1

Jadranka Ahlgren

Apstraktne kaligrafije Nenada Burgića (1952, Brus - 1990, Beograd)

Abstract calligraphy - Nenad Burgic ( 1952, Brus – 1990, Belgrade)

esej / essay

22 godine posle 22 years later

2

Samostalno izdanje, STUDIO JIJadranka Ahlgren, arch. BeogradJuli 2012, Beograd

jadrankaahlgren@yahoo.kom

kaligrafije : Nenad Burgićfotografije: Milan Jozić, Beograd

3

4

SVEALI PO REDU

DOLAZI

(Nenad Burgić, haiku)

5

Jadranka Ahlgren

Apstraktne kaligrafije Nenada Burgića (1952, Brus - 1990, Beograd)

Nenad Burgić, srpski umetnik i diplomata1, autor je jedinstvene knjige Kineska kaligrafija izdate u Beogradu 1988, u izdanju Naučne knjige. Ova knjiga, objavljena u malom tiražu, brzo se rasprodala i nažalost nije doživela reprint, tako da malo ljudi za nju uopšte zna! Tome su doprinele i ratne godine u Srbiji koje su znatno smanjile interes za Daleki istok, koji je inače 80-tih godina prošlog veka postojao u republikama ex-Yu, pa i Srbiji, a što se ogleda u 33 izašla broja časopisa Kulture istoka2, koji je izlazio kvartalno od 1984-92 u izdanju Dečjih Novina iz Gornjeg Milanovca3.

Ova knjiga predstavlja obimnu studiju o kineskoj kaligrafiji kroz istoriju, sa prikazom njenog razvoja koji prati 2.000 godina tradicije, od pisanja na kosti, kamenu, bronzanim posudama, do pisanja tušem i četkom na papiru, što već i samo po sebi predstavlja poduhvat. Poseban doprinos ovog autora predstavlja poslednje poglavlje knjige, sintetičko, u kome on pokušava da sistematizuje aribute lepog kineske kaligrafije, u dvadesetak kategorija koje su najčešće u jednoj kaligrafiju i isprepletene, te je broj vrsta lepog u njoj i mnogo veći, što nam govori o svoj suptilnosti ove discipline. Ovaj, veoma afirmativni stav prema lepom, pleni svojim entuzijazmom. Tako nas Nenad uči da je robusno, u Kini, podjednako lepo kao i nežno, ili, umiljato, ali i uredjeno i lepo složeno, kao atributi službeničkog pisma, a sve to u okviru jedne nama potpuno nepoznate kulture u kojoj je ovaj autor boravio samo 4 godine, i to za vreme svog službovanja u Japanu, mada je tom prilikom često putovao i u ostale dalekoistočne zemlje. Sve to govori I o velikoj erudiciji ovog autora.

Kaligrafija o kojoj on govori poseduje pluralizam lepog a time i potencijale moderne umetnosti i umetničkog individualizma. Autor ovo naglašava sa par biografija poznatih kaligrafa, koji su bili nestandardne i samosvojne ličnosti. Ipak, on naglašava da je pluralizam lepog u kineskoj tradiciji nešto drugo od pluralizom lepog na Zapadu, jer u Kini se oduvek od umetnika zahtevalo izuzetno majstorstvo i zanat, dok se na Zapadu više ceni sam genij.

Ovo je i knjiga za početnike, autor joj pristupa tako što podrazumeva da piše za ljude koji ne znaju mnogo o Kini.

Zaista veliki zadatak za jednu knjigu, ali ostvaren. Sve to nagoveštava da je ovaj autor mogao još mnogo toga da nam da, ali nažalost nije, pošto je rano, tragično preminuo, 1990, u svojoj 39 godini.…………………………………………………………

1 Po struci, ekonomista2 Više o ovom časopisu vidi u prikazu sadržaja svih njegovih brojeva : Dušan Pajin – Kulture Istoka, Časopis za sva vremena – preuzeto sa internet sajta Drustvo knjizevnika Vojvodine: http://www.dkv.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=864&Itemid=38 –15. Jul 20123 Sedušte Glavne redakcije bilo je u Beogradu

