Историја новог века

Скрипта

1. Либерални капитализам и индустријска револуција,појам и периодизација

Деветнаести век је век великих друштвених, политичких, економских, научних, културних

промена незабележеним у историји људске цивилизације.Деветнаести век карактерише

настанак и развитак либералног капитализма.Либерални капитализам период у историји

човечанства или фаза у развоју капитализма који траје од седамдесетих година XVIII века до

седамдесетих година XIX века.Карактеришу га огромне друштвене, економске, политичке,

научне и културне промене Најважније тековине: ИНДУСТРИЈСКА

РЕВОЛУЦИЈА,НЕСТАНАК ФЕУДАЛИЗМА,НАСТАНАК КАПИТАЛИЗМА И ГРАЂАНСКЕ

КЛАСЕ,УВОЂЕЊЕ ЛИБЕРАЛНИХ СЛОБОДА (личне, политичке, економске, верске,

грађанске),ЗАКОНИТОСТ И УСТАВНОСТ,НЕМЕШАЊЕ ДРЖАВЕ У ПРИВРЕДУ (лесе фер,

лесе пасе)- нека иде како иде,НЕПРИКОСНОВЕНОСТ ПРИВАТНЕ СВОЈИНЕ,СЛОБОДА

ТРГОВИНЕ. Носиоц либералног капитализма грађанска класа .Периодизација либералног

капитализма тема испитивања многих историчара . Периодизација либералног капитализма-

академик Чедомир Поповтри фазе: Прва фаза- 1770-1815 (период револуција),Друга фаза-

1815-1848 (период изградње грађанских друштава),Трећа фаза- 1848-1871 (период борбе за

грађанску демократију и национално ослобођење европских народа) . Периодизација

либералног капитализма-академик Михајло Војводић :Период раног либерализма-1815-1848

(прва индустријска револуција),Период развијеног либерализма 1848-1871 (друга индустријска

револуција),Период позног либерализма 1871/1890-1918 (империјализам или тзв.

Монополистички капитализам). Периодизација либералног капитализма-Жак Годшо.Годшо

уводи термин АТЛАНСКЕ/ГРАЂАНСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ .По Годшоу атланске револуције су

скуп револуција у северној Америци и западној Европи Атланске револуције трају од

седамдесетих година XVIII до 1848.Циљ атланских револуција:рушење феудално-

апсолутистичких система и монархија ,утемељење грађанско-либералних друштава.Годшо

акценат ставља на антуифеудалну компоненту атланских револуција.Револуције 1848-49 су

завршни процес револуција започетих 1815. Године. Периодизација либералног капитализма

по Ерику Хобсбауму:период после 1770. карактеришу ДВОЈНЕ/ГРАЂАНСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

.Прва-енглеска револуција (индустријска револуција. Друга- политичка/француска револуција

(процес изградње либерално-грађанских начела. ДЕМОГРАФСКЕ ПРОМЕНЕ .Једна од

најважнијих последица индстријске револуције и либералног капитализма велики пораст

становништва .Питањем становништва бавио се велики број научника током XIX века.Један од

најважнијих ауторитета у демографији Томас Малтус ЕСЕЈ О ПРИНЦИПИМА

СТАНОВНИШТВА 1789.Диспорпорција између пораста становништва и раста

производње.Становништво расте геометријском а производња аритметичком прогресијом

.Много већи пораст становништва од пораста богатства .Резултат великог пораста

становништва-пауперизација (осиромашење народа) . Мере за успоравање природног

прираштаја: Касније ступање у брак,Сексуална апстиненција,Смањење рађање деце,Природна

селекција, глад, епидемије, ратови, револуције. Становништво Европе:1800. година/187

милиона становника ,1870. година/300 милиона,1910. година/400 милиона .Највећи природни

прираштај Енглеска и Немачка. Умерени раст становништва у Русији.Најспорији раст

становништва у XIX у Француској.Велика смртност (морталитет). Узроци: Лоши хигијенски

услови живота,Ратови,Тешки економски услови,Глад,Епидемија болести (колера, тифус, куга,

туберколоза, маларије) . Структура европског становништва: Преовлађује младо

становништво.Млади носиоци мобилности, напретка, борбености, револуционарне

енергије.Велика мобилност/покретљивост становништва .Миграције/сеобе становништва

(унутрашње и спољашње).Унутрашње миграције најинтезивније на релацији село град .Већина

становника Европе живи на селу.Спољашње миграције између држава (Енглеска, Француска,

Немачка, Холандија).Најинтензивније од шездесетих до осамдесетих година XIX века.Највеће

исељавање ка Америци, Аргентини, Бразилу. ИНДУСТРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА Најважнија

тековина либералног капитализма ,Дефиниција:Прелазак са мануфактурне (појединачне) и

аграрне на индустријску производњу.Техничко-технолошки развој друштва.Индустриска

револуција увела огромне новине у разним сферама живота .Поставила темеље за бољи живот

становништа, омогућила велики и свеопшти напредак.

2. Техничко-технолошка достигнућа у 19. Веку

ДОСТИГНУЋА У ПРИРОДНИМ НАУКАМА Највећи изуми у природним наукама:Напредак

аналитичке геометрије,Настанак термодинамике,Конструисане текстилне машине,Унапређена

знања у области математике (теорија бројева, алгебра, геометрија, статистика, анализа), Напредак

у астрономији (изучавање звезда, комета, метеора),У физици достигнућа на пољу електрицитета и

магнетизма,Проналсци (Фарадеј, Максвел, Кулон, Волта, Ом),Револуционарна открића у хемији

(молекули, атоми, смеса, једињења, хемијски састав воде, органска хемија, електролиза,

Мендељејев периодни систем елемената),Развој геологије (састав земљине коре, земљотреси,

минерали),Напредак биологије (откриће ћелија, фотосинтеза, микробиологија, Дарвинова теорија

еволуције о сталној борби за опстанак где преживљавају само најјачи,Развој медицине (анатомије

људског тела, патологија, хистологија-наука о ткивима. Велика достигнућа.Развој

металургије,Откриће високих пећи на камени угаљ и кокс уместо на дрво,Резултат повећана

производња гвожђа,Унапређена производња челика (Сименс Мартинова пећ),Проналазак и

призводња алуминијума,Унапређење машинства. Проналазак парне машине -Џемс Ват

1763,Усавршена 1769,Примена парне машине 1776. Развој рударства/проналазак динамита и

најјачег експлозива пироксилина.Напредак у саобраћају,Проналазак пароброда/Роберт Фултон-

1807,Саобраћај-река Хадсон, линија Њујорк- Олбени,Парна локомотива/Џемс Стивенсон-

1814,Прва пруга/Стоктон-Дарлингтон,1825, дужина 50км, време два и по сата, 450, Стивенсон/

усавршио другу локомотиву 1829. (Ракета)Линија Ливерпул-Манчестер-1830,Развој

грађевинарства,Употреба цемента, армираног бетона, гвожђа, металних конструкција (Ајфелов

торањ),Прокопавање Суецког канала-1869,Пројекат француског инжењера Лесепса,Дужина 165

км-веза Средоземног и Црвеног мора.Проналазак електромотора,Електрична сијалица-Томас

Едисон 70. год XIX века,Напредак хемијске индустије (сумпорна киселина, сода, прерада нафте,

фотографија) Пронађен телефон-Американац Грахам Бел/1876,Развој војне индустрије (пушке,

топови, експлозиви).

3. Друштвена и политичка мисао у 19. Веку

Четири основна идејно филозофска правца у епохи либералног капитализма у

Европи:АНТИРАЦИОНАЛИЗАМ,ЛИБЕРАЛИЗАМ,СОЦИЈАЛИЗАМ,ПОЗИТИВИЗАМ

АНТИРАЦИОНАЛИЗАМ Антирационалистичка теорија настала на прелазу XVIII у XIX век као

Одговор/ реакција на француску револуцију и грађанско либералну идеологију.Основна

карактеристика:Критика рационализма,Заштита феудално клерикалних идеја,Истицање традиције,

историје, религије.Противљење грађанском друштву и принципима либерално грађанске

идеологије Главни оснивач антирационализма ЕДМОНД БЕРК-енглески филозоф Дело-

РАЗМИШЉАЊА О ФРАНЦУСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ Оштри противник рационализма и француске

револуције.Акценат на традицији, историји, сталешкој подели друштва.Четири правца

либерализма:ЕНГЛЕСКИ УТИЛИТАРИСТИЧКИ ЛИБЕРАЛИЗАМ (Бентам, Џемс Мил)Акценат

на људској користи-човек чини све из користи КЛАСИЧНИ ЕВРОПСКИ ЛИБЕРАЛИЗАМ

(Констан, мадам Стал, Алексис де Токвил, Зербати, Винћенцо Ђоберти)Принципи:Немешање

државе у економију,Слобода личности. АПСТРАКТНИ ЛИБЕРАЛИЗАМ НЕМАЧКЕ КЛАСИЧНЕ

ФИЛОЗОФИЈЕ(Кант, Фихте, Шелинг, Хегел).Принципи:Апстрактност идеја,Дијалектика

(противречност). НАЦИОНАЛНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ ЛИБЕРАЛНОГ КАПИТАЛИЗМА Епоха

либералног капитализма карактеристична по настанку националних покрета и нација.Завршетак

процеса националног уједињења великих европских народа и држава.Колевка националних

идеологија либералног капитализма Немачка и Италија.Подела:ДЕМОКРАТСКЕ (Фихте и Ђузепе

Мацини) ,АНТИДЕМОКРАТСКЕ И КОНЗЕРВАТИВНЕ (Јозеф Етвеш, Анте Старчевић). ЈОЗЕФ

ФИХТЕ Дело / ГОВОР НАЦИЈИ-1810 Нација заједница људи коју одликују одређене

особености.Најважнија особеност нације ЈЕЗИК.ЂУЗЕПЕ МАЦИНИ Принципи:национална

револуција и демократска република. ЈОЗЕФ ЕТВЕШ Принципи:Историјско право,Политички

народ одбацује слободу и демократију из француске револуције.АНТЕ СТАРЧЕВИЋ Хрватско

државно историјско право. СОЦИЈАЛИЗАМ ПРЕДМАРКСИСТИЧКИ (СОЦИЈАЛИСТИ

УТОПИСТИ) Најзначајнији представници:Сен Симон, Шарл Фурије, Роберт Овен, Луј Блан,

Прудон, Ласал, Бакуњин.Одлике:Идеализам, маштања о слободи, срећи, бескласном

друштву.Немају ослонац у радништву.НАУЧНИ СОЦИЈАЛИЗАМ Творци научног социјализма

Карл Маркс и Фридрих Енгелс. ПОЗИТИВИЗАМ Основни принцип су научне

чињенице.Најзначајнији представници :Огист Конт, Херберт Спенсер. РУСКА ФИЛОФСКА

ШКОЛА У 19. ВЕКУ СЛАВЕНОФИЛИ Хомјаков, Аксаков, Данилевски одбацују француску

револуцију,Грађански либерализам.Капитализам,Акценат-православље, царско самодржавље,

супремација руске цивилизације над западно европском.РЕВОЛУЦИОНАРНИ ДЕМОКРАТИ

Херцен, Огарјов, Бјелински, Чернишевски, Писарев, Доброљубов.Противници апсолутистичке

царске политике и словенофилства,Залагање за демократију и слободе.

4. Одлуке Бечког конгреса

Бечки конгрес је био скуп амбасадора великих сила којим је председавао аустријски државник

Клеменс Метерних. Одржан је у Бечу од 1. септембра 1814. до 9. јуна 1815. године. Сврха конгреса

је исцртавање политичке мапе Европе након Наполеоновог пораза. Скуп је био настављен иако се

током рада конгреса Наполеон био вратио на власт у Француској у марту 1815. године. Коначни

документ конгреса потписан је девет дана након Наполеонова пораза у бици код Ватерлоа 18. јуна

1815. године. Технички говорећи може се приметити да конгрес никад није одржавао пленарне

сесије, него се већина дискусија дешавала кроз неформалне састанке великих сила. Бечки конгрес

се бавио одређивањем целокупног политичког облика Европе након Наполеонових ратова. Једини

изузетак је била Француска, са којом је потписан Париски мировни споразум 30. маја 1814.

године. Велику Британију је представљао министар спољних послова виконт Кастлро, од фебруара

1815. војвода од Велингтона, а задњих седам дана и гроф од Кланкартија. Аустрију је представљао

кнез Клеменс фон Метерних и његов заменик барон Весенберг.Пруску је представљао канцелар

Карл Аугуст фон Харденберг и дипломата и научник Вилхелм фон Хумболт. Француску је

представљао министар спољних послова Шарл Талеран.Русију је службено представљао министар

спољних послова гроф Неселрод, али цар Александар I Романов је сам деловао. Представници 4

велике силе победнице настојали су да искључе Француску из озбиљних преговора, али Таљеран

је вешто успео да се убаци у унутрашње кругове саветовања у првим недељама преговора.

Представници 4 велике силе били су неодлучни како да спроводе преговоре, а да не изазову

заједнички протест мањих сила. Због тога су 30. септембра 1814. на прелиминарну конференцију о

протоколу позвали Таљерана и шпанског представника Маркиза од Лабрадора.Већину рада на

конгресу урадиле су 4 велике силе (Велика Британија, Русија, Пруска, Аустрија) и Француска. По

неким питањима сарађивали су са: Шпанијом, коју је представљао маркиз од Лабрадора,

Португалијом иШведском. По питањима Немачке разговарало се са Хановером, Баварском и

Виртембергом. Русија је добила већину Варшавског војводства као Конгресну Пољску и

дозвољено је да задржи Финску, коју је анектирала 1809. од Шведске (Финска је остала у саставу

Русије до 1917).Пруска је добила 40% Саксоније, делове Варшавског војводства (Познањ), Данциг

(Гдањск), Порајње и Вестфалију. Немачка конфедерација је створена од 39 немачких држава (од

претходних 300) под председништвом аустријског цара. Само су делови Пруске и Аустрије били у

конфедерацији. Династији Оранж додељује се Холандска Република и Аустријска Низоземска

(приближно данашња Белгија) да би тим подручјем владала као Низоземским краљевством.

Додељује им се и Велико војводство Луксембург (са Луксембургом као делом Немачке

конфедерације).Норвешка је припала Шведској (у персоналној унији).Шведска Померанија је

припала Пруској. Швајцарској се гарантује независност.Војводство Лауенберг (дотад у саставу

Хановера) припада Данској, а Хановер постаје краљевство и компензира се територијама

Минстерске бискупије и пруске Источне Фризије. Признаје се већина територијалних добитака

Баварске, Виртемберга, Бадена, Хесен-Дармштата и Насауа. Баварска такође добија Рајнски

Палатинат и делове војводства Вирцбург и великог војводства Франкфурт. Хесен-Дармштат је

Пруској предао војводство Вестфалију, па је добио град Мајнц. Аустрија је добила Тирол и

Салцбург, бивше Илирске провинције и Ломбардија-Венецију у Италији. Бивше аустријске

територије у југозападној Немачкој остале су под контролом Виртемберга и Бадена, а Аустрија је

изгубила и аустријску Низоземску. Хабзбурзи су добили и велико војводство Тоскану и војводство

Модену. Папска држава је повратила свој некадашњи опсег, са изузетком Авињона и Комтат

Венесена. Британији је потврђена контрола над Јужном Африком, колонијом Кејп, Тобагом,

Цејлоном и различитим колонијама Африке и Азије. Друге колоније, а посебно Холандска источна

Индија и Мартиник враћају се претходним власницима. Краљ Сардиније поново добија Пијемонт,

Ницу и Савоју и контролу над Ђеновом.Војводство Парме, Пјаченце и Гуастеле предаје се Марији

Лујзи, Наполеоновој жени.Бурбонац Фердинанд IV, краљ Две Сицилије добија поново Напуљско

краљевство укида се трговина робљем.Слобода пловидбе уводи се за многе реке, укључујући

Рајну. Главни резултати конгреса: потврда да Француска губи све територије освојене од 1795. до

1810.Увећање Русије, која је добила већину Варшавског војводства. Увећање Пруске, која је

добила Вестфалију и северну Рајнску област.Консолидација Немачке конфедерације од 39 држава,

којом је било много лакше управљати него са претходних 300 држава. Немачком конфедерацијом

су управљале Аустрија и Пруска. Представници на конгресу су се сложили са бројним

територијалним променама. Норвешка, која је дотад била део Данске улази у персоналну унију са

Шведском. Аустрија је добила Ломбардију-Венецију у северној Италији, док је већина северне

средишње Италије припала Хабзбуршкој династији (Велико војводство Тоскана, војводство

Модена и војводство Парма). Папа је поново успоставио Папску државу. Краљевина Пијемонт-

Сардинија је повратила своје копнене поседе, а добило је и контролу над Ђеновом. У јужној

Италији Жоашен Мира је најпре добио право на Напуљско краљевство, али пошто је подржао

Наполеона у Сто дана био је свргнут, а на престо је враћен Фердинанд IV. Створена је велика

Уједињена Краљевина Низоземске. Велика Британија је добила протекторат над Јонским острвима

и над Сејшелима по одлуци Париског мировног споразума из 1814. године.

5. Света алијанса, принципи

Света алијанса је организација коју су основале силе побједнице у рату против Наполеона у

години свог тријумфа. Идеолошка основа организације била је борба против бонапартизма и

револуције, а изложена је у Манифесту. Бодећу улогу у Светој алијанси имале су Аустрија и

Русија. Као почетак идеје о оснивању једне организације која би имала задатак да се брине за

свјетски мир узима се савезнички уговор против Наполеона између Русије, Аустрије, Пруске и

Велике Британије у Шомону 1. марта 1814. године. После тога слиједи приједлог цара Александра

I у форми Манифеста, са чиме су се сложили аустријски цар и пруски краљ. Потпис овог

Манифеста дошао је у вријеме Другог париског мира, 26. септембра чиме је било и фактички

завршено стварање Свете алијансе. Велика Британија није жељела да се формално обавезује

потписом, али је њен престолонасљедник Принц од Велса упутио једно лично писмо у коме је

подржао идеје савеза. Савезу се се убрзо прдружили и остали европски владари. Манифест је у

себи садржавао доста фраза о заштити хришћанске религије, о подршци хришћанских владара

једних другима, о обавези поданика да поштују успостављени ред, али је у себи садржавао и двије

чињенице, можда за то доба скривене. Прва, да је сам разлог оснивања савеза гушење сваког

могућег револуционарног покрета у Европи, а друга чињеница, такође увијена у редове текста,

била је искључивање отоманског владара из Свете алијансе. То је заправо представљало потребу

да се источно питање не затвори за Русију и Аустрију. Противречности су се јавиле, као одраз

различитих замисли аустријског канцелара Метерниха и руског цара Александра, у питањима

будућег дјеловања Свете алијансе. Наиме, руска замисао била је да се по питању промјене режима

у Европи створи што шира коалиција која би уврстила и саму Француску, док је аустријска

замисао била да се одржи постојеће стање које је искључивало Француску. Несугласице међу

чланицама су се појавиле још у почетку тј. у вријеме потписивања мира у Паризу. Наиме, Пруска

је жељела да задржи окупиране дијелове сјевероисточне Француске, Алзас и Лорен, као и да

повећа ратну одштету. Али, руски цар Александар I стаје на страну Француске и настоји да сачува

ове двије области у њеном оквиру, као и да утиче да висина одштете буде 700 милиона франака са

роком отплате од пет година, што ће, чак и прије рока, бити исплаћено. Први конгрес Свете

алијансе одржан је у Ахену, октобра 1818. године и на њему Александар I успијева да у савез

уведе и Француску, која је успјела да отплати ратну одштету. Идући конгреси Алијансе избациће

на видјело несугласице међу чланицама. У Тропау 1820. године, Љубљани 1821. године и Верони

1822. године. су одржани остали конгреси, а разлози су били револуционарна збивања у Италији и

Шпанији. Друга два догађаја показаће дубоке супротности између сила чланица Свете алијансе,

након чега ће и стварно доћи до распада организације.

Први је био широки покрет за самосталност шпанских колонија у Латинској Америци. Када је

борба почела, идеју да Света алијанса интервенише онемогућила је Велика Британија и до

интервенције није дошло. Други догађај који је још више показао различитост интереса био је

устанак грчког народа за ослобођење од Османског царства. У овом случају су супротности биле

толике да се већ у овом периоду организација Свеле алијансе и стварно распада. Коначни ударац,

који је и коначно брише са међународне позорнице, била је јулска револуција у Француској 1830.

године.

6. Карбонари и буршеншавтовци

Карбонари су представљали групе тајних револуционарних друштава, која су основана у Италији

почетком 19. века. Њихови циљеви су били патриотски и либерални и они су одиграли значајну

улогу у уједињењу Италије и раним годинама италијанског национализма. Карбонари на

италијанском значи оне који праве дрвени угаљ[1]

). Били су организовани као масони, разбијени у

мале ћелије широм Италије. Циљ им је био да створе либералну уједињену Италију. Чланство је

било подељено на приправнике и мајсторе. Приправници су морали да служе најмање шест месеци

да би постали мајстори[2]

. Ако су били масони одмах би постајали мајстори[3]

. Њихови ритуали

иницијације били су повезани са продајом дрвеног угља. Није баш јасно одакле потичу, али прво

су се појавили у Напуљској краљевини за време Наполеонских ратова[4]

. Почели су са отпором

француским окупаторима, а посебно Жоашену Мири, Наполеоновом краљу Напуља. Када су

ратови завршили постали су националистичка организација са израженом анти-аустријском

тенденцијом. Суделовали су у организацији револуције у Италији 1820-1821 и 1831. Револуција из

1820. започета је у Напуљу као побуна против краља Фердинанда I од Две Сицилије, који је био

присиљен да начини уступке и да обећа уставну монархију. Тај успех је инспирисао карбонаре да

се побуне и на северу Италије. Након побуне и акције карбонара 1821. краљевина Пијемонт-

Сардинија је постала уставна монархија. Ипак Света алијанса није могла да трпи такво стање да се

шире револуционарни покрети у Европи и да мењају статус кво. Због тога је Света алијанса

послала 1821. војску, да се угуши револуција у Напуљу. Краљ Сардиније је исто тако тражио

аустријску интервенцију. Пошто су се суочили са много већим непријатељем, карбонарска побуна

је била угушена, а вође карбонара су побегле из земље. Карбонари су 1830. учествовали у Јулској

револуцији у Француској. Због тога су се надали да је могућа успешна револуција и у Италији. У

Модени нису успели, али 1831. неколико градова у Папској држави је устало под вођством

карбонара. Сакупљена је била добровољачка војска која је кренула на Рим. На захтев папе Гргура

XVI интервенисала је аустријска војска и разбила је добровољачку војску. Након неуспелог

устанка 1831. владе италијанских држава су се окренуле против карбонара жестоко их

прогањајући. Карбонари су готово престали и да постоје. Неки чланови карбонара су схватили да

никад не могу да победе аустријску војску у отвореној бици, па су се зато придружили новом

покрету Млада Италија, који је предводио Ђузепе Мацини. Ђузепе Мацини је био карбонар од

1830. Карбонари су по својој филозофији и програму били против цркве. Папа је издао енциклике

против њих. Контроверзни документ Алта Вендита залагао се за модернистичко преузимање

црквее, а приписује се сицилијанским карбонарима. Силвио Пелико и Пјетро Марончели су били

истакнути чланови карбонара. Обојицу су Аустријанци држали утамничене годинама. Након

пуштања на слободу Пелико је написао књигу, у којој је детаљно описао карбонаре. Други

истакнути карбонари су били: Ђузепе Мацини,маркиз де Лафајет,Наполеон III,Бланки, француски

револуционар. У Португалу су најпре основани 1822, али су брзо били забрањени. Поново их је

1896. основао Артур Аугусто Дуарте да Луз де Алмеида. Организација је била укључена у

образовање људи и у антимонархистичке завере. Карбонари су били активни при убиству краља

Карлоса I од Португала и његовог наследника Луј Филипа, војводе од Браганце, што се догодило

1908. Карбонари су учествовали и у републиканској револуцији 1910. Буршеншавти су били

припадници тајних организација(студенти и интелектуалци у Немачкој) слични карбонарима.

Прве групе у виду просветно-патриотске организације основане су 1815. Ради моралног, научног и

физичког образовања за службу отаџбини, након тога добијају политичко и то демократско

обележје. Идејни инспиратори професори у Јени Луден, Фрис и Окен. Захтеви: либерални устави и

уједињење Немачке. Били су носиоци првих запажених револуционарних активности у Европи

Свете Алијансе. Започети Фоленовом пропагандом у Гисену, спаљивали су заставе и друге

симболе реакције.

7. Климент Метерних 1809-1848

Клеменс Венцел фон Метерних или кнез Метерних (нем. Klemens Wenzel Lothar Graf/Fürst von

Metternich-Winneburg zu Beilstein, 15. мај 1773. -11. јун 1859.) је био аустријски државник,

политичар и вероватно најзначајнији дипломата свога времена. Одиграо је велику улогу током

преговора на Бечком конгресу. Од 1809. је министар спољних послова Аустрије и око 40 година је

био стварни владар у Аустрији, где је изградио полицијски режим, који је гушио револуционарне и

националне покрете у крхком аустријском царству. Заједно са руским царем оснивач је Свете

алијансе, чија је улога била да гуши револуционарне покрете у Европи. Након аустријског пораза

против Наполеона, Метерних је 1809. постао министар спољних послова. После Наполеоновога

пораза у Русији 1812, Метерних се окренуо политици неутралности, па је постао посредник у

преговорима Наполеона са Русијом и Пруском. У јуну 1813. срео се са Бонапартом у Дрездену и

при томе му је рекао да је изгубио. После неуспелих преговора са Наполеоном Метерних је

Аустрију увукао у рат против Француске. Наполеон му је рекао: „Срешћемо се у Бечу―. Метерних

је био кључни и доминантни преговарач Бечког конгреса. За време преговора посебно се свађао са

руским царем Александром I због руских планова о Пољској. Најтеже питање конгреса је била

Пољско-Саксонска криза. Руси и Пруси су предложили да пруски и аустријски део при деоби

Пољске припадне Русији, која ће створити независно пољско краљевство у персоналној унији са

Русијом са Александром I Романовом као краљем. Метерних је покушао да створи коалицију са

британским преговарачима и са пруским канцеларом. План му није успео, јер су Пруси подржали

руски план. Због тога је Метерних шокирао Прусе својим потписивањем савеза 3. јануара 1815. са

Британијом и Француском. Тим споразумом су претили ратом, ако Пруска анектира Саксонију.

Саксонија је представљала компензацију, коју су Руси нудили Пруској у замену за Пољску. Због

тога су Русија и Пруска морале мало попустити, па је Пруска добила 40% Саксоније. Русија није

добила све што је желела у Пољској, јер је војводство Познањ припало Пруској, а Краков је постао

слободан град. Метерних је тако спасио Саксонију, али Аустрија није добила делове Пољске, које

је имала из треће деобе Пољске. Метерних је имао са Пруском, Хановером, Баварском и

Виртембергом тешке преговоре о организацији Немачке. Новонастали савез зван Немачка

конфедерација носио је Метернихов печат. Метернихово најзначајније достигнуће у годинама

после Бечког конгреса било је наговарање и пристанак руског цара да постане заштитник старога

реда. Тако је руски цар 1820. на конгресу у Тропау пристао да се гуши Наполитанска побуна и

одбио је да помогне грчку побуну против Османског царства. Претворили су Свету Алијансу у

антиреволуционарну организацију и бастион конзерватизма. Метерних је постао реакционарни

заштитник права краљева и царева у времену појаве демократских тежњи. Иамо је слободне руке

да преко 30 година предводи спољашњу политику Аустрије, а посебно након смрти 1835. цара

Франца I Аустријскога. Због чињенице да је Метерних доминирао аустријском политиком и да је

најбоље оличавао дух европске политике, период од 1815. до револуција 1848. назива се

Метернихово доба. Револуција 1848. године означила је крај његове власти. Народ Беча је захтевао

његову смену, тако да је дао оставку 13. марта 1848. Уз помоћ Ротшилда побегао је у Енглеску.

Вратио се у Аустрију три године касније. Иако није поново био на положају, постао је близак

саветник цара Франца Јозефа I, Умро је у Бечу 11. јуна 1859. Метернихов конзервативни погледи

на свет снажно су утицали на исход Бечког конгреса. Веровао је да су људи навикли на старе

институције и да су незаконите националне револуције, као оне у Француској или Грчкој. Прицип

легитимитета имао је кључну улогу у поновном успостављању старих држава, као нпр Папске

државе или враћања бурбонске династије у Француској. Метерних је издао посебне декрете 1819.

да се врши полицијски надзор универзитета, јер је сматрао студенте и професоре одговорним за

ширење радикалних либералних идеја.

8. Француска за време Луја XVIII и Шарла X + 9. Владавина Луја Филипа Орлеанског

За рестаурације у Француској владаху два брата Луја

XVI: Луј XVIII (1814-24) и Карло X (1824-30), између којих је било велике

разлике. Луј је био умеренији, а Карло се чак држао с избеглицама и језуитима.

Луј XVIII чуваше Наполеоново уређе (управну централизацију, конкордат,

кодекс и др.) и даде Француској устав, којим се обезбеди купцима одузето

земљиште за револуције. Овај је устав (1814) израђен према енглеском

обрасцу. Француска доби палату наследних перова и палату изабраних

посланика, одговорно министарство, слободну штампу ит. д. И за активно и за

пасивно право одређен је велики ценз. Луј хтеде остати изнад странака и

повери министарство умеренијим ројалистима (Ришеље и Деказ), али против

овакога рада усташеултр а -р о ја листи. Да пак реакција ојача при крају владе

Луја XVIII, доста допринесе убиство сина његова брата и наследника, херцега Беријскога(1820).

Када Лујев брат и наследник Карло X ступи на владу није крио удружење султра-ројалистима и

конгрегацијама а говорило се чак да је постао и језуитом. Он се нарочито старао: да се донесе

такав изборни закон, који ће обезбедити победу ултра-ројалистима; да се ограничи противничка

штампа и да ојача утицај католичкога духовништва. Када се на наваљивање избеглицама даде за

одузете земље велика награда, либерали против тога тако почну радити, да на

изборима однесу победу (1827). Карло X тада повери министарство умереном

ројалистиМа р тиња ку, који се реши да ослаби реакцију неколиким либералним

мерама. Либерали помагаху Мартињака, али кад они одбију његов законски

предлог о месној самоуправи због плашње да се тим не користе ултра-

ројалисти, краљ то једва дочека и повери министарство крајњем реакционару

кнезуПо лиња к у(1829). Отварајући палату престоном беседом (у пролеће 1830),Карло је просто

претио представништву. Палата одговори адресом, у којој је

било оправданих прекора краљу; адреса је примљена с 221 гласом против 181.

Краљ испрва одложи седнице до јесени, али ускоро (16 маја) изда указ, којим

распусти палату, жалећи се на њу и одређујући нове изборе. Међутим на

изборима прођу сви стари противници (221) и још неколико противника

Полињакова министарства. Тада Карло (26 јула) изда пет указа, од којих једним

распусти и несакупљену палату, другим измени изборни закон, трећим заведе

строжу цензуру итд. Ово изазва у Паризу опште незадовољство. Новинари с

Тјером на челу издаду проглас против ових указних наредаба и огласе их за

незаконите; посланици се почну скупљати на саветовања о овим повредама

уставним; продавнице и радионице бише затворене, а радници се узбуне и уз

њих устану и други редови друштвени; појави се и народна гарда, коју је Карло

био укинуо пре три године. За три дана (27, 28 и 29 јула 1830) устаници, храбро

се борећи на барикадама, победе краљеву војску. Живећи у то време изван

Париза (у Сен-Клу), Карло X, чим дозна за устанак, обустави указе и отпусти

Полињака, па се потом и сам одрече престола у корист свога младолетнога

унука војводе Бородовскога, сина убијенога војводе Беријскога. Ну народ у

Паризу не хте више ни чути за Бурбонце, и брзо се образова привремена

влада, а Карло X с породицом мораде побећи у Енглеску. Премда је револуцију

углавном извршио народ, ипак и привремена влада и палата беху у рукама

буржоазије, коју су помагале и новине, објашњавајући свету смисао свршенога

преврата. И републиканци намисле да се користе догађајима, али је буржоазија

била противна републици, сећајући се конвента и бојећи се обнављања

демократских тежња у народној већини. Најзад је решено да се очува уставна

монархија с малим изменама у уставу и с предавањем круне с називом краља Французаа н е

краља Францускевојводи Лују Филипу Орлеанском. Лујев је отац био члан конвента и гласао је за

казну Луја XVI. Сам се Луј у младости борио под републиканском заставом (до Димуријева

бегства), а за Луја XVIII и Карла X беше уз либерале. Главна је уставна измена у давању

законодавнога предлагања и израде закона палатама и у смањињивању изборнога ценза. Ова

револуција, као први удар бечком конгресу, доби назив јулска, а за владавину се говорило јулска

монархија, јулски престо итд. Консервативци дуго називаху Луја Филипа краљем барикада. Влада

се Луја Филипа (1830-48) у Француској дели на

двоје. У тридесетим годинама, у Паризу и другим местима, често се дешаваху

народни покрети, а чињени су и покушаји да се обори јулска монархија. У тим

покушајима, осим републиканаца, узимаху учешће иле гитимци, присталице

„законите династије―, а уз то је у два маха радио против установљенога поретка

и Луј Наполеон Бонапарта, син пређашњега краља холандскога Луја. Најзад се

у овим годинама покушавало и против живота Луја Филипа (Фијесков покушај).

Сви су ови покушаји, завере и покрети задавали велику бригу влади, а стање се

погоршавало и тим што краљ за дуго време није могао саставити стално

министарство. У тридесетим су годинама биле честе промене министарске због

трвења скупштинских странака, на челу којих бехуГ изо иТје р. У другом

периоду јулске монархије, у четрдесетим годинама, завере и покрети бише

прекраћени а покушаји против краљева живота ретки, и неколико је година

узастопце Француском управљало Гизово министарство. Ну све је ово било

споља, јер се у самом друштву продужи незадовољство и тежња за променом. За јулске су

револуције заоштрени односи између буржоазије и пролетаријата.

Још се у почетку Лујеве владе (1831) десио јак устанак раднички без икаквих

политичких смерова; јер је изазван економским приликама и жељом радника да

им се побољша животно стање. Уопште су незадовољни радници у тридесетим

годинама и помагали све републиканске покушаје, а у четрдесетим се годинама

пролетариат више занимао различним социјалним учењима, која су

проповедала преуређење друштва (Луј Блан, Кабе и др.).

Положај је самога Луја Филипа био веома рђав. Доведен па престо

револуцијом, он се морао, особито првих дана, држати у сагласности с новим

стањем и играти улогук р а ља -гр а ђ а нина, у чем је донекле и успевао (шетња по

улицама, разговор с мимопролазницима итд.). Многи су чиниоци јулскога

преврата тежили да Француска пође и даље путом унутрашњих промена и да се

по примеру прве револуције оружјем помогну политичке слободе и по другим

земљама. Луј је Филип био против тога и, на против, свакојако се трудио да за

себе придобије остале владаоце. И унутрашња је и спољашња његова политика

постајала све више и више консервативном, што га је окривљавало као

издајника револуције, којој је био обвезан за престо. Лично је Луј Филип био

окретан и вешт. Често је он и неопажено утицао на странке и министарство а

противно уставној формули: краљ влада, а не управља (Тјер). Међутим он није

имао широких погледа и пре свега, највише се старао о својој породици, у чем

се показао као и сви виши редови јулске монархије, који су се одликовали

лакомошћу.

10. Енглеска 1815-1848

За рата с Наполеоном обустављено питање о парламентској реформе поново изиђе на дневни ред.

За реформу беху либерални виговци, чији су главни представници богати произвођачи, и

нова демократска странка, чије су се тежње шириле међу радницима. У

Енглеској је временом под знамењем демократских тежња чак произведен

силан народни покрет. Ђорђе III беше душевно оболео, и регентом поста његов

син, који по смрти му седе на престо под именом Ђорђе IV (1820-30). Као и отац

му, он је био присталица консервативних торијеваца и није се користио

народном популарношћу. Њега наследи брат Вилхелм IV (1830-37). У исто је

време парламенат распуштен и назначени су нови избори. Тада се десила

јулска револуција у Паризу, која је јако утицала ка Енглезе. Народ се поче силно

кретати; многи помисле да и у Енглеској дигну револуцију. У тај је мах био

главни предмет народних жеља - парламентска реформа. Међу радницима је

била омиљена мисао о општем праву гласања, али виговци који увиђаху

потребу рефорама, бише том противни и жељаху да се само трулим местима

одузме представништво и да се да индустриским градовима, тражећи при том

измену изборнога начина у корист индустриске буржоазије, а не у корист целога

народа. Добивши поново превласт за Грејева министарства, у таком смислу

виговци и саставе бил о реформи. Доњи дом прими бил, али га одбаци горњи

дом, што изазва велико негодовање у народу. Греј даде оставку, и краљ повери

састав министарства торијевцу Велингтону; али се нико не усуди примити на се

одговорност у тако опасном тренутку, и Греј поново поста министром. Он

склони краља на наименовање таких нових лордова, који ће примити бил, те се

Велингтон са својим торијевцима смири. Торијевци и не дођу у седницу, која

реформе прими (1832). Многа су места тада лишена представништва, које је

дато већим градовима, а ценз је смањен, тако, да буржоазија доби више места

у доњем дому. У Енглеској је тридесетих и четрдесетих година било

силнога народнога врења. Раније су парламентске реформе (1832) повукле са

собом неке измене у законодавству (укидање ропства у насеобинама, градска

самоуправа и др.), али ипак власт оста у рукама богатих редова. У ово се време у парламенту

водила борба између поседника земље и трговаца —

производника. Последњи захтеваху укидање житних закона и слободу трговине,

а поседници су бранили житне законе и тражили да се помогне радницима

доношењем фабричких закона. Трговци чак оснујулигу за укидање житних

закона под вођством једнога фабриканта (Кобден). Ну пре но што је лига

успела, у Енглеској се јави нов покрет под називом:ча р тиза м. Демократска

странка, а и други људи из народа, незадовољна ранијим изборним реформама

(1832), поче тражити нову реформу изборну. Вође доказиваху да законодавство

једино у рукама богатих сталежа наноси штету народној већини. Стога почну

тражити опште право гласања, награду посланицима итд. У том смислу би

састављена народна хартија, од чега цео покрет доби назив чартизам (хартија,

енглескича р те р ). Међутим, парламенат не хте ни чути о реформи, а када се

народ поче бунити, стану га силом умиривати и вође затварати. Лига се опет за

укидање житних закона старала да се користи овим покретом. Како је она била

непријатељ чартизму, на њену страну пређе први торијевски министар Роберт Пил и уз

противљење властите странке продре у парламенту с билом о укидању житних закона (1846).У ово

је доба укинуто ропство по енглеским насеобинама у корист чега је радила тако звана Афричка

асоцијација, основана још при крају XVIII столећа. После неколико мера за ограничавање

трговине с Црнцима, парламенат

најпосле објави потпуно ослобођење свих бедника (1834). По француским су

насеобинама ослобођени нешто доцније (1848).

11. Русија за време Александра I (1801-1825)

Александар I Павлович (рус. Александр I Павлович; 23. децембар 1777 — 1. децембар 1825) је био

руски император који је током своје владавине (1801—1825) проширио територију Русије. После

пораза Наполеона у Русији 1812, имао је водећу улогу у антифранцуској коалицији европских сила

и један је од главних иницијатора стварања Свете алијансе 1815. године. Успешно је ратовао

против Османског царства и помагао српским устаницима. На престолу га је наследио млађи брат

Николај I Павлович. Под владавином овог цара, Русија је задњи пут значајно проширила своје

границе у Европи. У рату са Шведском краљевином, Русија је 1809. припојила Финску. Три године

касније, припојена је Бесарабија, док су на конгресу великих сила у Бечу Русији додељени источни

и централни делови данашње Пољске. Такође, у истом периоду, Русија започиње покоравање

кавкаских земаља (Грузија 1801-1815, Јерменија и Азербејџан 1813-1828). У првом периоду

освајања, руска држава је умела да давањем либерално устројених аутономија као и завођењем

реда (али и давањем већих верских, економских и социјалних права какваским хришћанима)

придобије или бар умири становништво освојених земаља. Приликом ових освајања, руски цар је

одобрио либералне уставе, аутономну управу и персоналну унију за Варшавско војводство

(Пољска) и Велику кнежевину Финску док је Бесарабија добила либералан статут и аутономну

управу. У Кавказу, увођење руске власти је онемогућило даље пљачкашке походе како локалних

разбојничких племена тако и иранских војски. Такође, заведена је стабилна управа, започета

изградња путева (и још значајније, масивних одбрамбених утврђења подељених у три линије)и

подстакнута трговина, пољопривреда и образовање. Уклоњене су све препреке слободном

исповедању хришћанске вере у Грузији и Јерменији али су такође, поштована верска права

муслиманских народа. Основна карактеристика власти: деспотско-апсолутистичко централистичко

самодржавна политика на унутрашњем плану.Конзервативна спољна политика: поштовање

статуса кво установљеног на Бечком конгресу 1815,поштовање принципа Свете алијансе,

легитимизма, и равнотеже снага спречавање и гушење било каквих национално револуционарних

покрета. Након победе над Наполеоном 1812. даље јачање самодржавља/апсолутистичко

централистичко феудалног система у држави. Последице: Спровођење најжешће реакције,Прогон

свих слободарских и либералних идеја

12. Декабристи

Декабристи (рус. Декабристы) су били припадници руског племићког опозиционог покрета,

чланови тајних друштава и организатори побуне против царског режима у децембру 1825. године.

Име су добили по мјесецу децембру (рус. Декабрь). Прво тајно политичко друштво тугебунда

основано је у Петрограду 1816-те. То је био ткз. Савез спасакоји је у почетку имао само око 20

чланова. Њихови циљеви били су укидање самодржавља и доношење Устава, ослобађање метова и

слобода духовног живота. Након 2 године у истом граду основано је ново тајно друштво под

именом Савез благостања које је било веће, организованије и у својим редовима имало и познате

интелектуалце попут Пушкина. Њиховим распадом организована два нова друштва: Северно

друштво(Петроград) и Јужно друштво(Тулчин) која су била међусобно повезана.Слични

програми,једна радикално битна разлика:Северно друштво за увођење уставне монархије,Јужно

друштво за укидање монархије и увођење Републике .Друштва су се залагала за извођење бескрвне

револуције коју ће извршити војска без учешћа народа . Руски официри заједно са 3.000 војника су

протестовали против императора Николаја I Павловича, након што се његов старији брат, велики

кнез Константин Павлович одрекао престола. Побуна се одиграла на Сенатском тргу у Санкт

Петербургу. Била је сурово угушена од стране императора Николаја I. Када је император

Александар I Павлович умро 1. децембра 1825, императорска гарда је положила заклетву његовог

брату Константину, за којег се претпостављало да ће постати император. Када је велики кнез

Константин јавно објавио да се одрекао престола у корист великог кнеза Николаја, чланови

Сјеверног друштва су почели дјеловати. Пошто је престоничка војска већ положила заклетву

Константину, Сјеверно друштво је организовало тајни састанак на коме су наговарали команданте

да не полажу заклетву пред императором Николајем. Вође Сјеверног друштва су изабрале кнеза

Сергеја Трубецког за привременог диктатора. Ујутру, 14. децебра 1825, група официра које је

командовала са око 3.000 војника се окупила на Сенатском тргу, која је одбила положити заклетву

пред Николајем, и објавила да ће бити лојални Константину и Конституцији (уставу). Они су

очекивали да ће им се придружити и други гарнизони стационирани у престоници, али су остали

разочарани. Још веће разочарање су доживјели када се кнез Трубецки и његов замјеник пуковник

Булатов нису појавили на Сенатском тргу. Након брзог савјетовања, побуњеници су изабрали

кнеза Евгенија Оболенског за новог вођу. Неколико сати је било супротстављено 3.000

побуњеника и 9.000 лојалних јединица стационираних ван зграде Сената, праћено са неколико

нехотичних испаљивања хитаца са побуњеничке стране. Такође су били присутни и грађани

посматрачи, који су разговарали са побуњеницима али нису били позвани да учествују у побуни

од побуњеничких вођа. Нови император Николај Павлович се појавио на Сенатском тргу и послао

је грофа Михаила Милорадовича, војног губернатора престонице и војног хероја који је био веома

поштован међу редовном војском, да смири побуњенике. Михаил Милорадович је скоро успио да

мирно оконча побуну, али га је за вријеме држања говора убио побуњенички официр Пјотр

Каховски. У исто вријеме, побуњенички гренадирски вод предвођен поручником Николајем

Пановим је успио да уђе у Зимски дворац, али га није могао заузети и повукао се. Након

безуспјешних покушаја да смири побуњенике, император Николај је наредио коњици да појури на

њих, али због клизаве подлоге коњица није ништа могла да уради. Император Николај је на крају

дана наредио трима артиљеријским групама да пуцају на побуњенике. Побуњеници су покушали

да побјегну да би избјегли покољ. Неки су покушали да се прегрупишу на површини смрзнуте

ријеке Неве, на сјеверу. Њих је такође закачила артиљеријска ватра, и многи су се удавили у Неви

када је лед пукао од артиљеријских хитаца, док су други погинули бацани у њу. Након што је

лојална војска и полиција потукла преостале побуњенике на сјеверу, побуна је угушена. Побуна је

можда доживјела крах због слабе комуникације између војника умијешаних у побуну и

побуњеничких вођа. Војницима у Санкт Петербургу је говорено да извикују Константин и

Конституција (устав), али за вријеме испитивања много војници су изрекли да су мислили да је

Конституција жена великог кнеза Константина. Ово је можда само била гласна, због тога што је

Пјотр Каховски писао генералу Левашеву: „Причу коју је чуло Ваше превасходство, да су за

вријеме побуне 14. децембра побуњеници узвикивали Живјела Конституција, а након тога питани

шта је Конституција, а они одговорили жена Његовог височанства великог кнеза, је нетачна. То је

само хумористичка гласина.― Дана 3. јануара, побуњеници из преосталих тајних друштава су

поражени и њихове вође си доведене на суђење у Санкт Петербург. Декабристи су били одведени

у Зимски дворац, гдје су били испитивани, суђени и осуђени. Декабристичке вође: Каховски,

Павле Пестељ, пјесник Риљејев, Сергеј Муравјев и Михаил Бестужев-Рјумин су објешени. Други

декабристи су прогнани у Сибир, Казахстан и Далеки исток. Када је пет декабриста вјешано

десило се нешто неоубичајено. Ужад којима су били завезани су пукла прије него што су умрли.

Свјетина је вјеровала да према вјековној традцији сваки осуђени затвореник који преживи вјешање

да треба бити ослобођен. Умјесто да ослободи ове затворенике, император Николај је наредио да

им се направе нова ужад, и били су објешени поново. Ово је била последња јавна егзекуција у

руској царској историји.

13. Николај I Романов (1825'-1855)

.Николај I Павлович (рус. Николай I Павлович; 6. јул 1796 — 2. март 1855) је био руски император

од 1825. до 1855. године. Био је истовремено краљ Пољске од 1825. до 1831. и велики кнез Финске

од 1825. до 1855. године. Николај је на престолу наследио свог старијег брата Александра I

(1801—1825). За време владавине Николаја I у Русији су стварали познати књижевници

Александар Пушкин, Николај Гогољ, Иван Тургењев. Николајева аутократска и милитаристичка

владавина од 1825. завршена је поразом у Кримском рату, након чега је Русија изгубила право да

држи флоту у Црном мору и подиже тврђаве на његовим обалама, део Бесарабије и протекторат

над дунавским кнежевинама. Стална фобија од револуција и устанака,најенергичије спречавање

револуционарних промена, побуна, устанака.Врхунац апсолутистичко самодржавно деспотске и

централистичке власти,Општа контрола и цензура,Управно административна власт

централизована .Најзначајнија установа Управне власти Царска канцеларија Оснивач цар Николај

I Царска канцеларија подељена на одељења.Најзначајније одељење Царске канцеларије

законодавно управно одељење (треће оделење-полиција, војска, жандармерија, цензура).Цар врши

цензуру (нпр. Цензура Пушкинове поезије). Ударне песнице царског деспотизма: Самодржавље,

православље и народност (икона и секира-Џон Билингтон).Секира оличава самодржавље,

народност, војску и силу.Икона оличава руско православље.Икона и секира у међусобној

зависности. РЕФОРМЕ ЦАРА НИКОЛЕ:Реформа монетарног система (министар финансија

Канкрин):Сребрна рубља основни облик новчаног плаћања у земљи,Јединствени курс сребрне

рубље,рапидно смањени државни расходи, кодификација закона. Постепена индустријализација

(30 и 40 тих година XIX века).Развој индустрије, црне металургије, трговине.На спољно

политичком плану наставак конзервативне политикике Цара Александра,спречавање било каквих

национално ослободилачких и револуционарних промена у Европи,очување Свете

алијансе.Ослонац царске спољне политике министар иностраних дела гроф Неселроде (1814-

1856). Гроф Неселроде оруђе у рукама цара Николе.Конзервативну политику очувања европског

мира показао на примеру грчког устанка.Грчки устанак 1821-29,Гроф Неселроде не подржава

устанак све до 1826. Од 1826. сматра -грчко питање може да буде добра карта за ширење руског

утицаја на Балкану.Активно учешће Русије у решавању Источног питања.Циљ Русије излаз на

топла мора, заузеће Босфора, Дарданела, Цариграда.Цар Никола се отворено 1833. укључује у

решавање Источног питања.Сукоб турског султана и египатског паше око превласти над

Цариградом.Цар Никола шаље флоту у воде око Цариграда и онемогућава да Мехмед Алија заузме

турску престоницу. Ункјарискелески мировни уговор 1833. према коме Турска постаје руски

протекторат.Русија се обавезивала да ће поштовати територијални суверенитет Турске.Врхунац

руског утицаја над Турском и у Источном питању.Француска и Енглеска незадовољне одредбама

уговора.Притисак на Турску да одбаци Ункјарискелески уговор.Турска одбацује Ункјарискелески

уговор 1839-40. током II египатске кризе. Дарданелски уговор 1841.Поништене одлуке

Ункјарискелеског уговора .Одредба да када је Турска у миру Босфор и Дарданели затворени за

пролаз ратних бродова свих сила.Цар Никола учествоавао 1848. у гушењу револуције у

Мађарској.Трупе генерала Паскјевича 1849. ушле у Мађарску- код Вилагоша поразиле

Мађаре.Након гушења револуције руски цар је видео идеалну прилику да се поново умеша у

Источно питање.Слабост западних земаља после слома револуције. Отварање питања руског

протектората над хришћанима у Турској-1853.Порта одбија захтев,Руски одговор окупацију

Влашке и Молдавије,Октобра 1853. Турска објављује рат Русији,Ратне операције на Кримском

полуострву и Кавказу,1854- у рат улазе Француска и Енглеска,1855- у рат улази

Сардинија,Аустрија и Пруска-формално ван рата,1856-Париски мировни уговор.Потпуни дебакл

руске спољне политике.Престаје да има било какву улогу у решавању Источног питања,Најтежа

одлука укидање руског протектората над хришћанима у Турској.

14. Александар II Романов (1855-1881)

Александар II Николајевич (рус. Александр II Николаевич; 29. април 1818 — 13. март 1881) је био

руски император од 1855. до 1881. године. лександар је син Николаја I (1796—1855) из династије

Романова и пруске принцезе Шарлоте (1798—1860) која је после преласка у православље носила

име Александра Фјодоровна. После завршетка Кримског рата Александар II се одлучио на

увођење друштвених и економских реформи. Најважнија је била реформа села из 1861. године. Од

тада земљопоседници нису имали право да располажу са кметовима, да их кажњавају ни

пресељавају.Револуционарно-демократски и либерални кругови су критиковали ове реформе.У

јануару 1863, у држави је букнуо устанак Пољака који је угушен 1863. Године.Многе организације

се нису слагале са његовом политиком. Међу њима се налазила и организација „народна воља‖,

чији је комитет донео одлуку о убиству цара. После многих неуспелих покушаја 13. марта 1881.

Александар II је убијен у бомбашком нападу који је извршио члан организације Народна воља,

Пољак Игнаци Хрињевицки, са ким је блиско сарађивала и јеврејка Гесја Гелфман. После смрти

Александра II престо је наследио његов син Александар III Александрович (1845—1894).

образован војник, Конзервативац, мудар владар,схватa неопоходност реформи.Подела на руском

двору ,конзервативна већина противна реформама либерална мањина за реформе. Присталице

реформи:генерал Ростовцев,Никола Миљутин, службеник Министарства иностраних

дела,Противници реформи,гроф Долгоруки, шеф трећег департмана Царске канцеларије,министар

Муравјов,цар присталица постепених реформи. Царска уредба- 3. март 1861. о ослобађању сељака

од кметовске зависности. Мужици постају лично независни/слободни,Спахије немају више

никакву власт над мужицима,власници земље остају племићи, а не сељаци.Реформе управно

административног система.У губернијама уведена земства, у градовима думе, представничке

скупштине- органи локалне самоуправе.Ингеренције земства и дума скромне (локална привреда,

здравство, образовање). Бирачи подељени у три категорије: племство, грађанство,

сељаштво.Изборни ценсус врло висок.Извршене судске реформе,Судови постају делимично

незвисни од извршне власти,Граде основне и средње школе,Световне школе се одвајају од

духовних школа.Призната аутономија универзитета. На спољнополитичком плану цар преко

министра спољних послова грофа Александра Горчакова спроводи политику рушења одлука

Париског мировног уговора. Суптилан начин–повезивање са балканским народима ширењем

панславистичке идеологије.1870. Русија изјављује да се одриче одлука конгреса из

Париза.Источна криза 1875-78,Русија се тријумфално враћа на међународну позорницу.Укључује

се у решавање Источног питања,Санстефански мир-тријумф руске политке.Берлински конгрес

пораз руске спољње политике.

15. Николај II Романов (1894-1917)

Николај II Александрович (рус. Николай II Александрович, Царско Село, 6/18. мај 1868 —

Јекатеринбург, у ноћи 16. на 17. јул 1918) је био последњи руски император, краљ Пољске и

велики кнез Финске. Владао је од 21. октобра (2. новембра) па до 2. (15) марта 1917, односно до

абдицирања после Фебруарске револуције.Био је син и наследник Александра III из династије

Романових и Марије Фјодоровне, данске принцезе која се пре удаје за руског цара звала Дагмар.

Супруга му је била Александра Фјодоровна, са којом је имао петоро деце, четири кћери и једног

сина.Период његове владавине обележио је економски развој Русије и, истовремено, пораст

социјално-политичких противречности и револуционарних покрета који су довели до револуција

1905—1907. и 1917. године. У спољној политици водио је политику експанзије на исток где је

водио рат са Јапаном. У Првом светском рату прикључио се блоку Сила антанте. Опште

незадовољство у друштву, појачано дугим и исцрпљујућим ратом, довело је до збацивања царског

режима фебруара 1917. године.После цареве абдикације, Русија је ушла у грађански рат. Цар је са

породицом интерниран у Сибир, а затим на Урал. Бољшевици су Николаја и његову породицу

стрељали 17. јула 1918. у Јекатеринбургу.Личност Николаја II савременици и историчари оцењују

противречно. Већина оцењује да је Николај био недовољно способан да се суочи са политичком

кризом у Русији. Због догађаја 9. јануара 1905. (Крвава недеља 1905.) многи су му дали епитет

„крвави―.

16. Први и други српски устанак

У бонус скрипти

17. Србија 1830-1858

18. Србија 1858-1878 Књига и друге скрипте

19. Србија 1878-1903

20. Грчка револуција 1821-1830 + Бонус скрипта

На крају се двадесетих години пређашњега столећа Света алијансија поче распадати. Главна је

узрок био поремећавању односа између Русије и њених супарница Аустрије и Пруске — грчки

устанак. Још је од ратова Катарине II с Турском међу потиштеном рајом хришћанском на Балкану

створено уверење да ће Русија ослободити своје једновернике. Из предњих је редова познато како

се она понашала наспрам покушаја нашега ослобођења, а њеном помоћу и Румуни (у Молдавској и

Влашкој) добију унутрашњу самоуправу. После се нашега ослобођења међу Грцима деси силан

покрет. Још раније беху састављане од нижега становништва грчкога полуразбојничке чете

(„клефте― ј и од вишега — Хетерија, а овом приликом грчки родољуби, помоћу својих

саплеменика изван земље, ступише у односе с европским владаоцима и политичарима. Они су

могли то чинити, јер се многе грчке избеглице по паду Цариграда обогатише трговањем по

западним градовима, где им синови, учећи се, дознаваху савремене тежње и усхићаваху народ

светлом прошлошћу, а ово су радили и грчки насељеници и острвљани нарочито за француске

револуције и после млетачке пропасти тргујући на оружаним лађама између Одесе, Трста и

Марсеља. Ну први покушај за устанак учини (у Влашкој) кнез Ипсиланти (1821), ђенерал у руској

служби, али он не постиже успеха, већ у правој Грчкој изазва читав низ узбуна, које Турци оштро

и сурово угушиваху и при чем се прослави доста грчких јунака: Бочарис, Мавромихаило,

Колокотрон, Маврокордато, Канарис и др. Грци су се очајно борили на копну, а на мору под

Мијаулом с успехом узнемираваху турске лађе. Турци најзад почну устанке савлађивати, особито

када им дође у помоћ мисирски паша Мехмед-Алија (1824). Грци се овом приликом користе

саучешћем готово целе Европе. Једни их сматраху као хришћане и мученике за веру, други — као

потомке старих Јелина, који изнова ступише у борбу с азиским варварством, трећи — као борце за

слободу против деспотизма. На Западу се јави тако звано филјелинство: за Грке почну купити

новчану помоћ и слати војну спрему, а на бојно поље похитају многи добровољци, међу којима

беше и прослављени енглески песник лорд Бајрон (1784-1824). Владе се, међутим, држаху сасвим

друкчије. Цар Александар I лично је био расположен према Грцима, али је био везан погодбама

Свете алијансије и начелима легитимности. У овом је погледу на њега утицао Метерник, који није

желео никаквих промена ни на Балканском полуострву и који је представљао грчки устанак као

део опште револуције. Пруска је влада ишла за аустриском, а Метерник се користио и тадашњом

политиком енглескога министарства (Кестлери), које се бојало рускога мешања у турске послове.

Фрацуска се, међутим, мало занимала питањем и трудила се да споразумно ради с Енглеском.

Споразум трију сила и независност Грчке Односи се европских држава наспрам Грка изменише

када на руски престо ступи Никола I и када енглеским спољашњим пословима поче руководити

Канинг. Нови се руски цар реши да продужи стару борбу с Турском за ослобођење народа, а

Канинг је уопште био наклоњен сваком слободоумном покрету. Метерник је пак безуспешно

радио против овога обрта. Цар се Никола I приближи западним државама, и Русија, Енглеска и

Француска ступе у споразум да између Грка и Турака закључе примирје; али Турска одби, те на то

уједињена морнарица руска, енглеска и француска уништи турску морнарицу код Наварина

(1827). Ово изазва рат између Русије и Турске (1828-29); и кад руска војска под Дибићем пређе

Балкан, у Једрену би закључен мир (1829), по којем Порта призна независност Грчкој и заштиту

Русији над дунавским кнежевинама - Молдавском и Влашком, поред завојевања на обалама

Црнога мора. Неко је време Грчком управљао Каподистрија, који погибе од завереника (1831), а по

сагласности је великих сила краљем постао баварски принц Отон (1832).

