UNIVERZITET U NISUFILOZOFSKI FAKULTET

DEPARTMAN ZA FILOZOFIJU

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETAUVOD U ESTETIKU II

GADAMEROVA HERMENEUTIKA I PRAKTICNA FILOZOFIJA

Student: Mentor:Filip Stojanovic Dr. Radomir Videnovic

Nis, Maj, 2011. godine

GADAMEROVA HERMENEUTIKA I PRAKTICNA FILOZOFIJA

Gadamer pise o istoriji mogucih tumacenja i razumevanja tekstova i daje sistematsku strukturu u kojoj ostavlja mogucnost za razlicita tumacenja i razumevanja tekstova. Tekst koji tumacimo predstavlja izazov u kojem treba da nadjemo odredjeni smisao. Izazov u kome se nalazimo pri tumacenju nekog teksta ima vise puteva, i svaki je ispravan zavisno od toga kakav smisao teksta zelimo da otkrijemo. Naime tekst mozemo tumaciti i razumevati iz vise perspektiva, bila to vremenska, sopstvena ili perspektiva samog autora. “Vremenska” se, u stvari, odnosi na rastojanje izmedju tumaca i napisanog teksta, i odnosi se na vreme u kojem je tekst napisan, tj. na drustvene prilike u tom dobu. Ako je neki tekst napisan u doba prosvetiteljstva, tumac, ako zeli da dobije vremensku perspektivu teksta, mora se vratiti u doba u kome je napisan tekst. Naime, ne treba da se vracamo kroz vreme, vec se treba vratiti u drustvene prilike tog doba koje ce nam pruziti uvid zasto je neki autor imao odredjeno razmisljanje. Redak je slucaj da autor nije pod uticajem svog vremena.. Ako zelimo da razumemo zasto je neki buntovni pisac pisao odredjene spise protiv drzave, onako kako ih je pisao, moramo razumeti protiv kakve drzave u tom vremenu je on pisao. “Sopstvena” se stice pomocu vec postojecih sopstvenih predmnjenja i uporedjivanjem istih sa onima iz teksta radi razumevanja istog. Tumac, zeleci da stekne sopstvenu perspektivu, polazi od svojih vec postojecih predmnjenja i uporedjuje ih sa tekstom. Takodje moze da predstavlja i subjektivno sagledavanje teksta u vidu odredjenih emocija koje tekst moze da ostavi na pojedinca, a ipak ne mora imati nikakve veze sa pravim znacenjem tog teksta. To se moze predstaviti na primeru poezije nekog pesnika. Iako odredjena pesma nekog pesnika predstavlja odredjeni bunt protiv autoriteta, ona moze imati i takav smisao da probudi neka osecanja u pojedincu koja ne moraju imati nikakve veze sa vremenskim smislom teksta. Naime, tekst moze imati beskonacno mnogo razumevanja. Svaki pojedinac moze dati odredjenom tekstu drugaciji smisao, ili razumevanje, pa cak i bolje od autorovog. “O tome, sasvim i bez predrasuda i naivno void racuna jedan autor, kao sto je Kladenijus, koju razumevanje jos ne potiskuje u istorijsko kad kaze da autor ne treba da spozna zbiljski smisao svog teksta i da, stoga, interpret cesto moze da nadmasa svog autora”1. Dakle, odredjeni tekst nekog autora cesto premasi svog autora i to samo zbog pojedinacnih tumacenja i njihovih daljih produktiviteta. Naravno, ako odredjeni tekst tumacimo tako da od njega ocekujemo istinu koju sam autor teksta pokusava da izlozi “onda se postavljamo u perspektivu pod kojom je taj drugi stekao svoje mnjenje. A to ne znaci nista drugo do da pokusavamo da omogucimo vazenje stvarnog prava onoga sto drugi kaze. Mi cemo se cak, ako zelimo da razumijemo, truditi da osnazimo njegove argumente.”2 To je, naime, “perspektiva samog autora”. Radi

1 H.G. Gadamer, Istina i metoda, Veselin Malesa, Sarajevo, 1978, str. 330.2 H.G. Gadamer, Istina i metoda, Veselin Malesa, Sarajevo, 1978, str. 325.“drugi”se odnosi na autrora teksta koji se tumaci.

