Број 2 Абердар јануар 2011.

................................................................................................................. уређују чланови Новинарске секције ОШ „Ђура Јакшић“ у Равнима

.................................................................................................................

СНЕГОЉУБ БЕЛИЋ

Снешко Белић је човеколика снежна фигура коју обично праве деца,

радујући се доласку зиме и падању снега. Лако се прави, али је на жалост,

кратког века. Прва писана сведочанства о постојању Снешка Белића

потичу још од 16. века (помиње се код Шекспира). О њему говоре дечје

песмице из 1770. у Лајпцигу. Почетком 20. века постаје редовна појава

пред новогодишње празнике, а у неким земљама се везује за прославу

Божића. Данас се најчешће прави у знак прославе зиме, првог снега, и пре

свега за забаву деце.

Снешко се састоји од две или три дусе поређане једна на другу које се

праве котрљањем по снегу док нарасту до жељене величине. Да би личио

на човека, комадићи угља се стављају за очи и уста, а шаргарепа за нос.

Ако нема руке, може да послужи и метла. За капу ће послужити стара

шерпа.

У Литванији га зову „човек без мозга“ ( senis besmegenis или sniego senis ),

у Финској Lumi Uko, а ми у равањском крају по нашки: Снегољуб.

На слици:

Снегољуб Белић – Снешко; рођен у

Дрежнику од оца Студена и мајке

Зиме; био је стражар у школском

дворишту, а по Новој години се

преселио у Финску заједно са Деда

Мразом, како би избегао топлије

време. (Додуше, метеоролози веле

да неће скоро топли дани)

ИЗЛОЖБА АНТИКВИТЕТА У ДРЕЖНИКУ

У организацији ученика 6. разреда основне школе у Дрежнику, одржана је

3. децембра 2010. изложба антикварних ствари. Жеља је била да се покрене

један културни догађај и докаже како се старим предметима могу стварати

иновације. Свако од нас је од куће донео по нешто: пеглу на жар, чаше,

бритву, старе фењере, ћасе и ћупове, мамузе, табакеру, новчиће, плетене

торбице, џепне сатове, чутуре, медаље, сатлике и још много чега.

антикварни предмети који су били изложени у Дрежнику 3. децембра 2010.

Током читавог преподнева, антиквитети су били изложени у учионици 6.

разреда, па су током одмора изложбу посетили разни ученици, наставници

и помоћни радници. Водитељ изложбе била је Ана Цвијовић која је давала

податке о пореклу, старости и намени давно заборављених предмета,

причајући успут и по коју анегдоту. На крају изложбе, она је је изразила

наду да ће се овакве манифестације чешће одржавати у школи.

Велику подршку организаторима

изложбе у набавци антиквитета

дали су наши родитељи, баке и

деке, јер су тако зближили стара

времена са данашњим. О овој нашој

активности и труду снимљен је и

документарни филм.

аутори изложбе

организатори изложбе антиквитета

ДРУГИ ФЕСТИВАЛ КРАТКОМЕТРАЖНОГ ФИЛМА У

РАВНИМА

У равањској школи је 22. децембра 2010. одржан фестивал аматерског

краткометражног филма у оквиру продукције Радренис филма. Гледаоци

су имали прилику да у поподневним часовима уживају у разноврсним

кинематографским остварењима одлазеће године. Овог пута фестивал је

био опремљен правим пројекционим платном и јачим озвучењем, било је

више посетилаца него лане, па је општи утисак да је организација одрадила

бољи посао у односу на прошли фестивал. У такмичарском делу приказано

је 15 филмова, а од тога три нема (неми филмови су овогодишња новина у

радренисовој продукцији)

Као у старом добром биоскопу: атмосфера са фестивала

Жири у чијем су саставу били професори Драгана Ивановић, Маријана

Тодоровић и Милан Антонијевић имао је много посла. Ван категорија

награда похваљени су глумци Томислав Николић и Јована Милојевић,

филмови Ромео и Јулија и Само фурај панк, а посебно је похваљен Новак

Петровић за свој ауторски првенац Убиство Карађорђа у коме је потписан

као редитељ, сценариста, главни глумац и сценограф.

