F R A N C I S K O G O J A(1746 - 1828)

Francisko Goja kao individualni umetnik?

problematičan za analizu; o njemu postoji puno podataka, ali ne mogu se uspešno objediniti i analizirati - svaka slika se može posmatrati kao tema za sebe

toliko je individualan da ne moze biti predstavnik nekog pravca

s druge strane, ikonografija njegovih dela i način slikanja su zaista romantičarski; Gojina imaginacija je, čak, slobodnija od imaginacije mnogih romantičarskih slikara

iako uzimamo u obzir sve ovo, ne možemo reći da je romantičar

čak i po vremenu življenja, teško ga je pozicionirati u neku kategorijuveliko parče njegovog života pripada 18. veku, kao i veliki deo habitusa, i intelektualnog i

mentalnogGoja je predstavnik veka razuma, veruje u razum, ali, sa druge strane, veruje i u osećanje

da razum ne može da pokrije ukupno ljudsko biće

lepo urađen film o njegovom životu – Gojine utvare

kontekst u kom Goja stvara?

Madrid poznog 18. veka je vreme Karla 3 (italijanska loza Burbonske dinastije) koji nije bio neposredno Gojin patron

Karlo 4, zajedno sa tadašnjim premijerom, Floridom Bjanki, sprovodi niz reformi u Španiji, koja je to vrlo kasno počela da čini

nakon tranzicije prestola, menja se premijer i dolazi Godor- reforme su se završile

jedan savremenik je napisao: “posle tog bljeska, ostali smo u još dubljoj tami”

u tom kontekstu, počinje Gojina umetnička biografija i njegov kritički odnos prema Španiji u kojoj živi (prikazuje bedu, patnju i stradanje čovečanstva)

Gojina serija tapiserija?

Španija ima ozbiljnu manufakturu tapiserija u Santa BarbariGoja dobija zadatak da uradi kartone za tapiserije dvorca vojvode i vojvotkinje Astulas tj.

budućeg Karla 4 i žene za dekoraciju njihovog dvorca, pre svega trpezarije, radio je Goja na kartonima 16 godina i

napravio ih 60ak

Francisko Goja, Parasol (Suncobran)

primetan uticaj rokoko duha i francuskog svetlog kolorita, kao i dominantna pozicija žene i njen flert sa posmatračem - prikazana je suštinska radost i lepota običnog trenutka i lepota življenja

fenomen dominantan u španskoj ukupnoj kulturi, kao i u španskom slikarstvu, jeste fenomen mahe ili mahizma

MAHA (MAJA) = popularan naziv za devojku ili muškarca iz nižih slojeva (prefinjena varijanta pučkog izraza cura); mahizam je vrlo zastupljen u španskoj literarnoj i vizuelnoj kulturi; to je primetna vrsta interesovanja za život običnog čoveka i način njegovog oblačenja, najpre u Madridu

španski način oblačenja je veoma karakterističan i to možemo videti i u operi Karmenna ovoj slici, muškarac je CORTEGO – pratilac; s obzirom da socijalna konvencija

podrazumeva vrstu pratnjeMaha okupira sve, ali je sama neokupirana ničim

pojedini naučnici insistiraju da se fenomen mahe veže za koncept petimenta što je nešto poput kicoša, dendijevska varijanta u 19. veku

opet, na neki način, uviđamo francuski uticaj u smislu samoreprezentacije, pojavnosti, opsednutošću sopstvenom ličnošću

radost življenja i brilijantnost kolorita su očigledne

Francisko Goja, Berba grožđa Francisko Goja, Bik

u duhu u kom Goja započinje karijeru, nastaju dela Vendemija i Bik (neka vrsta koride)Goja ima snažnu moć opservacije, ali i lakoće i jednostavnosti (kao ekvivalent izdvajamo

venecijanskog slikara Tiepola)međutim, tokom godina, Goja se, u svojim kartonima, pomera u osećanjima vedrine i

lakoce

Francisko Goja, Zima

delo Zima odstupa od konvencija sveže i radosne zime kakvu je ustanovio rokoko

detalji u vezi sa zimom, poput smrzavanja čoveka i života, ovde su divno prikazani, dok je ta radost zanemarena

Francisko Goja, Ranjeni zidar

najozbiljnije delo u seriji kartona za tapiserije

ne postoji više ni trag od Gojine dekorativnosti u prikazu ove fatalne rane

nema ozbiljne socijalne optužbe, ali se ukazuje na duboko razumevanje realnosti običnog sveta

paralelno sa tim poslednjim kartonima,, Goja slovi za najuticajnijeg portretistu španskog madridskog društva