21. Револуције 1848

Узрок је првом покрету рад у корист изборних рефорама. Не рачунајући на сагласност палата,

опозиционе вође почну својим беседама на банкетима утицати на јавно мњење (1847). Влада

испрва није стајала овом на пут, али када се поче ширити незадовољство, она забрани држање

банкета. И забрана једнога општега банкета у Паризу изазва тродневну револуцију (22, 23 и 24

фебруара 1848), која примора прво на оставку Гиза, а затим и на одступање самога Луја Филипа.

Он одступи у корист свога унука и побеже из Париза, али све беше доцкан, јер гомиле света

нагрну на посланичку палату, где се убрзо састави привремена влада. Нова влада изда проглас на

народ, којим објави у Француској републику {24 фебруара), што покрајине, угледајући се на

Париз, примише као свршено дело. Сталешка борба- Фебруарску су револуцију, као и јулску,

извршили радници и буржоазија, али у овај мах између обеју сталежа наста већа супротност.

Буржоазија није мислила о промени тадашњега политичкога стања и није желела друштвенога

преуређења, а уз њу је била и сељачка већина. На против, радници су и фабрички и занатлиски

желели републику, која би сасвим преуредила друштво према тадашњим учењима

социјалистичким. У самом почетку револуције наста питање о каквоћи републике: хоће ли бити

умерена или, како се тада говорило, црвена; другим речима: хоће ли се сачувати тробојно знамење

јулске монархије, пређашње знамење почетнога доба прве револуције и царства, или ће се

примити црвено знамење из времена конвента и јакобинске диктатуре? Обе се стране тако

заоштре, да најзад дође до крвавих међусобица. Састав је привремене владе био мешовит, а главни

у њој беху сентиментални песник Ламартин (1790-1869), адвокат Ледри-Ролен (1807-74) и историк

Луј Блан, који је својом Историјом француске револуције учинио јак покрет међу радницима. У

привременој влади није било јединства, што једни чланови беху противници ма каквих

друштвених промена и пријатељи мирне политике спољашње, а други су желели да се приступи

извођењу социјалистичкога програма и да се револуција рашири и ван земље. Како је пак покрет у

париском становништву продужен и како су радници приређивали различне манифестације,

већина привремене владе приста на попуштање и под председништвом Луја Блана састави одбор

за, расправљање питања о раду и радничком положају. Ну и после овога покрет у граду није

прекинут. Избори за уставотворну скупштину, која треба да пропише нов устав, извршени су под

утицајем тих покрета и под утицајем гласова о радничкој тежњи за општом својином, што је веома

узнемирило и сељаке, који иначе беху незадовољни новим прописима о порезу. Стога општим

правом гласања поред већине умерених републиканаца, нови су бирачи, сељаци и нижа

буржоазија, послали у скупштину већи број легитимиста и ревносних католика. Уставотворна

скупштина почетком маја отпоче држати своје седнице, којом се приликом састави и нова влада

без Луја Блана и његова социјалистичкога друштва. Јунски дани- Пролетаријат је био незадовољан

оваким саставом уставотворне скупштине и нове владе. Међутим још привремена влада за

умирење беспослених радника установи тако зване народне радионице, у којима радници

добиваху дневницу од државе. Буржоазија је испрва мислила да ће радници на овај начин бити

послушно оруђе у рукама власти, али се ова њена жеља само унеколико оствари, јер се поступно

већина радника уреди као оружана сила, непријатељски расположена наспрам буржоазије. Ускоро

је по скупштинском састанку било и покрета против народне скупштине, али тај покрет угуши

војска, коју је влада све више доводила у Париз. Скупштина већ поче радити против народних

радионица, јер се уплаши од непрестанога придолажења радника (у јуну на 116.000) и од

повећавања пореза радничком дневницом. Најзад дође до сукоба између умерене и социјалистичке

странке због затварања народних радионица. Генералу Кавењаку буде дата диктаторска власт, и он

за три дана помоћу стајаће војске и народне гарде крваво угуши овај покрет. У јунским данима

француски социалисти претрпе страшан пораз, а уједно је са тим нанесен удар и републици, јер се

већина народна поче ње бојати и својим пристанком помагати све. мере, које су се односиле на

смањивање јавне слободе. Луј Наполеон. Луј Наполеон. Луј Наполеон. Луј Наполеон. —

Ухтавотворна скупштина прописа за Француску нов устав (у јесен 1848), по којем француски

народ, општим гласањем, даде потпуну законодавну власт Законодавној скупштини, а сву

извршну власт - изабратом на четири године председнику републике. Председнички се избор

изврши у декембру, и огромна већина паде на Луја Наполеона Бонапарту. Овај је син холандскога

краља Луја у младим годинама узимао учешћа у талијанским револуционим покретима почетком

тридесетих година, а за владе Луја Филипа учини два бесмислена покушаја на установљавању

империје у Француској (1836 и 1840). За први је покушај кажњен само изгнањем, а за други —

доживотним затвором (у тврђави Хам), из кога после шест година побегне. После се фебруарске

револуције хамски бегунац врати у Француску, где би изабран у Уставотворну скупштину, а потом

за председника републике. Његово историско и омиљено име обезбеди му избор, те други

кандидати: Кавењак, Ледри-Ролан и Ламартин осташе у знатној мањини..Француске странке за

републике- Друга француска република није била дуга века. После јунских дана (1848) у народу

завлада неповољно мишљење за републику. Ово је изражено тим, што је по новом уставу за

Законодавну скупштину изабрана већина монархиста, који се делише у три странке: легитимисти,

који су били за графа Шамбора, унука Карла X, орлеанисти, који су желели да виде на престолу

унука Луја Филипа, и бонапартисти, који су помагали Луја Наполеона, председника републике. Ну

и ако се нису слагали међу собом односно кандидата за престо, сви они једнодушно устајаху

против црвених, тј, против тадашњих радикала. С монархистима се против радикала сједини и

већина умерених републиканаца, који су уосталом били у малом броју. Радикали покушају да

поведу нов покрет без социалистичких тежња (у јуну 1849), али претрпе пораз, што повуче за

собом ново ограничење јавне слободе од стране скупштинске. На овај је начин француском

републиком управљала већина монархистичка, која није могла искрено одржати овај облик

владавински; јер, после разних и неуспешних покрета, сви су виђенији републиканци били

затворени или прогнани. Борба између председника и скупштине- Ни председник није био веран

републици (његове Наполеонове идеје које је написао у затвору а издао у Лондону). Принц-

председник жељаше једноличну власт, која би се, изникавши из револуције, ослањала на опште

право гласања и која би увела у живот Француске и целе Европе нове друштвене и народне тежње.

Он поче веома искусно стварати бонапартиску странку у скупштини, задобивати за се

духовништво и војску, а истицати себе као спасиоца тадашњега друштвенога поретка од

друштвенога преврата. Он је поступно на најзнатнија звања и грађанска и војна доводио своје

присталице, већином људе са сумњивом прошлошћу и готове на све ради новца, власти и

одликовања. После свршенога пораза црвених (1849), поче борба између председника и

скупштине. Нови устав постави те две власти једну поред друге као независне. Монархисти

(легитимисти и орлеанисти) жељаху да се смањи председничка власт; бонапарсти, на против,

тражаху да се она појача, а републиканци прилажаху час на једну час на другу страну. Да би

придобио за се већину и при другом председничком избору, Луј Наполеон поче радити на ревизији

устава. Он је још раније (31 маја 1850) пристао на издавање закона, који одузимају право учешћа у

општем гласању људима без сталнога места живљења и умешаним у политичке завере, а сада,

међутим, затражи од скупштине да у пређашњем облику установи опште право гласања. Он је знао

да на то скупштина неће пристати, те ће стога добити већи број присталица, што се у ствари и

десило. И када скупштина одбаци предлог, Луј се Наполеон реши да изведе државни преврат.

Државни преврат. Државни преврат- За извршење преврата председник одреди дан крунисања

Наполеона I. Уочи тога дана између 1 и 2 декембра 1851 изненадно буду затворени највиђенији

чланови Законодавне скупштине, прваци различних странака и друге виђеније личности из народа,

које су сматране за опасне. При том војници заузму знатније, у војничком погледу, тргове и улице

париске, а по угловима се излепише прогласи, који објављиваху распуштање Законодавне

скупштине и давања општега права гласања, и позиваху народ да даде председнику могућности да

заиста управља земљом. Покушаји противљења или бар негодовања, које учинише посланици,

виши судови и државни савет, у самом почетку бише угушени, а штампарије противничких

новина заузму војници. У неким је улицама било и подизања барикада, али је све то било

уништено. Међутим, затварања су продужена и око хиљаду је људи послато у Алгир и Кајену, а

затворени су посланици са жандармима послати ван земље. По народу су владини људи

распростирали глас о том, да су све ове мере изазване опасном завером непријатеља вере,

друштвенога поретка и својине. Ускоро општим гласањем седам и по милиона гласача (против

650.000) прима председников предлог, и Луј Наполеон (у почетку 1852) обнародова нов устав,

који је углавном састављен, по обрасцу империскога устава (тј. устав VIII године с његовим

допунама). Сва је власт уједињена у председничке руке; законодавно тело и сенат беху простим

оруђем његовим. За неколико месеци после овога (при крају 1852) принц-председник прогласи

себе императором француским, што опет би утврђено новим плебисцитом (7,800.000 гласача). О

годишњици државнога преврата председник друге републике свечано узе назив: Наполеон III, по

милости Божјој и вољи народној император Француза. Немачка пред фебруарску револуцију-

Фебруарска револуција изазва читав низ револуција и у другим земљама. У Немачкој четрдесетих

година унутрашњи односи беху веома затегнути. Свуда је владало незадовољство тадашњим

стањем и тражене су промене. По свима немачким државама просвећени биргери беху напојени

либералним тежњама и зажеле увођење поротних судова итд. Уједно је тражено да се немачки

савез замени једном државом. Међутим, било је неких, особито у јужној Немачкој, који су својим

жељама ишли и даље и истављали већ радикалне тежње у смислу установљавања демократске

републике; међу радикалима је било и нешто присталица социјалистичкога учења. Било је покрета

и међу сељацима; они су желели да се ослободе власничке зависности и феудалних обвеза. Својим

су положајем били незадовољни и градски радници, јер, уопште, у Немачкој за прве половине

деветнаестога столећа није било савремених рефорама. Стога је фебруарска револуција овде

изазвала читав низ покрета и преврата. Знаци су врења у немачкој опажани и пре фебруарске

револуције, и чим стиже глас о овоме догађају, одмах се јавише покрети, који су познати под

именом: мартовска револуција. У разним немачким престоницама усташе биргери и радници, а

негде њима у помоћ притекоше и наоружани сељаци, те поједине владе пожурише да задовоље

народне тежње. Оваки су се покрети десили не само у мањим, него и у већим монархијама — у

Пруској и Аустрији. Револуција у Аустрији- Аустрија у ово време (1848) проживе таку кризу,

какву никада дотле није имала. Овде уз покрет либералних биргера, сиромашних радника и

потиштених сељака пристану и немачки поданици монархиски за заштиту своје народности и

историских права појединих хабзбуршких области, што је било сасвим супротно ујединилачкој

тежњи у Немачкој. Општа је немачка револуција у Аустрији праћена револуцијом талијанском (у

ломбардно-млетачкој краљевини), угарском и словенском (код Пољака, Чеха, Срба и Хрвата).

Када се у Бечу деси буна (у марту 1848), Метерник се морао спасавати бегством у Енглеску, а цар

Фердинанд приста на попуштања и сазивање уставотворне скупштине, којој је требало да састави

заједнички устав за целу Аустрију. Ова се скупштина и саста у Бечу (месеца јула). Реакција у

Аустрији. Ускоро у Аустрији отпоче реакција. Уставотворна скупштина успе да укине власничка

права над сељацима, али међу представницима свих аустриских народности у политичком погледу

није могло доћи до сагласности и они су се само завађали. У Бечу се продужи побуна; цар је

приморан два пута остављати престоницу и у том је реакција већ припремана. Војска с успехом

угуши револуцију у немачким покрајинама. Чеси се такође побунише („Словенски сабор―), али

њихов покрет угуши Виндишгрец бомбардовањем Прага. Помоћу Срба и Хрвата Виндишгрец

умири и Беч. Уставотворна је скупштина премештена из Беча у један моравски град и потом

ускоро и распуштена. Најзад се и Фердинанд I одрече престола у корист својега синовца Фрање

Јосифа (при крају 1848-1916). Тада сама влада даде Аустрији устав (1849), али он не само да није

уведен у живот, но је ускоро и укинут. Револуција у Пруској. Револуција у Пруској. Револуција у

Пруској. Револуција у Пруској. — На неколико дана после аустриске револуције деси се (18 марта)

и побуна у Берлину („мартовски дани―). Грађанство је берлинско тражило од Фридриха Вилхелма

IV увођење савременога устава. Краљ је за ово дао свој пристанак, али између народа и војске

наступи тако огорчење, да се на трговима и улицама берлинским отвори борба. Крвопролиће на

краља силно утицаше, и нареди да војска изиђе из града, помилова устанике и обрати се народу

прогласом, у којем обећа дати својим поданицима устав и посветити себе раду на користи

уједињења и слободе целе Немачке. Пре но што се састала аустриска уставотворна скупштина, у

Берлин је сазвата така скупштина под народним називом (2 маја). Франкфуртски парламенат. У

једно време (у марту 1848) револуција обиђе све немачке престонице и свуда је у ствари

поновљено једно исто, али се Немци нису задовољили укидањем старога поретка и увођењем

новога уређења и закона у појединим државама. Наскоро се (при крају марта) у Франкфурту на

Мајни састану највиђенији чланови либералне странке из разних држава немачких и саставе

Претходни парламенат, који позва све савезне владе да општим гласањем изберу посланике за

Народну скупштину целе Немачке. Немачке владе пристану на то и ускоро се (у мају) саста општи

немачки Франкфуртски парламенат, чији чланови беху највиђенији представници средњега

сталежа, међу којима је било доста професора, учитеља и адвоката. Пред овим је био у Бадену

покушај установљавања републике, али без успеха. Слабљење немачке револуције. Слабљење

немачке револуције. Слабљење немачке револуције. Слабљење немачке револуције. — Скоро се

дакле једновремено и у Берлину, и Франкфурту, и у Бечу радило на преуређењу обеју великих

држава немачких и целе Немачке; али народни покрети, због којих су се скупштине и састале,

нису брзо стишани, већ су у неким местима понављани (у 1848 и 1849). Првих су дана у покрету

учествовали сви друштвени редови, али се временом они растроје. Први се умире сељаци, јер

владе и племићи задовоље њихове главне потребе, а ускоро потом од нереда одустану и ии и

грађани. У самом градском становништву дође до размирице између биргера и радника. Биргери

испрва победе само помоћу радника, али кад радници почну захтевати самосталну улогу и

тражити испуњавање таких захтева на које биргери не пристану, они се поделе. Умирење сељака и

борба између биргера и радника дадоше могућности владама да се упусте у борбу с револуцијом.

Аустрију у овом поможе и народна борба. Мађари помогну да се угуши талијански покрет а,осим

тога, ослабе и Србе и Хрвате. Немци с висине погледаху на Словене и стараше се да сачувају свој

господарски положај у монархији. Чеси, Срби и Хрвати, из мржње наспрам Немаца и Мађара,

помагаху аустриску владу. Неслога дакле између појединих сталежа и народа и поможе слабљењу

револуције у Аустрији, Пруској и осталим покрајинама немачким. Реакција у Пруској. Реакција у

Пруској. Реакција у Пруској. Реакција у Пруској. — Заузимање Беча од Виндишгреца донесе

велики удар револуцији и по осталим земљама немачким. У Пруској између владе и скупштине

наста борба, и народ продужи буњење. На глас о угушењу бечке револуције Фридрих Вилхелм IV

одложи скупштинске седнице и нареди да се држе у Браденбургу; али се већина посланика не

покори овој наредби. Тада влада објави у Берлину опсадно стање и доведе у град велику војску.

После овога сам краљ даде Пруској устав с преимућством богатијих сталежа и задржавањем веће

власти управи. После је две године овај устав коначно уведен у живот (1850) који је у Пруској уз

незнатан покушај на поправци постојао све до свршетка рата. Свршетак франкфуртскога

парламента. Свршетак франкфуртскога парламента. Свршетак франкфуртскога парламента.

Свршетак франкфуртскога парламента. — Франкфуртски парламенат, међутим, продужи свој рад.

С погледом на питање о уједињењу Немачке, у њему се оснију две странке. Велика немачка

странка, хтеде увући и Аустрију у састав уједињење Немачке, а мала немачка странка - искључити

Аустрију и ставити Пруску на чело Немачкој. Последњу странку помогне у мишљењу и то, што је

Аустрија желела ући у састав новога уређења са свима својим и немачким земљама, а што опет

нису желели Немци. Борба аустриске владе са револуцијама, које су извршене међу различним

подручним народима, ослаби тако Аустрију, да се Пруска могла врло лако користити тим стањем

за уједињење Немачке. Међутим се то тада није догодило. Немајући поверења у Пруској, испрва

Франкфуртски парламенат изабра за империскога намесника једнога аустрискога принца, који је

био омиљен, али није имао никакве моћи. Доцније повери императорску круну Фридриху

Вилхелму IV (1849), али је он не прими, што је, по његовим назорима, имала револуциони

постанак. Напуштен од прускога краља а немајући ни новца ни војске, франкфуртски парламенат

не би у стању да изради устав немачке царевине. Не говорећи о Аустрији, Баварска,

Виртембершка, Саксонска и Хановеранска бејаху противне и том уставу и пруској хегемонији.

Посланици ових држава добију позив да напусте Франкфурт, а неки га и сами оставе. Овде само

оста радикална мањина, која своје седнице пренесе у Стутгарт, одакле је виртембершка влада

растера. По овом су вође радикалне покушале да буном нагнају владаре на примање империскога

устава, али је све то војном силом угушено, у којем је случају највиднију улогу играла пруска

војска. Установа, старога немачкога савеза. Установа, старога немачкога савеза. Установа, старога

немачкога савеза. Установа, старога немачкога савеза. — После угушења револуције у Немачкој је

повраћен стари савез, утврђен на Бечкоме конгресу. Одричући се круне коју му понуди

Франкфуртски парламенат, пруски се краљ, међутим, не одрече задатка о уједињењу Немачке; он

је то само хтео извршити путом уједињења с другим владарима. Ну на овом путу наиђе на

одважно противљење од Аустрије, коју је помагао и цар Никола I, што осведочи и приликом

угушења мађарске буне. У Олмуцу. се састану (1850) представници немачких влада, где аустриски

министар, кнез Шварценберг, нагна прускога краља да се окане мисли о уједињењу Немачке и

Немачки савез, са сабором у Франкфурту на Мајни и са старешинством аустриским, опет би

установљен у пређашњем облику. Мађарска буна. Мађарска буна. Мађарска буна. Мађарска буна.

— Међу учесницима у револуцији (1848) беху и Мађари. Они су устали за права круне Св.

Стевана. На чело мађарскога устанка стане смели и одлучни адвокат Кошут. Уосталом мађарски

родољуби маштаху не само да своју домовину учине независном од Аустрије, него да загосподаре

и над словенским становништвом свих земаља, које некада улазише у састав угарске државе. Ово

последње разуме се нису могли желети угарски Словени, међу којима је, на против, одавно

постојала тежња о уједињењу Срба и Хрвата. Подстакнут народном тежњом српски митрополит

Јосиф Рајачић сазва у Карловце народни сабор (1 маја 1848), који прогласи Рајачића за патријарха

а аустрискога војсковођу Стевана Шупљикца за војводу, те се тако обнови српска патријаршија и

установи војводина под аустриским делом и независно од Мађара. У исто време Срби ступе у везу

с Хрватима, које је предводио бан Јосиф Јелачић, а Срби, опет, пречани у Србији постакну јавно

мњење, те тамошњим Србима одавде притекну у помоћ добровољци под Стеваном Книћанином.

Мађари већ беху отпочели борбу с аустриском војском, Србима и Хрватима; с тога бечки двор и

призна Србима патријаршију и војводину (15 декембра 1848). Међутим, истога дана, кад је ово

признато, умре Стеван Шупљикац. И Срби и Хрвати укажу велику помоћ бечкој влади против

Мађара, али су одмах почели хладнети, чим су стали увиђати неискрене намере тога двора и

аустриске бирократије. Устанак се пак разграна. Мађари уреде од добровољаца добру војску

(хонведи), у коју приме за заповеднике и неколико пољских избеглица, који се раније борише за

своју домовину (1830). Ратни успеси ободре Мађаре да верују у победу, и у Мађарској би

проглашена република, у којој Кошут доби диктатуру за вођење даљега рата против Аустрије.

Виндишгрец, угњетач буне у самој Аустрији, не би у стању да угуши мађарску буну, те

Хабзбурговцима дође у помоћ руска војска под Паскијевићем. Цар је Никола I сматрао мађарску

буну као опасну по Русију, јер би у случају успеха могла постаћи Пољаке на нов устанак. Стога он

нађе за потребно да војском учествује у одржању аустриске монархије. Мађарска војска поче

трпети поразе од руске, и буна се сврши предајом главнога војсковође мађарскога Гергеја код

Вилагоша (1849). Мађарска је умирена, лишена сабора и претворена у просту покрајину

хабзбуршке монархије. Срби и Хрвати мало што добише. Србима се, истина, призна име у

службеним односима и патријаршија, али сам цар узе назив српскога војводе, а војводину

уређиваху Немци. Револуција у Италији. Револуција у Италији. Револуција у Италији. Револуција

у Италији. — У исто се доба десила револуција и у Италији (1848). Овде се ранији покушаји (1831)

народнога покрета нису прекраћивали. Главни је радник за ово био Мацини (1808-72) који основа

тајно друштво Младу Италију са задатком: да се Италија уједини у облику демократске републике.

С друге стране многи своју наду полагаху на Сардинију, чији је краљ Карло Алберт припремао

добру војску. Њега називаху мачем Италије, и веровало се да ће сардинска војска ослободити

Талијане од аустриске власти. Када на папски престо дође Пије IX (1846-78), и од њега се надаху

да ће помоћи ослобођењу и уједињењу Италије у облику савеза између појединих држава. На све

су ово узнемирено посматрали у своје време и Метерник и Гизо; само је Енглеска помагала

народни покрет на полуострву. У Италији је било раније месних покрета, али је пад јулскога

престола био знак за општи устанак. Многи талијански владаоци побегоше из својих престоница, а

Карло Алберт („Италиа фарà да се―) заратова с Аустријом и уђе с војском у Ломбардију кад се и

Млеци прогласе републиком. Ну међу устаницима није било једнодушности: није било искренога

помагања појединих области и страначке слоге. У јужној се Италији јави старо непријатељство

између Напуљаца и Сицилијанаца, а краљ Фердинанд II, који беше дао устав, убрзо угуши устанак

војном силом. Демократска странка установи две републике, у Млецима и Риму, али не помогоше

Карла Алберта, те он претрпи два пораза (код Кустоце и Наваре) од Аустријанаца, које

предвођаше Радецки. После се овога Карло Алберт одрече престола у корист свога сина Виктора

Емануела (1848-1878). Нови краљ закључи с Аустријом мир и врати јој Ломбардију, али не укиде

устава, који беше дао својој земљи његов отац (1848). Млетке такође заузе Радецки и поврати их

Аустрији. Пије IX, који беше побегао из Рима, добивао је помоћи од Аустрије, Шпаније и Напуља.

Чак је француска република за Луја Наполеона учествовала у угушењу римске револуције. Не

обзирући се на херојску борбу републиканаца, које је предводио Гарибалди (1807-82), Рим заузму

Французи и поврате папску власт. После овога свуда осим Сардиније, у Италији наста реакција.

22. Друга Француска република 1848-1852

Део питања у претходном а цело питање у књизи.

23. Друго Француско царство и Луј Наполеон 1852-1870

Друго француско царство је држава која је постојала између Друге и Треће француске републике,

а њен једини владар био је Наполеон III Бонапарта, нећак Наполеона Бонапарте. После револуције

из 1848. године проглашена је Друга француска република. Привремену владу су чиниле

грађанска левица и социјалисти. Ове две групе су се спориле, јер су социјалисти тежили даљем

спровођењу социјалних реформи у корист радништва.Увођењем републике установљено је: опште

право гласа, слобода штампе, слобода збора, слобода удруживања и гласање по листама (већинско

гласање по департманима). Требало је изабрати Уставотворну скупштину, која би припремила

нови Устав.Установљене су биле народне радионице у којима је држава запошљавала незапослене.

То је била замисао социјалиста. Међутим, неслога је потресала привремену владу и слабила њен

ауторитет. Грађанска левица је инсистирала на Уставотворној скупштини, а социјалисти су тежили

увођењу диктатуре ослањајући се на подршку коју су имали у Паризу.Ипак, спроведени су избори

и победила је грађанска левица која је укинула народне радионице. То је довело до побуне радника

у која је трајала четири дана и позната је под називом „јунски дани―. После обе побуне и војне

интервенције државе дошло је до дефинитивног разлаза између грађанске левице и

радништва.Нови устав је проглашен 1848. године. По том уставу испоштована су начела поделе

власти и народног суверенитета. Законодавна власт припала је скупштини. Скупштина је била

једнодомна и њени посланици бирани су непосредно. Извршна власт припала је председнику

републике. Међутим, Устав није прецизирао однос и прерогативе скупштине и председника.За

председника републике изабран је синовац Наполеона Бонапарте Луј Наполеон. Њега су издигли

доњи слојеви француског друштва који су још увек били верни бонапартизму. Уставотворну

скупштину чинили су углавном републиканци, али је њена наследница била монархистичка.

Монархистичка већина је била хетерогена, постојале су следеће групе: бонапартисти, ореланисти,

клерикали и пробурбонски легитимисти. То није сметало да се они уједине у конзервативну

странку и оформе конзервативну владу.Ова влада је почела да наступа прокатолички и да

ограничава бирачка права радника. Закон Фалу је омогућио увођење приватних школа које су биле

католичке, а изборним законом су из бирачког права били изузети радници, који су мењали место

боравка (чиме је 35% радништва изгубило бирачко право).Законом о штампи укинути су јевтини

листови. Ситуација се одвијала у корист бонапартизма и у оквиру конзервативног блока. Док су се

спориле легитимистичка и орлеанска струја, Луј Наполеон је решио да крене у одлучујући

подухват.Сужавање бирачког права искористио је да наступи као мецена народа. Скупштина је

изгубила подршку народа после доношења изборног закона који је 35% радника оставио без

политичких права. Сељаштво је још увек имало јако сећање на Наполеоново славно доба, а

радништво је пришло председнику јер је био за измену изборног закона у корист

радника.Обезбедивши подршку у народу Луј Наполеон је инсистирао на општем праву гласа и

измени Устава и тако је ушао у сукоб са скупштином која није хтела да чује за тако

нешто.Уследио је и одлучујући дан - 2. децембар 1852. године. Тада је Луј Наполеон одлучио да

изведе пуч. Распустио је скупштину и повратио опште право гласа чиме је учврстио подршку

радништва и сељаштва. Одмах је расписао референдум на којем му је народ одобрио измену

Устава, а своју власт учврстио је тако што је, крајем 1852, постао цар Наполеон III Бонапарта. Тако

је настало Друго француско царство. Нови цар Француске није наступао мирољубиво што је било

разумљиво с обзиром да је неговао велике амбиције. Тежио је измени поретка који је успостављен

након слома Француског царства и Бечког конгреса и залагао се да народносни принцип

самоопредељења замени легитимистички. Успео је да умањи значај конзервативних супарница

Русије и Аустрије. Наступао је као главни европски фактор у Кримском рату. Париски конгрес

1856. протекао је у знаку Француске која се одважила да подржи амбиције Пијемонта. Наполеон

III је наступио као покровитељ Пијемонта у његовом подухвату да уједини Италију и да се сукоби

са Аустријом.Међутим, није схватио да је покренуо лавину коју није могао да контролише.

Уједињење Италије било је немогуће зауставити након слома аустријске војске у Ломбардији.

Једина корист коју је извукао од Пијемонта било је уступање Нице и Савоје Француској.Међутим,

на обзорју Европског континента сазревала је нарастајућа војна моћ Пруске, која је постала главни

чинилац немачког уједињења. У том подухвату доћи ће и до судбоносног рата 1870. године.

Режим Наполеона III био је период успона француске привреде. Шест компанија развија

француску железничку мрежу. Пољопривреда је добила шири извозни карактер, али није била

технолошки усавршена. Развој железнице отворио је врата индустријализацији земље. Ипак,

Француску је мучила несташица угља и њена индустрија се заснивала на малој радионичкој

привреди. Међутим, развија се металургија и поред очигледних слабости.Године 1860. Француско

царство је прихватило слободну трговину са Великом Британијом што је довело француску

индустрију у тешку ситуацију. Извоз пољопривредних производа преко Ла Манша компензован је

увозом индустријских што је изазвало негодовања француских индустријалаца.Ипак, период од

1852. до 1870. године је време индустријализације и успона француске привреде која неће бити

пољуљана каснијом ратном оштетом Пруској и губитком рудних покрајина. Позивајући се на

народ, цар је заправо увео на мала врата диктатуру. Поред цара постојало је законодавно тело, које

је бирано општим правом гласа и сенат. Међутим, законодавно тело то није било јер није имало

право на законодавну иницијативу. Штампа је била под полицијском контролом, а атентат

Орсинија 1858. послужио је да се донесе закон о јавној безбедности којим су сва сумњива лица

могла бити заточена и протерана из земље.Пошто се позивао на народ, цар је сваку критику

сматрао кршењем воље народа.Са црквом се отишло удесно, католичка црква је контролисала

просвету. О сељаштву се водило рачуна и у ту сврху је био и уговор о слободној трговини са

Великом Британијом. Радништво је помогнуто враћањем изборног права, помагањем радничких

удружења и давањем радничких станова. Однос са буржоазијом је утемељен подстицањем развоја

железнице, развоја берзанских послова и градова. Градио се материјалистички дух.Опозиција је

била широка; поред републиканаца опозицији су припадали легитимисти и орлеанци, као и

буржоаска интелигенција. После 1860. године уследила је либерализација; законодавно тело

добија право на интерпелацију, штампа је ослобођена полицијске стеге, уведена је слобода збора, а

влада је стављена под критику јавног мнења. Године 1869. министри постају одговорни

парламенту, а од 1870. влада је могла да се формира од парламентарне већине.Либерализација је

уследила након раскида цара са католичком црквом и након незадовољства индустријалаца због

уговора са Великом Британијом о слободној трговини. Ипак, све ово није изменило слику о

Другом царству као личном режиму Луја Наполеона.Опозиција је постајала све снажнија.

Радништво се окреће марксизму. Републиканци иступају са оштрим критикама. Они сматрају да

извршна власт, тј. цар, треба да буде подређен скупштини као законодавној власти, нападају цркву

и војску. Орлеанисти се залажу за парламентарну монархију и пристали су на опште право гласа и

предност скупштине у односу на монарха.И поред либерализације цар није имао лак задатак да

избалансира друштвене стратуме у своју корист; нагодбом са ореланистима губио је цркву,

интелигенција му никад није била ослонац, а радништво је клизило у марксистички социјализам.

Суштински ослонци режима били су војска и чиновништво. Унутар земље режим није имао ранији

ослонац, цар је губио подршку и то је отежавало опстанак монархије. Међутим, унутрашње

прилике нису биле критичне по опстанак Другог царства. Опасност је дошла

споља.Неутрализација Русије на Криму и Аустрије у Ломбардији је омогућила да се реализује

немачко уједињење. Пруска је 1866. године дефинитивно сломила Аустрију и створила

Севернонемачки савез под својом хегемонијом. Војна моћ Пруске била је нарастајућа, али Царство

је било убеђено да Пруска нема шта да тражи у сукобу са Француском. Реалан однос снага јесте

био у корист Француске, али је пруска дисциплина била нешто што Французи нису имали.Године

1870. дошло је до брзог рата који је окончан тоталним крахом Француске. Смртоносни ударац

Другом царству задат је септембра 1870. Тада је цар, заједно са војском под опсадом, био

заробљен у Седану.У Паризу нису часа часиле све опозиционе снаге - 4. септембра 1870.

проглашена је Трећа Француска република. Овим актом дефинитивно је окончан последњи период

у историји када је Француска била монархија. Република више није никада доведена у питање у

Француској.

Део питања у 21. И у књизи

24. Уједињење Италије 1848-1870

После фебруарске револуције више у Италији није очекивано уједињење од папе Пија IX, јер он

остави своја либерална начела и пређе на страну крајње реакције, осуђујући све нове тежње и

правце у животу и мишљењу. Он је чак објављивао рат целој савременој просвећености

(„Енциклика― „Quanta cura― и „Syllabus― — списак савремених заблуда 1864), а ватикански сабор,

којем он даде значај васељенскога, прогласи догмат о папској непогрешности у догматским и

моралним питањима (1870), не обзирући се на противљење многих епископа. Мисао се државнога

уједињења Италије још мање могла допасти папи, што се оно, после његова мењања у мишљењу,

могло извршити само у корист савојске династије или у облику републике. За републиканско

уређење беху родољуби Мацини и Гарибалди, али се многи републиканци почну приклањати

мисли: да ово дело може извшити само сардинска монархија, која је сачувала уставност (од 1848).

С почетка је педесетих година у Сардинији био први министар Виктора Емануела искусни и

одлучни државник гроф Кавур, који је одмах почео спремати рат против Аустрије, због чега је

стао увеличавати новац и војску и тражити савезнике. За своје унутрашње послове он је умео

задобити расположење либерала и по другим земљама талијанским, а мешањем у кримски рат

привуче на страну Сардиније и моћнога императора францускога, с којим закључи чак тајни

уговор с обећањем Савоје и Нице Француској за уједињење северне Италије. Задобив овакога

савезника, Кавур није више крио своје припремање за рат против Аустрије и тим изазва Фрању

Јосифа да затражи обуставу наоружања. Када је аустриски цар одбијен од овога тражења, он диже

војску на Пијемонат (1859), али Виктору Емануелу стиже, француска помоћ под вођством самога

Наполеона III. Аустријанци претрпе два велика пораза, код Мађенте и Солферина, и беху

приморани на одступање. Плашећи се прускога мешања, Наполеон похита и закључи мир с

Фрањом Јосипом у Цириху. Аустрија му уступи Ломбардију, коју он предаде Виктору Емануелу за

Савоју и Ницу. У исто време у Ромањи (северни крај Папске области), Модени, Парми и Тоскани

рат против Аустрије изазва одушевљени покрет, те становништво изгна пређашње владаре и

призна за свога краља Виктора Емануела. У почетку се рата јави у помоћ краљу и Гарибалди са

својим добровољцима, али после циришкога мира, незадовољан оваким последицама ратним он

поче радити на своју руку. С хиљаду добровољаца пређе на Сицилију (1860), где га становништво

с усхићењем дочека и одакле, за кратко време, изгна напуљску војску. Одавде Гарибалди пређе у

јужну Италију и брзо заузе сам Напуљ. При првом гласу о овим покретима Виктор Емануел хтеде

зауставити ове успехе, јер се бојао да се у јужној Италији не оснује република, али се по том реши

да се користи победама народнога јунака и да присаједини Сардинији Напуљ са Сицилијом. У

овом смеру краљ посла своју војску у напуљске владавине и доврши покорење, које је отпочео

Гарибалди. Питање је о сједињењу са Сардинијом у средњој Италији решено општим гласањем

народним, а овако је од прилике свршено и у јужној Италији са Сицилијом, где је власт у ствари

припадала народном јунаку као диктатору; јер чим се и овде већина изјасни за присаједињење са

Сардинијом, Гарибалди предаде власт Виктору. Ускоро се по том скупи прво опште талијанско

представништво, осим папске и Млетачке области, и прогласи Виктора Емануела II по милости

божјој и вољи народној краљем Италије (1861). После овога сам Гарибалди у два маха покуша да

освоји Рим, али му у први мах (1862) добровољци претрпе пораз од краљевске војске, а други пут

(1867) — од Француза. Емануело је увиђао да није још настало време заузимању Рима, док се само

чекао случај за присаједињење Млетачке области. У аустро-прускоме рату (1866), он приђе на

страну пруске, али је овај рат за Италију био несрећан. Краљева је сувоземна војска побеђена код

Кустоце, а морнарица — код Виса. Ну при закључивању мира Аустрија Млетке уступи Наполеону

III, који их је одмах предао Италији, али Наполеон не даде свој пристанак да Рим буде престоница

нове краљевине и само се због тога и даље одржа папска власт световна. Још пак није био ни

закључен ватикански сабор, а отпоче француско-пруски рат, чија несрећа по Француску примора

њену посаду да остави Рим. Ово даде могућности Виктору Емануелу да одмах заузме вечни град и

да га учини престоницом уједињене Италије (1870). На тај се начин прекрати световна власт

папска, која је трајала једанаест столећа. Виктора Емануела наследи Хумберт I (1878-1900), за чије

су владе Талијани заузели нешто земљишта у Африци и потучени од Абесинаца. Од анархиста

убијенога Хумберта наследи његов син Виктор Емануел III, који је ожењен Јеленом, кћерју

црногорског краља Николе I.

25. Гроф Бенцо Камило Кавур 1810-1851

Гроф Камило Бенсо ди Кавур (итал. Camillo Benso Conte di Cavour, 10. октобар 1810. - 6. јун 1861.)

је био италијански политичар и државник.Школовао се на Војној академији у Торину, но 1831.

године иступа из војске и проучава политичко-економске проблеме. Под утицајем енглеске и

француске конституционалне монархије развија свој политички циљ, а то је уједињење Италије на

челу с Пијемонтом. Основао је 1847. године, с Чезареом Балбом, лист "Ил рисорђименто"

(препород), залажући се за уставне реформе и ослобођење Италије од аустријске доминације. Као

представник умерено либералне аритократско-буржоаске комбинације супротставља се

реакционарном клерикализму, али и револуционарном јакобинизму. У сукобу с Аустријом налази

савезника у Наполеону III те Пијемонт након рата добива Ломбардију. Године 1861. доживио је

тријумф свог живота, прогласивши уједињену Италију и поставши првим премијером.

26. Ђузепе Гарибалди и Ђузепе Мацини

Ђузепе Гарибалди (Ница, 4. јул 1807. - острво Капрера, 2. јун 1882.), италијански револуционар и

борац за Уједињење и слободу ИталијеУ младости је био морнар. Док је служио војни рок (1833. -

1834.) у морнарци Краљевине Сардиније и Пијемонта потпао је под утицај Ђузепеа Мацинија,

предводника италијанског национализма, и постао припадник друштва Млада Италија. После

неуспеле оружане побуне у Савоји 1834. године када је осуђен на смртну казну бежи у Јужну

Америку где се бори за независност новоосноване републике Рио Гранде до Сул (данашња

истоимена бразилска држава), и њено одвајање од тадашњег бразилског царства. Потом је

суделовао и у уругвајско-аргентинском рату на страни Уругваја. У почетку је заповедао

уругвајском морнарицом да би касније постао заповедник Италијанске легије у Монтевидеу. У

тим борбама стекао је светску славу.У домовину се враћа у априлу 1848. како би суделовао у

борби за независност Италије и рату против Аустрије. Борбе против Аустријанаца у Милану и

против француских снага код Рима 1849. за Римску републику донеле су му националну славу.

Ипак 1849. године код Рима је натеран на повлачење кроз средишњу Италију. У том повлачењу

погинула је Анита - његова супруга и саборац. После пада Римске републике дошао је у помоћ

Венецији с 4.000 добровољаца. Но, монархисти су га ухапсили и прогнали. Гарибалди је распустио

своју војску и потражио уточиште прво у северној Африци, потом у Сједињеним Државама, а

након тога у Перуу. Јунак два света - како су га звали није се могао вратити у Италију све до 1854.

Године.Године 1859. помогао је Пијемонту у рату против Аустрије, предводећи добровљачке

јединице. У тим ратним сукобима његове снаге заузеле су места Варезе и Комо. У мају 1860.

Гарибалди изводи свој највећи подухват и легендарни поход: освајање Сицилије и Напуља. Овога

пута није имао владину подршку, али премијер Кавур и краљ Виторио Емануеле II нису се

усудили да зауставе популарног јунака. Краљ и премијер били су му спремни помоћи, али само

под условом да се подухват покаже успешним. Дана 6. маја 1860. са 1.000 црвених кошуља

(припадника Гаибалдијевих добровољачких снага) улази у место Марсала на Сицилији, а 11. маја

Гарибалди се прогласио диктатором Сицилије у име краља Виторија Емануела II. У бици код

Клатафимија 30. маја његове герилске снаге поразиле су регуларну војску напуљског краља.

Након освајања Палерма премијер Кавур одлучио је Гарибалдију пружити помоћ, али тек

тајну.Након освајања Сицилије прелази на континентални део Италије и 7. септембра 1860.

тријумфално улази у Напуљ. Тада уводи политичке реформе, дели земљу сељацима али уместо

проглашавања републике добровољно уступа власт монархистима у уверењу како ће Савојска

династија ујединити Италију. Међутим његова војска је распуштена, а он удаљен на острво

Капрера. Но, Гарибалди није престао с борбом. Године 1862. и 1867. у неколико наврата покушава

заузети Рим и ослободити га папске власти. У првом је покушају рањен, а у оба ухваћен. У првом

покушају 1862. италијанска влада морала је зауставити Гарибалдија у страху од међународних

последица које би уследиле након свргавања папске власти. Суделује и у француско-пруском рату

(1870. - 1871.) када предводи групу добровољаца (у којој су били и његова два сина) који

подржавају нову француску републику.Гарибалди поздравља Париску комуну, а у одсуству је

избаран за члана ЦК париске Народне гарде. У Рим се враћа 1871. године. Разочаран у политику,

прогласио се социјалистом. Преминуо је 1882. године у месту Капрера, на истотименом острву у

75-ој години живота. Данас се сви историчари слажу да без Гарибалдијеве подршке не би било

могуће уједињење Италије. Надарен лидер и човек из народа пуно је боље од Кавура и Мацинија

знао како окупити масе.

Ђузепе Мацини (22. јун 1805 — 10. март 1872) је био италијански родољуб, револуционар,

филозоф и политичар. Идеолог је покрета за уједињења Италије Ризорђименто, за који се борио

политички и оружано. Основао је организацију Младу Италију. Залагао се за Уједињене државе

Европе. Рођен је у Ђенови. Члан тајне револуционарне организације карбонара постао је 1830.

Због активности у револуционарном покрету брзо је стављен ван закона. У Марсеј је отишао 1831.

и ту је организовао нову политичку организацију Млада Италија (La Giovine Italia ). Мото им је

био Бог и народ, а основни принцип је био уједињење неколико држава и краљевина на

Апенинском полуострву у јединствену републику. Основао је још неколико организација са

сличним циљем уједињења или ослобођења других народа: Млада Немачка, Млада Пољска и

коначно Млада Европа. Мацини је веровао да се уједињење Италије може извести само народним

устанком. Због тога је непрестано вршио агитацију и подстицао Италијане на побуну. Из Енглеске

је охрабривао, иницирао и организовао бројне мање и веће побуне. Готово у свим датим

ситуацијама шансе за успех су биле изузетно мале, али ток историје је био на страни Мацинија,

тако да је се са сваким новим изазовом напредовало према циљу италијанског уједињења. Мацини

је настављао неуморно са својом активношћу. Његов значај је био више идеолошки него што је

био практични. Мацини је заслужан за обликовање политичке идеје да Италија представља земљу,

а не скупину старих римских градова-држава. Други су успели остварити Мацинијеву идеју

уједињења Италије. Прогласио је 8. фебруара 1849. Римску Републику, која је трајала само четири

месеца. После неуспеха револуције 1848. италијански националисти су у краљу Сардиније и

његовом председнику владе грофу Кавуру нашли практичне предводнике италијанског уједињења.

То је значило раздвајање процеса уједињења Италије од социјалних и политичких реформи. Тада

се краткорочно одустало од републике да би се остварило уједињење. Кавур је успео да осигура

савез са Француском и предводио је ратове између 1859. и 1861. за ослобођење Италије од

аустријске доминације. Велику улогу је имао Ђузепе Гарибалди, који је био некадашњи

Мацинијев следбеник. Италија је 1861. уједињена, али као монархија, а не као република, за шта се

Мацини био залагао. Мацини никад није прихватио монархистичко уређење Италије. Наставио је

да ради за демократску републику, па је 1870. ухапшен и протеран. Успео је да се врати са лажним

пасошем и живео је у Пизи до своје смрти 1872. Његов политички покрет звао се Републиканска

партија, која је била активна до 1990тих. Мацини је кључан у подржавању идеје национализма.

Мацини тврди да је земља као породица и да је треба волети и бринути се за њу. Сматрао је да

земље не треба да имају границе, које су створили похлепни политичари, него границе одређене

географским условима, јер је услове створио Бог. Мацини се веома рано залагао за „Уједињене

државе Европе―.

Ова три питања у бонус скрипти

27. Уједињење Немачке + Књига

И за рата данскога и за рата аустриско-прускога, пруска се влада још налазила у сукобу с

посланицима и свакојако је угушивала слободно изражавање јавнога мњења. Славне победе над

Данском и Аустријом учине да влада на новим изборима добије већину, а уједно се од самих

прогресиста одвоје такозвани национал-либерали, који су изјавили да ће помагати Бисмарков

спољашњи рад. Премда су вође јункерске (дворске) странке желеле да се влада користи победама

и да се врати старом поретку, ипак се Бисмарк приближи национал-либералима, мислећи као и

они, да су поправке најбоље средство за учвршћивање нове Немачке. Постав канцеларом новога

Немачкога севернога савеза, он учини да се за тај савез пропише устав, који је састављен на

основи имерискога устава (од 1849); у новом је уставу задржано начело општега права гласања.

Имајући за пример Француску, где опште право гласања није сметало управној власти, Бисмарк се

тога није плашио; чак је мислио да ће ово средство боље учврстити подизату зграду. Новим је

уставом Немачка из савеза држава (Staatenbund) преобраћена у савезну државу (Bundesstaat).

Савезни сабор доби назив рајхстаг, који је имао своју допуну за питања царинскога савеза у

такозваном царинском парламенту, у којем су учествовале и јужне немачке државе. Овај устав,

захваљујући немачком милитаризму и бирократизму, с изменама је одржан до свршетка светскога

рата. Гвоздени канцелар законима стави свештенство под надзор државни, прогна језуите, заузе се

за старокатолике, који не признаваху папску непогрешност, и поче гонити католике Немце и

Пољаке као и социјалну демократију; али се „културкампф― сврши посредовањем папе Лава VIII

(1878-1903), а социјална се демократија утиша доношењем радничких закона. Аустриско-пруски

рат донесе Немачки северни савез, који је био само претеча уједињеној Немачкој царевини.

Немачка победа над Французима потпуно обезбеди Пруској превласт, а за време париске опсаде (1

јануара 1871) Вилхелм I би проглашен у Версаљу за немачког цара (кајзера). Бисмарк је постао

првим царским канцеларом, а свака је Немачка држава задржала свој устав и унутрашњу

самоуправу, али је над свима стајао царевински устав, по којем су уређивани сви општи послови.

По овом уставу на челу уједињене Немачке бејаху: цар, пруски краљ, савезни савет састављен из

представника појединих држава и рајхстаг, биран општим гласањем. Вилхелма I наследи син

Фридрих III, кога после краткога времена наследи син Вилхем II (1888), за чије се владе (1890)

морао Бисмарк повући с управе.

28. Концепт Велике и Мале Немачкe Књига

29. Ото Фон Бизмарк 1815-1898

Кнез Ото фон Бизмарк (нем. Otto von Bismarck), војвода од Лауенбурга (1. април 1815 – 30. јул

1898) је један од најважнијих вођа у деветнаестом веку; као премијер пруског краљевства (1862 -

1890.) ујединио је Немачку серијом победоносних ратова после којих постаје први канцелар (1871-

1890) немачког царства.У почетку је био јункерски политичар дубоко конзервативних,

аристократских и монархистичких гледишта, који се борио против растућег социјал-демократског

покрета у осмој деценији XIX века, ставио је ван закона више организација и прагматично увео

старосне пензије, здравствено осигурање, као и радничко осигурање у случају несреће. Постаје

познат под надимком Челични канцелар и сматра се једном од најважнијих фигура у немачкој

историји. Бизмарк је рођен као Ото Едуард Леополд гроф фон Бизмарк (нем. Otto Eduard Leopold

Graf von Bismarck) у Шенхаузену. Студирао је право на универзитетима у Гетингену и Берлину.

Оженио се са Јоханом фон Путкамер 1847. године. У њиховом дугом и сретном браку је рођено

троје деце.Одушевљен због пропасти револуционарних покрета 1848. године у немачким

државама, изабран је у пруски парламент 1849. године. Постављен да представља Пруску у

Франкфурту на Мајни, Бизмарк постаје све више убеђен да је уједињена немачка нација, коју би

предводила Пруска, важан циљ што се у то време сматрало либералним циљем. После овог

положаја, био је постављен за амбасадора у Петрограду, у коме се спријатељио са својим будућим

противником, Александром Горхаковим, и у Паризу. Године 1862, пруски краљ Вилхелм I

поставио га је за премијера и министра спољних послова Пруске, као решење конфликта између

све либералнијег парламента и краља. Величина улоге Бизмарка као ујединитеља Немачке веома је

контроверзна тема међу историчарима. Такође, постоји много расправа да ли је то било уједињење

Немачке, или експанзија Пруске. Оно што је извесно, Бизмарк је делимично одговоран за почетак

више ратова који су водили до драматичне промене у политичкој структури Немачке. Прво, уз

сарадњу Аустрије, Шлезвиг и Холштајн су отцепљени од Данске у Другом слејвиском рату.

Мировни уговор је закључен у Бечу 30. октобра, 1864. године. Већ 1865. године је Аустрија

приморана да препусти Пруској контролу над овим северним земљама. Бизмарк 1866. године

напада Аустрију и брзо побеђује у бици код Кениграца, прикључивши Хановер, Хесен-Касел,

Насау и Франкфурт Пруској и формирајући Северно немачку конфедерацију. Пошто је Бизмарк

испровоцирао Француску, којом је у то време владао Наполеон, француско-пруски рат је избио

1870. године, током којег су јужне немачке државе, које су сматрале Француску агресором,

придружиле Северно немачкој конфедерацији у борби против Француске. Франуска је претрпела

понижавајући пораз, и Вилхелм I бива крунисан као немачки император у дворани огледала (фр.

Galerie des Glaces, нем. Spiegelsaal) у Версају, која је служила као штаб пруске армије, 18. јануара,

1871. године. Бизмарк је тиме легално створио Немачку империју под вођством Пруске, уз

искључење Аустрије. Слављен као национални херој, Бизмарк постаје први канцелар новог

немачког царства. У спољној политици, посвећује се очувању мира између европских сила

Француске, Аустрије, Немачке и Русије. Бизмарк је веровао да централна позиција Немачке у

Европи може бити узрок њеног разарања у случају било којег рата.На унутрашњем плану, био је

забринут појављивањем двеју нових политичких партија: Католичке партије центра, и Социјал-

демократске партије Немачке. Кампања против католицизма која је започела 1872. године, под

именом "Културна борба" (Kulturkampf) је углавном била промашај. Бизмарк је напао социјал-

демократе на два фронта: социјалдемократска партија и њене организације су стављене ван закона,

док је радничкој класи удељено веома прогресивно законодавство које је гарантовало здравствено

осигурање, осигурање у случају несреће на раду, као и старосне пензије.На изборима у 1890.

години и Католичка партија центра и социјал-демократи су освојили много гласова, а Бизмарк даје

оставку на инсистирање немачког цара (кајзера) Вилхема II, који је дошао на трон 1888. године.

Бизмарк је провео своје последње године пишући мемоаре (Gedanken und Erinnerungen;

"Размишљања и сећања"). Умро је у 83. години живота 1898. године, у Фредрихсруху. Сахрањен је

у Бизмарк-маузолеју у истом месту.За вријеме Другог светског рата Немачка ратна морнарица

имала је ратни брод именован у његову част Бизмарк, као и Немачка империјална морнарица чија

су два брода носила његово име. Такође, место Бизмарк, Северна Дакота, носи његово име, као и

Архипелаг Бизмарк и Бизмарково море код бивше Немачке колоније Нова Гвинеја, али и више

улица и школа у Немачкој.

30. Француско-пруски рат 1870-1871

Француско-пруски рат, понекад познат и као Немачко-француски рат је назив за оружани сукоб

који се између 19. јула 1870. и 10. маја 1871. године водио између Француске и савеза немачких

држава на челу с Пруском. Узрок рата било је јачање утицаја Пруске у Немачкој и Европи након

победе у пруско-аустријском рату године 1866, као и стварање Севернонемачког савеза који је

имао потенцијал да постане, ако буде уједињен с јужним делом Немачке, већа сила од до тада

доминантне Француске.Непосредан повод за рат био је безуспешни покушај пруске династије

Хоенцолерн да једног свог члана постави на шпански престо. Хоенцолерни су одустали након

француског ултиматума, али је премијер Ото фон Бизмарк целу аферу објавио у тзв. Емском

телеграму чији је увредљиви тон натерао француску владу да под притиском шовинистичке

јавности Пруској објави рат.Француска је у рат ушла уверена у брзу победу због постојања

професионалне војске која се прославила у кримском рату, рату с Аустријом године 1859. као и у

бројним колонијалним походима. Французи су били наоружани пушком Шаспо која је у то време

била најмодерније стандардно стрељачко оружје на свету, а њихове снаге су располагале и са

примитивним митраљезима. Са друге стране Пруси су имали надмоћ у артиљерији, али је главна

предност била у постојању главног штаба на челу са Молткеом – институције која је годинама пре

правила детаљне ратне планове и детаљно координисала покрете војске, у потпуности користећи

новостворену железничку мрежу Та предност се показала већ на самом почетку рата када су се две

војске судариле на граници. Француске снаге нису биле довољно концентрисане, па су Пруси и

њихови немачки савезници у свим већим биткама успевали да постигну локалну надмоћ и да их

натерају на повлачење у тврђаве. Нова француска армија на челу с царем Наполеоном III, створена

са циљем ослобађања тих снага, је уместо тога 1. септембра 1870. године опкољена, тешко

поражена у бици код Седана и присиљена на предају.Вест о катастрофи довела је до пада царске

владе и проглашења француске Треће републике. Нова републиканска влада сматрала је како је

војни пораз резултат неспособности старог режима, па да ће, као и 1793. године, за време

француске револуције револуционарни елан и стварање масовне војске регрута успети да

преокрене стање на бојишту. Међутим, пре него што се та војска могла створити, Пруси су успели

да опседну Париз, а убрзо након тога да окупирају и већи део северне Француске.У позадини

њемачких снага створио се партизански покрет тзв. слободних стрелаца, који су Немци почели

гушити узимањем талаца и другим репресалијама. У међувремену се тежиште ратних операција

преместило на реку Лоар, где су француске снаге, упркос повременим локалним успесима,

показале да нису у стању да ослободе Париз од опсаде.Због свега тога је 28. јануара 1871.

потписано примирје. Неколико дана раније је у окупираном Версају пруски краљ проглашен

немачким царем, чиме је створен Други Рајх. Док су трајали преговори, радикално расположени

елементи Националне гарде, лево оријентисани политичари и градска сиротиња у Паризу одбили

су да се помире с поразом, па су подигли побуну која ће постати позната као Париска комуна.

Међутим, овај покрет није стекао симпатије изван подручја опкољеног Париза па је угушен уз

помоћ Пруса које су владине снаге пропустиле кроз своје редове.Мировним уговором потписаним

10. маја 1871, Француска се обавезала да плати велику ратну одштету и да Немачкој преда

покрајине Алзас и Лорен у којима је постојала немачка национална мањина.Много важнији

резултат је била појава уједињене Немачке као најјаче војне силе у Европи, а делимично

захваљујући угљу из нових покрајина нова држава је постала и велика индустријска сила која ће

временом, попут САД-а у исто време, почети да угрожава примат Британске империје као једине

глобалне суперсиле.Међутим, уједињена Немачка је исто тако на себе навукла сумњичавост и

непријатељство европских сила, поготово Француске у којој се развио реваншизам. Бизмарк је

стога велики део своје енергије уложио да тековине рата очува дипломатијом и стварањем

сложене мреже војних савеза. Када је милитантни цар Виљем II напустио ту политику створени су

предуслови да француско-пруски рат добије свој својеврсни наставак у облику Првог светског

рата..Непосредан је узрок овом рату попуњавање шпанскога престола. У Шпанији се дигне

устанак (1868) и краљица Изабела би изгнана, а Шпанци понуде упражњени престо једном

пруском принцу. Наполеон затражи да се принц одрече престола и у исто време захте од Вилхелма

I обећање да никада неће пристати на то. Када Вилхелм одби, Наполеон пожури и објави Пруској

рат, премда Француска за то није била спремна. На против, Пруска је у савезу с осталим немачким

државама била потпуно спремна. Ратни се нацрт, који је давно израдио Молтке, поче брзо

извршивати. Пруска је војска превазилазила француску и количином и каквоћом, а уз то Французи

нису имали ни ратнога нацрта, ни умешности при снабдевању војске храном. Француска војска

стаде трпети портаз за поразом, а код Седана (2 септембра 1870) би заробљена главна војска са

самим Наполеоном III. Глас о овом покрену Париз да прогласи републику (4 септембра). Ускоро

се потом преда и тврђава Мец. Међутим, Немци опседну и Париз, који се држао више од четири

месеца, али се најзад морао предати углавном због глади (1871). Истина, управа народне одбране,

у којој се особито прослави одлучни адвокат Гамбета, скупи нову војску, али се ова војска („много

људи а мало војника―), поред свих напора, није могла борити с јачим непријатељем. Оста једино

— да се закључи мир (у Франкфурту), по којем Французи изгубе Елзас с већим делом Лотарингије

и плате пет милијарди француских франака ратне одштете.Проглас комуне у Паризу. Проглас

комуне у Паризу. Проглас комуне у Паризу. Проглас комуне у Паризу. — После све ове несреће, у

Француској настану и међусобице. Париски радници насилно завладају престоницом и прогласе

„комуну― с намером да остваре нове тежње социалистичке. Тада управа отпоче рат против

комунаца, те њена војска под заповедништвом Мак-Махона по други пут опседе Париз и након се

два месеца заведе ред. На тај се начин установи данашња трећа француска република, која доби

нов устав (1875), по којем се председник бира (конгрес од сенатора и скупштинара) на седам

година, а законодавну власт врше скупштина и сенат (Наполеон III умро 1872 у Енглеској).

Пруско-француски рат 1870-1871.

31. Кримски рат 1853-1856

Кримски рат је започео 1853, а завршио је 1856. године. Водио се између Русије и алијансе коју су

сачињавали Велика Британија, Француска, Османско царство и италијанска краљевина Пијемонт.

Рат су одликовале катастрофалне одлуке заповедног кадра Алијансе и лоша логистика свих

зараћених страна (која је резултовала у великим губицима невезаним за ратне операције) Повод за

избијање Кримског рата био је религијски спор који је кулминирао током педесетих година 19.

века да би убрзо прерастао у отворен оружани конфликт. Према тада важећим уговорима из 18.

