvu koje osniva u cilju obavljanja neke privredne delatno-sti. Zauzvrat, osnivač stiče člansko pravo u društvu u kome ima određeni udeo ili akcije, sra-zmerno svom udelu. Prema tome, status člana društva i prava koja iz tog proizlaze može steći samo lice koje je unelo ulog u društvo. Unošenjem uloga od strane jednog bračnog druga ne mo-gu se konstituisati članska prava i na strani drugog bračnog druga samo zbog činjenice da takav ulog predstavlja njihovu zajedničku imovinu.

Učešće u dobiti je cilj osnivanja svakog privrednog društva. Pravo na učešće u dobiti stiču samo čla-novi društva. Ona se ostvaruje u srazmeri njihovih udela u imovini društva. Zato je isključeno pravo


- 161 -

učešća u dobiti bračnog druga člana društva, koji pretenduje na određena imovinska prava na ulogu une-tom u društvo, po osnovu zajedničke bračne tekovine.

Na kraju, volja za osnivanje društva predstavlja nesumnjivo iskazanu nameru da se društvo stvori, bez obzira da li se stvara ugovorom ili odlukom o osnivanju.

Zato bračni drug koji nije potpisnik ugovora ili donosilac odluke o osnivanju ne može koristiti član-ska prava u društvu, bez obzira što ima status zajedničara na ulog koji je unet u društvo od strane njego-vog supruga. Dakle, bračni drug člana privrednog društva ne stiče status člana tog društva samo zbog to-ga što je zajedničar u imovini koju je njegov bračni suprug uneo kao udeo u društvo. Zato ne može uži-vati prava koja proističu iz članstva u društvu.


228811.. U stvari stečenoj u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, bračni ili vanbračni partner može

otuđiti samo svoj udeo.

Iz obrazloženja: Tužene su pravilno obavezane da tužilji isplate 1/2 protivvrednosti imovine, koja se nalazi u dr-

žavini tuženih - pokretne stvari, kuća na kojoj su izvedeni radovi, kao i jedno motorno vozilo, dok su preostala dva vozila tužene prodale i sredstva zadržale za sebe.

Pri tome, bez uticaja je okolnost da li je jedno od vozila imenovani pokojni poklonio tužilja-ma ili ne, s obzirom da je udeo tužilje u sticanju ovog vozila 1/2, pa je pokojni mogao pokloniti samo deo na kome je on bio suvlasnik, što tužene obavezuje na isplatu tužilji njenog udela u sti-canju ovih vozila.


UVEĆANJE VREDNOSTI


228822.. Obligaciono pravna priroda zahteva zbog uvećanja vrednosti posebne imovine drugog

supružnika, koje nije dovelo do takvih ekonomskih promena u stanju i vrednosti posebne imovine drugog supružnika da predstavlja novu imovinu.

Iz obrazloženja: Tužilja i tuženi su - kako je utvrđeno u prvostepenom postupku - tokom trajanja braka izvršili

zajednička ulaganja u posebnu imovinu tuženog: jednu terasu su zatvorili i adaptirali u radionicu, izbetonirali su donje dvorište, uveli centralno grejanje i ugradili cisternu za lož-ulje od 3.000 litara.


- 162 -

Tužilja i tuženi su, tokom trajanja braka, sagradili jednu radionicu koja se nalazi poprečno na čelu placa. Ukupna vrednost nekretnine iznosi 10.201.798,33 dinara, dok je vrednost zajedničkih ulaganja 2.056.942,80 dinara, što procentualno iznosi 20,2% vrednosti cele nekretnine.

U žalbi tuženog osnovano se navodi da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 170. Porodičnog zakona kada je, iz pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zaključio da je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do znatnog uvećanja vrednosti posebne imovine tu-ženog, te da tužilja ima pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu.

Prema stavu ovog suda, tužilja ima pravo na potraživanje u novcu, srazmerno svom doprinosu. U konkretnom slučaju postavlja se pitanje pravne prirode zahteva koji drugi supružnik stiče u pogle-du vrednosti ulaganja u posebnu imovinu supružnika, pa valja voditi računa o stvarnom obimu uve-ćanja posebne imovine, koji u konkretnom slučaju nije doveo do takvih ekonomskih promena u sta-nju i vrednosti posebne imovine da ono prestavlja novu imovinu, u kom slučaju bi tužilja imala pra-vo na stvarnopravni zahtev.

Nasuprot tome, konkretna ulaganja imala su za cilj poboljšanje uslova života i rada. To zahtevu tužilje, uz postojanje 20,2% zajedničkog uvećanja, daje obligacionu prirodu.

Iz tih razloga je sud zahtev tužilje odbio. (Iz presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 186/2012 od 18.10.2012. godine)

228833.. Da li je reč o neznatnom ili znatnom uvećanju posebne imovine jednog supružnika za-

visi od obima i visine ulaganja i vrednosti imovine pre i posle izvršenih ulaganja.

Iz obrazloženja:

Odredbe Porodičnog zakona primenjuju se i na porodične odnose koji su nastali do dana počet-ka njegove primene - član 357. Porodičnog zakona.

Ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do znatnog uvećanja vrednosti po-sebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu - član 170. stav 2. Porodičnog zakona.

Dakle, bez obzira što kuća i zemljište na kojem se ona nalazi predstavljaju posebnu imovinu jednog od supružnika tj. supružnika tužene, u smislu odredbe člana 168. stav 1. Porodičnog za-kona, koju je on stekao nasleđem pre sklapanja braka sa tuženom, s obzirom na nesporno utvr-đeno znatno povećanje njene vrednosti do koje je došlo tokom trajanja zajedničkog života u bra-ku sa tuženom (a koja činjenica među strankama i nije sporna) - to, suprotno navodima žalbe tu-žilje, tužena ima pravo na utvrđenje svog udela u toj imovini srazmerno svom doprinosu.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 13376/2010 od 07.12.2012. godine)

228844.. Onaj supružnik, čijim radom je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do

neznatnog uvećanja vrednosti posebne imovine drugog supružnika, ima pravo na potraži-


- 163 -

vanje u novcu srazmerno svom doprinosu. Ukoliko je došlo do znatnog uvećanja vrednosti posebne imovine – tada ima samo pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud će pri ponovnom odlučivanju imati u vidu da se, prema odredbi člana 177. Po-

rodičnog zakona, deobom zajedničke imovine koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajed-nice života, koja odredba se primenjuje i kada se radi o sticanju u porodičnoj zajednici, saglasno od-redbi člana 195. istog Zakona, smatra utvrđivanje suvlasničkog odn. supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini.

Ovu deobu, ako se supružnici ne mogu sporazumeti, saglasno odredbi člana 180. ovog Zakona, vrši sud.

Pravo na potraživanje u novcu srazmerno svom doprinosu ima samo onaj supružnik čijim radom je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do neznatnog uvećanja vrednosti posebne imovine dru-gog supružnika, a ukoliko je došlo do znatnog uvećanja vrednosti posebne imovine samo pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu, saglasno odredbi člana 170. Porodičnog zakona.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 10271/2010 od 06.10.2011. godine)

POJAM ZAJEDNIČKE IMOVINE - STICANJE (Član 171. Porodičnog zakona)

228855..

Stan koji dobije od svog preduzeća jedan bračni drug, predstavlja zajedničku imovinu oba bračna druga jer je isti dobijen na korišćenje za vreme braka, za sve članove domaćinstva i ot-kupljen je tokom trajanja bračne zajednice.

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja i tuženi su zaključili brak 23.02.1987. godine. Brak stranaka je razveden presudom Opštinskog suda u L. presudom P. br. 3662/02 od 08.08.2003. godi-ne. Predmetni stan u ul. Kralja Petra I br. 18/18 u L., površine 53m2, tužilja je dobila od SIZ-a stano-vanja L. dana 15.09.1989. godine i isti otkupila na osnovu ugovora o otkupu stana na otplatu br. 469 od 29.09.1992. godine zaključenim sa fondom PIO, filijala L. Stan je u celosti otplaćen na osnovu aneksa ugovora o otkupu stana na jednokratno br. 469 od 17.09.1993. godine. Od početka braka stranke su bile u radnom odnosu, tužilja je bila zaposlena u fondu PIO filijala L. a tuženik u DP "Jug" iz L. U spornom stanu tužilja i tuženi su živeli zajedno sa svojim sinom i nakon razvoda na-stavili su da žive zajedno u spornom stanu. Pre useljenja u stan stranke su živele u privremenom montažnom objektu koji je bio vlasništvo opštine L. s tim što je jednu dograđenu sobu, koju je iz-gradio prethodni korisnik stana, tuženi otkupio 1983. godine. Nakon zaključenja braka stranke su dogradile pretsoblje i kupatilo. Sve dograđene prostorije prilikom iseljenja iz navedenog stana, tuže-ni je prodao novom korisniku privremenog montažnog objekta.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava, odredbi čl. 171. i 180. Porodičnog zakona utvrdio da predmetni stan predstavlja zajedničku


- 164 -

imovinu bračnih drugova jer je isti dobijen na korišćenje za vreme braka, za sve članove poro-dičnog domaćinstva i otkupljen je tokom bračne zajednice pa isti predstavlja zajedničku imovi-nu bračnih drugova. Prilikom utvrđivanja suvlasničkih udela prvostepeni sud je cenio nalaz ve-štaka finansijske struke kojim je utvrđeno da je tužilja ostvarivala nešto veću zaradu u odnosu na tuženog, kao i da je tuženi uložio i svoju posebnu imovinu od prodaje dograđenog dela stana u kome su stranke stanovale do dobijanja spornog stana, te je pravilno našao da doprinos tužilje u sticanju spornog stana iznosi 3/5, a doprinos tuženog 2/5. Shodno utvrđenom činjeničnom sta-nju prvostepeni sud je stavom osam izreke pravilno utvrdio protivtužiocu pravo svojine na 2/5 idealne od spornog stana.

Neosnovani su žalbeni navodi tužilje da je stan otkupljen od njenih sopstvenih sredstva, jer za takvu tvrdnju tužilja nije pružila dokaze. Osim toga, stan je otkupljen septembra 1993. godine u vre-me hiperinflacije, za simboličan novčani iznos, te nije bilo potrebe da tužilja pozajmljuje novac od trećih lica za otkup spornog stana a i u slučaju da je novac za otkup stana uzet na zajam, novac je vraćen od zajedničkih sredstava bračnih drugova, tako da sporni stan predstavlja zajedničku imovi-nu parničnih stranaka.

S obzirom da je tuženom utvrđeno prvo susvojine na spornom stanu sa udelom od 2/5, to je prvostepeni sud pravilo odbio tužbeni zahtev tužilje kojim zahteva da se tuženi iseli iz spornog stana. Suvlasnik ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmer-no svom delu, ne povređujući pravo ostalih suvlasnika, shodno čl. 14. Zakona o osnovama svo-jinskopravnih odnosa.

Nisu osnovani ni žalbeni navodi kojim tužilja ističe da je trećim licima vraćala isplate u ukup-nom iznosu od 7.500 EVRA, na ime povraćaja duga tuženog nastalog od kockanja. Tužilja nije na-vela nijedno lice kome je isplatila navodni dug tuženog, niti dostavila priznanice o izvršenim ispla-tama, te ni na koji način nije dokazala da je vršila isplate trećim licima na ime povraćaja tuženiko-vog duga. Tokom postupka saslušani su svedoci od kojih je tužilja uzimala novac na zajam ali su isto tako saslušani svedoci kojima je tužilja davala novac na zajam, što je krajnje nelogično da tuži-lja istovremeno uzima i daje novac na zajam, pa je prvostepeni sud pravilno cenio i iskaze sasluša-nih svedoka kada je našao da su isti bez uticaja na odluku suda u ovoj parnici jer ne predstavljaju dokaz o isplati duga trećim licima. Prvostepeni sud je stavom dva izreke, imajući u vidu pravila o teretu dokazivanja u smislu čl. 224. ZPP, pravilno odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tužbeni isplati iznos od 7.500 EVRA u dinarskoj protivvrednosti. Tužilja u žalbi ne ističe nove činjeni-ce niti predlaže nove dokaze u smislu čl. 359. ZPP, već ponavlja činjenice koje je iznela tokom postupka i koje je prvostepeni sud pravilno cenio, pa je Apelacioni sud i u ovom delu žalbu tužilje odbio kao neo-snovanu a prvostepenu presudu potvrdio u stavu dva izreke.

(Iz presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2234/11 od 29.03.2012. godine)

228866.. U situaciji postojanja zajedničke svojine supružnika, svaki supružnik - kao zajedničar, ima

pravo svojine koje se prostire na celu stvar, pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajednič-koj imovini jednaki, a deoba se vrši po pravilima koja važe za deobu susvojine ili na osnovu do-govora ili sudskim putem.


- 165 -

Iz obrazloženja: Naknadno uređenim predlogom izvršni poverilac je podneo zahtev za promenu sredstva izvršenja (bu-

dući da je račun izvršnog dužnika u blokadi od 27.01.2009. godine) i to prodajom označene nepokretnosti i namirenjem izvršnog poverioca iz iznosa dobijenog njenom prodajom. Uz predlog je dostavio izvod iz Ka-tastra nepokretnosti, kao dokaz da je izvršni dužnik nosilac prava svojine na oznacenom stanu.

Uz žalbu, izvršni dužnik je dostavio Ugovor o zakupu predmetnog stana od 05.04.2007. godine. Prema članu 6. ovog ugovora, izvršni dužnik, kao zakupac, koristi stan zajedno sa članovima poro-dičnog domaćinstva, i to suprugom i dvoje dece. Pored toga, uz žalbu je dostavljen i Ugovor o otku-pu predmetnog stana od 09.08.2007. godine, koji je i bio pravni osnov za upis prava svojine na predmetnom stanu u Katastar nepokretnosti.

Relevantne odredbe: Imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja nji-

hovu zajedničku imovinu i supružnik ne može raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini, niti ga može opteretiti pravnim poslom - član 171. i član 174. stav 3. Porodičnog zakona.

Smatra se da su supružnici izvršili deobu zajedničke imovine ako su u javni registar prava na nepokretnostima upisana oba supružnika kao suvlasnici na opredeljenim udelima, a smatra se da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, a pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki - član 176. i član 180. Porodičnog zakona.

Proizilazi, dakle, da se imovina stečena u braku smatra zajedničkom imovinom, da je zasnovana zakonska pretpostavka da su udeli supružnika jednaki, iz čega se može zaključiti da se imovina ste-čena u braku tretira kao susvojina. Stoga, u situaciji postojanja zajedničke svojine supružnika, svaki supružnik - kao zajedničar, ima pravo svojine koje se prostire na celu stvar, pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, a deoba se vrši po pravilima koja važe za deobu su-svojine ili na osnovu dogovora ili sudskim putem.

(Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Iž. 680/11(1) od 30.03.2011. godine)

228877.. Imovina stečena u braku zajedničkim sredstvima predstavlja zajedničku imovinu.

Iz obrazloženja:

Tužilja i tuženi su - prema utvrđenom činjeničnom stanju - živeli u vanbračnoj zajednici od 1958. do 1962. godine, brak su zaključili 1962. godine. Pravnosnažnom presudom njihov brak je razveden 06.09.1982. godine. Nemaju dece. U momentu faktičkog prestanka bračne zajednice, tuži-lja je potpisala izjavu (16.04.1982. godine) kojom je potvrdila da je svu imovinu stečenu za vreme trajanja braka stekao tuženi i da ona nema nikakvih potraživanja.

Obe stranke su bile zaposlene (tužilja od februara 1962. godine, a tuženi od 1958. godine). U toku postupka pred nižestepenim sudovima utvrđeno je koju su imovinu - pokretne stvari i nepo-

kretnosti stekle parnične stranke. Doprinos stranaka u sticanju imovine utvrđen je iz nalaza i mišljenja veštaka prema kome je doprinos tužilje 44% a tuženog 56%.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijal-no pravo zaključujući da imovina koja je stečena radom u toku trajanja bračne zajednice pred-stavlja njihovu zajedničku imovinu na osnovu člana 171. Porodičnog zakona. Pri tome su pra-vilno prema mišljenju i nalazu veštaka odredili udeo parničnih stranaka na osnovu člana 180. stav 4. istog Zakona.


- 166 -

Izjava tužilje od 16.04.1982. godine (kojom priznaje da je svu imovinu stekao tuženi) nije rele-vantna s obzirom na okolnosti u kojima je data, a koje su nižestepeni sudovi pravilno cenili. Zato to, suprotno revizijskim navodima, nema uticaja na drugačiju odluku po pitanju doprinosa parničnih stranaka u sticanju zajedničke imovine.


228888.. Ukoliko tužilja za života supruga nije tražila utvrđenje udela u sticanju zajedničke bračne

tekovine, ona u parnici ne može uspešno isticati zahtev (podnet sudu nakon sprovedenog po-stupka raspravljanja zaostavštine pok. supruga u kome tužilja nije tražila izdvajanje svog de-la) za utvrđenje prava svojine na nepokretnosti po tom osnovu, a upisane u javne knjige is-ključivo na ime pokojnog supruga.

Iz obrazloženja: Ugovorom o poklonu u korist jedne imenovane ćerke –prvotužene na nepokretnost u konkretnom

slučaju - koja je bila predmet nasleđivanja, a potom i predmet osporenog ugovora o poklonu - zaista predstavlja zajedničku tekovinu tužilje i njenog pokojnog supruga, na koga je bila uknjižena u celini. Međutim, za života svog supruga tužilja nije tražila izmenu tog zemljišno-knjižnog stanja, a ni u osta-vinskom postupku posle njegove smrti nije tražila izdvajanje svog dela, stečenog u bračnoj zajednici.

Nasuprot tome, u postupku raspravljanja zaostavštine svog supruga, tužilja i tužene (njene ćerke) prihvatile su se nasleđa u visini svog zakonskog dela (od po 1/3). Tužilja je potom tim svojim delom raspolagala i na taj način jasno je iskazala volju da joj taj svoj deo pokloni, zadržavši pravo doživot-nog plodouživanja na celoj nepokretnosti.

Dakle, parnične stranke su posle okončanog ostavinskog postupka izvršile deobu zaostavštine i deo-bu zajedničke tekovine tužilje i njenog supruga, na način da ova ćerka – prvotužena postane vlasnik cele te nepokretnosti. Pri tome, osporeni ugovor o poklonu u odnosu na drugu imenovanu ćerku - tuženu je i simulovani pravni posao - prikriva kupoprodajni ugovor (jer joj je prvotužena isplatila 21.000 DEM). Pošto je cela kuća procenjena na oko 25.000 DEM, time je praktično isplaćen i deo tužilje. Ta činjenica, međutim, u ovom slučaju (s obzirom na postignuti sporazum parničnih stranaka) je bez značaja.

Što se tiče opoziva ugovora o poklonu zbog neblagodarnosti prvotužene, nižestepeni sudovi pra-vilno zaključuju da uslovi propisani pravnim pravilima iz člana 567. bivšeg Srpskog građanskog zako-nika nisu ispunjeni.

Naime, ovaj razlog za opoziv ugovora o poklonu može biti ispunjen samo u slučaju velike odn. grube neblagodarnosti poklonoprimca, koja se manifestuje takvim svesnim ponašanjem koje ugrožava ličnost ili imovinu poklonodavca. To može biti i takvo ponašanje koje prema društvenim merilima i pravilima morala predstavlja teže ogrešenje o obavezu zahvalnosti prema poklonodavcu, ali ne i obič-na nezahvalnost, koja se sankcioniše samo moralnim, a ne i pravnim normama.

U ovom slučaju, suština je u konfliktu i netrpeljivosti, koji postoje između tuženih - ćerki tužilje. Upravo to se odrazilo i na odnos tužilje prema prvotuženoj. Međutim u odnosu na tužilju - poklono-davca, ova tužena - poklonoprimac nije ispoljila grubu neblagodarnost na način koji bi vodio opozivu ugovora o poklonu. Tim pre, što na celoj poklonjenoj nepokretnosti tužilja ima pravo doživotnog plo-douživanja, a što ova tužena nikada nije ni dovodila u pitanje.



- 167 -

228899.. Stranke su, nakon razvoda braka, pred sudom zaključile poravnanje i podelile svoju za-

jedničku imovinu. Tužilja se tom prilikom odrekla bilo kakvog potraživanja od tuženika po tom osnovu. U sadašnjoj parnici tužilja potražuje od tuženika deo ušteđevine stečene u braku zajedničkim radom. Njen tužbeni zahtev se odbija kao neosnovan.

Iz obrazloženja: Dokazima je prvostepeni sud utvrdio da se ne radi o ušteđevini kao posebnoj imovini tuži-

lje, već o zajedničkoj imovini. S obzirom na sadržinu sudskog poravnanja, shodno čl.171. st.1. Porodičnog zakona, pravilno je primenjeno materijalno pravo te se žalba punomoćnika tužilje pokazuje neosnovanom.

(Iz presude Okružnog suda u Užicu, Gž. 739/06)

229900.. Ako je preduzeće osnovano zajedničkim sredstvima stečenim u toku trajanja braka stvar

koja je pribavljena sredstvima obezbeđenim iz prihoda preduzeća koje se vodi na jednog bračnog druga, predstavlja bračnu tekovinu.

Iz obrazloženja: Bez obzira što je sredstva za kupovinu vozila obezbedio profit preduzeća koje se vodilo na tuže-

nog, prvostepeni sud nalazi da je sticanje vozila rezultat bračne tekovine. Ovo zbog toga, što je preduzeće osnovano zajedničkim sredstvima u toku trajanja braka, što je tuži-

lja u jednom periodu radila u preduzeću i što je angažovanje tuženog u radu preduzeća svakako moralo, sa druge strane, da poveća i angažovanje tužilje u vođenju zajedničkog domaćinstva.


229911.. Merodavne okolnosti za određivanje udela bračnih drugova u zajedničkoj imovini su

ne samo zarada i drugi prihodi svakog bračnog druga, već i pomoć jednog bračnog druga drugome, staranje o deci, o vođenju domaćih poslova, staranje i održavanje imovine i sva-ki drugi oblik rada i saradnje u upravljanju, održavanju i povećanju zajedničke imovine.

Iz obrazloženja: Odredbom člana 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima propisano je da je imovina,

koju su bračni drugovi stekli radom u toku bračne zajednice, njihova zajednička imovina. U smislu odredbe člana 327. istog Zakona, bračni drugovi mogu u svako doba sporazumno izvršiti deobu zajedničke imovine, a u slučaju da do sporazuma ne dođe, koliki je udeo svakog bračnog druga u zajedničkoj imovini određuje sud prema njegovom doprinosu ocenjujući sve okolnosti.


- 168 -

Pri tome će se, shodno odredbi 328. navedenog Zakona, voditi računa ne samo o ličnom dohot-ku i drugim prihodima svakog bračnog druga, već i o pomoći jednog bračnog druga drugome, staranju o deci, o njihovom vođenju domaćih poslova, stvaranju i održavanju imovine i o sva-kom drugom obliku rada i saradnje u upravljanju, održavanju i povećanju zajedničke imovine. Ove okolnosti drugostepeni sud je cenio i pravilno odredio udeo tužilje i tuženog u sticanju za-jedničke imovine predmetnog stana. Stoga navodi revizije, kojima se osporava ovakav zaključak okružnog suda, nisu osnovani.

(Iz presude Vrhovnog suda, Rev. br. 2379/05)

229922.. Ukoliko za vreme trajanja bračne zajednice ne dođe do uvećanja ni pokretne ni nepokretne

imovine supruga, posle razvoda braka, nema pravo na novčani iznos na ime sticanja u pokretnoj i nepokretnoj imovini bračne zajednice.

Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u G. M., P. br. 476/04, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje

prema tuženiku, kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužilji na ime njenog doprinosa u sticanju pokretne i nepokretne imovine za 15 godina bračne zajednice isplati navedeni novčani iznos sa zakon-skom zateznom kamatom.

Presudom Okružnog suda u Č., Gž. br. 752/05 odbija se kao neosnovana žalba tužilje, i presuda Opštinskog suda u G. M., P. br. 476/04 potvrđuje.

Prvostepeni sud je na osnovu izvesnih dokaza, koje je cenio u smislu člana 8. ZPP, potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje koje je od odlučnog značaja u ovoj pravnoj stvari, i na isto pravil-no primenio materijalno pravo.

Pravilnom ocenom izvedenih dokaza, prvostepeni sud je utvrdio da tužilja nema pravo na naknadu za uloženi rad za obavljanje poslova u zajedničkom domaćinstvu i na imovini sada pok. R. V. u toku tra-janja bračne zajednice, jer se imovina kako pokretna tako i nepokretna za to vreme nije uvećala.

Žalbenim navodima se pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje koje je od odlučnog zna-čaja u ovoj pravnoj stvari, a na koje je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo – ne dovodi u sumnju.


229933.. Stan koji je jedan bračni supružnik otkupio na osnovu saglasnosti nosioca stanarskog

prava, ne ulazi u režim zajedničke imovine bračnih supružnika, pa u slučaju razvoda bra-ka, drugi bračni supružnik ne stiče pravo susvojine na tom stanu.

Iz obrazloženja: Stranke su, kako je utvrđeno u sprovedenom postupku, zaključile brak 1982. godine. Sa roditeljima

tuženog su se 1985. godine uselili u naznačeni sporni stan, koji je otac tuženog dobio kao zamenu za


- 169 -

srušenu kuću na kojoj je bio suvlasnik. U ugovor o korišćenju spornog stana na kome je nosilac stanar-skog prava bio otac tuženog, kao članovi domaćinstva uneti su majka tuženog, tuženi i tužilja.

U vreme otkupa 1993. godine, tuženi je, uz saglasnost oca kao nosioca stanarskog prava, otku-pio stan na svoje ime.

Putničko vozilo "Jugo koral 65", koje je tuženom kupio njegov otac 1986. godine, nakon tri go-dine po principu "staro za novo" zamenjen je za sporni automobil "Jugo koral 65", a razliku u ceni platila je majka tužilje.

Na tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužilji po osnovu bračne tekovine priznato 1/2 idealnog dela na spornom putničkom vozilu, te je pravilno pre-ko dosuđenog dela njen tužbeni zahtev za sporno vozilo odbijen.

Pravilno su nižestepeni sudovi na osnovu utvrđenih činjenica zaključili da predmetni stan ne predstavlja zajedničku imovinu bračnih drugova u smislu člana 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima, pa su pravilno tužbeni zahtev tužilje, za utvrđenje da je po osnovu bračne tekovine posta-la suvlasnik na predmetnom stanu, odbili kao neosnovan.

Predmetni stan je po osnovu eksproprijacije dodeljen ocu tuženog kao nosiocu stanarskog pra-va, a u ugovor o korišćenju stana kao članovi domaćinstva uneti su majka tuženog, tuženi i tužilja. Kako je tuženi uz saglasnost svoga oca kao nosioca stanarskog prava otkupio predmetni stan, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova, da tuženi nikada nije bio nosilac stanarskog prava niti zaku-pac spornog stana, da tužilja kao njegov bračni drug stoga nije mogla ući u krug lica koja bi imala pravo otkupa stana pod uslovima utvrđenim Zakonom o stanovanju, te da stoga predmetni stan nije stečen radom i ne predstavlja zajedničku imovinu tužilje i tuženog.

Otkupna cena stana, u slučaju spora između stranaka je obligaciono-pravnog karaktera a ne stvarno-pravnog, pa je stoga neosnovano isticanje u reviziji tužilje da su nižestepeni sudovi pogre-šno primenili materijalno pravo kada su njen zahtev za sticanje susvojine na predmetnom stanu po osnovu bračne tekovine odbili.


229944.. Otkupom stana u toku trajanja bračne zajednice, od strane jednog bračnog druga koji je

ugovorni nosilac stanarskog prava, pod uslovima iz Zakona o stambenim odnosima, odnosno Zakona o stanovanju, pravo na stan ulazi u režim imovine koju su bračni drugovi stekli za vreme trajanja bračne zajednice koja je njihova zajednička svojina u smislu člana 321. Zako-na o braku i porodičnim odnosima.

Iz obrazloženja: Tuženi je kao ugovorni nosilac stanarskog prava, koje je stekao pre zaključenja braka, u toku

trajanja bračne zajednice između stranaka, zaključio ugovor o otkupu stana, pre pravnosnažnosti presude o razvodu braka. Zakonitim useljenjem u sporni stan od strane tužilje pošto je zaključila brak sa tuženikom, 12.11.1983. godine, i ona je postala ugovorni nosilac stanarskog prava kao brač-ni drug tuženog, pa su stranke u to vreme, postali sunosioci stanarskog prava.

Tuženi je kao ugovorni nosilac stanarskog prava zaključio ugovor o otkupu stana, pre nego što je pravnosnažnom presudom brak stranaka razveden. Između stranaka je nesporno da u vanparničnom po-stupku tužilac nije tražio da se utvrdi da on ostaje jedini nosilac stanarskog prava ili prava zakupa.


- 170 -

U toku trajanja bračne zajednice tužilja je sa maloletnim detetom otišla za inostranstvo, gde se zaposlila, gde je nakon toga došao i tuženi, a brak između njih još uvek nije bio razveden.

Uzimajući u obzir navedene činjenice, otkupom stana u toku trajanja braka od strane jednog bračnog druga - tuženog, koji je ugovorni nosilac stanarskog prava, pod uslovima iz Zakona o stam-benim odnosima, odnosno Zakona o stanovanju, pravo na stan ulazi u režim imovine koju su bračni drugovi stekli u toku trajanja bračne zajednice, i koja je njihova zajednička imovina u smislu odred-bi člana 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima.

Zato, tužilja kao drugi bračni drug ima pravo da traži da se utvrdi njeno pravo svojine u sticanju spornog stana, jer tuženi kao bračni drug koji je zaključio ugovor o otkupu stana ne bi mogao da raspolaže bez saglasnosti tužilje - drugog bračnog druga svojim udelom u nepodeljenoj zajedničkoj imovini, u smislu odredbe člana 323. Zakona o braku i porodičnim odnosima.

Na osnovu toga, bez značaja je visina doprinosa tuženika i tužilje u odnosu na sticanje spornog sta-na, po osnovu ostvarenih prihoda tokom trajanja njihove bračne zajednice, a s obzirom na zakonom pro-pisani način sticanja svojine na stanu otkupom.

Znači, radi se o sticanju u jednakim udelima tužilje i tuženika od po 1/2, što se osnovano isti-če u žalbi tužilje.

(Iz presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 2665/05)

229955.. U slučaju da je jedan bračni drug raspolagao zajedničkom imovinom bez saglasnosti

drugog bračnog druga, ugovor o doživotnom izdržavanju nije ništav u delu u kome je taj bračni drug raspolagao svojim udelom u zajedničkoj imovini.

Iz obrazloženja: Otac tužene, kao primalac izdržavanja, se osporenim overenim ugovorom o doživotnom izdrža-

vanju obavezao da će tuženoj, kao davaocu izdržavanja, ostaviti stan bliže opisan u ugovoru, a koji je u trenutku zaključenja ovog ugovora predstavljao bračnu tekovinu tužilje i sada pokojnog oca tu-žene. Utvrđeno je da tužilja nije dala saglasnost za zaključenje navedenog ugovora.

Na osnovu toga, nižestepeni sudovi zaključuju da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju ništav, u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je protivan prinudnim pro-pisima, odnosno odredbi člana 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Zbog toga je tužiljin zahtev usvojen u celosti.

Po nalazu Vrhovnog suda, u nižestepenim presudama je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega su obe odluke ukinute.

Stan kojim je raspolagano spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju ulazi u režim zajednič-ke imovine stečene u braku tužilje i sada pokojnog primaoca izdržavanja, u smislu člana 321. Zako-na o braku i porodičnim odnosima. Zbog toga, bračni drug tužilje koji je zaključio ugovor, shodno članu 323. istog zakona, nije mogao raspolagati celokupnom imovinom bez saglasnosti drugog bračnog druga. Međutim, mogao je raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini koji je odrediv, pa se zato ne može smatrati da je ceo ugovor o doživotnom izdržavanju ništav.



- 171 -

229966.. U izvršenju obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju tužilja i njen sada pokojni

suprug nisu učestvovali, pa nepokretna imovina koju je primalac izdržavanja preneo u svojinu tužiljinom suprugu - kao davaocu izdržavanja, i to još u vreme zaključenja ovog ugovora ne ulazi u režim zajedničke imovine tužilje i njenog pokojnog supruga. Imajući to u vidu, nije ništav pravni posao (u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima) ugovor o poklonu kojim je tužiljin suprug stečenu nepokretnu imovinu poklonio svome si-nu. Ovo zbog toga što njime nisu povređena svojinska prava tužilje, jer ona takva prava nije ni stekla.

Iz obrazloženja: Sa svojim sada pokojnim ocem, sada pokojni tužiljin suprug, a otac tuženog, zaključio je ugovor

o doživotnom izdržavanju februara meseca 1994. godine. Na ime naknade za primljeno izdržavanje, primalac izdržavanja je svome sinu - davaocu izdržavanja preneo u svojinu naznačene nepokretne i pokretne stvari. Tužiljin sada pokojni suprug je (marta 1997. godine) zaključio ugovor o poklonu sa svojim sinom - u ovom sporu tuženim, i istim mu preneo u svojinu sve nepokretnosti koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju.

Tužilja i njen sada pokojni suprug (preminuo oktobra meseca 1998. godine), živeli su u zajednič-kom domaćinstvu sa primaocem izdržavanja i njegovom suprugom do decembra 1994. godine. Tada su se iselili iz kuće koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, a u kuću se uselio tuženi sa svojom porodicom, koji je preuzeo brigu i staranje o primaocu izdržavanja - svom dedi, sve do njegove smrti 1996. godine.

Tuženi se o svom pokojnom dedi brinuo u svoje ime i za svoj račun, a delom i u ime i za račun svog oca, zbog čega ga je otac isključivo i pozvao da živi u zajedničkom domaćinstvu sa svojim po-kojnim dedom.

Tužilja i njen pokojni suprug su primaoca izdržavanja samo povremeno posećivali vikendom. Na ovako utvrđeno činjenično stanje, primenom odredaba čl. 321., 323. i 324. Zakona o braku i

porodičnim odnosima, nižestepeni sudovi su zaključili da imovina koja je predmet ugovora o doži-votnom izdržavanju ne predstavlja zajedničku imovinu tužilje i njenog supruga, jer tužilja nije uče-stvovala u izvršenju obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju.

Po oceni revizijskog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da predmetna imovina ne ulazi u režim zajedničke imovine tužilje i njenog pokojnog supruga. Zbog toga tužilja, po ovom osnovu, nije mogla steći pravo svojine na predmetnoj imovini, pa raspolaganjem predmet-nom imovinom ugovorom o poklonu tužiljinog sada pokojnog supruga kao poklonodavca u ko-rist tuženog kao poklonoprimca i nisu povređena svojinska prava tužilje. Ona ih nije ni imala.

Nižestepeni sudovi pravilno su odlučili kada su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje prava su-svojine na predmetnoj imovini po osnovu zajedničkog sticanja u braku i za poništaj ugovora o poklonu, jer nije zaključen suprotno odredbi člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.


229977.. Zajednička imovina bračnih drugova zavisi i od njihovog učestvovanja u sticanju sredstava.


- 172 -

Iz obrazloženja: Revizijski navodi da je N. Ć. označavanjem tužene kao vlasnika deviznih sredstava poklonio joj

novčana sredstva na tim računima nisu osnovani. Tužena i N. Ć. su zajedno bili vlasnici računa i oboje su imali status poverilaca uloga sa pravom da samostalno raspolažu ulozima. Kako N. Ć. nije preneo štedne uloge isključivo na tuženu, jer je i on ostao vlasnik uloga, ne može se smatrati da je novčana sredstva na ulozima poklonio tuženoj, a kako tužena nije učestvovala u sticanju tih sredsta-va ona ne predstavljaju zajedničku imovinu u smislu člana 321. st. 1. i 2. Zakona o braku i porodič-nim odnosima.


229988.. Imovina primljena po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju predstavlja zajedničnu

imovinu supružnika, ako je u izvršavanju obaveze davanja izdržavanja učestvovao, pored ugovornog davaoca, i njegov bračni drug, a imovina predstavlja naknadu za pružene usluge izdržavanja i rezultat je rada oba bračna druga, bez obzira na oblik pružanja usluga izdrža-vanja, vrstu konkretnih poslova i njihovu vrednost.

Iz obrazloženja: Ako su se oba bračna druga, izvršavajući obaveze izdržavanja prema primaocu izdržavanja, po-

našali kao jedna ugovorna strana i angažovali se u svim poslovima savesno prema drugom saugova-raču, a solidarno u međusobnom odnosu kao bračni drugovi koji dele sve obaveze domaćinstva, pa i ovu prema trećem licu preuzetu ugovorom - onda je opravdano da se takva uzajamna solidarnost u izvršavanju obaveza vrednuje kroz njihov jednak doprinos u sticanju imovine. Ovo bez obzira ko je od njih, zbog posebnog odnosa sa primaocem izdržavanja, sa njim zaključio ugovor i bez obzira na njihov pojedinačni doprinos u sticanju preostalih dobara zajedničke imovine. To proizilazi iz priro-de ugovora o doživotnom izdržavanju, kao teretnog ugovora kojim se imovina stiče kao naknada za učinjene usluge različitih oblika pomaganja i izdržavanja primaoca izdržavanja

U ovakvoj situaciji, dakle, postoji jednak doprinos i jednak suvlasnički udeo naznačenih strana-ka na imovini stečenoj po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju.

(Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 2576/03)

229999.. Stan otkupljen za vreme trajanja braka predstavlja njihovu bračnu tekovinu.

Iz obazloženja: Nakon što je razmotrio dostavljene spise, a polazeći od navoda zahteva za zaštitu zakonitosti,

ovaj sud je zaključio da je isti osnovan. Prema saglasnom utvrđenju sudova stranke su u po 1/... za-konski naslednici pokojnog G. koji je po ugovoru od 4.02.1992. godine za vreme trajanja braka sa tužiljom otkupio sporni stan, ali otkupnu cenu stana nije platio s obzirom da je ista na osnovu od-redbi člana 21. stav 2. tačka 2. Zakona o stambenom obezbeđenju JNA ("Sl. list SFRJ", broj 84/90) plaćena kroz obračunat valorizovani iznos sredstava doprinosa za stambenu izgradnju koji je platio


- 173 -

ostaviočev poslodavac. Pri takvim okolnostima drugostepeni sud nije zakonito postupio kada je o tužbenom zahtevu tužioca odlučio na napred navedeni način, tj. kad je tužilji priznato pravo svojine u delu od 1/2 samo po osnovu nasleđa a ne i po osnovu bračne tekovine.

Sporni stan je otkupljen za vreme tužiljinog braka sa ostaviocem, pa sledom toga u smislu od-redbi člana 321. stav 1. i 2. zakona o braku i porodičnim odnosima ("Sl. glasnik SRS", broj 22/80) predstavlja njihovu bračnu tekovinu i za tužiljin udeo u toj tekovini ne ulazi u ostaviočevu zaostav-štinu. Prilikom određivanja veličine udela u toj tekovini u smislu odredbi člana 328. stav 1. navede-nog Zakona ne može se ni jednom od supružnika kao njegov isključivi ili delimični doprinos u sti-canju uzeti pogodnost pri sticanju stana otkupom propisana zakonom, jer nije u pitanju njegov do-prinos u sticanju. To u okolnostima ovog slučaja praktično znači da okolnost da otkupna cena za sporni stan nije plaćena zbog uzimanja u račun plaćenih doprinosa za stambenu izgradnju ne može se smatrati ni delimično ni isključivo ostaviočevim doprinosom pri sticanju spornog stana otkupom, pa se ima uzeti kao da je otkupna cena u celini plaćena zajedničkim sredstvima supružnika. Sledom toga treba utvrditi i sve ostale činjenice od značaja za određivanje veličine udela sticalaca na spor-nom stanu kao bračnoj tekovini tužilje i ostavioca.

(Vrhovni sud Srbije, Gzz. 127/99 od 22.09.1999. godine)

330000.. Bračni drug, koji ulaganjem izvršenim posle prestanka bračne zajednice uveća vrednost stvari

i zajedničke imovine, ako nije postigao sporazum da radove izvede i da za vrednost izvedenih ra-dova uveća svoj suvlasnički udeo na nekretnini, ne stiče stvarno već tražbeno pravo.

Iz obazloženja:

Tužilac je, prema stanju u spisima, isticao da je nakon prestanka bračne zajednice izveo određe-ne radove na zajedničkoj kući, čime je povećao vrednost iste, te nalazi da je njegov udeo u sticanju uvećan i da iznosi 3/4.

U pobijanim presudama se osnovano zaključuje da i za slučaj da je tužilac posle prekida bračne zajednice izveo radove koje navodi, budući da sa tuženom nije postigao sporazum da ove radove izvede i da za njihovu vrednost uveća svoj suvlasnički udeo na zajedničkoj nekretnini, to u takvim okolnostima ovi radovi ne vode sticanju stvarnog prava (svojine na predmetnoj kući), već sticanju tražbenog prava. Bračni drug koji ulaganjem izvršenim posle prestanka bračne za-jednice uveća vrednost stvari i zajedničke imovine, ima pravo da traži da mu drugi bračni drug naknadi deo nužnih i korisnih izdataka, srazmerno svom udelu u toj stvari.

Drugi bračni drug, međutim, može se osloboditi te obaveze ako mu prizna veći udeo u stvari, srazmerno izvršenim ulaganjima.


330011.. Za obaveze koje jedan bračni drug primi prema trećim licima radi podmirenja tekućih po-

treba bračne zajednice, kao i za obaveze koje po opštim propisima terete oba bračna druga, odgovaraju bračni drugovi solidarno.


- 174 -

Iz obazloženja: Odredbom člana 562. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da je zajmoprimac du-

žan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta. Kako je tuženi uzeo u zajam od tužilje iznos od 900 DEM sa rokom vraćanja do 31. marta 1994. godine, te ovaj iznos tužilji nije vratio, pravilno je usvojen tužbeni zahtev tužilje u ovom delu. Zbog toga nisu osnovani navodi revizije da je u ovom delu pobijane presude pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Tačan je navod revizije da je članom 336. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima propisano da za obaveze koje jedan bračni drug primi prema trećim licima radi podmirenja teku-ćih potreba bračne zajednice, kao i za obaveze koje po opštim propisima tereti oba bračna dru-ga, odgovaraju bračni drugovi solidarno, kako zajedničkom, tako i svojom posebnom imovi-nom. Cilj ove odredbe je zaštita poverioca, pa poveriocu pripada pravo izbora prema kom soli-darnom dužniku će ostvarivati svoje potraživanje.


330022.. Neosnovan je tužbeni zahtev tužioca da se tužena iseli iz stana nakon razvoda braka,

jer u konkretnom slučaju radi se o zajedničkoj imovini stečenoj u toku trajanja bračne za-jednice, koja nije podeljena, niti vođena posebna parnica radi utvrđivanja doprinosa u sti-canju imovine na spornom stanu, nakon čega bi se cenila činjenica da li je isti deljiv ili ne.

Iz obazloženja:

Prema utvrđenju suda stranke su živele u bračnoj zajednici od 1989. godine. Tužilac je predmet-ni stan dobio na korišćenje u svojstvu nosioca stanarskog prava 1991. godine. U rešenju o dodeli stana navedeno je da će tužilac stan koristiti sa bračnim drugom ovde tuženom kao i decom koja po-tiču iz njihovog ranijeg braka. Stranke su se u ovaj stan uselile i dalje u istom stanovale. Tužilac je kao ugovorni nosilac stanarskog prava 6.04.1993. godine ovaj stan otkupio. Brak stranaka razveden je pravosnažnom presudom suda 1994. godine. Od januara 1995. godine tužena ovaj stan ne koristi za stanovanje, niti se u istom nalaze njene stvari.

Kako je utvrđeno da je u toku braka do pravosnažnosti presude o razvodu braka tužilac kao ugovorni nosilac stanarskog prava zaključio ugovor o otkupu spornog stana, to je pravilan za-ključak suda da stan ulazi u režim zajedničke imovine bračnih drugova, a prema propisu člana 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima.

Osnovno je pravo svakog zajedničara da stvar drži, ovo pravo se odnosi na celu stvar. Niko od zajedničara u nedostatku sporazuma ne može imati isključivo pravo državine na stvari. Ako se za-jedničari o tome ne mogu sporazumeti mogu da u vanparničnom postupku traže uređenje odnosa ko-rišćenja kao što mogu tražiti deobu zajedničke stvari. Međutim, zajedničari imaju pravo na državin-sku zaštitu u međusobnim odnosima.

Iz izloženog proizilazi da bez sporazuma sa tuženom tužilac ne može imati isključivu državinu na predmetnom stanu, koji predstavlja zajedničku imovinu stranaka.

Kako je utvrđeno da je tužilac isključivi držalac ovog stana i da tuženu onemogućava u dotada-šnjem načinu njegovog korišćenja, u dotadašnjoj sudržavini, to je suđeno pravilnom primenom ma-


- 175 -

terijalnog prava kada je usvajanjem protivtužbenog zahteva obavezan tužilac da omogući tuženoj korišćenje stana, koje pravo je imala do januara 1995. godine, a koje joj tužilac sada uskraćuje. U ta-kvim okolnostima zahtev tužbe ocenjen je pravilno kao neosnovan.


330033.. Imovina koju su bračni drugovi stekli radom u toku bračne zajednice jeste njihova zajed-

nička imovina.

Iz obazloženja: Prema stanju u spisima utvrđeno je da su sada pokojni LJ.B. i O.B. živeli u dugogodišnjoj brač-

noj zajednici koja je prekinuta smrću sada pok. O. 20.11.1987. godine i pok. LJ. 1.05.1978. godine te da u braku nisu imali zajedničke dece. Imovinu koju su pok. O.B. i LJ.B. imali stečena je u toku trajanja bračne zajednice sredstvima ostvarenim ličnim radom i to pokojni LJ. radeći u svojoj struci a pokojna O. radeći privatno kao krojačica, te vođenjem zajedničkog domaćinstva. Pokojni su zajed-nički upravljali i održavali stečenu imovinu.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je pravilnom primenom odredbe člana 321. u vezi člana 328. Zakona o braku i porodičnim odnosima Republike Srbije doneo odluku kao u stavu prvom izreke ožalbene presude. Za svoju odluku prvostepeni sud je dao jasne i uverljive razloge koje je u potpunosti prihvatio i Okružni sud.

Sud je cenio navode žalbe tuženih da je našao da ne dovode u sumnju pravilnost i zakonitost ožalbene odluke. Ovo stoga što je prvostepeni sud pravilno zaključio da su pokojni O. i LJ.B. pod-jednako doprinosili sticanju njihove zajedničke imovine i to na taj način što je sada pokojni LJ.B. ostvarivao dohodak baveći se svojom strukom radeći kao građevinski inženjer, a pokojna O.B. vo-đenjem domaćih poslova, kao i zaradom od šivenja kojim se bavila, a što je potvrđeno iskazom sve-doka R.D. S obzirom na izneto, kao i činjenicu da je bračna zajednica između sada pokojnih LJ. i O.B. trajala oko 40 godina, u toku kojih su sticali zajedničku imovinu, pravilno je prvostepeni sud iz zaostavštine iza pokojnog LJ. B. izdvojio 1/2, kao u stavu prvom izreke u korist O.B. jer se radi o njihovoj zajedničkoj imovini čijem sticanju su doprinosili podjednako.


330044.. Za ostvarivanje prava na udeo u zajedničkoj imovini bračnih drugova - stambenoj zgradi,

neophodan je uslov da su bračni drugovi tu imovinu stekli radom u toku bračne zajednice, a nije dovoljno samo da je sporna imovina stečena za vreme trajanja bračne zajednice.

Iz obazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio da je spornu stambenu zgradu tužena kupila kupoprodajnim ugovo-

rom od 14. januara 1995. godine za kupovnu cenu od 401.000 tadašnjih dinara i isplatila novcem koji je obezbedila njena majka prodajom posebne imovine.


- 176 -

Tužiočeva tvrdnja da je ova kuća kupljena zajedničkim sredstvima stranaka kao bračnih drugo-va ostala je bez uporišta u dokazima. Istina je da su stranke 1950. godine zasnovale vanbračnu za-jedncu, a 1953. godine zaključile brak, ali u tu zajednicu tužilac nije uneo nikakvu posebnu imovi-nu, a iz te kuće i zarade iz radnog odnosa nije bilo moguće obezbediti novčana sredstva za jedno-kratnu isplatu kupovne cene za spornu stambenu zgradu.

Za ostvarivanje prava na udeo u zajedničkoj imovini bračnih drugova neophodan je uslov da su tu imovinu bračni drugovi stekli radom u toku bračne zajednice. Nije, dakle, dovoljno samo to što je sporna stambena zgrada stečena za vreme trajanja bračne zajednice, budući da nije pribavljena nji-hovim zajedničkim radom i sredstvima, već iz drugih izvora, tj. iz posebne imovine tužiljine majke, dakle, na način predviđen stavom 2. člana 320. Zakona o braku i porodičnim odnosima.

(Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. broj 263/97 od 30.12.1997. godine)

330055.. U postupku radi utvrđivanja i podele bračne tekovine, privremena mera u svakom slučaju

mora služiti obezbeđenju potraživanja poverioca odnosno tužioca.

Iz obazloženja:

Prema stanju u spisima tužilja je prvostepenom sudu dana 3. juna 1996. godine podnela tužbu protiv tuženog, a radi utvrđivanja i podele bračne tekovine, kojom tužbom je predložila da sud do-nese presudu kojom će utvrditi da zajedničku bračnu tekovinu stečenu radom za vreme trajanja bra-ka parničnih stranaka čini 1/2 delova imovine bliže navedene u tužbi, između ostalog i jedna polovi-na delova objekta kioska tipa "Kiosk deo 87 C-7" u N. B., u ul. M. P.

U toku postupka tužilja je prvostepenom sudu stavila predlog za određivanje privremene mere kojom će tuženi biti obavezan da tužilji omogući ulazak u posed i nesmetano korišćenje objekta kioska tipa "Kiosk deo 87 C-7" u N.B. u ul. M. P. a radi obavljanja prijavljene delatno-sti STR "Kafa", iz rešenja za privredu i finansije Opštine N. B. br. 313-1436/93 od 23. avgusta 1993. i br. 313-3343/95 od 11. oktobra 1995. godine, a do pravosnažnog okončanja postupka za podelu bračne tekovine uz obrazloženje da tuženi sprečava tužilju da obavlja registrovanu i pri-javljenu delatnost u radnji čiji je ona osnivač, a koju delatnost je obavljala u navedenom kiosku, što je njen jedini izvor prihoda, budući da drugih prihoda nema, niti je u mogućnosti da ih ostvaruje na drugi način. Tuženi je neovlašćeno obavljao delatnost u radnji čiji je ona vlasnik, zbog čega je bila prisiljena da kod nadležnog upravnog organa stavi zahtev za privremeno za-tvaranje radnje, odnosno privremenu obustavu rada, s obzirom da ona kao osnivač radnje odgo-vara celokupnom svojom imovinom, te s obzirom da od momenta prestanka bračne zajednice predmetni lokal isključivo ona koristi i obavlja prijavljenu delatnost.

Odredbom člana 267. Zakona o izvršnom postupku je propisano da se radi obezbeđenja nenov-čanog potraživanja može odrediti privremena mera, ako je poverilac učinio verovatnim postojanje potraživanja i opasnost da će se inače ostvarenje potraživanja osujetiti ili znatno otežati, te da se pri-vremena mera može odrediti i kad poverilac učini verovatnim da je mera potrebna da bi se sprečila upotreba sile ili nastanak nenaknadive štete.

Dakle, prema navedenoj odredbi Zakona o izvršnom postupku, bilo da se privremena mera odre-đuje zbog opasnosti da će se potraživanje poverioca osujetiti ili znatno otežati, bilo sa razloga da bi


- 177 -

se sprečila upotreba sile ili nastanak nenaknadive štete, privremena mera u svakom slučaju mora služiti obezbeđenju potraživanja poverioca odnosno tužioca.

Imajući u vidu napred navedeno, prvostepeni sud će u ponovnom postupku oceniti da li privre-mena mera, kakvu je tužilja tražila, služi obezbeđenju potraživanja tužilje, imajući u vidu da je pred-met spora podela bračne tekovine, te s tim u vezi oceniti ima li osnova za određivanje ovakve pri-vremene mere, ili tužilja svoja eventualna prava u vezi poseda sporne nepokretnosti objekta kioska tipa "kiosk deo 87 C-7" u N. B. može regulisati u posebnom postupku.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 319/97 od 11.03.1997. godine)

330066.. Okolnost da se tužilja u vreme izgradnje kuće nalazila u drugom stanju, sama po sebi ne

može da bude negativna činjenica, jer je tužilja i tada obavljala određene poslove u bračnoj zajednici i domaćinstvu i druge poslove na izradnji ove kuće.

