PRAVO filePRAVO – teorija i praksa Godina XXXIV Novi Sad, oktobar - decembar 2017. Broj 10–12 SADRŽAJ POGLEDI I MIŠLJENJA Sanja Maksimović, Danijela Despotović

PRAVOteorija i praksa

Godina XXXIV Novi Sad, oktobar - decembar 2017. Broj 10–12

IZDAVAČ:PRAVNI FAKULTET ZA PRIVREDU I PRAVOSUĐE

UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJAGeri Karolja 1, 21000 Novi Sad

Tel.: 021/400-484, lokal 109; 021/400-499

SUIZDAVAČ:„PRAVO” DOO

Novi Sad, Geri Karolja 121000 Novi Sad

Glavni urednik:Profesor emeritus Aleksandar Radovanov

Odgovorni urednik:Snežana Lakićević

Sekretar redakcije:Nenad Stefanović

Lektor i korektor: Mara Despotov

Lektor i korektor za engleski jezik:Jelena Dunđerski

Tehnička realizacija i štampa:Alfa-graf NS, Novi Sad

Izdavanje ovog broja časopisa „Pravo-teorija i praksa“ sufinansirala je Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada, na osnovu Ugovora

o sufinansiranju projekta broj:X-66-/17-40

L AWtheory and practice

Year XXXIV Novi Sad, October - December 2017 No. 10-12

Uređivački odbor:Simeon Gelevski, profesor emeritus, Pravni fakultet, Skoplje

Nikola Mojović, redovni profesor Pravni fakultet Univerzitet Banja LukaMiroslav Vitez, redovni profesor, Ekonomski fakultet, SuboticaDušanka Đurđev, redovni profesor, Pravni fakultet, Novi Sad

Slavko Bogdanović, redovni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

Milorad Bejatović, redovni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

Dragoslav Neškov, vanredni profesor, Fakultet za evropske pravno-političke studije, Novi SadZdravko Petrović, doktor pravnih nauka, advokat, Beograd

Milan Palević, vanredni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet u Kragujevcu.

Izdavački savet:Slobodan Perović, akademik, Pravni fakultet, Univerzitet BeogradMiloš Trifković, akademik, Pravni fakultet, Univerzitet Travnik

Miodrag Orlić, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet Beograd Kurt Schmoller, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet SalzburgLynn Wardle, redovni profesor, Brigham Young University, Juta,USA

Christa Jessel Holst, naučni savetnik, Max Plank Institute, Hamburg, NemačkaAndrew Pote, advokat, London – Oxford

Ludvik Toplak, redovni profesor, Alma Mater Europea, Evropsko Središče, MariborArsen Janevski, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet Justinijan Prvi, Skoplje

Gordana Stanković, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet NišSlavoljub Carić, vanredni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe,

Univerzitet Privredna akademija Novi Sad

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад34 PRAVO : teorija i praksa = Law : theory and practice / glavni urednik profesor emeritus Aleksandar Radovanov; odgovorni urednik Snežana Lakićević. – God. 1, br. 1 (1984)– . – Novi Sad : Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe : „Pravo” doo, 1984–. – 24 cmTromesečno. – Sažeci na eng. jeziku.ISSN 0352-3713COBISS.SR-ID 5442050

PRAVO – teorija i praksaGodina XXXIV Novi Sad, oktobar - decembar 2017. Broj 10–12

S A D R Ž A J

POGLEDI I MIŠLJENJA

Sanja Maksimović, Danijela Despotović

Založno pravo u rimskom pravu .....................................................................1

Anita Ilić Bolesti zavisnosti kao oblik društvene devijantnosti ....................................13

Vladimir Sretenović Položaj maloletnih prestupnika u međunarodnoj pravnoj perspektivi ..........28

Radomir Kljakić, Jelena Kukrić Uloga Stečajnog suda u postupku reorganizacije .........................................42

Marija Stanković Regulisanje ugovora o građenju u nekim zemljama Evropske unije ...........49

REGISTAR sadržaja časopisa za 2017. godinu Priredio Nenad Stefanović ............................................................................59

C O N T E N T S

VIEWS AND OPINIONS

Sanja Maksimovic, Danijela Despotovic Pledge law in roman law .................................................................................1

Anita Ilic Addictions as a form of social deviance .......................................................13

Vladimir Sretenovic The position of juvenile offenders in the international legal perspective .....28

Radomir Kljakic, Jelena Kukric The role of the bankruptcy court in the reorganization process ...................42

Marija Stankovic Legal regulations of construction contracts in some countries of the European union ...................................................................................49

REGISTRY of Journal content for 2017 .....................................................59

LAW – theory and practiceYear XXXIV Novi Sad, October - December 2017 No. 10-12

1

pogledi i mišljenja

Sanja Maksimović*

Danijela Despotović**

ZALOŽNO PRAVO U RIMSKOM PRAVU

REZIME: Pravni instituti starog Rima, naročito oni iz stvarnog i obli-gacionog prava, mnogo su uticali na rešenja koja se i danas koriste. Do današnjih dana sačuvani su pojedini instituti rimskog prava kao što su: zaštita svojine, podele stvari, državina, službenosti i klasifikacije ugovora. U rimskom pravu u grupu stvarnih prava na tuđim stvarima (iura in re aliena), između ostalih, ubrajala su se i založna prava. Založno pravo je pravo obezbeđenja. Rimljani su u založna prava ubrajali fiduciju, pignus i hipoteku.

Kljućne reči: založno pravo, fiducia, pignus, hypothecam

1. Uvod

Rimska država je prestala da postoji pre više od jednog milenijuma, me-đutim rimsko pravo se i dalje proučava. Iako danas ima mišljenja da je ono nepotrebno, ipak, ono predstavlja deo nasleđa iz antike i veoma je raznovrsno i bogato.1 Zahvaljujući Rimljanima, Evropa pravo shvata kao tvorevinu ljud-skog duha koja je zasnovana na razumu, podložna promenama i isključivo služi potrebama ljudi. Naime, sa osloncem na rimsku republikansku i klasičnu tradiciju pravo se danas u Evropi shvata kao sistem normi koje su ustanov-ljene u interesu svih građana ili bar većine i koje, kao takvo, uvek stavlja sve

1 Maksimović S., Despotović D.( 2016). Ugovor o delu u rimskom pravu. Pravo: teorija i praksa, 33 (7-9), str. 32.

* Doc. dr, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Univerzitet Privredna akademi-ja Novi Sad, e-mail: [email protected] ** Doc. dr, dekan - Pravni fakultet, Univerzitet Slobomir P., Republika Srpska,e-mail: [email protected]

UDK: 347.466(37)

2

PRAVO – teorija i praksa Broj 10–12 / 2017

građane u ravnopravan položaj. Navedena ideja o pravu predstavlja osnov za demokratiju. Može se zaključiti da je rimsko pravo uz grčku filozofiju temelj evropske civilizacije, te se bez poznavanja rimskog prava i njegove kasnije recepcije2 ne može razumeti nastanak moderne Evrope, a bez poznavanja rim-skih pravnih koncepata, savremeno pravo se ne može ni razumeti, a ni dalje razvijati. Rimsko pravo je dalo suptilni način pravnog rezonovanja, stvorilo dobru pravnu terminologiju i tehniku, a dalo je i rešenje problema koji se mogu pojaviti u svakom pravnom sistemu. Pravni instituti starog Rima, na-ročito oni iz stvarnog i obligacionog prava, mnogo su uticali na rešenja koja se i danas koriste. U vreme kada su počeli da se razvijaju gradovi i trgovina (srednji vek), Evropa je preuzela rimsko pravo, te prve građanske kodifika-cije predstavljaju potomke Zbornika rimskog prava, sastavljenog za vreme vladavine cara Justinijana – tzv. Corpus iuris civilis. Može se reći da su tako do današnjih dana sačuvani pojedini instituti rimskog prava kao što su: zaštita svojine, podele stvari, državina, službenosti i klasifikacije ugovora.3

Založno pravo kakvo je postojalo u starijem rimskom pravu, ne postoji danas u kontinentalnom savremenom evropskom pravu. U starijem rimskom pravu obezbeđenje potraživanja poverioca postizano je institutom fiducia cum creditore. Kasnije su se razvili instituti ručna zaloga (pignus) i hipoteka. Pignus i hipoteka su, kao u savremenim kontinentalnim evropskim pravima, postale stvarna prava na tuđoj stvari koja deluju prema svima. Naime, svaki založni poverilac bio je ovlašćen da od svakog držaoca zahteva predaju stvari u njegovu državinu. Tuženi je bio ovlašćen da odbije tužbu založnog pove-rioca ako bi mu ponudio ili platio iznos duga. Ako tuženi ni posle podnesene tužbe, ne isplati dug, tuženi, u slučaju hipoteke, stiče državinu založne stvari. Mogućnost da je proda i svoju neispunjenu obavezu namiri.4

2. Pojam založnog prava

Založno pravo je stvarno pravo založnog poverioca prema imovini dužnika. Ovo pravo nije samo sebi cilj, već služi obezbeđenju potraživanja. To je jedan prateći odnos uz obligaciju.5 Svrha založnog prava je garancija

2 Recepcija prava podrazumeva prihvatanje stranih pravnih normi u domaćem pravu. Data poja-va se i danas događa iako se najznačajniji oblik recepcije odigrao u srednjovekovnim evropskim državama. 3 Stanojević O. (1986). Rimsko pravo. Beograd, Službeni list SFRJ, str. 7. 4 Babić I. (2008). Osnovi imovinskog prava: uvod u građansko pravo i stvarno pravo. Beograd, Službeni glasnik, str. 282-283. 5 Stanojević O. (2003). Rimsko pravo. Pravni fakultet Univerziteta u Srpskom Sarajevu, str. 217.

3


poveriocu za slučaj kada dužnik sam ili uz pomoć jemca ne može ispuniti svo-ju obavezu prema njemu. To njegovo pravo je zaštićeno sa actio in rem. Ono je, dakle, stvarno pravo i kao takvo je inkorporisano u založenu stvar. Ono prati stvar i za postojanje samog prava nema značaja u čijim se rukama ona nalazi, u zalogoprimčevim, zalogodavčevim ili u rukama nekog trećeg lica. Osnovne karakteristike založnog prava su apsolutnost i akcesornost, odnosno, ono može da stoji samo uz obligaciju radi čijeg obezbeđenja je i ustanovlje-no. U vreme kada je teritorija i vlast polisa bila ograničena na grad i okolinu, dovoljno je da dužnik pređe u drugi grad, pa da mu poverilac ne može ništa. Nepošten dužnik će odbiti izvršenje odričući i samo postojanje duga, i može se dogoditi da poverilac ne uspe da dokaže suprotno naročito u vreme kada su se ugovori zaključivali svečanim formulama, bez prisustva svedoka (sti-pulacija). Postojanje zaloge je i neka vrsta dokaza da je ugovor zaključen, da obaveza postoji. Pojava založnog prava pretpostavlja razvijenije robno – no-včane odnose, jer u naturalnoj privredi, malo je verovatno da mogu postojati uslovi za širu primenu založnog prava. Međutim, kao i mnoge druge ustanove i založno pravo je u Rimu prošlo dugu i značajnu tradiciju.6

2.1. Razvoj i oblici založnog prava

Najstarije rimsko pravo nije poznavalo založno pravo kakvo danas po-stoji u savremenom kontinentalnom evropskom pravu. Međutim, od najra-nijih vremena su nepoverljivi poverioci tražili način da se zaštite. Ne zna se tačno kada se u Rimu javilo založno pravo, ali je verovatno veoma staro. Naime, postupak per pignoris capionem (uzimanjem zaloge) upotrebljivan je u nekim sporovima na osnovu običaja, a u nekim na osnovu zakona. Na osnovu običaja uvedena je ova tužba za vojničke parnice. Vojniku je bilo do-zvoljeno da na ime plate uzme neku stvar u zalogu od onoga koji je dužan taj novac pa nije dao. Ovaj novac koji se daje na ime vojničke plate zove se vojnički novac (aes militare). Zakonom je uveden postupak pignoris capio, primera radi, Zakonom XII tablica, protiv kupca žrtvene životinje koji nije platio cenu, zatim protiv lica koje nije platilo zakupninu za tegleću marvu, koju je neko dao u najam da bi došao do novca koji je namenio obrednoj goz-bi, odnosno prinošenju žrtve. Isto tako, cenzorski zakon dopustio je postupak pignoris capio u korist zakupaca državne poreze (publicani) protiv onih koji

6 Ignjatović M. (2010). Rimsko pravo: priručnik za pripremu ispita. Banja Luka, Panevropski univerzitet Aperon, str. 53-54.

4


duguju porez (vectigal) na osnovu nekog zakona.7 Međutim, ovo nije najsta-riji oblik založnog prava. O tome nam dokaze pruža i uporedno pravo. Egipat i Mesopotamija su pronašli veoma domišljate načine za obezbeđenje potraži-vanja, iako nisu znali za službenosti. Pronalaze se klauzule: „Ako ne vratim dug, neka me proždere lav“ ili „Neka mi se odseče desna ruka, iskopa oko“. Naročito je grčko pravo imalo razvijene oblike obezbeđenja, tako da je ovo bilo jedno od retkih područja prava u kojima su Grci nadmašivali Rimljane. Postoje načini obezbeđenja koji spadaju u obligaciono pravo. Oni se sastoje u tome što se pored dužnika obaveže još neko lice da plati dug (jemstvo) ili se sam dužnik dodatno obaveže za slučaj da ne izvrši svoju obavezu (ugovorna kazna, zatezne kamate). Međutim, ima i načina koji spadaju u stvarno pravo, a to su oblici zaloge.8 Pomponius, D.50, 17, 5: „Stvar je bolje osiguranje nego ličnost.“9 Može se zaključiti da je Pomponije smatrao da je bolje realno obez-beđenje od ličnog.

U starijem rimskom pravu obezbeđenje potraživanja poverioca postiza-no je u obliku fiducije (fiducia)10. Do fiducije je dolazilo tako što je založni dužnik, na tada uobičajeni način, prenosio vlasništvo stvari na poverioca, uz poseban dodatni sporazum (nazvan pacta fiduciae) na osnovu kojeg mu je založni poverilac trebao na isti način, istu stvar vratiti u vlasništvo kada prenosilac ispuni svoju obavezu zbog koje je i došlo do tog pravnog posla (fiducije). Dakle, poverilac je postajao vlasnik stvari koja je trebala poslužiti kao garancija za ispunjenje obaveze, ali je na osnovu sklopljenog sporazuma, preuzimao obavezu da će postupati na određeni način, odnosno, iako je bio vlasnik, imao je neka ograničenja u vezi sa korištenjem, a pogotovo u vezi s raspolaganjem stvarima. Obaveza prihvaćena putem pactum fiduciae, bila je u staro doba samo moralne naravi, odnosno nije bila utuživa. Dužnik koji je dao stvar poveriocu u vlasništvo nije se mogao poslužiti nekim pravnim sred-stvom da bi drugu stranu naterao da postupi prema sklopljenom sporazumu. Uočava se da fiducija nije bila založno pravo u smislu stvarnog prava na tuđoj stvari, jer poverilac nije kao garanciju držao tuđu stvar, nego je nad njom imao pravo vlasništva. Pactum fiduciae mogao se odnositi i na druge slučajeve, kao što su davanje stvari na čuvanje kod duže odsutnosti vlasnika i prepuštanje stvari na besplatnu upotrebu ili korištenje drugome. Ti se slučajevi nazivaju

7 Gaj; Stanojević O. (prev.) (1982). Institucije, Beograd: Nolit, str. 259. 8 Stanojević O. (2003). Rimsko pravo. Pravni fakultet Univerziteta u Srpskom Sarajevu, str. 217. 9 Sič M.(2002). Praktikum iz rimskog prava: život i pravo u rimskoj imperiji. Novi Sad, Pravni fakultet, str. 123.10 Termin fiducia na latinskom znači poverenje, jer su se ovi pravni poslovi zasnivali, pre svega na poverenju između ugovornih strana.

5


fiducia cum amico contracta, a napred izloženo osiguranje potraživanja na-zivalo se fiducia cum creditore contracta. Prvobitna fiducija, verovatno je u sebi sadržavala pravo poverioca da u slučaju neispunjenja obaveze od strane dužnika, primljenu stvar trajno zadrži za sebe, a ne možda da je proda i iz do-bijene cene namiri potraživanje, što je inače karakteristika razvijenog založn-og prava. Paulus, Sent. 2, 13, 5: „Ako se između poverioca i dužnika zaključi ugovor, da se stvar data u fiduciju ne sme prodati, poverilac, ako mu dužnik nije platio dug, ipak može, posle kad ga je obavestio u određenoj formi (stvar datu u fiduciju), prodati; iz takvog ugovora ne može nastati actio fiduciae.“11 Fiducija je u toku III ili II veka, još u doba republike, dobila pravnu sankciju, uvedena je tužba actio fiduciae. Ovom tužbom je dužnik, ako bi uredno ispu-nio svoju obavezu sadržanu u pactum fiduciae, mogao tražiti vraćanje stvari od druge strane. Međutim, ako bi stvar već bila otuđena, tužilac je mogao samo tražiti naknadu štete, jer se tužba actio fiduciae mogla koristiti samo protiv ugovornog partnera, a ne i protiv trećih lica.12 Fiducija je vremenom zamenje-na ručnom zalogom (pignus) i hipotekom ( hypothecam). Zaloga (pignus) je stvarno pravo naplate potraživanja putem tuđe stvari. Titular ovog prava (za-ložni poverilac) je lice koje ima položaj poverioca u nekom obligacionom odnosu, a založni dužnik (zalogodavac) je u tom odnosu dužnik. Međutim, i treće lice može da ustanovi zalogu na svojoj stvari za račun dužnika.13 Pignus se bitno razlikuje od fiducije. Nastajao je tako što je dužnik neformalno pre-dao stvar poveriocu kao osiguranje potraživanja, s pravom da je zadrži sve dok dužnik ne ispuni svoju obavezu. Time se založno pravo, kao stvarno pra-vo na tuđoj stvari, zapravo tek i pojavilo. U suštini, založni poverilac nema čak ni državinu prema stvari već samo pritežanje (detentio), jer on nema pre-tenzije prema njoj, nema animus. Pravo mu ipak daje državinsku zaštitu, jer bi, u suprotnom, bio bespomoćan protiv uznemiravanja trećih lica, pa i samog založnog dužnika. Kod pignus-a dužnik je bio u mnogo povoljnijem položaju. On je, naime, i dalje ostao vlasnik, te je mogao upotrebiti rei vindicatio, ako bi stvar došla u ruke nekog trećeg. U prvo vreme založni odnos pignus imao je ograničen domet, jer je založni poverilac imao samo posed stvari kao oblik pritiska na dužnika, ali nije imao pravo prodaje stvari radi namirenja ni pravo na stvarnu tužbu (actio in rem) kojom bi se mogao koristiti protiv trećih lica, ako ostane bez poseda založene stvari. Ta prava stekao je kasnije.14 Uporedo

11 Sič M. (2002). Praktikum iz rimskog prava: život i pravo u rimskoj imperiji. Novi Sad, Pravni fakultet, str. 123.12 Romac A. (1981). Rimsko pravo. Zagreb, Pravni fakultet, str. 196-197.13 Malenica A. (2003). Rimsko pravo. Novi Sad, Pravni fakultet, str. 217.14 Stanojević O. (2003). Rimsko pravo. Pravni fakultet Univerziteta u Srpskom Sarajevu, str. 219.

6


s ručnom zalogom razvio se u Rimu još jedan oblik založnog prava, koji je kasnije nazvan hipotekom (hipotheca). Hipoteka je, u rimskom pravu predsta-vljala zalaganje stvari bez državine stvari, na osnovu ugovora. Na osnovu tog ugovora poverilac nije sticao svojinu ni državinu stvari, niti je postajao deten-tor. Poverilac je na taj način sticao stvarno pravo na tuđoj stvari. Hipoteku je izgradilo pretorsko pravo u zakupima zemljišta i zgrada. Zakupac zemljišta ili zgrade ugovarao bi sa zakupodavcem da mu daje u zalogu poljoprivredna oruđa, stoku, robove (invecta et illata) radi obezbeđenja da će plaćati zakup-ninu. Ako zakupac ne plati zakupninu, zakupodavac je na osnovu ugovora bio ovlašćen da sudu podnese tužbu protiv zakupca (interdictum Salvianum) i zahteva da mu se te stvari predaju u državinu. U korist zakupodavca pretor je uveo i tužbu actio Serviana, koju je mogao podići protiv trećih lica kojima je zakupac preneo založene stvari. Actio Serviana je u periodu ranog principata bila proširena i na sve vrste ugovorne zaloge, kad god se stvar zalagala bez predaje u državinu. U novoj, proširenoj, funkciji ova akcija se nazivala actio quasi Serviana, a primenjivala se i na pignus kad založni poverilac izgubi državinu stvari. U Justinijanovoj kodifikaciji ova tužba nazvana je actio hy-pothecaria ili actio pigneraticia in rem.15 Pignus i hipoteka su postale stvarna prava na tuđoj stvari koja deluju prema svima. Naime, svaki založni poverilac bio je ovlašćen da od svakog držaoca zahteva predaju stvari u njegovu drža-vinu. Tuženi je bio ovlašćen da odbije tužbu založnog poverioca ako bi mu ponudio i platio iznos duga. Ako tuženi ni posle podnesene tužbe ne isplati dug, tuženi, u slučaju hipoteke, stiče državinu založene stvari, mogućnost da je proda i svoju neispunjenu obavezu namiri.16

2.2. Nastanak i sadržaj založnog prava

Kao što je napred već navedeno, založno pravo ima karakter akcesornog prava, što znači da je i njegov nastanak vezan za postojanje drugog pravnog odnosa što ga to pravo osigurava. Dakle, uz pretpostavku da postoji glavni pravni odnos koji treba osigurati, do stvaranja založnog odnosa može doći na tri načina: ugovorom stranaka, sudskom odlukom i zakonskim propisom. Najčešći način nastanka založnopravnog odnosa jeste ugovor između strana-ka, pri čemu treba razlikovati slučaj ručnog zaloga od hipoteke. Kod ručne zaloge dogovor među strankama nastaje na temelju neformalnog kontrakta (contractus pigneraticius), koji spada u realne ugovore, što znači da založni

15 Romac A. (1975). Riječnik rimskog prava. Zagreb, Informator, str. 199.16 Stanojević O. (1998). Rimsko pravo. Beograd, Pravni fakultet, str. 219.