Награде су следеће:

-награда најбољи костим екипи филма Ђура Јакшић у кафани

-награда за најбољу сценографију екипи филма Атила-бич Божји

-награда за мушку споредну улогу Миловану Петровићу

-награда за женску споредну улогу Ани Цвијовић

-награда за главну мушку улогу Немањи Томићу (за тумачење лика Ђуре

Јакшића)

-награда за главну женску улогу Јасмини Брајковић (за лик Агрипине)

-GRAND PRIX ЗЛАТНИ СКРИЖ за најбољи филм у целини припао је

немом филму Било једном у Мисурију.

ПРИЧИЦЕ И СЛИЧИЦЕ

*

* * Трава се освежи росом. Гране старог дрвета се растају са лишћем, које

пада на поточић и путује на далеки пут. Магла завила шумске сводове, ено

је и тамо, сакрила брег. Цветићи трепере наоколо, небо је сво наоружано.

Пчеле су давно донеле мед у кошнице. Птичица на извору пије воду. Стара

ограда мокра од кише, искривила се и само што не падне. У башти се све

сија од воде. Када дође вече, све постане мрачно и тада све мирује. Онда

пада тиха ноћ.

Драгана Раковић

5. разред

*

* * Срела сам много људи. Неки добри, а неки зли. Ниједан не остави тако

снажан утисак на мене. Када сам била на летовању срела сам аждају са

златним крилима. Очи су јој биле плаве као небо, средњег стаса, веселе

природе, женског рода. Седох на њена крила. Она узлете међу планине.

Сва сам била усхићена и срећна. Имала је дуг реп посут разним сјајевима.

Звала се Лара. Упознали смо се на мору, 5.јануара 2005. Ово је као у сну.

Упознала сам једну поштену особу. Са Ларом ћу бити нераздвојна.

Данијела Павловић

5.разред

*

* *

Сретен Вранић 5.разред

Моя школа

В деревне Равни находится моя школа»Джюра Якшич». Она старая, но

мне очень нравится. В школе есть десять кабинетов, в кабинетах зелёные

доски, столы, стулья, полки, шкафы...На полках книги, учебники, цветы...На

шкафах карты и альбомы.В школе работает восемнадцать учителей. Мою

классную учительницу зовут Таня Конатар. Она учительница физкультуры.

В школе есть рояль, гитары... Ученики нашей школе учат играть на этих

инструментах. Тихое месточко в школе это библиотека, там много старых и

новых книг. В школе есть и современный кабитнет это кабинет

информатики. Моё любимое место в школе спортивный зал, потому что я

очень люблю спорт.

ученица шестого класса

Саня Лазаревич

ЈЕСТАСТВЕНИЦА*

*Јестаственица је стари словенски назив за природне науке као што су

минералогија, ботаника и зоологија. У српским школама 19. века, тако се називао

данашњи наставни предмет- биологија. (Прим. уредника)

ХРАСТ (Quercus) – род листопадног и зимзеленог дрвећа и жбуња из

породице букава. Плод је жир. Стабло храста је веома разгранато и моћно.

Дрвеће има дубок коренов систем. У Србији расте више врста храстова:

цер, лужњак, медунац, горун, сладун, дуб итд. Цер и бјел преовлађују у

равањском крају. У Црној Гори има зимзелених храстова: црника и

оштрикар.

храст лужњак

Храст је свето дрво старих Словена. По њиховом веровању, бог Сварог је

од храста (дуба) створио првог човека који се звао Дубравко. У доба

турског ропства Срби су се зарад молитве окупљали испред освећених

храстова - записа. Храстове шуме (дубраве) су корисне за све нас због

производње кисеоника.