Iz obazloženja: Neprihvatljivi su žalbeni navodi tuženog da je doprinos tužilje u sticanju sporne stambene

zgrade u bračnoj zajednici zanemarljiv, budući da nije ulagala nikakvu svoju posebnu imovinu, a u vreme gradnje spornog objekta bila je u drugom stanju.

Okolnost da se tužilja tada nalazila u drugom stanju, sama po sebi ne može da bude negativ-na činjenica, jer je tužilja i tada obavljala određene poslove u bračnoj zajednici i domaćinstvu i druge poslove na izgradnji ove kuće. Sud je utvrdio na koji način i u kojoj meri je tužilja dopri-nosila sticanju zajedničke imovine, a shodno članu 328. Zakona o braku i porodičnim odnosima, te imajući u vidu pomoć roditelja tužilje i tuženog, utvrdio da je tužilja vlasnik idealne jedne pe-tine sporne stambene zgrade.

(Iz presude Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 1228/95 od 10.04.1996. godine)

330077.. Nije dopušteno izvršenje iselenjem iz stana koji predstavlja zajedničku imovinu bračnih drugo-

va na osnovu izvršne isprave kojom je samo jedan od bračnih drugova obavezan na iselenje. (Okružni sud, Beograd, Gž. 9427/96)

330088.. Sud mora utvrditi tačno sve prihode tužilje i sada pok. B.M. od vremena zasnivanja bračne

zajednice do njegove smrti i nakon toga pouzdano utvrditi doprinos tužilje kao bračnog druga u sticanju spornih stvari.


330099.. Supružnik koji je nakon razvoda braka otplaćivao kredit utrošen za kupovinu pokretnih stvari u

toku trajanja braka, ima samo obligaciono-pravni zahtev prema drugom bračnom drugu. (Okružni sud, Kraljevo, Gž. 1069/95)

]


- 178 -

331100.. Bračnu tekovinu ne može da čini sporni stan, jer je isti stan bračni drug dobio na korišće-

nje kao nosilac stanarskog prava pre zaključenja braka i u toku trajanja braka ga otkupio sa-mo svojim ličnim sredstvima.

Iz obazloženja: Tužilja je tražila da se utvrdi da je predmetni stan deo zaostavštine sada pok. supruge čiji je

bračni drug stan dobio na korišćenje kao nosilac stanarskog prava pre zaključenja braka. U toku tra-janja braka, a na osnovu dokaza koje je sud izveo, utvrđeno je da je u toku trajanja bračne zajednice stan otkupio nosilac stanarskog prava sopstvenim sredstvima, te kao takav predmetni stan otkupio nosilac stanarskog prava sopstvenim sredstvima, te kao takav predmetni stan čini njegovu posebnu imovinu i ne može potpasti pod režim zajedničke imovine bračnih drugova.

(Okružni sud u Kraljevu, Gž. 1289/95)

331111.. Da bi se usvojila predložena privremena mera i tuženi obavezao da preda tužilji predmetni stan u is-

ključivi posed, neophodno je prethodno utvrditi trenutnu stambenu situaciju tužilje i njene dece. (Okružni sud, Beograd, Gž. 11278/94)

331122.. Za punovažnost raspolaganja zajedničkom imovinom, u smislu člana 324. Zakona o braku i po-

rodičnim odnosima, dovoljan je i usmeni sporazum (dogovor) bračnih drugova o tome. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 944/94)

331133.. U zajedničku imovinu bračnih drugova ulazi i stan koji je pre zaključenja braka kupio na kredit

jedan bračni drug ukoliko je uknjižba prava svojine izvršena posle zaključenja braka, pod uslovom da su u nabavci stana, odnosno otplati kredita učestvovala oba bračna druga.


331144.. Kredit podignut i utrošen u toku bračne zajednice za kupovinu stana predstavlja zajednič-

ki doprinos oba bračna druga u sticanju stana.

Iz obrazloženja: Otplata anuiteta iz podignutog kredita samo od jednog bračnog druga nakon raskida bračne za-

jednice, nije od uticaja za ocenu veličine doprinosa drugog bračnog druga u sticanju stana, osim ako bračni drug koji nije učestvovao u otplati kredita drugom bračnom drugu prizna veći udeo u stanu srazmerno izvršenim ulaganjima.


- 179 -

U prvostepenom postupku utvrđeno je da je sporni stan stečen u braku i da je kupljen na kredit. Nakon prestanka bračne zajednice otplaćen je veći deo kredita od strane tužilje.

Prvostepeni sud je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja priznao pravo svojine tužilji na celom stanu, nalazeći da je tužilja stekla stan na osnovu zaključenog ugovora o kupoprodaji i ot-platom pretežnog dela kupoprodajne cene, plaćanjem dospelih anuiteta kredita.

Osnovano se žalbom ističe da se ovakav zaključak suda zasniva na pogrešnoj primeni mate-rijalnog prava, a u vezi s tim i na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju.

Zakonska je pretpostavka da je imovinu koju su bračni drugovi stekli radom u toku bračne zajednice njihova zajednička imovina. Udeo bračnih drugova u zajedničkoj imovini utvrđuje se po članu 329. Zakona o braku i porodičnim odnosima.

Ako jedan od bračnih drugova posle prestanka bračne zajednice iz posebne imovine uveća vred-nost zajedničke imovine, ili ako plati kupljenu stvar na kredit, on ima pravo da mu drugi bračni drug naknadi deo izdataka srazmerno svom udelu u toj stvari. Drugi bračni drug može se osloboditi te obaveze ako mu prizna veći udeo u stvari srazmerno izvršenim ulaganjima, u smislu člana 329. stav 3. Zakona o braku i porodičnim odnosima.

Dakle, samo zato što je tužilja otplatila veći deo kredita nije stekla pravo svojine na celom stanu, jer nijednim zakonskim propisom nije predviđeno da se na ovaj način stiče svojina na nepokretnostima.

(Odluka Okružnog suda u Nišu, Gž. 2085/94)

331155.. Kada je u toku braka, do pravnosnažnosti presude o razvodu braka, bračni drug koji je ugovorni

nosilac stanarskog prava zaključio ugovor o otkupu stana, pravo na stan ulazi u režim zajedničke imovine bračnih drugova.

Drugi bračni drug nema ovlašćenje da traži poništaj ugovora, ali može da traži utvrđivanje svog udela u sticanju.

Kada bračni drug, kao ugovorni nosilac stanarskog prava posle razvoda braka (pre ili u toku vanparničkog postupka za određivanje nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca) zaključi ugovor o otkupu stana, to nije smetnja za vođenje i okončanje vanparničnog postupka, za koji je irelevantna činjenica otkupa.

Ukoliko odlukom suda u vanparničnom postupku, za nosioca stanarskog prava, odnosno zakup-ca bude određen drugi bračni drug, koji nije izvršio otkup, on može tužbom da traži poništaj zaklju-čenog ugovora o otkupu stana, da bi realizovao svoje pravo na otkup.

(Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 21.03.1993. godine)

331166.. Kada je predmet bračne tekovine strani novac, sud može obavezati bračnog druga koji je no-

vac zadržao da isplati drugom bračnom drugu takav novac srazmerno njegovom udelu u sticanju te zajedničke imovine.


331177.. Imovina stečena u toku trajanja bračne zajednice po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju nije

posebna imovina određenog bračnog druga, budući da se radi o sticanju imovine dvostrano teretnim ugovorom.



- 180 -

331188.. Kada je predmet bračne tekovine strani novac sud može obavezati bračnog druga koji je no-

vac zadržao da isplatu bračnom drugu izvrši u devizama, srazmerno njegovom udelu u sticanju zajedničke imovine.


331199.. Kada lica u očekivanju zaključenja braka, kupe automobil uz učešće odgovarajućih posebnih

novčanih sredstava, pa do zaključenja braka ne dođe, onda se pravni odnos povodom kupovine automobila raspravlja kao odnos između suvlasnika, a ne kroz institut sticanja bez osnova.


332200.. Bračni drugovi koji žive u stanu koji je njihova zajednička svojina ili je isključiva svojina jednog od

njih, bez obzira kada je započelo zajedničko korišćenje stana, nemaju stanarsko pravo na tom stanu i po razvodu braka korišćenje istog stana se uređuje prema pravilima imovinskog prava.

(Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, od 26.06.1992. godine)

332211.. Bračni drug koji posle prestanka bračne zajednice sam otplati ostatak kredita utrošenog za iz-

gradnju zajedničke stambene zgrade u toku bračne zajednice ne ističe time povećanje svog svojin-skog udela u tekovini već samo tražbeno pravo da od drugog bračnog druga zahteva isplatu ostatka kredita srazmerno svojinskom udelu u tekovini.


332222.. U slučaju kada je jedan bračni drug posle prekida bračne zajednice zadržao za sebe određe-

ne pokretne stvari, koje predstavljaju zajedničku imovinu, i bio u njihovoj neprekidnoj mirnoj državini najmanje 3 godine, svaki od bračnih drugova može zahtevati da se te pokretne stvari dodele na deo bračnom drugu koji ih je zadržao. Drugi bračni drug nema pravo zahtevati da mu se umesto udela u zadržanim pokretnim stvarima dodeli veći udeo u nepokretnim stvarima, ali ima pravo da zahteva da mu se u ostalim pokretnim stvarima dodeli odgovarajući udeo, ako vrednost tih stvari nije dovoljna da mu se razlika isplati u novcu.


332233.. Kada bračni drugovi kupe stan - garsonjeru i za vreme trajanja braka isplate kupoprodajnu cenu

i postanu suvlasnici stana sa 1/2 idealnih delova, a deo kupoprodajne cene isplate i od pozajmljenih novčanih sredstava, pa po prestanku braka znatan deo pozajmljenih novčanih sredstava vrati jedan od razvedenih bračnih drugova on ima pravo, zbog dugog proteka vremena i inflacije tražiti od dru-gog razvedenog bračnog druga ne iznos sredstava koji je vraćen a koji je sada simboličan već reva-lorizovani iznos primenom načela jednake vrednosti uzajamnih davanja.



- 181 -

332244.. Kad jedan od bračnih drugova nakon prekida bračne zajednice i razvoda braka upotrebi nov-

čana sredstva stečena u bračnoj zajednici za kupovinu ili sticanje imovine, onda drugi bračni drug samim tim što su uložena i njegova sredstva, ne stiče pravo svojine na tu imovinu, već ima samo pravo da po osnovu sticanja ostvaruje pravo svojine na novčanim sredstvima.


332255.. Ušteda od dnevnica sa službenih putovanja u zemlji i inostranstvu predstavlja zajedničku

imovinu bračnih drugova ako je ostvarena u vreme trajanja braka. Ako je predmet bračne teko-vine strani novac, tada sud može obavezati jednog bračnog druga da isplati drugom bračnom drugu njegov udeo u tekovini u stranoj valuti zajedno sa pripadajućom kamatom koja se isplaću-je deviznim štedišama.

(Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 303/89)

332266.. Kada nije sporno da su parničari kao bivši bračni drugovi suvlasnici predmetne porodične stam-

bene zgrade i da je tužilac bez pristanka tužene izvršio izvesne opravke i dogradnju na predmetnoj zgradi koja nije poseban stan, onda prema pravnim pravilima imovinskog prava tužilac nema prava da od tužene traži da mu prizna veći deo od dosadašnjeg na predmetnoj imovini, već ima samo pra-vo da od tužene traži novčanu naknadu za poboljšanje zajedničke imovine.


UPRAVLJANJE I RASPOLAGANJE


332277.. Jedan bračni drug može zaključiti sa bankom ugovor o kreditu i zasnivanju hipoteke

na zajedničkoj imovini bračnih drugova koji su i dalje u bračnoj zajednici.

Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništen je sporazum zaključen

između tuženika o zasnivanju hipoteke na nepokretnosti. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako da je odbio tužbeni zahtev tužioca kao

neosnovan. Iz spisa proizilazi da su stranke bračni drugovi, da je tuženik uzeo kredit kod drugotuženika –

banke i zaključen je sporazum o hipoteci na imovini koja se vodi na tuženika, a radi se o zajedničkoj imovini bračnih drugova. Takođe je utvrđeno da je tužilja znala za preduzetu radnju tuženika i za-ključenje sporazuma.


- 182 -

Prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo nalazeći da ima mesta usvajanju tužbe-nog zahteva zbog toga što se radi o zajedničkoj imovini bračnih drugova.

Odredba člana 325. Zakona o braku i porodičnim odnosima predviđa da bračni drugovi mogu ugovoriti da zajedničkom imovinom upravlja, ili raspolaže jedan od njih, pa u datoj situaciji kako je tužilja bila upoznata sa preduzetom radnjom drugog bračnog druga – tuženika, a i dalje se nalazi u bračnoj zajednici, to se tužbeni zahtev tužioca ima odbiti kao neosnovan.


332288.. U toku trajanja bračne zajednice supružnici su podizanjem kredita kupili stan koji pred-

stavlja njihovu zajedničku imovinu. Jedan od supružnika posle smrti drugog, otplatom preo-stalog kredita ne povećava svoj svojinski udeo već samo stiče tražbeno pravo prema ostalim zakonskim naslednicima umrlog bračnog druga.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiljin suprug kupio je stan po osnovu kredita koji mu je

odobren 18.06.1969. godine. Otplata kredita je počela u novembru 1969. godine i do smrti korisnika kredita – januar 1974. godine, otplaćeno je 10.924,00 tadašnjih dinara, a do 31.03.1989. godine kre-dit je uredno isplaćen u celosti.

Tužilja se za svoga sada pokojnog muža udala 1970. godine i presudom Okružnog suda u B. od 22.09.1977. godine utvrđeno je da je tužilja nosilac prava vlasništva na 6/12 idealnih delova kuplje-nog stana po osnovu bračne tekovine, a nakon smrti njenog supruga ostavinskim rešenjem za na-slednike su oglašeni tužilja i ćerka i sin ostavioca sa po 1/6 idealnih delova.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužilja, pra-vo suvlasništva na kupljenom stanu, od ukupno 24/36 idealnih delova, stekla po osnovu bračne te-kovine i nasleđivanja, te da nije osnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je vlasnik na 10/36 delova istoga stana.

I po oceni revizijskog suda, tužilja otplatom kredita nakon smrti supruga nije mogla steći veće pravo svojine od onog koji je utvrđen u pravosnažnom sudskom postupku podele bračne tekovine i da njen svojinski udeo na stanu nije povećan otplatom kredita, a činjenica da je tužilja nastavila da otpla-ćuje kredit daje joj mogućnost za postavljanje obligacionog zahteva u odnosu na tužene.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2514/03)

332299.. Prodajom zajedničke imovine, od strane jednog bračnog druga, drugi bračni drug nema

pravo da traži poništaj pravnog posla već samo da zahteva deo prodajne cene koji je adekva-tan njegovom suvlasničkom udelu u prodatoj imovini.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju prodaja spornog stana nije izvršena bez znanja i saglasnosti tužilje. Napro-

tiv, tužilja je znala da je predmetni stan prodat tuženom drugog reda i ona se sa zaključenjem tog prav-


- 183 -

nog posla saglasila. Istina, ona saglasnost za zaključenje takvog posla nije dala u formi propisanoj za zaključenje ugovora o kupoprodaji nepokretnosti. Međutim, to ne znači da se ista nije i saglasila sa prodajom stana tuženom drugog reda. Saglasnost za zaključenje tog pravnog posla mogla se iskazati i konkludentnim radnjama tužilje, s obzirom da saglasno odredbi člana 325. Zakona o braku i porodič-nim odnosima i za zaključenje ugovora bračnih drugova o upravljanju zajedničkom imovinom nije propisana posebna forma. Prema tome, kada jedan bračni drug u vreme trajanja braka izvrši prodaju stana koji je zajednička imovina i njegovog bračnog druga, a on se takvom raspolaganju nije usproti-vio, onda se iz takvog njegovog ponašanja osnovano može zaključiti da se sa otuđenjem zajedničke imovine saglasio. Otuda on ne može pravno valjano zahtevati da se taj pravni posao oglasi ništavim u odnosu na njegov udeo u zajedničkoj imovini. U tom slučaju njemu pripada samo pravo da od drugog bračnog druga zahteva predaju dela kupoprodajne cene koja je adekvatna njegovom suvlasničkom de-lu u otuđenoj zajedničkoj imovini.


UVEĆANJE VREDNOSTI


333300..

Novi spor o deobi ne može se voditi ukoliko je između stranaka već postignut sporazum o deobi bračne tekovine.

Iz obrazloženja:

Pravilno je kod utvrđenog činjeničnog stanja primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zah-tev odbijen.

Naime, između stranaka je postignut sporazum o deobi bračne tekovine i bez poništaja tog spo-razuma zbog mana volje ne može se voditi novi spor o deobi (osim u pogledu uvećanja imovine). Na rušljivost sporazuma (poravnanja) sud ne pazi po službenoj dužnosti i on se ne može preispitiva-ti na osnovu prigovora stranaka već se njegov poništaj može zahtevati samo tužbom.

Imajući to u vidu, kao i činjenicu da je tužilja znala i mogla znati da su zgrade sa stanovima i lokali-ma građene u vreme zaključenja sporazuma i da svi stanovi i lokali nisu prodati, to se u konkretnom slu-čaju ne može sa uspehom ostvariti pravo na udeo u takozvanoj "uvećanoj vrednosti" po osnovu člana 175. Porodičnog zakona - tužilja do zaključenja glavne rasprave nije dokazala da je došlo do uvećanja imovine. Nasuprot tome, tuženi je finansijskom dokumentacijom dokazao da agencija ima gubitke u po-slovanju i da do uvećanja vrednosti imovine posle prestanka zajednice života uopšte nije došlo.

Isticanje u reviziji (da tužilja ima pravo na ponovnu sudsku deobu u smislu člana 180. Zakona) je neosnovano jer je uslov za sudsku deobu da supružnici ne postignu sporazum o deobi (a u kon-kretnom slučaju sporazum je postignut).

Revizijski navodi (da su nižestepeni sudovi učinili bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 5. u vezi člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku - nedozvoljeno raspolaganje) su takođe neosnovani. Po stanovištu revidenta, sporazumom o deobi bračne tekovine stranke su nedozvo-ljeno raspolagale jer se iz njega ne vidi "šta je tuženi dobio od bračne tekovine". Sporazum o podeli bračne imovine u konkretnom slučaju predstavlja vid poravnanja (uzajamno popuštanje


- 184 -

između stranaka), pa i ako udeo tuženog nije određen - odrediv je, i nije ništav zbog nedozvolje-nog predmeta (član 47. Zakona o obligacionim odnosima).

Naime, tumačenjem sporazuma u smislu člana 100. Zakona o obligacionim odnosima može se za-ključiti da je imovina koju su stranke sticale i koja se u javnim knjigama vodi kao svojina tuženog u od-sustvu navođenja u sporazumu ostala i za budućnost imovina tuženog. Takav sporazum stranaka nije su-protan prinudnom propisu, javnom poretku i moralu (član 103. Istog Zakona) i njegovim zaključenjem stranke nisu činile nedozvoljena raspolaganja.

S obzirom da je prvostepeni sud na osnovu saslušanja stranaka (poverovao je iskazu tuženog) i drugim dokaznim sredstvima utvrdio pravu volju supružnika prilikom zaključenja sporazuma o deo-bi (tužilja je isticala da je sporazumom bila zadovoljna, da je znala za poslovne aktivnosti tuženog i da je prisustvovala sednicama agencije na kojima se raspravljalo o poslovanju) - to su neosnovani revizijski navodi da se zbog izostavljanja imovine u sporazumu koja je pripala tuženom nižestepene presude ne mogu sa sigurnošću ispitati i da je učinjena bitna povreda iz tačke 12. navedene odredbe.


UPISIVANJE U JAVNI REGISTAR (Član 176. Porodičnog zakona)

333311.. Ako je u zemljišne ili druge javne knjige upisan kao vlasnik na zajedničkoj imovini samo

jedan bračni drug, smatraće se kao da je upis izvršen na oba bračna druga, ukoliko do upisa nije došlo na osnovu pismenog ugovora zaključenog između bračnih drugova.

Iz obazloženja:

Sporna nepokretnost stečena je radom u toku trajanja bračne zajednice, pa ona u smislu člana 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima predstavlja njihovu zajedničku svojinu. Po članu 322. navede-nog zakona (koji nižestepeni sudovi nisu primenili) ako je u zemljišne ili druge javne knjige upisan kao vlasnik na zajedničkoj imovini samo jedan bračni drug, smatraće se kao da je upis izvršen na oba bračna druga, ukoliko do upisa nije došlo na osnovu pismenog ugovora zaključenog između bračnih drugova.

Iz navedene odredbe proizilazi da je za punovažnost upisa jednog bračnog druga u slučaju za-jedničkog sticanja nužan uslov zaključenje pismenog ugovora između bračnih drugova. U konkret-nom slučaju taj nužan uslov nije ispunjen jer bračni drugovi nisu zaključili ugovor u pismenom obli-ku. Imperativnost navedene odredbe proizilazi iz člana 326. stav 2. navedenog zakona po kome bračni drugovi ne mogu međusobno sklapati one ugovore kojima se menja imovinski režim utvrđen ovim zakonom, kao i ugovore kojima se unapred odriču prava koja im po ovom zakonu pripada (na primer na zakonsko izdržavanje, na udeo u zajedničkoj imovini i drugo).


333322.. Ukoliko tužilja tužbenim zahtevom traži da se utvrdi da je po osnovu bračne tekovine suvlasnik

na delu stana smatraće se opravdanim usvajanje privremene mere zabrane otuđenja i opterećenja ne-pokretnosti na koju je upravljeno potraživanje.



- 185 -

333333.. U zajedničku imovinu bračnih drugova ulazi i stan koji je na kredit pre zaključenja braka kupio

jedan bračni drug, ukoliko je uknjižba prava svojine izvršena posle zaključenja braka, pod uslovom da su u otplati stana, tj. kredita učestvovala oba bračna druga.


333344.. Overena pismena izjava o regulisanju zajedničke imovine bračnih drugova stečena zajed-

ničkim radom i ulaganjem u izgradnju tačno označene stambene zgrade predstavlja valjanu ispravu za uknjižbu zajedničke imovine u zemljišnim knjigama u neopredeljenom srazmeru sa pravom korišćenja zemljišta na kojem je zgrada podignuta.

Iz obazloženja: Rešenjem prvostepenog suda odbijen je predlog za dozvolu uknjižbe zajedničke imovine na ne-

kretini upisanoj u ZK.UL. br. 1471 K.O. K. stambenoj zgradi K. u ulici M. O. u neopredeljenom sra-zmeru u korist dosadašnjeg vlasnika i predlagača, a na osnovu overene pismene izjave o regulisanju imovinskih prava na označenoj nepokretnosti. Okružni sud je preinačio prvostepeno rešenje tako što je dozvolio traženu uknjižbu. Ovo iz razloga što overena pismena izjava o regulisanju zajedničke imovine u suštini predstavlja sporazum bračnih drugova u smislu odredbe člana 327. Zakona o bra-ku i porodičnim odnosima koji ispunjava sve propisane uslove pravnim pravilima zemljišno-knji-žnog prava sadržanim u paragrafima 36. i 39. Zakona o zemljišnim knjigama, prema kojima se uknjižba zemljišno-knjižnih prava može vršiti na osnovu javnih i privatnih pismenih isprava na koji-ma je potpis overio sud i koje sadrže tačnu oznaku zemljišta, označenje osobe koje učestvuje u poslu, prava u pogledu koga se uknjižba ima izvršiti i izričitu izjavu onog čije se pravo ograničava, opterećuje, ukida ili prenosi na drugu osobu da pristaje na uknjiženje.

(Okružni sud Zrenjanin, Gž. 369/94 od 29.09.1995. godine)

333355.. Stan koji je jedan bračni drug otkupio u toku braka ulazi u režim zajedničke imovine

bračnih drugova, pa taj bračni drug ne može tražiti iseljenje drugog - razvedenog bračnog druga iz stana bez eventualnog postupka deobe.

Iz obrazloženja: Na pravilno utvrđeno činjenično stanje da je tužilja sporni stan kupila u vreme dok je bila u

bračnoj zajednici sa tuženim, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za iseljenjem tuženog iz stana. Naime, obzirom da je tužilja kao jedan od sunosilaca stanarskog prava stan otkupila u toku trajanja braka sa tuženim, to pravo na stan ulazi u režim zajedničke imovine bračnih drugova u smislu člana 321. Zakona o braku i poro-dičnim odnosima, a to dalje govori da je tuženi kao suvlasnik ovlašćen da koristi sporni stan zajed-no sa tužiljom sve dok se ne izvrši deoba stana srazmerno suvlasničkim udelima.



- 186 -

DEOBA ZAJEDNIČKE IMOVINE


333366.. Nema pravo na naknadu za svoj rad u visini naknade za obavljanje nekvalifikovanih po-

slova bračni supružnik koji je u toku braka živeo i radio u široj porodičnoj zajednici

Iz obrazloženja:

Imovina koju su zajedno sa supružnicima odn. vanbračnim partnerima, stekli radom članovi nji-hove porodice u toku trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici - predstavlja njihovu zajednič-ku imovinu - član 357. stav 1. Porodičnog zakona.

Članovima porodice smatraju se krvni, tazbinski i adoptivni srodnici supružnika odn. vanbračnih partnera koji zajedno sa njima žive. Na imovinske odnose članova porodične zajednice shodno se prime-njuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika, osim odredbe člana 176. stav 2. (upisi-vanje u javni registar) i člana 180. stav 2. (pretpostavka o jednakim udelima - član 195).

Na imovinske odnose supružnika, vanbračnih partnera, deteta i roditelja, te članova porodične zajednice koji nisu uređeni ovim Zakonom, primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuju svojin-skopravni odnosi i zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi (član 196).

Dakle, iz odredbe člana 195. Porodičnog zakona proizilazi da, kada u porodičnoj zajednici sa supružnicima žive krvni, tazbinski i adoptivni srodnici, koji rade na poljoprivrednom imanju ili za-jednički vrše druge delatnosti ili na drugi način zajednički privređuju, imovina stečena u toku traja-nja te zajednice je zajednička imovina svih članova porodične zajednice koji su učestvovali u nje-nom sticanju. Da bi porodična zajednica postojala potrebno je da ima svoje članove koje povezuje organizacija, zajednički rad, stvaranje prihoda i unošenje u zajednicu. Na zajedničku imovinu pola-žu pravo svi članovi koji su privređivali u vreme sticanja imovine. Obim njihovih udela zavisi od veličine doprinosa odnosno rada članova porodice. Deobu zajedničke imovine stečene u porodičnoj zajednici zajedničari mogu izvršiti sporazumno. Ukoliko dođe do sudske deobe u postupku moraju biti obuhvaćeni svi sticaoci kao nužni suparničari.

Prema odredbi člana 195. stav 3. Porodičnog zakona, na imovinske odnose članova porodične zajednice primenjuju se odredbe o imovinskim odnosima supružnika (osim odredbe člana 176. stav 2. i člana 180. stav 2). Imovinski odnosi supružnika regulisani su odredbama čl. 168. do 191.

Znači, Porodični zakon pravi razliku između posebne imovine i zajedničke imovine. Posebna imovina supružnika je imovina stečena pre braka, imovina stečena tokom braka de-

obom zajedničke imovine, imovina stečena tokom braka nasleđem, poklonom ili drugim prav-nim poslom, kojim se pribavljaju isključiva prava. Posebna imovina je celokupna imovina sva-kog supružnika koja nije obuhvaćena pravnim režimom zajedničke imovine. Tokom zajedničkog života u braku a i u široj porodičnoj zajednici, ulaganjem novčanih sredstava i radom može doći do uvećanja vrednosti posebne imovine supružnika odnosno članova porodične zajednice. Poro-dični zakon izričito reguliše prava supružnika po ovom osnovu, koja uglavnom odgovaraju sud-skoj praksi iz ranijeg perioda.

Ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do neznatnog uvećanja vrednosti po-sebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na potraživanje u novcu, srazmerno


- 187 -

svom doprinosu. Ako je došlo do znatnog uvećanja vrednosti, drugi supružnik ima pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu. Postojanje i obim uvećanja vrednosti posebne imovine predstavlja faktičko pitanje koje se utvrđuje prema okolnostima konkretnog slučaja. Doprinos bračnog supružnika uvećanju imovine i njegov obim proizilaze iz obima uloženog rada ili visine uloženih novčanih sredstava kao i porekla uloženog novca, jer se mogu ulagati zajednička sred-stva ili novac, koji čini posebnu imovinu jednog supružnika. Supružnik, koji je radom ili novcem ili na oba načina doprineo uvećanju vrednosti imovine drugog supružnika, ima pravo na ovako stečenu imovinsku vrednost, srazmerno svom doprinosu. Obim uvećanja vrednosti imovine opre-deljuje pravo supružnika da svoja ulaganja realizuje kroz obligacionopravno potraživanje u novcu ili stvarnopravni zahtev kroz suvlasnički udeo u toj imovini.

Zajednička imovina je ona imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku. Zakonske pretpostavke nastanka zajedničke imovine supružnika su rad i zajedni-ca života. Uloženi rad u stvaranju imovine supružnika može biti zajednički u okviru zajedničke delatnosti ili samostalan. Doprinos supružnika sticanju imovine može biti izražen u neposred-nom obliku sticanja zarade i drugih novčanih primanja po osnovu rada i u posrednom obliku, kao što je rad u domaćinstvu, na podizanju dece, čuvanju i održavanju imovine, čime se ne po-stižu prihodi, ali se drugom bračnom drugu olakšava sticanje zarade.

Zajednička imovina nastaje ukoliko supružnici ostvaruju zajednicu života. Predmet zajedničke imovine supružnika su stvarna, obligaciona i druga prava, stečena radom u toku trajanja zajednice života u braku. Predmet zajedničke imovine ne mogu biti prava isključivo vezana za ličnost, kao što je, na primer, lična službenost. Zajedničku imovinu predstavljaju prihodi od zajedničke imovine ste-čeni radom ili iz same imovine (zakupnina, kamate, dividende), prihodi posebne imovine ostvareni radom supružnika, naknade za štetu zbog gubitka ili oštećenja zajedničke stvari ili umanjenja priho-da od zajedničke stvari, naknade od eksproprijacije zajedničke imovine, naknade za izgubljenu zara-di i naknade po osnovu novčane rente za izgubljenu zaradu, novčane nagrade dobijene u vezi sa ra-dom, otpremnina, imovina kupljena sredstvima prodate zajedničke imovine i dr.

Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilja živela u široj porodičnoj zajednici 16 godina, da nije u zajednicu unela posebnu imovinu, da su tuženi pre zasnivanja zajednice sa tužiljom imali posebnu imovinu i da je tokom trajanja zajednice stvorena nova imovina. Pored ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud, odlučujući o eventualnom zahtevu tužilje, dosuđuje tužilji novčani iznos za njen rad u široj porodičnoj zajednici za 16 godina života, i to za obavljanje nekvalifikovanih poslova.

Prvostepeni sud se u pobijanoj odluci pozvao na odredbu člana 171. (pojam zajedničke imovi-ne), na odredbu člana 177. (pojam deobe) i na odredbu člana 195. (zajednička imovina) porodičnog zakona, ali nije dao razloge po kom osnovu tužilji pripada naknada za rad u široj porodičnoj zajed-nici. Iz utvrđenih činjenica proizilazi da je tužilja bila u braku sa prvotuženim i živela u široj poro-dičnoj zajednici sa drugotuženim i trećetuženim, a da nije bila na radu kod tuženih da bi po tom osnovu imala pravo na naknadu.

Odredbom člana 177. Porodičnog zakona, na koji se pozvao prvostepeni sud, određen je pojam deobe zajedničke imovine. Prema toj odredbi, deobom zajedničke imovine se smatra utvrđivanje su-vlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini. Deoba je jedan od načina prestanka zajedničke imovine, kojim se ukida režim zajedničke imovine i uspostavlja re-žim posebne imovine, ali se istovremeno ne isključuje mogućnost nastajanja zajedničke imovine na stvarima i pravima za ubuduće, ako se između supružnika zajednica života nastavi.

Pravo na deobu zajedničke imovine je subjektivno pravo svakog supružnika odn. zajedničara, koje proizilazi iz suštine zajedničke stvari.



- 188 -

333377.. Osim principa "prema njihovom doprinosu" deoba imovine bračnih drugova se može vr-

šiti i prema "principu pravičnosti".

Iz obrazloženja: U ovoj parnici se raspravlja o udelu parničnih stranaka u sticanju spornog stana, koji je za vre-

me trajanja braka parničnih stranaka pribavljen otkupom iz društvene svojine i pod posebnim uslo-vima koje je omogućio Zakon o stambenim odnosima i Zakon o stanovanju u sprovođenju stambene reforme kroz pravo na otkup, koje izvire iz samog zakona. Stoga je opravdan i po stanovištu ovog suda zaključak nižestepenih sudova koji su opredelili udeo parničnih stranaka u tako stečenom stanu u jednakim delovima, jer je sporni stan otkupljen po beneficiranoj ceni.

U deobi bračne tekovine koju čini stan stečen otkupom po Zakonu o stanovanju, opravdano je da se odstupi od opšteg principa podele zajedničke imovine u smislu prihvatanja principa pra-vičnosti, s obzirom da su stranke prvo živele u vanbračnoj zajednici dugo godina, u kojoj su iz-rodile dvoje dece, da je tuženi 1989. godine pre sklapanja braka dobio rešenje kojim se navede-ni stan dodeljuje na korišćenje i koji će koristiti sa tužiljom i decom kao članovima svog doma-ćinstva, što je uticalo na rangiranje i kvadraturu stana, da je 1992. godine, pošto je faktički brač-na zajednica stranaka prestala da postoji tuženi zaključio ugovor o korišćenju spornog stana, opravdano je da se zajednička imovina – otkupljeni stan, deli na jednake delove, pri čemu je bez uticaja ko je od bračnih drugova iznos za otkup stana uplatio i iz kojih izvora, jer su uslovi ot-kupa spornog stana bili nekomercijalni – cena nije predstavljala tržišnu vrednost stana.

Stoga su nižestepeni sudovi, pravilnom primenom materijalnog prava, utvrdili susvojinu u jed-nakim delovima stranaka.

Neosnovano tuženi u reviziji navodi da nižestepeni sudovi nisu utvrđivali visinu ličnih primanja stranaka, kao i njihove druge doprinose pri stvaranju zajedničke imovine, s obzirom da se u konkret-nom slučaju opšti princip deobe imovine bračnih drugova, po kome se udeo bračnih drugova odre-đuje prema njihovom doprinosu, u konkretnom slučaju ne može primeniti.


333388.. Ništav je ugovor kojim jedan bračni drug otuđi nepokretnost stečenu u bračnoj zajednici pre

utvrđivanja udela bračnih drugova u sticanju nepokretnosti.

Iz obrazloženja: Pravilno je prvostepeni sud utvrdio: - da su predmetne nepokretnosti stečene u bračnoj zajednici tužilje i njenog bivšeg, sada pokoj-

nog bračnog druga, i da su iste pribavljene kupovinom; - da su nepokretnosti plaćene sredstvima koje su obezbedili on i tužilja, na način kako je to bliže

navedeno u razlozima prvostepene presude. S obzirom da su ove nepokretnosti predstavljale bračnu tekovinu tužilje i njenog pokojnog su-

pruga, tužilja i naslednici bili su ovlašćeni da poravnanjem utvrde udele bračnih drugova u sticanju


- 189 -

nepokretnosti, pa je tako punovažno poravnanje i zaključeno između tužilje i zakonskih naslednika. Po navedenom osnovu, utvrđeni su udeli tužilje i pokojnog supruga.

Pokojni suprug je, i pored toga što je otuđenje predmetnih nepokretnosti bilo zabranjeno privremenom merom, navedenu nepokretnost prodao tuženom pre nego što su utvrđeni udeli bračnih drugova u sticanju istih. To je razlog za ništavost tih ugovora, u smislu odredbe čl. 23. Zakona o braku i porodičnim odnosima, prema kojoj svojim delom u nepodeljenoj zajedničkoj imovini ne može bračni drug raspolagati, niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima.

Na apsolutnu ništavost sud pazi po službenoj dužnosti, a kako je pitanje pravne važnosti ugovo-ra, u stvari bilo prethodno pitanje, to i nije bilo nužno da postoji zahtev za utvrđene apsolutne ništa-vosti spornih ugovora.

(Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1069/05)

333399.. Svojina na otkupljenom stanu koji nije dodeljen i za vanbračnog druga ne može se smatra-

ti rezultatom zajedničkog rada u toku trajanja vanbračne zajednice ni u slučaju kad su sred-stva isplaćena za otkup bila zajednička.

Iz obrazloženja: M. S. koja je sestra tuženih i njen vanbračni drug, bili su u vanbračnoj zajednici počev od

1979. godine, pa do smrti pokojne M. 13.03.1998. godine. Sporni stan dobila je na korišćenje sada pokojna M. S. od svog preduzeća 1988. godine, ali samo za sebe, a u ugovoru o korišćenju spor-nog stana nije upisan tužilac kao član porodičnog domaćinstva. Stan je otkupljen zajedničkim sredstvima 1992. godine, a prilikom obračuna otkupne cene nije uzet u obzir staž tužioca kao van-bračnog druga. Utvrđeno je da su vanbračni supružnici u spornom stanu živeli od 1988. godine, a stan koji tužilac ima u vlasništvu izdavali su radi ostvarivanja prihoda. Tuženi su iza smrti pokoj-ne M. S. oglašeni za naslednike spornog stana.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbe-ni zahtev tužioca da se utvrdi njegova susvojina sa 1/2 idealnog dela na spornom stanu, kao i kada je tužilac obavezan da se iz stana iseli i preda ga u posed tuženima.

Činjenica da je sporni stan otkupljen u toku trajanja vanbračne zajednice zajedničkim sred-stvima ne može biti razlog da tužilac na stanu stekne pravo svojine, budući da je otkupna cena daleko ispod tržišne cene i predstavlja pogodnost za nosioca stanarskog prava i druga zakonom određena lica, u koja vanbračni drug ne spada. Pravilan je zaključak u pobijanoj presudi da se svojina na otkupljenom stanu koji nije dodeljen i za vanbračnog druga ne može smatrati rezulta-tom zajedničkog rada u toku trajanja vanbračne zajednice ni pod uslovom da su sredstva ispla-ćena za otkup stana bila zajednička. Stoga se neosnovano revizijom ističe pogrešna primena ma-terijalnog prava i navodi da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti član 339. Zakona o braku i porodičnim odnosima, koji predviđa da se na imovinske odnose vanbračnih drugova shodno primenjuju odredbe Zakona o deobi zajedničke imovine bračnih drugova.



- 190 -

334400.. Stanarsko pravo prestaje zaključivanjem ugovora o otkupu stana, pa u slučaju razvoda

bračni drugovi mogu sporazumno izvršiti deobu stana.

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su bile sunosioci stanarskog prava na spornom stanu. Dana 15.07.1991. godine tuženi je kao ugovorni nosilac stanarskog prava zaključio ugovor o otkupu stana sa vlasnikom stana Preduzećem "G.". Potpisi ugovarača overeni su u sudu pod Ov. broj______. Istog meseca, tuženi je napustio stan zbog nepodnošljivosti zajedničkog života sa tuži-ljom. U toku 1995. godine njihov brak je pravosnažno razveden.

Na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev da je tuženom prestalo svojstvo nosioca stanarskog prva pravosnažno odbijen.

Otkupom stana po osnovu člana 6. ranije važećeg Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 12/90) stranke su postale nosioci zajedničke svojine na spornom stanu. Momentom zaključenja punovažnog ugovora o otkupu prestalo je po zakonu njihovo svojstvo nosilaca stanar-skog prava. Naime, otkupom stana izvršena je transformacija stanarskog prava u pravo svojine, jer ugovor o otkupu ima transplativna dejstva. Osim toga, pored elemenata derivativnog sticanja on ima i preovlađujuće elemente originarnog sticanja prava svojine (zakon propisuje sve uslove i omoguća-va otkup). Upis u javne knjige nije punovažan konstitutivni elemenat za sticanje prava svojine u smislu člana 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa koji se odnosi na ostale pravne po-slove. Tuženi kao sudržalac i nosilac prava zajedničke svojine ima pravo da stan koristi, ili ga ne koristi u skladu sa članom 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, pa činjenica njegovog faktičkog iseljenja nema nikakvog značaja.

Dakle, kada je u toku braka zaključen ugovor o otkupu stana, stanarsko pravo je prestalo, pa bračni drugovi mogu izvršiti sporazumno deobu stana u smislu člana 327. Zakona o braku i porodič-nim odnosima ili u slučaju spora u parnici utvrditi udeo u skladu sa doprinosom u sticanju na osno-vu člana 328. istog Zakona.


334411.. Postojanje pismenog sporazuma o deobi moguće je utvrđivati ne samo uvidom u takav

sporazum nego svim dokaznim sredstvima.

Iz obazloženja: Tužbeni zahtev za isplatu spornog iznosa zasnovan je na činjenici da je tužilja, kao vanbračna

žena, učestvovala u finansiranju uvođenja gasne instalacije i telefonskog priključka u kući tuženog sa 1/2 dela, te da se tuženi na njen račun neosnovano obogatio za traženi iznos.

U pravosnažno okončanom postupku utvrđeno je da su parnične stranke živele u vanbračnoj za-jednici preko 10 godina (od 1983. do 1993. godine). U tom periodu stekle su brojne pokretne stvari, a zajedničkim sredstvima finansirano je i uvođenje gasne instalacije i telefonskog priključka u kuću tuženog. Doprinos stranaka u sticanju stvari i investiranju navedenih priključaka bio je podjednak.


- 191 -

Po prestanku vanbračne zajednice, stranke su se pismeno sporazumele o deobi zajedničke imovine. Po tom sporazumu, tužilji je na ime njenog učešća u finansiranju navedenih priključaka pripala u svojinu "ugaona garnitura".

Polazeći od navedenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da tu-žbeni zahtev tužilje nije osnovan. Saglasno čl. 339. u vezi čl. 327. st. 1. i 3. Zakona o braku i porodičnim odnosima, stranke su sporazumno izvršile deobu zajedničke imovine, pri kojoj deo-bi su tužilji, na ime njenog učešća u finansiranju gasne instalacje i telefonskog priključka, pri-pale u isključivu svojinu određene pokretne stvari. Zato, ni po nalaženju Vrhovnog suda, tužilja nema pravo i na nakandu u novcu onog dela troškova sa kojima je učestvovala u finansiranju navedenih priključaka u kući tuženog jer je u tom delu izmirena.

Postojanje pismenog sporazuma o deobi moguće je utvrđivati ne samo uvidom u takav sporazum nego svim dokaznim sredstvima, pa se neosnovano u reviziji tužilje ističe da takvog sporazuma nema sa-mo zato što sudu nije dostavljen i u dokaznom postupku pročitan.


334422.. Deoba zajedničke imovine može se izvršiti i na taj način da bračni drugovi traže da im

se odrede delovi u zajedničkoj imovini, tako da u toj imovini postanu suvlasnici na određe-ne delove.

Iz obrazloženja: Kod pravilno utvrđenih odlučnih činjenica, čija se pravilnost apsolutno ne dovodi u sumnju

navodima žalbe tužioca, a naime da su stranke bile u braku u periodu vremena od 8. jula 1962. do razvoda braka 9. jula 1985. godine, da su oboje bili u radnom odnosu i ostvarivali primanja iz radnog odnosa, da je tužilja obavljala sve domaće poslove u kući za obe stranke i decu strana-ka, da se pretežno sama angažovala oko podizanja i vaspitanja dvoje dece, da su stranke u braku stekle jednosoban stan u B. površine 33m2, koji je predmet spora, da je tuženi za kupovinu ovog stana od svoje radne organizacije dobio sredstva kredita 1973. godine, u visini od 161.317,80 dinara, da je stan predat tuženome na korišćenje 10. oktobra 1973. godine, da su stranke otplaći-vale sredstva kredita u toku trajanja zajednice života, da je u vreme prekida bračne zajednice, avgusta 1986. godine, isplaćen radnoj organizaciji tuženoga kredit od 79.530,85 dinara, a da je ostao neisplaćen iznos od još 81.786,95 dinara, da je tužilja tokom trajanja bračne zajednice, koje po osnovu prihoda iz radnog odnosa, koje po osnovu ličnog rada u kući, vodeći domaće poslove, ostvarila prihod od 1.535.853,00 dinara, a tuženi u visini od 1.242.959,00 dinara pra-vilno je postupio prvostepeni sud kada je na bazi svih elemenata relevantnih iz člana 328. Zako-na o braku i porodičnim odnosima SR Srbije, kao i člana 329. stav 1. istog propisa, našao da je doprinos tužilje sticanju na stanu 55/100 delova, a doprinos tuženoga 45/100 delova. Otuda je na pravilno i u potpunosti utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materi-jalno pravo kada je odlučio kao u izreci pobijane presude. Pritom je pravilno cenio i period vre-mena kada su stranke prekinule zajednicu života (1969-1973. godine), kada je tužilja zajedno sa decom zbog podstanarskog života u B. prešla sa decom i živela u I. kod svojih roditelja, te u kom periodu vremena je učestvovala u sticanju nepokretnosti svojih roditelja u I., a u čijem su-vlasničkom udelu je i tuženi ostvario svoje pravo tekovine.



- 192 -

334433.. Kada razvedeni bračni drugovi postignu usmeni sporazum o deobi zajednički stečene imovine u to-

ku braka i isti u celini izvrše, onda se takav sporazum smatra punovažnim i pored toga što nije zaključen u pismenoj formi u smislu člana 327. stav 3. Zakona o braku i porodičnim odnosima.

(Okružni sud, Zrenjanin, Gž. 724/96)

334444.. Kada razvedeni bračni drugovi postignu usmeni sporazum o deobi zajednički stečene imovine u

toku braka i isti u celini izvrše, onda se takav sporazum smatra punovažnim i pored toga što nije za-ključen u pismenoj formi u smislu člana 327. stav 3. Zakona o braku i porodičnim odnosima, jer su ispunjeni uslovi iz člana 73. Zakona o obligacionim odnosima, pa je tužilac izgubio pravo da u par-nici ostvaruje udeo u zajedničkoj imovini.


334455.. Pravno je valjan ugovor između bračnih drugova o deobi zajedničke imovine kad je zaključen

za vreme trajanja braka. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 24/91)

334466.. Kada su se bračni drugovi sporazumeli o deobi zajedničke imovine nema osnova za zahtev jed-

nog od njih da se zajednička imovina podeli prema tome koliko je svaka od njih doprineo u sticanju te imovine.

(Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 60/91)

VREME DEOBE


334477.. U vanparničnom postupku radi ukidanja imovinske zajednice fizičkom deobom, u izreci rešenja

valja tačno odrediti koji fizički deo dobija pojedini suvlasnik i sve ono što svaki od njih ima da uči-ni radi ostvarenja deobe, ko je dužan izvršiti određene radove i u kojem roku.

Deoba građevinske parcele izgrađenog gradskog građevinskog zemljišta na kojem je izgrađena zgrada je isključena. Dozvoljeno je samo utvrditi način korišćenja ovog zemljišta u korist pojedinih sopstvenika posebnih delova zgrade.

(Viši sud u Subotici, Gž. 359/84)

334488.. Lice koje smatra da je povređeno u svom pravu u pogledu načina korišćenja zajedničke

stvari, jer mu sukorisnik to pravo osporava, zaštitu može tražiti samo u postupku pred sudom opšte nadležnosti, pri čemu je sud ograničen samo na raspravljanje imovinsko-pravnih odnosa među strankama, a ne može odlučivati o građevinskim uslovima iz nadležnosti upravnih organa.

(Savezni sud, Gzs, 20/83)


- 193 -

334499.. Podelu zajedničke imovine stečene u braku i predaju u posed bračni drug može tražiti u po-

sebnoj parnici jer je deoba zajedničke imovine odnos između stranaka koji ne može imati uticaja na visinu izdržavanja dece.


SPORAZUMNA DEOBA


335500.. Sporazum o deobi bračne tekovine punovažan je ako je zaključen u pismenoj formi, bez

obzira na to što nije overen u sudu.

Iz obrazloženja: Prema spisima predmeta, tužilja i tuženi su zaključili sporazum o deobi bračne tekovine. Sporazum

je sačinjen u pismenoj formi, ali nije overen u sudu, zbog čega ga je tužilja osporila. Tužbeni zahtev tu-žilje je odbijen pa je izjavila reviziju.

Prema shvatanju Vrhovnog suda, nisu osnovani navodi revidenta da predmetni sporazum o deo-bi bračne tekovine ne predstavlja punovažnu deobu bračne tekovine zbog nedostatka forme sudske overe ugovora, već da je reč samo o nacrtu za konačan dogovor koji je trebalo da bude sačinjen u formi sudski overenog ugovora, a isto tako neosnovano je i ukazivanje na nacrt vanparničnog pred-loga i na svojeručno napisane i potpisane poruke tuženog da tužilja deo imovine može preuzeti kada ugovor potpiše i overi u sudu.

Posebna forma kao bitan uslov za punovažnost ugovora mora biti rezultat saglasnosti volja ugo-vornih strana, ukoliko takva forma nije zakonom propisana. Dokazi na koje se revident poziva upra-vo ukazuju na to da takve saglasnosti volja nije bilo i da je tuženi insistirao na overi ugovora u smi-slu njegove dokazne snage. Kada je forma predviđena kao sredstvo dokaza, zaključeni ugovor je pu-novažan i kada ta forma nije ispunjena.


SUDSKA DEOBA (Član 180. Porodičnog zakona)

335511..

Predlog predlagača za određivanje privremene mere zabrane otuđenja i opterećenja polo-vine navedenih nepokretnosti je osnovan, jer ovakva privremena mera vodi obezbeđivanju ne-novčanog potraživanja predlagača.


- 194 -

Iz obrazloženja: Viši sud je – postupajući po žalbi punomoćnika protivnika predlagača a na osnovu člana 180. Poro-

dičnog zakona - preinačio prvostepeno rešenje nalazeći da je prvostepeni sud pogrešno usvojenom pri-vremenom merom odredio zabranu otuđenja i opterećenja nepokretnosti u celini. Kako privremena mera služi obezbeđivanju potraživanja iz sudskog postupka koji će predlagač pokrenuti pred sudom (tekovin-ska parnica), to je osnovan predlog predlagača za određivanje privremene mere zabrane otuđenja i opte-rećenja 1/2 navedenih nepokretnosti, jer samo ovakva privremena mera vodi obezbeđivanju nenovčanog poraživanja predlagača.

Za veće traženje predlog za izdavanje privremene mere je neosnovan. Na osnovu člana 285. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, privremena mera se može odre-

diti pre pokretanja, u toku ili po okončanju sudskog postupka, sve dok izvršenje ne bude sprovede-no. Predlagač kao izvršni poverilac mora učiniti verovatnim (ali ne i osnovanim) postojanje svog potraživanja, čije obezbeđenje traži predloženom privremenom merom a čije izdavanje će opravdati pokretanjem odgovarajućeg parničnog postupka pred sudom u roku od 30 dana od dana izdavanja privremene mere.

(Iz Rešenja Višeg suda u Požarevcu, Gž. 202/2013 od 20.03.2013. godine)

335522.. Zakonsku pretpostavku o jednakim udelima supružnika u zajedničkoj imovini ne obara

okolnost da je jedan supružnik imao manja primanja ukoliko je on u sticanju zajedničke imo-vine učestvovao staranjem o deci, zajedničkom domaćinstvu i zajedničkoj imovini.

Iz obrazloženja: Parnične stranke su bile u braku od 1971. do 1995. godine, iz koga imaju dvoje dece rođene

1978. i 1980. godine. U bračnu zajednicu nisu uneli posebnu imovinu, a pre zaključenja braka radili su u Nemačkoj i od zajedničke ušteđevine najpre su kupili plac 1981. godine, zatim su u periodu od 1982. do 1986. godine na toj parceli izgradili kuću u koju su uselili 1986. godine. Vrednost kuće, katastarske parcele i ukupna vrednost stambenog objekta sa parcelom utvrđena je veštačenjem. Tu-žilja je radila u Nemačkoj do 1986. godine, a od tada živela u Srbiji sve do razvoda, starala se o de-ci, vodila zajedničko domaćinstvo i brinula o zajedničkoj imovini.

Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev usvojen.

Relevantne odredbe: Pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki - član 180. stav 2. Poro-

dičnog zakona Veći deo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih priho-

da, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od zna-čaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine. Veći deo jednog supružnika u sticanju pojedinog prava iz zajedničke imovine može se utvrditi samo ako je to pravo ekonomski samostalno u odnosu na ostala prava iz zajedničke imovine. - član 180. stav 3. Porodičnog zakona.

Svaka stranka je dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika - član 220. Zakona o parničnom postupku.


- 195 -

Dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke - član 221. Zakona o parničnom postupku.

Ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postoja-nju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja - član 223. stav 1. Zakona o parnič-nom postupku.

Stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije određeno - član 223. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Svaka stranka treba u svojim izlaganjima da iznese sve činjenice potrebne za obrazloženje svo-jih predloga, da ponudi dokaze potrebne za utvrđivanje svojih navoda, kao i da se izjasni o navodi-ma i ponuđenim dokazima protivne stranke - član 300. Zakona o parničnom postupku.

Nižestepeni sudovi su u konkretnom slučaju pravilno zaključili da su udeli supružnika u sticanju imovine jednaki, primenjujući pravilo iz člana 180. stav 2. Zakona. Ovu pretpostavku, tuženi, su-protno revizijskim navodima, nije oborio u smislu citiranih odredbi Porodičnog zakona i Zakona o parničnom postupku. Pri tome su bez uticaja primanja tuženog koja su veća od tužiljinih, jer je tuži-lja imala manja primanja, ali je u sticanju zajedničke imovine učestvovala staranjem o deci, zajed-ničkom domaćinstvu i zajedničkoj imovini.

U revizijskom postupku raspravljaju se pravna, a ne činjenična pitanja. Iznošenje novih činjeni-ca i dokaza (nalaz i mišljenje stručnog lica koje je tuženi angažovao) predstavlja pokušaj osporava-nja činjeničnog stanja, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno u smislu člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku.


335533.. Na novčano potraživanje po osnovu sticanja u bračnoj zajednici obračunava se zakonska

zatezna kamata od dana podnošenja tužbe, odnosno od dana preciziranja tužbenog zahteva, a ne od dana prestanka bračne zajednice.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi su bili u braku. Bračna zajednica prestala

je 5. septembra 2001. godine. U prvostepenom postupku utvrđen je doprinos tužilje uvećanju imovi-ne tuženog kao bračnog druga, pa je prvostepeni sud obavezao tuženog da taj iznos isplati tužilji, uvećan za zakonsku zateznu kamatu počev od 5. septembra 2001. godine, kada je bračna zajednica između tužilje i tuženog prestala.

Prema shvatanju Višeg suda, prvostepeni sud, dosudivši zakonsku zateznu kamatu od dana pre-stanka bračne zajednice, nije pravilno postupio. U konkretnom slučaju, zakonska zatezna kamata trebalo je da bude dosuđena od dana preciziranja tužbenog zahteva (26. novembra 2007. godine) pa je Viši sud u tom smislu preinačio prvostepenu presudu.

Prema odredbi člana 214. Zakona o obligacionim odnosima, u slučaju vraćanja onoga što je ste-čeno bez osnova moraju se vratiti plodovi i platiti kamata. Ako je sticalac nesavestan, vraćanje plo-dova i plaćanje kamate poveriocu pripada od dana sticanja. a ako je sticalac savestan od dana pod-nošenja zahteva poverioca.

(Iz presude Višsg suda u Čačku, Gž. 307/10 od 26.05.2010.godine)


- 196 -

335544.. Ako je doprinos supružnika u sticanju bračne tekovine merljiv jedino na osnovu njihovih

ostvarenih zarada – prihoda kao kriterijuma, pretpostavka da su njihovi udeli u zajedničkoj imovini jednaki jeste oboriva.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su živele u braku od 1985. godine. Nji-

hov brak je razveden 2004. godine a bračna zajednica je raskinuta sredinom avgusta 2002. godine. U trenutku raskida bračne zajednice, iz iskaza saslušanih svedoka i stranaka proizlazi da su parnične stranke posedovale određeni iznos novca radi kupovine stana, što predstavlja njihovu ušteđevinu od 58.000 nemačkih maraka.

Prema shvatanju Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, kod utvrđivanja udela supružnika u smislu odredbe člana 180. Porodičnog zakona, pravilno postupio kada je kao kriterijum u obzir uzeo njihova lična primanja – zarade, s obzirom na to da se taj kriterijum u konkretnom slučaju pojavljuje kao osnov-ni kriterijum za utvrđivanje doprinosa u sticanju navedene ušteđevine. Tako je na osnovu potvrda koje je tuženi priložio utvrđeno da je u periodu od 1994. godine do raskida bračne zajednice sredinom leta 2002. godine, tuženi ostvario ukupnu zaradu u iznosu od 1.354.563 dinara, dok je tužilja za isti period ostvarila zaradu u iznosu od 512.595 dinara. Na taj način utvrđen je veći udeo jednog supružnika – tuže-nog – u svemu u skladu sa odredbama člana 180. stav 3. Porodičnog zakona, i to u srazmeri sa njegovim udelom u nastanku ušteđevine od 72,5%, uz doprinos tužilje od 27,5%. Tačan je navod revizije tužilje da se u skladu sa članom 180. stav 2. Porodičnog zakona pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. Međutim, u skladu s navedenim, a u situaciji kada je doprinos supružnika merljiv jedi-no na osnovu kriterijuma njihove ostvarene zarade – prihoda, ova pretpostavka je oboriva, što dalje zna-či da će se doprinos u ovakvoj situaciji ceniti prema kriterijumu ostvarenog prihoda.


335555.. Ako deoba bračne imovine nije bila predmet brakorazvodnog spora, stranke mogu pokre-

nuti posebnu parnicu radi eventualne deobe.

Iz obrazloženja:

Po provedenom postupku je utvrđeno da su parnične stranke zaključile brak 25. januara 1974. godine, iz kog braka nemaju decu, i s obzirom da mirenje bračnih drugova nije uspelo i da je tuži-lac u nastavku postupka ostao kod zahteva da se brak parničnih stranaka razvede zbog trajno po-remećenih odnosa, to je pravilno postupio prvostepeni sud kada je u smislu odredbi člana 83. Za-kona o braku i porodičnim odnosima brak parničnih stranaka razveo, dajući za svoju odluku do-voljne i jasne razloge koje prihvata i ovaj sud. U konkretnom slučaju, neosnovani su žalbeni na-vodi tužene kojima ukazuje da prvostepeni sud nije odlučivao o zajedničkoj imovini bračnih dru-gova i u vezi toga stavio zahtev za zabranu otuđenja zajedničke imovine do njene podele, s obzi-rom da deoba bračne imovine nije bila predmet ovog spora, a tužena u vezi eventualne deobe bračne tekovine može pokrenuti posebnu parnicu.

(Presudi Okružnog suda u Beogradu, Gž. 12208/96 od 31.12.1996. godine)


- 197 -

PRAVO NA DEOBU


335566.. Imovina koju je jedan bračni drug stekao od kredita koji je podigao za vreme trajanja

bračne zajednice, pri čemu je za vreme trajanja bračne zajednice otplatio samo njegov neznat-ni deo, ne predstavlja zajedničku imovinu bračnih drugova, već posebnu imovinu bračnog druga koji je podigao kredit.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke, su od zaključenja braka (1991. godine) do faktičkog

prestanka bračne zajednice (14. decembar 2004. godine), zajedno sa svojim maloletnim sinom živele u zakupljenim stanovima. Odlukom Komisije za stambene odnose poslodavca tuženog od 16. septembra 2004. godine, njemu je odobren kredit za kupovinu stana radi rešavanja stambenih potreba njegovog po-rodičnog domaćinstva, u visini tržišne vrednosti, sa rokom otplate od 20 godina, uz obavezu da uplati 10% od vrednosti stana na ime učešća i u roku od 60 dana dostavi kupoprodajni ugovor. Tuženi je upla-tio učešće iz ličnih sredstava i dana 17. novembra 2004. godine zaključio kupoprodajni ugovor o kuno-vini dvosobnog stana u 3... Nakon overe ugovora tuženi je 18. novembra 2004. godine zaključio ugovor o kreditu za kupovinu stana, uz obezbeđenje davaocu stavljanjem hipoteke na predmetnom stanu. Već u to vreme bračni odnosi stranaka su bili poremećeni, da bi 14. decembra 2004. godine došlo i do faktič-kog prekida bračne zajednice iseljenjem tuženog iz podstanarskog stana. Do prestanka bračne zajednice stranaka tuženom je od zarade obustavljen samo deo prve rate kredita, dana 10. decembra 2004. godine.

Tužilja je protiv svog bivšeg cyppyra podnela tužbu sa zahtevom da sud utvrdi da je tužilja po osno-vu sticanja u bračnoj zajednici nosilac prava svojine na 1/2 stana u 3... i da se tuženi obaveže da trpi da se u zemljišnim i drugim javnim knjigama kao suvlasnik na 1/2 stana upiše tužilja, kao i da se naloži ze-mljišno-knjižnom odeljenju Opštinskog suda u 3... da je uknjiži kao vlasnicu 1/2 predmetne nepokretno-sti. Nižestepeni sudovi su takav tužbeni zahtev odbili, a tužilja je, nezadovoljna takvim odlukama, pod-nela reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, revizija je neosnovana, što znači da su nižestepeni sudovi na tačno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje suvlasničkog udela tužilje na predmetnom stanu po osnovu stica-nja u bračnoj zajednici. Za svoju odluku dali su razloge koje kao pravilne i potpune prihvata i Vr-hovni kasacioni sud.

Stan koji je jedan bračni drug kupio sredstvima iz kredita, a čiji je neznatni deo (polovinu prve rate) otplatio tokom trajanja bračne zajednice, ne predstavlja zajedničku imovinu bivših supružnika u smislu člana 181. Porodičnog zakona, već njegovu nosebnu imovinu. Pri tom, činjenica da je tuže-nom stambeni kredit odobren po osnovu bodovanja i ostalih članova domaćinstva ne utiče na dono-šenje drugačije odluke, jer se u konkretnom slučaju ne radi o besplatnoj dodeli stana na korišćenje u svojstvu zakupca, već o sticanju po osnovu kupoprodaje.

Netačni su navodi revizije da je tužiocu dodeljen stan na korišćenje u skladu sa pravilnikom predu-zeća u kome je zaposlen, a na osnovu činjenice da je kao članove porodičnog domaćinstva označio tuži-lju i maloletnog zajedničkog sina, jer se u konkretnom slučaju ne radi o dodeli stana na korišćenje, već o kupovini stana ličnim sredstvima.



- 198 -

ODGOVORNOST ZA ZAJEDNIČKE OBAVEZE

SUPRUŽNIKA (Član 187. Porodičnog zakona)

335577.. Ukoliko se njihovo zajedničko domaćinstvo izdržavalo od prihoda ostvarenih preduzetnič-

kom delatnošću, supružnici solidarno odgovaraju za pozajmicu koja je data jednom od njih jer je istupao u svojstvu preduzetnika.

Iz obrazloženja:

Pravilnost primene materijalnopravnih odredaba na utvrđeno činjenično stanje Apelacioni sud je ispitao po službenoj dužnosti.

Tužilac i tuženi su zaključili usmeni ugovor o zajmu. Obaveza zajmodavca je - na osnovu od-redbe člana 557. Zakona o obligacionim odnosima - da zajmoprimcu preda u svojinu određenu koli-činu novca, a zajmoprimca je da mu posle ugovorenog vremena vrati istu količinu novca, u skladu s odredbom člana 562. istog Zakona.

Pošto je utvrđeno da je tužilac tuženom pozajmio 10.000,00 evra, obaveza tuženog je da mu vrati istu količinu novca, sa pripadajućom kamatom za period docnje, shodno članu 277. Zakona o obligacio-nim odnosima. Dinarska protivvrednost pozajmljenog iznosa u evrima, na koju su tuženi obavezani, u skladu je sa odredbom člana 395. istog Zakona i načelom ekvivalencije davanja. Zato je u odnosu na tu-ženog tužbeni zahtev pravilno usvojen.

Osim toga, utvrđeno je da se budžet zajedničkog domaćinstva tuženih sastojao, između ostalog, od prihoda ostvarenih poslovanjem farme tuženog. Pozajmica potrebna za poslovanje farme je, pre-ma tome, učinjena i radi podmirenja potreba zajedničkog domaćinstva. Za takve obaveze, prema od-redbi člana 187. Porodičnog zakona, supružnici odgovaraju solidarno svojom zajedničkom i poseb-nom imovinom.

Iz tih razloga, prvostepeni sud je pravilno primenio Porodični zakon kada je usvojio tužbeni zahtev i u odnosu na tuženu, te je obavezao na vraćanje pozajmice.


335588.. Za izvršenje obaveza preuzetih radi podmirenja potreba zajedničkog života u braku su-

pružnici odgovaraju solidarno.

Iz obrazloženja: Za obaveze preuzete radi podmirenja potreba zajedničkog života u braku, kao i za obaveze koje po

zakonu terete oba supružnika, odgovaraju supružnici solidarno svojom zajedničkom i posebnom imovi-nom - član 187. stav 1. Porodičnog zakona.

Kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoju osnovu u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a,


- 199 -

kada to nije moguće, da naknadi vrednost postignutih koristi; obaveza vraćanja odn. naknade vred-nosti, nastaje i kada se nešto primi, s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao - član 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema stavu Apelacionog suda, pravilno je prvostepeni sud obavezao tužene da solidarno is-plate tužiocima iznos od 32.000 DM sa domicilnom kamatom od dana podnošenja tužbe (19.05.2003.godine) pa do isplate, nalazeći da su tuženi dobijani novac od roditelja tužene potro-šili u braku za podmirivanje tekućih potreba bračne zajednice i ulaganjem novca u određene po-slove uz zajednički dogovor, a nisu ispunili obavezu prema tužiocima da im od dobijenog novca obezbede stambeni proctor. U smislu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, dužni da isti iznos vrate, jer je novac tuženima od strane roditelja tužene dat radi rešavanja njihovog stambenog pitanja a koje stambeno pitanje tužiocima nije rešeno. Isti do prestanka bračne zajedni-ce živeli u kući tuženog, a nakon prestanka braka su se iz iste i iselili, jedan od supružnika premi-nuo, a tužena živi kao podstanar, pri čemu je deo novca utrošila na izgradnji objekta iznad garaže, vlasništvo drugog tuženog.


335599.. Pravno dejstvo vanbračne zajednice je izjednačeno sa bračnom zajednicom u domenu imo-

vinskih odnosa.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio: - da je tužilja tuženom i imenovanom svedoku, koji su živeli u vanbračnoj zajednici, pozajmila

prvi put 02.12.2004. godine 200 eura za odlazak sina u vojsku, a drugi put u martu 2005. godine 300 evra za struju tj. ukupno 500 evra;

- da - prema članu 4. Porodičnog zakona - vanbračna zajednica predstavlja zajednicu života žene i muškarca, dok je - po članu 191. stav 2. istog Zakona - pravno dejstvo vanbračne zajednice u domenu imovinskih odnosa izjednačeno sa dejstvo braka. Kako je tužilja davala novac na zajam, za ispraćaj u vojsku i za troškove utrošene struje, što predstavlja tekuću obavezu supružnika, to je prigovor nedo-statka pasivne legitimacije na strani tuženog odbijen kao neosnovan.

Takođe je pravilno prvostepeni sud, shodno članu 187. stav 1. Porodičnog zakona utvrdio da za oba-veze preuzete radi podmirenja potreba zajedničkog života u braku odgovaraju supružnici solidarno i od-lučio kao u izreci osporene presude (stav 2.), a tuženog obavezao na isplatu preostalog dela duga.

(Iz presude Višeg suda u Čačku, Gž. 1606/09 od 03.03.2010. godine)

336600.. Za obavezu vraćanja duga iz ugovora o zajmu tuženi kao supružnici odgovaraju solidarno

u smislu člana 187. Porodičnog zakona.

Iz obrazloženja: Tužilja i imenovana tužena su rođene sestre. Dobro su se slagale i međusobno pomagale.

Tuženi su se više puta selili i prodavali i kupovali nekretnine. Stan u kome stanuju kupili su


- 200 -

12.11.2003. godine. Tom prilikom napravljen je ugovor o zameni, kojim su tuženi zamenili po-rodičnu stambenu zgradu za stan i navedenim ugovorom konstatovano je da su vrednosti zame-njenih nepokretnosti istovetne. Međutim, tuženi su u iskazu naveli da je kuća prodata za 14.000 evra, a da je stan kupljen za 11.000 evra.Tužilja je tuženima radi kupovine stana dala 01.06.2002. godine 11.000 evra od čega su joj vratili 4.500 evra 21.06.2003. godine.

Prema navedenom ugovoru o zameni, tuženi su postali suvlasnici sa po 1/2 dela na kupljenom stanu uz uknjižbu doživotnog prava plodouživanja u korist svakog od njih na suvlasničkim delovima. Tužilja je tokom aprila meseca 2004. godine, uvidom u katastar nepokretnosti, saznala da je predmetni stan upi-san na ime tuženih i posle toga tražila da se sačini ugovor o zajmu. Ugovor o zajmu između tužilje kao zajmodavca i imenovane tužene kao zajmoprimca zaključen je 02.06.2004. godine. Prema navedenom ugovoru tužena je primila na zajam 9.150 evra od zajmodavca - tužilje, sa obavezom da novac vrati naj-kasnije do 31.12.2004. godine. Tom prilikom nije izvršena predaja novca a preostali iznos od 2.850 evra čini dug u iznosu od 5.300 DEM koji je nastao ranije, s tim da je najranija pozajmica od ovog iznosa iz 1999. godine, a zadnji put je dat zajam od ovog iznosa dve godine pre kupovine stana tuženih. Predmet-ni stan u kome tuženi stanuju su poklonili svojim ćerkama ugovorom o poklonu overenog pred nadle-žnim Opštinskim sudom 29.12.2004. godine.

Imajući u vidu ovako utvrđene činjenice, nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbe čl. 557. i 371. Zakona o obligacionim odnosima, kao i odredbe člana 187. Porodičnog zakona, kada su obavezali tužene da solidarno isplate tužilji dinarsku protivvrednost 9.150 evra po najpovoljnijem kursu, sa eskontnom stopom kamate Centralne evropske banke, računajući od 01.01.2005. godine do konačne isplate.

Navodi revizije u pogledu pogrešne primene materijalnog prava su neosnovani. Naime, u konkretnom slučaju se radi o punovažnom ugovoru o zajmu u smislu odredbe člana

557. Zakona o obligacionim odnosima, za čiju punovažnost nije potrebna sudska overa a njegova punovažnost od strane tuženih nije osporena u smislu postojanja mana volje prilikom potpisivanja kod tužene.

Osim toga, na osnovu odredbe člana 371. istog Zakona, potraživanja zastarevaju u roku od 10 godina, ako zakonom nije određen drugi rok zastarelosti. Najranija pozajmica je iz 1999. go-dine za iznos duga od 2.650 evra, zadnji iznos pozajmice je dat za kupovinu kuće a tužba je podneta 06.01.2005. godine. Pored toga, nesporno je da je novac od 6.500 evra dat za kupovinu stana koji je i upisan kao vlasništvo tuženih i dat porodici tužene za potrebe domaćinstva, te obaveza vraćanja duga tereti i imenovanog tuženog na osnovu člana 187. Zakona o obligacio-nim odnosima.


336611.. Kada je pravnosnažnom parničnom presudom razveden brak stranaka, a tužilac oba-

vezan da tuženoj plaća na ime doprinosa za izdržavanje bračnog druga utvrđeni procenat od mesečne penzije, a u međuvremenu je tužena stekla invalidsku penziju i uredno je pri-ma - ostvareni su uslovi za prestanak obaveze tužioca prema tuženoj, a po pravnosnažnoj presudi.


- 201 -

Iz obrazloženja: Navedenom presudom Opštinskog suda u Č. od 22. decembra 2006. godine utvrđeno je da pre-

staje obaveza izdržavanja tužioca prema tuženoj, i to po ovoj pravnosnažnoj presudi. Naznačenom presudom Okružnog suda u Č. od 14.03.2007. godine odbijena je kao neosno-

vana žalba tužene a prethodna presuda Opštinskog suda u Č. je potvrđena. Pravilnom ocenom izvedenih dokaza utvrđeno je da je pravnosnažnom presudom razveden brak

stranaka, a tužilac je obavezan da tuženoj plaća na ime doprinosa za izdržavanje mesečno 20% od iznosa mesečne penzije, a u međuvremenu - nakon donošenja pomenute pravnosnažne presude - okolnosti su se izmenile tako što tužena više ne prima akontaciju penzije, već sada prima invalidsku penziju iz Hrvatske u punom iznosu.

Stoga je prvostepeni sud pravilno utvrdio da su ispunjeni uslovi iz odredbe čl. 187. st. 2. tač. 1. Porodičnog zakona, jer je poverilac izdržavanja - tužena u međuvremenu po donošenju pravnosna-žne presude, stekla dovoljno sredstava za izdržavanje.

Zato je odlučeno kao u izreci osporene presude. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 458/07 od 14.03.2007. godine)

336622.. Za dugove koji su nastali u braku bračni drugovi odgovaraju solidarno svojom zajednič-

kom i posebnom imovinom.

Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima predmeta, drugotuženi je sudskim poravnanjem svoju imovinu pre-

neo na svoju suprugu, ovde tužilju. Iz navedene radnje tužilje i drugotuženog, koja se sastoji u raspolaganju imovinom drugotuženog u korist tužilje i to nakon pravnosnažnosti presude ko-jom je drugotuženi obvezan da isplati prvotuženom (svom poveriocu) određeni iznos, jasno proizlazi da tužilja i drugotuženi žele da osujete prava prvotuženog kao poverioca po pravno-snažnoj i izvršnoj presudi. To znači da je ta radnja preduzeta na štetu poverioca, ovde prvotu-ženog, pa se ne može prihvatiti stav okružnog suda da je tužilja treće lice koje nije dužnik. Tužilja je dužnikova supruga i ne spada u krug trećih lica, a bilo joj je poznato da dužnik, ov-de drugotuženi, upravo takvim raspolaganjem nanosi štetu poveriocu, ovde prvotuženom. Ta-kvom radnjom upravo se onemogućava poverilac da se na zakonit način namiri iz imovine du-žnika, pošto je ova pravna radnja upravo i preduzeta s ciljem izigravanja poverioca, ovde pr-votuženog.

Revizijom se takođe osnovano ukazuje na to da su tuženi u momentu donošenja presude i trajanja ove parnice bili u braku, iz čega proizlazi njihova solidarna odgovornost, zajedničkom i posebnom imovinom. Ovo iz razloga što je imovina koja je predmet raspolaganja od strane dru-gotuženog u korist tužilje njihova zajednička imovina kao bračnih drugova, pa u takvoj situaciji tužilja i drugotuženi odgovaraju solidarno za dugove nastale u braku. To je u skladu sa članom 336. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, koji je važio u vreme preduzimanja spor-nog raspolaganja. Samim tim tužilja i drugotuženi odgovaraju za obaveze koje je drugotuženi imao prema prvotuženom kao svom poveriocu. Prvotuženom stoga pripada pravo izbora prema kojem će od solidarnih dužnika ostvariti svoje potraživanje. U konkretnom slučaju, solidarni


- 202 -

dužnici su kako drugotuženi tako i tužilja, kao lica koja se još uvek nalaze u braku i odgovaraju svojom zajedničkom imovinom stečenom u braku. Stoga su osnovani revizijski navodi prvotu-ženog da je materijalno pravo pogrešno primenjeno i da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za usvajanje tužbenog zahteva kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je izvršenje koje je određeno rešenjem opštinskog suda nedopušteno.


336633.. Za ispunjenje obaveze proistekle iz ugovora o kreditiranju poljoprivredne proizvodnje koji za-

ključi jedan bračni drug odgovara i drugi bračni drug kao solidarni dužnik i pojedinačno i zajednički u smislu člana 336. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima.


UGOVOR O POKLONU (Član 190. Porodičnog zakona)

336644.. Tužbeni zahtev kojim se traži opoziv ugovora o poklonu zbog osiromašenja (u situaciji kada

se okolnosti u prilikama poklonodavca nisu promenile od momenta zaključenja ugovora o po-klonu do zaključenja glavne rasprave) - je neosnovan.

Iz obrazloženja: Tužilja - kao darodavac i njen sada pok. sin - kao poklonoprimac su dana 10.07.1998. godi-

ne zaključili Ugovor o poklonu nepokretnosti – naznačene stambene zgrade, koji je overen pred Opštinskim sudom dana 16.07.1998. godine. Po tom osnovu izvršen je prenos prava svojine sa tužilje u korist njenog sina, rešenjem navedenog suda kojim je upisano i pravo doživotnog plo-douživanja u korist tužilje.

Poklonoprimac je preminuo dana 28.08.2004. godine. Njegovu zaostavštinu raspravio je Opštin-ski sud i za naslednika je oglašena zakonska naslednica - ćerka, ovde tužena.

Tužilja je rođena 1932. godine, penzioner je - kao i u vreme zaključenja spornog ugovora. Živi u kući na navedenoj adresi, sa unukom - sinom njene ćerke.

Tužena je ćerka pok. poklonoprimca i unuka tužilje. Majka je maloletnog deteta, rođenog 1998. godine, koji joj je poveren na samostalno vršenje roditeljskog prava. Živi u kući svog de-de po majci. Osim imovine nasleđene iza oca, druge imovine nema. Krojačica je, trenutno bez zaposlenja i nalazi se na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Korisnik je prava na materijalno obezbeđenje po rešenju Centra za socijalni rad.

Ugovor o poklonu je dvostrani, jednostrano obavezan pravni posao, kojim se saglasnošću volja vrši prenos određenog prava sa jednog lica na drugo bez naknade. Bitni elementi ugovora o poklonu su predmet ugovora, namera da se poklon učini i da ga poklonoprimac primi. Po oceni ovog suda,


- 203 -

tužilja je u trenutku kada je ugovor zaključen imala nameru da spornu kuću u ½ dela pokloni svom pok. sinu a, nakon toga, se okolnosti koje bi dovele do opoziva ugovora zbog osiromašenja tužilje nisu promenile.

U konkretnom slučaju, da bi se ugovor o poklonu mogao opozvati zbog prekomernog osiromašenja poklonodavca, to osiromašenje mora biti takvo da je nakon zaključenja ugovora o poklonu poklonoda-vac ostao bez sredstava za nužno izdržavanje, da se predmet ugovora o poklonu još uvek nalazi kod po-klonoprimca tj. sada kod njegove zakonske naslednice, da i sam poklonomprimac nije zapao u takvu oskudicu kao i da ne postoje lica koja su po zakonu dužna da izdržavaju poklonoprimca odn. da ta lica nemaju sredstva za njegovo izdržavanje.

Samim tim što je tužilji ostavljeno pravo doživotnog plodouživanja na predmetnoj nekretnini (tužena ima samo "golu svojinu"), ona ima gde da živi, te - kako je korisnik penzije, koja je dovolj-na da zadovolji osnovne potrebe izdržavanja - po mišljenju ovog Suda se nisu stekli uslovi za opo-ziv ugovora o poklonu zbog osiromašenja. Naime, tužiljina materijalna situacija i način života po-slednjih trinaest godina su nepromenjeni.

Osim toga, tužilja je u objektivnoj mogućnosti da poboljša svoj materijalni položaj na drugi način, imajući u vidu da ima plodouživanje i da nekretninu može da koristi i da ubira plodove od nje, te da osiromašenje ne predstavlja novu činjenicu u njenom životu jer je u takvoj situaciji bila i kada je ugo-vor zaključila.

Imajući sve to u vidu, njen zahtev za opoziv ugovora o poklonu zbog osiromašenja nije osnovan. (Iz presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 2382/2012 od 05.07.2012. godine)

ZAJEDNIČKA IMOVINA VANBRAČNIH PARTNERA


336655.. Pravilna je presuda prvostepenog suda kojom su maloletna deca stranaka poverena na ne-

gu, čuvanje i staranje tuženoj – majci, iako ona ima loše stambene i materijalne uslove u odno-su na tužioca – oca, jer je između ostalog, tužilac odgovarao zbog krivičnog dela nasilje u po-rodici.

Iz obrazloženja:

Presudom prvostepenog suda odbijen je tužbeni zahtev tužioca prema tuženoj kojim je tražio da se njihova deca iz vanbračne zajednice povere tužiocu na negu, čuvanje i staranje, kao neosnovan.

Presudom drugostepenog suda odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena je prvo-stepena presuda.

Iz spisa proizilazi da su maloletna deca stranaka stara šest i četiri godine, da je sud imao u vidu okolnosti od značaja za duhovni, fizički razvoj i vaspitavanje deteta, vodeći računa posebno o is-ključivom interesu maloletne dece.


- 204 -

Neosnovani su navodi u žalbi tužioca da su bolje njegove finansijske mogućnosti i stambena si-tuacija, s obzirom na utvrđenu okolnost da je tužilac osuđen pravnosnažnom krivičnom presudom zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 118a st. 1. KZRS, što je od bitnog uticaja na psihižki i fizički razvoj maloletne dece.

(Iz presude Okružnog suda u Novom Pazaru, Gž. br. 662/06)

336666.. Vanbračni drug za koga nije dodeljen stan nema pravo svojine na tom stanu, nezavisno od

toga što je drugi vanbračni drug izvršio njegov otkup za vreme trajanja vanbračne zajednice.

Iz obrazloženja: Imajući u vidu da je stan dobijen u toku trajanja vanbračne zajednice isključivo za tuženog (a ne

za oba vanbračna druga), bez značaja je okolnost da je stan tuženi otkupio pod netržišnim uslovima. Nasuprot navodima tužilje u reviziji, u ovom slučaju se ne može primeniti opšti princip da se udeo bračnog (vanbračnog) druga u zajedničkoj imovini određuje prema njegovom doprinosu (član 328. u vezi člana 338. Zakona o braku i porodičnim odnosima) i da tako procenjujući tužilji pripada 33/100 delova predmetnog stana. Tužilji i po oceni revizijskog suda ne pripada udeo u sticanju ovog stana, jer isti nije dodeljen za tužilju već samo za tuženog, a na otkupljenu cenu stana tužilja i ne is-tiče da je imala doprinosa za stambenu izgradnju izdvajanjem iz ličnog dohotka oba vanbračna dru-ga. Tužilja samo uopšteno navodi da je cena stana bila niska i da je bez značaja da li je umanjena za bilo čije doprinose.


336677.. U zajedničku imovinu vanbračnih drugova ne ulazi otkupljena garaža jer je tužena isklju-

čivi vlasnik garaže na osnovu ugovora o prodaji.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su živele u vanbračnoj zajednici od

1996. godine do 1998. godine, u stanu koji je vlasništvo tužene. Tužena je sa Saveznim ministar-stvom odbrane, dana 28.04.1998. godine zaključila ugovor o prodaji garaže koju je koristila kao za-kupac, na osnovu pismenog ugovora o zakupu od 3.07.1990. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da je tužena is-ključivi vlasnik garaže po osnovu zaključenog ugovora o prodaji iz 1998. godine.

U ovom slučaju, pravo svojine na garaži stečeno je na osnovu noveliranog člana 19. stav 1. Zako-na o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, po kome pravo svojine na posebnom delu zgrade može po-stojati, pored ostalog i na garaži. Tužena kao zakupac sporne garaže od 1990. godine je imala pravo prvenstva otkupa te garaže pod unapred utvrđenim uslovima. Ti uslovi propisani su Odlukom Savezne vlade o prodaji garaža i garažnih mesta u svojini SRJ i Rešenjem saveznog ministra za odbranu o pro-daji garaža i garažnih mesta kojima raspolaže Savezno ministarstvo odbrane i Vojska Jugoslavije ("Sl.


- 205 -

list SRJ" br. 11/97). Ovako ustanovljeno pravo prvenstva otkupa, po svojoj pravnoj prirodi se može smatrati posebnom vrstom prava preče kupovine, s obzirom da je kao pravo prekupa ustanovljeno i re-zervisano za lica koja već koriste garaže po osnovu ugovora o zakupu. S obzirom na ovakvu pravnu situaciju, sporna imovina ne ulazi u režim zajedničke imovine stečene radom u vanbračnoj zajednici, u kom slučaju bi se imao primeniti član 338. Zakona o braku i porodičnim odnosima.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. br. 219/03)

336688.. Vanbračna zajednica i zajednički rad na sticanju imovine su neophodni uslovi za postoja-

nje zajedničke imovine vanbračnih drugova.

Iz obrazloženja: Usvajajući tužbeni zahtev kojim je utvrđeno da je sporni stan zajednička svojina vanbračnih

drugova i priznanjem tužiocu prava svojine na 1/2 idealnog dela stana, nižestepeni sudovi su pogre-šno primenili materijalno pravo, pa su primenom člana 395. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odluke preinačene i zahtev odbijen.

Tužena je zemljišno knjižni vlasnik celog stana. Pravni osnov za sticanje svojine na ovom stanu je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između tužene i ranijeg vlasnika stana. Tim ugovo-rom pokojna A., raniji vlasnik stana, svojom voljom je prenela svojinu na stanu na tuženu. Sa tim ugovorom se saglasio i tužilac, koji je ugovor potpisao i u čiju je korist takođe ugovoreno izdržava-nje. Na osnovu tog pravnog posla, tužena je svoje pravo upisala u zemljišne knjige i na taj način ste-kla pravo svojine na celom stanu, u svemu prema odredbama člana 33. Zakona o osnovnim svojin-sko pravnim odnosima.

Sudovi su stali na stanovište da predmetni stan predstavlja zajedničku imovinu pok. A. i tu-žioca, kao vanbračnih drugova, iz člana 338. Zakona o braku i porodičnim odnosima, pa kako je po tom osnovu tužilac suvlasnik sa 1/2, ta polovina nije mogla da bude predmet ugovora o doži-votnom izdržavanju, ali su pri tom zanemarili činjenicu da je ugovor zaključen između tužene, sa jedne, i pokojne A. i tužioca, sa druge strane, da je tužena bila dužna da po tom ugovoru izdr-žava i A. i tužioca, što dalje ukazuje da je tužilac, čak i pod uslovom da je stan bio zajednička imovina, prihvatio takvo raspolaganje stana na način kako je to ugovorom o doživotnom izdrža-vanju uređeno.

Nižestepeni sudovi su, usvajajući deo tužbenog zahteva kojim utvrđuju da predmetni stan pred-stavlja imovinu stečenu u vanbračnoj zajednici, i to pokojne A. i tužioca sa po 1/2 , takođe pogrešno primenili materijalno pravo.

Zajednička imovina muškarca i žene koji žive u vanbračnoj zajednici jeste imovina koja je ste-čena radom u toj zajednici (čl. 338. Zakona o braku i porodičnim odnosima). Za postojanje ove vrste imovine zakon predviđa dva uslova: vanbračnu zajednicu i zajednički rad na sticanju imovine. Stan koji je dobila pokojna A. od SIZ-a za penzijsko i invalidsko osiguranje na korišćenje u toku 1980. godine i za koji je zaključila ugovor o korišćenju stana, kao nosilac stanarskog prava, i u tom svoj-stvu ga otkupila u toku 1993. godine, u vreme kada je već važio Zakon o stanovanju, i koji je platila prema kriterijumima iz istog zakona i to novcem tužene, što je sve nesporno među strankama, po shvatanju ovog suda, ne predstavlja zajedničku imovinu vanbračnih drugova iz člana 338. Zakona o


- 206 -

braku i porodičnim odnosima, jer za to nisu ispunjeni uslovi iz ove zakonske odredbe. Pravo na ot-kup stana je lično pravo nosioca stanarskog prava, koje se tim pravom može ali ne mora koristiti. Pokojna A. se tim pravom koristila i stan na osnovu svog ličnog prava otkupila, u smislu člana 16. Zakona o stanovanju, a koje lično pravo čak nije ni mogla da prenese na tužioca kao vanbračnog su-pruga, jer on nije lice iz člana 16. ovog zakona, koji izričito nabraja na koja se lica to pravo voljom nosioca stanarskog prava može preneti. Stan je isplaćen novcem tužene i to po ceni koja nije tržišna, već kao povlašćena uređena Zakonom o stanovanju i predviđena za nosioca stanarskog prava, pa kako je nesporno da je i ovakvu cenu platila tužena, a tako stečena svojina na stanu nije stečena ra-dom muškarca i žene koji žive u vanbračnoj zajednici, jer u sticanju te imovine nema ni rada niti bi-lo kakvog doprinosa tužioca. Zbog toga stan otkupljen u toku vanbračne zajednice od strane nosioca stanarskog prava, kome je i dodeljen na korišćenje, a u čijem otkupu drugi vanbračni drug ni na koji način nije učestvovao, ne predstavlja zajedničku imovinu iz člana 338. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Svojina na takvom stanu je rezultat prava pokojne A. i sredstava tužene, pri čemu je bez uticaja činjenica što je u ugovoru o korišćenju stana iz 1980. godine kao član porodičnog domaćin-stva upisan i tužilac, jer to svojstvo člana domaćinstva, i pod uslovom da je to svojstvo stekao pošto se svojstvo člana domaćinstva ne dokazuje upisom u ugovor o korišćenju stana kada je u pitanju vanbračni suprug, ne daje bilo kakav doprinos tužioca u sticanju zajedničke imovine na otkuplje-nom stanu.


336699.. Dogradnjom, nadziđivanjem ili adaptacijom tuđeg ili suvlasničkog građevinskog objekta

ne stiče se pravo svojine ako zakonom ili ugovorom nije drukčije određeno. Izuzetno dograd-njom i nadziđivanjem posebnog dela zgrade, savestan graditelj stiče pravo svojine na poseban deo zgrade, samo ako je vlasnik zgrade znao za gradnju i nije se tome protivio u smislu člana 24. stav 1. Zakona o osnovnim svojinsko pravnim odnosima.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužena i otac tužilje zasnovali su vanbračnu zajednicu u

toku 1983. godine. U toku trajanja te zajednice (1986. godine) izvršena je adaptacija i dogradnja stambenog objekta.

Na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je usvojen tu-žbeni zahtev za predaju nepokretnosti u državinu i kada je odbijen protivtužbeni kojim je traženo utvrđenje prava svojine na 1/2 nepokretnosti (kuće) po osnovu adaptacije.

Naime, dogradnjom, nadziđivanjem ili adaptacijom tuđeg ili suvlasničkog građevinskog objekta ne stiče se pravo svojine ako zakonom ili ugovorom nije drukčije određeno. Izuzetno dogradnjom i nadziđivanjem posebnog dela zgrade, savestan graditelj stiče pravo svojine na poseban deo zgrade, samo ako je vlasnik zgrade znao za gradnju i nije se tome protivio u smislu člana 24. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

U konkretnom slučaju između vanbračnih drugova izvedeni su radovi na materijalnom po-boljšanju građevinskog objekta, dograđeno je kupatilo i izvršeni su određeni građevinski radovi na pomoćnim objektima. Između vanbračnih drugova nije postojao sporazum da tužena stekne svojinu na građevinskim objektima u skladu sa uloženim radom. Zato je pravilno stanovište ni-


- 207 -

žestepenih sudova da tužena kao vanbrani drug ima pravo na naknadu u novcu u skladu sa svo-jim doprinosom dogradnji i adaptaciji na osnovu člana 339. u vezi člaan 332. Zakona o braku i porodičnim odnosima.

Momentom smrti oca tužilja je u smisu člana 73. ranije važećeg Zakona o nasleđivanju po-stala vlasnik nepokretnosti. Kao vlasnik ona u smislu člana 37. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa ima pravo da traži predaju stvari u državinu od svakog držaoca koji se u državi-ni nepokretnosti nalazi bez pravnog osnova ili po slabijem pravnom osnovu. S obzirom da tuže-na nije suvlasnik objekta po osnovu adaptacije ili dogradnje i po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici to ona nema pravo na državinu i sudržavinu građevinskog objekta i zemljišta na kome se objekat nalazi pa je zato pravilno obavezana da tužilji kao vlasniku po osnovu nasleđa preda nepokretnosti u isključivu državinu.


337700.. Na imovinske odnose vanbračnih drugova shodno se primenjuju odredbe Zakona o braku

i porodičnim odnosima o deobi zajedničke imovine bračnih drugova.

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su živele u vanbračnoj zajednici (koja se u svemu upodobljava bračnoj zbog dužine trajanja i činjenice da su stranke zajednički živele, pri-vređivale i trošile dobra) da su bile u radnom odnosu i da su zajedničkim radom u toku te zajed-nice stekle sporne stvari. Veštačenjem (koje nije bilo nužno, jer se doprinos utvrđuje u skladu sa svim okolnostima iz člana 328. Zakona o braku i porodičnim odnosima i u skladu sa članom 223. ZPP) utvrđeno je da je suvlasnički udeo tužilje 37,21% imajući u vidu utvrđena primanja po osnovu radnog odnosa i druge prihode za vreme trajanja vanbračne zajednice.

Sporna imovina stečena je radom stranaka u vanbračnoj zajednici, a ona predstavlja njihovu zajed-ničku imovinu u smislu člana 338. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Na imovinske odnose van-bračnih drugova u smislu člana 339. Zakona o braku i porodičnim odnosima shodno se primenjuju od-redbe Zakona o deobi zajedničke imovine bračnih drugova. Pošto se vanbračni drugovi nisu sporazume-li o deobi zajedničke imovine po raskidu vanbračne zajednice, to je udeo svakog vanbračnog druga od-ređen u smislu člana 328. navedenog Zakona pri čemu se prvostepeni sud nije jedino rukovodio ličnim primanjima vanbračnih drugova u toku trajanja zajednice, polazeći od toga da postoji jednak doprinos oba bračna druga u pogledu međusobne pomoći, vođenju domaćih poslova, staranju i održavanju imovi-ne i o svakom drugom obliku rada i saradnje u upravljanju i održavanju i povećanju zajedničke imovine. Sud je cenio i doprinos tužilje izražen kroz rad u poljoprivredi i donošenje namirnica koje su stranke ko-ristile u upotrebi, pa je imajući u vidu ostvarene lične dohotke (lična primanja tuženog su bila veća) rad u domaćinstvu i rad u poljoprivredi veštačenjem utvrdio doprinos stranaka.


337711.. Ne može se steći zajednička svojina, u smislu člana 338. i 339. Zakona o braku, radom u van-

bračnoj zajednici, ukoliko je jedan od sticalaca bio u braku, osim ako između stranaka nije postojao sporazum o zajedničkoj gradnji.



- 208 -

337722.. Povraćaj stvari darovane, po mesnom običaju, prilikom stupanja u vanbračnu zajednicu, radi za-

snivanja bračne zajednice, vrši se po osnovu propisa iz Zakona o braku, a ne po osnovu člana 213. Zakona o obligacionim odnosima.

(Okružni sud u Prizrenu, Gž. 285/93)

337733.. Ako su stranke u vanbračnoj zajednici stekle nepokretnost, a zatim zaključile brak, smatra se da

su bile u bračnoj zajednici i za vreme sticanja nepokretnosti. (Okružni sud u Požarevcu, Gž. 292/90)

337744.. Vanbračni drug ima pravo da po prestanku vanbračne zajednice traži da mu se na teret drugog

vanbračnog druga dosudi novčani iznos koji odgovara vrednosti njegovog rada umanjen za iznos koristi koje je imao u vanbračnoj zajednici.


RASPOLAGANJE IMOVINOM DETETA (Član 193. Porodičnog zakona)

337755.. Sud je uvek dužan da obavesti organ starateljstva o razlozima za zaštitu prava deteta i

zatraži saglasnost za raspolaganje njegovom imovinom velike vrednosti, kakav je slučaj kod opoziva poklona nepokretnosti koji je detetu učinjen, te da mu omogući i dozvoli da, s tim u vezi, neposredno izrazi svoje mišljenje.

Iz obrazloženja: Tužilac kao poklonodavac i maloletni tuženi kao poklonoprimac zaključili su 1991. godine va-

ljan ugovor o poklonu nepokretnosti, čiji opoziv traži tužilac jer mu je, nakon zaključenja ovog ugo-vora, prestao radni odnos te se nalazi na evidenciji nezaposlenih. Po tom osnovu ne prima nikakvu naknadu niti je u mogućnosti da sopstvenim radom ostvaruje prihode, tako da je - nakon otuđenja sporne nepokretnosti - došlo do njegovog osiromašenja.

Nižestepeni sudovi su iz izloženih okolnosti izveli zaključak da je ostvaren zakonski razlog za opoziv naznačenog ugovora o poklonu nepokretnosti, te da je maloletni tuženi kao poklonoprimac dužan to da prizna i predmetnu nepokretnost preda tužiocu u državinu i trpi njegov upis u zemljišne i druge javne knjige kao vlasnika.

U postupku po reviziji maloletnog tuženog, Vrhovni sud je našao da je u nižestepenim presuda-ma pogrešno primenjeno materijalno pravo i činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, pa su ove presude ukinute i vraćene prvostepenom sudu na ponovno suđenje.


- 209 -

Ovo zbog toga što je pravni osnov ove parnice opoziv ugovora o poklonu zaključenog sa stari-jim maloletnikom kao poklonoprimcem, zbog čega i opoziv ovakvog poklona predstavlja raspolaga-nje imovinom tog deteta velike vrednosti. Imajući to u vidu, nižestepeni sudovi su propustili - u smislu čl. 193. st. 2. i 3. u vezi sa čl. 64. Porodičnog zakona i čl. 263. st. 3. i čl. 65. Porodičnog za-kona – da, o podnošenju ove tužbe protiv maloletnog tuženog obaveste organ starateljstva, a s obzi-rom da je to razlog za zaštitu prava deteta, i zatraže njegovu saglasnost za raspolaganje detetovom imovinom. Detetu se takođe moralo omogućiti da na vreme dobije sva obaveštenja neophodna za formiranje svog mišljenja, kao i dozvoliti mu da ga neposredno izrazi u odnosu na sva pitanja koja se tiču njegovih prava u konkretnom postupku.


PRAVO STANOVANJA (HABITATIO)


337766.. Pošto je pravo stanovanja (habitatio) lična službenost, titular ima pravo da stanuje u stanu

ali ne i da njime raspolaže.

Iz obrazloženja:

Odredbom člana 194. Porodičnog zakona propisano je da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu (stav 1.); pravo stanovanja traje do punoletstva deteta (stav 2.); nemaju pravo stanovanja dete i roditelj ako bi prihvatanje njiho-vog zahteva za pravo stanovanja predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja (stav 3.).

Pravo stanovanja je pravo iz korpusa dečijeg prava i u interesu je roditelja koji vrši roditelj-sko pravo. Za ostvarenje ovog prava zakon propisuje uslove: da je drugi roditelj vlasnik stana na kome dete ili roditelj koji vrši roditeljsko pravo stiču pravo stanovanja; da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu; da pravo stanovanja traje odre-đeno vreme - do punoletstva deteta i da prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja ne predstavlja očiglednu nepravdu za drugog roditelja.

Pravo stanovanja (habitatio) je lična službenost, čiji titular ima pravo da stanuje u stanu ali ne i da njime raspolaže. On može stanovati u stanu sam ili sa porodicom u obimu koji mu je potreban ili konstituisan, što znači na celom stanu ili delu stana. Pravo stanovanja ograničava svojinu vlasnika u delu i meri u kojoj je konstituisano. Ovo pravo se odnosi samo na nepokretne stvari i to stambene objekte, pri čemu roditelj koji vrši roditeljsko pravo nema izvorno pravo stanovanja, već to pravo ima samo dete.


337777.. Jedno od najvažnijih prava kome moraju biti podređena prava i interesi roditelja je pravo

deteta na dom.


- 210 -

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno zaključio, imajući u vidu stambene uslove u kojima maloletni tužio-

ci žive sa majkom koja vrši roditeljsko pravo i uslove u kojima živi tuženi a budući da bi roditelji maloletnom detetu trebalo da obezbede isti životni nivo kojim i oni žive, da je njihov životni stan-dard u pogledu uslova stanovanja nepovoljniji u odnosu na uslove njihovog oca.

Suština odredbe člana 194. Porodičnog zakona sastoji se u zahtevu da se detetu obezbedi takva zaštita i briga koja je neophodna za njegovu dobrobit, a upravo se države potpisnice Konvencije o pravima deteta obavezuju da takvu zaštitu i obezbede.

Pravo deteta na dom je jedno od najvažnijih prava kome moraju biti podređena prava i interesi rodi-telja, pa i tuženog za stanovanje u stanu koji predstavlja zajedničku imovinu stečenu u braku sa majkom maloletnih lica. Pravilno je prvostepeni sud odlučio i kada je obavezao tuženog da tužiocima preda spor-ni stan u državinu, posebno imajući u vidu mišljenje organa starateljstva da nije u intresu maloletne de-ce, zbog nepostojanja dobre komunikacije između roditelja nakon razvoda braka, da svi zajedno žive. Kako su deca poverena majci to je u njihovom najboljem interesu da žive sa majkom u spornom stanu, na koji način će im biti obezbeđen nesmetan psihofizički razvoj.


337788.. Na osnovu člana 194. Porodičnog zakona, prilikom određivanja lične službenosti prava

stanovanja (habitation) potrebno je kumulativno ispunjenje svih uslova: da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu; da je drugi roditelj vlasnik stana na kome dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo mogu steći pravo stanovanja; da pra-vo stanovanja traje određeno vreme - do punoletstva deteta i da prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja ne predstavlja očiglednu nepravdu za drugog roditelja.

Iz obrazloženja: Poremećeni odnosi bivših bračnih drugova i otuđenje stana - po oceni drugostepenog suda - ni-

su razlog da se u korist dece ne ustanovi pravo stanovanja. U reviziji se osnovano ukazuje da je drugostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba

parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku (član 374. stav 2. tačka 12. Sada važećeg Zakona o parničnom postupku) - drugostepena presuda nema razloga u po-gledu odlučnih činjenica usled čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno a zbog čega je došlo i do pogrešne primene materijalnog prava.

Na osnovu člana 194. Porodičnog zakona, prilikom određivanja lične službenosti prava stanova-nja (habitatio) potrebno je ispunjenje više uslova: da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nema-ju pravo svojine na useljivom stanu; da je drugi roditelj vlasnik stana na kome dete i roditelj koji vr-ši roditeljsko pravo mogu steći pravo stanovanja; da pravo stanovanja traje određeno vreme - do pu-noletstva deteta i da prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja ne predstavlja očiglednu ne-pravdu za drugog roditelja.

Nižestepeni sudovi su pravilno zaključili das u aktivno legitimisani u ovom slučaju maloletna deca i njihova majka kao zakonski zastupnik odn. roditelj kome su poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava.


- 211 -

Međutim, u postupku nije utvrđeno da li majka tužilaca ima pravo svojine na useljivom stanu ili nekoj drugoj nepokretnosti jer okolnost da živi u kući svojih roditelja nije dovoljna za zaključak da su maloletna deca egzistencijalno ugrožena. Neophodno je utvrditi kakvi su uslovi života u toj kući, da li je ona fizički deljiva, da li tužioci žive u svom delu kuće neometani od strane drugih članova tog domaćinstva. Pošto je zajednički život bivših supružnika - roditelja maloletne dece nemoguć, kao i izražena volja starijeg deteta da ne želi da živi sa ocem, potrebno je proceniti najbolji interes dece u smislu člana 266. Porodičnog zakona koji će se utvrditi na osnovu nalaza i mišljenja nadle-žne službe (Centar za socijalni rad). Pored toga, potrebno je utvrditi da li je stan na kome je (još uvek) vlasnik tuženi fizički deljiv, da li se u posebni deo stana mogu useliti tužioci sa majkom ili je potrebno iseljenje tuženog.

Pri tome je potrebno utvrditi (a izreka drugostepene presude je nejasna) koja su to treća lica koja tre-ba da napuste stan tuženog. Na kraju, mora se ustanoviti da li bi prihvatanje zahteva tužilaca predstavlja-lo očiglednu nepravdu za drugog roditelja. Očigledna nepravda je pravni standard koji se procenjuje u svakom slučaju i odnosi se na objektivne okolnosti - pre svega na stambena pitanja ali i prava drugih lica prema kojima tuženi ima obavezu (npr. da li u stanu koji je vlasništvo tuženog žive lica koja je tuženi dužan da izdržava).


337799.. Nema deklarativno već konstitutivno dejstvo sudska odluka kojom se ustanovljava pravo

stanovanja (habitation).

Iz obrazloženja:

Pravo stanovanja (habitation) je lična službenost, predviđena u korist mal. deteta u cilju zaštite nje-govog interesa kako bi mu se omogućilo da ima obezbeđen smeštaj do punoletstva, a time i neophodne uslove za svoj pravilan i potpun razvoj kao i u funkciji ostvarenja njegovog prava na porodični dom.

Ostvaruje se u posebnom postupku za zaštitu prava deteta, pod sledećim uslovima: 1) da je dru-gi roditelj vlasnik stana na kome se stiče službenost; 2) da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu; 3) da traje određeno vreme - do punoletstva deteta i 4) da prihvatanje zahetva ne predstavlja očiglednu nepravdu za drugog roditelja.

Sudska odluka kojom se ustanovljava ima konstitutivno, a ne deklarativno dejstvo. Zbog toga mora biti obuhvaćena izrekom odluke, pa je prvostepeni sud u konkretnom slučaju propustio da oceni da li se o pravu stanovanja može raspravljati kroz prethodno pitanje, bez postavljenog tužbenog zahteva.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2807/2012(1) od 16.05.2013. godine)

338800.. Ako je i posle razvoda braka tužena nastavila sa korišćenjem prostora zajedno sa ma-

loletnim detetom koje joj je povereno na čuvanje, vaspitanje i izdržavanje, pravo stanova-nja se može ustanoviti i na delu porodične zgrade, u suvlasništvu bivšeg supružnika, njego-ve majke i sestre, koju su nasledili.