7


dužnik uz sporazum o davanju zaloge mora poveriocu predati stvar koja je predmet zaloge. Kod ovog ugovora, naime, sam sporazum stranaka ne stvara obavezu. Međutim, i sam sadržaj ugovora i način predaje stvari je neforma-lan, što znači da ga stranke mogu postići, odnosno izvršiti, na bilo koji način. S obzirom, da hipoteka ne uključuje predaju stvari, contractus pingeraticus kao realni ugovor nije mogao poslužiti za ugovaranje tog oblika založnog prava, pa je za to korišten poseban sporazum (pactum conventum, pactum hypothecarium), koji je takođe bio potpuno neformalan. Postojala je moguć-nost da se hipoteka ustanovi i jednostranom izjavom volje u poslovima mor-tis causa (kao legat). Sudskom se odlukom založno pravo (pignus iudiciale) ustanovljavalo za slučaj izvršenja neke sudske odluke, pa je, prema tome, spa-dalo u područje izvršenja. Pignus iudiciale jeste institucija kasnijeg razvitka rimskog prava. U kasnijem periodu, razvio se čitav niz založnih prava, koja su bila ustanovljena zakonskim propisima, a nazivana su: pignus tacitum, pi-gnus legale, hypotheca legalis. Založno pravo sadrži dva ovlaštenja: pravo posedovanja (ius possidendi) i pravo prodaje založene stvari (ius distrahendi) radi namirenja tražbine za koju je založno pravo vezano. Ius possidendi kod ručnog zaloga (pignus) nastaje odmah čim je založno pravo ustanovljeno, jer contractus pigneraticus ulazi u realne ogovore, kod kojih je predaja stvari konstitutivan element kontrakta. Kod hipoteke, međutim, predaja stvari do-lazi u obzir tek od časa kada je bezuspešno protekao rok za ispunjenje glav-ne obaveze, pa poverilac odgovarajućim pravnim sredstvima zatraži njeno izručenje. Tek tada dolazi do izražaja poveriočevo pravo na ius possidendi. To pravo trajalo je do ispunjenja obaveze za koju je zaloga i ustanovljena. Nakon toga založni poverilac je bio dužan stvar vratiti založnom dužniku, koji se za tu svrhu mogao poslužiti tužbom actio pigneraticia directa. U potklasično doba bilo je dozvoljeno da založni poverilac zadrži založenu stvar i nakon podmirenja potraživanja za koju je zaloga osnovana, ako dužnik ima prema njemu drugih nepodmirenih obaveza, koje inače nisu bile osigurane zalogom. Za vreme držanja u posedu poverilac ne sme založenu stvar upotrebljavati, jer u tom slučaju čini krađu upotrebe (furtum usus). Izuzetno, to je bilo mo-guće na osnovu izričitog odobrenja založnog dužnika. Ius distrahendi sastoji se u pravu založnog poverioca da ukoliko obaveza osigurana zalogom nije ispunjena, stvar koju je imao u posedu ili ju je određenim pravnim sredstvi-ma stekao u posed – proda i iz dobijenog iznosa namiri svoje potraživanje. Umesto prava prodaje založene stvari u klasično se doba moglo ugovoriti da će založena stvar pripasti založnom poveriocu u vlasništvo, ako dug ne bi bio na vreme plaćen. Ova klauzula, nazvana lex commissoria, bila je kasnije za-branjena, jer je pružala mogućnost za teško iskorištavanje položaja dužnika,

8


koji je mogao za relativno manju obavezu izgubiti stvar mnogo veće vred-nosti. Nakon te zabrane, ostalo je pravo prodaje založene stvari jedini način namirenja potraživanja.17

2.3. Predmet založnog prava

U najstarije doba rimskog prava smatralo se da predmet založnog prava mogu biti samo telesne stvari. Međutim, to se vremenom promenilo. Predmet zaloge u klasičnom pravu može biti kako pokretna, tako i nepokretna stvar. Zalogodavac mora biti sopstvenik založene stvari, ali ne i kviritski, već može imati stvar i u bonitarnoj ili provincijskoj svojini. Izuzetak od ovog pravila je vezan za titulara dugoročnog otuđivog i nasledivog zakupa zemlje (ius in agro vectigali). S obzirom da nema nikakve smetnje da vlasnik ustanovi više založnih prava na istoj stvari, klasično pravo utvrđuje pravilo da se založni poverioci u tom slučaju naplaćuju po redosledu konstituisanja zaloge (prior tempore potior iure). To znači da se kasniji po vremenu naplaćuju samo iz preostale vrednosti stvari. Ako je založno pravo istovremeno ustanovljeno u korist više lica, primenjivano je pravilo da prednost ima onaj koji drži stvar, ali se tokom klasičnog perioda od toga odustalo, pa su svi takvi založni poverioci bili u istom položaju. Koncept o postojanju bestelesnih stvari18 omogućio je i zalaganje potraživanja, skoro svih službenosti, te dugoročnih zakupa zemlje. Kod zalaganja potraživanja, dolazilo je, u stvari, do prenosa potraživanja na založnog poverioca, a kod zalaganja službenosti i dugoročnih zakupa zemlje prenošeno je vršenje ovlašćenja. Po rimskom pravu i novac je mogao biti predmet zaloge, pri čemu se smatralo da isti oni komadi novca koji su primlje-ni u zalogu, moraju biti vraćeni zalogodavcu nakon prestanka založnog prava, jer pignus irregulare ne potiče iz rimskog, nego tek iz kasnijeg, pandektnog prava. Pignus irregulare najčešće se koristio kod davanja tzv. kaucija u goto-vini. Način ostvarivanja prava iz zaloge, kod telesnih stvari sastojalo se u po-sedovanju i prodaji radi namirenja potraživanja. Međutim, ukoliko je predmet zaloge bilo potraživanje, njenim je zalaganjem založni poverilac stekao pravo da to potraživanje naplati od dužnika.19

17 Romac A. (1981). Rimsko pravo. Zagreb, Pravni fakultet, str. 199-202. 18 Rimljani su stvari delili na stvari božanskog prava i čovekovog, kao i na telesne i bestele-sne. (Gaj, iz druge knjige institucija). Navedeno prema: Justinijanova digesta knj .1. Deo (2003). Preveo: Antun Malenica. Beograd, Službeni glasnik, str. 151. 19 Malenica A. (2003). Rimsko pravo. Novi Sad, Pravni fakultet, str. 217-219.

9


2.4. Prestanak založnog prava

Založno pravo, kao akcesorno, prestaje gašenjem obaveze povodom koje je nastalo. Pri tome treba razlikovati slučajeve ispunjenja obaveze (so-lutio), davanja umesto plaćanja (datio in solutum), novacije ili oprosta duga (pactum de non petendo), kada založni odnos u svakom slučaju prestaje, od slučaja kad obaveza postane neutuživa, jer u ovom poslednjem slučaju založ-no pravo i dalje ostaje. Kao stvarno pravo, založno pravo je prestajalo kao i druga stvarna prava na tuđim stvarima: propašću stvari i konfuzijom (confu-zio), odnosno, onda kad bi založni poverilac stekao vlasništvo nad založnom stvari. Ako je stvar bila više puta zalagana, a jedan od založnih poverilaca stekne nad njom vlasništvo, njegovo pravo se gasi, ali on zadržava založna prava prema ostalim založnim poveriocima, isto kao da njegovo pravo i dalje postoji. Založni poverilac se mogao odreći svoga prava (remissio), na isti, neformalni način na koji je ono i osnovano. U slučaju prodaje založene stvari založno pravo je prestalo, ne samo za poverioca koji je iskoristio svoje pravo prodaje, nego i za sve ostale poverioce, ako ih je bilo. I na stvar koja je bila predmet založnog prava primenjivala se ustanova doslednosti (longi temporis praescriptio). Prema tome bi onaj ko je stvar stekao na osnovu valjane pravne osnove i pri tome nije znao da na njoj postoji založno pravo, postajao je vla-snik nakon proteka propisanog roka posedovanja (10 ili 20 godina), i to bez tereta na toj stvari. Založno pravo je prestajalo kada actio hypotecaria in rem nije bila iskorištena u predviđenom roku, dakle, prestajalo je i zastarom tužbe, u roku od trideset ili četrdeset godina. U tom slučaju je posednik, čak i kod nje mogao dokazati postojanje valjane pravne osnove sticanja (iustus titulus), stekavši stvar bez založnog tereta.20

Zaključak

Analizom založnog prava u rimskom pravu, dolazi se do zaključka da, založno pravo kakvo je postojalo u starijem rimskom pravu, ne postoji danas u kontinentalnom savremenom evropskom pravu. U starijem rimskom pravu obezbeđenje potraživanja poverioca postizano je institutom fiducia cum cre-ditore. Kasnije su se razvili instituti ručna zaloga (pignus) i hipoteka. Pignus i hipoteka su, kao u savremenim kontinentalnim evropskim pravima, postale su stvarna prava na tuđoj stvari koja deluju prema svima. Založno pravo je stvarno pravo založnog poverioca prema imovini dužnika. Ovo pravo nije

20 Romac A. (1981). Rimsko pravo. Zagreb, Pravni fakultet, str. 205-206.

10


samo sebi cilj, već služi obezbeđenju potraživanja. To je jedan prateći odnos uz obligaciju. Svrha založnog prava je garancija poveriocu za slučaj kada dužnik sam ili uz pomoć jemca ne može ispuniti svoju obavezu prema njemu. To njegovo pravo je zaštićeno sa actio in rem. Ono je, dakle, stvarno pravo i kao takvo je inkorporisano u založenu stvar. Osnovne karakteristike založn-og prava su apsolutnost i akcesornost, odnosno, ono može da stoji samo uz obligaciju radi čijeg obezbeđenja je i ustanovljeno. U založna prava rimsko pravo ubrajalo je fiduciju, pignus i hipoteku. Rimljani su stvari delili na stvari božanskog prava i čovekovog, kao i na telesne i bestelesne. Kod zalaganja potraživanja, dolazilo je, u stvari, do prenosa potraživanja na založnog pove-rioca, a kod zalaganja službenosti i dugoročnih zakupa zemlje prenošeno je vršenje ovlašćenja. Založno pravo, kao akcesorno, prestaje gašenjem obave-ze povodom koje je nastalo. Kao stvarno pravo, založno pravo je prestajalo kao i druga stvarna prava na tuđim stvarima: propašću stvari i konfuzijom (confuzio), odnosno, onda kad bi založni poverilac stekao vlasništvo nad za-ložnom stvari. U slučaju prodaje založene stvari založno pravo je prestalo, ne samo za poverioca koji je iskoristio svoje pravo prodaje, nego i za sve ostale poverioce.

11


Sanja Maksimović, LLDAssistant professor, The Faculty of Law for Commerce and Judiciary in Novi Sad, The University of Business Academy in Novi Sad

Danijela Despotović, LLDAssistant professor, The Dean – The Faculty of Law, Slobomir P University, Republic of Srpska

PLEDGE LAW IN ROMAN LAW

A b s t r a c t

THE legal institutes of the ancient Rome, particularly those referring to the Law of Things and Law of Contract, have had a great influence on the solu-tions which are nowadays still used. Up to this very day, there have been preserved some institutes of Roman law such as: the protection of property, the divisions of things, the right to the property, the right of servitude and the classification of contracts.IN Roman law, in a group of real rights to someone else`s property (jus in re alien), there were, among the others, included the pledge rights. The pledge right is the right of security. Among the pledge rights, the Romans included fiducia, pignus and mortgage.

KEY words: the pledge right, fiducia, pignus, mortgage

Literatura

1. Babić, I., (2008). Osnovi imovinskog prava: uvod u građansko pravo i stvarno pravo. Beograd, Službeni glasnik

2. Gaj; Stanojević O., (prev.) (1982). Institucije, Beograd, Nolit 3. Maksimović, S., Despotović, D., ( 2016). Ugovor o delu u rimskom pra-

vu. Pravo: teorija i praksa, 33 (7-9), str. 32-43 4. Malenica, A., (2003). Rimsko pravo. Novi Sad, Pravni fakultet

12


5. Stanojević, O., (1986). Rimsko pravo. Beograd, Službeni list SFRJ 6. Stanojević, O., (1998). Rimsko pravo. Beograd, Pravni fakultet 7. Stanojević, O., (2003). Rimsko pravo. Pravni fakultet Univerziteta u

Srpskom Sarajevu 8. Sič, M., (2002). Praktikum iz rimskog prava: život i pravo u rimskoj im-

periji. Novi Sad, Pravni fakultet 9. Ignjatović, M., (2010). Rimsko pravo: priručnik za pripremu ispita. Banja

Luka, Panevropski univerzitet Aperon10. Romac, A., (1975). Riječnik rimskog prava. Zagreb, Informator11. Romac, A., (1981). Rimsko pravo. Zagreb, Pravni fakultet12. Justinijanova digesta knj .1. Deo (2003). Preveo: Antun Malenica.

Beograd, Službeni glasnik

13

Anita Ilić*

BOLESTI ZAVISNOSTI KAO OBLIK DRUŠTVENE DEVIJANTNOSTI

REZIME: Svakodnevna istraživanja i štampa pokazuju da je današnje društvo u krizi, tako da su droga i alkohol sve zastupljeniji, dok se sta-rosne granice konzumenata ovih supstanci sve više snižavaju. Poseban doprinos društvenoj devijaciji predstavlja razvoj bolesti zavisnosti koji doprinosi poremećaju ponašanja pojedinca, koje, između ostalog, može rezultirati izvršenju krivičnih dela. Bolesti zavisnosti u pravom smislu te reči, prema brojnim pokazateljima predstavljaju epidemiju 21. veka, zbog čega je neophodno sprovoditi programe prevencije kao i razvijati i unaprediti dijagnostiku, lečenje, rehabilitaciju kao i istraživanje u ovoj oblasti.

Ključne reči: alkohol, psihoaktivne supstance, bolesti zavisnosti, krimino-geni značaj, prevencija.

1. Uvod

Društvene devijacije su ponašanja i društvene pojave koje narušava-ju univerzalne vrednosti, remete ustanovljene norme ponašanja i izazivaju društvenu reakciju. U teoriji se mogu naći i definicije po kome je društvena devijantnost ponašanje (grupno ili individualno) koje je suprotno uobiča-jenim normama ljudskog i društvenog na koja društvena zajednica reaguje moralnom, religijskom ili pravnom sankcijom. Shodno definiciji društve-nih devijacija, bolesti zavisnosti se mogu uvrstiti u društvene devijacije. Ukoliko se uzme u obzir podatak da mladi prvi put konzumiraju žesto-ka pića sa 14 godina, kao i podatak sprovedenog istraživanja da mladi u kontakt sa marihuanom dolaze veoma rano, odnosno sa 13 godina života,

UDK: 616-056.8

* Student doktorskih studija na Pravnom fakultetu u Nišu, email: [email protected]

14


može se potvrditi da moderno društvo itekako pokazuje znake društvene devijacije.1

Zloupotreba alkohola i narkotika naročito je karakteristična za moderno društvo. Motivi za uzimanje narkotika i akohola mogu biti različiti, tako da na razvoj ovih bolesti zavisnosti mogu doprineti radoznalost, želja za identifika-cijom sa ostalim članovima grupe, do izbegavanja suočavanja sa teškoćama i nezadovoljstvima, odnosno bežanja u virtuelan svet. Posledice razvoja ovih bolesti su pak brojne, od narušavanja socijalnih relacija kroz socijalnu nepri-lagođenost do nezainteresovanosti. Istraživanja poslednjih godina uglavnom se baziraju na procenu rizika za početak i nastavak razvoja bolesti zavisnosti. Ovakva istraživanja imaju za cilj da grupišu faktore koji mogu da utiču na razvoj ovih bolesti, tako da se sprovedenim istraživanjima posebno izdva-jaju uticaj društvenih, porodičnih i individualnih faktora. Ukoliko se uzmu u obzir statistički podaci Republičkog zavoda za statistiku, 2007. godine je izrečeno 417 mera bezbednosti obaveznog lečenja narkomana i 230 mera bez-bednosti obaveznog lečenja alkoholičara. Već sledeće 2008. godine taj broj se udvostručio, tako da je izrečeno 702 mere bezbednosti obaveznog lečenja narkomana i 321 mera bezbednosti lečenja alkoholičara. Od 2008. godine pa do 2015. godine zabeležen je pad u izricanju mera bezbednosti obave-znog lečenja narkomana, dok je dok mere obaveznog lečenja alkoholičara taj pad zabeležen tek od 2012. godine.2 Međutim, ovakvi statistički podaci o izricanju navedenih mera ne trebaju da zavaraju i stvore lažnu sliku o nega-tivnom trendu bolesti zavisnosti. Na osnovu istraživanja bolesti zavisnosti u periodu od 1984. godine do 2004. godine evidentirano je ukupno 7572 nar-komana, shodno podacima Zavoda za bolesti zavisnosti. U periodu od 2000. godine do 2008. godine došlo je do dramatičnog povećanja prometa droge, tako da je na teriotoriji Republike Srbije zaplenjeno 2,43 tone heroina, 15,9 tona marihuane, 71,6 kg kokaina, 90,8 kg hašiša i 2,14 miliona tableta eks-tazija.3 Zabrinjavajući su podaci Strategije za borbu protiv droga u Republici Srbiji za period od 2009. godine do 2013. godine u kojoj se navodi da je u uzrastu mladih od 11 do 15 godina alkohol probalo čak 57%, a 35% imalo

1 Evropsko istraživanje o upotrebe alkohola i drugih droga među mladima u Srbiji 2008. godine, Izveštaj za Republiku Srbiju, 2009. godina. Preuzeto sa: http://www.batut.org.rs/download/publi-kacije/ESPAD%202008.pdf . 2 Bilten Republičkog zavoda za statistiku, za 2007., 2008., 2012. i 2015., godinu. Preuzeto sa: http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/Public/PageView.aspx?pKey=146. 3 Strategija za borbu protiv droga u Republici Srbiji za period od 2009. godine do 2013. go-dine. Preuzeto sa: http://www.zdravlje.gov.rs/downloads/Zakoni/Strategije/Strategija%20za%20borbu%20protiv%20droga%20u%20Republici%20Srbiji%202009-2013.pdf

15


čak epizodu pijanstva.4 Sve navedeno uslovljava potrebu za što ozbiljnijim shvatanjem ovog savremenog, i sve značajnijeg problema, ali takođe i potre-bu za prevencijom i suzbijanjem faktora koji doprinose razvoju ovih bolesti, naročito među mladima.

2. Teorijsko određenje i definisanje pojma bolesti zavisnosti

Psihoaktivna supstanca je hemijska materija koja unošenjem u organi-zam menja psihičku strukturu, odnosno utiče na raspoloženje, mišljenje i po-našanje. Ne mogu sve psihoaktivne supstance stvoriti zavisnost, ali sve mogu doprineti oštećenju psihičkog i fizičkog zdravlja. O dejstvu psihoaktivnih supstanci na duši i telu čoveka bilo je poznato i najstarijim plemenima. Stari Sumerci gajili su mak, tako da su oni ostavili tehnička uputstva na gline-nim pločama o načinu uzgajanja maka i postupku dobijanja opijuma, dok su Indijanci za potrebe religioznih ceremonija koristili smolu hašiša iz konoplja. Arapi su hašiš smatrali svetom biljkom koja je svojim uživaocima omoguća-vala da im se otvore „vrata raja“.5

Od 1965. godine u našoj zemlji je prisutan trend porasta upotrebe psiho-aktivnih supstanci, naročito poslednjih deset godina. Ne može se sa precizno-šću govoriti o broju osoba koja povremeno upotrebljavaju, zloupotrebljavaju, ili su zavisne od psihoaktivnih supstanci. Razvoju bolesti zavisnosti posebno utiču društveni faktori kao što su ekonomska kriza, rat, prisilne migracije, političke promene, porast kriminaliteta itd. Svetska zdravstvena organizacija je 1951. godine proglasila alkoholizam bolešću, a narkomaniju 1957. godine i istakla njihove zdravstvene, porodične, profesionalne i socijalne posledice. Zabrinjavajući je podatak na koji ukazuje Svetska zdravstvena organizacija, prema kojoj većina osoba sa psihičkim poremećajima i problemima sa upotre-bom psihoaktivnih supstanci, čak ni u razvijenijim zemljama se ne leči.