2

dobijanja perspektive samog autora, to jest razumevanja teksta onako kako ga je autor izlozio, treba dopustiti da autor iskaze svoju stvarnu istinu, naspram nasih predmnjenja. Moze se reci da pri razumevanju (tumacenju) nekog teksta mi sedimo u nekoj pecini koja je sacinjena od sopstvenih predmnjenja i ubedjenja, a da je odredjeni tekst koji citamo svetlo koje bljesti ispred vrata pecine, ali ono nikako ne zeli da prodre dok mu se vrata ne otvore. Ali postoji novi problem koji se javlja kada vrata jednom budu otvorena. Taj problem se, naime, ogleda u tome kako tekst prodire do odredjenog tumaca, i kako tumac uspeva da se izbori sa tim tekstom, pojedinacno, a kasnije i u celini. Tumac koji se trudi da razume tekst, u procesu tumacenja nailazi na jedan element u tekstu koji se moze shvatiti jedino kroz znacenje drugih elemenata ili celokupnog teksta, dok razumevanje tih drugih elemenata podrazumeva razumevanje prvog elementa. To je, naime, hermeneuticki krug. Slicno tome mozemo smatrati da se proslost moze shvatiti samo u svetlu sadasnjosti, a da se sadasnjost moze shvatiti u vidu proslosti. Naime, ovde se govori o tome da se neki pojam, npr. pojam “klasicnog” moze shvatiti samo kroz istorijsku refleksiju, koju Gadamer odredjuje putem stapanja horizonata koji su sami za sebe bivstvujuci, a ipak se formiraju kroz vremensko odstojanje koje je ispunjeno predajom, pomocu koje mozemo stapati horizonte i doci do pravog znacenja pojma klasicnog. Pojam klasicnog je kroz razne epohe menjao svoje znacenje. Oznacavao je anticko doba, bio stilski pojam, koriscen kao deskriptivni pojam. Sustina je u tome da se epohe smenjuju, i da svaka epoha na svoj nacin razumeva odredjeni pojam. Gadamer ga definise kao bivstvo istorije. Naime, klasicno je ono sto je bezvremeno, sto sakuplja i cuva neprolazno. Klasicno je takodje i svojstveni odraz napretka drustvene svesti. Zato i jeste bit istorije. Drugacij primer je primer atoma. Naime stari su pod atomima smatrali ono sto je Demokrit definisao kao najmanje i nedeljive cestice od kojih je sazdan univerzum. Kasnije je taj pojam preuzet od strane fizicara koji su pojam atoma izmenili tako da je pojam atoma zadrzao karakteristike da je najmanja cestica, ali najmanja cestica hemijskog elementa koja otkriva najvaznije karakteristike tog elementa. Takodje je, za razliku od Demokritovog pojma atoma, deljiv na manje delove. Problem predrasuda koji se javlja u Gadamerovoj hermeneutici, jeste osvrt na prosvetiteljstvo i njihov stav prema predrasudama. Gadamer kaze da “Postoji, naime, odista predrasuda prosvetiteljstva, koja nosi i odredjuje njegovu bit. Ova osnovna predrasuda prosvetiteljstva je predrasuda protiv predrasuda uopste i time ukidanje moci predaje”3. Razlog ovog stava prosvetiteljstva moze biti, naime, utemeljen kritikom idola koju, s osvrtom na cetvrtu vrstu idola, Bekon izlaze u “Novom Organonu”. Idoli pozorista (idoli theatri) su zablude koje nastaju zbog nekritickog odnosa prema tradicionalnim teorijama i metodama. Bekon zatrazuje stalno kritikovanje i ispitivanje valjanosti odredjenih predrasuda. Kao, na primer, kada je Aristotel po njegovom trecem zakonu fizike (zakonu gravitacije) tvrdio da od dva predmeta razlicite tezine, koja su bacena sa iste visine, tezi predmet mora da padne pre lakseg, zato sto teza tela imaju vecu “zelju” ka prirodnom polozaju, tj. ka zemlji. On je, naime, time tvrdio da teza tela brze padaju na zamlju, to jest, brze budu privucena ka zemlji od laksih. Ovaj Aristotelov zakon pobio je Galilej cuvenim eksperimentom koji je izvrsio bacivsi dve olovne kugle razlicite tezine sa krivog tornja. Te kugle su pale na zemlju u isto vreme i time pobile Aristotelove tvrdnje da tela koja su teza bivaju brze privucena ka zemlji. Osvrnuli smo se na ovaj dogadjaj jer je Aristotel preko 1500 godina bio autoritet koga niko nije mogao da ospori, naime, pri ikakvoj raspravi

3 H.G. Gadamer, Istina i metoda, Veselin Malesa, Sarajevo, 1978, str. 303.

3

dovoljno je bilo samo reci magister dixit (ucitelj je rekao) i rasprava je bila gotova. To je predrasuda autoriteta o kojoj Gadamer pise u svojoj “ Istini i metodi”. Ali ta predrasuda koja je toliko godina ostala neosporena pokazala se produktivnom. Galilej je poceo da proverava Aristotelove zakone i zahvaljujuci bas zakonu gravitacije, koga je pobio, dosao je do pravog razumevanja samih stvari koje su posredi. Na isti nacin se moze reci da je predrasuda prosvetiteljstva protiv predrasuda bila produktivna time sto je moderno prosvetiteljstvo postalo “istorijsko istrazivanje. Ona predaju takodje cini predmetom kritike, kao sto to prirodna nauka cini sa svedocanstvima culnih dozivljaja.”4 Postoji i drugi vid produktivnosti predrasude. Predrasuda za koju se smatralo da nije valjana preko hiljadu godina, sutra dan se moze pokazati validnom. Takav je slucaj sa Demokritovom teorijom atoma koju je srednji vek odbacivao kao nesto neistinito. Kasnije se teorija o atomima pokazala validnom.