6

Pored kaligrafije Burgić se bavio i filozofijom i poezijom, a krajem 80-tih bio je član i neformalne grupe umetnika formirane oko alternativne škole Moj put, klasičnog filologa Darinke Zličić4 u Djurdjevu, selu kod Novog Sada, u kojoj su u to vreme radili i drugi multimedijalni, konceptualni i post-konceptualni umetnici umetnici iz Beograda i Novog Sada kao pisac Miroslav Mandić, slikar Zoran Belić Vajs (Zoran Belic Weiss) i kompozitor Miodrag Lazarov Pashu, a čiji se rad mož svrstati i u fenomenološka strujanja u umetnosti kod nas. Burgić je u periodu 88-90 saradjivao i sa galerijom AUT, iz Grožnjana, Hrvatska. Ovaj autor izdao je i više drugih knjiga i tekstova kao i dve zbirke pesama: Otvorena knjiga – Zatvorena knjiga, 1978, Kraljevo, samizdat i Oluja u planini, biblioteka Macuo Bašo, Jugoslovensko udruženje za Haiku poeziju, Odžaci,1990. Dobitnik je i prve nagrade na Jugoslovenskom konkursu za Haiku poeziju, 1989 godine u Odžacima.

U Japanu, gde je boravio od 1979 –1983, Burgić je zasnovao svoj umetnički studio sa nazivom Isto, po tradiciji starih japanskih umetničkih radionica, sa čijim pečatom je kasnije potpisivao kaligrafije. Ideogram za isto, inače se piše isto i u kineskom i u japanskom pismu. Rad u umetnosti započeo je izlažući ćiriličnu kaligrafiju na grupnim izložbama u Japanu, gde je bio veoma lepo primljen.

O kaligrafiji i likovnom

Kaligrafija je specifična umetnosti koja je u Evropi napuštena uvodjenjem štampe. Ona ima veze sa likovnošcu ali i sa onim “o čemu se piše” tj. sa sadržajem, zbog čega je oduvek bila disciplina umetnika-intelektualac, i kao takva pod uticajem aktuelnih mesnih religioznih i filozofskih diskursa.

Kineska kaligrafija je specifična pošto je njeno pismo delom slikovno, tj. sastoji se od piktograma - pojednostavljenih sličica pojimova koji se mogu nacrtati pošto postoje u prirodi, a delom ideogramsko, tj. sastoji se od ideograma - sličica sastavljenih od više znakova, piktograma i simbola ili fonetskih znakova za pojedine slogove i glasove, a koji predstavljaju složene, apstraktne pojmove koji se ne mogu precrtati iz prirode (istina, pravda, ljubav), sve skupa oko 50.000 znakova od kojih je samo nekoliko hiljada u svakodnevnoj upotrebi. Izmedju ostalog, u toku pisanja kaligraf sam vrši izbor karaktera5, znakova sa kojima će pisati, a s obzirom na njihovo mnoštvo, on time bira i poentu koju želi da naglasi, što daje mogućnost finih nijansiranja poruka i nosi u sebi poetski element!

U svojoj knjizi, Burgić kaze:“Kinezi razmišljaju sukcesivnom promenom sličica koje čine karaktere, povezujući ih. Oni stvaraju neprekidni niz u kom kombinacija slika dolazi do izražaja”. 4 Darinka Zličić je bila profesor klasične filologije na Univerzitetu u Novom Sadu i poznata je kao priredjivač dela srpske naučnice, filozofa, i književnice sa početka dvadesetog veka, Anice Savić Rebac5 karakter , jedan znak u pismu, sastavljen obično iz više delova, sličica - piktograma i simbola - ideograma

7

Ova kombinacija slika predstavlja svet vizuelnog, čime kineska kaligrafija još uvek nosi u sebi primordijalno jedinstvo slike i reči, što je na Zapadu napušteno usvajanjem Alfabeta6 u antičkoj Grčkoj, koji zabelešku odvaja od čarolije živog vidjenja Sveta i približava sistematizaciji svega u jednoj racionalnoj, obično karakterističnoj za pojedine civilizacije, ideo-shemi svega – jeziku!. Slikovno pismo, nasuprot ideo-shemama, u sebi nosi veću mogućnost asocijacija, intuitivnog razmišljanja i bliže je umetnosti. Ono lakše barata našim nataloženim slojevima memorije i celokupnim iskustvom, pa je zato umetnost kineske kaligrafije nešto gde se lako uočavaju unutrašnja psihološka stanja autora kao i stupanj njegove zrelosti.

I Zapad se danas približio jednom takvom načinu razmišljanja kroz apstraktnu umetnost 20-tog veka, gde se poenta ponovo stavlja na fenomenologiju u umetnosti. Tako moderna ponovo istražuje same korene vizuelnog, forme i boje, a konceptualna umetnost kasnije, 70-tih godina prošlog veka, vraća se na svedenost dela i minimalizam, ali kroz intelektualizaciju koncepta, dok moderan dizajn uveliko ponovo postaje znakovni, samo što piktogrami sad označavaju logo neke firme ili usmeravaju kretanje pešaka javnim prostorom.