Ukoliko bi se izvršila podela na osnovu dejstva droga na centralni nervni sistem, sve psihoaktivne supstance bi se mogle razvrstati na depresore, stimu-lanse i halucinogene. Depresori su vrste droge koje snižavaju nivo funkcioni-sanja delova mozga ili mozga u celini, gde spadaju alkohol, sedativi, opoidi i isparljivi rastvarači. Stimulansi su droge koje privremeno ubrzavaju psihič-ko funcionisanje gde se mogu svrstati amfetamini, kofein, nikotin, kokain. Halucinogeni su supstance koje utiču na strukturu mentalnog funkcionisanja menjajući je: LSD, meskalin, kanabis, psilocibin i ekstazi.

4 Ibid. 5 Krstić, B., (1976). Sudsko-psihijatrijski aspekt narkomanije, Niš, Pravni fakultet, str. 113.

16


Sindrom zavisnosti predstavlja skup fizioloških, kognitivnih i bihevio-ralnih promena – tolerancija na supstancu (potreba za uzimanjem sve veće količine radi postizanje efekta) jaka želja (žudnja) za uzimanje supstance, postojanje apsinencijalnog sindroma, zanemarivanje obaveza, interesovanja, radnih i drugih aktivnosti zbog upotrebe supstance, nastavljanje uzimanja supstance i pored saznanja o štetnim psihološkim, socijalnih i medicinskim posledicama. Ukoliko je osoba doživela tri od navedenih fenomena zavisno-sti, dijagnostikuje se zavisnost od PAS.

Svetska zdravstvena organizacija je pre pola veka prihvatila alkoholizam kao bolest, međutim čovečanstvo već nekoliko hiljada godina poznaje dobra i loša svojstva alkohola. Svetska zdravstvena organizacija je utvrdila da se termin „hroničan alkoholičar“ koristi u različitom značenju u raznim zemlja-ma. Upravo iz ovog razloga Pododbor za problem alkoholizma pri Svetskoj zdravstvenoj organizaciji preporučuje da se izraz „hroničan alkoholizam“ za-meni u međunarodnoj upotrebi terminom „alkoholizac“. Pododbor Svetske zdravstvene organizacije je nakon dužih razmatranja usvojila definiciju alko-holizma. Shodno navedenoj definiciji „Alkoholičari su osobe koje ekcesivno uzimaju alkoholna pića i čija je zavisnost od alkohola tolika da ispoljavaju ili otvorene duševne poremećaje, ili manifestacije koje utiču na njihovo telesno i duševno zdravlje, njihove odnose s drugim osobama i njihovo dobro socijalno i ekonomsko ponašanje, ili pak samo prodrome, koji nagoveštavaju poreme-ćaje ovakvog karaktera, i, prema tome, takve osobe treba podvrći lečenju“.6

Preterana upotreba alkohola se sankcioniše od davnina. Religija je u ra-nijim periodima imala značajan uticaj na način i intenzitet konzumacija al-kohola, a delimično i danas. Religijska verovanja uspevala su da stope alko-holizma drže na nižem nivou i suprotno tolerantniji religijski stavovi da je povećaju. U drevnom Egiptu pivo se smatralo poklonom od Ozarisa, dok se u Antičkoj Grčkoj slavio Dionis, Bog vina.7 Neke kulture zabranjuju upotrebu alkohola, te samim tim Islam isključuje upotrebu alkohola „Ko pije vino bičuj ga, a ukoliko ponavlja posle četvrtog puta, ubij ga.“ Kako Islam nije samo religija, već i način života značilo je da vernici prihvatajući Islam, prihva-taju i određene svakodnevne prakse, znači nepijenje ili veliku motivaciju za nepijenjem. Tako se razvilo verovanje da poštovanje verskih načela u buduć-em životu, na drugom svetu, znači nagradu dok suprotno ponašanje kaznu,

6 Rot. H., (1992). Uloga psihologa u lečenju alkoholičara. Beograd, Izdavačko preduzeće Rad, str. 148 7 Videti: Alkoholizam, dostupno na: http://www.iskra.org.rs/biblioteka_files/Alkoholizam.pdf

17


podstiče motivaciju za nepijenjem, izaziva duhovno zadovoljstvo i doživljaj lične ispunjenosti.8

Istraživanja takođe ukazuju da u jevrejskoj populaciji ima lakših i težih konzumenata alkohola, ali da je stopa zloupotrebe i zavisnosti od alkohola niža u odnosu na druge zapadne dominantne religiozne grupacije, posebno kada se radi o katolicima i protestantima. Međutim, u Rusiji se od 90-ih godina broj osoba koje konzumiraju alkohol naglo povećava. Tako je Svetska zdravstvena organizacija 2006. godine istakla problem povećanja nasilja u Rusiji, naročito problem povećanja nasilja u porodici. Stopa ubistava od strane muškaraca je 50,1 na 100.000 a žena 13,2 i to najviše u starosnoj kategoriji od 30 do 44 go-dine, pri čemu se vršenje krivičnih dela svakako dovodi u vezu sa alkoholom.

Opšte je poznato da u etiologiji alkoholizma značajnu ulogu igraju slože-ni socijalni, ekonomski i kulturni faktori. Upravo ovi faktori objašnjavaju po-reklo, postanak i razvoj alkoholizma. Kada govorimo o stepenu zastupljenosti alkoholizma on je različit u raznim zemljama, ali ono što je gotovo zajedničko za sve zemlje jeste da je ovaj problem poslednje decenije postao aktuelan u skoro svim krajevima sveta. Zbog toga se može opravdano reći da je alkohol ušao u sve pore društva. Negativne posledice alkohola mogu se sagledati više-struko, iz razloga što nakon duže upotrebe alkohola dolazi do poremećaja u društvenoj, radnoj, porodičnoj i zdravstvenoj sferi.9

3. Represivne mere kod bolesti zavisnosti u Republici Srbiji

Mere bezbednosti obaveznog lečenja narkomana i obaveznog lečenja al-koholičara mogu se izreći ukoliko su ispunjeni sledeći uslovi:

• Učinilac mora biti zavisnik od droga odnosno alkohola,• Mora postojati veza između učinjenog dela i učiniočeve zavisnosti,• Da postoji opasnost da se usled zavisnosti mogu i dalje činiti krivična

dela.10

Činjenicu zavisnosti sud utvrđuje na osnovu nalaza i mišljenja veštaka psihijatra. Samim tim, o izricanju mera bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara ili narkomana sud odlučuje na osnovu nalaza i mišljenja veštaka

8 Videti: Dragišić-Labaš, S., „Čovek i alkohol u društvu - od podsticanja do odbacivanja“, Institut za sociološka istraživanja, Čigoja, 2013. godine, str. 118. 9 Videti opširnije: Jekić, U., (1992). Alkoholizam i duševna higijena, U: Alkoholizam i društvo: zbornik radova Izdavačko preduzeće „Rad“, str. 113.10 Krivični zakonik, Službeni glasnik RS, br. 85/05, 88/05 – ispr., 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 i 94/16.

18


(član 533, stav 1, ZKP), međutim u stavu 2 istog člana popisano je da veštak treba da se izjasni i o mogućnostima za lečenje okrivljenog.11

Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija propisana je dužnost ustanove u kojoj se neka od ovih mera bezbednosti izvršava, da najmanje jednom u šest meseci obavesti o rezultatima lečenja nadležni sud. Ukoliko su ove mere bez-bednosti izrečene uz kaznu zatvora, one se izvršavaju u zavodu za izvršenje kazne, tako da je ZIKS-om12 predviđeno u članu 13, stav 1, tačka 4 da se ove mere bezbednosti izvršavaju u posebnoj vrsti zavoda – u Specijalnoj zatvor-skoj bolnici.

Postoje zamerke na ovakvo zakonsko rešenje, iz razloga preopterećen-osti kapaciteta ustanove u kojoj se izvršavaju ove mere bezbednosti, te je iz tih razloga KZ13 predvideo da se ove mere bezbednosti mogu izvršavati i u odgovarajućoj zdravstvenoj ili drugoj specijalizovanoj ustanovi. Čini se da i ova zamisao zakonodavca predstavlja mrtvo slovo na papiru. Pre sve-ga, te „odgovarajuće zdravstvene ustanove” trebale bi, s ozbirom na svrhu ovih mera bezbednosti, da obezbede lečenje bolesti zavisnosti, odnosno da su specijalizovane za njihovo lečenje.14 Ukoliko bi se uzela u obzir mogućn-ost takvog lečenja pri nekoj opštoj zdravstvenoj ustanovi koja ima odeljenje za lečenje lica sa mentalnim poremećajem, ostaje nejasno koje su to „druge specijalizovane ustanove”. U pogledu jednog od uslova za koje se predviđa izricanje ovih mera, zakonodavac navodi da se one ne mogu izreći samostal-no. Naime, ova mera bezbednosti se može izreći uz svaku vrstu krivičnih sankcija. To su kazna, uslovna osuda, sudska opomena, kao i u slučajevima oslobođenja od kazne.

Prigovor koji se stavlja ovakvom rešenju jeste da ovakvo rešenje robu-je starom, klasičnom shvatanju mere bezbednosti kao dopunske sankcije, pri čemu se ističe da bi trebalo stvoriti mogućnost da se u određenim slučajevi-ma mere mogu izreći i samostalno, naročito u slučajevima kada su bolesti zavisnosti razlog neuračunljivosti izvršioca krivičnog dela. U tim slučajevi-ma ovakve mere bezbednosti bi trebale da imaju samostalni karakter, dok u slučajevima razvoja i nekih duševnih bolesti, koji se takođe mogu javiti kod

11 Zakonik o krivičnom postupku, Službeni glasnik RS, br. 72/11, 101/11,121/12, 32/13, 45/13, i 55/14.12 Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, Službeni glasnk RS, br. 55/14.13 Krivični zakonik, Službeni glasnik RS, br. 85/05, 88/05 – ispr., 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 i 94/16.14 Videti: Ćorović, E., (2015). Kritički osvrt na zakonsku regulativu mera bezbednosti obaveznog lečenja narkomana i alkoholičara u krivičnom pravu Srbije sa predlogom De Lege Ferenda, Službeni Glasnik Republike Srpske, str. 315.

19


zavisnika, neophodno je čak i kombinovanje ovih mera sa merama bezbedno-sti psihijatrijskog lečenja.15

Ukoliko su, pak, ove mere bezbednosti obaveznog lečenja narkomana, odnosno obaveznog lečenje alkoholičara izrečene uz novčanu kaznu, uslovnu osudu, sudsku opomenu i oslobođenje od kazne, onda će se one izvršavati na slobodi. Iako zakonom nije predviđeno, njihovo izvršenje se sprovodi u odgo-varajućoj zdravstvenoj odnosno drugoj specijalizovanoj ustanovi, pri čemu je dovoljno da pri ovim ustanova postoje psihijatrijske ambulante.

Međutim, ukoliko se učinilac krivičnog dela dobrovoljno ne podvrgne ovakvom lečenju, onda će sud odrediti da se ove mere izvršavaju u odgovaraju-ćoj zdravstvenoj ili drugoj specijalizovanoj ustanovi, pri čemu se polazi od pret-postavke da te ustanove imaju mogućnosti za primenu hospitalnog tretmana.

Kod prinudnog izvršenja ovih mera bezbednosti postoji neusaglaše-nost odredaba ZKP16 sa odredbama KZ17. Prema ZKP-u18 izvršenje ovih mera na slobodi moguće je jedino ukoliko su izrečene uz uslovnu osudu, kao i ovlašćenje suda da u slučaju opozivanja uslovne osude odredi prinudno izvršenje izrečenih mera bezbednosti u zdravstvenoj, ili drugoj specijalizova-noj ustanovi. ZKP19 ne predviđa izvršenje ovih mera na slobodi u slučaju kada su izrečene uz novčanu kaznu, sudsku opomenu ili u slučaju oslobođenja od kazne. Odredbama KZ20 pak, nisu predviđene mogućnosti opozivanja uslov-ne osude ako se osuđeni ne podvrgne lečenju, ili ukoliko lečenje samovoljno napusti, dok se odredbama ZKP21 predviđa takva mogućnost.

4. Kriminogeno ponašanje usled postojanja bolesti zavisnosti

Kriminogeno ponašanje narkomana se sve češće sreće u pravosudnoj praksi. Sprovedenim istraživanjima utvrđeno je da droga sama po sebi ne do-vodi do razvoja agresivnog ponašanja, već da u određenim slučajevima, na primer, kod psihopata blokira socijalne kočnice te usled toga može doći da razvoja agresivnog ponašanja kao i sadističkog, koje je već predstavljao sklop takve ličnosti. Međutim, kako se vremenom menjaju potrebe za uzimanjem

15 Ibid. 16 Zakonik o krivičnom postupku, Službeni glasnik RS, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, i 55/14. 17 Krivični zakonik, Službeni glasnik RS, br. 85/05, 88/05 – ispr., 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 i 94/16. 18 Zakonik o krivičnom postupku, Službeni glasnik RS, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, i 55/14. 19 Ibid. 20 Krivični zakonik, Službeni glasnik RS, br. 85/05, 88/05 – ispr., 72/09, 111/09, 121/2012, 104/13, 108/14 i 94/16. 21 Zakonik o krivičnom postupku, Službeni glasnik RS, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, i 55/14.

20


supstance, tako je potrebna veća količina novca za njenu nabavku. Upravo iz tog razloga, sa ciljem pribavljanja novčanih sredstava dolazi do izvršenja ra-znih krivičnih dela, pre svega imovinskih. Dolazi do provala i obijanja, krađa, džeparenja, ali i preprodaje psihoaktivne supstance kako bi se obezbedile doze dnevnog unosa. Iz tog razloga se može ustanoviti da je kriminogeno po-našanje narkomana uslovljeno već stvorenim navikama organizma na drogu, psihopatoloških i somatskih tegoba ukoliko se ne unese nova doza droge, što ujedno i iziskuje neophodna novčana sredstva za nabavku ove supstance.22 Na ovaj način se narkomanija i kriminalitet veoma prisno isprepliću i međusobno komplikuju. Kako svako od narkomana dolazi do droge na ilegalnom tržištu, pre ili kasnije počinje da se bavi kriminalom.23

Kriminogeni značaj narkomanije sastoji se u tome što narkoman propada moralno, socijalno, materijalno i zdravstveno. Na psihološkom planu vidna su oštećenja intelektualnih sposobnosti, pri čemu dolazi do poremećaja funk-cija pamćenja, shvatanja i iskrivljene percepcije. Upravo zbog toga njihovo sećanje je nesigurno, nepouzdano kao i netečno, što je od posebne važnosti prilikom ocene vrednosti svedočenja takvih lica.

Kada je reč o uračunljivosti, narkoman se u vremenu izvršenja krivičnog dela može naći u fazi intoksikacije i u fazi apstinencije. U fazi intoksikaci-je, uračunljivost može biti bitno smanjena, pri čemu se, usled oštećenja spo-sobnosti rasuđivanja, mogućnost shvatanja značaja učinjenog dela može biti značajno smanjena. Nakon prestanka delovanja droge, nastupa amenzija za period intoksikacije, pri čemu može da se ispolji i delimično sećanje. Prazne rupe u sećanju mogu se ispiniti konfabulacijama i produktima fantazije, što s jedne strane otežava mogućnost svedočenja, jer su iskazi takvih osoba nesi-gurni, delimični i netačni.

Osoba je u fazi apstinencije, izuzev u retkim slučajevima, je uglavnom očuvane svesti i sposobna je da shvati značaj dela koja čini. Međutim, u slu-čajevima „izražene gladi za drogom“ narkoman je okupiran jedino idejom da pribavi drogu po svaku cenu, što doprinosi tome da on deluje manje razumno a više nagonski, dok je pod snažnim afektom straha. Na ovaj način posmatrano, kriminogeno ponašanje narkomana, u funkciji je bolesne ličnosti, jer je isklju-čivo motivisano nabavkom droge, te usled toga neophodno ga je posmatrati i procenjivati kao oblik abnormalnog ponašanja sekundarno izmenjene ličnosti.24

22 Stanojković, B., Jovanović, Z., Ćurčić, N., (2015). Socijalno-ekonomske posledice zloupotrebe opojnih droga na porodicu i eknomsku sposobnost društva, Ekonomika, 61(3), str. 158. 23 Petrović S., (1980). Društveno-pravni problemi narkomanije. Pravni život, str. 58.24 Ibid., str. 58

21


U radovima pojedinih autora (Krstić) ističe se da narkoman može izvršiti krivično delo u fazi drogiranosti, psihičke zavisnosti, fizičke zavisnosti, kao i u produženoj fazi apstinencijalnog sindroma. U ovako navedenim fazama, uračunljivost se razlikuje i varira od potpune neuračunljivosti do očuvane svesti i sposobnosti da shvati značaj dela. Ukoliko narkoman izvrši krivično delo u fazi drogiranosti kao i u fazi fizičke zavisnosti početnog apstinencijal-nog sindroma, on će biti bitno smanjene uračunljivosti do potpune neuračun-ljivosti. Uračunljivost narkomana može biti dovedena u pitanje ukoliko izvrši krivično delo u stanjima psihičke zavisnosti. U fazi produženog apstinencijal-nog sindroma izvršilac krivičnog dela, uglavnom je očuvane svesti da shvati značaj dela kao i da upravlja svojim postupcima.25

Odnos između konzumiranja alkohola i kriminalnog ponašanja dugo je predmet interesovanja kada je reč o etiološkim pristupima kriminaliteta. Dosadašnja istraživanja, inostrana, ali i domaća ukazala su na postojanje snaž-ne, ali istovremeno i vrlo kompleksne veze između konzumiranja alkohola i raznih vrsta kriminalnih ponašanja i socijalnih devijacija. Dostupni podaci po-kazuju da se alkohol, kao i zavisnost od alkohola javljaju u funkciji kriminoge-nog faktora koji može da deluje neposredno ili posredno. Neposredno krimi-nogeno dejstvo alkohola je, pored ubistava identifikovano i u etiologiji nasilja u porodici. Takođe, neposredni uticaj je detektovan i kod drugih kriminalnih ponašanja nasilnog karaktera, poput rodoskrvljenja, silovanja i nasilničkog po-našanja, kao i nanošenja lakih i teških telesnih povreda. Neposredno dejstvo na nasilno ponašanje uočeno je da alkohol na isti način deluje i kod nenasilnih krivičnih dela poput uvrede i klevete. U literaturi se navodi veći značaj posred-ni uticaj alkohola i alkoholizma na nastanak i razvoj kriminalnog ponašanja.

Kriminogeni značaj alkohola može se sagledati dvostruko, odnosno direktno kada delikt nastaje u stanju alkoholisanosti i indirektno, kada alkohol posredno utiče na kriminogeno ponašanje, tako što dolazi do izmena psihičkih funkcija u sklopu hroničnog alkoholizma ili pod uticajem psihičkih komplika-cija. Međutim, sagledavajući izvršenje krivičnog dela nije isključivo i samo posledica dejstva alkohola. Pri analizi kriminogenog uticaja alkoholizma od značaja je i razmatranje karakteristika ličnosti, koje utiču na ispoljavanje krimi-nalnog ponašanja, pri čemu su neizostavni faktori uže i šire socijalne sredine.26

Sprovedenim istraživanjima utvrđena su neka od svojstava ličnosti izvršio-ca krivičnih dela koja se mogu povezati sa zloupotrebom alkohola. Shodno tim

25 Krstić, B., (1976). Sudsko-psihijatrijski aspekt narkomanije, Niš, Pravni fakultet, str. 278.26 Videti više: Dimitrijević Vavan, J., Stevković, Lj., (2012). Alkohol kao kriminogeni faktor, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Zbornik, br. 1, str. 251.

22


istraživanjima utvrđeno je da se najčešće radi o osobama koje su oskudnije for-miranih društvenih etičkih normi ponašanja, pri čemu su prisutni elementi pod-vodljivosti i niže tolerancije na frustracije. Alkoholičari su osobe niže inteligenci-je, pri čemu su veoma oskudo razvijene norme ponašanja, a model asocijalnog i agresivnog ponašanja je usvojen i u ranim fazama života.27 Pojedini autori ističu da je ličnost alkoholičara u stalnoj, potencijalnoj opasnosti da krene sa vršenjem nedozvoljenih radnji, odnosno prestupa. Alkoholičari su osobe koje se plaše svo-je ličnosti, odnosno svoga „ja“ i smatraju da konzumacijom alkohola doprinose razvoju lične sigurnosti. Oni se među normalnim osobama osećaju kao stranci, te su nesposobni za konstruktivnu i pozitivnu akciju. Kod maloletnika u pubertetu i mladića u doba adolescencije izvesna količina alkohola dovodi do ponašanja koje nije identično ponašanju njihovih vršnjaka. Upravo pod dejstvom alkohola kod mladića dolazi do tzv. „lažnog heroizma“ pri čemu može doći do konflikta, pa i do tuče o čemu svedoče brojni naslovi u našoj dnevnoj štampi.

