Seminarski rad: Abelar (Namera i greh)

Abelar u svojoj etici opisuje suštinu greha, na koje načine grešimo i kako možemo da se oslobodimo od greha, tj. na koji način se izmirujemo sa bogom i postajemo dostojni blaženstvu.

Abelar vezuje greh isključivo za našu nameru ili volju da učinimo nešto zlo, ili da ne učinimo ono što je dobro. Greh se sastoji iz 3 dela: Mana ili sklonost ka grehu, koja nije greh. Pristanak, tj sam greh i Zelja za opacinom, ili izvrsenje opacine.

Mana ili sklonost ne može sama po sebi da bude greh. Manu možemo nazvati i “zlom voljom”. Možda grešimo zlom voljom, kao što dobro činimo dobrom voljom. Opet nema nebitka u zloj volji. Budći da grešimo i bez ikakve volje, zla volja se ne treba nazivati nikakvim grehom, već slabost. (mrzovolja?) Kada rob ubije gospodara ako ovaj preti da ubije njega, on ga nije ubio svojom voljom, iako je negde morao da presudi i da ga ubije voljno, on je bio prisiljen u samoodbrani da ga ubije, tako da se ne važi. Takva volja se ne može nazivati voljom, nego patnjom.

Zla volja nas navodi da činimo zlo, ali bez nje nebi ni bilo borbe. Zlo obuzdavamo vrlinom suzdržljivosti, ali ne zatiremo zlu volju da bi se protiv nje mogli boriti, tj. Da bi jačali dobro u sebi. Dakle, zla volja po sebi ili ono što nas navodi na zlo, naše želje za nečim što ne dolikuje nisu same po sebi zle.

Pristanak na sam greh je greh u pravom smislu. Nije greh poželeti ženu, nego pristati uz tu žudnju, i nije vredna osude želja, već pristanak na tu želju. Greh je prekršaj zakona ili propisa, ali ako se dopusti ono što je prethodno bilo zabranjeno, onda čovek ne može da se smatra grešnim. Bog ponekad menja svoje odluke i zakone, tako je u Judeizmu bilo zabranjeno jesti svinjetinu kao „nečisto“, dok je u Hrišćanstvu dozvoljeno. Hrišćanima je mnogo lakše da postanu dostojni, jer se od njih zahteva samo vera u boga, dok je u Jevrejstvu bilo nužno poštovanje božjeg zakona. Avgustin svodi zakon Hrišćanstva na ljubav “Ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe!” Zakon zapoveda samo ljubav i zabranjuje samo požudu. Ispunjenje zakona je ljubav.

Sam greh vrsi se na tri nacina: Nagovorom, nasladom i pristankom. Nagovorom je izvrsen prvobitni greh kada je djavo nagovorio zenu da ce dobiti besmrtnost, posle toga su automatski nastupile i naslada i pristanak, umesto kajanja i potiskivanja te zudnje. Naslada je greh u mislima, ako greh zamisljamo kao prijatan, pozeljan. Pristanak je kada se slozimo sa tom nasladom.

Postoje medjutim neke naslade koje nisu greh. Po Pavlu: „Drugo iskusenje neka vas ne obuzme osim covecjega.” Iskusenje je sklonost coveka da radi bilo sta sto ne dolikuje. Medjutim ljudska iskusenja su teznja za putovanjem ili zelja za slasnim jelom bez kojih covek ne bi bio covek. Takva iskušenja su dopuštena.

Što se tiče nagovora, pored ljudi i demoni mogu da nas nagovaraju na greh. Tako nalazimo da su egipćanski mađioničari koristeći nadprirodne sile demona ubeđivali faraona da se protivi Mojsiju. Demoni učine da se neko razboli, tj. najpre ga muče, pa ga posle puštaju da bi izgledalo kao da imaju svojstva lečenja.

