UDK:338.43 YU ISSN - 0350-5928

AGROEKONOMIKA AGRIECONOMICA

POLJOPRIVREDNI FAKULTET DEPARTMAN ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE I SOCIOLOGIJU SELA FACULTY OF AGRICULTURE DEPARTMENT OF AGRICULTURAL ECONOMICS AND RURAL SOCIOLOGY

NOVI SAD, 2010.

BROJ 45-46

VOLUME45-46

UDK: 338.43 YU ISSN:0350-5928

AGROEKONOMIKA

Broj 45-46 Novi Sad, 2010

AGROEKONOMIKA ČASOPIS DEPARTMANA ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE I

SOCIOLOGIJU SELA, POLJOPRIVREDNI FAKULTET, NOVI SAD

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: Dr RADOVAN PEJANOVIĆ, redovni profesor UREDNIŠTVO: Dr RADOVAN PEJANOVIĆ Dr NEBOJŠA NOVKOVIĆ Dr NEDELJKO TICA Dr BRANISLAV VLAHOVIĆ Dr VESNA RODIĆ REDAKCIJA: Dr Zoran Njegovan Dr Šandor Šomođi (Mađarska) Dr Katarina Čobanović Dr Herbert Ströbel (Nemačka) Dr Milenko Jovanović Dr Đorđi Đorđevski (Makedonija) Dr Svetlana Potkonjak Dr Franczisek Kapusta (Poljska) Dr Dušan Milić Dr Knjin J. Pope (Holandija) Dr Danica Bošnjak Dr Jorgos Zervas (Grčka) Dr Živojin Petrović Dr Drago Cvijanović (Beograd) Dr Vladislav Zekić Dr Milan Milanović (Beograd) Dr Katarina Marković Dr Nebojša Ralević (Beograd)

Dr Cosmin Salasan (Rumunija) SEKRETAR REDAKCIJE: Mirela Tomaš, saradnik u nastavi RAČUNARSKI SLOG: Manuela Lukač UDK: Slađana Beker, Upravnik biblioteke LEKTOR: Danka Jovanović ŠTAMPA: Štamparija „VERZAL“ , NOVI SAD Tiraž: 150

Redakcija i administracija Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8, tel. 458-138

AGROEKONOMIKA br. 45-46/2010.

S a d r ž a j

1. Pejanović R., Njegovan Z. :Preduzetništvo kao razvojni resurs (agro)privrede Republike Srbije........................................................................... 5 Entrepreneurship as a development resourse of Serbian (agro)economy............. 5

2. Vranješ, M.: Akcize u Evropskoj uniji i u Srbiji ................................................. 16 Regulation of excise duties in European union and Serbia .................................. 16

3. Tica N., Zekić V., Milić D., Simović R.: Specifičnosti procenjivanja vrednosti udela u poljoprivrednim preduzećima.................................................................. 26

Valuation of capital increase agricultural enterprises ........................................... 26

4. Bošnjak Danica,Gvozdanović-Varga, Jelica,Vasić, Mirjana, Miladinov, Jasmina: Organizaciono-ekonomska obeležja osnovnih inputa u proizvodnji graška i boranije................................................................................. 34 Organizational-economic charcteristics of the basic inputs in the production of peas and string beans ........................................................................................ 34 5. Bajčetić, M. : Uloga i značaj vodoprivredne strukture u procesu ekonomisanja sa suvišnim vodama-odvodnjavanju ..................................................................... 42 The role and importance of the water management profession in the economization process of excess water-drainage....................................... 42 6. Lukač-Bulatović, Mirjana: Stanje i tendecije u proizvodnji preradjenog voća u Republici Srbiji........................................................................................ 52

Condition and tendencies in the production of fruit products in Serbia................ 52

7. Marković, Katarina,Tomaš, Mirela: Zakonodavno-pravni okvir kao jedan od uslova za razvoj poljoprivrednog savetodavstva .................................................. 61

Legislation frame as one the conditions of agricultural extension developement ....................................................................................................... 61

8. Radović, Gordana: Hartije od vrednosti u funkciji finansiranja agrara ............. 69 The role of securities in finansing agriculture....................................................... 69

9. Gajdobranski, Aleksandra: Cene uljarica na domaćem i svetskom tržištu....... 78

The prices of the oleaceous plants at the internal and world market ................... 78

10. Đukić, Sanja, Pejanović, R. : Uloga i značaj stočarstva u ruralnom razvoju AP Vojvodine............................................................................................................. 85

Role and importance of livestock in rural development Vojvodina..................... 85 11. Miličić, Željka, Popović-Vranješ, Anka, Pejanović, R.,

Krajinović, M.,Cvetanović, D. : Tehnloško-ekonomski uslovi za organsku proizvodnju mleka................................................................................................ 95

Tehnological and economic conditions fr rganic milk production....................... 95

12. Nikolić-Đorić, Emilija, Čobanović, Katarina: Ocena diferenciranosti okruga Republike Srbije u procesu ruralnog razvoja .......................................................107

Evaluation of differentation districts of the republic serbia in the process of rural develompent............................................................................................107

  5

UDK :005.961 Originalni naučni rad Original scentific paper

PREDUZETNIŠTVO KAO RAZVOJNI RESURS (AGRO)PRIVREDE REPUBLIKE SRBIJE

PEJANOVIĆ, R. * NJEGOVAN Z1

“Uspešni preduzetnici ne čekaju da ih ’Muza poljubi’ i podari im

’čistu ideju’; oni kreću na posao.“ (Piter Draker)

Rezime

Autor razmatra preduzetništvo kao razvojni resurs (agro)privrede Republike Srbije. Preduzetništvo je posebno značajno za razvoj agrobiznisa, ruralnog razvoja i lokalnog ekonomskog razvoja. Uviđajući značaj preduzetništva za nacionalne ekonomije, najveći broj država ga je prihvatio kao vitalnu komponentu u procesu ekonomskog rasta i razvoja. Polazeći upravo od tog pozitivnog iskustva, autor predlaže preduzetništvo kao razvojni resurs (agro)privrede Republike Srbije, koja se, inače, nalazi u procesu tranzicije, kao i u fazi krize. Autor razmatra društveno-ekonomske faktore preduzetništva, ističući čvrstu vezu između preduzetništva, agrobiznisa i multifunkcionalnog razvoja ruralnih regiona. Autor objašnjava, takođe, vezu preduzetništva i malih i srednjih preduzeća. Ključne reči: preduzetništvo, promena, inovacija, agroprivreda, agrobiznis, razvojni resurs, mala i srednja preduzeća, Republika Srbija.

1. UVOD

Polazna hipoteza rada je da je preduzetništvo značajan faktor ekonomskog razvoja (i agrobiznisa), što potvrđuje pozitivno iskustvo razvijenih zemalja. Ono je vitalna komponenta za ubrzan ekonomski rast, time i ekonomski razvoj. Iscrpljenost većine faktora ekonomskog rasta i razvoja dovela je, naime, do nužnosti traženja novih rešenja,

                                                            * Dr Radovan Pejanović, red. prof., Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela,

Poljoprivredni fakultet, Univerzitet Novi Sad. 1 Prof.dr Njegovan Zoran, red.prof., Departman za ekonomiku pljoprivrede i socioljogiju sela,

Poljoprivredni fakultet, Univerzitrt Novi Sad

  6

najčešće fokusiranih na preduzetništvu i njegovoj ulozi u ekonomskom rastu i razvoju društva.

Nakon 70 – ih godina prošlog veka, uočljiv je trend rasta preduzetništva i početak njegovog razvoja – napuštanjem koncepta iskorišćavanja dotadašnje ekonomije kao glavne pokretačke snage u ekonomskom razvoju. Nastajanjem razdoblja sve veće neizvesnosti na globalnom planu, ulaskom velikog broja država u procese društvene i ekonomske tranzicije, smanjivanjem poslovnih aktivnosti i restrukturiranjem velikih kompanija, preduzetništvo se prepoznaje kao pokretač razvoja.

Poseban je njegov značaj vezan za savremene razvojne koncepte kakav je i koncept ruralnog razvoja. U ovom konceptu, koji je jednim delom teritorijalni, drugim razvojni, a trećim održivi koncept, u čijoj se žiži nalazi stanovništvo, zaposlenost, borba protiv siromaštva i zaštita životne sredine u uslovima povećanja produktivnosti i efikasnosti, posebno se početkom dvadeset prvog veka naglašava uloga razvoja baziranog na znanju i veštinama ljudi. Takav pristup daje konceptu preduzetništva sasvim novu dimenziju, s obzirom na fleksibilnost i sposobnost prilagođavanja, kao i šansu da se razvija i dinamizira na sasvim novim osnovama.

Šta je preduzetništvo i ko su preduzetnici? Etimološki posmatrano, preduzetništvo je sposobnost pokretanja određene akcije, preduzimanja aktivnosti, sa svrhom postizanja željenog cilja, pri tome uzimajući u obzir spremnost na borbu protiv prepreka, uključujući spremnost na neizvesnost ishoda i rizika (Pejanović, Njegovan, 2009)2.

Naziv preduzetništvo moguće je povezati s glagolom preduzeti (preduzimati), koji se najčešće koristi u značenjima: pristupiti postizanju određenog cilja, početi nešto raditi, pokretanje određenih akcija, delovanje, iz čega je, pak, moguće izvesti i niz imenica: preduzetništvo, preduzetnik, preduzeće i slično.

U širokom spektru mogućih značenja preduzetništva, ono se može posmatrati i kao: posebna ekonomska funkcija kombinovanja proizvodnih činilaca i uvećanja postojećih potencijala, kreativni proces i pretvaranje invencije u inovaciju, proces samozapošljavanja i započinjanja vlastitog biznisa, nastajanja i razvoja malih preduzeća, vizionarska aktivnost i unošenje kreativnih promena koje imaju ključnu ulogu u transformaciji i obnovi društva, specifično zanimanje, način materijalizovanja kreativnih proizvoda, preuzimanje poslovnog rizika, nalaženje i upotreba novih mogućnosti.

Iskustvo razvijenih zemalja pokazuje da je savremeno preduzetništvo nosilac jedne permanentne preduzetničke inovacije (entrepreneurial inovation) koja obnavlja, transformiše i podstiče razvoj ekonomije. Preduzetništvo generiše: pojavljivanje novih poslovnih poduhvata; otvaranje brojnih novih radnih mesta; obnavljanje „svežom krvi“ nacionalnih ekonomija, pružajući im vitalnost, inovativne proizvode i usluge i povećavajući im time šanse za opšti društveni, kulturni i socijalni napredak. Posebno je velika uloga preduzetništva u razvoju agrobiznisa.

Kakva je veza između preduzetništva i menadžmenta? I jedan i drugi su faktori (resursi) moderne ekonomije. Spadaju u kategoriju ljudskih resursa (ljudski kapital), koji

                                                            2 Preduzetništvo nije nov fenomen – ono je egzistiralo tokom istorije u svim epohama, samo uz različita „pravila igre“, koje je diktirala određena istorijska formacija.  

  7

zajedno sa prirodnim i proizvodnim resursima čine ekonomske resurse jednog društva (slika 1).

Izrazi „preduzetništvo“ i „menadžment“ često se upotrebljavaju kao sinonimi. Međutim, među njima postoje razlike, jer menadžemnt ne znači nužno uključivanje rizika, dok preduzetništvo uvek uključuje rizik.

Razlika između preduzetnika i menadžera je u tome što prvi u svom ponašanju ima ugrađeno liderstvo, potrebu i mogućnost da prvi proveri nove ideje (svoje ili tuđe) i da podstiče promene, jer u njima vidi priliku za nove prodore i uspehe. Preduzetnik stalno teži novom i nikada se ne miri postojećim. On je zagledan u budućnost i ide joj u susret3. Preduzetnici imaju viziju za koju žele da pridobiju ljude da sa njima učestvuju u stvaranju nečeg novog. Oni fanatično veruju u bolje, drugačije i zato su maksimalno usmereni na ljude kao najvažniji resurs. Uspešni preduzetnici pretvaraju „materijal“ u „resurs“ (P. Draker). S druge strane, menadžer je najviše ili čak u potpunosti okrenut "obavljanju stvari na pravi način". Njegov osnovni zadatak je da planira, organizuje, rešava i kontroliše aktivnosti organizacije u cilju očuvanja postojećeg stanja, a ne u cilju "kreativne destrukcije". Preduzetnici i menadžeri imaju zajedničkih karakteristika od kojih su posebno izražene: potreba za uspehom; želja za dostignućem; lucidnost i tome slično.

2. ULOGA PREDUZETNIŠTVA U PRIVREDNOM RAZVOJU

Osnovno polazište ovoga rada je da ekonomski (i agrarni) rast pojedinih nacionalnih ekonomija (i njenih regionalnih delova), koji su pod snažnim uticajem kulturnih, političkih i društvenih činilaca, predstavlja rezultat delovanja dvaju različitih, ali komplementarnih mehanizama, sa međusobno povezanim aktivnostima.

Prvo, mehanizma koji podstiče ekonomski rast – a koji generiše najznačajnija već utemeljena i etablirana (osnovanih, ustanovljenih) preduzeća – bez obzira na to da li se radi o velikim (primarna ekonomija) ili, pak, o mikro, malim ili srednjim preduzećima (sekundarna ekonomija).

Velika preduzeća se razvijaju ne samo na nacionalnoj već, veoma često, na globalnoj sceni, značajno doprinoseći prosperitetu i rastu svojih nacionalnih ekonomija. Povećanje rasta tih preduzeća i ekspanzija njihovih poslovanja povećaće tražnju za proizvodima i uslugama nacionalnih država, uključujući povećane tržišne izglede za brojna mikro, mala i srednja preduzeća. Uz opšte uslove poslovanja na svetskoj pozornici, uspeh ukupno razmatranih kategorija nacionalnih preduzeća određen je nacionalnim kontekstom u kome postoje, a to su: orijentacija na svetsko tržište; razvijenost fizičke infrastrukture i finansijskih tržišta; fleksibilnost tržišta rada; tehnološki razvoj i intenzitet usvajanja novih znanja; ulaganja u istraživanje i razvoj; razvoj institucija civilnog društva – pre svega onih pravnih; dostupnost znanja i upravljačkih veština; podsticajne mera vlada i slično.

Drugo, mehanizma koji takođe znatno doprinosi ekonomskom rastu – a koji generiše preduzetnički proces, koji naglašava i potencira ulogu preduzetništva u osnivanju i rastu

                                                            3 Kiosaki ističe sledeće karakterne crte uspešnog preduzetnika: vizionarski duh; hrabrost;

kreativnost; sposobnost da podnese kritike; sposobnost da sačeka na plodove svog rada.

  8

novih preduzeća i ostalih oblika organizovanja preduzetničkih aktivnosti. U okviru ovoga moguće je uočiti da (uz opšte nacionalne uslove), na preduzetnički proces i ekspanziju novih preduzeća deluju i posebni uslovi – uslovi preduzetničkog delovanja: dostupnost finansijskih resursa; vladina politika; programi podsticanja novih poslovnih poduhvata; obrazovanje i obučenost kadrova za preduzetništvo i u preduzetništvu; pristup uslugama podrške – posebno komercijalnoj i pravnoj infrastrukturi; tržišna otvorenost preduzeća prema preduzetništvu; pristup fizičkoj infrastrukturi; kulturne i društvene norme.

Posebno je, s tim u vezi, značajna uloga preduzetništva u razvoju agrobiznisa. Agrobiznis označva moderni sistem proizvodnje i distribucije hrane. Predstavlja sumu svih operacija koje su vezane za: proizvodnju i distribuciju vanpoljoprivrednih inputa; proizvodne operacije na farmi; skladištenje, preradu i distribuciju poljoprivednih sirovina i proizvoda proizvedenih od njih. Konkretno, agrobiznis čine: sitne porodične farme, velike korporacije, kreditne institucije i drugi snabdevači inputima; marketing i prerađivačke firme; transportna mreža; veletrgovina, restorani, trgovina na malo hranom; konsultantske kuće i druge uslužne institucije iz agrobiznisa. Reč je, dakle, o širokom lancu koji obuhvata: proizvođače, prerađivače, trgovce, zatim proizvođače poljoprivredne mehanizacije, proizvođače i distributere sredstava za zaštitu bilja, petrohemijski i transportni kompleks, univerzitetske i druge laboratorije, banke i mnoge druge institucije koje okružuju farmera. U tom ogromnom kompleksu uslovi za razvoj preduzetništva su izuzetni.

Uspešnost preduzetničkog procesa je, međutim, takođe podložna daljim kritičnim sadržajima: preduzetničkim prilikama (koje se odnose na postojanje tržišnih pogodnosti i percepciju tržišnih prilika); preduzetničkom kapacitetu (koji ljudima omogućava pokretanje novih poslova za zadovoljavanje tržišnih prilika – a koji se primarno odnosi na motivaciju za ulazak u svet preduzetništva i posedovanje znanja i veština preko potrebnih za realizaciju poslovnih prilika).

Ako preduzetničke prilike i pogodnosti dopuštaju, a preduzetnički kapacitet ekonomija omogućava, razvija se preduzetnička poslovna kreacija i aktivnost, nazvana: poslovno previranje (business churning). Ta aktivnost predstavljena je, na nacionalnom nivou, brojnim procesima rađanja, borbe za preživljavanje, rasta, do zrelosti, ali i umiranja preduzeća ili poslovnih poduhvata.

Uviđajući značaj preduzetništva za nacionalne ekonomije, najveći broj država je prihvatio preduzetništvo kao vitalnu komponentu u procesu ekonomskog rasta i razvoja. Svetska ekonomija procesom globalizacije postupno gubi svoje lokalne, regionalne i državne karakteristike, čemu značajno doprinose nove tehnologije, novi inovativni procesi i brojne integracije različitih lokalnih, regionalnih, međunarodnih institucija. U tom procesu, doprinos preduzetništva je neosporan, pa postajući jedan od ključnih činilaca napretka, preduzetnici razvijaju i implementiraju nove tehnologije, generišu nove proizvode i usluge, doprinose razvoju edukacijskih procesa i porastu opšteg blagostanja društava u kojima deluju.

Pod uticajem kontinuiranih inovacija tehnoloških osnova, na kojima počiva razvoj globalne ekonomije, trend prema malim preduzećima sve je više izražen u tercijarnim (transport, posebne usluge), kvartarnim (zdravstvo, obrazovanje, istraživanje i razvoj) sektorima savremenih društava, u kojima je zaposleno više od polovine zaposlenih. Time savremeno preduzetništvo sve više poprima obeležja generatora ekonomske i

  9

tehnološke transformacije, a preduzetnici i mala preduzeća postaju značajnim činiocima (posrednici i izvršitelji) brojnih promena.

Ekonomija u kojoj dominira preduzetnička klima, što je karakteristika dela današnjih, ne samo najrazvijenijih društava i njihovih privreda, naziva se preduzetničkom ekonomijom (entrepreneurial economy)4.

3. DRUŠTVENO – EKONOMSKI FAKTORI PREDUZETNIŠTVA

Uviđajući značenje preduzetništva za ekonomski rast i razvoj svojih ekonomija, najveći broj razvijenih država prihvatilo je preduzetništvo kao vitalnu komponentu svoga razvoja. U razvijenim zemljama preduzetništvo je, naime, nova razvojna filozofija. Reč je o društvu u kome deluje moćna sprega: inovacije – preduzetništvo – konkurentnost – profitabilnost. Glavni arhitekt preduzetničke ekonomije je vlada i njena makroekonomska politika. Sve institucije sistema su u funkciji stvaranja uslova, ambijenta za biznis i preduzetništvo. Preduzetništvo, kao oblik inovativnog ekonomskog ponašanja, u centar stavlja, ne prošlost, već budućnost, a umesto rutinskih, akcenat je na kreativnim aktivnostima. Preduzetništvo i inovacije su, naime, ključne determinante privrednog razvoja razvijenih zemalja.

Slika 1: Razvojni resursi (faktori) (agro)ekonomije

U svetu u kome ideje pokreću ekonomiju, inovacije i preduzetništvo se najčešće doživljavaju kao nerazdvojna celina, uz smanjenje značenja komparativnih prednosti materijalnih resursa (zemljište, sirovine,energija). Sve se više povećava uloga znanja pri                                                             4 Videti detaljnije: Pejanović, R., Njegovan, Z., Preduzetništvo i (agro)ekonomija, monografija,

Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2009, str. 14-24. 

 

  10

postizanju konkurentskih prednosti i generisanja ekonomskog rasta. U tom kontekstu bitnim se postavlja istraživanje uzroka koji dovode do pojave promene uloge preduzetništva u globalnoj ekonomiji (i agroekonomiji), dakle istraživanje povezanosti preduzetništva i ekonomskog rasta i razvoja.

U radu je naglašena povezanost ljudske kreativnosti i preduzetništva, koja je preko potrebna da se inputi kombinuju na profitabilan način. Uz tu vezu, u radu se upućuje i na značenje institucionalne okoline u podsticanju i ohrabrenju preduzetništva. Postajući jedan od ključnih učesnika napretka, preduzetnici generišu nove proizvode, implementiraju nove tehnologije, razvijaju i inoviraju nove usluge, doprinose ekonomskom rastu i razvoju, pa time i porastu opšteg blagostanja društava u kojima deluju.

Ciljevi i faktori razvoja preduzetništva, na globalnom (nacionalnom) i regionalnom nivou su:

Ekonomski faktori, počev od tržišnih potencijala do raspoloživog kapitala, restrukturiranja privrede i povećanja ekonomske efektivnosti, bržeg privrednog rasta i razvoja, povećanja izvoza agrarnih proizvoda, jačanja privrednog i ekonomskog sistema;

Društveni faktori, podrazumevaju ukupan razvoj ruralnih naselja, povećanje životnog standarda zaposlenih, povećavanje zaposlenosti, smanjenje nezaposlenosti;

Neekonomski faktori su mnogobrojni – počev od privredno-sistemskih rešenja i mera ekonomske politike, agrarne politike, politike ruralnog razvoja, politike zapošljavanja. Navedeni faktori opredeljuju uslove za razvoj preduzetništva. Država i preduzetnička infrastruktura su osnovna podrška preduzetništvu, preko fiskalne politike (poreske olakšice), kreditne politike (specijalizovane bankarske organizacije, fondovi). Zbog toga je Vlada Republike Srbije osnovala Republičku agenciju za razvoj malih i srednjih preduzeća, čiji je cilj povećanje učešća malih i srednjih preduzeća, povećanje konkurentnosti, povećanje izvoznih prihoda ovoga sektora, povećanje učešća ovoga sektora u strateškim savezima i aranžmanima zajedničkih ulaganja sa inostranim partnerima. Dobra ideja nije, na žalost, zaživela u onoj meri u kojoj je moguća i potrebna.

Osnovni elementi preduzetništva su inovacije, koje se odnose na: uvođenje nove organizacione strukture, uvođenje nove tehnologije, otkrivanje novih izvora energije, uvođenje novih proizvoda, uvođenje novih metoda rada. Koncept integralnog ruralnog razvoja, kao deo nove razvojne filozofije, podrazumeva čvrstu vezu preduzetništva, agrobiznisa i multifunkcionalnog razvoja ruralnih regiona. Održivost ruralnog razvoja podrazumeva očuvanje kvaliteta prirodnih resursa.

4. PREDUZETNIŠTVO I MALA I SREDNJA PREDUZEĆA

Kao celina, mala i srednja preduzeća predstavljaju značajan izvor inovacija u svakoj privredi. Pre svega, to je posledica činjenice da inovacije predstavljaju prirodni instrument preduzetništva, tako da mnoga mala i srednja preduzeća nastaju kao oblik komercijalizacije određenih inovacija, ali i posledica veće fleksibilnosti, dinamičnosti i osetljivosti na promene tražnje ovih preduzeća u odnosu na velika preduzeća.

  11

Doprinos preduzetničkih jedinica nacionalnoj privredi ogleda se i u diversifikovanju privredne strukture. Pored novih proizvoda i usluga kojim inovativna mala i srednja preduzeća obogaćuju ponudu jedne privrede, ova preduzeća stupaju u različite poslovne odnose sa velikim preduzećima ili međusobno. Tako mnoga mala i srednja preduzeća imaju značajnu ulogu u snabdevanju velikih preduzeća, a u privrednim strukturama pojedinih regiona u nekim zemljama dominiraju različite mreže malih i srednjih preduzeća (klasteri)5.

Značaj malih i srednjih preduzeća je i u tome što ova preduzeća predstavljaju prirodni način otpočinjanja preduzetničke aktivnosti, a uspešna mala i srednja preduzeća jezgro su iz koga se razvijaju velika preduzeća. Kako sasvim mali broj, od ukupnog broja novoosnovanih preduzeća uspeva da prebrodi sve krize u svom rastu i razvije se u velika preduzeća, ovako nastala velika preduzeća poseduju svojevrsnu vitalnost.

Osim navedenih, mala i srednja preduzeća imaju i šire društvene uloge koje se, u najkraćem, ispoljavaju u afirmaciji preduzetničkog duha, kulture, rada, stvaralaštva i svih drugih vrednosti kojima se napaja preduzetnička aktivnost.

Svesne iznetog značaja preduzetničkih jedinica za razvoj sopstvenih privreda, vlade mnogih zemalja tokom poslednje decenije usvojile su nacionalne strategije razvoja preduzetništva i preduzimaju brojne aktivnosti na realizaciji ovih strategija. Svakako jedan od najvažnijih dokumenata za razvoj preduzetničke kulture na evropskom kontinentu je Evropska povelja o malim preduzećima.6 Povelja, prihvaćena u junu 2000. godine od strane lidera zemalja EU, ističe značaj malih preduzeća i preduzetnika za rast, konkurentnost i povećanje zaposlenosti u EU. U Povelji je istaknuto šta zemlje članice EU i Evropska komisija treba da učine kako bi poboljšali okruženje za poslovanje malih preduzeća. U tom smislu, Povelja se zalaže za veću podršku i ohrabrivanje malih preduzeća u brojnim oblastima od presudnog značaja za ova preduzeća, kao što su:

• Obrazovanje za preduzetništvo; • Jeftinije i brže osnivanje novih preduzeća; • Bolja legislativa i regulacija, razvoj veština; • Poboljšanje online pristupa bazama podataka i državnoj administraciji; • Lakši pristup tržištu; • Porezi i finansiranje; • Jačanje tehničkih kapaciteta; • E-business, i • Razvoj snažnijeg i efektivnijeg predstavljanja interesa malih preduzeća pred

EU i na nacionalnom nivou. Prihvatajući Povelju, EU se obavezala na primenu principa „razmišljati prvo o

malima“ prilikom kreiranja mera ekonomske politike. Evropska povelja o malim preduzećima predstavlja temelj ekonomske politike Evropske komisije i sredstvo zemalja članica EU za povećanje konkurentnosti njihovih privreda.

                                                            5 Klaster (engl. cluster) je geografski omeđena koncentracija sličnih ili komplementarnih biznisa

sa aktivnim kanalima za poslovne transakcije, komunikacije i saradnju. 6 Evropsku povelju o malim preduzećima prihvatile su ne samo članice EU i zemlje kandidati, već

i druge zemlje kojima je cilj članstvo u EU. Tako je i Srbija i Crna Gora u junu 2003. godine prihvatila Evropsku povelju o malim preduzećima.

  12

Radi implementacije ciljeva određenih nacionalnih strategija razvoja preduzetništva i malih preduzeća u različitim zemljama, primereno stepenu njihove privredne razvojenosti, razvijenosti sektora malih i srednjih preduzeća, identifikovanim preprekama razvoju ovog sektora i drugim okolnostima, pripremljeni su brojni programi i osnovane različite institucije za pružanje podrške osnivanju novih i razvoju postojećih malih i srednjih preduzeća. Ne ulazeći u detalje, niti u razlike između pojedinih zemalja, najčešće, programi podrške se odnose na edukaciju potencijalnih i postojećih preduzetnika, finansijsku podršku (krediti, garancije i sl.), kao i posebni programi unapređenja pojedinih oblika poslovanja (nastup na inostranom tržištu, uvođenje sistema kvaliteta, itd.), a ovu podršku najčešće realizuju specijalizovane vladine agencije za podršku razvoju preduzetništva i mreža lokalnih agencija za razvoj preduzetništva, u saradnji sa garncijskim fondovima, specijalizovanim fondovima za finansiranje malih preduzeća, i sl.

Pored iznetog, u razvijenim zemljama za razvoj preduzetništva od velikog značaja je bila privatizacija nekih javnih službi, počev od zdravstvene zaštite i transporta, pa sve do telekomunikacija i energetike. Razvoju preduzetništva doprinelo je i funkcionisanje nekih stalnih državnih službi po tržišnom modelu poslovanja. Tako neke funkcije centralne vlade u mnogim zemljama obavljaju specijalizovane vladine agencije koje posluju po tržišnim principima (eksploatacija i održavanje putne mreže, naplata poreza i carina, i sl.), ili se neka javna ovlašćenja prenose na nevladine organizacije (komore, profesionalna ili interesna udruženja, i sl.). Osim toga, neke usluge, koje su ranije pružale javne ustanove, danas pružaju privatna preduzeća, kao štu su npr. briga o starima ili deci. Ovaj proces „outsourcing-a“ (eksternalizacije) predstavlja snažan impuls nastanku i razvoju brojnih malih preduzeća u oblasti pružanja usluga. I od drugih javnih ustanova, kao što su npr. bolnice, škole, fakulteti, sve više se očekuje da posluju po tržišnim principima, odnosno da ostvaruju deo prihoda na tržištu, tretirajući korisnike svojih usluga kao „kupce.“

Kao rezultat svih navedenih i drugih faktora, preduzetništvo je postalo široko rasprostranjeno po celom svetu, o čemu najubedljivije svedoči podatak da se danas preduzetništvom bavi oko pola milijarde ljudi u svetu. Problem, međutim, predstavlja globalna finansijska kriza, koja uzima „danak“ kako velikim kompanijama, tako i malim i srednjim preduzećima.

Srbija je, u kontekstu navedenih opredelenja, usvojila (2008.) Strategiju za konkurentna i inovativna mala i srednja preduzeća do 2013. godine, koja bi trebalo da doprinese stvaranju efikasnijeg okruženja za poslovanje tog sektora. Cilj Strategije je razvoj preduzetničke ekonomije, zasnovane na znanju i inovativnosti, koja stvara snažan, konkurentan i izvozno orijentisan sektor malih i srednjih preduzeća, što značajno treba da doprinese povećanju životnog standarda stanovništva Srbije. Strategija je usklađena sa dokumentom koji je usvojila Evropska komisija, što podrazumeva promociju preduzetništva i osnivanje novih preduzeća kroz „start up“ kredite, unapređenje preduzetničkog obrazovanja, obezbeđivanje više izvora finansiranja, podsticanje konkurentnosti, kao i stvaranje boljeg pravnog, institucionalnog i poslovnog okruženja u Srbiji. Ukoliko negativni efekti svetske finansijske krize budu manji, utoliko su veće šanse za realizaciju navedenog opredelenja, kao i za razvoj preduzetništva. Šta više, ublažavanje efekata navedene krize moguće je postići upravo podsticanjem i razvojem preduzetništva i preduzetničkog sektora.

  13

5. ZAKLJUČAK

Od osamdesetih godina prošlog veka živimo u svetu preduzetništva, koji na početku 21. veka postaje globalni fenomen i nova razvojna filozofija. Na rađanje i razvoj preduzetništva uticali su i utiču mnogi društveni i ekonomski faktori.

Brojni faktori preduzetništva mogu se podeliti u dve grupe. Prvu grupu čine ekonomski faktori, počev od tržišnih podsticaja, pa sve do raspoloživog kapitala. Drugu grupu čini širok skup neekonomskih faktora, počev od kulturnih vrednosti, koje afirmišu preduzetništvo, preko opštih pravnih i društvenih okvira privređivanja, pa sve do privredno – sistematskih rešenja i mera ekonomske politike, usmerenih na podršku osnivanju novih preduzeća.

Agrobiznis je oblast ogromnih potencijala i neiskorišćenih mogućnosti u Republici Srbiji. Srbija raspolaže idealnim prirodnim uslovima za proizvodnju kvalitetne hrane (kako konvencionalne tako i organske). Potrebne su dugoročne, sistemske mere podsticanja i razvoja ovog moćnog resursa (poljo)privrednog i ruralnog razvoja.

Potrebno je komparativne prednosti pretvoriti u konkurentske prednosti. Za to su potrebni mnogobrojni uslovi: stabilan politički sistem, stimulativan ekonomski sistem (tzv. poslovna klima) i efikasan pravni sistem (zakonitost ugovora). Ako se tome doda neophodno strateško opredeljenje i adekvatna ekonomska i agrarna politika, tada će se stvoriti uslovi da preduzetništvo i agrobiznis, kao moćni resursi, postanu zamajac razvoja Republike Srbije.

6. LITERATURA

1. ADIŽES, I.: Upravljanje promenama, Agora i Prometej, Novi Sad, 1994. 2. DRAKER, P.: Inovacije i preduzetništvo, Privredni pregled, Beograd, 1991. 3. DRAKER, P.: Menadžment za budućnost, Grmeč, Beograd, 1995. 4. DRAKER, P.: Moj pogled na menadžment, Asee, Adizes, Novi Sad, 2003. 5. EDVARD DE BONO: Nauka o umetnosti uspeha, Mladost, Beograd, 1990. 6. GALOGAŽA M.: Preduzetništvo, Novi Sad, 2005. 7. GEJTS, B.: Poslovanje brzinom misli, Prometej, Novi Sad, 2001. 8. GERBER, M.: Mit o preduzetništvu, Želnid, Beograd, 1996. 9. KIOSAKI, R.: Tok gotovog novca, Finesa, Beograd, 2001. 10. KOTER, DŽ.: Vođenje promene, Želnid, Beograd, 1998. 11. KREG HOL: Odgovoran preduzetnik, FITCO, Novi Sad, 2006. 12. LI AJAKOKA, V. NOVAK: Autobiografija, Globus, Zagreb, 1987. 13. NJEGOVAN, Z.: Otpočinjanje preduzetničkih poduhvata, skripta, Ekonomski

institut, Beograd, 1999. 14. Osnove malog preduzetničkog biznisa, pripremila i prevela Ljubica Teslić, Novi

Sad, 2004.

  14

15. PARAUŠIĆ, V., CVIJANOVIĆ, D.: Konkurentnost privrede Srbije merena indeksima konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma 2007-2008, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, Novi Sad, br. 123/2007, str. 155-173.

16. PAUNOVIĆ, B.: Preduzetništvo – od biznis ideje do realizacije, Fakultet za menadžment, Univerzitet Braća Karić, Beograd, 2003.

17. PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z., TICA, N.: Tranzicija, ruralni razvoj i agrarna politika, monografija, Ekonomski institut Beograd, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2007.

18. PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z.: Preduzetnička (agro)ekonomija, monografija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2009.

19. PEJANOVIĆ, R., TICA, N., DELIĆ, S.: Agrarno preduzetništvo, međunarodni naučni skup („Multifunkcionalna poljoprivreda i ruralni razvoj“), IEP, Beograd, 2005, str. 74-84.

20. PEJANOVIĆ, R., TICA, N.: Biznis plan u agrobiznisu, Savremeni farmer, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 9/2002, str. 36-37.

21. PEJANOVIĆ, R., TICA, N.: Razvoj malih i srednjih preduzeća u agroprivredi Vojvodine, Agroekonomika, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 29/2000, str. 118-135.

22. PEJANOVIĆ, R., TICA, N.: Tranzicija i agroprivreda, monografija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2005.

23. PEJANOVIĆ, R.: Agrarno preduzetništvo – moderan sistem privređivanja, Poljoprivrednikov poljoprivredni kalendar za 2007, Dnevnik – Poljoprivrednik, Novi Sad, 2007, str. 45-46.

24. PEJANOVIĆ, R.: Ekonomija I, Uvod u mikroekonomiju, udžbenik, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2007.

25. PEJANOVIĆ, R.: Ekonomija II, Uvod u makroekonomiju, udžbenik, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2007.

26. PEJANOVIĆ, R.: O preduzetništvu, Ekonomska misao, Beograd, br. 3-4/1966, str. 271-272.

27. PEJANOVIĆ, R.: Preduzetnički inkubatori u agrobiznisu, Savremeni farmer, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 11/2002, str. 16-17.

28. PEJANOVIĆ, R.: Velika i mala gazdinstva u poljoprivredi Republike Srbije, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, Novi Sad, br. 127/2007, str. 205-218.

29. PORTER, M.: Konkurentska prednost, Asee, Novi Sad, 2007. 30. ROBBINS, S., COUTLER, M.: Menadžement, Data status, Beograd, 2005. 31. SamuelSON, A. P., NORDHAUS, W. P.: Ekonomija, Mate, Zagreb, 2000. 32. STANKOVIĆ, F.: Preduzetnička ekonomija, Savremena administracija, Beograd,

1989. 33. Strategija razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva u Republici Srbiji

2003-2008, Vlada R. Srbije, Beograd, 2003. 34. Strategija za konkurentnost i inovativna mala i srednja preduzeća do 2013., Vlada

R. Srbije, Beograd, 2008. 35. VUKOTIĆ, V.: Psihofilozofija biznisa, CID, Podgorica, 2003.

  15

ENTREPRENEURSHIP AS A DEVELOPMENT RESOURCE OF SERBIAN (AGRO)ECONOMY

PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z.

Summary

The author considers entrepreneurship as a development resource of the Serbian

(agro)economy. Entrepreneurship is especially important for the development of agribusiness, rural development and local economic development. Realizing the importance of entrepreneurship to the national economy many countries have accepted it as a vital element in the process of economic growth and development. Starting from that positive experiences the author proposes entrepreneurship as a development resource of the Serbian (agro)economy, that is in the transition process, and in the critical phase.

The author discusses the socio-economic factors of entrepreneurship, emphasizing the strong link between entrepreneurship, agribusiness and multifunctional development of rural regions. The author explains, also, the connection of entrepreneurship and small and medium enterprises.

Key words: entrepreneurship, change, innovation, agricultural policy, agribusiness, development resource, small and medium enterprises, the Republic of Serbia.

16

UDK:336.221.262 Originalni naučni rad Original scientific paper

AKCIZE U EVROPSKOJ UNIJI I U SRBIJI

VRANJEŠ, M.1

Rezime Autor analizira oporezivanje akcizama u Evropskoj uniji i Srbiji, odnosno prikazuje rešenja koja se primenjuju u zemljama članicama Evropske unije i Srbije i ukazuje na razlike između evropskog i srpskog sistema akciza. Posebno se analiziraju direktive o opštim uslovima ubiranja akciza, akcize na duvanske prerađevine, akcize na alkohol i alkoholna pića, akcize na energente i električnu energiju. U zaključnom delu autor daje predloge mera, kako bi Srbija uskladila svoj sistem akciza sa evropskim sistemom akciza. Ključne reči: akcize, Srbija, Evropska unija, direktive.

1. UVOD

Propisi kojim se uređuje oporezivanje akcizama vezani su za početak uspostavljanja jedinstvenog unutrašnjeg tržišta EU čiji su temelji omogućavanje slobode kretanja ljudi, dobara, usluga i kapitala. Zajednički sistem oporezivanja akcizama u EU je ustanovljen krajem 1992. godine sa pravnom važnošću od 1. januara 1993. godine. 1992. godine doneti su prvi propisi kojima se uređuje oporezivanje akcizama u EU. Harmonizacija akciza započeta je kasnije (1993. godine) i obuhvatila je akcize na tri grupe proizvoda: 1) naftne derivate; 2) duvanske prerađevine; 3) alkoholna pića.

Pojedinačne zemlje članice EU mogu uvoditi akcize i na druge proizvode. Slično kao i kod poreza na dodatu vrednost, na nivou EU određeni su na jedinstveni

način elementi akciza: poreski obveznik; poreska osnovica; poreska oslobođenja; minimalne poreske stope.

Harmonizacija akciza u EU temelji se na većem broju direktiva. Sistem akciza u EU uređen je i Uredbama (Regulacije) i Odlukama.

1 Prof. dr Mile Vranješ, Pravni fakultet u Novom Sadu. Članak je nastao u okviru projekta

Pravnog fakulteta u Novom Sadu “Harmonizacija prava Republike Srbije i prava Evropske unije” (teorijskopravni, sociološkopravni, istorijskopravni, pozitivnopravni i ekonomski aspekti).

17

2. DIREKTIVA SAVETA 2008/118/EC OD 16. DECEMBRA 2008. GODINE O OPŠTIM USLOVIMA UBIRANJA AKCIZA

Direktivom Saveta 2008/118/EC od 16. decembra 2008. godine se ustanovljavaju opšti uslovi za akcize koje se razrezuju direktno ili indirektno u pogledu potrošnje sledećih roba: 1) energenti i električna energija, kako su definisani direktivom br. 2003/96/EC; 2) alkohol i alkoholna pića, kako su definisani direktivama br. 92/83/EEC i 92/84/EEC; 3) duvanski proizvodi, kako su definisani direktivama br. 95/59/EC, 92/79/EEC i 92/80/EEC.

Zemlje članice EU mogu razrezati i druge vrste indirektnih poreza na akciznu robu ako za to postoje posebni razlozi pod uslovom da su takvi porezi u saglasnosti sa poreskim pravilima EU koja se inače primenjuje na akcize i porez na dodatu vrednost u vezi sa utvrđivanjem poreske osnovice, obračuna poreza, načina plaćanja i kontrole poreza, ali se u ovom pogledu ne primenjuju druga pravila u pogledu izuzeća od obaveze plaćanja poreza.

Zemlje članice EU mogu razrezati porez na: 1) proizvode koji nisu u kategoriji akciznih roba; 2) pružanje usluga, uključujući i one usluge koje su u vezi sa akciznom robom, a koji se ne bi mogao okarakterisati kao porez na potrošnju. Ipak, razrezivanje ovakvog poreza u trgovini između zemalja članica EU može biti uslovljeno posebnim formalnostima kada takva roba prelazi granicu.

Zemlje članice EU mogu zadržati već postojeće ili uvoditi nove akcize na neke druge proizvode, ali pod određenim uslovima. Ti uslovi su: da promet tih proizvoda pri prelasku granice ne zahteva posebne carinske formalnosti, da je tim dobrima omogućeno slobodno kretanje (i neoprezivanje akcizama) u prekograničnom prometu između zemalja članica EU. Takvo slobodno kretanje uslovljeno je postojanjem carinskih skladišta i odgovarajućih carinskih/poreskih dokumenata koji moraju pratiti te proizvode u prekograničnom prometu.

Akcize se razrezuju na akciznoj robi u vreme: njihove proizvodnje, uključujući i njihovo ekstrahovanje, na teritoriji EU; njihovog uvoza na teritoriju EU.

Akcize se naplaćuju prilikom puštanja robe u potrošnju i u onoj državi gde se roba pušta u potrošnju. Dakle, po slovu navedene Direktive osnovno načelo jeste oporezivanje roba u zemlji potrošnje po stopama koje se primenjuju u toj zemlji, odnosno opšte je načelo da se proizvodi koji su proizvedeni u zemlji članici ili uvezeni iz druge zemlje članice, odnosno iz zemlje van EU, oporezuju u zemlji potrošnje po stopama koje se primenjuju u toj zemlji.

Uslovi naplate i visina akcize regulisane su propisima koji važe na dan kada akcizna obaveza postane naplativa u zemlji članici u kojoj se akcizna roba pušta u promet.

Po slovu navedene Direktive dopušten je povraćaj sredstava plaćenih na ime akcize za akciznu robu koja je puštena u promet, i to na zahtev zainteresovanog lica, a od strane nadležnih organa zemalja članice u kojoj je takva roba puštena u promet, pod uslovima koje ta država članica propisuje radi izbegavanja evazije i zloupotreba.

Navedena Direktiva propisuje izuzeća od obaveze plaćanja akcize kada se akcizna roba koristi u sledeće svrhe: 1) u kontekstu diplomatskih i konzularnih odnosa; 2) od strane međunarodnih organizacija koje takve priznaju državne vlasti države članice koja im je domaćin, odnosno od strane članica takvih organizacija, pod ograničenjima i uslovima koji se nalaze u osnivačkim ugovorima takvih međunarodnih organizacija ili u ugovorima o sedištu; 3) od strane oružanih snaga zemalja članica NATO koje već nisu

18

zemlje članice EU, a u kojima je akciza naplativa, za potrebe tih snaga i osoblja koje se nalazi u njihovoj pratnji, kao i za potrebe snabdevanja kantinama; 4) od strane oružanih snaga Ujedinjenog kraljevstva na Kipru u skladištu sa Ugovorom sa Kiprom iz 1960. godine, za potrebe tih snaga i osoblja koje se nalazi u njihovoj pratnji, kao i za potrebe snabdevanja kantinama; 5) radi potrošnje na osnovu međunarodnog sporazuma zaključenog sa trećom državom ili međunarodnom organizacijom pod uslovima da postoji odobrenje za takav sporazum u pogledu izuzeća poreza na dodatu vrednost.

Izuzeća od akcize propisana su pravilima zemalja članica EU. Zemlje članice EU ova izuzeća mogu garantovati u formi refundacije akcize.

Akcizna roba se može kretati na osnovu sporazuma o suspenziji akcizne obaveze unutar teritorije EU uključujući i slučajeve gde se takva roba kreće preko treće države ,odnosno trećih teritorija: 1) iz poreskog skladišta do: (a) drugog poreskog skladišta; (b) registrovanog konsignatara; (c) mesta gde akcizna roba napušta teritoriju EU u skladu sa čl. 25 (1); (d) konsignatara iz čl. 12 (1) kada je roba poslata iz druge države članice EU; 2) od mesta uvoza do bilo kog odredišta iz tačke 1) kada je robu poslao ovlašćeni konsignant. „Mesto uvoza” označava mesto gde se roba nalazi kada je puštena u slobodni promet u skladu sa čl. 79 Uredbe (EEC) No 2913/92.

Prema navedenoj Direktivi akciza za akciznu robu koju stekne pojedinac za svoje lične potrebe i koju on prenese iz jedne zemlje članice EU u drugu biće naplaćena u onoj zemlji članici EU u kojoj je takva roba stečena. Da bi se ustanovilo da li je navedena roba zaista za lične potrebe pojedinca, zemlje članice EU uzeće u obzir sledeće: 1) privredni status vlasnika akcizne robe kao i razloge sticanja takve robe; 2) mesto gde se akcizna roba nalazi ili, kada je to neophodno, način transporta robe; 3) sva dokumenta u vezi sa akciznom robom; 4) prirodu akcizne robe; 5) količinu akcizne robe.

Akcizna roba koja je već puštena u promet u jednoj zemlji članici EU, a u kojoj je kupilo lice koje nema status ovlašćenog skladištera ili registrovanog konsignatara u drugoj zemlji članici EU, kada to lice ne obavlja samostalnu privrednu delatnost i kada je roba poslata ili preneta u drugu zemlju članicu direktno ili indirektno od strane prodavca, biće podvrgnuta obavezi plaćanja akcize u zemlji članici odredišta. „Zemlja članica odredišta” označava onu zemlju članicu u kojoj je konačno odredište pošiljke, odnosno transporta. U navedenim slučajevima akcizna obaveza postaje naplativa u zemlji članici EU odredišta u momentu isporuke akcizne robe.

3. AKCIZE NA DUVANSKE PRERAĐEVINE Materija akciza na duvanske prerađevine u EU regulisana je sa nekoliko direktiva.

Jedna od tih direktiva je Sporazum o zajedničkom oporezivanju duvanskih prerađevina sa pravnom važnošću od 1993. godine. Ovim Sporazumom određuje se zajednička poreska struktura u zemljama članicama, minimalne stope i usklađivanje postupka držanja i kretanja oporezivih duvanskih proizvoda. Prema slovu Direktive Veća 95/59/EC određeni su prometi koji se odnose na duvanske prerađevine, a koji podležu oporezivanju akcizama, kao i osnovna načela i kriterijumi harmonizacije akciza na duvanske proizvode. Duvanski proizvodi koji se oporezuju akcizama su: 1) cigarete; 2) cigare i cigarilosi; 3) duvan za pušenje; 3) fino rezani duvan za uvijanje cigareta; 4) ostali duvan za pušenje.

19

Direktivom Veća 92/79/EEC i 99/81/EC određena je visina akcize na cigarete, dok je Direktivom Veća 92/80/EEC i 99/81/EC određena visina akcize na ostale duvanske proizvode.

Akciza na cigarete se obračunava posebnom (specifičnom) i proporcionalnom metodom. Suština posebne metode jeste da se akciza na cigarete obračunava po jedinici proizvoda, odnosno na 1000 komada (peru nit). Suština proporcionalne metode jeste da se akciza na cigarete obračunava ad valorem, s obzirom na maksimalnu maloprodajnu cenu. Zemljama članicama EU je ostavljeno da mogu da izaberu koju će metodu obračuna akciza primenjivati: da li proporcionalnu i specifičnu, odnosno posebnu metodu, ili kombinaciju proporcionalne i specifične metode.

Uzimajući u obzir oba navedena metoda obračuna, Direktivom je propisana minimalna stopa akciza na cigarete i to od 57% maloprodajne cene, koja uključuje i sve ostale poreze (porez na promet ili PDV) za najpopularnije kategorije cigareta, što je kasnije dobilo naziv „pravilo 57%“. „Pravilo 57“, dakle, znači da bi najmanja akciza trebalo da iznosi 57% maloprodajne cene za najpopularniju vrstu cigareta što u apsolutnom iznosu ne može biti manje od 64 EUR na 1.000 cigareta. Pri primeni metode obračuna ad valorem, stopa akciza se, radi izbegavanja uticaja inflacije, za svaku godinu utvrđuje 1. januara na osnovu statističkih podataka o rastu maloprodajnih cena. Akcize na ostale duvanske proizvode obračunavaju se ili u procentu maloprodajne cene ili po komadu, odnosno kilogramu.

Visina akciza na duvanske proizvode u EU iznosi: 1) cigarete: specifična akciza iznosi 64 EUR/1.000 kom za 2010/2011. godinu i 90 EUR/1.000 kom za 2014. godinu , dok proporcionalna akciza iznosi 57% prosečne maloprodajne cene za 2010/2011. godinu i 60% prosečne maloprodajne cene za 2014. godinu, dopušta se prelazni period do 1. januara 2018. godine zemljama koje nisu uopšte ili su tek dostigle minimalnu stopu ( Bugarska, Grčka, Estonija, Litvanija, Letonija, Mađarska, Poljska i Rumunija); 2) cigare: 5% prosečne maloprodajne cene ili 12 EUR/1.000 kom ili kg za 2010/2011. godinu (od 1. januara 2011. godine); 3) cigarilosi: 5% prosečne maloprodajne cene ili 12 EUR/1.000 kom ili kg za 2010/2011. godinu; 4) duvan: sitno rezani duvan 40% prosečne maloprodajne cene ili 40 EUR/kg za 2010/2011. godinu i 43% prosečne maloprodajne cene ili 47EUR/kg; ostali duvan: 22% prosečne maloprodajne cene ili 22 EUR/kg za 2010/2011 i 22% prosečne maloprodajne cene ili 22 EUR/kg za 2014. godinu. Dakle, u EU u grupi „ostali duvanski proizvodi” u EU različito se oporezuju sitno rezani duvan (fine – cut smoking tobacco) koji se koristi za lično pravljenje cigareta od ostalog duvana).

Zanimljivo bi bilo osvrnuti se na udeo ukupne minimalne akcize u maloprodajnoj ceni u zemljama članicama EU. Prema podacima, udeo ukupne minimalne akcize u maloprodajnoj ceni u zemljama članicama EU u 2010. godini, u poređenju sa 2006. godinom, povećan je u svim zemljama članicama EU. To povećanje je posebno izraženo u onim zemljama koje su postale članice EU 2004. godine. Postavlja se pitanje koji su razlozi za ostvarenje minimuma „pravila 57”. To su povećanje budžetskih prihoda i suzbijanje potrošnje cigareta kao mera zdravstvene, ekološke i socijalne politike.

Pošto su Direktivom određene minimalne stope akciza, pojedine zemlje članice EU mogu uvoditi i veće akcize od minimalnih. To one i čine. Među zemljama članicama EU postoje velike razlike i to ne samo u poreskim opterećenjima nego i u ceni tih proizvoda.

20

Naravno, te razlike uzrokuju prekograničnu kupovinu (legalnu i ilegalnu) i utiču na poslovanje duvanske industrije.

Za obezbeđenje efikasne naplate poreza na cigarete potrebna je saradnja između države i proizvođača, odnosno uvoznika cigareta. Zemlje članice EU imaju punu slobodu u postupku obračuna i naplate akciza. Pri tom, one se moraju rukovoditi osnovnim pravilima koje je odredila EU: postupci treba da budu na jednak način primenjeni na sve proizvođače i uvoznike cigareta (klauzula nediskriminacije), a ad valorem akciza treba da se utvrđuje na bazi maksimalne maloprodajne cene koju utvrđuje proizvođač, odnosno uvoznik.

Bez obzira na navedenu Strukturnu direktivu koja sadrži odredbe o potrebi harmonizacije oporezivanja na području oporezivanja duvanskih prerađevina akcizama, još uvek postoje razlike među zemljama članicama u tom domenu.

Akcize na duvanske prerađevine u Srbiji usklađene su s EU prema vrstama proizvoda koji se oporezuju, odnosno akcize na duvanske prerađevine u Srbiji su po strukturi usklađene sa EU.

Najveća razlika između srpskog i evropskog sistema akciza na duvanske prerađevine je u iznosima minimalnih akciza za duvanske prerađevine. Naime, u Srbiji su iznosi minimalnih akciza na duvanske prerađevine niže od propisanih u EU. Akciza na duvan u Srbiji znatno je niža od propisane u EU. Postoje i druge razlike u oporezivanju duvanskih proizvoda u Srbiji i u EU. Pošto su iznosi minimalnih akciza u Srbiji niži od propisane minimalne akcize u EU, te bi usklađivanje sa propisima EU kod ovih akciza značilo njihovo povećanje. Trebalo bi razmisliti o postepenom povećanju pojedinih stopa akciza na duvanske prerađevine, kako bi se izbegao jednokratni učinak naglog povećanja porasta cena duvanskih proizvoda.