Od faktora sredine posebno su značajni niži kulturološki i socijalni nivo društvene zajednice iz koje izvršioci potiču, kao i izvesno zanemarivanje društve-nih i etičkih vrednosti. Konzumacija alkohola je uobičajena u takvim sredinama i opšte prihvaćen običaj, pri čemu se na taj način dokazuju moći i prestiž ličnosti.28

Najčešća krivična dela u stanjima zloupotrebe alkohola su krađe, dela protiv života i tela, seksualni delikti, nasilničko ponašanje ili ugrožavanje jav-nog reda. Veoma česta su i krivična dela iz oblasti saobraćaja, dok su ostala zastupljena u manjoj meri. Zvanični podaci i rezultati istraživanja pokazuju da konzumiranje alkoholnih pića predstavlja jedan od glavnih doprinosećih faktora saobraćajnim nesrećama, pri čemu ne treba zanemariti dejstvo drugih činilaca (infrastruktura, uslovi na putevima, signalizacija, karakteristike vozi-la). Ukoliko se posmatraju podaci Svetske zdravstvene organizacije u odnosu na saobraćajne nesreće u 29 zemalja članica, stopa smrtnosti varira od 3,9 na 100 000 stanovnika. U grupu zemalja sa visokom stopom smrtnosti svrsta-ne su Letonija, Litvanija, Belorusija, Estonija, Grčka, Moldavija, Portugalija Rusija i Slovačka, pri čemu statistički podaci pokazuju da se u oko 40% sao-braćajnih udesa (u Finskoj) dogodio usled uticaja alkohola.29

Od posebnog značaja u pravosudnoj praksi, sudskoj medicini i sudskoj psihijatriji su pitanja vezana za brzinu resorpcije alkohola i dostizanja mak-simalnih koncentracija alkohola u krvi. Inače, stavovi o ovim pitanjima u

27 Petrović, D., Ćirić, Z., (2007). Bolesti zavisnosti klinički i sudsko – psihijatrijski aspekt, Grafopromet, str. 90.28 Ibid., str. 84.29 Dimitrijević Vavan, J., Stevković, LJ., (2012). Alkohol kao kriminogeni faktor. Zbornik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, br.1, str. 252.

23


pravosuđu su uglavnom da o njima treba da se izjašnjavaju specijalisti sudske medicine, međutim vrlo često se na sudu u pogledu ove problematke pitanja postavljaju i veštaku psihijatrijske specijalnosti. Na brzinu resorpcije alkoho-la mogu uticati spoljašnji faktori i unutrašnji faktori.

Od spoljašnjih faktora najznačajniji su vrste i osobine pića koja se konzu-miraju, pri čemu je od značaja i brzina ispijanja alkohola. Tako se najbrže re-sorbuju pića sa većom koncentracijom alkohola (jača pića) od onih sa manjom koncentracijom alkohola (slabija pića) odnosno topla i gazirana pića. Takođe, ukoliko se piće ispija u kraćem periodu resorpcija biće brža. Od spoljašnjih faktora od uticaja mogu biti i spoljašnja temperatura, vlažnost vazduha i dr.30

Endogeni faktori se odnose na telesno i psihičko stanje osobe koja kon-zumira alkoholna pića. Tako se u endogene faktore svrstavaju opšte stanje or-ganizma, oštećenja i bolesti sistema za varanje kao i prisustvo hrane. Tako se kod iscrpljenosti, dugotrajne bolesti ili fizičkog zamora resorpcija brže odbija, dok prisustvo hrane u organima za varenje usporava resorpcija, a sama obo-ljenja sistema za varenje mogu uticati na ubrzanje resorpcije. Kada je reč o psihičkom stanju osobe koja konzumira alkohol od značaja mogu biti potište-nost, bezvoljnost ili razočarenje koje pospešuje resorpciju, dok pozitivne mo-tivacije mogu uticati tako da stepen opijenosti ne mora biti preterano izražen.

U pogledu utvrđivanja sposobnosti rasuđivanja i odlučivanja, u situaci-jama kada veštak za pomoć ima utvrđenu alkoholemiju zadatak mu je u izve-snoj meri olakšan. Međutim, veštak se ne treba rukovoditi bezrezervno alko-holemijom, već prilikom utvrđivanja poremećaja sposobnosti i rasuđivanja uzeće u obzir i ostale činjenice (svojstva ličnosti, okolnosti koje su postojale pri izvršenju krivičnog dela i dr.).

U fazama gucnutosti, pripitosti ili lakog pijanstva ne dolazi do značajnijeg po-remećaja sposobnosti rasuđivanja i odlučivanja, tako da postoji uračunljivost ali je ona smanjena, međutim, ne bitno. Opijenost u fazi gucnutosti ne remeti sposobnosti za bezbednu vožnju, međutim, ove spososbnosti su u fazama između pripitosti i lakog pijanstva narušene, dok su u lakom pijanstvu značajnije kompromitovanije. U pijanstvu srednjeg stepena dolazi do smanjenja uračunljivosti, ali ne u bitnom stepenu, dok se u oblasti saobraćaja javlja nesposobnost za bezbedno upravljanje motornim vozilom, što važi i u slučaju teškog pijanstva. Ukoliko dođe do izvršenje drugih krivičnih dela u fazi teškog pijanstva uračunljivost je bitno smanjena.

Abnormalna napita stanja spadaju u privremene duševne poremećenosti, ob-zirom da kod njih postoji poremećenost svih ili skoro svih psihičkih funkcija, što dovodi do neuračunljivosti takvih lica, a ređe o bitno smanjenoj uračunljivosti.

30 Videti: Petrović, D., Ćirić, Z., op. cit. , str. 90.

24


Alkoholizam, menja sistem ponašanja osobe, ali i njen psihički život, što usled brojnih psihičkih izmena dovodi do kompromitovane sposobnosti shvatanja dela i upravljanja postupcima. Stepen njihovog umanjenja zavisi od različitih faktora, a naročito od psihičkih izmena, faza bolesti, kao i od okolnosti koje se vezuju za samu deliktnu situaciju. Kako je izvršenje krivič-nih dela deo bolesnog procesa, izostaje mogućnost primene principa actiones libere in causa, međutim jedna od mogućnosti sankcionisanja je i primena mere bezbednost obaveznog lečenja alkoholičara.31

Zaključak

Alkoholizam kao i narkomanija predstavljaju ozbiljan društveni i medi-cinski problem, jer broj lica koja su sklona upotrebi alkohola i narkotika nije mali. Naročitu ozbiljnosti i težinu ovog problema karakteriše i to što su ove pojave sve raširenije među mladima, tako da prema istraživanjima sprovede-nim pokazuju tendenciju porasta. Štetne posledice koje nastaju usled razvoja ovakvih pojava su mnogobrojne i raznovrsne, tako da neumerna i nekontroli-sana upotreba alkoholnih pića, ali i sve veća dostupnost narkotika na tržištu, naročito deci školskog uzrasta, dovodi do ozbiljnog ugrožavanja psihičkog i duševnog zdravlja, koja se ispoljavaju u vidu organskih i mentalnih oboljenja. Zbog svega navedenog, neophodno je da društvo reaguje adekvatnom merom koja doprinosi suzbijanju alkoholizma i narkomanije.

Naš zakonodavac predviđa meru bezbednosti obaveznog lečenja alkoho-ličara i meru bezbednosti obaveznog lečenja narkomana koje su medicinskog karaktera, a koje se sastoje u podvrgavanju učinioca odgovarajućem medicin-skom tretmanu. Međutim, represivne mere su mere društva onda kada je već pojedinac, odnosno društvo, pokazalo znake devijantnog ponašanja, odnosno onda kada je izvršeno krivično delo. Delovanje društva odnosno države bi trebalo da počne mnogo pre, odnosno pre nego dođe do izvršenja krivičnog dela. Preventivno delovanje u cilju suzbijanja bolesti zavisnosti, pre svega podrazumeva dobru obaveštenost o njima, odnosno njihovim posledicama. Strategija za borbu protiv droga u Republici Srbiji od 2009. godine do 2013. godine ističe problem nedovoljne razvijenosti rehabilitacijskih programa i te-rapijskih komuna, kao i nedovoljne iskorišćenosti resursa udruženja bivših zavisnika, crkava i verskih zajednica. Takođe, ističe se problem nedovoljnog terenskog rada u cilju uspostavljanja što ranijeg kontakta sa korisnicima dro-ga i alkohola, dok su istraživanja, edukacije i evaluacije nedovoljno razvijene.

31 Ibid., str. 90

25


Ono što značajno doprinosi u borbi bolesti zavisnosti jeste primarna preven-cija, koja ima cilj promovisanja života bez droga i alkohola, naročito kod mladih u Srbiji. Zbog toga je neophodna edukacija roditelja i staratelja, koji su važan segment na polju prevencije, ali i uključivanje i edukaciju vaspitača, profesora i obrazovnog osoblja, kao i predstavnika sindikata i radnih organi-zacija, pri čemu bi cilj bio podizanje svesti i znanja o štetnom uticaju droga i alkohola.

Anita IlićA student of doctoral studies at the Faculty of Law in Niš

ADDICTIONS AS A FORM OF SOCIAL DEVIANCE

A b s t r a c t

EVERYDAY research and daily press show that today’s society is in cri-sis, so consuming drugs and alcohol are becoming more and more popular, while the age of the consumers of these substances is getting lower and lower. A special contribution to a social deviance represents the develop-ment of addictions contributing to the disorder of an individual’s behavior, which may, inter alia, result in the commission of criminal offenses. Ac-cording to numerous indicators, addictions in the true sense of the word represent the 21st century epidemic. That`s why it is necessary to imple-ment prevention programmes as well as to develop and improve the diag-nostics, treatment, rehabilitation and research in this field.

Keywords: alcohol, psychoactive substances, addictions, criminogenic si-gnificance, prevention

26


Literatura

1. Ćorović, E., (2015). Kritički osvrt na zakonsku regulativu mera bez-bednosti obaveznog lečenja narkomana i alkoholičara u krivičnom pra-vu Srbije sa predlogom De Lege Ferenda. Službeni glasnik Republike Srpske, str. 315

2. Dimitrijević Vavan, J., Stevković, LJ., (2012). Alkohol kao kriminogeni faktor. Zbornik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, br.1

3. Dragišić-Labaš, S., (2013). Čovek i alkohol u društvu - od podsticanja do odbacivanja. Institut za sociološka istraživanja, Čigoja

4. Jekić, U., (1992). Alkoholizam i duševna higijena. Beograd, Izdavačko peduzeće Rad

5. Krivični zakonik, Službeni glasnik RS, br. 85/05, 88/05 – ispr., 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 i 94/16

6. Krstić, B., (1976). Sudsko-psihijatrijski aspekt narkomanije, Niš, Pravni fakultet

7. Petrović S., (1980). Društveno-pravni problemi narkomanije. Pravni život

8. Petrović, D., Ćirić, Z., (2007). Bolesti zavisnosti klinički i sudsko – psi-hijatrijski aspekt, Grafopromet

9. Rot, H., (1992). Uloga psihologa u lečenju alkoholičara. Beograd, Izdavačko preduzeće Rad

10. Stanojković, B., Jovanović, Z., Ćurčić, N., (2015). Socijalno-ekonomske posledice zloupotrebe opojnih droga na porodicu i eknomsku sposobnost društva. Ekonomika, 61(3). str. 158

11. Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, Službeni glasnik RS, br. 55/1412. Zakonik o krivičnom postupku, Službeni glasnik RS, broj 72/11, 101/11,

121/12, 32/13, 45/13 i 55/1413. Alkoholizam. Preuzeto sa: http://www.iskra.org.rs/biblioteka_files/

Alkoholizam.pdf14. Bilten Republičkog zavoda za statistiku, za 2007., 2008., 2012., 2015.,

godinu. Preuzeto sa: http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/Public/PageView.aspx?pKey=146

15. Evropsko istraživanje o upotrebe alkohola i drugih droga među mladi-ma u Srbiji 2008. godine, Izveštaj za Republiku Srbiju, 2009. godina.

27


Preuzeto sa: http://www.batut.org.rs/download/publikacije/ESPAD%202008.pdf

16. Prevencija bolesti zavisnosti. Preuzeto sa: http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0350-2538/2005/0350-25380501183N.pdf

17. Strategija za borbu protiv droga u Republici Srbiji za period od 2009. go-dine do 2013. godine. Preuzeto sa: http://www.zdravlje.gov.rs/downloads/Zakoni/Strategije/Strategija%20za%20borbu%20protiv%20droga%20u%20Republici%20Srbiji%202009-2013.pdf

28

Vladimir Sretenović*

POLOŽAJ MALOLETNIH PRESTUPNIKA U MEĐUNARODNOJ PRAVNOJ PERSPEKTIVI

REZIME: Maloletnici predstavljaju posebnu starosnu kategori-ju delinkvenata. Njihov pravni položaj je najvećim delom uslovljen specifičnostima njihovog psiho-fizičkog razvoja. Zato ne treba da čudi rešenost međunarodne zajednice da celovito uredi položaj maloletnika u relevantnim međunarodnim i evropskim pravnim instrumentima. Pojedini autori su skloniji iznošenju tvrdnji da maloletnici predstavljaju „preterano” regulisanu oblast u međunarodnoj pravnoj regulativi. Pod time se podrazu-meva (pre)veliki broj pravnih instrumenata univerzalnog i regionalnog važenja. Iako neosporivo brojni, veliki broj pravnih instrumenata doprino-si unifikaciji maloletničkog statusa u većini zemalja u svetu. One su opšte i posebne međunarodne i regionalne pravne instrumente, kroz sistem ne-posredne ili posredne implementacije, unele u svoj sistem maloletničkog krivičnog i porodičnog zakonodavstva. Opšti pristup materiji koja obuhvata pravni položaj maloletnika zahteva razmatranje većeg broja važećih međunarodnih instrumenata. Ovaj poduh-vat podrazumeva izdvajanje većeg broja poznatih i priznatih instrumenata i njihovu adekvatnu klasifikaciju. U tom smislu se autor opredelio za one in-strumente kojima se ostvaruju najjači efekti na području krivičnopravnog uređenja položaja maloletnika. Radi njihovog lakšeg prikaza korišćen je specifičan metodološki pristup koji polazi od relevantnih univerzalnih pravnih instrumenata.

Ključne reči: maloletnici, univerzalni pravni instrumenti, diverzione mere, krivične sankcije, sud

* Master pravnik, MUP Republike Srbije, email: [email protected]

UDK: 343.91-053.6

29


Uvod

Položaj maloletnika je u istorijskoj perspektivi optirao je u posve ra-zličitim pravcima. On se kretao od njihovog potpunog zakonskog uređenja, pa sve do situacija gde se sudskoj praksi ostavljalo da se odredi prema njima. Stoga nije moguće govoriti o ujednačenom režimu krivičnopravnog položaja maloletnika, uključujući pritom države koje pripadaju istom pravnom sistemu (evropsko-kontinentalnom ili anglosaksonskom). Razloge za ovakvo stanje treba potražiti u pređašnjem odsustvu univerzalnih pravnih instrumenata u kojima bi se položaj maloletnika regulisao na znatno višem odnosno nad-nacionalnom niovu. Ovakva situacija se zadržala kroz čitavi period starog i srednjeg veka. Tek se u novijoj istoriji pojavljuju prvi međunarodni odnosno univerzalni pravni instrumenti u kojima se podrobnije regulišu specifičnosti položaja maloletnih učinilaca krivičnih dela. Njihovo donošenje se vezuje za delatnost OUN u čijem okrilju deluje veći broj različitih tela (komisije, pod-komisije, odbori i dr.) nadležnih za maloletnike.

Međunarodnopravno regulisanje položaja maloletnika u sebi uključuje različite segmente odnosa društva odnosno države, prema ovoj starosnoj kate-goriji delinkvenata. Ako bismo progovorili rečnikom krivičnog (materijalnog i procesnog) prava onda bismo pod tim podrazumevali: 1) modele krivičnog položaja maloletnika, 2) sistem krivičnopravnih (diverzionih) mera, 3) sistem krivičnih sankcija, 4) mogućnosti primene instituta kojima se odlučuje o kra-ćem trajanju (uslovni otpust) ili zameni jedne krivične sankcije nekom dru-gom, 5) način i modalitete vođenja krivičnog postupka prema maloletnicima, 6) primenu određenih materijalnopravnih i procesnopravnih instituta itd.

Razmatranje krivičnopravnog položaja maloletnika, u međunarodnoj i evropskoj pravnoj perspektivi, nije moguće učiniti bez detaljnijeg upozna-vanja sa relevantnim pravnim instrumentima. Već na prvi pogled, međutim, susrećemo se sa podužim katalogom važećih instrumenata kojima se nastoje postaviti okviri u kojima nacionalna zakonodavstva trebaju urediti oblast ma-loletničkog prestupništva. To nije slučaj samo sa međunarodnim već donekle i sa evropskim ali i regionalnim pravnim instrumentima. Stoga je sveobuhvatna analiza postojećih normativnih rešenja, sadržanih u ovim pravnim instrumen-tima, ambiciozan poduhvat koji uključuje njihovo prethodno upoznavanje.

Ono što očekuje svakog istraživača, bez obzira na različitosti mogućih pristupa, jeste da najpre klasifikuje važeće pravne instrumente, po kriteriju-mu njihovog značaja. U tom pogledu je važno naglasiti potrebu da se ovi instrumenti segmentarno prikažu u odnosu na materijalnopravne i procesno-pravne momente. Izvorno notiranje pojedinačnih odredbi mora biti u funkciji

30


njihovog pravilnog razumevanja u datom kontekstu. To znači da je neophod-no ukazati na prisutna normativna rešenja uz pozivanje na odredbe u kojima se ona nalaze. Pritom ne treba prevideti činjenicu da se u odabranim instru-mentima sadržajno ne iscrpljuje područje krivičnopravnog položaja malolet-nika. Stoga će na konkretnim mestima biti ukazivano na sve manjkavosti i nesavršenosti u odnosu na pitanja u vezi sa maloletnicima. U prilog ovome govori činjenica da se u znatnom broju pravnih instrumenata ne pravi jasna razlika između: dece i maloletnika, krivičnopravnih mera i krivičnih sankcija, institucionalnog i neinstitucionalnog organizovanja tretmana i dr.

Iako složen, postojeći katalog pravnih instrumenata je neophodno, po kriterijumu njihove prostorne delotvornosti, klasifikovati na međunarodne i evropske. Uvažavajući ovakav način klasifikacije ukazaćemo na bitne karak-teristike međunarodnih pravnih instrumenata.

Opšti osvrt na međunarodne pravne instrumente OUN

Položaj maloletnika u međunarodnoj pravnoj perspektivi odlikuje se ne-jednakim pristupom u ovoj pravnoj materiji. To proizilazi iz činjenice da se pravno tretiranje maloletnika razlikuje kod pojedinih pravnih instrumenata, bez obzira na opštu intenciju unifikacije svih bitnih elemenata krivičnoprav-nog statusa dece i maloletnika. Već na prvi pogled se stiče utisak da prisustvo brojnih različitosti predstavlja odraz selektivnog pristupa osnovnim pravnim pitanjima u vezi sa maloletnicima. Stoga je započeti proces standardizacije, u smislu jedinstvenog odnosa države i društva prema maloletnicima, više de-klarativno nego stvarno dao očekivane rezultate. Jednom rečju, međunarodni pravni instrumenti sadrže polazne norme, bez kojih nije moguće pravilno i potpuno uobličenje sistema maloletničkog pravosuđa u jednoj državi.1

Uopšteno posmatrano, položaj maloletnika u međunarodnim pravnim instrumentima predstavlja (ne)zaokružen sistem prepun nejasnoća, nedoreče-nosti i prividno sličnih a ipak različitih rešenja. „Standardi koje uspostavl-jaju konvencije i opcioni protokoli u maloletničkoj oblasti ne predstavljaju zaokružen i nepromenjivi sistem. Naprotiv, oni se i dalje razvijaju u okviru međunarodnog humanitarnog prava, sa ciljem izgradnje univerzalnih principa primenjivih u svim državama. Ovako ambiciozan zadatak, međutim, još uvek nije u potpunosti ostvariv, imajući u vidu da su nacionalna zakonodavstva različita i da su pod uticajem sopstvenih istorijskih, kulturnih i nacional-nih okolnosti i prilika. Osim toga, ne treba gubiti iz vida različita zakonska

1 Konstantinović Vilić, S., Kostić, M., (2011). Penologija, Niš, Sven, str. 278 i dalje.

31


rešenja i praksu organa nadležnih za primenu krivičnih sankcija i mera prema maloletnicima u svakoj državi članici UN. Mnoge države su, zato, u nedostat-ku sopstvenih zakonskih pravila o primeni pojedinih sankcija i mera prema maloletnicima, upućene na primenu relevantnih odredbi međunarodnih ko-nvencija UN, kojima se reguliše ova oblast. Istovremeno, veliki broj država poslednjih decenija ulaže napore u cilju humanizacije i racionalizacije posto-jećeg sistema krivičnih sankcija prema maloletnicima.”2

Značajan segment opšteg razmatranja u vezi sa okvirima i sadržajima položaja maloletnika u međunarodnoj pravnoj regulativi, odnosi se na pitanje izbora najadekvatnijih pravnih instrumenata u ovoj oblasti. Pritom se, kao prethodno pitanje, postavlja klasifikovanje ovih instrumenata korišćenjem, u te svrhe, primerenog kriterijuma. To bi, između ostalih, bili sledeći principi:

1. opštost, 2. potpunost, 3. različiti tretman dece i maloletnika, 4. primena diverzionih mera i programa, 5. izricanje odnosno izvršenje humanijih krivičnih sankcija (vaspitne mere) i6. izuzetno kažnjavanje maloletnika (maloletnički zatvor) i dr.