U moderni, umetnik je oslobodjen obaveze da sledi opšteprihvaćene kanone i daje mu se pravo na slobodu ličnog, individualnog izraza, kao i slobodu da koristi razne medije istovremeno: boju i formu, zvuk i tekst, govor tela, kroz body-art, ili pejzaž, prirodu, kroz land-art, i slično. Pri tom se obično zaboravlja da je ovu slobodu čovek u svojoj umetnosti koristio odvajkada, tako su rituali raznih plemena takodje multimedijalni, u njima se istovremeno koriste i ples i kostim, i pesma i tekst.

Koncepti moderne umetnosti prodiru i u kaligrafiju u 20-tom veku, a prvi koji ih uvode su japanski kaligrafi koji posle Drugog svetskog rata uspostavljaju veze sa američkim umetnicima, a kasnije i evropskim, posebno kad na Zapad prodre i zen filozofija. Japanski kaligrafi tako počinju da eksperimentišu i sa označenjima drugih vrsta, sem znakovnog u pismu, zadržavajući se ipak pri tom u konekstu svog rada i kategorija: slovo, reč, zapis, papir.

U takve kaligrafe spada i Nenad Burgić! Njegove kaligrafije su ponekad do te mere slobodnih formi da ih samo uslovno možemo nazvati kaligrafijama, ali, on insistira upravo na tom nazivu. Ono što Istok tradicionalno definiše kao kaligrafiju mora biti uradjeno četkom i tušem, na papiru, po odredjenoj metodi, što ustvari reč kaligrafija i znači: ispisivanje kineskih slova četkicom i tušem, potez po potez, po metodama usavršavanim u okviru duge tradicije7. Ali, moderni kaligrafi proširili su značenje pojima: četka, papir, metoda i uveli nove načine pisanja. Zašto da ne! Istorija kaligrafije i ovako je neprekidni niz promena!

O radovima Nenada Burgića

6 Alfabet , azbuka, azbučno pismo u kome svako slovo predstavlja jedan glas iz jezika. Sastoji se obično od 20 do 40 slova, znakova.7 Definicija preuzeta iz Burgićeve knjige

8

Radovi koje Nenad radi su srednje veličine, na papiru, uradjeni tušem, ili se radi o velikim kaligrafijama na pamučnom platnu veličine 2 do 3 metara, gestuelno, koje je radio tokom svojih performansa u Grožnjanu. Na papiru radi sa standardizovanim dimenzijama papira, najčešće 100x70cm. Ponekad, radi na više komada papira, u vidu diptiha, triptiha, ili sastavljajući 4, 6, 8, 10, papira.

Kao četke, korisi razne vrste kaligrafskih, često veoma debelih četki, ali, piše i kamenjem, postavljajuci ga na papir ili prskajući ga finim kapljicama tuša. Ili sa kamenjem raznih veličina koje ubacuje u posude sa tušem, dok ovaj prskao okolo. Po papiru se piše i dugim, specijalno obrezanim brezovim metlama umočenim u tuš, od čega nastaju dugi - suptilni, ili kratki - robusni otisci, nad kojima se lako može meditirati pošto su puni raznih asocijacija, kao i slučajni otisci fleka od rasprsnutog tuša.

Tuš se rasprskava po papiru i specijalno napravljenim duvaljkama, čime se može dobiti neverovatna finoća zrna, a kad se kamenje ubacuje u posude sa tušem ili se ove obaraju da bi se tuš razlio po papiru, dobijaju se takodje suptilni radovi koji pogoduju kontemplaciji.