Abelar smatra da izvršenje greha, kao i sklonost ka grehu, nije greh. Ljudi procenjuju ljude po delima, tj. po onome što se vidi da smo uradili, i ako učinimo nešto dobro onda dobijamo nagradu, u suprotnom sledi kazna. Međutim, ako sudimo isključivo na osnovu dela možemo da pogrešimo. Tako npr. Neko može da lažno svedoči protiv nas u sudnici, i što se tiče sudije on ima dokaz i sasvim opravdano po zakonu može da nas kazni. U tom smislu, greh ne može biti samo naše delo, već namera po kojoj se vrši delo. Isto tako, bog ne sudi po delima, već po onome što nam je u srcu.

U tom istom smislu, bog nas može iskušavati. Npr. Kada Avramu zapoveda da žrtvuje svoga sina, on ne želi da dopusti to delo, već želi da pokaže da li je Avram dovoljno pobožan da ga ispuni. Međutim, javlja se još veća dilema, ako je bog sveznajući zbog čega bi uopšte imao potrebu da preispituje čovekovu veru na taj način? Abelar daje prilično površno objašnjenje, da je bog naprosto hteo drugima da pokaže koliko je Avram veran njemu. Njegova namera da služi bogu je u tom smislu prekoračila sve granice ljudskog morala a ipak je u tom smislu „dobra“, jer je vršila neposrednu volju onog ko u sebi sadrži suštinu morala.

Po Abelaru, kao što ne treba suditi po delima u smislu kazne, tako ne treba suditi ni u smislu dobrote. Dela po sebi nisu dobra. Ona su dobra samo na osnovu namere koju izvršavamo u tom delu. Međutim, ako dobrota dela polazi od dobre namere, odakle nameru možemo nazvati dobrom? Abelar smatra da je namera dobra ako je u skladu sa božjom voljom.

Kao što je greh u pravom smislu prezir boga, tako je dobro – ljubav i poštovanje boga. Problem se javlja doduše kada kažemo da mi činimo njegovu volju. Tako kada su rimljani razapeli Isusa, oni su smatrali da čine volju boga, tj. oni su činili volju Cezara, koji je imao sličnu ulogu Faraona, bogo-čoveka. Iz toga bi sledilo da su i Hrišćani pogrešili što su se protivili Cezaru, a i Rimljani jer su se protivili Isusu. Rim je smatrao da je Isus neki ludak koji misli da je bog, i da je politički pobunjenik koji želi da ujedini jevreje protiv rimske vlasti. Kada se religija posmatra na taj politički način, hrišćanstvo postaje samo još jedna kapljica u širem moru religija. Otuda Abelar nema prava da tvrdi da je namera dobra samo zato što zna da je njegov bog pravi bog. Međutim, on to i ne tvrdi. On tvrdi da je naša namera dobra ako znamo da je ista sa namerom boga. Tako rimljani nisu znali čiju volju čine, što isus sam svedoči pri raspeću. Sa te tačke gledišta možemo tvrditi da volja rimljana nije bila „dobra“ a razlog tome je njihovo neznanje.

Čak i gledano politički, oni nisu isusa smatrali kao filozofa ili sveštenika, još manje kao sina božjeg, već kao pobunjenika protiv vlasti, koji čini veleizdaju imperije. On je za njih bio politička pretnja. Njihova greška je što ga nisu saslušali, što su iz straha reagovali da ne bi došlo do pobune, a delimično i zbog toga što nisu imali korist da se stanovništvo ujedini protiv vlasti.

To neznanje, iz koga su rimljani počinili greh protiv boga se duboko provlači kroz samo hrišćanstvo. Nužan uslov spasenja je verovanje u Isusa, tj. znanje da je Isus sin božji. U tom smislu dolazimo do apsurdnih, pa i užasnih stavova da deca koja nisu krštena idu u pakao, kao i da deca koja su krštena idu u raj bez ikakve zasluge, čisto na osnovu te veze sa hristom.

Što se tiče samih grehova, ne utiču svi grehovi na naše spasenje. Neki grehovi su lakši, a neki teži. Tako je npr. Uživanje u jelu i piću, hvalisavost isl. Lakše od preljube, ubistva ili lažnog svedočenja. Važno je da se uzdržavamo od svih grehova, jer je to takođe jedan nužan uslov spasenja, ali se uvodi i dopuštanje što se

tiče samih zakona. Neke stvari koje su jevrejima bile zabranjene su dopuštene u Hrišćanstvu. Pitamo se da li su onda jevreji imali više zasluga ako su morali više da se trude da bi bili spaseni? Ne, jer se mnoštvo manjih dobara ne sabira kao jedno veliko. Po Zakonu, jevreji su spašeni ako su poštovali propise. Po Hristu, čovek je spašen samo po ljubavi.