Uvažavajući navedeno, možemo uzeti u obzir veliki broj međunarodnih pravnih instrumenata u maloletničkoj oblasti. „Sva navedena međunarodna do-kumenta, na osnovu sadržaja i ciljeva koji se njihovom primenom postižu mogu se sistematizovati u četiri grupe, i to: 1) međunarodni dokumenti o pravnom po-ložaju deteta i mladih; 2) međunarodni dokumenti o postupanju sa maloletnici-ma u sukobu sa zakonom; 3) međunarodna dokumenta o sankcionisanju i kažn-javanju maloletnika i 4) međunarodna dokumenta o alternativnom kažnjavanju maloletnika.”3 Međutim, smatramo prihvatljivijim klasifikaciju međunarodnih pravnih dokumenata prema stepenu njihovog efekta u procesu implemenatacije njihovih rešenja u nacionalna zakonodavstva, uključujući Srbiju. U tom smislu ćemo u daljem izlaganju ukazati na osnovne odrednice ukupno pet dokume-nata kojima se ostvaruje najjači uticaj na položaj maloletnika u međunarodnoj pravnoj perspektivi. Kao po pravilu, izlaganje u vezi sa međunarodnim pravnim instrumentima počinje sa Konvencijom UN o pravima deteta (1989) koja uživa ugled najviše ratifikovanog pravnog instrumenta u ovoj oblasti.

2 Nikolić, Z., Joksić, I., (2011). Maloletnička delinkvencija: socijalnopsihološki i krivičnopravni aspekti, Beograd, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, str. 213. 3 Avdić, S., (2017). Kazna kao kriminalnopolitička mera u suzbijanju maloletničke delinkvencije, Niš, Pravni fakultet, str. 85.

32


Konvencija UN o pravima deteta (UN Convention on Rights of a Child)4

Konvencija UN o pravima deteta sadrži opšte odredbe o pravima de-teta koje uključuju različite segmente njihovog statusa. Ono što bismo po-sebno istakli je činjenica da se ne postavlja jasna granica između dece i maloletnika, pa zato nije uvek moguće razlučiti na koju se, od ove dve starosne kategorije, odnose pojedine odredbe iz Konvencije.5 U tom smi-slu je ilustrativno navesti odredbu člana 37 gde je propisano da će strane ugovornice obezbediti da: (a) nijedno dete ne bude podvrgnuto mučenju ili drugom okrutnom, nehumanom ili ponižavajućem postupku ili kažnja-vanju… (b) nijedno dete ne bude nezakonito ili proizvoljno lišeno slobo-de… (c) sa svakim detetom lišenim slobode bude humano postupano i uz poštovanje urođenog ljudskog dostojanstva i na način koji uvažava potrebe osoba njihovog uzrasta… (d) svako dete lišeno slobode imaće pravo da mu odmah bude omogućen pristup pravnoj i drugoj odgovarajućoj pomoći, kao i pravo da pobija zakonitost tog lišavanja slobode presudom ili drugim na-dležnim, nezavisnim i nepristrasnim organima i na brzu odluku u svakom takvom postupku.

Nerazlikovanje deteta i maloletnika je prisutno i u ostalim odredba-ma Konvencije. Između ostalih je to slučaj i sa odredbom člana 40 gde je propisano da strane ugovornice priznaju pravo svakom detetu za koje se tvrdi, koje je optuženo ili za koje je utvrđeno da je prekršilo krivični zakon, na postupak usklađen sa unapređivanjem detetovog osećaja dostojanstva i vrednosti, koji njega/nju podstiče na poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda drugih i koji uzima u obzir uzrast deteta i činjenicu da je poželjno zalagati se za njegovu/njenu reintegraciju i preuzimanje konstruktivne ulo-ge u društvu.

Ono što zavređuje posebnu pažnju se odnosi na prisutnu intenciju tvora-ca ove Konvencije za izbegavanje vođenja krivičnog postupka u svim sluča-jevima gde je to prihvatljivo.6 U ostalim odredbama Konvencije se nastavlja

4 Službeni list SFRJ-Međunarodni ugovori, br. 15/90. 5 Nemali broj autora iznosi svoj kritički osvrt na sadržaj Konvencije. U pitanju su određene (ne)dorečenosti odnosno (ne)doslednosti u odnosu na specifičnosti dece u društvu. Otuda Knutson navodi da prisutna percepcija detinjstva predstavlja nastavak romantizirane zapadne koncepcije detinjstva u kojem se deca posmatraju kao izolovana od ostatka društva. Knuttson, K. E., (1997). Children: Noble Causes or Worthy Citizens. Aldershot, Arena/Unicef. 6 Kovačević, M., (2015). Diverzioni koncept postupanja prema maloletnim učiniocima krivičnih dela: opšta razmatranja i osvrt na Srbiju, Pravni zapisi, 6 (1), str. 112-113.

33


opšta intencija poistovećivanja dece i maloletnika, pa zato nije uvek moguće proceniti validnost primene određenih mera, ili bolje rečeno krivičnih sankci-ja, na decu, kao krivično neodgovorne subjekte.7

Minimalna standardna pravila UN za administraciju pravosudnog sistema za maloletne prestupnike

– Pekinška pravila (UN Standard Minimal Rules for Administration of Juvenile Criminal Justice

– Beijing rules)8

Pekinška pravila pripadaju grupaciji najstarijih međunarodnih pravnih instrumenata u maloletničkoj oblasti. Usvojena su daleke 1985. godine pod okriljem UN radi celovitije zaštite, prava i interesa, dece i maloletnika. Iako neobavezujućeg karaktera, ova pravila predstavljaju težišni dokument koji je uticao na nešto kasnije donošenje Konvencije o pravima deteta. U uvodnom delu dokumenta, uključujući početne odredbe, Pekinška pravila sadrže opšte pravne principe ili načela kojih se trebaju držati njene strane potpisnice. Njihovo polje primene obuhvata preventivno i represivno rea-govanje čitavog društva, sa posebnim osvrtom na subjekte nadležne za rad sa maloletnicima. Pod ciljevima maloletničkog pravosuđa ističe se dobro-bit maloletnika i obezbeđivanje da svaka reakcija prema njima uvek bude srazmerna okolnostima koje se tiču prestupa i prestupnika (5.1. Pekinških pravila).

Važno je naglasiti da sadržaj Pekinških pravila ima svoje okvire u vidu poštovanja ljudskih i procesnih prava maloletnika tokom krivičnog postupka. Poštujući postavljene principe, polje primene i ciljeve, pravi-la preporučuju blaži odnos države prema maloletniku. No, onda kada je to zaista neophodno, preporučuje se primena vaninstitucionalnih, polu-institucionalnih i institucionalnih tretmana. U tom delu se može uočiti usklađenost našeg maloletničkog krivičnog zakonodavstva sa relevantnim odredbama Pravila. Ako bismo posmatrali odnos preporučenih mera iz Pravila, kao i krivičnopravnih mera odnosno krivičnih sankcija u našem i uporednim evropskim zakonodavstvima, mogli bismo uočiti značajne

7 Ne treba zaboraviti da maloletstvo, kao starosna dob, determiniše poseban odnos društva prema njihovom devijantnom, delinkventnom i kriminalnom ponašanju. Joksić, I., (2011). Kažnjavanje maloletnika u krivičnom zakonodavstvu Republike Srpske, Bezbednost, (53) 2, str. 134. 8 Adopted by the United Nations General Assembly Resolution, no. 40/33 of 29 November 1985.

34


razlike koje proizilaze, po našem mišljenju, u različitom pristupu prema maloletnicima.9

Smernice UN za prevenciju maloletničke delinkvencije – Rijadske smernice (UN Guidelines for the Prevention

of Juvenile Delinquency – Riyadh guidelines)10

Poznato je da prevencija predstavlja najbolji način borbe protiv krimina-liteta u svakoj zemlji. U literaturi je prisutno mišljenje da pod njenim pojmom treba smatrati aktivnosti usmerene na sprečavanje mehanizama koji dovode do nastajanja kriminalnih radnji.11 Međutim, uopšteno rečeno, pod tim se po-drazumeva primena čitavog spektra mera i postupaka kojima se predupređuje mogućnost izvršenja (ne)planiranih krivičnih dela u određenom vremenu i prostoru.12

Opšti trend preveniranja kriminaliteta posebno dobija na značaju kod maloletnih učinilaca krivičnih dela. S obzirom da je opasnost koju sa sobom nosi maloletnička delinkvencija veoma izražena, ne samo u sadašnjem već i u budućem vremenu, neophodno je bilo stvoriti pouzdane okvire za proaktivno delovanje čitavog društva. Rukovodeći sa ovom idejom zemlje članice UN su u Rijadu donele poseban pravni dokument koji sadrži smernice za preven-ciju maloletničke delinkvencije. U drugom odeljku Aneksa ovog dokumenta eksplicitno se navodi da predviđene smernice treba primenjivati u kontekstu

9 „Iz navedenog jasno proizilazi da mehanizmi reagovanja na maloletnički kriminalitet prevazilaze usko shvaćena sredstva koja se koriste u okviru „klasične” krivičnopravne reakcije. Upravo obratno, očigledno je da efikasno suzbijanje maloletničkog prestupništva zahteva odgovoran odnos društva prema maloletnicima, kako u fazi pre ispoljavanja znakova antidruštvenog ponašanja, tako i kasnije. Očekuje se da porodica, škola, lokalna zajednica i socijalne službe učine sve što je u njihovoj mogućnosti da do nedozvoljenog ponašanja ne dođe, a ukoliko se ono ipak dogodi, to ni tada ne treba da znači da se teret reakcije prenosi isključivo na formalne oblike reagovanja, odnosno na policiju, tužioca, sud i zavodske ustanove.” Kovačević, M., (2013). Međunarodni standardi u oblasti krivičnih sankcija i mera za maloletnike, Beograd, Pravni fakultet, str. 89-90. 10 Adopted and proclaimed by General Assembly Resolution, nr. 45/112 of 14 December 1990.11 Krivokapić, V., (2002). Prevencija kriminaliteta, Beograd, Policijska akademija, str. 32-37.12 „Donedavno se nije dovodilo u sumnju kakvo–takvo preventivno dejstvo krivičnog prava. U kojoj meri je ono ispunjavalo očekivanja, mišljenja su se razilazila. Međutim, u novije vreme sve se više govori o tome da je tradicionalno krivično pravo u uslovima promenjenih društvenih prilika povezanih sa povećanim rizicima i složenošću savremenih oblika kriminaliteta kako na globalnom tako i na nacionalnom nivou dostiglo svoje funkcionalne granice. Njegov najnoviji razvoj se kreće u pravcu stvaranja bezbednosnog prava koje polazi od široko shvaćenog pojma bezbednosti. Ono ide mnogo dalje od uobičajenog shvatanja prevencije, a u vezi sa tim sve više jača i dobijaju na značaju izvršna vlast i policija, a slabi sudska vlast.“ Stojanović, Z., (2011). Preventivna funkcija krivičnog prava, Crimen, (2) 1, str. 4.

35


ekonomskih, socijalnih i kulturnih uslova koji preovlađuju u svakoj državi članici.

Pitanje adekvatne socijalizacije maloletnika predstavlja centralnu ob-last delovanja ovih smernica. Nastojeći da efikasnije ostvare zacrtanu svrhu izdvojene su težišne tačke procesa socijalizacije a to su: porodica, obrazo-vanje, zajednica i mediji. Porodica je posrednik između deteta i društva. U njenim okvirima je ispoljena ukupnost emocionalnih i socijalnih odnosa.13 Važnu ulogu u preveniranju maloletničke delinkvencije imaju dostupni kultu-rni sadržaji u medijima. „Kreativne aktivnosti zastupljene u životima mladih najčešće su vezane za komercijalnu i popularnu kulturu i predstavljaju značaj-na sredstva njihove komunikacije i nezavisnosti. Nove tehnologije su takođe fenomen koji vrlo često zauzima najvažnije mesto i odgovara brzini i ritmu života mladih.”14

U završnim odredbama smernica se navodi da vlade zemalja potpisnica trebaju urediti svoje zakonodavstvo po modelu zasebnog regulisanja krivič-nopravnog položaja maloletnika. To uključuje edukaciju svih aktera, počev od policije, tužilaštva, suda, pa sve do vaspitno-popravnih i penitencijarnih ustanova za maloletnike. Naša zemlja je prethodne decenije puno učinila u pravcu ispunjenja ovih zahteva što je svrstava u red onih koje su obezbedile znatno povoljniji tretman maloletnika.

Standardna minimalna pravila UN za mere alternativne institucionalnom tretmanu – Tokijska pravila

(UN Standard Minimal Rules for Non custodial Measures – Tokyo rules)15

Poznato je da je kažnjavanje maloletnih učinilaca krivičnih dela dugo bilo jedini mogući odgovor na njihovo kriminalno ponašanje. Eventualne promene su se mogle ogledati u postepenoj humanizaciji njihovog kažnja-vanja u smislu obezbeđivanja blažeg režima izdržavanja zatvorskih kazni, ili pak u njihovom skraćivanju, primenom instituta uslovnog otpusta. Ipak, ovo stanje se u drugoj polovini prošlog veka postepeno menja sa prodorom

13 Dimitrijević, S., (2014). Porodica kao agens socijalizacije u tranzicionom društvu, Zbornik radova Filozofskog fakulteta, (44) 1, str. 241.14 Milivojević, Lj., (2011). Deca i kultura u Srbiji, Kultura, (130), str. 184.15 Adopted by General Assembly resolution, nr. 45/110of 14 December 1990.

36


ideje o restorativnoj pravdi kao alternativi dotadašnjoj retribuciji.16 Ovaj vid pravde sadrži znatno liberalniji pristup maloletnom delinkventu oslobođe-nog nasleđenim shvatanjem o potrebi njegovog kažnjavanja adekvatno težini učinjenog krivičnog dela.17

Alternative institucionalnom tretmanu podrazumevaju primenu posebnih tretmana na slobodi. Oni sadrže specijalno-edukativne mere kojima se nastoje otkloniti stanja i uslovi koji su maloletnika naveli na kriminalno ponašanje. Po našem mišljenju najprihvatljivija je definicija koja „pod alternativnim kri-vičnim sankcijama podrazumeva samo one sankcije koje se sprovode pod okriljem društvene zajednice, a čija je primena zasnovana na pretpostavci da se ciljevi kažnjavanja u velikoj meri mogu postići i bez kazne zatvora ili novčane kazne. Tu spadaju rad u javnom interesu i uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom.”18

Tokijska pravila zastupaju tezu o privremenom trajanju alternativnih sankcija. Njihovo se vremensko ograničenje vezuje za period, koji nije duži od perioda, kada ga je nadležni državni organ utvrdio u skladu sa zakonom. Pored toga, postavljaju se standardi u pogledu broja, profesionalne usmereno-sti i obučenosti osoblja koji sprovode alternativne tretmane. U tom smislu se navodi potreba za povezivanjem sa relevantnim agencijama koje su specijali-zovane za oblast primene ove vrste tretmana.

Posebnost ovih pravila je uočljiva u apostrofiranju potrebe za razvijanjem međunarodne saradnje. Njeno unapređenje bi se ogledalo u pravovremenom informisanju, obuci, razmeni iskustava i drugim oblicima komunikacije lica

16 „U zapadno-evropskim državama sedamdesetih godina prošlog veka, nasuprot klasičnim krivičnim sankcijama i merama, otpočela je primena alternativnih mera prema maloletnicima koje su imale sva obeležja diverzionih mera. Osnovni razlog za uvođenje diverzionih mera je „kriza“ koja je zahvatila tradicionalni sistem krivičnih sankcija, a u okviru toga i onih koje su izricane maloletnim učiniocima krivičnih dela. Izlaz iz ovakve situacije pružale su tzv. vanpravne mere, poput: dobrovoljnog društveno-korisnog rada, izricanja opomene, neformalnog nadzora, uslovne osude uz obavezu povraćaja ukradenih stvari ili naknadu štete žrtvi, davanje jemstva od strane roditelja za dobro ponašanje maloletnika itd. Primenjivali su se i razni neformalni postupci, kao što je izvinjenje i pomirenje sa žrtvom, koji su primenjivani bez vođenja krivičnog postupka prema maloletniku.“ Banović, B., Joksić, I., (2011). Diverzioni koncept reagovanja na kriminalitet maloletnika u Srbiji: Zakonodavstvo i praksa, Teme, (35) 2, str. 349.17 Početak primene alternativnih krivičnih sankcija i restorativne pravde pojavljuje se sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Kriza klasičnih kazni i neuspeh resocijalizacije podstakli su potrebu za pronalaženjem alternativnih oblika reagovanja na kriminalitet, kao humanijih, efikasnijih i lišenih retributivnih elemenata. Mrvić-Petrović, N., Đorđević, Đ., (1998). Moć i nemoć kazne, Beograd, Vojnoizdavački zavod, str. 89-90.18 Ristanović Nikolić, V., Vučković, N., (2015). Stavovi građana i stručnjaka o alternativnim sankcijama i restorativnoj pravdi, Beograd, Fondacija Centar za demokratiju, str. 15.

37


zaduženih za primenu alternativnih tretmana prema maloletnicima. Ovaj vid saradnje podrazumeva uklanjanje birokratskih prepreka uz istovremeno una-pređivanje komparativnih studija među zemljama potpisnicama.

Pravila UN o zaštiti maloletnika lišenih slobode – Havanska pravila (United Nations Rules for the Protection

of Juveniles Deprived of their Liberty - Havana Rules)19

Tendencija alternativnog rešavanja nastupelog kriminalnog konflikta, prouzrokovanog od strane maloletnika, ne predstavlja jedino moguće reše-nje, iz razloga što ukupan porast stope maloletničke delinkvencije rezultuje porastom krivičnih dela, na području tzv. srednjeg i teškog kriminaliteta. Zato je na međunarodnom nivou potrebno ujednačiti zakonski tretman maloletni-ka lišenih slobode. Ova ideja je realizovana donošenjem Havanskih pravila 1990. godine. U njima su sadržane odredbe kojima se obezbeđuje: zaštita maloletnika od diskriminacije, fizičkog i psihičkog zlostavljanja, poštovanje verskih i kulturnih prava, komunikacija sa lokalnom zajednicom i dr. Pored toga, Havanskim pravilima je regulisan žalbeni postupak u kome su povređe-na prava maloletnika.20

Posebnost ovih pravila se ogleda i u činjenici da se njima garantuju predprocesna i procesna prava maloletnika, uključujući i tretman u kaznenim ustanovama. Ovako postavljeni okviri predstavljaju pouzdani orijentir u po-gledu sadržaja zakonskih odredbi o maloletnicima.21 Maloletnicima lišenim

19 Аdopted by General Assembly resolution, nr. 45/113 of 14 Decembar 1990.20 „Pravila Ujedinjenih nacija o zaštiti maloletnika lišenih slobode (Havanska pravila) sadrže detaljnije odredbe o žalbenim mehanizmima u sistemu maloletničkog pravosuđa. Ovim pravilima maloletnicima lišenim slobode garantuje se pravo na žalbu kako državnim tako i nezavisnim organima. Žalbena procedura mora biti takva da omogućava svakom maloletniku da slobodno i bez cenzure sačini žalbu kao i da tokom ovog procesa dobije pomoć svoje porodice, pravnog zastupnika ili drugih lica koja mu je potrebna radi sačinjavanja žalbe. Posebno se ističe značaj uspostavljanja nezavisnih nadzornih organa kao što je ombudsman i važnost obezbeđenja slobodnog i poverljivog obraćanja maloletnika lišenim slobode nezavisnim organima“. Banić, M., (2016). Žalbeni mehanizmi u ustanovama za izvršenje zavodskih vaspitnih mera i kazne maloletničkog zatvora, Zbornik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja (35) 1, str. 140. 21 „Posebnost u regulisanju kazne maloletničkog zatvora u uporednom zakonodavstvu uočljiva je kroz primenu rešenja predviđenih u međunarodnim i evropskim pravnim instrumentima o maloletnicima. U njima se regulišu modaliteti izricanja, odmeravanja i izvršenja maloletničkog zatvora. Preporučuje se aktivno učešće porodice maloletnika, škole, socijalnih službi i nevladinog sektora. Značajan deo predloženih rešenja sadržanih u ovim instrumentima ugrađen je u norme našeg Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivčnopravnoj zaštiti maloletnih lica“. Joksić, I., (2013). Maloletnički zatvor u uporednom zakonodavstvu (Kanada-Nemačka-Francuska), Glasnik advokatske komore Vojvodine (85) 11, str. 564.

38


slobode se garantuju osnovna ljudska prava, bez obzira na činjenicu što se nalaze u kazneno-popravnoj ustanovi. Mogućnosti i način vođenja disciplin-skih postupaka, kao i prava lica protiv kojih se oni vode, takođe su detaljno regulisana.

U pravilima je posebna pažnja posvećena osoblju u kazneno-popravnim ustanovama za maloletnike. Ovde možemo uočiti da se njihov status reguliše u skladu sa potrebom posebnog edukovanja. Zapravo, osoblje mora odgovo-riti zahtevima posebnog postupanja sa maloletnicima.22

Zaključak

Maloletnici pripadaju posebno osetljivoj kategoriji delinkvenata u sva-koj državi. O njima se svakodnevno govori u smislu obezbeđivanja posebnog porodičnopravnog i krivičnopravnog statusa. Zato na pravnoj sceni imamo situaciju gde se prema maloletnicima reaguje po principu postepenosti tj. od blažeg prema strožijem režimu.