ЈАГОРЧЕВИНА (Primula officinallis) – у народу позната и као јаглика,

јагорчика, куњавац и галчина. Цвета у рано пролеће по пољанама и

пропланцима у брдским пределима. Цветови имају по пет спојених латица

жуто-златне боје са мирисом меда који су приклоњени и међусобно

распоређени да подсећају на један мали букет на врху стабла без лишћа.

ТРЊИНА (Prunus spinosa) – зрели плод округлог облика тамноплаве боје,

величине око 1 cm, прекривен беличастом петељком. Трњина дозрева у

августу и на гранама остаје све до пролећа. Плодови се беру потпуно зрели

и могу се сушити у пећници на температури око 40-45 степени. Трњине се

могу припремити на разне начине: у воћне сокове, пекмез, компот, вино и

ракију. Плод има изразито лековита својства.

ЈАЗАВАЦ (Meles meles) – животиња из

породице куна. Углавном живи у одајама

испод земље које сам копа, а које су повезане

ходницима. Тежак је око 25 кг, а дужина му

је од 90 до 110 cm. Јазавац је ноћна

животиња, па зато има слабији вид, бољи

слух, и одлично развијено чуло мириса.

Спада у сваштоједе. Током зиме спава

зимски сан који повремено прекида ради

узимања хране и воде. Живи у групи од по

неколико јединки и на својој територији има више јазбина у којима борави.

Веома је распрострањен у нашој земљи, па и у Равнима.

ДИВЉА СВИЊА (Sus scrofa) – је врста из рода свиња. Живе у чопорима,

око влажних шума. Маса им се углавном креће између 75 и 175кг, висина

од 90 до 100cm. Крзно им је смеђе боје, а младунчад до два месеца имају

карактеристичне уздужне пруге. Поседују веома оштре очњаке, па могу да

буду поприлично опасне. Дивље свиње брзо трче. Добри су пливачи и воле

да се каљуже у локвама. За одмор користе брлог. Спадају у сваштоједе, и

није реткост да се хране цркотинама, па чак и крепалим младунцима. У

нашој земљи су веома бројни, па се лови.

Немања Томић

Душко Тодорић

ХАЈДУЧКИ ГРОБОВИ

Још у детињству слушала сам приче о постојању некаквих хајдучких

гробова у селу Никојевићи. Хтела сам да сазнам нешто више о њима, па

сам се распитивала код старијих људи да ли знају ко су били ти хајдуци и

када су ту покопани. Од Милојка Бучевца из Криве Реке сазнала сам неке

детаље:

То су били хајдуци који су пљачкали и убијали недужан народ. Жандари су

се трудили да их ухапсе. Жандармеријска станица налазила се у Збојштици

(та зграда и данас постоји) и у њој је било 9 жандара и командир. После

дуге потраге, хајдуци су ухваћени и осуђени на смрт стрељањем. На суду

су упитани да ли им је жао што су чинили та злодела која им се стављају

на терет. Они су изјавили да се нимало не кају и тако изгубили могућност

да буду помиловани. Када су вођени на стрељање, хајдуци су били везани

лисицама. Жандари су били у белим оделима, стајали су иза леђа

осуђеника и пуцали. Хајдуци су ту и сахрањени, али власти нису дозволиле

родбини да им означе гробове. Тек када је прошло доста времена, гробови

су симболично обележени.

Милојко Бучевац ми је рекао да је све ово слушао од његовог деде, који је

живео 101 годину и који је присуствовао стрељању. После свега што сам

чула о хајдучким гробовима, решила сам да одем тамо и видим како

изгледају. Нашла сам означена 4 гроба. Напокон, у књизи Димитрија

Топаловића Хроника Равни, сазнала сам њихова имена. То су били Младен

и Митар Илић, Младен Лучић и Алексије Поњавић. Они су припадали

деветочланој хајдучкој дружини, а остатак је убијен у бекству. Њима је

суђено у Окружном суду у Ужицу 1898. године. Главни организатор у

хватању и ликвидацији хајдука био је Ранко Дамљановић, председник

равањске општине, чији је отац Митар 1895. и сам страдао у хајдучкој

заседи у Глишићима.