Delatnopovesna svest (svest hermeneuticke situacije)

Centralni problem u Gadamerovom sistemu jeste delatnopovesna svest. “Delatnopovjesna svest je, prije svega, svest o hermeneutickoj situaciji.”5 Ne postoji ni jedan povesni bitak (covek) koji bi mogao da bude svestan hermeneuticke situacije u potpunosti. Situacija, u kojoj se nalazimo, deluje kao nepogresivi algoritam za razumevanje sve predaje koja nam se pokazuje. Iako mi kroz djelatnopovesnu svest razumevamo predaju, nasa delatnopovesna svest nikad ne moze biti u potpunosti svesna. Mi se nalazimo u situaciji i kroz nju delujemo, ali iskoristi je i razumeti u potpunosti jeste biti nepogresiv. Razgovor, razumevanje, tumacenje koje je u procesu ne moze se zavrsiti. I kako kaze Gadamer, los je hermeneuticar koji sebi uobrazava da bi mogao ili morao izreci poslednju rec. Ona je kao duh koji, jednom uhvacen, biva sposoban da izvrsi refleksiju nad svim stvarima u istoriji. A biti sposoban za to znaci razumeti i samog sebe, kao i smisao samog sebe i svih ostalih stvari. Biti u mogucnosti da kontrolisemo tu situaciju, znaci biti u mogucnosti da dobijemo predmetno znanje koje uvek podrazumeva kontrolu. Kod Gadamera Hermeneutika se ne odnosi samo na tumacenje tekstova kao sto se pokazalo, vec, posto je citava stvarnost posredovana jezikom, za koga je ceo svet jedan referencijalni totalitet, za koga je sve znak, hermeneutika je sam odnos prema svetu. Tu se i javlja hermeneuticki problem primene.

Hermeneuticki problem primene(od hemreneutike ka praksi)

Problem primene (aplikacije) je glavni problem filozofske hermeneutike kao prakticne filozofije. Naime, kako i Gadamer pise da, u starijoj tradiciji hermeneutike, koja se potpuno izgubila u povesnoj samosvesti postromanticarskog ucenja o nauci, problem primene je jos imao svoje sistematsko mesto. Pored problema primene (subtilitas applicandi) razlikujemo i razumevanje (subtilitas intelligendi) i tumacenje (subitlitas

4 H.G. Gadamer, Istina i metoda, Veslelin Malesa, Sarajevo, 1978, str. 305.5 H.G. Gadamer, Istina i metoda, Veslelin Malesa, Sarajevo, 1978, str. 335.

4

explicandi). Gadamer insistira da ova tri momenta sacinjavaju nacin provodjenja razumevanja. Takodje, ne trebamo ih mi razumeti kao metode kojima raspolazemo, vec kao umece koje iziskuje posebnu istancanost duha. Naime, to se i slaze s Gadamerovim odredjenjem preovladavanja istine, a ne metode. Kao teorija interpretacije ili tumacenja, ona nije jednostavno samo teorija ili metoda kojom se mi vodimo. Hermeneutika je, od najstarijih vremena pa do danas, postavila zahtev da njena refleksija bude putem mogucnosti, pravila i sredstava tumacenja neposredno upotrebljiva i korisna za praksu. Pored filoloske, postojale su i teoloska i juristicka hermeneutika, koje su tek, zajedno s filoloskom hermeneutikom ispunjavale puni pojam hermeneutike. Naime, “Zakon ne zeli da ga istorijski razumijemo, vec treba da se u svom pravnom vazenju konkretizuje putem tumacenja. Isto tako, religiozni tekst blagovijesti ne zeli da bude shvacen kao puki istorijski dokumenat, vec ga treba razumjeti tako, sto on obavlja svoj zadatak spasenja.”6 Ovo nam govori da tekst, bilo biblijskog ili zakonskog porekla, treba da se razume preko situacije, i da se stalno i drugacije razumeva. “Ovdje je razumevanje oduvijek i primenjivanje.”7 Ta potreba za izjednacavanjem teorije i prakse, i nemogucnosti jedne bez druge je vitalna. Naime, veza izmedju opste teznje za znanjem i konkretnog prakticnog opreza uzajamna je veza. Ne mogu se razdvojiti teorijska svest o iskustvu razumevanja i prakse razumevanja od filozofske hermeneutike i vlastitog samorazumevanja. Kako sam Gadamer kaze: “celo misljenje filozofije je jedno dalje misljenje izvornog iskustva sveta, koje pojmovnu i nazirucu snagu jezika, u kojoj zivimo, misli do kraja.

6 H.G. Gadamer, Istina i metoda, Veslelin Malesa, Sarajevo, 1978, str. 3427 H.G. Gadamer, Istina i metoda, Veslelin Malesa, Sarajevo, 1978, str. 343

5