Iskazivanje blažeg režima krivičnopravne reakcije prema maloletnicima optira među državama u svetu. Nisu retki slučajevi da se čak i među susednim državama različito reaguje na ista ili istovrsna krivična dela koja učine malo-letnici. Ovo stanje je uzrokovano prisustvom različitosti u sferi materijalnog, procesnog i izvršnog maloletničkog krivičnog prava. Zato imamo na pravnoj sceni situacije u kojima se primena pojedinih krivičnopravnih instituta uslov-ljava ispunjavanjem dodatnih uslova.

Međunarodno regulisanje krivičnopravnog položaja maloletnika svoje prve korake čini u periodu posle Drugog svetskog rata. U katalogu brojnih međunarodnih i regionalnih pravnih instrumenata o maloletnicima izdvajaju se oni kojima se ostvaruje najjači efekat. Njihov zajednički imenitelj se ogle-da u propisivanju opštih i posebnih okvira gde se moraju kretati nacionalna zakonodavstva u uređivanju oblasti maloletničkog prestupništva. Takođe se predviđaju važeći standardi, na području izvršenja vaninstitucionalnih i insti-tucionalnih krivičnopravnih mera i krivičnih sankcija, prema maloletnicima. S obzirom da osoblje koje učestvuje u primeni maloletničkih tretmana igra važnu ulogu, predviđena je njihova kontinuirana edukacija u ovoj oblasti. To podrazumeva, osim njihove adekvatne profesionalne usmerenosti, učestvova-nje u različitim programima, seminarima, okrugim stolovima, specijalistič-kim kursevima i dr.

22 Vid. glavu V (Osoblje) Havanskih pravila.

39


Vladimir SretenovićMaster of Laws, The Ministry of Internal Affairs of Republic of Serbia

THE POSITION OF JUVENILE OFFENDERS IN THE INTERNATIONAL

LEGAL PERSPECTIVE

A b s t r a c t

JUVENILES represent a special age category of delinquents. Their le-gal position is largely conditioned by the specificities of their psycho-physical development. Therefore, one should not be surprised the inter-national community being resolved to completely regulate the position of juveniles by using the relevant international and European legal instru-ments. Some authors are more inclined to claim that juveniles constitute an “overly regulated area” among international legal regulations. This implies a great number of legal instruments of both universal and regional valid-ity. Although indisputably numerous, a large number of legal instruments contribute to the unification of the juvenile status in most countries in the world. They have, through the system of direct or indirect implementation, brought both general and specific international and regional legal instru-ments into their system of juvenile criminal and family law.A general approach to the subject matter of the juveniles` legal position re-quires a consideration of a large number of valid international instruments. This undertaking involves the separation of a number of well-known and recognized instruments and their adequate classification. In this sense, the author has singled out those instruments achieving the strongest effects in the area of criminal law regulations of the position of the minors. In or-

40


der to facilitate their presentation, a specific methodological approach has been used, starting from the relevant universal legal instruments.

Кеywords: juveniles, universal legal instruments, diversion measures, criminal sanctions, court.

Literatura

1. Avdić, S., (2017). Kazna kao kriminalnopolitička mera u suzbijanju ma-loletničke delinkvencije, Niš, Pravni fakultet

2. Banović, B., Joksić, I., (2011). Diverzioni koncept reagovanja na kri-minalitet maloletnika u Srbiji: zakonodavstvo i praksa, Teme (35) 2, str. 345-364

3. Banić, M., (2016). Žalbeni mehanizmi u ustanovama za izvršenje zavod-skih vaspitnih mera i kazne maloletničkog zatvora, Zbornik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja (35) 1, str. 137-148

4. Dimitrijević, S., (2014). Porodica kao agens socijalizacije u tranzicionom društvu, Zbornik radova Filozofskog fakulteta (44) 1, str. 237-247

5. Joksić, I., (2011). Kažnjavanje maloletnika u krivičnom zakonodavstvu Republike Srpske, Bezbednost (53) 2, str. 134-148

6. Joksić, I., (2013). Maloletnički zatvor u uporednom zakonodavstvu (Kanada-Nemačka-Francuska), Glasnik advokatske komore Vojvodine (85) 11, str. 563-575

7. Knuttson, K. E., (1997). Children: Noble Causes or Worthy Citizens. Aldershot, Arena/Unicef

8. Konstantinović Vilić, S., Kostić, M., (2011). Penologija, Niš, Sven 9. Kovačević, M., (2013). Međunarodni standardi u oblasti krivičnih sank-

cija i mera za maloletnike, Beograd, Pravni fakultet 10. Kovačević, M., (2015). Diverzioni koncept postupanja prema maloletnim

učiniocima krivičnih dela: opšta razmatranja i osvrt na Srbiju, Pravni za-pisi 6 (1), str. 110-125

11. Krivokapić, V., (2002). Prevencija kriminaliteta, Beograd, Policijska akademija

12. Milivojević, Lj., (2011). Deca i kultura u Srbiji, Kultura (130), str. 183-198

13. Mrvić-Petrović, N., Đorđević, Đ., (1998). Moć i nemoć kazne, Beograd, Vojnoizdavački zavod

41


14. Nikolić, Z., Joksić, I., (2011). Maloletnička delinkvencija socijalnopsiho-loški i krivičnopravni aspekti, Beograd, Institut za kriminološka i socio-loška istraživanja

15. Stojanović, Z., (2011). Preventivna funkcija krivičnog prava, Crimen (2) 1, str. 3-25

16. Ristanović Nikolić, V., Vučković, N., (2015). Stavovi građana i stručnja-ka o alternativnim sankcijama i restorativnoj pravdi, Beograd, Fondacija Centar za demokratiju

17. Konvencija UN o pravima deteta, Službeni list SFRJ-Međunarodni ugo-vori, br. 15/90

18. Adopted by United Nations General Assembly Resolution, nr. 40/33 of 29 November 1985

19. Adopted and proclaimed by General Assembly resolution, nr. 45/112 of 14 December 1990

20. Adopted by General Assembly resolution, nr. 45/110of 14 December 1990

21. Аdopted by General Assembly resolution, nr. 45/113 of 14 Decembar 1990

42

Radomir Kljakić* Jelena Kukrić**

ULOGA STEČAJNOG SUDA U POSTUPKU REORGANIZACIJE

REZIME: Stečajni postupak je sudski postupak koji se po svojoj priro-di vodi isključivo pred sudom, a ne pred upravnim organom. Za vođenje jednog ovakvog postupka nadležan je isključivo privredni sud u okvirima svoje mesne nadležnosti. Treba naglasiti da je nadležnost isključivo na domaćim sudovima pa sa tim u vezi ni jedan inostrani sud ne može spro-voditi postupak stečaja kao ni postupak reorganizacije nad subjektom kome je sedište u domaćoj zemlji. Najznačajniji normativni akt koji reguliše pri-rodu ove materije je Zakon o stečaju i Zakon o stečajnom postupku Repub-like Srbije. U Zakonu o stečaju, koji je počeo da se primenjuje 23.01.2010. godine, najznačajniju novinu predstavlja unapred pripremljeni plan reor-ganizacije. Plan reorganizacije usvojen i rešenjem stečajnog sudije koji je potvrđen i ima snagu izvršne isprave i predstavlja novi ugovor za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena.

Ključne reči: stečaj, reorganizacija, stečajni postupak, stečajni sudija

Stečajni postupak je sudski, po svojoj prirodi, vodi se isključivo pred sudom, a ne pred upravnim organom (agencijom, komisijom...). Za vođenje stečajnog postupka, kao i postupka reorganizacije, kao načina okončanja ste-čajnog postupka, nadležan je privredni sud, na čijem području se nalazi sedi-šte stečajnog dužnika. Inače, stečaj u odnosu na nadležnost deluje atraktivno. Atrakcija nadležnosti nastupa kao jedno od dejstava stečaja danom pokretanja postupka. Radi se o potpunoj atrakciji nadležnosti. Stečajni sud postaje nadle-žan, kako za sporove koje pokrene stečajni upravnik (aktivne parnice), tako i

* Msr., AIK „Bačka Topola“, email: [email protected]** Msr. email: jelena.mj.01@ hotmail.com

UDK: 347.739

43


za one u kojima je tužena stečajna masa (pasivne parnice).1 Kada je reč o ak-tivnim parnicama, u pitanju su sporovi koje stečajni upravnik pokreće protiv trećih lica u vezi sa stečajem, tačnije sa unovčenjem i oblikovanjem stečajne mase i namirenjem poverilaca. To su npr. postupci pokrenuti protiv dužnika stečajnog dužnika. Pasivne parnice su one koje se vode od strane trećih lica (npr. poverilaca) protiv stečajne mase, a u cilju namirenja potraživanja.

Nijedan inostrani sud ne može sprovoditi postupak stečaja, ni postupak reorganizacije, nad dužnikom kome je sedište, odnosno prebivalište u doma-ćoj zemlji. U pitanju je isključiva nadležnost domaćih sudova, koja se inače i definiše po tačno određenim činjenicama vezanim za stečajnog dužnika i nje-govu imovinu. Odluke našeg suda, u ovim postupcima, odnose se na imovinu dužnika koja se nalazi i u našoj zemlji i u inostranstvu.

U slučaju da se predlog za pokretanje stečajnog postupka, predlog za po-kretanje stečaja, može se podneti i unapred pripremljeni plan reorganizacije, što predstavlja najznačajniju novinu koju donosi Zakon o stečaju Srbije, podnese sudu koji nije nadležan, ovaj će se oglasiti nenadležnim i predlog proslediti odgo-varajućem sudu. Pravila stečajnog postupka regulišu obavezu nenadležnog suda da predlog za pokretanje stečajnog postupka, stečaja, dostavi nadležnom sudu. Osim toga, ta pravila određuju da je sud, koji je nadležan za pokretanje stečajnog postupka, odnosno stečaja, isto tako nadležan i za navedene pravne sporove (ak-tivne i pasivne parnice) koji mogu nastati u vezi sa osporavanjem potraživanja stečajnih poverilaca, odnosno sa utvrđivanjem tih potraživanja u tabeli potraživa-nja. Pored toga, ovaj sud je nadležan i za pravne sporove pobijanja pravnih radnji dužnika, kao i za sporove koji mogu nastati u vezi dosuđivanja naknade u slučaju umanjenja imovine od strane organa ovlašćenog za zastupanje dužnika-pravnog lica, u slučaju skrivljenog postupanja stečajnog upravnika, ukoliko je imovina stečajne mase nedovoljna da bi se iz nje vratio predujam koji je uplaćen za troško-ve stečajnog postupka, zatim u slučaju prigovora podnesenih protiv dopuštenosti prinudnog izvršenja u stečajnom postupku, kao i u slučaju lične odgovornosti članova društva (dužnika) nad kojim je otvoren stečajni postupak.

Dakle, osnovna pravila koja definiše i ZSP i Zakon o stečaju, a koja se primenjuju kod nadležnosti za pokretanje stečajnog postupka, stečaja, postup-ka reorganizacije, jeste da se postupak pokreće pred sudom koji je nadležan po sedištu dužnika.2

U svakom slučaju, sud koji pokreće stečaj protiv dužnika, ili postupak reorganizacije nadležan je za obavljanje svih ostalih radnji u tom postupku.

1 Član 7. ZSP. 2 Član 8, ZSP.

44


To se, naročito, odnosi na radnje vezane za posledice stečaja. Što se tiče su-koba nadležnosti, odnosno situacije kada se dva ili više suda istovremeno oglašavaju nadležnim za pokretanje stečaja tada se, osim merila nadležnosti, moraju primeniti i opšta pravila građanskog prava uz primenu doktrine pri-oriteta, koja je uostalom i pravilo kod problema sukoba nadležnosti. Naime, stvarnu nadležnost određuje zakonodavstvo o sudskoj nadležnosti, a kriteri-jum za mesnu nadležnost je sedište dužnika.

Ovlašćeni predlagač dostavlja stečajnom sudiji nacrt plana reorganiza-cije, koji on odobrava. Dalji postupak reorganizacije se može nastaviti samo po uredno sačinjenom i od strane stečajnog sudije odobrenom nacrtu plana reorganizacije. Ako utvrdi da plan reorganizacije nije uredan ili dozvoljen, stečajni sudija ga odbacuje.

Nakon što je plan reorganizacije podnesen stečajnom sudiji, on ispituje njegovu dozvoljenost. Svrha ispitivanja dozvoljenosti plana reorganizacije jeste da se iz postupka uklone oni planovi reorganizacije koji su nezakoniti odnosno, za koje ne postoji mogućnost da ih poverioci prihvate, a radi onemo-gućavanja odugovlačenja stečajnog postupka i zloupotrebe instituta plana re-organizacije. Pri tome u Zakonu o stečajnom postupku nisu izričito navedene pretpostavke pod kojima stečajni sudija može i mora odbaciti jedan konkretan plan reorganizacije. Za odbacivanje nije potreban predlog nekog lica, već to stečajni sudija mora učiniti po službenoj dužnosti.

Tako će stečajni sudija odbaciti plan reorganizacije, ako nisu poštovana pravila o ovlašćenom predlagaču i o sadržaju plana, ako podnosilac plana taj nedostatak ne može otkloniti ili ga ne otkloni unutar primerenog roka koji mu je sudija odredio (ZPP, čl. 103). Primera radi to će biti slučaj, ako je stečajni plan podneo izlučni poverilac, neko treće lice, razlučni poverioci koji nemaju 30% obezbeđenih potraživanja, neobezbeđeni (stečajni) poverioci koji nemaju 30% ukupno utvrđenih potraživanja prema stečajnom dužniku ili vlasnici ili osnivači stečajnog dužnika koji ne poseduju više od 30% vrednosti osnovnog kapitala stečajnog dužnika, ili ako plan nema sve delove koje treba da ima, ili su povređena pravila o razvrstavanju poverilaca u pojedine klase, ili je predviđena promena u pravnom položaju pojedinih učesnika plana protivzakonita i slično.

Isto tako, stečajni sudija će odbaciti plan reorganizacije, ako očigledno nema izgleda da plan koji je dužnik podneo poverioci prihvate ili da ga stečajni sudija potvrdi. Ovde se u prvom redu misli na situaciju u kojoj stečajni dužnik podnosi plan koji bi mu trebao omogućiti nastavak poslovanja, a kvalifikovana većina ste-čajnih poverilaca se na prvom poverilačkom ročištu izjasnila protiv nastavka po-slova, kojeg bi vodio stečajni dužiik. Neizglednost prihvatanja odnosno potvrde plana reorganizacije mora biti očita, što drugim rečima znači gotovo izvesna. To

45


znači da u svim onim slučajevima u kojima stečajni sudija nije siguran, da li plan reorganizacije ima izgleda da bude prihvaćen odnosno potvrđen, on ne bi smeo plan odbaciti, jer bi time povredio načelo poverilačke autonomije.

Stečajni sudija će odbaciti stečajni plan kao neblagovremen ukoliko je isti podnet nakon isteka roka od 90 dana od dana pokretanja stečajnog postupka, od-nosno od datuma kada je rešenje o usvajanju predloga za pokretanje stečajnog postupka istaknuto na oglasnoj tabli suda. Plan reorganizacije stečajni sudija će odbaciti kao neblagovremen i kada je stečajni sudija prethodni rok od 90 dana produžio najviše za 30 dana, a predlagač isti podnese nakon isteka tog roka.

Protiv rešenja kojim se plan odbacuje predlagač ima pravo na žalbu. Žalba se podnosi Privrednom apelacionom sudu u roku od 8 dana od dana dostavljanja rešenja predlagaču.

Ako stečajni sudija nađe da je plan reorganizacije uredan, dozvoljen i blagovremen, dakle da ne postoji nijedna od pretpostavki zbog koje bi se plan morao odbaciti, neće donositi posebno rešenje o tome, već će nastaviti po-stupak zakazivanjem ročišta za razmatranje o planu reorganizacije, odnosno njegovim dostavljanjem ili činjenjem dostupnim stečajnom upravniku, stsčaj-nom dužniku, svim poznatim poveriocima i svim vlasnicima najkasnije 10 dana pre održavanja ročišta. Ročište se zakazuje u roku od 20 dana od dana podnošenja odobrenog nacrta plana. Stečajni sudija je dužan i da o datumu održavanja ročišta i glasanju o predloženom planu reorganizacije izda obave-štenje u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Plan reorganizacnje se smatra usvojenim ako ga na propisani način pri-hvate sve klase, pod uslovom da ne sadrži protivzakonite odredbe.

Zakonodavac je indirektno odredio da je stečajni sudija organ stečajnog postupka, organ suda koji donosi odluku o usvajanju plana reorganizacije. Naime, iz samog stečajnog zakona očigledno proizilazi da stečajni sudija do-nosi rešenje o usvajanju plana reorganizacije.

Iz samog Zakona o stečajnom postupku proizilazi da stečajni sudija po službenoj dužnosti ispituje da li su plan reorganizacije na propisani način pri-hvatile sve klase stečajnih poverilaca i da li je plan reorganizacije koji su ste-čajni poverioci usvojili u skladu sa odredbama Zakona o stečajnom postupku. Ako stečajni sudija utvrdi da su pri izradi stečajnog plana, pri prihvatanju ste-čajnog plana od strane stečajnih poverilaca bitno povređene odredbe Zakona o stečajnom postupku, tada stečajni sudija mora uskratiti potvrdu plana re-organizacije, odnosno mora doneti odgovarajuću odluku, kojom će odbiti da usvoji (potvrdi) izglasani plan reorganizacije.

Nadalje, stečajni sudija je dužan da ispita, da li je prihvat plana reor-ganizacije postignut na nedopušten način, odnosno stavljanjem u povoljniji

46


položaj pojedinih poverilaca. Misli se na način koji bi bio protivan načelu sa-vesnosti i poštenja, protivan dobroj veri, kao što je na primer kupovina glaso-va, skrivanje imovine, priznavanje izlučnih potraživanja. Ako stečajni sudija utvrdi da je usled toga došlo do prihvata plana reorganizacije.

Prilikom ispitivanja prihvata plana koji su podneli poverioci, stečajni su-dija mora da ako je dužnik prigovorio planu najkasnije na ročištu za glasanje pismeno ili usmeno na zapisnik ispita, da li je dužnik stavljen u teži položaj od onoga u kojem bi bio da plana nema, te da li neki od poverilaca dobija ekonomsku korist koja prelazi pun iznos njegove tražbine. Ako utvrdi da to nije slučaj, stečajni sudija će prigovor dužnika zanemariti. Isto pravilo važi i kada na plan reorganizacije prigovaraju akcionari, udeličari ili nosioci drugih osnivačkih prava privrednog društva koje je stečajni dužnik.

Stečajni sudija donosi rešenje o usvajanju plana organizacije ili rešenje kojim odbija usvajanje plana reorganizacije. Ako usvoji plan stečajni sudija će stečajnim poveriocima koji su prijavili svoje potraživanje i razlučnim poverio-cima, upućujući ih na odluku o usvajanju plana, dostaviti kopiju nacrta plana re-organizacije, ili sumarni prikaz njegovog bitnog sadržaja. Protiv rešenja kojim se plan reorganizacije usvaja ili kojim se odbija usvajanje plana stečajni pove-rioci, dužnik odnosno stečajni upravnik, kao i razlučni poverioci i osnivači ste-čajnog dužnika imaju pravo na žalbu, koja se podnosi u roku od 8 dana od dana dostavljanja Privrednom apelacionom sudu Srbije u Beogradu. Ako odbije da usvoji plan reorganizacije zbog toga što predlagač plana reorganizacije nije do-bio potreban broj glasova ili što podneti plan reorganizacije ne ispunjava uslove za usvajanje iz drugih razloga ili uopšte nije u skladu sa Zakonom o stečajnom postupku, stečajni sudija može, a ne mora, odobriti predlagaču plana reorgani-zacije rok od 30 dana da podnese izmenjeni plan reorganizacije i zakaže ročište u skladu sa ovim zakonom. Ako se ne usvoji ni izmenjeni plan reorganizacije, nad stečajnim dužnikom se sprovodi bankrotstvo.

U Zakonu o stečaju, koji je počeo da se primenjuje 23.01.2010. godine, najznačajniju novinu predstavlja unapred pripremljeni plan reorganizacije. Plan reorganizacije usvojen i rešenjem stečajnog sudije, potvrđen ima snagu izvršne isprave i predstavlja novi ugovor za izmirenje potraživanja koja su u njemu nave-dena.3 Za usvajanje plana reorganizacije potrebno je da isti prihvate sve klase i da je tako prihvaćen plan reorganizacije u skladu sa Zakonom o stečaju. Zakonitost usvojenog plana potvrđuje stečajni sudija po službenoj dužnosti.4

3 Vidi odredbu člana 167, stav 1, Zakona o stečaju. 4 Vidi odredbu člana 166, stav 1, Ibid.

47


ZAKLJUČAK

Stečajni postupak je sudski postupak koji se po svojoj prirodi vodi isključivo pred sudom. Za vođenje jednog ovakvog postupka nadležan je isključivo privred-ni sud u okvirima svoje mesne nadležnosti. Nadležnost je isključivo na domaćim sudovima pa ni jedan inostrani sud ne može sprovoditi postupak stečaja kao ni postupak reorganizacije nad subjektom kome je sedište u domoćoj zemlji.

Najznačajni normativni akti koji regulišu prirodu ove materije jesu Zakon o stečaju i Zakon o stečajnom postupku Republike Srbije. U Zakonu o stečaju, koji je počeo da se primenjuje 23.01.2010. godine, najznačajniju novinu predstavlja unapred pripremljeni plan reorganizacije. Plan reorganiza-cije usvojen rešenjem stečajnog sudije, potvrđen ima snagu izvršne isprave i predstavlja novi ugovor za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena.

