23. О језику администрације уопште

Административни (или, како се још назива, службено-пословни) функционални стил служи званичној комуникацији између државних органа и установа / појединаца, између установа и појединаца, између установа, између држава и сл. Реч је, дакле, о сферама права, власти, администрације, трговине, унутардржавних и међудржавних односа. Ово је званични, формални језик, који се испољава најчешће у писаном и монолошком облику. Ипак, постоје и његове усмене дијалошке варијанте – у пословним разговорима, на састаницама, саветовањима, преговорима и сл., као и усмене монолошке – као што су нпр. судски говори. У литератури се наводе различите поделе овог стила на подстилове. По једној подели, он има три подстила, од зависности од области у којима се употребљава. За област дипломатије карактеристичан је дипломатски подстил, за област законодавства – правни, а за област послова – административно-канцеларијски. Ови текстови су жанровски веома разнолики, а већина жанрова је писана по утврђеним правилима. Та правила су најстрожа за документе као што су дипломе, уверења, сведочанства и сл., који су строго прописани стандардом. Следе документи као што су обавештења, представке, признанице и сл., који имају строго одређену општу структуру, а делимично и конкретна језичка средства. За такве документе често постоје нарочито обрасци. Последњу групу сачињавају документи као што су извештаји, пословна писма, аутобиографије и сл., за чије састављање су утврђени општи принципи, али који нису тако строго одређени стандардом као прве две групе докумената.

Најважније опште особине административног језика јесу следеће:

а) прецизност и једнозначност; б) фактографија: битне су чињенице, које морају бити изнесене јасно и потпуно; в) реченице су дугачке; г) употребљавају се канцеларијски клишеи (речи и изрази), стереотипне фразе; д) нема емоционално и експресивно обојених речи, као ни стилских фигура; ђ) за кључне речи се не користе синоними, због чега се оне понављају; е) доминирају именице, нарочито апстрактне и глаголске; реченица се кондензује; номинализацијом се стварају ланци генитива; структура реченице је једноставна, али са великим именичким синтагмама; ж) глаголи су често у пасивним и обезличеним конструкцијама; з) особе се често називају по улози коју имају у друштву или некој званичној ситуацији: грађани, осумњичени, окривљени, починилац, службено лице и сл.

Овом списку особина можемо додати и категоризацију на нивоу вишем од основног: возило уместо аутомобил, камион, аутобус итд., под дејством алкохола уместо пијан, накресан и сл.

По својој утврђености и схематизованости овај језик се супротставља како разговорном језику, тако и језику књижевноуметничких дела. Уопштено говорећи, у њему није предвиђена никаква креативност нити ауторска индивидуалност.

24. Језик правних докумената

Говорећи о језику енглеских правних докумената, Дерек и Дејви (1969) полазе од тога да правна струка подразумева састављање писаних докумената којима се намећу обавезе и додељују права. А пошто понекад неко жели да избегне своје обавезе, а други пак да прошири своја права више него треба, онај ко саставља правни документ мора уложити највећи напор да тај документ каже баш оно што састављач жели и да не даје никакве могућности за погрешно тумачење. Отуда је правни језик развио неке нарочите особине, које се често чине чудноватим.

Други разлог што овај језик има чудне особине јесте што је он од свих употреба језика у најмање комуникативан – он служи комуникацији између стручњака за правну област. Правници не пишу документа наново, него се ослањају на постојеће, које је дуга судска пракса потврдила као успешне. Стога правни језик није спонтан. То је у суштини визуелни језик, предвиђен да се испитује на миру: њиме се не може лако говорити, и онај ко покуша да произведе усмену верзију мораће неколико пута да га пажљиво прође да би излучио граматичке односе.

Рани правни документи писани су као непрекинут рукопис, од једне маргине до друге. Сматра се да су разлози за то били да се уштеди пергамент, и да се онемогући било какво брисање или додавање текста. Реченице су биле дуге, чак се документ често састојао од једне реченице. Интерпункције или није било или је била недовољна и случајна. Пошто је уз то и сам језик био специјализован, такав текст је лаику био изузетно тежак. Таква пракса се наставила и кад су документи почели да се штампају. Чак се и данас понекад срећу документи у којима се параграфи не одвајају, а дугачке реченице без много интерпункције пре су правило него изузетак. Међутим, касније се тежило томе да се различитим графичким средствима назначи структура, садржај и логички напредак текста. Стога је усвојен визуелни распоред који треба да одрази логички след мисли: постоје блокови текста, који одговарају деловима садржаја. Понекад се чак и делови реченица могу стављати у посебне пасусе.

Оно што вероватно међу првим стварима пада у очи у вези с правним документима, јесте одсуство интерпункције. То највероватније има везе са природом и еволуцијом саме интерпункције: она се развила као пандан прозодији; а правни текстови су искључиво писани и нико их неће читати наглас.

Што се тиче реченица, понекад се читав текст састоји од једне једине реченице. Спајају се делови текста који би се другде раздвојили на више реченица. Као резултат, правне реченице су обично самодовољне јединице и не морају тесно бити везане ни за оно што следи ни за оно што је прошло.

Правни језик је специфичан по томе што је практично једина формална веза између дугачких и самодовољних реченица понављање лексема – а тога има доста. У готово свим другим варијететима сувишно понављање се избегава, а главно средство за то јесте анафора. Проблем с тим јесте у томе што често може изгледати као да анафорички употребљене заменице не упућују на онај део текста који је аутор имао на уму. Тиме се стварају двосмислености и забуне које се у правном документу не смеју допустити. Међутим, чини се да су заменице прогнане као врста. Чак и тамо где практично не постоји могућност забуне, лексема се свечано понавља. Тај језик је високо номиналан; постоје дуге и компликоване номиналне групе. Напоредни односи су веома чести и постоје на свим нивоима структуре. Лексика је често архаична и карактеристична само за правне текстове. Она проистиче из тежње да се поштује традиција.

Често се у напоредни однос стављају речи које су синоними или готово синоними. Техничке речи су важне у сваком варијетету, и носе огромну стилску информацију; у овом случају оне идентификују било који примерак језика као производ правне ситуације. Нарочито су карактеристичне речи које имају у правном језику сасвим утврђено значење, иако се можда употребљавају и у свакодневном језику. У неким случајевима правницима згодно дођу речи не строго одређеног значења. (Нпр. занимљиво је да у документу о изнајмљивању све прецизности се тичу обавеза оног који изнајмљује, а неодређености оног чији је посед у питању.) Правници знају да ће све што напишу, а и велики део онога што кажу, вероватно бити изложено пажљивом испитивању. Стога се они морају осигурати да документ говори тачно оно што они желе, да је прецизан или неодређен на правим местима и у правој пропорцији, и да не садржи ништа што ће непријатељски настојеном интерпретатору омогућити да нађе значење различито од оног које је аутор намеравао да изрази. Уопштено говорећи, велики број маркера овог варијетета потиче управо из правничке тежње да произведе нарочити значењски бренд. Одатле проистиче графичко уређење, које пажњу скреће на оне делове документа који су кључни за значење; граматичке одлике, као што је ланчани карактер неких конструкција; ограничена употреба заменица – ове две последње одлике проистичу из тежње да се избегне двосмисленост; у речнику постоји пажљиво срочена међуигра прецизне и растегљиве терминологије.