Ono što se generalno dobija kao rezultat ovog rada je ekspresivna, apstraktna, crno-bela grafika. Papir, kao medijum koji upija tuš, u njoj je takodje važan, zbog čega je njegov izbor uvek diktiran i željom autora da postigne odredjeei efekte. Pirinčani papir lakše upija tuš nego neki drugi, a upijanje zavisi i od debljine i teksture papira.………………………………………

Najinteresantnije radove ovog autora predstavlja serija velikih platana sa zabeleženim pokušajima da se bacanjem tuša u krug, na specijalno zategnuta platna postavljena na distanci, ocrta krug! Ovi radovi se direktno nadovezuje na srednjevekovnu tradiciju u kojoj su stari majstori upotrebljavali gest da izraze neku od poenti svojih kaligrafija sa tendencijom da se dobije rad jačeg ekspresivnog naboja usled taloženja aktivne energije - više tuša - na pojedinim mestima, obično tamo gde pisanje počinje, ali i postgenerisanim mrljama od tuša, pasivne energije, koji kaplje ili curi po papiru na pojedinim mestima, što često u nama budi čak i jače emocije od samog zapisa, slova! Gestu bacanja tuša prethodi obično odredjeni uvodni ritual sa zadatkom da se publika i autor umire, koji se sastoji od udaranja o zvono u sve redjim intervalima, ili slično, posle čega sledi duža pauza i koncentracija u tišini. U momentu bacanja tuša, autor je ispuštao krik, kao ispomoć pri emanaciji energije.Vreme odvijanja dogadjaja pažljivo je birano. Ovi radovi, radjeni su noću.……………………………………………..

Kratko, koliko smo bili svedoci rada na kaligrafijama ovog autora, bilo je i drugih načina izvodjenja rada. Jednu svoju kaligrafiju Nenad je uradio glavom, što je takodje već vidjeno u istoriji kineske kaligrafije, a jednu drugu, tako što je šetao celu noć kroz žitna polja Vojvodine, i tako ocrtao krug veličine više kilometara, o čemu je kasnije pričao a što je u stvari predstavljalo iscrtavanje tog rada. Ova eksplozija ideja, verovatno je delom bila podstaknuta prethodnim teorijskim studijama, prilikom rada na knjizi.

9

10

Magla u Beogradu i Srednji put

1989, na 1000 metara visine, na planini Kopaonik, sa autorkom ovog teksta i Ružicom Petrović, performerkom i muzičarkom iz Beograda, ovaj autor je izveo kaligrafiju Srednji put, tako što su se ova tri kaligrafa (performera) pela planinom oko 500 metara, polažući svaki za sobom po jednu pravu liniju izvučenu od belog kanapa, na kome su kontinualno vezivali čvorove, kako bi kanap otežao i bolje polegao na tlo i kasnije se teže pomerao ukoliko bude duvao jak vetar ili preko njega prelazile životinje. Istovremeno, ponavljanje i monotonija postupka vezivanja čvorova, trebala je da ojača pažnju perfomera i uvede ih u stanje dublje kontemplacije o samoj ideji rada ali i mestu gde ga izvode - planini!

Tom prilikom autor nije želeo da bude u sredini, mada je poenta rada bila upravo na ocrtavanju te srednje staze – Srednjeg puta8, sa svom simbolikom koju on nosi u budizmu.

Ovaj rad ima veze i sa pejzažem. On je od samog začetka svog koncepta deo pejzaža i pejzaž učestvuje u njemu, a rad zatim i ostaje u pejzažu, mada samo privremeno dok ga okolnosti, vetar, kiše i sneg ne dezintegrišu. Ideja o pejzažu ostaje i trajno povezana sa radom kasnije, kroz sećanja o radu.

Kopaonik, naročito na svojim vrhovima, nije gostoljubiv i u sukobu je sa samom idejom Srednjeg puta kao lakšeg puta, a lakšeg, pošto je to put mudrijeg izbora, put kompromisa i nenasilja.

Izgleda da je ovaj rad ovaj autor izveo baš ovde, na padinama iznad sela u kom je živeo njegov deda, selo Blaževo, a kog je on često posećivao, da bi dokazao samom sebi a i drugima, da će on ipak biti taj koji će dovesti Istok u Srbiju, bar u vidu ovog Srednjeg puta na vrhu Kopaonika, u centru Balkana, kad već nije uspeo drugačije, i tako spojiti rafiniranost filozofije budizma i sirovost dobro razradjene veštine opstanka na hedonističkom Balkanu. Svaka čast na pokušaju!

U izvodjenje rada umešala se medjutim i magla, to jest, neočekivano je naišao oblak, tako da su performeri jedno vreme morali da stanu i čekaju, dovikujući se uplašeni, posebno performerke, nenavikle na maglu. Magla je bila toliko gusta da se ništa na metar razdaljine nije videlo. Kasnije, u jednoj sličnoj magli, usred leta i sunčanog vremena u Beogradu, nestao je i Nenad, zauvek, pod ne razjašnjenim okolnostima.