Милица Аксентијевић

ОПСАДА ОСТРОШКОГ МАНАСТИРА

(догађај из прошлости нашег народа)

Једно од великих чудеса које је учинио Свети Василије Острошки било је

чудо из 1852. године када је силни Омер-паша Латас ударио на Црну Гору

да је похара и потчини под турску власт. Том приликом навалио је на

острошки манастир свом силом којом је располагао са намером да га

сруши и да спали мошти свеца. Рачунао је да ће тиме успети да уништи

Црногорцима православну веру и скрши народни отпор.

Међутим, то се није догодило. Четрдесет и шест црногорских ратника на

челу са војводом Мирком Петровићем затворили се у манастир и бранили

га. Турци су срушили двоје манастирских врата, али трећа, правим чудом,

никако нису могли. Омер паша-Латас, расрђен због тога, наредио је својим

војницима да топовима туку по манастиру. Једна кумбара (усијана граната)

која је пала у манастир, није се одмах распрсла. Тада је притрчао један

Црногорац и узео је голим рукама да би је брже-боље бацио назад међу

Турке који су опколили манастир. Кумбара је експлодирала и разнела већи

број нападача. Паша је ускоро обуставио напад као да је осетио да светац

својим чудима брани Црногорце. Архимандрит Никодим Раичевић је све

време борбе гласно појао Ангел вопијаше док се непријатељ није повукао.

Новак Петровић

________________________________________________________________

КО ЈЕ ЗАПРАВО БИО ОМЕР-ПАША ЛАТАС

Омер-паша Латас (1806-1871) је турски маршал

српског порекла, родом из Лике. Право име му

је било Михаило. Прославио се као војсковођа

одан Османском царству. Гушио је устанке у

Сирији, Албанији и Курдистану. 1848. окупирао

је Влашку и Молдавију. Сломио је отпор у

Босни и Херцеговини 1850-1851. и завео ред.

Водио је два похода на Црну Гору 1852. и 1861.

која се и данас спомињу и не заборављају међу

Црногорцима. У Кримском рату, учествовао је у

чувеној опсади Севастопоља где се нарочито

истакао. Неко време је био у немилости султана

због језиве окрутности приликом гушења

устанка у Месопотамији. Његова последња војна мисија била је 1867. када

је на Криту ратовао против грчких револуционара, а онда се повукао. Иво

Андрић је написао о њему историјско-психолошки роман.

ПЕСМАРИЦА На конкурсу Добровољног ватрогасног друштва из Ужица на тему „Заштита од

пожара“, ученици из Дрежника постигли су велики успех. Ђорђе Лијескић из

трећег разреда освојио је прво место на литерарном и друго место на ликовном

конкурсу у категорији млађих разреда. Невена Милутиновић и Тамара Лучић из

првог разреда освојиле су треће место са својим песмама. Честитамо њима и

њиховој учитељици Снежани Грбић.

ВАТРОГАСЦИ

Телефон звони,

93 неко зове.

Ватрогасци, пожурите!

Гори зграда близу школе!

Они брзи, увек спремни,

Заштитно одело, на глави шлем,

По команди на место пожара крећу

Одакле позив стиже

Да спасу нечију срећу.

Ватрогасна кола са гласном сиреном

Веома су брза.

Спремни су шмркови и црева,

Ту дилеме нема.

Ватрогасци су без страха,

Не мисле на живот,

Опасности заборављају

И људе спасавају.

Кад избије пожар у шуми, школи, стану,

По ноћи или по дану,

Они су ту.

То су прави хероји,

Пријатељи моји и твоји.

Желим да посла немају

Па да уче људе и децу

Како опрезан бити

И пожар се неће догодити. Ђорђе Лијескић, трећи разред,

победничка песма

АФЕРИМ ДЕЛИЈО! Ђорђе са освојеним захвалницама

______________________________________________________________________

АЛ` ЈЕ ТЕШКО ХАЈДУК БИТИ

Снег нам паде,

Зададе нам јаде.