- 212 -

Iz obrazloženja: U toku braka trećetužilac i tužena su zajedno sa maloletnim detetom bili korisnici dela porodič-

ne stambene zgrade suvlasništva tužilaca, koju su majka, kći i sin nasledili od svoga pretka. Posle pravnosnažne presude o razvodu braka tužena je nastavila korišćenje dela stambenog prostora sa de-tetom koje joj je povereno na čuvanje, vaspitanje i izdržavanje. U sporu za iseljenje tužena se po-zvala na zasnovano pravo stanovanja iz člana 194. Porodičnog zakona.

Ocenjujući zakonitost prvostepene presude o odbijanju tužbenog zahteva, Apelacioni sud je zaklju-čio da su žalbeni navodi neosnovani. Tužena nema rešeno stambeno pitanje, presudom joj je maloletno dete povereno, a tužioci nisu dokazali da bi to korišćenje bilo očigledna nepravda za njih, nezavisno od toga što su protiv tužene pokrenuli krivični postupak za više krivičnih dela za koja nije oglašena krivom, niti je postupak okončan, nezavisno od činjenice da je trećetužilac samo suvlasnik, nezaposlen, iz suvla-sničke kuće se samovoljno iselio i našao drugi stan. Pravo stanovanja (habitacio) iz navedene zakonske odredbe može se ustanoviti i na porodičnoj zgradi koja je suvlasnička. Ovome ide u prilog i odredba čla-na 3. stav 2. Konvencije o pravima deteta, koja propisuje obavezu države da detetu obezbedi takvu zašti-tu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja koji su pravno odgovorni za dete.

(Iz presude Apelacionog suda u Nišu, Gž. 41/11 od 25.01.2011. godine)

338811.. Konstituisanje prava stanovanja deteta ne sme biti očigledna nepravda za roditelja na či-

jem stanu se to pravo konstituiše. "Očigledna nepravda" je pravni standard koji se ne odnosi na način sticanja roditeljskog

vlasništva na stanu na čiji teret se ustanovljava pravo stanovanja, već na njegovu ukupnu situ-aciju posle zasnivanja predmetnog prava (zdravstveno stanje, socijalna ugroženost i druge okolnosti koje on ne bi mogao svojin angžovanjem i postupcima popraviti).

Iz obrazloženja: Zahtev tužilje za utvrđenje prava stanovanja ne može se smatrati neosnovanim (kako pogrešno za-

ključuju nižestepeni sudovi), samo zbog toga što je tuženi stan dobio od svoje majke pa usvajanje tu-žbenog zahteva prema njemu u konkretnoj situaciji ne bi bilo pravedno. U svakom slučaju, sud mora na adekvatan način utvrditi šta je najbolji interes deteta i tačne okolnosti koje bi se eventualno mogle podvesti pod sadržinu pravnog standarda "očigledne nepravde za tuženog".

Ovaj standard ne subsumira način dobijanja stana u vlasništvu roditelja na čiji teret se ustano-vljava pravo stanovanja, već da li bi ukupna situacija u kojoj bi se tuženi našao posle eventualnog usvajanja tužbenog zahteva za tuženog predstavljala očiglednu nepravdu (imajući u vidu, pre svega, njegovo zdravstveno stanje, socijalnu ugroženost i druge okolnosti koje on svojim angažovanjem i postupcima ne bi mogao popraviti).


338822.. Pravo stanovanja (haitacio) može se konstituisati i na stanu u idealnom suvlasništvu rodi-

telja koji ne vrši roditeljsko pravo.


- 213 -

Iz obrazloženja: Tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se tuženik obaveže da se iseli iz spratnog dela na-

značene kuće, odbijen je u stavu prvom izreke prvostepene presude. Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilja i njena deca - ime-

novani neparničari suvlasnici su sa udelom od po 1/4 na spratnom delu kuće, dok tužena, koja je u toku braka sa imenovanim neparničarom, izvodila samo određene radove na adaptaciji sprat-nog dela kuće - nije suvlasnik u pogledu spratnog dela predmetne kuće. Isto tako, u prvostepe-nom postupku je utvrđeno da niti tužena, niti njen imenovani sin koji ima navršenih 14 godina, nemaju pravo svojine na drugom useljivom stanu, te da tužena ne poseduje nepokretnosti upisa-ne na njeno ime, kao i da u kući u kojoj žive njeni roditelji i koja je veličine trosobnog stana, ži-vi i njena starija sestra sa svojim mužem i dvoje dece. S druge strane, imenovani neparničar, ko-ji je bračnu zajednicu sa tuženom napustio 2004. godine, živi u porodičnoj kući svoje supruge, tako da je stambeno obezbeđen.

Na pravilno i u potpunosti utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio ma-terijalno pravo nalazeći da tužbeni zahtev tužilje nije osnovan i u vezi s tim dao je dovoljne, jasne i potpune razloge, koje - u svemu kao pravilne - prihvata i Okružni sud.

Naime, i prema stanovištu Okružnog suda tužena ima pravni osnov za državinu na spratnom delu kuće čija se predaja u državinu od strane tužilje traži. To proizilazi iz odredbe člana 194. Porodičnog za-kona - dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi rodi-telj deteta, ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu.

U tom smislu, tužena, kao i njeno imenovano dete imaju pravo stanovanja, tj. habitacije, kao lič-ne službenosti, a koje pravo im traje do punoletstva deteta, kako je to propisano odredbom člana 194. stav 2. navedenog Zakona. Tužena i njen maloletni sin, nad kojim ona vrši roditeljsko pravo, koriste ceo spratni deo kuće, taj spratni deo je u funkciji njihovog stanovanja i u njihovoj državini. Tužena ima službenost habitacije, bez obzira što je njen razvedeni bračni drug - imenovani neparni-čar suvlasnik sa 1/4 na spratnom delu kuće, jer se pravo stanovanja može konstituisati i na stanu u idealnom suvlasništvu roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo.

Pravilno je prvostepeni sud, ocenom izvedenih dokaza, zaključio da su tužena i njeno maloletno dete stekli pravo stanovanja (habitacije), i da to ne predstavlja očiglednu nepravdu za drugog rodite-lja, a kako je to propisano odredbom člana 194. stav 3. Zakona. U vezi sa tim, sud prvog stepena je dao dovoljne, jasne i potpune razloge koje u svemu prihvata i Okružni sud.


338833.. U slučaju postojanja prava stanovanja maloletne dece na stanu koji je u suvlasništvu biv-

ših bračnih drugova razvrgnuće suvlasništva civilnom deobom je moguće samo uz utvrđenje ovog tereta na nepokretnosti koja je predmet javne dražbe.

Iz obrazloženja: Naznačenim rešenjem Opštinskog suda od 12.04.2006. godine, određeno je razvrgnuće imovin-

ske zajednice učesnika, prodajom na javnoj dražbi i deobom tako dobijenog novca srazmerno suvla-sničkim delovima nekretnine - bliže označenog, a na osnovu naznačene presude na osnovu prizna-nja od 16.11.2004. godine, na kojoj su imenovani suvlasnici, svako u po 1/2 dela.

Protiv navedenog rešenja žalbu je blagovremeno izjavio protivnik predlagača. Žalba je osnovana.


- 214 -

Shodno članu 194. stav 1. Porodičnog zakona, dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo, imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta, ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo ne-maju pravo svojine na useljivom stanu. Ovo pravo stanovanja deteta traje do punoletstva deteta (član 194. stav 2. Zakona), a nemaju pravo stanovanja dete i roditelj ako bi prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja (član 194. stav 3. Zakona).

U konkretnom slučaju, stranke - koje su suvlasnici nepokretnosti čija se deoba traži - imaju ma-loletnu decu, koja - prema izričitoj zakonskoj odredbi, član 194. ovog Zakona - imaju pravo stano-vanja na predmetnom stanu do svog punoletstva, uz ograničenje iz stava 3. navedenog člana.

S obzirom na to, prvostepeni sud je prilikom odlučivanja u ovom postupku morao imati u vidu navedeno pravo maloletne dece.

Rešenjem o deobi odlučuje se ne samo o predmetu, uslovima, načinu deobe te pravima i obavezama zajedničara, već i o načinu ostvarivanja drugih prava na stvari koja je predmet deobe (član 154. Zakona o vanparničnom postupku). U slučaju utvrđenja da maloletna deca stranaka imaju pravo stanovanja na predmetnom stanu, a iz dosadašnjeg toka postupka je očigledno da ona hoće utvrđenje ovog svog prava (deca stranaka su pokrenula parnični postupak za utvrđenje prava stanovanja), tada bi se - ukoliko se utvrdi da imaju to pravo - deoba nepokretnosti mogla odrediti samo uz postojanje ovog tereta, na koji način bi se, nakon prodaje stana, zaštitili interesi maloletne dece.

Stoga je ova činjenica bitna za odlučivanje o zahtevu predlagača, na šta protivnik predlagača osnovano ukazuje u žalbi, jer se radi o pravu na stvari koja je predmet deobe, a ne činjenici da li su maloletna deca stranaka suvlasnici ili plodouživaoci na predmetnoj nepokretnosti, kako to prvoste-peni sud pogrešno zaključuje.

Imajući u vidu izneto, žalba protivnika predlagača je usvojena, a prvostepeno rešenje - prime-nom člana 387. tačka 3. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 30. stav 2. Zakona o van-parničnom postupku - ukinuto i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu da deca stranaka, prema izričitoj zakon-skoj odredbi, pod određenim uslovima (član 194. Zakona), imaju pravo stanovanja na predmetnom stanu, činjenicu da su maloletna deca pokrenula postupak radi utvrđenja prava stanovanja na predmet-noj nepokretnosti, te da od ove činjenice zavisi odluka o predlogu predlagača, jer bi u slučaju postoja-nja prava stanovanja dece, deoba stvari bila moguća samo uz postojanje odnosno utvrđenje ovog tere-ta na stvari koja je predmet javne dražbe, i to do punoletstva dece (član 194. stav 2. Zakona). To je značajno za zaštitu interesa maloletne dece, pa će shodno navedenim odredbama Zakona te članu 215. tačka 1. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, ponovo odlučiti o predlogu protivnika predlagača za prekid postupka iz ovih razloga.


ZAJEDNIČKA IMOVINA ČLANOVA PORODIČNE ZAJEDNICE


338844.. Imovina nastala kao rezultat bavljenja poljoprivredom od strane tužene, koja je obra-

đivala zemlju upotrebom tužiočevih mašina, može predstavljati zajedničku imovinu tužio-ca i tužene kao članova porodične zajednice. Međutim, mašine u čijem sticanju je učestvo-


- 215 -

vao isključivo tužilac, bez obzira što ih je pribavio u nameri da se porodična zajednica ba-vi poljoprivredom - ne predstavljaju zajedničku imovinu.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, prvoimenovana tužena - ćerka tužioca, obavezana je presu-

dom nadležnog Opštinskog suda od 15.01.2009. godine da drugoimenovanoj tuženoj isplati iznos od 502.710,00 dinara sa pripadajućom kamatom. Pošto ovu svoju obavezu nije izvršila, drugoimenovana tužena je - kao poverilac potraživanja - protiv ove kao izvršnog dužnika, pokrenula izvršenje i u izvr-šnom postupku tražila da se, prodajom pokretnih stvari, naplati njeno potraživanje.

Izvršni sud je u avgustu mesecu 2009. godine izvršio popis stvari koje su predmet tužbe. Pr-vostepeni sud je utvrdio da prvoimenovana tužena sa svojom porodicom živi u zajedničkom do-maćinstvu sa tužiocem i da između njih postoji zajednica života i rada. Ona je rođena 1967. go-dine i imala je dve godine kada su njeni roditelji - tužilac i njegova supruga, otišli na rad u ino-stranstvo. Od novca zarađenog u inostranstvu tužilac je, 1982. godine, kupio traktor, a sve osta-le poljoprivredne mašine 1991 - 1992. godine, radio lakše obrade zemlje koju poseduje.

Prvostepeni sud je, na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac isključivi vlasnik predmetnih poljoprivrednih mašina.

Naime, zajedničku imovinu tužioca i prvoimenovane tužene predstavlja imovina koju su stekli radom tokom trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici. Kako je tužilac kupio traktor kada je ova imala samo 15 godina to nije verovatno (a drugoimenovana tužena, na kojoj je bio teret dokazi-vanja, nije pružila dokaze o suprotnom) da je tužena u periodu do kupovine traktora (dakle, do navr-šene petnaeste godine života) mogla svojim radom da doprinosi stvaranju materijalnih sredstava ko-ja bi bila značajnija.

Imajući u vidu navode tužioca i prvoimenovane tužene, činjenicu da je tužilac veći deo rad-nog veka proveo na radu u inostranstvu te da je preostale predmetne poljoprivredne mašine ku-pio novcem zarađenim ovim radom - to proizilazi da stvari koje su predmet tužbenog zahteva ne predstavljaju imovinu stečenu radom tužioca i ove tužene, u smislu odredbe člana 195. Porodič-nog zakona. Te stvari čine posebnu imovinu tužioca.

Samo imovina koju su članovi porodične zajednice stekli tokom trajanja zajednice života, radom koji predstavlja skup više pojedinačnih doprinosa, može predstavljati njihovu zajedničku imovinu. U konkretnom slučaju, zajedničku imovinu tužioca i prvoimenovane tužene, kao članova porodične zajednice, bi mogla predstavljati imovina koja je nastala kao rezultat bavljenja poljoprivredom od strane ove tužene i to upotrebom tužiočevih mašina, ali ne i same mašine u čijem sticanju tužena ni-je učestvovala niti je, po prirodi stvari, u tom uzrastu i mogla učestvovati.


338855.. Član porodičnog domaćinstva ne može steći pravo suvlasništva na otkupljenom stanu

bez obzira na eventualni doprinos u sticanju sredstava kojima je stan otkupljen, već samo može postaviti eventualno obligaciono-pravni zahtev.


- 216 -

Iz obrazloženja: U pravnosnažno okončanom postupku utvrđeno je da su parnične stranke deca pokojnog N.V.,

koji je - kao nosilac stanarskog prava - otkupio predmetni stan iz društvene svojine zaključenjem ugovora o otkupu 9.10.1992. godine.

Predmetni ugovor je pokojni N.V. potpisao lično, ugovor je overen kod Opštinskog suda u N.S. 25.05.1993. godine i uplatio je tadašnjih 82.566.042 dinara na ime otkupne cene stana u celosti. Op-štinski sud u N.S. je rešenjem Dn. 14812/92 od 8.01.1996. godine dozvolio uknjižbu prava vlasni-štva na navedenom stanu u korist N.V. a po pravnom osnovu otkupa.

Za života pokojni N.V. nije raspolagao predmetnim stanom, a u njemu je živela majka parničnih stranaka sve vreme do svoje smrti 1998. godine, dok je otac povremeno dolazio u stan i to do leta 2001. godine kada se šlogirao.

Za vreme zajedničkog života sa svojim roditeljima svako dete je bilo dužno da celu svoju platu da u zajednički kućni budžet radi namirenja svih potreba, a za džeparac i druge potrebe novac je do-bijan od majke koja inače nije bila zaposlena i koja je vodila sve kućne poslove i plaćala dažbine, a koja je u celosti raspolagala sa novčanim sredstvima svih koji su živeli u spornom stanu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili mate-rijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca, jer nisu ispunjeni uslovi za priznanje prava su-vlasništva na predmetnom stanu po osnovu odredbi čl. 340. do 345. Zakona o braku i porodičnim odnosima.

Ovim odredbama regulisani su imovinski odnosi članova porodične zajednice koje se za konkretni slučaj ne mogu primeniti budući da se radi o stanu otkupljenom iz društvene svojine po beneficiranim - netržišnim uslovima, za koji je ugovor o otkupu stana zaključio pokojni otac stranaka. Na takvom stanu član porodičnog domaćinstva ne može steći pravo suvlasništva bez obzira na eventualni dopri-nos u sticanju sredstava kojima je stan otkupljen ili davanju svojih ličnih sredstava, već samo može postaviti eventualno obligaciono-pravni zahtev.

Stoga su irelevantni revizijski navodi tužioca kojima se osporava pravilnost utvrđenih činjenica u pogledu doprinosa tužioca u sticanju sredstava u zajedničkom domaćinstvu.


338866.. Ugovor kojim član porodične zajednice, koji je kao vlasnik upisan u zemljišne ili druge

javne knjige, izvrši otuđenje ili opterećenje nepokretnosti stečene u porodičnoj zajednici, ostali članovi mogu pobijati ako je u vreme zaključenja ugovora u zemljišne ili druge javne knjige bila upisana zabeležba o pravu zajedničke svojine i ako je u vreme zaključenja ugo-vora trećem licu, sa kojim je ugovor zaključen, na nesumnjiv način stavljeno do znanja da je nepokretnost stečena u porodičnoj zajednici i kao takva predmet zajedničke svojine.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud utvrđuje da su tužilja S. i pravni prethodnik tužilaca G. i T. sada pok. D.,

kao bračni drugovi živeli u porodičnoj zajednici sa sada pok. M. P. i njegovom suprugom D. u vreme sticanja sporne kuće, i da je između njih postojao sporazum da na zemljištu koje je pok. M. dobio po osnovu nasleđa zajedničkim sredstvima izgrade spornu kuću. Navedena porodična zajednica je naknadno prestala, a sada pok. M. je raspolagao predmetnom kućom u korist tuže-


- 217 -

nika putem ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog pred Opštinskim sudom u LJ. Ov. br. 442/90 od 17.12.1990. godine.

Prema odredbi člana 342. Zakona o braku i porodičnim odnosima, prava članova porodične zajednice na nepokretnostima koja su njihova zajednička svojina upisuju se u zemljišne ili dru-ge javne knjige na ime svih članova koji su svojim radom učestvovali u sticanju, pri čemu upis jednog člana porodične zajednice ne stvara pretpostavku da su vlasnici nepokretnosti i ostali njeni članovi.

Ugovor kojim član porodične zajednice koji je kao vlasnik upisan u zemljišne ili druge javne knjige, izvrši otuđenje ili opterećenje nepokretnosti stečene u porodičnoj zajednici, ostali članovi mogu pobijati samo ako je u vreme njegovog zaključenja u zemljišne ili druge javne knjige bila upisana zabeležba o pravu zajedničke svojine, ili ako su u vreme zaključenja ugovora trećem licu, sa kojim je ugovor zaklju-čen, na nesumnjiv način stavili do znanja da se radi o predmetu zajedničke svojine.

Prvostepeni sud nije utvrdio ko je upisan kao vlasnik na predmetnoj kući u zemljišnoj, odnosno drugim javnim knjigama, niti pak da li je tuženi savestan, odnosno da li mu je u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju na nesumnjiv način stavljeno do znanja da je predmetna kuća stečena u porodičnoj zajednici i kao takva predmet zajedničke svojine, ili mu je pak to na neki način bilo poznato.


338877.. Za sticanje imovine u porodičnoj zajednici potrebno je postojanje ekonomske zajednice i

zajedničko sticanje imovine u njoj i samo u tom slučaju članovi porodične zajednice polažu pravo na deo tako stečene imovine.

Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 340. u vezi člana 343. Zakona o braku i porodičnim odnosima, kad u poro-

dičnoj zajednici žive i drugi srodnici koji rade na poljoprivrednom imanju ili zajednički vrše delat-nost ili na drugi način zajednički privređuju, imovina stečena u toku trajanja te zajednice je zajed-nička imovina svih članova porodične zajednice koji su učestvovali u njenom sticanju.

Dakle, za sticanje imovine u porodičnoj zajednici, potrebno je postojanje ekonomske zajednice i zajedničko sticanje imovine u njoj i samo u tom slučaju, članovi porodične zajednice polažu pravo na deo tako stečene imovine. Ostavinsku masu čine sva imovinska prava koja sačinjavaju zaostav-štinu i posle smrti člana porodične zajednice u zaostavštinu njegovu, ulaze samo stvari i prava koja su mu pripadala u momentu smrti.

Pravni prethodnik tužilja njihov otac, koji je umro pre brata sada pokojnog M., nije živeo u po-rodičnoj zajednici sa njim, nije svojim radom i sredstvima učestvovao u izgradnji stambene zgrade, koja je predmet ove parnice, niti je vršio bilo kakva ulaganja u tu nepokretnost. Kako se zbog toga sagrađena stambena zgrada ne može smatrati zajedničkim sticanjem i ne predstavlja zajedničku imo-vinu pravnog prethodnika tužilja i njihovog pokojnog oca i njihovog strica pokojnog M., pravilan je zaključak nižestepenih sudova da zahtev tužilja za utvrđenje prava susvojine na spornoj nepokretno-sti, a po osnovu sticanja njihovog pravnog prethodnika – oca u porodičnoj zajednici u smislu citira-nih zakonskih odredbi nije osnovan.

(Iz presude Vrhovnog suda u Beogradu, Rev. II 4034/03)


- 218 -

338888.. Za sticanje u porodičnoj zajednici nije nužno postojanje sporazuma o zajedničkom sticanju.

Iz obazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sporna imovina je kupljena u toku trajanja zajednice stra-

naka. U tom sticanju učestvovali su svi zajedničari, pa kako je bilo pet zajedničara, to su pravilno nižestepeni sudovi utvrdili da tužiocu po tom osnovu pripada 1/5 u zajednici stečene imovine.

Odsustvo sporazuma o zajedničkom sticanju, na šta se ukazuje u reviziji tuženih, je irelevantno pošto za sticanje u zajednici nije nužno postojanje sporazuma o zajedničkom sticanju, nego je do-voljno da u porodičnoj zajednici, kada sa bračnim drugovima žive i njihova deca i drugovi srodnici, svi rade na poljoprivrednom imanju ili zajednički vrše druge delatnosti, ili na drugi način zajednički privređuju. Imovina stečena u toku trajanja te zajednice je zajednička imovina svih članova porodič-ne zajednice koji su učestvovali u njenom sticanju, što je propisano odredbom člana 340. Zakona o braku i porodičnim odnosima.


338899.. U postupku utvrđivanja bračne tekovine sud će odbaciti tužbu kao neurednu ukoliko

istom nisu obuhvaćeni svi zemljišno knjižni korisnici predmetne nepokretnosti, niti je u odnosu na pokretne stvari postavljen precizan zahtev.

Iz obazloženja: Prema obrazloženju pobijanog rešenja proizilazi da je tužilja postavila zahtev kojim je traži-

la da se utvrdi da je suvlasnik sa 1/2 po osnovu sticanja u bračnoj zajednici na stambenoj zgradi koja je podignuta na kat. parceli 1167 KO P., da joj tuženi za pokretne stvari stečene u bračnoj zajednici isplati 1/2 protivvrednosti, 1/2 protivvrednosti putničkog automobila marke "Lada" BG 40172 i najzad za izvršena ulaganja prilikom adaptacije poslovnog prostora u ul. Partizan-skoj u B. U toku postupka na ročištu za glavnu raspravu od 23. januara 1996. godine, prvostepe-ni sud je naložio tužiocu da uredi tužbu prema tuženicima svim zemljišno-knjižnim korisnicima kat. parc. 1167 KO P. i prema K.B., majci tuženika za koju je utvrđeno da je živela u zajednič-kom domaćinstvu sa strankama. Tužilja je delimično postupila po nalogu suda i proširila tužbu na tužilju B.K. u podnesku koji je primljen u sudu 28. februara 1996. godine. Potom je prvoste-peni sud ovaj podnesak dostavio K.B. sa nalogom da se izjasni da li prihvata proširenje tužbe, ali se ista o tome nije izjasnila. Prvostepeni sud je ponovo nalogom od 5. aprila 1996. godine pozvao tužilju da posebnom tužbom obuhvati kao tužene zemljišno-knjižne korisnike kat. parc. 1167 KO P. pošto su nužni suparničari sa tuženim K.P. pod pretnjom odbačaja tužbe. Da tužilja nije postupila po ovom nalogu suda u roku od 15 dana, pa je prvostepeni sud pravilno našao da je tužba tužilje neuredna i da se po njoj ne može postupati, jer istom nisu obuhvaćeni svi zemlji-šno-knjižni korisnici predmetne nepokretnosti niti je u odnosu na pokretne stvari postavljen od-ređeni zahtev. Kako je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenice i na iste pravilno primenio od-


- 219 -

redbe Zakona o parničnom postupku, te kako u prvostepenom postupku nisu učinjene ni druge povrede Zakona o parničnom postupku na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, to se pobijano rešenje potvrđuje.

Neosnovano se navodi u žalbi tuženika da nije bilo razloga da tužbu proširuje na majku tu-ženika i zemljišno-knjižne korisnike predmetne nepokretnosti, jer je u pitanju spor o deobi brač-ne tekovine, a ne o uređenju načina korišćenja ili deobi placa koji prati objekat koji je vlasni-štvo tuženika. Prvostepeni sud je nakon utvrđenih i pravilno ocenjenih činjenica nesumnjivo utvrdio da su tuženi sa kojim je tužilja sticala u bračnoj zajednici, njegova majka koja je živela u zajedničkom domaćinstvu sa strankama i ulagala svoja sredstva u tu zajednicu i ostali zemlji-šno-knjižni korisnici kat.parc. 1167 KO P. u pravnoj zajednici u pogledu predmeta spora i da se navedena lica javljaju kao nužni suparničari u smislu člana 201. Zakona o parničnom postupku, zbog čega moraju biti označeni u tužbi kao tuženici.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 320/97 od 23.01.1997. godine)

339900.. U pogledu imovine stečene u porodičnoj zajednici zastarelost potraživanja ne teče sve dok

ta zajednica postoji i dok sticalac koristi imovinu u koju je vršio ulaganja.

Iz obazloženja: Vrhovni sud je cenio izjavljeni prigovor zastarelosti predmetnog potraživanja, pa je našao da je

zaključak sudova pravilan, jer se sporni odnos ne može pravno kvalifikovati kao sticanje bez osno-va. Takvo potraživanje nastaje sticanjem imovinske koristi lica na teret nekog drugog, bez pravnog osnova. U ovom slučaju pravni osnov postoji, a to je sticanje imovine u porodičnoj zajednici, pa sto-ga sve dok ta zajednica postoji i dok sticalac koristi imovinu u koju je ulagao zastarevanje ne teče. Tek kada je porodična zajednica prekinuta, a ona je prekinuta smrću supruga tužilje kada je tužilja prestala koristiti rezultate svojih ulaganja, mogla je početi teći zastara njenog potraživanja, a od tada pa do podizanja tužbe nije protekao opšti rok zastarelosti da bi se moglo govoriti o pogrešnoj prime-ni odredbe člana 371. ZOO.


339911.. Za maloletno lice koje je u vreme sticanja nepokretnosti imalo navršenih 15 godina života, ima

se uzeti da je ono svojim radom u zajednici moglo da doprinosi sticanju nepokretnosti. (Okružni sud Požarevac, Gž. 514/97)

339922.. Ako naslednici ne postave zahtev da se poništi čitav ugovor kojim je ostavilac otuđio zajednič-

ku imovinu stečenu u braku, bračni drug i ostali naslednici mogu ostvariti svojinska, odnosno na-sledna prava samo na delu zajedničke imovine kojom ostavilac nije mogao raspolagati.



- 220 -

339933.. Zajedničko domaćinstvo koje je dugo trajalo i predstavljalo potpunu ekonomsku zajednicu za-

snovano je na odnosu koji se može upodobiti porodičnom domaćinstvu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2349/94)

339944.. Ako su u pitanju odnosi između bliskih srodnika - u konkretnom slučaju između braće - za pri-

znavanje prava svojine na zajednički izgrađenoj zgradi nije odlučeno postojanje pismenog ugovora o građenju. Kada je na osnovu usmenog ugovora stambena zgrada zajednička izgrađena nastaje pravno priznato suvlasništvo u srazmeri usmenog sporazuma, a u nedostatku ovog u srazmeri ulože-nih vrednosti.


NASILJE U PORODICI (Član 197. Porodičnog zakona)

339955.. Postojanje elemenata nasilja u radnjama tuženog ne negira niti stepen opravdanosti mera

zaštite određenih pobijanom presudom umanjuje okolnost da tužilja sebe doživljava žrtvom u većoj meri od one u kojoj to ona zaista jeste.

Iz obrazloženja: Utvrđeno je da je tuženi preduzeo niz radnji kojima je ugrozio integritet, duševno zdravlje i spo-

kojstvo tužilje. Te radnje su pravilno okvalifikovane kao radnje nasilja u porodici u smislu odredbe čl. 197. Porodičnog zakona.

S obzirom na to, prvostepenom presudom sud je odredio mere zaštite zabrane uznemiravanja, zabrane prilaska na udaljenosti manjoj od 300 m, pristup na istom rastojanju mestu stanovanja tuži-lje i oko mesta rada.

Navodi žalbe (da je prvostepeni sud zasnovao odluku na pogrešno i nepotpuno uvrđenom činje-ničnom stanju) su neosnovani.

Pri tome, bez značaja je okolnost da u razlozima presude prvostepeni sud konstatuje da smatra da tužilja nastoji da sebe predstavi žrtvom u većoj meri od onoga koliko ona to zaista jeste. S pozi-vom na tu konstataciju prvostepenog suda tuženi u žalbi zapravo ukazuje na nepouzdanost iskaza tužilje, a sa tim u vezi na propuste u utvrđivanju činjenica bitnih za donošenje odluke. Okolnost da tužilja doživljava sebe žrtvom u većoj meri od one u kojoj to ona zaista jeste, sama za sebe, ne negi-ra postojanje elemenata nasilja u radnjama tuženog niti umanjuje stepen opravdanosti mera zaštite od nasilja u porodici.



- 221 -

339966.. Kada jedan supružnik bez opravdanog razloga menja bravu na vratima i odjavi elek-

trodistribuciji korišćenje struje u stanu u kome živi drugi supružnik - postoji nasilje u po-rodici.

Iz obrazloženja: Parnične stranke su bivši supružnici. Njihovi partnerski odnosi su duboko poremećeni i brak je

razveden u toku 2006. godine. Odnosi su se pogoršali u postupku deobe bračne tekovine (stana u kome su oboje nastavili da žive i po razvodu braka i u vezi čega je vođen spor radi smetanja državi-ne). Tužilji je u tom sporu naloženo da preda jedan primerak ključeva brave ulaznih vrata tuženom s tim da ukoliko to dobrovoljno ne učini - tuženi se ovlašćuje da sam ili preko trećih lica promeni bra-vu na vratima a ovaj je pokušao ulazak bušenjem i promenom brave na vratima koju je tužilja u ne-koliko navrata promenila, čime je onemogućavala tuženog da dođe u posed svog stana. Pored toga, kao korisnik električne energije tuženi je odjavio u Elektrodistribuciji dalje korišćenje struje u ovom stanu, jer je bio uskraćen u državini i njegovom korišćenju. Po razvodu braka nije imao obavezu po-maganja ili izdržavanja tužilje.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda određene su mere zaštite od nasilja u porodici - zabrana pristupa tuženom u prostor stana u kome tužilja živi u narednom periodu od šest meseci. Mera zašti-te od nasilja u porodici određena je i u ovom postupku sa trajanjem do pravnosnažnog okončanja ovog postupka i to na osnovu stručnog mišljenja Gradskog centra za socijalni rad, po kome je neop-hodno izricanje ove mere zbog ispoljenog ponašanja tuženog povodom zamene brave na ulaznim vratima stana.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za-ključujući da tužilja nije dokazala da je u periodu od podnošenja tužbe tuženi ispoljio ponašanje ko-je se može kvalifikovati kao nasilje u porodici, već da je samo ostvarivao svoja subjektivna prava prema stanu u kome tužilja živi.

Nasuprot tome, drugostepeni sud je zaključio da tuženi ispoljava nasilje prema tužilji zbog čega je usvojio tužbeni zahtev i odredio privremenu meru.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno. Imajući u vidu ukupno ponašanje parničnih stranaka kod kojih očigledno postoje duboko pore-

mećeni odnosi, kao i okolnost da je prema tuženom već dva puta određena mera zaštite od nasilja u porodici zbog njegovog ponašanja prema tužilji a da on i dalje uznemirava tužilju i njeno spokojstvo na napred opisani način - pravilna je odluka drugostepenog suda da je osnovano izricanje mere za-štite od nasilja u porodici.

Revizijski navodi (da je drugostepeni sud promenio činjenično stanje utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom i da je na taj način tuženom uskraćeno pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu) - nisu osnovani. Upravo suprotno, drugostepeni sud je na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom pravilno primenio materijalno pravo.

Konačno, tuženi i u reviziji ne osporava svoje ponašanje ali ga smatra vršenjem svog prava. Ovakvo ponašanje drugostepeni sud je pravilno ocenio kao uznemiravanje tužilje u normalnom ži-votu u navedenom stanu, što predstavlja element nasilja iz člana 197. stav 1. Porodičnog zakona.



- 222 -

339977.. U situaciji u kojoj jedan bivši supružnik prema drugom bivšem supružniku vrši akte psi-

hičkog i fizičkog nasilja u stanu u kojem zajedno žive, ispunjeni su uslovi za dosuđivanje zašti-te od nasilja u porodici, odnosno za iseljenje bivšeg supružnika koji vrši nasilje iz zajedničkog stana, bez obzira na to što je zlostavljani bivši supružnik zbog svoje psihičke strukture nasilje doživeo težim nego što je ono uistinu bilo.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaključila brak sa tuženim 1996. godine.

Taj brak je razveden presudom po tužbi ovde tuženog 2006. godine. Tužilja je po razvodu braka pokrenula parnicu radi podele bračne tekovine (koja do danas nije okončana). Posle razvoda parnične stranke su nastavile da zajedno stanuju u stanu koji se nalazi u B. Nesuglasice između njih, koje su započete i pre razvoda braka a nastavljene po razvodu, tužilja je okarakterisala kao psihičko maltretiranje (bacanje ličnih stvari, zaključavanje prostorija i delova nameštaja). Pored toga, dolazilo je i do fizičkih sukoba u kojima je intervenisala policija, a tužilja je o tome priba-vila i lekarska uverenja. Tuženi je zaključio novi brak i često odsustvuje iz stana u kome živi sa tužiljom. Tužilja je svoj zahtev radi zaštite od nasilja u porodici zasnovala na činjenicama da stalno trpi fizičko i psihičko nasilje jer je tuženi vređa, izbacuje njene lične stvari iz stana itd, zbog čega se 2006. i 2007. godine obraćala MUP-u i pribavila lekarsko uverenje. Iz nalaza In-stituta za mentalno zdravlje prvostepeni sud je utvrdio da je tužilja anksiozna - visoko napeta osoba, sa značajnom depresivnošću i osećajem ugroženosti od sveta oko sebe, a time i od bivšeg supruga, kao i da je usled toga verovatno i nastala primarna reakcija na propadanje braka i do-vela do reakcije "kontraofanzive", koja je rezultirala povišenom spremnošću ka interpretacija-ma. Tužilja dešavanja i postupke drugih procenjuje kao preterano ugrožavajuće, što rezultira do-minacijom osećanja straha, napetosti i depresivnosti. Kod tuženog je uz registrovanu pasivno-agresivnu dimenziju ličnosti evidentirana i slabost inhibitornih mehanizama, koja može dovesti do agresivnih elemenata u ponašanju. Tužilju doživljava kao izvor razočarenja, pretnji i ugroža-vanja. Impulsivnost i potencijalna slabost kontrole uz depresivni kvalitet raspoloženja može da rezultira neadekvatnim postupcima. U konkretnom slučaju povišena interpretativna sklonost tu-žilje uslovila je nesumnjivo pogoršanje u njihovim odnosima.

Predmet postupaka pred nižestepenim sudovima bio je zahtev tužilje da se po osnovu odgovor-nosti za nasilje u porodici njen bivši suprug iseli iz stana u kojem zajedno žive. Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, a tužilja je protiv takve presude podnela reviziju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su na potpuno i pravilno utvrđeno či-njenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev.

Prema članu 197. stav 1. Porodičnog zakona, nasilje u porodici jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Stavom 2. istog člana navedeni su karakteristični vidovi nasilja u porodici koji se u praksi naj-češće ispoljavaju.

Nasilje u porodici podrazumeva svako ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog opho-đenja i komuniciranja sa članovima porodice, za koje, da bi bilo kvalifikovano kao nasilje u porodi-ci, nije neophodan određeni kontinuitet (trajnost i višekratnost takvog ponašanja), već je u određe-nim situacijama dovoljan i jedan akt ponašanja koji ima karakter nasilja u porodici.


- 223 -

Mere zaštite propisane su članom 198. stav 2. Porodičnog zakona. Zakonom predviđene me-re zaštite nisu samo kazna za učinioca nasilja u porodici. One imaju i preventivno dejstvo jer opominju i upozoravaju učinioca na to kakve ga zakonske posledice očekuju za slučaj da ubu-duće ponovi svoje delo, pa deluju i sa ciljem sprečavanja ponavljanja nasilničkog ponašanja. Mere zaštite moraju biti efikasne i svrsishodne kako bi mogle ostvariti svoj cilj na planu pre-vencije, kako posebne tako i opšte, a njihov krajnji cilj je zaštita porodice kao osnovne ali i naj-značajnije zajednice ljudskog društva, kako porodice kao celine tako i svakog njenog člana po-jedinačno. One ne štite samo žrtve nasilja, već i počinioce, jer ih svojim postojanjem i delova-njem osujećuju u ponavljanju takvog nedozvoljenog ponašanja i zaštićuju ih od ponovnog tr-pljenja zakonskih posledica. Za žrtve porodičnog nasilja ove mere zaštite treba da budu takve da obezbede mir, spokoj i bezbednost za određeni period, život bez straha od daljeg nasilja, osloba-đanje od trauma i oporavak od zadobijenih povreda.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, opisano ponašanje tuženog - fizički sukobi koje je tužilja do-kumentovala i medicinskim izveštajima, bacanje ličnih stvari tužilje, zaključavanje prostorija i delova nameštaja - predstavlja nasilje u porodici, u smislu člana 197. stav 2. tač.1) i 6) Porodičnog zakona.

S obzirom da ovakvo ponašanje tuženog i izveštaj Instituta za mentalno zdravlje, prema ko-me tuženi, s obzirom na njegovu impulsivnost i potencijalnu slabost kontrole, uz depresivni kvalitet raspoloženja, može ispoljiti neadekvatno ponašanje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je opravdano izricanje mere zaštite od nasilja u porodici - zabrana pristupa u prostor - stan u kome tužilja živi. Ova mera određena je na osnovu člana 198. stav 3. Porodičnog zakona. Vrsta mere određena je u skladu sa stepenom nasilja koji je tuženi ispoljio prema tužilji i preduzetim fizič-kim aktima i psihičkom uznemiravanju kojem je ona bila izložena, što je dovelo do ugrožavanja njenog spokojstva.

Za obe strane zajedno, s obzirom na to da je, prema nalazu i mišljenju Instituta za mentalno zdra-vlje, ponašanje parničnih stranaka uzajamno povezano i uslovljeno, ta određena vremenska (do šest meseci) i prostorna distanca treba da obezbedi stvaranje uslova za iznalaženje rešenja radi prevazilaže-nja nastale situacije i stabilizacije međusobnih odnosa. Pri tome se ovako određena mera može produ-žavati sve dok ne prestanu razlozi zbog kojih je određena (član 199. Porodičnog zakona), a može i prestati pre isteka vremena ako prestanu razlozi zbog kojih je mera određena.


339988.. Sud neće izreći mere zaštite od nasilja u porodici ukoliko se radi samo o incidentu, a ne o

modelu ponašanja

Iz obrazloženja:

Članom 9. stav 1. Konvencije o pravima deteta, koja je ratifikovana 1990. godine, propisano je da države članice obezbeđuju da ni jedno dete ne bude odvojeno od svojih roditelja protiv njihove volje, osim kada nadležni organi na osnovu sudskog uvida odluče, u skladu sa odgovarajućim zakonom i procedurama, da je takvo razdvajanje neophodno i u najboljem interesu deteta. Takva odluka može bi-ti neophodna u određenom slučaju, kao na primer ako roditelji zlostavljaju ili zanemaruju dete ili ako žive odvojeno, pa se mora doneti odluka o mestu stanovanja deteta.


- 224 -

Stavom 3. istog člana ove Konvencije propisano je da države članice poštuju pravo deteta koje je odvojeno od jednog ili oba roditelja, da održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba rodite-lja na stalnoj osnovi, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta.

Članom 6. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da je svako dužan da se rukovodi najbo-ljim interesom deteta u svim aktivnostima koja se tiču deteta. Odredbama čl. 197. do 200. istog Zakona regulisan je institut zaštite od nasilja u porodici i propisane su mere zaštite protiv člana porodice koji vrši nasilje, a kojom se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih od-nosa sa drugim članovima porodice.

S obzirom na prirodu i predmet spora, osnovni cilj podnete tužbe se sastoji u zaštiti i ostvarivanju najboljeg interesa maloletnog deteta. Činjenica da je presudom od 09.10.1999. godine ono povereno ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava i da je uređen način održavanja ličnih odnosa sa maj-kom, koja ga prvenstveno viđa u školi, s tim što je u maju 2010. godine dete bilo kod tužene na presla-vi, ukazuje na ređu, ali ničim opterećenu komunikaciju između tužene i deteta.

Činjenica da je u maju 2001. godine, kada je tužena uhvatila dete za ruku, došlo do povređiva-nja ruke deteta, predstavlja incidentnu situaciju kojoj se ne može dati karakter nasilja u porodici. Da je reč o incidentu, a ne o modelu ponašanja, ukazuje i činjenica da otac ovu situaciju nije prijavio ni policiji ni Centru za socijalni rad, kao ni druge situacije na kojima je insistirao u toku iskaza pred-stavljajući ih kao nasilje u porodici. Između roditelja deteta nesumnjivo postoje različiti stavovi u odnosu na vaspitanje, ali ponašanje tužene se ne bi moglo okarakterisati kao nasilje u porodici. Svr-ha zaštitne mere je pre svega sprečavanje nastanka psihičke traume ili povrede. Mere zaštite moraju biti svrsishodne kako bi se ostvario cilj i plan prevencije. U situaciji kada je pravnosnažnom presu-dom regulisan model viđanja maloletnog deteta sa tuženom, usvajanjem ovako predložene mere fak-tički bi se dete odvojilo od majke sa kojom ne živi, što je suprotno najboljem interesu deteta u situa-ciji kada majka viđa dete, koje je čak i boravilo u vreme preslave kod nje, a pri tome ne postoje niti su se iskazali problemi prilikom viđanja između majke i deteta.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.2 782/10 od 06.12.2010. godine)

339999.. Ako nije došlo do ugrožavanja spokojstva maloletnog deteta niti njegovog duševnog

zdravlja, nema mesta usvajanju predloga tužilje - majke za izricanje mere zaštite od nasi-lja, iako između bračnih drugova postoje problemi u pogledu viđanja i susreta sa malolet-nom decom.

Iz obrazloženja: Tužilja je tužbenim zahtevom tražila da se tuženom zabrani približavanje na bilo kojoj udaljeno-

sti imenovanoj maloletnoj deci i da mu se zabrani pristup i približavanje stanu, navedenoj Osnovnoj školi i dečijem vrtiću.

Ovaj tužbeni zahtev je odbijen. U prvostepenom postupku je utvrđeno: Tužilja i tuženi su bivši supružnici, čiji je brak razveden naznačenom presudom istog suda

od 25.03.2008. godine. Istom presudom su zajednička deca – maloletne ćerke, rođene 11.03.1999. godine i 17.02.2005. godine, poverena radi samostalnog vršenja roditeljskog prava


- 225 -

tužilji, kao majci. Otac je obavezan da doprinosi njihovom izdržavanju. Istovremeno su uređeni lični odnosi između dece i oca.

U momentu donošenja presude, koja je postala pravnosnažna 07.07.2008. godine, a izvršna 23.07.2008. godine, starija ćerka se nalazila kod tuženika.

Po pravnosnažnosti odnosne navedene presude od 25.03.2008. godine, tuženi nije dobrovoljno izvrši predaju ovog deteta tužilji kao majci, zbog čega je ona pokrenula postupak pred istim sudom, radi prinudnog izvršenja. Tuženi ni u ovom postupku to nije dobrovoljno učinio, zbog čega je tužilja iz školskog dvorišta Osnovne škole preuzela i odvela dete, od kada ono sa majkom i sestrom živi u stanu tužilje.

Tuženi je u krivičnom postupku oglašen krivim zbog krivičnog dela oduzimanja maloletnog lica iz člana 191. stav 1. Krivičnog zakonika.

Tuženi je u odnosu na uređeni način viđenja sa decom po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi od 25.03.2008. godine podneo predlog za izvršenje, koji je postupak u toku, a u kome je tužilja novča-no kažnjavana, jer je onemogućavala tuženog da održava kontakte sa maloletnom decom onako ka-ko je to prvobitno utvrđeno navedenom presudom.

U cilju utvrđivanja činjenice da li je ovako ponašanje tuženika prouzrokovalo otpor, koji - kako to tužilja tvrdi - maloletna deca imaju u odnosu na kontakte sa ocem, da li je svojim pona-šanjem tuženi eventualno izvršio psihičko nasilje nad decom, prvostepeni sud je pribavio izve-štaj organa starateljstva - nadležnog Centra za socijalni rad, koji je predložio da u naredna tri meseca ocu bude zabranjen svaki fizički kontakt sa decom, kao i kontaktiranje po navedenoj sudskoj presudi te da mu se zabrani približavanje stanu u kome deca žive, školi i vrtiću.

Prvostepeni sud je, preko veštaka psihologa, utvrdio da nije došlo do prekida pozitivne vezano-sti dece i oca i da ona nisu u otporu prema ocu. Da je postojalo ugrožavanje njihovog duševnog zdravlja i spokojstva, to bi se svakako odrazilo ili ispoljilo kroz negativne emocije i otpor prema ocu, koje veštak psiholog nije utvrdio.

Ceneći ovo mišljenje veštaka, sud je zaključio da ne postoji akt nasilja tuženog u odnosu na de-cu odn. da on takav akt nije izvršio, te da nema mesta izdavanju mere zaštite od nasilja kroz zabranu viđenja i približavanja tuženog deci, kao i zabranu komunikacije putem telefona, zbog čega je i od-bio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

Veštak je utvrdio postojanje pozitivnih emocija dece u susretu sa ocem. Takođe, otac je u kon-taktu iskazao topao i emotivan, kao i nežan odnos prema deci. Deca su i kroz primenjenu tehniku in-tervjua i verbalno izrazila svoju ljubav prema oba roditelja, radost zbog dolaska oca u školu da vidi maloletnog deteta, radost zbog budućeg susreta sa maloletnim detetom u vrtiću. Nije uočena niti zebnja, niti nelagodnost, niti strah od oca, koji bi svakako morali postojati da je postojao bilo kakav akt nasilja prema njima.


440000.. Uslovi za izricanje mere zaštite od nasilja u porodici izdavanjem naloga za iseljenje

člana porodice iz porodičnog stana, bez obzira na njegovo pravo svojine na istom, ispunje-ni su kada je on svojim ponašanjem u dužem vremenskom periodu u kontinuitetu ugroža-vao drugog člana porodice, atakujući ne samo na njegovo duševno zdravlje i spokojstvo već i na njegov telesni integritet.


- 226 -

Iz obrazloženja: Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno

pravo (odredbe člana 197. i člana 198. stav 1., stav 2. tačka 1. i stav 3. Porodičnog zakona), kada su odredili meru zaštite od nasilja u porodici prema tuženom zabranom stanovanja u trajanju od 10 me-seci u predmetnom stanu u kome je stanovao zajedno sa tužiocem, sa nalogom da se iz tog stana ise-li u roku od 24 časa.

Nasiljem u porodici, u smislu člana 197. stav 1. Porodičnog zakona, smatra se takvo ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, a ono se - u smislu stava 2. istog člana – naročito ogleda, pored ostalog, i u nanošenju te-lesnih povreda članu porodice, kao i vređanju i svakom drugom drskom, bezobzirnom i zlonamer-nom ponašanju.

U konkretnom slučaju, od strane prvostepenog suda je prema tuženom ranijom pravnosnažnom pre-sudom od 15.06.2007. godine već određena mera zaštite od nasilja u porodici zabranom daljeg uznemi-ravanja tužioca drskim, zlonamernim i bezobzirnim ponašanjem kojim se ugrožava njegov telesni inte-gritet, duševno zdravlje i spokojstvo. Međutim, to nije uticalo na tuženog da promeni svoje ponašanje i svoj odnos prema tužiocu, već je nastavio da vrši nasilje prema tužiocu kao ocu. Sledstveno tome, ispu-njeni su uslovi za izricanje mere zaštite od nasilja u porodici shodno članu 198. Zakona, izdavanjem na-loga za iseljenje tužioca iz porodičnog stana, bez obzira na pravo svojine na istom, jer je tuženi svojim ponašanjem u dužem vremenskom periodu u kontinuitetu ugrožavao ne samo duševno zdravlje i spokoj-stvo tužioca već i njegov telesni integritet. Dužina trajanja izrečene mere zaštite određena je shodno čla-nu 198. stav 3. Zakona.

Navodima tuženog u reviziji ne dovodi se u sumnju pravilnost pravnog zaključivanja i pre-suđenja u ovom sporu. Njima se posredno ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza i pogrešno i ne-potpuno utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog u smislu čla-na 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pa ne može biti ni predmet posebnog razmatranja revizijskog suda.


440011.. Mera zaštite od porodičnog nasilja može trajati najviše godinu dana, a ovaj rok se računa

od dana donošenja rešenja o privremenoj meri, a ne od dana donošenja presude.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio da je došlo do porodičnog nasilja i to tako što je došlo do sukoba

između supružnika, u njihovom porodičnom stanu, kojom prilikom je tuženi vređao tužilju i po-našao se drsko prema njoj, bezobrazno i zlonamerno i naneo joj lake telesne povrede, a koje sve radnje predstavljaju akte nasilja u porodici saglasno čl.197. st.1. i st.2. tač.1. i 6. Porodičnog za-kona. Povodom tražene mere doneo je rešenje u trajanju od godinu dana, kojim je tuženom za-branjeno da ulazi i dolazi do njihovog zajedničkog stana, kao i da se približava tužilji na udalje-nosti od 100 metara, kao i bilo kakvo drugo uznemiravanje tužene.

Drugostepeni sud je našao da je žalba tuženog neosnovana i potvrdio je kako presudu tako i re-šenje prvostepenog suda.


- 227 -

Porodičnim zakonom predviđeno je koja se lica imaju smatrati članovima porodice, a među nji-ma se navode i supružnici, kao i da je nasilje u porodici ponašanje kojim jedan član porodice ugro-žava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice.

Mere zaštite, kao i njihov broj i vrsta, odmerene su u skladu sa utvrđenim stepenom verbalnog nasilja koje je tuženi ispoljavao prema tužilji, kao i preduzetim fizičkim napadima, težini povreda i uznemiravanju koje je tužilja trpela od tuženog. Od značaja je bilo i to što tužilja nije izazvala ova-kvo ponašanje tuženog i ničim nije njemu doprinela.

Ove mere nisu kazna učiniocu nasilja, već je njihovo dejstvo prvenstveno preventivno, jer opo-minju i upozoravaju učinioca na to kakve ga zakonske posledice očekuju za slučaj da u buduće po-novi svoje delo, pa kao takve imaju i preventivno dejstvo. Ove mere, zato moraju biti stroge, efika-sne i svrsishodne, kako bi mogle ostvariti svoj cilj na planu opšte i generalne prevencije, a njihov krajnji cilj je zaštita porodice kao osnovne i najznačajnije ćelije svakog društva, porodice kao celi-ne, ali i svakog njenog člana pojedinačno.

Žrtvama porodičnog nasilja ove mere obezbeđuju mir, spokoj i bezbednost za određeni vre-menski period, kao i život bez straha od daljeg nasilja, oslobođenje trauma i oporavak. Ova vre-menska i prostorna distanca za obe strane stvara preduslove za iznalaženje rešenja u cilju preva-zilaženja nastale situacije i stabilizacije međusobnih odnosa. U konkretnom slučaju je to naroči-to bitno s obzirom da se radi o supružnicima, koji imaju maloletno dete koje je bolesno.

VSS je našao da je u reviziji neosnovano istaknuto da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, te da su izrečene mere zaštite nesrazmerne težini dela koje je tuženi izvršio, ali da je revizija osnovana u delu koji se odnosi na trajanje mere.

Naime, prvostepeni sud je prvo doneo rešenje o primeni zaštitne mere na period od godinu dana, a zatim presudom ponovo utvrdio rok od godinu dana od dana donošenja presude. Kako je dejstvo privremene mere da ona deluje odmah, to se njena primena ima računati od dana donošenja rešenja o privremenoj meri, a ne od dana donošenja presude.