века Француска је била заштитник католика, а Русија православних верника на територији

Османског царства. Међутим, дужи временски период трајао је сукоб између католичких и

православних свештеника у Османском царству око полагања права на Цркву рођења Христовог и

Цркву васкрсења Христовог у Палестини. Почетком педесетих година 19. века обе стране

поставиле су захтеве које султан није могао да испуни истовремено. Године 1853. султан је

пресудио у корист Француза, упркос жестоким протестима локалних православних

свештеника.Руски цар Николај I Романов послао је дипломату кнеза Мењшикова у специјалну

мисију на Порти. До тада важећим уговорима султан Абдул Меџид се обавезао „да ће штитити

хришћанску религију и њене цркве―, али је Мењшиков покушао да издејствује нови уговор по

којем би Русији било дозвољено да се умеша у свакој ситуацији у којој сматра да је султанова

заштита недовољна. У исто време британска влада послала је у Османско царство дипломату

лорда Страфорда који је одмах по доласку сазнао са Мењшиково присуство и његове намере.

Вештим дипломатским потезима лорд Страфорд је убедио султана да одбаци предложени уговор

који је угрожавао независност Турака. Убрзо по сазнању за неуспех преговора руски цар је

наредио трупама да умарширају у Молдавију и Влашку (турске кнежевине у којима је Русији био

признат статус заштитника православних верника) користећи као изговор султанов неуспех да

разреши спор око светих места. Николај је веровао да се европске силе неће претерано бунити због

анексије ових отоманских провинција, нарочито имајући у виду руску улогу у гушењу револуције

1848. године.Када је цар послао своје трупе у Молдавију и Влашку ("Дунавске кнежевине"),

Велика Британија је, у покушају да обезбеди стабилност Османског царства, послала флоту у

Дарданеле, где јој се придружила и француска флота. И поред заоштравања односа европске силе

су се још увек надале да је могуће постићи дипломатски компромис. Представници четири

неутралне велике силе - Велике Британије, Француске, Аустроугарске и Пруске, сусрели су се у

Бечу где је усвојена нота за коју се сматрало да ће бити прихватљива и за Русију и за Турску.

Руски цар Николај I Романов је прихватио ноту, али је турски султан Абдул Меџид I, који је

сматрао да је документ лоше формулисан и двосмислен, одбио да га усвоји. Велика Британија,

Француска и Аустроугарска су заједно предложиле амандмане који су требали да предложену

ноту учине прихватљивом за турског султана али је њихов предлог био игнорисан од стране

руског двора. Велика Британија и Француска одустале су од даљих преговора док су

Аустроугарска и Пруска сматрале да одбацивање предложених амандмана не оправдава прекид

даље дипломатске активности усмерене на изналажење решења. Султан је изабрао рат и његове

армије су напале руску војску у близини Дунава. Николај је на напад одговорио тако што је послао

руску флоту која је 30. новембра 1853. године уништила комплетну отоманску флоту у бици код

Синопе (уз северне обале Мале Азије) што је отворило могућност за несметано искрцавање и

снабдевање руских снага било где на турској обали. Уништење турске флоте и претња од наставка

експанзије Русије узбунила је Велику Британију и Француску које су иступиле у одбрани

Османског царства. Након што је 1854. године. Русија игнорисала англо-француски ултиматум да

се повуче из Дунавских кнежевина, Велика Британија и Француска објавиле су рат Русији Николај

је претпоставио да ће Аустроугарска у знак захвалност за пружену помоћ приликом гушења

револуције 1848. године стати на страну Русије или барем остати неутрална. Међутим,

Аустроугарска се осећала угроженом због присуства руских трупа у Дунавским кнежевинама.

Када су Велика Британија и Француска затражиле повлачење руских трупа из ових кнежевина,

Аустроугарска је подржала њихов захтев; и иако није одмах објавила рат Русији, одбила је да

гарантује своју неутралност. Када је 1854. год. Аустроугарска још једном затражила повлачење

руских трупа Русија је, у страху од могућег рата са Аустроугарском, повукла трупе. Иако су

првобитни разлози за рат нестали када је Русија повукла трупе из дунавских кнежевина, Велика

Британија и Француска нису обуставиле непријатељства. Одлучне да реше Источно питање тако

што ће уклонити сталну руску претњу Османском царству, савезнице су поставиле неколико

услова за окончање непријатељстава, укључујући и захтев да се Русија одрекне свог протектората

над Дунавским кнежевинама; друго, да се одрекне било каквог права да се меша у унутрашње

послове Османског царства, а у циљу заштите православног становништва; треће, да се изврши

ревизија Конвенције о мореузима из 1841. године и коначно да се свим земљама дозволи

коришћење Дунава. Пошто је цар одбио да прихвати ове "Четири тачке", Кримски рат је

настављен Иако је основни разлог за почетак рата престао да постоји, у месецима који су следили

савезничке трупе су почеле да се искрцавају у Русији, на полуострву Крим и ставили су под

опсаду утврђену луку Севастопољ, родно место руског цара и матичну луку Црноморске флоте

која је представљала претњу за савезничке интересе у Медитерану.Руси, који су били принуђени

да униште своје бродове, демонтирали су бродску артиљерију и искористили је да појачају

одбрану тврђаве, док су морнари са ових бродова наставили да се боре као пешадија. Током рата

Црноморска флота је изгубили четири брода са 120 топова на три палубе, дванест бродова са 84

топа на две палубе и четири фрегате са по 60 топова и велики број мањих пловила. Адмирал

Накимов је смртно рањен у главу шрапнелом и преминуо је 30. јуна 1855. године 11. септембра

1855. године Севастопољ је пао.Исте године Руси су освојили турски град Карс Мировни

преговори започели су 1856. године на иницијативу Александра II који је наследио Николаја I на

престолу. Париским споразумом делимично су прихваћене неке од четири тачке, па су тако руске

привилегије у односу на Дунавске кнежевине пренете на велике силе као групу. Такође, трајно је

био забрањен улазак у Црно море војним бродовима било које земље. У складу са тим Султан и

руски цар су се договорили да неће успостављати нове војне луке и арсенале на обали овог мора.

Клаузула која се односила на Црно море је у великој мери смањила опасност коју је Русија

представљала за Османско царство, а која се манифестовала кроз снагу и присуство Црноморске

флоте. Шта више, велике силе обавезале су се да ће поштовати независност и територијални

интегритет Османског царства.Париски уговор био је на снази до 1871. године када је Француска

поражена у Француско-пруском рату. Док су се Пруска и друге немачке државе ујединиле и

формирале моћно немачко царство, француски император Наполеон III је био принуђен да дозволи

формирање Француске републике. Током његове владавине (која је започела 1852. године),

Наполеон III се, у намери да задобије подршку Велике Британије супротставио руским ставовима

према источном питању. Како руско мешање у унутрашње послове Османског царства ни на који

начин није угрожавало француске интересе, Француска је након успостављања републике

променила однос према Русији. Охрабрена оваквим француским ставом и уз подршку немачког

министра Ота фон Бизмарка Русија је огласила клаузулу о Црном мору неважећом. Пошто Велика

Британија није могла сама да силом обезбеди поштовање ове клаузуле Русија је поново формирала

Црноморску флоту.Кримски рат изазвао је масовни егзодус кримских Татара који су уточиште

потражили у Отоманској империји због чега је број становника полуострва нагло опао. Кримски

Татари постали су мањина у сопственој земљи. Кримски рат остао је забележен у историји по

израженој војној и логистичкој неспособности оличеној у Јуришу лаке коњице који је овековечен

у чувеној Тенисоновој поеми. Колера је у великој мери пореметила француске припреме за опсаду

Севастопоља док је снажна олуја која се догодила 14. новембра 1854. године потопила скоро

тридесет бродова заједно са њиховим непроцењивим теретом. Скандалозни третман рањених

војника током јаке зиме која је уследила, а са којим је јавност на западу упозната преко ратних

дописника, инспирисао је рад Флоренс Најтингејл и увођење модерних метода неге рањеника.

Иако својевремено признат, рад „црне Флоранс Најтингејл― Мери Секол је остао у сенци њене

беле супарнице и тек недавно је поново прихваћен од стране званичне историје. Кримски рат је

такође по први пут афирмисао тактичку употребу железнице.Енглеска и Француска реше да се

заузму за Турску и Русији објаве рат, а њима се временом придружи и Сардинија. Први министар

сардински Кавур учини ово зато, да би стекао наклоност Енглеске и Француске и да би отуда

извукао какву корист за своју отаџбину. Овај је рат био омиљен на Западу, јер се Русије бојаху,

гледајући у њој противницу новога поретка. Спасав Аустрију од Мађара и помогав јој да се

Пруска заустави од тежњи немачкога уједињења, Никола је први рачунао на верност бечке владе,

али се Аустрија реши, по Шварценберговим речима, да задиви свет својом незахвалношћу, те

према Русији заузе непријатељски положај, а и у Пруској, кивној на рускога цара због спречавања

немачкога уједињења под њеном превлашћу, основа се дворска странка с тежњом да се Русији

објави рат. Пославши морнарице у све руске воде, савезници сједине најглавније своје силе у

Црном мору и једанаест месеца опсађиваху јуначки брањени Севастопољ. У ово време умре

Никола I, а после пада Севастопоља нови цар Александар II Ослободитељ (1856-81), да би

прекратио бескорисно крвопролиће, приста на закључење мира. По париском миру (1856), где уз

велике силе учествоваше и Сардинија, Русија би лишена већега дела Бесарабије и права да држи

морнарицу у Црном мору, што је решено и за Турску, а мореузи бише затворени и за ратне лађе

свих народа. При том је Русији одузета заштита васалних кнежевина турских, Влашке и

Молдавске, које сустављене под заштиту свих сила. Француска превласт. — Последица је

кримскога рата уздизање међународнога значаја Француске и привремено слабљење Русије када

су првих првих година владе Александра II извођене унутрашње поправке: уништавање

власничких права над мужицима, због чега он и доби назив Ослободитеља, поправке судства,

финансија и училишта, подизање саобраћајних средстава итд. Понашање Аустрије и Пруске у

кримском рату показа да њихов савез с Русијом више не постоји, а дотле је, међутим, од ових

држава зависио међународни положај. Од пада Наполеона I Русија заузе први положај у Европи,

особито после фебруарске револуције, и њена се војска сматрала непобедном. Сада превласт пређе

на Француску, у чијој се престоници саста конгрес после кримскога рата и којем је Француз

председавао. У Париз почну долазити поједини владаоци, а о новој години, приликом пријема тако

званога дипломатскога тела, Наполеон је саопштавао своје државне смерове, о којима водише

озбиљна рачуна и други дворови и јавно мњење. Овака је француска улога ласкала народном

славољубљу, те многи Французи заједно са својим царем беху уверени: како је њихова отаџбина

позвана да руководи судбином свих народа. При том је Наполеон III лично испољавао сво]е

омиљено начело народности, којем Аустрија бејаше главни противник. Међутим, он је и

непосредно и посредно помагао њене непријатеље, Сардинију и Пруску, које су биле носиоци

тежње својих народа.

32. Париски конгрес 1856 књига

33. Источно питање 1875-1878

39. Енглеска 1848-1878

40. Гледстон књига

41. Дизраели

Бенџамин Дизраели, први ерл од Беконсфилда (21. децембар 1804 – 19. април 1881) је био

британски конзервативни државник и књижевник. Био је члан разних британских влада током три

деценије а у два наврата премијер, први јеврејског порекла (мада је Дизраели крштен у

англиканској цркви када је имао 13 година). Међу његове највеће политичке успехе убраја се

стварање модерне конзервативне странке након поделе око Закона о кукурузу 1846. године.Иако је

био водећа личност протекционистичког крила Конзервативне странке Дизраелијеви односи са

другим лидерима партије, нарочито са лордом Дербијем, били су често напети. Њихова политичка

мишљења приближила су се тек 1850-их година. Од 1852. године Дизраелијева каријера је

обележена ривалитетом са Вилијамом Гледстоном који је настојао да постане вођа Либералне

странке. У овом сукобу велики значај за Дизраелија је имала подршка коју му је пружила краљица

Викторија која није била наклоњена Гледстону од његовог првог премијерског мандата 1870-их

година. Године 1876. Дизраели је ушао у друштво британских перова као ерл од Беконсфолда.

Дизраели је био члан Доњег дома Британског парламента готово 40 година.Пре и током политичке

каријере Дизраели је био познат и као књижевни стваралац и значајна фигура однашњег

британског друштва. Ипак његови романи се не убрајају у класике викторијанске књижевности.

Углавном је писао романсе као што су Сибил и Вивијан Греј.

42. Аустро-Угарска 1867-1914

Аустроугарска (нем. Österreich-Ungarn, мађ. Osztrák–Magyar Monarchia), позната и као Двојна

монархија и Дунавска монархија (на немачком говорном подручју и као k.u.k. (нем. Kaiser und

König, цар и краљ), била је држава која је постојала у Европи између 8. јуна 1867. и 31. октобра

1918. године.Дотадашње Аустријско царство (Хабзбуршка монархија) трансформисано је 1867.

године у Аустроугарску, да би се тиме задовољиле тежње Мађара за аутономијом. Тиме је

практично власт у држави подељена између Немаца и Мађара, који су при том чинили мањи део

становништва монархије. Политичке тежње словенских народа, Румуна и Италијана, који су

чинили већи део становништва монархије, нису биле уважене. После војног пораза у Првом

светском рату, 1918, Аустроугарска је расформирана, а на њеној територији је формирано

неколико држава наследница: Аустрија, Мађарска, Чехословачка, Краљевина Срба Хрвата и

Словенаца и Пољска, а делови су припојени већ постојећим државама: Италији и Румунији. У

административном смислу, Аустроугарска се делила на аустријски и угарски део монархије. После

анексије Босне и Херцеговине, 1908. године, Босна и Херцеговина је постала територија са

посебним статусом у оквиру Аустроугарске и налазила се под заједничком управом оба дела

монархије. Земљом је до смрти (1916) владао стари цар Франц Јозеф I, а до распада државе

званични монарх био је и последњи владар из владарске куће Хабзбурга - Карл I. Аустријски део

монархије чиниле су следеће покрајине:Буковина, главни град Черновиц (Чернивци),Галиција,

главни град Лемберг,Шлезија, гл. град Тропау,Чешка (Бохемија), гл. град Праг,Моравска, гл. град

Брин (Брно),Доња Аустрија, гл. град Беч,Горња Аустрија, гл. град Линц,Форарлберг, гл. град

Брегенц,Тирол, гл. град Инсбрук,Салцбург, главни град Салцбург,Корушка, гл. град

Клагенфурт,Штајерска, гл. град Грац,Крањска, гл. град Лајбах (Љубљана),Приморска, гл. град

Триест (Трст),Далмација, гл. град Зара (Задар).Угарски део монархије чиниле су ужа

Угарска,Хрватска и Славонија,Ријека.

43. Прва и друга Мароканска криза 1906,1911

Прва мароканска криза (такође позната као и Тангерска криза) се односи на међународну кризу

око колонијалног статуса Марока која је трајала између марта 1905. и маја 1906. године.Криза је

избила због посете немачког цара Вилхелма II Тангеру 31. марта 1905. Цар је изнео неколико

опаски у корист независности Марока, што је био изазов француском утицају у Мароку.

Француски утицај у Мароку је потврдила Велика Британија (путем Срдачне антанте) и Шпанија

1904, што је Немачка видела као ударац њеним интересима и предузела је дипломатске акције да

га оспори, па је немачка влада је тражила пан-европску конференцију. Провокација Вилхелма II се

може сматрати као испитивање снаге Срдачне антанте.Говор је окренуо француску јавност против

Немачке, и уз британску подршку, француски министар спољних послова Теофил Делкасе је

заузео изазивајући став. Криза је свој врхунац имала половином јуна, када је Делкасеа сменио

премијер Морис Ровије. Али до јула Немачка је постала усамљена и Француска се сложила око

конференције којом би се решила криза. И Француска и Немачка су задржали своје ставове до

конференције; Немачка је мобилизирала резервне јединице крајем децембра, а Француска је

јануара 1906. послала војску на границу.Конференција у Алгесирасу, која је сазвана да би се

решио неспоразум, је трајала од 16. јануара до 7. априла 1906. Од 13 држава које су учествовале на

конференцији, Немачка је једину подршку нашла у Аустро-Угарској. Француска је имала подршку

Велике Британије, Русије, Италије, Шпаније и Сједињених Држава. Немци су на крају прихватили

споразум који је потписан 31. маја 1906, по ком је Француска увела неке унутрашње промене у

Мароку, али је задржала контролу над кључним подручјима. Заузврат је Немцима припао део

Француског Конга.Иако је конференција у Алесирасу привремено решила Прву мароканску кризу,

настављено немачко незадовољство око стања у Мароку је довело до Друге мароканске кризе

1911. и погоршања међународних односа који ће на крају довести до Првог светског рата. Друга

мароканска криза (Агадирска криза или Пантеров скок) се десила 1911. године као последица

систематског економског искоришћавања Марока. 1911. године мароканска племена су се

побунила против Француза и Султана. Французи су одговорили војном интервенцијом. На то су

Немци узвратили и шаљу своју топовњачу СМС Пантеру у луку Агадир и траже од Француза да

им предају Мароко или неки други град у Африци.Криза је решена Фесовским миром потписаним

30. марта 1912. године којим се Султан Абделхафид одрекао суверенитена над Мароком, чиме је

држава постала француски протекторат. Заузврат Француска је дала Немачкој погранични део

Конга.

44. Тројни споразум и Срдачна антанта 1904

45. Србија 1903-1914

46. Анексиона криза 1908

Анексиона криза (1908-1909) (у страној литератури позната и као Босанска криза) је уследила

након анексије Босне и Херцеговине Аустро-Угарској, извршене прогласом цара Франца Јозефа 7.

октобра 1908. године. Као непосредан повод послужила јој Младотурска револуција, изведена у

љето 1908.5. октобра 1908. је Бугарска прогласила независност, а већ сљедећег дана, 6. октобра

Аустроугарска објављује да анексира Босну и Херцеговину. У овај догађај су, посредно или

непосредно, биле укључене Русија, Османско царство, Француска, Велика Британија, Италија,

Србија, Црна Гора и Њемачка. Актом анексије, изведеним без претходног споразума са великим

силама, које су јој на Берлинском конгресу дале мандат за окупацију Босну и Херцеговине,

Аустро-Угарска је извршила очигледну повреду међународних уговора и изазвала живе протесте у

Европи, утолико више што се у исто вријеме, и у споразуму са њом, Бугарска прогласила за

независну.Представници православних и муслиманских народних организација дали су онда у

Будимпешти (11. октобра) изјаву да је анексија извршена без питања и против воље становништва

и упутили су посебну делегацију у европске престонице да ту изјаву стави до знања великим

силама.У Србији је анексија изазвала велико узбуђење, јер се осјећало да се Аустрија тиме

учвршћује на Балкану, да дубоко погађа националну будућност српства и да жели да пресијече све

наде у будућност велике самосталне српске државе. Срби су се ријешили на крупне жртве;

протестовали су у свим престоницама, створили Народну одбрану са циљем да смири партијске

страсти и прикупи добровољце за евентуалне борбе, и образовали (24. фебруара 1909)

концентрациону владу под председништвом Стојана Новаковића.Под притиском општег

нерасположења у Европи, у жељи да спору одузме европски карактер, Аустрија је са Османским

царством склопила споразум (26. фебруара), платила јој одштету од 2,5 милиона и почела

припреме да силом угуши српске протесте, прије но што дође до конференције великих сила, коју

је предлагала Русија. Руско посредовање спријечила Њемачка пријетњом у Петрограду, због чега

је Србија морала да се покори, али посредовањем Енглеске ослобођена исувише понижавајуће

изјаве коју је тражила бечка влада. Умјесто ње (31. марта 1909) дала другу изјаву да: нова

ситуација створена у Босни и Херцеговини не задире у Србијина права. Аустро-Угарска том

изјавом добила задовољење и сматрала се побједницом, али уствари изгубила. Анексијом Босне и

Херцеговине српско питање добило је европски карактер, јер је у цијелом свијету остао утисак да

је Аустро-Угарска извела незаконити акт и да му је као праву аргументацију дала само силу.

Поред Србије била је увријеђена и Русија. За Србију овај удар био је од користи: упозорио је на

блиску опасност, ставио крупна национална питања изнад партијских, извео концентрацију

народних снага и изазвао јачање национализма и националне солидарности.Ова криза је на неко

вријеме пореметила односе између Аустроугарске и Русије. Такође, ова криза се сматра уводом у

Први свјетски рат. Берлинским споразумом из априла 1909. ова криза се завршава.

47. Балкански ратови Бонус скрипта

48. Први светски рат

Битка код Вердана

Верденска битка је била најдужа и једна од најзначајнијих и најкрвавијих битака Првога светскога

рата на Западном фронту. Одвијала се од 21. фебруара до 19. децембра 1916. у околини Вердена

између Француске и Немачке војске. У бици је погинуло око 250.000 војника, а око 500.000 је

рањено. Играо је значајну улогу у обрани подручја због стратешког положаја на реци Меза

(Meuse). Хунски вођа Атила никако није успео да заузме град. Приликом поделе Франачке 843.

Верденским споразумом, Верден је постао део Светог римског царства. Вестфалским миром из

1648. Верден је припао Француској. Верден је играо значајну улогу током Француско-пруског рата

1870. Представљао је заштиту од немачких напада дуж источне границе Француске, па је између

Вердена и Тула изграђена јака утврђена линија. Верден је штитио северни пролаз према низијама

Шампање и на тај начин прилазе Паризу. Током 1914. Верден је одолевао немачким нападима.

Утврђења су издржала нападе и најтеже артиљерије попут "Дебеле Берте". Гарнизон се налазио у

цитадели изграђеној у 17. веку. До краја 19. века изграђен је подземни комплекс, који је служио

као радиона, арсенал, болница и касарна за војску. Немци нису успели да победе брзо, одмах на

почетку рата, како је било предвиђено Шлифеновим планом. Због тога се рат претворио у

рововски рат, у коме ниједна страна није остваривала продоре. Током 1915. било је покушаја

продора. Немци су покушали код Ипра у Другој бици код Ипра. Британци су покушали код Нев

Шапел, а Французи у Шампањи. Сви ти покушаји су пропали, а завршили су огромним бројем

жртава. Немачки начелник генералштаба Ерих фон Фалкенхајн је веровао да се Французи могу

победити ако им се нанесу страшно велики губици, иако није веровао да је продор могућ.

Планирао је напад на позиције са којих се Французи нису могли повући и због стратешких разлога

и због националног поноса. На тај начин је намеравао да наметне битку исцрпљења, битку до

уништења. За ту сврху је одабран Верден, који је био стратешки веома важно место, јер је чувао

пролаз према Паризу. У одабирању места напада Фалкенхајн је тражио место које је било повољно

за Немце. Верден је био изолован са три стране. Везе Вердена са француском позадином су биле

доста лоше. Немачка железница је била удаљена само 20 километара, док су Французи морали

допремати снабдевање једним путем. Фалкенхајн је очекивао да ће Французи фанатички улазити у

смртну замку. Фалкенхајн је писао кајзеру да не намерава класичну војну победу, него планира

Верден као средство за уништење француске армије. Ипак постоје поједини научници који

сматрају да Фалкенхајн није замислио Верден као битку у којој ће масивним покољем исцрпити

француску војску, него да је накнадним мемоарима оправдавао своје намере. Верден је био јако

лоше брањен, јер је артиљерија била уклоњена са локалних тврђава, али добри обавештајни

подаци и лоше време, које је одгодило немачки напад омогућили су Французима да допреме на

брзину две дивизије у Верден. Битка је почела 21. фебруара 1916. бомбардовањем које је трајало 9

сати. Испаљено је милион граната из 1.200 топова на 40 километара дугом фронту. После тога је

уследио напад 3 армијска корпуса (3., 7. и 18. немачки армијски корпус). Немци су користили по

први пут бацаче пламена да би се очистили француски ровови. До 23. фебруара Немци су

напредовали 5 километара и заузели су Боа де Коре(Bois des Caures ) и потиснули су Французе.

Тек после тога је француска команда схватила озбиљност напада. Друга линија обране и 30.

француски корпус су замало страдали 24. фебруара, али спасава их долазак 20. корпуса.

Новопристигла војска је одмах убачена у борбу. То вече начелник француског генералштаба

генерал де Кастелно саветовао је Жозефу Жофру да пошаље француску 2. армију под Петеновом

командом на Верден. Немци су успели 25. фебруара да освоје кључно француско утврђење

тврђаву Дуомон. Кастено је поставио генерала Филипа Петена за команданта Верденског подручја

и наредио је француској 2. армији да се укључи у битку. Немачки напад је успорен у селу Дуомон

одлучном обраном француске 33. пешадијске регименте и великим падањем снега. То је дало

Французима времена да допреме 23.000 тона муниције и да добију 90.000 нових војника на

Верденском бојном пољу.Као и у толико других офанзива на Западном фронту Немци су током

напредовања изгубили артиљеријску заштиту. Пошто се бојно поље непрекидним бомбардовањем

претворило у гомиле муља било је јако тешко покретати артиљерију. Напредак је осим тога Немце

довео у домет француске артиљерије на западној обали Мезе. Свако ново напредовање немачке

војске постајало је скупље, поготово што су јединице немачке 5. армије нападале у валовима

према југу дуж источне обале реке. Били би покошени са бока Петеновим топовима са западне

стране. Када су коначно заузели село Дуомон 2. марта 1916. потпуно су уништене 4 немачке

регименте. Пошто нису могли да напредују фронтално, Немци су покушали бочно. Напали су брдо

Ле Мор Ом 6. марта и тврђаву Во 8. марта. За три месеца тешког ратовања Немци су заузели

насеља Кумијер и Шатанкур западно од Вердена, а тврђава Во се предала 2. јуна 1916. Губици су

били изузетно велики на обе стране. Петен је покушао да сачува своју војску остајући у

обрамбеној позицији, али он је смењен 1. маја и замењен Робером Нивелом, који је био више

оријентисан на нападе. Немачки следећи циљ је био тврђава Сувиј. Немци су 22. јуна 1916.

употребили бојни отров фозген, а следећи дан напали су са 60.000 војника, освајајући батерију у

Тијомону и село Флери. Међутим нису успели да освоје тврђаву Сувиј. Борбе око њега наставиле

су се до 6. септембра. Почетак битке на Соми 1. јула 1916. присилио је Немце да повуку део

артиљерије на Сому да би се супроставили енглеско-француској офанзиви на северу.До јесени

немачка војска је била исцрпљена, а Ерих фон Фалкенхајн је смењен, а начелник генералштаба је

постао Паул фон Хинденбург заједно са Ерихом Лудендорфом. Французи су започели

контраофанзивом 21. октобра 1916. Тврђава Дуомон је гађана новим топовима од 400 mm, па су је

Французи освојили 24. октобра. Немци су 2. новембра изгубили тврђаву Во и повлачили су се.

Коначна француска офанзива започела је 11. децембра и одбацила је Немце на полазне положаје.

За Централне силе је било кључно да непријатељу нанесу много више губитака, него што

непријатељ њима нанесе. У Верденској бици Француска је имала веће губитке, али није то било у

размери 2:1 како су се Немци надали, иако је немачка армија била бројнија од француске у тој

бици. Француски губици су били огромни. француски маршал Петен је инсистирао на ротацији

војске, која се бори код Вердена. Таквом ротацијом 70% француске армије имало је прилику да се

упозна са ужасом вердена. Верденска битка је позната као "Верденска млин за месо" или као

"Мезин млин", а постала је симбол француске одлучности. Успеси система фиксног утврђивања

довели су касније до усвајања Мажиноове линије као метода француске обране између два светска

рата.

Битка код Соме (бонус скрипта)

Највећа битка Првог светског рата, битка за Сому имала је више од милион зараћених војника

избачених из строја. Британске и француске снаге су покушале да се пробију кроз немачке линије

које су се протезале дуж 40 km дугачког фронта који је ишао северно и јужно од реке Соме у

северној Француској. Један од циљева ове битке био је да одвуче немачке снаге из битке за Верден

или попусти њихов притисак (циљ који је на крају и био испуњен); али, на крају су губици ове

битке премашили губитке битке за Верден.Сећање на битку се највише везује за њен први дан, 1.

јул 1916. године, у којем је из строја британске армије избачено 57.470 војника, од којих је било

19.240 убијених или умрлих од последица рањавања. До данас је ово дан са највећим губицима у

историји британске армије.Иако је у британском памћењу, Битка на Соми остала у стравичном

сећању, она је такође била страховит ударац за немачку војску; један официр је описао битку

познатим ријечима као "муљевити гроб њемачке копнене војске". Током битке на Соми, британске

снаге су научиле пуно лекција о модерном ратовању, док су њемачке снаге претрпјеле

ненадокнадиве губитке. Званични британски историчар, Сер Џејмс Едмондс, је изјавио да "није

превише тврдити да су темељи завршне побједе на западном фронту постављени током битке на

Соми године 1916."Цивилно становништво у Британији је по први пут видјело ужасе модерног

рата са издањем пропагандног филма, Битка на Соми који је користио снимке првог дана битке.

Савезничка стратегија за 1916. годину је већином дефинисана током конференције у Шантилу 6.

децембра, 1915. када је одлучено да се изврше симултане офанзиве са руске стране на истоку,

Италијана на Алпама, и комбинованих англо-француских снага за западном фронту, које су имале

за циљ напад на централне силе са свих страна.Током краја децембра мјесеца 1915, генерал Даглас

Хејг је замијенио генерала Џона Френча као главног команданта британских експедиционих снага

(енг. British Expeditionary Force - BEF ) Хејг је фаворизирао британску офанзиву у Фландерсу; због

тога што је то подручје било близу линије опскрбе самих британских експедиционих снага преко

енглеског канала, и имала је за циљ да одбаци њемачке снаге од сјеверно морске обале Белгије, са

које су њемачке подморнице била пријетња Британији. Ипак, мада није било званичног договора,

британске снаге су биле млађи партнер на западном фронту и требале су да се прилагођавају

француској политици. У јануару 1916, француски командант, генерал Жозеф Жофр, се сложио да

BEF начини главни напор у Фландрији, али након каснијих расправа у фебруару, одлука је

преиначена у комбиновану офанзиву у којој би се француска и британска армија среле са

супротних страна реке Соме у Пикардији.Планови за заједничку офанзиву на Соми једва да су

почели да се реализују, када су Немци започели битку за Верден 21. фебруара, 1916. Након што су

се Французи посветили одбрани Вердена, њихова могућност да се држе своје договорене улоге

током планиране офанзиве је нестала, и цијели терет се пребацио на британске снаге. Како су

борбе код Вердена потрајале, циљ офанзиве на Соми се промијенио од задавања одлучујућег

ударца њемачкој, на олакшавање притиска на француску армију.У 1916. години, британској

армији у Француској опасно је недостајало искуство у ратовању. Почетна Британска редовна

армија, снаге шест дивизија на почетку рата, је била ефективно уништена у биткама 1914. и 1915.

године. Већину британске армије су сад чинили добровољци из Територијалних снага и нова

армија лорда Хорациа Кичнера која се почела формирати августа 1914. Проширење армије је

захтијевало генерале за старије командире, тако да је промоција ишла запрепашћујућом брзином, и

није увијек одражавала стварну способност. Чак и сам Хејг је ушао у Први светски рат као

командир британског првог корпуса, прије него што је командовао британском првом армијом,

затим експедиционе снаге у Француској, ефективно групу армија, сацињену од четири армије

(убрзо пет) састављене од укупно 60 дивизија. Средином 1916. године, Фокер Скоурџ је био

завршен Краљевски Летачки Корпус је успоставио ваздушну доминацију изнад фронта Соме.

Овдје је британско ратно ваздухопловство је имало 10 ескадрила са 185 авиона против њемачке

снаге од 129 авиона. Снаге Британаца су водиле агресивну офензивну политику која им је

омогућила да врше корекцију атриљеријске ватре, уз помоћ авиона или балона, док су

истовремено спречавали њемачке снаге да саме спроводе исто. Та се ситуација задржала до

септембра када су Нијемци увели у битку нове авионе, и баланс снага се опет промијенио у корист

њемачких снага. Првом дану битке је претходило седам дана припремне артиљеријске ватре у

којој су британске снаге испалиле преко 1.5 милиона граната. Десет тунела напуњених минама је

такође ископано испод њемачких линија фронта и утврђених тачака. Трии највећа тунела су

садржавала око двадесет тона експлозива.У напад је требало да крене тринаест британских

дивизија (11 из IV британске армије и два из III британске армије) северно од реке Соме и шест

дивизија VI француске армије са јужне стране реке. Са друге стране налазила се II немачка армија

под командом генерала Фрица фон Белофа (Fritz von Below). Осовина напретка била је

усредсређена на стари римски друм који је ишао од Албера према западу до Бапома, места

удаљеног 19 километара североисточно.Тренутак напада у бици за Сому је био 07:30, 1. јул 1916.

године. Десет минута пре тога, у 07:20, тунел са минама, Хоуторн Риџ утврђења, је дигнут у

ваздух. Осам минута касније остатак тунела са минама је такође детониран (изузев минираног

тунела на Касино Поинту, због кашњења). У самом тренутку напада завладала је кратка тишина,

док је артиљерија усмеравала своје цеви ради отварања ватре на следећу линију циљева. Када је

артиљеријска ватра почела опет, официри су дунули у пиштаљке позивајући први талас пешадије

да изађе из ровова. Пешадија је била натоварена са 32 килограма опреме. У неким случајевима је

издата наредба да се формирају таласи и да се ходајући напредује према циљевима. на осталим

деловима фронта јединице су испузале у простор између ровова ("ничија земља") раније, те су

могли да нападну предње немачке ровове оног тренутка кад је паљба престала. Упркос жестоком

бомбардовању, велики број немачких бранилаца је преживео, заштићен у дубоко укопаним

заклонима, и они су упели да нанесу велике губитке рањивој пешадији у нападу.Северно од

Алберт-Бапом друма, Британци су доживели неуспех у нападу. На неколико места упали су у

немачки фронтални рововски систем, или чак линију одржавања, али било их је мало да би се ту

одржали у немачком контранападу. Како се немачка артиљеријска ватра се усмерила на подручје

ничије земље, постало је немогуће да се појачање пробије до њих или да се врате. Комуникације су

биле јако лоше и команданти нису често знали како се развија битка. Погрешан извештај да је 29.

дивизија успела на Бомон Хамелу узроковао је да се резервној бригади нареди да иде напред да их

подржи. Прва Њуфаундланд пуковнија, величине батаљона, није могла да дође до предњих ровова,

тако да је напредовала из резервних ровова. Већина батаљона је нестало пре него што су прешли

линију фронта и имали су 91% жртава. Од 801 војника само 67 се вратило неповређаено.Британски

напредак са стране Албер-Бапом друма такође је био неуспешан, иако су експлодирале две мине

на Ла Буаселу. Други трагичан напредак доживела је Танесајд ирска бригада 34. дивизије, која је

кренула једну миљу од немачке фронталне линије. Могла је јасно видети немачка митраљеска

гнезда. Били су збрисани пре него што су успели да стигну до својих предњих ровова.На сектору

јужно од друма, француске дивизије су имале више успеха. Ту је немачка обрана била релативно

слаба. Осим тога француска артиљерија, која је била бројнија и искуснија од британске била је

јако ефикасна. Од града Монтобана до реке Соме остварили су све циљеве првог дана. Иако је

француски XX корпус требао да има само улогу подршке у том сектору, они су заправо

предводили. Јужно од Соме, француска војска се исто добро показала, изнад зацртаних циљева.

Први колонијални корпус кренуо је из својих ровова у 9:30 као део плана да се заварају Немци, да

имају лажни осећај сигурности. Та варка је била успешна, тако да су успешно напредовали на томе

делз фронта. За једна сат они су заузели Фај, Домпјер, Бекинкор и успоставили су упориште на

Флако платоу. Цела немачка прва линија је била у француским рукама. До 11:00 успели су да

заузму и другу линију означену са Асевилером, Хербекуром и Фејером. Десно од колонијалног

корпуса напао је и XXXV корпус у 9:30, али пошто је имао само једну дивизију напред напредовао

је много мање. Ипак сви циљеви првога дана били су остварени. Немачки први ровови били су

потпуно уништени. На северној обали Французи су напредовали 1500 метара, а на јужној 2

километра. Главни кривац за за овакав крах је британска артиљерија, која није била способна да

пресече немачку бодљикаву жицу како треба, а ни да развали немачке укопане положаје, нити да

ућутка немачке и митраљезе. Још један важан разлог дебакла била је брзина кретања британског

артиљеријског баража, за којим је британска пешадија наступала: било је предвиђено да пљусак

граната сузбије немачку одбрану тако да пешадија безбедно прође кроз прву, а затим и кроз другу

линију немачке одбране. Међутим, бараж је одмицао напред знатно брже но што је пешадија

могла да трчи. Ово је Немцима дало времена да изађу из својих дубоко укопаних склоништа, да се

распореде по рововима, и да пушкама и митраљезима измасакрирају Британце који још нису

стигли до немачких ровова. Овај немачки извештај указује на који начин је британски напад

пропао 1. јула 1916. г. и, истовремено, како су немачки браниоци искористили кратере од граната

као заклон од евентуалне настављене артиљеријске ватре. Поред тога, Немци су установили да

британски систем напада у таласима нуди одличну мету њиховим топовима, митраљезима и

пушкама. Па ипак, Французи су у том истом нападу, само нешто јужније, прошли далеко боље:

толико боље да су, заправо освојили, све своје зацртане циљеве, док су Британци запосели нешто

терена само на свом десном, јужном крулу. Британци су имали 4000 мртвих војника по дивизији, а

Французи само по 450. Овакав огроман диспаритет се може објаснити само тиме да су Французи

били вишеструко јачи са артиљеријом; нпр., јужно од Соме гађали су из 85 тешких батерија,

против само 8 немачких тешких батерија. Осим тога, Французи су нешто већ били научили на

Вердену (фр. Verdun), наиме да треба форсирати своју ватрену силу а не гурати уместо ње живу

силу; па, ако је рецимо код неког села, као што је то било село Курлу, отпор био јак, они нису

траћили своје животе у контиураним нападима нападима на исто место, него су прво артиљеријом

дословно разбуцали читаво село, па тек онда полазили у још један напад. Слично томе, Французи

су претрчавали напред у малим групама, од заклона до заклона, све време покривани јаком

ватреном подршком својих снага, а нису устајали да пешаче напред постројени у линију, као

Британци. Поред тога, пустили су Британце да истрче први и так кад су Немци на британском

сектору убацили резерве, два сата касније су напали; најзад, имали су равнији терен, а не, као

Британци, серију брежуљака и гребена испред себе. Артиљерија је, међутим, стварно пресудила у

корист Француза.После таквог 1. јула, и Британци и Французи су наставили да нападају, али то су

биле углавном офанзиве малих размера; трошило се људство, освајао се терен, али никада

напредовање није било брже но што би Немци успевали да ископају још многе следеће и даље

линије рововске одбране. У новембру 1916. г. савезничка кампања на Соми је била заустављена, а

до тог тренутка Британци су на том ратишту имали око 420000 мртвих и рањених, Французи око

200000, а Немци око 500000.

Битка код Марне

Прва битка на Марни је битка током Првог светског рата, која се дешавала од 5. септембра 1914.

до 12. септембра 1914. У бици су француска и британска војска победиле немачку војску. Битка на

Марни је представљала велику прекретницу на почетку Првог светског рата. До краја августа

1914. снаге Антанте су се повлачиле на Западном фронту према Паризу. Две немачке армије су се

пробијале кроз Француску. Пад Париза је изгледао готово неминован, али савезници су успели да

постигну стратешку победу на реци Марни. Током немачког напада на Француску британска

војска је имала велики број жртава. Командант британских експедиционих снага Џон Френч

кривио је француску страну за тешке губитке и за некординисана повлачења. Посебно је кривио

команданта француске пете армије генерала Ланрезака да се није упуштао у борбе и да није

најављивао повлачења. Погоршали су се односи између француских и британских команданата.

Маршал Џон Френч је намеравао да повуче британску војску са фронта да се одморе и

реорганизују. Међутим француски главнокомандујући Жозеф Жофр је наговорио британског

министра рата лорда Хорација Киченера да интервенише. Киченер је пренео Френчу поруку да би

повлачење британске војске било катастрофално и за Француску и за Велику Британију. Маршал

Џон Френч је пристао да његова војска остане на фронту док год није угрожена са бока

француским повлачењима.Како су се немачка прва и друга армија приближавале Паризу, почели

су скретати југоисточно према Паризу, излажући своја десна крила савезницима. До 3. септембра

Жозеф Жофр је уочио немачку тактичку грешку и брзо је направио план да заустави француско и

британско повлачење и да нападне Немце дуж целе линије фронта. Британска војска и француска

шеста армија су добиле задатак да нападају изложено десно крило немачке прве армије. Жозеф

Жофр се лично срео са Џоном Френчом и добио од њега уверавања да ће Британци учествовати у

нападу. Напад је требао почети ујутро 6. септембра. Међутим командант немачке прве армије

генерал Александар фон Клук приметио је присуство савезничких снага 5. септембра и започео је

окретати своју армију према западу. Битка је започела 5. септембра поподне, када је француска

шеста армија дошла у контакт са претходницом немачке прве армије. Александар фон Клук је

током окретања своје армије према западу отворио 50 километара широку рупу у немачким

линијама, између немачке прве армије и немачке друге армије. Немачком другом армијом је

командовао опрезни генерал Карл фон Билов, а армија се налазила лево од немачке прве армије.

Савезнички извиђачки авиони су открили постојање рупе у немачким линијама и о томе су

обавестили команданте на терену. Савезници су били спремни да искористе постојање рупе у

немачким линијама. Због тога су послали трупе из британског експедиционог корпуса, да се

прикључе француској петој армији у пролажењу кроз насталу рупу у немачким линијама. Пета

француска армија је требала истовремено да напада немачку другу армију. Ипак Немци су били

близу тога да постигну победу и да пробију линије француске шесте армије између 6. септембра и

8. септембра. Француску шесту армију је спасио 7. септембра долазак 6.000 резервиста помоћу 600

таксија из Париза. Већ 8. септембра Франше д' Епере је са својом петом армијом извео изненадни

напад на немачку другу армију и тиме још више проширио рупу између немачке прве и друге

армије. Франше д' Епере је дошао на место команданта пете армије непосредно пред битку.

Заменио је генерала Ланрезака. Већ 9. септембра је изгледало као да ће немачка прва и друга

армија бити потпуно опкољене и уништене. Генерал фон Молтке је претрпио нервни слом када је

чуо о тој опасности. Његови подређени су преузели команду и наредили су повлачење до реке Ене

да би се ту војска регруписала. Французи и Британци су гањали немачке снаге у повлачењу, али

брзина савезничког напредовања била је доста спора, само 19 километара на дан. Немачка војска

се зауставила након 65 километра повлачења, на месту северно од реке Ене. Ту су се укопали и

припремили ровове, који ће трајати неколико година. Немачко повлачење између 9. септембра и

13. септембра представљало је напуштање Шлифеновог плана. Хелмут фон Молтке Млађи је

наводно тада известио немачког цара да су Немци изгубили рат. После те битке обе стране су се

укопале и уследило је 4 године углавном рововског ратовања. Рат је ушао у стајаћу фазу после

савезничке победе у бици на Марни. Био је то први велики сукоб и један од најважнијих догађаја

рата. Немачко повлачење означило је да пропада немачка нада у брзу победу на западу

Шлифеновим планом. Немачка се надала брзој победи на западу, после чега би се обрачунала са

Русијом на истоку. Уместо тога морала се борити на два фронта. Битка код Марне била је прва

велика битка у којој се показала одлучна улога извиђачких авиона у откривању слабих тачака у

немачким линијама, што је омогућило савезницима да то војно искористе. Прва битка на Марни

памти се по 600 париских таксија, углавном Реноа, који су превезли 6.000 француских резервиста.

Улога тих резервиста традиционално се описује као кључна у заустављању немачког продора

против француске шесте армије. Постоје данас и историчари, који сматрају да ти резервисти нису

имали такав значај. У бици на Марни борило се 2 милиона војника, а 500.000 је убијено или

рањено.

Брестлитовски мир 1917

Споразум у Брест-Литовску је био мировни споразум потписан 3. марта 1918. године у Бресту,

Белорусија (ранији назив Брест-Литовск) између Русије и Централних сила, што је означило

излазак Русије из Првог светског рата. Споразум је постао беспредметан практично већ пре краја

исте године, али је значајан као главни, мада ненамерни, допринос независности Финске,

Естоније, Летоније, Литваније и Пољске. Преговори о миру почели су 22. децембра, 1917. године,

недељу дана после закључивања споразума о примирју између Русије и Централних сила, у граду

Брест-Литовску (данас Брест у Белорусији) близу пољске границе. Један од главних преговарача је

био Макс Хофман, командант немачког источног фронта (Oberkommando-Ostfront). Највиши

присутни званичник Турске је био Мехмед Талат паша. Немци су у првом моменту нудили

релативно лаке услове, тражећи независност Пољске и Литваније. Ускоро су преговори запали у

кризу услед захтева бољшевика да се постигне споразум без икаквих територијалних измена или

плаћања, заправо предратни статус кво.Незадовољан због сталних немачких захтева за давањем

територије, Лав Троцки, бољшевички народни комесар за спољне односе и вођа руске делегације,

10. фебруара 1918. године је објавио повлачење Русије са преговора и једнострану објаву прекида

непријатељстава, што се могло окарактерисати као позиција ни мир, ни рат.Оптужен од стране

других бољшевичких вођа за прекорачење овлашћења и излагање Русије опасности инвазије,

Троцки се у неколико наврата бранио наводима да су бољшевици у преговоре заправо ушли са

намером да прикажу свету територијалне аспирације Немачке и изазову побуне радника у

централној Европи зарад одбране нове руске радничке државе. Последице су биле горе од

очекиваних од стране бољшевика. Примирје је прекинуто 18. фебруара, а Централне силе су у

року од две недеље заузели највћи део Украјине, Белорусије и балтичких земаља. Кроз ледом

оковано Балтичко море немачка флота се приближавала престоници Русије, Петрограду. И поред

протеста радника у Немачкој и Аустро-Угарској, то није достигло размере побуне и 3. марта 1918.

године бољшевици су пристали на услове мира много горе од првобитно понуђених. Споразум,

потписан између бољшевичке Русије и свих земаља Централних сила, означио је излазак Русије из

Првог светског рата и тиме постизање једног од највећих бољшевичких циљева. То је, међутим,

учињено под неочекивано понижавајућим условима.Нова руска бољшевичко-комунистичка власт

одрекла се свих претензија и права на Финску, будуће балтичке државе Естонију, Летонију и

Литванију, Пољску, Белорусију, Украјину и (на захтев Талат паше) земље које је Русија освојила у

Руско-турском рату 1877-1878. године (Ардахан, Карс и Батуми).Највећи део ових територија

заправо је предат Немачком царству, а намера је била да то постану делови царства под

различитим зависним краљевима и војводама.Споразум је предвиђао да ће судбину ових

територија одредити Немачка и Аустро-Угарска у сагласности са становништвом ових територија,

што се у пракси свело на постављање немачких владара на новоуспостављене престоле Финске,

Летоније и Литваније. Турска је одмах преузела контролу над теириторијом из

споразума.Споразум је Русији одузео трећину становништва, половину индустрије и девет

десетина рудника угља.Међутим, пораз Немачке у Првом светском рату, означен примирјем 11.

новембра, омогућио је стварну независност Финској, Естонији, Летонији, Литванији и Пољској, а

новопрокламовани монарски морали су да се одрекну престола. Пратећи споразум, потписан у

Берлину 27. августа, 1918., предвиђао је да Русија исплати шест милијарди марака одштете

Немачкој. Споразум је трајао свега осам месеци. Немачка се одрекла споаразума у новембру 1918.

године као један од услова примирја. Турска је прекршила споразум после два месеца извршивши

инвазију на новопрокламовану Демократску Републику Јерменију маја 1918. године. Бољшевичка

влада се такође одрекла споразума по потписивању примирја. У априлу 1922. године, Рапалским

уговором, Немачка је прихватила поништавање споразума и две земље су се договориле да се

одрекну свих територијалних и финансијских обавеза везаних за рат. Пакт Молотов-Рибентроп,

1939. године, у великој мери је поништио све територијалне губитке Русије из Брест-Литовског

споразума.Споразум у Брест-Литовску био је велики губитак територије под контролом

бољшевика. Иако се са губитком Финске и Пољске у начелу унапред рачунало, губитак Украјине и

балтичких земаља створио је две велике базе за анти-бољшевичко деловање у Руском грађанском

рату. Губитак ових територија изазвао је талас анти-бољшевичког расположења и интензивирање

борбе против њих чак и код неких револуционарних снага. Највећи део Украјине повраћен је

1920., али ће остале територије на Балтику и другде остати у анти-бољшевичким рукама до Другог

светског рата.

49. Париска мировна конференција 1919-1920 (бонус скрипта)

Париска мировна конференција 1919. године је била конференција коју су организовали

победници у Првом светском рату како би установили мировне споразуме између Савезника и

поражених Централних сила. Конференција је отворена 18. јануара 1919. године и трајала је до 21.

јануара 1920. године са неколико прекида. Следећи споразуми су постигнути у оквиру Версајског

система безбедности.Немачка (Версајски споразум, 28. јун 1919),Аустрија (Споразум у Сен

Жермену, 10. септембар 1919),Бугарска (Споразум у Неију, 27. новембар 1919),Мађарска

(Тријанонски споразум, 4. јун 1920), иТурска (Споразум у Севру), 10. август 1920; касније

измењен споразумом у Лозани, 24. јула 1923. године.Рапалски споразум (Краљевина СХС и

Краљевина Италија); касније измењен споразумом у Риму, 27. јануара 1924. године.Овде се може

убројити и Споразум Фејсал-Вајцман од 3. јануара 1919. године, везан за Палестину.Ови мировни

споразуми, заједно са решењима Вашингтонске поморске конференције, створили су основе

такозваног Версајског (или Версајско-Вашингтонског) система у међународним односима.

Преуређење Европе и света на основу ових споразума створиће известан број критичних

конфликтних тачака у међународним односима, што ће бити један од узрока Другог светског

рата.Одлука о стварању Лиге народа и одобравање њене повеље такође су догађаји који су се

десили на конференцији.Велика четворка:Дејвид Лојд Џорџ, премијер Британије; Жорж Клемансо,

премијер Француске; Вудро Вилсон, председник САД; и Виторио Орландо, премијер Италије;

били су доминантне политичке и дипломатске фигуре на конференцији. Одредбе које су наметнуте

пораженим земљама биле су заправо резултат њихових разговора. Немачка и њени бивши

савезници нису могли присуствовати конференцији све док услови и детаљи споразума нису били

постигнути. Новостворени РСФСР није био позван да присуствује конференцији.Ирска је послала

представнике у нади да постигне самоопредељење и легитимизира Републику проглашену после

Ускршњнег устанка 1916. године, али са мало успеха. Аустралијски делегати су били Били Хјуз,

премијер и Џозеф Кук, министар морнарице. Главни циљеви су били: репарације, анексија

Немачке Нове Гвинеје и одбијање јапанског предлога о расној једнакости. И поред великих напора

и сцена, Хјуз је морао да прихвати мандат Лиге народа за Нову Гвинеју. Јапанску делегацију

водио је Сајонџи Кимочи, а у њој су били и барон Макино Нобуаки, гроф Чинда Сутеми

(амбасадор у Лондону), Мацуи Кеширо амбасадор у Паризу) и Иџуин Хикокичи (амбасадор у

Риму) и други што је укупно чинило цифру од 64 члана. Ни Хара Такахаши (премијер) ни Јасуја

Учида (министар спољних послова) нису сматрали да су у позицији да напусте Јапан у тако

кратком року после избора. Делегација се фокусирала на два захтева: а) прихватање њиховог

предлога о расној једнакости и б) анексију немачких колонија - Шандонг и пацифичких острва

северно од екватора. Прави вођа делегације био је Макино, углавном услед болести Сајонџија.

Јапан је био незадовољан са резултатима конференције, јер је добио само пола немачких права и

напустили су конференцију. Јапанску претензију ка Шандонгу оспоравали су Кинези. На почетку

рата, 1914. године, јапанске трупе су заузеле територију дату Немачкој 1897. године. Такође су

запосели немачка острва северно од екватора. У току рата, 1917. године Јапан је направио тајни

договор са Британијом, Француском и Италијом у вези анексије ових територија. Јапан се такође

обавезао да подржи британску анексију немачких острва јужно од екватора. И поред генерално

про-кинеског става у Версајском споразуму (на инсистирање САД), Шандонг је предат Јапану,

што је изазвало велике демонстрације (Покрет 4. мај) и коначног кинсеког повлачења са

конференције. Пацифичка острва северно од екватора потпала су под мандат Лиге народа, са

јапанском управом. Пошто председник Вудро Вилсон, главни преговарач САД, није успео да

убеди Лојд Џорџа и Клемансоа да подрже његових 14 тачака, конференција је прешла на питање

стварања Лиге народа. Пошто је постигнут споразум о најважнијим питањима, предлог документа

о Лиги је враћен у САД на одобрење Конгресу. Конгрес се није сложио са чланом 10 који је напад

на било коју чланицу Лиге народа сматрао нападом на све чкланице и од њих захтевао помоћ.

Вилсон се вратио обесхрабрен и пошто није имао политичку подршку иза себе, главни утицај

преузели су Французи и Британци који су инсистирали да Немачка преузме сву и пуну кривицу за

рат. Вилсон се са тиме није слагао. Немачка је била приморана да прихвати пуну кривицу за рат,

да преда све колоније и део територије и да плати 33 милијарде долара одштете. На иницијативу

Вилсона, САД су склопиле засебни мировни споразум са Немачком, који је Конгрес одобрио.

50. Версајски мировни уговор 1919 (бонус скрипта)

Версајски споразум је назив за мировни уговор закључен 28. јуна 1919. у Версају између Антанте

и Немачке. Након Првог светског рата, одржана је Париска конференција мира (од 18. јануара

1919. до 28. јуна 1919. у Паризу) а мировни уговори закључени су са сваком побеђеном државом

посебно. Ово је био један од тих уговора. Како су главне седнице конференције одђаване у

палатама Версаја, усталио се назив: Версајски споразум. Главну реч на тој конференцији имали су

државници великих сила Антанте, а заступано је 27 држава из Антантине коалиције.Вудро Вилсон

s америчком мировном комисијомНемачка је у складу са овим уговором морала признати да је

искључиви кривац за Први светски рат, пристати да се Алзас и Лорен врате Француској, да се у

северном Шлезвигу проведе плебисцит, да се неки погранични градови врате Белгији, да се у

подручју Сара успостави 15-годишња управа Лиге народа и након тога проведе плебисцит о њеној

коначној припадности Немачкој или Француској. Надаље, Немачка је морала признати припајање

пољских подручја новоствореној држави Пољској и признати јој преко коридора излаз на

Балтичко море према луци Гдањск. Немачке колоније и немачка имовина у тим колонијама

припали су највећим делом Великој Британији, а затим Француској, Јапану, Белгији, Португалу,

Јужноафричкој Унији и Аустралији. Немачка је од почетка 1929. године морала платити ратне

одштете у износу од 5 милијарди долара, а остало, што је требало накнадно утврдити, исплатити у

30 година. Осим тога, због штета које је нанела подморничким ратом, Немачка је морала

испоручити победничким државама готову сву своју трговачку морнарицу и за те државе сваке

године производити утврђени број нових бродова. Није смела увозити ни извозити оружје, није

смела имати подморнице, а ради војске могла је држати само 104.000 војника у копненим и 15.000

војника у морнаричким постројењима. Уз поништење пријашњих уговора, Немачка је морала

признати новонастале државе у Европи и обвезати се да неће припојити Аустрију.

51. Сенжерменски мировни уговор 1919(бонус скрипта)

Споразум у Сен Жермену је потписан 10. септембра 1919. године у палати Сен Жермен-ен-Лаје[1]

код Париза (фр. Château de Saint-Germain-en-Laye) између земаља сила Антанте и новоосноване

Републике Аустрије, као припаднице поражених Централних сила. Ово је један од мировних

уговора којима је завршен Први светски рат а који су на Париској конференцији мира (од 18.

јануара 1919. до 28. јуна 1919. у Паризу) закључени су са сваком побеђеном државом

посебно.Према споразуму, којим је регулисан распад Аустро-Угарске, Република Аустрија,

састављена од већине територије на којима су живели говорници немачког језика, је морала да

призна независност Мађарске, Чехословачке, Пољске и Државе Словенаца, Хрвата и Срба. У

споразуму су се регулисале и ратне репарације, којима је Аустрија требала платити ратне

трошкове сила Антанте.

52. Нејски мир 1919 (бонус скрипта)

Нејски мировни уговор је закључем 27. новембра 1919. године у париском предграђу Неј сур Сен

између земаља Антанте, као победничког савеза у Првом светском рату, са једне, и поражене

Бугарске, са друге стране. Ово је један од мировних уговора којима је завршен Први светски рат а

који су на Париској конференцији мира (од 18. јануара 1919. до 28. јуна 1919. у Паризу) закључени

су са сваком побеђеном државом посебно.Међу земљама Антанте налазила се и Краљевина Срба,

Хрвата и Словенаца, а у њено име уговор су потписали Никола Пашић, бивши председник владе,

Анте Трумбић, министар спољних послова, и др Иван Золгер. Са бугарске стране уговор је

потписао Александар Стамболијски, премијер и министар рата.По уговору је поражена Бугарска

имала да преда знатне територије - највећим делом у западној Тракији, коју је прво на управу

преузела Антанта, а затим је предала Грчкој, као и територије око Цариброда и Босилеграда у

Србији и Струмице у Македонији, које предаје Краљевини СХС. Потврђена је припадност јужне

Добруџе Румунији, а Бугарска је уговором формално признала постојање Краљевине СХС.Војна

сила Бугарске редукована је на минимум: дозвољено је држање највише 20 хиљада војника, уз

укидање опште војне обавезе. Прописана је и редукција наоружања, с тим да се знатан део преда

победницима.Прописано је и да Бугарска плати репарације од 2,25 милијарди златних франака,

односно 445 милиона долара. Касније је опроштено око три четвртине ове обавезе. Суседним

земљама је Бугарска требало да преда и нешто стоке, а на име отете стоке током рата. Бугарска је

била обавезана и да врати архиве, уметничке и сличне предмете које је њена администрација отела

у другим земљама.

53. Тријанонски мировни уговор 1920

Тријанонски споразум је закључен 4. јуна 1920. године у палати Тријанон у Версају (Француска),

између земаља Антанте и Мађарске. Ово је један од мировних уговора којима је завршен Први

светски рат, а који су на Париској конференцији мира (од 18. јануара 1919. до 28. јуна 1919. у

Паризу) закључени су са сваком побеђеном државом посебно.По одредбама споразума Мађарска

је изгубила две трећине територије, која је подељена између Аустрије, Чехословачке, Југославије и

Румуније. Споразумом су оружане снаге Мађарске ограничене на 35.000 лако наоружаних војника,

ради одржавања унутрашњег мира.Мађарска често помиње Тријанонски споразум као неправду и

нарочито због Ердеља (Трансилванија) у Румунији, где живи око 1.400.000 Мађара, често има

затегнуте односе са Румунијом. И у данашњем добу мађарска десница (неофашистичка странка

Јобик) позива на ревизију тог споразума.