Autorki ovog teksta nije poznatio da je neko u Beogradu ili šire, u to vreme, 1990 pa na dalje, nastavio sa idejama Srednjeg puta. A to je šteta! Možda je tek sada, dvadeset dve godine kasnije, sazrelo vreme da se te ideje nastave. Knjiga Nenada Burgića Kineska kaligrafija, mogla bi nam pomoći u tome. U tom smislu, bio bi poželjan njen reprint.

8 Više o Srednjem putu vidi na intenet sajtu www.yu-budizam.com/ srednjiput /drustvo.html , koji je postavilo Teravada (Theravada ) budističko društvo u Srbiji Srednji put – preuzeto sa interneta, jul 2012

11

12

Krug, kvadrat, trougao - Performans, gestualna umetnost i Tao

Pojedini radovi ovog autora su intelektualne prirode i čiste apstrakcije, kao rad sa motivom: krug, kvadrat, trougao, poznat po tome što su ga iskušavale generacije kaligrafa, a svaki se trudio ga obradi najbolje…

Na ovom motivu, Burgić je ispitivao mogućnost upotrebe kalupa, plitkih, uskih posuda koje su pratile ivice figura, dok im je sredina ostajala prazna, napunjenih tušem do vrha, tako da se on prelivao i ostavljao trag. Kasnije, kad je ih ispraznio, autor je posude i čelom otisnuo na papir i tako dobio udvostručen odraz ivica svojih figura. Napraviti formu formom koju si porethodno napravio – kreativno! Kreativnost kroz eksperiment! To je upravo i bila ideja sličnih takmičenja, naterati kaligrafe na eksperiment…

Radovi sa prolivanjem tuša po platnu i flekama tuša, su slični gestualnoj umetnosti koja se javila 50-tih u Americi, u okviru slikarskog pravca apstraktni ekspresionizam kad su umetnici kao Djekson Polok (Jackson Polloc) počeli da bacaju i prolivaju boje po platnu. Interesantno je da su ovi umetnici otkrili gest upravo preko zena, koji je neposredno pre toga postao poznat u Americi, najviše zahvaljujući prvim izložbama japanskih zen keramičara, održanim neposredno posle II svetskog rata, u želji za bržom integracijom američke kulture u poraženi Japan.

Gestualna umetnost koristi pokret tela, gest, u radu, koji traje odredjeno vreme i sa kojim se postiže odredjen rezultat, koji se zatim – ne koriguje! Umetničko delo može biti proizvod jednog gestualnog čina ili više njih. Na radu se ništa naknadno ne koriguje. Veliki deo nabačene boje pada na platno slučajno, ali ponavljajući odredjene gestove na istovetan ili neki drugi način, umetnici su mogli da prave svoje kompozicije. Neodredjenost kompozicija isticala je značaj boja, te se uskoro zatim pojavio i kolorizam, kao rezultat takvog načina rada. Neki put potuno slučajno, i mada u vidu fleka, nastajale su odlične slike! Sam gest slobode, koji se ogledao na njima, posle dugih godina vladavine akademizma, činio ih je lepim.

Niz umetnika sa pocetka 20-tog veka najavio je gest i kolorizam! Dadaisti ( dadaism), koji su praktikovali hepening, Dišan (Marcel Duchamp) sa redi mejdom (ready-maide), Maljević (Kazimir Malevitch) koji je 30-tih slikao pečatima, Kandinski (Wassily Kandinsky) kog je interesovao kolorizam i mnogi drugi, a 70-tih godina prošlog veka, konceptualna umetnost otvara potpuno nove mogućnosti.

Započinje se sa novom umetničkom praksom koja se sastoji od performansa9 u kom se kao umetnički medij koristi i ljudsko telo ili glas i govor. To mogu biti samo glasovi, koji se ponavljaju, odredjena slova, slogovi i tekst sa kojim se manipuliše, zvučno,ili smisleno, zatim pevanje, muziciranje slučajnim pokretima tela po muzičkim instrumentima i slično. Javlja se i posebna vrsta umetnosti, bodi-art, u kojoj umetnik kao medijum koristi svoje telo. Kod nas je performanse prva izvodila novosadska grupa Kod u kojoj je radio Miroslav Mandić, a zatim Marina Avramović sa grupom umetnika oko galerije SKC u Beogradu, koja je, uz Džona Kejdža (John Cage) bila uzor grupi Opus 4, grupi beogradskih mladjih kompozitora, a čiji je jedan od

9 Glagol perform (engleski) znači – izvoditi (nešto), tako da imenica performans u stvari znači – ono što se izvodi ili – dogadjaj koji se odvija pred nama.