Ovlašćeni predlagač dostavlja stečajnom sudiji nacrt plana reorganizacije, koji on odobrava. Dalji postupak reorganizacije se može nastaviti samo po uredno sačinjenom i od strane stečajnog sudije odobrenom nacrtu plana reorganizacije.

Radomir Kljakić, LLM AIK “Bačka Topola“,

Jelena Kukrić, LLM

THE ROLE OF THE BANKRUPTCY COURT IN THE REORGANIZATION PROCESS

A b s t r a c t

THE bankruptcy proceedings is a judicial process which can, by its nature, be exclusively in a jurisdiction of the court and not in the administrative jurisdiction. For conducting such a proceedings, the legal authority has only been given to the commercial court within its territorial jurisdiction. It should be emphasized that the legal authority is exclusively given to domestic courts and regarding to this fact, none foreign court can conduct

48


either the bankruptcy proceedings or the reorganization proceedings over the subject being situated in a domestic country. The most important nor-mative acts regulating the nature of this matter are the Bankruptcy Law and Bankruptcy proceedings Law of Republic of Serbia. The Bankruptcy Law began to be applied on 23rd January 2010. The most important innovation of this law represents a previously prepared plan of reorganization. The reorganization plan being adopted and approved by a bankruptcy judge has the enforcement power and it also represents a new contract for the settle-ment of the claims referred to therein.

Keywords: bankruptcy, reorganization, bankruptcy proceedings, bank-ruptcy judge

Literatura

1. Zakon o stečaju Republike Srbije, Sl. glasnik RS, br. 104/09, 99/11 - dr. zakon, 71/12 - odluka US i 83/14

2. Zakon o stečajnom postupku Republike Srbije, Sl. glasnik RS, br. 84/04 i 85/05 - dr. zakon

49

* Doktorand i asistent na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu Univerziteta Privredna akademija, e-mail: [email protected]

UDK: 347.74/.76 (061.1EU)Marija Stanković*

REGULISANJE UGOVORA O GRAĐENJU U NEKIM ZEMLJAMA EVROPSKE UNIJE

REZIME: Ugovori o građenju se razlikuju od države do države. To ima više različitih faktora, zavisno od pravnog sistema na kome počiva pravo države članice EU. Kako su opšte prihvaćena dva sistema u državama članicama Evropske unije, rimsko kontinentalni i anglosaksonski sistem tako se i forme ugovora razlikuju. A ako se pogleda forma ugovora u rim-sko kontinentalnom sistemu, koji delimo na pandektni sistem i institu-cionalni sistem i tu možemo videti razna odstupanja od formi za ugovor o građenju. Za Skandinaviju ima sve više uporišta da je ona pravni sistem za sebe, neka vrsta mešavine između common law i kontinentalnog sistema. Autor će u radu prikazati pravno regulisanje ugovora o građenju i kako je normirano u nekim zakonodavstvima Evropske unije. Da li je ugovor o građenju samostalni imenovani ugovor ili se koristi analogija preko ugo-vora o delu i posebnih zakona?

Ključne reči: ugovori, ugovor o građenju, Evropska unija, forma ugovora.

Pojam ugovora o građenju

Ugovor o građenju je relativno mlad samostalni imenovani ugovor. Srpsko zakonodavstvo ga poznaje u Zakonu o obligacionim odnosima iz 1978. godine. U Evropi, ugovor o građenju vuče korene iz rimskog prava, tačnije iz ugovora o delu. Lex Puteolana, iz 105. god pne., je jedan od prvih ugovora o građenju koji su ostali zapamćeni u istoriji. Naime, taj ugovor je uklesan u mermerne ploče povodom izgradnje neke građevine u gradu Puteoli.

Sam ugovor podrazumeva izvođenje nekih građevinskih radova gde se obično javljaju dve strane ugovornice, naručilac radova i izvođač radova. To

50


su strane u ugovoru. Radovi mogu biti različiti od izvođenja kompletnih gra-đevinskih radova od samog početka, do prepravki, rekonstrukciji, nadgradnji. Obe strane imaju određena prava i obaveze.

Dolazimo do osnovnih elemenata ugovora o građenju, koji su u našem zakonodavstvu svedeni na predmet i cenu. Oni su potrebni da bi ugovor bio punovažan. Postavlja se pitanje roka, koji je po autorima ovog rada vrlo bitan element. Pozitivno zakonodavstvo ne navodi rok kao jedan od bitnih elemena-ta ugovora o građenju. Ali bez roka kao bitnog elementa u ugovoru nemoguće je sprovesti ugovor u delo jer ne bi se znao ni početak izvođenja radova, kao ni završetak, ni vremenski period izgradnje. To je sve u uzročno-posledičnoj vezi sa predmetom građenja i cenom.

Pravno regulisanje ugovora o građenju u nekim zakonodavstvima država EU

Nemačka poznaje ugovor o građenju u svom Građanskom zakoniku (BGB), koji normira ugovor u članovima 631. do 651. Građanskog zakonika. Međutim, paralelno sa zakonom se koriste i Posebna pravila koja dopunjuju ugovorne odredbe koje BGB ne poznaje. Pun naziv tih pravila je „Posebna pravila za javnu nabavku radova (VOB/B)“, a knjiga B ima dodatak „Uslovi za izvođenje radova“. Kao i u srpskom zakonodavstvu gde Posebne uzanse o građenju nisu zakonski obavezujuće osim ako ih strane izričito ne ugovore i time mogu derogirati zakonske odrebe, tako i u nemačkom zakonodavstvu, posebna pravila se moraju izričito ugovoriti jer nemaju snagu zakona, već imaju karakter opštih uslova poslovanja.

Francuska je među prvima u modernom pravnom sistemu normirala ugovor o građenju koji je i dalje na snazi u njihovom Građanskom zakoniku iz 1804. godine. Članovi o ugovorima i obligacijama se nalaze u članovima od 1100-1386. To je najpostojaniji građanski zakonik u Evropi. U februaru 2016. godine doneta je Ordinance-a koja će upotpuniti ugovore o građenju jer isti nisu modernizovani više od 200 godina, a koja je stupila na snagu u gra-đanskom zakoniku u oktobru 2016. godine.1 Ona će upotpuniti nove članove građanskog zakonika, gde će pokušati da se isprate svetski trendovi u oblasti ugovora o građenju sa trenutnim svetskim pravnim tekovinama.

1 Više o promenama delova o obligacijama i ugovoru o građenju u francuskom građanskom zakoniku na https://www.mayerbrown.com/files/Publication/dfa577b7-4efe-4725-86dc-b4202a827f39/Presentation/PublicationAttachment/b467c383-380f-471c-8247-bec62661d51b/Dec2016-A-French-Revolution-for-Construction-Contracts.pdf (pristupila dana 30.04.2017. god)

51


Francuska ima još jedan zakon koji je usko vezan sa građenjem a zove se Code de la construction et de l’habitation, koji se koristi u mestima gde ima više od 200.000 stanovnika i vezan je za urbanističke uslove građenja i lokacijske uslove.

Italija odredbe ugovora o građenju normira u svom građanskom zakoni-ku Il Codice Civilo Italiano iz 1946 godine. Najbolji prikaz građenja je u čl. 1655. zakonika.2 Pored Građanskog zakonika koji normira ugovor o građenju, u Italiji građenje se normira i Zakonom 1150 iz 1942. godine (tzv Urbanistički Zakon) kojim se uređuje urbanistički plan građenja3 koji dozvoljama opštin-skim organima da slobodno odlučuju o nepokretnostima na svojim teritori-jama ali koja mora biti u saglasnosti sa Predsedničkim Dekretom 380/2001, (kasnije dobija naziv Konsolidovani Zakon) koji takođe uređuje građenje i renoviranje postojećih objekata.

Austrija poseduje sličan pravni sistem kao i Nemačka. Građanski zako-nik Austrije4 poznaje odredbe ugovora o delu u članovima 1165-1172. koje se analogno koriste za ugovor o građenju gde su strane fizička lica ili za radove manjeg obima. Za sve građevinske ugovore koriste se tipizirana pravna pravi-la nazvana ÖNORM B2110. To je skup formalnih tipiziranih pravila vezanih za zaključivanje ugovora o građenju. Za veće poduhvate kao što su tuneli, kanali, iskopavanja, koriste se ÖNORM B2118 modeli ugovora. Ovi tipski ugovore važe samo u nacionalnom zakonodavstvu. Za međunarodne ugovore o građenju, Austrija se oslanja na FIDIC modele ugovora.

Španija ugovor o građenju normira u svom građanskom zakoniku, i to u članovima od 1588 do 1600 koji postavlja osnove za pružanje građevin-skih usluga. Ono što ne pokriva građanski zakonik, nalazi se u Španskom Građevinskom Zakoniku (Ley de Ordenación de la Edificación) br. 38/1999

2 Il Codice civilo Italiano, LIBRO QUARTO - Delle obbligazioni , Titolo III - Dei singoli con-tratti (artt. 1470-1986), Capo VII - Dell’appalto, art. 1655, L’appalto è il contratto con il quale una parte assume, con organizzazione [2082] dei mezzi necessari e con gestione a proprio rischio (2), il compimento di un’opera o di un servizio (3) verso un corrispettivo in danaro. Na srpskom: Ugovor kojim se jedna strana predstavlja kao organizacija sa potrebnim sredstvima, koja prihvata rizike za izvođenje svih radova ili usluga a za uzvrat dobija novčanu nadoknadu. Ugovor koji se tiče ne-pokretnostima se zaključuje u pisanoj formi i mora se overiti pred notarom. Takođe se razlikuje od podizvođača jer izvođač radova mora biti pravno lice sa određenim kvalitetima i licencama. Takođe izvođač radova snosi rizik za finansiranje izvođenja radova i naplaćuje se nakon završenih radova, pa mu stoga i prestoji veliki rizik i odgovornost. 3 Više o zakonu u: Lege 17 agosto 1942, n.1150, Lege urbanistica, (tra parentesi gli articoli della legge n.765 1967.) 4 ABGB više na: http://www.ris.bka.gv.at/GeltendeFassung.wxe?Abfrage=Bundesnormen&Ge-setzesnummer=10001622 (pristupila dana 15.05.2017.god)

52


godine. U tom zakonu je normiran sam proces građenja, kao i sva prava i obaveze koje proizilaze iz tog ugovora prema stranama. U zakonu (Código Técnico de la Edificación) je zauzet stav o tehničkim uslovima i propisima za izgradnju. I u Španiji postoji Urbanistički zakon koji reguliše lokacijske i urbanističke uslove.

Portugal je građenje regulisao u dva pravca. Za javno građenje doneo je više uredbi- zakona koji su vezani za građenje ali u svojim okvirima koji re-gulišu. Tako je izvođenje javnih radova uredbom-zakonom br. 28-2008. koja je postala Zakon o javnim ugovorima, koji je izmenjen i dopunjen sa ured-bom-zakonom br. 149/2012 i uredbom-zakonom 214G/2015.

Za privatni sektor građenja je nadležnost građanskog zakonika iz 1966. godine.

Belgija kao i prethodne zemlje poznaje ugovor o građenju i normira ga u svom građanskom zakoniku. Opšte odredbe o ugovorima u članovima 1101 – 1369, a građenje u članu 1787. Pored toga, ima dosta uredbi kojima reguliše odredbe ugovora o građenju koji nisu regulisani u građanskom zakoniku. U knjizi VI Privrednog zakonika – Tržišna praksa i zaštita potrošača iz 2015. go-dine se takođe reguliše oblast građenja kojom je nasleđen po Zakonu iz 1971. godine. Javni ugovori vezani za građenje su regulisani u posebnom zakonu koji je donet u junu 2006. godine a dopunjen 2013. godine.

Holandija – Opšti građevinski zakon je inkorporisan u Građanski Zakonik. U građanskom zakoniku su napravili poseban deo koji se odnosi na veliki broj posebnih ugovora koja uključuju specifična pravila za opšte uslove građenja. Pored ovih odredbi, u Holandiji se koriste i jedinstveni op-šti uslovi ili jednostrani uslovi građenja, ali kako nemaju imperativnu snagu primene, stranke moraju saglasiti njihovu primenu u ugovorima. I oni koriste urbanistički zakon koji uređuje prostorno planiranje na osnovu kojih se prave projekti za građenje.

Velika Britanija je zemlja common law pravnog sistema. Kao i u Irskoj i na Kipru, koriste se prava presedana, tj. običajno pravo sa dopunom zakona. Tako se u Velikoj Britaniji koristi Contract Law – koje uređuje same ugovo-re, zatim, Law of Tort – koji se koristi kada dođe do nepoštovanja ugovora u smislu deliktne odgovornosti. Podzakonski akti - Legislation kao što su na-redbe, odluke se koriste zavisno od slučaja. Criminal law u slučaju krivične odgovornosti, Law of Restitution koji lišavaju okrivljenog kada se dokaže da je kriv neosnovane dobiti da oštećeni ne bi trpeo neosnovano. Jedan modalitet je i Breach of statutory duty – kršenje zakonskih obaveza, koji se koristi za pokretanje tužbe radi za zaštite interesa iz ugovora.

53


Slovačka nije poznavala ugovor o građenju kao samostalan imenovani ugovor. Kada je izvršila harmonizaciju prava sa pravom Evropske unije ona je usvojila Zakon o građenju (Building Act) koji detaljno reguliše građenje. Detaljnije regulisanje ugovora se primenjuje korišćenjem analogije preko dva zakona. Trgovačkog zakona koji reguliše odnose između pravnih lica preko nekih drugih sličnih ugovora, kao što je ugovor o kupoprodaji i Građanskog zakonika koji zadovoljava odredbe ugovora o delu ili nekih sitnijih radova između fizičkih lica i fizičkih i pravnih lica i reguliše materiju samog obliga-cionog odnosa. Zakon o javnim nabavkama postoji i on se koristi kod zaklju-čivanja ugovora o građenju gde se kao jedna strana javlja država.

Hrvatska slično kao i Republika Srbija ima na snazi Zakon o obveznim odnosima iz 2005. sa izmenama i dopunama 41/08, 125/11 i 78/15. god koji reguliše odredbe ugovora o građenju i Posebne uzance o građenju iz 1977. god, ali je u toku izrada novih Posebnih uzanci (predlog je otvoren do 01. 06. 2017). Zakon ima prednost nad uzansama, pa tako one se mogu koristiti samo kada ih obe strane izričito zahtevaju i unesu u ugovor o građenju.Takođe imaju i Zakon o gradnji.5

Češka ima dosta posebnih zakona koji reguliše građenje i odnose stra-naka. Pa tako za određene odredbe se koristi Građanski zakonik br. 89/2012, zatim Zakon o građenju br. 183/2006, Administrativno-procesni Zakon br. 500/2004 i Zakon o ekspropijaciji br. 184/2006. Pored zakona imaju dosta uredbi koje su na snazi i koje utiču na građenje, pa tako uredba br. 268/2009. koja se tiče tehničkih uslova za građenje, uredba br. 499/2006. vezana za do-kumentaciju za građenje, uredba br. 501/2006 koja se tiču zemljišta i uslova za korišćenje, uredba br. 500/2006 vezana za planiranje materijala i planira-nje dokumentacije i evidenciju aktivnosti, uredbu br. 503/2006. koja reguliše građevinsku dozvolu i uredbu br. 146/2008. koja se odnosi na obim i sadrža projektne dokumentacije vezane za saobraćajnice.

Letonija građenje reguliše preko Zakona o građenju koji je donet 1995. godine sa kasnijim izmenama i dopunama i koji se bavi problematikom građe-nja i reguliše terminologiju, oblike građenja, itd. Takođe sam oblik ugovora o delu koje se analogno primenjuje se nalazi u Građanskom zakoniku Letonije i to u članovima 2212 – 2229. zakonika.

Švedska kao jedna od država Skandinavskog poluostrva slično kao i Danska reguliše ugovor o građenju. Ona nema klasičan pisani ugovor o gra-đenju normiran u zakonu. Koristi se Švedskim zakonom o obligacijama kada je potrebno napraviti formu ugovora, kao i sa zvaničnim tipskim formularima.

5 Narodne Novine br. 153/13.

54


Tako ima AB-04 koji služi kao opšti uslovi za ugovore o građenju gde se izvodi građenje, ili za radove fizičkih lica ili za usluge o građenju, ali samo izvođenje radova, bez ugovora o projektovanju ili nadzora. AB-06 su opšti uslovi za ugovore o građenju gde se izvodi građenje, ili za radove fizičkih lica ili za usluge o građenju, sa kompletnom uslugom - izvođenje radova + projektovanje i nadzor. Opšti uslovi AB-09 su samo ugovori o projektovanju gde se izrađuje projekat za kasnije građenje.

Danska ima specifičan odnos prema ugovorima o građenju. Ona koristi više pravnih izvora. Za ugovore koristi Zakon o ugovorima, a u posebnom Zakonu o odgovornosti reguliše naknadu štete i odgovornost. Specifičnost je što daje prednost sudskoj praksi – presudama nacionalnih sudova i arbitražnih odluka vezanih za građenje. I pored ovoga se bazira i na tipske formularne ugovore o građenju i to AB 92 - Opšti uslovi za pružanje radova i materijala u izgradnji i inženjering, ABT 93 – Opšti uslovi za ključ u ruke i ABR 89 – Opšti uslovi za savetodavne usluge.

Finska građenje reguliše kroz posebna pravila koja se nazivaju Uslovi YSE 1998. (YSE 1998 Conditions) Oni detaljno regulišu odnose u ugovoru o građenju jer su slične našim Posebnim uzansama o građenju. Sam ugovor se zasniva po Zakonu o obligacionim odnosima – Contracts Act 228/1929, koji reguliše samu formu ugovora i način zaključenja.

Grčka građenje reguliše u svom Građanskom zakoniku i to u članovima od 681. do 702. zakonika. U njemu reguliše odredbe o građenju, između fizič-kih lica i samog izvođenja. Što se tiče ozbiljnijih građevinskih poduhvata, za-kon ne predviđa limite za takvo zaključivanje već ostavlja na slobodnoj volji među strankama da usaglase ugovor kako žele. Pored ovih odredbi, koriste se i Zakon o planiranju i urbanizmu, Zakon o gradskom održivom razvoju, Novi Zakon o Opštem građenju.

Rumunija kao jedna od najmlađih članica EU, a čije pravo počiva na Francuskom građanskom zakoniku, ugovor u opštem smislu kao i ugovor o građenju reguliše u svom građanskom zakoniku. Pored toga ima specifične zakone koji regulišu: Zakon 50/1991- reguliše dozvolu za pokretanje građe-vinskih poslova, Zakon 10/1995 – reguliše kvalitet građenja, Zakon 350-2001 reguliše urbanistički plan.

Irska je država koja svoje zakonodavstvo bazira na common law siste-mu. Tako ona ugovor o građenju normira na više načina. Prvi način je preko sudskih odluka (case law) koje su se javljale kroz suđenja i uzimaju se kao presedani. Primena ugovornih odredbi se može obezbediti i preko Organa običajnog prava koji sankcioniše delikte koji se javljaju u slučaju nepoštova-nja ugovora, osim ako taj organ nije isključen prilikom zaključivanja ugovora.

55


Imaju i pisane akte koji se nazivaju equity i mahom služe kao pravni lekovi u slučaju spora usled neispunjenja odredbi ugovora. Najčešći sinonim za equ-ity je pravo pravičnosti. Statutory Instruments Act6 reguliše najširi spektar procesa kao što su javne nabavke, arbitraža, obligacije, bezbednost i zdravlje, krivična dela.

Mađarska kao glavni izvor ugovora o građenju navodi svoj građanski zakonik koji reguliše opšte uslove u ugovorima o projektovanju i izvođenju radova u celini ali specifičnost što zakon nije imperativan u celosti već dozvo-ljava strankama fleksibilnost u korigovanju ugovornih odredbi. Pored građan-skog zakonika u Mađarskoj se koristi i Zakon o građenju, koji je donet 1997. god., a kasnije je menjan u Zakon o građenju, formiranju i zaštiti životne sredine, sa dopunama 191/2009, 194/2009, 312/2012 i 266/2013.

Pravno regulisanje ugovora o građenju u pravu Republike Srbije

Zakon o obligacionim odnosima reguliše odredbe ugovora o građenju od 630. do 647. člana. Definiše ugovor kao „Ugovor o građenju je ugovor o delu kojim se izvođač obavezuje da prema određenom projektu sagradi u ugovorenom roku određenu građevinu na određenom zemljištu, ili da na takvom zemljištu, odnosno na već postojećem objektu izvrši kakve druge građevinske radove, a naručilac se obavezuje da mu za to isplati određenu cenu.”7 Za razliku od hrvatskog Zakona o obveznim odnosima koje je iz svoje definicije uklonilo da je ugovor o građenju ugovor o delu, naš sadrži i upućuje na regulisanje ugovora o građenju kroz ugovor o delu u nedo-statku odredbi koje regulišu navedene odredbe. U ostalom delu definicija je ostala nepromenjena, a skoro je identična u svim ostalim zakonima o obligacionim odnosima u republikama bivše SFR Jugoslavije.