54. Уговор у Севру 1920(бонус скрипта)

Ugovor iz Sevra je potpisan 10. avgusta 1920. godine u Sevru između zemalja Antante i Otomanskog

carstva (Turske).Ovo je jedan od mirovnih ugovora kojima je završen Prvi svetski rat, a koji su na

Pariskoj mirovnoj konferenciji (od 18. januara 1919. do 28. juna 1919. u Parizu) zaključeni su sa svakom

pobeđenom državom posebno. Ovaj ugovor nije primenjen i nakon Mladoturske revolucije (24. jula

1923), zamenjen je Sporazumom u Lozani.Osmansko carstvo se ovim ugovorom odreklo svih pretenzija

na ne-turska područja. Turska je izgubila 4/5 svoje teritorije, a u Evropi joj je ostao samo Carigrada i uzan

pojas oko moreuza Bosfor i Dardaneli, koji je trebao biti demilitarizovan i stavljen pod upravu Lige

naroda. Grčka je dobila većinu ostrva u Egejskom moru i istočnu Trakija, ukl. grad Smirnu (Izmir), a

sultan je osim isplate ratnih reparacija, morao da pristane i na ograničavanje armije na 50 000 vojnika i

oduzimanje ratne mornarice.Ugovor iz Sevra je međutim, pre svega zbog dobitaka Grčke, oštro odbijen

od strane turskih nacionalista i parlament je odbio da ga ratifikuje.

55. Друштво народа

Друштво народа (или: Лига народа) је била међународна организација основана после Париске

мировне конференције 1919. Циљеви Друштва народа су били разоружање; спречавање рата преко

колективне безбедности; решавањем размирица између земаља путем преговарачке дипломатије; и

побољшање глобалног благостања. Дипломатска филозофија иза Друштва представља

фундаменталну промену мишљења за претходних сто година. Стара филозофија, настала на

Бечком конгресу (1815), је посматрала Европу као променљиву мапу савеза између нација,

стварајући равнотежу снага одржавањем јаких армија и тајних споразума. Према новој

филозофији, Друштво народа је представљало владу над владама, чија је улога била решавање

размирица између појединачних нација на отвореним законитим расправама. Подстицај за

оснивање Друштва је потекао од председника САД Вудроу Вилсона, мада Сједињене Државе

никада нису приступиле Друштву народа због забране америчког конгреса да постане члан

Друштва: сматрали су да се Америка већ и превише уплиће у европска питања, и нису желели

више да учествују у европским међународним размирицама. Овакво мишљење је било широко

раширено међу становништвом Сједињених Држава, упркос оштроумне жеље Вудроу Вилсона да

Америка постане члан Друштва народа.Друштву народа су недостајале сопствене оружане снаге и

стога су зависиле од Великих Сила да примењују његове резолуције, економске санкције које је

Друштво одредило, или да опскрбљују армију, када је то потребно, за потребе Друштва народа.

Међутим, често су били невољни да се повинуију вољи Друштва.После једног броја успеха и

неких раних неуспеха током 1920их, постало је јасно да је Друштво неспособно да заштити од

агресије Сила Осовине током 1930их. Почетком Другог светског рата је постало јасно да је

Друштво омануло у својој основној сврси—спречавање будућих светских ратова. Уједињене

нације је замењују по завршетку Другог светског рата и наслеђују неколико агенција и

организација које је основало Друштво народа.Шведски комунистички вођа Фредрик Штум је

спомињао Лигу народа као Империјалистичка интернационала. Концепт мирне заједнице нација

претходно је описао Имануел Кант у свом делу Вечити мир: Филозофска скица (1795). Идеја

правог Друштва народа изгледа да потиче од британског секретара за спољња питања Едварда

Греја, и са ентузијазмом је прихваћена од стране Председника САД Вудроу Вилсона и његовог

саветника пуковника Едвард М. Хауса као начин за избегавања крвопролића као што је Први

светски рат.На париској мировној конференцији је прихваћен предлог за стварање Друштва народа

(француски: Société des Nations, немачки: Völkerbund), 25. јануара, 1919. Повеља лиге народа је

усаглашена од стране специјалне комисије, и Друштво је установљено према Делу I Версајског

споразума, који је потписан 28. јуна 1919. С почетка, повељу је потписало 44 државе, укључујићи

и 31 државу које су узеле учешће у рату на страни Тројне антанте или јој се придружиле током

конфликта. Упркос Вилсоновим напорима за успостављање и промовисање Друштва, због чега је

награђен и Нобеловом наградом за мир у 1919. години, Сједињене Државе нити су ратификовале

Повељу, нити су приступиле Друштву због противљења изолациониста у сенату САД, нарочито

утицајног републиканаца Хенри Кабот Лоџа из Масачусетса и Вилијам Едгар Бора из Ајдахоа,

заједно са Вилсоновим противљењем на компромис.Друштво је одржало свој први састанак у

Лондону, 10. јануара 1920. Први задатак је био да се ратификује Версајски споразум, чиме је

званично окончан Први светски рат. Седиште Лиге је премештено у Женеву, 1. новембра 1920, где

је одржано и прво засеање Генералне скупштине Друштва народа, 15. новембра, 1920 чему су

присуствовали представници 41 нације. Друштво народа није имало ниједну званичну заставу или

лого. Предлози за усвајање званичних симбола су покренути на почетку, током 1920, али земље

чланице никада нису постигле договор. Међутим, организације Друштва народа су користиле

различите логое и заставе (или нису уопште) за своје сопствене потребе. Међународни конкурс је

одржан 1929. године како би се изабрао дизајн, али ни то није успело. Један од разлога за овакав

неуспех је можда и страх земаља чланица да ће моћ наднационалне организације потиснути

њихову.Коначно, током 1939, појавио се полузванични емблем: две петокраке звезде са плавим

пентагоном. Пентагон и две петокраке звезде су требало да симболизују пет континената и пет

људских раса. На горњем и доњем крају, на застави је исписано име Друштва народа на енглеском

(League of Nations) и француском (Société des Nations). Ова застава се вијорила на згради Светског

сајма у Њујорку током 1939. и 1940. Године. Особље Секретаријата је било надлежно за

припремање дневног реда Савета и Скупштине и за објављивање извештаја са састанака и осталих

рутинских питања, радећи ефикасно као цивилна служба за потребе Друштва народа. Никол

Титулеску је био председник Друштва два мандата.Током постојања Друштва од 1920. па све до

1946, била су три Генерална секретара:Сер Џејмс Ерик Друмонд (Уједињено Краљевство) (1920-

1933),Жозеф Авењол (Француска) (1933-1940),Шон Лестер (Ирска) (1940-1946).Први председник

је био Паул Химанс, добро познати белгијски политичар.Генерални секретар је писао годишњи

извештај о раду Друштва народа. Савет Друштва народа је имао надлежност за бављење свим

проблемима који утичу на светски мир. Савет је почео са радом уз четири сталне чланице

(Уједињено Краљевство, Француска, Италија, Јапан) и четири изабране чланице на сваке три

године од стране Скупштине. Прве четири изабране чланице су биле Белгија, Бразил, Грчка и

Шпанија. Сједињене Државе су требале да буду пета стална чланица, али пошто је САД сенат

гласао 19. марта, 1920 против ратификације Версајског споразума, тако да је пети стални члан

савета постала Република Кина. Састав и број чланова Савета је временом растао, тако што се број

изабраних чланица прво повећао на шест 22. септембра 1922. године, а касније на девет 8.

септембра 1926. Вајмарска република је приступила Лиги и постала шести стални члан Савета 8.

септембра 1926, чиме је Савет бројао укупно петнаест чланова. Са одласком Немачке и Јапана из

Лиге, њихова места су заузеле нове несталне чланице.Савет се састајао просечно пет пута

годишње, и на ванредним заседањима када је то било потребно. Све у свему, 107 јавних заседања

је одржано између 1920. и 1939. године. Свака чланица је имала представнике и један глас у

Скупштини Лиге народа. Појединачне земље чланице нису увек имале представнике у Женеви.

Скупштина је одржавала заседања једном годишње у септембру.Имон де Валера је био председник

Савета Лиге народа на 68. и специјалном заседању у септембру и ооктобру 1932, и председник

Скупштине Лиге народа током 1938. године. Карл Јоаким Хамбро је био председник 1939. и 1946.

године. Лига је надгледала рад Сталног суда за међународно право и неколико других агенција и

комисија створених за решавање горућих међународних проблема. То су били Комисија за

разоружање, Здравствена организација, Међународна радничка организација, мандатна комисија,

Стални централни одбор за опијум, Комисија за избеглице, и Комисија за робове. Иако је сама

Лига уопште представљала неуспех, неколико њених агенција и комисија су забележиле значајне

успехе у оквиру својих мандата.Комисија за разоружање Комисија се спочетка изборила за уговор

који су потписале Француска, Италија, Јапан, и Британија да ограниче величину својих морнарица.

Међутим, Уједињено Краљевство је одбило да потпише споразум о разоружању из 1923. године, и

Келог-Брајандоб пакт, створен од стране комисије током 1928, није успео у свом циљу стављања

ратова ван закона. Коначно, Комисија није успела да спречи војно јачање Италије, Немачке и

Јапана током 1930их.Здравствена организација Ово тело је било фокусирано на искорењивање

лепре и маларије, касније започињући међународну кампању за истребљење комараца.

Здравствена организација је такође успела у спречавању епидемије тифуса да се прошири даље по

Европи сходно њеној раној интервенцији у Совјетском Савезу.Мандатна комисија Комисија је

надгледала мандате Лиге народа, и организовала плебисците у спорним територијама како би

становништво могло да одлучи којој ће се земљи прикључити. Најзначајнији је плебисцит у Сару

током 1935. године.Међународна радничка организација Ово тело је предводио Алберт Томас. Са

успехом је изделовао забрану додавања олова фарбама, и убедило неколико земаља да усвоје

осмочасовни радни дан и четрдесетосмочасовну радну недељу. Такође је радила на искорењавању

коришћења деце за рад, промовисању права жена на радном месту, у учинила бродовласнике

одговорним за несреће које погађају морнаре.Стални централни одбор за опијум Овај одбор је

успостављен како би се надгледао стстистички контролни систем који је уведен после друге

међународне конвенције о опијуму посвећена питањима гајења, производње, трговине и

малопродаје опијума и његових прерађевина. Одбор је такође установио систем увозних

сертификата и извозних овлашћења за легалну међународну трговину наркотика.Комисија за

избеглице Предвођена од стране Фридтџоф Нансена, Комисија је надгледала повратак, и када је то

потребно пресељење, 400,000 избеглица и бивших ратних заробљеника, већина ј пребачена у

Русију крајем Првог светског рата. Успоставила је кампове у Турској током 1922. како би се

изборила са избегличком кризом у тој земљи и како би спречила глад и заразе. Такође је

успоставила Нансенски пасош као начин индентификације људи без државе.Комисија за

робове Комисија је тежила истребљењу робопства у свету, и борила се против присилне

проституције и трговине наркотицима, нарочито опијума. Изборила се за ослобођавање 200,000

робова у Сијера Леонеу и организовала рације против трговаца робљем у циљу напора за

спречавање праксе присилног рада у Африци. Такође је успела у смањењу стопе смртности

радника у Тангањики са 55% на свега 4%. У другим деловима света, Комисија је држала записнике

о ропству, проституцији и трговини наркотицима у покушају праћења ових проблема.Неколико

ових институција су пребачене у надлежност Уједињених нација после Другог светског рата.

Поред Међународне радничке организације, Стални суд за међународно право је постао УН

институција под називом Међународни суд правде, а Здравствена организација је реструктурирана

као Светска здравствена организација.

56. Версајски систем,дефиниција и принципи

57. Мала Антанта 1920-1921

Мала Антанта је био војни савез Југославије, Чехословачке и Румуније који је постојао од 1920. до

1938. Узрок њеног формирања био је страх од евентуалног покушаја Аустрије и/или Мађарске да

војним нападом поврате територије које је Аустроугарска раније имала.Узимајући у обзир број

становника, велику стајаћу војску којом је располагала и огромно пространство на коме се

простирала, Мала Антанта је сматрана „петом силом у Европи".Француска је блиско сарађивала са

овим савезом и са њеним чланицама и са њима је потписала више војних споразума.Крајем

новембра 1932. краљ Александар је иницирао ванредни састанак министара држава чланица Мале

Антанте (Југославије, Румуније и Чехословачке), који је одржан 18-19. децембра у Београду.

Најважнија одлука донета на том састанку била је да ће убудуће Мала Антанта наступати као

јединствена политичка заједница. Одлука да се самостално политички делује образложена је

чињеницом „да су се три државе умориле од тога да буду играчке у рукама великих суседа".Пакт o

новој организацији Мале антанте потписан је на конференцији у Женеви, одржаној 14-16.

фебруара 1933. године. Три државе - истиче се у уводном делу овог документа - образују „вишу

међународну заједницу, којој могу приступити и друге државе". У организационом погледу, у ову

заједницу уграђено је нешто што до тада није постојало ни у једном билатералном или

регионалном савезу. Kao управни орган заједничке политике држава Антанте установљен је

Стални савет, састављен од министара иностраних послова, који одлуке доноси консензусом.

Састаје се обавезно најмање три пута годишње, у престоници сваке државе чији министар те

године председава Саветом.Распад је почео 1936. Савез се распао 1938. године.

58. Немачке репарације

59. Вашингтонска конференција 1921-1922

60.Руска-октобарска револуција 1917

Руска револуција 1917. је низ економских и друштвених превирања у Русији, које су започеле

збацивањем аутократске монархије на челу са царем Николајем II, а затим збацивањем либералне

и умерене Привремене владе, што је довело до успостављање совјетске власти под контролом

Бољшевичке партије. Ово је на крају довело до грађанског рата и оснивања Совјетског Савеза

1922. Совјетски Савез се распао 1991. У царској Русији све до почетка 20. века владао је феудални

систем што је кочило развој производних снага што је било идеално за развој револуционарних

организација. Почетком 1917. год. у Русији је било мобилисано око 16 милиона људи, а око 7

милиона већ је било изгинуло, рањено или нестало. Царска војска била је потиснута са источног

фронта и велики порази изазивају незадовољство у народу, а цар Николај размишља и о склапању

сепаратног мира. У то време скоро сви слојеви друштва били су спремни за преврат.

Најрадикалнији су били Бољшевици који су желели да такво стање искористе за долазак на власт.

На свом четвртом конгресу бољшевици доносе одлуку о оружаном сукобу. Септембра 1917. год.

Њихов вођа, Владимир Иљич Уљанов Лењин разрађује план устанка и методе освајања власти.

«Црвени комесари» даноноћно ургирају за прекид рата и потписивање сепаратног мира са

Немачком. Већи део војске био је под бољшевишком влашћу. Најактивнији револуционар био је

Лав Давидович Бронштајн Троцки. Ипак, део вођа Бољшевика (Камењев и Зинојев) није био за

устанак, али је коначну одлуку ипак донео Лењин.7. новембра (25. октобра по старом календару –

октобарска револуција) почела је побуна. Тада је био заказан «други сверуски конгрес совјета».

Наоружани устаници крећу у акцију још у зору и заузимају најважније тачке Петрограда. Отпора

није било, па је град већ ујутру био у рукама бољшевика, Влада је још увек држала Зимски доврац.

Керенски је узалуд покушавао да пређе у контра-напад јер трупе нису извршавале његова

наређења. Крстарица «Аурора» одбија да исплови и усмерава топове ка Зимском дворцу. Одлично

припремљени устанак донео је брзу победу, практично без једног пуцња. Тако је почела историја

комунизма у светској цивилизацији.8. новембра 1917. год. Конгрес Совјета прихватио је да се до

Уставотворне скупштине образује привремена влада «радника и сељака», под називом «Совјет

народних комесара» (Совнарком), која је била састављена искључиво од бољшевика. Председник

је био Лењин, комесар спољних послова Троцки, а унутрашњих Алексеј Иванович Риков. Створен

је и посебан одбор за питање националности чији је председник био Стаљин, будући црвени

император. Програм ове владе био је утемељен на Декретима о миру и земљи.12. децембра

бољшевици су поражени на изборима, али нису ни помишљали на предају власти.15. децембра

закључено је примирје са централним силама.18. јануара 1918. год. састала се Уставотворна

скупштина у Таврическом дворцу. Бољшевишко руководство убрзо је одлучило да забрани рад

скупштини, па је 19. јануар донет декрет о распуштању Уставотворне скупштине којим се Совјети,

као класне установе, проглашавају за оне који једино могу да победе отпор имућних класа и да

поставе темеље социјалистичком друштву.Тако је бољшевичка власт стала на ноге, али је уследио

крвави грађански рат. Већи број виших царских официра се дигао против бољшевика, а први су

почели да се окупљају Козаци у басену Дона. Силе Антанте су такође биле непријатељски

располжене према новој власти и размишљало се чак и о формирању једног корпуса који би

отишао за Русију и служио ка језгро за окупљање «белих». То је подржао и Јапан, али председник

САД Вилсон, у складу са својим либерланим начелима, није дао своју сагласност па се без

америчке помоћи није могло ништа озбиљније предузети.Јануара 1918. год. званично је створена

Црвена армија. Команду над војском преузима Троцки и до јесени окупља читавих 800.000 војника

са крајњим циљем од 3 милиона.3. марта 1918. год. након дугих преговора под тешким условима

закључен је и мир у тврђави у Брест-Литовску, чиме је Лењин одужио свој дуг према Немачкој.У

априлу 1919. год. почело је повлачење француских и британских трупа из Русије. До краја јула сви

градови западно од Урала пали су у руке бољшевика. Генерал «белих» Дењикин креће ка Москви

у одлучујућу битку и долази на 200km од града. 14. октобра Црвена армија креће у контраудар.

Поразе доживљавају и Јуденич и Колчак, а Врангел емигрира у Београд. У зиму 1919/20 Црвена

армија заузима све градове у Сибиру. У лето 1920. год. ратује се у Бесарабији и Украјини. Црвена

армија надире кроз Пољску и долази до Варшаве, али не успева да је освоји. И током 1921. год.

вођени су спорадични сукоби. Јуна 1922. Јапанци се повлаче са руског Далеког истока. Тако је

тежак и немилосрдан грађански рат дошао крају, а око 2 милиона људи је емигрирало из Русије.

61.Дозов план 1924

62.Локарно конгеренција и пакт 1925

63. Бријан Келогов пакт 1928

Бријан-Келогов (или Келогов) пакт од 27. августа 1928. године представља врхунац мировне

дипломатије јер се њиме одриче од рата као оруђа националне политике. Назив је добио по

француском министру иностраних послова Аристиду Бријану и америчком државном секретару

Френку Келогу који су потписали пакт. Иницијатива за предлог тог новог мировног пакта потекла

је од Бријана, министра иностраних послова Француске. Дана 6. априла 1927. године у вези са

десетогодишњицом ступања САД у Први светски рат хиљаде америчких ветерана који су се

борили на Западном фронту допутовале су на позив француске владе у Париз. Тим поводом Бријан

је дао изјаву о пријатељским осећањима Француске према САД и о спремности француске владе

да са овом земљом потпише било какву узајамну обавезу која би, по америчком мишљењу, имала

за циљ да се рат стави ван закона.Дана 20. јуна 1927. године Бријан је америчком амбасадору у

Паризу предао ноту са нацртом француско-америчког уговора о вечном пријатељству. Француска

влада рачунала је да ће склапањем таквог уговора обезбедити себи подршку САД при учвршћењу

франка, уредити своје дужничке обавезе према Америци и уопште учврстити свој војно-политички

положај у случају ратног заплета у Европи. Са своје стране америчка дипломатија настојала је да

Бријанову идеју искористи за интересе унутрашње и спољне политике САД. САД су тежиле да

повећају свој спољнополитички углед јер америчка влада није заборавила какав пораз је њена

политика доживела након Првог светског рата. Руководилац државног департмана САД Келог

тежио је да Сједињеним Америчким Државама прибави положај међународног арбитра. У периоду

избора за председника САД и за чланове Конгреса будући пакт је представљан као плод

мирољубиве иницијативе саме америчке владе. Дана 28. децембра 1927. године Келог је саопштио

Бријану да влада САД са задовољством прихвата француски предлог. Али она не сматра за могуће

да закључи уговор о вечном миру само са Француском. Потребно је постићи да се све главне силе

придруже једном пакту помоћу кога би се те силе одрекле рата као оруђа националне политике.У

Француској је амерички одговор изазвао велико разочарање. Многострани уговор који је

предложио Келог претио је да ослаби значај уговора које је француска дипломатија раније

закључила и да разори француски систем савеза. Осим тога он је наносио и штету престижу

Друштва народа супротстављајући му нову коалицију европских држава-потписница

пакта.Дипломатска преписка која је затим уследила између Француске и САД одразила је тежњу

француске дипломатије да уклони измене у првобитном нацрту пакта које Француској нису биле

по вољи. Келогу је предлагано да се закључи такав уговор између Француске и САД који би

забранио сваку нападачки рат. Касније би се њему придружиле све остале државе. У француској

ноти била је једна карактеристична ограда - да нови пакт не укида раније закључене савезе и не

анулира обавезе које предвиђа пакт Друштва народа, Локарнски споразуми и други међународни

акти.Амерички дипломати наслутили су да француска дипломатија иде за тим да за себе задржи

право примене оружане силе за циљеве своје спољне политике. Келог је одговорио да америчка

влада заступа безусловно одрицање од рата као средства националне политике. Стога она не може

да прихвати француске предлоге.Дана 13. априла 1928. године амбасадори Сједињених Америчких

Држава у Великој Британији, Немачкој, Италији и Јапану предали су владама тих држава ноте

истоветног садржаја са питањем шта мисле о суштини америчко-француског спора. Њима су

такође били предати првобитни Бријанов пројекат, дипломатска преписка државног департмана са

француском владом и амерички пројекат уговора о забрани рата.Као прва од упитаних држава

одговорила је Немачка. У ноти од 17. априла 1928. године она је похитала да се изјасни у корист

америчког предлога. Немачка дипломатија ишла је за својом традиционалном тактиком:

демонстрирати апсолутну мирољубивост Немачке и на тај начин одвратити пажњу јавности од

поновне милитаризације Немачке.Британска дипломатија, узнемирана активношћу САД, решила

је да ојача англо-француске односе. Чемберленова нота од 19. маја 1928. године, указујући на

одсуство битних противречности између оба пројекта, солидарисала се са француским пројектом.

Ипак је британска влада задржала за себе право посебног тумачења обавеза које из пакта

проистичу у погледу оних земаља у којима Велика Британија има посебне интересе.На тај начин

Америка се нашла пред уједињеним фронтом англо-француске дипломатије. Да би избегла

пропаст свога пројекта америчка влада је решила да попусти. Пројекат је измењен према

најважнијим захтевима Француске и енглеске који су се састојали у томе да су дозвољени ратови у

интересу одбране државе. Дана 28. јуна 1928. године влада САД разаслала је текст уговора о

одрицању од рата свима учесницима Локарнског споразума и британским доминионима. Ускоро

су га прихватиле све државе које су биле позване да буду учеснице у пакту.Немачка 12.

јула,Француска 14. јула,Италија 15. јула,Пољска 17. јула,Белгија 18. јула,Велика Британија 18.

јула,Јапан 20. Јула,Чехословачка 20. јулаЦеремонија потписивања Бријан-Келоговог пакта

одржана је 27. августа 1928. године у Паризу уз учешће представника Белгије, Велике Британије,

Италије, Јапана, Немачке, Пољске, Француске и Чехословачке.У првом члану пописнице пакта

изјављивале су да: Осуђују прибегавање рату ради решења међународних спорова и да га се

одричу као оруђа међународне политике у својим међународним односима.Други члан је гласио да

се приликом уређивања или решавања свих сукоба који се између страна уговореница могу

појавити морају увек примењивати само мирољубива средства. Трећи је прописивао да је пакту

могу приступити и друге државе. Саопштења о том приступању издаваће влада САД.Дана 26.

септембра 1928. године скупштина Друштва народа је изгласала Генерални акт о арбитражи за

мирно решавање сукоба. Тај уговор је предвиђао судски и арбитражни поступак за разматрање и

уређење сукоба међу учесницима Келоговог пакта.

64. Јангов план о репарацијама 1929

65. Велика економска криза 1929-1933

Велика криза (позната још као и Велика депресија) је глобални економски крах који је почео 1928.

године и трајао до 1939. Био је то најдужи и најоштрији суноврат који је икада искусио

индустријализовани Западни свет. Почела је у Сједињеним Државама падом берзе 29. октобра

1929. године, на дан познат као Црни уторак, резултовала драстичним падом аутпута,

драматичним растом незапослености и акутном дефлацијом. Али, ни културно-социолошке

последице нису биле ништа мање деструктивне, посебно у САД, где је Велика депресија по

разорном утицају на друштво на другом месту, одмах иза Грађанског рата.Почетак и снага Велике

депресије разликују се међу државама. Депресија је посебно била тешка и дуга у САД и државама

Европе, мање у Јапану и већем делу Латинске Америке. Најгора депресија икада је последица

комбинације више фактора. Пад агрегатне тражње, финансијска паника и јуриш на банке,

несинхронизоване економске политике националних влада узроковале су драстичан пад аутпута и

економске шокове.Златни стандард, који је блиско повезивао све државе света у мрежу фиксних

девизних курсева, играо је кључну улогу у трансмисији америчког економског суноврата ка

другим земљама. Опоравак од Велике депресије у великој мери је подстакнут одбацивањем

златног стандарда и политиком фискалне експанзије (и монетарне, премда монетарна политика у

то време још није била у потпуности детерминисана), која не би била могућа у условима златног

стандарда. Велика депресија довела је до фундаменталних промена економских институција, као и

што је у жижу економске теорије и политике лансирала Џона Мејнарда Кејнса, који је поред

успостављања макроекономије и доктрине фискалне експанзије остао упамћен по изјави: „Дуг рок

не постоји. На дуги рок сви смо мртви.'' Први светски рат је значајно уздрмао економије многих

земаља, изазивајући последице светских размера и доводећи у питање положај до тада водећих

светских сила. Дошло је до репозиционирања светске моћи и утицаја. Пре рата Европа је била

светски центар индустрије и капитала. Међутим, тешке борбе које су се током рата водиле на тлу

Европе и масивна разарања девастирала су европске привреде и изазвала штету од које нису

успеле да се опораве током читавог међуратног периода.Први светски рат довео је до драматичних

промена на геополитичкој карти света, а пре свега Европе. Крај Првог светског рата означио је и

окончање постојање царевина које су у протеклим вековима играле водеће улоге, представљајући

уз Велика Британија стожере светског поретка. Бољшевичка револуција у Русији изменила је

друштвени поредак и економски систем у овој земљи и означила отпочињање државног

социјализма, доприносећи њеном одсецању од остатка светске економије. Друго европско царство,

Аустро-Угарска, такође је нестало, распадајући се уз стварање низа нових националних држава.

Аустрија је остала у својим скромним границама, економски значајно уздрмана доживљавајући

крах своје централне банке 1931. године. Са не мање последица било је и окончање постојања

Немачке царевине, уз драматичну економску агонију кроз коју је немачка пролазила након рата, а

која се најупечатљивије испољава кроз раст незапослености и хиперинфлацију која је

кулминирала 1923. године. Искуство које је Немачка имала након Првог светског рата, нарочито

везано за економски колапс изазван наметањем отплате великих ратних репарација и сталним

тензијама које је имала са Француском, показало се као пресудно за будућност, нарочито за

отпочињање Другог светског рата.Индустријски и финансијски центри до 1914. године налазили

су се у Британији, Француској и Немачкој. Након рата оне су своје позиције изгубиле, док су САД

попуниле настали вакуум. САД су биле не само на страни победника у Првом светском рату, већ и

прави добитници овог рата. Европске привреде, Британија и Француска, биле су принуђене да

своје ратне издатке финансирају задужујући се код САД. Тако су САД постале светски економски

лидер од кога су зависиле европске привреде.О променама до којих је у светској економији дошло

сведочи и податак да су пре рата САД дуговале европским земљама 4 милијарде долара, док су

након рата европске земље дуговале САД чак десет милијарди долара. Америка је постала

глобални снабдевач света новцем и индустријским добрима.Доминацијом Америке на светским

тржиштима, дошло је до значајних промена у токовима светске трговине. Британија, која је до

тада доминирала, трговала је добрима са остатком света, купујући пре свега храну и сировине. За

разлике од ње, САД су у великој мери биле окренуте себи, као велики рпоизвођачи хране,

сировина и индустријских производа, оне нису представљале значајнијег увозника, већ напротив -

извозника. Европске земље су свој увоз из САД финансирале новцем прикупљеним од ратне

одштете које је плаћала Немачка, док је сама Немачка била принуђена да се задужује код САД да

би измирила своје обавезе. Током 1920-тих било је више од милијарду долара америчких

инвестиција у немачку привреду.Амерички привредни успон који је отпочео током рата наставља

се све до Велике економске кризе 1929, уз краткотрајни прекид због економске кризе 1921/22.

године. Карактеристика овог полета била је значајна кредитна експанзија, коју је пратила и

повећана тражња за капиталом. Кредитна експанзија се односила како на кредитирање само

америчке привреде, тако и на пласирање средстава у стране земљае. С друге стране океана, као

највећи зајмопрималац у овом периоду јавља се Немачка.За разлику од САД, Велика Британија је

патила од хроничног економског пада, делимично због губитка тржишта широм света, а

делимично због грешака начињених у вођењу монетарне политике – одбијања да британска фунта

девалвира. Британија се, дакле, много пре него што ће се над светску економију надвити облаци

Велике економске кризе суочила се са одређеним поремећајима у функционисању привредног

система. Она се пре свега суочила са великом незапосленошћу која у периоду од 1923. до 1929.

године никада није била испод милион људи. Тако велика незапосленост довела је до низа

негативних последица и великих губитака које су имали сви друштвени слојеви па и сама

држава.Говорећи о погубности оваквог стања и предлажући одговарајуће мере за његово

превазилажење Кејнс је анализирао статистичке податке. Он указује да је само у периоду од 1921.

до 1929. године на име помоћи незапосленима исплаћено око 500 милиона фунти. Тај износ новца

је био довољан за изградњу око милион кућа, трећине тада постојећих путева у Британији, а

истовремено је био већи од вредности свих рудника које је Британија поседовала. Великој

економској кризи у Британији је, дакле, претходио период који је Кејнс означио десетогодишњим

заостајем економског развоја. Овај је период само на кратко био 1924. године прекинут полетом.

Милтон Фридман је анализирајући 1930е године дошао до закључка да је Британију криза

захватила још 1925. године када се вратила на предратни паритет злата.У САД, Велика депресија

је почела у лето 1929. године. Економске активности су се значајно погоршале крајем 1929. и

опадале све до почетка 1933. Реални аутпут и цене су падале драматично. Бруто производ државе

опао је за чак трећину своје вредности. Иако данас постоје дискусије око веродостојности

статистике тога времена, широко је прихваћено да је стопа незапослености износила 20% на

врхунцу кризе, што је уједно и њена највећа вредност током целокупног посматраног

периода.Почетак и интезитет Велике депресије разликују се међу земљама. Велика Британија се

борила са ниским растом и рецесијом током дужег временског периода, односно током целих

двадесетих година, што је углавном последица одлуке из 1925. године о повратку на златни

стандард и предратни паритет, што је значило прецењену фунту. Међутим, Британија није

склизнула у оштрију депресију све до 1930. када је индустријска производња доживела суноврат и

спала на свега трећину индустријске производње САД. Француска је такође искусила релативно

кратак период успоравања економских активности почетком тридесетих. Опоравак француске

привреде био је кратког даха. Индустријска производња у тој држави је непрекидно опадала

између 1933. и 1936, као што су и цене падале. Вајмарска Немачка запала је у кризу почетком

1928. године и недуго затим се стабилизовала, да би након тога у трећем кварталу 1929. доживела

драматичан пад свих економских индикатора. Пад индустријске производње у Немачкој једнак је

паду у Сједињеним Државама. Велики број држава Латинске Америка економски почиње да

стагнира и назадује крајем треће и почетком четврте деценије двадесетог века, нешто пре САД.

Мање развијене земље Латинске Америке биле су значајније погођене депресијом од Бразила и

Аргентине (која је тих година била пета економска сила света). Јапан је у кризу запао почетком

тридесетих година, и пад аутпута је компаративно био средњег интензитета у односу на САД и

Европу.Општи пад цена карактеристичан за САД, такође је био присутан и у осталим земљама.

Готово свака индустријализована држава поднела је пад општег нивоа цена од 30% и више између

'29. и '33. Због веће еластичности јапанске ценовне структуре, дефлација у Јапану била је необично

стрмог нагиба у интервалу '30.-'31. Овај хитри пад вероватно је помогао сузбијању ефеката кризе,

односно успоравању пада индустријског производа. Цене примарних добара којима се трговало на

светским тржиштима спустиле су се драматичније током овог периода. На пример, цене кафе,

памука, свиле и каучука снизиле су се за скоро половину у само годину дана (септембар '29.-

децембар '30.).Опоравак привреде Сједињених Држава почео је у пролеће '33. Аутпут је брзо

растао средином тридесетих: Реални БДП растао је у просеку 9% годишње од 1933. до 1937. Но,

ниво аутпута је толико опао да је све до краја тридесетих година реално био испод нивоа пре

кризног периода. 1937.-1938. САД се приближава нивоу производње из 1929. али опет запада у

контракцију, тако да ће предкризни ниво птоизводње бити достигнут тек ратне 1942.

године.Опоравак у остатку света се значајно раликовао. Британска економија је зауставила пад

недуго пошто је коначно напустила златни стандард септембра 1931. године, али није успела да

ухвати замајац опоравка све до краја 1932. Латинска Америка је почела да превазилази депресију

крајем '31. и почетком '32. Немачка и Јапан у јесен '32, Канада и мање европске државе отприлике

у исто време као и САД, почетком '33. Са друге стране, Францсука која је последња доживела

суноврат, није успела да се опорави све до 1938. Много је фактора одиграло значајну улогу у

изазивању кризе, међутим, главни разлог Велике депресије је комбинација неједнаке дистрибуције

богатства и дохотка и интензивиране берзанске шпекулације, које су узеле маха током

посматраног предкризног периода. Лоша дитрибуција дохотка током двадесетих година постојала

је на многим нивоима. Новац је дистрибуиран неједнако, диспаритетно, између богатих и средње

класе, између индустрије и пољопривреде у Сједињеним Државама, као и између Сједињених

Држава и Европе. Постојање неравнотеже концентрације богатства створило је нестабилну

економију. Претеране шпекулације крајем двадесетих година одржавале су берзански промет

неприродно високим, али су ултимативно водиле слому берзе. Ови тржишни ломови,

комбиновавни са мисдистрибуцијом богатства, узроковали су колапс америчке привреде који се

услед датих околности врло лако прелио на Европу, а одатле на остатак света.Трећа деценија

двадесетог века била је ера светског економског просперитета након разарања Првог светског

рата. Напредак је нарочито био уочљив у САД, Бразилу и Аргентини који су почели заузимати све

значајније позиције у светским токовима. Међутим, овај развој није био подједнако алоциран на

све привредне субјекте и становништво.Према студији Института „Брукинг―, 0,1% Американаца

имало је доходак збирно једнак дохотку 42% становништва. Исти проценат становништва држао је

34% целокупне штедње, док 80% није имало штедне улоге уопште. Могул аутомобилске

индустрије Хенри Форд представља најочигледнији пример неједнаке дистрибуције дохотка

између богатих и средње класе. Његов лични годишњи доходак износио је $14 милиона у истој

години када је просечни годишњи доходак био $7505 (у данашњој вредности око $18500). Ова

мидситрибуција дохотка расла је током двадесетих да би крајем деценије пробила све индексе

диспаритета који се данас користе.Главни разлог овог великог и растућег јаза између богатих и

плавих оковратника, радничке класе, било је повећање производа тог времена. Од 1923. до 1929.

просечан аутпут по запосленом порастао је за 32% у индустрији. Наднице у то време расле су по

стопи која је четири пута била нижа стопе раста продуктивности. Како су трошкови произвидње

брзо падали, наднице споро расле, а цене остајале константне (захваљујући монетарном режиму

златног стандарда који је уносио фиксан курс и извесност у пословање, али услед раста

производње и све нижу привредну ликвидност), гро вишка вредности сливао се у касе

индустријалаца.Државне институције, нарочито Федерална влада у САД, су значајно допринеле

овом феномену. Конзервативна администрација Калвина Кулиџа фаворизовала је индустријалце и

њихове потребе и захтеве из једног врло једноставног разлога - управо су они били сенатори,

конгресмени и финансијери владајуће партије. Пример снажне помоћи индустријалцима је Закон о

дохотку, којим су таксе на привређивање значајно смањене што је смањило федерални

приход.Велики и растући диспаритет између становништва са високим и средњим приходом

учинио је америчку привреду нестабилном. За правилно функционисање привреде, агрегатна

тражња мора бити једнака агрегатној понуди. У привреди са овако израженом неједнакошћу у

расподели дохотка, еквилибријум није нужан исход, односно агрегатна тражња (АД) не мора бити

једнака агрегатној понуди (АС). Есенцијално, оно што се десило тих година јесте да је постојао

вишак понуде добара. А то није била последица нежељења тих добара, већ чињенице да се она

нису могла приуштити, иако није дошло до сатурације потреба.Током овог периода неравнотеже,

САД су дошле до тога да су се морале ослонити на две ствари како би привреду одржале у животу:

продајом добара на кредит и потрошњом луксузних добара и инвестиције богатих. Једино

очигледно решење проблема разарања социјалне структуре становништва, које није имало

довољно новца да задовољи све своје потребе што је и довело до пада агрегатне тражње, било је да

допусти онима, који су добра желели, да их купе на кредит. Концепт „купи сада, плати касније―

брзо се раширио. Тако је привремено одржан ниво агрегатне тражње.Иако је криза одложена на

одређено и непознато време, овај корак америчке владе учинио је крах вишеструко снажнијим

када је до њега дошло. Како је још тада запажено, допуштено је појединцима да део будућег

дохотка пренесу у садашњост. Преношењем будућности у садашњост, када је будућност стигла,

било је мало тога што је могло да се купи, а што већ није било купљено. И даље, људи нису више

могли да купују, односно да се задужују са тадашњим дохотком, јер су плате већ биле резервисане

за отплату пређашње потрошње.Неки економисти верују да су Федералне резерве дозволиле или

изазвале велики пад нивоа понуде новца како би одржале златни стандард. Под режимом златног

стандарда, свака држава је одређивала вредност сопствене валуте у терминима златног стандарда и

предузимала монетарне акције како би сачувала режим фиксних курсева. Могуће је да би страни

комитенти изгубили поверење у финансијски систем САД и опредељеност Америке ка златном

стандарду у случају да је ФЕД повећао понуду новца. То би могло довести до великог одлива злата

из Сједињених Држава, што би приморало САД да девалвира вредност долара. Такође, да ФЕД

није из оптицаја повукао одређену количину долара у јесен 1931, врло је вероватно да и дошло до

шпекулативних напада на долар, те би САД биле приморане да напусте златни стандард, као што

је урадила Велика Британија. И док и даље постоје несугласице око улоге златног стандарда у

ограничавању монетарне политике као инструмента економске политике Сједињених Држава,

нема сумње да је златни стандардодиграо кључну улогу у трансмисији кризе у остатак

света.Друго, економија Сједињених Држава се ослањала на луксузну потрошњу и инвестирање

богатих како би одржали јек развоја двадесетих година. Значајан проблем са овим концептом

привреде је што се луксузна потрошња и инвестиције базирају на поверењу богатих у економију

САД. Ако би се привредно окружење погоршало (као што и јесте), ова потрошња и инвестиције би

се успоравале до заустављања. И док су штедња и инвестиције важне за привреду да остану у

равнотежи, при њиховим изразито високим нивоима оне нису добре. Савет инвестиције обично

значе већу продуктивност. Међутим, како добици од пораста продуктивности нису једнако

дистрибуирани, проблем доходне дистрибуције се само погоршавао. Коначно, трагање за још

вишим профитима од инвестиција водило је широком распрострањивању берзанских и трежишних

шпекулација.На крају, последњи велики разлог неравотеже био је проблем расподеле дохотка на

међународном нивоу. Док се Америка богатила, европске нације су се бориле са обновом

капацитета након Првог светског рата. Током рата, влада САД одобрила је европским савезницима

високе зајмове, а средином двадесетих давања су нарочито била усмерена Вајмарској Немачкој.

Давање зајмова је постајало све уносније, јер је условљавано куповином америчке робе. И ето

двоструке користи и мотива за помало већ неконтролисано кредитирање савезника. Који је био

проблем? Врло једноставан. Допуштањем да се откачи спирала кредитирања покренут је процес

који ће се као шамар вратити САД. Европа је куповала америчке производе, и само делимично

развијала сопствену производњу. Важећи златни стандард учинио је следеће: високи дефицити су

морали да се покривају покретањем златног капитала ка америчким финансијским центрима. И све

то до једног момента када је дефицит постао толики да се могао покрити једино потпуним

преливањем гарантног злата у САД што би сасвим руинирало валуте европских држава. И кредити

више нису могли бити отплаћивани. Историчар економије Џон Хикс описао је однос савезника

према отплати позајмица:„Са њиховог аспекта рат је вођен из заједничког разлога и због

заједничког циља, и победа је била есенцијална за безбедност САД колико и за њих саме. САД је у

рат ушла са закашњењем, и цену слободе није плтила људским жртвама и материјалним губицима

колико Савезници јесу. Оне су слободу платиле доларима, и сада их желе назад.―Неколико је

узрока ове трапаве алокације капитала између САД и Европе. Најочигледнији је да је рат вођен на

европском континенту - што је уништило европску привреду. Фабрике, болнице, и фарме су

уништене ратом. Потребно је било времена и новца за њихову обнову, како би поново ушле у

циклусе привређивања. Једнако важан разлог је и царинска политика САД. САД су традиционално

уводиле увозне царине како би заштитиле домаћу привреду. Царине су достигле рекорд управо

током двадесетих година и почетком тридесетих (у складу са тада важећим акционим плановима,

неке царине су повећане и за 100% или више ). Последица је била немогућност Европе да прода

своје производе на тржишту САД у рентабилним количинама.САД су тих година покушале да

буду светски банкар, произвођач хране и индустријалац, и да за узврат троше што мање добара

осталих произвођача. Овај покушај да се одржава констатан спољнотрговински суфицит, односно

да се овако задовоље америчке економске и политичке амбиције, није могао да опстане на дуже.

САД тиме што нису хтеле да купују од Савезника, и тиме што су им увеле високе царине и остале

нецаринске баријере, нису могле да очеукују ни да Европа купи од њих, јер није имала чиме.

Европа није долазила до средстава од размене добара, и позајмице нису могле заменити девизе од

производње и трговине. И амерички извоз је само 1929. године пао за 30%.Берзанске шпекулације

су се омасовиле толико да је, опет те кључне године, број трансакција на Њујоршкој берзи

достигао историјски рекорд. Од почетка 1928. до септембра 1929. Дау Џонс индекс је порастао са

191 на 381! Овај начин привређивања био је неодиљив за инвеститоре. Приходи компанија од

трговине и производње су били ван њиховог интереса, све док су цене на берзама наставиле да

увећавају профит који се могао направити шпекулацијама. Брокери су неконтролисано почели да

шпекулишу. Било је могуће зарадити на берзи без иједног долара.Берзанско лудило наједном је

утихнуло. Цене су почеле да падају 3. септембра, али су људи и даље били оптимистични.

Шпекуланти су у незнатно мањем обиму наставили да тргују хартијама од вредности. А онда, у

понедељак 21. октобра, цене су брже почеле да падају. Инвеститори су постали опрезни. Знајући

да ће цене наставити да падају, али не и за колико, брокери су брзо почели да продају акције, што

ће кризу убрзати. Цене су се нешто стабилизовале у уторак и среду, да би онда, на Црни четвртак,

октобар 24. 1929. године, сви индекси поново били у паду. До тог тренутка већина инвеститора је

већ изгубила поверење у тржиште. У петак и суботу је постигнут делимични опоравак када је

група водећих банкара покушала да заустави слом берзе. Потом су понедељка 28. октобра цене

поново почеле падати. До краја дана, берза је изгубила 13% на вредности. И онда, следећег дана,

29. октобра 1929., на Црни уторак, цео систем се почео распадати. Акције су толико пале, да ни

при било којој цени у било које доба дана нико није хтео у њих уложити. Ове шпекулације и крах

берзе биле су окидач за ланчане реакције у ионако нестабилној економији Сједињених Држава.

Због мисдистрибуције дохотка, економија из двадесетих се у великој мери ослањала на

институцију поверења. Тржишни крах подрио је ово поверење. Богати су престали да троше

луксузна добра, и увели су прећутни мораторјиум на инвестиције. Средња класа и сиромашни су

престали да купују на кредит из страха од губитка посла и немогућности отплате услед високе

камате. Као коначни ефекат, индустријска производња је пала за више од 9%, отпуштен је велики

број радника, кредити нису могли да се отплате. Због тога, аутомобили и радио пријемници, који

су највише и узимани на кредит, морали су бити враћени. То је даље изазвало пропаст

комплементарних индустрија, као и пропаст рафинерија.На међународном нивоу, богати су

престали да дају позајмице другим земљама. Каматне стопе су, због неизвесности, порасле. САД

су подигле царине, а остали престали да купују америчке производе. И потом је наступио до тада

недефинисани ефекат мултипликатора – још више робе је заплењено, још више људи је изгубило

посао, још више компанија је пропало. Откачила се депресиона спирала, и свет је брзо пао у

депресиону кому. Приметна је корелација између тренутка напуштања златног стандарда и

тренутка обнављања привредног раста. На пример, Британија, која је услед стицаја економских

околности била принуђена да напусти режим златног стандарда септембра 1931. године,

опоравила се релативно рано, док су САД, које нису ефективно напустиле златни стандард до

1933., опоравиле релативно касније. Слично, латиноамеричке државе Аргентина и Бразил, које су

почеле да напуштају режим златног стандарда 1929, почеле су се релтивно брзо опорављати, и већ

1935. достижу предкризни ниво производње. На другој страни, земље „Златног блока―, које су се

посебно држале златног стандарда, 1935. године су се и даље налазиле у јеку рецесије, производња

им је била испод предкризног нивоа.Суспендовање златног стандарда, међутим, није директно

утицало на раст аутпута, већ је остављало простор државама да повећају понуду новца без бриге

да ће изазвати покретање злата и девизних курсева. Земље које су се јаче ослониле на ову

могућност осетиле су значајно већи напредак. Монетарна експанзија која је почела у САД 1933.

била је посебно драматична. Понуда новца на америчком тржичту порасла је готово 42% између

'33. и '37. То је, ипак, била последица сливања злата у САД претходних година, које је делимично

изазвано политичким тензијама у Европи које су на крају и довеле до Другог светског рата.

Светска монетарна експанзија стимулисала је потрошњу смањивањем каматнх стопа и

олакшавањем приступа кредитима. Такође је створила и нови економски феномен – инфлатрно

очекивање – и тако потенцијалним зајмопримцима улила наду да ће њихове текуће наднице и

профити бити довољни за отплату кредита, у случају да се одлуче да позајме. Један показатељ да

је монетарна експанзија стимулисала опоравак у САД путем кредитних олакшица јесте што су

потрошачка и привредна потрошња на каматно-флексибилна добра попут аутомобила, камиона и

машине значајно порасла. Фискална политика није одиграла толико значајну улогу у опоравку

привреде САД. Истина, Закон о приходина из 1932. повећао је америчке пореске стопе у значајном

износу како би попунио федрални буџет, и умало није земљу одвео у још једну рецесију. Њу дил

Френклина Рузвелта, инициран 1933, јесте укључивао одређен број нових федералних програма с

настојањем да генерише опоравак привреде. На пример, Секретаријат за радне прогресе је унајмио

одређен број незапослених да раде на владиним грађевинским пројектима, док је Секретаријат за

пољопривредна прилагођавања давао високе исплате, нешто слично субвенцијама, фармерима.

Како год, владина давања и интервенције су биле мале у односу на кризу, буџетски дефицит и

величину економије.Међутим, поменута повећања државне потрошње и владиног буџетског

дефицита били су релативно мали у односу на величину економије. И као последица тога, нова

потрошња зацртана у Њу дилу јесте имала мали директни утицај на експанзију економије. Војна

издавања нису била довољна да имају снажнијји утицај на економију све до 1941. године. Улога

фискалне политике у генерисању опоравка разликовала се међу државама. Велика Британија,

попут САД, није користила меру буџетског дефицита како би подстакла опоравак. Али је повећала

војну потрошњу после 1937. године. Француска је повећала порезе средином тридесетих како би

одбранила злтни стандард, а за меру буџетског дефицита се одлучила тек 1936. године. Али она

није у потпуности уродила плодом јер је радна недеља у Француској скраћена са 46 на 40 часова

рада – чиме се криза заправо само погоршала. Фискална политика се најуспешније показала у

Немачкој и Јапану. Немачки буџетски дефицит је у почетку кризе износио свега неколико

процената, да би након 1934. константно растао због високих издатака за јавне радове и

наоружавање. У Јапану, државна потрошња, посебно војни издаци, повећали су се са 31% 1932.

године на 38% 1934, што је повећавало државни дефицит. Овај фискални стимуланс, комбинован

са монетарном експанзијом и потцењеним јеном, довео је Јапан у стање пуне запослености веома

брзо.Најочигледнији утицај економске кризе била је људска патња. У кратком временском

периоду светски аутпут и животни стандард су драстично пали. Апроксимативно једна четвртина

радно способног становништва није могла да нађе запослење почетком тридестих. И док се

окружење почело поправљати средином тридесетих, привреда се није у потпуности опоравила све

до краја деценије. Депресија је суштински померила тадашња схватања о политици и економији.

Означила је крај златног стандарда. Иако је режим фиксних девизних курсева поново успостављен

након Бретон-вудског договора, светске економије никада у њега нису имале поверење као што су

имале у златни стандард пре кризе. 1973. режим фиксних девизних курсева је напуштен у корист

пливајућих.Други светски рат је одиграо скромну улогу у опоравку економије Сједињених

Држава. Упркос рецесији 1937-38. реални БДП у САД је био значајно изнад свог предепресионог

нивоа до краја 1939, а већ 1941. је успео да се врати и годишњој стопи раса од 10%. Стога,

значајно је напоменути, Сједињене Државе су се скоро у потпуности опоравиле пре него што се

војна потрошња значајније увећала. У исто време, економија САД је и даље била испод тренда на

почетку рата, и стопа незапослености је била закована на око 10%. Државни буџетски дефицит је

растао рапидно1941. и 1942. године због војног наоружавања, па су Федералне резерве (ФЕД)

претњи и касније ратној реалности одговориле повећавајући понуду новца. Експанзивна фискална

и монетарна политика су, заједно са општом мобилизацијом, почетком 1942. године убрзо вратиле

економију на старе стопе раста и смањиле незапосленост испод предепресионог нивоа. Па, иако

рат није одиграо главну улогу у опоравку Сједињених Држава, као што се то данас погрешно

сматра, одиграо је значајну улогу у затварању процеса опоравка и враћању пуној

запослености.Улога фискалне експанзије, и посебно војне потрошње, није имала исти значај за

генерисање опоравка привреде у свим земљама света. Велика Британија, попут Сједињених

Држава, није у почетку користила фискалну експанзију као значајнију меру за опоравак. Али јесте,

међутим, повећала војну потрошњу након 1937. Француска је подигла порезе средином трдесетих

година у нади да ће одбранити златни стандард, али је тиме 1936. године покренула циклусе

великих буџетских дефицита.

66. Фашизам, принципи

Фашизам је државно уређење екстремне деснице које радикално ограничава људска права ради

веће стабилности и бржег напретка. Фашизам се противи комунизму, конзервативизму,

демократији, индивидуализму, либерализму, материјализму, пацифизму и политичком

плурализму.[1][2][3][4][5][6][7][8][9]

Назив потиче од лат. речи fascio – свежањ прућа са секиром у

средини, симбол централистичке власти у Римском царству. Фашизам је генерички појам који

означава идеологије, политичке покрете и организације као и владавинске покрете који су по

својој функцији, те методама политичког деловања сродни италијанском фашизму. Посебно се

користи као синоним са изразом нацизам.У науци фашизам није једнозначно одређен. Посебно

историчари наглашавају разлике између покрета у појединим државама и појединим владајућим

фашистичким порецима, оспоравају аналитичку исправност појма фашизам. Фашизам, насупрот

либералистичком индивидуализму и социјалистичком интернационализму, заговара успостављање

заједнице као услова и облика превладавања кризе.Заједница је јединствена, органски рашчлањена

држава (италијански фашизам) или јединство гарантовано крвљу и земљом (немачки фашизам).

Јединство заједнице је услов социјалног, политичког и економског препорода. Борба је природни

начин опстанка човека. Јединство нације се успоставља крвном чистотом исте. Све разлике

(културне, верске, политичке и сл.) треба укинути јер оне доводе у питање темеље заједништва.

Терор је легитимно средство за успостављање уједначавања. Фашизам своје име и симболе води

из културе и традиције Римског царства. У Старом Риму је постојао обичај да док војска маршира

један војник носи испружен свежањ прућа (fascio) у који је забијена секира. Иначе, римски

ликтори су такође носили тај свежањ. Значење овог симбола је следеће: један прут/појединац је

слаб и безначајан, али ако је везан у сноп/заједницу са осталим прутовима/појединцима, онда

сноп/заједница постаје несаломив. Такође, сноп је много јачи него сам збир прутова. Секира у

снопу такође има прилично јасно значење. Она делује као да уједињује прутове у тај сноп и ако

неки од прутова/појединац "штрчи" односно ако је неки појединац "неподобан", секира/државна

власт је ту да га "поткрати"/елиминише.Често позивање на традицију Римског царства срећемо и у

фашизму сродној идеологији - нацизму. Један такав пример је нацистички поздрав са десном

руком подигнутом под углом од 45°. Ово је некада био римски војнички поздрав (Римљани су при

том поздрављали са ave, а не са heil). Фасцинираност римском традицијом међу идеолозима

тоталитарних идеологија може се донекле објаснити моћу Римског царства коју су фашизам и

нацизам покушали да евоцирају, као и снагом римске државе коју су они покушавали да достигну.

Постоји неслагање између историчара и академика политичких наука око природе фашизма. Неки

академици гледају на фашизам као друштвено радикални покрет са идеолошком позадином у

јакобинцима Француске револуције, док га други сматрају екстремним обликом конзервативизма

који се инспирише у силовитом реакционизму 19. века против идеја просветитељства. Једни га

сматрају дубоко ирационалним, док су други импресионирани рационалношћу са којом је служио

материјалним интересима оних који су га подржавали. Неки покушавају да објасне фашизам као

израз ирационалне мржње и фрустрација, док други стављају акценат на рационалне начине

искоришћавања мржње и фрустрација с циљем достизања професионалних или класних

предности. На крају, док једни сматрају да је фашизам резултат тежње за културолошком и

националном регенерацијом преко стварања „новог човека―, други га сматрају рекацијом на

комунистичку револуцију с почетка 20. века, и инсистирају на друштвеном сукобу између

левичарских и десничарских идеја и схватања живота.Један од разлога неслагања међу

академицима је чињеница да су два велика историјска фашистичка режима, Мусолинијева Италија

и Хитлерова Немачка, различити у многим аспектима. У Италији, антисемитизам је званично

одбачен прије 1934. године и тек 1938. Мусолини прихвата и уводи серију антисемитских мера у

циљу јачања војног савезништва са Хитлером. Такође, многи академици који студирају фашизам и

фашистичке покрете у различитим државама, уносе у своје студије различите политичке и

култоролошке намере, које као последицу имају различит степен важности који придају једном

или другом аспекту фашистичке идеологије и праксе. Секуларни либерали, на пример,

инсистирају на религиозним коренима фашизма, насупрот томе, римокатолички академици налазе

у њему секуларне корене, а социјалистички конзервативци инсистирају на његовим

социјалистичким и популистичким аспектима, док социјални радикали налазе у фашизму

апологију капитализма и елитизма.Због ових и других разлога, не постоји универзално прихваћена

дефиниција фашизма. Ипак, могуће је идентификовати већи број општих карактеристика које су

делили фашистички покрети настали у периоду од 1922 до 1945. године. Фашисти су славили

младост због физичке снаге и због идеализма младих и њихове спремности на саможртвовање,

односно квалитета које по речима многих фашистичких идеолога, не поседују средовечни и

старији људи. Тиме су представили своја идеолошка стремљења у генерацијским оквирима. Млади

Гебелс је једном изјавио: „Старији неће да прихвате да уопште постојимо. У крајњем случају они

бране своју моћ и власт. Али једног дана они ће пасти. Младост мора победити.― Де Жовенел је

описао фашизам као „револуцију тела― која одражава стремљење младих ка дисциплини,

напорном раду, борби и храбрости.Пошто су концетрисали своју идеолошку пропаганду на младе

људе, фашистичке партије су имале млађе чланове од других десничарских партија. Лидери

нацистичке партије, на пример, били су релативно млади, а млађи официри немачке војске су брже

приступали нацистичкој партији него они старији. Примо де Ривера у Шпанији, имао је само 30

година када је основао фаланхистички покрет и 1936. године 60 до 70 процената његових

следбеника имали су мање од 21 годину.

67. Италија за време Мусолинија 1922-1945

Бенито Амилкаре Андреа Мусолини (итал. Benito Amilcare Andrea Mussolini) рођен је у селу

Довија ди Предапио (итал. Dovia di Predappio), 29. јула, 1883, а стрељан је у селу Донго код места

Ђулино ди Мецегра (итал. Giulino di Mezzegra), 28. априла, 1945).Био је италијански вођа од 1922.

до 1943. Створио фашистичку државу коришћењем личне харизме, апсолутном контролом медија

и прогоном политичких противника. Пораз у Другом светском рату је довео до пада Мусолинија и

фашистичког режима. Носио је титулу дуче (лат. dux; итал. il duce - вођа). Због немогућности да

пронађе стално запослење 1902. емигрира у Швајцарску (у којој ће врло брзо бити ухапшен због

скитње и протеран). За време боравка у Швајцарској повезао се с тамошњим социјалистима, те је

по повратку у Италију преко листа Борба класа пропагирао социјалистичке идеје. Године 1908. у

аустријском граду Тренту написао је новелу "Кардиналова љубавница", која је преведена на

енглески језик. Две године касније (1910) постао је секретар локалног одбора Социјалистичке

странке у Форлију. Исте године жени се с Ракеле Гвиди, која ће му родити петоро деце. Када је

1911. Италија објавила рат Турској, био је затворен због своје пацифистичке пропаганде. У то доба

хвалио се да је антипатриота. Већ у марту 1912. изабран је за председника Социјалистичке

странке, а у децембру преузима уредничко место партијског гласила Аванти. Тада постаје

најутицајнији вођа италијанског социјализма. У то доба је веровао да се пролетеријат мора

ујединити у један моћан сноп (fascio), спреман да преотме власт. Неки у тим речима виде зачетак

фашистичког покрета. У новембру 1914. Мусолини је почео објављивати нове новине

"Италијански народ" (Il popolo d'Italia) и утемељио је групу "Фашистичка револуционарна акција"

(Fascio d'azione Rivoluzionaria). Почетком Првог светског рата Мусолини је био против уласка

Италије у тај оружани сукоб. Но, два месеца након почетка рата мења свој став и залаже се за

улазак Италије у сукоб на страни сила Антанте. Због таквог става избачен је из Социјалистичке

странке. Активно помаже Д'Анунција у кампањи за припајање Ријеке Италији и с њим оснива

организацију названу Борбени фашистички одреди, а која је била зачетник будуће фашистичке

странке. У априлу 1915. Италија улази у рат, а у септембру исте године Мусолини бива мобилисан

и послат на италијанско-аустријски фронт. Убрзо након мобилизације рањен је и демобилисан,

када се минобацач који је опслуживао прегрејао и експлодирао.Фашизам је прерастао у

организовани политички покрет у фебруару 1919, када је Мусолини с другим младим ратним

ветеранима из Првог светског рата основао Fasci di Combattimento. Покрет је добио име по снопу

(лат fasces), старом римском симболу снаге која произлази из јединства и слоге. Тај

националистички, антилиберални и антисоцијалистички покрет имао је највећу подршку у нижим

слојевима средње класе. Исте године у априлу, фашисти су напали социјалисте на њиховом скупу

у Милану. Том приликом Мусолини је с још стотињак људи притворен због илегалног поседовања

оружја. Сви су из затвора пуштени већ наредни дан. Ускоро се војска и полиција нису мешали у

насилне фашистичке изгреде. Након неуспелог покушаја да на изборима 1919. постане посланик у

парламенту, то му је као представнику деснице 1921. ипак пошло за руком. Фашисти су основали

одреде који су застрашивали донедавне Мусолнијеве колеге. Влада се у те сукобе ретко мешала.