Francisko Goja, Autoportret

ovaj portret je iz vremena kada su se otimali za Goju kao portretistu

i on je prikazan u okviru fenomenamahizma, sa šeširom u koji je mogao da stavi sveću koja bi mu osvetljavala dok radi

Francisko Goja, Vojvotkinja Osuna

niz portreta koji Goja stvara je teško tumačiti i objasniti danas

njihov kolorit je potpuno neodoljiv i tada su bili veoma cenjeni

vojvotkinja Osuna je predstavnica španskog prosvetiteljstva i za nju i njenu porodicu Goja je radio 15 godina

sve vreme Goju prate raznorazne priče; koliko u njima istine, a koliko legende, ne možemo reći

Francisko Goja, Maja desnuda

Francisko Goja, Vojvotkinja od Albe

izvesna je njegova ljubavna veza sa vojvotkinjom od Albe, koja je kraljica španske elite zbog svoje lepote

prikazana je sa prstenom sa svojimi Gojinim imenom, na podu piše “solo Goja”

Francusko Goja, Maja vestida

ta strastvena ljubav sa vojvotkinjom od Albe ga stalno determiniše, i u biografijama i u filmovima i, navodno, sve Gojine mahe se vezuju za vojvotkinju, iako to, zapravo, nije ona

međutim, taj stav u nauci je prevaziđen

ovde imamo predstavu akta bez mitoloških referenci, bez aluzivnog duha koji bi ublažio eksplicitnu nagost – ovo je prvi sekularizovani, ženski akt

Mone će se osloniti na ovaj deo Gojinog opusa svojim delom Olimpija

delo je jedno vreme bilo u posedu Godora

Goja kao dvorski slikar?

kao neka suma tog portretnog slikarstva, Goja je postao dvorski slikarromantičari su nas inficirali pričama o slikaru žrtvi, ali je Goja je dobro pozicionirani slikar

koji je imao stalni posao i stalni novac, čak je imao i penziju do kraja životatako da je vrlo važno pazljivo promisliti o njegovom socijalnom mestušta znači biti dvorski slikar? Goja je imao mogućnost da vidi čitavu kolekciju koja je i danas

u Pradu i to možemo videti na njegovim delima na kojima daje omaž toj kolekciji

Francisko Goja, Porodica Karla 4

prvo pitanje koje nam se nameće ovde jeste da li je Goja kritičan prema ruci koja ga hrani?te nagoveštaje najviše dobijamo iz lika kraljice, Marije Luisedokumenti svedoče da su svi predstavljeni bili veoma zadovoljni svojim portretima, iako

smo mi kraljicu ocenili kao nelepu

u pozadini se nalazi i Gojin autoportret što je aluzija na Velaskeza i Las Meninasovo je jedna vrsta prosvetiteljskog, vladarskog, porodičnog portreta gde se predstavlja

moderna dinastija gde Goja daje svu moguću počast ovoj dinastičkoj koloniji, sa prošlošću, budućnošću, sa rođacima porodice španskih suverena..

kapitalno pitanje u istoriji umetnosti, koje ne može biti rešeno, ostaje jeste Gojin stav dok slika ovo. Goja jeste slovio za čoveka koji nije bio posebno nežan prema aristokratiji, čak ni sada. naprotiv, imao je oštar jezik i zbog toga je poštovan

da li je Goja imao vrstu satirične gorčine dok ih je predstavljao ili ne?to definitivno zavisi i od konteksta vremena u kom posmatramo sliku – za vreme

Miloševićeve vladavine, svi misle da je ovo negativan prikaznajčešće je i jedno i drugo – i prijatan prikaz kraljice, na primer, kao i predstava zle zene

(ovaj aspekt ipak manje naglašen), upravo zato što se poštuju dokumenta koja govore da su svi bili veoma zadovoljni

L O S C A P R I C H O S(1799)

Francisko Goja, broj 43, Los caprichos (1799)

vrlo je važan Goja koji se pomalja krajem 18. veka, kao i ova serija grafika koju izrađuje poslednje godine veka razuma

bira drugi medij da iskaže nešto drugo od portreta vladajuće klase; bira grafiku kao medij za izražavanje i pravi najznačajniju seriju grafika koju naziva Los caprichos

vedute i kaprici postoje kao literarna, muzička i vizuelna forma; sama reč ukazuje na nešto iracionalno, izmišljeno, nestvarno. već smo videli i Paninija i Pironezea, što nam svedoči o struji evropske tradicije druge polovine 18. veka

ova predstava je broj 43 u seriji grafika, a trebalo je da bude na naslovnoj strani i bude nosilac čitave zbirke. iako nije naslovnica, ona jeste ključ za razumevanje, ne samo Gojine zbirke, već čitave koncepcije veka u kome se Goja rodio