VSS je našao da je nižestepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, te je primenom čl.407. st.1. ZPP-a utom delu uvažio reviziju i nižestepene presude preinačio na taj način što je vreme traja-nja privremene mere za zaštitu od nasilja u porodici uzeo da isto teče od dana donošenja rešenja.

(Iz presude VSS Rev.br. 849/06)

MERE ZAŠTITE


440022.. Lice koje vrši nasilje u porodici ne može se zaštiti merom zaštite od nasilja u porodici.

Iz obrazloženja: Sud izriče meru zaštite od nasilja u porodici u slučaju kada jedan član porodice ugrožava telesni

integritet drugog člana porodice nanoseći mu teške telesne povrede ili mu ugrožava duševno zdra-vlje i spokojstvo.


- 228 -

U konkretnom slučaju, iz izvedenih dokaza i rezultata celokupnog postupka, proizilazi da tuži-lac u dužem vremenskom periodu ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo svoje supruge, a da je to činio i prema tuženom i njegovom bratu.

Otuda sud traženom merom zaštite od nasilja u porodici ne može da pruži zaštitu tužiocu kao li-cu koje vrši nasilje u porodici.


440033.. Nasilje u porodici predstavlja vređanje supružnika, pretnja ubistvom, upotreba grubih re-

či i drugih pretnji koje izazivaju intenzivan strah, zbog čega se može izreći mera zabrane da-ljeg uznemiravanja člana porodice.

Iz obrazloženja: Tuženi je vređao tužilju, pretio ubistvom, upotrebom grubih reči i pretnjama kod nje izazivao

intenzivan strah, s obzirom da je u pitanju starija žena koja se teško kreće i nemoćna je da se zaštiti od supruga, koji je pokretan bez obzira na godine. Da ne bi došlo do eskalacije nasilja, a imajući u vidu te činjenice, pravilno mu je određena mera zaštite od nasilja u porodici zabranom daljeg uzne-miravanja člana porodice sa rokom trajanja od jedne godine, a na osnovu člana 197. i 198. Porodič-nog zakona.

Kada je odlučio na navedeni način, prvostepeni sud je – prema stavu Apelacionog suda - na pra-vilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, iznoseći za to do-voljne i u potpunosti prihvatljive razloge.

S obzirom da se uvidom u presudu može konstatovati da je činjenično stanje utvrđeno iz brojnih dokaza koji su jasno navedeni, žalbeni navodi da je presuda doneta bez ijednog dokaza su neosnovani.

Žalbom se u suštini napada ocena dokaza, čime se praktično pobija utvrđeno činjenično stanje, a pri tome se ne predlažu dokazi koji bi doveli u sumnju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. II 36/10 od 19.01.2010. godine)

440044.. Mogu predstavljati ponašanje protivno izrečenim merama zaštite od nasilja u porodici po-

zivi vanbračnoj supruzi - majci deteta prema kojoj je prethodno vanbračni suprug izvršio na-silje u porodici a zbog čega mu je i izrečena mera zaštite od nasilja u porodici i zbog kojih je ona promenila broj mobilnog telefona.

Iz obrazloženja: Iz iskaza sina imenovanog tuženog proizilazi da je ovaj povremeno pozivao vanbračnu suprugu

upućujući joj reči navedene u iskazu ovog svedoka od 06.07.2009. godine, kao i da je vanbračna supru-ga tuženog, a majka svedoka, promenila broj mobilnog telefona u toku marta ili aprila 2009. godine.

S obzirom na ovaj iskaz svedoka, kome je prvostepeni sud poklonio veru, ostao je nejasan za-ključak prvostepenog suda da se tuženi nije ni na koji način ponašao protivno izrečenim i određe-nim merama zaštite od nasilja u porodici.


- 229 -

Iz tih razloga, pobijana odluka je morala biti ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2 8/10 od 19.01.2010. godine)

440055.. Kada je nasilje nad članom porodice izvršeno radnjama kojima se konstantno ugroža-

va telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice i kada se takvo drsko, zlonamerno i bezobzirno ponašanje ponavlja - sud je ovlašćen da izda meru zaštite od nasilja u porodici. Svrha izdatih mera zaštite i jeste da spreče odn. da dovedu do pre-stanka takvog ponašanja.

Iz obrazloženja: Tužilja i tuženi su bili supružnici. Nakon razvoda braka 2002. godine, sa dvoje zajedničke dece,

nastavili su da žive u zajedničkoj kući, stečenoj u braku - tako da vode spor oko udela u bračnoj teko-vini. Među njima su poremećeni odnosi dugi niz godina, a intenzivno od pre četiri godine. Tuženi svo-jim ponašanjem ugrožava tužilju i njen telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo.

Na loše odnose i nasilje u porodici ukazuje i činjenica da je vođeno više krivičnih postupa-ka, zbog toga što je tuženi tužilju fizički maltretirao, tukao, čupao za kosu, vređao pogrdnim re-čima pred decom i trećim licima. Pokrenuto je i više prekršajnih postupaka protiv tuženog zbog vređanja, pogrdnih reči i uznemiravanja tužilje. Tužilja je više puta podnosila krivične prijave protiv tuženog, a drsko i bezobzirno ponašanje tuženog posebno se manifestuje u kući (zaklju-čavanjem vrata kada tužilja izađe iz kuće, da ne bi mogla da se u nju vrati, pretnjom da će je ise-liti iz kuće, isključivanjem struje, sprečavanjem dolaska majstora za obavljanje popravki u ku-ći…). Kako je tužilja nakon izbacivanja iz spavaće sobe prešla da spava u dnevnu sobu koja je povezana sa kuhinjom, tuženi namerno i bezobzirno u kasnim noćnim satima, u neprimereno vreme koristi kuhinju, lupa suđem, lupa vratima, prolazi pored njenog kreveta nazivajući je po-grdnim rečima. Ugrožena je i njena privatnost, jer je prati na ulici kojom prilikom joj upućuje pogrdne reči, psuje a sve u prisustvu dece ili trećih lica.

Nižestepeni sudovi su, odlučujući o tužbenom zahtevu tužilje, a polazeći od utvrđenih činjenica, pravilno primenili materijalno pravo kada su tuženom - u skladu sa članom 198. Porodičnog zakona - iz-rekli odgovarajuće mere zaštite, našavši da tuženi vrši nasilje u porodici u smislu člana 197. Porodičnog zakona.

Relevantna odredba: Nasilje u porodici je ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdra-

vlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Nasiljem u porodici se naročito smatra nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede; izazivanje straha pretnjom ubistvom ili nanošenjem telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu; ograničavanje slobode kretanja ili komunikacije sa trećim licima; vređa-nje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje - član 197. Porodičnog zakona.

Zakonom su propisane mere zaštite koje sud može izreći protiv člana porodice koji vrši nasilje - član 198. Porodičnog zakona.

Vrhovni sud nalazi da je u konkretnom slučaju pravilno stanovište nižestepenih sudova - na-silje nad tužiljom, kao i njihovom zajedničkom decom koja su istovremeno i očevici ovih doga-đaja i pasivne žrtve, konstantno je i višegodišnje. Ovakvim radnjama tuženog se ugrožava tele-sni integritet tužilje, njeno duševno zdravlje i spokojstvo. Zlonamerno, bezobzirno i drsko pona-


- 230 -

šanje tuženog prema tužilji se ponavlja, pa su sudovi cenili postojanje nasilja u porodici ceneći ponašanje tuženog.

U tom smislu, sudovi su pravilno tuženom odmerili i izrekli meru zabrane stanovanja, pristupa i približavanja i daljih uznemiravanja tužilje u skladu sa članom 198. Porodičnog zakona. Trajanje iz-rečenih mera adekvatno je težini njegovih radnji, verbalnom nasilju, izraženoj upornosti i stvorenom riziku od mogućih posledica po integritet i duševno zdravlje tužilje.

Svrha mera zaštite je sprečavanje i prestanak ponašanja koje predstavlja nasilje u porodici, rešavanje problema koji su doveli do poremećaja u odnosima i nasilja, te konačnog uspostavljanja normalnih me-đusobnih odnosa članova porodice.

Kako su sudovi upravo to imali u vidu prilikom izricanja navedenih mera zaštite, to Vrhovni sud nalazi da su neosnovani navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava.


440066.. Nasilje u porodici predstavlja ponašanje supružnika kojim je ugrozio duševno zdravlje i

spokojstvo svoje supruge (izazivanjem straha, pretnjom ubistvom, izbacivanjem iz kuće) i njen telesni integritet (nanošenjem telesnih povreda). To je i osnov za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici, propisanih članom 198. stav 2. tač. 1., 2. i 5. Porodičnog zakona. Rok trajanja propisuje stav 3. ovog člana. Određene mere zaštite mogu se produžiti i po isteku tog roka, a pod uslovima iz člana 199. istog Zakona.

Iz obrazloženja: Kvalifikujući ponašanje tuženog kao nasilje u porodici, nižestepeni sudovi su pravilno primenili

materijalno pravo - čl. 197. i 198. Porodičnog zakona. Opisanim ponašanjem tuženi je ugrozio duševno zdravlje i spokojstvo tužilje (izazivanjem stra-

ha, pretnjom ubistvom, izbacivanjem iz kuće) i njen telesni integritet (nanošenjem telesnih povreda u toku 2005. godine), kao i duševno zdravlje njihove dece.

Imajući to u vidu, protiv tuženog su pravilno određene mere zaštite od nasilja u porodici, propisa-ne članom 198. stav 2. tač. 1., 2. i 5. Porodičnog zakona sa rokom trajanja koji propisuje stav 3. ovog člana i mogućnošću da se određene mere zaštite i po isteku toga mogu produžiti pod uslovima iz člana 199. istog Zakona.


440077.. U određenim situacijama dovoljan je i jedan akt ponašanja koji ima karakter nasilja u porodi-

ci da bi se neko ponašanje kvalifikovalo kao takvo, odnosno nije neophodan određeni kontinuitet (trajnost i višekratnost takvog ponašanja).

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je, kao bitne činjenice u pogledu tužbenog zahteva tužilje D.M. za određiva-

nje mere zaštite od nasilja u porodici, utvrdio da je 26.03.2006. godine, tuženi tužilju, u situaciji


- 231 -

kada je ona držala u naručju njihovu mlađu kći, tada staru osam meseci, udario rukom, od čega je ona pala, udarivši pritom ruku koju je savila u nameri da spreči povredu deteta usled njenog pada, a nakon kog udarca joj je tuženi zapretio rečima "da će je ubiti i odrobijati", pritom govoreći da narednog dana neće otići na posao, kako ona ne bi izišla iz stana. Ovaj događaj, kome je prisu-stvovala i njihova starija kći, koja je tada imala tri i po godine, završio se tako što je tuženi tužilju, držeći je rukama za lice, naterao da mu se izvini za reči koje mu je pre ovoga uputila, da bi tužilja tako i postupila. Narednog dana, 27.03.2006. godine, tuženi je otišao na posao, a tužilja, zajedno sa decom u Z., gde se javila u Zdravstveni centar Opšte bolnice, kada je sačinjen i izveštaj, u ko-me je tužilja navela kako je prethodnog dana zadobila povrede od supruga koji je tukao, udarajući je više puta u predelu glave, a konstatovano je i da je na zadnjoj strani leve nadlaktice uočen he-matom. Povodom ovih povreda, tužilja se nije obraćala Policijskoj Upravi ni u Z., niti u NS, ali je navedena zdravstvena ustanova o izvršenom lekarskom pregledu tužilje obavestila SUP u Z., o če-mu je zatim obavešten i SUP u NS, a na osnovu čega je Policijska stanica "Liman" protiv tuženog podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Dana 03.07.2006. godine, tužilja, koja je u to vreme sa decom već živela u kući svog oca u Z., je nakon što je o tome prethodno obavestila tuže-nog, došla u NS kako bi iz stana u kojem su stranke živele, uzela dečije stvari, te ga sačekala u stanu do njegovog povratka sa posla, kada je između njih došlo do verbalnog sukoba povodom tu-žiljine namere da se razvede od tuženog, koji ju je u jednom trenutku gurnuo na krevet, svojim no-gama joj blokirao ruke i zatim je rukama udarao u predelu lica.

Tužilja je na ovaj način bila onemogućena da pruža otpor i veoma uplašena, usled čega je nekontrolisano počela da mokri sve vreme moleći tuženog, koji je pritom insistirao da ga tužilja gleda dok je udara, a što ona od straha nije bila u stanju da učini, da prestane sa udarcima. Na-kon ovoga, tuženi je sam predložio da zajedno odu u policiju u Ul. M.D., kako bi prijavio da je udario tužilju, što su i učinili, gde je tužilja prisustvovala sačinjavanju zapisnika o tome i dava-nju pismene izjave od strane tuženog. Službeno lice je tom prilikom tužilju obavestilo da ukoli-ko želi da pokrene prekršajni postupak protiv tuženog, treba da se obrati zdravstvenoj ustanovi radi dobijanja lekarskog uverenja, da bi po izlasku iz Policijske stanice tuženi tužilju pitao da li je moguće da će ga prijaviti, rekavši da će tako "on da ispadne najveći kriminalac". Nakon ovog događaja, tužilja se obratila Institutu za hirurgiju u NS, gde je istog dana, 03.07.2006. godine, sačinjen izveštaj u kojem je navedeno da je tužilja navela kako je zadobila udarce u glavu pesni-cama "od strane drugog lica", te da "odbija RTG dijagnostiku". Povodom ovog događaja, protiv tuženog je od strane Policijske stanice "Liman" pokrenut prekršajni postupak zbog ugrožavanja javnog reda i mira. Tuženi nakon opisanog događaja - od jula 2006. godine do presuđenja, pre-ma tužilji nije vršio nikakav oblik fizičkog nasilja, a tokom trajanja bračne zajednice, kao ni na-kon toga, do presuđenja, nije je, na bilo koji način, uznemiravao na radnom mestu, niti u kući oca tužilje u kojoj ona živi od prestanka zajednice života stranaka.

Postupajući po zahtevu suda, sa zadatkom da se utvrdi da li je tuženi prema tužilji ispolja-vao akte nasilja, da li se po strukturi njegove ličnosti može očekivati da bi on akte nasilja mo-gao ispoljavati i u budućnosti, kao i posledica koje su kod tužilje zaostale usled toga, te da li je opravdano određivanje mera zaštite od nasilja, sintetizovane izveštaje, odnosno nalaze i mišlje-nja su dale tri stručne ustanove - stručni tim Centra za socijalni rad Grada NS, dana 18.09.2006. godine, stručni tim Centra za socijalni rad Opštine Z. od 18.09.2006. godine, od 11.10.2006. go-dine i od 05.07.2007. godine i stručni tim Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Voj-vodine od 05.12.2007. godine.


- 232 -

Na osnovu ovako, potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno ustanovio da utvrđeno ponašanje i radnje tuženog prema tužilji predstavljaju nasilje, u smislu odre-daba člana 197. Porodičnog zakona, koje opravdava određivanje mere zaštite od istog, a navodi žal-be tuženog se u ovom delu svode na ocenu u postupku izvedenih dokaza, za koju ovaj sud, upravo suprotno, nalazi da je pravilno izvršena, u svemu u skladu sa članom 7. i članom 8. ZPP-a. Prvoste-peni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva tužilje, pravilno ocenio i prihvatio sintetizo-vani izveštaj stručnog tima Centra za socijalni rad Grada NS od 18.09.2006. godine godine i nalaz i mišljenje Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine od 05.12.2007. godine, jer su verodostojni i tačni, objektivni, detaljno obrazloženi i izrađeni i izdati od strane za to ovlašćenih i stručnih lica, a u bitnim elementima u pogledu ispoljavanja akata nasilja od strane tuženog prema tužilji i njegovog stava prema tome, kao i posledica koje su kod tužilje usled toga zaostale, saglasni, odnosno podudarni. Naime, u izveštaju Centra za socijalni rad Grada NS konstatovano je da je u po-stupku pred tim Centrom procenjeno da tuženi fizičko nasilje prema tužilji uglavnom minorizuje i opravdava uzrocima koji proizilaze iz (po tuženom) neadekvatnog ponašanja tužilje, da tuženi pot-puno negira događaj od 26.03.2006. godine, kao i sve ostale događaje, osim incidenta od 03.07.2006. godine, u odnosu na koji događaj ne iskazuje moralno osećanje griže savesti i stida u odnosu na nasilje koje je počinio, da se pažnja tuženog fokusira na strah od eventualne kazne i da je on osoba sa stavovima i uverenjima koja omogućavaju i opravdavaju nasilje, a da kod tuži-lje dominira osećanje straha, uznemirenosti i strepnje od recidiva nasilja. Takođe, procenjeno je i to da tužilja ima jasna sećanja na nasilje i nedostatak vere u svoje lične snage, usled čega je razvila pojačanu veru u moć institucija, kao i to da su interpersonalni odnosi tužilje i tuženog trajno poremećeni, bez mogućnosti rehabilitacije partnerskog odnosa u kojem su postojale for-me psihološkog i fizičkog nasilja, da postoji visoki rizik od recidiva nasilnog ponašanja tuženog prema tužilji, na osnovu čega je zauzet stav da su u odnosu na tužilju predložene mere zaštite od nasilja opravdane. Do identičnog zaključka, došao je i stručni tim Instituta za zdravstvenu zašti-tu dece i omladine Vojvodine, u čijem nalazu je konstatovano da je tuženi prema tužilji ispolja-vao akte nasilja, što je na nju ostavilo posledice u vidu pojačane anksioznosti, zabrinutosti i in-trapsihičke napetosti, kako je to registrovano primenom testa za procenu ličnosti, kao i da je kod tuženog uočena adekvatna mogućnost kontrolisanja impulsa, ali da se ne može pouzdano zaključiti da u provokativnim situacijama (alkohol, svađa) ne bi došlo do ispada u ponašanju. Sa tim u vezi, prvostepeni sud je pravilno ocenio i izveštaje Centra za socijalni rad Opštine Z. od 18.09.2006. godine, od 11.10.2006. godine i od 05.07.2007. godine i pravilno prihvatio samo treći, koji je dat nakon što je ovaj Centar usaglasio mišljenje sa Centrom za socijalni rad Grada NS i opservirao ponašanje tužilje i tuženog prilikom primopredaje dece radi viđanja sa ocem, kao i prilikom razgovora roditelja povodom vršenja roditeljskog prava, a koji je u odnosu na prethodna dva, koja su negirala potrebu određivanja mera zaštite od nasilja, izmenjen utoliko što je u istom konstatovano da između tužilje i tuženog ne postoji komunikacija, da su njihovi odnosi i dalje do te mere poremećeni da se ne može očekivati uspostavljanje minimuma komuni-kacije i saradnje, te da taj Centar nalazi da je određivanje predložene mere zaštite od nasilja u porodici u odnosu na tužilju potrebno radi sprečavanja eventualnog agresivnog ponašanja tuže-nog i da je predložena mera svrsishodna.

Shodno navedenom, prvostepeni sud je pravilno ustanovio da u konkretnom slučaju u pona-šanju tuženog prema tužilji D.M, ima elemenata nasilja koje opravdava određivanje mere zaštite od istog, bez obzira na to što tuženi od jula 2006. godine do presuđenja, marta 2008. godine prema tužilji nije manifestovao bilo kakav oblik fizičkog nasilja, imajući u vidu to da je utvrđe-no da kod tužilje dominira osećanje straha, uznemirenosti i strepnje od recidiva nasilja, a da kod


- 233 -

tuženog postoji potencijalna opasnost od nasilničkog ponašanja i da nasilje u porodici podrazu-meva svako ponašanje koje odstupa od standarda "normalnog" ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice, za koje, da bi bilo kvalifikovano kao nasilje u porodici, nije neophodan od-ređeni kontinuitet (trajnost i višekratnost takvog ponašanja), već je, u određenim situacijama, dovoljan i jedan akt ponašanja koji ima karakter nasilja u porodici u smislu odredaba člana 197. Porodičnog zakona, te doneo odluku kao u stavu 1 izreke pobijane presude, odredviši, po oceni ovog suda, a s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, najblažu meru zaštite u vidu zabrane tu-ženom svakog vida uznemiravanja tužilje u trajanju od godinu dana, pa su suprotni navodi žalbe tuženog ocenjeni kao neosnovani.

(Iz presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 2816/08 od 21.05.2008. godine)

440088.. Ne može se tražiti dalje postupanje suda koji je doneo odluku u pravnosnažno okončanom

parničnom postupku kada istekne vreme trajanja mere zaštite od nasilja u porodici, već se u posebnom parničnom postupku mora ishodovati nova izvršna isprava za vraćanje u sudržavi-nu stana.

Iz obrazloženja: U podnesku od 04.06.2007. godine, tuženi je naveo da je po isteku trajanja određenih mera zaštite

od nasilja u porodici, u više navrata, bezuspešno, pokušavao da se vrati u stan, jer je tužilja odbila da ga pusti, a da je osim toga, promenila i postojeću bravu, te da smatra da sud, koji je odredio navedene mere porodično-pravne zaštite (prvostepeni sud), po isteku istih, tuženog treba i da vrati u stan, u K. ulici u NS, tako što će naložiti tužilji da tuženom omogući pristup u isti, pod pretnjom izvršenja.

U podnesku od 04.12.2007. godine, tuženi ponovo predlaže, tačnije traži da mu prvostepeni sud omogući povratak u sudržavinu predmetne nepokretnosti - stana u K. ulici u NS, tako što će izvr-šnom odeljenju tog suda naložiti da sprovede izvršenje vraćanjem tuženog u sudržavinu navedene nepokretnosti, na isti način kao što je izvršio i njegovo iselenje iz iste.

U podnescima od 28.06.2007. godine i od 20.12.2007. godine, tužilja se protivila ovakvom zahtevu tuženog, sadržanom u njegovim podnescima od 04.06.2007. godine i 04.12.2007. godi-ne i istakla da je ovaj postupak pravnosnažno okončan i da ne postoji procesna mogućnost ras-pravljanja i odlučivanja o navedenim podnescima tuženog, odnosno da tuženi ovakav svoj zah-tev može postaviti samo u posebnom postupku, a što je i učinio, u parnici br. P. ____/2006, gde je njegov zahtev nepravnosnažno odbijen.

Nasuprot neosnovanim navodima žalbe tuženog, pravilno je prvostepeni sud postupio kada je odbacio podneske tuženog od 04.06.2007. godine i od 04.12.2007. godine, sa pravilnim i pri-hvatljivim obrazloženjem da je zahtev tuženog, sadržan u navedenim podnescima, nedozvoljen i da ne može biti predmet raspravljanja u ovoj, već samo predmet raspravljanja po tužbi u nekoj drugoj, posebnoj parnici, a imajući u vidu to da ni Porodični zakon, ni Zakon o parničnom po-stupku, kao ni Zakon o izvršnom postupku, ne sadrže odredbe koje daju mogućnost strankama da u pravnosnažno okončanom postupku - u konkretnom slučaju - postupku radi zaštite od nasi-lja u porodici, mogu tražiti dalje postupanje suda radi vraćanja u sudržavinu stana lica koje je iz njega iseljeno.


- 234 -

Suprotno žalbenim navodima, kada istekne vreme trajanja mere zaštite od nasilja u porodici, određeno rešenjem o privremenoj meri, takvo rešenje ne može predstavljati izvršnu ispravu na osnovu koje parnični sud, koji ga je doneo, može naložiti vraćanje iseljenog lica u sudržavinu stana. Takvo lice može samo u posebnom parničnom postupku ishodovati novu izvršnu ispravu za vraćanje u sudržavinu stana, pa je neosnovan i žalbeni navod da pobijano rešenje prvostepe-nog suda znači da se ne radi ništa i da tuženi treba trajno i zauvek da ostane van stana iz kojeg je ise-ljen na određeno vreme.

(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 2364/08 od 17.09.2008.godine)

440099.. Nasilje u porodici je ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, du-

ševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice. Mere zaštite od nasilja u porodici izriču se prema tom članu porodice ako sud u postupku utvrdi da takvo ponašanje postoji.

Iz obrazloženja: Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno

pravo. Nasilje u porodici je ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno

zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice - član 197. stav 1. Porodičnog zakona. Članom porodice smatraju se supružnici ili bivši supružnici - član 197. stav 3. tačka 1. Porodič-

nog zakona. Kako je ovako ponašanje nedozvoljeno i zakonom sankcionisano, to je pravilno i u skladu sa

odredbama člana 198. Zakona tuženom izrečena konkretna mera zaštite od nasilja u porodici, na na-čin kako je to označeno u prvostepenoj presudi. Mere zaštite i vrsta odmerene su u skladu sa odre-đenim stepenom verbalnog nasilja koje je tuženi ispoljio prema tužilji i preduzetim fizičkim aktima, koje je tužilja pretrpela i psihičkom uznemiravanju kojem je bila izložena, a takođe su od značaja i neposredni razlozi koji su doveli do ovakvog nasilničkog ponašanja tuženog, i činjenice da tužilja takvo ponašanje nije izazvala niti doprinela intenzitetu ispoljenog nasilja.

Zakonom predviđene mere zaštite nisu samo kazne za učinioca nasilja u porodici. One imaju i preventivno dejstvo, jer opominju i upozoravaju učinioca na to kakve ga zakonske posledice očekuju za slučaj da ubuduće ponovi svoje delo, pa kao takve deluju i u cilju sprečavanja pona-vljanja nasilničkog ponašanja. Zato određene mere zaštite ne smeju biti lake i beznačajne za uči-nioca, već naprotiv - efikasne i svrsishodne kako bi mogle ostvariti svoj cilj na planu posebne i opšte prevencije. Njihov krajnji cilj je zaštita porodice kao osnovne i najznačajnije zajednice ljudskog društva, kako porodice kao celine, tako i svakog njenog člana pojedinačno. One ne šti-te samo žrtve nasilja, već i počinioce, jer ih svojim postojanjem i delovanjem osujećuju u pona-vljanju takvog nedozvoljenog ponašanja i sledom toga zaštićuju od ponovnog trpljenja zakon-skih posledica.

Za žrtve porodičnog nasilja ove mere zaštite treba da budu takve da obezbede mir, spokoj i bez-bednost za određeni vremenski period, život bez straha od daljeg nasilja, oslobađanje od trauma i oporavak od zadobijenih povreda.


- 235 -

Za obe strane zajedno ta određena vremenska i prostorna distanca treba da obezbedi stvaranje uslova za iznalaženje rešenja u cilju prevazilaženja nastale situacije i stabilizacije međusobnih od-nosa. U konkretnom slučaju to je posebno bitno jer je tuženi pre prestanka zajednice života sa tuži-ljom vršio nasilje u porodici nad njom. Kako se tužilja zadnjih nekoliko godina lečila zbog nesređe-ne porodične situacije, to se merama zaštite od nasilja u porodici koje su izrečene tuženom štiti njen telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo.


441100..

Postupanje suda povodom zahteva za zaštitu od nasilja u porodici je hitno, ali to ne ovla-šćuje sud da zbog hitnosti može da propusti izvođenje svih relevantnih dokaza bitnih za odlu-ku u ovoj pravnoj stvari.

Iz obrazloženja: Tužilja je u zahtevu za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici navela da tuženi ispoljava

prema njoj i njihovoj deci nasilje, te im tako ugrožava psihički i fizički integritet. Prvostepeni sud je napravio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 361. st.1. a u vezi

čl.7. i 8. ZPP-a, a što je pravilno u žalbi navedeno. Naime, postupajući sa hitnošću koja je zakonom predviđena prvostepeni sud je propustio da sasluša decu parničnih stranaka kao neposredne svedo-ke, na okolnosti eventualne primene nasilja, kao i druge dokaze koje je trebao da pribavi i izvede po službenoj dužnosti, a koje bi bile bitne za donošenje pravilne odluke.

Rukovodeći se hitnošću ovog postupka sud je kao utvrđene uzeo činjenice koje je tužilja u zah-tevu navela, ne izvodeći ostale dokaze.

Hitnost postupanja u ovakvim slučajevima, ne daje ovlašćenja sudu da zbog toga propustiti iz-vođenje svih relevantnih dokaza za odluke u ovoj pravnoj stvari. Značaj i težina predložene mere, baš i zahteva da sud preduzme već u pripremnom delu sve radnje u cilju utvrđivanja potpunog i pra-vilnog činjeničnog stanja u kasnijem toku postupka. Što dalje znači da pored dokaza predloženih u tužbi sud mora zvati i saslušati sva lica u odnosu na koja je izvršeno nasilje ili su bili neposredni svedoci nasilničkom ponašanju, te o tim okolnostima zatražiti izveštaj nadležnih organa za opštu ili socijalnu zaštitu.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž.br.4375/06)

441111.. Meru zaštite od nasilja u porodici sud izriče u slučaju kada jedan član porodice u du-

žem vremenskom periodu ugrožava telesni integritet drugog člana nanoseći mu teške tele-sne povrede ili mu ugrožava duševno zdravlje i spokojstvo.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je presudom P. br. 6513/05, usvojio tužbeni zahtev tužilje, odredio meru zaštite

od nasilja u porodici, naložio tuženom da se iseli iz porodičnog stana, bez obzira na pravo svojine


- 236 -

na nepokretnosti, i zabranio mu približavanje tužilji i pristup u prostor oko mesta gde ona stanuje na udaljenosti od 1000 metara. Navedena mera određena je u vremenskom trajanju od jedne godine, s tim što se u ovaj period tuženom uračunava vreme provedeno u pritvoru od 19.07.2005. do 21.10.2005. godine.

U konkretnom slučaju, tužilja dugi niz godina trpi fizičko nasilje uz nanošenje telesnih povreda, vređanje, drsko i bezobzirno ponašanje. Dana 19.07.2005. godine, naneo joj je teške telesne povrede sa teškim posledicama po njeno zdravlje, zbog čega je pritvoren, a protiv njega je pokrenut krivični postupak. Dugogodišnje nasilje koje je trpela tužilja, nekritični stav tuženog prema svom ponašanju, priznanje da mu je veoma često u braku "pucao film" opravdano dovode u sumnju da bi on u sva-kom slučaju nastavio sa ovakvim ponašanjem. Stoga mu je shodno članu 198. Porodičnog zakona određena mera zaštite od nasilja u porodici, kako je navedeno.

Tuženi je uložio žalbu koju je Okružni sud u N. odbio presudom Gž. br. 228/06 od 2.02.2006. godine, i potvrdio odluku prvostepenog suda, navodeći da je pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje i da je u skladu sa članom 197. stav 2. Porodičnog zakona utvrđeno – koje je nasilje nad tuži-ljom izvršeno.

(Iz presude Okružnog suda u Nišu, Gž. br. 228/06)

PRIMENA ZAKONA KOJIM SE UREĐUJE PARNIČNI POSTUPAK


441122.. Ukoliko ga sa deteteom veže posebna bliskost i poverenje, srodnik može podneti tužbu za

određivanje načina održavanja ličnih odnosa sa detetom, za šta ima aktivnu legitimaciju.

Iz obrazloženja:

Pri utvrđenju da je mlt. D.L. dete sina ovde tužilje, V.L. i tužene i da je presudom tog suda od 08.07.2008. godine izmenjena presuda istog suda od 20.12.2005. godine, tako što je mlt. R.L., rođ. 08.03.1998. godine poveren na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu, tamo tuži-ocu V.L., dok je njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da mu se i mlt. D.L. poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava, odbijen, sve uz određivanje načina održavanja ličnih odnosa mlt. R.L. sa majkom V.T. i njeno obavezivanje da doprinosi izdržavanju mlt. R.L., prvostepeni sud nalazi da tužbeni zahtev tužilje nije osnovan, sa obrazloženjem da tužilja, u smislu odredbe čla-na 61. stav 5. Porodičnog zakona, nema legitimaciju za vođenje ove parnice, jer pravo održava-nja ličnih odnosa sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost, nije pravo srodnika, već pravo deteta, koje po stanovištu tog suda jedino može imati aktivnu legitimaciju za ovu vrstu spora.

Međutim, ovakav stav prvostepenog suda je pogrešan i rezultat je pogrešne primene materi-jalnog prava, a zbog čega je i činjenično stanje nepotpuno utvrđeno. Naime, tačno je da važeći Porodični zakon ne sadrži norme o posebnom postupku po tužbama srodnika radi zaštite prava na porodični život. Zato se u ovoj vrsti postupka, shodno odredbi člana 202. Porodičnog zako-


- 237 -

na, imaju primeniti odredbe Zakona o parničnom postupku, kojima su uređena pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građan-sko-pravnih sporova, između ostalih, i iz ličnih i porodičnih odnosa.

Suprotno stavu prvostepenog suda, aktivnu legitimaciju za pokretanje ovakve vrste sporova, ima srodnik (u konkretnom slučaju baba, očeva majka) koji traži sudsku zaštitu svog povređe-nog prava na porodični život, neosnovanim uskraćivanjem (sprečavanjem, onemogućavanjem) da održava lične odnose sa detetom, a koji se, po pravilu, ostvaruju ličnim kontaktima kroz fi-zičko prisustvo srodnika i deteta.

Imajući u vidu sadržinu pravne zaštite koju tužilac (srodnik) traži, a to je zaštita prava na poštovanje porodičnog života kroz održavanje ličnih odnosa sa detetom sa kojim ga veže poseb-na bliskost i poverenje, postupak u ovakvom sporu se pokreće kondemnatornom tužbom, odno-sno, tužbom za osudu na određenu činidbu, a kojoj vrsti tužbe, u slučaju usvajanja zahteva, od-govara osuđujuća (kondemnatorna) presuda.


441133.. Pitanje naknade troškova parničnog postupka u sporu iz porodično-pravnog odnosa se

rešava primenom odredaba Porodičnog zakona a ne odredaba Zakona o parničnom po-stupku, osim u onim situacijama kada se - u smislu izričitih odredaba Porodičnog zakona - primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Iz spisa predmeta utvrđeno je da je pobijanim dopunskim rešenjem Opštinskog suda u N.S. od-

bijen zahtev tužioca kojim traži da mu tuženi naknadi troškove parničnog postupka i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Protiv navedenog rešenja tužilac je blagovremeno uložio žalbu zbog pogrešne primene materi-jalnog prava.

Prema stanovištu Okružnog suda, žalba nije osnovana. Ovaj sud nalazi da je pobijano rešenje doneto bez tih povreda i uz pravilnu primenu odredbe

člana 207. Porodičnog zakona, po kojoj o naknadi troškova postupka u vezi sa porodičnim odnosi-ma sud odlučuje po slobodnoj oceni vodeći računa o razlozima pravičnosti.

Naime, tužilac je protiv presude Opštinskog suda u N.S. izjavio žalbu jer ista presuda ne sa-drži odluku o troškovima, pa je ovaj sud - smatrajući žalbu predlogom za donošenje dopunskog rešenja - rešenjem spise predmeta vratio prvostepenom sudu da postupi u smislu člana 344. stav 4. Zakona o parničnom postupku. Prvostepeni sud je postupio po uputstvu ovog suda i doneo pobijano dopunsko rešenje.

U članu 202. Porodičnog zakona predviđena je supsidijarna primena odredaba Zakona o par-ničnom postupku, te su navodi žalbe tužioca u pogledu primene člana 149. Zakona o parničnom postupku, bez pravnog osnova. Naime, u konkretnom slučaju radi se o sporu iz porodično-prav-nog odnosa, pa se pitanje naknade troškova parničnog postupka ima rešiti primenom Porodič-nog zakona, imajući u vidu da je navedeno pitanje regulisano članom 207. ovog Zakona, dok se u pogledu pitanja za koja je Zakonom drugačije predviđeno, primenjuje Zakon o parničnom po-stupku, a prema članu 202. Porodičnog zakona.



- 238 -

441144.. Odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima predviđeno je da postupak u sporovima iz

odnosa roditelja i dece u prvom stepenu vodi i donosi odluke veće, a ne sudija pojedinac. (Okružni sud, Beograd, Gž. 6074/96)

441155.. Kad se po podnesku ne može postupiti sud je dužan da pozove stranku da u određenom roku

uredi podnesak. Samo ako stranka ne postupi po nalogu suda može doći do primene člana 109. stav 4. Zakona o parničnom postupku.


441166.. Kad je podnesak upućen preko pošte preporučenom pošiljkom, dan predaje pošti smatraće se kao

dan predaje sudu kome je upućen. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 16/95)

441177.. Propust u prvostepenoj presudi da se označi pouka o pravnom leku i rok za žalbu ne utiče na

pravilnost donete odluke i na blagovremenost žalbe. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 380/95)

441188.. Odredbe Zakona o parničnom postupku o ličnom dostavljanju presude punomoćniku stranke i

način njenog dostavljanja su imperativne prirode tako da nije dozvoljeno bilo kakvo odstupanje pa ni kad je zasnovano na sporazumu stranke ili njenog punomoćnika sa dostavljačem.


441199.. Punomoćnik kome je dato ovlašćenje da može vršiti sve radnje u postupku ne može podneti tu-

žbu niti vršiti druge parnične radnje ako je vlastodavac umro pre pokretanja postupka. (Okružni sud u Subotici, Pž. 987/91)

442200.. Ako je stranka lišena poslovne sposobnosti u parnici je mora zastupati staralac a ako staralac ni-

je postavljen sud je dužan da od centra za socijalni rad traži da joj postavi staraoca. (Okružni sud u Požarevcu, Gž. 109/90)

442211.. Predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta je neblagovremen bez obzira

što tužena nije primila poziv na ročište, pošto je proteklo više od tri meseca od dana propuštanja. (Okružni sud u Požarevcu, Gž. 6304/90)


- 239 -

ISTRAŽNO NAČELO


442222.. Mišljenje Centra za socijalni rad nije jedini osnov za odluku u pogledu načina održa-

vanja ličnih kontakata između dece i roditelja, čak i u slučaju kada stranke nemaju pri-medbi na to mišljenje, u slučaju da sud proceni da predlog Centra nije u najboljem intere-su deteta.

Iz obrazloženja: Iz obrazloženja osporene presude proizilazi da je prvostepeni sud odluku iz njenog stava 2.

u vezi načina održavanja ličnih odnosa dece sa majkom zasnovao na mišljenju nadležnog Centra za socijalni rad od 09.03.2006. godine, uz konstataciju da stranke nisu imale primedbi na pred-log stručnog tima ovog Centra.

Odredbama člana 266. Porodičnog zakona propisano je da je, u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje roditeljskog prava, sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta. Od-redbom člana 205. ovog Zakona propisano je da, u postupku u vezi sa porodičnim odnosima, sud može utvrđivati činjenice i kada one nisu među strankama sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje ni jedna stranka nije iznela.

Iz navedenih odredbi jasno proizilazi da je sud dužan da se prilikom odlučivanja o načinu održavanja kontakata između dece i roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo, rukovodi najboljim interesom deteta, pri čemu nije vezan predlozima stranaka, već se činjenice koje su bitne za od-luku mogu utvrđivati po principu istražnog načela. Iz toga proizilazi da mišljenje Centra nije je-dini osnov za odluku u pogledu načina održavanja ličnih kontakata između dece i roditelja, čak i u slučaju kada stranke nemaju primedbi na to mišljenje, u slučaju da sud proceni da predlog Centra nije u najboljem interesu deteta, odn. da ne predstavlja dovoljan osnov da bi se najbolji interes deteta uvažio.


ODLUKA O TROŠKOVIMA (Član 207. Porodičnog zakona)

442233.. Sud je - prilikom opredeljivanja troškova postupka u sporovima radi izdržavanja u poro-

dici - dužan da se rukovodi razlozima pravičnosti.


- 240 -

Iz obrazloženja: Naznačenom Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu od 07.03.2014. godine delimicno je usvo-

jen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Utvrđeno je da je dana 18.05.2012. godine prestala obave-za tuženog-protivtužioca (ustanovljena označenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu od 27.09.2001. godine) da izdržava tužilju-protivtuženu.

Odbijen je protivtužbeni zahtev u delu kojim je traženo da obaveza prestane 01.10.2011. do 18.05.2012. godine.

Rešenje o troškovima je preinačeno odlukom da svako snosi svoje troškove postupka jer se radi o sporu radi izdržavanja u porodici a u konkretnom slučaju tako nalažu razlozi pravičnosti.

Naime, tužilja-prtivtužena je stara 23 godine, nije zaposlena, nalazi se na studijama koje plaća i nema sopstvenih materijalnih sredstava, a tuženi-protivtužilac je njen otac koji ju je do skoro izdža-vao. Imajući u vidu srodničke odnose, te ekonomske mogućnosti parničnih stranaka - primenom od-redbe čl. 207. Porodičnog zakona - odlučenoje da svako snosi svoje troškove postupka.


442244.. Pravično je da tužilac tuženom naknadi troškove postupka jer je podnošenje tužbe za

utvrđenje da je prestala obaveza zakonskog izdržavanja u interesu tužioca a tuženi je u odgo-voru na tužbu priznao tužbeni zahtev.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju se – prema uverenju prvostepenog suda - radi o tužbi za utvrđenje da je pre-

stala obaveza tužioca da tuženoj plaća izdržavanje. Pošto tužena nije dala povoda ovoj tužbi, to je odlu-čeno da je pravično da svaka strana snosi svoje troškove postupka.

Stav Višeg suda je - međutim – da je takvo uverenje prvostepenog suda pogrešno. Prvostepeni sud pravilno nalazi da se radi o tužbi za utvrđenje i da tužena nije dala povoda za ovu tužbu. Istovremeno, podnošenje ove tužbe je u interesu tužioca (tužena je u odgovoru na tužbu priznala tužbeni zahtev) te je - shodno članu 207. Porodičnog zakona - tužilac u obavezi da tuženoj naknadi troškove postupka.

(Iz Rešenja Višeg suda u Valjevu, Gž2. 18/2012 od 01.11.2012. godine)

442255.. O naknadi troškova u sporovima iz porodičnih odnosa postupajući sud će odlučiti po slo-

bodnoj oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti.

Iz obrazloženja: Zakonska zastupnica maloletne tužilje podnela je tužbu radi izmene odluke o viđanju deteta.

Nakon što je tužba povučena, tuženi je postavio zahtev za naknadu troškova parničnog postupka. Žalbom se osnovano navodi da je prilikom donošenja prvostepenog rešenja sud pogrešno prime-

nio odredbu člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku kada je tuženom dosudio troškove parničnog postupka, a na teret zakonske zastupnice maloletne tužilje.

S obzirom da se u konkretnom slučaju radi o sporu iz porodičnih odnosa, prilikom donošenja odluke o troškovima postupka prvostepeni sud je bio dužan da primeni odredbu člana 207. Porodič-


- 241 -

nog zakona - o naknadi troškova postupka u vezi sa porodičnim odnosima sud će odlučiti po slo-bodnoj oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti.

(Iz Rešenja Višeg suda u Subotici, Gž. 246/10 od 12.02.2010. godine)

442266.. U sporu za vršenje roditeljskog prava, o naknadi troškova postupka sud odlučuje po slo-

bodnoj oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti.

Iz obrazloženja:

Prvostepenom presudom odlučeno je: Stavom prvim - zajednička maloletna deca stranaka, rođena 1995. godine i 1999. godine, pove-

rena su tužilji kao majci na staranje i na dalje samostalno vršenje roditeljskih prava. Stavom drugim - obavezan je tuženi da, na ime doprinosa za izdržavanje jednog deteta plaća

mesečno 3.000,00 dinara počev od 03.02.2004. godine a za izdržavanje drugog deteta iznos od 3.000,00 dinara mesečno počev od 18.11.2005. godine, na način u svemu kao u izreci.

Stavom trećim - odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se obaveže tuženi da na ime doprinosa za izdržavanje prvog deteta plaća mesečno 3.500,00 dinara za period od 03.02.2004. godine pa do 18.11.2005. godine i u delu kojim je traženo da se tuženi obaveže da na ime izdržavanja drugog deteta plaća iznos preko dosuđenog od 3.000,00 dinara do 3.500,00 dinara počev od 18.11.2005. godine.

Stavom četvrtim - uređen je način održavanja ličnih odnosa tuženog sa mal. decom. Stavom petim - obavezan je tuženi da tužilji na ime parničnih troškova plati iznos od 26.200,00

dinara. Presudom (dopunskom) od 19.04.2006. godine, tuženom je naređeno da prvo maloletno dete odmah

preda tužilji, kao roditelju koji treba da vrši roditeljsko pravo. Prvostepeni sud je doneo pravilnu odluku i o parničnim troškovima, nalazeći da je tuženi u oba-

vezi da tužilji naknadi 2/3 ukupnih troškova koje je tužilja imala u ovoj parnici, što je - s obzirom na sve okolnosti pod kojima je ovaj postupak vođen - u skladu sa odredbom člana 207. Porodičnog za-kona - o naknadi troškova postupka u vezi sa porodičnim odnosima sud odlučuje po slobodnoj oce-ni, vodeći računa o razlozima pravičnosti.


POSTUPAK U BRAČNOM SPORU


442277.. U bračnom sporu, kod rešavanja po izjavljenom prigovoru mesne nenadležnosti suda, nije

relevantna činjenica da se tužbom pored razvoda braka zahteva i zakonsko izdržavanje tj. nije relevantna odredba člana 43. stav 1. Zakona o parničnom postupku.


- 242 -

Iz obrazloženja: Odmah nakon zaključenja braka, stranke su živele u jednom mestu a od jula 2011. godine u

drugom. Nakon toga se tužiteljica sa zajedničkim sinom stranaka, januara 2012. godine, preseli-la u treće mesto. U Osnovnom sudu u tom mestu tužiteljica je podnela tužbu radi razvoda braka ali je tuženi prigovorio mesnoj nenadležnosti, a istim podneskom obavestio sud da se pred Osnovnim sudom u njihovom prethodnom prebivalištu vodi postupak radi razvoda braka koji je pokrenut no njegovoj tužbi.

Prvostepeni sud je usvojio prigovor tuženog i oglasio se mesno nenadležnim za postupanje no tužbi tužiteljice, primenom člana 209. Porodičnog zakona, u vezi sa čl. 39. i 48. Zakona o parničnom postupku. Tužiteljica je žalbom pobijala prvostepeno rešenje ističući da njena tužba sadrži i zahtev za zakonsko izdržavanje, što je od uticaja na zasnivanje nadležnosti Osnovnog suda njenog poslednjeg prebivališta sa pozivom na odredbu člana 43. stav 1. Zakona o parnič-nom postupku (u sporovima o zakonskom izdržavanju, ako je tužilac lice koje traži izdržavanje, pored opšte mesne nadležnosti - nadležan je i sud na čijem području tužilac ima prebivalište odn. boravište).

Viši sud je žalbu odbio ukazujući da je reč o bračnom sporu, zbog čega je prema izričitim zakonskim odredbama, pored suda opšte mesne nadležnosti, nadležan sud na čijem području su supružnici imali poslednje zajedničko prebivalište, a u konkretnom slučaju i po jednom i po drugom osnovu, nadležan je Osnovni sud prema tužbi bivšeg supruga.

(Iz Rešenja Višeg suda u Subotici, Gž2. 19/2012 od 05.10.2012. godine)

442288.. Privremeni zastupnik će biti određen samo u situaciji, kada se na drugi način ne može pribaviti

adresa tuženog. (Okružni sud, Beograd, Gž. 1598/95)

442299.. Drugostepeni sud će doneti rešenje kojim se ukida presuda prvostepenog suda, ukoliko supružnici

zajednički predlog za sporazumni razvod braka povuku pre pravosnažnosti presude o razvodu braka. (Okružni sud, Beograd, Gž. 4106/95)

443300.. Ukoliko je u brakorazvodnoj parnici saslušana tužilja u odsustvu tuženog i tom prilikom doneta

presuda, a nema dokaza da je tuženi obavešten - drugostepeni sud će takvu presudu ukinuti. (Okružni sud, Beograd, Gž. 11752/95)

443311.. Presuda kojom je brak razveden po predlogu bračnih drugova za sporazumni razvod braka, u

delu razvoda, ne može se pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. (Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 665/94)

POKRETANJE POSTUPKA (Član 210. Porodičnog zakona)


- 243 -

443322.. Kada se u smislu člana 348. stav 3. Zakona o braku i porodičnim odnosima smatra da su stranke

podnele sporazumni predlog za razvod braka, kao i da se mldb. deca stranaka povere majci, a otac obaveže na plaćanje izdržavanja, odluka suda o poveravanju dece mora biti zasnovana na određenim činjenicama koje su neophodne za procenu interesa dece, pa kada te činjenice nisu navedene u tužbi - sporazumnom predlogu stranaka, onda prvostepeni sud u smislu člana 362. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima treba da ispita činjenice i sprovede dokazni postupak o delu predloga bračnih drugova koji se odnosi na čuvanje, vaspitanje i izdržavanje dece radi procene da li će interesi mldb. dece sporazumom stranaka biti u dovoljnoj meri zaštićeni.

Prvostepeni sud je pobijanom presudom odlučio da se brak stranaka razvede, a mldb. deca stranaka povere na negu, čuvanje i vaspitanje tužilji kao majci, a tuženi obaveže na plaćanje izdržavanja.

Drugostepeni sud je ovu presudu u delu kojim je odlučeno o poveravanju i izdržavanju mldb. dece ukinuo iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 348. stav 3. Zakona o braku i porodičnim odnosima, ako jedan bračni drug podnese tužbu za razvod braka, a drugi do zaključenja glavne rasprave izričito izjavi da ne osporava osnovanost tužbenog zahteva smatraće se da su bračni drugovi podneli predlog za sporazumni raz-vod braka.

U konkretnom slučaju tuženi je izričito izjavio da se ne protivi tužbenom zahtevu, da je saglasan da se brak razvede, deca povere tužilji kao majci, a on obaveže na plaćanje izdržavanja.

U takvoj situaciji prvostepeni sud je imao mogućnosti da u smislu člana 362. stav 1. navedenog zakona brak razvede ne ispitujući činjenice na kojima je predlog zasnovan.

Međutim, u slučaju kada stranke imaju zajedničku decu stav 2. istog zakonskog propisa predviđa da sud može ispitivati činjenice i sprovoditi dokazni postupak o delu predloga bračnih drugova koji se od-nosi na čuvanje, vaspitanje i izdržavanje dece, ako dođe do uverenja da sporazum roditelja o tim pitanji-ma ne pruži dovoljno garancije da će interesi njihove mldb. dece biti ovim sporazumom u dovoljnoj me-ri zaštićen. Prema tome, zavisno od ovog uverenja sud može ali ne mora ispitivati činjenice na kojima je zasnovan predlog stranaka o čuvanju, vaspitanju i izdržavanju zajedničke dece, ali odluka o tom pitanju mora biti zasnovana na određenim činjenicama koje su neophodne za procenu interesa dece. Pošto ove činjenice nisu navedene ni u tužbi, niti je prvostepeni sud o njima raspravljao, odluka kojom je decu po-verio tužilji kao majci, a tuženog obavezao na izdržavanje, nema dokaza o bitnim činjenicama što pred-stavlja povredu odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 13. ZPP na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.

(Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 249/98 od 5.03.1998. godine)

443333.. Presuda kojom se razvodi brak mora sadržati podatke o datumu, mestu gde je brak zaključen

kao i pred kojim državnim organom je zaključen, te broj i oznaku matične knjige venčanih u koju je zaveden.


443344.. Jednom data izjava o povlačenju tužbe u brakorazvodnom postupku ne može se opozvati.



- 244 -

TUŽBA ZA PONIŠTENJE NIŠTAVOG

BRAKA (Član 212. Porodičnog zakona)

443355.. Ukoliko je brak zaključen iz ma kojih drugih razloga koji prevazilaze njegovu svrhu, sud će

udovoljiti zahtevu zainteresovanog lica za utvrđenje ništavosti.

Iz obrazloženja:

Brak je ništav ako nije sklopljen radi ostvarivanja zajednice života supružnika - član 32. stav 1. Porodičnog zakona.

Dakle, svrha braka je ostvarivanje zajednice života supružnika, koja podrazumeva uzajamno zadovoljavanje emotivnih, intelektualnih, kulturnih, ekonomskim i drugih potreba supružnika.

U konkretnom slučaju, iz činjenica utvrđenih tokom postupka proizilazi jasan i nedvosmi-slen zaključak da brak zaključen između imenovane tužene i sada pokojnog supružnika nije bio zaključen radi ostvarivanja svrhe braka tj. zajednice života supružnika tj. da zajednica života za-pravo nije ni uspostavljena. Naime, tužena je po zaključenju braka čak i retko provodila vreme sa sada pokojnim supružnikom i samo povremeno ga obilazila u toku dana. Takvo postupanje tužene ne ukazuje na ispunjavanje dužnosti supružnika u smislu brige, nege i zadovoljavanja uzajamnih potreba supružnika, pogotovo kada se ima u vidu da se zdravstveno stanje oca tužilje - sada pokojnog supružnika u tom periodu pogoršavalo.

Prvostepeni sud je pravilno izveo pravni zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva i svoju odlu-ku obrazložio postojanjem navedenog razloga za utvrđenje apsolutne ništavosti braka zaključenog između sada pokojnog oca tužilje i tužene.