Као противуслугу за подршку коју су му пружили велики индустријалаци и земљопоседници,

Мусолини је прећутно одобрио штрајколомство и одрекао се револуционарне агитације.

Полицијске функционере заменили су чланови Фашистичке странке. Основана је Фашистичка

милиција, која се састојала од наоружаних одреда, тимова за ликвидацију и тајне полиције. У

октобру 1922, на конгресу странке одржаном у Напуљу, организује марш на Рим, у коме учествује

60.000 фашиста. Престрашен походом и стањем у земљи (либерална влада није успела да заустави

ширење анархије) краљ Виторио Емануеле III поверава му мандат за састављање владе (28.

октобра 1922), те Мусолини постаје премијер. Тада почиње Мусолинијева фашистичка диктатура,

за коју је био карактеристичан страховит терор, империјалистичка политика и укидање

демократских слобода. У почетку су Мусолинију подршку пружили посланици Либералне странке

у парламенту. Уз њихову помоћ Дуче (Вођа) је увео строгу цензуру и изменио изборни закон тако

да је у периоду од 1925 до 1926. успео присвојити сву диктаторску моћ и ликвидирати све друге

политичке странке. Вешто користећи апослутну контролу над штампом, поступно је градио

легенду о Дучеу као човеку који је увек у праву и који је способан да реши све политичке и

економске проблеме. Захваљујући томе Италија је ускоро постала полицијска држава. У

различитим временским размацима Мусолини је лично преузимао вођење министарства

унутрашњих послова, спољних послова, колонија, градских управа, војске и оружаних служби те

јавних радова. Понекад је истовремено био на челу више министарстава, а уједно је био и

председник владе. Истовремено је био вођа свемоћне Фашистичке странке и наоружане

Фашистичке милиције. На тај је начин успео задржати моћ у властитим рукама и спречити

појављивање било каквог супарника. Но, то је била цена стварања режима који је био превише

централизован, неефикасан и корумпиран. До 1926. у Италији је успостављен једнопартијски

тоталитарни режим. Већи део времена Дуче је проводио ширећи пропаганду, било у Италији или

изван ње, и ту је његово новинарско искуство било непроцењиво. Новине, радио, образовни

систем и кинематографија били су брижљиво надгледани како би створили илузију да је фашизам

доктрина за 20. век која ће заменити либерализам и демократију. Принципи фашистичке доктрине

објављени су у једном чланку, који је наводно написао Мусолини, а који се 1932. појавио у

Италијанској енциклопедији (Enciclopedia Italiana). Године 1929. потписао је конкордат с

Ватиканом, којим је италијанска држава напокон призната од римокатоличке цркве. За време

фашистичке диктатуре парламентарни систем је практично укинут. Закони су поново писани. Сви

учитељи у школама и на факултетима морали су се заклети да ће бранити фашистички режим.

Уреднике новина именовао је лично Мусолини, а нико ко није имао писмено одобрење

Фашистичке странке није се могао бавити новинарством. Трговачка друштва су лишена било

какве независности и интегрисана су у оно што се називало корпоративни систем. Основна намера

која је стајала иза формирања корпоративног система, а која никада није до краја реализована,

била је да се сви италијански грађани учлане у различите професионалне организације или

корпорације које надзире влада како би се остварила потпуна државна контрола над

становништвом Италије.На почетку своје владавине Мусолини се улагивао својим финансијерима,

крупним индустријалцима, тако што је дозволио да велике фабрике које су биле у државном

власништву пређу у приватне руке. Међутим, 1930. кренуо је у другу крајност стављајући

индустрију под ригидну владину контролу. Трошио је велике количине новца на јавне радове.

Ефекат његових економских реформи, које је требало да учине Италију економски самосталном,

довеле су до значајних поремећаја у привредним токовима земље — првенствено стога што је

постојала превелика концентрација тешке индустрије, за коју Италија није имала довољно

сировина. У спољној политици Мусолини је ускоро од пацифистичког антиимперијалисте постао

екстремно агресивни националиста. Рани пример тога је бомбардовање Крфа 1923. године. Убрзо

након тога успео је упоставити квислиншки режим у Албанији и поново освојити Либију. Занет

достигнућима старих Римљана, Мусолини се заносио идејом о поновном успостављању Римског

царства која би се простирала на обалама Средоземног мора, које би се поново звало "наше море"

(mare nostrum). Године 1935, на конференцији у месту Стреса, помогао је стварање

антихитлеровског фронта у циљу одбране независности Аустрије. Међутим, успешан освајачки

рат који је Мусолини повео против Абисиније (данашња Етиопија) у периоду од 1935. до 1936.

год., а који је био у супротности са начелима Лиге народа, изазвао је међународно незадовољство,

због чега је био принуђен да затражи подршку од нацистичке Немачке, која је 1933. год. иступила

из Лиге народа. Његова интервенција (1936-1939) у Шпанском грађанском рату на страни генерала

Франка додатно је погоршала односе са Великом Британијом и Француском. Као резултат тога,

морао је ћутке да пређе преко немачке анексије Аустрије 1938. год. и комадања Чехословачке

1939. године. На Минхенској конфренцији у јуну 1938. заузео је умерен став залажући се за мир у

Европи. Такође је тежио прикључити што већи део југословенске обале Италији. Његов савез с

Немачком је потврђен када је склопио пакт с Хитлером у априлу 1939. године. Као потпуно

потчињени партнер, Мусолини је следио нацисте у спровођењу радикалне политике која је водила

прогону Јевреја и стварању апартхејда у италијанској држави. Премда је 15 година био на власти и

спремао Италију за рат, његове оружане снаге неспремне су дочекале почетак Другог светског

рата. Због тога је одлучио да одложи улазак Италије у рат док не буде потпуно сигуран која ће

страна победити. Тек након пада Француске у јуну 1940, надајући се да ће рат трајати само још

неколико недеља, ступио је у оружани сукоб. Његова агресија на Грчку у новембру исте године

свима је показала да није ништа учинио како би поправио катастрофално стање у италијанским

оружаним снагама. Учестали италијански порази на свим фронтовима и англо-америчко

искрцавање на Сицилију 1943 окренули су већину Мусолинијевих колега против њега на састанку

Великог фашистичког вића 25. априла 1943. То је омогућило краљу да му одузме мандат.

Конституисана је нова влада, чији председник је био маршал Бадољо. По краљевом наређењу

Мусолини је ухапшен и стављен у кућни притвор. Плашећи се могућности да би Немци могли да

покушају да га ослободе, Италијани су стално мењали место његовог боравка. Међутим, 12.

септембра 1943. год. немачки падобранци извршили су десант у близини хотела "Кампо

Императоре" на планини Гран Сасо, у којем је Мусолини био затворен, и ослободили га без

иједног испаљеног метка. У припреми ове операције учествовао је Хитлеров најспособнији

командос, пуковник Ото Скорцени, који је лично допратио Мусолинија у Берлин. Након

спасавања Мусолини је на северу Италије формирао марионетску државу под називом Република

Сало (Republica di Saló). У тој творевини Мусолини се вратио својим раним социјалистичким

идејама и колективизацији. Такође је наредио ликвидацију неких фашистичких вођа који су му

отказали послушност, укључујући и свог зета, грофа Галеаца Ћана. У априлу 1945, у тренуцима

када су се савезничке снаге приближавале Милану, а немачке повлачиле из Италије, Мусолинија

су заједно са његовом љубавницом Кларом Петачи у селу Донго на језеру Комо, код места Ђулино

ди Мецегра, 28. априла 1945. ухватили италијански партизани при покушају бега у Швајцарску.

Стрељан је по кратком поступку. Наредног дана Мусолинијево тело, заједно с телима других

познатих фашиста, обешено је наглавачке у местима Комо и Милано (у јаким упориштима

фашиста) како би се противници фашизма наругали фашистима. Рат су преживели Мусолинијева

супруга Ракеле с двојицом синова (Виторио и Романо) и кћерком (Еда), удовицом грофа Ћана.

Трећи син, Бруно, погинуо је у авионској несрећи. Детаљнији приказ Мусолинијевог лика и дела

можете пронаћи у књизи Дениса Мак Смита Мусолинијево Римско царство.

68. Адолф Хитлер

Адолф Хитлер (нем. Adolf Hitler; 20. април 1889 – 30. април 1945) је био немачки политичар и вођа

Нацистичке партије који је 1933. постао немачки канцелар. После смрти немачког председника

Паула фон Хинденбурга 1934. Хитлер је прогласио себе за фирера (вођу), звање у којем је,

захваљујући уредби (нем. Ermächtigungsgesetz) из 1933, објединио овлашћења председника и

канцелара и успоставио тоталитарни режим у Немачкој под његовом влашћу који је трајао све до

смрти самоубиством 1945. године.Нацистичка партија је значајно ојачала своју позицију током

периода кризе у Немачкој након Првог светског рата, захваљујући одличној пропаганди и

Хитлеровој харизми и говорничкој способности којом је лако придобијао масе. Партија је

истицала национализам и антисемитизам као своје основне облике изражавања политичких

ставова, и убрзо је прибегла и физичком уклањању својих политичких противника како би

осигурала успех.Након обнове немачке економије и поновног наоружавања Вермахта, у Немачкој

је успостављена диктатура под Хитлером који је водио агресивну спољну политику са циљем

освајања „животног простора―. Као логични наставак овакве спољне политике уследио је немачки

напад на Пољску 1939., због чега су Велика Британија и Француска објавиле рат Немачкој, чиме је

и званично почео Други светски рат.На почетку Другог светског рата Вермахт је постигао одличне

успехе и Силе осовине су окупирале највећи део европског копна и делове Азије. Међутим,

заједнички напор савезничких сила довео је до пораза Вермахта. До 1945. Хитлерова политика је

претрпела пораз, а Нацистичка партија је била пред распадом. Хитлеров рат за територије и

прочишћење расе проузроково је смрт десетина милиона људи, укључујући и геноцид над око

6.000.000 Јевреја[1]

, познатији као холокауст.У последњим данима рата 1945, док је немачка

престоница Берлин пружала последњи отпор совјетској Црвеној армији, Хитлер се оженио Евом

Браун, да би за мање од 24 сата касније њих двоје извршили самоубиство у фиреровом бункеру.

Дана 1. августа 1914. немачки цар Вилхелм II објавио је општу мобилизацију. Будући да је био

аустријски држављанин, закон је онемогућавао Адолфу Хитлеру да се пријави у немачку војску

као добровољац. Због тога је 3. августа упутио петицију баварском краљу Лудвигу III у којој је

затражио да му се омогући да добровољно ступи у немачку војску. Након што је његова молба

уважена, Адолф Хитлер се 16. августа пријавио као добровољац и распоређен је у 16. баварски

пешадијски пук. После основне пешадијске обуке, његов пук је 21. октобра упућен на западни

фронт. Дана 3. новембра 1914. унапређен је у чин каплара.[13]

По унапређењу Хитлер је обављао

дужност курира пука и често се под жестоком непријатељском ватром кретао на релацији фронт-

позадина.Током Битке на Соми, Хитлер је 5. октобра 1916. рањен у леву бутину због чега је

пребачен на лечење у војну болницу у Белицу, близу Берлина, у којој је остао до почетка

децембра. По отпуштању из болнице, распоређен је у 4. чету, 1. батаљона 16. пука која је била

стационирана у Минхену. Згрожен стањем у баварској престоници и ниским моралом цивилног

становништва, затражио је од свог претпостављеног, поручника Видемана, да се врати на фронт.

Дана 5. марта 1917. поново се придужио својој јединици на фронту. Током јула 1918. у више

наврата показао је изузетну храброст. Спасао је живот рањеном командиру чете, изневши га из

зоне дејства америчке артиљерије, а затим је благовременом интервенцијом спречио немачку

артиљерију да грешком отвори ватру на сопствену пешадију.[13]

Савесно обављајући своју

дужност, привукао је пажњу надређених официра који су га предложили за одликовање. Дана 4.

августа одликован је Гвозденим крстом I класе. Непосредно пред крај рата, 14. октобра 1918.

Хитлер је заједно са групом војника из свог пука настрадао током британског напада бојним

отровима. Након што му је у фронтовској болници указана прва помоћ, пребачен је на лечење у

резервну војну болницу у Пазевалку код Шћенцина. Доктор који је био задужен за његово лечење

констатовао је да Хитлер није претрпео озбиљне повреде очију и дисајних путева, већ да је до

привременог губитка вида дошло услед „хистеричног слепила―, а да је губитак моћи говора био

последица „хистеричне онемелости―. Међутим, права природа Хитлеровог слепила и губитка моћи

говора не може се са сигурношћу утврдити јер је комплетна болничка документација болнице у

Пазевалку нестала.[14]

По завршетку Првог светског рата Хитлер се вратио у Минхен где је остао у

војној служби све до отпуштања 31. марта 1920.Хитлер се дуго дивио Немачкој и током рата је

постао страствени немачки патриота, иако је немачки држављанин постао тек 1932. Био је

шокиран капитулацијом Немачке у новембру 1918. упркос томе што је Немачка војска још увек

била на страној територији.[15]

Као и многи други немачки националисти, Хитлер је веровао у

легенду о „убоду у леђа― (нем. Dolchstoßlegende) по којој је војска, иако „непоражена на бојном

пољу―, била „убодена у леђа― од стране цивилних лидера и марксиста из позадине. Ови

политичари су касније названи „новембарским криминалцима―.Версајски споразум лишио је

Немачку бројних територија, демилитаризована је Рајнска област и наметнуте су јој економски

штетне санкције. Споразумом је поново успостављена Пољска држава на шта су чак и умерени

Немци реаговали са згражавањем. Споразум је такође окривио Немачку за све ужасе рата, што

неки угледни историчари као Џон Киган данас сматрају барем делимично „победничком

правдом―; многе европске нације су пред крај Првог светског рата постале значајно

милитаризоване и спремне за борбу. Немачка кривица је искоришћена да јој се наметну ратне

репарације (износ репарација је више пута обновљен Давовим планом, Јанговим планом и

Хуверовим мораторијумом). Насупрот томе, Немачка је сам споразум, а нарочито тачку у којој се

истиче немачка кривица за рат, сматрала понижавајућим. На пример, у складу са споразумом, у

Немачкој је спроведена скоро потпуна демилитаризација и њене оружане снаге ограничене су на

шест бојних бродова, без подморница, без авијације, без тенкова и са војском не већом од 100.000

људи. Споразум је био један од значајних чинилаца у формирању друштвене и политичке

ситуације у Немачкој која је претходила доласку Хитлера и нациста на власт. Хитлер и његова

партија искористили су потписивање Версајског споразума од стране „новембарских

криминалаца― и понижење које је он донео немачком народу као један од најјачих аргумената у

борби за власт. „Новембарски криминалци― искоришћени су као жртвени јарци иако ни један од

немачких политичара који је учествовао на Париској мировној конференцији 1919. није имао пуну

слободу избора при доношењу овакве одлуке. После Првог светског рата, Хитлер је остао у војсци

и вратио се у Минхен где је — супротно његовим каснијим изјавама — учествовао у погребној

церемонији убијеног баварског премијера Курта Ејзнера.[16]

Након сузбијања Баварске совјетске

републике, учестовао је у курсевима „националног мишљења― у организацији Образовног и

пропагандног одељења баварске Рајхсвер групе, Штаб 4 под командом капетана Карла Мајера.

„Жртвени јарци― пронађени су међу „међународним Јеврејима―, комунистима и политичарима

различитих опредељења, а нарочито унутар политичких странака Вајмарске коалиције.У јулу

1919. Хитлер је постављен за полицијског шпијуна (нем. Verbindungsmann) у саставу обавештајне

команде (нем. Aufklärungskommando) Рајхсвера са задатком да врши утицај на војнике и да се

инфилтрира у малу политичку странку по имену Немачка радничка партија. Током инспекције

Немачке радничке партије, Хитлер је био импресиониран анти-семитским, националистичким и

анти-марксистичким идејама њеног вође Антона Дрекслера који је заговарао снажну и активну

владу, не-јеврејску варијанту социјализма и узајамну солидарност свих чланова друштва.Хитлер је

такође упознао и Дитриха Екарта, једног од првих оснивача партије и члана окултног друштва

Тула.[17]

Екарт је постао Хитлеров ментор и често је размењивао идеје са њим, учећи га како да се

облачи и говори и упознајући га са великим бројем људи из свог окружења. Своју захвалност

Екарту, Хитлер је изнео у другом тому свог дела „Мајн кампф―.Хитлер је отпуштен из армије у

марту 1920, настављајући, уз пуну подршку својих некадашњих претпостављених, учешће у свим

партијским активностима. Почетком 1921. постао је веома вешт у држању говора пред великим

бројем људи. У фебруару је одржао говор у Минхену пред скоро 6.000 људи. Да би најавио

митинг, послао је два камиона пуна партијских чланова да се возе кроз град са истакнутим

свастикама, делећи пропагандни материјал и бацајући летке. У овом периоду политичке

активности Хитлер је стекао лошу репутацију изван партије због својих ватрених, полемичких

говора против Версајског споразума и политичких супарника (монархиста, националиста,

социјалиста и др.) а нарочито против марксиста и Јевреја.Руководство Немачке радничке партије

чинио је извршни комитет састављен од старих чланова који су сматрали да је Хитлеров утицај

сувише ојачао. Искористивши његову одсутност, чланови комитета су се побунили против

његовог руковођења партијом и удружили су се са групом социјалиста из Аугсбурга. Хитлер се у

Минхен вратио 11. јула 1921. и запретио је члановима комитета да ће напустити партију. Знајући

да би његов одлазак значио распад партије, искористио је прилику да свој повратак услови

давањем најширих „диктаторских― овлашћења. Разљућени чланови комитета, укључујући и

Дрекслера, снажно су се успротивили овом Хитлеровом захтеву. У међувремену, у јавности се

појавио анонимни летак на којем је писало „Адолф Хитлер: Да ли је он издајник?―, у којем је

критикована његова жудња за влашћу као и силеџије које је окупио око себе. Хитлер је на

објављивање овог чланка у Минхенским новинама реаговао тужбом и након што је суд пресудио у

његову корист, исплаћена му је одређена скромна сума на име одштете.Напослетку, извршни

комитет ДАП је попустио пред Хитлеровим захтевима који су након гласања чланова партије

усвојени са 543 гласа за и само једним против. На следећем скупу одржаном 29. јула 1921. Адолф

Хитлер је представљен као фирер Национал-социјалистичке партије, што је била прва јавна

употреба ове титуле. Хитлер је променио име партије у Национал-социјалистичка немачка

радничка партија (нем. Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei).Хитлерови ватрени говори

које је држао у пивници, нападајући Јевреје, социјал-демократе, либерале, реакционарне

монархисте, капиталисте и комунисте, почели су да привлаче све већу пажњу јавности. Његови

рани следбеници постали су Рудолф Хес, бивши пилот ратног ваздухопловства Херман Геринг и

армијски капетан Ернст Рем, који је постао вођа нацистичке парамилитарне организације под

називом СА одреди (нем. Sturmabteilung или „јуришни батаљон―), која је имала задатак да

обезбеђује одржавање митинга и напада политичке противнике. Хитлер је такође асимилирао и

независне групе, као што је била нирнбершка (нем. Deutsche Werkgemeinschaft) под вођством

Јулијуса Штрајхера који је касније постао гаулајтер Франконије. Његова политичка активности

привукла је пажњу локалних пословних људи који су га примили у своје окружење што му је

омогућило да дође у контакт и са ратним херојем генералом Ерихом Лудендорфом. Док је био на

издржавању затворске казне у затвору Ландсберг, Хитлер је издиктирао „Мајн кампф― (срп. Моја

борба, док је првобитни назив књиге био „Четири године борбе против лажи, глупости и

кукавичлука―) свом заменику Рудолфу Хесу.[21]

Књигу коју је посветио члану тајног друштва Тула,

Дитриху Екарту, представљала је његову аутобиографију прожету идеолошким ставовима и

начелима. Објављена је у два дела 1925. и 1926. и у периоду 1925—34. године продато је око

240.000 примерака. До краја рата укупно је продато или дистрибуирано (сваки војник који би се

оженио као брачни поклон добијао је један примерак књиге) преко осам милиона

примерака.[22]

Хитлер је годинама избегавао да плати порез на приходе од продаје књиге и његов

дуг према држави је, до његовог именовања за канцелара, достигао цифру од 405.500 немачких

рајхсмарака (око шест милиона евра) али му је овај дуг опроштен. У време Хитлеровог пуштања

из затвора, политичка ситуација у Немачкој се смирила, а економска ситуација значајно поправила

због чега је знатно умањена простор за Хитлерову политичку агитацију. Иако је Хитлеров пуч

имао национални одјек, упориште партије је и даље било у Минхену.Пошто му је било забрањено

да држи говоре у јавности, Хитлер је именовао Георга Штрасера, који је 1924. изабран у Рајхстаг,

за организационог вођу партије (нем. Reichsorganisationsleiter) и поверио му је организацију

партије у северној Немачкој. Штрасер је заједно са својим млађим братом Отом Штрасером и

Јозефом Гебелсом, форсирао независне политичке ставове унутар партије, инсистирајући на

социјалистичким начелима унутар партијског програма. Потпартија „Arbeitsgemeinschaft der

Gauleiter Nord-West― је постала унутрашња опозиција, која је значајно угрозила Хитлеров

ауторитет али је ова фракција поражена током Бамбершке конференције 1926. током које се

Гебелс придружио Хитлеру. После овог сусрета, Хитлер је још више централизовао управљање

партијом у које је увео „принцип вође― (нем. Führerprinzip) као основни принцип партијске

организације. Лидери нису били бирани од стране своје организације већ су их именовали њихови

претпостављени којима су били одговорни док су, од људи њима потчињених могли да захтевају

апсолутну послушност. У складу са Хитлеровим гађењем над демократијом, власт унутар партије

прогресивно је слабила од врха ка дну.Кључни чинилац Хитлерове привлачности била је његова

способност да у народу пробуди осећај повређеног националног поноса чији је узрок био

Версајски споразум наметнут пораженом Немачком царству од стране западних савезника.

Немачка је изгубила економски веома значајне територије у Европи, заједно са њеним колонијама

и признала је искључиву одговорност за избијање рата због чега је била принуђена да плати

огромне ратне репарације у укупном износу од 132 милијарде златних марака. Већина Немаца није

се слагала са овим условима али су првобитни нацистички покушаји да придобију подршку народа

сваљујући кривицу за овако тешке услове мира на „међународно јеврејство― били релативно

неуспешни. Партија је брзо учила на својим грешкама и ускоро је почела да примењује нову

пропагандну праксу комбинујући анти-семтизам са нападима на недостатке Вајмарског система и

партија које су га подржавале.После неуспелог покушаја свргавања републике, Хитлер се у даљим

политичким активностима руководио „легалитетном стратегијом― — ова стратегија подразумевала

је формално поштовање закона Вајмарске републике у циљу легалног доласка на власт. Неки од

чланова странке, нарочито унутар СА, противили су се оваквој стратегији — Рем се подругивао

Хитлеру називајући га Адолф Легалите. У послератном периоду Хитлер је добио посао у

покрајини Баварска као истраживач политичких групација. Убрзо је приметио Немачку радничку

партију (нем. Deutsche Arbeiterpartei) и био фасциниран њеним програмом и жаром њених чланова.

Учланио се, убрзо постао одговоран за пропаганду, а недуго затим и председник. Партија је

променила име у Националсоцијалистичка Немачка партија (нем. Nationalsocialistische Deutsche

Arbeiterpartei) — НСДАП, или у обичном говору „нацисти―.Након неуспешног покушаја пуча 8. и

9. новембра 1923. (нем. Hitlerputsch), Хитлер је осуђен на пет година затвора. Пуштен је након 9

месеци проведених у тврђави Ландсберг (од априла до децембра 1924). Хитлер је сматран

безопасним, а нацисти као политичка партија су једва и постојали, разбијени након неуспелог

пуча.Хилтер је 1925. основао СС, одред својих личних телохранитеља. На челу ове елитне

јединице у црним униформама је био Хајнрих Химлер, касније главни извршитељ Хитлерових

планова за „Јеврејско питање―.У својим говорима Хитлер је играо на карту изгубљеног поноса код

немачког народа, који је након Версајског мира изгубио територије и исплаћивао велике одштете

нападнутим државама. Таква иступања су нарочито дошла до изражаја у раним тридесетим када је

Немачку погодила финансијска криза и депресија. На изборима у септембру 1930, нацисти су од

партије извргнуте подсмеху израсли у важан чинилац у политичком животу Немачке, освојивши

преко 18% гласова и 107 места у Рајхстагу. Нацисти су постали друга по величини партија у

Немачкој[25]

.У немачким парламентарним изборима у марту 1933, нацисти су освојили 44%

гласова и кроз коалицију са ДНВП (Немачка народна партија) имали парламентарну већину у

Рајхстагу[26]

. Хилтер је био изабран за државног секретара. Убрзо су забрањене остале партије, а

након смрти председника Хинденбурга Хитлер је, уместо нових избора, променио закон и узео

упражњено место. Хитлер је имао обичај да сваке године, на дан 8. новембра обележи годишњицу

Пивничког пуча из 1923. држећи говор својим саборцима у пивници Биргербројкелер у Минхену,

из које су пучисти кренули у акцију. Сваке године његов говор почињао би око 20.30 и потрајао би

нешто мало дуже од сат времена. Међутим, због мноштва обавеза Хитлер је 8. новембра 1939.

стигао у пивницу око 20.00, а говор је почео у 20.10. Журећи да стигне на специјални воз за

Берлин, Хитлер је одржао краћи говор и брзо напустио пивницу. Само десет минута након његовог

одласка, у пивници је одјекнула експлозија. Бомба која је била постављена у стубу иза подијума за

говорнике убила је седморицу и ранила више десетина присутних нацистичких

ветерана.[27]

Истрага је брзо утврдила да је за атентат одговоран тридесетогодишњи Георг Еслер, по

занимању столар. Еслер је мало пре екслозије приведен у Констанцу од стране царинских

службеника којима се учинио сумњив и који су га предали граничарима. Приликом претреса код

њега су пронађени значка „Роткемпфербунда― (комунистичке организације), експлозив, подаци о

фирмама специјализованим за продају оружја и експлозива и разгледница Биргербројкелера.

Током саслушања Еслер је признао да је подметнуо бомбу, али је тврдио да је то учинио

самостално, без помоћи саучесника. Еслер је без суђења упућен у концентрационо логор Дахау где

је и погубљен 9. априла 1945. Дана 12. марта 1938, Хитлер је прогласио Аустрију и Немачку

једном државом (Аншлус) и тријумфално умарширао у Беч. Следећи корак је био изазивање кризе

око Судетске области, већински немачке области у Чехословачкој. На Минхенским преговорима у

септембру, Велика Британија и Француска су попустиле његовим захтевима, рат је избегнут на

штету Чехословачке. Судетска област је припала Немачкој. Као резултат тих догађаја, Хитлер је

изабран за „Особу године― (енгл. Man of the year) 1938. у магазину Тајм. Хитлер је наредио

инвазију на Чехословачку 10. марта 1939. и истовремено затражио од Пољске да врати територију

одузету Немачкој у Версају. Европске силе су се противиле али и биле немоћне да формирају

заједнички став са Совјетским Савезом. Хитлер их је изманеврисао склопивши тајни пакт са

Русима 23. августа 1939. (Молотов — Рибентроп). Дана Првог септембра 1939, Немачка је напала

Пољску. Велика Британија и Француска су објавиле рат Немачкој. Пољска је пала до краја

септембра, а Хитлер је наставио са мобилизацијом. У марту 1940, немачке снаге су умарширале у

Данску и Норвешку а након два месеца напале су и Француску освојивши успут Холандију и

Белгију. Француска је потписала примирје 22. јуна 1940, а Мусолини и Италија, политички блиски

Хитлеру, стали су на немачку страну у рату. Да би немачка победа на западу била комплетна, као

и да би осигурао своју позадину пред почетак похода на Исток, Хитлер је морао да уништи

Британију. Немачки ратни план за напад на Британију носио је назив Операција Морски лав.

Основни предуслов за успешно искрцавање немачких трупа на британско тло био је да Луфтвафе

оствари ваздушну премоћ на небу изнад Енглеске. У ту сврху, немачко ратно ваздухопловство

покренуло је велику операцију названу операција „Орао―, која ће у историји остати запамћена као

битка за Британију. Битка за Британију је трајала од августа 1940. год. до маја 1941. год., али су

најжешћи сукоби окончани до новембра 1940. год. Луфтвафе није успела да уништи РАФ због

чега је Операција Морски лав отказана. Априла 1941, Немачка је напала Југославију и Румунију и

ускоро заузела скоро цели Балкан. Дана 22. јуна 1941, Хитлер је послао 5 милиона војника на

Совјетски Савез. Поход на Совјетски Савез, Операција Барбароса, у први мах је била успешна јер

је Хитлер додао Балтичке земље и Украјину на своју мапу освојених земаља. У близини Москве,

немачке снаге су заустављене веома оштром зимом и добро организованом одбраном. То је био

први већи Хитлеров неуспех у Другом светском рату, јер је планирао да освоји Русију у кратком

периоду. Између 1942, и 1945. „СС― и саучесници, тј. колаборатори, систематски су убили око 3,5

милиона Јевреја у концетрационим логорима. Такође огроман број Јевреја је убијен мање

систематски, или је умрло од изгладњености или изнемоглости радећи у радним камповима.

Претпоставља се да је између 5 и 6 милиона Јевреја убијено или умрло од наведених разлога у

Другом светском рату. Осим Јевреја, Словени, комунисти, хомосексуалци, Роми, хендикепиране

особе, ментално заостале особе, Јеховини сведоци, анти-нацисти, пољски интелектуалци, и други,

су били циљеви у овом злочиначком пројекту. Елиминација свих ових, за нацисте непожељних,

група се генерално назива Холокауст. Сматра се да је Хитлер, заједно са Химлером, био идејни

творац овог пројекта иако нема много докумената који то потврђују. То су били незванични

разговори после којих нису остајали трагови. На конференцији у Вансеу у близини Берлина, 20.

јануара 1942. Хитлер је снимљен како говори: „Једино елиминацијом Јевреја можемо вратити себи

здравље―. Овакав став се огледао и у односу према ратним заробљеницима. Западни ратни

заробљеници су третирани сходно Женевској конвенцији, док су ратни заробљеници источно од

Беча имали исти третман као и Јевреји. Немачке снаге су први велики пораз доживеле у

Стаљинграду, зиме 1941/42. У северној Африци, савезници су зауставили Немце у њиховом

покушају да освоје Суецки канал и Блиски исток. Ови порази су били главне прекретнице у II

светском рату. После тога, Хитлерови војно-тактички потези су постали ирационални. Немачка

војна и финансијска позиција је уздрмана, као и Хитлерово здравље. Лева рука му је почела

неконтролисано дрхтати; неки историчари сматрају да је боловао од Паркинсонове

болести.Проглашење рата Сједињеним Америчким Државама 11. децембра 1941. довело је

Хитлера у незавидну позицију. Ратовао је са највећом и војнички најбројнијом државом (Совјетски

Савез), највећом индустријском и финансијском силом (САД) и највећом империјом (Британска

империја). Када је 1943. његов савезник Мусолини збачен са власти, америчке снаге су заузеле

Сицилију. Совјети су напредовали на Источном фронту. Коначно, 6. јуна 1944. савезничке снаге су

се искрцале у северној Француској (Операција Оверлорд). Реалисти у Немачком војном врху су

видели да је пораз неминован, неколико њих је одлучило смакнути Хитлера. Крајем јула 1944.

један од њих, Клаус фон Штауфенберг, подметнуо је бомбу у Хитлеров војни штаб, али је Хитлер

преживио. Уследила су испитивања и стрељања, око 4.000 особа је погубљено - и покрет отпора је

сломљен.До краја 1944. Совјети су потпуно ослободили државу и почели продирати у централну

Европу. Савезници су надирали у Немачку са запада. Немачка је војно поражена, али Хитлер је

одбијао помисао на предају или преговоре о предаји. То је резултирало даљим ратовањем и

разарањем Немачке. У априлу 1945, Совјети су били пред Берлином. Хитлерови сарадници су

саветовали бег у Аустрију или Баварску, али он је био одлучан да умре у главном граду. Одбијао је

сваку помисао на избеглички, неизвесни статус, и као што је обећавао од самог почетка рата,

извршио је самоубиство у тренуцима безизлаза и пораза.Наиме, септембра 1939. у Крол Опери,

обраћајући се немачкој нацији, Хитлер је између осталог рекао да је поново обукао униформу, која

му је између 1914-1918. била најсветија и да је неће скинути док не добије рат, а ако изгуби - он тај

крај неће дочекати. Нешто после поноћи 29. априла, завршио је диктирање свог приватног и

политичког тестамента и потом одлучио да се ожени својом љубавницом Евом Браун, са којом је

био у вези без прекида од 1932. године.Самоубиство су извршили заједно, око 15:30 часова, 30.

априла. Адолф Хитлер је загризао ампулу цијанида и пуцао себи у главу, док је Ева Хитлер попила

само отров. Њихова тела пар минута касније изнесена су у двориште Рајхстага, поливена са 200

литара бензина и спаљена.

69. Нацистичка Немачка 1933-1945

Трећи рајх или нацистичка Немачка, односи се на Немачку између 1933. и 1945, када је била под

влашћу Националсоцијалистичке немачке радничке партије, или Нацистичке партије, са фирером

Адолфом Хитлером као државним вођом.Трећи рајх, коришћен као синоним за нацистичку

Немачку, долази од немачког израза Drittes Reich, у дословном преводу Треће Царство. Термин је

први пут искоришћен 1922. као наслов књиге конзервативног писца ван ден Брука. Прихваћен је

од Нацистичке Немачке пропаганде, која се односила на Свето Римско царство као да је прво

царство, Немачко царство 1871 - 1918. друго, и свој режим као треће. То је урађено како би се

вратила слава Немачке након неуспеха Вајмарске Републике.Нацистичка Партија покушала је

измешати традиционалне германске симболе са симболима Партије с циљем поистовјећивања.

Тако је Партија користила термине „Треће Царство― и „Хиљадугодишње Царство― како би

повезала славну историју Немачке и наводну славну будућност.Током своје дванаестогодишње

владавине, нацисти су послали масивне војске кроз скоро целу континенталну Европу, осим

Швајцарске, Шпаније, Лихтенштајна, Шведске, Португала, Андоре, Ватикана, и подручја крај

планине Урал. Као део тога, нацисти су подржавали идеју Велике Немачке, са интеграцијом свих

људи с наводним чистим германским пореклом. Ова политика манифестовала се у уништавању

око 11 милиона припадника разних мањина (Јевреји, Роми, Словени), политичких противника

(либерали, комунисти) и друштвених изопштеника (инвалиди, хомосексуалци), као и

супротстављених становника и десетака милиона других као директан или индиректан резултат

војних операција.

70. Јапанска агресија на Манџурију 1931-1933

71. Италијанска агресија на Етиопију 1935

Други италијанско-абесински рат или Италијанско-етиопски рат је трајао седам месеци од 1935. до

1936. Рат је данас виђен као предигра за Други светски рат и демонстрација за неефикасност Лиге

Народа. Италијанске трупе стациониране у Сомалији, изненада су напале 5. децембра 1934. године

један етиопски погранични одред. Почев од тада па надаље, почела је цела серија оружаних

провокација у којима су падале жртве на обе стране.Упркос многим жалбама Етиопије, Лига

народа није предузимала никакве конкретне мере да би се осујетила предстојећа италијанска

инвазија. 3. јула 1935. етиопска влада се обратила влади САД са молбом да ова допринесе

спречавању конфрликта. Влада САД је одбила етиопску молбу. Када је италијанска агресија

представљала само питање дана, конгрес САД је 31. августа 1935. усвојио закон о неутралности.

Енглеско министарство иностраних послова такође је испољило попустљив став према

Мусолинију, под условом да Италија не дира британске интересе на језеру Тан и Плавом Нилу.

Француска је на рачун Етиопује настојала да учврсти своје односе са Италијом, како би спречила

савез између Берлина и Рима.Италијанске оружане снаге су без објаве рата продрле из Еритреје на

територију Етиопије 3. октобра 1935. године. Њиховим трупама командовао је остарели генерал

Емиљо де Боно и маршал Пијетро Бадољо. За агресију против Етиопије, чији су ратници добрим

делом користили копља и стреле, Рим је ангажовао преко 400.000 војника, 76 ратних бродова,

тенкове, авијацију и топове. Упркос огромној надмоћи, италијанске трупе су се са муком

пробијале кроз етиопску територију. Наравно снаге су биле неравноправне и Етиопија је морала да

поклекне.Друштво народа се показало беспомоћним у спречавању италијанске инвазије, јер се

француски представник заложио ―за тражење мирољубивог решења спора‖. Од великих сила

једино је СССР затражио пружање подршке Етиопији и увођење санкција агресору, тј. забрану

испоруке нафте и бензина. То је уплашило Италију која се обратила Француској да се овај захтев

СССР-а не усвоји у Друштву народа. Француска је закључила да може доста да ућари на несрећи

етиопског народа, па је на брзину скован тајни уговор о ―мирољубивом регулисању‖ проблема на

рогу Африке. У плану је стајало да око половине ове афричке државе треба да се ―уступи‖

Италији. Односно Италија би без борбе добила провинције Огаден и Тигар, као и област Данакил.

За узврат Етиопија би добила узак коридор и излазак на море. Етиопија је одбила овај предлог, а

ни Мусолини није био задовољан. Италијански легионари су наставили са ратом у Етиопији. 9.

маја 1936. године, Мусолини је саопштио да је Етиопија коначно освојена, иако су у том тренутку

његове трупе држале само једну трећину земље. Под влашћу Италије, рог Африке је остао све до

1941. године, када су одавде италијанске легионаре потиснуле британске снаге.

72. Уговор у Монтреу 1936

73. Осовина Рим-Берлин 1936

74. Антикомитерна пакт 1936

Антикоминтернски пакт представљао је њемачко-јапански уговор из 25. новембра 1936. чије су се

земље потписнице обавезале на политичку подршку у случају рата против СССР.

Антикоминтернском пакту су касније приступиле и Италија, Мађарска, Шпанија, Бугарска,

Финска, Румунија, Словачка и Хрватска. Њемачка и Јапан су се овим споразумом обавезале да ће

се, у случају да Совјетски Савез нападне било коју од њих, консултовати како да „заштите

заједничке интересе―. Такође су се обавезале да ниједна од њих неће потписивати никакве

споразуме са Совјетским Савезом, а Њемачка се додатно сложила да призна независност

Манџукуоа. Прије потписивања Антикоминтернског пакта, у јуну 1935. године, потписан је

Енглеско-њемачки поморски споразум између Уједињеног Краљевства и Нацистичке Њемачке. Тај

догађај је означио почетак низа Хитлерових покушаја да побољша односе између те двије земље и

тако изолује Совјетски Савез, док су Совјетски Савез и Уједињено Краљевство у исто вријеме

покушавали то исто да ураде са Њемачком. Хитлер је покушао да утиче и на Пољску да се

прикључи Антикоминтернском савезу, обећавајући рјешење територијалних питања између те

двије земље.[1][2][3][4][5]

Међутим, Пољска је то одбила у страху да ће тако постати марионетска

држава Њемачке.У то вријеме, многи јапански политичари, укључујући и адмирала Исорокуа

Јамамота, били су изненађени[тражи се извор од Јануар 2009]

Англо-њемачким поморским споразумом, али је

њихов војни врх сматрао да је у питању смишљен план да се добије на времену док њемачка

морнарица не дорасте британској. Наставили су да планирају рат или против Совјетског Савеза

или против земаља западног свијета, рачунајући на то да ће Њемачка ријешити проблем са

њиховим потенцијалним непријатељима у Европи.Хитлерови напори да побољша односе са

Уједињеним Краљевством су пропали. У августу 1939. године, Њемачка је прекршила одреднице

Антикоминтернског пакта потписивањем споразума Рибентоп-Молотов, споразума о ненападању

између Њемачке и Совјетског Савеза. Међутим, до 1940. године Хитлер је већ почео да кује план

евентуалног напада на СССР, који би отпочео 1943. године, те је послао свог министра

спољашњих послова, Јоахима фон Рибентропа, да преговара са Јапаном. Дана 25. септембра 1940.

године, Рибентроп је послао телеграм Вјачеславу Молотову, совјетском министру спољних

послова, да га обавијести да Њемачка, Италија и Јапан спремају нови војни савез. У том телеграму

Рибентроп је покушао да убиједи Молотова да тај војни савез неће бити уперен против СССР него

против САД. Антикоминтернски пакт је обновљен 1941. године, након напада Њемачке на

Совјетски Савез, који је отпочео Операцијом Барбароса. Дана 25. новембра пакт је обновљен за

наредних пет година, а земље потписнице овог пута су биле.

75. Немачки аншлус Аустрије 1938

76. Минхенски споразум 1938

Минхенски споразум (чеш. Mnichovská zrada; нем. Münchner Abkommen) је уговор с којим је

решена Судетска криза. Уговор је потписан у Минхену 29. септембра 1938. између западних сила

(Француска, Велика Британија и Италија) и Немачке. Потписници споразума су били председници

британске и француске владе Невил Чемберлен и Даладје. Након што је године 1937. између

Немачке, Италије и Јапана потписан тзв. Антикоминтерна пакт - претеча будућег Тројног пакта -

Немачка је године 1938. предузела насилну припајање, анексију, тзв. Аншлус Аустрије. Хитлеров

режим је тај потез оправдавао спровођењем начела о праву на самоопредељење, односно

чињеницом да су многи Аустријанци себе сматрали делом немачке нације од које су одвојени

вештачком границом.Хитлер је сличан изговор одлучио да примени на Судете - област

Чехословачке где су Немци чинили већину. Чехословачка влада је била спремна да се покушају

мењања граница одупре оружаним путем, рачунајући на свој статус верне француске савезнице.

Међутим, британска влада је држала да још није у потпуности спремна за рат па је наговорила

Француску да заједно с њом 30. септембра 1938. склопи Минхенски споразум којим је Немачкој

признато право на Судете. Остављена на цедилу, чехословачка влада је подлегла немачком

ултиматуму. Док је део светске јавности овим догађајима био шокиран и разочаран, велики део

западне јавности их је сматрао исправљањем версајских неправди као и искоришћеном приликом

за постизање трајног мира у свету. Те наде су се врло брзо изјаловиле, када су мађарска и пољска

влада искористиле Хитлеров преседан како би и оне тражиле и на крају добиле чехословачку

територију. До пролећа 1939. ауторитет владе у Прагу је био тако уздрман да се у Словачкој, на

немачки подстицај, развио сепаратистички покрет. Користећи то као изговор, немачке снаге су у

пролеће 1939. окупирале Чешку и успоставиле протекторат у саставу Рајха, док је Словачка

успостављена као сателитска држава.Комадање Чехословачке представљало је шок и понижење за

западне силе које су на гажење споразума реаговале гаранцијом независности и територијалног

интегритета Пољске и Румуније - држава за које се сматрало да ће представљати следеће мете

немачког, односно мађарског ширења и раскидањем уговора. У међувремену је, користећи

Хитлеров пример, Мусолинијева Италија извршила инвазију и без борбе успоставила власт у

Албанији.

77. Окупација Чехословачке 1939

78. Челични пакт 1939

79. Пакт Молотов-Рибентроп 1939

Споразум Рибентроп-Молотов (службени назив: Пакт о ненападању између Немачке и Савеза

Совјетских Социјалистичких Република) је био споразум о ненападању између Трећег рајха и

Совјетског Савеза. Потписан је 23. августа 1939. год. у Москви од стране совјетског министра

спољних послова Вјачеслава Молотова и немачког министра спољних послова Јоахима фон

Рибентропа. Међусобни пакт о ненападању био је на снази до почетка Операције Барбароса 22.

јуна 1941. год. када је Немачка напала СССР.Иако је званично био означен као "пакт о

ненападању", овај споразум је обухватао и тајни протокол којим је извршена подела интересних

сфера у независним земљама Финској, Естонији, Летонији, Литванији, Пољској и Румунији. Тајни

протокол је експлицитно предвиђао "политичке и територијалне промене" у областима наведених

земаља што је овај споразум претворило у агревисни војни савез упркос његовом званичном

називу. Као последица овог споразума све наведене земље су нападнуте и окупиране било од

стране Немачке било од стране СССР-а. Једино је Финска, која је два пута водила рат са

Совјетским Савезом током Другог светског рата, успела да сачува своју независност али је била

принуђена да уступи одређене територије. Преговори између Совјетског Савеза, Француске и

Британије о склапању војног савеза против Немачке су стално одлагани услед недостатка

међусобног поверења. Совјетски Савез је тражио гаранције подршке у случају немачког напада

као и признање права Совјетском Савезу да се интервенише у земљама дуж западне совјетске

границе уколико у њима дође до промене политике у корист агресора. Иако ни једна од ових

земаља није званично затражила заштиту од свог великог суседа, Совјетски Савез је себе

прогласио за гаранта независности Финске, Естоније, Литваније, Пољске, Румуније, Турске и

Грчке, тзв. „санитарног кордона― подигнутог између нацистичке Немачке и Совјетског

Савеза.Британци и Французи су страховали да ће оваква ситуација омогућити совјетско мешање у

унутрашње ствари суседних земаља чак и одсуству било какве претње нацистичке Немачке.У

међувремену су територијални захтеви које је Трећи рајх упутио Пољској још више повећали

опасност од избијања рата. Иако су телеграми између западних сила и Совјетског Савеза

размењени још почетком априла 1939. године војна мисија западних сила, која је упућена у Русију

спорим транспортним бродом, стигла је у Москву тек 11. августа 1941. године и није имала

овлашћење да потпише било какав споразум.Кључна тачка која је успорила преговоре било је

питање Пољске која је лежала измеђи Немачке и Совјетског Савеза; пољска влада је оправдано

страховала да ће совјетска влада захтевати анексију спорних територија Кресија које су припојене

Пољској 1920. године по завршетку Пољско-Совјетског рата, а које је Кремљ окарактерисао као

иреденту - „Западну Украјину― и „Западну Белорусију― - зато што су углавном биле насељене

Украјинцима и Белорусима који су представљали етничку већину.Због тога је пољска влада

одбила да допусти совјетским трупама да уђу на њену територију и да на њој успоставе војне базе,

а у циљу припрема за неизбежни рат са Немачком - због ове одлуке пољске владе настала је

ситуација која је онемогућила Црвеној армији да се супротстави немачком нападу изван своје

територије.У трећој недељи августа преговори су обустављени због растућег неповерења међу

преговарачима и сумње Кремља да запад покушава да предстојећи сукоб ограничи на рат измеђи

СССР-а и Немачке. Заступници тадашње совјетске спољне политике сматрају да је Совјетски

Савез склопио пакт о ненападању са Немачком зато што су западне силе потписивањем

Минхенског споразума 1938. год. демонстрирале помирљив однос према догађајима у Европи и

непсремност да се придруже Совјетском Савезу у формирању анти-фашистичког савеза. Такође,

постојало је и страховање да ће западне силе, у случају немачког напада на СССР, остати по

страни надајући се да ће зараћене стране међусобно ослабити једна другу.Стаљинови биографи су

у својим делима изнели податак да је Стаљин био убеђен да је Британија одбила његов предлог за

формирање анти-фашистичког савеза зато што је са Немачком ковала планове против СССР-а, као

и да се западне силе надају да ће Трећи рајх напасти СОвјетски Савез и да ће га уништити или да

ће обе земље бити исрцпљене и доведене до колапса. Ове сумње су добиле на значају када се

Чемберлен састао са Хитлером и када је потписан Минхенски споразум.Браниоци совјетске

позиције такође истичу како је било неопходно да Совјетски Савез склопи пакт о ненападању са

Немачком како би купио време с обзиром на чињеницу да 1939. године није био спреман за рат и

да му је требало најмање три године да обави потребне припреме. Овај аргумент поклапа се са

ставовима Стаљинових критичара који заступају становиште да је главни узрок за неспремност

СССР-а за рат била Велика чистка која је по Стаљиновом налогу спроведена у периоду од 1936. до

1938. године у којој је елиминисан највећи део искусног командног кадра Црвене армије. Опште је

позната чињеница да је Совјетски Савез потпуно неспремно дочекао немачки напад који је почео

22. јуна 1941. године иако су совјетска и стране обавештајне службе више пута упозориле на

могућност немачке инвазије.Стаљинови критичари такође доводе у питање његову спремност да

се супротстави немачком агресивном милитаризму с озбиром на чињеницу да је економска и војна

сарадња између СССР-а и Немачке, започета 1936. године трајала све до немачке инвазије. После

Британске и Француске објаве рата Немачкој, ови економски односи са СССР омогућили су

Немачкој да заобиђе савезничку поморску блокаду. Јосиф Висарионович Стаљин је 3. маја 1939.

године сменио дотадашњег министра спољних послова Максима Литвинова и на његово место

довео Молотова чиме су створени услови за почетак преговора са нацистичком Немачком.

Литвинов, који је према стандардима Кремља био прозападно оријентисан, исувише је подсећао на

дотадашњу спољну политику која је била усмерена на стварање анти-фашистичке коалиције због

чега је и уклоњен са функције. Молотов је одмах по ступању на дужност јасно ставио до знања да

је отворен за преговоре о мирном уређењу спорних питања са Немачком.Током последње две

недеље августа 1939. године Совјетско-јапански гранични рат је достигао свој врхунац.На

Хитлерову иницијативу, немачки министар спољних послова Рибентроп посетио је Москву 19.

августа 1939. године. Приликом ове посете потписан је седмогодишњи споразум о економској

размени између две државе којим је Немачка одобрила Совјетском Савезу кредит од 200 милиона

марака у замену за сировине - бензин, житарице, памук, фосфате и дрвну грађу.Молотов је затим

предложио потписивање и додатног протокола који је усаглашавао ставове уговорних страна у

вези са спољном политиком. Према неким изворима овом предлогу претходио је Стаљинов говор

одржан 19. августа 1939. године у којем је он, наводно, изјавио да је рат између западних сила

неопходан како би омогућио ширење светске револуције.Десетогодишњи споразум о ненападању

је потписан 24. августа са додацима који су регулисали: консултације; арбитражу у случају

неслагања једне од страна; неутралност уколико нека од уговорних страна зарати; немогућност

учлањења у организације чији су циљеви директно или индиректно усмерени против једне од

уговорних страна.Део споразума чинио је и тзв. тајни протокол, који је објављен у јавности након

немачког пораза 1945. године и који је регулисао поделу интересних сфера у северној и источној

Европи. На северу Европе, Финска, Естонија и Летонија припале су совјетској интересној сфери.

Пољска је, у случају „политичке прерасподеле― требала да буде подељена - области источно од

река Нарев, Висла и Сан припале би Совјетском Савезу док би Немачка окупирала западни део

земље. Литванија, која се граничила са Источном Пруском потпала је под немачку интересну

сферу. На југу је Немачка признала совјетске интересе у Бесарабији која је припадала Румунији.

Немачки дипломата Ханс фон Херварт обавестио је свог америчког колегу Чарлса Болена о тајном

протоколу 24. августа 1939. године, али је ова информација завршила у столу америчког

председника Рузвелта где је и остала до краја рата. Обавештајне службе балтичких земаља су само

неколико дана после потписивања споразума изразиле страховање о могућности постојања тајног

протокола. Њихова сумња је потврђена током преговора о успостављању војних база када су се

совјетски преговарачи отворено позивали на његове одредбе. Немачки оригинал споразума је

највероватније уништен током бомбардовања, али је његова микрофилмована копија сачувана у

архивама немачког министарства спољних послова. Службеник овог министарства Карл фон Лоеш

је у мају 1945. године предао копију овог споразума британском пуковнику Томпсону. Совјетски

Савез је порицао постојање тајног протокола све до 1988. године када је члан политбироа

Александар Николајевич признао његово постојање мада је документ постао доступан јавности

тек након распада Совјетског Савеза 1992. године.Стаљин, који се плашио да запад охрабрује

Хитлера да нападне на истоку, морао је бити свестан да ће овакве тајне клаузуле проузроковати

рат, јер је Немачка била сигуран да их Совјетски Савез неће напасти док на западу води рат против

Француске и Велике Британије.Споразум је почео да губи на значају у априлу 1940. године када је

Немачка напала Данску и Норвешку и када је Совјетски Савез у јуну исте године извршио

анексију не само Бесарабије, већ и Буковине у Румунији. Обе државе су очигледно кршиле поделу

интересних сфера утврђену споразумом. Ипак, 1947. године. Стаљин је изјавио да би наставио и

даље да сарађује са Немачком да је Хитлер био вољан; Стаљин је свакако имао далеко више

могућности за остварење политичких и територијалних уступака из сарадње са Немачком него

што је то могао да оствари у сарадњи са Великом Британијом.Совјетска пропаганда и њени

представници улагали су велике напоре да умање значај чињенице да се Совјетски Савез на

различите начине супротстављао нацистичкој Немачкој у деценији која је претходила

потписивању споразума. Међутим, у овим напорима се никада није отишло толико далеко да се

заузме про-немачки став; споразум Рибентроп-Молотов је званично окарактерисан као пакт о

ненападању, а не као пакт о савезништву. Ипак, остало је забележено да је након потписивања

споразума Молотов у покушају да убеди Немачку у своје добре намере изјавио пред новинарима

да је "фашизам ствар укуса".У којој мери су територије које је Совјетски Савез добио у складу са

овим споразумом допринеле у спречавању његовог пораза (па самим тим и победе нацизма у

Другом светском рату) остаје значајан фактор у чијем светлу се мора посматрати овај споразум.

Совјетски извори наглашавају да је немачко напредовање заустављено на само неколико

километара од Москве и да је значај анектираних територија у оваквој ситуацији био пресудан.

Друга становишта истичу да су Пољска и балтичке државе представљале тампон зону између

Немачке и Совјетског Савеза и да је споразум Рибентроп-Молотов створио услове не само за

немачки напад на западну Европу већ и за напад на сам Совјетски Савез. Недељу дана након

потписивања споразума, 1. септембра 1939. године Немачка је напала Пољску. У складу са

одредбама тајног протокола совјетске снаге су 17. септембра ушле у источну Пољску и окупирале

територију која је према споразуму представљала совјетску интересну сферу.Три балтичке државе

су 28. септембра 1939. године биле принуђене да потпишу Споразум о одбрани и заједничкој

помоћи који је дозвољавао стационирање совјетских трупа на територији Литваније, Летоније и

Естоније. Истог дана ступио је на снагу додатни протокол споразума између Немачке и СССР-а

којим је Литванија сврстана у совјетску интересну сферу.Финска која се супротставила сличним

совјетским захтевима нападнута је од стране Совјетског Савеза 30. новембра 1939. године. После

више од три месеца жестоких борби и великих губитака, Совјетски Савез одустао је од планиране

окупације Финске у замену за 10% територије од којих је највећи део још увек био у финским

рукама.Када је Немачка 15-17. јуна 1940. године окупирала Норвешку и Данску и поразила

Холандију, Белгију и Француску, отпочела је совјетска окупација, а затим и анексија све три

балтичке државе.Коначно, 26. јула 1940. године, само четири дана након капитулације Француске,

Совјетски Савез је упутио ултиматум Румунији у којем је захтевао припајање области Бесарабије,

Буковине и Херца. Забринут због ових догађаја, Рибентроп је 25. јула, у одговору совјетским

лидерима истакао снажан немачки интерес у Румунији (мислећи при том на изворе нафте и

развијену пољопривреду). Ова интервенција спречила је избијање сукоба између Румуније и

Совјетског Савеза. Поред тога Рибентроп је немачки интерес правдао и забринутошћу за судбину

немачке мањине у Бесарабији која је бројала око 100.000 припадника. У септембру исте године

скоро целокупно становништво Бесарабије немачког порекла расељено је у Немачку у склопу

планиране замене становништва између Немачке и Совјетског Савеза.Без Француске која више

није била у могућности да гарантује status quo у источној Европи и под притиском Трећег рајха,

румунска влада је послушала италијански савет и пристала на територијалне уступке. Окупиране

територије добиле су статус република у саставу Совјетског Савеза. Локално становништво је

очишћено од анти-совјетских елемената, а новим пограничним областима спроведено је етничко

чишћење. На десетине хиљада становника ових области је погубљено, док је на стотине хиљада

депортовано у азијски део Совјетског Савеза или у гулаге у којима су многи изгубили живот.

Касније су ове територије представљале прву линију фронта и биле су подвргнуте нацистичком

терору.Почетком 1941. године линија раздвајања између нацистичке Немачке и Совјетског Савеза

пролазила је кроз Литванију и Пољску. Односи између две стране су се значајно захладили.

Хитлер, који је рачунао да ће нападом на бољшевичку Русију придобити симпатије окупираних

западних земаља, почео је припреме за напад на СССР. Сматрао је да ће му улога лидера западних

капиталистичких земаља у рату против комунистичке опасности омогућити закључење мира са

Великом Британијом.Трећи рајх прекршио је споразум о ненападању када је 22. јуна 1941. године

започео Операцију Барбароса и напао Совјетски Савез, што ће на крају довести до пораза Немачке

у Другом светском рату. Територије које је Совјетски Савез добио у складу са споразумом

Рибентроп-Молотов изгубљене су за само неколико недеља док су нпр. балтичке државе постале

немачки протекторати. Одмах по почетку немачке агресије Совјетски Савез је 25. јуна започео

превентивни напад на Финску што је довело до тзв. Продуженог (настављеног) рата између

Финске и Совјетског Савеза.

80. Тројни пакт 1940

Тројни пакт, исто тако познат као Пакт три силе, Осовински пакт, Пакт три правца или Тројна

претња је пакт који је потписан у Берлину, Немачка, 27. септембра 1940. године. Потписали су га

Сабуро Курсу из Царевине Јапан, Адолф Хитлер из Нацистичке Немачке и Галецио Ђано

(министра иностраних дела Италије) из Фашистичке Италије. Тиме је званично створен војни

савез Сила осовине у Другом светском рату као супротност силама савезницима. Споразум је

формализовао савезништво сила осовина, који је уперен против још увек формално неутралних

Сједињених Држава у случају да се умешају у Други светски рат.Тројном пакту приступила је

Мађарска (20. новембра 1940.), Румунија (23. новембра 1940.) и Словачка (24. новембра 1940.).