na naslovnoj strani ove zbirke, nalazi se Gojin autoportret -po toj samoreprezentaciji, vidi se da je on duboko pripadao prosvetiteljskom kodu; predstavljen je sa tim licem ispunjenim blagim prezirom, kao i francuski filozof Volter

u okviru predstave se nalazi i autoportret Goje, koji je zaspao, i čudesni svet demonskih, stravičnih bića počinje da kovitla oko njega i natpis – “san razuma proizvodi monstrume”

međutim, ovde nije prikazan običan san, vec san razuma! kada razum napusti ljudsko biće,ono pada u košmar! imaginacija koju je napustio razum proizvodi nemoguće užase. a, ako je ujediniš sa razumom, ona je majka svih umetnosti.

ova serija grafika je strašno uticala na romantizam i romantičare zato što najveći deo romantizma počiva na tome da je razum najveća kočnica imaginacije. međutim, Goja je, svojim natpisom, dokazao da je suštinski bio prosvetitelj

svrha Los Caprichos je veoma didaktička i o tome imamo i zapise gde Gojin prijatelj priča ocelini moralnih poenti koje je Goja iskazao

u to vreme, grafika se izlaže položena na sto, pod uglom od 45 stepeni, sa lupom koja mami na ispitivanje svakog grafičkog detalja

Los caprichos i tehnika?

sama tehnika je revolucionarna, podjednako kao i tema

Francisko Goja, Lov na zub, Los caprichos (1799)

ne postoji oblast ljudskog života koju Goja nije izobličio u okviru ove serije grafika; sujeverje je jedna od njegovih omiljenih tema i ovde se, konkretno, bavi idejom da je dobro uzeti zub od obešene osobe

kroz predstavle praznoverja, podmuklosti, zatucanosti, neprosvećenosti, strahova i svih drugih ljudskih mana sposoban je da obuhvati iskustvo i stvori umetnost, a ne propagandu – tu leži univerzalnost Goje!

autor serije Los Caprichos je uveren da osuda ljudskih grešaka i poroka može biti dostojna tema i odabira one zajedničke svakom drustvu, one koje su odgovarajuće za podsmeh, ali podstiču i samorefleksiju

pored bakropisa (koji je koristio Rembrant), uključuje i akvatintu (fina mala zrnca, korišćenje vode) - na taj način, dobija punoću i dubinske efekte koji su se složili sa njegovim temama

dakle, Goja uspostavlja jednu ozbiljnu, autorsku umetnost bakropisom, akvatintom i suvomiglom, ali pravi mali broj otisaka

čak 11 autorskih listova ima Beograd, zahvaljujući Titovom poklonu

Francisko Goja, San Antonio de la Florida (detalji)

po Goji, najveća kočnica ljudskog duha jeste crkvaipak, Goja radi za crkvu

opet se susrećemo sa dalekim Tiepolovim manirom (Tiepolo jeste bio u Madridu, zahvaljujući Karlu 2) - Francisko Goja pravi balustrade na kojoj slika Čudo Svetog Antonija i predstavlja ljude sa ulica Madrida koji prisustvuju tom Čudu

specificna sekularizacija religioznog, nalik ovoj, jeste prisutna u 19. veku

međutim, iako Goja predstavlja esenciju gomile, stvara i individualne, pojedinačne likove

LOS DESASTRES DE LA GERRA (UŽASI RATA)(1810)

Francisko Goja, Los desastres de la gerra

nova serija grafika koja dugo nije bila izdata

Goja jeste prosvetitelj, ali, po načinu slikanja i tematici, sušti je romantičar (opšte mesto)

on prihvata francusku kulturu i mehanizme prosvetiteljstva, čak i kada, 1808. godine, Napoleon vrši invaziju na Spaniju - dokumenti precizno prenose da Goja pozdravlja dolazak Francuza kao jedini način da se Španija modernizuje i da više ne bude klerikalna država

upravo Goja slika prvog francuskog generala i dobija orden od strane Napoleonovog brata – to je nešto što mu u Španiji nisu dugo oprostili

s druge strane, Goja posmatra šta proizvodi bestijalnost rata među običnim stanovnicima i kako rat oslobađa demonske sile iz čoveka

izvesno je da ove serije, iako predstavljaju realne događaje, nemaju ničeg patriotskog u sebi, u smislu propagande. Goja je previše kompleksan da bi bio na toj liniji nacionalnog. on prikazuje rezultate čovekove surovosti i šta je sve čovek u stanju da uradi drugom čoveku, bez obzira koja je vera i nacija u pitanju