4. AKCIZE NA ALKOHOL I ALKOHOLNA PIĆA Direktivom Veća 92/83/EEC određeni su alkohol i alkoholna pića koja podležu

oporezivanju akcizama. Ova Direktiva tačno definiše konkretne elemente alkohola i alkoholnih pića koji podležu oporezivanju akcizama, i to vrstu i opis alkohola i alkoholnih pića, osnovicu na koju se primenjuje akciza i olakšice kod plaćanja akciza. Po slovu ove Direktive, alkohol i alkoholna pića, koja se oporezuju akcizama, mogu se podeliti u četiri grupe: 1) pivo; 2) vino (razlikuju se obična i penušava vina); 3) druga fermentirana pića, osim vina i piva; 4) međuproizvodi; 5) etilni alkohol.

Po slovu navedene Direktive zemlje članice EU mogu propisati akcize na pivo prema broju hektolitara, odnosno stepenu slada ili prema hektolitru, odnosno jačini alkohola, kada se govori o gotovom proizvodu. Propisane su dve stope akciza na pivo: standardna i snižena stopa. Snižena stopa akcize na pivo određena je za male proizvođače piva koji uz to ispunjavaju i određene uslove. S obzirom na razlike u koncentraciji alkohola i koncentraciji ekstrata u sladovini piva, unutar pojedinih zemalja, postoji velik broj stopa, a razlike među samim zemljama još su veće. Pri tom treba imati u vidu da na visinu stopa utiče i pivarska industrija, zbog čega su stope u zemljama znatnije pivarske proizvodnje (Irska, Nemačka, Belgija) mnogo niže.

Akciza na vino se utvrđuje prema broju hektolitara gotovog proizvoda, a moguća je primena i niže stope za sva vina ako jačina vina ne prelazi 8,5% alkohola. Razlikovanje

21

između dve grupe vina postavljeno je kako bi se zemljama članicama dopustilo da primenjuju višu akcizu na vino koje ima jačinu alkohola između 15-18% vol. No, bez obzira na razlike u pogledu vrste vina, jačine alkohola i sl., navedena Direktiva propisuje da je najniža stopa akciza na vino nula ECU. Kao i kod piva, dopušteno je poresko oslobođenje u slučaju proizvodnje vina za sopstvene potrebe ( potrošnja za sebe, za članove svoje porodice i svoje goste).

Akciza za međuproizvode i druga fermentirana pića je broj hektolitara, a za etilni alkohol volumena količine alkohola u jednom hektolitru. Kod akcize za etilni alkohol dopuštena je primena sniženih stopa za male destilacije, a za neke zemlje članice EU dopuštena je i primena snižene stope za pojedina alkoholna pića. Dakle, odgovarajuća harmonizacija određena je i za druga alkoholna pića (žestoka pića). Alkohol-etanol koji se koristi kao reprodukcioni materijal oslobođen je od oporezivanja.

Direktivom Veća 92/84 određene su stope akciza na alkohol i alkoholna pića. Minimalne stope akciza na alkohol i alkoholna pića su: 1) za pivo ECU 0,748 po hektolitru, odnosno stepenu slada ili ECU 1,87 po hektolitru, odnosno stepenu alkohola; 2) za vino 0 po hektolitru; 3) za međuproizvode ECU 45 po hektolitru; 4) 550 ECU za hektolitar čistog alkohola i alkohol sadržan u drugim pićima.

U Srbiji postoje sledeće akcize na alkoholna pića: 1) rakije: od voća, grožđa, specijalne rakije, od žitarica i ostalih poljoprivrednih sirovina; 2) žestoka alkoholna pića i likeri; 3) niskoalkoholna pića; 4) pivo. U Srbiji se akciza ne plaća na etil–alkohol (etanol). Akciza na pivo u Srbiji (16,50 RSD/litar) viša je nego u većini zemalja članica EU. Bezalkoholno pivo oporezuje se samo u četiri zemlje članice EU, a u Srbiji se na bezalkoholno pivo koje sadrži do 0,5% alkohola akciza ne plaća. U Srbiji nisu propisane olakšice u vidu neplaćanja akciza za pivare koje u Srbiji proizvode pivo za sopstvene potrebe, kao ni primena snižene stope za male proizvođače piva sa godišnjom proizvodnjom do 200.000 hektolitara, kao što je to u EU. Srpski zakonodavac ne propisuje da vlasnici ili korisnici poljoprivrednog zemljišta i vlasnici sastojaka za proizvodnju alkohola i alkoholnih pića, koji proizvode piće za vlastite potrebe u količini do 20 litara apsolutnog alkohola godišnje po poljoprivrednom domaćinstvu ili kućanstvu, nisu obveznici poreza.

Stope akciza na alkoholna pića u Srbiji se razlikuju od onih u EU. Imajući u vidu sve napred izloženo o akcizama na alkohol i alkoholna pića u EU i

Srbiji, Srbiji predstoje usaglašavanja tih akciza sa akcizama u EU.

5. AKCIZE NA ENERGENTE I ELEKTRIČNU ENERGIJU Počev od 1993. godine u EU sprovodi se harmonizacija akciza na derivate nafte, i to

kako u pogledu definisanja objekta oporezivanja, izuzeća i stopa, tako i mesto oporezivanja i izuzeća, kao i postupak primene stopa i izuzeća (Direktiva 92/81/EC, 92/108/EEC i 94/74/EC). Novom Direktivom Veća od 27. oktobra 2003. godine (2003/96/EC), sa pravnom važnošću od 1. januara 2004. godine, tzv. Energetskom direktivom, zamenjene su prethodno spomenute direktive. Ova Direktiva je unela jednu veliku novinu, a to je uvođenje oporezivanja akcizama na ostale energente: ugalj, koks, prirodni plin i električnu energiju. Dakle, proširen je predmetni obuhvat akciza na derivate nafte. Naime, pored oporezivanja mineralnih ulja (naftni derivati), sada se

22

akcizama oporezuju i ostali energenti i električna energija. Po slovu navedene Direktive objekat harmonizacije u EU su energenti i električna energija. Ova Direktiva se odnosi i na isporuku grejanja, kao i na dvonamensku upotrebu goriva, osim ako se ne koristi gorivo i za grejanje i kao motorno gorivo. Prema navedenoj Direktivi, svaka grupa energenata je definisana i određena tarifnim brojem. Prema ovoj Direktivi pojedini proizvodi mogu biti oslobođeni od plaćanja akciza, npr. energenti koji služe za proizvodnju električne energije i održavanje njene proizvodnje. Pri tom treba istaći da svaka zemlja članica EU sama odlučuje o primeni navedene poreske olakšice. Ovde treba staviti jednu ogradu kod poslednja dva navedena izuzeća od oporezivanja akcizama, a to je da ih zemlje članice EU mogu ograničiti samo na prevoz unutar EU. Pored navedenog izuzeća, moguće je primeniti i nižu stopu od minimalno propisane ovom Direktivom na vazdušni i pomorski prevoz između dve zemlje članice ukoliko su one to bilateralnim ugovorom uredile. Konačno, zemlje članice EU mogu propisati još i potpuno ili delimično izuzeće od plaćanja akciza na energente koji se pod nadzorom koriste u projektima tehnološkog razvoja, goriva obnovljenih izvora, goriva za plovidbu u unutrašnjim vodama, goriva i električne energije koji se koriste za železnicu itd. Za ostvarivanje prava na poreske olakšice Direktiva (95/60/EC) propisuje fiskalne markere (bojila) za benzin i kerozin, a poreska kontrola se služi tim markerima, odnosno određenim adetivima koji su dodaju gorivu, na koji se primenjuje akcizno izuzeće.

Nova Direktiva Veća propisuje minimalne stope, odnosno iznose akciza na sledeće energente: ugalj, prirodni gas i električnu energiju. Ranijom važećom Direktivom Veća 92/82/EEC bile su određene samo minimalne stope za mineralna ulja. Nova, sada važeća Direktiva Veća, propisuje minimalne stope akciza na energentske proizvode i struju.

Na ovom mestu dajemo prikaz minimalnih stopa akciza na energente i električnu energiju u EU: 1) akcize na motorno gorivo (od 1. januara 2010. godine): benzin: 421 EUR/1000 l; bezolovni benzin: 359 EUR/1000 l; dizel: 330 EUR/1000 l; kerozin: 330 EUR/1000 l; ukapljeni naftni plin (tekući plin) 125 EUR/1000 l; Prirodni plin: 2,6 EUR/Gj (gigadžula); 2) akcize na gorivo za industrijske i komercijalne namene (od 1. januara 2004. godine): dizel: 21 EUR/1000 l; kerozin: 21 EUR/1000 l; ukapljeni naftni plin (tekući plin): 41 EUR/1000 l/; prirodni plin: 0,3 EUR/GJ (gigadžula); 3) akcize na gorivo za grejanje i električnu energiju (od 1. januara 2010. godine): dizel: 21 EUR/1000 l; teško loživo ulje: 15 EUR/1000 kg; kerozin: O EUR/1000 l; ukapljeni naftni plin (tekući plin): 0 EUR/1000 l; prirodni plin: 0,3 EUR/Gj (gigadžula); ugalj i koks: 0,3 EUR/Gj (gigadžula); električna energija za grejanje-poslovne namene: 0,5 EUR/MWh i električna energija za grejanje – neposlovne namene: 1 EUR/MWh.

Ono što treba posebno istaći jeste da navedena Direktiva ne propisuje gornju granicu stopa akciza na energente i električnu energiju. Dakle, zemljama članicama EU je ostavljeno da one to samostalno propišu.

Nova Direktiva dopušta primenu različitih stopa pod isključivo fiskalnim nadzorom u slučajevima: kada su direktno povezane sa kvalitetom proizvoda; kada zavise od količine potrošnih energenata i električne energije namenjene grejanju; za lokalni javni promet (uključujući promet taksija), obezbeđivanje otpada, oružane snage i javnu administraciju, invalidna lica, hitnu službu; uz primenu različitih stopa zavisno od toga da li je reč o profitnoj ili neprofitnoj delatnosti.

23

Nova Direktiva uređuje i povraćaj akciza (potpun ili delimičan) i to onim poslovnim subjektima koji ulažu u racionalizaciju korišćenja energije i on može biti 100%, ako je reč o energentskim intenzivnim sektorima, ili 50% u ostalim sektorima.

Nova Direktiva propisuje prelazni period. Naime, za pojedine zemlje članice u kojima postoje velike razlike između nacionalnih i minimalno propisanih stopa akciza na energente i električnu energiju, odobrava se prelazni period u kojem treba postepeno smanjivati postojeće razlike, a u onim zemljama članicama EU gde te razlike nisu veće od 3% ,stope će se usklađivati tek posle završetka prelaznog perioda. Velike razlike u stopama akciza među zemljama članicama EU su postale još izraženije po prijemu novih zemalja članica EU. Zbog toga se ta problematika u EU posebno analizira, zbog čega su donete i odgovarajuće studije, odnosno dokumenta.

Najveće je poresko opterećenje energenata u Danskoj i Švedskoj. Većini novih članica odobren je prelazni period (najkasnije do 2012. godine), do kada moraju uskladiti svoje oporezivanje energenata sa evropskim.

Upoređujući stope, odnosno iznose akciza na derivate nafte u Srbiji sa onima u EU, proizilazi da su akcize na derivate nafte u Srbiji niže nego u zemljama EU. Znatne razlike postoje u oporezivanju dizel goriva, za koje je akciza u Srbiji gotovo upola niža od minimalne akcize u EU, koja se primenjuje u nekim zemljama članicama, ili čak nekoliko puta manja od najviše koja se primenjuje u nekim zemljama članicama EU. U Srbiji ne postoji veće poresko opterećenje olovnog benzina, kao ni određene olakšice za upotrebu posebno označenog dizelskog goriva u poljoprivredi i ribarstvu, što nije u skladu sa Direktivom. Postoje druge razlike između srpskog i evropskog sistema akciza na derivate nafte.

Sistem oporezivanja naftnih derivata u Srbiji zahtevaće najveće prilagođavanje kod poreskog objekta akciza na naftne derivate. Naime, pošto postoje predlozi da se uvedu akcize i na ostale energente – ugalj, prirodni gas i električnu energiju, kao i da se za ove energente primeni jedinstveni model u EU, Srbija će morati da proširi predmetni obuhvat akciza na naftne derivate, uključujući i ostale energente u poreski predmet: ugalj, prirodni gas i električnu energiju. Srpsku javnost ponajviše zabrinjava mogućnost uvođenja tih novih akciza.

6. ZAKLJUČAK Akcize u Srbiji su usklađene sa Evropskom unijom, jer se oporezuju proizvodi koji

su zajednički određeni za zemlje Evropske unije (duvanski proizvodi, alkoholna pića, naftni derivati); kontrolu i naplatu sprovodi carinska služba; postoje registrovana i kontrolisana skladišta iz kojih se proizvodi isporučuju na tržište; proizvodi koji se izvoze nisu oporezovani, nego to čine zemlje uvoza; za pojedine proizvode uzimaju se u obzir ekološki, zdravstveni i privredni problemi. Odstupanja akciza u Srbiji od zahteva Evropske unije su u strukturi i definiciji akciznih proizvoda, poreskoj osnovici i visini stopa.

U vezi s odstupanjem akciza u Srbiji od zahteva Evropske unije, u pogledu strukture i definicije akciznih proizvoda, najveća odstupanja su u domenu akciza na naftne derivate. Za razliku od Evropske unije, u kojoj postoje akcize na ostale energente – ugalj, prirodni plin i električnu energiju, u Srbiji ne postoje takve akcize. Pošto Srbija

24

mora uskladiti oporezivanje energenata sa evropskim, ona će morati uvesti akcize i na nove energente, što će dovesti do povećanja nivoa poreskog opterećenja. Ovaj autor smatra da Srbija treba da pokuša da odloži uvođenje akciza na nove energente sve do ulaska u Evropsku uniju, odnosno da se izbori za prelazni period.

U vezi s odstupanjem akciza u Srbiji od zahteva Evropske unije u pogledu stopa akciza, one su, u Srbiji niže nego u Evropskoj uniji. No, usklađenost stopa akciza je veliki problem i unutar same Evropske unije, jer zemlje članice primenjuju različite stope akciza za iste proizvode. Srbija bi trebalo da postepeno povećava pojedine stope akciza, kako bi izbegla jednokratni učinak naglog porasta cena, kako je to, inače, učinila i Mađarska sa akcizama na alkohol, koje su se tokom nekoliko godina pre ulaska u Evropsku uniju postepeno povećavale. Srbija bi trebalo da razmotri stopu akciza na pivo, jer je ona znatno viša nego u ostalim zemljama Evropske unije.

7. LITERATURA

1. BISIĆ, M. (2009): Akcize, u k: „Pravne poreskog savetovanja”, redaktor G. Ilić-Popov, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, str. 350.

2. Council Direktive 2008/118/EC of 16 decembra 2008 concerning the general arrangements for excise duty and repealing Directive 92/12/EEC; Council Directive 2003/96/EC od 27 oktobra 2003, restructuring the Community framework for the taxation of energy products and electricity (Text with EEA relevance), Annexs I: Tabele A.-Minimum levels of taxation applicable to motor fules; Table B.-Minimum levles of taxation applicable to motor fuels used for the purpose set out in Article 8 (2); Table C.-Minimum levels of taxation applicable to heating fuels and electricty; Council Directive 2002/10/EC od 12. februara 2002; Council Directive 92/78/EEC od 19. oktobra 1992; Council Directive 92/79/EEC od 19. oktobra 1992; Council Direktive 92/80/EEC od 19. oktobra 1992; Council Directive 92/82/EEC od 19. oktobra 1992; Council Directive 92/84/EEC od 19. oktobra 1992.

3. European Commission, Directorate general taxation and customs union tax policy, excise duties and transport, environment and enfgy taxes, Ref 1.031 July 2010., Excise duty tables, Part I – Alcoholic Beverages; Part II – Energy products amd Electricity; Part III – Manufactured Tobaco;

4. ILIĆ-POPOV, G. (2004): Poresko pravo Evropske unije, Službeni glasnik , Beograd.

5. KULIŠ, D. (2006): Plaćamo li europske trošarine, Zagreb, Institut za javne financije i Zaklada Friedrich Ebert.

6. Official Journal of the European Union, 27. januara 2010. 7. 11. Zakon o akcizama, „Službeni glasnik RS”, br. 22/01, 73/01, 80/02, 43/03, 72/03,

43/04, 55/04, 135/04, 46/05, 101/05, 61/07, 5/09, 31/09, 3/10, 4/10.

25

8. REGULATION OF EXCISE DUTIES IN EUROPEAN UNION AND SERBIA

VRANJEŠ, M. 2

Summary Regulation of excise duties in Serbia have been in conformity with EU directives

with respecz to the type of products as designated by EU member states (tobacco, alchol beverages, oil products); customs authorities control and collect excise duties; there are registered warehouses for distribution of goods to the market; exported goods are not subject to taxes of the export but import countries; ceratin taxes are evaluated in reference with ecological, health and commercial aspects. Divergence of Serbian rules on excise duties from EU directives exists in relation to structure and definition of products subject to excise duties, tax base and tax rate.

The largest discrepancies between EU and Sebian regulations regarding strcture and definition of products subject to excise duties exist for oil products. EU imposes excise duties on other types of energy sources, such as coal, natural gas and electrical energy, while this is not the case in Serbia. Since Serbia is required to harmonize its tax regulations with EU law, it will have to introduce excise duties for all energy sources. This, however, will increase the tax burden. The author finds that Serbia needs to postpone the introduction of excise duties until its full membership in the European Union and try to arrange the transitional period for introduction of this type of excise duties.

Excise duties rates in Serbia are lower than in European Union. However, discrepancies in excise rates exist within EU as well since member states apply different excise rates for the same category of products. Serbia should gradually increase excise rates in order to avoid its negative effect on the price rise. This is the method that Hungary used with respect to excise duties on alcohol beverages before it acceded to the EU. On the other hand, Serbia needs to reconsider its excise duties rate for beer which is highe than in EU countries.r

Key words: Excise duties, Serbia, European Union, Directive.

2 Ph., D., Full Professor Novi Sad School of Law

26

UDK:631.151.4:164.032 Originalan naučni rad Original scientific paper

SPECIFIČNOSTI PROCENJIVANJA VREDNOSTI UDELA U POLJOPRIVREDNIM PREDUZEĆIMA

TICA, N., ZEKIĆ, V., MILIĆ, D., SIMOVIĆ, R.1

Rezime

Potreba za procenom vrednosti kapitala naših poljoprivrednih preduzeća može se javiti usled niza razloga. Problem je olakšan ukoliko su u pitanju akcionarska društva kod kojih postoji redovan promet akcija na berzi. Ukoliko ne postoji redovan promet akcija na berzi ili ako su poljoprivredna preduzeća organizovana kao društva sa ograničenom odgovornošću nastaje situacija u kojoj je neophodna procena vrednosti kapitala. Procena vrednosti kapitala naših poljoprivrednih društava sa ograničenom odgovornošću može se vršiti primenom različitih metoda. Obično se u prvoj fazi primenjuje, na osnovu računovodstvenih izveštaja, metod knjigovodstvene vrednosti. Pored ovog metoda, uspešno se može primeniti metod diskontovanja novčanih tokova(metod prinosne vrednosti). Rezultati istraživanja pokazuju da pojedine specifičnosti poljoprivredne proizvodnje (spor obrt uloženih sredstava i relativno nizak prinos na angažovani kapital) imaju značajan uticaj na ostvarene poslovne rezultate preduzeća i njihovu prinosnu vrednost. Ključne reči: kapital, poljoprivredno preduzeće, prinosna vrednost, procenjivanje.

UVOD

Postoje brojne potrebe da za procenom vrednosti kapitala preduzeća (Ranković, 1990): 1) nabavka ili prodaja celog preduzeća; 2) sticanje prava kontrole nad radom jednog društva (preduzeća) kupovinom znatnog dela njegovog kapitala (neto imovine); 3) podela imovine u slučaju nasledstva; 4) revalorizacija bilansa (imovine i obaveza); 5) fuzija dva ili više društava (preduzeća); 6) izdvajanje jednog ili grupe ortaka iz jednog društva (preduzeća); 7) povećavanje kapitala u jednom društvu (preduzeću) i 8) periodična procena preduzeća u cilju utvrđivanja stanja. U osnovi razlozi za procenu kapitala se u zemljama tržišne privrede mogu grupisati kao: poslovni, fiskalni i pravni (Poznanić i Cvetanović, 1991).

1 Dr Nedeljko Tica, redovni profesor; dr Vladislav Zekić, docent; mr Dragan Milić, asistent;

Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad, dipl. ing. Rajko Simović, Zavod za konsalting i veštačenja doo, Novi Sad.

27

Poslovni razlozi se vezuju za poslovanje preduzeća na tržištu. U okviru fiskalnih

razloga, preduzeće se posmatra kao osnova podmirenja raznih vrsta poreskih obaveza prema državi, dok pravni ciljevi nastaju u različitim situacijama u kojima preduzeće može da se nađe (poravnanje, stečaj i sl.).

Problem procenjivanja je olakšan ukoliko su u pitanju akcionarska društva kod kojih postoji redovan promet akcija na berzi. Ukoliko ne postoji redovan promet akcija na berzi ili ako su poljoprivredna preduzeća organizovana kao društva sa ograničenom odgovornošću, nastaje situacija u kojoj je neophodna procena vrednosti kapitala

U stručnoj praksi (Šogorov, 2009), povodom utvrđivanja tržišne vrednosti udela društva sa ograničenom odgovornošću metodom procenjivanja, smatra da se do procenjene tržišne vrednosti može jedino doći na osnovu vrednosti neto imovine društva i očekivanih prinosa od poslovanja društva u budućnosti. U slučaju kada preduzeće svoje učešće na tržištu ostvaruje putem faktora koji u većem delu nisu predmet računovodstvene evidencije, vrednost kapitala moguće je proceniti isključivo putem utvrđivanja prinosne vrednosti.

U skladu sa time, naša i strana dugogodišnja istraživanja ističu važnost primene metoda prinosne vrednosti prilikom procenjivanja imovine i kapitala (Krištof, 1964, Tica, 1993, 1997, Tica, 2009, Marko i sar, 1998, Vukelić, 1996, Leko i sar, 1997, Beaves, 1988, DeFusco i sar, 2004, Pendlebury i Groves, 2004, Gitman, 2004, Ryan, 2007).

METOD RADA I IZVORI PODATAKA

Procena vrednosti kapitala poljoprivrednog društva sa ograničenom odgovornošću izvršena je na osnovu računovodstvenih izveštaja posmatranog preduzeća u prethodnom periodu. Primenjen je metod prinosne vrednosti (metod diskontovanja novčanih tokova). Diskontna stopa, kao cena sopstvenog kapitala koja se primenjuje u diskontovanju neto novčanog toka za posmatrano preduzeće, iznosi 21,03%. Za procenu prinosne vrednosti kapitala koriste se diskontovani neto novčani tokovi posle servisiranja dugova.

U novčanom toku obuhvaćeni su svi prilivi i odlivi sredstava. Rezidualna vrednost se procenjuje na osnovu neto novčanog toka nakon proteka perioda projekcije primenom Gordonovog modela. Prilikom svođenja novčanih tokova na sadašnju vrednost koristi se diskontna stopa koja reprezentuje cenu sopstvenog kapitala. U modelu za utvrđivanje prinosne vrednosti ulaganja koriste se važeće cene na dan obračuna kao stalne.

Projekcija novčanih tokova obezbeđuje međusobnu povezanost i usklađenost između pojedinih elemenata projekcije. Diskontna stopa obračunata je prema elementima koji imaju presudan uticaj na položaj i poslovanje posmatranog preduzeća.

REZULTATI ISTRAŽIVANJA SA DISKUSIJOM

Procena prinosne vrednosti kapitala preduzeća koje je organizovano kao društvo sa ograničenom odgovoronošću obuhvata sledeće postupke:

28

1) projektovanje neto novčanog toka za period koji obuhvata najmanje 5 godina, 2) procenu rezidualne vrednosti i određivanje diskontne stope pomoću koje se svodi neto novčani tok i rezidualna vrednost na sadašnju vrednost.

U okviru projektovanja neto novčanog toka planiraju se rezultati poslovanja u utvrđenom periodu za koji se vrši procena. Rezidualna vrednost se izračunava prema Gordonovom modelu (Leko i sar., 1997). Prilikom procene vrednosti kapitala treba uvažavati specifičnosti poljoprivredne proizvodnje bez obzira koji se metod procene koristi (Tica i sar. 1997).

Ako se vrednost preduzeća ogleda u mogućnosti da stvara profit, onda u tom smislu prinosna vrednost predstavlja objektivan metod za procenjivanje (Slović, 2000). Vrednost kapitala preduzeća je jednaka zbiru sadašnje vrednosti budućih neto priliva, koji potencijalni vlasnici mogu ostvariti u neograničeno dugom periodu. Pri tome, neto novčani tok je iznos koji može pripasti vlasnicima kapitala, a da se pri tome ne ugrozi poslovanje preduzeća (Leko i sar., 1997.)

Na osnovu analize prethodnog poslovanja, mogućnosti za njegovo poboljšanje, uz uvažavanje opisanih pretpostavki, izvedena je projekcija prihoda ovog preduzeća za narednih pet godina, uz njihov rast od 2 % na godišnjem nivou. Predviđena stopa rasta se u najvećoj meri zasniva na potencijalu preduzeća da u narednom periodu poboljša svoje poslovanje u kvantitativnom i kvalitativnom smislu.

Finansijski i ostali prihodi su projektovani na osnovu analize njihovog nastanka u prethodnom periodu, kao i mogućnosti za osnovanost njihovog pojavljivanja u narednom periodu, dok su neposlovni i vanredni prihodi izostavljeni iz projekcije jer se oni, po pravilu, pojavljuju kao posledica neplaniranih okolnosti i kao takve nije ih moguće predvideti u budućnosti. Tabela 1. Projekcija prihoda preduzeća u narednih pet godina

Kategorija rashoda / Godina projekcije 1. 2. 3. 4. 5.

PRIHODI I RASHODI IZ REDOVNOG POSLOVANjA I POSLOVNI PRIHODI 499.203 509.187 519.371 529.758 540.353 1. Prihodi od prodaje 466.953 476.292 485.818 495.534 505.445

2. Prihodi od aktiviranja učinaka i robe 4.643 4.736 4.831 4.927 5.026 3. Povećanje vrednosti zaliha učinaka 17.498 17.848 18.205 18.569 18.940 4. Smanjenje vrednosti zaliha učinaka 0 0 0 0 0 5. Ostali poslovni prihodi 10.109 10.311 10.517 10.728 10.942 FINANSIJSKI PRIHODI 6.662 6.795 6.931 7.070 7.211 OSTALI PRIHODI 4.139 4.222 4.306 4.392 4.480 VANREDNI PRIHODI 0 0 0 0 0

UKUPNI PRIHODI 510.004 520.204 530.608 541.220 552.045

Nakon projektovanja prihoda, neophodno je izvršiti projekciju rashoda i to pre

svega poslovnih rashoda i rashoda finansiranja. Takođe je potrebno projekcijom obuhvatiti i ostale rashode koji nisu mogli biti razvrstani u prethodne dve grupe, dok se neposlovni i vanredni rashodi neće projektovati iz razloga koji važe i za ovu grupu prihoda.

29

Za potrebe procene vrednosti kapitala prinosnom metodom, izvršeno je grupisanje rashoda na sledeće kategorije, koje obuhvataju sve vrste troškova koji nastaju u poslovanju preduzeća: materijalni troškovi, troškovi amortizacije, troškovi tekućeg održavanja, troškovi bruto zarada i naknada zarada, nematerijalni troškovi, finansijski rashodi i ostali troškovi poslovanja.

Nakon analize i razvrstavanja troškova izvršena je projekcija rashoda preduzeća u periodu projekcije, pri čemu je predviđena stopa rasta rashoda na nivou istom kao i stopa rasta prihoda, jer su kretanja ove dve kategorije uspeha poslovanja međusobno povezana i uslovljena. U tabeli koja sledi dat je zbirni pregled projekcija rashoda prema standardnoj šemi bilansa uspeha u delu koji se odnosi na rashode.

Tabela 2. Projekcija rashoda preduzeća u narednih pet godina

Kategorija rashoda / Godina projekcije 1 2 3 4 5

POSLOVNI RASHODI 450.745 458.377 466.162 474.103 482.202 1. Nabavna vrednost prodate robe 91.266 93.091 94.953 96.852 98.789 2. Troškovi materijala 251.346 256.373 261.500 266.730 272.065 3. Troškovi zarada, naknada zarada i ostali lični rashodi 54.784 54.784 54.784 54.784 54.784

4. Troškovi amortizacije i rezervisanja 14.347 14.347 14.347 14.347 14.347 5. Ostali poslovni rashodi 39.002 39.782 40.578 41.389 42.217 FINANSIJSKI RASHODI 13.810 14.086 14.367 14.655 14.948 OSTALI RASHODI 1.782 1.818 1.854 1.891 1.929 VANREDNI RASHODI 0 0 0 0 0 UKUPNI RASHODI 466.336 474.281 482.384 490.649 499.079

Analizom rashoda u prethodnom periodu ustanovljeno je da su materijalni troškovi

koji su ostvareni u poslednjoj godini analize dovoljni za ostvarivanje rezultata predviđenih u periodu projekcije.

Smanjenje troškova bruto zarada na nivou od 10 % predviđeno je iz razloga što u tom domenu postoje mogućnosti za smanjenje broja zaposlenih, koji odgovara predviđenom procentu smanjenja tih troškova. Nije predviđen rast zarada jer su one na višem nivou u poređenju sa zaradama u drugim preduzećima slične delatnosti.

Smanjenje finansijskih rashoda koje je predviđeno bazira se na pretpostavci da će preduzeće smanjiti zaduživanje i isključiti negativne efekte kursnih razlika usled predviđenog poboljšanja poslovanja. Troškovi amortizacije su predviđeni na istom nivou tokom celokupnog perioda projekcije, odnosno kod njih nije uzeta u obzir stopa rasta.

Diskontna stopa kao cena sopstvenog kapitala koja se primenjuje u diskontovanju neto novčanog toka za posmatrano preduzeće iznosi 10,03%. Obračun stope rizika ulaganja u preduzeće prikazan je u narednoj tabeli (tab. 3).

30

Tabela 3. Obračun stope rizika ulaganja u preduzeće Redni broj Opis Vrednost

(%) 1 Kvalitet organizacije, rukovodstva i kadrova 1,40 2 Veličina preduzeća 1,33 3 Finansijski položaj preduzeća 1,80 4 Proizvodna i geografska diversifikacija 2,00 5 Proizvodno-prodajni potencijal preduzeća 2,00 6 Mogućnost predviđanja poslovnih događaja 1,50

KONAČNA STOPA 10,03

Sabiranjem sva tri nivoa rizika, dobija se ukupna vrednost diskontne stope koja se

koristi prilikom diskontovanja projektovanih novčanih tokova. U tabeli koja sledi prikazan je pregled utvrđivanja ukupne diskontne stope. Tabela 4. Obračun ukupne diskontne stope Redni broj Element rizika Vrednost %

1 Stopa rizika na bezrizična ulaganja* 6,10 2 Stopa rizika ulaganja u Republiku Srbiju* 4,90 3 Stopa rizika ulaganja u preduzeće čiji se kapital procenjuje 10,03

UKUPNO DISKONTNA STOPA (zaokruženo) 21,03 * (Milić, D., 2010)

Ukupna vrednost diskontne stope koja predstavlja sumu pojedinačnih ocena nivoa rizika ulaganja ima vrednost 21,03 %. Ova stopa reprezentuje nivo rizika ulaganja u analizirano preduzeće koje se bavi poljoprivrednom proizvodnjom i nalazi se u Republici Srbiji.

Neposredno pre projekcije novčanih tokova sačinjen je obračun promena u potrebnom nivou obrtnih sredstava i izvora iz tekućeg poslovanja. Navedeni obračun služi kao osnova za izradu planskih projekcija promena u bilansu stanja i bilansu uspeha. Projekcija novčanih tokova daje se u sledećoj tabeli. Tabela 5. Projekcija novčanih tokova (dinara)

Kategorije / Godine projekcije 1. 2. 3. 4. 5. Ukupan prihod 510.004 520.204 530.608 541.220 552.045 Operativni troškovi ( - ) 438.180 445.848 453.669 461.647 469.784 Dobit <amortizacija-kamata-porez> 71.824 74.356 76.939 79.573 82.261 Amortizacija ( - ) 14.347 14.347 14.347 14.347 14.347 Operativna dobit 57.477 60.009 62.592 65.226 67.914 Troškovi kamata ( - ) 13.810 14.086 14.367 14.655 14.948 Dobit pre oporezivanja 43.667 45.923 48.225 50.572 52.966 Porez na dobit ( - ) 3.712 3.903 4.099 4.299 4.502 Neto dobit 39.956 42.020 44.125 46.273 48.464 Amortizacija ( + ) 14.347 14.347 14.347 14.347 14.347 Bruto novčani tok 54.303 56.367 58.472 60.620 62.811

31

Povećanje dugoročnih kredita (+) 0 0 0 0 0 Povećanje ili smanjenje obrtnih sredstava i izvora tekućeg poslovanja ( - ) 10.068 2.046 2.087 2.129 2.171 Investicije u osnovna sredstva ( - ) 14.347 14.347 14.347 14.347 14.347 Otplata dugoročnih kredita ( - ) 6.536 6.536 6.536 6.536 6.536 Neto novčani tok 23.351 33.437 35.502 37.608 39.756 Diskontni factor 0,82645 0,68301 0,56447 0,46651 0,38554 Neto sadašnja vrednost novčanih tokova 19.299 22.838 20.040 17.544 15.328 UKUPNA NETO SADAŠNJA VREDNOST 95.048

U skladu sa napred navedenim pretpostavkama, a na osnovu Gordonovog modela,

izvršen je obračun rezidualne vrednosti (tab. 6). Tabela 6. Obračun rezidualne vrednosti

POZICIJA vrednost (d)

Neto novčani tok poslednje godine 15.328 Stopa rasta u rezidualnoj godini 0,02 Neto novčani tok rezidualne godine 15.634 Diskontni faktor 0,38554 Sadašnja vrednost neto novčanog toka 6.028 Stopa kapitalizacije (diskontni faktor-0,02) 0,190 Rezidualna vrednost 31.724

Ukupna sadašnja vrednost diskontovanih novčanih tokova za petogodišnji period, na dan procene, iznosi 95.048.000,00 dinara, pri čemu sadašnja vrednost rezidualne vrednosti, iznosi 31.724.000,00 dinara. U skladu sa ovim, prinosna vrednost kapitala posmatranog poljoprivrednog preduzeća organizovanog kao društvo sa ograničenom odgovornošću primenom pretpostavljene diskontne stope iznosi 126.772.000,00 dinara.

ZAKLJUČAK

Procena vrednosti kapitala poljoprivrednog preduzeća organizovanog kao društvo sa ograničenom odgovornošću izvršena je primenom metoda prinosne vrednosti (metod diskontovanja novčanih tokova). Dobijeni rezultati pokazuju da postoji uzajamna veza između ostvarenih rezultata poslovanja poljoprivrednog preduzeća i vrednosti kapitala koja se dobija primenom metoda prinosne vrednosti. Ovim se na jasan način pokazuju osnovne specifičnosti poljoprivrede kao delatnosti, odnosno spor obrt uloženih sredstava i relativno nizak prinos na angažovani kapital.

32

LITERATURA 1. BAVES, R., G., Present Value end Rate of Return, The Engineering economist,

33, 4, 1988. 2. DEFUSCO, R., MCLEAVEY, D., PINTO, J., RUNKLE, D.: Quantitative

Methods for Investment Analysis, CFA Institute, Baltimore, USA, 2004. 3. GITMAN, J.,L., Principles of Managerial Finance, Harper Colin, 2004. 4. KRIŠTOF, M., Kalkulacije u poljoprivredi I deo (skripta), Poljoprivredni fakultet,

Zemun, 1964. 5. LEKO, VERA, VLAHOVIĆ, A., POZNANIĆ, V., Procena vrednosti kapitala-

metodologija i primeri, Ekonomski institut, Beograd, 1997. 6. MARKO, J., JOVANOVIĆ, M., TICA, N., Kalkulacije u poljoprivredi,

Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1998. 7. MILIĆ, D., „Procena vrednosti kapitala poljoprivrednog preduzeća primenom

petoda prinosne vrednosti“, Magistraska teza, Poljoprivredno fakultet Novi Sad, 2010.

8. PENDLEBURY, M., GROVES, R.: Company Accounts, Analysis, Interpretation and Understanding, Thomson, Sixth Edition, 2004.

9. RYAN, B., Corporate Finance and Valution, Thomson, London, 2007. 10. SCHMID A.: “Wirtschaftliche Betriebsführung und Kalkulation im

Lohnunternehmen” (KTBL), Darmstadt, 1995. 11. SLOVIĆ, S., Finansijski menadžment, Fineks, Beograd, 2000. 12. ŠOGOROV, S.: Stručno mišljenje u vezi utvrđivanja udela u društvu sa

ograničenom odgovornošću, Institut za bezbednost i humanizaciju rada, Novi Sad, 2009.

13. TICA, N., Procena vrednosti poljoprivrednog zemljišta prinosnom metodom, Knjigovodstvo i praksa, 6, Beograd, 1993.

14. TICA, N., Procena vrednosti preduzeća u poljoprivredi, Zbornik referata za međunarodni naučni skup: Savremeni problemi upravljanja finansijama i računovodstveni informacioni sistemi, Subotica, 1993.

15. TICA, N., Utvrđivanje optimalnog vremena korišćenja muznih krava, Doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1993.

16. TICA, N., Utvrđivanje prinosne vrednosti muznog stada, Ekonomika poljoprivrede ,1-2, Beograd, 1993.

17. TICA, N., JOVANOVIĆ, M., Metode procene vrednosti preduzeća, Agroekonomika, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 26,1997.

18. TICA, N., MILIĆ, D., ZEKIĆ, V: Prinosna vrednost građevinskih objekata u poljoprivredi, Agroekonomika, 41-42, Poljoprivredni fakultet, 2009.

19. Uredba o proceni vrednosti kaptala, Službeni glasnik RS, br. 45/2002. 20. VUKELIĆ, GORDANA, Specifičnosti procene vrednosti poljoprivrednog

preduzeća, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, 1996. 21. Zakon o privatizaciji: Službeni glasnik RS, 38/01, 2001. 22. Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik RS, br. 125/04, 2004.

33

23. LEKO, VERA, VLAHOVIĆ, A., POZNANIĆ, V.: Procena vrednosti kapitala - metodologija i primeri -, Ekonomski institut, Beograd, 1997.

24. POZNANIĆ, V., CVETANOVIĆ, M.: Procena vrednosti preduzeća, Savez računovodstvenih i finansijskih radnika Srbije, Beograd, 1991.

25. RANKOVIĆ, J.: Uvod u procenjivanje preduzeća, Ekonomika preduzeća 11-12, Savez ekonomista Srbije, Beograd, 1990.

26. www.crhov.co.yu 27. www. apr.gov.rs

VALUATION OF CAPITAL INCREASE AGRICULTURAL ENTERPRISES

TICA N., ZEKIĆ V., MILIĆ D., SIMOVIĆ R.

Summary:

Capital is a central category of contemporary society. The foundation of a successful economy and economic growth is an efficient financial system, financial markets, as well as efficient level of meeting the needs of participants within that system. On the other hand, there is a considerable amount of capital that is in companies that are not organized as joint stock companies and therefore have no access to the stock market. In this case, equity becomes a category in which the traffic is a need to determine the value or cost of capital. Except on the basis of accounting data to the cost of capital is possible through the sum of discounted net cash flows plus the residual value and the yield value of capital. The results of this study show that the capital of an agricultural enterprise can be successfully estimated using the method of yield value. In addition, these results clearly demonstrate the basic features of agriculture as an activity or slow turnover of investment and relatively low return on capital employed.

Key words: capital, agricultural company, yield value, the assessment.

34

UDK:330.112:582.736 Originalni naučni rad Original scientific paper

ORGANIZACIONO – EKONOMSKA OBELEŽJA OSNOVNIH INPUTA U PROIZVODNJI GRAŠKA I BORANIJE

BOŠNJAK, DANICA 1, GVOZDANOVIĆ – VARGA, JELICA 2 , VASIĆ, MIRJANA2

MILADINOV, JASMINA3

Rezime

U radu su izvršene analize osnovnih inputa u proizvodnji graška i boranije.Utrošene količine semena su konstantne, upotrebljena količina đubriva se smanjuje, utrošak pesticida varira u zavisnosti od useva i uslova godin,e dok utrošena količina dizel goriva ima tendenciju porasta. Troškovi materijala po jedinici površine u proizvodnji graška i boranije imaju tendenciju porasta. Prosečni troškovi materijala u proizvodnji graška su oko 500 €, a boranije 360 € po hektaru. Prosečno posmatran,o za pokriće troškova materijala potrebno je 1 533 kg graška, odnosno, 3 266 kg. boranije. Rast ekvivalentnih količina gotovih proizvoda za pokriće troškova materijala ukazuje da cene proizvoda zaostaju za cenama repromaterijala i dizel goriva. Paritet je takav da je u korist inputa, što ima za posledicu ekstenziviranje proizvodnje, odnosno niži nivo prinosa, što pogoršava ekonomski položaj ovih useva. Ključne reči: grašak, boranija, inputi, troškovi materijala

UVOD

Povrtarska proizvodnja je vrlo intenzivna i to kako radno, tako i kapitalno. U

stabilnim uslovima privređivanja to je jedna od najefektivnijih i najefikasnijih proizvodnji u poljoprivredi (Novković, Rodić, 1995). Da bi se obezbedila zadovoljavajuća efektivnost, a pre svega efikasnost, proizvodnja povrća zahteva punu organizovanost, uz obezbeđenje određenih preduslova kao što su radna snaga, tržište, reprodukcioni materijal i sl. (Lazić i sar, 1998), (Bošnjak i Lučić, 2008).

1 Dr Danica Bošnjak, red. prof. , Poljoprivredni fakultet Novi Sad 2 Dr Jelica Gvozdanović-Varga, naučni saradnik, dr Mirjana Vasić, viši naučni

saradnik, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad 3 Jasmina Miladinov , dipl. ing. * Rad je deo istrazivanja na projektu T20077

35

Obezbeđenost reprodukcionim materijalom (seme, organska i mineralna đubriva, pesticidi) opredeljuje vreme i način proizvodnje. Korišćenje odgovarajućih količina kvalitetnog reprodukcionog materijala, kao glavnog inputa u povrtarskoj proizvodnji, čini osnovu savremene proizvodnje uslovljavajući nivo njene intenzivnosti. Upotrebljene količine, kao i kvalitet, u velikoj meri zavise, kako od mogućnosti, tako i od uslova nabavke pojedinih vrsta materijala.

U okviru uslova promene cena, kako pojedinih vrsta materijala, tako i cena realizacije gotovih proizvoda, utiču na nivo intenzivnosti proizvodnje svakog useva. Stoga je cilj ovog rada da ukaže na visinu i promenu, kako naturalnih, tako i vrednosnih pokazatelja utroška materijala u proizvodnji graška i boranije (osnovnog inputa) i utvrdi njihov odnos sa ostvarenim prinosom (autputom).

MATERIJAL I METOD RADA Osnovni materijal za realizaciju postavljenog cilja isttraživanja čini poslovna

evidencija jedne proizvodne jedinice koja je orijentisana na povrtarsku proizvodnju gde grašak i boranija imaju značajno učešće u strukturi setve.

U radu je primenjena vremenska (2006-2008) i prostorna (grašak i boranija) analiza. Posmatra se tendencja, kako naturalnih, tako i vrednosnih pokazatelja pojedinuh vrsta inputa u trogodišnjem periodu i analizira njihov odnos prema ostvarenom prinosu. Za realnije sagledavanje ovog odnosa utvrđuje se ekvivalentna količina gotovog proizvoda potrebna za pokriće, kako ukupnih, tako i pojedinh vrsta troškova materijala u pojedinim godinama u proizvodnji graška i boranije. Ovako utvrđene količine indirektno ukazuiju na dinamiku, kako cena materijala, tako i prodajnih cena gotovih proizvoda, tojest definišu input-autput odnos u posmatranim linijama proizvodnje.

U obradi podataka korišćeni su standardni statistički obrasci, a rezultati istraživanja su prikazani tabelarno.

REZULTATI I DISKUSIJE

1. Zastupljenost u strukturi setve i ostvareni prinosi

Proizvodna jedinica raspolaže povoljnim uslovima za organizovanje proizvodnje graška i boranije. U strukturi oraničnih površina oko 80% je aluvijalno zemljište. Oko 90% korišćenih površina je pod zalivnim sistemom. Korišćene površine se nalaze na jednom lokalitetu uz rečni tok, pa su u pojedinim godinama izložene plavljenju što otežava realizaciju plana setve.

U strukturi setve je zastupljen mali broj useva kratke vegetacije. Prisustvo sistema za navodnjavanje na svim površinama obezbeđuje dve žetve godišnje.

Grašak i boranija imaju značajno učešće u strukturi setve (Tab.1). Proizvodnja graška se organizuje na nešto manje od ¼ korišćenih površina gazdinstva. U trogodišnjem periodu površine pod graškom imaju stabilno učešće u strukturi setve.

36

Boranija se proizvodi na manjim površinama od graška tako da u strukturi setve učestvuje sa oko 16%, dok u posmatranom periodu zastupljenost varira od 13% (2007) do 19% (2008).

Tab. 1. Učešće u strukturi setve i ostvareni prinosi graška i boranije

Grašak Boranija

Period % učešće Prinos (t/ha) % učešće Prinos (t/ha) 2006 22,7 2,6 15,6 11,8 2007 23,4 2,1 13,3 11,2 2008 23,5 2,3 19,4 11,0 Prosečna vrednost 23,2 2,3 16,1 11,3

Prinosi se u posmatranom periodu smanjuju, što se direktno odražava na ostvarenu

ekonomičnost proizvodnje.

2. Naturalni pokazatelji utroška materijala

Povrće, kao intenzivna grupa useva, zahteva značajan utrošak osnovnog, a posebno pomoćnog materijala. Utrošak materijala varira u zavisnosti od vrste useva i planiranog nivoa intenzivnosti proizvodnje. U trogodišnjem periodu u proizvodnji graška i boranije nije bilo promena u utrošku semena po jedinici površine (Tab.2). Upotrebljene količine mineralnog đubriva u proizvodnji graška su smanjenje u 2008. za 25% u odnosu na 2006., odnosno 40% kako se posmatra upotrebljena količina u 2007. godini. U proizvodnji boranije, primena mineralnih đubriva iz godine u godinu je sve manja, pri čemu prosečno smanjenje iznosi oko 15%.

Tab. 2. Utrošak repromaterijala i goriva po jedinici površine

Količina po hektaru Grašak Boranija

Materijal

2006 2007 2008 Prosek 2006 2007 2008 Prosek 1. Seme (kg) 280 280 280 280 130 130 130 130 2. Min. đubrivo NPK (kg) 80 100 60 80 70 60 50 60

3. Herbicidi (l) 2,85 3,30 4,71 3,62 3,17 6,61 2,93 4,24 4.Insekticidi (kg) 0,13 0,12 0,13 0,10 0,11 0,20 0,10 0,14 5. Fungicidi (kg) (l)

- - - - 0,90 0,87

0,91 0,97

0,94 0,91

0,92 0,92

6. Gorivo (l) 122 116 152 130 120 158 185 154

Upotrebljena količina pesticida po jedinici površine u posmatranim godinama je bila različita. Evidentno je povećana upotreba pesticida po jedinici površine, pre svega povećana je upotreba herbicida i to u proizvodnji graška. U proizvodnji ovog useva

37

upotrebljeno je u 2007. godini 16%, a u 2008. godini čak 65% više herbicida po jedinici površine u odnosu na količine u 2006. godini.

Za razliku od proizvodnonje graška, u proizvodnji boranije količine herbicida su u 2008. manje u odnosu na 2006. godinu za oko 8%, dok je količina u odnosu na 2007. više nego prepolovljena.

Potrošnja goriva ima tendenciju porasta. U 2008. godini, u odnosu na 2006. godinu, u proizvodnji graška potrošnja je povećana za 25%, dok je povećanje u proizvodnji boranije iznosilo 54%.

U celini posmatrano, analiza naturalnih pokazatelja utroška maetrijala u trogodišnjem periodu pokazuje da su utrošene količine semena konstantne, upotrebljena količina mineralnih đubriva se smanjuje, potrošnja goriva se povećava, a utrošak pesticida varira u zavisnosti od useva i uslova.

3. Analiza troškova materijala

Troškovi materijala predstavljaju značajan elemenat cene koštanja svakog

proizvoda. Nivo troškova metarijala je u funkciji vrste useva, intenzivnosti proizvodnje i cena pojedinih vrsta materijala.

Iznos troškova materijala predstavlja proizvod upotrebljene količine materijala i njegove cene.

Cene pojedinih vrsta materijala i goriva svojom visinom mogu da utiču i na količinu upotrebljenog materijala, tako da su od posebne važnosti za ekonomičnu i rentabilnu proizvodnju svakog proizvoda. Ukupni troškovi materijala u proizvodnji graška, a posebno boranije imaju tendenciju porasta (Tab.3).

Tab.3. Troškovi materijala po jedinici površine (din/ha)

Grašak

Vrste materijala 2006 2007 2008 Prosečna

vrednost Seme 24080 25760 26884 25575 Min. đubrivo 2320 3100 1786 2402 Pesticidi 2216 3372 3478 3022 Gorivo 8517 8152 1091 9194 Ukupno 37133 40384 43062 40193∗

Boranija Seme 12480 12486 13540 12835 Min. đubrivo 2062 1885 1600 1849 Pesticidi 2557 4358 2784 3233 Gorivo 8400 11039 13320 10920 Ukupno 25499 2968 31248 28837

∗ Posmatrano u nešto stabilnijoj valuti (€), prosčni troškovi materijala u proizvodnji graška su

501€, a boranije 360 € po hektaru.

38

Kada se posmatra struktura prosečnih troškova materijala, u proizvodnji

posmatranih useva može se zaključiti da u datom periodu (2006-2008) najveće učešće imaju troškovi semena (grašak 64%, boranija 45%). Na drugom mestu su troškovi goriva (nafte), sa prosečnim učešćem od 23% u proizvodnji graška, odnosno sa oko 38% u proizvodnji boranije. Troškovi pesticida su na trećem mestu, sa prosečnim učešćem od 8% (grašak) i 11% (boranija), dok najmanje učešće u troškovima materijala imaju troškovi mineralnog đubriva,, koji prosečno učestvuju sa oko 6%, kako u proizvodnji graška tako i boranije.

Smanjena upotreba mineralnih đubriva po jedinici uslovila je pad troškova nabavke ovog materijala naročito u 2008. godini (grašak 23%; boranija 22%) jer je cena mineralnih đubriva prosečno godišnje beležila rast za oko 10%.

Značajan rast beleže i troškovi pesticida kao posledica upotrebe većih količina (grašak), a posebno rasta cena korišćenih preparata (boranija). U proizvodnji graška, ovi troškovi su iz godine u godinu povećani za više od 50%, dok je u proizvodnji boranije u 2007. godini bilo potrebno 70% više novčanih sredstava u odnosu na 2006. godinu.

Evidentan je značajan porast troškova goriva, kako u proizvodnji graška (28%), tako i boranije (59%) u 2008. godini u odnosu na 2006. godinu. Povećana potrošnja goriva po jedinici površine u većoj meri je doprinela rastu ovih troškova jer cena goriva u ovom periodu nije značajno varirala.3

Promene upotrebljenih količina materijala po jedinici, kao i promene cena pojedinih vrsta materijala uslovile su značajna variranja i rast troškova materijala. U kojoj meri dolazi do promene troškova materijala realnije se može oceniti uspostavljanjem odnosa između troškova materijala i cena realizacije gotovih proizvoda.

4. Ekvivalentne količine gotovog prozvoda potrebne za pokriće troškova materijala

Uspostavljanjem odnosa između troškova materijala i cena realizacije gotovih

proizvoda dolazi se do informacije koji deo ostavrenog prinosa je potreban za pokriće (nabavku) materijala po jedinici površine. Ovako uspostavljen odnos ukazuje i na odnose cena autputa i cena materijala (inputa), što je dobar pokazatelj intenzivnosti proizvodnje (Marko i sar., 1986).

Prodajna cena po jedinici gotovog proizvoda posmatranih povrtarskih useva varirala je u uskom intervalu (Tab.4).

3 U 2006 i 2007 iznosila je 70 din/l a u 2008. nešto više i to 72 din/l

39

Tab.4. Prodajna cena (din/kg) i ekvivalentne količine proizvoda (kg) potrebne za pokriće troškova materijala

Ekvivalentna količina proizvoda (kg) Period Prodajna

cena (din/kg)

Troškovi semena

Troškovi min.đubriva

Troškovi zaštitnih sredstava

Troškovi goriva

Ukupni troškovi

materijala Grašak

2006 24,60 979 94 90 346 1509 2007 26,40 976 117 128 309 1530 2008 27,65 972 65 126 395 1557 Prosečna vrednost 26,22 975 92 115 351 1553

Boranija 2006 8,20 1522 251 312 1024 3110 2007 9,60 1301 196 454 1150 3101 2008 8,69 1558 184 320 1533 3595 Prosečna vrednost 8,83 1454 209 366 1237 3266

Prodajne cene u 2007. u odnosu na 2006. godinu su neznatno povećane. U 2008.

godini prodajna cena boranije je smanjena za oko 10% u odnosu na nivo u 2007. godini, dok je prodajna cena graška povećana za oko 5%.