Posebne uzanse o građenju „su kodifikovani običaji koji su doneti 1977. godine i koji se i dan danas ugovaraju. Isključivo se koriste autonomijom vo-lje, njihova primena nije obavezana imperativnim propisima od strane države. Smatra se da je primena Posebnih uzansi isključena kada su stranke prećutno ili izričito naglasile u ugovoru da isključuju primenu navedenih uzansi. U suprotnom smatra se da su pristale i da su saglasne na odredbe koje će se primenjivati iz njih. Zakon o obligacionim odnosima ih predviđa samo ako

6 Statutory Instruments Act 1947., Detaljnije na: http://www.irishstatutebook.ie/eli/1947/act/44/enacted/en/html (pristupila dana 16.05.2017. god) 7 Zakon o obligacionim odnosima, čl. 630. st.1

56


su izričito ugovorene jer one su se koristile do izlaska Zakona o obligacionim odnosima koji je preuzeo na sebe regulisanje odredbi ugovora o građenju.“8

Zakon o planiranju i izgradnji je još jedan od propisa koji uređuje gra-đenje. Detaljnije reguliše predmet ugovora o građenju. Donet je 2009. go-dine i do sada je istrpeo mnogo izmena i dopuna članova. Trenutno sadrži 223 člana. U prvom članu je navedeno da uređuje „uslove i način uređenja prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i izgradnja obje-kata, vršenje nadzora nad primenom odredaba ovog zakona i inspekcijski nadzor, druga pitanja od značaja za uređenje prostora, uređivanje i korišće-nje građevinskog zemljišta i za izgradnju objekata“9

Zaključna razmatranja

Ugovor o građenju poznaju skoro sva ovde prikazana uporednopravna zakonodavstva, neka od njih u Zakonu o obligacionim odnosima, kao kod nas, dok neka u građanskom zakoniku. Kod država koje imaju zakonodavstvo uređeno po institucionalnom sistemu, u bliskoj vezi je ugovor o delu sa ugo-vorom o građenju, ali se vide tendencije i u njihovim propisima da se ugovor o građenju ipak osamostali i odvoji od ugovora o delu. Kod onih koji su pod pandektnim sistemom, poznaju ugovor o građenju, ali pored toga koriste i po-sebne propise slične našim Posebnim uzansama o građenju, kao što je slučaj sa Nemačkom i VOB teil A i B koje su slične posebnim uzansama.

8 Stanković, M., Odgovornost investitora i izvođača radova za štetu proisteklu iz ugovora o gra-đenju: doktorska disertacija, Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravo-suđe, str. 33 9 Zakon o planiranju i izgradnji, Sl. glasnik RS, br. 72/09, 81/09-isp. 64/10-odluka US, 24/11, 121/12, 42/13-odluka US, 50/13-odluka US, 98/13-odluka US, 132/14 i 145/14, član 1.

57


Marija StankovićA doctoral candidate and teaching assistant at the Faculty of Law for Commerce and Judiciary in Novi Sad, The University of Business Academy

LEGAL REGULATIONS OF CONSTRUCTION CONTRACTS IN SOME COUNTRIES

OF THE EUROPEAN UNION

A b s t r a c t

CONSTRUCTION contracts differ from country to country. It is a result of a number of different factors, depending on the legal system that un-derpins the legislation of a particular Member State of the EU. Regarding the fact that there are two generally accepted systems among the Member States of the European Union, the Roman continental and Anglo-Saxon, the forms of the construction contracts are different. And if we look at the form of the contract in the Roman continental system being divided into a pandekts and institutional system, we can even there find the different variations of the form of the construction contract. As far as Scandinavia is concerned, there are more and more strongholds that it represents the legal system by itself, a kind of mixture of the common law and continental system. THE author of the paper will show the legal regulation of the construction contract and how it is standardized in some legislative systems of the Eu-ropean Union. Is the construction contract considered to be an independent contractor or there is an analogy being used in the contract for supply of a service as well as in special acts.

Keywords: contracts, construction contract, the European Union, the form of the contract.

58


Literatura

1. ABGB na: http://www.ris.bka.gv.at/GeltendeFassung.wxe?Abfrage=Bundesnormen&Gesetzesnummer=10001622 (pristupila dana 15.05.2017.god)

2. Il Codice civilo Italiano, LIBRO QUARTO - Delle obbligazioni , Titolo III - Dei singoli contratti (artt. 1470-1986), Capo VII - Dell’appalto, art. 1655.

3. Stanković, M., (2018). Odgovornost investitora i izvođača radova za šte-tu proisteklu iz ugovora o građenju: doktorska disertacija, Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, str. 33

4. Stanković, M., Stanković, M., Borenović, D., (2017), Implementacija i primena pariskog sporazuma u nacionalnim zakonodavstvima članica Evropske unije i u Republici Srbiji, Ecologica, No 86, god XXIV, str. 271

5. Statutory Instruments Act 1947., Detaljnije na: http://www.irishstatute-book.ie/eli/1947/act/44/enacted/en/html (pristupila dana 16.05.2017. god)

6. O obligacijama i ugovoru o građenju u francuskom građanskom zakoniku na: https://www.mayerbrown.com/files/Publication/dfa577b7-4efe-4725-86dc-b4202a827f39/Presentation/PublicationAttachment/b467c383-380f-471c-8247-bec62661d51b/Dec2016-A-French-Revolution-for-Construction-Contracts.pdf (pristupila dana 30.04.2017. god)

7. Lege 17 agosto 1942, n.1150, Lege urbanistica, (tra parentesi gli articoli della legge n.765 1967. )

8. Zakon o obligacionim odnosima, Sl. list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, Sl. list SRJ, br. 31/93 i Sl. list SCG, br. 1/2003 - Ustavna povelja

9. Zakon o gradnji, Narodne Novine, br. 153/1310. Zakon o planiranju i izgradnji, Sl. glasnik RS, br. 72/09, 81/09-isp.

64/10-odluka US, 24/11, 121/12, 42/13-odluka US, 50/13-odluka US, 98/13-odluka US, 132/14 i 145/14

59

REGISTARsadržaja časopisa za 2017. godinu

(Prvi broj se odnosi na broj časopisa, drugi broj označava stranu časopisa,dok treći broj označava godinu izdanja)

AKTUELNA TEMA:

Jelena Z. VeselinovPravni položaj bivših vlasnika u postupku restitucije u Srbiji .......1-3/1-2017

Milica ŽupljanićPravo na teritorijalnu autonomiju u istoriji srpske ustavnosti ........4-6/1-2017

Slobodan MalešićSporazum o priznanju prekršaja i njegova implementacija u domaćem zakonodavstvu .............................................................7-9/1-2017

POGLEDI I MIŠLJENJA:

Dragana RanđelovićInternet prodaja u Republici Srbiji ...............................................1-3/13-2017

Jelena LukavacMaloletni seksualni prestupnici ...................................................1-3/25-2017

Sreten PištaloUgovorna kazna u ugovoru o građenju ........................................1-3/38-2017

Jana CvijićPovezanost između računovodstvenih standarda, pravnog okvira i kvaliteta finansijskih izveštaja ...................................................1-3/52-2017

Jelena Matijašević-Obradović, Nenad StefanovićNasilje u porodici u svetlu Porodičnog zakona, Krivičnog zakonika i Zakona o sprečavanju nasilja u porodici .....................................4-6/13-2017

Bojana GolubovićSlužbena krivična dela - kritički osvrt na mehanizam krivičnopravne zaštite od korupcije .......................................................................4-6/29-2017

60


Marija TasićManjinski akcionari: opšta pitanja o definisanju pojma i mehanizmima pravne zaštite ...............................................................................4-6/42-2017

Milica StojkovićPravni značaj Uredbe br. 17 Evropske ekonomske zajednice ......4-6/56-2017

Aleksandar ZirojevićSpecifičnosti pranja novca u bankarskom sektoru .......................7-9/16-2017

Boro Merdović, Miloš StamenkovićAktuelizacija pitanja ponovnog uvođenja smrtne kazne u krivično zakonodavstvo ..............................................................................7-9/27-2017

Dragan PašićUticaj migrantske krize na terorizam u Evropi ............................7-9/40-2017

Jelena MilosavlјevićEvropska ekonomska interesna grupacija (EEIG) - oblik povezivanјa privrednih subjekata država Evropske unije ...........................7-9/50-2017Sanja Maksimović, Danijela DespotovićUgovor o kupoprodaji u rimskom pravu ......................................7-9/62-2017

Sanja Maksimović, Danijela Despotović Založno pravo u rimskom pravu ................................................10-12/1-2017

Anita Ilić Bolesti zavisnosti kao oblik društvene devijantnosti ...............10-12/13-2017

Vladimir Sretenović Položaj maloletnih prestupnika u međunarodnoj pravnoj perspektivi ................................................................................10-12/28-2017

Radomir Kljakić, Jelena KukrićUloga stečajnog suda u postupku reorganizacije .....................10-12/42-2017

Marija StankovićRegulisanje ugovora o građenju u nekim zemljama Evropske unije .........................................................................10-12/49-2017

Priredio:dr Nenad Stefanović

61

UPUTSTVO AUTORIMAZA PISANJE I PRIPREMANJE RUKOPISA

Uređivački odbor časopisa „Pravo – teorija i praksa” moli saradnike da tekstove za objavljivanje pišu u skladu sa sledećim uputstvom:

U časopisu se objavljuju radovi iz pravnih ekonomskih i društvenih disci-plina. Pod terminom radovi podrazumevaju se: članci, prikazi, analize propisa, studentski radovi i drugi prilozi. Radovi se po pravilu dostavljaju u elektron-skom obliku na sledeću e-mail adresu: [email protected].

Svi radovi podležu recenziji. Svaki naučni rad ocenjuju bar dva recezenta po izboru redakcije. Redakcija ima pravo da prilagodi rad pravilma uređivanja časopisa.

Opšte informacije za pisanje rada:Radove pisati na srpskom ili engleskom jeziku. Koristiti vrednost 25 mm

za sve margine.Rad treba da bude napisan u tekst procesoru Microsoft Word, fontom

Times New Roman, veličine 12 pt, latinicom, prored 1,5. Obim rada može biti najviše do 12 stranica formata A4, uključujući tekst, tabele, slike, grafikone, literaturu i ostale priloge.

Na naslovnoj strani članak treba da sadrži naslov rada na srpskom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku, veličine 14 pt, Bold. Zatim razmak, pa na-vesti ime i prezime autora, titulu, afilijaciju (mesto zaposlenja), e-mail adresu i kontakt telefon, veličine 12 pt. Zatim razmak, pa napisati apstrakt, dužine do 250 reči, na srpskom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku, veličine 12 pt. Ključne reči se navode nakon jednog reda razmaka ispod apstrakta, na srp-skom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku. Treba da ih bude maksimalno pet, veličine 12 pt, Italic. Zatim razmak, dva reda pa sledi tekst rada.

Radove pisati jezgrovito, razumljivim stilom i logičkim redom koji, po pravilu, uključuje: uvodni deo, razradu teme i zaključak. Veličina slova za osnovni tekst je 12 pt. Naslovi i podnaslovi u tekstu 12 pt, Bold.

Za pisanje referenci koristiti APA (Priručnik za publikovanje, Američko psihološko društvo) međunarodni standard za pisanje referenci s tim što smo zadržali citiranje u fusnotama. Napomene tj. fusnote mogu sadržati dopunska objašnjenja ili komentare koji su u vezi sa tekstom. Fusnote se pišu u fontu 10 pt.

Primeri kako da citirate određenu vrstu izvora koje koristite:1. Primer ukoliko citirate monografiju:a. Carić, S., (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad,

Privredna akademija, str. 48

62

2. Ukoliko monografija ima više od tri autora:a. Carić, S. et al., (2000). Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, Centar

za privredni consulting, str. 56

3. Primer ukoliko citirate članak iz časopisa:a. Ignjatović, A., (2009). Specifičnosti izvršenja krivičnih sankcija prema

maloletnicima. Pravo – teorija i praksa 26 (7-8), str. 78

4. Primer ukoliko citirate rad iz Zbornika radova:a. Radovanov, A., (2004). Značaj sudske prakse pri odmeravanju pravič-

ne novčane naknade nematerijalne štete u: Aleksandar K. Filipović, et al. (urednik) Naknada štete i ugovor o osiguranju – zbornik radova sa savetovanja, Zlatibor, Novi Sad Privredna akademija str. 150

5. Primeri ukoliko citirate izvor sa Interneta:a. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2009, Jul 10). Lista časopi-

sa za društvene nauke. Preuzeto sa: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com_content&task=view&id =930&Itemid

b. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. i Krinulović, O. (2008). Citatne baze podataka Web of Science, Scopus, Google Scholar, Kurs B 2/08 [Power Point prezentacija], (2009. Novembar 14) Preuzeto sa: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

c. Ceon. (Bibliometrijski pokazatelji učinka časopisa. (2009, Novem bar 14). Pre uze to sa: http://ceon.rs/index.php?option=com_content&task=-view&id= 84&Itemi d = 896

d. Pravo, u Wikipediji (2009, Avgust 22). Preuzeto sa: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

6. Primeri ukoliko citirate Zakona. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SRJ, br. 31/93;b. Ukoliko preciznije citirate: Zakon o obligacionim odnosima, Službeni

list SRJ, br. 31/93, član 18. stav 2.

7. Ukoliko ponavljate citirane reference – primeri:a. Ukoliko u radu citirate samo jedan tekst određenog autora, kada prvi

put citirate pišete kompletnu referencu a svaki sledeći put dovoljno je: Carić, S. op. cit. str. 77

b. Ukoliko više puta citirate različite tekstove istog autora, kada prvi put citirate pišete kompletnu referencu a svaki sledeći put dovoljno je: Kokolj, M., Prekršajno pravo, str. 98 ili Kokolj, M., Krivično procesno pravo, str. 69

63

8. Citiranje teksta na istoj stranici kao i u prethodnoj fusnoti:a. Ukoliko citirate tekst iz istog izvora i sa iste stranice kao i u prethodnoj

fusnoti: Ibid.b. Ukoliko citirate tekst iz istog izvora ali sa različitih stranica kao i u

prethodnoj fusnoti: Ibid., 25Na kraju svakog naučnog čanka obavezno je napisati Literaturu odnosno,

spisak korišćenih, odnosno citiranih referenci po abecednom redu.

Literatura

1. Carić, S., (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad, Privredna akademija

2. Carić, S. et al. (2000). Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, Centar za privredni consulting

3. Ceon. Bibliometrijski pokazatelji ucinka casopisa. (2009, Novembar 14). Preuzeto sa: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task = view&-id = 84&Itemid=896

4. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. i Krinulović, O., (2008). Citatne baze podataka Web of Science, Scopus, Google Scholar, Kurs B 2/08 [Pouer Point prezentacija], (2009. Novembar 14) Preuzeto sa: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

5. Ignjatović, A., (2009). Specifičnosti izvršenja krivičnih sankcija prema maloletnicima. Pravo – teorija ipraksa 26 (7-8), str. 76-92

6. Pravo, u Wikipediji (2009, Avgust 22). Preuzeto sa: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

7. Radovanov, A., (2004). Značaj sudske prakse pri odmeravanju pravične novčane naknade nematerijalne štete u: Aleksandar K. Filipović, et al. (urednik), Naknada štete i ugovor o osiguranju – zbornik radova sa save-tovanja, Zlatibor, Novi Sad Privredna akademija str. 139-154

8. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2009, Jul 10). Lista časopi-sa za društvene nauke. Preuzeto sa: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task=view&id=930& Itemid

9. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SRJ, br. 31/93

64

THE INSTRUCTION TO THE AUTHORSFOR WRITING AND PREPARING MANUSCRIPTS

The editorial board of the „Law – theory and praxis” magazine asks its associates to write their texts to be published according to the following instruction:

In the magazine there are being published the pieces of work referring to legal, economic and social disciplines. Under the term pieces of work we mean the following: articles, reviews, the analyses of regulations, students` papers and other additional texts. The pieces of work are as a rule being sent in an electronic form to the following e-mail address: [email protected].

All pieces of work must submit the criticism. Each scientific paper is judged by at least two critics according to the choice of the editorial board. The editorial board has the right to adjust the paper work to the editorial rules of the magazine.

General information about writing the paper work:Pieces of work should be written in Serbian or English. One should use

the value of 25mm for all margins.The piece of work should be written in the Microsoft Word text proce-

ssor, Times New Roman font of the value of 12 pt, in Latin letters, with a spa-cing of 1,5. The range of the paper work can be of 12 pages at most in an A4 format including a text, tables, pictures, graphs, literature and other additional material.

The title-page of an article should contain the title of the paper work in Serbian, and below it there should be the same thing in English of the value of 14 pt, Bold. Then comes a spacing, the author`s name and surname after it, his/her title, affiliation (the working place), the e-mail address and contact phone of the value of 12 pt. After that there is a spacing, and then there should be written an abstract of the length to 250 words in Serbian, and in English below it, of the value of 12 pt. Key words are stated after one line of a spacing below the abstract written in Serbian, and in English below it. There should maximally be five of them, of the value of 12 pt, Italic. Then comes a two-line spacing and the text of the work.

Pieces of work should be written concisely and intelligibly in a logical order which, according to the rule, includes the following: an introduction, the working out of the topic and a conclusion. The letters of the basic text should be of the value of 12 pt. Titles and subtitles in the text should be of the value of 12 pt, Bold.

65

One should use the APA (The hand book for publishing, the American psychological association) for writing references as an international standard for writing references including the fact that we have kept citing in footnotes. Remarks, namely footnotes, may contain additional explanations or comments referring to the text. Footnotes are written in a font of 10 pt.

There are some examples how to cite a certain source you have used:1. There is an example of citing a monograph:a. Carić, S., (2007). Banking business and papers, Novi Sad, The Business

Academy, p. 48

2. If a monograph has more than three authors:a. Carić, S. et al., (2000). International Business Law, Novi Sad, The

Centre for Business Consulting, p. 56

3. There is an example of citing a magazine article:a. Ignjatović, A., (2009). Specific qualities of realization of criminal sanc-

tions referring to minors. The Law – theory and praxis 26 (7–8), p. 78.

4. There is an example of citing some paper work from the Anthology of paper works:

a. Radovanov, A., (2004). The importance of the court praxis while de-fining the right financial compensation of non-material damage in: Aleksandar K. Filipović, et al. (an editor) Damage compensation and the insurance contract – the anthology of paper works from the sympo-sium, Zlatibor, Novi Sad, The Business Academy, p. 150

5. There are some examples of citing a certain source from the Internet:

a. The Ministry of Science and Technological Development (2009, 10th July). The list of social sciences magazines. Taken from: http://www.na-uka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task= view&id=930& Itemid

b. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. and Krinulović O. (2008). Citing bases of information of Web of Science, Scopus, Google Scholar, Course B 2/08 (The Power Point presentation), (2009, 14th November). Taken from: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

c. Ceon. (Bibliometrical indicators of effects made by magazines. 2009, 14th November). Taken from: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task=view&id=84&Itemid=896

d. Law, in Wikipedia (2009, 22nd August). Taken from: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

66

6. There are some examples if you like to cite some Act:a. The Act of Contract, The Official Gazette of Federal Republic of

Yugoslavia, no. 31/93;b. If you like to be more precise in citing: The Act of Contract, The

Official Gazette of Federal Republic of Yugoslavia, no. 31/93, article 18, section 2.

7. There are some examples of repeating already cited references:a. If you cite only one text of a certain author in your paper work, you

should write a completed reference when citing for the first time. Every other time it is enough to write: Carić S. op. cit. p. 77

b. If you cite different texts of the same author several times, you should write a completed reference when citing for the first time. Every other time it is enough to write: Kokolj, M., Law of Delict, p. 98 or Kokolj, M., Criminal-Procedural Law, p. 69

8. Citing of the text on the same page being already mentioned in the previous footnote:

a. If you cite a text from the same source and the same page being already mentioned in the previous footnote, you should write: Ibid.

b. If you cite a text from the same source, but from different pages alre-ady mentioned in the previous footnote, you should write: Ibid., 25

At the end of each scientific article it is necessary to write Literature, namely, a list of the used or cited references according to an alphabetical order.

Literature

1. Carić, S., (2007). Banking business and papers, Novi Sad, The Business Academy

2. Carić, S. et al., (2000). International Business Law, Novi Sad, The Centre for Business Consulting

3. Ceon. Bibliometrical indicators of effects made by magazines. (2009, 14th November). Taken from: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task=view&id=84&Itemid=896

4. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. and Krinulović, O., (2008). Citing ba-ses of information of Web of Science, Scopus, Google Scholar, Course B 2/08 (The Power Point presentation), (2009, 14th November). Taken from: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

67

5. Ignjatović, A., (2009). Specific qualities of realization of criminal sancti-ons referring to minors. The Law – theory and praxis 26 (7–8), ps. 76–92

6. Law, in Wikipedia (2009, 22nd August). Taken from: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

7. Radovanov, A., (2004). The importance of the court praxis while defining the right financial compensation of non-material damage in: Aleksandar K. Filipović, et al. (an editor) Damage compensation and the insurance contract – the anthology of paper works from the symposium, Zlatibor, Novi Sad, The Business Academy, ps. 139–154

8. The Ministry of Science and Technological Development (2009, 10th July). The list of social sciences magazines. Taken from: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task=view&id=930&Itemid

9. The Act of Contract, The Official Gazette of Federal Republic of Yugoslavia, no. 31/93

Documents

PRAVO filePRAVO – teorija i praksa Godina XXXIV Novi Sad, oktobar - decembar 2017. Broj 10–12 SADRŽAJ POGLEDI I MIŠLJENJA Sanja Maksimović, Danijela Despotović