Ako smo već zgrešili, postoje tri načina da se oslobodimo od greha. Kajanjem, ispovedanjem i pokorom. U svakom od ta tri oblika mi se pokoravamo drugima, bilo neposredno kome smo zgrešili, svešteniku ili javnosti.

Kajanje je duboko osećanje krivice, i želja da se uspostavi pravičnost. Abelar ga opisuje kao bol duše. Kajanje može biti plodonosno i neplodonosno. Kada se čovek kaje pred samrti što je krao od drugih, takvo kajanje je neplodonosno. Kajanje mora biti iskreno, i mora da nadoknadi nanesenu štetu ukoliko postoji bilo kakva mogućnost da se nadoknadi. Međutim, kada bi neko pri samrti tvrdio da ne može vratiti bogatsvo, jer će mu deca i žena ostati nezbrinuti, tada zaslužuje prekor, jer ne samo da neće biti spašen, već će šteta još uvek biti nanešena oštećenima, a porodica koja nasleđuje to bogatstvo će protraćiti i zaboraviti na njega i njegove molitve.

Kajanje ne može biti plodonosno ako proističe iz straha od krivice. Kajanje je plodonosno ako potiče od sagledavanja dobrote boga, i javlja se kao bol, praznina u poređenju sa našom dobrotom. Kajanje u tom bolu je pročišćenje od greha. Ako se ne pokajemo dok smo živi, sledi nam čistilište. Kajanje je zatvoreni krug. Kada se pokajemo ne možemo se smatrati grešnima. Međutim, šta ako čovek koji se pokaje zgreši nakon toga? U tom smislu rekli bi smo da se nije ni pokajao. Samo bog zna kada smo čisti od greha, i to zna unapred, i pre nas samih.

Postavlja se pitanje, da li postoji neoprostiv greh? U suštini, ne. Ali jeres je veoma dobar kandidat. Kada neko tvrdi da je isus isterivao demone po volji Baalzebuba, taj je siguran da zna neku istinu, i ne planira da promeni svoju veru tj. mišljenje. Dakle, nije teško oprostiti takav greh, već je teško prevazići takvo mišljenje.

Još jedan problem se javlja, taj što Abelar tvrdi da ako nas savest ne muči, onda nećemo biti grešni ni pred bogom. Ali, tu se javlja jedna vrsta relativiteta. Kao što možemo da se naviknemo na određeni bol, i preko vremena razvijemo toleranciju pa ga i ne osećamo, tako isto i savest možemo „prigušiti“. Problem je taj što savest u tom smislu nije čista... i ako bi bilo šta bilo izvor blaženstva o kome je reč u hrišćanstvu, najverovatnije će u savesti biti taj izvor. Kajanje je čišćenje naše savesti, ostvarivanje dužnosti koja nam se nalaže preko nje. Savest je na neki način spisak svih dugovanja (grehova) i zasluga koje nosimo do kraja života, kao zacrtane kamene table u malom mozgu.

Prednost je što su te table u nama samima, pa ih samo mi možemo izbrisati kajanjem ili plačom. Problem je što su sveštenici „opunomoćeni“ da nas razreše ili vezuju za greh. Abelar smatra da sveštenici imaju tu ulogu posrednika, i da ukoliko su zaista bliski bogu oni će pravilno vršiti tu funkciju. Međutim, neki se usuđuju da razreše ili vežu pod uslovom da im se nadoknadi, tj. plati. Takvi nisu nikakve sluge božje i sigurno će se bog sa njima raskusuriti. Strašna je glupost verovati da sveštenik ima tu moć oslobađanja od greha. Bog je jedini koji poseduje taj autoritet. Sveštenik se u najbolju ruku može smatrati njegovim posrednikom, ili još konkretnije tumačem ali je sva moć u božjim rukama.