Posmatrano po godinama u proizvodnji graška, zapažamo stalni porast količina gotovog proizvoda potrebnog za pokriće ukupnih troškova materijala po jedinici površine. Porast potrebnih količina u svakoj narednoj godini nije bio značajan u odnosu na prethodnu , svega 1-3%. Međutim, prosečno posmatrano ,potrebno je 1533 kg graška za pokriće troškova materijala, što je relativno posmatrano oko 66 % ostvarenog prinosa. Ako se ima u vidu da troškovi materijala čine oko 30-40% ukupnih troškova, zapažamo da stalno rastuće cene inputa, uz neznatan rast cena gotovog proizvoda, imaju dosta nepovoljan uticaj na ostvareni finansijski rezultat u proizvodnji ove kulture.

Potrebne kloičine gotovog proizvoda za pokriće troškova materijala po jedinici površina u proizvodnji boranije prvo opadaju a zatim rastu.

U 2008. godini su potrebne najveće količine gotovog proizvoda za pokriće troškova materijala, koje iznose 3595 kg ,što je oko 16% više u odnosu na prethodne dve godine. Prosečno posmatrano, za pokriće troškova materijala u proizvodnji boranije potrebno je 3266 kg, što čini oko 29% prosečno ostvarenog prinosa boranije. Ako se ima u vidu da troškovi materijala u ukupnim troškovima proizvodnje boranije učestvuju sa oko 31% (Đurovka i Jovanović, 1995) onda utrošak materijala i njegova cena imaju značajan uticaj na ostvareni rezultat.

Utvrđeni nivo ekvivalentnih količina gotovog proizvoda za pokriće troškova materijala pokazuje da cene autputa zaostaju za cenama materijala (inputa). U periodu od 2006. do 2008. godine pariteti cena repromaterijala i goriva i cena realizacije boranije, a posebno graška, su u korist inputa, što ima za posledicu ekstenziviranje proizvodnje čiji je rezultat sve uži nivo ostvarenih prihoda.

40

ZAKLJUČAK

- Količina utrošenog repromaterijala i dizel goriva po jedinici površine u

proizvodnji graška i boranije u trogodišnjem periodu (2006-2008) nije značajno varirala. Utrošene količine semena su konstantne, upotrebljena količina mineralnog đubriva se smanjuje, dok utrošena količina goriva po jedinici površine ima tendenciju porasta. Utrošak srdstava za zaštitu varira u zavisnosti od useva i uslova godine.

- Prosečni troškovi materijala po jedinici površine u proizvodnji posmatranih useva imaju tendenciju porasta. Prosečni nivo ovih troškova u proizvodnji graška je oko 500 €, a boranije 360 € po jedinici površine.

- U strukturi prosečnih troškova materijala graška i boranije najveće učešće imaju troškovi semena (48%), zatim goriva (31%), na trećem mestu su troškovi mineralnog đubriva (12%), a na četrvtom troškovi sredstava za zaštitu.

- Prodajne cene, kako graška, tako i boranije su neznatno povećane u posmatranom periodu.

- Prosečno, za pokriće troškova materijala u proizvodnji graška treba 1 533 kg proizvoda, dok su troškovi materijala u proizvodnji boranije na nivou realizacije 3 266 kg gotovog proizvoda.

- Potrebna količina proizvoda za pokriće troškova materijala u periodu 2006 – 2008. godina se povećava. To ukazuje da cene proizvoda zaostaju za cenama repromaterijala i goriva. Takav paritet ima za posledicu ekstenziviranje proizvodnje, a samim tim i niži nivo prinosa, što se nepovoljno odražava na ostvarene finansijske rezultate u proizvodnji, kako graška tako i boranije.

LITERATURA 1. BOŠNJAK, D,, LUČIĆ, M.; (2008): Regionalni razmeštaja površina pod povrćem

na otvorenom polju u Srbiji, Agroekonomika, br. 37-38, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

2. ĐUROVKA, M,., JOVANOVIĆ, M.; (1995): Agrobiološki i ekonomski apsekti proizvodnje boranije, Savremana poljoprivreda, br. 3, Novi Sad.

3. LAZIĆ, B., MARKOVIĆ, V., ĐUROVKA, M., ILIN, Ž.; (1998): Povrtarstvo, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

4. MARKO, J., JOVANOVIĆ, M., OBRENOVIĆ, D.; (1986): Ekonomski uslovi poljoprivrednih subjekata u agroindustrijskom kompleksu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

5. NOVKOVIĆ, N., VESNA, RODIĆ.; (1995): Analiza korišćenja radne snage i sredstava mehanizacije u optimalnoj strukturi poljoprivredne proizvodnje, Ekonomika poljoprivrede br. 1, Beograd.

6. TODOROVIĆ, J., VASIĆ, M., TODOROVIĆ, V.; (2008): Pasulj i boranija, Poljoprivredni fakultet, Banja Luka.

41

ORGANIZATIONAL-ECONOMIC CHARACTERISTICS OF THE BASIC INPUTS IN THE PRODUCTION OF PEAS AND STRING BEANS

BOŠNJAK, DANICA, GVOZDANOVIĆ – VARGA, JELICA , VASIĆ, MIRJANA

MILADINOV, JASMINA

Summary The basic inputs in the production of peas and string beans have been analyzed in

the paper. Consumed seed quantities are constant. The used amount of fertilizer is reduced, the used amount of pesticides varies, depending on the crop and condition in certain year, while spent quantities of fuel increases. Material costs per hectare in the production of peas and string beans have an increasing tendency. The average material costs in peas production are about 500 € per hectare and in string beans production 360 € per hectare. For material costs covering averagely 1,533 kg of peas and 3,266 kg of string beans is needed. Growth of equivalent amount of final products for material costs covering indicates that the product prices lag behind raw materials and fuel prices’. The price parity is in favor of inputs, causing lowering of intensification of production, which has a negative impact to economic status of these crops.

Key words: peas, string beans, inputs, material costs

  42

UDK: 628.2 Originalni naučni rad Original scientific paper

ULOGA I ZNAČAJ VODOPRIVREDNE STRUKE U PROCESU EKONOMISANJA SA SUVIŠNIM VODAMA – ODVODNJAVANJU

BAJČETIĆ, M.1

Rezime

Tema rada je ekonomski pristup odvodnjavanju kao specifičnom procesu u okviru oblasti upravljanja vodama koje, osim značajnog uticaja prirodnih faktora, uključuje ljudski faktor. U upravljanju koje se bavi različitim fenomenima i događajima, neophodno je obezbediti odgovarajuće prihode, odnosno razne izvore finansiranja, koji ne bi bili mogući bez odgovarajućih znanja i veština vodoprivredne struke. Upravljanje odvodnjavanjem funkcioniše kao integrativna snaga i spoj različitih veština, znanja i disciplina. Posebno treba istaći da je do sada, zahvaljlujući upravo veštinama i umešnosti vodoprivredne struke, uprkos nedostatku finansijskih sredstava, postignut zavidan stepen efikasnosti u poslovima odvodnjavanja, odnosno uklanjanju suvišnih voda sa i iz zemljišta. Ključne reči: upravljanje vodama, suvišne vode, zemljište, usluge odvodnjavanja, prihodi

UVOD

Upravljanje vodama u odvodnjavanju predstavlja proces odlučivanja o raspolaganju suvišnim, nedovoljnim i dovoljnim vodama na i u zemljištu i u objektima i sistemima, pružanju usluga odvodnjavanja i u kontinuiranim aktivnostima obveznika-korisnika i nosioca vodoprivredne struke. Upravljanje vodama u odvodnjavanju predstavlja proces donošenja odluka o kombinaciji raspoloživih i korišćenih resursa sa ciljem da se ostvari određeni kvalitet i količina vode zemljišta u prostoru i vremenu. koji se ostvaruju u fazama planiranja, vođenja, organizovanja i kontrole.

Vodna delatnost je delatnost upravljanja vodama koja kao skup multidisciplinarnih i interdisciplinarnih znanja i veština teži da se ostvari efikasnost odvodnjavanja. Struka ostvaruje efikasnost određivanjem uticaja prirodnih i klimatskih faktora, uticaja

                                                            1 Dr Marko Bajčetić, JVP "Vode Vojvodine", Novi Sad, e-mail:mbajcetic@vodevojvodine.com

tel.++381 63 511 420

  43

površinskih i podzemnih voda, karakteristika zemljišta i posebno uticaja ljudskih aktivnosti na vode i vodne sisteme. UPRAVLJANJE SUVIŠNIM VODAMA NA ZEMLJIŠTU - ODVODNJAVANJE

Procesi vode u odvodnjavanju određeni su elementima i međusobnim odnosima u

sistemima za odvodnjavanje. Elementi se odnose na različiti kvalitet i kvantitet voda, rukovanje objektima, sisteme, do uticaja korisnika i obveznika i najšire organizovane javnosti. Svaki element ima različite karakteristike koji su određeni, a i koji određuju granice uticaja na upravljanje. Određivanje polazi od karakteristika i vrsta voda i objekata, funkcionisanja sistema sa raznim hidrotehničkim, poljoprivrednim, šumarskim, saobraćajnim, fizičkim, hemijskim, pravnim i ekonomskim veličinama i vrednostima.

Kod odvodnjavanja moramo uvek imati u vidu metode raspolaganja i korišćenja, odnosno odvodnjavanja voda i načine pružanja usluga. Metode odvodnjavanja zavise od prirodnih faktora, pre svega klimatskih, od podzemnih i površinskih voda, pedoloških karakteristika zemljišta, agrotehničkih, vodnih i korisničkih mera i faktora ljudskih aktivnosti. Načini odvodnjavanja su zadaci Javnog vodoprivrednog preduzeća da objektima i sistemima pruži vodnu uslugu odvodnjavanja i dovede zemljište do određenog vodno-vazdušnog režima. Odnosno, do ravnoteže suvišne ili nedovoljne vlažnosti zemljišta sa zahtevanom vlažnošću. Vodno – vazdušni režim se može, danas u višenamenskim sistemima, kakvi postaju i sistemi za odvodnjavanje, odrediti kao skup pravila po kojima se obavlja prihvatanje i odvođenje voda preko granica zemljišta u kanale.

Cilj funkcionisanja objekata i sistema za odvodnjavanje ( kanali, crpne stanice, ustave, propusti i dr.) je da se stvarnim kapacitetima omogući da prolećno plavljenje bude između 0,5 dana (poljski plodoredi sa ozimnim kulturama), od 5-10 dana (za poljske plodorede bez ozimnih kultura,povrće i lucerku) I do 25 dana (za belu detelinu). Letnje plavljenje bez posledica je moguće u granicama od 8-18 časova. U letnje-jasenjem periodu, za žitarice, je moguće plavljenje od 0,5 do 3 dana, povrće od 0,8 do 3 dana i za travu od 1 do 5 dana (1).

Za određivanje obima i vrednosti usluge odvodnjavanja, poseban problem predstavlja merenje i iskazivanje učinaka (usluga) u fizičkim ili drugim jedinicama. Usluge se mere prema odnosu izgrađenih i stvarnih kapaciteta objekata i sistema odvodnjavanja za planiranu (moguću) ili ostvarenu količinu vode, odnosno prema obimu promena voda. Promene se određuju prema procenama uticajnih faktora. Kod kapaciteta je potrebno imati u vidu i one koji se odnose na potreban i raspoloživi kapacitet. Izgrađeni kapacitet je sposobnost objekta ili sistema (kanala, ustava, crpnih stanica i dr.) da u određenom vremenskom periodu prihvati, zahvati, zadrži, čuva, akumulira, distribuira i odvede vodu u vodoprijemnik i izražava se u količini vode (m3) ili po jedinici površine zemljišta (ha). Izgrađeni kapaciteti u odvodnjavanju su planirana ili procenjena sposobnost objekta i sistema da primarno spreče štetne događaje. Stvarni kapacitet je utvrđena sposobnost vodnog objekta i sistema da u određenom vremenskom periodu ostvari odvođenje suvišnih voda, odnosno zaštitu od voda, ali i da omogući, ukoliko postoje uslovi, racionalno korišćenje voda iz sistema.. Razlika između izgrađenog i stvarnog kapaciteta predstavlja osnovu kojom se određuje potreba pružanja,

  44

vrste i obim usluga odvodnjavanja. Posebno pitanje razvojnog karaktera odnosi se na određivanje razlika između izgrađenog (idealnog) i raspoloživog kapaciteta i odnosa sa potrebnim i stvarnim kapacitetima. Nestajanje i smanjenje razlika je ekonomsko određivanje minimalnog, optimalnog i maksimalnog kapaciteta koje zahteva identifikovanje, određivanje granica i vrednosti rizika sadržanih u nizu građevinskih, poljoprivrednih, mašinskih, elektroenergetskih i drugih radova. Merenje kapaciteta objekata i sistema za potrebe vršenja operativnih usluga u odvodnjavanju je svakodnevno i zavisi od postavljenih mera kvaliteta i količine vode za odvođenje. Dobijeni rezultati iz merenja, za određeni obim i kvalitet usluge, predstavljaju osnove za određivanje visine neto naknade i operativnih poreskih obaveza, a dugoročno i za određivanje investicionih sredstava i bruto naknade. Ovo je naročito bitno jer: „ Sve što je merljivo i što se meri u ekonomiji, efikasnije je od nemerljivog i nemerenog“( Ceteris Paribus) (3).

ULOGA VODOPRIVREDNE STRUKE U EKONOMISANJU SUVIŠNIM VODAMA

Vodoprivredna struka kompleksna pitanja upravljanja najbolje će iskazati

rešavanjem i ostvarivanjem optimalnog ekonomisanja. Ekonomisanje se sastoji u definisanju sredstava i prihoda za odvodnjavanje koje se bazira na: (1.) oskudnosti u zaštiti od štetnog dejstva suvišnih voda na zemljišta u određenom prostoru i vremenu, (2.) proporcionalnosti troškova i koristi, (3.) oportunitetnosti troškova, (4.) eksternalijama, (5.) marginalnim troškovima i marginalnim koristima.

(1) Oskudnost zaštite od štetnog dejstva suvišnih voda na zemljište i objekte je hipotetičko stanje u situaciji kada potrebe za zaštitom prevazilaze upravljivost, kapacitete ili sigurnost zaštite. U određivanju oskudnosti se polazi od karakteristika dobara (faktora nastanka suvišnih voda, objekata i usluga) i postojanja određene tražnje. Zadovoljavanje tražnje vrši se izgradnjom i funkcionisanjem objekata, odnosno sistema za odvodnjavanja. Izgradnjom objekata se ispunjavaju uslovi odvodnjavanja i pored vode, objekata, sistema i vodotoka, obuhvataju ekonomske resurse: zemlju, kapital, rad i preduzetništvo. Zemlja obuhvata zemljište, šume, mineralne i prirodne resurse koji su potrebni za izgradnju i funkcionisanje objekata. Kapital je izraz ljudskog i materijalnog resursa i izvora sposobnosti zaposlenih da upravljaju objektima. Radna snaga je skup fizičkih i umnih sposobnosti, umešnosti i stručnosti zaposlenih čiji rad utiče na odvodnjavanje. Preduzetništvo je sposobnost kombinovanja vode i proizvodnih faktora, zemlje, rada i kapitala u odvodnjavanju, koji traži nove puteve i postupke za ostvarivanje ekonomičnosti, efikasnosti i efektivnosti.

(2) Troškovi odvodnjavanja i koristi od odvodnjavanja su odnos proporcionalnosti visine ulaganja ili trošenja (kapitalnih i operativnih sredstava) za jedinicu usluge i koristi. Troškovi u odvodnjavanju nastaju zbog ostvarivanja sigurnosti i stabilnosti

  45

objekata i optimalnog kvaliteta i količine vode za korisnike. Posebno se zbog toga analiziraju stanja i procesi koji donose korist u rastu šireg programa proizvodnje i posebno nižim cenama koštanja proizvoda kod korisnika (ekonomija širine i ekonomija obima).

(3) Oportunitetnost troškova odvodnjavanja je vrednost najboljeg rešenja ili alternativno najmanjeg gubitka pri izboru programa odvodnjavanja. Ukoliko se u odvodnjavanju odluči za održavanje kanala, umesto održavanja crpne stanice, tada je oportunitetni trošak kanala, trošak odražavanja crpne stanice. U odvodnjavanju oportunitetni troškovi se koriste u izboru vrste i visine ulaganja ili korišćenja i trošenja sredstava sa ciljem da se postigne optimalno rešenje.

(4) U odvodnjavanju su prisutne eksternalije, odnosno pozitivni i negativni eksterni efekti, izraženi u količini i kvalitetu vode za određeni prostor, vreme i koji utiču na poznate i nepoznate korisnike (obveznike).

(5) Marginalni trošak nastaje kada korišćenje dodatne jedinice usluge odvodnjavanja povećava dodatnu jedinicu proizvoda ili usluga korisnika, što je bitno za određivanje visine i obima sredstava naknada, za ulaganje u izgradnju objekata i pružanju usluga odvodnjavanja.

OSNOVE ZA OSTVARIVANJE PRIHODA U ODVODNJAVANJU

Vodoprivredna struka je zainteresovana da reši ekonomske probleme koji se

odnose, ne samo u određivanje osnova, već i stvaranje uslova za obezbeđenje prihoda i sredstava za operativno funkcionisanje i investiciona ulaganja.

Prihodi u odvodnjavanju zavise od količina voda i boniteta zemljišta, izvora, karakteristika, i načina ostvarivanja i korišćenja sredstava. Prihodi su povećanje ekonomske koristi od odvodnjavanja u obliku priliva ili povećanja sredstava i koriste se za zadovoljavanje javnih i privatnih potreba. Prihodi nastaju za redovne aktivnosti u odvodnjavanju, a sredstva su sadržana u posebnim javnim i specifičnim vodnim prihodima. Javni i vodni prihodi mogu se klasifikovati prema različitim osnovama, a za vodnu delatnost su najznačajniji porezi i naknade. Prihodi za odvodnjavanje predstavljaju bruto prilive ekonomskih koristi koji se određuju prema visini investicionih sredstva i vrednosti usluge, koje se mogu razmeniti, a ispunjavaju uslove: (a) da je nosilac upravljanja odvodnjavanjem doneo plan (budžet) za finansiranje odvodnjavanja; (b) da se uslugom prenosi korist od odvodnjavanja na korisnike; (c) da se prodaja usluga odvodnjavanja pouzdano može izmeriti i (d) da se priliv ekonomske koristi od odvodnjavanja ostvaruje izgradnjom objekata i prodajom usluga.

Osnove prihoda sadržane su u cenama usluga odvodnjavanja i naknadama za odvodnjavanje. Vodoprivredna struka cenama usluga različito pristupa prema određenim metodama formiranja cena na osnovu (1) troškova, (2) vrednosti i (3) cena iz konkurencije.

(1) Troškovni metod

Cena usluge odvodnjavanja predstavlja zbir troškova pogona, amortizacije, održavanja objekata i sistema za odvodnjavanje, troškova resursa, troškova životne sredine, indirektnih troškova i dobiti koja se može se izraziti kao:

  46

CUO = TP + AM + OVO + TR + TŽS + IT + Δ Gde je: CUO - cena usluge odvodnjavanja, TP - troškovi pogona objekata i sistema; AM - amortizacija objekata; OVO - održavanje objekata; TR - troškovi resursa; TŽS - troškovi životne sredine; IT - indirektni troškovi; Δ – dobit.

(2) Vrednosni metod Drugi način formiranja cena usluga odvodnjavanjlja se zasniva na vrednosti usluge percipirane od strane korisnika sa troškovima kao korektivnim faktorom. Cena nastaje iz specifičnog sistema opipljivih i neopipljivih, duhovnih i fizičkih kriterijuma koje korisnik odvodnjavanja određuje. Vrednosna cena za korisnika je prihvatljiva, ukoliko odražava blagovremenost, preciznost, pouzdanost, trajnost, popust kod plaćanja, kvalitet i sl.

Pri ponudi vrednosne cene usluge, osnovni problem je određivanje visine, odnosno da ne bude potcenjena, tj., bude prihvaćena od korisnika, ali i da može da ispuni zahteve kvaliteta i pokrića stvarnih troškova.

(3) Cene iz konkurencije Cena usluge odvodnjavanja koja nastaje na bazi konkurencije koristi se kao orijentaciona cena za donošenje odluke o visini cena usluga. Osnova za cenu su cene pojedinačnih u kojima su sadržane pomoćne usluge koje formiraju davaoci usluga. Kod pomoćnih usluga za cene se uzimaju u obzir elementi iz tržišne pozicije davaoca pomoćnih usluga i njegovog imidža i boniteta. Pored navedena tri načina formiranja cena usluga odvodnjavanja, moguć je i poseban način koji se izvodi iz troškova poslovanja preduzeća koje pruža uslugu. Cena tada predstavlja odnos poslovnih troškova i obima kapaciteta objekata izraženog u m3 (za potencijalne i stvarne količine ) ili površine zemljišta i posebno prema kapacitetima objekata i sistema.

NAKNADE KAO PRIHOD ODVODNJAVANJA

Naknade predstavljaju namenske prihode za raspolaganja i korišćenja suvišnim vodama na zemljištu, a koje se mogu uvoditi i administrirati na svim nivoima vlasti u državi. Ostvarena sredstva naknada se koriste za održavanje ili poboljšanje uslova odvodnjavanja. Naknade imaju osobine da su: (a) transparentni prihod čija osnova se zasniva na vezama između novčanog iznosa koji plaćaju korisnici i koristi (dobiti) od odvodnjavanja; (b) u funkciji su ostvarivanja pravičnosti u odvodnjavanju, s obzirom da neposrednu korist imaju oni koji plaćaju naknadu; (c) složene su za administriranje i za određivanje visine i (d) utiču na ostvarivanje ekonomske efikasnosti kod korisnika, jer iako se naknadama povećavaju troškovi kod korisnika, oni opadaju po jedinici proizvoda zbog rasta proizvodnje (ekonomija obima). Upravo ova karakteristika naknade zahteva od vodoprivredne struke da planiranjem i određivanjem cena da potpuni doprinos prihvatanja nameravanih aktivnosti u upravljanju odvodnjavanjem. Kako se radi o ekonomski javnim karakteristikama naknade, struka je obavezna javnosti, a posebno korisnicima, dati transparentnu i jasnu informaciju.

Naknade za odvodnjavanje predstavljaju novčane izraze za sredstva potrebna u izgradnji kolektivnih i zajedničkih objekata i sistema, pokriće vrednosti usluge odvodnjavanja i rashoda koji se odnose na administrativne troškove. Naknade se mogu

  47

podeliti na bruto i neto naknade. Bruto naknadu za odvodnjavanje možemo izraziti kao zbir dve vrste neto naknada, za izgradnju i usluge, i to:

N = N1+ N2 gde je: N-naknada za odvodnjavanje, N1-naknada za izgradnju objekata i sistema (investiciona sredstva određena prema obimu kapaciteta određenih uslovima odvodnjavanja), odnosno, N1=IS gde je IS-investiciona sredstva za n-te godine, N2-je naknada za odvođenje voda putem usluga odvodnjavanja, koja se može izraziti:

N2 = CVU + TRi + TNn+Ek gde je: N2-novčani iznos odvodnjavanja - naknada, CVU-cena usluge odvodnjavanja, TRi–troškovi regulatorne institucije i TNn–troškovi za utvrđivanje, obračun i naplatu naknada, Ek- efektivna korist na imovini (zemljištima) i prihodima.

Za vodoprivrednu struku, u finansijskom sistemu, odvodnjavanje, odnosno upravljanje vodom, pripada, pre svega, oblastima fiskalnih i poslovnih finansija (iako je sadržana i u osiguranju, međunarodnim i posebnim oblastima). Fiskalnom sistemu pripada jer se radi o vodi kao čisto javnom ili javnom dobru, a poslovnom sistemu jer se pružanjem specifičnih usluga ostvaruje poseban poslovni učinak. Javni interes i voda kao javno dobro provlađujući su kriterijumi za primarnost fiskalnih finansija u sektoru finansiranja vodne delatnosti.

VODOPRIVREDNA STRUKA U ODVODNJAVANJU

Struka u odvodnjavanju predstavlja profesionalnu veštinu koja je nastala kao izraz obrazovanja, iskustva i umešnosti da se praktičnim radom ostvare pozitivni rezultati. U odvodnjavanju ona ima veliki raspon složenosti poslova od najjednostavnijih, koje obavljaju npr. hidrograđevinski radnici do najsloženijih kao što je. rukovođenje odbranom od poplava na unutrašnjim vodama. U prošlosti je vodoprivredna struka pokazala visok nivo znanja i veština za stabilno funkcionisanje sistema za odvodnjavanje, a naročito u situacijama nastanka problema u poplavama, sušama, zagađenjima ili kada je nedostajala voda. U poslednjim decenijama struka je oslabila, što je postao poseban problem za upravljanje u odvodnjavanju. Za odvodnjavanje struka nastaje i prenosi znanja i veštine o rešavanju problema sa generacije na generaciju. Fluktuacijom i odlaskom zaposlenih, nisu prenošena znanja i veštine, a novozaposleni nisu prolazili kroz teorijsko-praktičnu obuku. Iz prošlosti se uči o načinu delovanja na faktore koji negativno utiču na promene voda i funkcionisanje objekata.

SEGMENTI UPRAVLJANJA VODOM U ODVODNJAVANJU

Vodoprivredna struka u odvodnjavanju danas mora biti fokusirana na određivanje segmenata upravljanja vodama (9). Znanje, inovativnost i kreativnost vodoprivredna struka ispoljiće definisanjem sadržaja svakog od segmenata upravljanja. Zbog toga je potrebno posebno definisati segmente i predmetno ih odrediti u uslugama odvodnjavanja, raspolaganja i korišćenja voda i ostalim aktivnostima. Definisanje usluga

  48

odvodnjavanja, raspolaganja i korišćenja voda u odvodnjavanju i ostalih aktivnosti moguće je izvršiti na sledeći način:

Usluge odvodnjavanja uključuju sve usluge (javne ili privatne) izvlačenja, prihvatanja, akumuliranja, skladištenja, prečišćavanja i distribucije površinske ili podzemne vode, zajedno sa prikupljanjem drugih voda i odvođenja u vodoprijemnik. Ovde se nalaze i usluge koje čine osmatranje, opažanje, identifikovanje, sprovođenje i sprečavanje poplavnih i velikih suvišnih voda. Uslugu odvodnjavanja možemo odrediti kao seriju zadataka, procesa i radova koje preuzima vlasnik (upravljač) objekta da bi se zadovoljile iskazane potrebe odvođenja suvišnih voda od strane stanovništva, poljoprivrede, šumarstva, saobraćaja i drugih privrednih i neprivrednih subjekata (uprave, udruženja). Za razliku od drugih proizvoda i usluga, usluge odvodnjavanja imaju specifičnosti koje se ogledaju u sledećem:

- predmet usluge je suvišna voda na i u zemljištu koja je različito vremenski i prostorno raspoređena,

- usluga je u direktnoj korelaciji sa upravljivim vodnim režimom, - zbog neopipljivosti usluge se vrše putem ugovora koji odražavaju različite vrste

pomoćnih usluga (pogoni, informacije i radovi), - usluge su neposredna veza između upravljanja suvišnim vodama i stanovništva

i privrede, - novčani izraz usluge je specifična najčešće monopolska cena, - zbog složenosti usluge davalac i korisnik usluge, upućeni su na relativno visok

stepen stručnog znanja iz oblasti hidrograđevinske, poljoprivredne, šumarske, saobraćajne, ekonomske, ekološke, pravne i drugih struka,

- usluge odvodnjavanja ne poseduju individualne specifičnosti pojedinih vo- doprivrednih preduzeća, sem u određenim elementima i instrumentima odnosa sa javnošću (korisnicima),

- pripadaju podsistemu javnog sektora koji se zasniva na osnovama tržišne ko- ordinacije,

- pomoćne usluge u odvodnjavanju su kvantitativno i kvalitativno različite (heterogene) i variraju od vodoprivrednog preduzeća do preduzeća, sa razlikom između standardnog izvršenja i različitih potreba i zahteva korisnika,

- usluge odvodnjavanja se ne mogu odlagati (a ni skladištiti) jer postaju „kvar- ljive“ kada stvaraju uslove za štete ili umanjenu korist (dobrobit) korisniku,

- kako je predmet usluge voda, to se većina usluga odvodnjavanja zasniva na međusobnom poverenju sa korisnicima, iz čega proističe da na formiranje i razvoj imidža u značajnoj meri utiče ponašanje pružaoca i izvršioca usluge.

Za usluge odvodnjavanja je karakteristično da korisnik usluge ne postaje vlasnik usluge, iako je platio za uslugu, jer je on praktično platio vršenje usluge. Između pružanja i vršenja usluge postoji razlika. Pružanje usluge je proces uspostavljanja zahtevanog korisničkog nivoa količine i kvaliteta voda u i na zemljištu putem vodnih objekata i preuzetih fizičkih, hemijskih i bioloških mera u određenom prostoru i vremenu, odnosno sistemu. Sa druge strane, vršenje usluge je operativni postupak sadržan u pojedinačnim i pomoćnim uslugama, odnosno u radovima, informacijama, angažovanim sredstvima i radu (npr. pogon crpne stanice i objekata, iskop, refulisanje, tretiranje zemljišta, uklanjanje vegetacije, održavanje, obilazak itd.).

  49

Raspolaganje i korišćenje voda u odvodnjavanju čine sve aktivnosti za pojave i događaje koji imaju značajan uticaj i pritisak na stanje i status voda na i u zemljištu i objektima za odvodnjavanje, a prema analizi vrsta pritisaka i uticaja (prirodni faktori i faktori iz ljudskih delatnosti). Raspolaganje i korišćenje voda u odvodnjavanju pripada podsistemu javnog sektora koji se zasniva na birokratskoj koordinaciji.

Danas za raspolaganje i korišćenje vode u odvodnjavanju nisu određene vrste i oblici stanja i statusa voda ili fazno i funkcionalno određivanje upravljanje vodama na i u zemljištu i u objektima i sistemima i šta se pod tim podrazumeva. Ovo stvara problem definisanja ekonomskih karakteristika radi opredeljivanja izvora i visine sredstava, jer raspolaganje i korišćenja voda u odvodnjavanju mogu biti u funkciji zadovoljavanja javnih i privatnih potreba. S druge strane, potrebno je definisati da li se pod upravljanjem podrazumevaju određene pojave i uzroci ili su uzroci nastanka suvišnih voda raznovrsni na određenom prostoru ili sistemu, zatim su to karakteristike namena i vrsta odvodnjavanja, suša, odbrana od poplavnih i suvišnih voda, kvalitet i zaštita voda, zagađenja voda, bilansi voda, vodne saglasnosti i dozvole itd., a sve radi određivanja bilansa ili budžeta sredstava, odnosno izvora koji su različiti, a čine ih porezi, takse i naknade. Ovi novčani izrazi su u direktnoj korelaciji sa vrstom i namenom vode u odvodnjavanju i opredeljuju finansijski sistem u sticanju i korišćenju sredstava koji su u različitim modelima, mehanizmima i instrumentima. Oni su sadržani u upravnom, poreskom i poslovnom sistemu.

Aktivnosti bez značajnog uticaja na status vode su one koje nisu ni usluge ni raspolaganje i korišćenje vode u odvodnjavanju. Jasno, razlika ne može biti sistematska, pošto je zasnovana na analizi slučajeva koji nemaju uticaj na stanje i status vode, ali preterana aktivnost ( obrada zemljišta, zatrpavanje kanala i dr) može imati uticaja na odvodnjavanje. U ovim aktivnostima su organizovane zadruge, neprofitne ili nevladine organizacije zasnovane na dobrovoljnoj osnovi u podsistemu javnog sektora (udruženja, komore, i sl.).

ULOGA I ZNAČAJ VODOPRIVREDNE STRUKE Uloga vodoprivredne struke u sistemu vrednosti usmerava se ka očekivanju da

nosioci, pored materijalnog zadovoljstva, razviju samostalnost (autonomiju) kao i da je integrišu u vodni sistem. Različite struke stvaraju osnove za određivanje uzroka promena stanja i statusa voda i predlažu preduzimanje usluga radi ostvarivanja koristi. Rezultati se mere u tehničkim i ekonomskim učincima, a posebno uticaju aktivnosti na stanovništvo i delatnosti privrede. Struka u odvodnjavanju je upućena na okruženje gde je strukturne, društvene, ekonomske i tehnološke promene prisiljavaju da inoviraju znanja i veštine. Posebno moraju da se prihvate stavovi iz okruženja koje stalno prati rezultate vodoprivredne struke i ukazuje na dobro ili loše preduzete mere. Struka u odvodnjavanju je težnja da se na razuman i racionalan način pristupi rešavanju problema, izbegavajući preovladavanje formalnog uočavanja rizičnih faktora u štetnom dejstvu voda, kvalitetu voda i korišćenju voda. Za struku je bitno negovanje timskog rada. Pojedinačne struke same sebi nisu dovoljne u ostvarivanju ciljeva upravljanja u odvodnjavanju, već se posebnim integracionim procesima uspostavlja održivi razvoj.

  50

Vodoprivrednu struku čini skup različitih struka koje i teže izgradnji skladnih unutrašnjih odnosa sa različitim intenzitetom uticaja zaposlenih. Struke u sistemu upravljanja odvodnjavanjem teže uvažavanju međusobnih vrednosti i integrisanju. Integrisanje pojedinih struka je u cilju jačanja položaja i interesa delatnosti odvodnjavanja koje se postiže uvažavanjem bliskosti znanja, veština i načina izvršavanja poslova u zajedničkim aktivnostima. Posebno je potrebno približavanje pojedinih struka vodoprivrednoj struci, jer interesi pojedinih struka su zajednički interesi, a pojedinačni ciljevi se pretvaraju u zajednički cilj u određenom radnom ponašanju funkcionalne organizacije. U organizaciji odvodnjavanja moraju se ograničiti aktivnosti predstavnika pojedinih struka koje deluju dezintegrativno, uz uvođenje proporcionalnosti u nagrađivanju prema intenzitetu uticaja pojedinih struka u ostvarivanju ciljeva. Takođe je bitno razvijati informisanost i komunikacije između pojedinih struka o bitnim događajima za stvaranje i poboljšanje uslova rada. U budućnosti struka u operativnom upravljanju treba da pronađe adekvatna i alternativna rešenja problema u situaciji kada se klasičnim metodom to ne može ostvariti. Za struke je neophodno korišćenje savremenih tehničkih i tehnoloških sredstava, novih znanja i veština u akcionom delovanju.

Uloga i značaj vodoprivredne struke u odvodnjavanju Srbije u prošlosti je pokazala izuzetne rezultate jer su korišćenjem HR zaposlenih uklanjani uzroci štetnih dejstava voda i zagađenja voda. Stručni pristupi promenama, događajima, uticajima i pritiscima na vodu stvarali su se u okviru obrazovnih i istraživačkih institucija koje su doprinele razvoju vodoprivredne struke. Ona se razvijala praktičnim radom u situacijama koje zahtevaju brze reakcije (poplave, havarije), a stečenim iskustvom zaposleni su interaktivno postavljali nove zadatke za dolaženje do naučnih i naučno-istraživačkih rešenja problema. Posebnost struke se pokazala i u primeni nauke i naučno-istraživačkog rada koja je imala uticaja na efikasnost odvodnjavanja i razvoj ljudskih resursa.

ZAKLJUČAK

Vodoprivredni stručnjaci, za razliku od vode, imaju i znaju svoj prostor posebno u upravljanju odvodnjavanjem. Oni znaju šta je odvodnjavanje, sliv, podsliv i vodno područje i iz toga u sebi razvijaju HR prema zahtevima korisnika, a ne prevashodno korist za sebe iz upravljanja odvodnjavanjem.

Nema potrebe da se u sadašnje vreme malo govori o vodi i delatnosti, znanjima i veštinama i razvoju svesti o vodi u odvodnjavanju, iako diranje u to kod nekih izaziva motivisanost za rešavanje problema, a kod drugih uznemirenost. Tada se uviđa da se o odvodnjavanju ne vodi samo rasprava za dolaženje do rešenja slobodnim korišćenjem ljudskih resursa koja postaju zavist kod ovih drugih. Zaposlenih razvijaju HR čime stvaraju moć i potrebnu da otklone nemoć u razvoju delatnosti . Zbog toga i tranzicioni i integracioni procesi takve odnose brzo prihvataju i integrišu, a nestručne brzo prevazilaze i isključuju.

Sadašnje stanje daleko je od željenog kome se teži u odvodnjavanju zbog čega je potreban razvoj HR i to u velikim dozama. Razvojem HR zaposlenih stvoriće će se resursna moć za ostvarivanje društvenih, vodnih, funkcionalnih (kolektivnih) i ličnih ciljeva u razvijenom sistemu odvodnjavanja.

  51

LITERATURA 1) AVAKUMOVIĆ, DIMITRIJE, (1991), „Hidrotehničke melioracije –

odvodnjavanje“, Građevinska knjiga, Beograd 2) BAJČETIĆ, MARKO, (2008), „Ekonomija vodoprivrede u partnerstvu privatnog i

javnog sektora“, Prometej, Novi Sad, Srbija. 3) BANDIN, TOMISLAV, (2000), „Produktivistička teorija ekonomskog uspeha“,

Savremena administracija, Beograd 4) DESSLER GARY, (2007), „Osnovi menadžmenta ljudskih resursa“, Data status,

Beograd 5) ĐORĐEVIĆ, BRANISLAV, (1990), „Vodoprivredni sistemi“, Naučna knjiga,

Beograd 6) ZAKIĆ, ZORKA, (2001), „Agrarna ekonomija“, CID Ekonomskog fakulteta,

Beograd 7) Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede – Republička Direkcija za

vode (2005), „Okvirne Direktive EU o vodama“, Udruženje za tehnologiju vode i sanitarno inženjerstvo, Beograd

8) POTKONJAK, SVETLANA, (1991), „Ekonomika vodoprivrede“, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

9) Priručnik: European Communities, (2004), Common Implementation Stretegy - Guidances available at WFD - CIRCA

10) WREN A. DANIEL , DAN JR VOICH, (2001), „Menadžment“, Privredni pregled, Beograd

THE ROLE AND IMPORTANCE OF THE WATER MANAGEMENT PROFESSION IN THE ECONOMIZATION PROCESS OF EXCESS WATER –

DRAINAGE

BAJČETIĆ, M.

Summary

The paper discusses the economic approach to drainage as a specific process in the field of water management, that includes, except significant influence of natural factors, human factor. In the managing that deals with various phenomena and events, it is particularly important to provide adequate income and sources of funding that could not be obtained without the appropriate knowledge and skills of water management profession.

Management of drainage acts as a integrative force and a combination of various skills, knowledge and disciplines. It is particularly important to point that so far, thanks to its skills and competence, water management profession, despite a lack of funds, managed to achieve respectable level of efficiency in field of drainage, especially of drainage of excess water from and out of soil.

Key words: water management profession, excess water, soil, drainage, water services, income.

52

UDK:641.13:658.52 Originalni naučni rad Original scientific paper

STANJE I TENDENCIJE U PROIZVODNJI PRERAĐENOG VOĆA U

REPUBLICI SRBIJI

LUKAČ BULATOVIĆ, MIRJANA 1

Rezime

Iako je asortiman prerađevina od voća (poluprerađevine i gotovi proizvodi) veoma širok, u industrijskoj preradi voća dominira proizvodnja voćnih sokova i zamrznutog voća. Spomenute prerađevine od voća učestvuju sa 71,9% u ukupnoj proizvodnji analiziranih prerađevina Srbije. Sa izuzetkom proizvodnje voćnih sokova, odnosno zamrznutog voća, proizvodnja ostalih analiziranih prerađevina od voća se smanjuje. Najizraženije smanjenje obima proizvodnje je utvrđeno kod matičnog soka (prosečna godišnja stopa promene –20,06%) i voćne pulpe i hemijski konzervisane kaše (prosečna godišnja stopa promene –14,93%), odnosno kod sušenog voća (prosečna godišnja stopa promene –15,88%) i kompota (prosečna godišnja stopa promene –14,55%).

Ključne reči: poluprerađevine od voća, gotovi proizvodi od voća, Republika Srbija

UVOD

Srbija danas raspolaže značajnim kapacitetima koji su u funkciji prerade i hlađenja. Međutim, u poslednjoj deceniji razvoja ova industrija je sve više suočena sa problemom nedovoljnog korišćenja postojećih objekata prerade (Milić i sar., 2005). U 2002. godini kapaciteti za preradu voća godišnje su prosečno korišćeni svega 30%. Posmatrano po linijama prerade, stepen korišćenja kapaciteta kretao se od 3,15%, na liniji za proi-zvodnju koncentrovanih voćnih sokova, do 38%, na liniji za proizvodnju zamrznutog voća (Lukač Bulatović, 2004). Spomenuta pojava je posledica neusklađenog razvoja primarne proizvodnje i prerađivačke industrije. U našim uslovima, prerađuje se oko 10%

Originalni naučni rad 1 Mr Mirjana Lukač Bulatović, asistent Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, e-mail:

mirjanalukac@gmail.com, tel.: +381 21 485-33-31. * Rad je deo istraživanja na projektu broj TR 31058 pod nazivom „Sušenje voća i povrća iz

integralne i organske proizvodnje kombinovanom tehnologijom”, Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije.

53

proizvedenog voća i povrća, što je malo ako se zna da se u razvijenim zemljama preradi preko 70% ukupne proizvodnje u ovoj grani (Jovanović i Bogdanović. 1996).

Pitanje kontinuiranog snabdevanja prerađivača sa potrebnim sirovinama treba posmatrati sa kvantitativnog i kvalitativnog aspekta (Milić i Radojević, 2003). Kvantitativni aspekt se ispoljava u nedostatku potrebnih količina sirovina, koje bi obezbedile optimalno korišćenje kapaciteta prerade. Nedostatak potrebnih količina sirovina zadovoljavajućeg kvaliteta može biti posledica, kako nepovoljne strukture voćarske proizvodnje, tako i neredovne rodnosti i niskih prinosa koji se postižu u pojedinim godinama. Kvalitativni aspekt je usko povezan sa selekcijom i oplemenjivanjem u voćarskoj proizvodnji. Naime, kvalitet proizvedenih prerađevina od voća direktno zavisi od kvaliteta postojećih sorti, koje treba da imaju optimalne osobine za preradu. Znači, savremena proizvodnja voća se mora razvijati na osnovu selekcije sorti, koje najbolje odgovaraju uslovima za preradu. Cilj istraživanja u ovom radu jeste sagledavanje tendencija u razvoju prerade voća u Republici Srbiji. Izvršena je analiza promena u proizvodnji važnijih poluprerađevina i gotovih proizvoda od voća u periodu 1980-2008. godine i u skraćenim vremenskim periodima.

IZVOR PODATAKA I METOD RADA

Za izradu rada su korišćeni objavljeni podaci statističkih publikacija Republičkog zavoda za statistiku (Bilteni ''Industrija Srbije'' i ''Industrijski proizvodi'' ) za posmatrane godine. Poreg toga, korišćeni su leteralni i ostali materijali sa savetovanja i kongresa koji se odnose na ispitivanu problematiku.

Polazeći od postavljenog cilja istraživanja i raspoloživih izvora podataka, za njihovu obradu je korišćeno više metodoloških postupaka: indeksi, srednja vrednost, koeficijent varijacije, stopa promene.

REZULTATI I DISKUSIJA

Proizvodnja poluprerađenih proizvoda od voća

U grupu poluprerađenih proizvoda od voća ubraja se delimično prerađeno i konzervisano voće koje se u vansezoni koristi za dalju preradu, odnosno finalizaciju (Milić i Radojević, 2003). U cilju održavanja kontinuiteta proizvodnje nekih proizvoda: želirani proizvodi, voćni sokovi itd., prispelo voće se pripremi, konzerviše – hemijskim postupkom, toplotom ili zamrzavanjem i skladišti u adekvatnim uslovima do konačne finalizacije. Iz ove grupe proizvoda poznate su voćne pulpe, voćne kaše, matični (sirovi) voćni sokovi, koncentrovani voćni sokovi, zamrznuto voće.

U proseku, za period 1980-2008. godine, ukupan obim poluprerađenih proizvoda od voća je iznosio 41.435 t (tabela 1). Najveći obim proizvodnje je zabeležen kod zamrznutog voća (22.138 t) i matičnog voćnog soka (5.162 t). Proizvodnja spomenutih proizvoda zauzima učešće od 65,89% u ukupnoj proizvodnji poluprerađevina od voća u prerađivačkoj industriji Srbije (tabela 2). Učešće ostalih analiziranih poluprerađevina u

54

ukupnoj proizvodnji poluprerađevina je u intervalu od 7,05% (proizvodnja voćne pulpe i hemijski konzervisane kaše) do 10,82% (proizvodnja koncentrovanog voćnog soka).

Izuzev proizvodnje zamrznutog voća, koja se u posmatranom periodu povećava po prosečnoj godišnjoj stopi promene 1,36%, kod ostalih poluprerađenih proizvoda je uočena suprotna tendencija kretanja, odnosno tendencija smanjenja obima proizvodnje. Tabela 1. Kretanje proizvodnje poluproizvoda od voća u Srbiji Table 1. Production trends for semi-processed fruit products in Serbia (t)

Period Period

Pulpa i kaša– smrznuta Pulp and spoon-meal frozen

Pulpa i kaša–hem. kon. Pulp and spoon-meal che-ically pre.

Pasterizo-vano voće Pasteuri- zed fruit

Matićni sok Pomace

Konce-

ntrovani voćni sok

Concentra- ted juice

Zamrznuto voće

Frozen fruit

Prosek -Average 1980-1990.

2.780 5.542 6.189 8.344 5.475 22.976

Godišnja stopa promene Annual Rate of Change (%)

15,03 -10,53 1,84 -2,08 17,75 19,26

Koeficijent varijacije Coefficient of Variation (%) 64,50 41,22 31,93 37,96 46,47 58,61

Prosek-Average 1991-2000. 3.799 1.609 2.821 4.302 3.990 21.203

Godišnja stopa promene Annual Rate of Change (%)

-12,05 -8,61 -15,14 -18,65 -9,49 -2,71

Koeficijent varijacije Coefficient of Variation (%)

62,11 87,04 59,81 84,91 40,46 20,94

Prosek-Average 2001-2008. 2.843 958 944 1.864 3.741 22.152

Godišnja stopa promene Annual Rate of Change (%)

-30,04 -60,67 -55,04 -68,86 48,94 -0,68

Koeficijent varijacije Coefficient of Variation (%)

62,34 75,49 100,74 162,80 95,42 14,84

Prosek-Average 1980-2008.

3.149 2.922 3.581 5.162 4.484 22.138

Godišnja stopa promene Annual Rate of Change (%)

-1,19 -14,93 -14,19 -20,06 -2,81 1,36

Koeficijent varijacije Coefficient of Variation (%)

63,16 90,82 75,98 81,09 58,85 38,96

Najveći intenzitet opadanja je zabeležen u proizvodnji matičnog voćnog soka

(prosečna godišnja stopa promene –20,06%).

55

U proseku, za ispitivani period (1991-2000) ukupna proizvodnja poluprerađevina je iznosila 37.724 t. Sa proizvodnjom od 21.203 t, zamrznuto voće učestvuje sa 56,21% i ima dominantno mesto u ukupnoj proizvodnji analiziranih poluprerađevina od voća u Srbiji. Ostvareni obim proizvodnje kod ostalih poluprerađevina je u intervalu od 1.604 t (voćna pulpa i hemijski konzervisana kaša) do 4.302 t (matični voćni sok).

Tabela 2. Struktura proizvodnje poluprerađenih proizvoda od voća u Srbiji (%)

Table 2. Structure of the semi-processed fruit production in Serbia (%) Vrsta poluprerađevine Type of semi-processed fruit

Prosek Average

1980-1990.

Prosek Average

1991-2000.

Prosek Average

2001-2008.

Prosek Average

1980-2008. Voćna pulpa i kaшa – smrz. Pulp and spoon-meal frozen 5,42 10,07 8,75 7,60 Voćna pulpa i kaшa hem. kon. / Pulp and spoon-meal cheically preserved

10,80 4,27 2,95 7,05

Pasterizovano voće Pasteurized fruit

12,06 7,48 2,90 8,64

Matični sok Pomace

16,26 11,40 5,73 12,46

Koncentrovani voćni sok Concentrated juice

10,67 10,58 11,51 10,82

Zamrznuto voće Frozen fruit

44,78 56,21 68,16 53,43

Ukupno / Total 100,00 100,00 100,00 100,00 U proseku, za period 1991-2000. godine industrijska proizvodnja poluprerađenih

proizvoda od voća pokazuje tendenciju smanjenja. Najveći intenzitet smanjenja je u proizvodnji matičnog soka (prosečna godišnja stopa promene –18,65%), u kojoj je istovremeno utvrđeno i veoma izraženo variranje obima proizvodnje iz godine u godinu (Cv=84,91%). Najmanje opadanje obima proizvodnje je kod zamrznutog voća (prosečna godišnja stopa promene –2,71%), kod koje je konstatovan i prilično stabilan obim proizvodnje (Cv=20,94%).

U periodu 2001-2008. godinem, najveći prosečan obim proizvodnje analiziranih poluprerađevina od voća je uočen kod zamrznutog voća (22.152 t) i koncentrovanog voćnog soka (3.740 t). Spomenute poluprerađevine zauzimaju prosečno učešće od 79,67% u proizvodnji analiziranih poluprerađevina prerađivačke industrije Srbije. Učešće ostalih analiziranih poluprerađevina u ukupnoj proizvodnji poluprerađevina kreće se u intervalu od 2,90% (pasterizovano voće) do 8,75% (voćna pulpa i zamrznuta kaša).

Sa izuzetkom proizvodnje koncentrovanog voćnog soka, koja se u posmatranom periodu povećava po prosečnoj godišnjoj stopi promene od 48,94%, proizvodnja ostalih poluprerađenih proizvoda se smanjuje. Najizraženije smanjenje obima proizvodnje je u proizvodnji matičnog voćnog soka (prosečna godišnja stopa promene –68,86%), odnosno u proizvodnji u kojoj su istovremeno utvrđena i veoma visoka variranja iz godine u godinu (Cv=162,80%). U proizvodnji zamrznutog voća u kojoj je zabeleženo

56

najmanje opadanje proizvodnje (stopa promene –0,68) konstatovan je i prilično stabilan obim proizvodnje (Cv=14,84%).

Zamrznuto voće zauzima dominantno mesto u strukturi proizvedenih polupre-rađevina od voća. Sa prosečnom proizvodnjom od 21.203 t u periodu 1991-2000. godine i proizvodnjom od 22.138 t u periodu 2001-2008. godine, zamrznuto voće učestvuje sa 56,21%, odnosno sa 68,16% u ukupnoj proizvodnji analiziranih poluprerađevina u Srbiji. Na drugom mestu po učešću u ukupnoj proizvodnji poluprerađevina je matični, sirovi, voćni sok (11,40%) u periodu 1991-2000. godine, odnosno koncentrovani voćni sok (11,51%) u periodu 2001-2008. godine.

PROIZVODNJA GOTOVIH PROIZVODA OD VOĆA

U prerađevine od voća se ubrajaju gotovi proizvodi od voća koji posle primene odgovarajućeg postupka direktno mogu da se koriste za ishranu. U širem smislu, ovde spadaju i proizvodi koji se uz izvestan dodatak i pripremu koriste u ishrani ili su namenjeni za dalju preradu, ali u drugim oblastima prehrambene industrije (Milić i Radojević, 2003). U gotove proizvode od voća spadaju: proizvodi sa relativno niskim sadržajem suve materije (kompot, pire, voćna salata) i proizvodi sa relativno visokim sadržajem suve materije (džem, marmelada, žele, kandirano voće, voćni sirupi, sušeno voće).

U proseku, za period 1980-2008. godine, ukupna proizvodnja prerađevina od voća je iznosila 106.917 t. Voćni sokovi sa prosečnom godišnjom proizvodnjom od 84.606 t imaju učešće od 79,13% u ukupnoj proizvodnji analiziranih prerađevina od voća u Srbiji (tab. 3 i 4). Učešće ostalih analiziranih prerađevina u ukupnoj proizvodnji prerađevina je u intervalu od 1,96% (sušeno voće) do 6,28% u proizvodnji marmelade.

Sa izuzetkom proizvodnje voćnih sokova, koja se u posmatranom periodu povećava po prosečnoj godišnjoj stopi promene od 1,81%, proizvodnja ostalih analiziranih prerađevina se smanjuje. Najizraženije smanjenje obima proizvodnje je utvrđeno kod sušenog voća (prosečna godišnja stopa promene –15,88%) kod koje je istovremeno utvrđeno i veoma izraženo variranje obima proizvodnje iz godine u godinu (Cv=127,01%). U ispitivanom periodu, najmanji intenzitet smanjenja je uočen kod onih prerađevina koje se odlikuju najvećim obimom proizvodnje (marmelada i voćni sirup).

U proseku, za period 1980-1990. godine, ukupan obim prerađevina voća je iznosio 122.553 t. Voćni sok sa proizvodnjom od 80.132 t i učešćem od 65,39% je na prvom mestu u ukupnoj proizvodnji analiziranih prerađevina od voća u Srbiji. Ostvareni obim proizvodnje kod ostalih prerađevina je u intervalu od 4.466 t (proizvodnja džema) do 11.761 t (proizvodnja kompota).

U ispitivanom periodu (1980-1990) u proizvodnji prerađevina od voća u Srbiji se smanjuje proizvodnja džema i sušenog voća, a povećava proizvodnja ostalih analiziranih prerađevina. Najizraženije povećanje obima proizvodnje je uočeno kod voćnog sirupa (prosečna godišnja stopa promene 2,75%) i marmelade (prosečna godišnja stopa promene 1,28%).