S tim u vezi, žalbom se neosnovano ukazuje da tužilja nema pravni interes za podnošenje predmetne tužbe odn. postavljanje tužbenog zahteva. Svoj pravni interes za podnošenje tužbe tužilja crpi iz samog zakonskog ovlašćenja iz zakonske odredbe člana 212. Porodičnog zakona, jer, kao zakonski naslednik, spada u krug lica koja imaju pravni interes da zahtevaju poništaj braka i posle njegovog prestanka (u konkretnom slučaju nakon smrti jednog od supružnika - njenog oca).

I navodi žalbe da na neutemeljenost tužbenog zahteva ukazuje to da u konkretnom slučaju ne postoje razlozi za poništaj braka odn. razlozi njegove rušljivosti - relativne ništavosti, niti da su postojale bračne smetnje koje poznaje Porodični zakon da bi se mogao tražiti poništaj braka – su takođe neosnovani.

Najkraće rečeno, brak između tužene i oca tužilje nije zaključen radi ostvarivanja njegove svrhe - zajednice života supružnika i kao takav je ništav.

(Iz presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 2 355/2012 od 06.06.2012. godine)


- 245 -

NASLEDNICI I STARATELJ (Član 218. Porodičnog zakona)

443366..

Samo naslednici tužioca mogu produžiti započeti postupak za razvod braka radi dokaziva-nja osnovanosti tužbe. Za naslednike tuženog takvo pravo nije ustanovljeno.

Iz obrazloženja: Tužilja je protiv tuženog - kako proizilazi iz spisa predmeta - podnela tužbu za razvod braka ok-

tobra meseca 1995. godine. Tuženi se protivio razvodu braka, a umro je septembra meseca 1997. godine, pre nego što je doneta odluka o podnetom zahtevu za razvod braka. Tužilja je novembra me-seca 1997. godine podneskom povukla tužbu. Majka pokojnog tuženog je, oktobra meseca 1997. godine, podneskom predložila da se postupak za razvod braka nastavi.

Prvostepeni sud pravilno je postupio kada je konstatovao povlačenje tužbe za razvod braka. Pravilno je i stanovište nižestepenih sudova da majka pokojnog tuženog nije ovlašćena da, na-kon smrti tuženog, produži već započeti postupak u cilju dokazivanja osnovanosti tužbe, jer - u smislu člana 85. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima - samo naslednici tužioca mogu produžiti već započeti postupak u cilju dokazivanja osnovanosti tužbe. Takvo pravo nije propi-sano i za naslednike tuženog.

Zbog toga nisu osnovani navodi revizije da je majka tuženog, kao staralac maloletnih na-slednika tuženog, bila ovlašćena da traži produženje započetog postupka.

Iz iznetih razloga, a primenom čl. 393. i 400. Zakona o parničnom postupku, revizija se kao neosnovana odbija.


TUŽBA ZA RAZVOD BRAKA (Član 219. Porodičnog zakona)

443377.. Po tužbi za razvod braka, a u slučaju neuspešnog pokušaja mirenja i nagodbe, sud u

nastavku postupka ne može odlučivati o delu tužbenog zahteva za deobu zajedničke imovi-ne, već će raspravljanje o tome izdvojiti u posebnu parnicu.

Iz obrazloženja: Tužilja je pokrenula postupak za razvod braka tužbom kojom je tražila da se razvede brak izme-

đu parničnih stranaka, odluči o vršenju roditeljskog prava i načinu viđanja maloletnog deteta sa ocem – tuženim. kao i da se utvrdi šta predstavlja zajedničku imovinu parničnih stranaka i deobu za-jedničke imovine.


- 246 -

Kako je u konkretnom slučaju, podneta tužba za razvod braka, a pokušaj mirenja između parničnih stranaka nije uspeo, niti je nakon toga među parničnim strankama uspela nagodba, to prvostepeni sud u nastavku postupka ne može odlučivati o delu tužbenog zahteva za deobu za-jedničke imovine. Raspravljanje po tužbi za deobu imovine razdvojiće se u posebnu parnicu.


NASLEDNICI I STARATELJ (Član 220. Porodičnog zakona)

443388.. Naslednici bivših bračnih drugova nemaju izvorno zakonsko pravo na podnošenje tužbe

za razvod braka.

Iz obazloženja: U konkretnom slučaju dana 6.12.1994. godine, kada je tužba od strane tužilje povučena, tu-

ženi B.A. nije bio živ, odnosno umro je 30.01.1994. godine. U takvoj situaciji bili su ispunjeni uslovi za povlačenje tužbe u smislu odredbe člana 193. stav 2. ZPP, jer fizička nemogućnost tu-ženog da se u tom momentu protivi povlačenju tužbe, odgovara zakonskim uslovima prema ko-jima se tužba može povući. Stoga je pravilno rešenje nižestepenih sudova u delu kojim je obu-stavljen postupak po tužbi za razvod braka od strane tužilje, u smislu odredbe člana 193. stav 3. ZPP, prema kojoj se povučena tužba smatra kao da nije ni bila podnesena.

Pravilno je rešenje nižestepenih sudova i u delu kojim je protivtužba naslednika pok. B. A. odbačena. Prema odredbi člana 189. Zakona o parničnom postupku, samo tuženi može do za-ključenja glavne rasprave pred sudom podneti kod istog suda protivtužbu. U konkretnom sluča-ju tuženi, pok. B.A. nije podneo protivtužbu protiv tužilje, a po prirodi spornoga odnosa, protiv-tužba u ovom slučaju nije ni mogla biti podneta, jer bi protivtužba po tužbi za razvod braka zna-čila u suštini sporazumni predlog za razvod braka između parničnih stranaka, u smislu odredbe člana 84. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Isti razlozi važe i za protivtužbu na-slednika tuženog po tužbi za razvod braka.

Pored izloženog, naslednici bivših bračnih drugova prema članu 85. Zakona o braku i poro-dičnim odnosima nemaju izvorno zakonsko pravo na podnošenje tužbe za razvod braka. Ovo pravo pripada samo bračnim drugovima. Ono može preći na naslednike, ali samo na naslednike tužioca, koji prema navedenoj zakonskoj odredbi mogu produžiti već započeti postupak u cilju dokazivanja osnovanosti tužbe. Prema tome, zakon ovo pravo ne daje naslednicima tuženog, a u konkretnom slučaju su naslednici tuženog podneli protivtužbu, mimo ovlašćenja iz navedene odredbe Zakona o braku i porodičnim odnosima, kao i mimo ovlašćenja iz člana 189. ZPP.

(Vrhovni sud Srbije, Gž. 1792/98 od 29.04.1998. godine)


- 247 -

PUNOMOĆNIK


443399.. Advokat za sastavljanje tužbe za razvod braka mora imati ovlašćenje koje ima sudsku

overu, inače je tužba neuredna, pa će se odbaciti.

Iz obrazloženja:

Tužilja je ovlastila advokata za podnošenje tužbe za razvod braka, ali ovlašćenje nema sud-sku overu, pa je rešenjem prvostepenog suda odbačena kao neuredna.

Ovakva odluka je u skladu sa zakonskom odredbom iz čl. 221. st 1. Porodičnog zakona koja propisuju da punomoćje koje se prilaže iz tužbu mora biti overeno i izdato samo radi zastupanja u brakorazvodnom sporu i izričito navedeno iz kojih Zakonom predviđenih razloga se traži raz-vod braka.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Nišu, Gž. 2564/08 od 05.12.2008. godine)

444400.. U punomoćju, koje se prilaže uz tužbu za razvod braka, mora se izričito navesti osnov za pod-

nošenje tužbe i isto mora biti overeno. (Okružni sud, Beograd, Gž. 239/95)

444411.. U punomoćju koje stranka izdaje advokatu za pokretanje brakorazvodne parnice (punomoćje

treba da bude overeno) mora biti izričito navedeno iz kog od zakonom predviđenih razloga se razvod braka traži. Punomoćnik nije ovlašćen da u tužbi ili u toku postupka ističe druge razloge za razvod braka koji u punomoćju nisu navedeni, ukoliko stranka naknadno ne proširi ovlašće-nje i na druge razloge što može učiniti izjavom datom na zapisniku kod suda.


PRESUDA O RAZVODU BRAKA NA OSNOVU

SPORAZUMA O RAZVODU (Član 225. Porodičnog zakona)

444422.. Po svojoj pravnoj prirodi sporazum o deobi zajedničke imovine, koji je postao sastavni

deo sudske odluke, predstavlja jednu vrstu sudskog poravnanja. Time je zahvaćen pravnosna-


- 248 -

žnošću presude o razvodu braka na osnovu sporazuma o razvodu braka, što isključuje moguć-nost njegovog raskida.

Iz obrazloženja: Naznačenom presudom nadležnog Opštinskog suda od 02.03.2007. godine parnične stranke su

razvele brak na osnovu sporazuma o razvodu. Prilikom zaključenja sporazuma o razvodu braka ugovorne strane su se saglasile, između osta-

log, i o deobi zajedničke imovine na navedeni način. Imovinski odnosi supružnika u braku regulisani su Porodičnim zakonom kao posebnim propi-

som. Ukoliko određeni odnosi nisu uređeni ovim Zakonom, primenjuju se opšte odredbe predviđene za taj pravni odnos. Kada sporazum o deobi zajedničke imovine supružnika predstavlja sastavni deo sporazuma o razvodu braka, on se unosi u izreku presude o razvodu braka, u smislu odredbe člana 225. stav 2. Porodičnog zakona i - kao takav - postaje sastavni deo pravnosnažne odluke. Navedeni sporazum o deobi zajedničke imovine, koji je postao sastavni deo sudske odluke, po svojoj pravnoj prirodi predstavlja jednu vrstu sudskog poravnanja kojim, u smislu odredbe člana 1089. Zakona o obligacionim odnosima, supružnici uklanjaju neizvesnost i određuju svoja međusobna prava i oba-veze u vezi svoje zajedničke imovine.

Međutim, osim ovog obligaciono-pravnog dejstva, isti sporazum ima i procesno-pravno dejstvo, jer je zahvaćen pravnosnažnošću presude o razvodu braka.

Imajući sve to u vidu, jedino bi se moglo postaviti pitanje poništaja sudskog poravnanja o deobi zajedničke imovine, saglasno članu 325. Zakona o parničnom postupku, i to svakako ne raskida sporazuma zbog neispunjenja, jer je to osnov prestanka onih ugovora koji imaju samo obligaciono-pravno a ne i procesno-pravno dejstvo, u smislu pravnosnažnog okončanja parnice. Da je moguće suprotno - raskinuti sporazum o deobi zajedničke imovine, koji je postao sastavni deo sudske odlu-ke - to bi vodilo pravnoj nesigurnosti i izigravanju instituta razvoda braka na osnovu sporazuma o razvodu, jer bi se omogućilo da se donese presuda o razvodu koja mora sadržati sporazum o deobi zajedničke imovine, a nakon toga da isti otpadne voljom stranaka.

Usled ovakvog svojstva sporazuma o deobi zajedničke imovine isključuje se mogućnost nje-govog raskida, a ono se može samo poništiti ukoliko se za to steknu zakonski uslovi. Kako tuži-lja u svom primarnom tužbenom zahtevu traži da se raskine sporazum o razvodu braka zaklju-čen između parničnih stranaka, da se utvrdi da je ona stekla stvarno pravo na nepokretnosti, kao i da se ovo njeno pravo upiše u evidenciju nepokretnosti - ovako postavljen tužbeni zahtev i na-vodi žalbe tužilje se pokazuju kao neosnovani, a prvostepena presuda u ovom delu pravilna.


PRESUDA U BRAČNOM SPORU (Član 226. Porodičnog zakona)

444433.. Zahtev razvedenog supruga radi naknade neimovinske štete za duševne bolove i strah

zbog nemogućnosti kontaktiranja sa svojom decom je neosnovan jer odredba člana 200. ZOO ne predviđa mogućnost traženja ove štete.


- 249 -

Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su odlučujući o zahtevu za isplatu naknade nematerijalne štete zbog dušev-

nih bolova i straha zbog nemogućnosti kontaktiranja sa svojom maloletnom decom zaključili da je zahtev tužioca neosnovan, kako zbog nepostojanja uzročne veze između nastale štete i radnje tuže-nog tako i zbog nepostojanja zakonskog osnova za isplatu naknade neimovinske štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni sud nalazi da je zaključak sudova o neosnovanosti zahteva tužioca pravilan i to kako zbog nepostojanja uzročne veze između radnje tuženog i duševnih patnji koje je tužilac trpeo, tako i zbog nepostojanja zakonskih uslova da se traži isplata naknade za psihičke patnje i strah u smislu odredbe člana 200. ZOO. Pravilno je stanovište sudova u delu koji se odnosi na primenu materijal-nog prava, jer odredba člana 200. ZOO ne predviđa mogućnost traženja naknade neimovinske štete za duševne bolove i strah, zbog nemogućnosti razvedenog supruga da kontaktira sa svojom decom i trpi određene duševne bolove, jer pravo na naknadu neimovinske štete zbog pretrpljenih duševnih bolova imaju samo lica u slučaju umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povredom ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti kao i u slučaju smrti bliskog lica.


444444.. U slučaju spora u vezi načina održavanja ličnih odnosa sa detetom, odluku donosi organ

starateljstva, a ne nadležni sud.

Iz obazloženja: Predmet spora u ovoj parnici je tužbeni zahtev tužioca za donošenje odluke o uređenju načina

održavanja njegovih ličnih odnosa sa zajedničkim detetom stranaka mal. D. koji je pravnosnažnom presudom Okružnog suda u K. P. 323/89 od 4.04.1990. godine poveren na negu, žuvanje i vaspita-nje majci, ovde tuženoj. Takav tužbeni zahtev prvostepeni sud je usvojio, jer je polazeći od činjeni-ce da su međusobni odnosi stranaka kao roditelja mal. D. duboko i trajno poremećeni od stranke zbog toga sporazumom ne mogu urediti način održavanja ličnih odnosa tužioca kao roditelja koji ne vrši ro-diteljsko pravo sa detetom, zaključno, da je u interesu mal. deteta da se način održavanja ličnog kon-takta tužioca i deteta uredi presudom, pa je stoga primenom odredbi člana 125. stav 3. Zakona o braku i porodičnim odnosima Srbije tužbeni zahtev tužioca usvojen i odlučeno kao u izreci prvostepene pre-sude.Takav pravni zaključak prvostepenog suda je prihvatio i Okružni sud nalazeći da je žalbeni na-vod tužene u apsolutnoj nenadležnosti suda za donošenje takve odluke bez pravnog osnova.

Vrhovni sud kod ocene navoda izjavljene revizije nalazi da su izložena stanovišta nižestepenih sudova pogrešna. Prema odredbi člana 131. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima Srbije, ako dete ne živi u zajednici sa roditeljima ili sa jednim od njih, roditelj će se sporazumeti o načinu održavanja ličnih odnosa sa detetom. U slučaju spora odluku o tome donosi organ starateljstva. U konkretnom slučaju Okružni sud u K. pravosnažnom presudom P. 329/89 od 14.04.1990. godine, razveo je brak stranaka i odlučio da mal. D. poveri majci, ovde tuženoj. Tom presudom nije uređen način održavanja ličnih odnosa deteta sa tužiocem kao roditeljem koji ne vrši roditeljsko pravo.

Kod takvog stanja stvari i činjenica da tužilac ovom tužbom traži i to nakon pravnosnažnog okončanja bračnog spora P. 329/89 da sud presudom odluči o načinu održavanja njegovog odnosa


- 250 -

sa detetom jer se sa tuženom o tome ne može sporazumeti i zbog toga je sa tuženom došlo do spora, to je sasvim očigledno da je odluku o načinu održavanja ličnih odnosa tužioca i deteta u skladu sa citiranom odredbom člana 131. stav 1. Zakona trebao da donese organ starateljstva. Stoga je prvo-stepeni sud pogrešio što je o takvom tužbenom zahtevu meritorno odlučio, a drugostepeni sud što je takvu presudu potvrdio, umesto da je pozivajući se na odredbe člana 131. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima Srbije istu ukinuo i tužbu kao nedopuštenu odbacio.

Pošto je sud u smislu odredbi članova 16. i 17. stav 1. ZPP-a dužan u toku celog postupka da po službenoj dužnosti pazi na svoju stvarnu nadležnost i da u slučaju apsolutne nenadležnosti tužbu od-baci, to Vrhovni sud iz iznetih razloga u smislu člana 394. stav 2. u vezi člana 386. ZPP-a ukinuo obe presude i tužbu odbacio.


444455.. Uzrast deteta i potreba njene identifikacije sa majkom mogu biti od presudnog značaja sa-

mo u slučaju kad majka ispunjava i ostale uslove koji bi upućivali da bi interes deteta bio da njoj bude povereno na čuvanje i vaspitavanje.

Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su i po stanovištu Vrhovnog suda osnovano zaključili, da je u interesu opti-

malnog psihofizičkog razvoja maloletne J. da po razvodu braka parničnih stranaka bude poverena ocu tuženom M. sa obavezom tužilje kao drugog roditelja da u njenom izdržavanju učestvuje dosu-đenim doprinosom, pa su pravilno primenili materijalno pravo kada su o tužbenom zahtevu tužilje odlučili kao u izreci pobijane prvostepene presude.

Razloge koje su za svoje odluke Okružni i Opštinski sud dali u svemu kao pravilne, potpune i osno-vane prihvata i ovaj sud i na iste upućuje tužilju da se u ovoj presudi ne bi nepotrebno ponavljali.

Navod revizije koji se odnosi na okolnost da je maloletnu J. s obzirom na uzrast i pol trebalo poveri-ti na čuvanje i vaspitanje tužilji bez obzira na njene materijalne prilike, Vrhovni sud je ocenio i nalazi da je bez uticaja na zakonitost pobijane presude. Ovo stoga, jer bi uzrast deteta i potreba njene identifikacije sa majkom mogle biti od presudnog značaja samo u slučaju kad tužilja ispunjava i ostale uslove koji bi upućivali da bi interes maloletnog deteta bio da njoj bude povereno na čuvanje i vaspitanje, a što ovde prema činjenicama u prvostepenom postupku utvrđenim nije slučaj.


444466.. Ne može se tražiti izuzeće centra za socijalni rad koji treba da se izjasni o poveravanju de-

ce razvedenih bračnih drugova.

Iz obrazloženja: Mišljenjem centra za socijalni rad o tome da li posle razvoda braka maloletnu decu treba poveri-

ti majci ili ocu, nije mišljenje veštaka, u smislu člana 250. do 262. ZPP, već prethodni uslov za do-nošenje sudske odluke o poveravanju dece, u smislu člana 125. stav 2. Zakona o braku i porodičnim


- 251 -

odnosima. Zato stranka nije ovlašćena da u smislu člana 254. ZPP, traži izuzeće centra. To, naravno, važi i za tužioca. Pošto on, kao stranka, nije imao pravo da traži izuzeće centra, neodlučivanjem o njegovom zahtevu za izuzeće nije učinjena povreda parničnog postupka.


444477.. U situaciji kada roditelj kome dete nije povereno na čuvanje ne ostvari viđenje deteta u iz-

vesnom vremenskom periodu, nema zakonskog osnova da se tom roditelju propušteno vreme viđenja deteta naknadi.

Iz obrazloženja: Nesporno je da je pravo roditelja kome maloletna deca nisu poverena na čuvanje i vaspitanje nakon

razvoda braka da održava lične kontakte sa decom. Ovo pravo je ustanovljeno u članu 10. stav 3. Zakona o odnosima roditelja i dece ("Sl. list SAPV", br. 2/75), jer je u interesu pravilnog psihofizičkog razvoja maloletne dece da budu u kontaktu sa oba roditelja i nakon razvoda braka. Kontaktiranje dece sa rodite-ljem kome deca nisu poverena na čuvanje i vaspitanje mora se odvojiti saglasno interesima dece. Ovo obezbeđuje nadležni organ uprave u slučaju kada se roditelji o tome ne mogu sporazumeti, tako što se rešenjem određuje način viđenja i termini za viđenje. Vrhovni sud, međutim, nalazi da nema osnova u pomenutom zakonu za donošenje rešenja kojim bi se odredio naknadni termin za vođenje dece u slučaju izostalog viđenja. Donošenje takvog rešenja nije u interesu maloletne dece, jer bi to dovelo do poreme-ćaja uobičajenog toka viđenja, a koji je određen rešenjem organa saglasno interesima dece. Pored toga, izvršenje takvog rešenja moglo bi poremetiti i uobičajeni način i tok života dece kod roditelja kome su poverena na čuvanje i vaspitanje.

(Vrhovni sud Vojvodine, U. 31/90 od 21.02.1990. godine)

POBIJANJE PRESUDE


444488.. Nije dozvoljena revizija u sporu između zakonskog naslednika tužilje protiv tuženog radi

utvrđenja da je osnovana tužba podneta od strane pravnog prethodnika tužilje radi razvoda braka sa tuženim.

Iz obrazloženja: Pravnosnažna presuda u bračnom sporu ne može se pobijati vanrednim pravnim lekovima u pogledu

dela u kome je doneta odluka o poništenju ili razvodu braka - član 227. stav 2. Porodičnog zakona. Saglasno tome, parnične stranke u postupku razvoda braka po njegovom pravnosnažnom okon-

čanju ne mogu pobijati presudu vanrednim pravnim lekovima.


- 252 -

U konkretnom slučaju spor se vodi između zakonskog naslednika tužilje protiv tuženog radi utvrđe-nja da je osnovana tužba podneta od strane pravnog prethodnika tužilje radi razvoda braka sa tuženim.

Dakle, ni pravni prethodnik tužilje ne bi mogla izjaviti reviziju kao vanredni pravni lek protiv odluke donete u postupku razvoda braka, pa ni njeni zakonski naslednici ne mogu koristiti ovu za-konsku mogućnost.

Zato revizija tužilje, u smislu odredbe člana 401. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom po-stupku, nije dozvoljena jer je izjavljena protiv presude protiv koje se ne može izjaviti.


444499.. U bračnom sporu pravnosnažna presuda ne može se pobijati vanrednim pravnim lekovi-

ma u pogledu dela u kome je doneta odluka o poništaju ili razvodu braka. Stoga će se, kao ne-dozvoljena, odbaciti revizija izjavljena protiv presude o poništaju braka.

Iz obrazloženja: Vrhovni sud Srbije je - odlučujući o reviziji tužene u smislu čl. 401. i 403. Zakona o parničnom

postupku - našao da ista nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti.

Prema odredbi člana 227. stav 2. Porodičnog zakona, pravnosnažna presuda u bračnom sporu ne može se pobijati vanrednim pravnim lekovima u pogledu dela u kome je doneta odluka o poništenju ili razvodu braka.

Kako se revizijom tužene pobija odluka o poništenju braka, ista - na osnovu člana 227. stav 2. ovog Zakona - nije dozvoljena, pa je Vrhovni sud Srbije - imajući u vidu odredbe člana 401. Zakona o parničnom postupku - odlučio kao u izreci.


SADRŽINA POSTUPKA POSREDOVANJA (Član 229. Porodičnog zakona)

445500.. Pošto je postupak posredovanja u postupku razvoda braka zasnovan na dobrovoljnosti

stranaka, na zakonitost presude o razvodu braka ne utiče okolnost da taj postupak nije spro-veden zbog protivljenja jedne od stranaka.

Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom brak stranaka je razveden. Istom presudom uređeno je i vršenje rodi-

teljskog prava tako što su maloletna deca parničnih stranaka poverena ocu, ovde tužiocu, a tuženoj majci određena je obaveza da doprinosi izdržavanju zajedničke dece.

Protiv ovakve presude tužena je izjavila žalbu. Apelacioni sud je ispitao pobijanu presudu u okviru ovlašćenja iz člana 372. Zakona o parnič-

nom postupku, u vezi sa čl. 201-208. Porodičnog zakona, i ocenio da žalba nije osnovana.


- 253 -

Neosnovan je, pored ostalog, i navod u žalbi da je prvostepena presuda nepravilna zbog toga što nije sproveden postupak posredovanja pre razvoda braka. Posredovanje je, naime, jedan od više al-ternativnih načina rešavanja sporova, sadržan u odredbama čl. 229-246. Porodičnog zakona. Cilj po-sredovanja je da omogući supružnicima da spor reše mirnim putem, van sudskog postupka. Prema Preporuci br. R (98) 1 Saveta Evrope o posredovanju u porodičnim stvarima, koja je implementirana u Porodični zakon, jedno od osnovnih načela posredovanja je da supružnici u postupku učestvuju dobrovoljno.

Postupak posredovanja, prema odredbama člana 229. Porodičnog zakona, obuhvata postupak za po-kušaj mirenja i, ukoliko mirenje nije uspelo, postupak nagodbe. Ako jedan od supružnika ne pristane na posredovanje, posredovanje se ne sprovodi (član 230. stav 2. tačka 1) Porodičnog zakona). Podneskom od 8. jula 2009. godine tužilac se izjasnio da ne želi da se sprovede posredovanje, ni kroz pokušaj mire-nja niti kroz pokušaj nagodbe. Tokom postupka tužena se nije protivila razvodu braka, već je isključivo osporavala tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se vršenje roditeljskog prava poveri njemu, uz obevezu tužene da doprinosi izdržavanju zajedničke mal. dece stranaka.

Pravo na brak je jedno od osnovnih ljudskih prava i garantovano je Ustavom Republike Srbije i najvažnijim međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima (član 16. Univerzalne deklaracije o pravima čoveka i član 23. stav 2. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima). Jedna od pretpostavki za postojanje braka jeste saglasna izjava volja oba supružnika da žele da žive u bra-ku radi ostvarivanja zajednice života (čl. 15. i 16. Porodičnog zakona).

U situaciji kada je tužilac nedvosmisleno izjavio da ne želi da se sprovede postupak posredova-nja, čemu se ni tužena nije protivila, neosnovani su žalbeni navodi tužene da je pobijana presuda za-snovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju u pogledu odluke o razvodu braka, zbog čega je materijalno pravo pogrešno primenjeno, jer je prvostepeni sud u ovom sporu poštovao osnovno načelo posredovanja, dobrovoljnost.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž2 562/10 od 8.09.2010. godine)

KO SPROVODI POSREDOVANJE (Član 231. Porodičnog zakona)

445511.. Rukovođenje posredovanjem predstavlja i pozivanje samo tužilje od strane suda i uzima-

nje njene izjave o nepristajanju na posredovanje. Bitna povreda odredaba parničnog postup-ka je učinjena ukoliko je isti sudija postupao i u kasnijoj fazi postupka.

Iz obrazloženja: Na bitne povrede odredaba postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1. i 7. Zakona o parničnom po-

stupku, uz koje su donete pobijane presude, drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 372. stav 2. istog Zakona.

Bračni spor pokrenut tužbom predviđa postupak posredovanja (član 230. stav 1. Porodičnog za-kona), koji, po pravilu, sprovodi sud (član 231. stav 1. Porodičnog zakona) tako što se uz poziv na ročište za posredovanje dostavlja i tužba (član 231. stav 2. Porodičnog zakona).


- 254 -

Prvostepeni sud je, primivši tužbu, pozvao samo tužilju, koja je na zapisnik izjavila da ne prista-je na posredovanje. Na tom zapisniku sud je doneo rešenje da se ne sprovodi posredovanje u ovoj pravnoj stvari.

Postupajući i nakon toga, isti sudija pribavlja nalaz i stručno mišljenje Centra za socijalni rad (shodno članu 270. Porodičnog zakona), drži glavnu raspravu i donosi pobijane presude.

Nezakonitim postupanjem, na taj način prvostepeni sud je učinio bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku.

Naime, iako je posredovanje dobrovoljno (član 3. Zakona o posredovanju - medijaciji), kao i bez obzira što se ono u bračnom sporu ne sprovodi ako jedan od supružnika ne pristane na posredo-vanje (član 230. stav 2. tačka 1. Porodičnog zakona), sud - prilikom sprovođenja posredovanja - za-kazuje ročište kada suprotnoj strani dostavlja i tužbu (član 231. stav 2. Zakona). To prvostepeni sud nije učinio - nije zakazao ročište, nije pozvao tuženika niti mu je dostavio tužbu, čime je povredio pravo tuženika iz člana 4. Zakona o posredovanju - medijaciji (jednakost i ravnopravnost stranaka). Takvim nezakonitim postupanjem tuženiku nije data mogućnost da raspravlja pred sudom.

U toku daljeg postupka, prvostepeni sud čini bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku, jer - protivno članu 231. stav 3. Porodičnog zakona - isti sudija koji je ruko-vodio posredovanjem donosi pobijane odluke u kasnijoj fazi, što je izričito zabranjeno naznačenom odredbom (sudija koji rukovodi posredovanjem ne može učestvovati u donošenju odluke u nekoj kasnijoj fazi postupka, osim ako je posredovanje uspelo).

Pri svemu tome, pozivanje tužilje od strane suda i uzimanje njene izjave da ne pristaje na posredova-nje, predstavlja rukovođenje posredovanjem i to sudiju eliminiše iz donošenja odluka u nekoj kasnijoj fazi postupka. Na taj način je sud bio nepropisno sastavljen, čime je učinjena bitna povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 221/06(1))

445522.. Rukovođenje posredovanjem predstavlja i pozivanje (samo) tužilje od strane suda i uzima-

nje njene izjave da ne pristaje na posredovanje. Bitna povreda odredaba parničnog postupka učinjena je ukoliko je isti sudija postupao i u kasnijoj fazi postupka.

Iz obrazloženja: Pobijane presude su donete uz bitne povrede odredaba postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1. i 7.

Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud - na osnovu člana 372. stav 2. istog Zako-na - pazi po službenoj dužnosti.

Tužbom je, naime, pokrenut postupak u bračnom sporu, koji predviđa postupak posredovanja, koji se redovno i sprovodi u postupku u bračnom sporu (član 230. stav 1. Porodičnog zakona). Po-sredovanje, po pravilu, sprovodi sud (član 231. stav 1. ovog Zakona), tako što se uz poziv na ročište za posredovanje dostavlja i tužba (član 231. stav 2. istog Zakona).

Prvostepeni sud nije tako postupio, već je - primivši tužbu - samo pozvao tužilju, koja je - na zapi-sniku od 25.10.2005. godine - izjavila da ne pristaje na posredovanje, te je sud tada na istom zapisniku doneo rešenje da se posredovanje ne sprovodi.

Nakon toga, isti sudija dalje postupa, pribavlja nalaz i stručno mišljenje Centra za socijalni rad (član 270. Zakona), drži glavnu raspravu i donosi pobijane presude.


- 255 -

Na taj način, prvostepeni sud je nezakonitim postupanjem učinio bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku.

Naime, tačno je da je posredovanje dobrovoljno (član 3. Zakona o posredovanju - medijaciji) i da se posredovanje u bračnom sporu ne sprovodi ako jedan od supružnika ne pristane na posredova-nje (član 230. stav 2. tačka 1. Porodičnog zakona), ali sud - prilikom sprovođenja posredovanja - za-kazuje ročište kada suprotnoj strani dostavlja tužbu (član 231. stav 2. Porodičnog zakona).

To prvostepeni sud nije učinio, jer nije zakazao ročište, nije pozvao tuženika niti mu je tada dostavio tužbu, čime je povredio pravo tuženika iz člana 4. Zakona o posredovanju - medijaciji (jednakost i rav-nopravnost stranaka), pa takvim nezakonitim postupanjem tuženiku nije data mogućnost da raspravlja pred sudom.

U toku daljeg postupka prvostepeni sud čini bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 1. Zako-na o parničnom postupku, jer - protivno odredbi člana 231. stav 3. Porodičnog zakona - isti sudija koji je rukovodio posredovanjem donosi u kasnijoj fazi pobijane odluke, što je izričito zabranjeno navedenom odredbom.

Naime, ovom odredbom je propisano da sudija koji rukovodi posredovanjem ne može učestvo-vati u donošenju odluke u nekoj kasnijoj fazi postupka, osim ako je posredovanje uspelo.

Prema stavu Okružnog suda, pozivanje tužilje od strane suda i uzimanje njene izjave da ne pristaje na posredovanje, predstavlja rukovođenje posredovanjem i taj sudija više ne može uče-stvovati u donošenju odluka u nekoj kasnijoj fazi postupka.

Postupanjem istog sudije u kasnijoj fazi postupka, sud je bio nepropisno sastavljen čime je uči-njena bitna povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 2. 21/06(1) od 22.09.2006. godine)

KADA SE SPROVODI MIRENJE


445533.. Mirenje se sprovodi samo u bračnom sporu koji je pokrenut tužbom za razvod braka.

Iz obrazloženja:

Stranke imaju maloletno dete pa su dopisom suda upućeni centru za socijalni rad radi spro-vođenja postupka mirenja. Centar je obavestio sud da nije u mogućnosti da realizuje postupak jer supružnici ne sarađuju sa Centrom, nakon čega je sud uputio dopis tužilji i tuženom i obave-stio ih da su dužni da se u roku od 15 dana odazovu pozivu centra, te kako nisu postupili po na-redbi suda, tužba tužilje za razvod braka je odbačena u smislu člana 354. Zakona o braku i poro-dičnim odnosima Republike Srbije. Ovo zbog toga što je postupak mirenja bračnih drugova, ka-da imaju jedno ili više maloletne dece, prethodna obavezna faza u postupku razvoda braka u ko-me organ starateljstva primenom metoda socijalnog rada preuzima odgovarajuće mere da se


- 256 -

bračni odnosi usklade i brak održi. Postupak mirenja ne može se otkloniti ni voljom bračnih drugova ni odlukom suda ni mišljenjem Centra u ranijem postupku supružnika koji je okončan povlačenjem tužbe. Bez sprovođenja postupka mirenja ne može se odlučivati o tužbenom zahte-vu jer se tužba za razvod braka može uručiti tuženoj strani tek po okončanju postupka mirenja i to samo ako mirenje nije uspelo, pa je neodazivanje supružnika na poziv centra u roku iz člana 304. Zakona o braku i porodičnim odnosima, uz upozorenje na posledice, onemogućilo sud da postupa po tužbi tužilje i dovelo do odbacivanja tužbe.


445544.. Nema mirovanja postupka u parnici radi razvoda braka, kada tužilac nije pristupio na ro-

čište za mirenje bračnih drugova.

Iz obrazloženja:

U smislu člana 357. stav 4. Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Sl. list SRS", br. 22/80, 24/84, 11/88 i 22/93) propisano je da ako jedan ili oba bračna druga iako su uredno pozvani, izosta-nu sa ročišta za pokušaj mirenja, sud će s obzirom na sve okolnosti oceniti da li će zakazati novo ro-čište za pokušaj mirenja ili će smatrati da mirenje nije uspelo. Prema tome, u konkretnom slučaju budući da tužilac nije pristupio ročištu za mirenje bračnih drugova sud je bio ovlašćen utvrditi da mirenje nije uspelo ili pak zakazati novo ročište za pokušaj mirenja, a ni u kom slučaju nije bilo me-sta nastanku mirovanja postupka, pa je prvostepeni sud donoseći sporno rešenje pogrešno primenio materijalno pravo, čime je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 216. stav 1. u vezi člana 354. stav 1. ZPP.

(Iz Rešenja Okružnog suda u Kosovskoj Mitrovici, Gž. 91/97 od 20.02.1997. godine)

445555.. Centar za socijalni rad utvrđuje uslove za poveravanje dece i sprovodi postupak mirenja bračnih

drugova, a ne i uslove za razvod braka, pa se presuda o razvodu braka ne može zasnivati isključivo na tom dokazu.

(Okružni sud Požarevac, Gž. 1327/95)

445566.. Ako dete u toku brakorazvodne parnice pređe da živi kod oca, sud je dužan da ponovno zatraži

mišljenje organa starateljstva. (Okružni sud, Beograd, Gž. 11055/94)

445577.. Sud će rešenjem odbaciti tužbu, ukoliko utvrdi da se supružnici ne odazivaju na poziv centra za

socijalni rad. (Okružni sud, Beograd, P. 2020/90)


- 257 -

KADA JE NAGODBA USPELA (Član 243. Porodičnog zakona)

445588.. Pravo stanovanja može se priznati i kada je odlukom suda određeno da se roditeljsko pra-

vo nad maloletnim detetom vrši zajednički.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenju prvostepenog suda bračna zajednica stranaka, u kojoj je dana 18.09.2000. go-

dine rođen zajednički sin S, prekinuta je februara meseca 2010. godine, kada se tuženi iz stana u A. preselio u porodičnu kuću na kojoj je sa rođenim bratom suvlasnik na ravne delove. Tužilja je sa maloletnim detetom nastavila da živi u stanu u kome su do faktičkog prekida bračne zajednice svi živeli, a tuženi živi u porodičnoj kući sa majkom, gde dele režijske i sve ostale troškove života. Stan u kome tužilja sa detetom živi kupljen je u toku bračne zajednice 2009. godine sredstvima kredita koji je podigao tuženi, pa je sledom toga on u javnoj evidenciji nepokretnosti upisan kao njegov is-ključivi vlasnik. Kredit je uzet na 24 godine. Tuženi je zaposlen, nastavio je da plaća kreditnu ratu, dok u režijskim troškovima stana ne učestvuje.

Tužilja u svojini nema nekretnina. Na podlozi ovako utvrđenih činjenica, pozivom na odredbe čl. 194. Porodičnog zakona, prvo-

stepeni sud nalazi da su ispunjeni uslovi za ustanovljenje prava stanovanja tužilje i maloletnog dete-ta na stanu tuženog do punoletstva deteta, pošto je pravo na dobrobit deteta a za tuženog ne predsta-vlja očiglednu nepravdu.

Žalbeno negodovanje svodi se na tvrdnju da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za usta-novljenje prava stanovanja iz odredbi čl. 194. Porodičnog zakona.

U prvom redu, tuženi drži da kod odluke suda da roditeljsko pravo nad maloletnim detetom par-nične stranke vrše zajednički tužilja ne može steći habitacio na stanu u kome živi sa detetom. U dru-gom redu, tuženi ukazuje da je utvrđena činjenica da je stan kupljen u toku trajanja braka dovoljna za zaključak da tužilja ima pravo nepodeljene zajedničke svojine na stanu, pa da se stoga ne može pri-hvatiti utvrđenje da u svojini nema useljiv stan. Uz to, tuženi ističe kao nespornu činjenicu da je tužilja svojim sredstvima učestvovala u jednom delu otplate stana zajedničkom ušteđevinom, te pruža poda-tak da je u toku parnica koju je tužilja inicirala za utvrđenje svoje tekovinske pripadnosti na stanu.

Izneto pravno stanovište u žalbi je neodrživo. Nepobijanim delom prvostepene presude sud saglasno odredbi čl. 75. st. 2. Porodičnog za-

kona nalazi da je sporazum stranaka o zajedničkom vršenju roditeljskog prava nad maloletnim detetom i određivanju njegovog prebivališta na adresi stanovanja njegove majke u detetovom najboljem interesu. Ovaj sporazum po svojoj sadržini bez sumnje konzumira saglasnost stranaka da maloletno dete i majka žive u stanu, a odredba čl. 194. st. 1. Porodičnog zakona predviđa da se detetu i roditelju koji vrši roditeljsko pravo može priznati pravo stanovanja na stanu. Dakle, nije nužno da je odlukom suda roditelju povereno samostalno vršenje roditeljskog prava, do-voljno je da je njemu odlukom suda povereno vršenje roditeljskog prava, kao i da se priznava-njem prava stanovanja zaštiti pravo deteta na porodični dom.


- 258 -

Sa druge strane, tuženi žalbom ne dovodi u sumnju pravilnost utvrđenja činjenice da je u javnoj evidenciji nepokretnosti on upisan kao isključivi vlasnik stana. Iz njegovih navoda proiz-ilazi da tužilja osim tekovinskog udela u ovom stanu ne poseduje u vlasništvu drugi useljiv stan. Dakle, ispunjen je i drugi uslov iz čl. 194. st. 1. Porodičnog zakona da roditelj koji vrši roditelj-sko pravo, a sa kojim dete živi nema u svojini useljiv stan. Pri tome, ovaj sud je polazeći od re-gulative čl. 243. Porodičnog zakona imao u vidu činjenicu da stranke u toku ove brakorazvodne parnice nisu postigle sporazum o deobi zajednički stečene imovine - stana, te da tuženi bez sum-nje tužilji osporava sutekovinski udeo na stanu budući da je ona protiv njega podnela tužbu. U svakom slučaju, čak i da tužilja u tekovinskoj parnici ostvari suvlasnički udeo na stanu ona neće imati u svojini useljiv stan, već samo pravo na suposed svoje suvlasničke pripadnosti. Najzad, tuženi je suvlasnik porodične kuće u kojoj živi sa svojom majkom, a kada je na ovakav način re-šio svoju stambenu potrebu određeno pravo stanovanja za njega ne predstavlja očiglednu ne-pravdu (čl. 194. st. 3. Porodičnog zakona).

Iz iznetih razloga odluka u izreci doneta je na osnovu odredbe čl. 375. ZPP-a. (Iz presude Apelacionog suda u Novom Sadu poslovni broj Gž. 2-1/11 od 06.01.2011. godine)

POSTUPAK U SPORU O MATERINSTVU I

OČINSTVU - MESNA NADLEŽNOST (Član 247. Porodičnog zakona)

445599.. U statusnim roditeljskim sporovima postoji obavezno suparničarstvo. Otac (pretpostavljeni ili čije se

očinstvo utvrđuje), majka deteta i dete, nužni su suparničari, bilo da se pojavljuju, kao tužioci, bilo kao tuženici. Izostavljanje nekog od njih u krajnjoj liniji za posledicu ima odbacivanje tužbe.


446600.. Sud čini bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 7. ZPP, ako

raspravlja i donese presudu po tužbi za utvrđivanje očinstva kojom nisu obuhvaćeni svi nasled-nici umrlog lica za koje se utvrđuje da je prirodni otac deteta, jer je takvim postupanjem nasled-nicima, kao jedinstvenim suparničarima, uskrađena mogućnost da raspravljaju pred sudom.


TUŽBA RADI UTVRĐIVANJA OČINSTVA (Član 251. Porodičnog zakona)

446611.. Ukoliko se tuženi, u sporu za utvrđivanje očinstva, bez opravdanih razloga ne odazove po-

zivima za izvođenje dokaza veštačenjem krvnih grupa i RH faktora, sud će presudom odlučiti


- 259 -

o tužbenom zahtevu i bez izvođenja ovog dokaza na osnovu ostalih utvrđenih činjenica, pri če-mu je dužan da oceni i ovakvo ponašanje tuženog.

Iz obrazloženja: Tokom postupka je utvrđeno da je tuženi u dužem vremenskom periodu pre rođenja deteta,

ovde mlt. tužilje, kao i u vreme začeća tužilje, sa tužiljom održavao kontinuirane intimne odno-se, kao i da tužilja, osim sa tuženim, u istom periodu, nije održavala intimne odnose ni sa jed-nim drugim muškarcem, na osnovu čega je prvostepeni sud pravilno ustanovio da je tuženi pri-rodni otac mlt. tužilje NŠ. Sve to nakon što je pravilno ocenio iskaze saslušanih svedoka - A.A, R.J, S.K, R.K, M.M, LJ.K. i O.I, koji imaju neposrednih i pouzdanih saznanja o činjenicama ko-je su od značaja za donošenje zakonite i pravilne odluke u ovom postupku, odnosno o postoja-nju i prirodi veze tužilje i tuženog, te iste u potpunosti prihvatio, jer su dati na jasan, logičan, iskren i uverljiv način i jer su u bitnim elementima saglasni ostalim izvedenim dokazima kojima je sud poklonio veru i dao dokaznu snagu (između ostalog, i iskazu tužilje kao stranke), dajući pri tom za to valjane razloge, pa su svi suprotni navodi žalbe tuženog, koji se u ovom delu svo-de na osporavanje ocene izvedenih dokaza, a za koju ovaj sud nalazi da je pravilno izvršena, u svemu u skladu sa odredbama člana 7. i člana 8. ZPP-a, ocenjeni kao neosnovani, kao i navodi njegove žalbe kojima polemiše poimanjem reči "intima" - prvostepeni sud je u konkretnom slu-čaju pravilno primenio termin "intimni" odnosi, u značenju polnih odnosa, čije postojanje je, kao odlučujuću činjenicu u postupku za utvrđivanje očinstva, pouzdano utvrdio pravilnom oce-nom izvedenih dokaza, a na osnovu kojih je činjenično stanje, za donošenje zakonite i pravilne odluke o predmetnom delu tužbenog zahteva, već u dovoljnoj meri bilo raspravljeno, i bez izvo-đenja dokaza medicinskim veštačenjem osobina krvnih grupa i RH faktora, u konkretnom sluča-ju i HLA sistema, uključujući i primenu DNK metode. Sa ovim u vezi, prvostepeni sud je pravil-no postupio kada je mimoišao izvođenje dokaza navedenim medicinskim veštačenjem, koji do-kaz je inače, u ovakvom sporu, po pravilu dužan da izvede, kao i izvođenje dokaza saslušanjem tuženog kao stranke, pravilno ceneći njegovo držanje i ponašanje tokom postupka, odnosno pa-sivnost ispoljenu kroz činjenicu da se, bez opravdanih razloga, nije odazvao ni na jedan od tri zakazana termina za medicinsko veštačenje, čak ni na onaj koji je sam inicirao, zbog čega se ono nije moglo obaviti, kao i činjenicu da nije pristupio ni na jedno od zakazanih ročišta za glavnu raspravu, na koja je bio uredno pozivan.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 2113/08 od 04.09.2008. godine)

446622.. Neosnovani su žalbeni navodi u kojim se ističe da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odre-

daba parničnog postupka kada je odbio predlog da se u postupku saslušaju potpisnici nalaza i mi-šljenja Zavoda za transfuziju krvi iz Beograda i nalaza i mišljenja Instituta za genetičko inženjerstvo iz Beograda zbog toga što je veštačenje izvršeno na osnovu člana 252. stav 3. ZPP-a, preko specija-lizovane ustanove i predstavlja utvrđivanje medicinskih parametara laboratorijskim i mehaničkim putem, čija provera saslušanjem sudskih lica koja su radila nalaz apsolutno ne bi dovela u sumnju utvrđeni rezultat, te stoga ovakvim veštačenjem bez neposrednog saslušanja, strankama nije uskra-ćeno da raspravljaju pred sudom.



- 260 -

446633.. U sporovima za utvrđivanje očinstva, sud će odrediti privremenu meru radi davanja izdrža-

vanja ako se učini verovatnim da je tuženi otac deteta. Postojanje ove verovatnoće je faktično pitanje, koje se može oceniti postojanjem samo takvih okolnosti koje ukazuju na verovatnoću o osnovanosti zahteva.


TUŽBA RADI OSPORAVANJA OČINSTVA


446644.. Neblagovremena je tužba za osporavanje očinstva podneta po proteku deset godina od ro-

đenja deteta.

Iz obrazloženja: Tužilac je prema tuženima podneo tužbu radi osporavanja očinstva deteta koje je rođeno

07.11.1972. godine. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbacili tužbu tužioca.

Prema članu 252. stav 3. Porodičnog zakona muž majke može podneti tužbu radi osporavanja svog očinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da on nije otac deteta, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta. Kako je tužilac podneo tužbu po isteku objektivnog roka, to je pravilno u smislu citirane zakonske odredbe tužba odbačena.

Tužba tužioca je nedopuštena i za njeno odbacivanje dovoljan je ovaj razlog. (Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 81/2012 od 08.02.2012. godine)

446655.. Muž majke može podneti tužbu radi osporavanja svog očinstva u roku od godinu dana od

dana saznanja da on nije otac deteta (subjektivni rok), a najkasnije u roku od 10 godina od ro-đenja deteta (objektivni rok).

Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom je utvrđeno da su tužilac V. i tužena B. zaključili brak 24. aprila 2005.

godine i da im je 17. avgusta 2005. godine rođena ćerka, maloletna D., s tim što je u matičnoj knjizi kao otac upisan ovde tužilac, koji je bio u braku sa majkom deteta. Tokom trajanja braka, u leto 2008. godine, između supružnika je došlo do poremećaja odnosa, pa je u verbalnim raspravama tu-žena B. govorila tužiocu da nije otac deteta. Zbog toga se kod tužioca pojavila sumnja, pa su tužilac i tužena B. zajedno odlučili da izvrše analizu uzoraka putem DNK-a. Tužilac i tužena su po prispeću rezultata otvorili izveštaj i tada je B. priznala tužiocu da on nije otac maloletne D. Tužilac je pono-vo, uz saglasnost tužene, sa maloletnom D. otišao u B. 11. novembra 2011. godine, gde je ponovo i ura-đena analiza i rezultat DIK-a analize je dat 14. novembra 2011. godine, sa mišljenjem da tužilac u ovom


- 261 -

sporu nije prirodni otac maloletne D. Tužilac je posle toga podneo ovu tužbu. Imajući u vidu odredbu člana 252. tačka 3) Porodičnog zakona, prvostepeni sud nalazi da je u ovom slučaju protekao zakonski rok za podnošenje tužbe jer je tužilac imao saznanje da nije otac maloletnog deteta u oktobru 2010. godi-ne, kada je dobio prvi nalaz Biološkog fakulteta, a s obzirom na to da je tužbu podneo po isteku roka od godinu dana od tada, sud nalazi da mu je tužba neblagovremena, pa je kao takva i odbačena.

Pravilno je zaključio prvostepeni sud u konkretnom slučaju da je tužba neblagovremena. Tuži-lac u svojoj žalbi dovodi u sumnju napred izneti zaključak prvostepenog suda, tvrdeći da tužilac nije mogao imati saznanje da nije otac deteta u vreme kako je to naveo prvostepeni sud, već da se tada moglo govoriti samo o sumnji, a to nije dovoljno da bi se na osnovu toga zaključilo da tužba nije blagovremena. To znači da je potrebno odgovoriti na pitanje da li se rezultati DNK analize u konkretnom slučaju mogu smatrati kao momenat saznanja tužioca da nije otac deteta. Pri tome treba poći od odredbe člana 252. stav 3. Porodičnog zakona, u kojoj stoji da muž majke može podneti tužbu radi osporavanja svog očinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da on ni-je otac deteta, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta. Dakle, Zakon ne govori o sa-znanju činjenice da tužilac nije otac deteta, kako to navodi žalba, već o saznanju da tužilac nije otac. Dakle, u pitanju je očigledno manji stepen izvesnosti jer zakon ne govori o činjenici, a či-njenica je ono iz čega nešto nedvosmisleno proizlazi. To dalje znači da bi se kao početak roka u konkretnom slučaju mogao uzeti i momenat obaveštenja koje je tužiocu dala tužena B. da on ni-je otac deteta. Ako je to obaveštenje potkrepljeno i nalazom Biološkog fakulteta, onda se u sva-kom slučaju taj momenat mora uzeti kao onaj od koga počinje subjektivni rok od godinu dana. Ako bi se drugačije shvatilo, onda bi praktično subjektivan rok iz člana 252. stav 3. Porodičnog zakona postao besmislen, odnosno ako bi se taj momenat saznanja vezivao za činjenicu da neko nije otac deteta, a ta činjenica se praktično utvrđuje tek pravnosnažnom presudom, onda bi oči-gledno subjektivan rok bio izlišan. Drugim rečima, pravilno je prvostepeni sud zaključio da se u ovom slučaju rok za podnošenje tužbe mora računati od momenta kada je tužiocu dostavljen pr-vi nalaz Biološkog fakulteta, a to je oktobar mesec 2008. godine, što znači da je očigledno za-konski subjektivni rok za podnošenje tužbe istekao.

(Iz presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 2. 350/12 od 6.09.2012. godine)

446666.. Rokovi za podizanje tužbe radi osporavanja očinstva u postupku koji je pokrenut pre stu-

panja na snagu Porodičnog zakona, nakon njegovog stupanja na snagu imaju se računati po odredbama Porodičnog zakona.

Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom, utvrđeno je da lice označeno kao otac maloletnog detata to nije, već je

u pitanju treće lice, te je naloženo matičaru opštine da u matičnoj knjizi rođenih kao oca upiše to li-ce, te izbriše lice koje je prethodno bilo označeno.

Drugostepenim rešenjem je ukinuta navedena prvostepena presuda, a po reviziji tužioca VSS je našao da je ista osnovana.

Drugostepeni sud ocenjujući blagovremenost ove tužbe, po nalaženju VSS je pogrešno primenio materijalno pravo jer blagovremenost tužbe nije cenio prema odredbama čl. 252. st. 4. u vezi čl. 361. Porodičnog zakona, a koji zakon je stupio na snagu pre donošenja odluke o žalbi.

Odredbom čl. 357. Porodičnog zakona je propisano da se njegove odredbe primenjuju na poro-dične odnose koji su nastali do dana početka primene tog zakona (1.07.2005. godine), osim ako tim


- 262 -

zakonom nije drugačije određeno, te da se sudski odnosno upravni postupak koji je pokrenut po od-redbama Zakona o braku i porodičnim odnosima nastavlja prema odredbama Porodičnog zakona, osim ako je do dana primene tog zakona doneta prvostepena odluka. To znači da se u ovom slučaju i u žalbenom postupku primenjuje stari zakon, osim u pogledu rokova za podizanje tužbi, budući da je član 361. Porodičnog zakona propisao da se rokovi za podizanje tužbe propisani ovim zakonom primenjuju na sve slučajeve u kojima rokovi nisu istekli po odredbama tog zakona.