Бугарска је приступила 1. марта 1941. године.

81. Операција Барбароса 1941

Операција Барбароса (нем. Unternehmen Barbarossa) био је немачки кодни назив за инвазију

нацистичке Немачке на Совјетски Савез током Другог светског рата. Операција је добила име по

цару Светог римског царства Фридриху Барбароси.Главни циљ операције је био брзо освајање

целог европског дела СССР-а, западно од линије која је повезивала Архангелск и Астрахан.

Неуспех операције Барбароса на крају је резултовао целокупним поразом Трећег рајха. Источни

фронт који је отворила операција Барбароса био је највеће бојиште Другог светског рата, са

највећим и најбруталнијим биткама, великим људским губицима и деструкцијом. Немачке

оружане снаге, које су 22. јуна 1941. прешле совјетску границу, биле су тада најмодерније и

најбоље припремљене на свету, најбоље опремљене и организацијски најефикасније постављене

војне јединице са већ стеченим великим искуством из дотадашњих ратова у Европи. Ударну снагу

немачке копнене војске представљале су тенковске јединице, укупно 21 дивизија. Немачка је 1941.

имала 5.262 тенка од којих је 3.332 употребљено против Совјетског Савеза. За непосредно

садејство с оклопним јединицама, немачка Врховна команда располагала је са 14 моторизованих

дивизија. Оружане снаге имале су 124 пешадијских дивизија, 6 брдских дивизија и 1 СС

полицијску дивизију, укупно 131 добро опремљену дивизију. Затим је постојала још 41 посадна

дивизија са ограниченом борбеном способношћу, намењене за извршење лакших задатака,

углавном за контролу територије. Имали су и једну коњичку дивизију. Слаба страна немачких

оружаних снага била је у недовољном броју транспортних средстава и у недостатку моторног

горива, као и у релативно малом броју инжењерских јединица и у малом броју резервних јединица.

Све до 1. октобра 1941. само је 370.000 немачких војника било на располагању за попуну губитака.

Немачка је јуна 1941. имала укупно 7.234.000 војника, а њих 3.200.000 било је одређено за напад

на Совјетски Савез. Немачко ваздухопловство је јуна 1941. имало 3.440 авиона. Они су углавном

коришћени у садејству са копненим снагама, посебно с оклопним механизованим дивизијама.

Немачка ратна индустрија је 1941. године још радила темпом који је био изненађујуће спор за

другу ратну годину. Производња муниције је 1941. била за читавих 60% нижа него 1940. С

оправдањем се зато постављало питање да ли ће немачке јединице моћи да се одрже на нивоу, јер

је било неминовно да ће слабити њихова способност.Немачке јединице су биле распоређене у три

Групе армија:ГА ―Север‖ је била развијена на фронту дугачком 230 km од Балтика до пола пута

између Голдапа и Сувалкиа. Њихов задатак је био да униште совјетске трупе у Прибалтику, заузму

луке на мору и правцем Даугавпилс – Опочка – Псков муњевито продру на северозапад да би

спречиле повлачење совјетских трупа из Прибалтика и створиле услове за даље непредовање ка

Лењинграду. Ту групацију је подржавала 1. ваздушна флота са 1070 авиона.ГА ―Центар‖ је била

развијена на 550 km широком фронту јужно од Голдапа до Лублина и имала је задатак да правцем

Бјалисток – Минск – Смоленск продре даље на исток, уништи совјетске снаге у Белорусији и

створи услове за освајање Москве. Ту групацију је подржавала 2. ваздушна флота са 1680 авиона.

ГА ―Југ‖ била је развијена од Лублина до ушћа Дунава, на фронту дугом 780 km. Њен задатак је

био да муњевито продре према Кијеву и даље на исток. Из ваздуха ју је подржавала 4. ваздушна

флота са 1300 авиона. бригада.Командант фелдмаршал Герд фон Рундштет.Непосредно пре

немачког напада на западним границама Совјетског Савеза налазило се 170 совјетских дивизија са

2 милиона 680 хиљада људи. Треба имати у виду да су совјетске дивизије биле знатно мање од

немачких. Оне су најчешће бројале 8-9 хиљада људи, често само 5-6 хиљада, а ретко 14 хиљада

војника. Оружане снаге Совјетског Савеза имале су, у извесној мери, предност над немачким. Од

1921. се сваке године вршило регрутовање, тако да је 1941. године, према неким подацима, на

располагању било око 15.000.000 резервиста. Наоружање ове огромне масе људи било је

ограничено због још слабог производног капацитета совјетске индустрије. Постоје разне процене о

укупном броју јединица које је Совјетски Савез 1941. године имао под оружјем. Највише процена

говори о 9.000.000 војника, укључујући и резерве мобилисане за време рата. Од тих 9.000.000 је,

по строго поверљивим подацима, 22. јуна 1941. било 4.700.000 у саставу Црвене армије. Око

2.500.000 војника било је распоређено по западним границама Совјетског Савеза. Пошто су борбе

почеле, немачка војна обавештајна служба је идентификовала: 173 пешадијске дивизије, 32

коњичке дивије, 78 оклопних бригада, 45 моторизованих бригада. Бројни састав и наоружање

совјетских јединица био је осетно слабији од немачких. Осим тога, 25 пешадијских дивија, 7

коњичких и 6 оклопних бригада налазило се на Далеком истоку, а део снага био је према

Турској.Употреба совјетских оклопних јединица се, за разлику од немачких, још заснивала на

идејама из 1918. и била је првенствено усмерена на пружање подршке пешадији. Свака пешадијска

дивизија имала је зато, за разлику од Немаца, по батаљон тенкова. Према некима, Црвена армија је

1941. године уочи немачког напада имала око 24.000 тенкова, док је требало да индустрија сваког

месеца испоручује 1.500. Ови тенкови су великим делом били застарели, јер је тек од 1939. почела

производња модерног средњег тенка, касније толико познатог Т-34, који је био бољи од свега што

су Немци могли да покажу и који је за њих дошао као горко изненађење. Совјетски транспортни

моторизовани материјал био је по конструкцији једноставнији од немачког, али много боље

прилагођен совјетским приликама. Ово се још више односило на зимску одећу и опрему војника.

Један од највећих недостатака у совјетском наоружању био је мали број противтенковског оруђа.

Затим средства везе нису била најсавременија.Обе армије биле су обучене на принципу строге

дисциплине. После Стаљинових чистки 1936-1938. совјетско командовање је стављало нагласак на

дисциплину јединица и старешина. Ваздухопловство Црвене армије бројало је, вероватно, више од

10.000 авиона, док је ваздухопловна индустрија имала капацитет производње од 1.800 апарата

месечно. Већина авиона била је застарела, било је нешто нових типова, а ноћних ловаца уопште

није било. Совјетске снаге нису имале радар. Од авијација великих сила, совјетска је 1941. била

нешто у заостајању. И она се, углавном, користила за потпомагање копнене војске.Као што је већ

познато, Хитлер је имао рђаво мишљење о одбрамбеној способности Совјетског Савеза. Његова

оцена почивала је делом на - мање или више тачним - подацима о слабом квалитету совјетског

командног кадра и наоружања. Другим делом је, међутим, почивала на мишљењу о

комунистичком терору над народом и на ниској процени квантитета и квалитета резерви и

наоружања. Рат са Совјетским Савезом требало је завршити 1941, јер су Немци имали у виду да ће

дотле стално јачати Британија и Сједињене Америчке Државе. Због периода киша и блата у

пролеће и јесен и оштре зиме која затим следи, најпогодније време за извођење био је једино

период од средине маја до средине октобра. Немци су, међутим, сматрали да им неће бити

потребно толико времена. У документима се може видети да су претпостављали да је осам до

десет недеља довољно да се заврши рат са Совјетским Савезом. Осим што је требало уништити

совјетске армије у граничном појасу, требало је, наравно, спречити да Совјетски Савез баци у

борбу своје огромне људске и материјалне резерве. То би се могло остварити једино ако би се брзо

заузела она совјетска територија која је најнасељенија и где су се налазили главни извори

снабдевања. За Немце је била велика предност што су се та подручја, налазила, углавном, у

европском делу Совјетског Савеза.Уколико би се заузела подручја западно од линије Архангелск-

Волга-Астрахан, Совјетски Савез би изгубио најнасељеније области, затим 76% своје војне

индустрије, 90% своје производње нафте, а такав губитак би за њега био фаталан. И зато је

немачка Врховна команда планирала да освоји та подручја. Да би могли реализвати тај задатак, и

то за тако кратко време, Немци су морали у још већој мери него раније да примене нову стратегију

поступака којом су у Пољској и Француској за веома кратко време постигли велике резултате.

Требало је да се тенковско-механизоване јединице концентришу у велике оклопне групације

армије, које би дубоким клиновима пробиле совјетско гранично подручје и уз помоћ авијације

дубоко продрле у унутрашњост Совјетског Савеза. Ратно ваздухопловство је осим тога имало

задатак да у позадини совјетских јединица разбије систем веза, командовања и снабдевања. Кад се

пробије совјетски систем одбране прве линије, требало је да немачки оклопни клинови крилима

затворе обруч окружења и тиме обухвате главне непријатељске снаге и онда их униште. Немци су

овај начин борбе звали „клин и котао―. Једном опкољене совјетске јединице не би могле дуго да

издрже у таквом котлу и биле би уништене.Пошто би се на тај начин уништиле главне снаге

Црвене армије у европском делу Совјетског Савеза, немачке армије би се брзо пробијале до линије

Архангелск-Астрахан, и то пре него што би Совјети стигли да мобилишу своје резерве и успоре

немачки напад до периода киша и блата. Природни положај Совјетског Савеза у извесној мери је

отежао намере нападача са запада. Два велика мочварна подручја - позната мочвара Припјат и

мање позната балтичка шумска и мочварна зона - ограничавале су приступ земљи на три,

сразмерно уска надморски виша прилаза који су познати као Балтичка висораван, Западноруска

висораван и Јужноруска висораван. Само по себи је разумљиво да је немачки напад следио ове

природне правце напада. На овим висоравнима налазиле су се, наравно, совјетске армије, а преко

ових висоравни, дуж раније границе према Пољској и другим балтичким државама, пружала се

недовршена линија бункера (а не утврђења) коју су Немци предимензионирано назвали

„Стаљинова линија―.Из Токија су совјетски обавештајци Рихард Зорге и Бранко Вукелић још 5.

марта 1941. године послали у СССР фотокопију тајних докумената, међу којима и телеграм

Јоахима Рибентропа немачком амбасадору у Токију генералу Оту о планирању немачког напада на

СССР у другој половини јуна. Зорге је 19. маја јавио Москви доста прецизне податке о

концентрацији на западним границама СССР-а. А 15. јуна, недељу дана пре немачког напада,

послао је центру у Москви следећу вест: ―Рат ће почети 22. јуна‖.Разна сведочења маршала

Жукова и осталих совјетских генерала говоре да је Немцима пошло за руком да обману највише

совјетско руководство. Занимљив је податак да су Немци главнину својих снага предвиђених за

напад на СССР, а посебно оклопне јединице, лоцирали на 200-250 km од совјетске грани У недељу

22. јуна 1941. рано ујутро је дефинитивно поништен немачко-совјетски споразум о ненападању из

1939. године. На дан кад су 1812. Наполеонове трупе у походу на Москву прешле реку Њемен, на

дан кад је 1940. Француска потписала капитулацију, Хитлерова армија и авијација прекинуле су

мир на западној граници Совјетског Савеза. Отпочело је извођење операције по ратном плану

―Барбароса‖. Већина мостова преко граничних река одмах је пала неоштећена у руке Немаца.

Граничне делове Црвене армије изненадила је артиљеријска ватра и ваздушно бомбардовање;

стотине совјетских авиона уништено је на земљи. Технички, али пре свега психички, совјетске

армије нису биле спремне за рат, и то упркос многим упозорењима које је Стаљин добио не само

од сопствене обавештајне службе, него и из иностранства. Зато је на совјетској страни владала

општа пометња. Готово потпуно је изостала координација одбране, што је делом била и последица

организације Црвене армије у којој је између врховне команде и појединих команданата фронтова

и армија недостајала природна спона. За одбрамбени рат су совјетски положаји, стратешки

гледано, били далеко од идеалног. Једва да се водило рачуна о томе да постоји могућност да ће

евентуални рат морати да се одвија на совјетској територији; једноставно се полазило од тога да би

Црвена армија приликом непријатељског напада тако брзо реаговала, да би решење рата пало на

територији противника.Тек у ноћи између 21. и 22. јуна издата су наређења да се јединице и

противваздушна одбрана доведу у стање потпуне приправности. На многим местима је 22. јуна

још било у току спровођење ових наредби; на других местима их још нису ни примили кад је

почео изненадни немачки напад. „Непријатељ је очигледно дуж целе линије фронта изненађен―,

записао је немачки генерал Халдер, начелник генералштаба копнене војске у свој дневник.У 3:17 с

немачких пограничних аеродрома полетело је хиљаде авиона и напало Мурманск, Каунас, Минск,

Кијев, Одесу, Севастопољ и друге градове. На копну су Немци отпочели офанзиву моћном

артиљеријском припремом која је нанела велике губитке совјетским трупама. Користећи се

изненадним нападом немачке трупе су одмах постигле крупне успехе. Већ првог дана рата

совјетска авијација је изгубила 1.200 авиона. Совјетски генерал авијације Копелс починио је други

дан самоубиство. Велике губитке претрпеле су тенковске, артиљеријске и друге јединице. После

удара авијације и артиљеријске припреме немачке копнене трупе су прешле у напад на фронту од

Балтика до Карпата.Војни руководиоци у Народном комесеријату одбране су били збуњени и још

увек нису знали шта да раде. Маршал Тимошенко је нервозно шетао по правоугаоном кабинету

смркнут и замишљен. Он је наредио Жукову да телефонира Стаљину који је тек легао да спава. У

4:30 сви чланови Политбироа су били на окупу у Стаљиновом кабинету. Стаљин је био блед, седео

је за столом, држао је у руци напуњену лулу. Рекао је да треба хитно телефонирати у немачку

амбасаду. Из амбасаде су одговорили да амбасадор гроф фон Шуленбург тражи да буде примљен

због хитног саопштења… Примио га је Молотов, који се после обављеног разговора вратио код

Стаљина у кабинет и саопштио: ―Немачка влада нам је објавила рат‖.Отприлике у исто време у

Берлину је Јоахим Рибентроп уручио меморандум совјетском амбасадору у коме је покушао да

―објасни‖ зашто је Немачка ―морала‖ да поведе рат против Совјетског Савеза. Када је совјетски

амбасадор узвратио немачком министру иностраних послова ―да ће Немачка због овога скупо

платити‖, Рибентроп се збунио, истрчао у хол за њим и почео да га уверава како он ―лично није за

рат‖.У 8:00 дуж читавог фронта водиле су се жестоке битке. Једино је на сектору Лењинградског

фронта ситуација још увек била мирна. У 12:00 преко Радио-Москве потпредседник совјетске

владе Молотов је обавестио совјетски народ да су немачке трупе напале СССР и изразио уверење

да ће нападач бити поражен. Наредног дана формирана је Ставка.Тамо где је Вермахту пружен

организован отпор његове трупе су заустављене на самој граници. У градићу Сокаљу, у западној

Украјини караула поручника Лопатина, опремљена једино пушкама и митраљезима, тукла се у

окружењу читавих 11 дана са вишеструко надмоћнијим непријатељем. Караула је пала тек када је

и последњи граничар погинуо.Један од најславнијих страница у отаџбинском рату исписали су

браниоци пограничне тврђаве Брест. У овом сектору наступала је најјача Немачка група ―Центар‖.

Ујутро 22. јуна на гарнизон у Бресту насрнуле су три немачке дивизије. Гарнизон су сачињавала

само два пешадијска пука која су већ после неколико часова била опкољена. Међутим, Немцима је

требало месец дана крвавих борби да би заузели овај градић на коме је лепршала совјетска застава

чак и када су немачке трупе продрле у Смоленск, удаљен само 400 km од Москве. На једној од

сачуваних зидина могу се прочитати следеће речи: ―Било нас је петорица: Седов, Крутов, Ј.

Богољуб, Михајлов, В. Селиванов. Ступили смо у бој 22. јуна 1941 … Изгинућемо, али нећемо

одступити‖. Један непознати војник је написао: ―Умирем, али се не предајем. Збогом отаџбино! 20.

јул 1941‖.Познат је и случај ваздухопловног капетана Николаја Гастела који је 26. јуна напао једну

немачку колону северно од Минска. Авион му је погођен па се затим запалио. Гастело је своју

запаљену летелицу усмерио на немачку колону тенкова и цистерни. Јуначки је погинуо, али је и

непријатељу нанео знатну штету. Током Другог светског рата совјетски пилоти су преко 300 пута

поновили поступак капетана Гастела.Познато је и писмо војника Александра Голкова који се у

тренутку напада налазио у Ровну у Украјини, а које је „упутио― својој супрузи у Лењинград.

Писмо је објављено 9. јануара 1964. године у листу „Краснаја звезда―, а пронађено је после рата у

металној кутији олупине тенка у коме се налазио Голков.Одмах по отпочињању непријатељстава

по решењу Политбироа ЦК СКП су западни погранични војни окрузи Прибалтички, Западни и

Кијевски применовани у Северозападни, Западни и Југозападни фронт. Лењинградски војни округ

преименован је 24. јуна у Северни фронт, а 25. јуна на бази команде Московског војног округа био

је формиран Јужни фронт, који је ујединио део снага Југозападног фронта и 9. армију коју је

издвојио Одески округ. Истовремено је је СССР почео да ствара резерву Врховне

команде.Међутим, и увече првог ратног дана совјетски Генералштаб је очигледно имао слаб увид

у ситуацију на фронту. Тако су трупе Кијевског војног округа (Југозапади фронт) добиле наређење

да 23. јуна отпочну велику офанзиву која би 24. јуна довела до освајања Лублина, неколико

десетина километара унутар пољске територије. Јединице у Балтичком војном округу

(Северозападни фронт) добиле су слично апсурдно наређење, а осим тога су сва три фронта

добила наређења да опколе и униште немачке јединице. Команданти на фронтовима су мало шта

могли да започну са таквим наредбама. Немци су изводили једну од најуспешнијих операција

муњевитог рата. Квалитативно су били далеко супериорнији; квантитативно су били јачи на свим

тачкама које су биле циљ почетног напада. Од великог значаја је била и немачка надмоћност у

ваздуху. До подне 22. јуна уништено је, отприлике, 800 совјетских авиона (наспрам 10 до 20

уништених немачких). До краја тога дана овај се број попео на 1.200 (од којих је 900 уништено на

земљи); два дана касније су Совјети изгубили 2.400 авиона. Совјетски бомбардери који се у

тренутку напада нису налазили близу линије фронта, покушали су да пређу у напад, али су при

том извршшвали застареле наредбе: прелетали су преко линије фронта у правцу пољске територије

да би тамо тражили непостојеће концентрације немачких трупа! Осим тога у већини случајева

више није било ловаца да их прате, па су лако постајали жртве немачких ловаца и противавионске

артаљерије. Кад су се Немци изборили за превласт у ваздуху, могли су готово неометано, по

плану, да употребе своју ваздушну флоту за подршку копненој војсци, посебно оклопно-

механизованим дивизијама.У почетку су групе армија „Север― и „Центар― постизале велике

успехе. Тежиште операције по плану „Барбароса― било је у почетку на правцу Групе армија

„Центар― под командом фелдмаршала фон Бока. Ова Група армија имала је у свом саставу највећи

број пешадијских дивизија, две од четири оклопне групе (армије) и јаку ваздушну флоту. Напад се

одвијао по плану. На северном и јужном крилу су се Трећа оклопна група под командом генерала

Хота и Друга оклопна група под командом генерала Гудеријана, брзо пробиле на исток. Између те

две оклопне групе напредовала је 9. армија генерала Штрауса и 4. армија генерала фон Клугеа.

Само у рејону Бреста Немци су наишли на жесток отпор; око градске цитаделе борбе су се водиле

све до половине јула. Један део Гудеријанове оклопне групе био је због тог отпора неколико дана у

закашњењу. Истурени део 2. оклопне групе прелазио је првих дана рата просечно 60 km на дан и

већ петог дана је био пред Минском. Други део те исте групе стигао је дан касније до Бобрујска на

Березини.Трећа оклопна група наишла је на слаб отпор и 23. јуна је код Алитуса и Меркине дошла

до Њемена (мостови преко ове реке пали су Немцима неоштећени у руке); 24. јуна је заузела

Вилњус а затим скренулаа југоисток, да би се код Минска спојила са 2. оклопном групом. То се

одиграло 27. јуна.Ипак Гудеријан није био потпуно задовољан. Немачка пешадија није могла да

следи скоро невероватан темпо напредовања оклопних дивизија. Томе је допринела и чињеница да

је пешадија морала да напредује по много слабијем терену; релативно добри, чврсти путеви били

су резервисани за покрет оклопно-механизованих снага и њених позадинских делова. Поготово је

4. армија фон Клугеа морала да савлада изузетно тежак терен. Кад се показало да се планирана

велика клешта Групе армија „Центар―, која је требало затворити код Минска, морају заменити

извесним бројем мањих клешта унутар тог простора, постојала је опасност да заостајање пешадије

за оклопним снагама порасте. Гудеријан је несумњиво био један од најспособнијих немачких

генерала оклопних јединица. Он је увиђао предност брзог пробоја оклопних јединица за извођење

муњевитог рата. По њему је требало да оклопне јединице оперишу што самосталније, водећи

рачуна о ризику да могу настати празнине између оклопних и пешадијских јединица. Немачка

Врховна команда је међутим тражила да оклопне јединице смање темпо наступања како би се што

ефикасније затворио обруч окружења око противничких јединица. То је било потребно утолико

више што су сада 4. и 9. армија имале посла са опкољеним трупама које су додуше биле изоловане

и којима је недостајала муниција и гориво, али које упркос томе нису ни помишљале на предају и

до краја су се жестоко бориле. Због одсуства подршке оклопних јединица које су отишле већ

много напред, пешадијске јединице нису могле довољно чврсто да затворе обруч окружења код

Бјалистока и Волковиска, па су се многе совјетске јединице успеле да се пробију у правцу истока,

а неке су се пробиле у Припјатске шуме и прешле на партизански начин ратовања. Упркос отпору

Гудеријана и фон Бока, фон Клуге је успео да део оклопних јединица почетком јуна укључи у

састав 4. армије и да тиме нешто повећа покретљивост пешадијских јединица. Ова реорганизаџија

је приликом затварања обруча окружења код Новогрудока, западно од Минска, уродила плодом.

Ту се успешно затворио обруч окружења око главнине совјетског Западног фронта.Показало се,

међутим, да нова немачка тактика има и своје слабости. Доводила је, наиме, до губитка времена на

остварењу општег плана, а управо је фактор времена био веома важан за муњевити рат. На тај

начин су друге совјетске јединице добиле могућност да се реорганизују и добију појачање. То се и

десило северозападно од Смоленска (после Минска то је био следећи циљ Немаца на њиховом

напредовању ка Москви), дуж Березине, Даугаве и Двине и у подручју између ове две реке. Немци

су једино успели да брзо пробију совјетску одбрамбену линију дуж Березине. На осталим линијама

фронта се релативно дуже времена пружао отпор.Командант Северозападног фронта генерал

Кузњецов је пре немачког напада рачунао с агресијом, али није успео да убеди Москву, па није

могао да предузме ефикасније одбрамбене мере. У тренутку напада, његове јединице, великим

делом слабо наоружане, биле су развучене на широком фронту по балтичким земљама. Један део

тих јединица је управо спроводио реорганизацију; а армије првог ешелона биле су удаљеније од

границе него што је то био случај на осталим фронтовима. Зато фелдмаршалу фон Лебу није било

тешко да се са својом Групом армија „Север―, која је иначе била најслабија, у току првих дана рата

брзим темпом пробије из Источне Пруске дубље у Литванију. На јужном крилу Групе армија

„Север― налазила се 4. оклопна група под командом генерала Хепнера (северна армијска група

располагала је само једном оклопном групом). Хепнерова 4. оклопна група састојала се из два

оклопна корпуса: 56. под командом генерала фон Манштајна и 41. под командом генерала

Рајнхарда. Успеси 56. оклопног корпуса били су импозантни: четири дана после напада, 26. јуна,

фон Манштајн је стигао на Даугаву у Летонији, на висини Даугавпилса. Корпус је већ био прешао

250 km и прокрстарио целу Литванију. Мостови код Даугавпилса пали су Немцима у руке.

Међутим, и код Манштајновог корпуса дошло је до застоја у даљем напредовању ка Лењинграду.

Да би се без много ризика кренуло даље, била је потребна помоћ 41. оклопног корпуса, који је

наишао на непредвиђени отпор Црвене армије. Из области североисточно од реке Њемена кренуле

су јаке совјетске снаге са више од две стотине тенкова у правцу северозапада да би извршиле

противудар. Рајнхард је додуше успео да одбије овај противудар, али је његово напредовање због

тога било успорено, па је тек 29. јуна код Јекабпилса стигао на Даугаву, неколико десетина

километара северно од Даугавпилса. Совјети су у међувремену радили на организовању

одбрамбене линије дуж Даугаве. Она, међутим, није на време била у потпуности изграђена да би

могла да заустави 4. оклопну групу. После жестоких борби које су трајале неколико дана успело је

целој оклопној групи да 2. јула поново настави напредовање у правцу североистока. Док је дошло

до застоја 4. оклопне групе, због боље координације између оклопне групе и пешадије него што је

то било код Групе армија „Центар―, две армије Групе армија „Север― (18. армија под командом

генерала фон Кихлера и 16. под командом генерала Буша) постигле су за кратко време велике

успехе, не заоставши много за одмаклом 4. оклопном групом.Осамнаеста немачка армија је за

десет дана заузела луке Лијепаја, Венспилс и Ригу (на ушћу Даугаве) и тиме одузела совјетској

Балтичкој флоти њене базе на Балтику. Поготово је пад Риге, главне базе Балтичког војног округа,

био велики губитак за совјетску морнарицу, иако је велики део јединица флоте у последњем

тренутку успео да се повуче преко Финског залива за Лењинград. Совјетска флота која је у

просеку спремније дочекала немачки напад него копнена војска, успела је да се повуче у првој

етапи рата без већих губитака, захваљујући, између осталог, и разумевању и активностима

адмирала Кузњецова (народног комесара морнарице), адмирала Трибуца (команданта Балтичке

флоте) и адмирала Головка (команданта Северне флоте у поларном подручју). Још више од месец

дана пре немачког напада, Кузњецов је успео да издејствује да се многи бродови из сразмерно

незаштићених лука Лијепаје и Венспилса пребаце у Ригу. На сопствену одговорност је 19. јуна

довео флоту у стање приправности. Последње наређење издато у миру – „спремни за акцију― - није

међутим смео да изда на своју руку. Кад је наређење дошло у ноћи између 21. и 22. јуна, Трибуц и

Головко су већ били спремни. „Сваког тренутка смо очекивали телеграм из Москве следеће

садржине: рат је отпочео―.На јужном делу совјетско-немачког фронта Немци су у почетку

постизали мање успехе. Група армија „Југ―, под командом фелдмаршала Рундштета, имала је, у

свом саставу две румунске армије и један мађарски корпус, који су иначе по квалитету били

далеко испод немачких јединица. Фон Шобертова 11. армија, која је припадала Групи армија

„Југ―, распоређена на Пруту у Румунији, кренула је у напад касније због тога што су се неке њене

дивизије дуже задржале на Балкану и што Мађари и Румуни нису били спремни за наступање.

Тако је фелдмаршал фон Рундштет 22. јуна, осим авијацијом, могао, у суштини, да располаже само

6. армијом (под генералом фон Рајхенауом), 17. армијом (под генералом фон Штилпнагелом) и

фон Клајстовом 1. оклопном групом, које су се налазиле у југоисточном делу Пољске. Вероватно

да је Рундштету од почетка било јасно да ће упркос војном квалитету својих команданата армија

имати проблеме са совјетским армијама на југозападном фронту. Оне су, наиме, биле, и по броју

дивизија и по броју оклопних јединица, исто тако јаке као снаге Западног и Северозападног

фронта заједно. Осим тога је Рундштет морао да отпочне свој напад мање-више фронтално у

немогућности да прави велика опкољавања. Већ 23. јуна је Халдер у свом дневнику изразио

забринутост због овакве ситуације: „Бићемо принуђени да нађемо слабу тачку у совјетској

одбрани и да на њу ударимо оклопним снагама и свим средствима да бисмо постигли успех у

Украјини...― Совјетске армије су непрекидно прелазиле у противнападе и противударе и биле су у

предности што су могле да наступају не само из дубине него и са подручја северног и јужног

крила Групе армија „Југ―. На северу су биле тешко приступачне Припјатске мочваре, а на југу су

совјетске јединице имале велику слободу маневрисања, јер из Мађарске и Румуније није још био

отпочео напад на Совјетски Савез.Уз помоћ снажног удара из ваздуха, Немци су успели да одбију

готово све совјетске противнападе и противударе, али су њихови губици у људству и материјалу

били веома велики. И код совјетских јединица је то додуше био случај; по Халдеровим речима,

овде је беснела „веома жива― битка. Тако Немци на јужном делу совјетско-немачког фронта нису

спектакуларно напредовали и о правом муњевитом рату ту у првим седмицама рата није, у ствари,

могло да буде ни говора. То је била велика предност за совјетску страну, јер време им је било

значајан савезник. Крајем јуна и почетком јула 1941. почео је, међутим, да слаби совјетски отпор

на југу. Многе совјетске јединице почеле су да се повлаче на исток да би дуж насипа реке Дњепра

градиле нове одбрамбене линије, а велики део јединица је пребачен на централни део фронта.

Крајем јуна су градови Ковељ, Ровно и Љвов били у рукама Немаца и наступање је могло да се

настави бржим темпом. Ово није важило за северно крило Групе армије „Југ―, јер је тамо најпре

требало очистити Припјатске мочваре и ослободити се совјетског притиска са те стране.Трећег

јула је Халдер имао разлога за оптимизам у погледу развоја операција на целом совјетско-

немачком фронту. У свом дневнику је тада записао: „Углавном се сад већ може говорити да је

извршен задатак да се главнина совјетских снага потуче испред Двине (Даугава) и Дњепра.

Сматрам да је тачна изјава једног заробљеног совјетског генерала, да ћемо источно од Двине и

Дњепра наићи само на делове совјетских снага који већ и по снази неће бити у стању да

одлучујуће утичу на исход немачких операција. Не претерујем, дакле, кад тврдим да ће се рат

против Совјетеког Савеза успешно завршити у року од четрнаест дана―.У изјави од 4. јула Хитлер

је био још уверенији од Хадлера: ―Ја све време покушавам да се ставим у положај противника.

Практично, он је рат већ изгубио. Добро је што смо ми уништили руске тенковске и ваздухопловне

снаге на самом почетку. Руси их више никада не могу обновити―.Потребно је нагласити да су

немачке снаге до овог датума већ почеле да осећају несташицу у снабдевању, а то је највише

дошло до изражаја код Група армија „Центар―. Важан фактор у томе је била и већа ширина

железничког колосека у СССР-у но у осталом делу Европе. До 3.7. је немачка инжињерија успела

да прилагоди ширину железничког колосека на нормалну величину до пола пута на линији пољска

граница - Минск, а до 5.7. био је завршен и остатак.Стварно је тако изгледало. Врховни командант

копнене војске, фон Браухич, и његов начелник штаба Халдер поднели су 8. јула извештај да су до

тада идентификоване 164 совјетске пешадијске дивизије, да је од њих уништено 89, а само 46 је

још способно да се бори, 18 је било на споредним деловима ратишта, као на пример у Финској, а

да није идентификована локација за 11 дивизија.У циљу приближавања стратегијксог руковожења

трупама на фронту 10. јула су биле основане главне команде за три најважнија стратегијска

правца. Северозападним фронтом је командовао маршал Климент Јефремович Ворошилов,

Западним - маршал Семјон Константинович Тимошенко и Југозападним маршал Семјон

Михајлович Буђони. Ради ефикаснијег функционисања оперативног руковођења, совјетска

команда је 20. јула ујединила Фронт резервних армија и фронт Можајске одбрамбене линије у

једниствен Резервни фронт под командом Герогија Жукова. На положају начелника Генералштаба

Жукова је 1. августа заменио маршал Борис Михајлович Шапошњиков. На споју централног и

Резервног фронта 16. августа је био формиран нови Брјански фронт под командом маршала

Андрејева Ивановича Јерјоменка.це, а њихово довођење на полазне положаје уследило је тек дан-

два пре почетка напада. Увереност у брзи завршетак рата против Совјетског Савеза била је толико

чврста да су Немци рачунали да у најскорије време приступе решавању задатака предвиђених

директивом штаба немачке Врховне команде број 32 од 19. јуна 1941. године, у којој се говори, ни

мање ни више него о освајању басена Средоземног мора, северне Африке, Блиског и Средњег

истока, уз истовремено обнављање „опсаде Енглеске―. Уједно с тим, немачко је руководство

мамила перспектива освајања Индије и преношења ратних операција на територију Сједињених

Америчих Држава. То су били далекосежни планови о светској доминацији. Већ су од 14. до 27.

јула немачки генерали разради план о офанзиви преко Кавказа и Ирана на Багдад и операцију

„против индустријске области Урала―, израчунали су колико војске треба с фронта повући у

Немачку почетком септембра 1941. године, одредили су мере за смањење бројног стања

копнениих трупа. Међутим, будући догађаји ће показати да су се Немци поприлично преварили у

својој рачуници.Средином јула нагло је повећан интензитет и обим борби на свим бојиштима.

Када су се у борбу укључиле немачка армиија под називом „Норвешка― и финске трупе, укупна

дужина активног фронта повећана је за још 1.200 километара. Поред три главна стратегијска

правца појавио се и четврти - северни сектор фронта, од Баренцовог мора до Карелске превлаке,

северно од Лењинграда. Финска Карелска армија и немачка армија „Норвешка― наступале су на

мурманском, петрозаводском и олоњецком правцу у намери да овладају Кировском железниичком

магистралом и луком Мурманск, која се зими не залеђује. Нова опасност по Лењинград појавила

се од Југоисточне финске армије која је надирала преко Карелске превлаке. Четврта тенковска

група генерала Хепнера из састава Групе аннија „Север―, покушала је да се у брзом ходу преко

реке Луге пробије до Лењинграда. Група армија „Центар―, под командом фелдмаршала фон Бока,

наступала је на широком фронту од средњег тока Западне Двине до Жлобина на Дњепру. Њена

ударна снага, састављена од 2. и 3. оклопне групе, усмерена је била на правцу Витебска,

Смоленска и Рославља. Циљ јој је био да заузме Смоленск и Вјазму и отвори пут према Москви.

Фон Рундштатова Група армија „Југ― пробијала се према Кијеву. Румунска 3. и 4. армија

наступале су из Молдавије у правцу Одесе.До средине јула трупе Вермахта су освојиле Летонију,

Литванију, Белорусију, Молдавију и део Украјине.На лењинградском правцу Немци су се

приближили Лењинграду на свега 120 km. У току 17. и 18. јула совјетске трупе под командом

генерала В. Морозова су извршиле снажан противнапад на 56. немачки моторизовани корпус. На

прилазима реци Луги и Новгороду совјетске трупе су успеле да присиле противника да тапка

читавих 20 дана у месту. Немцима је било јасно да без нових појачање не могу да наставе

напредовање ка Лењинграду.Према немачким изворима до половине јула само копнене снаге

Вермахта су имале 92.000 погинулих и рањених, око 50% тенкова од првобитног броја су

уништени, док су губици ваздухопловства достизали 1.284 авиона.19.7. немачка Врховна команда

је издала Директиву бр. 33 у којој су били дати главни задаци о наставку рата на Истоку који су се

пре свега односили на Групу армија „Центар― и Групу армија „Југ―. Требало је да оне униште већ

опкољене совјетске снаге. Што се тиче Група армија „Југ― она је требала да концентричним

нападом из Могилева Подољског, Винице и једне једне тачке северно од Умана опколи и уништи

12. и 16. советску армију. Гуеријанова 2. оклопн група требало је да се одвоји од Групе армија

„Центар― и да скрене ка југоистоку, како би спречила да се ове совјетске снаге повуку преко

Дњепра. Група армија „Центар― би онда пошто уништи опкољене снаге, наставила искључиво

пеашадијским јединицама да напредује ка Москви. Истурени делови оклопних јединица Групе

армија „Север― морали би да сачекају док их не сустигну пеашадијске снаге како би онда

удруженим снагама напали Лењинград. Због тога би 3. оклопну групу требало пребацити из Групе

армија „Центар у Групу армија „Север―.Због новонастале ситуације Хитлер је 21. јула специјалним

возом допутовао на окупирану совјетску територију на сектор ГА „Север―, где се састао са њеним

командантом фелдмаршалом фон Лебом. Да би убрзао напредовање ка Лењинграду, Фирер је

одлучио да 3. оклопну групу генерала Хота повуче са московског правца и пребаци је на

североисток у циљу садејства у освајању Лењинграда. Истовремено је наређено 2. тенковској

групи генерала Гудеријана да се окрене на југоисток, док би ка Москви наступале само

комбиноване пешадијске јединице.На кијевском правцу војска Југозападног фронта одбила је

средином јула прве налете фон Рунштатових јединица.

82. Стаљинградска битка

Стаљинградска битка (рус. Сталинградская битва, нем. Schlacht von Stalingrad) је била главна

прекретница у Другом светском рату,[8]

и сматра се најкрвавијом битком у људској историји.

Трајала је од 17. јула 1942. до 2. фебруара 1943. године.[9]

Битку су обележили бруталност и

небрига за цивилне жртве са обе стране. Битка се састојала из немачке опсаде јужног руског града

Стаљинграда (данашњи Волгоград), битке унутар града, и совјетске контраофанзиве у којој су

коначно биле заробљене и уништене немачке и остале снаге Сила осовине око града. Укупни

губици у људству се процењују на између 1,5 и 2 милиона.Силе осовине су изгубиле око

четвртине укупног људства на источном фронту и никад се нису опоравиле од овог пораза. То је

био њихов први велики пораз у овом рату.[10][11]

За Совјете, који су изгубили преко милион војника

и цивила за време битке, победа код Стаљинграда је значила почетак ослобођења Совјетског

Савеза, и пут ка коначној победи над нацистичком Немачком, 1945. године. Дана 22. јуна 1941.

Немачка и њене савезнице, Силе осовине, извршиле су инвазију на Совјетски Савез са 4,3 милиона

војника.[12]

Њихове трупе су брзо напредовале на фронту од Барнцовог до Црног мора, наносећи

тешке поразе Црвеној армији, која је претходно осакаћена Стаљиновим чисткама. Почетком

септембра 1941. немачка и финска војска је опсела Лењинград.[13]

До октобра 1941. Група армија

„југ― заузела је велики део Украјине са градовима Кијев и Одеса.[14]

Група армија „центар― је за то

време заузела Минск, Витебск и Смоленск, и 30. септембра започела напад на Москву („операција

Тајфун―). Совјетске снаге су извршиле контранапад великих размера из предграђа руске

престонице децембра 1941. Немачка војска, исцрпљена и слабо опремљена за зимско ратовање и

са проређеним линијама за снабдевање, одбачена је од 150-250 километара од Москве.[15]

Хитлер је

сматрао да нема довољно ресурса за истовремена дејства на свим фронтовима, па је тако 3. јануара

1942. саопштио јапанском посланику Ошими: „Мој циљ ће бити напредовање на јужном фронту.

Решио сам, да када се време поправи, нападнем Кавказ. То је најважнији подухват.― [16]

Овакво

Хитлерово размишљање није нимало чудно ако се има на уму чињеница да је од 30 милиона тона

сирове нафте, колико је 1938. године било извађено у СССР-у, скоро три четвртине потицало из

региона око Бакуа, даљих 16 % из севернокавкаских нафтоносних поља око Мајкопа, Грозног и

Дагестана, а само једна десетина је била произведена у другим деловима Совјетског Савеза.

Очигледно је да се Хитлер спремао за један дуготрајан рат — рат против англо-америчких

оружаних снага иза којих су стајали скоро неисцрпни ресурси. Након немачке објаве рата САД 10.

децембра 1941, ситуација у сировинама постаје веома важан предмет у стратешкој рачуници

Трећег рајха.Тако је направљен план да немачка војска напредује до нафтних поља уз Каспијско

море и стратешки важног града Стаљинград на реци Волги.[17][18]

Хитлер је директивом бр. 41 од 5.

априла 1942. као стратешки циљ немачке летње офанзиве одредио да се: „коначно уништи остатак

постојеће совјетске одбрамбене моћи и да се освоји што више важних ратнопривредних извора

енергије... У сваком случају мора се покушати стићи до самог Стаљинграда или га, у најмању

руку, ставити под дејство нашег тешког наоружања, тако да буде елиминисан као даљи центар

индустрије наоружања и саобраћаја―.У мају 1942. совјетска војска је покушала да пробије немачке

линије код Харкова, али је у томе осујећена.[19]

То је био увод у немачко-мађарски контранапад,

операцију Плаво. Њоме су Силе осовине намеравале да освоје Вороњеж и устале се на левој обали

реке Дон. Немачка војска која је 22. јуна 1941. године напала Совјетски Савез била је до тада

најмодернија и најопремљенија војска на свету. Велики део војног капитала Вермахта аганжован

је на преко 3.000 километара дугом фронту против Црвене армије. Хитлер је мислио како ће за

само шест недеља поразити Црвену армију али није ни слутио да ће она пружити толико жилав

отпор.У овој бици учествовала је Армијска група Југ, тачније позната Немачка Шеста армија за

коју је највећи терет битке био и везан. Заповедник је био Фидрих фон Паулус. Хитлер није имао

стварни разлог да освоји Стаљинград. Могао га је опколити и наставити даље али ово су били

чисто идеолошки него војни циљеви који су додатно оптеретили немачку војску која се неће лако

опоравити од овог пораза. Највећа грешка коју је Хитлер починио била је то што је своје снаге

поделио на два дела, тачније Армијска група Југ је подељена на Групу армија А и Б. Град је могао

бити заузет без већих проблема, али немачке јединице извршиле су огромну инвазију на Кавказ да

би дошле до извора нафте која је била неопходна за ратну машинерију.Шеста армија је бројала

300.000 војника у тренутку напада на Стаљинград, док је стварни број немачких војника био већи.

Шесту армију јула месеца подржавало је 400 тенкова и других самоходних возила а касније 675,

као и 1.200 авиона који су тешко бомбардовали сам град као и реку Дон. Задатак Шесте армије је

био да форсира реку Дон и заузме град. Учествовала је поред Шесте и 17. армија као и 4. Панцер

армија и 7. Оклопна армија.Немачка војска ће искусити нову врсту ратовања која није до тада

вођена. Биће вођене тешке и крваве уличне борбе а употреба војне технике биће изузетно смањена

што ће допринети да немачке јединице буду развучене а пешадија увучена у тешке губитке борећи

се за сваку стопу самог града. Оно што би Немци дању освојили, ноћу би Совјети повратили и

обратно. Суочиће се да је њихова тактика муњевитог рата у Стаљинграду неупотребљива, као и

оклопне јединице које се нису могле кретати по граду због рушевина насталих током

бомбардовања. Немачка војска употребиће велики број пешадинаца који ће морати да сваки педаљ

освојене територије грчевито бране. Немачке јединице у нападу на Стаљинград подржавао је

Четврти ваздушни корпус јачине 1.216 бомбардера, ловаца и обрушујућих бомбардера.

Коришћени су разни типови двомоторних бомбардера као што су Јункерс Ју-88 и Хајнкел Хе-111,

обрушујући бомбардер Штука, транспортни авион Јункерс Ју-52 и Месершмит БФ-108.Немачко

ваздухопловство напало је град са разорним количинама бомби. Нападнути су чисто цивилни

циљеви као и индустријски делови града. Тешко је бомбардована и река Волга где су Совјети

покушали да снабдевају град и своје јединице. Река је непрестано бомбардована и нападана из

митраљеза обрушујућим бомбардерима. Ваздухопловство је подржало немачку војску као и сама

артиљерија. У првих неколико дана борби Немци су имали тоталну ваздушну премоћ.Дејство

јуришних бомбардера Четврте ваздушне флоте је било веома лоше, пошто су се водиле уличне

борбе тако да се у самом граду није могла разазнати где је линија фронта и где се које јединице

налазе. 23. августа немачко ваздухопловство је извело веома разорно бомбардовање Стаљинграда

убивши и ранивши на хиљаде изазивајући пожаре по многим деловима града. Страдали су и

делови стамбених блокова од тешких ваздушних напада. Са удаљености се могао видети дим који

је куљао из појединих делова града.Авијација је морала подржати копнене јединице Вермахта

нападајући Совјетске јединице и њене положаје. Међутим како је време одмицало сама авијација

ће изгубити битку, неће моћи много да помогне опкољеним снагама у граду упркос обећањима

рајхсмаршала Хермана Геринга а неки аеродроми пашће у руке Совјетима. Армијска група Југ,

која је претходно освојила Украјину, одабрана је да продре кроз јужне руске степе на Кавказ и

заузме кључна совјетска нафтна поља у Бакуу, Грозном и Мајкопу. Ова летња офанзива са кодним

именом Операција Плаво (нем. Fall Blau; енгл. Case Blue), требало је да укључи немачку 6. и 17.

армију, и 4. и 7. оклопну армију.Хитлер је интервенисао у стратешком планирању наредивши да се

Армијска група подели на два дела. Армијска група „југ― (A), под командом Ериха фон Манштајна

и Евалда фон Клајста, требало је да настави са напредовањем јужно према Кавказу по плану.

Армијска група „југ― (Б), укључујући Паулусову 6. армију и Хотову 4. оклопна армију, требало је

да се креће ка истоку према Волги, и граду Стаљинграду.Освајање Стаљинграда је за Хитлера

било важно из више разлога. То је био велики индустријски град, лоциран на реци Волги, која је

била витална транспортна рута између Каспијског мора и северне Русије. Његово заузимање би

обезбедило лево крило немачких армија приликом напредовања ка унутрашњости Кавказа.

Коначно, чињеница да је град носио име Хитлеровог архи-непријатеља, Јосифа Стаљина, учинила

је освајање града добрим идеолошким и пропагандним потезом. Почетак Операције Плаво

планиран је за крај маја 1942. године. Ипак, бројне немачке и румунске јединице које је требало да

учествују у акцији биле су заузете опседањем Севастопоља на Кримском полуострву. Одлагања у

окончању опсаде померила су и датум почетка Операције Плаво неколико пута, јер Севастопољ

није пао до краја јуна. У међувремену је предузета мања акција, уклештења избачених совјетских

положаја јужно од Харкова, што је резултирало опкољавањем великих совјетских снага, 22.

маја.Операција је коначно отпочела, кад је Армијска група „југ― започела свој напад у јужној

Русији 28. јуна, 1942. године. Немачка офанзива је добро започела. Совјетске снаге су пружале

слаб отпор у широким и празним степама, и почеле су да се повлаче ка истоку и у нереду.

Неколико покушаја да се формирају одбрамбене линије је пропало, кад су друге немачке јединице

почеле да напредују око њих које су формирале два велика џепа и уништиле их - први

североисточно од Харкова, 2. јуна, а други око Милерова у Области Ростов, недељу

касније.Почетно напредовање је било толико успешно - до 3. јула је само 6. армија заробила преко

40.000 совјетских војника - да је Хитлер још једном интервенисао, и донео је злогласну Директиву

бр. 45 којом је наредио 4. оклопној армији да се придружи Армијској групи „југ― (A) на југу.[20]

По

Хитлеровом виђењу Совјети су већ били потучени. Наредио је да оба сукцесивно надолазећа циља

треба истовремено напасти, поделивши оружане снаге на југу Источног фронта. Заправо, 17.

армија, 3. румунска армија, као и 1. и 4. оклопна армија сада су биле придружене Групи армија A

под командом генерал-фелдмаршала Листа, и требало је да, преко Ростова, освоје Кавказ.

Шифровани назив тих операција назван је „Рунолист― (нем. Edelweiss). Овакав план уопште није

предвиђао формирање резерви. Немачки генералштаб је био свестан ризика, али је ћутао - генерал-

пуковник фон Паулус такође.Касније ће му бити пребацивано да је управо он од свих других

команданата армија требало да уочи Хитлерово сулудо вођење рата. А заправо је било супротно:

он је до детаља био упознат са основама оперативног плана напада на СССР, и знао је како се, са

становишта познавања целокупне ситуације, командовало јединицама. Фон Паулус је касније

објашњавао да армијски командант нема слободу деловања у спровођењу сопствених одлука које

би превазилазиле извршавање повереног задатка. То је била судбоносна процена која ће Немачку

коштати десетине хиљада живота.Велика саобраћајна гужва је уследила када се 6. армија

„сударила― са 4. оклопном на неколико путева који су водили кроз регију, и обе армије су се

потпуно зауставиле, у покушају да се рашчисти гужва од хиљада возила. Застој је био запањујуће

дуг, и сматра се да је коштао напредовање за најмање једну недељу. Како је напредовање било

успорено, Хитлер се предомислио и поново доделио 4. Панцер армији задатак да нападне

Стаљинград.До краја јула, Немци су одбацили Совјете преко реке Дон, поставивши одбрамбене

линије уз помоћ својих савезника, италијанских, мађарских и румунских армија. На страни Немаца

се борила и усташка 369. пуковнија, такозвана „Хрватска легија―, под командом Виктора

Павичића, а потом Марка Месића.[21]

Шеста армија је била на само неколико десетина километара

од Стаљинграда, а 4. Панцер армија је сада била на јужно од ње, окренувши се поново ка северу да

помогне у освајању града.До овог тренутка совјетским командантима су већ биле јасне немачке

намере и у јулу су начињени планови да се започне одбрана Стаљинграда. Фронт око града је

оформљен, а послате су и нове трупе, између осталих и резервне јединице које су првобитно биле

намењене одбрани Москве од будућих напада Немаца. Генерал (касније Маршал) Андреј

Иванович Јеременко постављен је за команданта фронта, док је Жуков пребачен са централног

дела руског фронта на северни бок Стаљинградског фронта између Дона и Волге за директне

контранападе против 6. армије. Новоформирана 62. армија под командом Василија Ивановича

Чујкова имала је задатак да брани град по сваку цену. Из совјетске перспективе Стаљинград је био

важан, не само као индустријски центар, већ и као централна тачка за било коју операцију на

Кавказу. Немци су са скоро 300.000 војника (Армијска група Југ (B)) форсирали реку Дон 20-21.

августа и пробили совјетску одбрану код места Вертјачиј, чиме је пут према Стаљинграду постао

отворен[23]

. Избили су на реку Волгу северно од Стаљинграда. Убрзо је уследило ново

напредовање до реке, јужно од и ка самом граду. Совјетске трупе су, повлачећи се у предграђа

града на Волги, успоравале немачко напредовање. Померањем борби у град све могуће стратегије

немачког Генералштаба су пропале. Далеко на истоку, истурена 6. армија, без довољно

покривених бокова, била је увучена у исцрпљујуће борбе за сваку кућу. Класичан пример

муњевитог рата, који је имао за циљ просторни обухват, а затим и разбијање непријатеља, није

више деловао. Ефективно дејство јуришних бомбардера 4. ваздушне флоте под командом генерал-

пуковника фон Рихтхофена (нем. von Richthoven) једва да је било могуће, јер се у убитачној

уличној борби из ваздуха нису могле јасно разазнати линије фронта. Тенкови су постајали лака

мета за противничку пешадију. Од 1. септембра, 1942, Совјети су могли да снабдевају своје снаге

само преко опасних прелаза преко Волге. Снажно немачко ваздушно бомбардовање 23. августа је

убило на хиљаде цивила и претворило град у рушевине.[24]

Осамдесет процената животног

простора у граду је уништено. Совјетска 62. армија је формирала одбрамбене линије између

рушевина, са упориштима у кућама и фабрикама. Борбе у граду биле су жестоке и очајничке.

Стаљин је 28. јула Указом бр. 227 наредио стрељање сваког војника који би се повукао. Слоган је

био „Ни корак назад!―.[25][26]

За време битке, совјетске сигурносне снаге (НКВД) су ухапсиле око

500 и стрељале 278 дезертера. На фронт су вратиле 14.833 војника[27][28]

. По другим историчарима,

Совјети су током битке стрељали 13.500 својих дезертера, што је једнако саставу целе

дивизије.[1]

Немци су се у међувремену трудили да напредују по сваку цену, такође трпећи тешке

губитке. Совјетска појачања која су пребацивана преко Волге са источне обале, константно су

била под нападом немачке артиљерије и авијације. По статистици, новопридошли совјетски војник

који би стигао у град могао је да очекује да ће живети још неколико сати. Огорчене борбе су

беснеле за сваку улицу, сваку фабрику, сваку кућу, подрум и степениште. Немци који су ово

невиђено градско ратовање назвали „пацовски рат― (нем. Rattenkrieg), горко су се шалили како су

заузели кухињу, али се још увек боре за дневну собу. Борбе на Мамајев Кургану, истакнутом брду

изнад града биле су нарочито крваве, а контрола над њиме је више пута прелазила са једне на

другу страну[29]

. У једном од контранапада којим је требало да поврате брдо, Совјети су у 13.

дивизији од 10.000 људи у једном дану изгубили преко 3.000, а свега 320 војника је преживело ту

целу битку.[1]

У међувремену, борбе унутар лифта за жито, огромног силоса где су совјетски и

немачки војници били толико близу једни других, трајале су недељама. У другом делу града,

стамбена зграда коју је бранио совјетски вод 13. гардијске дивизије под командом водника Јакова

Павлова претворена је у неосвојиву тврђаву. Зграда, касније названа Павловљева кућа била је

изнад трга у центру града. Војници су је окружили минским пољима, поставили митраљеска

гнезда на прозорима и пробили зидове у подруму зарад боље комуникације.[1]

Немачке снаге су 58

дана безуспешно покушавале да освоје Павловљеву кућу. Велики допринос у одбрани

Стаљинграда дали су руски снајперисти који су вешто бирали најповољније положаје у градским

рушевинама са којих су могли да дејствују против непријатеља. Најбољи од свих руских

снајпериста, који је до 20. новембра 1942. године убио 224 непријатељска војника, остао је

запамћен само по надимку „Зикан―.[1]

Најпознатији руски снајпериста, Васили Зајцев о коме је у

Холивуду снимљен филм под називом „Непријатељ пред вратима― (енгл. Enemy at the Gates), за

време битке за Стаљинград убио је 149 непријатељских војника [1]

, мада постоје и други подаци да

је у питању и већи број [31][32][33]

.Битка за Стаљинград је била од виталног значаја не само за

Стаљина, већ и за Хитлера. Совјетска команда је пребацила стратешке резерве Црвене армије из

околине Москве на доњи ток Волге, заједно са целокупном расположивом авијацијом која није

била ангажована на другим фронтовима. Команданти обе зараћене стране били су под великим

стресом: Паулус је имао очни тик док је Чујков добио екцем због чега су му обе руке биле у

завојима.Уместо да јави освајање града, фон Паулус је морао да констатује да његова армија од

260.000 људи које треба снабдевати, располаже заправо пешадијском борбеном моћи од 25.000

војника. Упркос вишеструким захтевима, значајнија појачања није добио. Било му је додељено

само пет јуришних пионирских батаљона са по 600 људи, не би ли заузео последње фабрике у

идустријској зони. После два дана борби и те јединице су престале да постоје, а фабрике су и даље

држали Совјети.У новембру, након три месеца спорог и крвавог напредовања, Немци су коначно

избили на обалу реке пресекавши територију под контролом Црвене армије на два мала џепа која

су се леђима ослањала на обалу реке Волге. У том тренутку Немци су контролисали око 80%

територије разрушеног града. Положај бранилаца додатно је отежала појава леда на Волги што је

привремено онемогућило њихово даље снабдевање. Без обзира на околности, борбе су настављене

пуном жестином. Брдо Мамајев Курган је и даље остао главна мета немачких напада и око њега су

се водиле жестоке борбе. Браниоци су такође нарочито жесток отпор пружали у фабричкој хали

фабрике трактора „Црвени октобар― у којој су радници за све време трајања борби производили

нове и поправљали оштећене тенкове. Ускоро су се опкољени Немци повукли из предграђа

Стаљинграда у сам град. Губитак два аеродрома код Питомника (16. јануара)[39]

и Гурмака (25.

јануара)[40]

значио је пропаст Геринговог ваздушног моста и крај добављању намирница и

евакуацији рањених. Немци су сада дословно умирали од глади, и почело је да им недостаје

муниције. Упркос свему, наставили су са тврдоглавим отпором, делом јер су веровали да ће

Совјети да стрељају оне који се предају, што се касније испоставило као тачно. Совјети су на

почетку били изненађени бројем немачких војника које су опколили, и морали су да ојачају своје

снаге на обручу да би заузели територију. Поново су почеле крваве градске борбе у Стаљинграду,

али овај пут су Немци били притиснути на обале Волге, одсечени, без хране и муниције под

целодневним совјетским артиљеријским, ваздушним, поморским и копненим нападом. Хитлер је

30. јануара 1943. унапредио Паулуса у чин Генералфелдмаршала. Како ниједан немачки официр

овог ранга никада није жив заробљен, Хитлер је претпоставио да ће Паулус наставити да се бори,

или одузети себи живот. Било како било, када су совјетски војници пришли Паулусовом штабу, он

се предао. Остатак немачких снага у Стаљинграду се предао 2. фебруара 1943 — 91.000 уморних и

гладних Немаца је заробљено.[42]

На радост совјетских снага, и ужас Рајха, у Ова порука је била

последња упућена из опкољених развалина Стаљинграда.Немачкој јавности није званично речено

ништа о катастрофи до 3. фебруара 1943. Ипак, већ недељама пре објављивања престали су да се

појављују позитивни извештаји о бици у немачкој пропаганди. Иако ово није био први велики

неуспех немачке војске, пораз код Стаљинграда је био до тада немерљиво највећи. Дана 18.

фебруара, министар пропаганде Јозеф Гебелс одржао је свој чувени говор у палати спортова у

Берлину охрабрујући Немце да прихвате тотални рат који би захтевао све ресурсе и напоре целог

становништва. Још док је трајала Битка за Стаљинград, средином јануара 1943, Црвена армија је

повела нову велику офанзиву против Немаца и њихових савезника између река Дон и Северни

Доњец, која је у марту кулминирала у бици код Харкова. У исто време немачке војске се повлаче

са Кавказа, али задржавају Новоросијск и Таманско полуострво. Тако се девет месеци од почетка

немачке офанзиве линија фронта вратила на положаје од претходног лета[43][44]

Совјетска армија

није успела да одсече пут за отступање група армија „А― са Кавказа, у великој мери захваљујући

јаком отпору Фон Паулуса у Стаљинграду.[45]

У званичној историографији СССР Стаљинградска

битка се назива „највећом битком Другог светског рата― која је одлучујуће утицала на његов даљи

развој.[46]

У новије доба руски и западни историчари не сматрају сукоб на Волги као прекретницу

рата, већ предност дају Курској битки у којој је Црвена армија зауставила напредовање Вермахта

јула 1943.[47]

Значај битке код Стаљинграда уважавају и западни историчари. Енглески војни

историчар Џон Фулер сматра да је Фон Паулус трајно препустио Совјетима стратешку

иницијативу, без обзира на њихов пораз код Харкова у пролеће 1943.[48]

За другог британског

истраживача, Бејсила Харта, окршај код Стаљинграда представља прекретницу у војним дејствима

у Русији, и са поразом немачко-италијанске војске у Северној Африци (види: Друга битка код Ел

Аламејна) и победом америчке флоте над јапанском на Тихом океану 1942-1943. (види: Битка код

Мидвеја), повела је рат ка свом коначном исходу[49]

.Како је сведочио немачки генерал Курт фон

Типелскирх, обе стране у сукобу су трпеле велике губитке, при чему су Немци превидели огромне

резерве људске силе СССР. Осим тога, нацистичка Немачка је изгубила много бојне технике,

извора горива и престижа код својих савезника.[50]

У етапи совјетске контраофанзиве (од 19.