57

Tabela 3. Kretanje proizvodnje gotovih proizvoda od voća u Srbiji Table 3. Production trends for finished fruit products in Serbia (t)

Period Period

Voćni sok

Fruit juice

Voćni sirup Fruit syrup

Kompot Preserved

fruit

Marmela-da Jam

Džem Jam

Sušeno voće Dried fruit

Prosek-Average 1980-1990. 80.132 11.394 11.761 9.946 4.466 4.854 Godišnja stopa promene Annual Rate of Change (%)

0,23 2,75 1,21 1,28 -11,31 -3,1

Koeficijent varijacije Coefficient of Variation (%)

35,92 16,94 17,48 17,47 42,34 49,48

Prosek-Average 1991-2000. 44.911 3.976 1.634 5.084 1.384 591 Godišnja stopa promene Annual Rate of Change (%)

-5,44 -22,12 -21,41 -6,59 -18,17 -18,33

Koeficijent varijacije

Coefficient of Variation (%)

43,23 94,02 108,41 39,52 66,06 117,99

Prosek-Average 2001-2008. 140.377 1.205 708 4.311 311 176 Godišnja stopa promene Annual Rate of Change (%)

26,87 -7,31 -17,54 -4,89 -19,65 3,13

Koeficijent varijacije

Coefficient of Variation (%)

52,54 25,96 75,33 23,22 57,77 61,47

Prosek-Average 1980-2008. 84.606 6.025 5.220 6.715 2.257 2.093 Godišnja stopa promene Annual Rate of Change (%)

1,81 -10,78 -14,55 -4,25 -13,11 -15,88

Koeficijent varijacije

Coefficient of Variation (%)

67,24 83,49 104,6 45,48 97,31 127,01

U periodu 1991-2000. godine u prerađivačkoj industriji Srbije dominantno mesto

ima proizvodnja voćnog soka (44.911 t), dok je proizvodnja ostalih prerađevina na

58

prilično niskom nivou. Obim proizvodnje kod ostalih analiziranih prerađevina kreće se u dijapazonu od 591 t (sušeno voće) do 5.084 t u proizvodnji marmelade.

U proseku za ispitivani period (1991-2000) proizvodnja svih analiziranih prerađevina od voća pokazuje tendenciju smanjenja. Najizraženije smanjenje obima proizvodnje je u proizvodnji voćnog sirupa (prosečna godišnja stopa promene –22,12%) i proizvodnji kompota (prosečna godišnja stopa promene –21,41%). Izračunati koeficijenti ukazuju na veoma visoka variranja proizvodnje prerađevina koja su posebno izražena kod sušenog voća (Cv=117,99%).

U ispitivanom periodu (2001-2008) prosečna proizvodnja prerađevina od voća je iznosila 147.088 t. Sa prosečnom proizvodnjom od 140.377 t, voćni sok učestvuje sa 95,44% u ukupnoj proizvodnji analiziranih poluprerađevina od voća u Srbiji. Ostvareni obim proizvodnje kod ostalih analiziranih prerađevina je u intervalu od 175 t (sušeno voće) do 4.311 t u proizvodnji marmelade.

U proizvodnji prerađevina od voća u Srbiji se povećava proizvodnja voćnih sokova i sušenog voća, a smanjuje proizvodnja ostalih analiziranih prerađevina. Najizraženije smanjenje obima proizvodnje je uočeno kod džema (prosečna godišnja stopa promene -19,65%) i kompota (prosečna godišnja stopa promene –17,54%). Izračunati koeficijenti varijacije ukazuju na širok interval variranja, koji se kreće od prilično stabilnog obima proizvodnje, kod marmelade (Cv=23,22%), do veoma izraženog variranja po analiziranim godinama, kod kompota (Cv=75,33%) i sušenog voća (Cv=61,47%).

Tabela 2. Struktura proizvodnje gotovih proizvoda od voća u Srbiji (%) Table 2. Structure of the finished fruit production in Serbia (%)

Vrsta prerađevine Type of processed fruit

Prosek Average

1980-1990.

Prosek Average

1991-2000.

Prosek Average

2001-2008.

Prosek Average

1980-2008. Voćni sok Fruit juice

65,39 78,00 95,44 79,13

Voćni sirup Fruit syrup

9,30 6,90 0,82 5,64

Kompot Preserved fruit

9,60 2,84 0,48 4,88

Marmelada Jam

8,12 8,83 2,93 6,28

Džem Jam

3,64 2,40 0,21 2,11

Sušeno voće Dried fruit

3,96 1,03 0,12 1,96

Ukupno / Total 100,00 100,00 100,00 100,00 Prosečan obim proizvedenih voćnih sokova se povećava sa 44.911 t, u periodu

1991-2000. godine, na 84.606 t, u periodu 2001-2008. godine, tako da proizvodnja voćnih sokova zauzima dominantno mesto u strukturi prerađevina od voća u Srbiji. Sa prosečnom proizvodnjom od 44.911 t, u periodu 1991-2000. godine, odnosno 84.606 t, u periodu 2001-2008. godine, proizvodnja voćnih sokova učestvuje sa 78,00%, odnosno 95,44% u ukupnoj proizvodnji prerađevina od voća . U ispitivanom periodu (2001-2008)

59

učešće ostalih analiziranih prerađevina u ukupnoj proizvodnji prerađevina je u intervalu od 0,12% (sušeno voće) do 2,93% (marmelada).

ZAKLJUČAK

Industrija za preradu voća je značajan činilac stabilizacije tržišta, razvoja i daljeg unapređenja voćarske proizvodnje. Da bi mogla da obavi ovu ulogu, treba izvršiti određene rekonstrukcije radi otklanjanja uskih grla i modernizovati pogone radi ostvarivanja planirane strukture proizvodnje i osvajanja novih proizvoda više faze prerade. U proseku, za ispitivani period (1980-2008), u Srbiji je ostvarena ukupna proizvodnja prerađenog voća od 148.352 t. U strukturi ukupne prerade, poluprerađevine od voća prosečno učestvuju sa 27,9%, a gotovi proizvodi od voća sa 72,1%.

Iako je asortiman prerađenog voća (poluprerađevine i gotovi proizvodi) veoma širok, ipak u industrijskoj preradi voća dominira proizvodnja voćnih sokova i zamrznutog voća.

U Srbiji je,sa izuzetkom voćnih sokova, odnosno zamrznutog voća, u proizvodnji ostalih analiziranih prerađevina zapažena tendencija smanjenja proizvodnje. Najizraženije smanjenje obima proizvodnje je utvrđeno u proizvodnji matičnog soka (prosečna godišnja stopa promene – 20,06%) i proizvodnji voćne pulpe i hemijski konzervisane kaše (prosečna godišnja stopa promene – 14,93%), odnosno u proizvodnji sušenog voća (prosečna godišnja stopa promene – 15,88%) i proizvodnji kompota (prosečna godišnja stopa promene – 14,55%).

LITERATURA 1. JOVANOVIĆ, M., BOGDANOVIĆ, J: Stanje voćarske proizvodnje u Republici Srbiji i mere

za njen razvoj, Jugoslovensko voćarstvo, Vol. 30, Čačak, 1996. 2. LUKAČ BULATOVIĆ, MIRJANA: Proizvodni i ekonomski efekti u proizvodnji i preradi

voća, Magistarski rad, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2004. 3. LUKAČ BULATOVIĆ, MIRJANA: Proizvodno-ekonomska obeležja prerade voća, Ekono-

mika poljoprivrede, Beograd, 2010. 4. LUKAČ BULATOVIĆ, MIRJANA: Ekonomski efekti u proizvodnji i preradi jabuke, Zbornik

radova XI Savetovanja o biotehnologiji, Agronomski fakultet, Čačak, 2006. 5. MILIĆ, D., RADOJEVIĆ, V.: Proizvodno-ekonomska i upotrebna vrednost voća i grožđa,

Lux Color Printing, Bečej, 2003. 6. MILIĆ, D., RADOJEVIĆ, V., LUKAČ BULATOVIĆ, MIRJANA: Razvoj proizvodnje I

perade voća, X Savetovanje o biotehnoligiji, Agronomski fakultet, Čačak, 2005. 7. NIKETIĆ ALEKSIĆ, GORDANA: Prerada voća – stanje i budući razvoj, Hrana i razvoj,

Beograd, 1987.

60

CONDITION AND TENDENCIES NI THE PRODUCTION OF FRUIT PRODUCTS IN SERBIA

LUKAČ BULATOVIĆ, MIRJANA

Summary

Although the assortment of fruit products (semi-finished and finished products) is

quite large, industry fruit processing is nevertheless dominated by fruit juice and frozen fruit production. The subject products make 71,9% in the overall production of the analyzed products. With the exception of fruit juices and frozen fruit, there is a decrease in the production of other products under review. It has been found that the decrease is most pronounced in the production of pomace (average annual decrease rate 20.06%) and fruit pulp and chemically preserved spoon-meal (average annual decrease rate -14.93%), as well as in the dried fruit (average annual decrease rate -15,88%) and compote production (average annual decrease rate -14,55%).

Key words: semi-processed fruit production, finished fruit products, Serbia

61

UDK :316.334.55 Oiginalni naučni rad Original scientific paper

ZAKONODAVNO-PRAVNI OKVIR KAO JEDAN OD USLOVA ZA RAZVOJ POLJOPRIVREDNOG SAVETODAVSTVA

MARKOVIĆ, KATARINA, TOMAŠ, MIRELA1

Rezime

Poljoprivredno savetodavstvo, u savremenim uslovima, predstavlja jedan od osnovnih katalizatora agrarnog i ruralnog razvoja. Značajan uticaj poljoprivredne savetodavne službe na unapređenje poljoprivredne proizvodnje i podizanje kvaliteta života ruralnog stanovništva na viši nivo potvrđuje dosadašnje iskustvo većine zemalja u svetu. Zakonodavna regulativa predstavlja jedan od osnovnih uslova za rad i unapređenje savetodavne službe u poljoprivredi. U ovom radu biće sagledani: način funkcionisanja poljoprivredne savetodavne službe u Republici Srbiji, problemi sa kojima se ovaj sektor suočava, kao i strateški ciljevi koji se stavljaju pred poljoprivredno savetodavstvo. Posebna pažnja biće posvećena analizi institucionalno-pravnog okvira kojim se uređuje način funkcionisanja i razvoja savetodavne službe u poljoprivredi.

Кljučne reči: poljoprivreda, zakonski propisi, institucije, poljoprivredna savetodavna služba, poljoprivredni savetodavac

UVOD

Politika razvoja poljoprivredne savetodavne službe, kao mere agrarne politike, usmerena je prevashodno na efikasnu primenu odabrane tehnologije proizvodnje u svakoj zemlji (Zakić, 2001.). Napredak u poljoprivredi, kao i u ruralnom razvoju ne može se ni zamisliti bez moderne savetodavne službe, koja, kao svoju osnovnu funkciju, ostvaruje transfer znanja. U procesu pripreme agrarnog sektora Republike Srbije za ulazak u Evropsku uniju, neophodno je donošenje velikog broja zakona i razvojnih dokumenata, kao i formiranje institucija koje će omogućiti harmonizaciju sa evropskom Zajedničkom agrarnom politikom. U saglasnosti sa tim, oblast poljoprivrednog savetodavstva u Srbiji biće suočena sa reformskim izazovima. Donošenje „Zakona o obavljanju savetodavnih i stručnih poslova u oblasti poljoprivrede” predstavlja bitan 1 Dr Katarina Marković, docent, dipl. inž. Mirela Tomaš, saradnik u nastavi, Departman za

ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

62

korak na putu modernizacije i povećanja efikasnosti poljoprivredne savetodavne službe u Srbiji.

PREDNOSTI I OGRANIČENJA POLJOPRIVREDNOG SAVETODAVSTVA U REPUBLICI SRBIJI

Poljoprivredno savetodavstvo u Republici Srbiji suočava se sa nizom limitirajućih

činilaca razvoja. U prvom redu ispoljen je problem neadekvatne organizacione strukture službe, koja ne zadovoljava savremene principe stručnog savetodavnog rada odavno usvojene u razvijenim regionima sveta. Iako se poslednjih godina sporadično osnivaju savetodavni centri koji funkcionišu po principu komercijalnog poslovanja, dominantni oblik savetodavne delatnosti u našim uslovima je savetodavstvo u vidu javnog servisa. Jedno od ograničenja, ne samo razvoju, već i funkcionisanju tako ustrojene službe je nedovoljna finansijska podrška od strane države, koja je u našim uslovima permanentno prisutna već dugi niz godina . Uz to, slaba tehnička opremljenost, kao i nedostatak jedinstvenog informacionog sistema dodatno opterećuju normalno obavljanje savetodavne delatnosti.

Pored načina organizovanja i finansiranja rada poljoprivredne savetodavne službe, presudan uticaj na uspeh rada službe ima humani kapital kojim ona raspolaže. Ljudski resurs, odnosno savetodavni personal čine diplomirani inženjeri poljoprivrede, magistri i doktori nauka. Njihov uticaj u domenu edukacije nosilaca poljoprivredne proizvodnje izuzetno je važan aspekt razvoja poljoprivrede i ruralne sredine uopšte. Ništa manje važna nije ni kontinuirana edukacija samih savetodavaca, koji predstavljaju neophodnu sponu između naučno istraživačkih institucija i poljoprivrednika. Inače, intenzitet tehničko tehnološkog progresa i brojne inovacije u domenu poljoprivredne proizvodnje nameću potrebu za stalnim unapređenjem znanja i sposobnosti svih subjekata u agrobiznisu.

Poljoprivredno savetodavstvo u Republici Srbiji realizuje se na dva nivoa. To su Poljoprivredne savetodavne službe AP Vojvodine i Poljoprivredne savetodavne službe centralne Srbije. Donošenjem Pravilnika o organizaciji i radu pokrajinske Poljoprivredne savetodavne službe 2006. godine, faktički su stvoreni uslovi za početak rada pokrajinske Poljoprivredne službe. Osnovni cilj donošenja ovog Pravilnika bio je povećanje prisutnosti savetodavaca na terenu kod poljoprivrednih proizvođača. Od ukupno trideset pet poljoprivrednih stručnih službi u Republici Srbiji, na području AP Vojvodine je aktivno trinaest.

Nosioci savetodavne delatnosti u poljoprivredi Srbije su poljoprivredne stručne službe, instituti, veterinarske stanice, privatne firme i savetodavci, kao i lokalne nevladine organizacije. Dve institucije koje u najvećoj meri koordiniraju razvojem poljoprivredne savetodavne službe, uključujući kreiranje zakonske regulative i finansiranje, su Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije i Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo AP Vojvodine.

63

Tabela 1. Poljoprivredna Savetodavna i Stručna služba Republike Srbije

Rb. Mesto Naziv 1. Niš Poljoprivredna stručna služba «Agrorazvoj» 2. Valjevo Poljoprivredna stručna služba Valjevo 3. Vranje Poljoprivredna stručna služba Vranje 4. Kraljevo Poljoprivredna stručna služba Ibar 5. Jagodina Poljoprivredna stručna služba Jagodina 6. Mladenovac Poljoprivredna stručna služba Kosmaj 7. Kosovska Mitrovica Poljoprivredna stručna služba Kosovska Mitrovica 8. Kragujevac Poljoprivredna stručna služba Kragujevac 9. Kruševac Poljoprivredna stručna služba Kruševac 10. Leskovac Poljoprivredna stručna služba Leskovac 11. Užice Poljoprivredna stručna služba Moravica 12. Negotin Poljoprivredna stručna služba Negotin 13. Novi Pazar Poljoprivredna stručna služba Novi Pazar 14. Čačak Poljoprivredna stručna služba Čačak 15. Pirot Poljoprivredna stručna služba Pirot 16. Smederevo Poljoprivredna stručna služba Smederevo 17. Požarevac Poljoprivredna stručna služba Stig 18. Šabac Poljoprivredna stručna služba Šabac 19. Zaječar Poljoprivredna stručna služba- DOO Agroznanje 20. Prokuplje Poljoprivredna stručna služba Prokuplje 21. Loznica Zavod za poljoprivredu «Loznica» 22. Padinska Skela Institut PKB Agroekonomik

Izvor: www.psss.rs

Tabela 2. Poljoprivredna savetodavna služba AP Vojvodine

Rb. Mesto Naziv 1. Bačka Topola Poljoprivredna stručna služba Bačka Topola 2. Kikinda Poljoprivredna stručna služba Kikinda 3. Vršac Enološka stanica Vršac 4. Novi Sad Poljoprivredna stručna služba 5. Pančevo PDS Institut «Tamiš» 6. Ruma Poljoprivredna stručna služba Ruma 7. Senta Poljoprivredna stručna služba Senta 8. Sremska Mitrovica Poljoprivredna stručna služba Sremska Mirovica 9. Sombor Poljoprivredna stručna služba Sombor 10. Subotica Poljoprivredna stručna služba Subotica 11. Vrbas Poljoprivredna stručna služba Vrbas 12. Vršac Poljoprivredna stručna služba «Agrozavod» 13. Zrenjanin Institut za poljoprivredu Zrenjanin

Izvor: www.polj.savetodavstvo.vojvodina.gov.rs Pored poljoprivredih savetodavnih službi i instituta koji su u državnom vlasništvu,

savetodavnu delatnost obavljaju i privatne savetodavne službe. Komercijalizacija savetodavnog rada može da bude raznovrsna: od različitih oblika nadoknade troškova i delimičnog ili potpunog plaćanja za savetodavnu uslugu, do različitog nivoa učešća

64

privatnih savetodavaca/kompanija u savetodavnom radu (Petrović i Janković, 2010.). Posmatrano na državnom nivou, najveći broj privatnih savetodavnih službi aktivan je na teritoriji AP Vojvodine. Takav prostorni raspored privatnih savetodavnih službi sasvim je opravdan, s obzirom da su najveći i najkomercijalniji poljoprivredni proizvođači, spremni da plate usluge savetodavaca, skoncentrisani upravo u Vojvodini. Privatne savetodavne službe u AP Vojvodini uglavnom su aktivne u dva sektora: pružanje savetodavnih usluga iz oblasti veterine i pružanje savetodavnih usluga iz oblasti zaštite i ishrane biljaka. Kada je u pitanju rad privatnih savetodavaca, poljoprivrednicima je ostavljena mogućnost izbora tipa usluge koju žele, odnosno imaju mogućnosti da plate. Tako se, u oblasti zaštite bilja, u praksi dešava da se privatni savetodavci angažuju samo za rešavanje pojedinačnih problema, mada ima i slučajeva, naročito među ekonomski jačim proizvođačima, da se savetodavnoj službi u potpunosti prepusti vođenje zaštite i ishrane biljaka.

U sektoru privatnog savetodavstva u Srbiji neretko savetodavni rad obavljaju subjekti koji, u stvari, predstavljaju prodavce inputa za poljoprivredu iz različitih oblasti: agrohemikalije, mehanizacija, banke, osiguravajuća društva, itd. Bez namere da se u bilo kom smislu umanji značaj delatnosti navedenih subjekata za unapređenje poljoprivredne proizvodnje, potrebno je naglasiti da poljoprivredni savetodavac u svom radu, pre svega mora biti neutralan i objektivan. Donošenjem Zakona o obavljanju stručnih i savetodavnih poslova u oblasti poljoprivrede, između ostalog, regulisana su i pravila koja moraju ispunjavati savetodavci i savetodavne kompanije. Upis u Registar i posedovanje licence za rad u oblasti poljoprivrednog savetodavstva pruža mogućnost da se iskristališe dosadašnja ponuda privatnih savetodavnih kompanija.

Sudeći prema iskustvima drugih zemalja, rad nevladinog sektora u oblasti poljoprivrednog savetodavstva je od velikog značaja za razvoj poljoprivrede i ruralne sredine (Marković, 2005). Naime, ove organizacije raspolažu potencijalima za pokretanje seoskih zajednica i razvoj lokalnih inicijativa. Kao posebno efikasne, nevladine organizacije su se pokazale u segmentu osmišljavanja i realizacije projekata za unapređenje ruralnih područja uz podršku Evropske unije i njenih predpristupnih fondova.

Jedna od organizacija iz nevladinog sektora, koja uspešno realizuje razvojne programe u oblasti poljoprivrede je Agromreža. Ova nevladina organizacija uspešno organizuje klubove farmera na lokalnom nivou. U delokrug aktivnosti Agromreže ubraja se i organizovanje specijalističkih seminara za poljoprivrednike na kojima se ostvaruje transfer znanja i informacija u vezi sa primenom savremene tehnologije, osnovama marketinga, osnovama zaduživanja, agro računovodstva, kao i osnivanja kooperativa.

ZAKONSKA REGULATIVA I RAZVOJNI DOKUMENTI REPUBLIKE SRBIJE

U OBLASTI POLJOPRIVREDNOG SAVETODAVSTVA

Jedan od zakona donetih u okviru usklađivanja zakonske regulative Republike Srbije sa zakonodavstvom Evropske unije uređuje oblast poljoprivrednog savetodavstva. Zakon o obavljanju savetodavnih i stručnih poslova u oblasti poljoprivrede objavljen je 7. maja 2010. godine u „Službenom glasniku Republike Srbije”, a na snagu je stupio osam dana od dana objavljivanja. Zakonom su uređeni:

65

- uslovi i način obavljanja savetodavnih i stručnih poslova u oblasti poljoprivrede;

- Registar poljoprivrednih savetodavaca; - obuka i usavršavanje poljoprivrednih savetodavaca i poljoprivrednih

proizvođača; - planiranje razvoja savetodavnih poslova u poljoprivredi, kao i - druga pitanja od značaja za savetodavne poslove u poljoprivredi.

Zakonom su definisani i precizno razgraničeni savetodavni i stručni poslovi u poljoprivredi. Takođe, određeni su uslovi pod kojima savetodavac može obavljati svoju delatnost, koji uključuju posedovanje licence za obavljanje savetodavne delatnosti, kao i obavezan upis u Registar poljoprivrednih savetodavaca. U cilju unapređenja poljoprivrednog savetodavstva Zakonom je predviđeno formiranje posebne radne grupe, odnosno Stručnog saveta za savetodavne poslove i primenjena istraživanja u poljoprivredi. Pored ostalog, u domen poslova Stručnog saveta ubraja se i predlaganje smernica za izradu Srednjeročnog programa razvoja savetodavnih poslova u poljoprivredi. Program razvoja poljoprivrednog savetodavstva na godišnjem nivou, prema slovu ovog Zakona, trebalo bi da donosi Vlada na osnovu prethodno usvojenog Srednjeročnog programa.

Jedna od posebno značajnih oblasti, koje je bilo potrebno regulisati Zakonom, je finansiranje savetodavne delatnosti u poljoprivredi. Naime, sredstva za obavljanje savetodavnih poslova u poljoprivredi i sprovođenje Godišnjeg programa obezbeđivaće se iz budžeta Republike Srbije, odnosno AP Vojvodine. Pri tome, savetodavni poslovi u poljoprivredi za čije su sprovođenje obezbeđena sredstva u budžetu jednog nivoa vlasti, ne mogu se finansirati i iz budžeta drugog nivoa vlasti.

Pored zakonske regulative, institucionalni okvir za unapređenje poljoprivrednog savetodavstva čine i različiti razvojni dokumenti. Jedan od tih dokumenata predložilo je Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije. Reč je o dokumentu „Strategija razvoja poljoprivrednog savetodavstva u Srbiji”, čija je radna verzija u julu 2009. godine kreirana u okviru STAR projekta•.

U saglasnosti sa Strategijom razvoja poljoprivrede, opšti ciljevi poljoprivredne savetodavne službe u Republici Srbiji su: proizvodnja zdravstveno bezbedne hrane, profitabilnost proizvodnje, povećanje konkurentnosti poljoprivredne proizvodnje, poboljšanje kvaliteta proizvoda, podsticanje interesnog udruživanja poljoprivrednih proizvođača, podizanje nivoa znanja farmera, osposobljavanje farmera za uspešno vođenje gazdinstva, očuvanje prirodnih resursa, zaštita životne sredine, kao i ruralni razvoj.

Za ostvarivanje navedenih strateških ciljeva, predviđene su savetodavne aktivnosti u sledećim oblastima:

- podizanje opšteg nivoa znanja i informisanosti poljoprivrednih proizvođača; - osposobljavanje poljoprivrednika za uspešno bavljenje poljoprivrednom

proizvodnjom i upravljanje gazdinstvom;

• STAR – Serbia Transitional Agriculture Reforme Project je projekat Ministarstva poljoprivrede,

šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije, Međunarodne banke za obnovu i razvoj i Svetske banke (IBRD/WB) i Globalnog fonda za životnu sredinu (GEF).

66

- pružanje pomoći pri rešavanju: problema vezanih za proizvodnju, ekonomskih i organizacionih pitanja u vezi sa razvojem gazdinstva;

- poboljšanje ekonomskog položaja gazdinstva; - povećanje dohotka poljoprivrednih proizvođača; - usmeravanje i usklađivanje proizvodnje sa prirodnim resursima i zahtevima

tržišta; - razvoj preduzetništva u poljoprivredi i na selu; - očuvanje i unapređenje prirodnih resursa i životne sredine; - podsticanje interesnog udruživanja, - pomoć pri planiranju unapređenja poljoprivredne proizvodnje i razvoja

gazdinstva. U Strategiji je stavljen akcenat na povećanje efikasnosti rada poljoprivredne

savetodavne službe u Republici Srbiji. Pri tom, kao konkretne aktivnosti za realizaciju ovog strateškog cilja predložene su: rad sa grupama poljoprivrednika, korišćenje sredstava javnog informisanja, rad na osnivanju udruženja proizvođača, kao i trening i stalna edukacija savetodavaca. Savetodavne aktivnosti trebalo bi da se ostvaruju u okviru tri polja delovanja: edukacija, informisanje i vođenje evidencije.

Poseban nosilac savetodavne delatnosti u Srbiji je Mreža za podršku ruralnom razvoju. Mreža, koja je osnovana od strane Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede 2007. godine, sudeći prema aktivnostima koje obavlja, jedan je od ključnih nosilaca savetodavne delatnosti u poljoprivredi.

Regionalne i područne kancelarije u okviru Mreže za ruralni razvoj pružaju podršku razvoju ruralnih područja i lokalnom stanovništvu kroz sledeće aktivnosti:

- pružanje informacija o subvencijama i drugim podsticajnim merama koje nudi Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede;

- pomoć poljoprivrednim proizvođačima u cilju boljeg informisanja i korišćenja podsticajnih sredstava i subvencija Ministarstva;

- organizovanje i obuka u oblasti planiranja i pripreme projekata za razvoj sela i pronalaženja potrebnih sredstava za finansiranje projekata;

- izvršavanje potrebnih priprema za korišćenje sredstava iz evropskih fondova, kada Republika Srbija postane kandidat za članstvo u Evropskoj uniji;

- omogućavanje bolje komunikacije i saradnje sa lokalnim vlastima i Ministarstvom poljoprivrede;

- pomoć poljoprivrednicima pri apliciranju za dobijanje sredstava; - pružanje ostalih informacija, stručne pomoći i saveta.

Mreža za ruralni razvoj trenutno je sastavljena od 15 regionalih centara sa 140 područnih kancelarija. Osnovna funkcija Mreže je da obezbedi protok informacija između centralnog i lokalnog nivoa u cilju ujednačenog i ubrzanog razvoja ruralnih područja u Srbiji.

ZAKLJUČAK

Uspeh poljoprivrednih proizvođača u uslovima oštre konkurencije zavisi, pored ostalog, od njihove tehničke efikasnosti, menadžerskih veština i znanja, kao i od kvaliteta i mogućnosti praćenja porekla njihovih proizvoda. Sve navedene predispozicije

67

za dobru konkurentsku poziciju poljoprivrednih proizvođača naročito bi trebalo da dođu do izražaja po prijemu Republike Srbije u Evropsku uniju. Zbog toga se uloga poljoprivredne savetodavne službe, kao jedne od mera agrane politike i spone između nauke i prakse, mora shvatiti ozbiljnije nego što je to kod nas do danas bila praksa.

Donošenje zakona i razvojnih dokumenata predstavlja pozitivan, ali ne i dovoljan pomak napred. Naime, da bi kvalitet zakonskih propisa i/ili strategija došao do izražaja, neophodno je obezbediti uslove za njihovu praktičnu primenu. Da je moderna savetodavna služba jedan od ključnih pokretača razvoja poljoprivrede i ruralne sredine potvrđuju iskustva najrazvijenijih zemalja sveta, čije savetodavne službe imaju dugu tradiciju i važno mestu u strukturi agrarne politike. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da se stopa povraćaja sredstava uloženih u poljoprivredno savetodavstvo kreće između 40 i 50% i da je vreme ekonomskog povratka tih sredstava kraće od ciklusa proizvodnje. Zbog svega navedenog, ulaganje sredstava u poljoprivredno savetodavstvo, od nacionalnog do lokalnog nivoa, ne bi trebalo da bude shvaćeno kao trošak, nego kao ivesticija u budućnost. Primena zakonskih propisa, jačanje institucija, ulaganje u formiranje kvalitetnog savetodavnog personala, predstavljaju osnove za kreiranje moderne poljoprivredne savetodavne službe u Srbiji. Jedino savetodavna služba zasnovana na ovakvom konceptu omogućila bi poljoprivrednom stanovništvu u našoj zemlji da se infomiše, iskoristi i unapredi svoje potencijale, znanje i sposobnosti, i podigne kvalitet života na viši nivo.

LITERATURA

1. MARKOVIĆ, K.: Aktuelno stanje i budućnost poljoprivrednog savetodavstva u Srbiji, Agroekonomika, br. 34-35, str. 103-109, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2005.

2. MINISTARSTVO POLJOPRIVREDE VODOPRIVREDE I ŠUMARSTVA REPUBLIKE SRBIJE: Strategija razvoja poljoprivrednog savetodavstva u Srbiji, 2009.

3. MINISTARSTVO POLJOPRIVREDE VODOPRIVREDE I ŠUMARSTVA REPUBLIKE SRBIJE: Zakon o obavljanju savetodavnih stručnih poslova u oblasti poljoprivrede, 2010.

4. PETROVIĆ, Ž., JANKOVIĆ, D..: Poljoprivredno savetodavstvo Srbije – stanje, problemi i mogućnosti reforme, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2010.

5. SWANSON, B.E., CLAAR, J.B.: The History and Developement of Agricultural Extension, Agricultural extension-a reference manual, FAO, 1984.

6. VAN DEN BAN, A.W., HAWKINS, H.S.: Agricultural Extension, second edition, Blackwell Science, 1996.

7. ZAKIĆ, Z.: Agrarna ekonomija, Centar za izdavačku delatnost, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001.

8. QAMMAR, M.K.: Agricultural Extension at the turn Millennium: Trend and Challenges», FAO, Ibidem, 2000.

9. www.agromreza.org.rs 10. www.psss.rs 11. www.polj.savetodavstvo.vojvodina.gov.rs

68

LEGISLATION FRAME AS ONE OF THE CONDITIONS OF AGRICULTURAL EXTENSION DEVELOPEMENT

MARKOVIĆ, KATARINA, TOMAŠ, MIRELA

Summary

Agriculture extension service is one of the most important catalyst in agrarian and

rural development process. Experiences of many countries worldwide confirm importance of agricultural extension for improving agricultural production and standard of living in rural areas. Legisalation is one of the basic conditions for functioning and improvement of agriculture extension service.

The subject of analysis in this paper are aspects of functioning, problems and strategic aims of agriculture extension service in Republic Serbia. Special atention in this paper is given to legislation and institutions that affect development process of agriculture extension service.

Key words: agriculture, legislation, institutions, agriculture extension service, agriculture advisory experts

69

UDK:336.761:338.43 Originalni naučni rad Original scientific paper

HARTIJЕ OD VREDNOSTI U FUNKCIJI FINANSIRANJA AGRARA

RADOVIĆ ,GORDANA .1

Rezime Domaća poljoprivreda je ukidanjem finansiranja iz primarne emisije, 1994. godine, ostala bez mogućnosti kreditiranja pod povoljnim uslovima. Formiranjem agrarnog budžeta 1996. godine, nije obezbeđen izvor finansiranja koji bi podmirio finansijske potrebe poljoprivrede. Takođe, agrarni krediti nisu bili odgovarajući po svom kvalitetu, odnosno kamatnoj stopi i ročnosti plasmana. Stoga je potrebno obezbediti nove, dodatne izvore finansiranja, koji bi bili prilagođeni tržišnim uslovima privređivanja, kao što su osnovne hartije od vrednosti i izvedene hartije od vrednosti. Našu državu karakteriše nerazvijenost finansijskog tržišta, nedovršenost zakonske regulative koja reguliše ovu oblast, kao i neizgrađenost finansijskih institucija. Adekvatnom primenom hartija od vrednosti u funkciji finansiranja agrara obezbediće se povoljni uslovi kreditiranja domaćeg agrara, ravnomerna raspodela rizika koji karakteriše poljoprivrednu proizvodnju, kao i stabilnost cena poljoprivrednih proizvoda. Za finansiranje poljoprivrede mogu se upotrebiti sledeće hartije od vrednosti: komercijalni zapisi, robno-komercijalni zapisi, robni zapisi (skladišnice), državne obveznice, hipotekarne založnice i akcije. Ključne reči: finansiranje poljoprivrede, finansijska tržišta, finansijske institucije, hartije od vrednosti

1. UVOD

U cilju obezbeđenja dodatnih izvora finansiranja, kao i zbog potrebe prilagođavanja domicilnog agrara uslovima poslovanja koji su prisutni u okviru Evropske unije, neophodno je da se u našoj zemlji donese odgovarajuća zakonska podloga, ali i da se finansijski instrumenti i finansijska tržišta razviju i prilagode potrebama finansiranja poljoprivredne proizvodnje. Na ovaj način obezbediće se i povoljniji uslovi kreditiranja domaćeg agrara, ali i pravednija raspodela rizika koji karakteriše poljoprivrednu proizvodnju, kao i veća stabilnost cena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.

1 Mr Gordana Radović, direktor AD „Dnevnik-Poljoprivrednik“, Novi Sad

70

Za finansiranje poljoprivrede mogu se upotrebiti sledeće hartije od vrednosti: (a) komercijalni zapisi, (b) robno-komercijalni zapisi, (c) robni zapisi (skladišnice), (d) državne obveznice, (e) hipotekarne založnice, (f) akcije.

2. KOMERCIJALNI ZAPISI

Komercijalni zapis je kratkoročna hartija od vrednosti koja se emituje u cilju prikupljanja slobodnih novčanih sredstava na rok do jedne godine, ali i na period kraći od 30 dana. Emitent ove hartije od vrednosti se obavezuje da će imaocu u roku dospeća isplatiti nominalnu vrednost koja je na zapisu naznačena. Svrha izdavanja komercijalnih zapisa je prikupljanje novčanih sredstava koja su neophodna emitentu u određenom periodu radi obezbeđivanja likvidnosti u uslovima kada postoji neravnomernost priliva i odliva sredstava, kao i u slučajevima kada postoji potreba za kratkoročnim finansiranjem određenih potreba emitenta. Emitent mora imati odgovarajuću kreditnu sposobnost na osnovu koje se može očekivati blagovremena i potpuna isplata dospelih komercijalnih zapisa. Datum dospeća komercijalnog zapisa mora biti precizno određen i tog dana dospeva obaveza emitenta da isplati nominalnu vrednost komercijalnog zapisa. Kupac komercijalnog zapisa plaća emitentu nominalan iznos umanjen za iznos kamate od dana izdavanja do dana njenog dospeća.

Za komercijalne zapise je karakteristično da mogu da budu veoma efikasno sredstvo prikupljanja novčanih sredstava za finansiranje potreba u obrtnoj sferi ili za finansiranje unapred poznatih poslova. Na komercijalne zapise se plaća kamata koja treba da je stimulativna za potencijalne kupce zapisa. Kamatna stopa može biti fiksna ili promenljiva, a isto zavisi od stabilnosti uslova privređivanja i tržišnih kretanja.2

Visina kamate utvrđuje se na osnovu kamatne stope koja je predviđena odlukom o emisiji, a po pravilu mora biti veća od kamatne stope koju isplaćuju banke za isti period, obično za 1% ili 2%, a trebalo bi i da komercijalni zapis pruža i neke druge pogodnosti kako bi kupac imao interes da ulaže u ove hartije od vrednosti.3 Prilikom određivanja visine kamatne stope po komercijalnom zapisu treba imati u vidu da veće kamatne stope privlače potencijalne kupce komercijalnih zapisa, ali i uzrokuju više cene poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, što može imati i inflatorni efekat. Emitetni u cilju afirmacije komercijalnih zapisa često obezbeđuju razne pogodnosti za imaoca (kupca) zapisa. Moguće je da se donosiocu komercijlanog zapisa obezbede niže

2 Prof.dr Nenad M.Vunjak, prof.dr Ljubomir D. Kovačević: "Finansijska tržišta i berze", Proleter

a.d.,Bečej, Ekonomski fakultet Subotica, Nezavisni Univerzitet Banja Luka, Čigoja, Beograd, 2009. godina str.157.

3 Dr Veljko Vučetić:,, Prodaja, isplata i čuvanje komercijalnih zapisa“, časopis: „Privredni savetnik“ br.01/2001, str.69-74.

71

cene određenih proizvoda kod određenog proizvođača ili trgovinskog preduzeća prilikom kupovine te robe komercijalnim zapisom .4

Na osnovu izloženog može se izvesti zaključak da model finansiranja poljoprivredne proizvodnje posredstvom komercijalnih zapisa može da bude primenljiv samo za pravna lica i to u svim fazama proizvodnje. Emitent može prikupljati slobodna novčana sredstva posredstvom komercijalnih zapisa u cilju obezbeđivanja kratkoročnih izvora finansiranja. Za primenu ovog modela finansiranja agrara neophodno je da emitent poseduje bonitet i da se nalazi u privrednom ambijentu koga karakteriše razvijenost finansijskih institucija, pre svega, primarnog i sekundarnog finansijskog tržišta.

3. ROBNO–KOMERCIJALNI ZAPISI

Robno-komercijalni zapisi su kratkoročne hartije od vrednosti koje su slične komercijalnim zapisima uz razliku što ove hartije od vrednosti emitent može da isplati i u robi. Emitent se izdajući robno-komercijalni zapis obavezuje da će kupcu po isteku roka isplatiti glavnicu sa ugovorenom kamatom ili da će mu isporučiti robu po ugovorenoj ceni. Poslovne banke su garanti da će emitent ispuniti svoju obavezu prema kupcu ove hartije od vrednosti. U cilju afirmacije robno-komercijalnih zapisa potrebno je da se ispune određeni uslovi:5

(a da se obezbedi stabilnost cena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda za koje se robno-komercijalni zapisi izdaju,

(b) da banke, institucije robnih rezervi i trgovačke kuće finansijski ojačaju, (c) da se Narodna banka više angažuje i kao kupac i kao prodavac ovih zapisa na

finansijskom tržištu, (d) da se razvije sekundarna trgovina robno-komercijalnih zapisa. Beogradska berza je za potrebe finasiranja poljoprivrede promovisala 1994.godine

robno-komercijalni zapis koji je predstavljao kombinaciju klasičnog komercijalnog zapisa i terminskog ugovora i bio je predviđen kao kratkoročni instrument finansiranja poljoprivrede na period od 6 do 9 meseci.6

Može se izvesti zaključak da model finansiranja agrara zasnovan na robno-komercijalnom zapisu zahteva, pored postojanja boniteta emitetna, i postojanje razvijene robne berze, na kojoj je moguće u svakom trenutku prodati poljoprivredne proizvode. Takođe, neophodna je i razvijenost i sekundarnog finansijskog tržišta na kome bi bilo moguće u svakom trenutku prodati robno-komercijalni zapis, ako njegov vlasnik zaključi da je to za njega povoljnije od prodaje robe. 4 Prof.dr Nenad M.Vunjak:“Finansijski menadžment (Knjiga 1-Poslovne finansije)“, Ekonomski

fakultet Subotica, 1999. godina str.517. 5 Mr Dejan Simić:“ Finansiranje poljoprivrede sa posebnim osvrtom na upotrebu hartija od

vrednosti“,časopis:“ Berza“ br.2-6, 1999.godina, str.121-126. 6 Mr Dejan Simić:“ Finansiranje poljoprivrede sa posebnim osvrtom na upotrebu hartija od

vrednosti“,časopis:“ Berza“ br.2-6, 1999.godina, str.121-126.

72

4. ROBNI ZAPIS (SKLADIŠNICA)

Robni zapis (skladišnica) je kratkoročna hartija od vrednosti izdata od strane javnog skladišta po osnovu ugovora o skladištenju robe između ostavodavca i javnog skladišta, a dokazuje vlasništvo nad naznačenom količinom i kvalitetom uskladištenih poljoprivrednih proizvoda, kao i obavezu javnog skladišta da čuva i na zahtev imaoca robnog zapisa izvrši prodaju poljoprivrednih proizvoda.7 Robni zapis se izdaje u pisanoj formi koju propisuje Republičko ministarstvo poljoprivrede.

Robni zapis može da bude izdat i u elektronskoj formi i u tom slučaju sadrži i druge elemente neophodne za vođenje ove vrste evidencije. Robni zapis se izdaje za predatu robu u javno skladište na rok do jedne godine, a može se koristiti kao predmet zaloge za dobijanje kredita (lombardni krediti), ali i za berzansku trgovinu. Prenos robnog zapisa se vrši izjavom o prenosu zabeleženom na poleđini priznanice koji je overen potpisom prenosioca. Ukoliko se robni zapis koristi kao zaloga za dobijanje kredita, mora da se obavesti javno skladište o promeni zalogodavca.

Obaveze javnog skladišta prema Zakonu o javnim skladištima su:8 (1) uskladištenje i čuvanje poljoprivrednih proizvoda,

(2) izdavanje robnih zapisa, (3) evidencija robnih zapisa, (4) izdavanje robe po osnovu robnog zapisa.

S obzirom da javna skladišta izdaju robne zapise, odnosno hartije od vrednosti, ona su pod neposrednom kontrolom Komisije za hartije od vrednosti i resornog Ministarstva, što povećava sigurnosti bankarskog sektora u pogledu prihvatanja ovih hartija kao zaloge pri odobravanju lombardnih kredita.

Ciljevi uvođenja robnih zapisa u finansiranje poljoprivredne proizvodnje u Republici Srbiji su:9

(1) poboljšanje uslova kratkoročnog kreditiranja poljoprivredne proizvodnje i za- liha,

(2) poboljšanje bankarskih uslova u sektoru agrara, (3) razvoj spot berzanske trgovine, (4) iniciranje terminske trgovine poljoprivrednim proizvodima, što bi doprinelo

razvoju preduzetničkog farmerstva, a time i multifunkcionalne poljoprivrede, (5) tržišnom usmeravanju poljoprivredne proizvodnje. U cilju obezbeđenja funkcionisanja sistema javnog skaldištenja i robnih zapisa

neophodno je obezbediti poverenje bankarskog sektora u projektovan način ispunjenja obaveza.

Zakonsko rešenje pruža podršku u sledećem:10

7 Zakon o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode, Službeni glasnik Republike Srbije

br.41/2009. 8 Dr Žaklina Stojanović:” Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici

Srbiji”,članak, 2007. godina, www.ekof.bg.ac.yu, str.16. 9 Dr Žaklina Stojanović:“Reforme finansijskog sistema i tržišno finansiranje agroprivrede u

Srbiji“ ,u okviru projekta:“ Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici Srbiji“, Beograd, 2002.-2006.godina.

73

(a) osiguranje uskladištene robe i inspekcijski nadzor, (b) postupak prinudne likvidacije zaliha, (c) formiranje Kompenzacionog fonda. Robnim zapisima može se trgovati na berzi. Mogućnost korišćenja ove hartije od

vrednosti u kratkotočnom finansiranju agrara je višestruko. Dobro organizovana berza olakšava uspostavljanje kreditnog odnosa između poljoprivrednih proizvođača i banaka iz sledećih razloga:11

(1) pruža kontinuirane informacije o ceni proizvoda i time olakšava proces evaluacije kreditnog plasmana,

(2) ukoliko berza prihvata robu kao obezbeđenje, u slučajevima neizvršenja obaveza dužnika u roku dospeća, zajmodavcima je pojednostavljen proces likvidacije zaliha po fer ceni,

(3) disciplina u izvršenju ugovorenih obaveza koje nameće berza uslovljava postepeno istiskivanje iz sistema nepouzdanih učesnika u trgovini, što smanjuje kreditin rizik.

Model finansiranja agrara putem robnih zapisa funkcioniše tako što poljoprivredni proizvođači za predate poljoprivredne proizvode u javno skladište dobijaju skladišnicu (robni zapis) koju mogu upotrebiti kao zalogu za dobijanje kratkoročnih kredita kod poslovnih banaka. Prilikom uzimanja kredita poljoprivredni proizvođač predaje jedan primerak skladišnice banci, a ona odobrava kredit u iznosu od 60% do 90% od iznosa na koji glasi skladišnica. Ukoliko poljoprivredni proizvođač ne isplati kredit do isteka kreditnog roka, banka pristupa prodaji uskladištene robe i likvidaciji kredita, odnosno naplati glavnice kredita, kamate i zavisnih troškova naplate. Prinudna naplata potraživanja banke putem robnog zapisa jednostavnija je i brža od postupka naplate po meničnom dugu.

Robni zapisi (skladišnice) omogućavaju ubrzani postupak dobijanja poljoprivrednih kredita i to pod povoljnijim uslovima, nego u slučaju da oni ne predstavljaju zalogu, što svedoči da robni zapisi predstavljaju izuzetno kvalitetnu hartiju od vrednosti, odnosno predstavljaju dokument putem koga poljoprivredni proizvođači mogu nedvosmisleno da dokažu svoje vlasništvo nad poljoprivrednim proizvodima. Poljoprivredni proizvođač može robni zapis i deponovati u banku ili ga prodati u bilo kom trenutku kada proceni da je to najpovoljnije za njega. Modelom finansiranja agrara putem robnih zapisa se poljoprivredni proizvođači rasterećuju rizika koji nosi poljoprivredna proizvodnja i on se raspodeljuje na sve učesnike proizvodno-prodajnog lanca.

Na osnovu navedenog može se zaključiti da robni zapis (skladišnica) može da se koristi kao predmet zaloge za obezbeđenje potraživanja poverioca, što povećava pravnu sigurnost prometa i otklanja rizik naplate potraživanja.

S obzirom da se robni zapis lako i brzo prenosi, te može da učestvuje u velikom broju transakcija, omogućava i povećanje koeficijenta obrta kapitala u agraru. 10 Dr Žaklina Stojanović:“ Reforme finansijskog sistema i tržišno finansiranje agroprivrede u

Srbiji“ ,u okviru projekta:“ Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici Srbiji“, Beograd, 2002.-2006.godina.

11 Dr Žaklina Stojanović:“Robne rezerve i strateška prehrambena sigurnost-novi koncept upra- vljanja“, Zbornik radova: „Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici Srbiji“, Knjiga 2, Beograd, 2003. godina, str.185.-199.

74

5. DRŽAVNE OBVEZNICE

Državne obveznice su dugoročne hartije od vrednosti koje izdaju ovlašćeni državni

organi u ime države putem državnih organizacija. Državna obveznica se izdaje sa rokom dospeća od 3 do 24 meseca, glasi na donosioca, a samo u određenim slučajevima glasi na ime. U visoko razvijenim državama, tržište državnih hartija od vrednosti je popularno među investitorima zbog visoke likvidnosti i niskog rizika. Putem ovih hartija od vrednosti finansiraju se privremeni budžetski deficiti i to u visini od 20% do 30% vrednosti budžeta 12

Emitovanjem državnih obveznica država prikuplja "slobodna" novčana sredstva za finansiranje projekata od nacionalnog značaja i za pokriće budžetskih deficita. Polazeći od napred iznetog može se sa sigurnošću tvrditi da bi i na državnim obveznicama trebalo da se zasniva model finansiranja poljoprivrede u tranzicionim uslovima. Njihova primena bi bila značajna u sezoni otkupa poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, kada bi država emitovanjem ovih hartija od vrednosti trebala da prikupi "slobodna" novčana sredstva i plasira ista u otkup pšenice, kukuruza ili suncokreta za potrebe robnih rezervi. Time bi poljoprivredni proizvođači blagovremeno došli do potrebnih obrtnih sredstava, potencijalni investitori bi otkupili državne obveznice i na njima ostvarili odgovarajući prinos, a država bi prodajom poljoprivrednih proizvoda van sezone isplatila investitore i osigurala stabilnost tržišta poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.

Državnim obveznicama država kvantitativno usmerava određeni deo ponude kapitala u prioritetne i najpovlašćenije privredne sektore. Ona može da ima subvencionisanu kamatnu stopu, u zavisnosti od potreba prioritetnih sektora.

6. HIPOTEKARNE ZALOŽNICE

Hipotekarne založnice nisu posebno definisane aktuelnim Zakonom o tržištu hartija od vrednosti. Međutim, one su precizno definisane prethodnim Zakonom o hartijama od vrednosti, koji istiće da:13

(a) hipotekarna založnica jeste obveznica iz koje su obaveze emitenta obezbeđene hipotekom,

(b) hipotekarne založnice emituju banke radi refinansiranja odobrenih hipotekarnih kredita.

Banke na bi smele da imaju u opticaju više založnica nego što je iznos kredita po osnovu zaloge nepokretnosti. Hipotekarne založnice imaju svoje mesto i na sekundarnom tržištu, jer glase na donosioca, te se mogu lako prenositi, odnosno prodavati i kupovati na sekundarnom tržištu. Kao i ostale dugoročne hartije od vrednosti i hipotekarne obveznice zahtevaju stabilno ekonomsko okruženje.

12 Prof. dr Nenad M. Vunjak, prof. dr Uroš N.Kovačević, prof. dr Ljubomir D.Kovačević:“

Korporativno i investiciono bankarstvo“,Ekonomski fakultet Subotica,2008.godina, str.252-253.

13 “ Zakon o hartijama od vrednosti“, Službeni list SRJ br.26/98 i 28/96, član 35.

75

Da bi se hipotekarne založnice više afirmisale na domaćem finansijskom tržištu, neophodno je definisati institucionalni okvir za upotrebu hipotekarnih založnica, što podrazumeva:14

• detaljnije zakonsko uređenje založnica kao hartija od vrednosti, proširenje i preciziranje pozicije banke prilikom emitovanja založnica, obezbeđenje prava prvenstva bančinih poverilaca po založnicama,

• stvaranje stabilnog privrednog okruženja, • vraćanje poverenja u banke kao emitente hipotekarnih založnica, • stvaranje specijalizovanih finansijskih institucija koje bi se bavile hipotekarnim

kreditiranjem, • kreiranje tražnje za založnicama. Hipotekarne založnice treba uključiti u potencijalni model finansiranja agrara putem

hartije od vrednosti, pri čemu je u ovom slučaju neophodna razvijenost sekundarnog finansijskog tržišta u domicilnim uslovima privređivanja. Model finansiranja agrara na hipotekarnim založnicama bi funkcionisao na sledeći način: banke bi, kao i do sada, prilikom odobravanja investicionih kredita agrarnim subjektima uzimale za obezbeđenje plasmana hipoteku na njihovoj nepokretnoj imovini. Po osnovu uzetih hipoteka, banke bi emitovale hipotekarne založnice, koje bi prodavale na sekundarnom finansijskom tržištu i tako refinansirale plasirane kredite i na tom osnovu obezbedile sredstva za kratkoročne plasmane u agrarni sektor.

7. AKCIJE

Akcije su vlasničke hartije od vrednosti i one mogu biti primenjene za finansiranje

agrarne proizvodnje u tranzicionim uslovima, ukoliko se agrarna preduzeća opredele za dokapitalizaciju kao način za sticanje dodatnih (potrebnih) novčanih sredstava. Na ovaj način se menja i struktura vlasničkog kapitala preduzeća. Emitovanjem akcija dolazi se do kvalitetnijih izvora sredstava, nego što su izvori sredstava do kojih preduzeća dolaze emitovanjem kreditnih hartija od vrednosti, čije nominalne iznose su u obavezi da vrate, zajedno sa kamatom koju ove hartije nose sa sobom.

Međutim, kupovinom akcija, njihov vlasnik stiče i određena prava u preduzeću i to: (a) upravljačko pravo, (b) pravo na raspodelu dobiti, (c) kao i pravo na akcije koje može prodati na sekundarnom tržištu. Na ovaj način agrarna preduzeća uvećavaju svoj kapital koji koriste za poslovanje, a svakako da je uspešnost poslovanja i pretpostavka daljeg razvoja preduzeća osnovni motiv investitora da ulažu u njega.15

14 Mr Dejan Simić:“Finansiranje poljoprivrede sa posebnim osvrtom na upotrebu hartija od

vrednosti“, časopis:“, Berza“ br.2-6, 1999. godina, str.3-13. 15 Mr Dejan Simić:“Finansiranje poljoprivrede sa posebnim osvrtom na upotrebu hartija od

vrednosti“, časopis:“ Berza“ br.2-6, 1999. godina, str.3-13.

76

8. ZAKLJUČAK

Domaćem agraru je zbog neadekvatnosti postojećih potrebno obezbediti nove, dodatne izvore finansiranja, koji bi bili prilagođeni tržišnim uslovima privređivanja. Hartije od vrednosti se mogu upotrebiti za finansiranje poljoprivredne proizvodnje, ali je u tom cilju neophodno da se u našoj zemlji donese odgovarajuća zakonska podloga, ali i da se finansijski instrumenti i finansijska tržišta razviju i prilagode potrebama finansiranja poljoprivredne proizvodnje. Na ovaj način obezbediće se i povoljniji uslovi kreditiranja domaćeg agrara, ali i pravednija raspodela rizika koji karakteriše poljoprivrednu proizvodnju, kao i veća stabilnost cena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.