Po Zakonu o braku i porodičnim odnosima bilo je propisano da neko lice može osporiti očinstvo ne-kom licu, za dete rođeno van braka, ukoliko istom tužbom traži i utvrđivanje svog očinstva, a da je rok za tužbu jedna godina od upisa spornog očinstva. Čl. 252. st.4. Porodičnog zakona propisuje da muška-rac koji tvrdi da je otac deteta može podneti tužbu radi osporavanja očinstva muškarcu koji se po zakonu smatra ocem deteta u roku od godinu dana od dana saznanja da je on otac deteta, a najkasnije u roku od 10 godina od dana rođenja deteta. Ocem deteta rođenog van braka smatra se po Porodičnom zakonu (čl.45. st.4.) muškarac čije je očinstvo utvrđeno priznanjem, odnosno čije je očinstvo utvrđeno pravno-snažnom sudskom odlukom.

Kako se po odredbama Porodičnog zakona tužba za osporavanje očinstva iz čl. 252. st. 4. može podneti u objektivnom roku od 10 godina od rođenja deteta, objektivni rok nije istekao (dete rođeno 1999. godine), do početka primene Porodičnog zakona, zbog čega se na ocenu blagovremenosti tu-žbe za osporavanje očinstva u ovoj parnici ne primenjuju odredbe čl.105. st.2. Zakona o braku i po-rodičnim odnosima, već odredbe čl. 252. st. 4. u vezi čl. 361. Porodičnog zakona.

VSS je na osnovu svega iznetog, na osnovu čl. 394. st.1. i čl. 39. st. 2. ranije važećeg ZPP-a uki-nuo samo drugostepenu odluku.

(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev.br. 185/06)

TUŽBA RADI PONIŠTENJA PRIZNANJA

OČINSTVA (Član 253. Porodičnog zakona)

446677.. Zakonska odredba o roku za podnošenje tužbe radi poništenja izjave o priznavanju očin-

stva propisuje da lice koje je izjavu o priznanju očinstva dalo pod prinudom ili u zabludi može podneti tužbu radi poništenja izjave u roku od godinu dana od kada je prestala prinuda ili je zabluda uočena.

Iz obrazloženja: U razlozima ožalbenog rešenja navodi se da je tužilac tužbu za osporavanje očinstva imenova-

nog tuženog podneo 22.10.2009. godine - po proteku roka od deset godina od rođenja deteta a koji je predviđen članom 252. stav 3. Porodičnog zakona. Pobijano rešenje doneto je po zaključenju glavne rasprave a doneo ga je predsednik veća van ročišta za glavnu raspravu. Pozvao se na odred-bu člana 279. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku koja se primenjuje kada sud, po pret-hodnom ispitivanju tužbe, donosi rešenje kojim istu odbacuje ako utvrdi da je podignuta neblago-vremeno, ukoliko je posebnim propisima određen rok za podizanje tužbe.


- 263 -

Ovakva odluka nižestepenog suda doneta je pogrešnom primenom materijalnog prava, zbog če-ga činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Tužilac je 22.10.2009. godine podneo tužbu sa dva tužbena zahteva - za poništaj izjave o priznanju očinstva imenovanog tuženog i za osporavanje očinstva, utvrđenje da tužilac nije otac tuženog.

Odredba člana 252. stav 3. Porodičnog zakona na kojoj je zasnovana pobijana odluka može se primeniti samo u pogledu zahteva za osporavanje očinstva, ali ne i u odnosu na zahtev za poništaj izjave o priznanju očinstva. Rok za podnošenje tužbe radi poništenja izjave o priznavanju očinstva predviđen je odredbom člana 253. stav 2. Zakona koja propisuje da lice koje je izjavu o priznanju očinstva dalo pod prinudom ili u zabludi može podneti tužbu radi poništenja izjave u roku od godi-nu dana od kada je prestala prinuda ili je zabluda uočena. Navedenu odredbu prvostepeni sud nije primenio, a na odredbi člana 252. stav 3. ovog Zakona ne može se zasnovati odluka o odbacivanju tužbe i u delu kojim je tražen poništaj izjave o priznanju očinstva.

Iz tog razloga pobijano rešenje je moralo biti ukinuto i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.


446688.. Poništaj izjave o priznanju očinstva može se tražiti u roku od godine dana od dana sazna-

nja da je izjava na osnovu koje je priznato očinstvo bila posledica zablude.

Iz obrazloženja:

Za razliku od opštih odredaba koje regulišu prestanak prava na zahtev za poništaj pravno relevantne izjave volje zbog mana volja sadržanih u čl. 117. Zakona o obligacionim odnosima, koje osim subjektivnog jednogodišnjeg roka predviđaju i objektivni trogodišnji rok koji teče od momenta postizanja saglasnosti izjava, specijalna odredba čl. 253. st. 2. Porodičnog zakona pro-pisuje jedino subjektivni jednogodišnji rok, u kome licima na osnovu čijih izjava je upisano očinstvo (majka i lice koje priznaje očinstvo) priznaje pravo na poništaj izjave ukoliko je ona posledica zablude. Iz ovakvog opredeljenja zakonodavca jasno je da se početak roka vezuje za subjektivnu sferu roditelja deteta, bez ograničenja objektivnom okolnošću vremena kada je po-stignuta saglasnost volja relevantnih subjekata prava. Propisani jednogodišnji rok teče od dana uočavanja zablude.

Zabluda je u konkretnom slučaju pogrešna predstava tužioca o činjenici da je on biološki otac tuženog. Na osnovu ove pogrešne predstave tužilac je dana ... godine slobodno izjavio svoju volju, a posledica saglašavanja majke tuženog sa ovom izjavom je da je tužilac po pozitivnom pravu otac tu-ženog. Tužilac sudu pruža podatke da je sve vreme kod njega postojala sumnja, koja je ostala u do-menu subjektivne sfere preko 30 godina.

Pravno polazište tužioca u žalbi je da izvinjavajuću okolnost za njegovo pasivno držanje tokom 30 godina predstavlja izjava majke tuženog data u vreme priznavanja očinstva, a da je zabluda uoče-na kada se osnovanost sumnje pokazala opravdanom nakon biomedicinskog ispitivanja, izvršenog na inicijativu tužioca 5-6 godina posle smrti majke tuženog. Ovakvo stanovište moglo bi se prihva-titi za slučaj da se tužiocu ne može prebaciti nikakva nepažnja pre vremena koje on određuje kao vreme uočavanja zablude.


- 264 -

Međutim, u konkretnom slučaju sumnja je kod tužioca postojala tokom 30 godina, ali je i pored toga on vršio sva prava i obaveze iz korpusa roditeljskog prava i ponašao se prema tuže-nom kao otac. Evidentno je da je tužilac sam sebe držao u zabludi, pošto je istinitost izjave maj-ke tuženog mogao da proveri uz pomoć biomedicinskog metoda i pre priznanja očinstva i na taj način sazna istinu.

Stoga, jedino promena slobodne volje tužioca nakon 30 godina da svoju predstavu o istini ne zasniva na izjavi majke tuženog, već na medicinskim pokazateljima, svakako ne predstavlja mome-nat od koga bi se mogao računati jednogodišnji rok za poništaj izjave o priznanju očinstva. Kako je tužilac zbog nastupanja prekluzije izgubio pravo na sudsku zaštitu nisu postojali uslovi za meritorno odlučivanje, pa je povodom izjavljene žalbe tužioca po službenoj dužnosti ovaj sud deo prvostepene presude koji je zahvaćen bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz čl. 374. st. 2. tač. 3. ZPP-a sankcionisao u skladu sa odredbom čl. 391. st. 2. istog zakona.


446699.. Rok za poništaj izjave o priznanju očinstva teče od dana uočavanja zablude, a ne od dana priba-

vljanja dokaza koji isključuju očinstvo. (Iz presude Apelacionog suda u Novom Sadu

poslovni broj Gž 2-178/10 od 31.03.2010. godine)

SUPARNIČARSKA ZAJEDNICA (Član 256. Porodičnog zakona)

447700.. U situaciji kada u sporu radi utvrđivanja očinstva tužbom nije obuhvaćena majka maloletnog tu-

žioca sud je dužan da je pozove da se pridruži tužbi kao novi tužilac. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu

poslovni broj Gž. 2-678/10 od 15.12.2010. godine)

447711.. Tužbu za osporavanje očinstva odnosno materinstva, u ime maloletnog deteta, može podneti sta-

ratelj za poseban slučaj samo ako za podnošenje takve tužbe ima odobrenje organa starateljstva. (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 6/95)

447722.. U postupku koji se pred nadležnim sudom vodi radi utvrđivanja očinstva stranke su lica čije se

očinstvo utvrđuje, dete i majka deteta, a u postupku radi osporavanja očinstva lice koje se po zakonu smatra ocem deteta, dete i majka. Kad lice koje sebe smatra ocem deteta osporava očinstvo licu koje je to dete priznalo za svoje, stranke u sporu su lica koje osporava priznato očinstvo, lice čije se očin-stvo osporava, dete i majka deteta.



- 265 -

PUNOMOĆNIK


447733.. Nepotpuna je tužba radi osporavanja i utvrđivanja očinstva ukoliko advokat u svojstvu puno-

moćnika tužioca nije uz istu podneo overeno punomoćje za zastupanje.

Iz obrazloženja: Ako tužbu u sporu o materinstvu i očinstvu podnosi punomoćnik stranke, punomoćje mora biti

overeno i izdato samo radi zastupanja u ovom sporu - član 257. stav 1. Porodičnog zakona. Punomoćje treba da sadrži navode u pogledu vrste tužbe i osnova za podizanje tužbe - član 257.

stav 2. Porodičnog zakona. Kako advokat - punomoćnik tužioca nije uz tužbu podneo overeno punomoćje za zastupanje tu-

žioca u ovom sporu, to se ima smatrati da je tužba nepotpuna, pa je sa tih razloga tužba i odbačena na osnovu odredbe iz člana 294. tačka 7. a u vezi sa članom 101. stav 5. Zakona o parničnom po-stupku, a što je i odlučeno u izreci rešenja.

(Iz Rešenja Višeg suda u Valjevu, P2. 1/2014 od 19.02.2014. godine)

447744.. Punomoć u sporu o materinstvu i očinstvu, shodno odredbi člana 257. stav 1. Porodič-

nog zakona, mora biti overena i izdata samo radi zastupanja u tom sporu.

Iz obrazloženja: Tužilje su putem punomoćnika - advokata, podnele tužbu radi poništaja izjave o priznanju očinstva. Prilikom prethodnog ispitivanja tužbe, ovaj sud je utvrdio da punomoć koja je uz tužbu prilože-

na za advokate, nije podneta i overena u skladu sa odredbom člana 257. stav 1. Porodičnog zakona. Odredbom ovog člana zakona propisano je da ako tužbu u sporu o materinstvu i očinstvu podnosi punomoćnik stranke, punomoćje mora biti overeno i izdato samo radi zastupanja u ovom sporu.

S obzirom na to da zbog ovog nedostatka, po tužbi nije bilo moguće postupati, primenom odred-be člana 103. stav 6. ZPP-a, doneto je rešenje kao u izreci.

(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu, Poslovni broj P 2-50/10 od 14.10.2010. godine)

447755.. Ako je stranka lično podnela tužbu, a zatim angažovala punomoćnika za zastupanje tokom

postupka, punomoćje koje se odnosi na zastupanje u parnici za utvrđivanje očinstva – ukoliko je navedena vrsta tužbe i osnov tužbenog zahteva - je uredno, iako nije overeno.


- 266 -

Iz obrazloženja: Tužilja je lično u svoje ime i kao zakonski zastupnik maloletne tužilje čije utvrđenje očinstva

traži podnela tužbu za utvrđivanje očinstva. Nakon nekoliko održanih ročišta za glavnu raspravu, tu-žilja je angažovala punomoćnika advokata radi zastupanja u parnici za utvrđivanje očinstva, navo-deći vrstu tužbe i osnov tužbenog zahteva. Punomoćje nije overeno.

Tuženi je ukazao na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku (na koju inače i sud pazi po službenoj dužnosti), a koja se tiče ured-nosti punomoćja za zastupanje tužilje u sporu za utvrđivanje očinstva.

Relevantna odredba: Ako tužbu u sporu o materinstvu i očinstvu podnosi punomoćnik stranke, punomoćje mora biti

overeno i izdato samo radi zastupanja u ovom sporu, a treba da sadrži navode u pogledu vrste tužbe i osnova za podizanje tužbe - član 257. Porodičnog zakona.

Kada parničnu radnju podnošenja tužbe za stranku nije učinio punomoćnik, već stranka lično, dok se punomoćnik pojavio tokom postupka (tek nakon nekoliko održanih ročišta za glavnu raspravu), nje-govo punomoćje koje se odnosi na zastupanje u parnici za utvrđivanje očinstva koja je već pokrenuta, je uredno ako sadrži vrstu tužbe i osnov tužbenog zahteva, iako nije overeno.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije,Rev. 1052/09 od 08.04.2009. godine)

ODLUKA O VRŠENJU ILI LIŠENJU RODITELJSKOG PRAVA I O

ZAŠTITI OD NASILJA U PORODICI (Član 260. Porodičnog zakona)

447766..

O vršenju roditeljskog prava odlučuje se istovremeno sa utvrđivanjem materinstva i očinstva.

Iz obrazloženja:

Tužilje su Višem sudu podnele tužbu radi utvrđivanja očinstva i radi izdržavanja maloletnog tu-žioca.

Viši sud je, pazeći po službenoj dužnosti na svoju stvarnu nadležnost shodno članu 17. Zakona o parničnom postupku, doneo rešenje kojim se oglasio stvarno nenadležan za postupanje u pravnoj stvari tužilaca protiv tuženika radi izdržavanja. Našao je, naime, da je stvarno i mesno nadležan Osnovni sud prema Zakonu o uređenju sudova.

Apelacioni sud je - odlučujući po žalbi tužilja - ukinuo prvostepeno rešenje i vratio predmet istom sudu na ponovno suđenje.

Relevantne odredbe: Sud je dužan da presudom u sporu o materinstvu i očinstvu odluči i o vršenju roditeljskog prava

- član 260. stav 1. Porodičnog zakona. Vršenje roditeljskog prava i staranje o detetu propisano je članom 68. st. 1. i 2. Porodičnog za-

kona: roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, što obuhvata čuvanje, podizanje, vaspita-


- 267 -

nje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje, upravljanje i raspolaganje imovinom deteta. Dakle, u pita-nju je kompleksno pravo, koje zakonodavac propisuje isključivo u interesu deteta.

Zbog toga je Viši sud u obavezi da, odlučujući o utvrđivanju očinstva, odluči i o vršenju rodi-teljskog prava - shodno članu 68. st. 1. i 2. i članu 260. Porodičnog zakona.


447777.. Presudom o osnovanosti zahteva o očinstvu istovremeno se odlučuje o vršenju roditeljskog

prava čak i kada stranke takav zahtev nisu istakle.

Iz obrazloženja: Iz spisa proizilazi da je tužilac podneo tužbu protiv tužene kojom je tražio da se utvrdi da je pri-

rodni otac mal. tuženih D. i N. rođenih od majke S.S Tuženici su istakli protivtužbeni zahtev i pred-ložili da sud odluči o vršenju roditeljskog prava nad maloletnim tuženicima i izdržavanju. Pritom je punomoćnik tuženih istakla prigovor stvarne nenadležnosti istog suda za postupanje u odnosu na tu-žbene zahteve koji se odnose na vršenje roditeljskog prava i u odnosu na visinu izdržavanja malolet-nih tuženih, te je predložila da se spisi predmeta u pogledu navedenih tužbenih zahteva izdvoje i da se dostave Osnovnom sudu u J. na dalji postupak.

Odlučujući o istaknutom prigovoru punomoćnika tuženih, prvostepeni sud je imao u vidu čl. 25 st. 1 tač. 7. Zakona o uređenju sudova (''Sl. glasnik RS'', br. 116/08) kojim je propisano da Viši sud u prvom stepenu sudi u sporovima o osporavanju ili utvrđivanju očinstva ili materin-stva, te je imao u vidu odredbu čl. 260 st. 1 Porodičnog zakona, kojim je propisano da je sud du-žan da presudom u sporu o materinstvu i očinstvu odlučuje i o vršenju roditeljskog prava. Nai-me, presudom o osnovanosti zahteva o očinstvu istovremeno se odlučuje o vršenju roditeljskog prava, čak i kada stranke takav zahtev nisu istakle. S obzirom da u sadržaj roditeljskog prava spadaju, čuvanje, podizanje, vaspitanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje, upravljanje i ras-polaganje imovinom deteta, to prvostepeni sud, shodno Zakonu o uređenju sudova i Porodičnom zakonu, nalazi da presudom o osnovanosti zahteva za utvrđivanje očinstva istovremeno treba odlučiti i o vršenju roditeljskog prava.

Drugostepeni sud nalazi da je žalba tuženih u predmetnoj pravnoj stvari nedozvoljena i da istu treba odbaciti. Naime, Viši sud u J. se oglasio stvarno nadležnim za postupanje po tužbi maloletnih S. i S., kojom su tražili da im tužilac plaća izdržavanje, te da majka traži da vrši roditeljsko pravo. Prema čl. 17 čl. 3 ZPP, protiv rešenja Višeg suda prvog stepena kojim se oglasio stvarno nadležnim nije dozvoljena žalba. S obzirom da je žalba nedozvoljena, to je drugostepeni sud istu odbacio, a shodno čl. 373 st.1 tač. 1 ZPP.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 2478/10 od 14.05.2010. godine)

TUŽBA ZA ZAŠTITU PRAVA DETETA



- 268 -

447788.. Tužbu za zaštitu prava deteta mogu podneti dete, roditelj deteta, javni tužilac i organ sta-

rateljstva.

Iz obrazloženja: Tužbu za zaštitu prava deteta mogu podneti dete, roditelj deteta, javni tužilac i organ starateljstva

(čl. 263. stav 1. Porodičnog zakona). Tužba se može podneti u pogledu svih prava koja su detetu prizna-ta Porodičnim zakonom, a nisu zaštićena nekim drugim postupkom. Pravo stanovanja deteta jeste dečije pravo koje nije zaštićeno posebnim postupkom, a smešteno je u odeljak koji se tiče imovinskih prava. Stoga se upravo na osnovu ovlašćenja iz čl. 263. stav 2. Porodičnog zakona zaštita tog prava može tražiti u postupku i po pravilima u sporu za zaštitu prava deteta. Osim što je ovakav tužbeni zahtev usmeren na ostvarenje prava deteta, on je postavljen u parnici koja je između parničnih stranaka vođena radi razvoda braka, vršenja roditeljskog prava i izdržavanja, pa je suprotno revizijskim navodima tužilja aktivno legi-timisana za vođenje ovog postupka.


TUŽBA ZA VRŠENJE ODNOSNO LIŠENJE RODITELJSKOG PRAVA


447799.. Ako je tužbu za lišenje roditeljskog prava podneo organ starateljstva, odluka o lišenju tog

prava ne može biti zasnovana na nalazu i stručnom mišljenju direktora i radnika organa sta-rateljstva, angažovanih kao veštaka.

Iz obrazloženja:

Pravnosnažnom presudom okružnog suda od 9.05.2008. godine, odbijena je žalba tužene i po-tvrđena presuda opštinskog suda od 7.02.2008. godine, kojom je tužena T.B. potpuno lišena rodi-teljskog prava prema maloletnoj kćerki A.B., rođenoj 17.09.2006. godine.

Blagovremenom i dozvoljenom revizijom tužena pobija drugostepenu presudu zbog bitne po-vrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava i predlaže da se ni-žestepene presude ukinu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud Srbije je našao da je revizija tužene osnovana.

Prema sadržini spisa tužbu za potpuno lišenje roditeljskog prava tužene T.B. prema kćerki ma-loletnoj A.B., rođenoj 17.09.2006. godine, podneo je Centar za socijalni rad iz S., a čiji je zakonski zastupnik direktor S.O., koja je potpisala tužbu i zastupala tužioca u postupku.

Činjenično stanje na osnovu koga je i doneta pravnosnažna presuda o potpunom lišenju roditelj-skog prava tužene zasnovano je na nalazu i stručnom mišljenju Centra za socijalni rad iz S., od 12.12.2007. godine, koji je potpisala direktor S.O., psiholog.


- 269 -

Pošto je tužbu za lišenje roditeljskog prava na osnovu člana 264. stav 2. Porodičnog zakona podneo organ starateljstva čiji je direktor S.O., osnovani su navodi revizije da S.O. nije mogla da bude veštak u ovom predmetu i da veštačenje kao stručni organ nije mogao da vrši tužilac, tako da su postojali uslovi za isključenje veštaka saglasno odredbama člana 253. u vezi sa članom 66. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koje odredbe se primenjuju i u postupcima u vezi sa porodičnim odnosima saglasno odredbama člana 202. Porodičnog zakona.

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 1963/08 od 27.04.2008. godine)

KOLIZIJSKI STARATELJ I PRIVREMENI ZASTUPNIK DETETA


448800.. U sporu radi održavanja ličnih odnosa između maloletnog deteta i njegovih srodnika, po-

krenutom po tužbi srodnika, sud će detetu postaviti kolizijskog staratelja, ukoliko se zakonski zastupnik deteta - njegov roditelj, protivi tužbi a sud zaključi da je u najboljem interesu deteta da ostvaruje kontakte sa tužiocima.

Iz obrazloženja: Imenovana tužena, kao majka i zakonski zastupnik deteta, protivi se održavanju ličnih odnosa

između tužilaca i maloletnog deteta, a da li je održavanje takvih odnosa u njegovom najboljem inte-resu ili nije - činjenično je pitanje, koje se upravo u ovoj parnici mora razrešiti.

To znači da postoji mogućnost da se u parnici dođe i do zaključka da jeste u najboljem interesu maloletnog deteta da ostvaruje kontakte sa ovde tužiocima kao dedom i babom, iz čega bi proizašlo da bi, u tom slučaju, postojali suprotni interesi između majke deteta, kao zakonskog zastupnika i sa-mog deteta.

U takvom slučaju, Porodični zakon je u članu 265. propisao obavezu da se detetu za vođenje ovakve parnice postavi kolizijski staratelj, što prvostepeni sud u postupku nije uradio, a što se osno-vano navodi i u žalbi tužioca. Na opisani način prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo, a to je moglo imati za posledicu i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž.2 225/11(1) od 23.05.2011. godine)

DUŽNOST SUDA


448811.. Nije u interesu maloletnog deteta insistitirati da ono izrazi svoje mišljenje o poveravanju jed-

nom od roditelja ukoliko usled emocionalne vezanosti za oba roditelja to nije u stanju da učini.


- 270 -

Iz obrazloženja: Prema stavu Apelacionog suda, Prvostepeni sud je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično

stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je vršenje roditeljskog prava, u smislu člana 68. i 78. Porodičnog zakona, poverio majci. Pravilno je ocenio da je to u najboljem interesu maloletnog deteta, shodno članu 266. stav 1. Porodičnog zakona, s obzirom da stranke nisu postigle sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava.

Suprotno žalbenim navodima tužioca, pravilnom ocenom nalaza i mišljenja psihologa je utvrđe-no da maloletn dete, koja se prilikom pokušaja izjašnjenja uznemirila i plakala, nije u stanju da izra-zi svoje mišljenje u vezi poveravanja jednom od roditelja - emocionalno je vezana za oba roditelja.

Zbog toga su neosnovani navodi žalbe da je trebalo insistirati na mišljenju maloletn0g deteta, imajući u vidu takav nalaz i mišljenje psihologa.

Zbog toga je prvostepeni sud pravilno odlučio, uvažavajući najbolji interes deteta, da maloletno dete poveri majci na samostalno vršenje roditeljskog prava.


448822.. Odlučujući koji od roditelja će vršiti roditeljsko pravo sud će razmatrati ne samo nji-

hove materijalne mogućnosti već i mogućnosti zdravog psihofizičkog razvoja dece.

Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: parnične stranke su živele u vanbračnoj zajednici od

2000. godine i iz te zajednice imaju dvoje maloletne dece. Do poremećaja njihovih odnosa došlo je 2007. godine, kada je od strane nadležnog Centra za socijalni rad donet privremeni zaključak o obezbeđenju smeštaja maloletne dece i majke i određen hitan smeštaj u porodicu određenog lica (po pozivu tužene 11.04.2007. godine jer ju je tužilac nakon svađe tukao, zbog čega je bila prinuđena da sama ode kod roditelja bez dece).

Zatim je između parničnih stranaka ponovo došlo do zasnivanja vanbračne zajednice ali i do no-vog poremećaja odnosa u aprilu 2009. godine, kada ju je tužena napustila otišavši sa decom). Zatraže-na mišljenja Gradskog centra za socijalni rad i centra nadležne opštine bila su suprotna. Zbog toga je u postupku pred nižestepenim sudovima izveden dokaz veštačenjem Instituta za mentalno zdravlje, pre-ma kome nijedan roditelj nema znakova trajne ili privremene duševne bolesti, privremene duševne po-remećenosti i zaostalog duševnog razvoja kao i da oboje imaju očuvanu roditeljsku sposobnost. Duže odvajanje od majke moglo bi ostaviti negativne posledice na kasniji emocionalni razvoj dece pa je za-ključak stručnog tima da starateljstvo nad maloletnom decom treba poveriti majci imajući u vidu nji-hov uzrast a s obzirom da tužena poseduje zadovoljavajuće socijalno-ekonomske uslove, da je u stanju da obezbedi deci povoljnu psiho-pedagošku klimu za pravilan razvoj i odrastanje i da se do sada reali-zovala kao uspešan roditelj. U postupku pred nižestepenim sudovima utvrđen je uzrast dece, njihove ukupne potrebe, okolnosti pod kojima žive parnične stranke i njihove mesečne zarade.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo. Naime, u porodičnim odnosima koji se tiču dece sud je dužan da postupa u njihovom najboljem

interesu u smislu člana 266. Porodičnog zakona. Upravo ceneći najbolji interes dece (ustanovljen na osnovu mišljenja Instituta za mentalno zdravlje), i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su maloletnu decu poverili na vršenje roditelj-


- 271 -

skog prava tuženoj kao majci uz obavezivanje tužioca da doprinosi njihovom izdržavanju na osnovu čl. 272., 160., 161. i 162. Porodičnog zakona.

Suprotno revizijskim navodima, okolnost što je tužilac u boljoj materijalnoj situaciji u odnosu na tuženu ne znači da će tužilac bolje vršiti roditeljsko pravo koje je vrlo složeno i - osim materijal-nih mogućnosti (koje su kod i tužene zadovoljavajuće) - podrazumeva i druge ( omogućavanje zdra-vog psihofizičkog razvoja dece a u čemu se tužena pokazala izuzetno odgovornom).


448833.. Dete koje je navršilo 15 godina života može samostalno odlučivati o načinu održavanja lič-

nih odnosa sa roditeljem s kojim ne živi, bez potrebe za vođenjem sudskog postupka kojim bi se utvrdilo to pravo.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak tuženog K.D. i zakonskog zastupnika maloletnih tu-

žilaca Đ.S. razveden je i zajednička maloletna deca stranaka poverena su majci – Đ.S., na samostal-no vršenje roditeljskog prava. Istom presudom obvezan je tuženi da doprinosi dečijem izdržavanju maloletnih tužilaca, a njihovo viđanje uređeno je tako što je određeno da će se deca sa ocem viđati svakog drugog vikenda, počev od petka u 18,00 sati do nedelje u 18,00 sati, tokom zimskog raspu-sta 10 dana i tokom letnjeg raspusta 30 dana. Ta presuda je pravnosnažna od 24. februara 2000. go-dine. Maloletni tužilac K.D. sada je učenik drugog razreda srednje škole. Veoma je emotivan i po prirodi miran. Nema problema sa autoritetom. Voli kompjuter i uživa u bavljenju programiranjem. U njegovom školovanju do sada nije bilo problema zbog loših ocena i izostajanja sa časova. Sve to re-zultat je činjenice da maloletni K.D. probleme rešava povlačenjem, ali do te mere histerično da do-bije napad agresije i plakanja. Maloletna tužilja K.S. učenica je prvog razreda srednje škole. Ona je društvena i kreativna mlada osoba. Emotivno je vezana za porodicu, a slobodno vreme provodi tako što piše pesme. Ispoljila je probleme u ponašanju, sukobljavala se sa autoritetima, teško joj je da po-štuje pravila i sklona je konfliktima. Reaguje impulisivno. Problem u njenom školovanju manifestu-je se u izostajanju sa nastave. Maloletni tužioci u tužbi zahtevaju da se zajedno viđaju sa tuženim, svojim ocem, po njihovom međusobnom dogovoru, bez ograničenja i prisustva stručnih radnika. Posle razvoda braka svojih roditelja, maloletni tužioci su teško preživljavali konflikte između njih, što je vre-menom prouzrokovalo probleme u ponašanju dece i probleme u njihovom školovanju. Konstatujući sve te probleme, Centar za socijalni rad Grada Z. doneo je rešenje o kolektivnom nadzoru nad vršenjem ro-diteljskog prava majke maloletnih tužilaca, ovde njihovog zakonskog zastupnika Đ.S. Pomenuto rešenje je doneto 2. februara 2010. godine i od tada zakonski zastupnik maloletnih tužilaca ispunjava sve naloge iz tog rešenja, ali je otpor prema stručnim radnicima Centra za socijalni rad i saradnji uopšte i dalje evi-dentan. Zbog toga Centar za socijalni rad smatra da maloletne tužioce i njihove roditelje treba uputiti na porodičnu terapiju zbog dugotrajno konfliktnih odnosa, kako između bivših supružnika tako između oca i dece, kao i zbog problema koje deca pokazuju u školi i u poštovanju autoriteta uopšte.

Prvostepeni sud je na osnovu odredaba čl. 266. stav 3. i 61. stav 1. Porodičnog zakona zaključio da je najbolji interes maloletnih tužilaca da sa tuženim kontaktiraju po njihovom međusobnom do-govoru i da nije osnovan zahtev tuženog da sud precizno odredi termine i mesto viđanja između nje-ga i maloletnih tužilaca. Na osnovu takvog zaključka usvojio je tužbeni zahtev, a tuženi je protiv ta-kve presude izjavio žalbu.


- 272 -

Po shvatanju Apelacionog suda, ovakav pravni zaključak prvostepenog suda nije pravilan. Naime, zahtev da sud donese presudu u kojoj će se konstatovati da će maloletni tužioci sa tuženim kontaktirati po međusobnom dogovoru ne predstavlja zahtev za uređenje ličnih odnosa na drugačiji način, već zah-tev za prestanak intervencije suda u uređivanju ličnih odnosa dece i oca, na osnovu činjenice da su deca starija od 15 godina. Stoga se osnovano u žalbi tuženog navodi da je ova parnica nepotrebna jer je pravo dece starije od 15 godina da održavaju lične kontakte sa ocem po međusobnom dogovoru izvorno za-konsko pravo i nije potrebna sudska intervencija.

Neosnovan je žalbeni navod tuženog da se moraju precizno odrediti termini i mesto viđanja sa decom, s obzirom na to da lični kontakti dece starije od 15 godina i roditelja zavise od njihovih želja i ne može se prinudno izvršiti odluka za održavanjem ličnih kontakata drugačija od njihove želje. Neosnovan je navod da se na ovaj način podređuju interesi dece njihovim željama, jer deca koja su navršila 15 godina mogu u pogledu održavanja ličnih kontakata sa roditeljem s kojim ne žive da od-luče šta žele i šta je njihov najbolji interes.


448844.. Na postojanje interesa da se maloletna deca razdvoje te da jedno bude povereno majci,

a drugo ocu mora ukazivati postojanje posebnih okolnosti.

Iz obrazloženja: Imajući u vidu predlog i mišljenje nadležnog Centra za socijalni rad, a polazeći od odredbi

člana 266. Porodičnog zakona i člana 3. st. 1. i 2. Konvencije o pravima deteta - drugostepeni sud je zaključio da je u najboljem interesu dece da maloletni sinovi ostanu kod tuženog i da u odnosu na njih tuženi vrši samostalno roditeljsko pravo, što je i želja dece. Maloletna ćerka je, zbog uzrasta, više upućena na majku sa kojom provodi dosta vremena, te bi njeno izdvajanje iz sredine u kojoj dobro funkcioniše i odvajanje od majke moglo da ostavi posledice na psihofizič-ki razvoj i protivno njenom najboljem interesu. Zbog toga je drugostepeni sud i poverava na sa-mostalno vršenje roditeljskog prava tužilji.

Revident neosnovano ukazuje da se drugostepenom odlukom štiti isključivo lični interes tužilje, a ne najbolji interes dece jer tužilja nema uslova za vršenje roditeljskog prava za razliku od tuženog. Naime, zanemaren je prvenstveni interes dece da budu zajedno, u kom smislu postoje i predlog i mi-šljenje Centra za socijalni rad.

Međutim, drugostepeni sud je pravilno ocenio značaj činjenice da maloletna deca stranaka, uko-liko je moguće, treba da žive zajedno. Ali, pravilno zaključuje da to što nisu svi troje povereni jed-nom roditelju neće ostaviti posledice na njihov razvoj - svaki vikend će provoditi zajedno kod jed-nog od roditelja, kao i ceo zimski i letnji raspust, što će im omogućiti da neguju međusobnu bliskost i razvijaju svoje odnose u najboljem pravcu.

Za pravilan psihofizički razvoj dece jeste najbolje da se deca ne razdvajaju, osim ako postoje posebne okolnosti iz kojih bi proizilazio njihov interes da jedno bude povereno majci, a drugo ocu. U tom smislu, a imajući u vidu činjenicu da maloletna ćerka već živi u domaćinstvu sa majkom, ko-ja ima uslova za samostalno vršenje roditeljskog prava i faktički ga i vrši, da je pošla u školu i da u životnom i radnom okruženju dobro funkcioniše, drugostepeni sud pravilno zaključuje da bi svaka promena mogla ostaviti posledice na njen psihofizički razvoj, što je suprotno njenim interesima.


- 273 -

Nasuprot navodima revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, drugostepeni sud se isključivo rukovodio interesima maloletne dece u datim okolnostima. Za ovakvo odlučivanje drugostepenog suda, koje prihvata i revizijski sud, značajna je i činjenica da parnične stranke od 11.09.2008. godine faktički i vrše samostalno roditeljsko pravo na način kako je to uređeno pobijanom presudom.


448855.. Pre nego što se prethodno ne utvrdi najbolji interes deteta, ne može se doneti privremena

mera kojom se određuje njegova predaja.

Iz obrazloženja: Tužilja je protiv tuženog dana 05.03.2010. godine podnela prvostepenom sudu tužbu radi pove-

ravanja maloletne ćerke parničnih stranaka njoj na čuvanje, brigu i vaspitavanje te samostalno vrše-nje roditeljskog prava kao i radi obavezivanja tuženog da na ime svog doprinosa za njeno izdržava-nje plaća mesečni iznos od 8.000,00 dinara.

Podneskom od 25.03.2010. godine predložila je da se odredi privremena mera i obaveže tuženi da joj odmah preda dete s obzirom da je ćerku preuzeo dva dana ranije, nakon čega je odbio da je vrati tužilji iako ona ima samo godinu dana. Nadležni Centar za socijalni rad dao je mišljenje po podnetoj tužbi - da je obzirom na uzrast deteta u većem interesu da bude povereno majci, koja po-znaje razvojne i druge mogućnosti deteta, a u pogledu predloga za određivanje privremene mere - da dete nije životno ugroženo činjenicom da se nalazi kod oca, te da neka ishitrena odluka u ovom mo-mentu nije neophodna.

Žalbom tuženog se osnovano ukazuje da je pobijano rešenje doneto a da prethodno prvostepeni sud nije na pouzdan način utvrdio šta je trenutno najbolji interes deteta. Dakle - zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, nije mogla biti ispitana ni pravilnost primene materijalnog prava.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će zatražiti od stručnog tima Centra za socijalni rad detaljan sintetizovan nalaz i mišljenje o tome da li tužilja ispunjava uslove da joj po predlogu za određivanje privremene mere maloletna ćerka bude odmah poverena, ali ne samo u pogledu njenih stambenih i ekonomskih prilika (čime se isti organ pretežno bavio analizirajući konkretan slučaj svojim prethodnim nalazom i stručnim mišljenjem), već i u pogledu njenih mogućnosti da vrši ro-diteljsko pravo odn. da joj dete bude povereno sa aspekta svojstava njene ličnosti i mogućnosti da to čini, uzimajući u obzir i njene zdravstvene prilike, stepen dostignute zrelosti, odgovornosti, sa-vesnosti i drugih svojstava strukture ličnosti.

Po potrebi, saslušaće predstavnika ovog Centra kao i parnične stranke i u zavisnosti od utvrđe-nog, doneti novu i zakonitu odluku. Bez utvrđenja ovih činjenica nije moguće sagledati šta je trenut-no najbolji interes deteta, u smislu člana 6. stav 1. i člana 266. stav 1. Porodičnog zakona.

(Iz Rešenja Višeg suda u Pančevu, Gž. 1576/2010 od 18.05.2010. godine)

448866.. Sud je uvek dužan da se u sporu za zaštitu prava deteta i vršenje roditeljskog prava ruko-

vodi najboljim interesom deteta. U slučaju postojanja protivurečnosti između mišljenja vešta-


- 274 -

ka pojedinca i Centra za socijalni rad koje se koje se ne mogu usaglasiti, potrebno je priba-vljanje mišljenja ustanove iz oblasti zaštite mentalnog zdravlja i psihijatrije razvojnog doba odgovarajućeg kliničkog centra.

Iz obrazloženja: Presudom o razvodu braka maloletni sin stranaka - rođen 2003. godine, poveren je tuženom na

čuvanje, negu i vaspitanje a tužilja obavezana da plaća izdržavanje u određenom iznosu. Odluka je zasnovana na nalazu i mišljenju veštaka pojedinca (psihologa), koji je suprotan mišljenju Centra za socijalni rad, u kom je obrazloženo da otac ne prepoznaje najbolji interes deteta, da dete nije adekvatno zaštićeno u delu njegovog prava da ostvaruje kontakte sa majkom sa kojom aktuelno ne živi i da očevo ponašanje ne može poslužiti kao dobar model zbog gubljenja kontrole u ispo-ljavanju besa.

Pre opredeljenja za mišljenje kome treba poveriti dete, prvostepeni sud nije pokušao usaglašava-nje nalaza i mišljenja, prema odredbama člana 259. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, niti ve-štačenje poveravao drugoj ustanovi.

Iz tih razloga je presuda ukinuta. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Nišu, Gž.2 199/10 od 17.08.2010. godine)

448877.. Ako su ispunjene sve bitne okolnosti od značaja za pravilan fizički i emotivni razvoj dete-

ta, a pre svega želja roditelja i deteta da ono ostane sa roditeljem kome je privrženo i sa kojim ima prisan odnos, tada je odluka suda da taj roditelj samostalno vrši roditeljsko pravo, iako nije psihofizički sposoban za staranje, doneta u najboljem interesu deteta. Utvrđene okolnosti to opravdavaju.

Iz obrazloženja: Stranke su zaključile brak 16.10.1993. godine trajao je do 05.06.1996. godine. Iz tog braka ima-

ju sina rođenog 1993. godine, koji je sudskom odlukom poveren ocu na negu, čuvanje i vaspitanje. Tri godine nakon prestanka braka, bivši supružnici su zasnovali vanbračnu zajednicu u kojoj je 04.10.2001. godine rođena imenovana maloletna ćerka. Vanbračna zajednica je prestala 19.04.2004. godine, kada je tužilja napustila supruga i sina i sa njihovom zajedničkom maloletnom ćerkom otišla kod svojih roditelja.

Maloletna ćerka poverena je na dalju brigu i vaspitanje ocu - tuženom rešenjem nadležnog Cen-tra za socijalni rad od 15.09.2004. godine. Od tada je boravila kod oca sve do 29.11.2006. godine, kada je zbog operacije ciste na vratu ostala sa majkom u bolnici.

Nakon ove operacije, ona je - po svojoj želji - prešla da živi kod majke, koja je u međuvremenu zasnovala vanbračnu zajednicu. Dobro se slaže sa majkom i njenim sadašnjim suprugom, kao i sa imenovanim maloletnim bratom, koji je poveren na staranje ocu, a sa kojim se redovno viđa, budući da oboje naizmenično posećuju svoje roditelje. Pohađa predškolsku ustanovu, prilagodila se i stekla prijatelje u novom okruženju.

Tužilja je po zanimanju krojačica, zaposlena je, ostvaruje mesečnu zaradu i dodatne prihode. Njen suprug je u radnom odnosu i ostvaruje stalne novčane prihode, poseduje jednosoban stan u ko-


- 275 -

me živi zajedno sa tužiljom i maloletnom ćerkom i ima obavezu izdržavanja prema svoje dvoje de-ce, koja žive sa majkom.

Tuženi je u radnom odnosu i ostvaruje stalne novčane prihode. U međuvremenu je zasnovao bračnu zajednicu i živi u dvosobnoj kući (lično vlasništvo) sa svojim navedenim maloletnim sinom i sinom sadašnje supruge iz prvog braka.

Ni jedan od roditelja ne poseduje odgovarajuće uslove za stanovanje dece, s tim što u domaćin-stvu tuženog živi dvoje dece približno istog uzrasta, a povremeno dolazi i ćerka njegove sadašnje supruge. Prema mišljenju nadležnog Centra za socijalni rad, otac je stabilna i odgovorna ličnost, dok se kod majke ispoljava nedovoljna zrelost za roditeljsku ulogu i nedostatak osetljivosti za potrebe deteta, zbog čega maloletnu ćerku treba poveriti ocu koji je u toku postupka pokazao veću odgovor-nost i spremnost za prihvatanja roditeljske uloge. Prema zapažanju ovog organa, maloletna ćerka iz-ražava jače emocije prema majci, sa kojom ima prisan odnos.

Na utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zajedničku maloletnu ćerku parničnih stranaka poverili tužilji kao majci na dalju negu, čuvanje i vaspitanje, istovremeno uredivši i način održavanja ličnih odnosa deteta sa roditeljem sa kojim ne živi, rukovodeći se najboljim interesom deteta.

Roditeljsko pravo je lično pravo, a vrši se isključivo u najboljem interesu deteta. Sadržina ro-diteljskog prava obuhvata staranje o detetu, čuvanje i podizanje, vaspitanje i obrazovanje, njegovo zastupanje i izdržavanje, kao i upravljanje i raspolaganje imovinom deteta. Sva ova prava i dužno-sti ima roditelj kome je dete povereno, čime se drugi roditelj, koji ne živi sa detetom, ne lišava ro-diteljskog prava.

Članom 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta, predviđeno je da su u svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira da li ih preduzimaju javne ili privatne institucije socijalnog staranja, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, od prvenstvenog značaja najbolji interesi deteta.

Stavom 2. istog člana predviđeno je da će se detetu obezbediti takva zaštita i briga koja je neop-hodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja i drugih lica koja su za dete odgovorna.

Ova obaveza preuzeta je članom 6. Porodičnog zakona kojom je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta, a članom 266. istog Zakona propisano je da je sud uvek du-žan da se u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odn. lišenje roditeljskog prava - ruko-vodi najboljim interesom deteta.


448888.. Odluka suda kojom se konstatuje da su se stekli uslovi za izmenu prethodno određenog

modela viđanja maloletnog deteta sa roditeljem sa kojim ne živi je pravilna ako se rukovodi najboljim interesom deteta.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da su se stekli uslovi za iz-

menu prethodno određenog modela viđanja oca - tužioca sa maloletnim detetom i za intenzivira-nje tog kontakta, i to na način ispravno regulisan u smislu člana 61. stav 1. u vezi člana 62. i čl. 67. do 70. Porodičnog zakona.


- 276 -

Evidentno je da su se sudovi u tome rukovodili najboljim interesom maloletnog deteta, u smislu odredbe člana 266. stav 1. Porodičnog zakona.

Zapravo, nižestepeni sudovi su intencijom najboljeg interesa maloletnog deteta u donošenju po-bijane odluke ispoštovali pravo deteta koje je odvojeno od roditelja, na održavanje ličnih odnosa i neposrednih kontakata sa oba roditelja, na stalnoj osnovi, u smislu člana 9. stav 3. Konvencije Uje-dinjenih nacija o pravima deteta (koju je naša zemlja ratifikovala dana 18.12.1990. godine).

Sa pravnog stanovišta Vrhovnog suda Srbije, viđanjem drugog roditelja sa kojim ono ne živi, maloletnom detetu se obezbeđuju najbolji životni i zdravstveni uslovi za njegov pravilan i potpun razvoj, u smislu člana 62. ovog Zakona i citirane odredbe Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta.

Netačno je revidentovo tvrđenje da je pobijana odluka doneta bez uvažavanja mišljenja stručnog tima Centra za socijalni rad, i to stoga što su nižestepeni sudovi prilikom donošenja pobijane odluke imali u vidu ovo mišljenje i zapravo ga prihvatili u pogledu obima i učestalosti kontaktiranja, osim u pogledu mogućnosti da maloletno dete prenoći kod oca. S tim u vezi, prihvatili su u tom delu mi-šljenje lekara specijaliste dečije psihologije, ali i njegov predlog da se intenzivira njihov kontakt i kroz viđenje još jedanput tokom nedelje.


448899.. Kada sud donese presudu kojom se regulišu odnosi između maloletnog deteta i roditelja

kome dete nije povereno na negu, čuvanje i izdržavanje - mišljenje Centra za socijalni rad nije od odlučnog i jedinog značaja, bez obzira što stranke nisu imale primedbi.

Iz obrazloženja: Navedenom presudom Opštinskog suda u Č. od 14.09.2006. godine je - između ostalog - u st. 2.

uređen način održavanja ličnih odnosa dece sa majkom. Navedenim Rešenjem Okružnog suda u Č. od 20.12.2006. godine ukida se pomenuta prvo-

stepena presuda i predmet vraća istom sudu na ponovni postupak i odluku. Iz obrazloženja osporene presude proizilazi da je prvostepeni sud odluku zasnovao na mi-

šljenju Centra za socijalni rad u Č., uz konstataciju da stranke nisu imale primedbi na predlog stručnog tima toga Centra. Odredbom čl. 266. Porodičnog zakona je propisano da je - u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje roditeljskog prava - sud uvek dužan da se rukovodi naj-boljim interesom deteta, a odredbom čl. 205. istog Zakona je propisano da sud može utvrđivati činjenice i kada one nisu među strankama sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela.

Iz navedenih odredaba jasno proizilazi da je sud dužan da se prilikom odlučivanja o načinu održavanja kontakata između dece i roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo, rukovodi najboljim interesom deteta, pri čemu nije vezan predlozima stranaka, već se činjenice koje su bitne za od-luku mogu utvrđivati po principu istražnog načela. Iz toga sledi da mišljenje Centra za socijalni rad nije jedini osnov za odluku u pogledu načina održavanja ličnih kontakata između dece i ro-ditelja, čak i u slučaju kada stranke nemaju primedbi na to mišljenje, u slučaju ako sud proceni da predlog Centra za socijalni rad nije u najboljem interesu deteta, odnosno da ne predstavlja dovoljan osnov da bi se isti interes deteta zaštitio.



- 277 -

NALAZ I STRUČNO MIŠLJENJE


449900.. Propuštanjem da u postupku ispita i utvrdi podobnost jednog od roditelja, sud postupa

protivno najboljem interesu maloletnog deteta. Njegov interes je da bude povereno onom rodi-telju koji će se najbolje starati o njemu i najbolje zadovoljavati njegove potrebe. Bez svestra-nog i objektivnog sagledavanja ličnosti oba roditelja i njihovih mogućnosti i želja da učestvuje u vršenju roditeljskog prava ne može se pravilno utvrditi najbolji interes maloletnog deteta - ko od roditelja može optimalno bolje i kvalitetnije da vrši roditeljsko pravo i zadovoljava po-trebe deteta.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo odlučujući kome od parničnih strana-

ka će poveriti zajedničko maloletno dete radi vršenja roditeljskog prava. To je imalo za posledicu da nije potpuno i pravilno utvrdio sve činjenice koje su od uticaja na odluku.

Roditelji - prema odredbama članova 68., 75. i 77. Porodičnog zakona - vrše roditeljsko pravo zajednički i sporazumno. Oni imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, što obuhvata: čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovi-nom deteta. Ipak, u određenim životnim situacijama roditelji ne vrše zajednički roditeljsko pravo već jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo.

Dakle, uobičajeno je zajedničko vršenje roditeljskog prava ali kada to nije slučaj i kada roditelj-sko pravo treba da vrši samo jedan roditelj onda pre donošenja odluke o takvom vršenju roditelj-skog prava sud je dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog sa-vetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.

Ova obaveza suda propisana je imperativnom odredbom iz člana 270. Porodičnog zakona. U konkretnom slučaju, a kako to proizilazi iz stanja u spisima, prvostepeni sud se radi pribavlja-

nja potrebnog nalaza i stručnog mišljenja obratio nadležnom Centru za socijalni rad. Isti je na zah-tev suda dana 04.06.2013. godine dostavio svoj nalaz i mišljenje a potom ga i dopunio podneskom od 18.06.2013. godine. Iz sadržine ovog nalaza i mišljenja utvrđuje se da je isti sačinjen isključivo na osnovu razgovora sa tuženom i da je sve okolnosti, koje je Centar smatrao od značaja za davanje nalaza i mišljenja, utvrđivao na osnovu tako dobijenih podataka.

Imajući to u vidu, drugostepeni sud nalazi da postupak koji je prethodio donošenju odluke o vr-šenju roditeljskog prava nije pravilno sproveden jer se organi starateljstva nisu izjasnili na okolnost podobnosti tužioca kao roditelja da zajedničko maloletno dete stranaka njemu bude povereno radi samostalnog vršenja roditeljskog prava. Propustivši da ispita i utvrdi podobnost tužioca kao rodite-lja, prvostepeni sud je postupao protivno najboljem interesu maloletnog deteta, čiji je interes da bu-de poverena onom roditelju koji će se najbolje starati o njemu i najbolje zadovoljavati njengove po-trebe. Bez svestranog i objektivnog sagledavanja ličnosti oba roditelja i njihovih mogućnosti i želja da učestvuje u vršenju roditeljskog prava ne može se pravilno utvrditi najbolji interes deteta u tom smislu odn. ko od parničnih stranaka može optimalnije, bolje i kvaliktetnije da vrši roditeljsko pravo i zadovoljava njegove potrebe.


- 278 -

Iz tih razloga, presuda prvostepenog suda je morala biti ukinuta, a u ponovnom postupku prvo-stepeni sud će polazeći od primedbi iznetih u ovom rešenju, pribaviti nalaz i stručno mišljenje shod-no članu 270. Porodičnog zakona od organa starateljstva i u odnosu na tužioca. Tek potom će, a ce-neći sve izvedene dokaze i imajući u vidu svoju obavezu propisanu članom 6. stav 1. i 266. Porodič-nog zakona, rukovodeći se najboljim interesom maloletnog deteta parničnih stranaka, doneti novu odluku kome će od parničnih stranaka poveriti da vrši roditeljsko pravo.


449911.. Odluka o lišenju roditeljskog prava ne može biti zasnovana na nalazu i mišljenju organa

starateljstva koji je i podneo predmetnu tužbu.

Iz obrazloženja: Tužbu za lišenje roditeljskog prava u konkretnom slučaju podneo je organ starateljstva. Zbog toga odluka o lišenju roditeljskog prava ne može biti zasnovana na njegovom nalazu i mi-

šljenju, već je obaveza prvostepenog suda da - u smislu odredbe člana 270. Porodičnog zakona - za-traži nalaz i stručno mišljenje od drugog organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.

Pri tome, nalaz i mišljenje će se zatražiti u pogledu materijalnih, socijalnih i drugih prilika tuže-ne uključujući i njene podobnosti da vrši roditeljsko pravo, te njenih psihofizičkih mogućnosti da se stara o svojoj maloletnoj deci u vreme podnošenja tužbe te - s tim u vezi - da li je od 2007. godine pa do podnošenja tužbe došlo do promene u njenom statusu u vezi imovinskih i socijalnih prilika, psihofizičkog stanja te da li su ispunjeni uslovi za njeno potpuno odn. delimično lišenje roditeljskog prava u odnosu na maloletnu decu, kao i psihofizičkog statusa maloletne dece u vreme podnošenja tužbe odn. davanja izveštaja.

Naime, u ovakvoj vrsti sporova sud je dužan da se rukovodi najboljim interesom maloletne dece. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž2. 1271/2013 od 15.01.2014. godine)

449922.. U postupcima u vezi sa porodičnim odnosima sud nema obavezu da strankama dostavi na-

laz i mišljenje Centra za socijalni rad.