ноембра 1942) Немачка је изгубила око 2 000 тенковских и јуришних топова, близу 3 000 ловачких

авиона, бомбардера и транспортних авиона и преко 10 000 артиљеријских оруђа и минобацача[51]

,

насупрот губицима совјетске армије од 4 341 тенкова и 2 769 авиона[52]

. Немачка војна индустрија

није могла да надокнади овако велике губитке. Током 1943. Немачка је морала да одвоји значајне

материјалне и људске ресурсе за борбе на другим фронтовима. Као резултат ових фактора, у

предвечерје Битке код Курска, Црвена армија је имала значајну предност над Вермахтом у

људству и техници.

83. Курска битка 1943

Битка код Курска вођена је у Другом светском рату између совјетских и немачких снага током

лета 1943. године (од 5. јула до 23. августа). То је највећа тенковска битка у историји ратовања и

једна од најзначајнијих савезничких победа током 1943. године. Најжешће борбе вођене су око

села Прохоровке.Намера немачких копнених снага, Вермахта, била је разбијање средишњег дела

источног фронта, а затим с југа обухватити Москву и нанети одлучујући ударац Црвеној армији.

Немачка офанзива почела је 5. јула под тајним називом Цитадела (нем. Zitadelle - тврђава). У бици

је са немачке стране ангажовано 50 дивизија (од којих 34 пешадијске, 14 оклопних и 2

моторизоване) - укупне јачине око 900.000 војника, 2.700 тенкова и самоходних и јуришних

топова, 10.000 артиљеријских и минобацачких цеви, уз подршку око 2.000 авиона, док је са

совјетске стране ангажовано 12 армија (од којих 2 оклопне).[1]

Совјети су имали извесну бројчану

предност у људству и наоружању - 20.000 топова и минобацача, 920 ракетних бацача (каћуша),

3.600 тенкова, уз подршку 2.400 авиона.Упркос већим губицима руске снаге су извеле успешан

противнапад и до 23. августа Немци су поражени. Из строја им је избачено до 500.000 војника од

тога око 60.000 погинулих и око 150.000 рањених (током прве етапе битке односно немачке

офанзиве). Касније, током совјетске против-офанзиве, тај број се попео на преко пола милиона

погинулих, рањених и заробљених. Стварни совјетски губици обелодањени су тек 1991. и

износили су око 800.000 погинулих, рањених и несталих (током обе етапе битке).Победом Црвене

армије у овој бици, иницијатива на Источном фронту прешла је на совјетску страну. Од тада па све

до краја рата немачке јединице су се налазе у константној дефанзиви. Вермахт је запао 1943. у

велике проблеме. Главни циљеви Барбаросе нису испуњени ни 1941. ни 1942. године, због пораза

испред Москве и Стаљинграда који су урушили морал немачке војске али и проузроковали

жестоке губитке у техници и наоружању. Фронт се почетком јула 1943. године стабилизовао на

свим деловима и обе стране су затишје искористиле за попуњавање губитака и концентрисање

трупа. Од Баренцовог мора до Ладошког језера била је развијена 7. самостална армија и такозвани

Карелски фронт совјетске војске. Њима су се супротстављале две финске оперативне групе;

„Масељска― и „Олоњецка― као и немачка 20. алпска армија. Јужније, око Лењинграда дејствовао је

Лењинградски, Волховски и Северозападни фронт совјетске војске са задатком одбране града и

пробоја блокаде Лењинграда. Против њих су дејствовале група армија „Север― и финска

Оперативна група „Карелска превлака―. Јужније, у средишњем делу Источног фронта су се

налазили Калињски, Западни и Брјански фронт (фронтови који су после битке за Москву били

попуњавани, реформирани и спајани). Њима се супротстављала моћна група армија „Центар― која

је делом била развијена јужније против совјетског Централног, Вороњешког, Југозападног,

Степског и Јужног фронта. Међутим, тим совјетским фронтовима се непосредно супротстављала и

група армија „Југ― под командом Ерика фон Манштајна. На Криму се налазила немачка група

армија „А―.У 1943. години су се десиле велике промене између зараћених страна, уведене су нове

јединице, нови модели тенкова и авиона, али се променио и однос снага. Совјетска авијација је

постепено појачавала своје присуство, и превласт у ваздуху коју је немачка Луфтвафе имала током

1941. и 1942. године, је изгубљен. Совјетска авијација је постепено избацивала застарело

наоружање и борбену технику, а убацивала у мање окршаје нове прототипове авиона, како би их

истестирала.Истовремено, у северној Африци фашистичке снаге су претрпеле неколико тешких

пораза, а 13. маја немачки генерал-пуковник Јирген фон Арним потписао је капитулацију свих

преосталих фашистичких снага на тлу Северне Африке, чиме су створени објективни услови за

отварање другог фронта у Европи. Ставка је још по стварању курске избочине имала у виду да би

Вермахт могао да офанзивом одсече целу избочину и промени стратегијску ситуацију на целом

фронту. Међутим још неколико опција је било у игри: Лењинград, Москва, Кавказ. Совјетски

обавештајац Николај Кузњецов је у једној операцији сасвим разоткрио немачке планове за

офанзиву. У центру града Ровна, 31. маја 1943. године, десио се необичан и веома кобан догађај за

немачку војску: совјетски обавештајац Николај Кузњецов под лажним именом оберлајтант Паул

Зиберт је од немачког рајхскомесара Ериха Коха успео да дозна место и циљ будуће операције

„Цитадела―. Овај совјетски обавештајац је на превару хтео да ликвидира Ериха Коха али је исти

почео да одаје веома важне и поверљиве информације мислећи да се ради о његовом земљаку из

источне Пруске. Не само да је дознао најважније ставке „Цитаделе― већ је сазнао да ће Немци

употребити ново наоружање и ратну опрему. О свему је још истог дана известио своју команду.

Сазнавши да се команда Вермахта припрема за снажну офанзиву Стаљин је сазвао састанак

команданата фронтова 2. јуна 1943. године на којем су разрађени планови за одбрану. Постојало је

више идеја: да се одмах крене у напад док Вермахт не добије пуну снагу, да се сконцентришу

снаге северније и крене у општу офанзиву од Туле до Балтика, да се врши само одбрана и не

предузимају веће офанзивне акције, да се врши одбрана док се не сломе оштрице немачког напада

и да се онда крене у офанзиву. Преовладала је ова последња и припреме су се убрзале. Ка Курску

су кренуле дугачке композиције са наоружањем, трупама и ратном опремом.Северни део курске

избочине су браниле трупе Централног фронта под командом Константина Рокосовског. На

линији дугој 306 километара концентрисано је преко 700.000 људи, 1.780 тенкова и 1.092 авиона.

По проценама Ставке ове трупе би примиле најтежи ударац и зато је овде извршена и веома

велика концентрација мина и минских поља.Јужни део избочине су браниле трупе Вороњешког

фронта под командом Николаја Ватутина. Овај фронт је до почетка немачке офанзиве бројао

626.000 војника, 1.600 тенкова и 1.080 авиона. Трупе су сконцентрисане са тежиштем на лево

крило фронта (Ватутин је сматрао да ће ту доћи најтежи ударац јер би пробој на том сектору

дозволио немачкој војсци да рашири пробој и ухвати што више совјетских трупа у

клопку).Постојао је и такозвани Степски војни округ. Из научених искустава битке за Кијев,

Минск и око Вјазме Ставка је извела закључак да се мора обезбедити позадина одбрамбених

линија (у случају да се Вермахт пробије дубље). Линију Тула – Јељец – Стари Оскол – Расошное је

држало 573.000 војника и 1.550 тенкова под командом Ивана Коњева. Морају се разликовати два

дела битке код Курска: немачка офанзива и совјетски против-напад.Пре почетка саме битке

совјетска војска је извела рискантну али веома плодоносну операцију извиђања и хватања

заробљеника. Заробљени немачки каплар је рекао старијем воднику Подгорбунском који је

командовао подухватом да ће немачка офанзива почети за 2 до 3 дана. То се десило у ноћи између

2. и 3. јула. Пошто се извиђањем 5. јула сазнао и тачан час операције совјетска одбрана је стављена

у пуну приправност и отпочеле су припреме за контра-мере. Совјетска авијација је стављена у

пуну приправност а неке ескадриле су и полетеле. Последње резерве су пристигле 2 сата пре

почетка немачке офанзиве. Завршетком Курске битке завршена је и последња немачка офанзива на

Источном фронту. После ове битке немачка војска се налази у константном повлачењу и

иницијатива дефинитивно прелази на совјетску страну. Совјетска војска константно напредује на

запад до пада Берлина 1945.Током битке уништене су неке од најбољих немачких јединица.

Подаци о немачким губицима варирају и крећу се до 500.000 (погинули, рањени, нестали). Ова

бројка обухвата и губитке настале током совјетске против-офанзиве. Немачка војска је изгубила

око 1.000 тенкова и оклопних возила и око 3.000 авиона. Са друге стране прави совјетски губици

су износили око 800.000 погинулих, рањених и несталих, преко 6.000 уништених и

онеспособљених тенкова и око 1.100 уништених авиона.Током саме немачке офанзиве избачено је

из строја око 50.000 немачких војника, 300 тенкова и око 200 авиона. Совјетски губици су били

око 180.000 погинулих, рањених и несталих, 1.600 уништених и оштећених тенкова и преко 1.000

авиона. Треба имати у виду да се тачни подаци о губицима не могу одредити зато што је са

совјетске стране документација некомплетна а са немачке извршене велике реорганизације

јединица.Током Курске битке уведена су нова возила у наоружање Црвене армије и Вермахта као

и нове тактике и стратегијска учења. Обе стране су извукле поуке из борбених дејстава на копну и

у ваздуху. Промењени су начини дејства, бројност и опремљеност као и формације јединица.

Совјетска војска је нарочито извукла поуку из оклопне борбе где је промењена формација на

нивоу тенковског батаљона као и повећано садејство између тенковских и самоходних јединица.

Уласком нових немачких тенкова у употребу убрзан је развој тенка ЈС-1 а касније ЈС-2, као

контра-мера увођењу тенкова Пантер и све учесталијег појављивања тенка Тигар. Битка код

Курска је такође убрзала савезничке припреме и отварање другог фронта у Европи.Курска битка

представља праву прекретницу Другог светског рата и њеним завршетком стичу се услови за

прелазак реке Дњепар као и ослобађање целе Украјине.

84.Операција Валкира 1944

85. Искрцавање у Нормандију 1944

Битка за Нормандију водила се 1944. између снага нацистичке Немачке, које су окупирале западну

Европу, и инвазионих савезничких снага у Другом светском рату. Шездесет година касније,

инвазија Нормандије, позната и као Операција Оверлорд, остаје највећа поморска инвазија у

историји, инвазија која је укључивала преко три милиона војника који су превезени преко канала

Ла Манш из Енглеске у Нормандију у окупираној Француској.Већину савезничких снага чиниле су

америчке, британске, канадске и француске јединице. Друге земље, чији војници су такође

учествовали у бици, биле су Аустралија, Белгија, Чехословачка, Грчка, Холандија, Нови Зеланд,

Норвешка и Пољска.Искрцавање у Нормандији започело је ноћним падобранским и

једриличарским десантом, масивним ваздушним нападима и поморским бомбардовањем након

којег је уследио амфибијски десант на дан 6. јуна или на Д-дан. Битка за Нормандију потрајала је

још два месеца колико је требало савезничким снагама да успоставе чврст мостобран на европском

копну и да пробију немачку линију фронта у Француској, а окончана је са ослобађањем Париза и

уништењем џепа код Фалеза.Напад је почео 6. јуна 1944. године када је 5.000 бродова и 10.000

авиона кренуло у одлучујући напад на Хитлеров Атлантски бедем и напад за коначно ослобођење

Европе од нацизма. Пре напада чамцима извршено је масивно поморско бомбардовање немачких

положаја на копну. То је поткрепило инвазију. Више од 4.000 чамаца јурнуло је ка зонама

искрцавања. Инвазионе снаге чинили су Британци, Канађани, Американци, Пољаци и други који

су се борили против нацизма. Авијација је напала немачке положаје на копну, оклопне јединице,

пешадијске и друге јединице и положаје трупа док су падобранци искакали дубоко у позадини од

искрцавања на плажама. Немачка одбрана била је затечена на три плаже али се на Омахи

реорганизовала и пружила жесток отпор Савезничким трупама. Та плажа ће добити назив Крвава

Омаха. Са утврђења топови су гранатирали бродове али је било касно. У неким деловима инвазије

нису ни дејствовали. Али било како било Немци су се добро утврдили и обележили поједине

делове плаже именима да би знали како артиљерија да дејствује по искрцаним трупама. Авијација

није имала авионе да пошаље у напад на Савезнике тако да су Савезници имали тоталну ваздушну

премоћ. Митраљези су непрекидно тукли по искрцаним трупама тако да је било много мртвих и

рањених. Војници нису имали заклон, многи су убијени одмах по изласку из чамца, неки на плажи

док су неки успели у кратерима које су направиле гранате да се заштите. На плажи Омаха било је

неколико митраљеских гнезда а и са утврђења непрекидно су дејствовали по инвазионим

војницима. Омаха је била изузетно утврђена плажа, са високим литицама као и другим препрекама

које су отежале искрцавање. Бранило ју је 600 немачких војнкика са одличним наоружањем. Они

су добили појачање тако да је било 2.000 војника до краја инвазије. Омаха плажу бранила је елитна

352. пешадијска дивизија. На остале три плаже отпор је био нешто слабији тако да су инвазионе

снаге успеле да се искрцају и да дубоко продру у копно. Чак и до 10 км од места искрцавања.

Захваљујући заваравању места искрцавања и успешним радио ратом Савезничке снаге успеле су

оклопне јединице да задрже далеко од плаже јер су Немци мислили да је напад у Па Де

Калеу.Немачки фелдмаршал Ромел мислио је како инвазија треба да буде заустављена на обали

али се многи нису слагали с његовим мишљењем. Ромел је предузео све мере за утврђење

Атлантског бедема (од бодљикавих жица, бункера са митраљезима и пушкомитраљезима,

артиљеријом, минским пољима...). Међутим, Доња Нормандија је била најутврђенија од свих

места искрцавања.

86. Конференција у Јалти

Конференција у Јалти је био самит савезничких вођа који је трајао од 4. до 11. фебруара 1945. Ту је

утаначен план за коначно разрачунавање са Хитлеровом Немачком у Другом светском рату.Јосиф

Висарионович Стаљин, Винстон Черчил и Френклин Рузвелт том приликом су разговарали о

послератној окупацији Немачке, о помоћи која ће по окончању сукоба бити пружена немачком

народу, о разоружавању немачке армије, установљењу суда за ратне злочине и судбини поражених

или ослобођених држава источне Европе, начину изгласавања одлука о потоњем Савету

безбедности Уједињених нација и о плаћању ратне одштете.

87. Постамсла конференција 1945

Потсдамска конференција је била конференција у Потсдаму, у окупираној Немачкој. Учесници су

били Совјетски Савез, Велика Британија и Сједињене Државе. Три државе су представљали

генерални секретар ЦК КПСС Јосиф Стаљин, премијери Британије Винстон Черчил[1]

и касније

Клемент Атли,[2]

и амерички председник Хари С. Труман. Она је одржана од 17. јула до 2. августа

1945. Разговарано је о стварању послератног поретка, супротстављању ефектима рата и мировним

уговорима.

88. Хирошима и Нагасаки 1945

89. Нирнбершки мировни процес 1945-1946

Нирнбершки процес или Нирнбершко суђење је било суђење истакнутим члановима политичке,

војне и економске елите нацистичке Немачке. Под појмом суђења у Нирнбергу подразумевају се и

суђења нижим званичницима, укупно 12 таквих суђења, пред америчким војним трибуналима

(види Накнадна нирнбершка суђења). Главно нирнбершко суђење трајало је од 20. новембра 1945.

до 1. октобра 1946. године, а одвијало се у Нирнбершкој палати правде. Међународни војни

трибунал имао је занимљиву предисторију. Дилеме како решити проблем нацистичких ратних

злочина јавиле су се још 1942. године када је Винстон Черчил, револтиран понашањем,

злочиначким поступцима и начином ратовања Сила осовине, предлагао егзекуције по кратком

поступку и посебном закону, од чега је одустао под утицајем САД.[тражи се извор од 09. 2009.]

На

Техеранској конференцији Ј. В. Стаљин даје још ригорознији предлог о неселективном стрељању

педесет до сто хиљада немачких официра.[тражи се извор од 09. 2009.]

Овог пута и сам Черчил се

успротивио стрељању официра који нису имали учешћа у злочинима. Један од планова из тог

времена био је и план Хенрија Моргентауа, америчког секретара трезора, о денацификацији

Немачке кроз расељавање, принудан рад и економске репресије.[тражи се извор од 09. 2009.]

Овога пута

СССР се успротивио тражећи судске процесе.После преговора на конференцијама у Техерану,

Јалти и Потсдаму будуће суђење регулисано је Лондонским споразумом од 8. августа 1945.

године. Списак будућих оптуженика ограничен је на веће ратне злочинце европских сила осовине.

Правни основ нађен је у споразуму о предаји Немачке, којим је власт над Немачком државом дата

Савезничком контролном већу и тако омогућавао формирање органа са правном јурисдикцијом.

Предмет рада трибунала ограничен је на повреде правила ратовања у периоду после 1. септембра

1939. г. до капитулације. Представници СССР-а су се залагали да суђења буду одржана у Берлину,

што САД нису прихватиле јер су хтеле да суђење буде у њиховој контролној зони. Нирнберг је

био погодан и зато што је имао и једну од ретких очуваних великих судница и велико затворско

одељење. Уз то био је познат као град нацистичких зборовања па је суђење нацистима баш у том

граду имало значајну симболику. Међународни војни трибунал званично је конституисан 18.

октобра 1945. г. у згради Врховног суда у Берлину. Првом седницом Суда председавао је совјетски

представник Јона Никиченко. За председника суда је договором савезника изабран сер Џефри

Лоренс, британски представник.Оптужнице против оптужених лица и организација подигнуте су

19. октобра 1945. г. а само суђење започело је месец дана касније, 20. новембра 1945. године. Пре

почетка суђења оптужени су се налазили у затвору у Луксембургу. Оптужени Роберт Лај је 25.

октобра у затвору извршио самоубиство.Сви оптужени су се изјаснили да нису криви, после чега

је почело излагање доказа против оптужених лица као групе. Излагање доказа трајало је до 18.

децембра 1945. године. Највећи утисак на јавност оставили су стравични филмски снимци

нацистичких злочина, као и материјални докази из концентрационог логора Букенвалд, где је

командантова супруга волела да тетовирану људскуа кожу користи као абажуре за лампе и друге

делове намештаја а људска глава коришћена као држач за књиге.После извођења доказа за групу

оптужених лица почело је излагање доказа против криминалних организација, које је трајало до 8.

јануара 1946. године. Приликом излагања доказа против Немчаке врховне команде посебно се

истакао пуковник Телфорд Тејлор што ће га препоручити за положај главног тужиоца на каснијим

нирнбершким суђењима.Затим су следили доказни поступци против сваког оптуженог

појединачно. У овим поступцима смењивали су се тужиоци из свих земаља савезница, па су тако

докази против оптужених излагани у фазама (америчка, британска, француска и руска).

Најпотреснија сведочења везују се за злочине у Аушвицу као и за потресне филмове злочина

почињених на територији СССР-а. За оптужбе против високих немачких војних званичника

Геринга, Јодла и Кајтела посебно је било битно сведочење фелдмаршала Фридриха Паулуса.

Излагање оптужбе завршено је 6. марта 1946. г.Одбрана оптужених је започела своје излагање 8.

марта 1946. године. Током излагања одбране испитани су и унакрсно испитани сви оптужени, као

и низ других нацистичких војних званичника који су често у стању кајања озбиљно

инкриминисали оптужене. Такав је случај са Рудолфом Хоесом који је био командант у Аушвицу

и до детаља описао методе спровођења холокауста. Испитивања су трајала до 21. јуна 1946.

године. Одбрана је изнела своје виђење целокупног поступка до тада 4. јула - а оптужба је то

учинила 26. јула 1946. г.Излагање одбране оптужених организација почело је 30. јула 1946. године

и завршено је после месец дана, 30. августа, чиме је завршен целокупни поступак извођења доказа.

Оптужени су изнели своје завршне речи 31. августа. Судије су започеле већање о пресудама 2.

септембра 1946. године.После дужег већања, пресуде су донете 1. октобра 1946. године, 7 година и

месец дана после почетка Другог светског рата. Оптужени су уложили жалбе Савезничком

контролном већу као другостепеној инстанци, које је све жалбе одбило и потврдило пресуде 13.

октобра 1946. године. Херман Геринг је успео да избегне вешање и изврши самоубиство

прокријумчареном пилулом цијанида у ноћи између 15. и 16. октобра. Сви осуђени на смрт

обешени су 16. октобра 1946. године чиме је завршен главни Нирнбершки процес. Суђење

највећим ратним злочинцима у Нирнбергу било је без сумње преседан у дотадашњој пракси, како

у погледу организације и састава суда, тако и примењиваних правила, како материјалног тако и

процесног карактера. Услед неспорног негативно обележеног значаја кривичних дела за које се

судило јавила се потреба да се формулишу неки основни принципи проистекли из овог суђења

који би служили као смерница у неким евентуалним будућим суђењима.Формулисање принципа

стављено је у задатак Уједињеним нацијама. Генерална скупштина УН је за то задужила Комисију

УН за међународно право својом Резолуцијом број 177 (II) од 21. новембра 1947. године. После

дужег рада, који указује на значај овог питања и пажњу која му је посвећена, Комисија је објавила

ове принципе у извештају о раду Комисије од 5. јуна до 29. јула 1950 године. И поред тога што

непоходност једног оваквог суђења какво је било у Нирнбергу нико не доводи у питање, појавиле

су се током времена и одређене примедбе везане за основ постојања овог суда и легалитет његовог

рада.Једна од примедби је била да оптужени нису били у прилици да уложе жалбу на састав

судијског већа тако да услед „победничке правде― веће није било неутрално и да је било

непријатељски настројено према оптуженима. На ово је оксфордски професор А. Л. Гудхарт

одговорио да то није никакав спецификум овог Суда и да се ни у редовним поступцима

преступник, нпр. провалник не може жалити због тога што му у пороти седе поштени

грађани.Друге примедбе су се односиле на совјетског судију Никиченка коме је замерано учешће

на Стаљиновим монтираним судским процесима 1936-38. г. што није имало никаквог конкретног

ефекта у раду самог Трибунала јер је ово питање постављено после почетка Хладног рата.Замерка

је упућена и на то што је Трибунал поступао без унапред јасно утврђених правила доказног

поступка, мада се то може правдати до тада незабележеним разноврсним потребама

доказивања.Примедба која има озбиљан правни основ је да су за учествовање у завери за напад на

Пољску оптужени нацистички али не и совјетски званичници иако су Немачка и СССР имале

заједнички план од 23. августа 1939. г. о подели Пољске. Овде је очигледно пресудила политичка

реалност на рачун правде и права - која је суђење званичницима СССР-а у том тренутку, као једној

од земаља победница и то са највише жртава у рату, чинила немогућим и незамисливим.

90. Хладни рат

Хладним ратом назива се период развоја међународних односа после Другог светског рата, који је

означио крајњу заоштреност у односима између великих сила. У његовој основи стајали су

супротстављени односи између САД и СССР, као и успостављање социјалистичког поретка у

Источној Европи. Стално је постојала опасност од избијања новог рата светских размера.Заправо,

Хладни рат је спровођење политике са "позиције силе" од стране великих држава, ради

остваривања политичких циљева, а да ипак не дође до општег ратног сукоба. Хладни рат су

обележили обострано неповерење, сумњичавост и неспоразуми. САД је оптуживао СССР због

ширења комунизма широм света, а СССР оптуживао САД због империјализма и

контрареволуције. Корејски рат, Вијетнамски рат и рат СССР-а против Авганистана представљали

су неке од оружаних сукоба две идеологије, мада се САД и СССР нису у њима лично сукобиле већ

кроз наоружање других земаља. Хладни рат је био на свом врхунцу током 1948-1953. године када

је дошло до Берлинске блокаде, формирања НАТО-а, победе комуниста у Кинеском грађанском

рату и Корејског рата. Друга ситуација непријатељства осетила се током 1958-1962. године због

Кубанске кризе.Како зарад престижа, тако и ради стицања војне предности, Хладни рат је

допринео развоју науке и освајању свемира кроз трку за свемир. Термин Хладни рат први пут је

употребио Бернард Барух, саветник америчког председника, током једне дебате у америчком

Конгресу 1947. године. Појам Хладни рат везује се за британског премијера Винстона Черчила

који је сковао крилатицу о 'гвозденој завеси' коју су комунисти спустили између свог и 'слободног

света'. Он је марта 1946. године у Фултону (САД) позвао на 'крсташки рат' против комунизма,

подсећајући на обавезу одбране атлантске заједнице и војног зближавања угрожених држава. Та

иступања била су знак да свет улази у тзв. Хладни рат. До поделе Немачке, а и других територија,

на интересне сфере између великих сила дошло је на неколико конференција, као што су Јалтска

или Потсдамска, где се разматрало о завршетку Другог светског рата, као и уређењу света после

њега. На крају Другог светског рата савезници су поделили поражену Немачку на четири зоне, под

контролом САД, СССР-а, Британије и Француске. Руси су контролисали источне области –

Саксонију, Тирингију, Бранденбург и Мекленбург; Британци су преузели Рајнску област, Рур,

Доњу Саксонију и северну Немачку; америчка и француска зона биле су у јужној Немачкој.Године

1949. три дела Немачке су се удружила и створила Западну Немачку, док је совјетска зона постала

Источна Немачка, под влашћу комуниста. Иако цео у руској зони и главни град Берлин је био

подељен на четири зоне. Комунисти су у ноћи између 12. и 13. августа 1961. године започели

изградњу зида дугог 45km, посред Берлина како би спречили људе да прелазе са Истока на Запад.

Био је висок 3,6 m и широк 1,2 m. Зид је подигнут зато што је у периоду 1949-61. Пребегло је око

2,5 милиона Источних Немаца у Западну Немачку. Такође, привреда Источне Немачке је била на

ивици пропасти, јер су многи грађани западног Берлина дневно прелазили у источни део града да

би обавили своју куповину, зато што су цене производа у источном Берлину биле јако ниске.

Претворен је у систем бетонских зидова на чијем је врху била бодљикава жица и који је чуван, са

осматрачнице, топовима и минама. Читав западни Берлин био је окружен зидом и физички

потпуно одвојен од источног дела града. Многе породице су биле растављене, и многи људи

одвојени од својих кућа или послова. Многи су организовали демонстрације против изградње, али

су оне биле неуспешне. Западни Берлин је сад представљао изоловану енклаву у непријатељској

земљи. Зид је од тада постао и остао симбол Хладног рата и хладноратовске поделе.Намера поделе

Немачке је била да се искорене немачки милитаризам и нацизам. Улогу водеће силе преузеле су

САД, са амбицијом да зауставе совјетску експанзију и идеју комунизма, пре свега у Француској и

Италији, где је овај покрет почео да јача. Међутим, разлог поделе Немачке био је сам Хладни рат.

Обе суперсиле су се највише плашиле да ће се њихов ратни непријатељ сврстати уз њиховог

хладноратовског противника: ако би се то догодило, последица би била концентрација војне,

индустријске и економске моћи која би постала толико велика да се више не би могла

савладати.Такође, и Аустрија је била под савезничком окупацијом све до 15. маја 1955. године

када је проглашена за независну и демилитаризовану државу. На дан 26. октобра исте године

формално проглашава своју неутралност. До погоршања међународних односа и појаве Хладног

рата дошло је после распада Антихитлеровске коалиције и сукоба између бивших савезника –

великих сила, а пре свега између две суперсиле после рата – САД и СССР. Још пре завршетка рата

Другог светског рата на пацифичком ратишту, Винстон Черчил је ковао план да нападне Совјетски

Савез. Нада човечанства да ће рат престати да буде средство политике и да ће се сви политички и

међународни проблеми решавати мирним путем – почела је да се губи. Организација Уједињених

нација је много пута решила крупне међународне спорове и кризе, али није успела да обезбеди

сталан и чврст мир и увек онемогући употребу силе и рата. САД су прихватиле да бране Грчку и

Турску од спољне агресије, како их не би предали комунизму, и да им пруже војну и економску

помоћ, а посебно је политика америчког председника Харија Трумана (Труманова доктрина)

формално оцртала поделу света на два супротна блока или лагера. Труманова доктрина је

представљала одговор на совјетску агресију у Европи и Блиском истоку (Ирану, Турској и Грчкој)

и одражавала се у америчкој спремности да пружи помоћ свим народима и земљама које су биле

под претњом комунистичке владе. Такозвани Маршалов план био је још један план САД, који се

састојао у, првенствено, новчаној помоћи земљама Европе после Другог светског рата, како би се

опоравиле од последица немачке агресије. САД и СССР су приступиле подели света на блокове и

стварању војнополитичких савеза (Атлантски, Варшавски и други). Истовремено је почела трка у

наоружању, у коме су опет предњачиле силе, поготово САД и СССР. Блокови су војнополитички

савези држава међусобно повезаних идеолошким, политичким и економским интересима.

Северноатлантски пакт (блок) НАТО основали су 1949. године министри спољних послова САД,

Велике Британије, Француске, Холандије, Белгије, Луксембурга, Норвешке, Исланда, Канаде,

Италије, Португала и Данске. Његово седиште било је у Бриселу, и основни задатак био је да

спречи продор Совјетског Савеза у западну Европу. Државе на западу и чланице НАТО пакта су

биле капиталистичке и веровале су у приватну својину над поседима и пословима. Исте године

Совјетски Савез је саопштио да поседује атомску бомбу, а у Кини су на власт дошли комунисти.

После Стаљинове смрти (1953) мало је попустила напетост у међународним односима, али су ипак

1955. године СССР и земље источне Европе створили Варшавски пакт. СССР и његови савезници

хтели су да створе бескласно друштво у коме се све делило подједнако. Његове чланице биле су

СССР, Бугарска, Чехословачка, Источна Немачка, Мађарска, Пољска и Румунија (до 1968. и НР

Албанија). Имао је своје органе и јединствен генералштаб и своје седиште у Москви.Уочи

америчке војне интервенције у Вијетнаму, совјетских инвазија на Чехословачку и Авганистан и у

време великог страха од нуклеарног рата почетком осамдесетих година, постало је помодно

тврдити да нема значајних разлика у сферама утицаја које су Вашингтон и Москва направили

после Другог светског рата: и једна и друга су биле »морално исте« и ускраћивале су аутономију

свима који су под њима живели. Међутим, разлике су велике. Совјетска империја је одражавала

приоритете и праксу једног појединца – савременог цара. Била је комунистичка и социјалистичка

држава. САД је била капиталистичка и демократска земља чије је уставно устројство одражавало

праксу преговарања, компромиса и равнотеже интереса. У томе је основа сукоба и напетог

политичког стања које се назива Хладни рат. И западна и источна империја шириле су своје

утицаје целим светом, мада је величина америчке увелико премашила совјетску, јер отпор ширењу

америчког утицаја никада није био велики. Америчка империја је постала велика јер је управо

имала мањи империјални апетит од СССР-а. САД су показале да могу опстати, па чак и

напредовати, не ширећи превласт широм света. Логика Лењиновог идеолошког

интернационализма, Стаљинов великоруски национализам и лична параноја, били су разлози

зашто Совјетски Савез то није могао. Крајем Другог светског рата, Европљани су с

добродошлицом дочекали армије које су их ослобађале са запада, док су са страхом дочекивали

оне са истока, јер су и тада увидели колико ће се разликовати америчка и совјетска империја. Било

је свима јасно да ће америчка прихватити много веће разлике у нпр. домаћим институцијама сваке

земље, па је већина Европљана прихватила, па чак и позивала, америчку хегемонију, дубоко

страхујући од тога шта ће Руси захтевати. Два пута су се раздвојила на крају Другог светског рата.

У томе се, да парафразирамо једног америчког песника, одиста састојала сва разлика.Велика је

разлика између мапе Европе уцртане у мировне споразуме 1919. године и ових поновних подела

после Другог светског рата. Док је у првом случају било доста погађања око територија, етничких

и лингвистичких граница, после Другог светског рата етнички проблеми уопште нису узимани у

обзир. Нико се није трудио да сазна шта локално становништво жели. Превагу су однела питања

равнотеже снага и односа Исток-Запад. У периоду после Другог светског рата долазило је

повремено до бројних међународних криза, које су се испољавале у виду локалних ратова и других

облика оружаних сукоба. Постојало је више жаришта из којих је могао да букне 3. светски рат

(Немачка, Куба, Далеки и Блиски исток). Један од првих непријатељских корака измећу великих

сила, на самом почетку Хладног рата, била је Иранска криза. Током 1946. Стаљин је намеравао и

окупирао Иран, јер је ирански шах још одавно исказао своје симпатије према Хитлеровој

идеологији. Иранци своју државу зову Иран још од давнина. Староирански облик тог имена је

Арјанам са значењем »земља аријеваца«. Британске и совјетске трупе послате су у Иран, па су већ

1946. године делови Ирана били окупирани од стране Британаца, док је северни крај земље био

окупиран од стране Црвене армије. Стаљин је покушавао да прошири совјетску сферу утицаја тако

што је помагао стварање независних држава на том простору, па је убрзо основана Република

Махабад. Под притиском САД, совјетске трупе су морале да напусте земљу, па је иранска војска

могла да освоји Махабад.кинеска криза Отпочео је након предаје Јапана по завршетку Другог

светског рата. Националисти су 1949. године побегли на Тајван, а комунисти су, под вођством Мао

Цедунга, прогласили Народну Републику Кину. Грчки Био је први пример против-комунистичке

побуне. Победа антикомунистичких снага довела је до грчког чланства у НАТО-у и до

дефинисања идеолошке равнотеже снага око Егејског мора током читавог Хладног рата. Када су

америчке, француске и британске силе интегрисале тј. ујединиле своје секторе у Немачкој и

Берлину у једну економску целину 1948. године, Совјети су одговорили блокадом Берлина (1948-

49). Њихово економско уједињење Совјети су сматрали као претњу за економију Источне Немачке

и зато су блокирали све транспортне руте између Берлина и Западне Немачке. САД и Британија су

одговориле снадбевањем града храном и другим намирницама преко војног ваздушног транспорта

и блокадом источнонемачких извоза. То је натерало Совјете на прекид блокаде после 11 месеци.

Берлинска криза Када су америчке, француске и британске силе интегрисале тј. ујединиле своје

секторе у Немачкој и Берлину у једну економску целину 1948. године, Совјети су одговорили

блокадом Берлина (1948-49). Њихово економско уједињење Совјети су сматрали као претњу за

економију Источне Немачке и зато су блокирали све транспортне руте између Берлина и Западне

Немачке. САД и Британија су одговориле снадбевањем града храном и другим намирницама преко

војног ваздушног транспорта и блокадом источнонемачких извоза. То је натерало Совјете на

прекид блокаде после 11 месеци.

91. Стварање Европске економске заједнице 1950-1958

Историја Европске уније представља временски период који почиње 1952. оснивањем прве велике

европске наднационалне економске заједнице — Европске заједнице за угаљ и челик. У Европи су

1958. основане још две наднационалне заједнице — Европска економска заједница и Европска

заједница за атомску енергију, које су се 1967. заједно са Европском заједницом за угаљ и челик

ујединиле у Европске заједнице. Године 1993. Европска економска заједница је, поставши један од

три стуба Европске уније, ушла у њен састав као Европска заједница, а десет година касније,

истеком Уговора из Париза, и функције Европске заједнице за угаљ и челик су постале део

надлежности Европске заједнице, а самим тим и ЕУ. Европска заједница за атомску енергију је

наставила да постоји као самостална наднационална организација. По завршетку Другог светског

рата, стварање наднационалне организације било је потребно из политичких и економских разлога,

па се све чешће могло чути мишљење да је њено стварање једини начин да се спрече даљи ратови

између европских народа. Привреда „старог континента― је у рату претрпела велике губитке —

производња је скоро стала и животни стандард људи је знатно опао. Велики број политичара је

веровао да се привреда може обновити само стварањем заједничког тржишта, које би подстакло

већу конкуренцију, услед чега би дошло до раста продуктивности рада и животног

стандарда.[3]

Британски премијер Винстон Черчил је 19. септембра 1946. на Универзитету у Цириху

одржао говор који по многима представља први послератни корак направљен ка европској

интеграцији[5]

. Он је том приликом рекао.

Захваљујући Черчиловом говору, у Хагу је 1948. одржана конференција на којој су присуствовали

бројни политичари и представници влада, али и представници разних грађанских удружења. Циљ

конференције било је оснивање Савета Европе, а на њеном крају је донет Статут Савета Европе.

Статут је 5. маја 1949. у Лондону је потписало 10 европских земаља — Белгија, Данска,

Француска, Ирска, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Шведска и Уједињено

Краљевство. Овим догађајем, који је познатији као Лондонски споразум, основан је Савет

Европе.[6][7]

Иако је у самом почетку Савет покушао да утиче на продубљивање политичке сарадње

између земаља чланица, његова основна функција сводила се на јачање демократије и поштовања

људских права у њима. Унутар европских заједница постојала је сагласност око тога да се

овлашћења њихових руководећих тела морају повећати, али постојало је и неслагање око начина

на који би то повећање било извршено. Наиме, Француска се залагала за повећање овлашћења

Савета министара Заједничке скупштине, док су друге земље чланице сматрале да се јачање

руководећих тела може извршити само њиховом интеграцијом у једно тело са широким

овлашћењима. После дужих преговора који су трајали од 23. септембра 1963. до 8. априла 1965.

земље чланице су у Бриселу потписале Уговор о спајању, документ који је предвиђао уједињење[b]

три европске заједнице, а самим тим и уједињење њихових руководећих тела.[16]

Уговор је ступио

на снагу 1. јула 1967[16]

, чиме су створене Европске заједнице и њена руководећа тела — Европска

комисија, Савет министара и Европски парламент[c]

. Економске одредбе овог споразума су довеле

до још веће економске интеграције земаља чланица — царина на индустријску робу између њих је

укинута и уведена је заједничка царинска тарифа према земљама ван Заједница.

92.Суецка криза 1956

Суецка криза, позната и као Суецки рат или Рат 1956. (у арапском свету познат као Тространа

агресија; остала имена су Суецко-синајски рат, Суецка кампања или Операција Мускетар), је био

рат који се водио на територији Египта 1956. Водио се између Египта и удружених снага Израела,

Велике Британије и Француске, које су се удружиле у тајни савез против одлуке египатског лидера

Насера да национализује Суецки канал. Европске су се снаге у том рату бориле из економских

разлога, док је Израел хтео отворени канал за своје бродове и окончање упада арапских герилаца

из Египта. Суецки канал је отворен 1869, а био је финансиран од Француске и тадашње египатске

владе. Године 1875, британска влада добија парцијалну контролу над каналом, а потпуну 1882.

Канал је био стратешки важан за британске поморске везе са Истоком.Стратешка важност канала

потврђена је у оба светска рата. Током Другог светског рата, грчевито је брањен током

северноафричке кампање. Након Првог арапско-израелског рата могућност склапања мира између

Израела и најумеренијег арапског лидера, јорданског краља Абдулаха, неславно је пропала након

што су краља Абдулаха у Јерусалиму 1950. убили палестински екстремисти. Рушење монархије у

Египту 1952. означило је нову прекретницу у односу снага на Блиском истоку. Тако је раздобље

политичких превирања у Египту, изазваних поразом 1948, кулминирало војним ударом којим је

срушен краљ Фарук. Збивања у Египту с позорношћу су била праћена у Тел Авиву. Египатска

војска се у рату 1948. показала најтежим израелским противником и највећом опасношћу, док је

Египат био најчешћа полазна тачка за убацивање арапских командоса на израелску територију.

Израел је забрињавао пораст арапског национализма, а чињеница је да је Египат имао низ набавки

оружја из Источног блока, због чега је био на најбољем путу да се успостави као регионална

велесила. Ради дискредитације Египта у очима Запада, Израелска обавештајна служба је почетком

педесетих у Египту извела низ антиамеричких терористичких акција у облику подметања бомби.

Након што је то откривено у јавности неколико година касније, цела операција је прозвана према

тадашњем министру одбране који је наредио целу акцију "Афера Лавон". Но, везе између Египта и

Запада нису пресекли израелски обавештајни агенти већ сам египатски председник Гамал Абдел

Насер.Сједињене Америчке Државе покушале су посредовати у сукобу између Египта и Израела,

обећавајући издашну привредну помоћ обема земљама. У Египту су ту помоћ наменили изградњи

Асуанске бране на реци Нил. Но, доласком Гамала Абдела Насера на чело војног режима у Каиру

у априлу 1954. године Египат се почео приближавати Совјетском Савезу. Забринут због

египатског кокетирања са Совјетским Савезом, амерички председник Ајзенхауер отказао је Каиру

зајам за финансирање Асуанске бране. До кулминације заоштравања односа Египта са западним

земљама дошло је у јулу 1956. године египатском национализацијом Суецког канала, која је

оправдана потребом проналажења извора финансирања градње Асуанске бране. Октобра 1956.

године на тајном су се састанку нашли премијери трију држава, чији су стратешки интереси у

највећој мери били повређени Насеровом политиком - премијер Француске Моле, Велике

Британије Ентони Идн и Израела Давид Бен-Гурион. Велика Британија је одлучила заштитити

угрожене интересе свог капитала у компанији која је управљала Суецким каналом те повратити

свој изгубљени утицај на Блиском истоку. Француска је, уз мотиве сличне британским, рачунала

на то да би рушењем Насера директно утицала и на слабљење египатске подршке тадашњим

противфранцуским устанцима у Алжиру, Мароку и Тунису. Сасвим природно, за збивања у

Египту био је заинтересован и Израел који је желео елиминисати најснажнију противничку војску

и неутралисати базе палестинских федајина у појасу Газе. На састанку је постигнут договор о

заједничкој војној акцији на Египат и о рушењу Насера, по сличном обрасцу којим је америчка

ЦИА годину дана пре срушила националистичког иранског председника Мосадека, који је у Ирану

покушао национализовати западне нафтне компаније. План назван Операција Телескоп предвиђао

је напад Израела на подручје Синајског полуострва након чега ће се под изговором заштите

страних бродова у каналу у сукоб умешати Велика Британија и Француска. Почетни израелски

удар привући ће египатске снаге на Синајско полуострво, које су онда ваздушним десантима

британских и француских јединица у подручју Суецког канала требале бити одсечене и уништене.

Израел је у тајности мобилисао све моторизоване јединице којима је располагао и припремио се за

изненадни напад. Израелски напад, којим је заповедао прослављени генерал Моше Дајан, почео је

у поподневним сатима 29. октобра 1956. ваздушним десантом на подручју стратешки важног

кланца Митле на Синајском полуострву, који је имао важну улогу и у свим следећим израелско-

арапским ратовима. Упоредо с падобранским десантом на подручје Синаја, улазе и израелске

оклопне јединице. У складу с пре договореним, Велика Британија и Француска 30. октобра

дипломатским путем траже повлачење египатских и израелских јединица из подручја Канала

претећи војном интервенцијом. Египат је очекивано одбио ултиматум те следећи дан почињу

британски и француски ваздушни напади на циљеве широм Египта. Ваздушни десанти британских

трупа изведени су 5. новембра западно од Порт Саида на западној обали Суецког канала те

француских падобранаца на подручју Порт Фуада на источној обали Канала, које у потпуности

овладавају подручјем Суецког канала.Англо-француски напад на Египат изазвао је оштру

дипломатску реакцију Совјетског Савеза, а акција је наишла на неодобравање у Вашингтону, где је

Ајзенхауерова администрација била бесна због предузимања напада без претходних консултација

са Сједињеним Државама. Бела кућа је у том тренутку била усредсређена на ситуацију у

Мађарској, где су совјетски тенкови срушили мађарски устанак, а Ајзенхауеру та криза није

одговарала ни због предстојећих председничких избора. Након америчког притиска, Велика

Британија и Француска биле су присиљене поштовати одлуку Уједињених народа о прекиду ватре.

Британске и француске трупе повукле су се 22. децембра 1956. са Суецког канала, а израелска

војска одлази са Синајског полуострва у марту 1957. године. Египатска војска је током кратког

Суецког рата 1956. тешко страдала, ваздухопловство је готово уништено, а увелико је ослабљена и

ратна морнарица. Суецки канал је био затворен до 1957., а Египат је 1962. надокнадио вредност

национализоване имовине изворним власницима. Арапске земље су у знак протеста након Суецке

кризе смањиле испоруке нафте Западу, стварајући мали нафтни удар и благи наговештај велике

нафтне кризе која ће се догодити након рата 1973. године. Упркос чињеници да је с војне стране

операција била успешна, за Велику Британију и Француску је на политичком и дипломатском

нивоу била потпуни фијаско и довела је до великих потреса на домаћим политичким

сценама.Парадоксално, победницима Суецког рата могу се сматрати Израел и Египат. Израел је

доласком снага УН-а на Синај и свођењем Египта на ниво трећеразредне војне силе остварио свој

првобитни циљ, да осигура своје јужне границе за готово целу следећу деценију. Израел је такође

стекао право проласка бродова кроз Тиренски мореуз, а војна сарадња Тел Авива с Француском у

идућим се годинама одразила и на пољу војне индустрије, која је уз остало резултирала и

изградњом нуклеарног реактора у Димони у Израелу. Рат 1956. године је за Израел био успешан

тест властитих оружаних снага које ће идућих деценија играти велику улогу у одржању Израела. С

друге стране, Египат је упркос војном поразу задржао надзор над Суецким каналом, а још је

важнији дипломатски престиж који је себи Египат обезбедио. Насер је политички ојачао у

властитој земљи те се наметнуо као свеарапски лидер. Највећи део тог утицаја искористио је за

стварање противизраелске коалиције.Египатски председник Насер вешто је искористио политички

престиж стечен након Суецке кризе, те је педесетих година XX века фигурирао као неслужбени

лидер арапског света. Насеров панарабизам је 1958. године конкретизован уједињењем Египта и

Сирије у заједничку државу названу Уједињена Арапска Република. Ту Насеров пројект није стао,

већ се УАР повезала с Јеменом у конфедерацију амбициозно прозвану Сједињене Арапске Државе.

Као противтежа социјалистичкој Уједињеној Арапској Републици, марта 1958. две су прозападне

арапске монархије Јордан и Ирак ушле у федерацију названу Арапска федерација. Но, већ у јулу

1958. на подстицај из УАР-а срушена је ирачка монархија а ирачки краљ Фејсал II је у државном

удару убијен, чиме је пропао пројект Арапске федерације. Ни Уједињена Арапска Република није

била дугог века - сиријски је ентузијазам брзо спласнуо након што је постало јасно да заједничком

државом доминира Каиро, док су се Ирак, након рушења монархије, и Судан одбили придружити

УАР-у. Пројект Уједињене Арапске Републике неславно је распуштен 1961. након војног удара у

Сирији.

93. Кубанска револуција

Кубанска револуција-важан историјски догађај у историји:Кубе, Хладног Рата и Света. У нади да

ће се ослоботити диктатуре Фулгенсио Батиста два главна актера револуције Че Гевара и Фидел

Кастро оснивају покрет 26. јули. Борба је трајала од 1953. године до 1. јануара 1959. године. За

време Другог светског рата премијер Кубе био је Фулгенсио Батиста (то је била његова прва

владавина Кубом), чија је кандидатура била потпомогнута од коалиције који су чинили комунисти.

И поред тога што су омогучавали значајне повластице радничком покрету, ова коалиција (са

Батистом и комунистима) није била прихваћена код већине грађана и то ће можда довести до

поделе у револуцијонарном покрету. За време Батистине владе, енономска ситуација ће доживети

значајан напредак због избијања Другог светског рата. Његов наследник Рамон Грау Сан Мартино,

изабран 1944. захваљујући широкој подршци у народу коју је стекао захваљујући својим

националистичким и демократским мерама које је увео за време његове претходне владавине.Како

Сан Мартино, тако је и Карлос Прио Сокарас (1948-1952) (обојица су били лидери кубанске

револуционарне партије) - нису умели а камоли успели да искористе повољне економске услове за

време својих мандата, својим мерама уместо да допринесу економско стаље не Куби, они су

назадовали и тиме успорили наду у економском процвату, шверцерска индустрија је узимала свој

мах, пљачка јавних фондова није била реткост, већ је и доживела успех невиђених размера. И

Корупција није била реткост и она је доживела свој процват захваљујући многобројним

гагстерским бандама које је влада подржавала да избаци комунисте из структура власти.

Грађански и политички покрет "ortodoxia" побунијо се због веома лошег стања у земљи. Њихом

харизматични вођа, Едуардо Сивас, који ће 1951. године извршити самоубиство услед једне

жестоке расправе са владиним представницима.Иако је све на изборима показивало да је ortodoxia

победила на изборима 1952. године, војни удар све ће променити. Добре намере бивше владе која

је изгубила поверење због тога што су све реворме биле пропуштене, ишло је на руки Фугнелесију

Батисти да уз подршку Америке изврши војни удар 10. марта 1953. године.. Уследила је друга

влада Фулгенсио Батиста која ће трајати од 1953. године до 1. јануара 1959. године..

94. Шестодневни рат 1967

Шестодневни рат, познат и као Арапско-израелски рат 1967. или Јунски рат, вођен је између

Израела с једне стране, и Египта, Јордана и Сирије с друге стране. Арапске државе Ирак,

Саудијска Арабија, Судан, Тунис, Мароко и Алжир су такође оружјем и трупама помогли рат

против Израела.[3]

Почео је израелским превентивним нападом на Египат, који је пре тога

блокирао Тирански теснац проласку израелским бродовима и нагомилао снаге на Синају близу

израелске границе. На крају рата, Израел је контролисао Појас Газе, синајског полуострва, Западне

обале и голанске висоравни. Последице овог рата утичу на геополитичку ситуацију у регији све до

данас. Раздобље након Суеског рата није пролазило без сукоба Израела и околних арапских

земаља. Између 1965. и 1967. године догодио се низ озбиљних инцидената на граници Израела са

Сиријом и Јорданом. Сиријска подршка терористичким нападима палестинског Фатаха на

јеврејска насеља у складу са већ устаљеном праксом изазвала је серију израелских војних одмазди

на сиријској територији. Почетком 1967. учестали су напади сиријске артиљерије на Израел, а у

априлу су вођени ваздушни двобоји између израелског и сиријског ваздухопловства у којем је

срушено шест сиријских летелица. Нове тензије у односима с арапским суседима изазвала је

израелска одлука да скрене део тока реке Јордан ради наводњавања пустиње Негев, на што су

арапске земље 1965. године одлучиле да ослабе ток Јордана скретањем његових притока на својој

територији.Средином маја 1967. Египат је почео да концентрише своје војне снаге на Синајском

полуострву упркос чињеници да су његове војне ефективе биле битно ограничене ангажманом у

грађанском рату у Јемену у којем је учествовао са око 50 хиљада војника. На египатски су захтев

18. маја са Синаја повучене снаге УН-а, а пред крај истог месеца Египат је забранио пролазак

израелским бродовима кроз Тирански пролаз и тако блокирао јужну израелску луку Еилат у

Акабском заливу.Након што су 30. маја 1967. јордански краљ Хусеин и египатски председник

Насер потписали споразум којим су две војске стављене под заједничку команду, процене

израелске обавештајне службе говориле су да је напад арапских земаља на Израел сасвим сигуран.

Највећи страх израелска команда имала је од могућег истовременог рата на три ратишта, који је

могао бити избегнут само превентивним израелским нападом. На темељу таквих оцена, израелско

руководство на челу с премијером Левијем Ешколом је донело одлуку о брзој мобилизацији и

груписању израелских снага за напад. Дана 5. јуна 1967. у 8 сати и 45 минута почели су изненадни

удари израелског ратног ваздухопловства на десет египатских аеродрома, као и на сиријске и

јорданске, па чак и на један ирачки војни аеродром. Тако су само током првог дана рата

бомбардована 23 аеродрома у којима је уништено готово целокупно египатско, сиријско и

јорданско ратно ваздухопловство. Тиме је већ у почетку акције остварена апсолутна израелска

ваздушна надмоћ, која ће омогућити ваздухопловству да се идућих дана концентрише на подршку

копненој војсци.На јорданском ратишту непријатељства су почела јорданским гранатирањем

израелских положаја и ваздушним нападима, а јордански авиони бомбардовали су Тел Авив.

Првог дана рата око поднева израелске снаге су прешле на северу у напад у смеру града Џенина,

који су следећег дана заузеле. На делу ратишта према Египту, израелске снаге су првог дана рата

пробиле египатске одбрамбене линије и заузеле подручје појаса Газе. Израелске оклопне јединице

су продрле уздуж обале Средоземног мора према Суецком каналу и упркос египатском отпору до

краја дана стигле на 30 km од канала. Након више неуспелих противнапада, трећег дана рата

египатске снаге су се повукле са Синајског полуострва према каналу, док су их Израелци нападали

из ваздуха и са земље. Египатска јавност није била обавештена о стању на ратишту, већ је

погрешно веровала да се догађаји одвијају у египатску корист. У ноћи 6. јуна Израелци су избили

на подручје Суецког канала код града Ал-Куантарахе, а друга израелска група је заузела кланац

Митла на средишњем делу Синаја. На крајњем југу Синајског полуоства Израелци су ваздушним

десантом заузели град Шарм ел-Шеик, чиме је отворен улаз у Акабски залив. На источном

ратишту, Израелци су потиснули јорданску војску и заузели стари део града Јерусалима, а истог

дана заузели су и Наблус и Ариху и изашли на западну обалу реке Јордан, чиме су се завршиле

борбе на јорданском делу фронта.Четвртог дана рата на синајском ратишту израелске снаге одбиле

су неколико слабих египатских противнапада и предвече истог дана су освојиле обалу Суецког

канала у целој дужини. Посредовањем УН-а касно у ноћ истога дана прекинуте су борбе на

синајском ратишту.Сиријско ратиште је прва три дана рата мировало, што је у потпуности

одговарало Израелу, који је тако оштрицу свог напада могао да усмери на Синајско полуоство.

Оно је постало активно тек након што је Израел стабилизовао ситуацију на друга два ратишта,

тако су 8. јуна Израелци прешли у масовни напад на сиријске положаје и исту ноћ су из три смера

пробили сиријске положаје а следећег дана заузели су највеће сиријско утврђење Тел Тафар и

отворили пут ка даљем продору према средишњим деловима Сирије. Наредног дана израелска

војска је овладала целом Голанском висоравни. Посредовањем УН-а 10. јуна 1967. у 18 сати и 30

минута прекинута су борбена деловања на сиријском ратишту па је тако након 132 сата и 30

минута борбених деловања завршен Шестодневни рат. У Шестодневном рату арапске су земље

имале око 30 хиљада погинулих или несталих војника. Изгубљено је око 70 одсто наоружања и

опреме, а посебно тешко су страдала ваздухопловства арапских земаља. Новонасталом ситуацијом

израелска се војска опасно приближила трима арапским престоницама - Каиру на мање од 100 km

а Дамаску и Аману на мање од 50 km. Израел је ратном победом стекао надзор над целим

библијским подручјем Израела или четири пута већу територију од оне из 1949. након Првог

арапско-израелског рата. Још милион палестинских Арапа је дошло под израелску власт, тако да је

под израелском влашћу било 1,5 милиона Арапа. Израел је анектирао стари део Јерусалима, где је

арапском становништву понуђен избор између израелског и јорданског држављанства, док је у

Јудеји и Самарији (Западној обали) и појасу Газе успостављена војна власт.За разлику од

Јерусалима, арапском становништву у Јудеји и Самарији (Западној обали) и Гази није понуђено

израелско држављанство, с обзиром на то да те територије нису биле анектиране. Израелска војна

окупација новоосвојених подручја под Моше Дајаном на месту министра одбране показала се

релативно благом. Палестинским је Арапима допуштен одређени ниво политичких слобода и

остављене су им локалне институције власти а Израел није дирао ни у правне саставе који су до

окупације постојали, јордански на Западној обали и египатски у Гази. Арапско становништво се

показало извором јефтине радне снаге за израелску привреду па је почела дневна миграција Арапа

с окупираних подручја у израелске градове, која је потрајала три деценије. Израел је објавио

намеру да на новоосвојена подручја насели јеврејске становнике који су протерани у рату 1948.

године. Израелски политичар Јигал Алон био је творац плана подизања јеврејских стамбених

насеља на стратешки важним тачкама новоосвојених подручја, што је постало најважнији разлог

неспремности Израела да се током мировног процеса деведесетих година повуче с окупираних

подручја. Иако су у Шестодневном рату увелико смањене војне ефективе арапских земаља и

потврђена израелска војна моћ, није дугорочно решен ниједан регионални проблем, већ је

подручје и даље остало жариште, што се потврдило већ следећих месеци.Уверљива израелска

победа у рату 1967. године омогућила је Израелу да одбаци све покушаје нагодбе с арапским

суседима. У новембру 1967. Савет безбедности Уједињених нација је донео резолуцију 242 којом

је позвао Израел да се повуче с (већине) подручја освојених те године на одбрањиве границе у

замену за трајан мир. Међутим, резолуцију су одбацили и Израел и арапске земље.

95. Десетодневни рат

Рат у Словенији или Десетодневни рат (на словеначком: Slovenska osamosvojitvena vojna,

"Словеначки рат за независност" или desetdnevna vojna "Десетодневни рат"), је био рат

окарактерисан понекад као кратак конфликт на територији данашње државе Словеније, тадашње

федералне јединице СФРЈ, између Територијалне одбране Словеније и Југословенске народне

армије после једностраног проглашења Словеније као независне државе 1991. године.25. јуна

1991. године, словеначки и хрватски парламенти донели су одлуку о проглашењу независности.

Међутим, два дана касније, јединице Југословенске народне армије напустиле су касарне и

кренуле на граничне прелазе тадашње СФРЈ који су се налазили између осталог и у Словенији.