9. LITERATURA

1. VUNJAK, N., KOVAČEVIĆ, LJ. (2009): Finansijska tržišta i berze, Proleter a.d., Bečej, Ekonomski fakultet Subotica, Nezavisni Univerzitet Banja Luka, Čigoja, Beograd.

2. VUNJAK, N. (1999): Finansijski menadžment (Knjiga 1, Poslovne finansije), Ekonomski fakultet Subotica.

3. VUNJAK, N., KOVAČEVIĆ, U., KOVAČEVIĆ, LJ. (2008): Korporativno i investiciono bankarstvo, Ekonomski fakultet Subotica.

4. VUČETIĆ, V. (2001): Prodaja, isplata i čuvanje komercijalnih zapisa, časopis „Privredni savetnik“ br.01.

5. SIMIĆ, D. (1999): Finansiranje poljoprivrede sa posebnim osvrtom na upotrebu hartija od vrednosti“, časopis:“ Berza“ br.2-6.

6. STOJANOVIĆ, Ž. (2007):Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici Srbiji”, članak, www.ekof.bg.ac.yu.

7. STOJANOVIĆ, Ž.: Reforme finansijskog sistema i tržišno finansiranje agroprivrede u Srbiji ,u okviru projekta:“ Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici Srbiji“, Beograd, 2002-2006.

8. STOJANOVIĆ, Ž. (2003): Robne rezerve i strateška prehrambena sigurnost-novi koncept upravljanja, Zbornik radova: „Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici Srbiji“, Knjiga 2, Beograd.

9. Zakon o hartijama od vrednosti“, Službeni list SRJ br.26/98 i 28/96. 10. Zakon o javnim skaldištima za poljoprivredne proizvode, Službeni glasnik

Republike Srbije br.41/2009.

77

THE ROLE OF SECURITIES IN FINANCING AGRICULTURE

RADOVIĆ G.

Summary

Local agriculture was left with no options to offer competitive credits when the central bank primary issuing was terminated back in 1994. When the agrarian budget was put together in 1996, there were still not enough financial resources which would satisfy the real needs of the local agriculture. Moreover, the agrarian credits available were inadequate both for their quality and the interest rate i.e. placement repayment period. It is therefore necessary to provide new and additional financial funds, which would better fit the needs of the market conditions of earning profit such as, for example, basic securities and derivative securities. Our state is characterized by its undeveloped financial market, incomplete legislative regulating this filed, as well as poorly structured and built financial institutions. By adequate placement of the securities in financing the agricultural sector, competitive credits for the local agricultural sector will be possible. In addition, even risk distribution, which is characteristic for the agricultural production, and stable prices of the agricultural products will also be feasible. The following securities can be applied in financing agriculture: commercial papers, commodity-commercial papers (dock warrants), government securities, mortgage bonds, and shares.

Key words: financing agriculture, financial markets, financial institutions, securities

95

UDK: 591.146 Originalni naučni rad Original scientific paper

TEHNOLOŠKO-EKONOMSKI USLOVI ZA ORGANSKU PROIZVODNJU MLEKA

MILIČIĆ, ŽELJKA, POPOVIĆ-VRANJEŠ, ANKA, PEJANOVIĆ, R.,

KRAJINOVIĆ, M., CVETANOVIĆ, D.*

Rezime

U radu je prikazana proizvodnja mleka po principima organske proizvodnje u Poljoprivrednoj školi u Futogu, što može biti model i za ostale škole sličnog profila i model za mala poljoprivredna gazdinstva. Kvalitetna voda za piće je osnovni preduslov za bavljenje organskom proizvodnjom i mora je biti u dovoljnim količinama, te se ne sme zagađivati.U radu je prikazan hemijski i mikrobiološki kvalitet vode.U organskoj stočarskoj proizvodjni, gajenje životinja je u prirodnom sistemu, odnosno slobodno u otvorenom prostoru i malim grupama, a sa optimalnom proizvodnjom za dobijanje zdravstveno ispravnog mleka. Istraživanja su izvršena sa 20 krava simentalske rase, a posebno je analizirana stočna hrana (silaža, seno i kukuruz), zatim uslovi držanja u skladu sa dobrobiti životinja i proizvodnja zdravstveno bezbednog mleka uz primenu HACCP sistema kvaliteta na mestu proizvodnje. S obzirom da su organsko mleko i organski mlečni proizvodi veće nutritivne vrednosti i da ih nema na tržistu kod nas, sigurno je da će biti traženi od strane potrošača. Ekonomska analiza je pokazala da i mala gazdinstva koja proizvode u vlastitom domaćinstvu minimalno 500 l organskog mleka i proizvode svoje proizvode (sireve), te ih sami plasiraju (preko pijace ili maloprodaje) mogu biti profitabilna. Ključne reči: kvalitet vode, organski proizvodi, HACCP, dobrobit životinja

1. UVOD

Organska poljoprivreda je prisutna u ekološki nenarušenim sredinama na različitim lokacijama širom Srbije. Jedna od takvih sredina je područje Futoga koje predstavlja celinu, kako u prostornom, tako i u komunikacijskom, demografskom i što je možda najvažnije, ekonomskom smislu. Pašnjaci i plodno zemljište, dobar kvalitet vode i ostala

* MSc Željka Miličić, Prof. dr Anka Popović Vranješ, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad;

Prof. dr Radovan Pejanović, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad; Prof. dr Milan Krajinović, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad; dipl. inž. polj. David Cvetanović, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

96

potrebna infrastruktura, zatim simentalska rasa goveda, staja izgrađena u skladu sa Zakonom o organskoj proizvodnji su osnovni uslovi za organsku proizvodnju mleka uz vrlo kratak prelazni period. Razvojem organske poljoprivrede, a posebno proizvodnje mleka i mlečnih proizvoda, potrošačima se pruža mogućnost ishrane kvalitetnim proizvodima iz Vojvodine, koji odgovaraju strogim standardima kvaliteta hrane i očuvanja životne sredine, a proizvođačima se otvara novo tržište. Certifikovana organska proizvodnja mleka sa oznakom „organski proizvod” zahteva poznavanje niza pravila postavljenih kroz standarde za organsku proizvodnju. Izuzetno je važno da budući proizvođači, kao i prerađivači, u potpunosti i na vreme budu upoznati sa svim neophodnim pripremnim radovima i sa načinom gazdovanja koje se uklapa u standarde za organsku proizvodnju. Pravilnim upravljanjem kvalitetom u primarnoj proizvodnji mleka, stvaraju se preduslovi za dobijanje proizvoda koji imaju veću zdravstvenu vrednost, imaju dodatnu vrednost u pogledu nutritivnnih osobina, u pogledu senzornih osobina su bolje cenjeni i koji sveukupno utiču na trajni razvoj društva, što se manifestuje kroz zaštitu životne sredine i društveni kvalitet. S obzirom da na tržištu Srbije nema certifikovanog organskog mleka i mlečnih proizvoda, cilj ovog rada je da se definišu tehnološko-ekonomski uslovi za ovu proizvodnju u Poljoprivrednoj školi u Futogu, što može biti model i za druge škole istog profila kao i mala poljoprivredna gazdinstva.

2. MATERIJAL I METOD ISTRAŽIVANJA

U odnosu na Zakon o Organskoj proizvodnji (Sl. gl. 30/10 ) i Pravilnik o organskoj stočarskoj proizvodnji (Sl. list SRJ 51/2002), izvršena je komparativna analiza uslova koji su trenutno prisutni u postojećoj proizvodnji i faktora koji moraju biti u organskoj proizvodnji, na osnovu čega će se izvršiti određene korekcije u prelaznom periodu ( konverzija).

U radu je ispitan kvalitet vode za piće u Higijenskom zavodu u Novom Sadu, zatim kvalitet hrane (silaže, sena i kukuruza) i kvalitet sirovog mleka u akreditovanoj Laboratoriji za animalne proizvode na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Analizirane su kritične kontrolne tačke (CCP) u primarnoj proizvodnji mleka i propisana je procedura rada u skladu sa HACCP sistemom kvaliteta. S obzirom na veću cenu gotovih proizvoda na tržištu, ali i na veće troškove u organskoj proizvodnji, analizirani su ekonomski uslovi važni za profitabilnost proizvodnje. U tehno-ekonomsku analizu je bio uključen model proizvodnje organskog sirovog mleka sa 20 krava i model prerade mleka u polutvrdi sir, mini sirana 500-1500 l/dan .

3. REZULTATI RADA I DISKUSIJA

3.1 Metodi rada u primarnoj proizvodnji organskog mleka

U organskoj proizvodnji je važno pridržavati se standarda o uzgajanju stoke u organskoj poljoprivredi. Standardi sa kojima je potrebno biti upoznat, ukoliko se planira organska stočarska proizvodnja, obuhvataju kriterijume:

97

▪ ishrana, ▪ poreklo stoke ▪ briga o zdravlju životinja, ▪ uslovi držanja koje je neophodno obezbediti životinjama. Uzgoj životinja u organskoj proizvodnji zasniva se na fiziološkim i etološkim

potrebama životinja. U organskoj proizvodnji moraju biti ispunjene sve potrebe životinja u pogledu ishrane u različitim periodima razvoja. Obrok treba biti izbalansiran prema potrebama životinja radi obezbeđenja uravnoteženog rasta, razvoja i dobrog zdravlja životinja. Hrana se priprema u formi koja dozvoljava životinjama da iskažu prirodne navike u ishrani i zadovolje svoje potrebe. Sveža i ispravna voda, Tabela 1, i hrana treba da budu dostupne životinjama tokom celog dana.

Tabela 1. Hemijski kvalitet vode za piće

Parametar Jedinica mere Rezultat

Boja °Co-Pt 5 Miris opisno dobar Mutnoća NTU 0,04 pH vrednost 7,17 Elektroprovodljivost ∝S/cm 338 Ukupni isparni ostatak na 105°C

mg/l 209

Rezidualni hlor, CCl2 mg/l 0,05 Utrošak KMnO4 mg/l 7,6 Ukupna tvrdoća °dH 9,3 Kalcijum oksid, CaO mg/l 47,0 Kalcijum, Ca mg/l 33,6 Magnezijum oksid, MgO mg/l 33,1 Magnezijum, Mg mg/l 19,9 Gvožđe, Fe mg/l <0,05 Mangan, Mn mg/l <0,02 Amonijak , NH3 mg/l 0,05 Nitrit, NO2 mg/l - Nitrat, NO3 mg/l 2,7 Hloridi, Cl mg/l 11,2 Silicijum dioksid , SiO2 mg/l

Najmanje 60% suve materije dnevnog obroka se sastoji od krmnog bilja, sveže ili sušene kabaste hrane ili silaže. Organska proizvodna jedinica može da nabavi najviše do 10% konvencionalnih hraniva za preživare. Navedeni procenti se izračunavaju na nivou godine kao procenat suve materije obroka. Ućešće konvencionalnih hraniva u dnevnom obroku ne sme da bude veće od 25% suve materije obroka (Sl. list SRJ 51/2002.).

98

3.2 Prelazni period (konverzija) u stočarstvu

Program konverzije u stočarstvu mora da obuhvati analizu stanja i planiranje proizvodnje na bazi ekoloških i agroekonomskih znanja, gde se poseban naglasak daje na uravnotežen odnos biljne i stočarske proizvodnje. U organskoj proizvodnji je potrebno obezbediti da se gajenjem životinja obezbedi organsko đubrivo, bez koga nema organske proizvodnje, odnosno, održivosti zemljišta, (Lazarević, 2008). Prelazni period i njegovo trajanje zavise od vrste i kategorije životinja i od ishrane. Kvalitet stočne hrane u organskoj proizvodnji je uvek na prvom mestu u odnosu na druge uslove u organskoj proizvodnji. U Tabeli 2 su prikazani važniji pokazatelji kvaliteta hrane koja se korišćena u obroku krava na muži, čije je mleko bilo predmet istraživanja.

Tabela 2. Kvalitet stočne hrane

Na osnovu utvrđenih hemijskih parametara može se zaključiti da sva hraniva

odgovaraju kvalitetu koji je propisan Pravilnikom o kvalitetu hrane za životinje. Uzorak kukuruza je analiziran na prisustvo mikotoksina i analizom je utvrđeno da oni nisu

u VS u SM Osnovni pokazatelji kukuruz silaža seno kukuruz silaža seno

J.M.

Suva materija 86.25 21.16 89.48 100 100 100 % Vlaga 13.75 78.84 10.52 0 0 - % Sirovi protein 5.88 2.08 17.28 6.82 9.83 19.31 % Sirova mast 2.95 0.57 1.29 3.42 2.71 1.44 % Sirova celuloza 1.82 6.48 31.86 2.11 30.60 35.61 % Pepeo 1.18 1.17 7.91 1.37 5.54 8.83 % BEM 74.42 10.86 31.14 86.28 51.32 34.80 % Kalcijum 0.03 0.1 1.39 0.04 0.48 1.55 % Fosfor 0.24 0.04 0.29 0.28 0.20 0.32 % Slobodna sirćetna kis.

0.50 2.36 %

Slobodna buterna kis.

0 0 %

Ukupna mlečna kiselina

1.23 5.81 %

Ukupna sirćetna kiselina

0.65 3.07 %

Ukupna buterna kiselina

0 0 %

pH 3.16 ADF 7.76 38.84 36.69 43.41 % NDF 12.19 45.37 57.62 50.70 % Lignin 1.16 8.66 5.47 9.68 %

99

prisutni, što znači da je uzorak zdravstveno bezbedan. Na osnovu sadržaja silažnih kiselina, utvrđeno je da silaža pripada odličnom kvalitetu ovog hraniva.

Kad prođe period konverzije, do 30% sastava obroka mogu činiti hraniva koja se dobijaju iz proizvodnih jedinica u prelaznom periodu. Procenat nabavljene hrane može biti do 60%, ukoliko se hrana nabavlja iz organske proizvodne jedinice. O ovome je najbolje konsultovati se sa stručnim licima i sertifikacionim telom. Broj životinja je limitiran i bilo bi poželjno na 1 ha biljne proizvodnje držati najmanje 1 uslovno grlo krupne stoke (npr.goveda). U organskoj stočarskoj proizvodnji je, uopšte, ograničen broj životinja koje se mogu uzgajati, a takođe je ograničen i broj životinja u štali, radi njihovog komoditeta. Broj životinja koji se može uzgajati, po jedinici površine-hektaru, je ograničen količinom đubriva ili precizno kilogramima azota koje jedna životinja proizvede za godinu dana. Zna se da je količina azota koja se može primeniti po hektaru 170 kg (tu količinu proizvedu 2 krave za proizvodnju mleka ili 12 teladi starih 0-6 meseci, odnosno 7 starih 6-12 meseci itd.). Što se tiče ograničenja broja grla po jedinici površine za uzgoj, vrednosti su različite kao što je prikazano u Tabeli 3. Tabela 3. Minimalne površine za uzgoj po životinji-goveda (Sl. SRJ, 51/2002)

Vakcinacija u organskoj proizvodnji nije dozvoljena kao ni upotreba antibiotika i hormona. Ukoliko je upotreba antibiotika neophodna (dokaz veterinara o bolesti životinje), a antibiotik upotrebljen, karenca je duža nego u konvencionalnoj proizvodnji, a životinju je potrebno izolovati. Potrebno je voditi evidencije o životnjama, kako se leče (homeopatski lekovi) i kad se mleko može koristiti. Veoma je važno aktivno praćenje zdravstvenog stanja vimena i rano otkrivanje mastitisa. Kod krava koje imaju mastitis (koje treba da pređu na organsku proizvodnju) treba provesti sledeće mere: identifikovati, lečiti (homeopatskim lekovima) i/ili transportovati bolesne životinje na druge farme (a sve pre prelaska na organsku proizvodnju). Mnoge Evropske zemlje

Unutrašnja površina objekta

(površina dostupna životinjama)

Spoljna površina

(površina za kretanje, ne

uključujući pašnjak)

Kategorije goveda/ovce

Minimalna telesna

masa, kg

m2/grlu

m2/grlu

Goveda

Do 100 Do 200 Do 350

Preko 350

1,5 2,5 4,0

5 sa minimumom od 1 m 2/100 kg

1,1 1,9 3,0 3,7

sa minimumom od

0,75 m2/100 kg Mlečne krave Bikovi

6 10

4,5 30

100

zahtevaju da svi tretmani antibioticima budu evidentirani u nacionalnoj bazi podataka, dok se evidentiranje upotrebe alternativnih biljnih i homeopatskih tretmana još ne zahteva. Homeopatski tretmani dominiraju na organskim farmama i kad se certifikuju farme, moraće se koristiti i o tome će se voditi posebna evidencija. U stajama za organski uzgoj koristi se slobodan način držanja, tako da se krave sa mastitisom moraju izdvojiti i uvek se moraju musti zadnje ili se mora koristiti posebna muzna jedinica za njih. Tokom muže se moraju nositi rukavice, kako bi se prevenirala kontaminacija, zatim se moraju koristiti odgovarajuća dezinfekciona sredstva, te čiste krpe za svaku kravu posebno. Dalje, važno je vršiti mikrobiološku analizu mleka u periodu zasušenja, kao i kod mleka prvotelki, koje treba izdvojiti, ukoliko su rezultati pozitivni. Potrebno je onemogućiti prisustvo muva u staji, zatim na propisan način upravljati prostorom, tako da je minimalna mogućnost kontakta sa blatom, izmetom i vlagom.

Da bi životinje bile zdrave, veliku pažnju treba posvetiti preventivi: - pravilnoj ishrani uz redovnu ispašu; - sprovođenju vakcinacionog programa utvrđenog od strane nadležnog organa; - održavanju higijene: redovnom čišćenju, pranju, dezinfekciji objekata i opreme. Što se tiče izbora rasa, prednost pri izboru se daje domaćim rasama. Prema

podacima iz literature (Lazarević, 2008) prednost se daje otpornijim rasama (buša, podolsko goveče, simentalac), mada ima primera i visokoproduktivnih rasa (crveni i crno-beli holštajn) koje se, npr. u Austriji, veoma uspešno drže u uslovima organske proizvodnje.

Važno je obezbediti čistu i suvu prostirku na predviđenim mestima. Na ispustima mora biti obezbeđen odgovarajući prostor za zaštitu od kiše, vetra, sunca i ekstremnih tempeartura. Životnje se ne drže stalno u objektu. One moraju imati stalan ili vremenski ograničen prostor koji je najvećim delom pokriven pašnjacima. Dužina boravka na ispustu je određena prema mlečnim kravama, godišnjem dobu, njihovom uzrastu i kondiciji. Potrebno je da životinje mogu koristiti ispust kad god to njihovo fiziološko stanje i vremenski uslovi dozvoljavaju, osim u slučaju bolesti, o čemu odlučuje veterinarska inspekcija. U slučaju kada životinje slobodno koriste ispuste tokom perioda ispaše, a sistem držanja tokom zime omogućava slobodu kretanja životinjama, može se dozvoliti da životinje nemaju otvoreni ispust tokom zimskih meseci. Objekti za držanje životinja moraju imati glatke, ali ne klizave podove. Najmanje 50 % ukupne površine poda mora biti bez nagiba. Ovaj deo poda mora biti izrađen od čvrstog materijala. Muža mora biti u higijenskim uslovima, a posle muže mleko treba što pre biti ohlađeno, Slika 1 i Slika 2

101

Slika 1: Izmuzište Slika 2: Hlađenje mleka

3.3 Kvalitet organski proizvedenog mleka i mlečnih proizvoda Ishrana na paši i veća konzumacija sveže trave kod krava u organskom uzgoju je u

našem istraživanju rezultirala većim sadržajem vitamina C, A i α-tokoferola u organskom u odnosu na konvencionalno mleko. U Tabeli 4. je prikazan sastav mleka koje je proizvedeno po principima organske proizvodnje .

Tabela 4. Sastav mleka sa aspekta podobnosti za proizvodnju sira

Pravilnim upravljanjem kvalitetom u primarnoj proizvodnji mleka, kao i preradi,

stvaraju se preduslovi za dobijanje proizvoda koji imaju veću zdravstvenu vrednost, zatim koji imaju dodatnu vrednost u pogledu nutritivnih osobina, koji su u pogledu senzornih osobina bolje cenjeni i koji sveukupno utiču na trajni razvoj društva što se manifestuje kroz zaštitu životne sredine i društveni kvalitet.

Tehnologija proizvodnje svežeg mleka na farmi krava (Vagany, 2003) treba biti uz primenu HACCP sistema gde su na određenim mestima kontrolišu CCP (kritične kontrolne tačke), tako da se preventivno deluje i eliminiše opasnost, Slika 3.

Voda , % 87,5 Tačka krioskopije (˚C) 0,52-0,55 Mast , % 3,6-4,5 Laktoza, % 4,9 Proteini , % 2,8-3,3 Kalcijum, (mg/100g) 120 Kazein , % 2,6-3,0 Fosfor, (mg/100g) 65 Albumin , % 0,7-0,8 Pepeo, % 0,90 pH vrednost 6,6-6,7 Koagulcija >100˚C - Kiselost, ˚SH/50 3,3-3,5 Koagul. posle dodavanja H2O2 - Gustina na 15˚C 1,028-1,035 Sposobnost grušanja +++ Viskozitet (Cp) 2,0

102

Slika 3: Tehnologija proizvodnje svežeg mleka na farmi krava (Vagany, 2003)

3.4 Metod rada u pogonu za preradu organskog mleka Pogoni za organsku preradu mleka i mlečnih proizvoda mogu da funkcionišu samo

za organske proizvode ili pod određenim uslovima i za organske i za konvencionalne proizvode. Proizvodi iz proizvodnje po organskim principima se ne mogu mešati s neorganskim proizvodima. Svi organski proizvodi moraju biti jasno identfikovani i kao takvi se mogu skladištiti i transportovani na način koji onemogućava kontakt s konvencionalnim proizvodima tokom čitavog procesa. Dobar primer mlekare koja pored konvencionalnih proizvoda (cca 800.000 l/dan), prerađuje i organske mlečne proizvoda (cca 100000l/dan) je mlekara Nöm u Austriji.

103

Mlekarski tehničari i ostali operateri treba da preduzmu sve neophodne mere da spreče kontaminaciju proizvoda iz organske proizvodnje sa zagađivačima i kontaminantima, uključujući čišćenje, dekontaminaciju i dezinfekciju objekata i opreme. Ovo uključuje sprečavnaje kontaminacije organskih proizvoda nakon upotrebe sredstava za čišćenje, sanitaciju i dezinfekciju.

Svi sastojci korišćeni u izradi mleka i proizvoda od mleka treba da budu organski proizvedeni, izuzev aditiva i pomoćnih sredstava dozvoljenih u proizvodnji organskih proizvoda .

Voda (bakteriološki i hemijski ispravna) i so se mogu koristiti kao sastojci u proizvodnji organskih proizvoda. Tehnike koje se koriste za preradu organskog mleka i proizvodnju organskih proizvoda mogu biti biološke, fizičke i mehaničke prirode. Jonsko zračenje se ne sme koristiti u organskoj proizvodnji i preradi mleka.

Mogu se koristiti uslovi i metode skladištenja kao što su kontrolisna atmosfera, kontrolisana temperatura, sušenje i regulacija vlažnosti.

Kao i u konvecionalnoj prozvodnji, mora se vršiti suzbijanje štetočina, ali na način primeran organskoj proizvodnji. Metode koje su zabranjene za kontrolu štetočina i bolesti u organskoj proizvodnji su: fumigacija s pojedinim sredstvima i jonizirajuća radijacija.

Materijali za pakovanje ne smeju kontaminirati proizvod iz organske proizvodnje. Na tržištu zemalja koje obiluju organskim mlečnim proizvodima, pakovanje se vrši kako u staklenu ambalažu, koja je sigurno najbolja, ali i u ostale vrste (plastčne flaše, kartonska ambalaža i dr.).

Za vreme skladištenja, proizvodi iz organske proizvodnje moraju da budu jasno označeni i da se osigura odvajanje kako bi se izbegao bilo kakav oblik kontaminacije ili mešanja.

Kod transportovanja organskih proizvoda treba voditi računa da proizvodi budu pravilno označeni, a rukovanje treba vršiti na način koji će sprečiti bilo kakvu kontaminaciju ili mešanje

Za uspešno rukovanje u proizvodnji organskog mleka i organskih mlečnih proizvoda je posebno važna dokumentacija. Pre svega, to je dokumentacija o poreklu sirovina i pomoćnih sastojaka i kvalitetu vode. Evidencija treba da ispuni dva zahteva: sledljivost i provere bilansa mleka i masnih jedinica ulaza – izlaza organskih sastojaka i organskih proizvoda, uključujući trenutno stanje (zalihe).

Da bi se izbegla mogućnost falsifikovanja organskog mleka (misli se na podmetanje mleka iz konvencionalne proizvodnje), mora se voditi evidencija prijema sirovina, skladištenja, proizvodnje, pakovanja, opsluživanja, transporta i prodaje.

U organskoj proizvodnji treba izraditi dijagrame tokova tehnološkog procesa, zatim situacioni plan mlekare koji prikazuje: lokaciju objekta, svu opremu, i područja prijema i skladištenja sirovina, mesta obrade/proizvodnje, pakovanja, skladištenja gotovih proizvoda i otpremanje, što pomaže efikasnijem upravljanju kvalitetom .

3.5 Tehno-ekonomska analiza

Da bi poljoprivredni proizvođači bili zainteresovani za proizvodnju organskog-

mleka, pored drugih motiva, mora biti obezbeđena ekonomičnost proizvodnje. Odlučujuću ulogu pri tome ima odnos između prihoda i troškova, što zavisi od prirodnih

104

uslova preduzeća, njihove opremljenosti faktorima proizvodnje, zatim podsticajnih mera države, uslova i mogućnosti prodaje kao i znanja o tehnološko-proizvodnim procesima.

Danas ima dosta proizvođača mleka koji ozbiljno razmišljaju o preradi dela ili celokupne svoje proizvodnje mleka u sir u okviru svog domaćinstva kao model mini sirana. S obzirom da su u mlekaru u domaćinstvu mala ulaganja, a na tržištu se postiže visoka cena, takvi oblici proizvodnje su visokoprofitabilni.

Drugi model proizvodnje bi mogla biti sirana na nivou SZR (samostalna zanatska radnja), što potencijalno obuhvata veći obim proizvodnje koji se plasira u maloprodaji.

▪ Model organske proizvodnje mleka može biti u uslovima gde nisu potrebne investicije za prilagođavanje štale (slobodni način držanja) prema smernicama biološke proizvodnje i gde postoje potrebne površine pašnjaka, pri čemu se proizvođači lako preorjentišu kroz određeno vreme sa malim ulaganjima.

▪ Model proizvodnje mleka, gde je potrebno ulaganje u popravku štale za 20 kra -va za proizvodnju mleka, predstavlja zaduženje od oko 75000 evra. Naravno, ako bi tu investiciju država bar delom finansirala, zaduženje proizvođača bi bilo manje.

▪ Model ulaganja u mini siranu sa dnevnom preradom 500 do 1500 l mleka, što godišnje predstavlja 180.000 l do 540.000 l. i proizvodnju 12.800-38.500 kg sira. Za ovaj oblik investiranja mogu biti razni izvori finansiranja. Kada su kroz ekonomsku analizu upoređeni pojedini modeli, onda se došlo do rezultata da je osnovna prednost modela mini sirane u proizvodnji u domaćinstvu, mala ulaganja, brz finansijski efekat i povrat investicije. Dodatne prednosti čine tradicija same proizvodnje i plasman sira u neposrednoj okolini gazdinstva s tim da se njihov položaj može poboljšati i raznim podsticajnim merama za organsku proizvodnju od strane države.

4. ZAKLJUČAK

Tehnološko-ekonomski uslovi za organsku proizvodnju mleka obuhvataju: 1. Osiguranje uslova za životinje koji omogućavaju izražavanje osnovnih

aspekata njihovog prirodnog ponašanja. 2. Posedovanje zemljišta potrebnog kvaliteta za proizvodnju hrane za životinje.

Kvalitetno zemljište, stočna hrana i voda za piće u hemijskom i mikrobiološkom pogledu

3. Da je hrana za životinje proizvedena u skladu sa Pravilnikom o organskoj stočarskoj proizvodnji

4. Potrebno je obezbediti harmoničan balans između biljne proizvodnje i stočarstva;

5. Uvođenje HACCP koncepta i u primarnu proizvodnju mleka kao i preradu u organskim uslovima.

6. Da bi poljoprivredni proizvođači bili zainteresovani za proizvodnju organskog mleka, pored drugih motiva, mora biti obezbeđena ekonomičnost proizvodnje.

7. Tehnološko ekonomska analiza pokazuje profitabilnost proizvodnje u modelu proizvodnje organskog sirovog mleka sa 20 krava i modelu prerade mleka 500-1500 l u polutvrdi sir u mini pogonu za proizvodnju sira koji može da bude registrovan kao Mlekara u domaćinstvu ili Mlekara kao SZR.

105

5. LITERATURA

1. Zakon o organskoj proizvodnji, Sl.Gl.30/10 od 7.05.2010. 2. Pravilnik o metodama organske stočarske proizvodnje, Sl.list 51/2002. 3. LAZAREVIĆ, R. (2008): Stočarstvo u organskoj proizvodnji,Novi Sad, 2008.god 4. VÁGÁNY J., DUNAY A., SZÉKELY S., PETŐ I. (2003) Development and

Introduction of HCCP System in Jozsffmajor,Experimental and Demonstration Farm, a Dairy Farm Milk Production Hungary, juditv@gtk.gau.hu

5. POPOVIĆ-VRANJEŠ, A., GRUBAČIĆ, M., PEJANOVIĆ, R., i sar. (2010): Possibilities of organic milk production in Serbia, Savremena poljoprivreda, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 1-2, vol 59.

6. POPOVIĆ-VRANJEŠ ANKA M., PEJANOVIĆ RADOVAN V., JOVANOVIĆ SLOBODAN J., SAVIĆ MILA S., OSTOJIĆ MIHAILO S., GRUBAČIĆ MIROSLAV D., CVETANOVIĆ DAVID P.; Upravljanje kvalitetom u organskoj proizvodnji i preradi mleka, Prehrambena industrija - mleko i mlečni proizvodi 2010, vol. 21, br. 1-2, str. 56-62.

7. PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z., MARKOVIĆ KATARINA, TOMAŠ MIRELA (2010): Poljoprivreda i ruralni razvoj u regionalnom prostornom planu AP Vojvodine, Zbornik kratkih sadržaja, Simpozijum »Stočarstvo, veterinarska medicina i ekonomika u ruralnom razvoju i proizvodnji zdravstveno bezbedne hrane«, sa međunarodnim učešćem, Divčibare, 20. – 27. jun, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

8. KRAJINOVIĆ, M., T. ČOBIĆ, M. ĆINKULOV, (2000): Opšte stočarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

9. PEJANOVIĆ, R., POPOVIĆ-VRANJEŠ ANKA, MAKSIMOVIĆ, G., TOMAŠ MIRELA, PETROVIĆ, D. (2009): Agroeconomical analysis and organic agricultural production, Savremena poljoprivreda, Departman za stočarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Vol. 58, br. 3-4, str. 157-164.

10. PEJANOVIĆ, R., POPOVIĆ-VRANJEŠ, A. (2010): Organska poljoprivreda kao novi koncept proizvodnje hrane, Poslovna politika, Beograd, br. 7-8, str. 10-19.

11. PEJANOVIĆ, R., RADOVIĆ, G., TOMAŠ, M., i sar. (2010): Agricultural budget as a form of financing agriculture in the Republic of Serbia, Savremena poljoprivreda, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 1-2, vol 59, str. 206-213.M.

106

TEHNOLOGICAL AND ECONOMIC CONDITIONS FOR ORGANIC MILK PRODUCTION

MILIČIĆ, ŽELJKA, POPOVIĆ-VRANJEŠ, ANKA, PEJANOVIĆ, R., KRAJINOVIĆ, M., CVETANOVIĆ, D.

Summary

The aim of this paper was to show importance and possibilities of organic milk production on small dairy farms as well as the economic aspects of that production. Organic animal production is based on animal welfare and prosperity. Organic milk production is a way to reduce pesticide use and mineral surplus in agriculture but this production form also requires substantially more farmland than conventional production. This study shows that a low-input agricultural system, such as organic milk production, has obvious environmental benefits. Suggested improvements in organic production are: differentiation in limits of purchased feed and an increase in the self-supporting capacity of the farm. Economic analisys showed that small farms which produce at least 500 l/per day of organic milk as well as process it in high profitable milk products ( cheese) could be very profitable.

Key words: organic dairy farms, animal welfare, milk products, low-input agricultural system.

  107

UDK :316.334.55 Originalni naučni rad Original scientific paper

OCENA DIFERENCIRANOSTI OKRUGA REPUBLIKE SRBIJE U PROCESU RURALNOG RAZVOJA

NIKOLIĆ-ĐORIĆ, EMILIJA 1, ČOBANOVIĆ, KATARINA 2

Rezime

U radu se analiziraju neki značajni indikatori ruralnog razvoja i to: narodni dohodak po stanovniku i učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku. Diferenciranost pojedinih okruga je utvrđena na osnovu koeficijenta varijacije nacionalnog dohotka po stanovniku , količnika maksimalne i minimalne vrednosti narodnog dohotka po stanovniku i Đinijevog koeficijenta koncentracije. Pokazatelji se analizaraju na nivou 24 okruga Republike Srbije i grada Beograda, bez Kosova i Metohije. Pri tome se koriste publikovani statistički podaci na osnovu kojih se izvodi ocena stepena razvijenosti i diferenciranosti okruga Srbije. Ispitivani pokazatelji se odnose na 3 vremenska preseka, u 1997, 2002. i 2005.godini . Ključne reči: pokazatelji ruralnog razvoja, okruzi Srbije, narodni dohodak, regionalni pristup, Đinijevi koeficijenti

UVOD

U kreiranju politike ekonomskog razvoja u poslednje dve decenije značajna pažnja se posvećuje ruralnom razvoju (Bryden,2003). Zemlje Evropske Unije sve veću pažnju posvećuju unapređenju razvoja ruralnih regiona i modeliranju politike ruralnog razvoja (Čobanović i sar.,2009). Govoreći o politici ruralnog razvoja, značajan je teritorijalni pristup, odnosno, teritorijalna ruralna politika, kako u zemljama Evropske unije, tako i u ostalim zemljama van Evropske unije (Bryden,2003). Isti autor naglašava da je teritorijalni ruralni razvoj od velikog značaja za budućnost EU i da ga treba razlikovati

                                                            

1 Mr Emilija Nikolic-Đoric, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrde i sociologiju sela, Novi Sad, Trg D.Obradovića 8.,Univerzitet u Novom Sadu, Srbija, emily@uns.polj.ac.rs

2  Dr Katarina Čobanović, Redovni profesor u penziji, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad,Univerzitet u Novom Sadu, Srbija

  108

od tradicionalne politike u poljoprivredi. Ekonomska politika u poljoprivredi je samo jedan segment nacionalne politike, koja upliviše ruralnu ekonomiju i društveni razvoj.

Tako se, na primer, u Finskoj govori o opštoj ruralnoj politici koja podrazumeva politiku u poljoprivredi, šumarstvu, ribarstvu, socijalnu politiku, transport i infrastrukturu, lokalnu upravu, energetiku i drugo. Cilj ovakve politike nije samo ruralni razvoj, već razvoj svih onih oblasti koje se manifestuju u ruralnim okvirima (Bryden,2003).

U diskusijama o ciljevima i perspektivama ruralnog razvoja, značajna pažnja se posvećuje definisanju pojma ruralnosti. Prvobitno je pojam ruralnosti proisticao iz dualizma relacije ruralno-urbano (selo-grad), zasnovane na pretpostavci da su razvoj sela i grada dijametralno suprotni. Međutim, vremenom se pokazalo da dualizam selo-grad postaje sve manje izražen, jer odnosi selo-grad postaju sve više kompleksni i nastaju novi tipovi ovih odnosa, koji su mnogo složeniji od dualizma selo-grad (Bryden,2003).

Pri kreiranju politike ruralnog razvoja veoma je značajan izbor indikatora ruralnog razvoja, što je od velikog značaja pri izvođenju međunarodnih upoređenja (Čobanović i sar., 2009). Teritorijalna ruralna politika neke zemlje treba da uzme u obzir nekoliko osnovnih indikatora ruralnog razvoja. Preporuke zemalja EU odnose se na sledeće grupe indikatora: socijalno-ekonomski,demografski i prostorno-teritorijalni (Bryden,2003). Pri tome je važno definisati teritorijalne jedinice u cilju izvođenja klasifikacije i ocene stepena razvijenosti regiona. Interakcija relevantnih faktora različito se može manifestovati u pojedinim ruralnim regionima, kao i na nivou zemlje.

U većini evropskih zemalja ističe se potreba za definisanjem statističkih indikatora teritorijalnih jedinica na nacionalnom nivou. Pretpostavlja se da su na nivou svake zemlje pojedini regioni različito razvijeni.

Raznovrsnost u stepenu razvijenosti pojedinih regiona neke zemlje upravo i zahteva potrebu jasnog definisanja teritorijalnih jedinica ispitivanja. Komisija OECD, koja je osnovana jos 1994.godine, imala je zadatak da razradi različite programe vezane za regionalnu politiku i politiku ruralnog razvoja OECD zemalja. Pri tome je formiran niz demografskih, ekonomskih, socijalnih i prostornih indikatora koji su imali cilj da pomognu pri klasifikaciji teritorije neke zemlje, prema analitičkim zahtevima, kao što su selo-grad, manje razvijen-više razvijen region i drugo (Bryden, 2003).

Cilj rada je da se izvede upoređenje stepena razvijenosti okruga Republike Srbije prema vrednostima izabranih indikatora ruralnog razvoja. Stepen razvijenosti pojedinih regiona republike Srbije meren je na osnovu više pokazatelja. Pored društvenog proizvoda, koji proističe iz društvenog bruto proizvoda, narodni dohodak, takođe, je od značaja pri analizi i merenju nivoa razvijenosti neke zemlje ili regiona (Čobanović i sar.,2005).

Osnovni pokazatelj ispitivanja je narodni dohodak iskazan po stanovniku, kao i učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku. Neujednačenost razvoja pojedinih okruga je utvrđena na osnovu koeficijenta varijacije narodnog dohotka po stanovniku i količnika maksimalne i minimalne vrednosti narodnog dohotka po stanovniku opština pojedinih okruga.

Osim toga, analizirani su i Đinijevi koeficijenti koncentracije (Čobanović i sar., 2006) izračunati na osnovu kumulativne proporcije broja stanovnika i proporcije narodnog

  109

dohotka okruga (G1), proporcije broja stanovnika i proporcije površine okruga (G2) kao i proporcije površine okruga i proporcije narodnog dohotka (G3).

Jedinice ispitivanja su okruzi Republike Srbije (bez Kosova i Metohije). Ispitivani pokazetelji stepena razvijenosti okruga odnose se na vremenske preseke, odnosno, na 1997, 2002. i 2005. godinu. Osnovni izvor su publikovani statistički podaci Republičkog zavoda za statistiku Srbije.

REZULTATI ISPITIVANJA

Analizirani okruzi Srbije obuhvataju 161 opštinu i odnose se na tri regiona. Analiziraju se 24 okruga i grad Beograd. Regionalna podela Republike Srbije podrazumeva podelu u 3 regiona i to: Region 1 (ravničarski region) koji obuhvata Bačku, Srem, Banat i deo Mačve; Region 2 obuhvata severni deo centralne Srbije (Šumadija, deo Mačve i Stig); Region 3 (brdoviti i planinski region) obuhvata istočne, južne i zapadne delove Centralne Srbije (Bogdanov, 2007).

Rangovi narodnog dohotka po stanovniku pojedinih okruga dati su u Tabeli 1. Varijabilnost narodnog dohotka po stanovniku u većini okruga Srbije je visoka u svim analiziranim godinama (Tabela 1). U 1997. godini, najveća vrednost koeficijenta varijacije ovog pokazatelja je u Borskom okrugu (98%), a zatim sledi grad Beograd (95%).

U 2002. i 2005.godini najveća vrednost koeficijenta varijacije narodnog dohotka po stanovniku je na nivou grada Beograda i ove vrednosti su znatno veće u odnosu na ostale ispitivane okruge. Varijabilnost narodnog dohotka po stanovniku u 2005.godini veća je u odnosu na 2002. i 1997.godinu kod sledećih okruga: Severnobački, Srednjebanatski, Severnobanatski, Južnobački, Mačvanski, Podunavski, Braničevski, Zlatiborski, Nišavski, Toplički, Jablanički i Pčinjski (Tabela1).

To ukazuje da je nestabilnost proizvodnje, iskazana kroz veću varijabilnost narodnog dohotka po stanovniku, kod polovine okruga Srbije povećana. To može biti posledica nestabilnih rezultata privređivanja, odnosno, ostvarenog društvenog proizvoda u proteklom periodu.

Količnik maksimalne i minimalne vrednosti narodnog dohotka po stanovniku u 15 okruga Srbije je povećan u 2005.godini u odnosu na prethodne godine (1997 i 2002) (Tabela 1).

Uvećana vrednost ispitivanog pokazatelja može se tumačiti kao posledica nestabilnih uslova i rezultata privređivanja, koji su se sve više izoštravali i pogoršavali, posmatrano u periodu 1997-2005.godina. Uvećana vrednost količnika maksimalne i minimalne vrednosti narodnog dohotka po stanovniku u 2005.godini javlja se kod onih okruga kod kojih je već konstatovana povećana varijabilnost ovog pokazatelja, iskazana pomoću koeficijenta varijacije. Ove podudarnosti su konstatovane kod 12 sledećih okruga: Severnobački, Srednjebanatski, Severnobanatski, Južnobački, Mačvanski, Podunavski, Braničevski, Zlatiborski, Nišavski, Toplički, Jablanički i Pčinjski.

Prosečno učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku, u većini okruga Srbije je visoko, u svim analiziranim godinama (1997,2002. i

  110

2005) i kreće se u intervalu od 17,2% (Raški okrug, 2005.godina) do 57,8% (Braničevski okrug, 2005.godina) (Tabela 2).

Tabela 1. Rangovi, koeficijenti varijacije i količnik maksimalne i minimalne vrednosti

narodnog dohotka/stanovniku u okruzima

Izuzetak je grad Beograd, gde je ovo učešće znatno niže. Uočava se da je u okruzima Regiona 1 naročito visoko učešće nacionalnog dohotka poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku i ono se u ispitivanim godinama kreće u intervalu od 28% do 56% (Tabele 2 i 3). Osim toga, u okruzima Regiona 2, takođe, se uočava visoko učešće navedenog pokazatelja. To su okruzi: Kolubarski, Podunavski, Braničevski, Šumadijski, Pomoravski, Nišavski i Toplički. Ovo učešće se kreće u intervalu od 32% do 58% (Tabela 2).

U većini okruga Regiona 3, učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku je niže u odnosu na prethodno navedene regione i kreće se u intervalu od 17,2% (Raški okrug, 2005. godina) do 42,2% (Rasinski okrug, 2002.godina) (Tabela 2). Izuzetak je Jablanički okrug, koji pripada Regionu 3, ali u svim

  111

ispitivanim godinama ima visoko učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku u svim ispitivanim godinama.

U većini okruga se uočava smanjenje učešćea nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku u 2005. godini u odnosu na prethodne vremenske intervale. Izuzetak su Severnobački, Zapadnobački, Podunavski, Braničevski, Borski i Zaječarski okrug, gde se uočava povećanje vrednosti ispitivanog pokazatelja u 2005. u odnosu na 2002. i 1997.godinu. Navedeno povećanje učešća ispitivanog pokazatelja uočava se u 4 okruga Regiona 1 i 2 i u 2 okruga Regiona 3.

Smanjenje učešća nacionalnog dohotka iz poljoprivrede, u ukupnom nacionalnom dohotku, je očekivana vrednost, koja bi bila u skladu sa smanjenjem učešća društvenog proizvoda poljoprivrede u ukupnom društvenom proizvoda.

Naime, u agrarnoj teoriji je poznata zakonitost da sa porastom razvijenosti privrede neke zemlje dolazi do opadanja relativnog značaja poljoprivrede, jer je visoko učešće poljoprivrede u ukupnom društvenom proizvodu neke privrede indikator nerazvijenosti te privrede (Čobanović, i sar., 2005). U ovom slučaju, visokoko učešće nacionalnog dohotka poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku, moglo bi se oceniti kao pokazatelj nedovoljne privredne razvijenosti okruga, odnosno, regiona Srbije.

Ovi rezultati koji ilustruju visoko učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku potvrđuju navode iz literature koji ukazuju da praktično u svim regionima Srbije postoje povoljni uslovi za razvoj različitih grana poljoprivredne proizvodnje.

Tako se navodi da povoljni prirodni i klimatski uslovi u Srbiji pospešuju razvoj poljoprivrede. Ravničarski regioni Vojvodine, Kosova Polja, Metohije, Pomoravlja, Posavine, Tamnave, Kruševačkog i Leskovačkog polja pogodni su za mehanizovanu ratarsku i povrtarsku proizvodnju. Brdoviti i brežuljkasti predeli povoljni su za razvoj voćarske, vinogradarske i stočarske proizvodnje. Brdsko-planinsko područje Zlatibora, Rudnika, Stare planine, Kopaonika i Šar-planine pogodno je za razvoj voćarstva, govedarstva i šumarstva (Bogdanov, 2007).

  112

Tabela 2. Učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku u okruzima Centralne Srbije

  113

Tabela 3. Učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku u okruzima Vojvodine

Izračunate vrednosti Đinijevih koeficijenta (Tabela 4) pokazuju povećanje neujednačenosti raspodele narodnog dohotka (G1), gustine nastanjenosti (G2) i teritorijalne raspodele narodnog dohotka (G3) u pojedinim okruzima. Rezultati potvrđuju zaključak do koga su došli Heijman,W., Mangnus,E. (2008) da se u procesu tranzicije ka tržišnoj ekonomiji povećavaju regionalne razlike. Sličan zaključak je i ukoliko se analiziraju Đinijevi koeficijenti izračunati na osnovu podataka iz opština pojedinih okruga. U Tabeli 5 su prikazani Đinijevi koeficijenti kojima se meri neujednačenost raspodele narodnog dohotka u opštinama posmatranih okruga u periodu 1997-2005. Lorenzove krive, koje pokazuju zavisnost kumulativne proporcije broja stanovnika i proporcije narodnog dohotka okruga i proporcije broja stanovnika i proporcije površine okruga u 2005. godini, prikazane su na grafikonu 1. Veća površina između kumulativne krive i prave y = x u slučaju gustine nastanjenosti u poređenju sa raspodelom dohotka ukazuje da je u 2005. godini bila veća neujednačenost gustine nastanjenosti u poređenju sa raspodelom dohotka.

  114

Tabela 4. Đinijevi koeficijenti

Grafik 1. Lorenzove krive formirane na osnovu kumulativneih proporcija broja stanovnika, narodnog dohotka i površine okruga

  115

Tabela 4. Đinijevi koeficijenti pojedinih okruga

ZAKLJUČAK

U radu su ispitivani narodni dohodak po stanovniku i učešće nacionalnog dohotka poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku, na nivou okruga Republike Srbije, u 3 vremenska preseka, u intervalu 1997-2005.godina. Varijabilnost narodnog dohotka po stanovniku je visoka u većini okruga, što se ocenjuje kao indikator nepovoljnih uslova privređivanja na nivou republike Srbije.

  116

Visoke vrednosti količnika maksimalne i minimalne vrednosti narodnog dohotka po stanovniku u većini okruga, takođe, su pokazatelj nestabilnih uslova privređivanja u ispitivanom vremenskom intervalu. Učešće nacionalnog dohotka poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku u većini okruga regiona 1 (ravničarski regioni) i regiona 2 ( brdoviti i brežuljkasti regioni) je visoko i kreće se u intervalu od 28% do 58%. U većini okruga regiona 3 (planinski i brdoviti regioni) učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede je znatno manje i kreće se u intervalu od 17-42%. Uočava se sličnost dobijenih rezultata ispitivanih indikatora na nivou regiona 1 i 2.

Poređenjem količnika maksimalne i minimalne vrednosti narodnog dohotka po stanovniku, koeficijenata varijacije kao i vrednosti Đinijevih koeficijenata, može da se zaključi da je u procesu tranzicije u posmatranom vremenskom periodu došlo do povećanja regionalnih razlika.

LITERATURA

1. BOGDANOV, N. (2007), Small Rural Households in Serbia and Rural Non- Farm Economy, 184,193,199, Republic of Serbia, Ministry of Agriculture, Forestry and Water Management

2. BRYDEN, J. (2003), Rural Development Indicators and Diversity in the European Union, 2-8, European Union Statistical Office, Luxembourg

3. ČOBANOVIĆ, K., NIKOLIĆ-ĐORIĆ, E., MUTAVDŽIĆ, B. (2005): Komparativna analiza društvenog proizvoda poljoprivrede Srbije i Crne Gore i zemalja u tranziciji, Poglavlje u Monografiji ''Razvoj i strukturne promene agrarne privrede i ruralnih područja'', 57-58, Institut za ekonomiku poljoprivrede Beograd, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela Poljoprivrednog fakulteta Novi Sad, Ekonomski fakultet, Subotica, Beograd

4. ČOBANOVIĆ, K., NIKOLIĆ-ĐORIĆ, E., MUTAVDŽIĆ, B. (2006): Koncentracija distribucije poljoprivrednih gazdinstava Srbije prema veličini zemljišnog poseda, Statistička revija, Vol 55, Broj 1-4, 5-17, Beograd.

5. ČOBANOVIĆ,K., NIKOLIĆ-ĐORIĆ,E., MUTAVDŽIĆ, B.(2009): Regional aspects of agricultural income level in Vojvodina province in function of basic production factors, 113th Seminar of the European Association of Agricultural Economists (EAAE), Institute of Agricultural Economics, 109-110, Belgrade, Serbia

6. HEIJMAN,W., MANGNUS,E. (2008), Regional Disparities in Transitional Roma- nia,

7. Agroekonomska nauka i struka u tranziciji obrazovanja i agroprivrede, Tematski zbornik, 271-272, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd

Napomena: Rad predstavlja opširniju verziju rezultata istraživanja u okviru projekta 149007 Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije.

  117

EVALUATION OF DIFFERENTATION DISTRICTS OF THE REPUBLIC SERBIA IN THE PROCESS OF RURAL DEVELOMPENT

NIKOLIĆ-ĐORIĆ, EMILIJA, ČOBANOVIĆ, KATARINA

Summary

The paper presents the results of the analysis of some rural development indicators

for districts of the Republic of Serbia and the city of Belgrade (without Kosovo and Metohija). The analysis is based on published statistical data for three time sequences, related to 1997, 2002 and 2005. There were analyzed national income per capita, ratio of the maximal and minimal national income per capita and share of the national income of agriculture in the total national income. It is evident that the national income per capita and the ratio of the maximal and minimal national income per capita in majority of districts show high variability in the examined period (1997-2005). The share of the national income from agriculture in the total national income is relatively high in the districts of Region 1 and Region 2, with the values in the interval of 28-58%. The share of the national income from agriculture in the total national income in the districts of Region 3 is lower than that in Regions 1 and 2, with the values in the interval of 17-42%. The differences between the districts of Regions 1 and 2 and the districts of Region 3 are evident. The calculated values of Gini-coefficients indicate that regional disparity in examined period increased.

Key words: indicators of rural development, districts of Serbia, national income,

regional approach, Gini-coefficients

118

PREPORUKA AUTORIMA

1. Radove slati na e-mail: manuelal@polj.uns.ac.rs ili poštom na CD-u ili na disketi. Redakcija ne vraća dostavljene materijale pošiljaocima – autorima;

2. Uz rad navesti adresu, e-mail i telefon autora, odnosno prvog

autora, ako se radi o grupi autora. U grupi autora dobro je da se nalaze i strani autori, zbog impakt faktora časopisa.

3. Redakcija praktikuje makar jednu e-mail ili telefonsku

komunikaciju sa prvim autorom, a u najvećem broju tih komunikacija zahtevaju se ispravke, dorade i pojašnjenja na osnovu zahteva recenzenata, koji su anonimni;

4. Poželjan prosečan obim rada je jedan autorski tabak (oko 30000

slovnih mesta), ali to nije odlučujući kriterijum; prihvatiće se, zavisno od kvaliteta, i duži i kraći radovi;

5. Radove struktuirati na uobičajen način: Naslov ( na jeziku na

kojem je rad – što je najčešće srpski – i na drugom jeziku – što je najčešće engleski), Rezime i ključne reči (takođe na dva jezika), Uvod, Razrada ( u tri – četiri podtačke), Zaključak i Literatura;

6. Citiranje izvora u tekstu rada na sledeći način: Pejanović i sar.,

2008 - ako je više od dva autora. Ako su samo dva autora onda Pejanović i Tica, 2008, ili Pejanović i sar. 2008. Koristiti citate novijeg datuma. Preporučujemo, zbog impakt faktora časopisa, da se u radu citiraju (i u literaturi navode) radovi koji su štampani u časopisu „Agroekonomika“, u brojevima iz zadnje dve godine, a u vezi sa tematikom rada.

7. Redni broj tabele i njen naslov stavlja se iznad tabele, a redni broj

slike i naslov slike ispod slike. Izvor slika i tabela stavlja se u njihov donji desni ugao. Posebno se numerišu tabele, a posebno slike. Nazive tabela, slika i grafikona pisati na srpskom (normal) i engleskom (italik) jeziku.