Iz obrazloženja: Žalbom se neosnovano ukazuje da tuženi nije bio upoznat sa sadržinom izveštaja nadležnog

Centra za socijalni rad do prijema presude i da sporazum na kome je presuda zasnovana ne odgova-ra sadržini postignutog dogovora stranaka niti okolnostima pod kojima je sporazum sačinjen.

Izveštaj Centra sadrži sveobuhvatno sagledavanje ličnih i porodičnih prilika stranaka na osnovu kojih je dat stručni nalaz i mišljenje. Osim toga, sud nema obavezu dostavljanja izveštaja Centra strankama, a tuženi je propustio da se sa izveštajem upozna na raspravi na koju je uredno pozvan.



- 279 -

449933.. Sud je - u sporu o pravu stanovanja - dužan da ispita da li je zajedničko stanovanje rodite-

lja u najboljem interesu deteta.

Iz obrazloženja:

Pravo stanovanja, kao stvarno pravo, može nastati na celoj stvari ili njenom delu, kao u konkret-nom slučaju: pravo svojine na stanu na kome se tužbom zahteva utvrđenje prava stanovanja imaju sa jednakim udelima i tužilja i tuženi, koji je inače saglasan da ga tužioci koriste.

Apelacioni sud smatra da prvostepeni sud nije dao dovoljne razloge za svoju odluku da zajed-ničko stanovanje parničnih stranaka nije u najboljem interesu dece. Ne može se prihvatiti njegov za-ključak da bi eventualno korišćenje stana tuženog zajedno sa tužiocima bilo suprotno pravnoj priro-di prava stanovanja budući da je brak stranaka razveden zbog poremećenih bračnih odnosa i nepod-nošljivosti zajedničkog života.

Naime, odluka suda da zajedničko stanovanje roditelja nije u najboljem interesu deteta mora biti zasnovana na brižljivom ispitivanju svih okolnosti relevantnih za donošenje takvog zaključka, u smislu člana 270. Porodičnog zakona. Prvostepeni sud je stoga bio dužan da razjasni kakvi su odno-si između tuženog i maloletne dece, kakvi su odnosi između tužilje i tuženog nakon razvoda braka kao i njihov uticaj na zajedničku decu. Tek pošto utvrdi ove činjenice, prvostepeni sud će moći da oceni da li je zajedničko stanovanje roditelja u konkretnom slučaju u najboljem interesu dece.

Istovremeno, prvostepeni sud nije razjasnio iz kojih razloga stan nije pogodan za zajedničko stanovanje zbog njegove strukture i veličine (površina stana je 86,73 kv. metara) te da li postoji mogućnost uređenja načina korišćenja stana tako da tužioci žive u stanu bez komunikacije sa tu-ženim, ako već zajedničko stanovanje roditelja nije u najboljem interesu dece.

Pri svemu tome a imajući u vidu da su bivši supružnici suvlasnici sa jednakim udelima na stanu, neophodno je raspraviti i da li bi iseljenje tuženog iz stana predstavljalo očiglednu nepravdu za nje-ga ako se prodajom stana mogu obezbediti odgovarajuće stambene jedinice za maloletnu decu, rodi-telja koji vrši roditeljsko pravo i tuženog.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2807/2012(2) od 16.05.2013. godine)

449944.. U sporu radi vršenja roditeljskog prava, nalaz i stručno mišljenje organa starateljstva je

nekompletan ukoliko nisu ispitane prilike oba roditelja, naročito kada su zbog različitog pre-bivališta za roditelje nadležna dva organa starateljstva. Sud bi trebalo da zatraži zajednički (usaglašeni) nalaz i mišljenje o podobnosti roditelja za vršenje roditeljskog prava ili odvojena ali kompletna mišljenja.

Iz obrazloženja: Činjenice vezane za prilike u kojima živi tužena prvostepeni sud je utvrdio na osnovu nalaza i

mišljenja Centra za socijalni rad. Isti je, međutim, nekompletan jer je zasnovan samo na izjavi tuže-ne, u smislu životne situacije i okolnosti da su članovi njene nove porodice saglasni da njena malo-


- 280 -

letna ćerka živi sa njima. Dakle, uslovi za život u toj porodici nisu utvrđeni izlaskom na teren, niti su uzete izjave članova domaćinstva o navodnoj saglasnosti.

Uz to, tokom prvostepenog postupka nije ni pokušano usaglašavanje mišljenja nadležnih organa starateljstva (koji nisu decidni u tome da li ima ili nema razloga za izmenu odluke o vršenju roditelj-skog prava).

U sporu radi izmene odluke o vršenju roditeljskog prava potrebno je utvrditi da li je došlo do iz-mene relevantnih prilika u kojima žive stranke ili, eventualno, do promene njihovog ponašanja i ka-rakteristika ličnosti, kao i do promene odnosa prema detetu komparirano sa vremenom kada je done-ta prethodna presuda. Svako je dužan da se rukovodi najboljim interesom maloletnog deteta, prema članu 6. stav 1. Porodičnog zakona.

Prilikom utvrđivanja relavantnih činjenica prvostepeni sud može i mora, a radi odlučivanja o najboljem interesu maloletnog deteta, samostalno istraživati i činjenice koje nijedna stranka nije iznela, u smislu člana 205. istog Zakona.

Njegovom odredbom iz člana 270. propisano je da je sud dužan da, pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odn. lišenju roditeljskog prava, zatraži nalaz i stručno mišljenje organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima. Smisao ove zakonske odredbe je da u parnicama koje se tiču prava deteta sud obezbedi struč-nu pomoć kako bi imao mogućnosti da postupi u najboljem interesu deteta.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud, iako je pribavio izveštaje specijalizovanih ustanova, ni-je potpuno utvrdio sve bitne činjenice.

Zbog toga će on u ponovnom postupku dopuniti činjenično stanje na naveden način, te pravil-nom primenom materijalnog prava ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu tužioca. Takođe, vodiće ra-čuna da je značajna izmena u odnosu na raniju presudu i promena prebivališta majke deteta, što bi značilo promenu mesta stanovanja kako za dete tako i članove porodice majke (koja je ranije živela sa svojom majkom, bratom i njegovom suprugom a sada - kako je utvrđeno - sa vanbračnim supru-gom i njegovim roditeljima).


449955.. Odlučujući o zaštiti prava deteta ili o vršenju tj. o lišenju roditeljskog prava, sud će

usaglasiti različita mišljenja organa starateljstva nadležnih po mestu prebivališta roditelja koji živi sa maloletnim detetom i po mestu prebivališta roditelja sa kojim dete ne živi.

Iz obrazloženja: U konkretnoj pravnoj situaciji, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je (shodno članu

270. Porodičnog zakona), odlučujući o pravu deteta na održavanje ličnih odnosa sa roditeljem kome nije povereno vršenje roditeljskog prava, zatražio mišljenje organa starateljstva i to zajed-ničkog Centra za socijalni rad po prebivalištu tuženog i Centra za socijalni rad po prebivalištu tužilje i maloletnog deteta o načinu održavanja njegovih ličnih odnosa i oca a koji je u najbo-ljem intresu deteta.

Oba organa starateljstva su dala svoje predloge, koji se međusobno razlikuju. Prvostepeni sud je propustio da usaglasi ove različitosti i uredio predmetne lične odnose pozivajući se samo na mišlje-nje navedenog Centra za socijalni rad.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2 315/2012 od o4.04.2012. godine)


- 281 -

449966.. U porodičnom sporu, pre nego što se donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju od-

nosno lišenju roditeljskog prava, sud je dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile brak 23.10.2004. godine, u

tom braku imaju dvoje maloletne dece koja su rođena 2005. i 2007. godine, bračni odnosi su pore-mećeni i faktički je bračna zajednica prestala, nema uslova da se obnovi, pa je na osnovu čl. 41. Po-rodičnog zakona, razveden brak stranaka.

U postupku odlučivanja o vršenju roditeljskog prava, a rukovodeći se najboljem interesu malo-letne dece, sud je pribavio izveštaj Centra za socijalni rad, prema prebivalištu roditelja i naložio cen-trima da koordiniraju rad da bi dali zajedničko mišljenje. Pored toga, sud je pribavio i mišljenje ve-štaka - psihologa, koji se izjasnio da oba roditelja imaju dobar potencijal sposobnosti, intereso-vanja i posvećenosti, te osetljivosti na dečije potrebe, što ih čini jednako podobnim za povera-vanje dece. S obzirom na uzrast maloletne dece, u njihovom je najboljem interesu, za dalji psi-hofizički razvoj, da budu poverena majci, imajući u vidu stvaranje emocionalne i bazične sigur-nosti koje se formira do pete godine života kada se ne preporučuje odvajanje dece od majke. Sud je utvrdio i materijalne mogućnosti roditelja prilikom odlučivanja o obavezi izdržavanja i uredio način održavanja ličnih odnosa između dece i tuženog, te obaveze tužilje kao roditelja koji će vršiti roditeljsko pravo u vezi sa tim

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, po oceni Vrhovnog Kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada je vršenje roditeljskog prava u smislu čl. 68. i čl. 78. Porodičnog zakona, povereno majci, a pravilno je utvrđen i način održavanja ličnog kontakta malo-letne dece sa tuženim ocem, jer je pravilno ocenjeno da je u najboljem interesu deteta, u smislu čl. 266. st. 1. Porodičnog zakona. Pravilna je i odluka o visini izdržavanja, jer su nižestepeni sudovi pravilno ocenili potrebe maloletne dece i mogućnosti tuženog da daje izdržavanje u smislu čl. 160. i čl. 162. Porodičnog zakona.

(Iz presude Vrhovnog Kasacionog suda, Rev. br. 3049/10 od 14.07.2010. godine)

449977..

Najbolji interes deteta predstavlja pravni standard koji se ceni prema okolnostima svakog konkretnog slučaja. Elementi za njegovu procenu su: uzrast i pol deteta, želje i osećanja deteta s obzirom na uzrast i zrelost, potrebe deteta (vaspitne, stambene, ishrane i sl.) i sposobnost ro-ditelja da zadovolji utvrđene potrebe deteta.

Iz obrazloženja: Utvrđeno je da je zajedničko maloletno dete rođeno oktobra meseca 2003. godine, a da je

faktička zajednica života stranaka prestala novembra 2005. godine, od kada maloletno dete živi sa majkom u kući njenog očuha, površine od 200 kvm. Razvod stranaka nije suprotan interesima


- 282 -

njihovog maloletnog deteta s obzirom da su njihovi partnerski odnosi ozbiljno poremećeni, tako da više ne postoje povoljni porodični uslovi za odrastanje i vaspitanje maloletnog deteta. Oba roditelja zadovoljavaju neophodne kriterijume za vršenje opšte roditeljske podobnosti, ali uzi-majući u obzir uzrast deteta i njegovu potrebu za majkom, te njeno kontinuirano staranje o dete-tu kao i spremnost njenih roditelja da se uključe u svakodnevno zbrinjavanje deteta, prema nala-zu i mišljenju Instituta za mentalno zdravlje, maloletno dete treba poveriti majci na brigu i sta-ranje. Tužilja boluje od epilepsije, ali je na redovnoj medikamentskoj terapiji, pa ova bolest ne utiče na njeno psihofizičko funkcionisanje. Tužilja je po zanimanju profesor muzičke kulture, zaposlena u dve škole i zaradom od oko 16.000 dinara mesečno, dok je tuženi profesor fizičke kulture sa prosečnom zaradom od 22.000 dinara mesečno i stanuje u stanu površine 40 kvm, ko-ji je njegovo vlasništvo.

Prvostepeni sud je pravilno ocenio kada se rukovodeći najboljim interesom deteta, pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, odlučio da majka samostalno doprinosi izdržavanju deteta, istovre-meno uredivši i način održavanja ličnih odnosa deteta sa roditeljom sa kojim ne živi.

Žalbom je traženo da se dete poveri na čuvanje i staranje drugom roditelju. Shodno odredbama čl.6. i čl. 266. st.1. Porodičnog zakona, u sporu za vršenje, odnosno lišenje

roditeljskog prava, sud je uvek dužan da vodi računa o najboljem interesu deteta. Pre nego donese odluko o vršenju, odnosno lišenju roditeljskog prava, u smislu odredaba čl. 270. ovog zakona, sud je dužan da zatraži i stručno mišljenje organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge usta-nove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.

Kako je najbolji interes deteta pravni standard, to sud mora voditi računa o njegovim elementi-ma kao što su: uzrast i pol deteta, njegove želje i osećanja s obzirom na uzrast i zrelost, potrebe de-teta, i sposobnost roditelja da zadovolji utvrđene potrebe deteta.

U konkretnom slučaju prvostepeni sud je pravilno utvrdio elemente procene najboljeg inte-resa deteta, pribavljanjem u smislu odredaba čl. 270. Porodičnog zakona i nalaza i mišljenja In-stituta za mentalno zdravlje koji je pravilno cenjen u sklopu ostalih izvedenih dokaza, u smislu čl.8. ZPP-a. Uz ovo sud je cenio i uzrast deteta i sve njegove potrebe na emocionalnom i razvoj-nom planu kao i sposobnost roditelja da zadovolje utvrđene potrebe deteta. Prilikom ocene spo-sobnosti majke da zadovolji utvrđene potrebe deteta, uzeto je u obzir i njeno zdravstveno stanje koje je takvo da s obzirom na sadržinu roditeljskog prava ne utiče na njegovo adekvatno vrše-nje, pa je majka u mogućnosti da u punoj meri zaštiti ličnost, prava i interese deteta.

(Iz presude Okružnog suda u Beogradu Gž.br.13945/06)

ODLUKA O VRŠENJU RODITELJSKOG


449988.. Nakon donošenja odluke o samostalnom vršenju roditeljskog prava, a dete se ne nalazi kod ro-

ditelja koji treba da vrši roditeljsko pravo, sud će narediti da se dete odmah preda roditelju koji to pravo treba da vrši. Obavezu izdržavanja deteta odrediće počev od predaje deteta.


- 283 -

Iz obrazloženja: Revizijski navodi koji se tiču početka obaveze tuženog da plaća izdržavanje zajedničke dece su

osnovani. Utvrđeno je da se deca nalaze kod tuženog, a vršenje roditeljskog prava je povereno tužilji. Relevantne odredbe: Kada sud donese odluku o zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog prava, a dete se ne

nalazi kod roditelja koji treba to pravo da vrši, sud će narediti da se dete odmah preda drugom rodi-telju - član 272. stav 3. Porodičnog zakona.

U konkretnom slučaju ovakva naredba suda je izostala, deca su i dalje kod tuženog, pa je ta okolnost od značaja za početak obaveze tuženog da plaća tužilji izdržavanje za svoju decu. Zbog to-ga je Vrhovni kasacioni sud, primenom citirane zakonske odredbe, a zbog pogrešne primene materi-jalnog prava, delimično usvojio reviziju i naložio tuženom da odmah preda decu tužilji i - počev od tada - da joj isplaćuje izdržavanje za decu u iznosima utvrđenim prvostepenom presudom.


449999.. Sud je u obavezi da prilikom donošenja presude o samostalnom vršenju roditeljskog prava

naredi i da se dete odmah preda tom roditelju.

Iz obrazloženja: Pobijanom presudom mal. deca stranaka, po razvodu braka njihovih roditelja, poverena su

tužilji kao majci na staranje i samostalno vršenje roditeljskih prava. Prema odredbi člana 272. stav 3. Porodičnog zakona, kada sud donese odluku o zajedničkom ili

samostalnom vršenju roditeljskog prava, a dete se ne nalazi kod roditelja koji treba da vrši roditelj-sko pravo, sud će narediti da se dete odmah preda roditelju koji treba da vrši roditeljsko pravo. Pre-ma tome, sud po službenoj dužnosti donosi odluku iz navedenog zakonskog propisa.

Kako u konkretnom slučaju, mal. deca stranaka se nalaze kod oca, sud je bio u obavezi da nare-di da se ona odmah predaju tužilji koja, kao majka, saglasno pobijanoj presudi, treba da vrši roditelj-sko pravo i kako je prvostepeni sud propustio da o tome donese odluku, potrebno je da o tome odlu-či dopunskom presudom.


ODLUKA O VRŠENJU ILI LIŠENJU RODITELJSKOG PRAVA I O ZAŠTITI OD NASILJA U PORODICI


550000.. Ukoliko se tokom postupka dokaže da je nasilje u porodici izvršeno u bilo kom vidu, sud je

ovlašćen da izrekne meru zaštite iako je u tom pogledu izostao zahtev stranke jer je njeno izri-canje opravdano.


- 284 -

Iz obrazloženja: Navodi žalbe tuženog u pogledu ožalbenog dela presude - da je odlučivano po zahtevu koji nije

postavljen - ne mogu se smatrati relevantnim ni osnovanim. U žalbi se, naime, insistira da je prvostepeni sud postupao mimo zahteva tužilje odn. da je

tužilja zahtev za utvrđenje postojanja nasilja u porodici i određivanja mera zaštite prema tuže-nom povukla, te da nije bilo osnova da se po ovom zahtevu odlučuje - što je učinjeno prvostepe-nom presudom.

Ove tvrdnje, međutim, ne prihvata ni drugostepeni sud, imajući u vidu činjenicu da je tokom pr-vostepenog postupka utvrđeno da se u radnjama tuženog stiču elementi nasilničkog ponašanja tj. da je neophodno sprečiti takvo dalje ponašanje tuženog u odnosu na tužilju. S obzirom da je isti svojim radnjama učinio nasilje u porodici prema tužilji, to je neophodno izreći odgovarajuće mere zaštite, predviđene odredbom člana 198. Porodičnog zakona.

Odredbom člana 273. stav 3. Porodičnog zakona predviđeno je da sud može presudom u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odn. lišenje roditeljskog prava odrediti jednu ili više mera za-štite od nasilja u porodici. S obzirom na to, ovaj sud nalazi da se u pogledu odlučivanja o merama za-štite od nasilja u porodici ne mora direktno od strane tužioca postaviti zahtev za utvrđivanje postojanja nasilja u porodici tj. za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici, nego da je sud ovlašćen - u smislu navedene zakonske odredbe - da sam, u situaciji kada je izostao zahtev u tom pravcu (ukoliko utvrdi da je nasilja u porodici između članova porodice bilo) odluči kojim će se merama zaštiti članovi poro-dice u odnosu na koje je vršeno nasilje u porodici. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je pravilno odlučivao kada je doneo odluku kao u izreci svoje presude.

Kako iz dokaza koje je prvostepeni sud tokom postupka proveo sledi da je tuženi svojim radnja-ma u odnosu na tužilju vršio nasilje u porodici, to je bilo neophodno da se takvo ponašanje tuženog sankcioniše izricanjem odgovarajućih mera zaštite.

Kod takvog činjeničnog utvrđenja prvostepeni sud je bio ovlašćen da postupa i mimo zahteva, odn. i u situaciji kada takav zahtev nije postavljen, a u smislu navedene zakonske odredbe iz člana 273. stav 3. Porodičnog zakona, tako da navode žalbe tuženog - da je sud doneo svoju odluku su-protno zakonu, tako što je odlučio kao u izreci svoje presude mimo zahteva tužilje tj. da nije mogao odlučivati na način kako je to učinjeno u izreci prvostepene presude, s obzirom na izostanak takvog zahteva od strane tužilje - nije prihvatio ovaj sud, a iz iznetih razloga.


550011.. S obzirom da imaju pravni položaj roditelja, usvojitelji mogu biti i ograničeni u vršenju

roditeljskih prava ili pak lišeni roditeljskih prava prema usvojeniku, pod uslovima i na način propisan Porodičnim zakonom i u postupku za vršenje roditeljskog prava.

Iz obrazloženja: Komunikacije između tužioca i tužene praktično nema.Svako prebacuje odgovornost na drugo-

ga i oboje trenutno imaju cilj da zaštite sebe, svoje zdravlje i duševni mir koji je narušen. Oba rodi-telja smatraju da je maloletnom detetu mnogo bolje kod onog drugog, ne želeći odgovornost ni oba-veze. U slučaju da drugi roditelj ne želi da prihvati starateljstvo nad detetom, oba roditelja rešenje vide u ustanovi socijalne zaštite. Oba roditelja su odgovorna jer je dete vaspitno zapušteno, ne po-


- 285 -

štuje autoritet niti poštuje dogovore i pravila koja se donesu. Prema mišljenju Centra za socijalni rad, osnovano je da se roditelji liše roditeljskog prava nad maloletnim detetom.

Tužilac u žalbi neosnovano navodi da sud u ovom postupku nije mogao odlučiti o lišenju rodi-teljskog prava, jer je maloletni zapravo usvojeno dete. Pošto je odredbom člana 7. stav 3. Porodič-nog zakona propisano da usvojitelji imaju pravni položaj roditelja - to znači da mogu biti i ograniče-ni u vršenju roditeljskih prava ili pak lišeni roditeljskih prava prema usvojeniku, pod uslovima i na način propisan Zakonom.

Dakle, nasuprot žalbenim navodima, prvostepeni sud je imao ovlašćenje, a na osnovu odredbe člana 273. stav 2. Zakona, da u postupku za vršenje roditeljskog prava odluči i o lišenju roditeljskog prava, ukoliko proceni da je to u najboljem interesu deteta.

Tvrdnja tužioca da je sud bio dužan da maloletnom detetu postavi kolizijskog staraoca je neo-snovana. Naime, dete u ovom postupku nije bio stranka da bi mu bilo potrebno zastupanje, u smislu odredbe člana 265. stav 1. Zakona - usled evidentno suprotnih interesa sa zakonskim zastupnicima. Na drugoj strani, prvostepeni sud je, postupajući u najboljem interesu maloletnog deteta, istom do-zvolio da neposredno izrazi svoje mišljenje, posvetio mu pažnju u skladu sa godinama i zrelošću i omogućio mu da dobije sva potrebna obaveštenja.

U meritumu, žalba tuženog svodi se na obrazlaganje zašto sud nije tuženoj poverio vršenje rodi-teljskog prava, a ne zašto njega ne bi trebalo lišiti roditeljskog prava, što ukazuje na pravilan činje-nični zaključak prvostepenog suda da stranke prebacuju odgovornost na drugog i imaju cilj da zašti-te samo sebe, svoj mir i zdravlje.

Naime, nijedan roditelj u ovom trenutku ne želi da se prihvati vršenja roditeljskog prava i smatra da je onaj drugi roditelj podobniji. Tužilac je zasnovao novu zajednicu iz koje ima dete i u toj zajednici ne može da stvori uslove za njega, a dete - bez obzira na okolnosti - želi da vrše-nje roditeljskog prava bude povereno ocu. Majka - tužena, povređena odlaskom tužioca, stavlja dete dete u nezavidnu poziciju zbog čega se ono osetilo krivim za razlaz roditelja, usled čega iz-bijaju svađe sa majkom i njegovo ponašanje puno nepoštovanja i agresije prema njoj. Ona nije sposobna da se nosi sa teretom roditeljstva u novonastalim okolnostima, nije sposobna da preu-zme odgovornost i povrati roditeljsku moć u porodici.

Roditelji maloletnog vide kao dete koje visoko vrednuje lične potrebe, voli sebe, privilegije, ne trpi obaveze nikakve prirode, a upravo su to osobine zbog kojih se stranke lišavaju roditelj-skog prava. Nasuprot navodima žalbe, vršenje roditeljskog prava nije se moglo poveriti tuženoj, da bi se na taj način izbeglo lišenje roditeljskog prava oba roditelja i umirila savest, jer tužena ne želi preuzeti brigu o detetu, ono i bez obzira na prilike i okolnosti ne želi sa njom, a pravilan je i zaključak prvostepenog suda da ona sama nema roditeljskih kompetencija za vršenje rodi-teljskog prava.

Izvesno je, budući da maloletni ne živi ni sa jednim roditeljem, već sada živi u stanu sa poznani-cima i izdržava se radeći fizičke poslove, da je njegov najbolji interes da mu što pre bude postavljen staratelj.

(Iz presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž.2 797/11 od 22.12.2011. godine)

550022.. Kada je utvrđeno da otac,posle smrti majke, nije stanju da se adekvatno brine i zadovolji

elementarne uslove života, zdravlja i obrazovanja dece, ispunjeni su zakonski uslovi za deli-


- 286 -

mično lišavanje njegovog roditeljskog prava prema maloletnoj deci iz korpusa prava na čuva-nje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje i zastupanje dece.

Iz obrazloženja:

Posle smrti supruge tuženog, brigu o četvoro maloletne dece trebalo je da preuzme tuženi kao otac. Zbog grubog zanemarivanja vršenja roditeljskog prava, pravnosnažnom presudom pot-puno je lišen roditeljskog prava nad maloletnim kćerkama J. i E., a viđenje je uređeno u prosto-rijama Centra u prisustvu stručnog radnika.

Na predlog Centra određena je privremena mera smeštaja maloletnih sinova u hraniteljsku poro-dicu do okončanja spora.

U porodici tuženog prisutni su problemi, pa zbog ograničenog roditeljskog kapaciteta tuženi nije u stanju da se adekvatno brine o svojoj deci i nije u mogućnosti da ostvari ni minimum va-žnih vaspitno-obrazovnih zadataka, niti izgradi radne i higijenske navike i organizaciju života i rada kod dece koja su lišena adekvatnog roditeljskog staranja, što je manifestovano elementar-nim zapostavljanjem - deca su veoma zapuštena, neuhranjena i ne pokazuju inicijativu, nemaju radne navike, edukativno su zapuštena. Kako tuženi nije u mogućnosti da zadovolji potrebe svo-je dece koje se tiču nege, ishrane, zdravlja i higijene, to je primenom iz zakonskih odredbi iz čl. 81. st. Z. tač. 2. i 5. i st. 4. Porodičnog zakona pravilno usvojen tužbeni zahtev.

(Iz presude Okružnog suda u Nišu Gž. 242/08)

POKRETANJE POSTUPKAU SPORU ZA IZDRŽAVANJE


550033.. Poverilac zakonskog izdržavanja aktivno js legitimisan da podnese tužbu za izdržavanje za

vreme za koje se traži tekuće izdržavanjs, od podnošenja tužbe pa ubuduće, ali nije legitimisan da od dužnika izdržavanja koji u ranijem periodu nije plaćao izdržavanje zahteva plaćanje iznosa na ime izdržavanja koje je umesto tog lica plaćalo drugo lice (drugi dužnik izdržavanja).

Iz obrazloženja: Pobijanom presudom odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obveže tuženog da ispla-

ti tužiocu po 7.000,00 dinara mesečno za period od 1. aprila 1975. godine do 1. juna 1994. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od svakog 1. u mesecu za protekli mesec, a sve to na ime izdrža-vanja koje nije plaćao od rođenja do završetka srednjoškolskog obrazovanja tužioca.

Protiv takve presude tužilac je izjavio žalbu. Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. Prvostepeni sud je utvrdio činjenično stanje, koje se svodi na sledeće: Opštinski sud u I. je 21. oktobra 2008. godine doneo presudu kojom je utvrđeno da je tuženi bi-

ološki otac tužioca, rođenog ____ godine. Ova presuda je postala pravosnažna 29. decembra 2008. godine.


- 287 -

Tužilac je posle punoletstva završio srednju školu (1994. godine). Tuženi nije doprinosio izdr-žavanju tužioca, niti je presudom kojom je očinstvo utvrđeno odlučeno o obavezi izdržavanja.

Pravilno prvostepeni sud primenjuje materijalno pravo kada nalazi da je tužbeni zahtev neosno-van jer tužilac nije aktivno legitimisan za podnošenje ovakvog zahteva.

Poverilac izdržavanja je legitimisan da podnese tužbu za tekuće izdržavanje, dakle za izdržavanje koje bi teklo od podnošenja tužbe pa ubuduće (član 278. stav 2. Porodičnog zakona ). Ovde se ne radi o tome. Tužilac ovom tužbom traži isplatu iznosa koje tuženi, kao njegov otac, čije je očinstvo utvrđeno 2008. godine nije plaćao u periodu njegovog maloletstva i redovnog školovanja nakon sticanja punolet-stva. Osnov nalazi u tome da se tuženi tako na njegov račun neosnovano obogatio.

Član 165. Porodičnog zakona predviđa da lice koje je davalo izdržavanje, a nije imalo pravnu obavezu za to, ima pravo na naknadu od lica koje je po zakonu bilo dužno da izdržavanje plaća po-veriocu izdržavanja. Ako je više lica bilo dužno da plaća izdržavanje, njihova obaveza je solidarna. Dakle, više lica bi solidarno odgovaralo onom licu koje je faktički davalo izdržavanje, a nije imalo pravnu obavezu. Logičkim tumačenjem člana 165. stav 2. Porodičnog zakona dolazi se do zaključka da, ako je jedan solidarni dužnik izdržavanja sam snosio troškove izdržavanja poverioca izdržava-nja, takođe ima pravo od drugog solidarnog dužnika da ostvari naknadu. Dakle, lice koje je tužioca izdržavalo od rođenja do završetka redovnog školovanja bilo bi legitimisno za podnošenje ovakve tužbe, a ne poverilac izdržavanja. On je bio legitimisan da podnese tužbu za izdržavanje za vreme za koje se traži tekuće izdržavanje, od podnošenja tužbe pa ubuduće.


550044.. U sporovima za izdržavanje su pasivno legitimisana lica poverilac odn. dužnik izdržavanja.

Iz obrazloženja:

Presudom nadležnog Osnovnog suda od 16.02.2011. godine razveden je brak parničnih stranaka. Samostalno vršenje roditeljskog prava nad maloletnim detetom (rođenim 18.04.2001. godine) povereno je majci dok je otac obavezan da, na ime svog dela doprinosa za njegovo izdržavanje, plaća mesečni iz-nos od 15.000,00 dinara počev od 01.03.2011. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi.

U obrazloženju presude navedeno je da su parnične stranke postigle sporazum o razvodu braka, poveravanju vršenja roditeljskog prava, o doprinosu oca za izdržavanje i o održavanju ličnih konta-kata maloletnog deteta i oca. Presuda je postala pravnosnažna dana 22.03.2011. godine, a izvršna dana 07.04.2011. godine.

Tužilac, koji je zaposlen, u periodu od 01.05.2011. godine do 31.07.2011. godine primao je pro-sečnu neto zaradu od 38.633,33 dinara. Ugovorom od 17.06.2011. godine podigao je dugoročni go-tovinski kredit u iznosu od 3.233,14 evra.

Relevantne odredbe: Odredbama člana 278. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da se postupak u sporu za izdrža-

vanje pokreće tužbom. Tužbu za izdržavanje može podneti lice koje se, u smislu ovog Zakona, smatra poveriocem odn.

dužnikom izdržavanja (član 278. stav 2. Porodičnog zakona). Kako je u konkretnoj situaciji tužilac tužbu podneo protiv majke koja je zakonski zastupnik malolet-

nog deteta ali nije u materijalnopravnom odnosu sa tužiocem u ovoj pravnoj stvari tj. nije poverilac izdr-žavanja, pravilan je stav prvostepenog suda da tužena nema pasivnu legitimaciju u ovom postupku.



- 288 -

POKRETANJE POSTUPKA ZA IZDRŽAVANJE SUPRUŽNIKA ODNOSNO

VANBRAČNOG PARTNERA (Član 279. Porodičnog zakona)

550055.. Tužba za supružničko izdržavanje može se podneti najkasnije do zaključenja glavne ras-

prave u bračnom sporu.

Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da je brak stranaka razveden presudom istog suda od

19.01.2005. godine, i da je u toku brakorazvodnog postupka tužilja podnela tužbu radi supružan-skog izdržavanja.

Prvostepeni sud je pravilno našao da tužilja, u smislu čl. 151. Porodičnog zakona, ima pravo na iz-državanje od tuženog, jer nema dovoljno sredstava za izdržavanje, nesposobna je za rad i nezaposlena. Ovakve razloge je u celosti prihvatio i drugostepeni sud i nalazi da ovakva obaveza tuženog nije neprav-da za njega, shodno čl. 151. st. 3. Porodičnog zakona, s obzirom da je tužilja godinama radila i ceo život posvetila očuvanju porodice, braka i sticanju materijalnih dobara, pa bi bila očigledna nepravda da osta-ne bez sredstava za život. Ovo tim pre, jer tužilja nije iz neopravdanih razloga napustila tuženog, već je tuženi napustio bračnu zajednicu.

Drugostepeni sud nalazi da je tužilja blagovremeno podnela zahtev za izdržavanje, u smislu čl. 279. st. 2. Porodičnog zakona, kojim je predviđeno da se tužba za izdržavanje može podneti najka-snije do zaključenja glavne rasprave u bračnom sporu. Kako je tužilja tužbu podnela u bračnom spo-ru do zaključenja glavne rasprave, bez obzira što je faktički brak prestao tri godine pre razvoda bra-ka, a ispunjeni su svi uslovi i čl. 151. Porodičnog zakona, da se tužilji dosudi izdržavanje, to je tu-žbeni zahtev tužilje pravilno ocenjen kao osnovan i blagovremen.

(Iz presude Apelacinog suda u Kragujevcu, Gž. 3144/10 od 20.08.2010. godine)

ODSTUPANJE OD NAČELA DISPOZICIJE


550066.. Sud nije vezan granicama tužbenog zahteva za izdržavanje maloletne dece.

Iz obrazloženja:

Kada je utvrdio potrebe maloletnog tužioca, kao i mogućnosti tuženika u pogledu svojih obaveza i našao da su mogućnosti tuženika da plaća na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnog tužioca veće


- 289 -

od iznosa koje se traži tužbenim zahtevom - prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo na-lazeći da ima mesta usvajanju tužbenog zahteva samo do iznosa koji je tražen.

Drugostepeni sud je, uz pravilnu primenu čl. 281. Porodičnog zakona, našao da ima mesta preina-čenju prvostepene presude i dosuđivanju većeg iznosa kao obaveze tuženika.

(Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 1854/06 od 27.12.2006. godine)

ORGAN STARATELJSTVA (Član 286. Porodičnog zakona)

550077..

Ako ono ne sadrži ocenu svih relevantnih činjenica i okolnosti, sud neće prihvatiti stručno mišljenje organa starateljstva o svrsishodnosti produženja mere zaštite od nasilja u porodici.

Iz obrazloženja: Sudu je – imajući u vidu odredbu člana 286. Porodičnog zakona - u parnicama za zaštitu od na-

silja u porodici dato ovlašćenje da zatraži od organa starateljstva mišljenje o svrsishodnosti tražene mere zaštite.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je koristio ovu zakonsku mogućnost i zatražio mišljenje organa starateljstva (o svrsishodnosti produženja mera zaštite).

Međutim, po oceni ovoga suda, pravilno ga nije prihvatio s obzirom da je isto dato bez celovitog sa-gledavanja svih relevantnih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja (da se tuženi iselio iz porodične ku-će tek u izvršnom sudskom postupku kada je određeno prinudno iseljenje uz asistenciju policije, da je iz iskaza tužilje od 07.02.2013. godine utvrđeno postojanje psihičkog nasilja koje ugrožava duševno zdra-vlje i spokojstvo tužilje, itd.).

Zbog toga, kada se (kao u konkretnom slučaju) ne cene sve relevantne činjenice, ni stručno mi-šljenje (koje može biti pravilno samo kada je rezultat pravilnog sagledavanja svih bitnih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja) - ne može biti relevantno.

(Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž2. 324/2013 od 05.06.2013. godine)

OPŠTA PODOBNOST USVOJITELJA I USVOJENIKA


550088.. Samo ako su pozitivan nalaz i stručno mišljenje dali psiholog, pedagog, socijalni radnik, prav-

nik i lekar - može biti doneta odluka o opštoj podobnosti budućih usvojitelja i deteta za usvojenje.


- 290 -

Iz obrazloženja: Usvojiti može samo lice za koje je utvrđeno da ima lična svojstva na osnovu kojih se može zaključiti

da će roditeljsko pravo vršiti u najboljem interesu deteta - član 100. stav 1. Porodičnog zakona. Organ starateljstva utvrđuje da li su budući usvojitelji podobni da usvoje dete (opšta podob-

nost usvojitelja) i da li je dete podobno da bude usvojeno (opšta podobnost usvojenika), na osnovu izjava budućih usvojitelja, roditelja ili staratelja deteta, samog deteta na osnovu prilože-nih isprava i na drugi način - član 314. stav 1. Porodičnog zakona.

Odluka o opštoj podobnosti donosi se na osnovu nalaza i stručnog mišljenja psihologa, pe-dagoga, socijalnog radnika, pravnika i lekara - član 314. stav 2. Porodičnog zakona.

Prema stavu Upravnog suda, kod utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja stvari, osporenim reše-njem povređen je zakon na štetu tužioca.

Naime, prema razlozima iz obrazloženja prvostepenog i osporenog rešenja odluka o opštoj po-dobnosti tužilaca za usvojitelje doneta je na osnovu stručnog mišljenja psihologa, pedagoga, socijal-nog radnika i pravnika, ali ne i lekara - iako je navedenom odredbom iz člana 314. stav 2. Porodič-nog zakona propisano da je neophodno i njegovo mišljenje o podobnosti usvojitelja za usvojenje. Zbog toga su, po oceni suda, prvostepeni i tuženi organ u konkretnom slučaju pogrešno primenili odredbu člana 314. stav 2. Porodičnog zakona, a na šta i tužioci u tužbi ukazuju.

Upravni sud takođe nalazi da, iz navedenih razloga, tuženi organ nije mogao da odbije žalbu na rešenje prvostepenog organa, kao da je to rešenje u svemu pravilno i na zakonu zasnovano, i to sa-glasno članu 230. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Na taj način je učinio bitnu povredu te odredbe Zakona.

U ponovnom postupku tuženi organ je dužan da na osnovu odluke o opštoj podobnosti usvojitelja - ovde tužilaca, donetoj u svemu saglasno članu 314. stav 2. Porodičnog zakona, od-luči o žalbi tužilaca odn. da obezbedi da se o zahtevu tužilaca za usvojenje imenovane malolet-ne odluči u svemu u skladu sa odredbama zakona.

(Iz Presude Upravnog suda, 19 U. 11467/2012 od 13.06.2013. godine)

IZBOR BUDUĆIH USVOJITELJA (Član 317. Porodičnog zakona)

550099.. Sporazum o usvojenju motivisan željom supružnika da realizuju usvojenje izbegavanjem

uobičajene procedure i željom roditelja da se oslobodi odgovornosti prema detetu, ne može biti razlog da se ne vrši izbor budućih usvojitelja.

Iz obrazloženja: Po oceni Vrhovnog suda Srbije, tuženi organ je pravilno odlučio kada je, kao neosnovanu, od-

bio žalbu tužilaca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja. Nalazi da je to rešenje doneto na osnovu


- 291 -

pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja i uz pravilnu primenu odredaba člana 89., člana 95. st. 1. i 2, člana 314. st. 1. i 2, člana 315. stav 1. i člana 317. stav 3. Porodičnog zakona.

Naime, iz obrazloženja osporenog rešenja i dostavljenih spisa predmeta, vidno je da je u postup-ku, koji je prethodio donošenju osporenog rešenja, procena najboljeg interesa maloletnog deteta za-snovana na zaključku stručnog tima nadležnog Centra za socijalni rad od 06.05.2008. godine, kao i mišljenju stručnog tima drugostepenog organa od 07.07.2008. godine. Zaključak I mišljenje se za-snivaju na relevantnim činjenicama i upućuju na zaključak da je sklopljeni sporazum o usvojenju iz-među tužilaca i majke deteta motivisan željom supružnika da realizuju usvojenje ali i da zaobiđu uobičajenu zakonsku proceduru - izbor usvojitelja za dete vrši nadležni organ starateljstva iz jedin-stvenog ličnog registra usvojenja, tako da je trajanje procedure nakon dobijanja podobnosti za usvo-jenje do realizacije usvojenja neizvesno. Na drugoj strani, vidljiva je i želja majke da se oslobodi odgovornosti prema detetu.

Relevantna odredba: Izbor budućih usvojitelja se ne vrši ako usvojitelji i roditelj odn. staratelj deteta sporazumno iz-

vrše izbor i ako organ starateljstva proceni da je takav sporazum u najboljem interesu deteta - član 317. stav 3. Porodičnog zakona.

Po oceni suda, iz pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, u pravilno provedenom po-stupku, na osnovu stručnog nalaza i mišljenja, utvrđeno je da nije u najboljem interesu deteta usvo-jenje od strane tužilaca.


KO NEMA PRAVO NA PROMENU LIČNOG IMENA


551100.. Zahtev za promenu muškog imena u žensko se protivi običajima i shvatanju sredine u Srbiji.

Iz obrazloženja:

Prvostepenim rešenjem organizacione jedinice za Opštu upravu odbijen je zahtev za promenu ličnog imena tužioca, a zbog toga što bi promenom ličnog imena izbegao zakonom utvrđene obave-ze - izmirenje zaduženja poreza i doprinosa po osnovu obavljanja samostalne delatnosti i drugih po-reskih zaduženja, kao i zbog toga što bi promena ličnog imena na zahtevani način bila suprotna obi-čajima i shvatanjima ove sredine, s obzirom da je podnosilac zahteva osoba muškog pola a želi pro-menu imena u žensko ime.

Tuženi organ je pravilno postupio kada je osporenim rešenjem odbio kao neosnovanu žalbu tužioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja. Našao je da lice koje podnosi zahtev za promenu ličnog imena ne ispunjava uslove propisane članom 347. Porodičnog zakona, kojim je propisano da "pravo na promenu ličnog imena nema: 1. lice protiv koga se vodi krivični postupak za delo


- 292 -

za koje se goni po službenoj dužnosti; 2. lice koje je osuđeno za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti dok kazna nije izvršena, odnosno dok traju pravne posledice osude; 3. li-ce koje promenom ličnog imena namerava da izbegne neku svoju obavezu; 4. lice koje namera-va da promeni ime u pogrdno ime, ime kojim se vređa moral ili ime koje je u suprotnosti sa obi-čajima i shvatanjem sredine."

Vrhovni sud Srbije nalazi da je drugostepeni organ pravilno postupio potvrdivši prvostepeno rešenje kojim je odbijen zahtev tužioca za promenu ličnog imena, i to iz razloga navedenog u članu 347. stav 3. Zakona. Naime, utvrđeno je da tužilac u momentu odlučivanja po zahtevu za promenu ličnog imena nije izmirio obaveze poreza na dohodak građana i ostalih javnih prihoda, na prihode od obavljanja samostal-ne delatnosti i doprinose za socijalno osiguranje, u utvrđenim iznosima a o čemu postoji dokaz u spisima - uverenje Ministarstva finansija Republike Srbije - Poreske uprave - nadležne filijale.


PROMENA PREZIMENA DETETA (Član 349. Porodičnog zakona)

551111.. Priznavanjem očinstva i utvrđivanjem prezimena detetu, ne može se kasnije po zahtevu

roditelja menjati prezime.

Iz obrazloženja:

Pravilno je, po oceni Vrhovnog suda Srbije, odlučio tuženi organ kada je, u postupku u kome nije bilo povrede pravila postupka, odbio žalbu tužilaca nalazeći da je pravilno postupio prvostepeni organ kada je odbio zahtev tužilaca za promenu prezimena maloletnog deteta, pre navršene 15-te godine života, jer za to nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi.

Naime, odredbom člana 349. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da se detetu može prome-niti prezime utvrđivanjem, ili osporavanjem materinstva, odnosno očinstva, a odredbom člana 346. stav 1. istog Zakona, da pravo na promenu ličnog imena ima svako lice koje je navršilo 15-tu godi-nu života i koje je sposobno za rasuđivanje.

Kako maloletno dete nije navršilo 15-tu godinu života, a tužioci su utvrdili prezime, odnosno odre-dili lično ime detetu u vreme upisa u matičnu knjigu rođenih, kada je otac priznao očinstvo, to nisu ispu-njeni uslovi da se, primenom odredbe člana 349. stav 1. Porodičnog zakona, maloletnom detetu promeni prezime, jer je očinstvo priznato u vreme rođenja i nije naknadno utvrđivano.


PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE (Član 357. Porodičnog zakona)


- 293 -

551122.. Sudski odnosno upravni postupak, pokrenut po odredbama Zakona o braku i porodič-

nim odnosima, nastavlja se po odredbama Porodičnog zakona, osim ako je do dana počet-ka primene ovog zakona doneta prvostepena odluka. Ako posle početka primene Porodič-nog zakona ranija odluka bude ukinuta - postupak će se takođe nastaviti po odredbama Porodičnog zakona, budući da se radi o odredbama kogentne prirode za koje je zakonom propisano njihovo povratno dejstvo i na porodične odnose koji su nastali do početka pri-mene ovog Zakona.

Iz obrazloženja: Tužilja i tuženi su brak zaključili 05.01.1983. godine, a razveli se presudom od 27.12.1995. go-

dine. U braku nisu imale dece. U vreme zasnivanja braka tuženi je živeo u zajedničkom domaćinstvu sa roditeljima, maj-

kom - tuženom Ž. i ocem M. (sada pokojnim) i braćom - tuženim R., S. i D. Tuženi R. je radio u Š. počev od 1979. godine, a - nakon zasnivanja braka - i tužilja S. je otišla u Š. u gde se zaposli-la 1983. godine. Za vreme trajanja braka u zajednici sa roditeljima tuženog R. i bratom R. ku-pljena je naznačena katastarska parcela sa nezavršenim objektima. U toku trajanja braka i nave-dene zajednice, predmetni objekti su u potpunosti završeni. Tužilja i tuženi R. su, za vreme tra-janja bračne zajednice, svojim sredstvima kupili bliže označeni lokal, te su stekli pokretne stvari opisane u stavu IV izreke prvostepene presude. Stvari pobrojane u stavu V izreke prvostepene presude stečene su u porodičnoj zajednici tužilje i tuženih. Tuženi R. je drugu naznačenu kata-starsku parcelu kupio nakon razvoda braka sa tužiljom i kupoprodajnu cenu platio kreditom koji je dobio od banke.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno odlučili kada su tu-žbeni zahtev tužilje delimično usvojili i delimično odbili, ali su - odlučujući o zahtevima tužilje i zahte-vima tuženih - pogrešno primenili odredbe Zakona o braku i porodičnim odnosima koji je prestao da va-ži danom primene Porodičnog zakona (1.07.2005. godine), s obzirom da je prvostepena odluka u ovoj parnici doneta 23.09.2005. godine, u režimu važenja novog Zakona.

Naime, prema odredbama člana 357. stav 1. u vezi člana 362. stav 1. i člana 363. Porodičnog za-kona, odredbe ovog Zakona primenjuju se i na porodične odnose koji su nastali do dana početka njegove primene, osim ako Zakonom nije drukčije određeno. Izuzetak je propisan članom 357. stav 3. ovog Zakona kada su u pitanju sudski, odnosno upravni postupci koji su pokrenuti po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima - ako je do početka primene Zakona (01.07.2005. godine) doneta prvostepena odluka. Samo tada se postupak nastavlja po odredbama Zakona o braku i poro-dičnim odnosima.

To znači da se sudski odnosno upravni postupak pokrenut po odredbama Zakona o braku i poro-dičnim odnosima nastavlja po odredbama Porodičnog zakona, osim ako je do dana početka njegove primene doneta prvostepena odluka (član 357. stav 2), a ako posle početka primene Zakona ranija odluka bude ukinuta - postupak će se takođe nastaviti po odredbama Zakona, budući da se radi o odredbama kogentne prirode za koje je zakonom propisano njihovo povratno dejstvo i na porodične odnose koji su nastali do početka primene ovog Zakona.

(Presua Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2860/06 od 01.02.2007. godine)


- 294 -

551133.. Sud će utvrditi udele supružnika u zajedničkoj imovini pod uslovima iz čl. 180. Porodičnog

zakona (''Službeni glasnik RS'', br. 18/2005), iako je parnični postupak pokrenut po odredba-ma Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Slu-žbeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01), osim ako je do dana početka primene Porodičnog zakona doneta prvostepena odluka.

Iz obrazloženja: U ovoj pravnoj stvari tužba je podneta 13.12.2004. godine, a pobijana presuda doneta je

30.08.2005. godine. Porodični zakon ("Sl. glasnik RS", br. 18/2005) stupio je na snagu 26.02.2005. godine, a prime-

njuje se od 1.07.2005. godine, osim odredaba člana 203. st. 2. i 3. ovog zakona koje se primenjuju od 1. jula 2006. godine (čl. 363. istog Zakona).

Prema čl. 357. st. 1. odredbe ovog Zakona primenjuju se i na porodične odnose koji su nastali do dana početka primene ovog zakona, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a prema stavu 2. - sudski, odnosno upravni postupak koji je pokrenut po odredbama Zakona o braku i poro-dičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01) nastaviće se prema odredbama ovog zakona, osim ako je do dana po-četka primene ovog zakona doneta prvostepena odluka.

Iz izloženog proizlazi da se u ovoj pravnoj stvari, bez obzira što je tužba podneta pre početka primene Porodičnog zakona, prilikom utvrđivanja udela bračnih drugova u zajedničkog imovini, primenjuju odredbe Porodičnog zakona.

Prema čl. 180. st. 1. ovog Zakona, ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajednič-ke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud (sudska deoba), dok se prema st. 2. pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, a veći udeo jednog supružnika u sticanju zajed-ničke imovine utvrđuje se pod uslovima iz st. 3., 4. i 5. istog propisa.

Ovde se radi o zakonskoj pretpostavci da su udeli bračnih drugova u zajedničkoj imovini jedna-ki. Prema tome, tužilac u bračnom sporu radi utvrđenja udela u zajedničkoj bračnoj imovini, ako smatra da je njegov udeo u stvarima stečenim u braku jednak udelu drugog bračnog druga, treba sa-mo da dokaže da su te stvari stečene radom u toku trajanja zajednice života u braku. Druga strana koja tvrdi da je njegov udeo u sticanju zajedničke imovine veći, odnosno da je udeo tužioca manji, dužna je da ovo i dokaže.

U konkretnoj stvari sud je pravilno utvrdio da su sporne pokretne stvari stečene radom u toku trajanja zajednice života u braku, jer je tužilja dokazala činjenice koje obrazuju zakonsku pretpo-stavku iz čl. 180. st. 2. Porodičnog zakona, i pravilno nalazi da u prvostepenom postupku tuženi nije pružio dokaze da je njegov udeo u sticanju navedenih stvari veći, kao što nije dao ni dokaze da je on isključivi vlasnik pojedinih pokretnih stvari po osnovu sopstvenog sticanja.


BRAK (Član 359. Porodičnog zakona)


- 295 -

551144.. Punovažan je brak zaključen pre 09.05.1946. godine ako je zaključen saglasno propisi-

ma koji su bili na snazi u vreme njegovog zaključenja. Okolnost što brak tada nije bio upi-san u crkvenu matičnu knjigu venčanih nije od uticaja jer upis u matičnu knjigu venčanih kod ovih brakova nije od konstitutivnog značaja.

Iz obrazloženja: U žalbi se neosnovano ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno protumačio odredbe Srpskog

građanskog zakonika vezano za uzrast tužilje (15 godina) pri sklapanju braka, s obzirom da je bila potrebna saglasnost roditelja za njegovo zaključenje.

Pre svega, tužilja je rođena 1921. godine, te je 1937. godine imala 16 a ne 15 godina. Dakle, shodno odredbama paragrafa 69. Srpskog građanskog zakonika mogla je da zaključi brak uz dopu-štenje roditelja.

Shodno odredbi paragrafa 73. istog Zakonika, ako sveštenik bez dopuštenja roditelja obavi venčanje pre navršenih 18 godina momka i devojke - takav brak postoji ali sveštenik odgovara pred duhovnim sudom zbog nepoštovanja propisa. S obzirom na izloženo, kako je nesumnjivo utvrđeno da je sveštenik obavio crkveni čin venčanja, takav brak je punovažan čak i ako nije tražena saglasnost roditelja.

Prema odredbi člana 359. Porodičnog zakona, brak zaključen pre 09.05.1946. godine punovažan je ako je zaključen saglasno propisima koji su bili na snazi u vreme zaključenja braka. Okolnost što brak tužilje i njenog pokojnog supruga nije tada bio upisan u crkvenu matičnu knjigu venča-nih nije od uticaja na drukčije rešenje ove pravne stvari jer upis u matičnu knjigu venčanih kod brakova koji su bili zaključeni pre ovog datuma a saglasno tada važećim materijalno pravnim i formalno pravnim propisima - nije od konstitutivnog značaja i služi samo kao dokaz da je brak zaključen a sam brak važi i bez upisa u matične knjige.

Zbog toga je bez uticaja ukazivanje u žalbi tuženog da u izvodu iz matične knjige rođenih za tu-žilju i matičnu knjigu umrlih za pokojnog supruga nije naznačeno postojanje braka s obzirom da u crkvene matične knjige venčanih činjenica braka nije upisana.


Documents

7 - 2015. PORODICNO PRAVO - poslovnibiro.rs. PORODICNO PRAVO... · PORODIČNO PRAVO - 2 - VANBRAČNA ZAJEDNICA (Član 4. Porodičnog zakona) 1. Ukoliko je u vreme sticanja imovine