Намера им је била да не дозволе измене натписа државе. Настао је рат између припадника ЈНА и

словеначких територијалаца, које су предводили Јанез Јанша и Игор Бавчар. Рат је трајао десетак

дана. Наиме, почетком јула Председништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу припадника армије

из Словеније. Део армије се повукао у Хрватску. Словенија је неочекивано прогласила

независност 25. јуна 1991, иако је претходно објавила да ће прогласити независност 26. јуна. Ова

разлика у погледу датума проглашења независности је била пресудан елемент словеначког плана

да се стекне брза предност у очекиваном сукобу. Словеначка влада је очекивала да ће ЈНА

реаговати дан након проглашења независности или брзо након тога. Стекавши предност од 24

сата, Словенци су изненадили југословенске власти, које су одредиле 26. јун као датум кад ће

повући свој потез.[2]

Иако је ЈНА била против независности Словеније, била је подељена око тога

шта урадити. Начелник генералштаба Благоје Аџић је заговарао операцију великих размера како

би се уклонило словеначко руководство. Његов надређени, министар одбране Вељко Кадијевић, је

инсистирао на пажљивијем приступу - демонстрацији силе која ће убедити словеначку владу да

повуче своје проглашење независности. Након расправе, победило је Кадијевићево

мишљење.[3]

Није јасно колико су цивилни чланови југословенске владе били умешани у доношење

одлуке да се употреби сила у Словенији. Наводно је Анте Марковић, председник Савезног

извршног већа, изјавио да савезна влада није била обавештена о акцијама ЈНА. Ујутро 26. јуна,

јединице 13. корпуса ЈНА су напустиле касарне у Ријеци и кренули према италијанско-словеначкој

граници. Овај потез је наишао на јаке реакције локалних Словенаца, који су организовали

спонтане барикаде и демонстрације против акција ЈНА. Ипак, није било борби.До овог тренутка

словеначка влада је већ покренула свој план да се преузме контрола над граничним прелазима и

међународним аеродромом Брник. Особље које је чувало гранично прелазе су углавном били

Словенци, тако да су словеначко запоседање сводило на промену униформи и ознака, без икаквих

борби. То је такође имало и важана практичан ефекат. Гранични прелази су били главни извори

буџетских прихода. Поред тога, преузимањем контроле над границом, Словенци су успели да

успоставе одбрамбене положаје против очекиванг напада ЈНА. То је значило да ће ЈНА морати да

испали прве пуцње, што би омогућило Словенцима да је прикажу као агресора. Даљи покрети

јединица ЈНА су се одиграли у раним сатима 27. јуна. Јединица 306. против-ваздушне бригаде, са

седиштем у Карловцу, је прешла словеначку границу код Метлике. Неколико сати касније, колона

тенкова и оклопних транспортера 1. оклопне бригаде је напустила своју касарну у Врники код

Љубљане и упутила се ка аеродрому Брник. Стигли су неколико сати касније и заузели аеродром.

На истоку су снаге ЈНА напустиле Марибор и кренуле су према оближњем прелазу Шентиљ и

пограничном месту Дравограду. Југословенско ратно ваздухопловство је бацало летке изнад

разних делова Словеније на којима је писало „Позивамо вас на мир и сарадњу― и „Сваки отпор ће

бити сломљен―.[5]

У раним сатима 27. јуна словеначко руководство је обавештено о покретима

ЈНА. Војно водство Пете армијске области, које је укључивало и Словенију, је било у телефонском

контакту са словеначким председником Миланом Кучаном и рекло му је да је задатак војске

ограничен на преузимање граничних прелаза и аеродрома. На брзину је сазван састанак

словеначког председништва на ком су се Кучан и остали одлучили на оружани отпор.[6]

Словеначка

влада је добила упозорења да ће ЈНА користити хеликоптере да пренесу специјалне јединице на

стратешке локације. Влада је издала упозорење команди Пете армијске области у Загребу да ако

хеликоптери бити оборени уколико буду настављени да буду коришћени. Вођство ЈНА није

узимало у обзир ово упозорењем, које је још увек веровало да ће се Словенци повући, а не борити.

Послеподне 27. јуна, словеначка територијална одбрана је оборила два хеликоптера ЈНА изнад

Љубљане, убивши оне које су били у њима.Територијална одбрана је такође опколила касарне ЈНА

и покренула низ напада на снаге ЈНА широм Словеније. У Брнику је територијална одбрана напала

војнике ЈНА који су држали аеродором, а у Трзин се развила борба у ком је погинуло четворо

припадника ЈНА и један војник територијалне одбране, а остатак јединице ЈНА је приморан на

предају. Територијална одбрана је такође покренула нападе на колоне тенкова ЈНА код Песнице,

Орможа и Косезеа, код Илирске Бистрице. Колона тенкова из 32. механизоване бригаде ЈНА је

блокирана код Орможа близу словеначке границе и није успела да се пробије кроз

барикаде.Упркос пометњи и борбама, ЈНА је ипак успешно извршила велики део свог циља. До

поноћи 27. јуна је заузела све прелазе дуж италијанске границе, скоро све прелазе на аустријској

граници и нове прелазе успостављене дуж словеначке границе са Хрватском. Међутим, много

њених јединица је још увек било заглављено на рањивим положајима широм Словеније. Током

ноћи између 27. и 28. јуна, словеначкој територијалној одбрани је наређено да изведе општу

офанзиву против ЈНА. Колона ЈНА која је била дан раније нападнута код у Песници је блокирана

од стране словеначких камиона у Стриховецу, неколико километара од границе са Аустријом, где

је опет била нападнута од словеначке територијалне одбране и полиције. У Медвеђеку у

централној Словенији, камионске барикаде су зауставиле још једну колону тенкова. У ваздушним

нападима на барикаду погинуло је 6 возача камиона. Жестоке борбе су избиле изван Нове Горице

на прелазу са Италијом, где су словеначки специјалци уништили три Т-55 тенка и заробили још

три. Четворица војника ЈНА је погинуло, а око 100 се предало.Словеначке снаге су заузеле

гранични прелаз код Холмеца, уз две жртве са своје стране и три са стране ЈНА; 91 припадник ЈНА

се предао. Словеначки територијалци су напали касарну ЈНА у Буковју код Дравограда, а

складиште оружја у Боровници је пало у посед територијалаца. Југословенско ваздухопловство је

напало бројне локације пиром државе, међу њима и аеродром Брник, приликом чега су погинула

два аустријска новинара, а тешко је оштећено 4 авиона Адрија ервејза. Ваздухопловство је такође

напало словеначки штаб у Кочевској Реци и радио и телевизијске предајнике на Криму, Куму,

Трдиновом врху и Наносу.До краја дана ЈНА је још увек држала многе од своји положаја, али је

брзо губила подршку. Многи словеначки припадници ЈНА су дезертирали и променили стране.

Избијање рата смањило је дипломатске напоре Европске заједнице да би се пронашао крај кризе.

Три ЕК Министра иностраних послова састали су се са словеначким и представницима

југословенске владе у Загребу у ноћи између 28. јуна - 29 јуна и договорили су се о прекиду ватре,

али то није заживело у пракси. Ујутро, Словенци су постигли неколико значајних војних успеха.

Јединице ЈНА у Љубљани у близини аеродрома Брник предали су се словеначким снагама, који су

опколили објекат преко ноћи. На северу, неколико тенкова ЈНА, били су заробљени у близини

Стриховеца, што је касније овај огранак ТО Словеније реорганизована у ТО-тенковску чету.

Специјалне снаге ЈНА покушале су слетање на Хрватини, али је из заседе овај напад одбијен од

стране Словенаца. На граничним прелазима у Шемпетер-Вртојби и Шентиљу, такође су нападнути

од словеначког ТО-а, и том приликом запленили оружје федералних трупа и тенкова, повећавајући

обим њиховог арсенала.ЈНА је издала ултиматум да Словенија пристане на хитан прекид

непријатељстава од 09:00 30. јуна. Као одговор, словеначки скупштина усвојила резолуцију која

позива на мирно решење кризе која није угрозио независност Словеније, и одбацио ултиматум

ЈНА. Рат се наставио у неколико места у току дана. Словеначке снаге заузеле стратешки Караваски

тунел испод Алпа на граници са Аустријом и заробили девет тенкова ЈНА, у близини Нове Горице.

Цео ЈНА гарнизон у Дравограду - 16 официра и 400 мушкараца, као и опрема се предао, а

гарнизони у Толмину и Бовецу такође су се предали Словеначкој ТО. Оружје заробљено из

гарнизона је брзо подељено словеначким снагама. До више окршаја дошло, са словеначким

снагама ТО приликом заузимања објеката ЈНА код места Нова Вас, јужно од Љубљане. ЈНА

складиште муниције на Црном Врху је уништено од велике експлозије а оштећен је знатно и град.

Међутим, Словенци су успешно заробили складишта Печовник, Буковжлак и Залошка Горици,

узимајући у посед неких 70 камиона муниције и експлозива.ЈНА је 306. Лаки механизовани

артиљеријски пук ступо је у повлачење из своје изложене позиције у Медведјенику и кренуо у

шуму Краковски (Краковски Гозду) у близини хрватске границе. Ту је налетео на блокаду у

близини града Кршко и био је окружен словеначким снагама, али је одбио да се преда, вероватно

надајући се за помоћи.У међувремену, руководство ЈНА тражило је дозволу да промени темпо

ратовања. Министар одбране Вељко Кадијевић обавестио југословенску владу који је план ЈНА -

ограничене операције да се обезбеде гранични прелази у Словенији је пропао, и да је време да се у

рад стави резервни план за потпуну инвазију и увођење војне диктатуре у Словенији. Међутим,

кабинет на чијем челу у време је председавала Србија, Борисав Јовић - одбио да одобри такве

операције. Начелник генралштаба ЈНА генерал Благоје Аџић, био је бесан и јавно осудио савезни

орган. Најтеже борбе у току рата десиле су се током 2. јула, који се показао као круциални дан за

ЈНА. ЈНА тенковска колона у Краковској шуми претрпела је напад од јединица ТО, приморавајућ

их да се предају. Јединице ЈНА из Четвртог оклопног армиског корпуса покушале су контранапад

из Јастребарског у Хрватској, али су поражене у близини пограничног града Брегана. Словеначки

ТО извео је монтиране успешне нападе на граничне прелазе у Шентиљу, Горња Радгони,

Фернетичи и Горјанском, заробљавајући велики број ЈНА војника. Други окршаји између ЈНА и

ТО Словеније су се десили током поподнева и вечери у Дравограду а већи број објеката ЈНА пао је

заробљен широм земље од словеначких снага.У 21:00, словеначко председништво је објавило

једнострани прекид ватре. Међутим, ово је одбијено од стране руководства ЈНА, које је обећало да

ће "преузети контролу" и сломити словеначки отпор. Велики конвоји оклопних једниница ЈНА

кренули су из Београда у јутарњим сатима 3. јула, наводно да оду у Словенију. Никада нису

стигли, према званичним тврдњама због механичких кварова.Борбе су се наставиле у Словенији,

ЈНА је уз помоћ снага које су биле упућене на гранични прелаз Горње Радгоне заустављене су у

близини Раденце. Снаге ЈНА на граничном прелазу Ког су напале јединице ТО-а. У вечерњим

сатима, ЈНА је пристала на прекид ватре и повлачење у касарне. У одвојеном инциденту недалеко

од Раденце, у селу Храстје-Мота, југословенски хеликоптер Ми-8 био је принуђен због

механичких проблема да слети. Хеликоптер је заплењен од стране словеначке војске, али није био

сматран погоданим за новорођену авијацију и враћен је у Београд 13. августа. Са прекидом ватре

на снази, две стране су се искључиле из даљег ратовања. Словеначки снаге преузеле контролу над

свим граничним прелазима у земљи, а јединицама ЈНА било је дозвољено да се мирно повуку у

касарне и да пређу границу у Хрватску. Десетодневни рат био је формално завршен Брионским

споразумом, потписаним на хрватском острву Бриони. Словеначко и хрватско руководство се

изјаснило за независност. Услови су били изразито повољни за Словенију, договорено је да ће

Словенија и Хрватска одложи независност за три месеца - што је у практичном смислу није имало

стварни утицај - словеначка полиција и оружаних снаге (словеначка Територијална одбрана) су

признати као суверена држава на целој својој територији.Договорено је да све југословенске војне

јединице напустите Словенију, а на југословенској влади постављен је рок да до краја октобра

заврше процес. Словеначка влада је инсистирала да ЈНА настави повлачење постављено под

његовим условима, такође ЈНА није било дозвољено да преузме велики део свог тешког

наоружања и опреме, која је касније било распоређен локално или продавано другим

југословенским републикама. Повлачење је почето десетак дана касније и било је завршено до 26.

октобра.

96. Кинеска културна револуција 1966-76

Велика пролетерска културна револуција или кратко Културна револуција је био период великих

друштвених и политичких промена у Народној Републици Кини између 1966. и 1976, што је за

последицу имало хаос и економске проблеме у држави.Културну револуцију је покренуо Мао

Цедунг, вођа Комунистичке партије Кине 16. маја 1966. Мао је сматрао да „либерални буржоаски―

елементи у великој мери продиру у партију и друштво и да желе да врате капитализам. Он је

инсистирао да се ти елементи морају уклонити кроз предреволуционарну класну борбу

мобилизовањем мисли и акција кинеске омладине, која је формирала одреде Црвене гарде широм

земље. Покрет се проширио и на војску, градске раднике и само партијско вођство. Иако је Мао

сам званично означио крај Културне револуције 1969, борбе за власт и политичка нестабилност

између 1969. и хапшења банде четворице 1976. се данас такође сматрају делом револуције.После

Маове смрти, истакли су се чланови Комунистичке партије Кине који су били критички

расположени према Културној револуцији, предвођени Денг Сјаопингом. Политичке, економске и

образовне реформе повезане са културном револуцијом су биле прекинуте. Од тада се Културна

револуција званично сматра негативном појавом. Особе које су умешане у увођење политика

Културне револуције су осуђени. У званичкој историјској осуди Културне револуције 1981.

партије је као најодговорнијег означила Мао Цедунга, али је значајну кривицу приписала и Лину

Бијаоу и банди четворице за узазивање најгорих преступа.

97. Несврстани покрет

Покрет несврстаних је међународна организација више од 100 земаља које су сматрале себе

званично неуједињене са једним или против једног од већих блокова. Сврха организације, како је

написано у Хаванској декларацији из 1979, је да осигура „националну независност, суверенитет,

територијлни интегритет и безбедност несврстаних земаља у њиховој борби против

империјализма, колонијализма, неоколонијализма, апартхејда, расизма, укључујући и ционизам и

све облике стране агресије, окупације, доминације, мешања или хегемоније, као и против

блоковске политике―. Покрет несврстаних се фокусирао на националне борбе за независност,

искорењивања сиромаштва, економски развој и супротстављање колонијализму, империјализму и

неоколонијализму. Они су представљали 55% становништва планете, већину влада на свету и

скоро две трећине чланица Уједињене нације.Важнији чланови су били Југославија, Индија,

Египат, Јужна Африка и повремено Кина. Бразил никада није био стални члан покрета, али је

држава делила много циљева Покрета несврстаних и често је слала посматраче на конференције

Покрета несврстаних. Иако је намеравано да организација буде близак савез као и НАТО и

Варшавски пакт, имала је мало јединства и многе од њених чланица су биле у савезу са једном или

другом великом силом. На пример, Куба је била у савезу са Совјетским Савезом током Хладног

рата. Индија је много година била у савезу са Совјетским Савезом против Кине. Покрет се сломио

због својих унутрашњих несугласица када је Совјетски Савез напао Авганистан 1979. Док су неке

државе подржавале совјетску инвазију, остале чланице покрета нису урадиле то.Покрет

несврстаних се борио да нађе смисао након краја Хладног рата. Земље наследнице Југославије су

показале мало интересовања за Покрет несврстаних од распада земље, а 2004. Малта je заједно sa

Кипром, престала да буде чланица покрета када је ступила у Европску унију. Малта и Кипар сада

имају статус посматрача. Термин „Несврстани― је први сковао индијски премијер Џавахарлал

Нехру током свог говора 1954. у Коломбу, Шри Ланка. У свом говору, Нехру је описао пет

постулата који су коришћени као водиље у кинеско-индијским односима, а које је прве смислио

ондашњи кинески премијер Жу Енлаи. Названи Пет принципа мирољубиве егзистенције или

Панчшил, ови принципи ће касније послужити као основа Покрета несврстаних. Тих пет принципа

су:Узајамно поштовање територијалног интегритета и суверенитета.,Узајмано

ненападање,Узајамно немешање у унутрашње послове,Једнакост и узајамна корист,Мирољубива

коегзистенција.Порекло Покрета несврстаних се може пратити до конференције одржане у

Бандунгу, Индонезија, 1955. Светске несврстане нације су изразиле своју жељу да не буду увучене

у идеолошке сукобе Истока и Запада у Хладном рату. Бандунг је био значајна прекретница за

развој покрета као политичке организације.Ипак, 6 година касније у септембру 1961, уз велику

заслугу Јосипа Броза Тита, одржана је прва званична конференција Покрета несврстаних. Уз Тита

и Нехруа, други истакнути светски лидери који су учествовали у стварању Покрета несврстаних су

били Гамал Абдел Насер, председник Египта, и Сукарно, председник Индонезије.Покрет је

изгубио кредибилитет током седамдесетих када је критикован да у њему постају доминантне

државе које су биле пријатељске прем Совјетском Савезу. Док су вође као Тито, Насер, Сукарно

или Нехру могли представљати идеологију несврстаних, вође попут Фидела Кастра су

компромитовале цео концепт. Обично су се конференције Покрета несврстаних одвијале сваке три

године. Државе које су биле домаћин конференцијама су: СФРЈ, Египат, Замбија, Алжир, Шри

Ланка, Куба, Индија, Зимбабве, Индонезија, Колумбија, Јужноафричка ребулика и Малезија.Прва

конференција се одржала у Београду 1961. На њој су били представници 25 земаља – по 11 из

Азије и Африке заједно са Југославијом, Кубом и Кипром.Следећи састанак је одржан у Каиру

1964. На њега су дошли представници 46 држава, док су већина нових чланова биле нове афричке

земље које су тек стекле независност. Главне теме конференције су били Арапско-израелски сукоб

и Индијско-пакистански сукоб.Састанак из 1970. у Лусаки, на ком су присуствовале 54 државе, је

био један од најважнијих пошто је покрет формирао сталну организацију да би развијао економске

и политичке везе. Замбијски председник Кенет Каунда је играо одлучујућу улогу у овим

догађајима.На састанку 1973. у Алжиру је виђено како се покрет носи са новим економским

реалностима. Светски нафтни шок из 1973. је довео до тога да неке чланице буду значајно богатије

од осталих. Крај повезаности америчке валуте за злато и накнадна девалвација долара је уклонило

једну од највећих притужби групе.На састанку 1979. у Хавани је расправљано о предности

„природне алијансе― које су многи видели између Покрета несврстаних и Совјетског Савеза. Под

вођством Фидела Кастра., конференција је расправљала о концепту антиимперијалистичке

алијансе са Совјетским Савезом. Премијер Јамајке Менли је одржао добро примљен просовјетски

говор. Међу осталим стварима које је рекао је било: „Сви анти-империјалисти знају да је

равнотежа снага у свету неповратно промењена 1917 када је постојао покрет и човек у

Октобарској револуцији, а Лењин је био тај човек―. Менли је такође одликовао Кастра за

ојачавање снага посвећеним борби против империјализма на западној хемисфери.

98. Вијетнамски рат 1955-1975

Вијетнамски рат (или Други индокинески рат) био је сукоб између Демократске Републике

Вијетнам (Северни Вијетнам), у савезу са Вијет Конгом, против Републике Вијетнам (Јужни

Вијетнам), у савезу са САД.Многи сматрају Вијетнамски рат за "заступнички рат", један од

неколико који су се догодили током Хладног рата између САД и њених западних савезника са

једне стране, и Совјетског Савеза и/или Народне Републике Кине (још један сличан рат се водио у

Кореји). Заступнички ратови су се дешавали јер су најважнији играчи - посебно САД и СССР -

били невољни да се директно боре једни против других због неприхватљиве цене - могућег

нуклеарног рата.Северновијетнамски савезници су били Народноослободилачки фронт за

ослобођење Јужног Вијетнама, Совјетски Савез и Народна Република Кина. Главни савезници

Јужног Вијетнама су били САД, Аустралија, Нови Зеланд и Јужна Кореја; јужновијетнамски

савезници су разместили велики број војника. Америчке борбене трупе су биле умешане још од

1959, али не у великим бројкама све до 1965. Они су напустили земљу 1973. Велики број цивилних

жртава је последица рата који се завршио 30. априла 1975. капитулацијом Јужног Вијетнама. Рат

се водио на територији Јужног Вијетнама и у пограничним крајевима суседних држава Камбоџе и

Лаоса, уз повремене кампање бомбардовања Северног Вијетнама (операција Котрљајући гром).

рајем 50-тих почиње побуна у неким руралним областима. Делови сеоског становништва се

придружују комунистичкој герили Виет Конгу и боре против владе у Сајгону. Већ 1959. у Ханоју

је донета одлука да се крене у оштрију борбу против Југа, али не директно већ посредством Виет

Конга који би имао извесну подршку у логистици и људству. Сједињене Државе помно прате

ситуацију и кују план интервенције. У Вијетнаму се налазе амерички саветници али борбеног

особља нема. За безебедност се брине армија Јужног Вијетнама скраћено названа АРВН (арвин).

Вијет Конг је представљао озбиљан проблем и већ 1958. долазило је до обрачуна са АРВН снагама

углавном по руралним областима где је Виет Конг имао највећу подршку.Да би одржао Виет Конг

Север их снабдева преко мреже путева у Лаосу и Камбоџи који су формално неутрални. Влада

покушава да уништи Виет Конг тако што покушава да мотивише разна побуњена села и она која

то нису да се приклоне влади великом финансијском помоћи. То није успело јер нека села нису

желела да се приклоне влади, а нека су била приморана да одбију разним тактикама застрашивања.

Коначно влада одлучује да се сва села ограде и чувају, а она код којих то није могуће да се изместе

на места где ће то бити могуће. То је међутим само погоршало проблем јер сељаци су нерадо

пристајали да буду премештени са земље на којој су били вековима. Виет Конг је у главном

дејствовао ноћу са малом групом људи која би зазузела село, побила чланове сеоске управе, а

након тога уништила путну инфраструктуру како би спречила армију да брзо интервенише, а

некад и узимала "порез" од локалног становништва. Дешавало се међутим да се сукобе и са

регуларном војском са групама које би могле досегнути и до 1000 људи. Пример таквих акција је

запањујуће заузимање главног града Пхуок Тан провинције око 70 километара северно од Сајгона.

Виет Конг је том приликом спалио градску управу, обезглавио градоначелника, војног команданта

и његовог помоћника. У току акције је погинуло 70 полицајаца, а око 200 затворенка је побегло из

окружног затвора. По завршетку акције Виет Конг се повукао у џунглу. Овом тактиком Виет Конг

је успео да створи око 100 џепова које је контролисао барем преко ноћи.Крајем 1962 процењивало

се да Вијетконг има око петину руралног становништва под контролом, директно или индиректно

и најмање 20 000 људи под оружјем. Влада још увек успева да изађе на крај са побуном и да

обезбеди стабилно снабдевање Сајгона пиринчем. Око седмина села је ограђена и опремљена

радио опремом.У мају 1963. међутим долази до проблема изнутра које немају везе са

комунистима. Иако већина, будисти су у сенци католичке мањине, пре свега због тога што је

председник и сам католик. Није им дозвољено да истичу своје заставе. Будистички свештеник Три

Куанг је одржао говор о верској дискриминацији у Јужном Вијетнаму поводом Будиног рођендана

који се прослављао у северном граду Јужног Вијетнама Хуе. Револтирана говором, влада Јужног

Вијетнама је забранила репризу говора на радио станици што је изазвало револт будиста који су

изашли да демонстрирају. Демонстрације је сузавцем и шок бомбама угушила полиција. Епилог је

било 9 мртвих и много повређених. Криза је погоршана када је председник Дием назвао

будистичку делегацију "идиотима" јер су тражили верске слободе које су већ имали загарантоване

уставом. Захваљујући катастрофалним потезима владе протести будиста су се раширили по целој

земљи а придружили су им се и студенти. Осам будиста је извршило самоубиство јавним

спаљивањем што је шокирало домаћу и инострану јавност. Влада даље реагује тако што насилно

претреса верске објекте и хапси све који имају везе са протестима. Много свештених лица је било

похапшено, а неки су и пребијани. До краја августа влада је похапсила вође демонстрација, али је

свештеник који је својим говором започео демонстрације нашао уточиште у америчкој амбасади.

Револтирани ситуацијом елементи војске су извршили државни удар у коме су погинули

председник и његов брат. Уследила је нестабилна ситуација са мешавинама војних и цивилних

влада да би се коначно стабилизовала доласком премијера Киа на власт. Устав је промењен тако да

је премијер са скупштином имао извршну власт док је председник био само фигура.Реагујући на

догађаје Виет Конг 1964. покушава да искористи своју прилику и покреће масовну офанзиву са

циљем да подели Јужни Вијетнам на два дела и да се успостави комунистичка зона. АРВН је

тешким напором успео да заустави офанзиву, али се ситуација погоршавала. Само 10 од 43

провинције је било без Виет Конговог утицаја. У осталим провинцијама владине трупе су се

непрестано сукобљавале са Виет Конгом по селима иако су градови били релативно сигурни.

Влада је покушала да привуче села директним учешћем у извршној власти. У селима која нису

била под Виет Конговом контролом одржани су избори и изабрани су већници. Ова стратегија је

смањила Виет Конгову контролу над селима на 10% до почетка 70-тих.У 1964. години америчке

снаге по први пут добијају мандат да њихови војници уђу у сукоб. Има их мало, али се њихов број

1965. повећава на 175 000. Они се боре са 300 000 АРВН војника. Влада Јужног Вијетнама

одобрава учешће америчких трупа у нади да ће им помоћи да се реше Виет Конга.За то време

премиер Ки покушава да реши проблеме у војсци нарочито лоше вођство. 1966. покушава да

смени команданта Тиа који има јаку подршку у Да Нангу и Хуеу. Тио је одбио да напусти своје

место и у томе су га подржали будисти из Да Нанга. Изнервиран развојем ситуације премијер

наређује армији да га насилно разреши дужности. Постојао је страх да ће будисти тражити помоћ

од комуниста, али се то није догодило чиме је распршен мит бившег покојног председника Диема

да су будисти повезани са комунистима. Владина акција је резултирала смрћу преко 800 цивила

након чега се утицај милитантних будиста драстично смањио. Командант Тио је протеран и добио

је азил у САД.Нешто касније те године одржани су избори за уставотворну скупштину. Виет Конг

је покушао да спречи изборе тврдећи да свако ко гласа даје подршку влади. Регистровало се 5.2

милиона од могућих 8 милиона, а према званичним подацима одзив је био 80% иако су многи

посматрачи ово посматрали са скепсом. Све време АРВН са Американцима изводи такозване

"тражи и уништи" операције по џунглама Јужног Вијетнама.Почетком 1967. број америчких

воника расте на 400 000, а АРВН располаже људством од 700 000 укључујући и полицију која се

активно борила. И Виет Конг добија појачања, али она сада стижу са Севера више него што долазе

од Јужњака и процењује се да их има око 282 000. Американци сада почињу да делују самостално

док АРВН има задатак да одржава ред у земљи. Американци покрећу велике операције Сидер

Фолс и Џанкшн Сити. Да би спречили ове операције армија Северног Виетнама по први пут

директно са 60 000 људи прелази границу и улази у Јужни Вијетнам, одвлачећи тиме велики део

америчких војника на Север и ефикасно заустављајући операције.Исте године Јужни Вијетнам

добија нови устав који га чини државом са председничким уређењем. Одржава се избор за

председника које добија Тиу, генерал Јужновијетнамске војске, а подпреседник постаје бивши

премијер Ки. Нешто мање од 5 милиона људи је изашло на биралиште, а победнички кандидат је

добио 35% гласова. Изабран је и сенат, а избори су сматрани поштенима. Економија такође

почиње да се развија захваљујући пре свега америчкој помоћи. То највише осећају људи који живе

у градовима и чији животни стандард постаје највиши у окружењу.Новембра месеца 1967. 500.000

америчких војника је у Јужном Вијетнаму, а исте године у Сајгон долази преседник САД Линдон

Џонсон опет са причама да ће Америка сачувати Јужни Вијетнам. Међутим отпор рату расте у

САД, октобра 1967. организује се Марш на Пентагон. Џонсон је отпутовао децембра месеца у

Аустралију и тамо га је сачекала гневна омладина. Да би некако онемогућили улазак Вијет Конга у

Јужни Вијетнам Американци бомбардују џунгле у Демократској Народној Републици Лаос. Те

џунгле Американци зову Пут Хо Ши Мина . Јако пуно војника гине на свим странама. Америчка

војска у просеку губи 140 људи недељно. АРВН и комунисти још више. Почетком 1968. године је

било јасно да ће се нешто догодити. Пут Хо Ши Мина је врвео од саобраћаја где су осматрачи

детектовали 8000 камиона за само један месец. Американци су међутим веровали да је циљ база

Ке Сан. Крајем Јануара АРВН је био на степену ниске борбене гоовости и 50% његових војника је

било на одсуству да би са фамилијом прославили нову годину. Разлог за то је било обострано

проглашење примирија за Тет, Вијетнамску нову годину која је падала 31. јануара.Снаге Северног

Вијетнама су то искористиле да изведу операције против великих градова Јужног Вијетнама. У

поноћ 30. Јануара када су комунистичке снаге (Виет Конг и Армија Северног Виетнама) напали

скоро истовремено Куи Нон и На Транг. Многи АРВН и амерички војници уопште нису реаговали

мислећи да се ради о прослави. У року од неколико сати Комунистичке трупе су ушле у центар Да

Нанга, Хои Ана, Контума, Плеикуа и Бан Ме Тоута.Током јутра 31. јануара комунистички

самоубилачки одред се инфилтрирао у центар Сајгона у камиону са цвећем, напавши америчку

амбасаду у нападу који је трајао 6 сати. Остатак је у град ушао пешице, градским превозом и

воловским запрегама док су им оружје на скривеним местима оставиле унутрашње присталице.

Полицијски час који би спречио ово је био суспендован због Нове Године. Резултат је био тотални

хаос у коме су се комунисти борили са полицијом, АРВН-ом и Американцима по читавом граду.

Виет Конг је успоставио контролу над неким предграђима Саигона где је убијао људе који имају

било какве везе са полицијом или владом. Полиција се светила убијањем заробљених комуниста

на лицу места. Слика шефа полиције Јужног Вијетнама Лоана који убија заробљеника који је

претходно убио породицу његовог заменика је постала један од симбола страхоте рата. АРВН и

амерички авиони су бомбардовали делове предграђа Саигона у покушају да контролишу

ситуацију. Сукоби су у Сајгону трајали до краја марта. 1250 цивила је изгинуло, а 100 000 је

остало без крова над главом стварајући огроман економски удар на већ подугу листу избеглица

које је требало издржавати.Најгоре је прошао град Хуе који су комунисти у потпуности освојили и

држали 4 недеље. Армија од 3000 комуниста је држала град. Град је пао након ужасних битака које

су се водиле за сваку кућу. У граду је нађено 19 масовних гробница у којима је било покопано

преко 1000 људи, углавном људи из градске управе, али и други од којих су неки били и живи

сахрањени. Амерички војници су починили ратни злочин у селу Сонг Мај где су побили 109

цивила. Два војника су оптужена, а касније и осуђена на доживотну робију. Офанзива је била

заустављена до краја марта.Према стратегији Северног Вијетнама циљ је био да се тоталним

нападом изазове револуцја која би срушила Јужну Владу. То се међутим није десило. Операција је

у ствари била контрапродуктивна, јер су и људи који нису били наклоњени влади почели да је

подржавају након што су видели страхоте Хуеа. Штавише, офанзива је створила 500 000 избеглица

који су помоћ и смештај примали од владе, чиме су јој постали још више зависни. Оно што је

постигла међутим је доказ да комунисти могу ударити било где, било када, што је код америчке

јавности створило још већи отпор према рату. Проблем је повећао главни амерички официр у

Вијетнаму, генерал Вестморланд, који је веровао да је армија Виет Конга потпуно растурена

"пропалом" офанзивом и тражио још 200 000 људи да "заврши посао". То је резултирало његовом

сменом и бесом јавности у Вашингтону.За само две недеље Американци су изгубили 973 људи,

АРВН 2000, а комунисти преко 30 000.1969. године послата је огромна војна помоћ Јужном

Вијетнаму. У међувремену у САД су убијени Мартин Лутер Кинг и Роберт Кенеди да би та 1968. у

америци кулминирала огромним анти-ратним нередима у Чикагу, Лос Анђелесу, Вашингтону и

другим градовима. Ни 1969. није донела велики напредак. Прво на власт долази Ричард Никсон

који наређује тајно бомбардовање Демократске Камбоџе. Никсон одлази у Сајгон и обећава Тиу,

новом вођи Јужног Вијетнама, помоћ али у лето долази нови талас протеста у САД па 15. октобра

1969. још један. Ово је присилило администрацију САД да почне споро повлачење из Вијетнама у

јулу 1969.Те исте године влада Јужног Вијетнама нуди политичком крилу Вијет Конга,

Националном Ослободилачком Фронту, да учествује на изборима, али су они то одбили

инсистирајући да влада прво мора поднети оставку. Дејство Вијет Конга је било слабо ове године

и углавном се сводило на гранатирање већих градова. У Ханоју септембра 1969. умире Хо Ши

Мин. САД су се надале да ће то окончати рат, али Хо Ши Мин је јасно поручио тестаментом да

рат мора да се настави до победе над окупатором што је нови председник Леис Ван

подржао.Другог маја 1970. на универзитету Кент почињу протести који кулминирају пуцањем у

студенте и четворо убијених по званичној верзији. Незванично неколико десетина мртвих и на

стотине повређених.1970. су одржани избори за половину Сената Јужног Виетнама. Опозициони

кандидати добијају највише гласова, али је већина још увек на страни председника.Америчке

трупе и АРВН заједно покушавају да зауставе прилив снага из Северног Вијетнама преко

Демократске Камбоџе прво бомбардовањем, па затим и војном акцијом, али Вијет Конг пресреће

америчке снаге у џунглама, које Никсон повлачи након интервенције конгреса. Тиме је отклоњена

могућност да САД спрече инфилтрацију Вијет Конга на Југ. У 1970. влада Камбоџе која је

благонаклоно гледала на снаге Северног Вијетнама је збачена, а за премијера постављен Лон Нол

који је желео да спречи транспорте и инфилтрацију, али му то није пошло за руком упркос

здруженим напорима АРВН-а и владиних трупа.Џејн Фонда (бивша супруга оснивача Си-Ен-Ена

Теда Тарнера) у Ханоју држи митинг против рата.8. фебруара 1971. АРВН и америчка авијација

упадају у Демократску Народну републику Лаос да би зауставили инфилтрације из Северног

Вијетнама. У почетку су направили солидан напредак и успели да заузму Чепоне почетком марта.

Међутим, одлучношћу Вијет Конгових војника и грешкама у обавештајном раду (АРВН није знао

да снаге Виет Конга и Северног Виетнама поседују тенкове) офанзива је заустаљена, а АРВН је

био принуђен на повлачење. АРВН је изгубио 1146 људи, 4236 је било рањено, а 237 нестало.

Сајгон је тврдио да је у офанзиви погинуло 13 668 комуниста, али ово је гледано са дозом скепсе

од стране посатрача.Од априла до јула 1971. у Вијетнаму остаје 40 000 америчких војника. Ове

године су одржани избори за Председника и Доњи дом. У скупштини је председник Тиу претрпео

смањење подршке. Од 160 седишта опозиција је имала 60, дупло више него у претходном сазиву.

Исте године председник Тиу је поново изабран за председика.Вијет Конг још увек не делује као

што је то чинио пре Тет Офанзиве. Долази повремено до већих сукоба у Контум провинцији.

Северни Вијетнам у међувремену гомила трупе око и у демилитаризованој зони између две земље.

Према подацима, две дивизије регуларне Северно Вијетнамске војске се инфилтрирало преко

границе. У марту 1972. долази до инвазије Северног Вијетнама. Око 15 000 Северно Вијетнамских

војника се успело пробити преко границе са Севером. У страховитом налету Северњаци су

тенковима и борбеним возилима прегазили запањену трећу дивизију Јужњачке војске. За мање од

недељу дана пола провинције Куангтри је под контролом комуниста. Из Камбоџе и Лаоса крећу 2

нове офанзиве према Бингхолну и Контуму. Офанзива је заустављена у мају, али је главни град

Куангтри провинције такође дошао под комунистичку управу. Ово је био први пут да је један

главни град провинције био под комунистичком контролом. Контум и Анлок у Бингхолну су били

под опсадом, али су успели да се одбране.Да би повратили изгубљено АРВН је покренуо

контраофанзиву заједно са америчком авијацијом (америчке копнене трупе и остали су до тада већ

готово напустили Вијетнам) којом је успео да прекине опсаде и поврати Куангтри Сити који је

тада већ био у рушевинама од битака и бомбардовања. До краја офанзиве изгинуло је 15 000 АРВН

војника и 83 000 Северњака и Вијет Конговаца. Резултат је била погранична зона коју је сада

контролисала војска Северног Вијетнама.Никсону је то послужило као повод за бомбардовање

Ханоја и луке Хајфонг. 18. децембра 1972. почиње 11-о дневно бомбардовање Ханоја. Америчка

Певачица Џоан Баез долази у Ханој и пева у сколоништима. Лука Хајфонг је нападнута 22.

децембра 1972. Оштећене су амбасаде Народне Републике Бугарске, Народне Социјалистичке

Републике Албаније, Египта, Републике Куба као и совјетски и кинески бродови. Бомбардовање

престаје 29. децембра 1972.Мировни преговори који су трајали већ неколико година у сенци борби

резултирају потписивањем споразума 27. јануара 1973. Обе стране су се одрекле нечега. Северни

Вијетнам је обећао прекид ватре на Југу. За узврат је добио обећање да ће бити расписани избори,

у чијем припремању ће моћи учествовати Вијет Конг, и најважније дозвољено је комунистима да

остану у регионима које су заузели претходне године, драстично слабећи положај Јужног

Вијетнама. Последња војна помоћ Јужном Вијетнаму упућена је 20. јануара 1973., али је

финансијска наставила да пристиже. Примирије ступа на снагу у поноћ по Гриничу 23. јануара

1973.Идућа 1974. пролази у ишчекивању. Никсона 1974. обарају са власти афером Вотергејт што је

за режим у Сајгону значило да је остављен. Крајем децембра 1974. Војска Северног Вијетнама

спрема акцију инвазије на Југ. Почетком 1975. године ситуација се погоршала за Јужни Вијетнам.

Помоћ је скресана на минимум, док Север добија велику помоћ од СССР-а и Кине. Поред тога

Јужни Вијетнам је испуњен са око 200 000 припадника снага Северног Вијетнама којима је

територија гарантована споразумом из 1973.У Јануару 1975. долази до офанзиве из Камбоџе у

којој је пала читава провинција Пуок Лонг. У марту исте године нападнута су два провинцијска

града у Контуму и Плеику. Заједно са тим комунисти су 10. марта напали Бан Ме Тоут, још један

град на северу Јужног Виетнама. АРВН је пружио значајан отпор, али је град брзо пао. 14. марта

председник Тиу лети у оперативан центар Другог корпуса у На Трангу. Тамо је починио грешку

која је по многима коштала Јужни Вијетнам свог постојања. Амерички саветници и АРВН

генерали су тражили повлачење са северних планина, јер их је било тешко бранити. Председник је

невољно пристао.Повлачење се претворило у неорганизовано бежање када се локално

становништво почело повлачити са војском. Било је случајева да су бебе напуштане поред пута.

Када су војници и избеглице биле близу Туи Хоа, Северњаци су отворили артиљерску паљбу

додатно погоршавајући ситуацију.У граду Хуе, који је још северније, завладала је паника. Већина

грађана који су се још увек сећали Тет офанзиве желели су да оду што пре. Армија је такође

мислила да је Председник и њој наредио да се повуче што је изазвало хаос. Председник Тиу се 20.

марта обратио нацији са обавештењем да Хуе није пао. Хуе је у прошлости био царски главни

град, што га је чинило градом од великог психолошког значаја. Покушано је да се одбрана

организује, али је град пао након 6 дана.Пажња се усмерила на Да Нанг у коме је било преко 500

000 избеглица. То је створило врхунац панике у коме су се људи тукли, некад и на смрт, за места у

аутобусима и авиоима до Сајгона. Многи су отишли бродовима и сплавовима. Председник Тиу је

наредио да се Да Нанг брани по сваку цену, али је град брзо пао.Почетком Априла Сајгон је био

преплављен избеглицама, а влада је контролисала радијус од 60 километара око града. Владине

трупе су организвале снажну одбрамбену линију код Зван Лока коју су успели да одрже 2 недеље

трпећи огромне губитке.За то време неки од њихових сународника у Сајгону покушавају да

напусте државу. Америчка амбасада и аеродром Тан Сон Нут су постали претрпани људима

очајним да напусте земљу. 143 000 Јужних Вијетнамаца је евакуисано. Влада Јужног Вијетнама

захтева интервенцију војске САД. Америка не чини ништа. Тиу подноси оставку 21. априла 1975.

и у опроштајном говору жестоко напада САД оптужујући их за издају. Као доказ показује

Никсоново писмо у коме се Јужном Виетнаму гарантује заштита од инвазије са Севера. Како је

Никсон поднео оставку није могао да то обећање и испуни.Тиу је добио азил у Тајвану, након чега

је живео у Великој Британији да би се преселио у САД где је живео до своје смрти 2001. В. Д.

Председника САД Џералд Форд објављује у Њу Орлеансу крај рата говорећи да је Америка

спасила част и победила.Тиуа наслеђује потпредседник Ван Хунонг који моментално подноси

оставку након што је Северни Вијетнам одбио да преговара са њим. Опсада Сајгона почиње 25.

априла 1975. Обруч се стегао 28. априла 1975. Тог истог дана генерал Мин, један од вођа удара

против Диема и опозиционар постаје последњи председник Јужног Вијетнама. У 16:30 29. априла

1975. амбасадор САД бежи из Сајгона са њим иду и дипломате других западних земаља. У 7

часова и 53 минута 30. априла 1975. последњи војници САД напуштају Сајгон и Вијетнам. У 11

часова 30. априла 1975. званично крај ЈУЖНОГ ВИЈЕТНАМА предајом коју је објавио председник

Мин. Долази до спорадичних сукоба по Сајгону који изазивају неорганизовање групе АРВН и

полиције који су угушени у току неколико дана. Неколико полицајаца и војника је извршило

самоубиство.Сутрадан 1. маја 1975. Сајгон је крштен именом Хо Ши Мин, а 7. маја 1975. одржана

је парада победе чиме је рат окончан након 30 година. 1977. проглашена је Социјалистичка

Република Вијетнам. Жртве рата су биле огромне. Са Вијетнамске стране оне су биле око

1.000.000 комуниста, 183.000 мртвих АРВН, 500. 000 рањених АРВН. Најмање милион цивила на

југу је изгинуло, а процењује се да је 935.000 рањено, али се тачан број не зна. У Америци подаци

су конфузни званично се тврди да је погинуло око 58 000 војника, док други војни извори тврде да

је просечно месечно гинуло по 1000 америчких војника што значи 12 000 годишње, помножено са

11 година присуства у Вијетнаму излази дупло више од званичног податка, а у ову цифру се не

рачунају они који су пали у заробљеништво и о којима се ни данас ништа не зна. Погино је и 501

Аустралијанац, 5000 Јужних Кореанаца, 38 Ново Зеланђана и 351 Тајланђанин.Након уједињења

око 2.000.000 људи је напустило Јужни Вијетнам, углавном чамцима. Тако су и добили име "Људи

из чамаца". Након завршетка рата, доста људи који су имали везе са владом Јужног Вијетнама и

армијом који је чинило око 1.000.000 људи је послато у логоре за такозвано преваспитавање, где

су били политички индоктринирани и малтретирани. Њихова деца су такође жигосана и отежан им

је приступ јавним службама. Овакав третман је натерао неке од њих да напусте земљу.Север је као

највећу препреку уједињењу навео сувише раскошан стил живота људи из Јужних градова и

речено је да постоји потреба да се њихов начин живота "декомпресује". Вијетнам је након рата

уживао подршку СССР-а и Кине. Милион људи је насилно пресељено из градова у села да би

поспешили пољопривредну производњу. Вођство нове Социјалистичке Републике Вијетнам је

1986. донело одлуку да почне реформе пошто чист комунизам није дао резултате. Реформе под

називом Дои Мои (економско реновирање) су отвориле Вијетнам капитализму. Након пропасти

Совјетског Савеза морали су још више ићи у овом правцу зближавајући се економски са Јапаном и

САД. Односи Вијетнама и САД нормализовани су 1995. године када је Вашингтон укинуо

трговински ембарго, а 2001. нормализована је трговина са Вијетнамом.Бивши премијер Јужног

Вијетнама Ки посетио је 2004. године своју отаџбину и понудио помоћ. Један је од ретких који је

то урадио, што је изазвало негодовање неких од тромилионске дијаспоре. Великим слетом у

Ханоју 1. маја 2005. прослављено је 60 година победе над јапанским и 30 година победе над

америчким завојевачем.По мишљењу неких, Вијетнам је земља која граби напред спроводећи

реформе кинеског типа, али се труди да не заборави своју борбу за уједињење. Међутим, према

финансијским подацима, Вијетнам је земља са ниским нивоом производње по становнику, што је

мера развоја неке земље. Јужна Кореја, на пример, чији је развојни пут економије био сличан

развојном путу који је имао Јужни Вијетнам има ниво производње по становнику од 20 300

долара, док Вијетнам има 3000 долара по становнику (извор: ЦИА)

99. Криза у Чехословачкој 1968

100. Пад Берлинског зида и слом СССР 1989-1990

Берлински зид (нем. Berliner Mauer), првобитно изграђен 1961, а срушен у недељама након 9.

новембра 1989, је био најпознатији део Источнонемачког пограничног система и симбол Хладног

рата. Био је део Гвоздене завесе.Идеју о изградњи зида донела је источнонемачка влада Валтера

Улбрихта и одобрио совјетски вођа Никита Хрушчов. Зид је био дуга баријера између Западног

Берлина (који је припадао Савезној Републици Немачкој) и Демократске Републике Немачке (која

је често називана Источна Немачка), који је чврсто затворио границу између Источног и Западног

Берлина у периоду од 28 година. Зид је саграђен са намером да се заустави одлив радника и

економски биланс који је био повезан са дневном миграцијом великог броја професионалних и

квалификованих радника између Источног и Западног Берлина, и бекства која су имала политичке

и економске последице по Источни блок. Он је ефикасно смањио емиграцију са 2,5 милиона

између 1949. и 1962. на 5.000 између 1962. и 1989. године.Ипак, подизање зида је била

пропагандна катастрофа за Источну Немачку и цео Источни блок. Он је постао кључни симбол

онога што су западне силе сматрале комунистичком тиранијом, нарочито након убијања

потенцијалних бегунаца. Политичка либерализација касних осамдесетих, повезана са падом

Совјетског Савеза, је довела до слободнијих пограничних ограничења у Источној Немачкој, која је

кулминирала масовним демонстрацијама и падом источнонемачке владе. Када је 9. новембра

емитовано владино саопштење да ће прелазак бити допуштен, масе Источних Немаца се

приближило и затим и прешло зид, а њима се приближио велики број Западних Немаца у

слављеничкој атмосфери. Зид је касније уништила еуфорична маса у периоду након неколико

недеља, а његов пад је био први корак ка уједињењу Немачке, које је званично завршено 3.

октобра 1990. године. Мађарска је 23. августа 1989. године уклонила погранична ограничења са

Аустријом и у септембру је више од 13.000 Источних Немаца побегло кроз Мађарску. Масовне

демонстрације против владе у Источној Немачкој су почеле у јесен 1989. године. Дугогодишњи

вођа Источне Немачке, Ерих Хонекер, је поднео оставку 18. октобра 1989. и заменио га је Егон

Кренц неколико дана касније. Хонекер је прорекао јануара 1989. да ће зид стојати ―још сто

година‖.Нова Кренцова влада је одлучила да дозволи грађанима Источног Берлина да траже визе

да би путовали у Западну Немачку. Гинтер Шабовски, министар пропаганде Демократске

Републике Немачке, је имао задатак да објави то; ипак, он је био на одмору пре него што је донета

ова одлука и није био у потпуности обавештен о њој. Кратко пре новинарске конференције 9.

новембра, баратао је нотом која је казивала да ће грађанима Источног Берлина бити дозвољено да

прелазе границу са прописном дозволом, али није дао никакве додатне информације. Правила су

завршена неколико сати пре конференције и требало је да постану важећа следећег дана, тиме

дајући времена да се прво информишу стражари на граници; ипак нико о томе није обавестио

Шабовског. Он је гласно прочитао ноту на крају конференције; када је упитан када ће правила

ступити на снагу, он је претпоставио да ће то бити истог дана на основу текста ноте и одговорио

је: ―Колико ја знам, тренутно ступају, управо сада‖.Десетина хиљада становника Источног

Берлина је чуло изјаву Шабовског и похрлило ка зиду тражећи улаз у Западни Берлин. Изненађени

и надјачани граничари су обавили много грозничавих телефонских позива са својим

претпостављенима, али је постало јасно да не постоји начин да задрже велику масу грађана

Источне Немачке без употребе војске и смртне силе, а значајно малобројнији стражари су били

опремљени само за редовне стражарске дужности. Стражари и влада Источне Немачке нису

желели да користе силу, па је у сусрет маси стража на крају попустила, отворивши пролазе и

дозволила људима кроз њих са мало или без провере идентитета. Усхићене Источне Берлинце су

ускоро поздравили Западни Берлинци са друге стране у слављеничкој атмосфери. Зато се 9.

новембар сматра даном пада зида. У данима и недељама које су следиле, људи су долазили до зида

са маљевима да покупе сувенире, уништивши дугачке делове зида у том процесу.Влада

Демократске Републике Немачке је објавила отварање десет нових пограничних прелаза следеће

недеље, укључујући и неке симболичне локације (Потсдамер Плац, Глиникер Брик,

Бернауерштрсе). Маса са обе стране зида је сатима чекала, наздрављајући булдожерима који су

одвајали делове зида да би направили нове (старе) путеве. Слике и телевизијски снимци ових

догађаја их понекад погрешно називају ―демонтажа зида‖ иако је то било само изградња нових

прелаза. Нови погранични прелази су се настављали отварати до лета 1990, укључујући и онај

најпознатији на Бранденбуршкој капији 22. децембра 1989. године. Западним Немцима је

дозвољено путовање са визом почевши од 23. децембра 1989. године. До тада су могли посећивати

Источну Немачку само под рестриктивним условима, који су укључивали тражење визе неколико

дана или недеља раније, обавезну размену најмање 25 немачких марки по дану планираног

останка, а који су сви ограничавали спонтане посете. Тако су у недељама између 9. новембра и 23.

децембра, Источни Немци могли да слободније путују од западних комшија.Технички, зид је остао

чуван неко време након 9. новембра, иако са смањеним интезитетом. Првих месеци, војска

Источне Немачке је чак покушала да поправи нека оштећења која су начинили ловци на сувенире.

Постепено су ти покушаји престали, а стража је постајала све лабавија, толеришући повећана

разарања и недозвољене прелазе кроз рупе у зиду. Званичну демонтажу зида је 13. јуна 1990.

године почела војска Источне Немачке у Бернауерштрасе. На дан 1. јула, када је Источна Немачка

усвојила западнонемачку валуту, све пограничне контроле су престале, иако је граница постала

безначајна неко време пре тога. Демонтажа је трајала до новембра 1991. године. Само је неколико

кратких делова и стражарских кула остављено да стоји као успомена.Пад зида је био први корак ка

уједињењу Немачке, које је званично окончано 3. октобра 1990. године. Леонард Бернштајн је 25.

децембра 1989. године, одржао концерт у Берлину славећи крај зида, укључујући и Бетовенову 9.

симфонију (Оду радости), са хорским делом у којем је реч „радост― (Freude) замењена речју

„слобода― (Freiheit). Роџер Вотерс је одржао концерт на Потсдамер Плацу 21. јула 1990, са

специјалним гостима међу којима су били Скорпионс, Брајан Адамс и Ван Морисон. Дејвид

Хаселхоф је извео своју песму Looking for Freedom, која је била врло популарна у Немачкој у то

време, стојећи на Берлинском зиду.Неки мисле да би 9. новембар био прикладан немачки

национални празник, пошто обележава емоционалну источнонемачке мирне револуције и датум

проглашења прве немачке републике, Вајмарске републике 1918. године. Ипак, 9. новембар је

такође годишњица злогласне Кристалне ноћи 1938. године, и зато је изабран 3. октобар. Део ове

одлуке је било то што је источнонемачка влада желела да се оконча уједињење пре него што би

Источна Немачка могла да обележи 41. годишњицу свог оснивања 7. октобра 1990. године. Пад

зида је значајно изменио саобраћај у граду. Експериментлани систем магнетне лебдеће железнице

дугачке око 1,6 km је био уништен након свог отварања јула 1991. пошто је користио део путање

подземне линије коју је претходно поделио зид.

Слом СССР-а Увод у распад Совјетског Савеза су обележила два процеса: све видљивији распад

совјетске економске структуре и покушаји заустављања даљег распада а све у циљу враћања на

пређашње стање. Након брзог смењивања Јурија Андропова и Константина Черњенка, две

значајне личности још из времена власти Брежњева, Михаил Горбачов је начинио значајне

промене у економији и партијском вођству. Његова политика гласности је дозволила слободно

информисање јавности након деценија репресије од стране владе, дала је могућност медијима да

скрену пажњу јавности на бројне социјалне проблеме. Током таласа револуција који је почев од

1989. захватио Централну и Источну Европу СССР је изгубио готово све своје спољашње

савезнике. Гласност је дозволила да национално незадовољство које је постојало у другим

републикама избије на површину. Балтичке републике, Грузија и Молдавија су захтевале већу

аутономију са чим се Москва није слагала. Горбачов није успео да реши оне најважније проблеме.

Несташица горива и природног гаса, рат у Афганистану, застарела индустрија и системска

корупција су били највећи проблеми које совјетска планска економија није успела да превазиђе, па

је влада и одустала од њеног даљег спровођења. Дошло је до несташица готово свих производа па

је становништво морало да чека у редовима за оне најосновније намирнице.Због доминантне

позиције Руса у Совјетском Савезу, скоро да нико није правио велику разлику између Русије и

Совјетског Савеза све до пред крај 80-тих. Међутим, чињеница да су Руси доминирали совјетским

режимом не значи да је Руска република обавезно профитирала од овог савеза. У Совјетском

Савезу, Русији су недостајали чак и најбезазленији инструменти државности, које су друге

републике поседовале, као што је сопствени огранак Комунистичке партије, КГБ, савет трговинске

уније, академија наука, и сличне институције на републичком нивоу.[153]

Разог за ово је био у томе

што кад би ове организације имале огранке у Руској републици, ови огранци би били по моћи

конкуренција оним институцијама на савезном нивоу.Током касних осамдесетих година, Горбачов

је потценио значај Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике. Руске патриоте

почеле су да указују да се новац из Русије одлива у друге републике, нарочито када је у питању

нафта. Појавили су се захтеви да Русија успостави сопствене институције. Ти руски захтеви су

постајали све гласнији крајем осамдесетих година, тако да је дошло до тензије између оних који су

били за руску превласт у совјетској држави, с једне стране, и оних који су били за независну

Русију.Ове тензије су се заоштриле у личној борби за власт између Горбачова и Бориса

Јељцина.[154]

Овај стари партијски кадар, без икаквих веза са дисидентским круговима, притиснут

унионистичком политиком Горбачова, потражио је алтернативни политики програм како би могао

да угрози Горбачова. Почео је себе да представља као руског националисту и преданог демократу.

Успео је да добије изборе за председавајућег Врховног совјета Русије у мају 1990 а то је значило

да је Јељцин постао први руски директно изабрани председник.[155]

Следећег месеца Јељцин је

руским законима дао предност у односу на совјетске и успоставио је контролу над две трећине

укупног буџета. Совјетски покушај пуча и смене Горбачова, који су организовали припадници

тврде линије комуниста, је заустављен уз Јељцинову помоћ. Пучисти су намеравали да очувају

партију и Савез али су само убрзали крај и једног и другог.Совјетски Савез се званично распао 25.

децембра 1991.[156]

Коначни чин преласка моћи од Совјетског Савеза на Русију био је

Горбачовљева предаја актовки Јељцину, у којима су биле шифре за лансирање совјетског

нуклеарног наоружања. Руска федерација званично почиње да постоји од 26. децембра 1991Од

1985. до 1990. нови председник Совјетског Савеза, Михаил Горбачов, покушао је да путем

економских реформи смањи напрезање које је представљало одржавање совјетске армије. Његова

влада је полако смањивала величину војске. До 1989. совјетски војници су у потпуности

напустили територије суседних савезника из Варшавског пакта. Исте године, рат у Авганистану се

завршио и сви преостали совјетски војници су се вратили у Совјетски Савез. Крајем 1990, настале

су велике политичке промене у земљама Источног блока, што је довело до његовог нестанка. У

самом Совјетском Савезу, грађани су се окретали против комунистичке владе. Марта 1990. пораст

националне свести у Литванији довео је до проглашења независности те републике. У исто време

и неколико других република је такође прогласило независност. Горбачов је реаговао наређујући

армији да се окрене против грађана и криза се појачала. Средином 1991. у Совјетском Савезу је

проглашено ванредно стање.[38]

У августу 1991. године, десио се неуспели државни удар. Према

званичној истрази коју је спровео Врховни совјет (највиши дом парламента) одмах након тог

догађаја, армија није одиграла значајну улогу у томе. Команданти су послали тенкове на улице

Москве, али (према сведочењима официра и војника) само да би осигурали безбедност људи.

Нејасно је зашто је војска ушла у град, али је јасно да није имала за циљ да збаци Горбачова (који

је био за то време у својој вили на Црном мору) или владу. Државни удар није успео јер

завереници нису предузели никакве конкретне кораке и након неколико дана мировања, удар је

просто стао.После августовског удара 1991, вођство Совјетског Савеза практично није имало

никакву власт над републикама чланицама. Скоро свака совјетска република је објавила своју

намеру да се одвоји и почела да усваја законе којима су изазивале Врховни совјет. 8. децембра

1991. председници Русије, Белорусије и Украјине су изјавили да је Совјетски Савез распуштен и

потписали документ којим су основали Заједницу независних држава. Горбачов је поднео оставку

25. децембра, а следећег дана је Врховни совјет сам себе укинуо, званично означавајући крај

Совјетског Савеза. Пратећи крај Совјетског Савеза, Совјетска армија је распуштена и земље-

наследнице су поделиле имовину. Подела је извршена највише на регионалној основи, чиме су

војници Совјетске армије из Русије постали део нове руске армије, док су нпр. војници пореклом

из Казахстана могли да постану део нове казахстанске армије. Као резултат тога, највећи део

Совјетске армије, укључујући и највећи део нуклеарних ракета, остао је у саставу Армије Руске

федерације. Крајем 1992, остаци Совјетске армије у бившим совјетским републикама су већином

расформирани. Војне снаге у гарнизонима Источне Европе, укључујући и балтичке земље,

постепено су враћене кући између 1991. и 1994.Половином марта 1992, Борис Јељцин, први

председник Руске Федерације, именовао је себе новим министром одбране Русије, и тако начинио

пресудни корак у стварању нове руске оружане силе, која се већином састојала од остатака Црвене

армије. Последњи трагови старе совјетске командне структуре су коначно распуштени у јуну

1993.[39]

У наредних неколико година, бивше совјетске снаге су се повукле из Централне и Источне

Европе, као и из нових независних постсовјетских република — Азербејџана, Јерменије,

Узбекистана, Казахстана и Киргистана. Руске копнене снаге су остале у Таџикистану, Абхазији,

Грузији и Транснистрији.