119

8. Tekst radova bi trebalo da bude pisan latinicom ili ćirilicom, font Times New Roman, veličina slova 10 pt. A4 formata (Portrait), normalnog proreda (Single). Margine: Top 2,0 cm, Left 4,2 cm, Bottom 8,7 cm, Right 4,2 cm; Justify, sa uvlakom 0,6 cm, veličina slova naslova 11 pt velikim slovima bold, poglavlja velikim slovima 10 pt, bold. Bez paginacije (numerisanja stranica rada);

9. Naslov rada spustiti 5 entera ispod gornje margine, a pisanje

počinje u petom redu. Ime i prezime autora se pišu velikim slovima, Font size 10, centrirano sa jednim razmakom ispod naslova rada. Iznad imena zadnjeg autora, označava se Footnote, u kojoj se navodi titula, ime i prezime, zvanje, ustanova u kojoj rade pojedini autori. U Footnote se navodi i naziv projekta, ako je rad u vezi sa tim istraživanjem;

10. Autori ( i koautori) čije radove objavimo dobijaju po dva primerka

časopisa „Agroekonomika“, poštom ili lično. Radovi se ne honorišu.

Adresa redakcije časopisa „Agroekonomika“ Poljoprivredni fakultet Trg D. Obradovića 8 Glavni i odgovorni urednik 21000 Novi Sad Prof. dr RADOVAN PEJANOVIĆ Tel.: ++ 021/458-138

120

CIP-Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске,Нови Сад 338.43 AGROEKONOMIKA-Agrieconomica:časopis Departmana za ekonomiku poljoprivrede i soiologiju sela / glavni i odgovorni urednik Radovan Pejanović. – 1972, br.1- Novi Sad:Poljoprivredni fakultet,Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, 1972-,-23 cm Dva dvobroja godišnje ISSN 0350-5928 COBISS.SR-ID 28370439

POLJOPRIVREDNI FAKULTET DEPARTMAN ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE

I SOCIOLOGIJU SELA

21000 Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8 tel: 021/458 -138, 475-02-76, faks/6350-822

e-mail:ekonomika@polj.uns.ac.rs

Departman je u okviru Fakulteta naučnoobrazovna institucija sa dugom tradicijom i velikim naučnoistraživačkim iskustvom. U Departmanu radi dvadesetak naučnih radnika, uglavnom uglednih profesora i mladih talentovanih i perspektivnih saradnika. Departman je organizator i realizator, zajedno sa kolegama sa drugih departmana, osnovnih studija agroekonomskog smera i smera agroturizam i ruralni razvoj, kao i master studija i doktorskih studija iz ovih oblasti. Departman je ovlašćena institucija za procenu vrednosti kapitala preduzeća i drugih subjekata iz agrobiznisa. Pored toga, uspešno radi i studije ekonomske isplativosti (fisibility studies), biznis plan, marketinška istraživanja i analizu tržišta, studije razvoja vodoprivrede, ekonomske, ekološke i agroekonomske ekspertize, studije upravljačko-organizacionog i finansijskog restrukturiranja, ocenu boniteta preduzeća, računovodstvenu reviziju, statističke, demografske i sociološke studije, informatičke, konsultantske i savetodavne usluge, kao i projekte iz ruralnog razvoja. Departman je moderna naučna ustanova koja raspolaže kadrovima, kapacitetima, znanjem, iskustvom, tačnim i pravovremenim informacijama, moćnim pojedincima i uspešnim timovima. Naše ime i naše preporuke se respektuju i uvažavaju. Na tržištu intelektulanih usluga, iz svojih oblasti, Departman je jedna od naših vodećih, kompetentnijih i cenjenijih naučnoobrazovnih kuća.

UDK: 338.43 YU ISSN:0350-5928

AGROEKONOMIKA

Broj 45-46 Novi Sad, 2010

AGROEKONOMIKA ČASOPIS DEPARTMANA ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE I

SOCIOLOGIJU SELA, POLJOPRIVREDNI FAKULTET, NOVI SAD

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: Dr RADOVAN PEJANOVIĆ, redovni profesor UREDNIŠTVO: Dr RADOVAN PEJANOVIĆ Dr NEBOJŠA NOVKOVIĆ Dr NEDELJKO TICA Dr BRANISLAV VLAHOVIĆ Dr VESNA RODIĆ REDAKCIJA: Dr Zoran Njegovan Dr Šandor Šomođi (Mađarska) Dr Katarina Čobanović Dr Herbert Ströbel (Nemačka) Dr Milenko Jovanović Dr Đorđi Đorđevski (Makedonija) Dr Svetlana Potkonjak Dr Franczisek Kapusta (Poljska) Dr Dušan Milić Dr Knjin J. Pope (Holandija) Dr Danica Bošnjak Dr Jorgos Zervas (Grčka) Dr Živojin Petrović Dr Drago Cvijanović (Beograd) Dr Vladislav Zekić Dr Milan Milanović (Beograd) Dr Katarina Marković Dr Nebojša Ralević (Beograd)

Dr Cosmin Salasan (Rumunija) SEKRETAR REDAKCIJE: Mirela Tomaš, saradnik u nastavi RAČUNARSKI SLOG: Manuela Lukač UDK: Slađana Beker, Upravnik biblioteke LEKTOR: Danka Jovanović ŠTAMPA: Štamparija „VERZAL“ , NOVI SAD Tiraž: 150

Redakcija i administracija Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8, tel. 458-138

AGROEKONOMIKA br. 45-46/2010.

S a d r ž a j

1. Pejanović R., Njegovan Z. :Preduzetništvo kao razvojni resurs (agro)privrede Republike Srbije........................................................................... 5 Entrepreneurship as a development resourse of Serbian (agro)economy............. 5

2. Vranješ, M.: Akcize u Evropskoj uniji i u Srbiji ................................................. 16 Regulation of excise duties in European union and Serbia .................................. 16

3. Tica N., Zekić V., Milić D., Simović R.: Specifičnosti procenjivanja vrednosti udela u poljoprivrednim preduzećima.................................................................. 26

Valuation of capital increase agricultural enterprises ........................................... 26

4. Bošnjak Danica,Gvozdanović-Varga, Jelica,Vasić, Mirjana, Miladinov, Jasmina: Organizaciono-ekonomska obeležja osnovnih inputa u proizvodnji graška i boranije................................................................................. 34 Organizational-economic charcteristics of the basic inputs in the production of peas and string beans ........................................................................................ 34 5. Bajčetić, M. : Uloga i značaj vodoprivredne strukture u procesu ekonomisanja sa suvišnim vodama-odvodnjavanju ..................................................................... 42 The role and importance of the water management profession in the economization process of excess water-drainage....................................... 42 6. Lukač-Bulatović, Mirjana: Stanje i tendecije u proizvodnji preradjenog voća u Republici Srbiji........................................................................................ 52

Condition and tendencies in the production of fruit products in Serbia................ 52

7. Marković, Katarina,Tomaš, Mirela: Zakonodavno-pravni okvir kao jedan od uslova za razvoj poljoprivrednog savetodavstva .................................................. 61

Legislation frame as one the conditions of agricultural extension developement ....................................................................................................... 61

8. Radović, Gordana: Hartije od vrednosti u funkciji finansiranja agrara ............. 69 The role of securities in finansing agriculture....................................................... 69

9. Gajdobranski, Aleksandra: Cene uljarica na domaćem i svetskom tržištu....... 78

The prices of the oleaceous plants at the internal and world market ................... 78

10. Đukić, Sanja, Pejanović, R. : Uloga i značaj stočarstva u ruralnom razvoju AP Vojvodine............................................................................................................. 85

Role and importance of livestock in rural development Vojvodina..................... 85 11. Miličić, Željka, Popović-Vranješ, Anka, Pejanović, R.,

Krajinović, M.,Cvetanović, D. : Tehnloško-ekonomski uslovi za organsku proizvodnju mleka................................................................................................ 95

Tehnological and economic conditions fr rganic milk production....................... 95

12. Nikolić-Đorić, Emilija, Čobanović, Katarina: Ocena diferenciranosti okruga Republike Srbije u procesu ruralnog razvoja .......................................................107

Evaluation of differentation districts of the republic serbia in the process of rural develompent............................................................................................107

  5

UDK :005.961 Originalni naučni rad Original scentific paper

PREDUZETNIŠTVO KAO RAZVOJNI RESURS (AGRO)PRIVREDE REPUBLIKE SRBIJE

PEJANOVIĆ, R. * NJEGOVAN Z1

“Uspešni preduzetnici ne čekaju da ih ’Muza poljubi’ i podari im

’čistu ideju’; oni kreću na posao.“ (Piter Draker)

Rezime

Autor razmatra preduzetništvo kao razvojni resurs (agro)privrede Republike Srbije. Preduzetništvo je posebno značajno za razvoj agrobiznisa, ruralnog razvoja i lokalnog ekonomskog razvoja. Uviđajući značaj preduzetništva za nacionalne ekonomije, najveći broj država ga je prihvatio kao vitalnu komponentu u procesu ekonomskog rasta i razvoja. Polazeći upravo od tog pozitivnog iskustva, autor predlaže preduzetništvo kao razvojni resurs (agro)privrede Republike Srbije, koja se, inače, nalazi u procesu tranzicije, kao i u fazi krize. Autor razmatra društveno-ekonomske faktore preduzetništva, ističući čvrstu vezu između preduzetništva, agrobiznisa i multifunkcionalnog razvoja ruralnih regiona. Autor objašnjava, takođe, vezu preduzetništva i malih i srednjih preduzeća. Ključne reči: preduzetništvo, promena, inovacija, agroprivreda, agrobiznis, razvojni resurs, mala i srednja preduzeća, Republika Srbija.

1. UVOD

Polazna hipoteza rada je da je preduzetništvo značajan faktor ekonomskog razvoja (i agrobiznisa), što potvrđuje pozitivno iskustvo razvijenih zemalja. Ono je vitalna komponenta za ubrzan ekonomski rast, time i ekonomski razvoj. Iscrpljenost većine faktora ekonomskog rasta i razvoja dovela je, naime, do nužnosti traženja novih rešenja,

                                                            * Dr Radovan Pejanović, red. prof., Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela,

Poljoprivredni fakultet, Univerzitet Novi Sad. 1 Prof.dr Njegovan Zoran, red.prof., Departman za ekonomiku pljoprivrede i socioljogiju sela,

Poljoprivredni fakultet, Univerzitrt Novi Sad

16

UDK:336.221.262 Originalni naučni rad Original scientific paper

AKCIZE U EVROPSKOJ UNIJI I U SRBIJI

VRANJEŠ, M.1

Rezime Autor analizira oporezivanje akcizama u Evropskoj uniji i Srbiji, odnosno prikazuje rešenja koja se primenjuju u zemljama članicama Evropske unije i Srbije i ukazuje na razlike između evropskog i srpskog sistema akciza. Posebno se analiziraju direktive o opštim uslovima ubiranja akciza, akcize na duvanske prerađevine, akcize na alkohol i alkoholna pića, akcize na energente i električnu energiju. U zaključnom delu autor daje predloge mera, kako bi Srbija uskladila svoj sistem akciza sa evropskim sistemom akciza. Ključne reči: akcize, Srbija, Evropska unija, direktive.

1. UVOD

Propisi kojim se uređuje oporezivanje akcizama vezani su za početak uspostavljanja jedinstvenog unutrašnjeg tržišta EU čiji su temelji omogućavanje slobode kretanja ljudi, dobara, usluga i kapitala. Zajednički sistem oporezivanja akcizama u EU je ustanovljen krajem 1992. godine sa pravnom važnošću od 1. januara 1993. godine. 1992. godine doneti su prvi propisi kojima se uređuje oporezivanje akcizama u EU. Harmonizacija akciza započeta je kasnije (1993. godine) i obuhvatila je akcize na tri grupe proizvoda: 1) naftne derivate; 2) duvanske prerađevine; 3) alkoholna pića.

Pojedinačne zemlje članice EU mogu uvoditi akcize i na druge proizvode. Slično kao i kod poreza na dodatu vrednost, na nivou EU određeni su na jedinstveni

način elementi akciza: poreski obveznik; poreska osnovica; poreska oslobođenja; minimalne poreske stope.

Harmonizacija akciza u EU temelji se na većem broju direktiva. Sistem akciza u EU uređen je i Uredbama (Regulacije) i Odlukama.

1 Prof. dr Mile Vranješ, Pravni fakultet u Novom Sadu. Članak je nastao u okviru projekta

Pravnog fakulteta u Novom Sadu “Harmonizacija prava Republike Srbije i prava Evropske unije” (teorijskopravni, sociološkopravni, istorijskopravni, pozitivnopravni i ekonomski aspekti).

17

2. DIREKTIVA SAVETA 2008/118/EC OD 16. DECEMBRA 2008. GODINE O OPŠTIM USLOVIMA UBIRANJA AKCIZA

Direktivom Saveta 2008/118/EC od 16. decembra 2008. godine se ustanovljavaju opšti uslovi za akcize koje se razrezuju direktno ili indirektno u pogledu potrošnje sledećih roba: 1) energenti i električna energija, kako su definisani direktivom br. 2003/96/EC; 2) alkohol i alkoholna pića, kako su definisani direktivama br. 92/83/EEC i 92/84/EEC; 3) duvanski proizvodi, kako su definisani direktivama br. 95/59/EC, 92/79/EEC i 92/80/EEC.

Zemlje članice EU mogu razrezati i druge vrste indirektnih poreza na akciznu robu ako za to postoje posebni razlozi pod uslovom da su takvi porezi u saglasnosti sa poreskim pravilima EU koja se inače primenjuje na akcize i porez na dodatu vrednost u vezi sa utvrđivanjem poreske osnovice, obračuna poreza, načina plaćanja i kontrole poreza, ali se u ovom pogledu ne primenjuju druga pravila u pogledu izuzeća od obaveze plaćanja poreza.

Zemlje članice EU mogu razrezati porez na: 1) proizvode koji nisu u kategoriji akciznih roba; 2) pružanje usluga, uključujući i one usluge koje su u vezi sa akciznom robom, a koji se ne bi mogao okarakterisati kao porez na potrošnju. Ipak, razrezivanje ovakvog poreza u trgovini između zemalja članica EU može biti uslovljeno posebnim formalnostima kada takva roba prelazi granicu.

Zemlje članice EU mogu zadržati već postojeće ili uvoditi nove akcize na neke druge proizvode, ali pod određenim uslovima. Ti uslovi su: da promet tih proizvoda pri prelasku granice ne zahteva posebne carinske formalnosti, da je tim dobrima omogućeno slobodno kretanje (i neoprezivanje akcizama) u prekograničnom prometu između zemalja članica EU. Takvo slobodno kretanje uslovljeno je postojanjem carinskih skladišta i odgovarajućih carinskih/poreskih dokumenata koji moraju pratiti te proizvode u prekograničnom prometu.

Akcize se razrezuju na akciznoj robi u vreme: njihove proizvodnje, uključujući i njihovo ekstrahovanje, na teritoriji EU; njihovog uvoza na teritoriju EU.

Akcize se naplaćuju prilikom puštanja robe u potrošnju i u onoj državi gde se roba pušta u potrošnju. Dakle, po slovu navedene Direktive osnovno načelo jeste oporezivanje roba u zemlji potrošnje po stopama koje se primenjuju u toj zemlji, odnosno opšte je načelo da se proizvodi koji su proizvedeni u zemlji članici ili uvezeni iz druge zemlje članice, odnosno iz zemlje van EU, oporezuju u zemlji potrošnje po stopama koje se primenjuju u toj zemlji.

Uslovi naplate i visina akcize regulisane su propisima koji važe na dan kada akcizna obaveza postane naplativa u zemlji članici u kojoj se akcizna roba pušta u promet.

Po slovu navedene Direktive dopušten je povraćaj sredstava plaćenih na ime akcize za akciznu robu koja je puštena u promet, i to na zahtev zainteresovanog lica, a od strane nadležnih organa zemalja članice u kojoj je takva roba puštena u promet, pod uslovima koje ta država članica propisuje radi izbegavanja evazije i zloupotreba.

Navedena Direktiva propisuje izuzeća od obaveze plaćanja akcize kada se akcizna roba koristi u sledeće svrhe: 1) u kontekstu diplomatskih i konzularnih odnosa; 2) od strane međunarodnih organizacija koje takve priznaju državne vlasti države članice koja im je domaćin, odnosno od strane članica takvih organizacija, pod ograničenjima i uslovima koji se nalaze u osnivačkim ugovorima takvih međunarodnih organizacija ili u ugovorima o sedištu; 3) od strane oružanih snaga zemalja članica NATO koje već nisu

18

zemlje članice EU, a u kojima je akciza naplativa, za potrebe tih snaga i osoblja koje se nalazi u njihovoj pratnji, kao i za potrebe snabdevanja kantinama; 4) od strane oružanih snaga Ujedinjenog kraljevstva na Kipru u skladištu sa Ugovorom sa Kiprom iz 1960. godine, za potrebe tih snaga i osoblja koje se nalazi u njihovoj pratnji, kao i za potrebe snabdevanja kantinama; 5) radi potrošnje na osnovu međunarodnog sporazuma zaključenog sa trećom državom ili međunarodnom organizacijom pod uslovima da postoji odobrenje za takav sporazum u pogledu izuzeća poreza na dodatu vrednost.

Izuzeća od akcize propisana su pravilima zemalja članica EU. Zemlje članice EU ova izuzeća mogu garantovati u formi refundacije akcize.

Akcizna roba se može kretati na osnovu sporazuma o suspenziji akcizne obaveze unutar teritorije EU uključujući i slučajeve gde se takva roba kreće preko treće države ,odnosno trećih teritorija: 1) iz poreskog skladišta do: (a) drugog poreskog skladišta; (b) registrovanog konsignatara; (c) mesta gde akcizna roba napušta teritoriju EU u skladu sa čl. 25 (1); (d) konsignatara iz čl. 12 (1) kada je roba poslata iz druge države članice EU; 2) od mesta uvoza do bilo kog odredišta iz tačke 1) kada je robu poslao ovlašćeni konsignant. „Mesto uvoza” označava mesto gde se roba nalazi kada je puštena u slobodni promet u skladu sa čl. 79 Uredbe (EEC) No 2913/92.

Prema navedenoj Direktivi akciza za akciznu robu koju stekne pojedinac za svoje lične potrebe i koju on prenese iz jedne zemlje članice EU u drugu biće naplaćena u onoj zemlji članici EU u kojoj je takva roba stečena. Da bi se ustanovilo da li je navedena roba zaista za lične potrebe pojedinca, zemlje članice EU uzeće u obzir sledeće: 1) privredni status vlasnika akcizne robe kao i razloge sticanja takve robe; 2) mesto gde se akcizna roba nalazi ili, kada je to neophodno, način transporta robe; 3) sva dokumenta u vezi sa akciznom robom; 4) prirodu akcizne robe; 5) količinu akcizne robe.

Akcizna roba koja je već puštena u promet u jednoj zemlji članici EU, a u kojoj je kupilo lice koje nema status ovlašćenog skladištera ili registrovanog konsignatara u drugoj zemlji članici EU, kada to lice ne obavlja samostalnu privrednu delatnost i kada je roba poslata ili preneta u drugu zemlju članicu direktno ili indirektno od strane prodavca, biće podvrgnuta obavezi plaćanja akcize u zemlji članici odredišta. „Zemlja članica odredišta” označava onu zemlju članicu u kojoj je konačno odredište pošiljke, odnosno transporta. U navedenim slučajevima akcizna obaveza postaje naplativa u zemlji članici EU odredišta u momentu isporuke akcizne robe.

3. AKCIZE NA DUVANSKE PRERAĐEVINE Materija akciza na duvanske prerađevine u EU regulisana je sa nekoliko direktiva.

Jedna od tih direktiva je Sporazum o zajedničkom oporezivanju duvanskih prerađevina sa pravnom važnošću od 1993. godine. Ovim Sporazumom određuje se zajednička poreska struktura u zemljama članicama, minimalne stope i usklađivanje postupka držanja i kretanja oporezivih duvanskih proizvoda. Prema slovu Direktive Veća 95/59/EC određeni su prometi koji se odnose na duvanske prerađevine, a koji podležu oporezivanju akcizama, kao i osnovna načela i kriterijumi harmonizacije akciza na duvanske proizvode. Duvanski proizvodi koji se oporezuju akcizama su: 1) cigarete; 2) cigare i cigarilosi; 3) duvan za pušenje; 3) fino rezani duvan za uvijanje cigareta; 4) ostali duvan za pušenje.

19

Direktivom Veća 92/79/EEC i 99/81/EC određena je visina akcize na cigarete, dok je Direktivom Veća 92/80/EEC i 99/81/EC određena visina akcize na ostale duvanske proizvode.

Akciza na cigarete se obračunava posebnom (specifičnom) i proporcionalnom metodom. Suština posebne metode jeste da se akciza na cigarete obračunava po jedinici proizvoda, odnosno na 1000 komada (peru nit). Suština proporcionalne metode jeste da se akciza na cigarete obračunava ad valorem, s obzirom na maksimalnu maloprodajnu cenu. Zemljama članicama EU je ostavljeno da mogu da izaberu koju će metodu obračuna akciza primenjivati: da li proporcionalnu i specifičnu, odnosno posebnu metodu, ili kombinaciju proporcionalne i specifične metode.

Uzimajući u obzir oba navedena metoda obračuna, Direktivom je propisana minimalna stopa akciza na cigarete i to od 57% maloprodajne cene, koja uključuje i sve ostale poreze (porez na promet ili PDV) za najpopularnije kategorije cigareta, što je kasnije dobilo naziv „pravilo 57%“. „Pravilo 57“, dakle, znači da bi najmanja akciza trebalo da iznosi 57% maloprodajne cene za najpopularniju vrstu cigareta što u apsolutnom iznosu ne može biti manje od 64 EUR na 1.000 cigareta. Pri primeni metode obračuna ad valorem, stopa akciza se, radi izbegavanja uticaja inflacije, za svaku godinu utvrđuje 1. januara na osnovu statističkih podataka o rastu maloprodajnih cena. Akcize na ostale duvanske proizvode obračunavaju se ili u procentu maloprodajne cene ili po komadu, odnosno kilogramu.

Visina akciza na duvanske proizvode u EU iznosi: 1) cigarete: specifična akciza iznosi 64 EUR/1.000 kom za 2010/2011. godinu i 90 EUR/1.000 kom za 2014. godinu , dok proporcionalna akciza iznosi 57% prosečne maloprodajne cene za 2010/2011. godinu i 60% prosečne maloprodajne cene za 2014. godinu, dopušta se prelazni period do 1. januara 2018. godine zemljama koje nisu uopšte ili su tek dostigle minimalnu stopu ( Bugarska, Grčka, Estonija, Litvanija, Letonija, Mađarska, Poljska i Rumunija); 2) cigare: 5% prosečne maloprodajne cene ili 12 EUR/1.000 kom ili kg za 2010/2011. godinu (od 1. januara 2011. godine); 3) cigarilosi: 5% prosečne maloprodajne cene ili 12 EUR/1.000 kom ili kg za 2010/2011. godinu; 4) duvan: sitno rezani duvan 40% prosečne maloprodajne cene ili 40 EUR/kg za 2010/2011. godinu i 43% prosečne maloprodajne cene ili 47EUR/kg; ostali duvan: 22% prosečne maloprodajne cene ili 22 EUR/kg za 2010/2011 i 22% prosečne maloprodajne cene ili 22 EUR/kg za 2014. godinu. Dakle, u EU u grupi „ostali duvanski proizvodi” u EU različito se oporezuju sitno rezani duvan (fine – cut smoking tobacco) koji se koristi za lično pravljenje cigareta od ostalog duvana).

Zanimljivo bi bilo osvrnuti se na udeo ukupne minimalne akcize u maloprodajnoj ceni u zemljama članicama EU. Prema podacima, udeo ukupne minimalne akcize u maloprodajnoj ceni u zemljama članicama EU u 2010. godini, u poređenju sa 2006. godinom, povećan je u svim zemljama članicama EU. To povećanje je posebno izraženo u onim zemljama koje su postale članice EU 2004. godine. Postavlja se pitanje koji su razlozi za ostvarenje minimuma „pravila 57”. To su povećanje budžetskih prihoda i suzbijanje potrošnje cigareta kao mera zdravstvene, ekološke i socijalne politike.

Pošto su Direktivom određene minimalne stope akciza, pojedine zemlje članice EU mogu uvoditi i veće akcize od minimalnih. To one i čine. Među zemljama članicama EU postoje velike razlike i to ne samo u poreskim opterećenjima nego i u ceni tih proizvoda.

20

Naravno, te razlike uzrokuju prekograničnu kupovinu (legalnu i ilegalnu) i utiču na poslovanje duvanske industrije.

Za obezbeđenje efikasne naplate poreza na cigarete potrebna je saradnja između države i proizvođača, odnosno uvoznika cigareta. Zemlje članice EU imaju punu slobodu u postupku obračuna i naplate akciza. Pri tom, one se moraju rukovoditi osnovnim pravilima koje je odredila EU: postupci treba da budu na jednak način primenjeni na sve proizvođače i uvoznike cigareta (klauzula nediskriminacije), a ad valorem akciza treba da se utvrđuje na bazi maksimalne maloprodajne cene koju utvrđuje proizvođač, odnosno uvoznik.

Bez obzira na navedenu Strukturnu direktivu koja sadrži odredbe o potrebi harmonizacije oporezivanja na području oporezivanja duvanskih prerađevina akcizama, još uvek postoje razlike među zemljama članicama u tom domenu.

Akcize na duvanske prerađevine u Srbiji usklađene su s EU prema vrstama proizvoda koji se oporezuju, odnosno akcize na duvanske prerađevine u Srbiji su po strukturi usklađene sa EU.

Najveća razlika između srpskog i evropskog sistema akciza na duvanske prerađevine je u iznosima minimalnih akciza za duvanske prerađevine. Naime, u Srbiji su iznosi minimalnih akciza na duvanske prerađevine niže od propisanih u EU. Akciza na duvan u Srbiji znatno je niža od propisane u EU. Postoje i druge razlike u oporezivanju duvanskih proizvoda u Srbiji i u EU. Pošto su iznosi minimalnih akciza u Srbiji niži od propisane minimalne akcize u EU, te bi usklađivanje sa propisima EU kod ovih akciza značilo njihovo povećanje. Trebalo bi razmisliti o postepenom povećanju pojedinih stopa akciza na duvanske prerađevine, kako bi se izbegao jednokratni učinak naglog povećanja porasta cena duvanskih proizvoda.

4. AKCIZE NA ALKOHOL I ALKOHOLNA PIĆA Direktivom Veća 92/83/EEC određeni su alkohol i alkoholna pića koja podležu

oporezivanju akcizama. Ova Direktiva tačno definiše konkretne elemente alkohola i alkoholnih pića koji podležu oporezivanju akcizama, i to vrstu i opis alkohola i alkoholnih pića, osnovicu na koju se primenjuje akciza i olakšice kod plaćanja akciza. Po slovu ove Direktive, alkohol i alkoholna pića, koja se oporezuju akcizama, mogu se podeliti u četiri grupe: 1) pivo; 2) vino (razlikuju se obična i penušava vina); 3) druga fermentirana pića, osim vina i piva; 4) međuproizvodi; 5) etilni alkohol.

Po slovu navedene Direktive zemlje članice EU mogu propisati akcize na pivo prema broju hektolitara, odnosno stepenu slada ili prema hektolitru, odnosno jačini alkohola, kada se govori o gotovom proizvodu. Propisane su dve stope akciza na pivo: standardna i snižena stopa. Snižena stopa akcize na pivo određena je za male proizvođače piva koji uz to ispunjavaju i određene uslove. S obzirom na razlike u koncentraciji alkohola i koncentraciji ekstrata u sladovini piva, unutar pojedinih zemalja, postoji velik broj stopa, a razlike među samim zemljama još su veće. Pri tom treba imati u vidu da na visinu stopa utiče i pivarska industrija, zbog čega su stope u zemljama znatnije pivarske proizvodnje (Irska, Nemačka, Belgija) mnogo niže.

Akciza na vino se utvrđuje prema broju hektolitara gotovog proizvoda, a moguća je primena i niže stope za sva vina ako jačina vina ne prelazi 8,5% alkohola. Razlikovanje

21

između dve grupe vina postavljeno je kako bi se zemljama članicama dopustilo da primenjuju višu akcizu na vino koje ima jačinu alkohola između 15-18% vol. No, bez obzira na razlike u pogledu vrste vina, jačine alkohola i sl., navedena Direktiva propisuje da je najniža stopa akciza na vino nula ECU. Kao i kod piva, dopušteno je poresko oslobođenje u slučaju proizvodnje vina za sopstvene potrebe ( potrošnja za sebe, za članove svoje porodice i svoje goste).

Akciza za međuproizvode i druga fermentirana pića je broj hektolitara, a za etilni alkohol volumena količine alkohola u jednom hektolitru. Kod akcize za etilni alkohol dopuštena je primena sniženih stopa za male destilacije, a za neke zemlje članice EU dopuštena je i primena snižene stope za pojedina alkoholna pića. Dakle, odgovarajuća harmonizacija određena je i za druga alkoholna pića (žestoka pića). Alkohol-etanol koji se koristi kao reprodukcioni materijal oslobođen je od oporezivanja.

Direktivom Veća 92/84 određene su stope akciza na alkohol i alkoholna pića. Minimalne stope akciza na alkohol i alkoholna pića su: 1) za pivo ECU 0,748 po hektolitru, odnosno stepenu slada ili ECU 1,87 po hektolitru, odnosno stepenu alkohola; 2) za vino 0 po hektolitru; 3) za međuproizvode ECU 45 po hektolitru; 4) 550 ECU za hektolitar čistog alkohola i alkohol sadržan u drugim pićima.

U Srbiji postoje sledeće akcize na alkoholna pića: 1) rakije: od voća, grožđa, specijalne rakije, od žitarica i ostalih poljoprivrednih sirovina; 2) žestoka alkoholna pića i likeri; 3) niskoalkoholna pića; 4) pivo. U Srbiji se akciza ne plaća na etil–alkohol (etanol). Akciza na pivo u Srbiji (16,50 RSD/litar) viša je nego u većini zemalja članica EU. Bezalkoholno pivo oporezuje se samo u četiri zemlje članice EU, a u Srbiji se na bezalkoholno pivo koje sadrži do 0,5% alkohola akciza ne plaća. U Srbiji nisu propisane olakšice u vidu neplaćanja akciza za pivare koje u Srbiji proizvode pivo za sopstvene potrebe, kao ni primena snižene stope za male proizvođače piva sa godišnjom proizvodnjom do 200.000 hektolitara, kao što je to u EU. Srpski zakonodavac ne propisuje da vlasnici ili korisnici poljoprivrednog zemljišta i vlasnici sastojaka za proizvodnju alkohola i alkoholnih pića, koji proizvode piće za vlastite potrebe u količini do 20 litara apsolutnog alkohola godišnje po poljoprivrednom domaćinstvu ili kućanstvu, nisu obveznici poreza.

Stope akciza na alkoholna pića u Srbiji se razlikuju od onih u EU. Imajući u vidu sve napred izloženo o akcizama na alkohol i alkoholna pića u EU i

Srbiji, Srbiji predstoje usaglašavanja tih akciza sa akcizama u EU.

5. AKCIZE NA ENERGENTE I ELEKTRIČNU ENERGIJU Počev od 1993. godine u EU sprovodi se harmonizacija akciza na derivate nafte, i to

kako u pogledu definisanja objekta oporezivanja, izuzeća i stopa, tako i mesto oporezivanja i izuzeća, kao i postupak primene stopa i izuzeća (Direktiva 92/81/EC, 92/108/EEC i 94/74/EC). Novom Direktivom Veća od 27. oktobra 2003. godine (2003/96/EC), sa pravnom važnošću od 1. januara 2004. godine, tzv. Energetskom direktivom, zamenjene su prethodno spomenute direktive. Ova Direktiva je unela jednu veliku novinu, a to je uvođenje oporezivanja akcizama na ostale energente: ugalj, koks, prirodni plin i električnu energiju. Dakle, proširen je predmetni obuhvat akciza na derivate nafte. Naime, pored oporezivanja mineralnih ulja (naftni derivati), sada se

22

akcizama oporezuju i ostali energenti i električna energija. Po slovu navedene Direktive objekat harmonizacije u EU su energenti i električna energija. Ova Direktiva se odnosi i na isporuku grejanja, kao i na dvonamensku upotrebu goriva, osim ako se ne koristi gorivo i za grejanje i kao motorno gorivo. Prema navedenoj Direktivi, svaka grupa energenata je definisana i određena tarifnim brojem. Prema ovoj Direktivi pojedini proizvodi mogu biti oslobođeni od plaćanja akciza, npr. energenti koji služe za proizvodnju električne energije i održavanje njene proizvodnje. Pri tom treba istaći da svaka zemlja članica EU sama odlučuje o primeni navedene poreske olakšice. Ovde treba staviti jednu ogradu kod poslednja dva navedena izuzeća od oporezivanja akcizama, a to je da ih zemlje članice EU mogu ograničiti samo na prevoz unutar EU. Pored navedenog izuzeća, moguće je primeniti i nižu stopu od minimalno propisane ovom Direktivom na vazdušni i pomorski prevoz između dve zemlje članice ukoliko su one to bilateralnim ugovorom uredile. Konačno, zemlje članice EU mogu propisati još i potpuno ili delimično izuzeće od plaćanja akciza na energente koji se pod nadzorom koriste u projektima tehnološkog razvoja, goriva obnovljenih izvora, goriva za plovidbu u unutrašnjim vodama, goriva i električne energije koji se koriste za železnicu itd. Za ostvarivanje prava na poreske olakšice Direktiva (95/60/EC) propisuje fiskalne markere (bojila) za benzin i kerozin, a poreska kontrola se služi tim markerima, odnosno određenim adetivima koji su dodaju gorivu, na koji se primenjuje akcizno izuzeće.

Nova Direktiva Veća propisuje minimalne stope, odnosno iznose akciza na sledeće energente: ugalj, prirodni gas i električnu energiju. Ranijom važećom Direktivom Veća 92/82/EEC bile su određene samo minimalne stope za mineralna ulja. Nova, sada važeća Direktiva Veća, propisuje minimalne stope akciza na energentske proizvode i struju.

Na ovom mestu dajemo prikaz minimalnih stopa akciza na energente i električnu energiju u EU: 1) akcize na motorno gorivo (od 1. januara 2010. godine): benzin: 421 EUR/1000 l; bezolovni benzin: 359 EUR/1000 l; dizel: 330 EUR/1000 l; kerozin: 330 EUR/1000 l; ukapljeni naftni plin (tekući plin) 125 EUR/1000 l; Prirodni plin: 2,6 EUR/Gj (gigadžula); 2) akcize na gorivo za industrijske i komercijalne namene (od 1. januara 2004. godine): dizel: 21 EUR/1000 l; kerozin: 21 EUR/1000 l; ukapljeni naftni plin (tekući plin): 41 EUR/1000 l/; prirodni plin: 0,3 EUR/GJ (gigadžula); 3) akcize na gorivo za grejanje i električnu energiju (od 1. januara 2010. godine): dizel: 21 EUR/1000 l; teško loživo ulje: 15 EUR/1000 kg; kerozin: O EUR/1000 l; ukapljeni naftni plin (tekući plin): 0 EUR/1000 l; prirodni plin: 0,3 EUR/Gj (gigadžula); ugalj i koks: 0,3 EUR/Gj (gigadžula); električna energija za grejanje-poslovne namene: 0,5 EUR/MWh i električna energija za grejanje – neposlovne namene: 1 EUR/MWh.

Ono što treba posebno istaći jeste da navedena Direktiva ne propisuje gornju granicu stopa akciza na energente i električnu energiju. Dakle, zemljama članicama EU je ostavljeno da one to samostalno propišu.

Nova Direktiva dopušta primenu različitih stopa pod isključivo fiskalnim nadzorom u slučajevima: kada su direktno povezane sa kvalitetom proizvoda; kada zavise od količine potrošnih energenata i električne energije namenjene grejanju; za lokalni javni promet (uključujući promet taksija), obezbeđivanje otpada, oružane snage i javnu administraciju, invalidna lica, hitnu službu; uz primenu različitih stopa zavisno od toga da li je reč o profitnoj ili neprofitnoj delatnosti.

23

Nova Direktiva uređuje i povraćaj akciza (potpun ili delimičan) i to onim poslovnim subjektima koji ulažu u racionalizaciju korišćenja energije i on može biti 100%, ako je reč o energentskim intenzivnim sektorima, ili 50% u ostalim sektorima.

Nova Direktiva propisuje prelazni period. Naime, za pojedine zemlje članice u kojima postoje velike razlike između nacionalnih i minimalno propisanih stopa akciza na energente i električnu energiju, odobrava se prelazni period u kojem treba postepeno smanjivati postojeće razlike, a u onim zemljama članicama EU gde te razlike nisu veće od 3% ,stope će se usklađivati tek posle završetka prelaznog perioda. Velike razlike u stopama akciza među zemljama članicama EU su postale još izraženije po prijemu novih zemalja članica EU. Zbog toga se ta problematika u EU posebno analizira, zbog čega su donete i odgovarajuće studije, odnosno dokumenta.

Najveće je poresko opterećenje energenata u Danskoj i Švedskoj. Većini novih članica odobren je prelazni period (najkasnije do 2012. godine), do kada moraju uskladiti svoje oporezivanje energenata sa evropskim.

Upoređujući stope, odnosno iznose akciza na derivate nafte u Srbiji sa onima u EU, proizilazi da su akcize na derivate nafte u Srbiji niže nego u zemljama EU. Znatne razlike postoje u oporezivanju dizel goriva, za koje je akciza u Srbiji gotovo upola niža od minimalne akcize u EU, koja se primenjuje u nekim zemljama članicama, ili čak nekoliko puta manja od najviše koja se primenjuje u nekim zemljama članicama EU. U Srbiji ne postoji veće poresko opterećenje olovnog benzina, kao ni određene olakšice za upotrebu posebno označenog dizelskog goriva u poljoprivredi i ribarstvu, što nije u skladu sa Direktivom. Postoje druge razlike između srpskog i evropskog sistema akciza na derivate nafte.

Sistem oporezivanja naftnih derivata u Srbiji zahtevaće najveće prilagođavanje kod poreskog objekta akciza na naftne derivate. Naime, pošto postoje predlozi da se uvedu akcize i na ostale energente – ugalj, prirodni gas i električnu energiju, kao i da se za ove energente primeni jedinstveni model u EU, Srbija će morati da proširi predmetni obuhvat akciza na naftne derivate, uključujući i ostale energente u poreski predmet: ugalj, prirodni gas i električnu energiju. Srpsku javnost ponajviše zabrinjava mogućnost uvođenja tih novih akciza.

6. ZAKLJUČAK Akcize u Srbiji su usklađene sa Evropskom unijom, jer se oporezuju proizvodi koji

su zajednički određeni za zemlje Evropske unije (duvanski proizvodi, alkoholna pića, naftni derivati); kontrolu i naplatu sprovodi carinska služba; postoje registrovana i kontrolisana skladišta iz kojih se proizvodi isporučuju na tržište; proizvodi koji se izvoze nisu oporezovani, nego to čine zemlje uvoza; za pojedine proizvode uzimaju se u obzir ekološki, zdravstveni i privredni problemi. Odstupanja akciza u Srbiji od zahteva Evropske unije su u strukturi i definiciji akciznih proizvoda, poreskoj osnovici i visini stopa.

U vezi s odstupanjem akciza u Srbiji od zahteva Evropske unije, u pogledu strukture i definicije akciznih proizvoda, najveća odstupanja su u domenu akciza na naftne derivate. Za razliku od Evropske unije, u kojoj postoje akcize na ostale energente – ugalj, prirodni plin i električnu energiju, u Srbiji ne postoje takve akcize. Pošto Srbija

24

mora uskladiti oporezivanje energenata sa evropskim, ona će morati uvesti akcize i na nove energente, što će dovesti do povećanja nivoa poreskog opterećenja. Ovaj autor smatra da Srbija treba da pokuša da odloži uvođenje akciza na nove energente sve do ulaska u Evropsku uniju, odnosno da se izbori za prelazni period.

U vezi s odstupanjem akciza u Srbiji od zahteva Evropske unije u pogledu stopa akciza, one su, u Srbiji niže nego u Evropskoj uniji. No, usklađenost stopa akciza je veliki problem i unutar same Evropske unije, jer zemlje članice primenjuju različite stope akciza za iste proizvode. Srbija bi trebalo da postepeno povećava pojedine stope akciza, kako bi izbegla jednokratni učinak naglog porasta cena, kako je to, inače, učinila i Mađarska sa akcizama na alkohol, koje su se tokom nekoliko godina pre ulaska u Evropsku uniju postepeno povećavale. Srbija bi trebalo da razmotri stopu akciza na pivo, jer je ona znatno viša nego u ostalim zemljama Evropske unije.

7. LITERATURA

1. BISIĆ, M. (2009): Akcize, u k: „Pravne poreskog savetovanja”, redaktor G. Ilić-Popov, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, str. 350.

2. Council Direktive 2008/118/EC of 16 decembra 2008 concerning the general arrangements for excise duty and repealing Directive 92/12/EEC; Council Directive 2003/96/EC od 27 oktobra 2003, restructuring the Community framework for the taxation of energy products and electricity (Text with EEA relevance), Annexs I: Tabele A.-Minimum levels of taxation applicable to motor fules; Table B.-Minimum levles of taxation applicable to motor fuels used for the purpose set out in Article 8 (2); Table C.-Minimum levels of taxation applicable to heating fuels and electricty; Council Directive 2002/10/EC od 12. februara 2002; Council Directive 92/78/EEC od 19. oktobra 1992; Council Directive 92/79/EEC od 19. oktobra 1992; Council Direktive 92/80/EEC od 19. oktobra 1992; Council Directive 92/82/EEC od 19. oktobra 1992; Council Directive 92/84/EEC od 19. oktobra 1992.

3. European Commission, Directorate general taxation and customs union tax policy, excise duties and transport, environment and enfgy taxes, Ref 1.031 July 2010., Excise duty tables, Part I – Alcoholic Beverages; Part II – Energy products amd Electricity; Part III – Manufactured Tobaco;

4. ILIĆ-POPOV, G. (2004): Poresko pravo Evropske unije, Službeni glasnik , Beograd.

5. KULIŠ, D. (2006): Plaćamo li europske trošarine, Zagreb, Institut za javne financije i Zaklada Friedrich Ebert.

6. Official Journal of the European Union, 27. januara 2010. 7. 11. Zakon o akcizama, „Službeni glasnik RS”, br. 22/01, 73/01, 80/02, 43/03, 72/03,

43/04, 55/04, 135/04, 46/05, 101/05, 61/07, 5/09, 31/09, 3/10, 4/10.

25

8. REGULATION OF EXCISE DUTIES IN EUROPEAN UNION AND SERBIA

VRANJEŠ, M. 2

Summary Regulation of excise duties in Serbia have been in conformity with EU directives

with respecz to the type of products as designated by EU member states (tobacco, alchol beverages, oil products); customs authorities control and collect excise duties; there are registered warehouses for distribution of goods to the market; exported goods are not subject to taxes of the export but import countries; ceratin taxes are evaluated in reference with ecological, health and commercial aspects. Divergence of Serbian rules on excise duties from EU directives exists in relation to structure and definition of products subject to excise duties, tax base and tax rate.

The largest discrepancies between EU and Sebian regulations regarding strcture and definition of products subject to excise duties exist for oil products. EU imposes excise duties on other types of energy sources, such as coal, natural gas and electrical energy, while this is not the case in Serbia. Since Serbia is required to harmonize its tax regulations with EU law, it will have to introduce excise duties for all energy sources. This, however, will increase the tax burden. The author finds that Serbia needs to postpone the introduction of excise duties until its full membership in the European Union and try to arrange the transitional period for introduction of this type of excise duties.

Excise duties rates in Serbia are lower than in European Union. However, discrepancies in excise rates exist within EU as well since member states apply different excise rates for the same category of products. Serbia should gradually increase excise rates in order to avoid its negative effect on the price rise. This is the method that Hungary used with respect to excise duties on alcohol beverages before it acceded to the EU. On the other hand, Serbia needs to reconsider its excise duties rate for beer which is highe than in EU countries.r

Key words: Excise duties, Serbia, European Union, Directive.

2 Ph., D., Full Professor Novi Sad School of Law

  6

najčešće fokusiranih na preduzetništvu i njegovoj ulozi u ekonomskom rastu i razvoju društva.

Nakon 70 – ih godina prošlog veka, uočljiv je trend rasta preduzetništva i početak njegovog razvoja – napuštanjem koncepta iskorišćavanja dotadašnje ekonomije kao glavne pokretačke snage u ekonomskom razvoju. Nastajanjem razdoblja sve veće neizvesnosti na globalnom planu, ulaskom velikog broja država u procese društvene i ekonomske tranzicije, smanjivanjem poslovnih aktivnosti i restrukturiranjem velikih kompanija, preduzetništvo se prepoznaje kao pokretač razvoja.

Poseban je njegov značaj vezan za savremene razvojne koncepte kakav je i koncept ruralnog razvoja. U ovom konceptu, koji je jednim delom teritorijalni, drugim razvojni, a trećim održivi koncept, u čijoj se žiži nalazi stanovništvo, zaposlenost, borba protiv siromaštva i zaštita životne sredine u uslovima povećanja produktivnosti i efikasnosti, posebno se početkom dvadeset prvog veka naglašava uloga razvoja baziranog na znanju i veštinama ljudi. Takav pristup daje konceptu preduzetništva sasvim novu dimenziju, s obzirom na fleksibilnost i sposobnost prilagođavanja, kao i šansu da se razvija i dinamizira na sasvim novim osnovama.

Šta je preduzetništvo i ko su preduzetnici? Etimološki posmatrano, preduzetništvo je sposobnost pokretanja određene akcije, preduzimanja aktivnosti, sa svrhom postizanja željenog cilja, pri tome uzimajući u obzir spremnost na borbu protiv prepreka, uključujući spremnost na neizvesnost ishoda i rizika (Pejanović, Njegovan, 2009)2.

Naziv preduzetništvo moguće je povezati s glagolom preduzeti (preduzimati), koji se najčešće koristi u značenjima: pristupiti postizanju određenog cilja, početi nešto raditi, pokretanje određenih akcija, delovanje, iz čega je, pak, moguće izvesti i niz imenica: preduzetništvo, preduzetnik, preduzeće i slično.

U širokom spektru mogućih značenja preduzetništva, ono se može posmatrati i kao: posebna ekonomska funkcija kombinovanja proizvodnih činilaca i uvećanja postojećih potencijala, kreativni proces i pretvaranje invencije u inovaciju, proces samozapošljavanja i započinjanja vlastitog biznisa, nastajanja i razvoja malih preduzeća, vizionarska aktivnost i unošenje kreativnih promena koje imaju ključnu ulogu u transformaciji i obnovi društva, specifično zanimanje, način materijalizovanja kreativnih proizvoda, preuzimanje poslovnog rizika, nalaženje i upotreba novih mogućnosti.

Iskustvo razvijenih zemalja pokazuje da je savremeno preduzetništvo nosilac jedne permanentne preduzetničke inovacije (entrepreneurial inovation) koja obnavlja, transformiše i podstiče razvoj ekonomije. Preduzetništvo generiše: pojavljivanje novih poslovnih poduhvata; otvaranje brojnih novih radnih mesta; obnavljanje „svežom krvi“ nacionalnih ekonomija, pružajući im vitalnost, inovativne proizvode i usluge i povećavajući im time šanse za opšti društveni, kulturni i socijalni napredak. Posebno je velika uloga preduzetništva u razvoju agrobiznisa.

Kakva je veza između preduzetništva i menadžmenta? I jedan i drugi su faktori (resursi) moderne ekonomije. Spadaju u kategoriju ljudskih resursa (ljudski kapital), koji

                                                            2 Preduzetništvo nije nov fenomen – ono je egzistiralo tokom istorije u svim epohama, samo uz različita „pravila igre“, koje je diktirala određena istorijska formacija.  

  7

zajedno sa prirodnim i proizvodnim resursima čine ekonomske resurse jednog društva (slika 1).

Izrazi „preduzetništvo“ i „menadžment“ često se upotrebljavaju kao sinonimi. Međutim, među njima postoje razlike, jer menadžemnt ne znači nužno uključivanje rizika, dok preduzetništvo uvek uključuje rizik.

Razlika između preduzetnika i menadžera je u tome što prvi u svom ponašanju ima ugrađeno liderstvo, potrebu i mogućnost da prvi proveri nove ideje (svoje ili tuđe) i da podstiče promene, jer u njima vidi priliku za nove prodore i uspehe. Preduzetnik stalno teži novom i nikada se ne miri postojećim. On je zagledan u budućnost i ide joj u susret3. Preduzetnici imaju viziju za koju žele da pridobiju ljude da sa njima učestvuju u stvaranju nečeg novog. Oni fanatično veruju u bolje, drugačije i zato su maksimalno usmereni na ljude kao najvažniji resurs. Uspešni preduzetnici pretvaraju „materijal“ u „resurs“ (P. Draker). S druge strane, menadžer je najviše ili čak u potpunosti okrenut "obavljanju stvari na pravi način". Njegov osnovni zadatak je da planira, organizuje, rešava i kontroliše aktivnosti organizacije u cilju očuvanja postojećeg stanja, a ne u cilju "kreativne destrukcije". Preduzetnici i menadžeri imaju zajedničkih karakteristika od kojih su posebno izražene: potreba za uspehom; želja za dostignućem; lucidnost i tome slično.

2. ULOGA PREDUZETNIŠTVA U PRIVREDNOM RAZVOJU

Osnovno polazište ovoga rada je da ekonomski (i agrarni) rast pojedinih nacionalnih ekonomija (i njenih regionalnih delova), koji su pod snažnim uticajem kulturnih, političkih i društvenih činilaca, predstavlja rezultat delovanja dvaju različitih, ali komplementarnih mehanizama, sa međusobno povezanim aktivnostima.

Prvo, mehanizma koji podstiče ekonomski rast – a koji generiše najznačajnija već utemeljena i etablirana (osnovanih, ustanovljenih) preduzeća – bez obzira na to da li se radi o velikim (primarna ekonomija) ili, pak, o mikro, malim ili srednjim preduzećima (sekundarna ekonomija).

Velika preduzeća se razvijaju ne samo na nacionalnoj već, veoma često, na globalnoj sceni, značajno doprinoseći prosperitetu i rastu svojih nacionalnih ekonomija. Povećanje rasta tih preduzeća i ekspanzija njihovih poslovanja povećaće tražnju za proizvodima i uslugama nacionalnih država, uključujući povećane tržišne izglede za brojna mikro, mala i srednja preduzeća. Uz opšte uslove poslovanja na svetskoj pozornici, uspeh ukupno razmatranih kategorija nacionalnih preduzeća određen je nacionalnim kontekstom u kome postoje, a to su: orijentacija na svetsko tržište; razvijenost fizičke infrastrukture i finansijskih tržišta; fleksibilnost tržišta rada; tehnološki razvoj i intenzitet usvajanja novih znanja; ulaganja u istraživanje i razvoj; razvoj institucija civilnog društva – pre svega onih pravnih; dostupnost znanja i upravljačkih veština; podsticajne mera vlada i slično.

Drugo, mehanizma koji takođe znatno doprinosi ekonomskom rastu – a koji generiše preduzetnički proces, koji naglašava i potencira ulogu preduzetništva u osnivanju i rastu

                                                            3 Kiosaki ističe sledeće karakterne crte uspešnog preduzetnika: vizionarski duh; hrabrost;

kreativnost; sposobnost da podnese kritike; sposobnost da sačeka na plodove svog rada.

  8

novih preduzeća i ostalih oblika organizovanja preduzetničkih aktivnosti. U okviru ovoga moguće je uočiti da (uz opšte nacionalne uslove), na preduzetnički proces i ekspanziju novih preduzeća deluju i posebni uslovi – uslovi preduzetničkog delovanja: dostupnost finansijskih resursa; vladina politika; programi podsticanja novih poslovnih poduhvata; obrazovanje i obučenost kadrova za preduzetništvo i u preduzetništvu; pristup uslugama podrške – posebno komercijalnoj i pravnoj infrastrukturi; tržišna otvorenost preduzeća prema preduzetništvu; pristup fizičkoj infrastrukturi; kulturne i društvene norme.

Posebno je, s tim u vezi, značajna uloga preduzetništva u razvoju agrobiznisa. Agrobiznis označva moderni sistem proizvodnje i distribucije hrane. Predstavlja sumu svih operacija koje su vezane za: proizvodnju i distribuciju vanpoljoprivrednih inputa; proizvodne operacije na farmi; skladištenje, preradu i distribuciju poljoprivednih sirovina i proizvoda proizvedenih od njih. Konkretno, agrobiznis čine: sitne porodične farme, velike korporacije, kreditne institucije i drugi snabdevači inputima; marketing i prerađivačke firme; transportna mreža; veletrgovina, restorani, trgovina na malo hranom; konsultantske kuće i druge uslužne institucije iz agrobiznisa. Reč je, dakle, o širokom lancu koji obuhvata: proizvođače, prerađivače, trgovce, zatim proizvođače poljoprivredne mehanizacije, proizvođače i distributere sredstava za zaštitu bilja, petrohemijski i transportni kompleks, univerzitetske i druge laboratorije, banke i mnoge druge institucije koje okružuju farmera. U tom ogromnom kompleksu uslovi za razvoj preduzetništva su izuzetni.

Uspešnost preduzetničkog procesa je, međutim, takođe podložna daljim kritičnim sadržajima: preduzetničkim prilikama (koje se odnose na postojanje tržišnih pogodnosti i percepciju tržišnih prilika); preduzetničkom kapacitetu (koji ljudima omogućava pokretanje novih poslova za zadovoljavanje tržišnih prilika – a koji se primarno odnosi na motivaciju za ulazak u svet preduzetništva i posedovanje znanja i veština preko potrebnih za realizaciju poslovnih prilika).