13

članova bio Miodrag Lazorov Pashu (Leon Miodrag Lazarov Pashu). Posle prvih konceptualista u Beogradu se oformilo I više drugih grupa sa mladjim autorima. Jedan od njih je bio i Zoran Belić Vajs (Zoran Belic Weiss), koji je zajedno sa Miroslavom Mandićem i Miodragom Lazarovim Pashuom, bio Burgićev prijatelji. Svi ovi umetnici intenzivno su se tih godina družili i bavili performansom tako da je i kaligrafija tu našla svoje mesto.

Kaligrafija je i inače gestualna umetnost, u njoj popravki nema – svaki potez četke ostavlja neizbrisiv trag! Ono što mi, koji ne poznajemo dovoljno Istok, ne znamo, a oni koji ga poznaju znaju, je to da su gestualna umetnost i performans bili poznati u kineskoj kaligrafiji još pre par vekova. Više srednjovekovnih kaligrafa bilo je pod uticajem odredjenih filozofskih škola koje su zagovarale “konkretno”, kao što su to daoizam, budizam, zen, i izvodili su svoje kaligrafije slično današnjim perfomerima, a što je ostalo zabeleženo u tadašnjoj literaturi.

I kaligrafije Nenada Burgića imaju svoju filozofsku pozadinu u današnjoj modernoj zen filozofiji kao i staroj kineskoj filozofiji daoizma, posebno ranog, autora Lao-Ce-a (Lao Tze), autora Dao-De-Jing-a (Tao Te King), knjige iz 6 veka pre naše ere. O ranom daoizmu kod nas ima dosta literature te se da naslutiti na koji način on tretira fenomen “konkretnog” a što nije istovetno našem današnjem pristupu ovom fenomenu.

Pojam Dao (Tao), prvobitno je označavao zakonito kretanja nebeskih tela, pravilnost i red u Prirodi, ali se kasnije usvaja za simbol svih zemaljskih zbivanja i prevodi kao Put, naravno Viši Put, onaj koji bi svako od nas trebalo da može da uoči, upozna i sledi, i to uz nedelovanje, to jest, ne delovanja protiv principa Dao-a, tj. protiv Prirode. Daoizam a kasnije i zen-budizam zagovaraju u stvari jaču vezu čoveka i Prirode, čoveka i materije, poštovanje prirode-materije, stav koji je danas u eri ekoloških zagadjenja i te kako važan.

Daoizam je bio protiv učenosti radi učenosti, birokratije i konfučijanskog “aktivizma” koji je sličan današnjem materijalizmu. On preferira predanosti Prirodi i dubljoj spoznaji njenih istinskih zakonitosti a što se, smatrao je Lao-Ce, postiže kroz utišavanje, kontenplaciju i moral. Daoizam je gajio i poseban odnos prema prirodnim elementima i silama, pun pažnje i strahopoštovanja! U Kini je ovo učenje uvek imalo sledbenike, posebno medju kaligrafima sa obzirom da se oni bave “rečju”, intelektualnim, ali i tušem i četkom – materijalnim. ...............................................

Ono što u kalgrafskim radovima Nenada Burgića treba istaći je ovaj duh daoizma i zena. Ljubav prema Prirodi i prirodnom, slobodi! Bilo da posmatramo isprskane tragove, otiske kamenja, ili

14

apstraktni, četkom iscrtan krug, fascinira nas sloboda koncepta i sloboda njegovog izvršenja. Da li to možemo nazvati spontanošću u umetnosti, spontanošću u radu? Toliko smo se otudjili od tog pojma da više i ne znamo šta on u stvari predstavlja! To je ipak nešto čemu se trebamo vratiti, zagovara svojim radom ovaj autor.

Ovi radovi spadaju u modernu evropsku umetnost u okviru koje su mnogi na vrlo visokom nivou. Oni govore da se pred mistikom Prirode gube razlike u kulturama i civilizacijama i u tom smislu su oni kosmopolitski, globalni, i multikulturalni.

Oni govore i o neminovnosti procesa globalizacije u modernom društvu i mogućem bogatstvu koje iz toga sledi, bez bojazni da će mo pri tom izgubiti /nacionalni/ indentitet, dapače, jer upravo je Nenad Burgić bio taj koji je nastupao u Tokiju 80-tih u srpskoj narodnoj nošnji!...............................................................................................

studio “JI”, Jadranka Ahlgren, 2012 / prerada teksta iz 2004/