На тешкој смо муци

Промрзли хајдуци.

Од мог бедног јатака

Немам ни по` батака.

Од власти се нећу крити,

Тамница ће топла бити.

анонимни песник из 6.разреда у Равнима

ИНТЕРВЈУ СА ДОБРИНКОМ МОЈСИЈОВИЋ

Добринка Мојсиловић има 73 године. Рођена је у селу Вране где и данас

живи са супругом Миодрагом. Као доктор, радила је 39 година у Дому

здравља у Ужицу. Интервју са њом обавила је Нина Ђоковић.

АБЕРДАР: Како вам је текло школовање?

ДОБРИНКА: Школовање ми је било лако, јер сам волела да учим. Да могу,

поново бих се вратила у школу.

АБЕРДАР: Како вам је било на факултету?

ДОБРИНКА: Дивно, студирање ми није тешко пало. Просечна оцена на

факултету ми је била 9,10.

АБЕРДАР: Да ли се сећате неког од ваших учитеља или наставника?

ДОБРИНКА: Да, сећам се Миленка Спиридоновића, Станимира

Петровића, Софије Новаков...

АБЕРДАР: Колико година сте радили као доктор?

ДОБРИНКА: Као доктор радила сам тачно 39 година.

АБЕРДАР: Да ли сте некад оперисали?

ДОБРИНКА: Да, оперисала сам више пута.

АБЕРДАР: Да се вратите у прошлост, да ли би мењали занимање?

ДОБРИНКА: Никада не бих мењала своје занимање, јер сматрам да је ово

веома хуман посао.

АБЕРДАР: Факултет медицине је, ипак, веома тежак.

ДОБРИНКА: Јесте веома тежак, али сам баш и то хтела. Најтеже

факултете.

АБЕРДАР: Колико сте се година укупно школовали?

ДОБРИНКА: Укупно сам ишла у школу 23 године, запослила се, а онда

ишла 4 године на постдипломске студије.

АБЕРДАР: Где сте провели радни век?

ДОБРИНКА: Свих 39 година сам радила у Дому здравља у Ужицу.

НАРОДНИ РЕЦЕПТИ СТАРИХ МАЈСТОРА

ЦИЦВАРА

За четри особе потребно је:

1 литар воде

кашичица соли

100 грама масти

100 грама кајмака старог

пројино брашно по потреби

Кад вода проври, смаћи посуду у крај шпорета, сипати лагано брашно, уз

непрекидно мешање док се не добије глатка маса и ретка као пудинг. Ово

јело се може зачинити са кајмаком и размућеним јајетом.

Обичај је да се уз цицвару умеси кукурузни хлеб нашаран цевима са којим

се тка. Тај хлеб се зове Василица јер је мешан на Мали Божић тј. Светог

Василија (14. јануара), односно српску нову годину.

Младен Видић

СРПСКИ НАРОДНИ МЕСЕЦОСЛОВ

(КАЛЕНДАР)

ЛАТИНСКИ НАЗИВИ: СРПСКИ НАЗИВИ:

Јануар....................................................................................................Коложег

Фебруар......................................................................................................Сечко

Март.....................................................................................................Дерикожа

Април.................................................................................................Лажитрава

Мај............................................................................................................Цветањ

Јун.........................................................................................................Трешњар

Јул.............................................................................................................Жетвар

Август......................................................................................................Гумник

Септембар...........................................................................................Гроздобер

Октобар................................................................................................Шумопад

Новембар..................................................................................................Студен

Децембар................................................................................................Коледар

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Лист Абердар излази четри пута у току школске године. Редакција листа: Василије

Ојданић, Јована Милојевић, Немања Томић, Милован Петровић, Тања Старчевић и

Сања Лазаревић. Главни и одговорни уредник: Милош Рацић

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------