Ako preduzetničke prilike i pogodnosti dopuštaju, a preduzetnički kapacitet ekonomija omogućava, razvija se preduzetnička poslovna kreacija i aktivnost, nazvana: poslovno previranje (business churning). Ta aktivnost predstavljena je, na nacionalnom nivou, brojnim procesima rađanja, borbe za preživljavanje, rasta, do zrelosti, ali i umiranja preduzeća ili poslovnih poduhvata.

Uviđajući značaj preduzetništva za nacionalne ekonomije, najveći broj država je prihvatio preduzetništvo kao vitalnu komponentu u procesu ekonomskog rasta i razvoja. Svetska ekonomija procesom globalizacije postupno gubi svoje lokalne, regionalne i državne karakteristike, čemu značajno doprinose nove tehnologije, novi inovativni procesi i brojne integracije različitih lokalnih, regionalnih, međunarodnih institucija. U tom procesu, doprinos preduzetništva je neosporan, pa postajući jedan od ključnih činilaca napretka, preduzetnici razvijaju i implementiraju nove tehnologije, generišu nove proizvode i usluge, doprinose razvoju edukacijskih procesa i porastu opšteg blagostanja društava u kojima deluju.

Pod uticajem kontinuiranih inovacija tehnoloških osnova, na kojima počiva razvoj globalne ekonomije, trend prema malim preduzećima sve je više izražen u tercijarnim (transport, posebne usluge), kvartarnim (zdravstvo, obrazovanje, istraživanje i razvoj) sektorima savremenih društava, u kojima je zaposleno više od polovine zaposlenih. Time savremeno preduzetništvo sve više poprima obeležja generatora ekonomske i

  9

tehnološke transformacije, a preduzetnici i mala preduzeća postaju značajnim činiocima (posrednici i izvršitelji) brojnih promena.

Ekonomija u kojoj dominira preduzetnička klima, što je karakteristika dela današnjih, ne samo najrazvijenijih društava i njihovih privreda, naziva se preduzetničkom ekonomijom (entrepreneurial economy)4.

3. DRUŠTVENO – EKONOMSKI FAKTORI PREDUZETNIŠTVA

Uviđajući značenje preduzetništva za ekonomski rast i razvoj svojih ekonomija, najveći broj razvijenih država prihvatilo je preduzetništvo kao vitalnu komponentu svoga razvoja. U razvijenim zemljama preduzetništvo je, naime, nova razvojna filozofija. Reč je o društvu u kome deluje moćna sprega: inovacije – preduzetništvo – konkurentnost – profitabilnost. Glavni arhitekt preduzetničke ekonomije je vlada i njena makroekonomska politika. Sve institucije sistema su u funkciji stvaranja uslova, ambijenta za biznis i preduzetništvo. Preduzetništvo, kao oblik inovativnog ekonomskog ponašanja, u centar stavlja, ne prošlost, već budućnost, a umesto rutinskih, akcenat je na kreativnim aktivnostima. Preduzetništvo i inovacije su, naime, ključne determinante privrednog razvoja razvijenih zemalja.

Slika 1: Razvojni resursi (faktori) (agro)ekonomije

U svetu u kome ideje pokreću ekonomiju, inovacije i preduzetništvo se najčešće doživljavaju kao nerazdvojna celina, uz smanjenje značenja komparativnih prednosti materijalnih resursa (zemljište, sirovine,energija). Sve se više povećava uloga znanja pri                                                             4 Videti detaljnije: Pejanović, R., Njegovan, Z., Preduzetništvo i (agro)ekonomija, monografija,

Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2009, str. 14-24. 

 

  10

postizanju konkurentskih prednosti i generisanja ekonomskog rasta. U tom kontekstu bitnim se postavlja istraživanje uzroka koji dovode do pojave promene uloge preduzetništva u globalnoj ekonomiji (i agroekonomiji), dakle istraživanje povezanosti preduzetništva i ekonomskog rasta i razvoja.

U radu je naglašena povezanost ljudske kreativnosti i preduzetništva, koja je preko potrebna da se inputi kombinuju na profitabilan način. Uz tu vezu, u radu se upućuje i na značenje institucionalne okoline u podsticanju i ohrabrenju preduzetništva. Postajući jedan od ključnih učesnika napretka, preduzetnici generišu nove proizvode, implementiraju nove tehnologije, razvijaju i inoviraju nove usluge, doprinose ekonomskom rastu i razvoju, pa time i porastu opšteg blagostanja društava u kojima deluju.

Ciljevi i faktori razvoja preduzetništva, na globalnom (nacionalnom) i regionalnom nivou su:

Ekonomski faktori, počev od tržišnih potencijala do raspoloživog kapitala, restrukturiranja privrede i povećanja ekonomske efektivnosti, bržeg privrednog rasta i razvoja, povećanja izvoza agrarnih proizvoda, jačanja privrednog i ekonomskog sistema;

Društveni faktori, podrazumevaju ukupan razvoj ruralnih naselja, povećanje životnog standarda zaposlenih, povećavanje zaposlenosti, smanjenje nezaposlenosti;

Neekonomski faktori su mnogobrojni – počev od privredno-sistemskih rešenja i mera ekonomske politike, agrarne politike, politike ruralnog razvoja, politike zapošljavanja. Navedeni faktori opredeljuju uslove za razvoj preduzetništva. Država i preduzetnička infrastruktura su osnovna podrška preduzetništvu, preko fiskalne politike (poreske olakšice), kreditne politike (specijalizovane bankarske organizacije, fondovi). Zbog toga je Vlada Republike Srbije osnovala Republičku agenciju za razvoj malih i srednjih preduzeća, čiji je cilj povećanje učešća malih i srednjih preduzeća, povećanje konkurentnosti, povećanje izvoznih prihoda ovoga sektora, povećanje učešća ovoga sektora u strateškim savezima i aranžmanima zajedničkih ulaganja sa inostranim partnerima. Dobra ideja nije, na žalost, zaživela u onoj meri u kojoj je moguća i potrebna.

Osnovni elementi preduzetništva su inovacije, koje se odnose na: uvođenje nove organizacione strukture, uvođenje nove tehnologije, otkrivanje novih izvora energije, uvođenje novih proizvoda, uvođenje novih metoda rada. Koncept integralnog ruralnog razvoja, kao deo nove razvojne filozofije, podrazumeva čvrstu vezu preduzetništva, agrobiznisa i multifunkcionalnog razvoja ruralnih regiona. Održivost ruralnog razvoja podrazumeva očuvanje kvaliteta prirodnih resursa.

4. PREDUZETNIŠTVO I MALA I SREDNJA PREDUZEĆA

Kao celina, mala i srednja preduzeća predstavljaju značajan izvor inovacija u svakoj privredi. Pre svega, to je posledica činjenice da inovacije predstavljaju prirodni instrument preduzetništva, tako da mnoga mala i srednja preduzeća nastaju kao oblik komercijalizacije određenih inovacija, ali i posledica veće fleksibilnosti, dinamičnosti i osetljivosti na promene tražnje ovih preduzeća u odnosu na velika preduzeća.

  11

Doprinos preduzetničkih jedinica nacionalnoj privredi ogleda se i u diversifikovanju privredne strukture. Pored novih proizvoda i usluga kojim inovativna mala i srednja preduzeća obogaćuju ponudu jedne privrede, ova preduzeća stupaju u različite poslovne odnose sa velikim preduzećima ili međusobno. Tako mnoga mala i srednja preduzeća imaju značajnu ulogu u snabdevanju velikih preduzeća, a u privrednim strukturama pojedinih regiona u nekim zemljama dominiraju različite mreže malih i srednjih preduzeća (klasteri)5.

Značaj malih i srednjih preduzeća je i u tome što ova preduzeća predstavljaju prirodni način otpočinjanja preduzetničke aktivnosti, a uspešna mala i srednja preduzeća jezgro su iz koga se razvijaju velika preduzeća. Kako sasvim mali broj, od ukupnog broja novoosnovanih preduzeća uspeva da prebrodi sve krize u svom rastu i razvije se u velika preduzeća, ovako nastala velika preduzeća poseduju svojevrsnu vitalnost.

Osim navedenih, mala i srednja preduzeća imaju i šire društvene uloge koje se, u najkraćem, ispoljavaju u afirmaciji preduzetničkog duha, kulture, rada, stvaralaštva i svih drugih vrednosti kojima se napaja preduzetnička aktivnost.

Svesne iznetog značaja preduzetničkih jedinica za razvoj sopstvenih privreda, vlade mnogih zemalja tokom poslednje decenije usvojile su nacionalne strategije razvoja preduzetništva i preduzimaju brojne aktivnosti na realizaciji ovih strategija. Svakako jedan od najvažnijih dokumenata za razvoj preduzetničke kulture na evropskom kontinentu je Evropska povelja o malim preduzećima.6 Povelja, prihvaćena u junu 2000. godine od strane lidera zemalja EU, ističe značaj malih preduzeća i preduzetnika za rast, konkurentnost i povećanje zaposlenosti u EU. U Povelji je istaknuto šta zemlje članice EU i Evropska komisija treba da učine kako bi poboljšali okruženje za poslovanje malih preduzeća. U tom smislu, Povelja se zalaže za veću podršku i ohrabrivanje malih preduzeća u brojnim oblastima od presudnog značaja za ova preduzeća, kao što su:

• Obrazovanje za preduzetništvo; • Jeftinije i brže osnivanje novih preduzeća; • Bolja legislativa i regulacija, razvoj veština; • Poboljšanje online pristupa bazama podataka i državnoj administraciji; • Lakši pristup tržištu; • Porezi i finansiranje; • Jačanje tehničkih kapaciteta; • E-business, i • Razvoj snažnijeg i efektivnijeg predstavljanja interesa malih preduzeća pred

EU i na nacionalnom nivou. Prihvatajući Povelju, EU se obavezala na primenu principa „razmišljati prvo o

malima“ prilikom kreiranja mera ekonomske politike. Evropska povelja o malim preduzećima predstavlja temelj ekonomske politike Evropske komisije i sredstvo zemalja članica EU za povećanje konkurentnosti njihovih privreda.

                                                            5 Klaster (engl. cluster) je geografski omeđena koncentracija sličnih ili komplementarnih biznisa

sa aktivnim kanalima za poslovne transakcije, komunikacije i saradnju. 6 Evropsku povelju o malim preduzećima prihvatile su ne samo članice EU i zemlje kandidati, već

i druge zemlje kojima je cilj članstvo u EU. Tako je i Srbija i Crna Gora u junu 2003. godine prihvatila Evropsku povelju o malim preduzećima.

  12

Radi implementacije ciljeva određenih nacionalnih strategija razvoja preduzetništva i malih preduzeća u različitim zemljama, primereno stepenu njihove privredne razvojenosti, razvijenosti sektora malih i srednjih preduzeća, identifikovanim preprekama razvoju ovog sektora i drugim okolnostima, pripremljeni su brojni programi i osnovane različite institucije za pružanje podrške osnivanju novih i razvoju postojećih malih i srednjih preduzeća. Ne ulazeći u detalje, niti u razlike između pojedinih zemalja, najčešće, programi podrške se odnose na edukaciju potencijalnih i postojećih preduzetnika, finansijsku podršku (krediti, garancije i sl.), kao i posebni programi unapređenja pojedinih oblika poslovanja (nastup na inostranom tržištu, uvođenje sistema kvaliteta, itd.), a ovu podršku najčešće realizuju specijalizovane vladine agencije za podršku razvoju preduzetništva i mreža lokalnih agencija za razvoj preduzetništva, u saradnji sa garncijskim fondovima, specijalizovanim fondovima za finansiranje malih preduzeća, i sl.

Pored iznetog, u razvijenim zemljama za razvoj preduzetništva od velikog značaja je bila privatizacija nekih javnih službi, počev od zdravstvene zaštite i transporta, pa sve do telekomunikacija i energetike. Razvoju preduzetništva doprinelo je i funkcionisanje nekih stalnih državnih službi po tržišnom modelu poslovanja. Tako neke funkcije centralne vlade u mnogim zemljama obavljaju specijalizovane vladine agencije koje posluju po tržišnim principima (eksploatacija i održavanje putne mreže, naplata poreza i carina, i sl.), ili se neka javna ovlašćenja prenose na nevladine organizacije (komore, profesionalna ili interesna udruženja, i sl.). Osim toga, neke usluge, koje su ranije pružale javne ustanove, danas pružaju privatna preduzeća, kao štu su npr. briga o starima ili deci. Ovaj proces „outsourcing-a“ (eksternalizacije) predstavlja snažan impuls nastanku i razvoju brojnih malih preduzeća u oblasti pružanja usluga. I od drugih javnih ustanova, kao što su npr. bolnice, škole, fakulteti, sve više se očekuje da posluju po tržišnim principima, odnosno da ostvaruju deo prihoda na tržištu, tretirajući korisnike svojih usluga kao „kupce.“

Kao rezultat svih navedenih i drugih faktora, preduzetništvo je postalo široko rasprostranjeno po celom svetu, o čemu najubedljivije svedoči podatak da se danas preduzetništvom bavi oko pola milijarde ljudi u svetu. Problem, međutim, predstavlja globalna finansijska kriza, koja uzima „danak“ kako velikim kompanijama, tako i malim i srednjim preduzećima.

Srbija je, u kontekstu navedenih opredelenja, usvojila (2008.) Strategiju za konkurentna i inovativna mala i srednja preduzeća do 2013. godine, koja bi trebalo da doprinese stvaranju efikasnijeg okruženja za poslovanje tog sektora. Cilj Strategije je razvoj preduzetničke ekonomije, zasnovane na znanju i inovativnosti, koja stvara snažan, konkurentan i izvozno orijentisan sektor malih i srednjih preduzeća, što značajno treba da doprinese povećanju životnog standarda stanovništva Srbije. Strategija je usklađena sa dokumentom koji je usvojila Evropska komisija, što podrazumeva promociju preduzetništva i osnivanje novih preduzeća kroz „start up“ kredite, unapređenje preduzetničkog obrazovanja, obezbeđivanje više izvora finansiranja, podsticanje konkurentnosti, kao i stvaranje boljeg pravnog, institucionalnog i poslovnog okruženja u Srbiji. Ukoliko negativni efekti svetske finansijske krize budu manji, utoliko su veće šanse za realizaciju navedenog opredelenja, kao i za razvoj preduzetništva. Šta više, ublažavanje efekata navedene krize moguće je postići upravo podsticanjem i razvojem preduzetništva i preduzetničkog sektora.

  13

5. ZAKLJUČAK

Od osamdesetih godina prošlog veka živimo u svetu preduzetništva, koji na početku 21. veka postaje globalni fenomen i nova razvojna filozofija. Na rađanje i razvoj preduzetništva uticali su i utiču mnogi društveni i ekonomski faktori.

Brojni faktori preduzetništva mogu se podeliti u dve grupe. Prvu grupu čine ekonomski faktori, počev od tržišnih podsticaja, pa sve do raspoloživog kapitala. Drugu grupu čini širok skup neekonomskih faktora, počev od kulturnih vrednosti, koje afirmišu preduzetništvo, preko opštih pravnih i društvenih okvira privređivanja, pa sve do privredno – sistematskih rešenja i mera ekonomske politike, usmerenih na podršku osnivanju novih preduzeća.

Agrobiznis je oblast ogromnih potencijala i neiskorišćenih mogućnosti u Republici Srbiji. Srbija raspolaže idealnim prirodnim uslovima za proizvodnju kvalitetne hrane (kako konvencionalne tako i organske). Potrebne su dugoročne, sistemske mere podsticanja i razvoja ovog moćnog resursa (poljo)privrednog i ruralnog razvoja.

Potrebno je komparativne prednosti pretvoriti u konkurentske prednosti. Za to su potrebni mnogobrojni uslovi: stabilan politički sistem, stimulativan ekonomski sistem (tzv. poslovna klima) i efikasan pravni sistem (zakonitost ugovora). Ako se tome doda neophodno strateško opredeljenje i adekvatna ekonomska i agrarna politika, tada će se stvoriti uslovi da preduzetništvo i agrobiznis, kao moćni resursi, postanu zamajac razvoja Republike Srbije.

6. LITERATURA

1. ADIŽES, I.: Upravljanje promenama, Agora i Prometej, Novi Sad, 1994. 2. DRAKER, P.: Inovacije i preduzetništvo, Privredni pregled, Beograd, 1991. 3. DRAKER, P.: Menadžment za budućnost, Grmeč, Beograd, 1995. 4. DRAKER, P.: Moj pogled na menadžment, Asee, Adizes, Novi Sad, 2003. 5. EDVARD DE BONO: Nauka o umetnosti uspeha, Mladost, Beograd, 1990. 6. GALOGAŽA M.: Preduzetništvo, Novi Sad, 2005. 7. GEJTS, B.: Poslovanje brzinom misli, Prometej, Novi Sad, 2001. 8. GERBER, M.: Mit o preduzetništvu, Želnid, Beograd, 1996. 9. KIOSAKI, R.: Tok gotovog novca, Finesa, Beograd, 2001. 10. KOTER, DŽ.: Vođenje promene, Želnid, Beograd, 1998. 11. KREG HOL: Odgovoran preduzetnik, FITCO, Novi Sad, 2006. 12. LI AJAKOKA, V. NOVAK: Autobiografija, Globus, Zagreb, 1987. 13. NJEGOVAN, Z.: Otpočinjanje preduzetničkih poduhvata, skripta, Ekonomski

institut, Beograd, 1999. 14. Osnove malog preduzetničkog biznisa, pripremila i prevela Ljubica Teslić, Novi

Sad, 2004.

  14

15. PARAUŠIĆ, V., CVIJANOVIĆ, D.: Konkurentnost privrede Srbije merena indeksima konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma 2007-2008, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, Novi Sad, br. 123/2007, str. 155-173.

16. PAUNOVIĆ, B.: Preduzetništvo – od biznis ideje do realizacije, Fakultet za menadžment, Univerzitet Braća Karić, Beograd, 2003.

17. PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z., TICA, N.: Tranzicija, ruralni razvoj i agrarna politika, monografija, Ekonomski institut Beograd, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2007.

18. PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z.: Preduzetnička (agro)ekonomija, monografija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2009.

19. PEJANOVIĆ, R., TICA, N., DELIĆ, S.: Agrarno preduzetništvo, međunarodni naučni skup („Multifunkcionalna poljoprivreda i ruralni razvoj“), IEP, Beograd, 2005, str. 74-84.

20. PEJANOVIĆ, R., TICA, N.: Biznis plan u agrobiznisu, Savremeni farmer, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 9/2002, str. 36-37.

21. PEJANOVIĆ, R., TICA, N.: Razvoj malih i srednjih preduzeća u agroprivredi Vojvodine, Agroekonomika, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 29/2000, str. 118-135.

22. PEJANOVIĆ, R., TICA, N.: Tranzicija i agroprivreda, monografija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2005.

23. PEJANOVIĆ, R.: Agrarno preduzetništvo – moderan sistem privređivanja, Poljoprivrednikov poljoprivredni kalendar za 2007, Dnevnik – Poljoprivrednik, Novi Sad, 2007, str. 45-46.

24. PEJANOVIĆ, R.: Ekonomija I, Uvod u mikroekonomiju, udžbenik, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2007.

25. PEJANOVIĆ, R.: Ekonomija II, Uvod u makroekonomiju, udžbenik, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2007.

26. PEJANOVIĆ, R.: O preduzetništvu, Ekonomska misao, Beograd, br. 3-4/1966, str. 271-272.

27. PEJANOVIĆ, R.: Preduzetnički inkubatori u agrobiznisu, Savremeni farmer, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 11/2002, str. 16-17.

28. PEJANOVIĆ, R.: Velika i mala gazdinstva u poljoprivredi Republike Srbije, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, Novi Sad, br. 127/2007, str. 205-218.

29. PORTER, M.: Konkurentska prednost, Asee, Novi Sad, 2007. 30. ROBBINS, S., COUTLER, M.: Menadžement, Data status, Beograd, 2005. 31. SamuelSON, A. P., NORDHAUS, W. P.: Ekonomija, Mate, Zagreb, 2000. 32. STANKOVIĆ, F.: Preduzetnička ekonomija, Savremena administracija, Beograd,

1989. 33. Strategija razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva u Republici Srbiji

2003-2008, Vlada R. Srbije, Beograd, 2003. 34. Strategija za konkurentnost i inovativna mala i srednja preduzeća do 2013., Vlada

R. Srbije, Beograd, 2008. 35. VUKOTIĆ, V.: Psihofilozofija biznisa, CID, Podgorica, 2003.

  15

ENTREPRENEURSHIP AS A DEVELOPMENT RESOURCE OF SERBIAN (AGRO)ECONOMY

PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z.

Summary

The author considers entrepreneurship as a development resource of the Serbian

(agro)economy. Entrepreneurship is especially important for the development of agribusiness, rural development and local economic development. Realizing the importance of entrepreneurship to the national economy many countries have accepted it as a vital element in the process of economic growth and development. Starting from that positive experiences the author proposes entrepreneurship as a development resource of the Serbian (agro)economy, that is in the transition process, and in the critical phase.

The author discusses the socio-economic factors of entrepreneurship, emphasizing the strong link between entrepreneurship, agribusiness and multifunctional development of rural regions. The author explains, also, the connection of entrepreneurship and small and medium enterprises.

Key words: entrepreneurship, change, innovation, agricultural policy, agribusiness, development resource, small and medium enterprises, the Republic of Serbia.

26

UDK:631.151.4:164.032 Originalan naučni rad Original scientific paper

SPECIFIČNOSTI PROCENJIVANJA VREDNOSTI UDELA U POLJOPRIVREDNIM PREDUZEĆIMA

TICA, N., ZEKIĆ, V., MILIĆ, D., SIMOVIĆ, R.1

Rezime

Potreba za procenom vrednosti kapitala naših poljoprivrednih preduzeća može se javiti usled niza razloga. Problem je olakšan ukoliko su u pitanju akcionarska društva kod kojih postoji redovan promet akcija na berzi. Ukoliko ne postoji redovan promet akcija na berzi ili ako su poljoprivredna preduzeća organizovana kao društva sa ograničenom odgovornošću nastaje situacija u kojoj je neophodna procena vrednosti kapitala. Procena vrednosti kapitala naših poljoprivrednih društava sa ograničenom odgovornošću može se vršiti primenom različitih metoda. Obično se u prvoj fazi primenjuje, na osnovu računovodstvenih izveštaja, metod knjigovodstvene vrednosti. Pored ovog metoda, uspešno se može primeniti metod diskontovanja novčanih tokova(metod prinosne vrednosti). Rezultati istraživanja pokazuju da pojedine specifičnosti poljoprivredne proizvodnje (spor obrt uloženih sredstava i relativno nizak prinos na angažovani kapital) imaju značajan uticaj na ostvarene poslovne rezultate preduzeća i njihovu prinosnu vrednost. Ključne reči: kapital, poljoprivredno preduzeće, prinosna vrednost, procenjivanje.

UVOD

Postoje brojne potrebe da za procenom vrednosti kapitala preduzeća (Ranković, 1990): 1) nabavka ili prodaja celog preduzeća; 2) sticanje prava kontrole nad radom jednog društva (preduzeća) kupovinom znatnog dela njegovog kapitala (neto imovine); 3) podela imovine u slučaju nasledstva; 4) revalorizacija bilansa (imovine i obaveza); 5) fuzija dva ili više društava (preduzeća); 6) izdvajanje jednog ili grupe ortaka iz jednog društva (preduzeća); 7) povećavanje kapitala u jednom društvu (preduzeću) i 8) periodična procena preduzeća u cilju utvrđivanja stanja. U osnovi razlozi za procenu kapitala se u zemljama tržišne privrede mogu grupisati kao: poslovni, fiskalni i pravni (Poznanić i Cvetanović, 1991).

1 Dr Nedeljko Tica, redovni profesor; dr Vladislav Zekić, docent; mr Dragan Milić, asistent;

Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad, dipl. ing. Rajko Simović, Zavod za konsalting i veštačenja doo, Novi Sad.

27

Poslovni razlozi se vezuju za poslovanje preduzeća na tržištu. U okviru fiskalnih

razloga, preduzeće se posmatra kao osnova podmirenja raznih vrsta poreskih obaveza prema državi, dok pravni ciljevi nastaju u različitim situacijama u kojima preduzeće može da se nađe (poravnanje, stečaj i sl.).

Problem procenjivanja je olakšan ukoliko su u pitanju akcionarska društva kod kojih postoji redovan promet akcija na berzi. Ukoliko ne postoji redovan promet akcija na berzi ili ako su poljoprivredna preduzeća organizovana kao društva sa ograničenom odgovornošću, nastaje situacija u kojoj je neophodna procena vrednosti kapitala

U stručnoj praksi (Šogorov, 2009), povodom utvrđivanja tržišne vrednosti udela društva sa ograničenom odgovornošću metodom procenjivanja, smatra da se do procenjene tržišne vrednosti može jedino doći na osnovu vrednosti neto imovine društva i očekivanih prinosa od poslovanja društva u budućnosti. U slučaju kada preduzeće svoje učešće na tržištu ostvaruje putem faktora koji u većem delu nisu predmet računovodstvene evidencije, vrednost kapitala moguće je proceniti isključivo putem utvrđivanja prinosne vrednosti.

U skladu sa time, naša i strana dugogodišnja istraživanja ističu važnost primene metoda prinosne vrednosti prilikom procenjivanja imovine i kapitala (Krištof, 1964, Tica, 1993, 1997, Tica, 2009, Marko i sar, 1998, Vukelić, 1996, Leko i sar, 1997, Beaves, 1988, DeFusco i sar, 2004, Pendlebury i Groves, 2004, Gitman, 2004, Ryan, 2007).

METOD RADA I IZVORI PODATAKA

Procena vrednosti kapitala poljoprivrednog društva sa ograničenom odgovornošću izvršena je na osnovu računovodstvenih izveštaja posmatranog preduzeća u prethodnom periodu. Primenjen je metod prinosne vrednosti (metod diskontovanja novčanih tokova). Diskontna stopa, kao cena sopstvenog kapitala koja se primenjuje u diskontovanju neto novčanog toka za posmatrano preduzeće, iznosi 21,03%. Za procenu prinosne vrednosti kapitala koriste se diskontovani neto novčani tokovi posle servisiranja dugova.

U novčanom toku obuhvaćeni su svi prilivi i odlivi sredstava. Rezidualna vrednost se procenjuje na osnovu neto novčanog toka nakon proteka perioda projekcije primenom Gordonovog modela. Prilikom svođenja novčanih tokova na sadašnju vrednost koristi se diskontna stopa koja reprezentuje cenu sopstvenog kapitala. U modelu za utvrđivanje prinosne vrednosti ulaganja koriste se važeće cene na dan obračuna kao stalne.

Projekcija novčanih tokova obezbeđuje međusobnu povezanost i usklađenost između pojedinih elemenata projekcije. Diskontna stopa obračunata je prema elementima koji imaju presudan uticaj na položaj i poslovanje posmatranog preduzeća.

REZULTATI ISTRAŽIVANJA SA DISKUSIJOM

Procena prinosne vrednosti kapitala preduzeća koje je organizovano kao društvo sa ograničenom odgovoronošću obuhvata sledeće postupke:

28

1) projektovanje neto novčanog toka za period koji obuhvata najmanje 5 godina, 2) procenu rezidualne vrednosti i određivanje diskontne stope pomoću koje se svodi neto novčani tok i rezidualna vrednost na sadašnju vrednost.

U okviru projektovanja neto novčanog toka planiraju se rezultati poslovanja u utvrđenom periodu za koji se vrši procena. Rezidualna vrednost se izračunava prema Gordonovom modelu (Leko i sar., 1997). Prilikom procene vrednosti kapitala treba uvažavati specifičnosti poljoprivredne proizvodnje bez obzira koji se metod procene koristi (Tica i sar. 1997).

Ako se vrednost preduzeća ogleda u mogućnosti da stvara profit, onda u tom smislu prinosna vrednost predstavlja objektivan metod za procenjivanje (Slović, 2000). Vrednost kapitala preduzeća je jednaka zbiru sadašnje vrednosti budućih neto priliva, koji potencijalni vlasnici mogu ostvariti u neograničeno dugom periodu. Pri tome, neto novčani tok je iznos koji može pripasti vlasnicima kapitala, a da se pri tome ne ugrozi poslovanje preduzeća (Leko i sar., 1997.)

Na osnovu analize prethodnog poslovanja, mogućnosti za njegovo poboljšanje, uz uvažavanje opisanih pretpostavki, izvedena je projekcija prihoda ovog preduzeća za narednih pet godina, uz njihov rast od 2 % na godišnjem nivou. Predviđena stopa rasta se u najvećoj meri zasniva na potencijalu preduzeća da u narednom periodu poboljša svoje poslovanje u kvantitativnom i kvalitativnom smislu.

Finansijski i ostali prihodi su projektovani na osnovu analize njihovog nastanka u prethodnom periodu, kao i mogućnosti za osnovanost njihovog pojavljivanja u narednom periodu, dok su neposlovni i vanredni prihodi izostavljeni iz projekcije jer se oni, po pravilu, pojavljuju kao posledica neplaniranih okolnosti i kao takve nije ih moguće predvideti u budućnosti. Tabela 1. Projekcija prihoda preduzeća u narednih pet godina

Kategorija rashoda / Godina projekcije 1. 2. 3. 4. 5.

PRIHODI I RASHODI IZ REDOVNOG POSLOVANjA I POSLOVNI PRIHODI 499.203 509.187 519.371 529.758 540.353 1. Prihodi od prodaje 466.953 476.292 485.818 495.534 505.445

2. Prihodi od aktiviranja učinaka i robe 4.643 4.736 4.831 4.927 5.026 3. Povećanje vrednosti zaliha učinaka 17.498 17.848 18.205 18.569 18.940 4. Smanjenje vrednosti zaliha učinaka 0 0 0 0 0 5. Ostali poslovni prihodi 10.109 10.311 10.517 10.728 10.942 FINANSIJSKI PRIHODI 6.662 6.795 6.931 7.070 7.211 OSTALI PRIHODI 4.139 4.222 4.306 4.392 4.480 VANREDNI PRIHODI 0 0 0 0 0

UKUPNI PRIHODI 510.004 520.204 530.608 541.220 552.045

Nakon projektovanja prihoda, neophodno je izvršiti projekciju rashoda i to pre

svega poslovnih rashoda i rashoda finansiranja. Takođe je potrebno projekcijom obuhvatiti i ostale rashode koji nisu mogli biti razvrstani u prethodne dve grupe, dok se neposlovni i vanredni rashodi neće projektovati iz razloga koji važe i za ovu grupu prihoda.

29

Za potrebe procene vrednosti kapitala prinosnom metodom, izvršeno je grupisanje rashoda na sledeće kategorije, koje obuhvataju sve vrste troškova koji nastaju u poslovanju preduzeća: materijalni troškovi, troškovi amortizacije, troškovi tekućeg održavanja, troškovi bruto zarada i naknada zarada, nematerijalni troškovi, finansijski rashodi i ostali troškovi poslovanja.

Nakon analize i razvrstavanja troškova izvršena je projekcija rashoda preduzeća u periodu projekcije, pri čemu je predviđena stopa rasta rashoda na nivou istom kao i stopa rasta prihoda, jer su kretanja ove dve kategorije uspeha poslovanja međusobno povezana i uslovljena. U tabeli koja sledi dat je zbirni pregled projekcija rashoda prema standardnoj šemi bilansa uspeha u delu koji se odnosi na rashode.

Tabela 2. Projekcija rashoda preduzeća u narednih pet godina

Kategorija rashoda / Godina projekcije 1 2 3 4 5

POSLOVNI RASHODI 450.745 458.377 466.162 474.103 482.202 1. Nabavna vrednost prodate robe 91.266 93.091 94.953 96.852 98.789 2. Troškovi materijala 251.346 256.373 261.500 266.730 272.065 3. Troškovi zarada, naknada zarada i ostali lični rashodi 54.784 54.784 54.784 54.784 54.784

4. Troškovi amortizacije i rezervisanja 14.347 14.347 14.347 14.347 14.347 5. Ostali poslovni rashodi 39.002 39.782 40.578 41.389 42.217 FINANSIJSKI RASHODI 13.810 14.086 14.367 14.655 14.948 OSTALI RASHODI 1.782 1.818 1.854 1.891 1.929 VANREDNI RASHODI 0 0 0 0 0 UKUPNI RASHODI 466.336 474.281 482.384 490.649 499.079

Analizom rashoda u prethodnom periodu ustanovljeno je da su materijalni troškovi

koji su ostvareni u poslednjoj godini analize dovoljni za ostvarivanje rezultata predviđenih u periodu projekcije.

Smanjenje troškova bruto zarada na nivou od 10 % predviđeno je iz razloga što u tom domenu postoje mogućnosti za smanjenje broja zaposlenih, koji odgovara predviđenom procentu smanjenja tih troškova. Nije predviđen rast zarada jer su one na višem nivou u poređenju sa zaradama u drugim preduzećima slične delatnosti.

Smanjenje finansijskih rashoda koje je predviđeno bazira se na pretpostavci da će preduzeće smanjiti zaduživanje i isključiti negativne efekte kursnih razlika usled predviđenog poboljšanja poslovanja. Troškovi amortizacije su predviđeni na istom nivou tokom celokupnog perioda projekcije, odnosno kod njih nije uzeta u obzir stopa rasta.

Diskontna stopa kao cena sopstvenog kapitala koja se primenjuje u diskontovanju neto novčanog toka za posmatrano preduzeće iznosi 10,03%. Obračun stope rizika ulaganja u preduzeće prikazan je u narednoj tabeli (tab. 3).

30

Tabela 3. Obračun stope rizika ulaganja u preduzeće Redni broj Opis Vrednost

(%) 1 Kvalitet organizacije, rukovodstva i kadrova 1,40 2 Veličina preduzeća 1,33 3 Finansijski položaj preduzeća 1,80 4 Proizvodna i geografska diversifikacija 2,00 5 Proizvodno-prodajni potencijal preduzeća 2,00 6 Mogućnost predviđanja poslovnih događaja 1,50

KONAČNA STOPA 10,03

Sabiranjem sva tri nivoa rizika, dobija se ukupna vrednost diskontne stope koja se

koristi prilikom diskontovanja projektovanih novčanih tokova. U tabeli koja sledi prikazan je pregled utvrđivanja ukupne diskontne stope. Tabela 4. Obračun ukupne diskontne stope Redni broj Element rizika Vrednost %

1 Stopa rizika na bezrizična ulaganja* 6,10 2 Stopa rizika ulaganja u Republiku Srbiju* 4,90 3 Stopa rizika ulaganja u preduzeće čiji se kapital procenjuje 10,03

UKUPNO DISKONTNA STOPA (zaokruženo) 21,03 * (Milić, D., 2010)

Ukupna vrednost diskontne stope koja predstavlja sumu pojedinačnih ocena nivoa rizika ulaganja ima vrednost 21,03 %. Ova stopa reprezentuje nivo rizika ulaganja u analizirano preduzeće koje se bavi poljoprivrednom proizvodnjom i nalazi se u Republici Srbiji.

Neposredno pre projekcije novčanih tokova sačinjen je obračun promena u potrebnom nivou obrtnih sredstava i izvora iz tekućeg poslovanja. Navedeni obračun služi kao osnova za izradu planskih projekcija promena u bilansu stanja i bilansu uspeha. Projekcija novčanih tokova daje se u sledećoj tabeli. Tabela 5. Projekcija novčanih tokova (dinara)

Kategorije / Godine projekcije 1. 2. 3. 4. 5. Ukupan prihod 510.004 520.204 530.608 541.220 552.045 Operativni troškovi ( - ) 438.180 445.848 453.669 461.647 469.784 Dobit <amortizacija-kamata-porez> 71.824 74.356 76.939 79.573 82.261 Amortizacija ( - ) 14.347 14.347 14.347 14.347 14.347 Operativna dobit 57.477 60.009 62.592 65.226 67.914 Troškovi kamata ( - ) 13.810 14.086 14.367 14.655 14.948 Dobit pre oporezivanja 43.667 45.923 48.225 50.572 52.966 Porez na dobit ( - ) 3.712 3.903 4.099 4.299 4.502 Neto dobit 39.956 42.020 44.125 46.273 48.464 Amortizacija ( + ) 14.347 14.347 14.347 14.347 14.347 Bruto novčani tok 54.303 56.367 58.472 60.620 62.811

31

Povećanje dugoročnih kredita (+) 0 0 0 0 0 Povećanje ili smanjenje obrtnih sredstava i izvora tekućeg poslovanja ( - ) 10.068 2.046 2.087 2.129 2.171 Investicije u osnovna sredstva ( - ) 14.347 14.347 14.347 14.347 14.347 Otplata dugoročnih kredita ( - ) 6.536 6.536 6.536 6.536 6.536 Neto novčani tok 23.351 33.437 35.502 37.608 39.756 Diskontni factor 0,82645 0,68301 0,56447 0,46651 0,38554 Neto sadašnja vrednost novčanih tokova 19.299 22.838 20.040 17.544 15.328 UKUPNA NETO SADAŠNJA VREDNOST 95.048

U skladu sa napred navedenim pretpostavkama, a na osnovu Gordonovog modela,

izvršen je obračun rezidualne vrednosti (tab. 6). Tabela 6. Obračun rezidualne vrednosti

POZICIJA vrednost (d)

Neto novčani tok poslednje godine 15.328 Stopa rasta u rezidualnoj godini 0,02 Neto novčani tok rezidualne godine 15.634 Diskontni faktor 0,38554 Sadašnja vrednost neto novčanog toka 6.028 Stopa kapitalizacije (diskontni faktor-0,02) 0,190 Rezidualna vrednost 31.724

Ukupna sadašnja vrednost diskontovanih novčanih tokova za petogodišnji period, na dan procene, iznosi 95.048.000,00 dinara, pri čemu sadašnja vrednost rezidualne vrednosti, iznosi 31.724.000,00 dinara. U skladu sa ovim, prinosna vrednost kapitala posmatranog poljoprivrednog preduzeća organizovanog kao društvo sa ograničenom odgovornošću primenom pretpostavljene diskontne stope iznosi 126.772.000,00 dinara.

ZAKLJUČAK

Procena vrednosti kapitala poljoprivrednog preduzeća organizovanog kao društvo sa ograničenom odgovornošću izvršena je primenom metoda prinosne vrednosti (metod diskontovanja novčanih tokova). Dobijeni rezultati pokazuju da postoji uzajamna veza između ostvarenih rezultata poslovanja poljoprivrednog preduzeća i vrednosti kapitala koja se dobija primenom metoda prinosne vrednosti. Ovim se na jasan način pokazuju osnovne specifičnosti poljoprivrede kao delatnosti, odnosno spor obrt uloženih sredstava i relativno nizak prinos na angažovani kapital.

32

LITERATURA 1. BAVES, R., G., Present Value end Rate of Return, The Engineering economist,

33, 4, 1988. 2. DEFUSCO, R., MCLEAVEY, D., PINTO, J., RUNKLE, D.: Quantitative

Methods for Investment Analysis, CFA Institute, Baltimore, USA, 2004. 3. GITMAN, J.,L., Principles of Managerial Finance, Harper Colin, 2004. 4. KRIŠTOF, M., Kalkulacije u poljoprivredi I deo (skripta), Poljoprivredni fakultet,

Zemun, 1964. 5. LEKO, VERA, VLAHOVIĆ, A., POZNANIĆ, V., Procena vrednosti kapitala-

metodologija i primeri, Ekonomski institut, Beograd, 1997. 6. MARKO, J., JOVANOVIĆ, M., TICA, N., Kalkulacije u poljoprivredi,

Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1998. 7. MILIĆ, D., „Procena vrednosti kapitala poljoprivrednog preduzeća primenom

petoda prinosne vrednosti“, Magistraska teza, Poljoprivredno fakultet Novi Sad, 2010.

8. PENDLEBURY, M., GROVES, R.: Company Accounts, Analysis, Interpretation and Understanding, Thomson, Sixth Edition, 2004.

9. RYAN, B., Corporate Finance and Valution, Thomson, London, 2007. 10. SCHMID A.: “Wirtschaftliche Betriebsführung und Kalkulation im

Lohnunternehmen” (KTBL), Darmstadt, 1995. 11. SLOVIĆ, S., Finansijski menadžment, Fineks, Beograd, 2000. 12. ŠOGOROV, S.: Stručno mišljenje u vezi utvrđivanja udela u društvu sa

ograničenom odgovornošću, Institut za bezbednost i humanizaciju rada, Novi Sad, 2009.

13. TICA, N., Procena vrednosti poljoprivrednog zemljišta prinosnom metodom, Knjigovodstvo i praksa, 6, Beograd, 1993.

14. TICA, N., Procena vrednosti preduzeća u poljoprivredi, Zbornik referata za međunarodni naučni skup: Savremeni problemi upravljanja finansijama i računovodstveni informacioni sistemi, Subotica, 1993.

15. TICA, N., Utvrđivanje optimalnog vremena korišćenja muznih krava, Doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1993.

16. TICA, N., Utvrđivanje prinosne vrednosti muznog stada, Ekonomika poljoprivrede ,1-2, Beograd, 1993.

17. TICA, N., JOVANOVIĆ, M., Metode procene vrednosti preduzeća, Agroekonomika, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 26,1997.

18. TICA, N., MILIĆ, D., ZEKIĆ, V: Prinosna vrednost građevinskih objekata u poljoprivredi, Agroekonomika, 41-42, Poljoprivredni fakultet, 2009.

19. Uredba o proceni vrednosti kaptala, Službeni glasnik RS, br. 45/2002. 20. VUKELIĆ, GORDANA, Specifičnosti procene vrednosti poljoprivrednog

preduzeća, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, 1996. 21. Zakon o privatizaciji: Službeni glasnik RS, 38/01, 2001. 22. Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik RS, br. 125/04, 2004.

33

23. LEKO, VERA, VLAHOVIĆ, A., POZNANIĆ, V.: Procena vrednosti kapitala - metodologija i primeri -, Ekonomski institut, Beograd, 1997.

24. POZNANIĆ, V., CVETANOVIĆ, M.: Procena vrednosti preduzeća, Savez računovodstvenih i finansijskih radnika Srbije, Beograd, 1991.

25. RANKOVIĆ, J.: Uvod u procenjivanje preduzeća, Ekonomika preduzeća 11-12, Savez ekonomista Srbije, Beograd, 1990.

26. www.crhov.co.yu 27. www. apr.gov.rs

VALUATION OF CAPITAL INCREASE AGRICULTURAL ENTERPRISES

TICA N., ZEKIĆ V., MILIĆ D., SIMOVIĆ R.

Summary:

Capital is a central category of contemporary society. The foundation of a successful economy and economic growth is an efficient financial system, financial markets, as well as efficient level of meeting the needs of participants within that system. On the other hand, there is a considerable amount of capital that is in companies that are not organized as joint stock companies and therefore have no access to the stock market. In this case, equity becomes a category in which the traffic is a need to determine the value or cost of capital. Except on the basis of accounting data to the cost of capital is possible through the sum of discounted net cash flows plus the residual value and the yield value of capital. The results of this study show that the capital of an agricultural enterprise can be successfully estimated using the method of yield value. In addition, these results clearly demonstrate the basic features of agriculture as an activity or slow turnover of investment and relatively low return on capital employed.

Key words: capital, agricultural company, yield value, the assessment.

26

UDK:631.151.4:164.032 Originalan naučni rad Original scientific paper

SPECIFIČNOSTI PROCENJIVANJA VREDNOSTI UDELA U POLJOPRIVREDNIM PREDUZEĆIMA

TICA, N., ZEKIĆ, V., MILIĆ, D., SIMOVIĆ, R.1

Rezime

Potreba za procenom vrednosti kapitala naših poljoprivrednih preduzeća može se javiti usled niza razloga. Problem je olakšan ukoliko su u pitanju akcionarska društva kod kojih postoji redovan promet akcija na berzi. Ukoliko ne postoji redovan promet akcija na berzi ili ako su poljoprivredna preduzeća organizovana kao društva sa ograničenom odgovornošću nastaje situacija u kojoj je neophodna procena vrednosti kapitala. Procena vrednosti kapitala naših poljoprivrednih društava sa ograničenom odgovornošću može se vršiti primenom različitih metoda. Obično se u prvoj fazi primenjuje, na osnovu računovodstvenih izveštaja, metod knjigovodstvene vrednosti. Pored ovog metoda, uspešno se može primeniti metod diskontovanja novčanih tokova(metod prinosne vrednosti). Rezultati istraživanja pokazuju da pojedine specifičnosti poljoprivredne proizvodnje (spor obrt uloženih sredstava i relativno nizak prinos na angažovani kapital) imaju značajan uticaj na ostvarene poslovne rezultate preduzeća i njihovu prinosnu vrednost. Ključne reči: kapital, poljoprivredno preduzeće, prinosna vrednost, procenjivanje.

UVOD

Postoje brojne potrebe da za procenom vrednosti kapitala preduzeća (Ranković, 1990): 1) nabavka ili prodaja celog preduzeća; 2) sticanje prava kontrole nad radom jednog društva (preduzeća) kupovinom znatnog dela njegovog kapitala (neto imovine); 3) podela imovine u slučaju nasledstva; 4) revalorizacija bilansa (imovine i obaveza); 5) fuzija dva ili više društava (preduzeća); 6) izdvajanje jednog ili grupe ortaka iz jednog društva (preduzeća); 7) povećavanje kapitala u jednom društvu (preduzeću) i 8) periodična procena preduzeća u cilju utvrđivanja stanja. U osnovi razlozi za procenu kapitala se u zemljama tržišne privrede mogu grupisati kao: poslovni, fiskalni i pravni (Poznanić i Cvetanović, 1991).

1 Dr Nedeljko Tica, redovni profesor; dr Vladislav Zekić, docent; mr Dragan Milić, asistent;

Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad, dipl. ing. Rajko Simović, Zavod za konsalting i veštačenja doo, Novi Sad.

27

Poslovni razlozi se vezuju za poslovanje preduzeća na tržištu. U okviru fiskalnih

razloga, preduzeće se posmatra kao osnova podmirenja raznih vrsta poreskih obaveza prema državi, dok pravni ciljevi nastaju u različitim situacijama u kojima preduzeće može da se nađe (poravnanje, stečaj i sl.).

Problem procenjivanja je olakšan ukoliko su u pitanju akcionarska društva kod kojih postoji redovan promet akcija na berzi. Ukoliko ne postoji redovan promet akcija na berzi ili ako su poljoprivredna preduzeća organizovana kao društva sa ograničenom odgovornošću, nastaje situacija u kojoj je neophodna procena vrednosti kapitala

U stručnoj praksi (Šogorov, 2009), povodom utvrđivanja tržišne vrednosti udela društva sa ograničenom odgovornošću metodom procenjivanja, smatra da se do procenjene tržišne vrednosti može jedino doći na osnovu vrednosti neto imovine društva i očekivanih prinosa od poslovanja društva u budućnosti. U slučaju kada preduzeće svoje učešće na tržištu ostvaruje putem faktora koji u većem delu nisu predmet računovodstvene evidencije, vrednost kapitala moguće je proceniti isključivo putem utvrđivanja prinosne vrednosti.

U skladu sa time, naša i strana dugogodišnja istraživanja ističu važnost primene metoda prinosne vrednosti prilikom procenjivanja imovine i kapitala (Krištof, 1964, Tica, 1993, 1997, Tica, 2009, Marko i sar, 1998, Vukelić, 1996, Leko i sar, 1997, Beaves, 1988, DeFusco i sar, 2004, Pendlebury i Groves, 2004, Gitman, 2004, Ryan, 2007).

METOD RADA I IZVORI PODATAKA

Procena vrednosti kapitala poljoprivrednog društva sa ograničenom odgovornošću izvršena je na osnovu računovodstvenih izveštaja posmatranog preduzeća u prethodnom periodu. Primenjen je metod prinosne vrednosti (metod diskontovanja novčanih tokova). Diskontna stopa, kao cena sopstvenog kapitala koja se primenjuje u diskontovanju neto novčanog toka za posmatrano preduzeće, iznosi 21,03%. Za procenu prinosne vrednosti kapitala koriste se diskontovani neto novčani tokovi posle servisiranja dugova.

U novčanom toku obuhvaćeni su svi prilivi i odlivi sredstava. Rezidualna vrednost se procenjuje na osnovu neto novčanog toka nakon proteka perioda projekcije primenom Gordonovog modela. Prilikom svođenja novčanih tokova na sadašnju vrednost koristi se diskontna stopa koja reprezentuje cenu sopstvenog kapitala. U modelu za utvrđivanje prinosne vrednosti ulaganja koriste se važeće cene na dan obračuna kao stalne.

Projekcija novčanih tokova obezbeđuje međusobnu povezanost i usklađenost između pojedinih elemenata projekcije. Diskontna stopa obračunata je prema elementima koji imaju presudan uticaj na položaj i poslovanje posmatranog preduzeća.

REZULTATI ISTRAŽIVANJA SA DISKUSIJOM

Procena prinosne vrednosti kapitala preduzeća koje je organizovano kao društvo sa ograničenom odgovoronošću obuhvata sledeće postupke:

28

1) projektovanje neto novčanog toka za period koji obuhvata najmanje 5 godina, 2) procenu rezidualne vrednosti i određivanje diskontne stope pomoću koje se svodi neto novčani tok i rezidualna vrednost na sadašnju vrednost.

U okviru projektovanja neto novčanog toka planiraju se rezultati poslovanja u utvrđenom periodu za koji se vrši procena. Rezidualna vrednost se izračunava prema Gordonovom modelu (Leko i sar., 1997). Prilikom procene vrednosti kapitala treba uvažavati specifičnosti poljoprivredne proizvodnje bez obzira koji se metod procene koristi (Tica i sar. 1997).

Ako se vrednost preduzeća ogleda u mogućnosti da stvara profit, onda u tom smislu prinosna vrednost predstavlja objektivan metod za procenjivanje (Slović, 2000). Vrednost kapitala preduzeća je jednaka zbiru sadašnje vrednosti budućih neto priliva, koji potencijalni vlasnici mogu ostvariti u neograničeno dugom periodu. Pri tome, neto novčani tok je iznos koji može pripasti vlasnicima kapitala, a da se pri tome ne ugrozi poslovanje preduzeća (Leko i sar., 1997.)

Na osnovu analize prethodnog poslovanja, mogućnosti za njegovo poboljšanje, uz uvažavanje opisanih pretpostavki, izvedena je projekcija prihoda ovog preduzeća za narednih pet godina, uz njihov rast od 2 % na godišnjem nivou. Predviđena stopa rasta se u najvećoj meri zasniva na potencijalu preduzeća da u narednom periodu poboljša svoje poslovanje u kvantitativnom i kvalitativnom smislu.

Finansijski i ostali prihodi su projektovani na osnovu analize njihovog nastanka u prethodnom periodu, kao i mogućnosti za osnovanost njihovog pojavljivanja u narednom periodu, dok su neposlovni i vanredni prihodi izostavljeni iz projekcije jer se oni, po pravilu, pojavljuju kao posledica neplaniranih okolnosti i kao takve nije ih moguće predvideti u budućnosti. Tabela 1. Projekcija prihoda preduzeća u narednih pet godina

Kategorija rashoda / Godina projekcije 1. 2. 3. 4. 5.

PRIHODI I RASHODI IZ REDOVNOG POSLOVANjA I POSLOVNI PRIHODI 499.203 509.187 519.371 529.758 540.353 1. Prihodi od prodaje 466.953 476.292 485.818 495.534 505.445

2. Prihodi od aktiviranja učinaka i robe 4.643 4.736 4.831 4.927 5.026 3. Povećanje vrednosti zaliha učinaka 17.498 17.848 18.205 18.569 18.940 4. Smanjenje vrednosti zaliha učinaka 0 0 0 0 0 5. Ostali poslovni prihodi 10.109 10.311 10.517 10.728 10.942 FINANSIJSKI PRIHODI 6.662 6.795 6.931 7.070 7.211 OSTALI PRIHODI 4.139 4.222 4.306 4.392 4.480 VANREDNI PRIHODI 0 0 0 0 0

UKUPNI PRIHODI 510.004 520.204 530.608 541.220 552.045

Nakon projektovanja prihoda, neophodno je izvršiti projekciju rashoda i to pre

svega poslovnih rashoda i rashoda finansiranja. Takođe je potrebno projekcijom obuhvatiti i ostale rashode koji nisu mogli biti razvrstani u prethodne dve grupe, dok se neposlovni i vanredni rashodi neće projektovati iz razloga koji važe i za ovu grupu prihoda.

29

Za potrebe procene vrednosti kapitala prinosnom metodom, izvršeno je grupisanje rashoda na sledeće kategorije, koje obuhvataju sve vrste troškova koji nastaju u poslovanju preduzeća: materijalni troškovi, troškovi amortizacije, troškovi tekućeg održavanja, troškovi bruto zarada i naknada zarada, nematerijalni troškovi, finansijski rashodi i ostali troškovi poslovanja.

Nakon analize i razvrstavanja troškova izvršena je projekcija rashoda preduzeća u periodu projekcije, pri čemu je predviđena stopa rasta rashoda na nivou istom kao i stopa rasta prihoda, jer su kretanja ove dve kategorije uspeha poslovanja međusobno povezana i uslovljena. U tabeli koja sledi dat je zbirni pregled projekcija rashoda prema standardnoj šemi bilansa uspeha u delu koji se odnosi na rashode.