Francisko Goja, 02. maj 1808. godine

iako deluje kao vrsta trenutnog zapisa, nije tako

ovo je zbir Gojinog hodanja po ulicama i posmatranja šta se dešavalo tih ratnih godina

1814. godine, želi da se iskupi za dočekivanje Francuza kao oslobodilaca

Napoleon dovodi i Mamluke koji se bore, u vidu prve eltine konjice, koja ima značajnu vojničku ulogu; tu profi vojsku je napala španska gerila u Madridu

upravo to je tema ove slike i zanimljivo je što se Goja ne kiti nikakvim patriotizmom da bi ovo predstavio kao herojski čin, već slika brutalnu gomilu koja nasrće na konjicu – to je to romantičarsko u Goji!

naravno, odmah dolazi do odmazde nad španskim narodom

Francisko Goja, 03. maj 1808. godine

potpuno nasumice, skupljena je grupa ljudi (u istoriji se tako uvek dešavalo) i ubijeni sunjihovim ubistvom nista nije popravljeno, ali su oni, svakako, ubijeni

tek sa Davidom nastaje dokumentovana vizuelna istorija i ovo delo nije dokument, nije čisto predstavljen događaj, zato što je slika nastala kasnije, ali je bila zbir Gojinih iskustava i svega što je video tokom ta dva kobna dana

streljački vod postavljen horizontalno i potpuno apersonalizovansa druge strane, personalizovani nedužni (naravno, glavna figura u beloj košulji, ima nešto

od tradicije stradanja); centralna figura nije toliko trijumfalni heroj, više martir

ova slika prevazilazi moment, postaje predstava univerzalne patnje i stradanjajoš jedna važna stvar je da su ove slike ogromne i imaju snagu i po svom tkivu

DISPARATES

Francisko Goja, Disparates

još jedna serija grafika koja se bavi narodnim poslovicama

Francisko Goja, Tauromahija

tipična španska temajedan od Gojinih prijatelja je kreator moderne koride (manje-više funkcionisala kao danas)

iako je u pitanju crno-bela tehnika, možemo osetiti sunce koje oseća toreador

QUINTA DEL SORDO

Gojina bolest?

naučnici mnogo skreću pažnju na činjenicu da se Goja, 1792. godine, fatalno razboleo i ležao godinu dana u krevetu, skoro potpuno nepokretan (verovatno vrsta sifilisa)

kada je to prošlo i kada je Goja bio na nogama, bio je potpuno gluv

ostao je u vrsti socijalne izolacijejoš uvek je bio dvorski slikar, slikao portrete, imao odnose sa ženama, ali, jednostavno, da

bismo shvatili njegov naredni opus, moramo imati u vidu njegovu gluvoćusavremena istorija umetnosti odbacuje biološku analizu kao primarnuto nije determinišući parameter, ali se ipak mora imati u vidu njegova smaoizolacija u koju

je sve više tonuo

sa 70 godina starosti, 1819. godine, kupio je kuću van Madrida, Quinta del Sorto (Kuća Gluvoga) i na zidovima sopstvene kuće je slikao

te slike su dobile naziv las pituras negras (crne slike)zbog izuzetno tamnog koloritas kraja 19. veka, skinute su sa zidova i sada se sve nalaze u Pradu

Francisko Goja, Quinta del Sorto

Francisko Goja, Quinta del Sorto

Francisko Goja, Quinta del Sordo

ne obraća se nikom, ni za koga ne slika, nije morao da dekoriše prostor ili podučava, nema docere, nema delectare - potpuno moderno!

Goja je izolovan i Goja slika za izolovan prostors obzirom da živi samo sa jednom osobom, vrstom sluškinje, nepostoji neko kome bi ove

slike bile namenjeneobuhvatio je razne teme – Saturn koji jede svoju decu, bezzubi mitološki i biblijski likovi,

likovi iz španskog folklora, razne strahote, pojedinačne i kolektivne..

Francisko Goja, Mlekarica iz Bordoa

nauka je bila spremna da kaze da je u kući Quinta del Sordo već bio sišao sa uma

naprotiv, njegovo sačuvano pismo prijatelju svedoči o bistrom, starom čoveku

sa 77 godina napusta Španiju i odlazi u egzil u Francusku; tada je već i slep

“Ja ne vidim čak ni da pišem. Niti čujem. Nemam više do volje, a toga ima u izobilju”

u tom pismu, pominje neku mlekaricu što se vezuje za njegovo delo Mlekarica iz Bordoa, vedro i ljupko, sa impresionističkim pokretima ruke i otvorenim radom četke