Tabela 2. Projekcija rashoda preduzeća u narednih pet godina

Kategorija rashoda / Godina projekcije 1 2 3 4 5

POSLOVNI RASHODI 450.745 458.377 466.162 474.103 482.202 1. Nabavna vrednost prodate robe 91.266 93.091 94.953 96.852 98.789 2. Troškovi materijala 251.346 256.373 261.500 266.730 272.065 3. Troškovi zarada, naknada zarada i ostali lični rashodi 54.784 54.784 54.784 54.784 54.784

4. Troškovi amortizacije i rezervisanja 14.347 14.347 14.347 14.347 14.347 5. Ostali poslovni rashodi 39.002 39.782 40.578 41.389 42.217 FINANSIJSKI RASHODI 13.810 14.086 14.367 14.655 14.948 OSTALI RASHODI 1.782 1.818 1.854 1.891 1.929 VANREDNI RASHODI 0 0 0 0 0 UKUPNI RASHODI 466.336 474.281 482.384 490.649 499.079

Analizom rashoda u prethodnom periodu ustanovljeno je da su materijalni troškovi

koji su ostvareni u poslednjoj godini analize dovoljni za ostvarivanje rezultata predviđenih u periodu projekcije.

Smanjenje troškova bruto zarada na nivou od 10 % predviđeno je iz razloga što u tom domenu postoje mogućnosti za smanjenje broja zaposlenih, koji odgovara predviđenom procentu smanjenja tih troškova. Nije predviđen rast zarada jer su one na višem nivou u poređenju sa zaradama u drugim preduzećima slične delatnosti.

Smanjenje finansijskih rashoda koje je predviđeno bazira se na pretpostavci da će preduzeće smanjiti zaduživanje i isključiti negativne efekte kursnih razlika usled predviđenog poboljšanja poslovanja. Troškovi amortizacije su predviđeni na istom nivou tokom celokupnog perioda projekcije, odnosno kod njih nije uzeta u obzir stopa rasta.

Diskontna stopa kao cena sopstvenog kapitala koja se primenjuje u diskontovanju neto novčanog toka za posmatrano preduzeće iznosi 10,03%. Obračun stope rizika ulaganja u preduzeće prikazan je u narednoj tabeli (tab. 3).

30

Tabela 3. Obračun stope rizika ulaganja u preduzeće Redni broj Opis Vrednost

(%) 1 Kvalitet organizacije, rukovodstva i kadrova 1,40 2 Veličina preduzeća 1,33 3 Finansijski položaj preduzeća 1,80 4 Proizvodna i geografska diversifikacija 2,00 5 Proizvodno-prodajni potencijal preduzeća 2,00 6 Mogućnost predviđanja poslovnih događaja 1,50

KONAČNA STOPA 10,03

Sabiranjem sva tri nivoa rizika, dobija se ukupna vrednost diskontne stope koja se

koristi prilikom diskontovanja projektovanih novčanih tokova. U tabeli koja sledi prikazan je pregled utvrđivanja ukupne diskontne stope. Tabela 4. Obračun ukupne diskontne stope Redni broj Element rizika Vrednost %

1 Stopa rizika na bezrizična ulaganja* 6,10 2 Stopa rizika ulaganja u Republiku Srbiju* 4,90 3 Stopa rizika ulaganja u preduzeće čiji se kapital procenjuje 10,03

UKUPNO DISKONTNA STOPA (zaokruženo) 21,03 * (Milić, D., 2010)

Ukupna vrednost diskontne stope koja predstavlja sumu pojedinačnih ocena nivoa rizika ulaganja ima vrednost 21,03 %. Ova stopa reprezentuje nivo rizika ulaganja u analizirano preduzeće koje se bavi poljoprivrednom proizvodnjom i nalazi se u Republici Srbiji.

Neposredno pre projekcije novčanih tokova sačinjen je obračun promena u potrebnom nivou obrtnih sredstava i izvora iz tekućeg poslovanja. Navedeni obračun služi kao osnova za izradu planskih projekcija promena u bilansu stanja i bilansu uspeha. Projekcija novčanih tokova daje se u sledećoj tabeli. Tabela 5. Projekcija novčanih tokova (dinara)

Kategorije / Godine projekcije 1. 2. 3. 4. 5. Ukupan prihod 510.004 520.204 530.608 541.220 552.045 Operativni troškovi ( - ) 438.180 445.848 453.669 461.647 469.784 Dobit <amortizacija-kamata-porez> 71.824 74.356 76.939 79.573 82.261 Amortizacija ( - ) 14.347 14.347 14.347 14.347 14.347 Operativna dobit 57.477 60.009 62.592 65.226 67.914 Troškovi kamata ( - ) 13.810 14.086 14.367 14.655 14.948 Dobit pre oporezivanja 43.667 45.923 48.225 50.572 52.966 Porez na dobit ( - ) 3.712 3.903 4.099 4.299 4.502 Neto dobit 39.956 42.020 44.125 46.273 48.464 Amortizacija ( + ) 14.347 14.347 14.347 14.347 14.347 Bruto novčani tok 54.303 56.367 58.472 60.620 62.811

31

Povećanje dugoročnih kredita (+) 0 0 0 0 0 Povećanje ili smanjenje obrtnih sredstava i izvora tekućeg poslovanja ( - ) 10.068 2.046 2.087 2.129 2.171 Investicije u osnovna sredstva ( - ) 14.347 14.347 14.347 14.347 14.347 Otplata dugoročnih kredita ( - ) 6.536 6.536 6.536 6.536 6.536 Neto novčani tok 23.351 33.437 35.502 37.608 39.756 Diskontni factor 0,82645 0,68301 0,56447 0,46651 0,38554 Neto sadašnja vrednost novčanih tokova 19.299 22.838 20.040 17.544 15.328 UKUPNA NETO SADAŠNJA VREDNOST 95.048

U skladu sa napred navedenim pretpostavkama, a na osnovu Gordonovog modela,

izvršen je obračun rezidualne vrednosti (tab. 6). Tabela 6. Obračun rezidualne vrednosti

POZICIJA vrednost (d)

Neto novčani tok poslednje godine 15.328 Stopa rasta u rezidualnoj godini 0,02 Neto novčani tok rezidualne godine 15.634 Diskontni faktor 0,38554 Sadašnja vrednost neto novčanog toka 6.028 Stopa kapitalizacije (diskontni faktor-0,02) 0,190 Rezidualna vrednost 31.724

Ukupna sadašnja vrednost diskontovanih novčanih tokova za petogodišnji period, na dan procene, iznosi 95.048.000,00 dinara, pri čemu sadašnja vrednost rezidualne vrednosti, iznosi 31.724.000,00 dinara. U skladu sa ovim, prinosna vrednost kapitala posmatranog poljoprivrednog preduzeća organizovanog kao društvo sa ograničenom odgovornošću primenom pretpostavljene diskontne stope iznosi 126.772.000,00 dinara.

ZAKLJUČAK

Procena vrednosti kapitala poljoprivrednog preduzeća organizovanog kao društvo sa ograničenom odgovornošću izvršena je primenom metoda prinosne vrednosti (metod diskontovanja novčanih tokova). Dobijeni rezultati pokazuju da postoji uzajamna veza između ostvarenih rezultata poslovanja poljoprivrednog preduzeća i vrednosti kapitala koja se dobija primenom metoda prinosne vrednosti. Ovim se na jasan način pokazuju osnovne specifičnosti poljoprivrede kao delatnosti, odnosno spor obrt uloženih sredstava i relativno nizak prinos na angažovani kapital.

32

LITERATURA 1. BAVES, R., G., Present Value end Rate of Return, The Engineering economist,

33, 4, 1988. 2. DEFUSCO, R., MCLEAVEY, D., PINTO, J., RUNKLE, D.: Quantitative

Methods for Investment Analysis, CFA Institute, Baltimore, USA, 2004. 3. GITMAN, J.,L., Principles of Managerial Finance, Harper Colin, 2004. 4. KRIŠTOF, M., Kalkulacije u poljoprivredi I deo (skripta), Poljoprivredni fakultet,

Zemun, 1964. 5. LEKO, VERA, VLAHOVIĆ, A., POZNANIĆ, V., Procena vrednosti kapitala-

metodologija i primeri, Ekonomski institut, Beograd, 1997. 6. MARKO, J., JOVANOVIĆ, M., TICA, N., Kalkulacije u poljoprivredi,

Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1998. 7. MILIĆ, D., „Procena vrednosti kapitala poljoprivrednog preduzeća primenom

petoda prinosne vrednosti“, Magistraska teza, Poljoprivredno fakultet Novi Sad, 2010.

8. PENDLEBURY, M., GROVES, R.: Company Accounts, Analysis, Interpretation and Understanding, Thomson, Sixth Edition, 2004.

9. RYAN, B., Corporate Finance and Valution, Thomson, London, 2007. 10. SCHMID A.: “Wirtschaftliche Betriebsführung und Kalkulation im

Lohnunternehmen” (KTBL), Darmstadt, 1995. 11. SLOVIĆ, S., Finansijski menadžment, Fineks, Beograd, 2000. 12. ŠOGOROV, S.: Stručno mišljenje u vezi utvrđivanja udela u društvu sa

ograničenom odgovornošću, Institut za bezbednost i humanizaciju rada, Novi Sad, 2009.

13. TICA, N., Procena vrednosti poljoprivrednog zemljišta prinosnom metodom, Knjigovodstvo i praksa, 6, Beograd, 1993.

14. TICA, N., Procena vrednosti preduzeća u poljoprivredi, Zbornik referata za međunarodni naučni skup: Savremeni problemi upravljanja finansijama i računovodstveni informacioni sistemi, Subotica, 1993.

15. TICA, N., Utvrđivanje optimalnog vremena korišćenja muznih krava, Doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1993.

16. TICA, N., Utvrđivanje prinosne vrednosti muznog stada, Ekonomika poljoprivrede ,1-2, Beograd, 1993.

17. TICA, N., JOVANOVIĆ, M., Metode procene vrednosti preduzeća, Agroekonomika, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 26,1997.

18. TICA, N., MILIĆ, D., ZEKIĆ, V: Prinosna vrednost građevinskih objekata u poljoprivredi, Agroekonomika, 41-42, Poljoprivredni fakultet, 2009.

19. Uredba o proceni vrednosti kaptala, Službeni glasnik RS, br. 45/2002. 20. VUKELIĆ, GORDANA, Specifičnosti procene vrednosti poljoprivrednog

preduzeća, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, 1996. 21. Zakon o privatizaciji: Službeni glasnik RS, 38/01, 2001. 22. Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik RS, br. 125/04, 2004.

33

23. LEKO, VERA, VLAHOVIĆ, A., POZNANIĆ, V.: Procena vrednosti kapitala - metodologija i primeri -, Ekonomski institut, Beograd, 1997.

24. POZNANIĆ, V., CVETANOVIĆ, M.: Procena vrednosti preduzeća, Savez računovodstvenih i finansijskih radnika Srbije, Beograd, 1991.

25. RANKOVIĆ, J.: Uvod u procenjivanje preduzeća, Ekonomika preduzeća 11-12, Savez ekonomista Srbije, Beograd, 1990.

26. www.crhov.co.yu 27. www. apr.gov.rs

VALUATION OF CAPITAL INCREASE AGRICULTURAL ENTERPRISES

TICA N., ZEKIĆ V., MILIĆ D., SIMOVIĆ R.

Summary:

Capital is a central category of contemporary society. The foundation of a successful economy and economic growth is an efficient financial system, financial markets, as well as efficient level of meeting the needs of participants within that system. On the other hand, there is a considerable amount of capital that is in companies that are not organized as joint stock companies and therefore have no access to the stock market. In this case, equity becomes a category in which the traffic is a need to determine the value or cost of capital. Except on the basis of accounting data to the cost of capital is possible through the sum of discounted net cash flows plus the residual value and the yield value of capital. The results of this study show that the capital of an agricultural enterprise can be successfully estimated using the method of yield value. In addition, these results clearly demonstrate the basic features of agriculture as an activity or slow turnover of investment and relatively low return on capital employed.

Key words: capital, agricultural company, yield value, the assessment.

34

UDK:330.112:582.736 Originalni naučni rad Original scientific paper

ORGANIZACIONO – EKONOMSKA OBELEŽJA OSNOVNIH INPUTA U PROIZVODNJI GRAŠKA I BORANIJE

BOŠNJAK, DANICA 1, GVOZDANOVIĆ – VARGA, JELICA 2 , VASIĆ, MIRJANA2

MILADINOV, JASMINA3

Rezime

U radu su izvršene analize osnovnih inputa u proizvodnji graška i boranije.Utrošene količine semena su konstantne, upotrebljena količina đubriva se smanjuje, utrošak pesticida varira u zavisnosti od useva i uslova godin,e dok utrošena količina dizel goriva ima tendenciju porasta. Troškovi materijala po jedinici površine u proizvodnji graška i boranije imaju tendenciju porasta. Prosečni troškovi materijala u proizvodnji graška su oko 500 €, a boranije 360 € po hektaru. Prosečno posmatran,o za pokriće troškova materijala potrebno je 1 533 kg graška, odnosno, 3 266 kg. boranije. Rast ekvivalentnih količina gotovih proizvoda za pokriće troškova materijala ukazuje da cene proizvoda zaostaju za cenama repromaterijala i dizel goriva. Paritet je takav da je u korist inputa, što ima za posledicu ekstenziviranje proizvodnje, odnosno niži nivo prinosa, što pogoršava ekonomski položaj ovih useva. Ključne reči: grašak, boranija, inputi, troškovi materijala

UVOD

Povrtarska proizvodnja je vrlo intenzivna i to kako radno, tako i kapitalno. U

stabilnim uslovima privređivanja to je jedna od najefektivnijih i najefikasnijih proizvodnji u poljoprivredi (Novković, Rodić, 1995). Da bi se obezbedila zadovoljavajuća efektivnost, a pre svega efikasnost, proizvodnja povrća zahteva punu organizovanost, uz obezbeđenje određenih preduslova kao što su radna snaga, tržište, reprodukcioni materijal i sl. (Lazić i sar, 1998), (Bošnjak i Lučić, 2008).

1 Dr Danica Bošnjak, red. prof. , Poljoprivredni fakultet Novi Sad 2 Dr Jelica Gvozdanović-Varga, naučni saradnik, dr Mirjana Vasić, viši naučni

saradnik, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad 3 Jasmina Miladinov , dipl. ing. * Rad je deo istrazivanja na projektu T20077

35

Obezbeđenost reprodukcionim materijalom (seme, organska i mineralna đubriva, pesticidi) opredeljuje vreme i način proizvodnje. Korišćenje odgovarajućih količina kvalitetnog reprodukcionog materijala, kao glavnog inputa u povrtarskoj proizvodnji, čini osnovu savremene proizvodnje uslovljavajući nivo njene intenzivnosti. Upotrebljene količine, kao i kvalitet, u velikoj meri zavise, kako od mogućnosti, tako i od uslova nabavke pojedinih vrsta materijala.

U okviru uslova promene cena, kako pojedinih vrsta materijala, tako i cena realizacije gotovih proizvoda, utiču na nivo intenzivnosti proizvodnje svakog useva. Stoga je cilj ovog rada da ukaže na visinu i promenu, kako naturalnih, tako i vrednosnih pokazatelja utroška materijala u proizvodnji graška i boranije (osnovnog inputa) i utvrdi njihov odnos sa ostvarenim prinosom (autputom).

MATERIJAL I METOD RADA Osnovni materijal za realizaciju postavljenog cilja isttraživanja čini poslovna

evidencija jedne proizvodne jedinice koja je orijentisana na povrtarsku proizvodnju gde grašak i boranija imaju značajno učešće u strukturi setve.

U radu je primenjena vremenska (2006-2008) i prostorna (grašak i boranija) analiza. Posmatra se tendencja, kako naturalnih, tako i vrednosnih pokazatelja pojedinuh vrsta inputa u trogodišnjem periodu i analizira njihov odnos prema ostvarenom prinosu. Za realnije sagledavanje ovog odnosa utvrđuje se ekvivalentna količina gotovog proizvoda potrebna za pokriće, kako ukupnih, tako i pojedinh vrsta troškova materijala u pojedinim godinama u proizvodnji graška i boranije. Ovako utvrđene količine indirektno ukazuiju na dinamiku, kako cena materijala, tako i prodajnih cena gotovih proizvoda, tojest definišu input-autput odnos u posmatranim linijama proizvodnje.

U obradi podataka korišćeni su standardni statistički obrasci, a rezultati istraživanja su prikazani tabelarno.

REZULTATI I DISKUSIJE

1. Zastupljenost u strukturi setve i ostvareni prinosi

Proizvodna jedinica raspolaže povoljnim uslovima za organizovanje proizvodnje graška i boranije. U strukturi oraničnih površina oko 80% je aluvijalno zemljište. Oko 90% korišćenih površina je pod zalivnim sistemom. Korišćene površine se nalaze na jednom lokalitetu uz rečni tok, pa su u pojedinim godinama izložene plavljenju što otežava realizaciju plana setve.

U strukturi setve je zastupljen mali broj useva kratke vegetacije. Prisustvo sistema za navodnjavanje na svim površinama obezbeđuje dve žetve godišnje.

Grašak i boranija imaju značajno učešće u strukturi setve (Tab.1). Proizvodnja graška se organizuje na nešto manje od ¼ korišćenih površina gazdinstva. U trogodišnjem periodu površine pod graškom imaju stabilno učešće u strukturi setve.

36

Boranija se proizvodi na manjim površinama od graška tako da u strukturi setve učestvuje sa oko 16%, dok u posmatranom periodu zastupljenost varira od 13% (2007) do 19% (2008).

Tab. 1. Učešće u strukturi setve i ostvareni prinosi graška i boranije

Grašak Boranija

Period % učešće Prinos (t/ha) % učešće Prinos (t/ha) 2006 22,7 2,6 15,6 11,8 2007 23,4 2,1 13,3 11,2 2008 23,5 2,3 19,4 11,0 Prosečna vrednost 23,2 2,3 16,1 11,3

Prinosi se u posmatranom periodu smanjuju, što se direktno odražava na ostvarenu

ekonomičnost proizvodnje.

2. Naturalni pokazatelji utroška materijala

Povrće, kao intenzivna grupa useva, zahteva značajan utrošak osnovnog, a posebno pomoćnog materijala. Utrošak materijala varira u zavisnosti od vrste useva i planiranog nivoa intenzivnosti proizvodnje. U trogodišnjem periodu u proizvodnji graška i boranije nije bilo promena u utrošku semena po jedinici površine (Tab.2). Upotrebljene količine mineralnog đubriva u proizvodnji graška su smanjenje u 2008. za 25% u odnosu na 2006., odnosno 40% kako se posmatra upotrebljena količina u 2007. godini. U proizvodnji boranije, primena mineralnih đubriva iz godine u godinu je sve manja, pri čemu prosečno smanjenje iznosi oko 15%.

Tab. 2. Utrošak repromaterijala i goriva po jedinici površine

Količina po hektaru Grašak Boranija

Materijal

2006 2007 2008 Prosek 2006 2007 2008 Prosek 1. Seme (kg) 280 280 280 280 130 130 130 130 2. Min. đubrivo NPK (kg) 80 100 60 80 70 60 50 60

3. Herbicidi (l) 2,85 3,30 4,71 3,62 3,17 6,61 2,93 4,24 4.Insekticidi (kg) 0,13 0,12 0,13 0,10 0,11 0,20 0,10 0,14 5. Fungicidi (kg) (l)

- - - - 0,90 0,87

0,91 0,97

0,94 0,91

0,92 0,92

6. Gorivo (l) 122 116 152 130 120 158 185 154

Upotrebljena količina pesticida po jedinici površine u posmatranim godinama je bila različita. Evidentno je povećana upotreba pesticida po jedinici površine, pre svega povećana je upotreba herbicida i to u proizvodnji graška. U proizvodnji ovog useva

37

upotrebljeno je u 2007. godini 16%, a u 2008. godini čak 65% više herbicida po jedinici površine u odnosu na količine u 2006. godini.

Za razliku od proizvodnonje graška, u proizvodnji boranije količine herbicida su u 2008. manje u odnosu na 2006. godinu za oko 8%, dok je količina u odnosu na 2007. više nego prepolovljena.

Potrošnja goriva ima tendenciju porasta. U 2008. godini, u odnosu na 2006. godinu, u proizvodnji graška potrošnja je povećana za 25%, dok je povećanje u proizvodnji boranije iznosilo 54%.

U celini posmatrano, analiza naturalnih pokazatelja utroška maetrijala u trogodišnjem periodu pokazuje da su utrošene količine semena konstantne, upotrebljena količina mineralnih đubriva se smanjuje, potrošnja goriva se povećava, a utrošak pesticida varira u zavisnosti od useva i uslova.

3. Analiza troškova materijala

Troškovi materijala predstavljaju značajan elemenat cene koštanja svakog

proizvoda. Nivo troškova metarijala je u funkciji vrste useva, intenzivnosti proizvodnje i cena pojedinih vrsta materijala.

Iznos troškova materijala predstavlja proizvod upotrebljene količine materijala i njegove cene.

Cene pojedinih vrsta materijala i goriva svojom visinom mogu da utiču i na količinu upotrebljenog materijala, tako da su od posebne važnosti za ekonomičnu i rentabilnu proizvodnju svakog proizvoda. Ukupni troškovi materijala u proizvodnji graška, a posebno boranije imaju tendenciju porasta (Tab.3).

Tab.3. Troškovi materijala po jedinici površine (din/ha)

Grašak

Vrste materijala 2006 2007 2008 Prosečna

vrednost Seme 24080 25760 26884 25575 Min. đubrivo 2320 3100 1786 2402 Pesticidi 2216 3372 3478 3022 Gorivo 8517 8152 1091 9194 Ukupno 37133 40384 43062 40193∗

Boranija Seme 12480 12486 13540 12835 Min. đubrivo 2062 1885 1600 1849 Pesticidi 2557 4358 2784 3233 Gorivo 8400 11039 13320 10920 Ukupno 25499 2968 31248 28837

∗ Posmatrano u nešto stabilnijoj valuti (€), prosčni troškovi materijala u proizvodnji graška su

501€, a boranije 360 € po hektaru.

38

Kada se posmatra struktura prosečnih troškova materijala, u proizvodnji

posmatranih useva može se zaključiti da u datom periodu (2006-2008) najveće učešće imaju troškovi semena (grašak 64%, boranija 45%). Na drugom mestu su troškovi goriva (nafte), sa prosečnim učešćem od 23% u proizvodnji graška, odnosno sa oko 38% u proizvodnji boranije. Troškovi pesticida su na trećem mestu, sa prosečnim učešćem od 8% (grašak) i 11% (boranija), dok najmanje učešće u troškovima materijala imaju troškovi mineralnog đubriva,, koji prosečno učestvuju sa oko 6%, kako u proizvodnji graška tako i boranije.

Smanjena upotreba mineralnih đubriva po jedinici uslovila je pad troškova nabavke ovog materijala naročito u 2008. godini (grašak 23%; boranija 22%) jer je cena mineralnih đubriva prosečno godišnje beležila rast za oko 10%.

Značajan rast beleže i troškovi pesticida kao posledica upotrebe većih količina (grašak), a posebno rasta cena korišćenih preparata (boranija). U proizvodnji graška, ovi troškovi su iz godine u godinu povećani za više od 50%, dok je u proizvodnji boranije u 2007. godini bilo potrebno 70% više novčanih sredstava u odnosu na 2006. godinu.

Evidentan je značajan porast troškova goriva, kako u proizvodnji graška (28%), tako i boranije (59%) u 2008. godini u odnosu na 2006. godinu. Povećana potrošnja goriva po jedinici površine u većoj meri je doprinela rastu ovih troškova jer cena goriva u ovom periodu nije značajno varirala.3

Promene upotrebljenih količina materijala po jedinici, kao i promene cena pojedinih vrsta materijala uslovile su značajna variranja i rast troškova materijala. U kojoj meri dolazi do promene troškova materijala realnije se može oceniti uspostavljanjem odnosa između troškova materijala i cena realizacije gotovih proizvoda.

4. Ekvivalentne količine gotovog prozvoda potrebne za pokriće troškova materijala

Uspostavljanjem odnosa između troškova materijala i cena realizacije gotovih

proizvoda dolazi se do informacije koji deo ostavrenog prinosa je potreban za pokriće (nabavku) materijala po jedinici površine. Ovako uspostavljen odnos ukazuje i na odnose cena autputa i cena materijala (inputa), što je dobar pokazatelj intenzivnosti proizvodnje (Marko i sar., 1986).

Prodajna cena po jedinici gotovog proizvoda posmatranih povrtarskih useva varirala je u uskom intervalu (Tab.4).

3 U 2006 i 2007 iznosila je 70 din/l a u 2008. nešto više i to 72 din/l

39

Tab.4. Prodajna cena (din/kg) i ekvivalentne količine proizvoda (kg) potrebne za pokriće troškova materijala

Ekvivalentna količina proizvoda (kg) Period Prodajna

cena (din/kg)

Troškovi semena

Troškovi min.đubriva

Troškovi zaštitnih sredstava

Troškovi goriva

Ukupni troškovi

materijala Grašak

2006 24,60 979 94 90 346 1509 2007 26,40 976 117 128 309 1530 2008 27,65 972 65 126 395 1557 Prosečna vrednost 26,22 975 92 115 351 1553

Boranija 2006 8,20 1522 251 312 1024 3110 2007 9,60 1301 196 454 1150 3101 2008 8,69 1558 184 320 1533 3595 Prosečna vrednost 8,83 1454 209 366 1237 3266

Prodajne cene u 2007. u odnosu na 2006. godinu su neznatno povećane. U 2008.

godini prodajna cena boranije je smanjena za oko 10% u odnosu na nivo u 2007. godini, dok je prodajna cena graška povećana za oko 5%.

Posmatrano po godinama u proizvodnji graška, zapažamo stalni porast količina gotovog proizvoda potrebnog za pokriće ukupnih troškova materijala po jedinici površine. Porast potrebnih količina u svakoj narednoj godini nije bio značajan u odnosu na prethodnu , svega 1-3%. Međutim, prosečno posmatrano ,potrebno je 1533 kg graška za pokriće troškova materijala, što je relativno posmatrano oko 66 % ostvarenog prinosa. Ako se ima u vidu da troškovi materijala čine oko 30-40% ukupnih troškova, zapažamo da stalno rastuće cene inputa, uz neznatan rast cena gotovog proizvoda, imaju dosta nepovoljan uticaj na ostvareni finansijski rezultat u proizvodnji ove kulture.

Potrebne kloičine gotovog proizvoda za pokriće troškova materijala po jedinici površina u proizvodnji boranije prvo opadaju a zatim rastu.

U 2008. godini su potrebne najveće količine gotovog proizvoda za pokriće troškova materijala, koje iznose 3595 kg ,što je oko 16% više u odnosu na prethodne dve godine. Prosečno posmatrano, za pokriće troškova materijala u proizvodnji boranije potrebno je 3266 kg, što čini oko 29% prosečno ostvarenog prinosa boranije. Ako se ima u vidu da troškovi materijala u ukupnim troškovima proizvodnje boranije učestvuju sa oko 31% (Đurovka i Jovanović, 1995) onda utrošak materijala i njegova cena imaju značajan uticaj na ostvareni rezultat.

Utvrđeni nivo ekvivalentnih količina gotovog proizvoda za pokriće troškova materijala pokazuje da cene autputa zaostaju za cenama materijala (inputa). U periodu od 2006. do 2008. godine pariteti cena repromaterijala i goriva i cena realizacije boranije, a posebno graška, su u korist inputa, što ima za posledicu ekstenziviranje proizvodnje čiji je rezultat sve uži nivo ostvarenih prihoda.

40

ZAKLJUČAK

- Količina utrošenog repromaterijala i dizel goriva po jedinici površine u

proizvodnji graška i boranije u trogodišnjem periodu (2006-2008) nije značajno varirala. Utrošene količine semena su konstantne, upotrebljena količina mineralnog đubriva se smanjuje, dok utrošena količina goriva po jedinici površine ima tendenciju porasta. Utrošak srdstava za zaštitu varira u zavisnosti od useva i uslova godine.

- Prosečni troškovi materijala po jedinici površine u proizvodnji posmatranih useva imaju tendenciju porasta. Prosečni nivo ovih troškova u proizvodnji graška je oko 500 €, a boranije 360 € po jedinici površine.

- U strukturi prosečnih troškova materijala graška i boranije najveće učešće imaju troškovi semena (48%), zatim goriva (31%), na trećem mestu su troškovi mineralnog đubriva (12%), a na četrvtom troškovi sredstava za zaštitu.

- Prodajne cene, kako graška, tako i boranije su neznatno povećane u posmatranom periodu.

- Prosečno, za pokriće troškova materijala u proizvodnji graška treba 1 533 kg proizvoda, dok su troškovi materijala u proizvodnji boranije na nivou realizacije 3 266 kg gotovog proizvoda.

- Potrebna količina proizvoda za pokriće troškova materijala u periodu 2006 – 2008. godina se povećava. To ukazuje da cene proizvoda zaostaju za cenama repromaterijala i goriva. Takav paritet ima za posledicu ekstenziviranje proizvodnje, a samim tim i niži nivo prinosa, što se nepovoljno odražava na ostvarene finansijske rezultate u proizvodnji, kako graška tako i boranije.

LITERATURA 1. BOŠNJAK, D,, LUČIĆ, M.; (2008): Regionalni razmeštaja površina pod povrćem

na otvorenom polju u Srbiji, Agroekonomika, br. 37-38, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

2. ĐUROVKA, M,., JOVANOVIĆ, M.; (1995): Agrobiološki i ekonomski apsekti proizvodnje boranije, Savremana poljoprivreda, br. 3, Novi Sad.

3. LAZIĆ, B., MARKOVIĆ, V., ĐUROVKA, M., ILIN, Ž.; (1998): Povrtarstvo, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

4. MARKO, J., JOVANOVIĆ, M., OBRENOVIĆ, D.; (1986): Ekonomski uslovi poljoprivrednih subjekata u agroindustrijskom kompleksu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

5. NOVKOVIĆ, N., VESNA, RODIĆ.; (1995): Analiza korišćenja radne snage i sredstava mehanizacije u optimalnoj strukturi poljoprivredne proizvodnje, Ekonomika poljoprivrede br. 1, Beograd.

6. TODOROVIĆ, J., VASIĆ, M., TODOROVIĆ, V.; (2008): Pasulj i boranija, Poljoprivredni fakultet, Banja Luka.

41

ORGANIZATIONAL-ECONOMIC CHARACTERISTICS OF THE BASIC INPUTS IN THE PRODUCTION OF PEAS AND STRING BEANS

BOŠNJAK, DANICA, GVOZDANOVIĆ – VARGA, JELICA , VASIĆ, MIRJANA

MILADINOV, JASMINA

Summary The basic inputs in the production of peas and string beans have been analyzed in

the paper. Consumed seed quantities are constant. The used amount of fertilizer is reduced, the used amount of pesticides varies, depending on the crop and condition in certain year, while spent quantities of fuel increases. Material costs per hectare in the production of peas and string beans have an increasing tendency. The average material costs in peas production are about 500 € per hectare and in string beans production 360 € per hectare. For material costs covering averagely 1,533 kg of peas and 3,266 kg of string beans is needed. Growth of equivalent amount of final products for material costs covering indicates that the product prices lag behind raw materials and fuel prices’. The price parity is in favor of inputs, causing lowering of intensification of production, which has a negative impact to economic status of these crops.

Key words: peas, string beans, inputs, material costs

  42

UDK: 628.2 Originalni naučni rad Original scientific paper

ULOGA I ZNAČAJ VODOPRIVREDNE STRUKE U PROCESU EKONOMISANJA SA SUVIŠNIM VODAMA – ODVODNJAVANJU

BAJČETIĆ, M.1

Rezime

Tema rada je ekonomski pristup odvodnjavanju kao specifičnom procesu u okviru oblasti upravljanja vodama koje, osim značajnog uticaja prirodnih faktora, uključuje ljudski faktor. U upravljanju koje se bavi različitim fenomenima i događajima, neophodno je obezbediti odgovarajuće prihode, odnosno razne izvore finansiranja, koji ne bi bili mogući bez odgovarajućih znanja i veština vodoprivredne struke. Upravljanje odvodnjavanjem funkcioniše kao integrativna snaga i spoj različitih veština, znanja i disciplina. Posebno treba istaći da je do sada, zahvaljlujući upravo veštinama i umešnosti vodoprivredne struke, uprkos nedostatku finansijskih sredstava, postignut zavidan stepen efikasnosti u poslovima odvodnjavanja, odnosno uklanjanju suvišnih voda sa i iz zemljišta. Ključne reči: upravljanje vodama, suvišne vode, zemljište, usluge odvodnjavanja, prihodi

UVOD

Upravljanje vodama u odvodnjavanju predstavlja proces odlučivanja o raspolaganju suvišnim, nedovoljnim i dovoljnim vodama na i u zemljištu i u objektima i sistemima, pružanju usluga odvodnjavanja i u kontinuiranim aktivnostima obveznika-korisnika i nosioca vodoprivredne struke. Upravljanje vodama u odvodnjavanju predstavlja proces donošenja odluka o kombinaciji raspoloživih i korišćenih resursa sa ciljem da se ostvari određeni kvalitet i količina vode zemljišta u prostoru i vremenu. koji se ostvaruju u fazama planiranja, vođenja, organizovanja i kontrole.

Vodna delatnost je delatnost upravljanja vodama koja kao skup multidisciplinarnih i interdisciplinarnih znanja i veština teži da se ostvari efikasnost odvodnjavanja. Struka ostvaruje efikasnost određivanjem uticaja prirodnih i klimatskih faktora, uticaja

                                                            1 Dr Marko Bajčetić, JVP "Vode Vojvodine", Novi Sad, e-mail:mbajcetic@vodevojvodine.com

tel.++381 63 511 420

  43

površinskih i podzemnih voda, karakteristika zemljišta i posebno uticaja ljudskih aktivnosti na vode i vodne sisteme. UPRAVLJANJE SUVIŠNIM VODAMA NA ZEMLJIŠTU - ODVODNJAVANJE

Procesi vode u odvodnjavanju određeni su elementima i međusobnim odnosima u

sistemima za odvodnjavanje. Elementi se odnose na različiti kvalitet i kvantitet voda, rukovanje objektima, sisteme, do uticaja korisnika i obveznika i najšire organizovane javnosti. Svaki element ima različite karakteristike koji su određeni, a i koji određuju granice uticaja na upravljanje. Određivanje polazi od karakteristika i vrsta voda i objekata, funkcionisanja sistema sa raznim hidrotehničkim, poljoprivrednim, šumarskim, saobraćajnim, fizičkim, hemijskim, pravnim i ekonomskim veličinama i vrednostima.

Kod odvodnjavanja moramo uvek imati u vidu metode raspolaganja i korišćenja, odnosno odvodnjavanja voda i načine pružanja usluga. Metode odvodnjavanja zavise od prirodnih faktora, pre svega klimatskih, od podzemnih i površinskih voda, pedoloških karakteristika zemljišta, agrotehničkih, vodnih i korisničkih mera i faktora ljudskih aktivnosti. Načini odvodnjavanja su zadaci Javnog vodoprivrednog preduzeća da objektima i sistemima pruži vodnu uslugu odvodnjavanja i dovede zemljište do određenog vodno-vazdušnog režima. Odnosno, do ravnoteže suvišne ili nedovoljne vlažnosti zemljišta sa zahtevanom vlažnošću. Vodno – vazdušni režim se može, danas u višenamenskim sistemima, kakvi postaju i sistemi za odvodnjavanje, odrediti kao skup pravila po kojima se obavlja prihvatanje i odvođenje voda preko granica zemljišta u kanale.

Cilj funkcionisanja objekata i sistema za odvodnjavanje ( kanali, crpne stanice, ustave, propusti i dr.) je da se stvarnim kapacitetima omogući da prolećno plavljenje bude između 0,5 dana (poljski plodoredi sa ozimnim kulturama), od 5-10 dana (za poljske plodorede bez ozimnih kultura,povrće i lucerku) I do 25 dana (za belu detelinu). Letnje plavljenje bez posledica je moguće u granicama od 8-18 časova. U letnje-jasenjem periodu, za žitarice, je moguće plavljenje od 0,5 do 3 dana, povrće od 0,8 do 3 dana i za travu od 1 do 5 dana (1).

Za određivanje obima i vrednosti usluge odvodnjavanja, poseban problem predstavlja merenje i iskazivanje učinaka (usluga) u fizičkim ili drugim jedinicama. Usluge se mere prema odnosu izgrađenih i stvarnih kapaciteta objekata i sistema odvodnjavanja za planiranu (moguću) ili ostvarenu količinu vode, odnosno prema obimu promena voda. Promene se određuju prema procenama uticajnih faktora. Kod kapaciteta je potrebno imati u vidu i one koji se odnose na potreban i raspoloživi kapacitet. Izgrađeni kapacitet je sposobnost objekta ili sistema (kanala, ustava, crpnih stanica i dr.) da u određenom vremenskom periodu prihvati, zahvati, zadrži, čuva, akumulira, distribuira i odvede vodu u vodoprijemnik i izražava se u količini vode (m3) ili po jedinici površine zemljišta (ha). Izgrađeni kapaciteti u odvodnjavanju su planirana ili procenjena sposobnost objekta i sistema da primarno spreče štetne događaje. Stvarni kapacitet je utvrđena sposobnost vodnog objekta i sistema da u određenom vremenskom periodu ostvari odvođenje suvišnih voda, odnosno zaštitu od voda, ali i da omogući, ukoliko postoje uslovi, racionalno korišćenje voda iz sistema.. Razlika između izgrađenog i stvarnog kapaciteta predstavlja osnovu kojom se određuje potreba pružanja,

  44

vrste i obim usluga odvodnjavanja. Posebno pitanje razvojnog karaktera odnosi se na određivanje razlika između izgrađenog (idealnog) i raspoloživog kapaciteta i odnosa sa potrebnim i stvarnim kapacitetima. Nestajanje i smanjenje razlika je ekonomsko određivanje minimalnog, optimalnog i maksimalnog kapaciteta koje zahteva identifikovanje, određivanje granica i vrednosti rizika sadržanih u nizu građevinskih, poljoprivrednih, mašinskih, elektroenergetskih i drugih radova. Merenje kapaciteta objekata i sistema za potrebe vršenja operativnih usluga u odvodnjavanju je svakodnevno i zavisi od postavljenih mera kvaliteta i količine vode za odvođenje. Dobijeni rezultati iz merenja, za određeni obim i kvalitet usluge, predstavljaju osnove za određivanje visine neto naknade i operativnih poreskih obaveza, a dugoročno i za određivanje investicionih sredstava i bruto naknade. Ovo je naročito bitno jer: „ Sve što je merljivo i što se meri u ekonomiji, efikasnije je od nemerljivog i nemerenog“( Ceteris Paribus) (3).

ULOGA VODOPRIVREDNE STRUKE U EKONOMISANJU SUVIŠNIM VODAMA

Vodoprivredna struka kompleksna pitanja upravljanja najbolje će iskazati

rešavanjem i ostvarivanjem optimalnog ekonomisanja. Ekonomisanje se sastoji u definisanju sredstava i prihoda za odvodnjavanje koje se bazira na: (1.) oskudnosti u zaštiti od štetnog dejstva suvišnih voda na zemljišta u određenom prostoru i vremenu, (2.) proporcionalnosti troškova i koristi, (3.) oportunitetnosti troškova, (4.) eksternalijama, (5.) marginalnim troškovima i marginalnim koristima.

(1) Oskudnost zaštite od štetnog dejstva suvišnih voda na zemljište i objekte je hipotetičko stanje u situaciji kada potrebe za zaštitom prevazilaze upravljivost, kapacitete ili sigurnost zaštite. U određivanju oskudnosti se polazi od karakteristika dobara (faktora nastanka suvišnih voda, objekata i usluga) i postojanja određene tražnje. Zadovoljavanje tražnje vrši se izgradnjom i funkcionisanjem objekata, odnosno sistema za odvodnjavanja. Izgradnjom objekata se ispunjavaju uslovi odvodnjavanja i pored vode, objekata, sistema i vodotoka, obuhvataju ekonomske resurse: zemlju, kapital, rad i preduzetništvo. Zemlja obuhvata zemljište, šume, mineralne i prirodne resurse koji su potrebni za izgradnju i funkcionisanje objekata. Kapital je izraz ljudskog i materijalnog resursa i izvora sposobnosti zaposlenih da upravljaju objektima. Radna snaga je skup fizičkih i umnih sposobnosti, umešnosti i stručnosti zaposlenih čiji rad utiče na odvodnjavanje. Preduzetništvo je sposobnost kombinovanja vode i proizvodnih faktora, zemlje, rada i kapitala u odvodnjavanju, koji traži nove puteve i postupke za ostvarivanje ekonomičnosti, efikasnosti i efektivnosti.

(2) Troškovi odvodnjavanja i koristi od odvodnjavanja su odnos proporcionalnosti visine ulaganja ili trošenja (kapitalnih i operativnih sredstava) za jedinicu usluge i koristi. Troškovi u odvodnjavanju nastaju zbog ostvarivanja sigurnosti i stabilnosti

  45

objekata i optimalnog kvaliteta i količine vode za korisnike. Posebno se zbog toga analiziraju stanja i procesi koji donose korist u rastu šireg programa proizvodnje i posebno nižim cenama koštanja proizvoda kod korisnika (ekonomija širine i ekonomija obima).

(3) Oportunitetnost troškova odvodnjavanja je vrednost najboljeg rešenja ili alternativno najmanjeg gubitka pri izboru programa odvodnjavanja. Ukoliko se u odvodnjavanju odluči za održavanje kanala, umesto održavanja crpne stanice, tada je oportunitetni trošak kanala, trošak odražavanja crpne stanice. U odvodnjavanju oportunitetni troškovi se koriste u izboru vrste i visine ulaganja ili korišćenja i trošenja sredstava sa ciljem da se postigne optimalno rešenje.

(4) U odvodnjavanju su prisutne eksternalije, odnosno pozitivni i negativni eksterni efekti, izraženi u količini i kvalitetu vode za određeni prostor, vreme i koji utiču na poznate i nepoznate korisnike (obveznike).

(5) Marginalni trošak nastaje kada korišćenje dodatne jedinice usluge odvodnjavanja povećava dodatnu jedinicu proizvoda ili usluga korisnika, što je bitno za određivanje visine i obima sredstava naknada, za ulaganje u izgradnju objekata i pružanju usluga odvodnjavanja.

OSNOVE ZA OSTVARIVANJE PRIHODA U ODVODNJAVANJU

Vodoprivredna struka je zainteresovana da reši ekonomske probleme koji se

odnose, ne samo u određivanje osnova, već i stvaranje uslova za obezbeđenje prihoda i sredstava za operativno funkcionisanje i investiciona ulaganja.

Prihodi u odvodnjavanju zavise od količina voda i boniteta zemljišta, izvora, karakteristika, i načina ostvarivanja i korišćenja sredstava. Prihodi su povećanje ekonomske koristi od odvodnjavanja u obliku priliva ili povećanja sredstava i koriste se za zadovoljavanje javnih i privatnih potreba. Prihodi nastaju za redovne aktivnosti u odvodnjavanju, a sredstva su sadržana u posebnim javnim i specifičnim vodnim prihodima. Javni i vodni prihodi mogu se klasifikovati prema različitim osnovama, a za vodnu delatnost su najznačajniji porezi i naknade. Prihodi za odvodnjavanje predstavljaju bruto prilive ekonomskih koristi koji se određuju prema visini investicionih sredstva i vrednosti usluge, koje se mogu razmeniti, a ispunjavaju uslove: (a) da je nosilac upravljanja odvodnjavanjem doneo plan (budžet) za finansiranje odvodnjavanja; (b) da se uslugom prenosi korist od odvodnjavanja na korisnike; (c) da se prodaja usluga odvodnjavanja pouzdano može izmeriti i (d) da se priliv ekonomske koristi od odvodnjavanja ostvaruje izgradnjom objekata i prodajom usluga.

Osnove prihoda sadržane su u cenama usluga odvodnjavanja i naknadama za odvodnjavanje. Vodoprivredna struka cenama usluga različito pristupa prema određenim metodama formiranja cena na osnovu (1) troškova, (2) vrednosti i (3) cena iz konkurencije.

(1) Troškovni metod

Cena usluge odvodnjavanja predstavlja zbir troškova pogona, amortizacije, održavanja objekata i sistema za odvodnjavanje, troškova resursa, troškova životne sredine, indirektnih troškova i dobiti koja se može se izraziti kao:

  46

CUO = TP + AM + OVO + TR + TŽS + IT + Δ Gde je: CUO - cena usluge odvodnjavanja, TP - troškovi pogona objekata i sistema; AM - amortizacija objekata; OVO - održavanje objekata; TR - troškovi resursa; TŽS - troškovi životne sredine; IT - indirektni troškovi; Δ – dobit.

(2) Vrednosni metod Drugi način formiranja cena usluga odvodnjavanjlja se zasniva na vrednosti usluge percipirane od strane korisnika sa troškovima kao korektivnim faktorom. Cena nastaje iz specifičnog sistema opipljivih i neopipljivih, duhovnih i fizičkih kriterijuma koje korisnik odvodnjavanja određuje. Vrednosna cena za korisnika je prihvatljiva, ukoliko odražava blagovremenost, preciznost, pouzdanost, trajnost, popust kod plaćanja, kvalitet i sl.

Pri ponudi vrednosne cene usluge, osnovni problem je određivanje visine, odnosno da ne bude potcenjena, tj., bude prihvaćena od korisnika, ali i da može da ispuni zahteve kvaliteta i pokrića stvarnih troškova.

(3) Cene iz konkurencije Cena usluge odvodnjavanja koja nastaje na bazi konkurencije koristi se kao orijentaciona cena za donošenje odluke o visini cena usluga. Osnova za cenu su cene pojedinačnih u kojima su sadržane pomoćne usluge koje formiraju davaoci usluga. Kod pomoćnih usluga za cene se uzimaju u obzir elementi iz tržišne pozicije davaoca pomoćnih usluga i njegovog imidža i boniteta. Pored navedena tri načina formiranja cena usluga odvodnjavanja, moguć je i poseban način koji se izvodi iz troškova poslovanja preduzeća koje pruža uslugu. Cena tada predstavlja odnos poslovnih troškova i obima kapaciteta objekata izraženog u m3 (za potencijalne i stvarne količine ) ili površine zemljišta i posebno prema kapacitetima objekata i sistema.

NAKNADE KAO PRIHOD ODVODNJAVANJA

Naknade predstavljaju namenske prihode za raspolaganja i korišćenja suvišnim vodama na zemljištu, a koje se mogu uvoditi i administrirati na svim nivoima vlasti u državi. Ostvarena sredstva naknada se koriste za održavanje ili poboljšanje uslova odvodnjavanja. Naknade imaju osobine da su: (a) transparentni prihod čija osnova se zasniva na vezama između novčanog iznosa koji plaćaju korisnici i koristi (dobiti) od odvodnjavanja; (b) u funkciji su ostvarivanja pravičnosti u odvodnjavanju, s obzirom da neposrednu korist imaju oni koji plaćaju naknadu; (c) složene su za administriranje i za određivanje visine i (d) utiču na ostvarivanje ekonomske efikasnosti kod korisnika, jer iako se naknadama povećavaju troškovi kod korisnika, oni opadaju po jedinici proizvoda zbog rasta proizvodnje (ekonomija obima). Upravo ova karakteristika naknade zahteva od vodoprivredne struke da planiranjem i određivanjem cena da potpuni doprinos prihvatanja nameravanih aktivnosti u upravljanju odvodnjavanjem. Kako se radi o ekonomski javnim karakteristikama naknade, struka je obavezna javnosti, a posebno korisnicima, dati transparentnu i jasnu informaciju.

Naknade za odvodnjavanje predstavljaju novčane izraze za sredstva potrebna u izgradnji kolektivnih i zajedničkih objekata i sistema, pokriće vrednosti usluge odvodnjavanja i rashoda koji se odnose na administrativne troškove. Naknade se mogu

  47

podeliti na bruto i neto naknade. Bruto naknadu za odvodnjavanje možemo izraziti kao zbir dve vrste neto naknada, za izgradnju i usluge, i to:

N = N1+ N2 gde je: N-naknada za odvodnjavanje, N1-naknada za izgradnju objekata i sistema (investiciona sredstva određena prema obimu kapaciteta određenih uslovima odvodnjavanja), odnosno, N1=IS gde je IS-investiciona sredstva za n-te godine, N2-je naknada za odvođenje voda putem usluga odvodnjavanja, koja se može izraziti:

N2 = CVU + TRi + TNn+Ek gde je: N2-novčani iznos odvodnjavanja - naknada, CVU-cena usluge odvodnjavanja, TRi–troškovi regulatorne institucije i TNn–troškovi za utvrđivanje, obračun i naplatu naknada, Ek- efektivna korist na imovini (zemljištima) i prihodima.

Za vodoprivrednu struku, u finansijskom sistemu, odvodnjavanje, odnosno upravljanje vodom, pripada, pre svega, oblastima fiskalnih i poslovnih finansija (iako je sadržana i u osiguranju, međunarodnim i posebnim oblastima). Fiskalnom sistemu pripada jer se radi o vodi kao čisto javnom ili javnom dobru, a poslovnom sistemu jer se pružanjem specifičnih usluga ostvaruje poseban poslovni učinak. Javni interes i voda kao javno dobro provlađujući su kriterijumi za primarnost fiskalnih finansija u sektoru finansiranja vodne delatnosti.

VODOPRIVREDNA STRUKA U ODVODNJAVANJU

Struka u odvodnjavanju predstavlja profesionalnu veštinu koja je nastala kao izraz obrazovanja, iskustva i umešnosti da se praktičnim radom ostvare pozitivni rezultati. U odvodnjavanju ona ima veliki raspon složenosti poslova od najjednostavnijih, koje obavljaju npr. hidrograđevinski radnici do najsloženijih kao što je. rukovođenje odbranom od poplava na unutrašnjim vodama. U prošlosti je vodoprivredna struka pokazala visok nivo znanja i veština za stabilno funkcionisanje sistema za odvodnjavanje, a naročito u situacijama nastanka problema u poplavama, sušama, zagađenjima ili kada je nedostajala voda. U poslednjim decenijama struka je oslabila, što je postao poseban problem za upravljanje u odvodnjavanju. Za odvodnjavanje struka nastaje i prenosi znanja i veštine o rešavanju problema sa generacije na generaciju. Fluktuacijom i odlaskom zaposlenih, nisu prenošena znanja i veštine, a novozaposleni nisu prolazili kroz teorijsko-praktičnu obuku. Iz prošlosti se uči o načinu delovanja na faktore koji negativno utiču na promene voda i funkcionisanje objekata.

SEGMENTI UPRAVLJANJA VODOM U ODVODNJAVANJU

Vodoprivredna struka u odvodnjavanju danas mora biti fokusirana na određivanje segmenata upravljanja vodama (9). Znanje, inovativnost i kreativnost vodoprivredna struka ispoljiće definisanjem sadržaja svakog od segmenata upravljanja. Zbog toga je potrebno posebno definisati segmente i predmetno ih odrediti u uslugama odvodnjavanja, raspolaganja i korišćenja voda i ostalim aktivnostima. Definisanje usluga

  48

odvodnjavanja, raspolaganja i korišćenja voda u odvodnjavanju i ostalih aktivnosti moguće je izvršiti na sledeći način:

Usluge odvodnjavanja uključuju sve usluge (javne ili privatne) izvlačenja, prihvatanja, akumuliranja, skladištenja, prečišćavanja i distribucije površinske ili podzemne vode, zajedno sa prikupljanjem drugih voda i odvođenja u vodoprijemnik. Ovde se nalaze i usluge koje čine osmatranje, opažanje, identifikovanje, sprovođenje i sprečavanje poplavnih i velikih suvišnih voda. Uslugu odvodnjavanja možemo odrediti kao seriju zadataka, procesa i radova koje preuzima vlasnik (upravljač) objekta da bi se zadovoljile iskazane potrebe odvođenja suvišnih voda od strane stanovništva, poljoprivrede, šumarstva, saobraćaja i drugih privrednih i neprivrednih subjekata (uprave, udruženja). Za razliku od drugih proizvoda i usluga, usluge odvodnjavanja imaju specifičnosti koje se ogledaju u sledećem:

- predmet usluge je suvišna voda na i u zemljištu koja je različito vremenski i prostorno raspoređena,

- usluga je u direktnoj korelaciji sa upravljivim vodnim režimom, - zbog neopipljivosti usluge se vrše putem ugovora koji odražavaju različite vrste

pomoćnih usluga (pogoni, informacije i radovi), - usluge su neposredna veza između upravljanja suvišnim vodama i stanovništva

i privrede, - novčani izraz usluge je specifična najčešće monopolska cena, - zbog složenosti usluge davalac i korisnik usluge, upućeni su na relativno visok

stepen stručnog znanja iz oblasti hidrograđevinske, poljoprivredne, šumarske, saobraćajne, ekonomske, ekološke, pravne i drugih struka,

- usluge odvodnjavanja ne poseduju individualne specifičnosti pojedinih vo- doprivrednih preduzeća, sem u određenim elementima i instrumentima odnosa sa javnošću (korisnicima),

- pripadaju podsistemu javnog sektora koji se zasniva na osnovama tržišne ko- ordinacije,

- pomoćne usluge u odvodnjavanju su kvantitativno i kvalitativno različite (heterogene) i variraju od vodoprivrednog preduzeća do preduzeća, sa razlikom između standardnog izvršenja i različitih potreba i zahteva korisnika,

- usluge odvodnjavanja se ne mogu odlagati (a ni skladištiti) jer postaju „kvar- ljive“ kada stvaraju uslove za štete ili umanjenu korist (dobrobit) korisniku,

- kako je predmet usluge voda, to se većina usluga odvodnjavanja zasniva na međusobnom poverenju sa korisnicima, iz čega proističe da na formiranje i razvoj imidža u značajnoj meri utiče ponašanje pružaoca i izvršioca usluge.

Za usluge odvodnjavanja je karakteristično da korisnik usluge ne postaje vlasnik usluge, iako je platio za uslugu, jer je on praktično platio vršenje usluge. Između pružanja i vršenja usluge postoji razlika. Pružanje usluge je proces uspostavljanja zahtevanog korisničkog nivoa količine i kvaliteta voda u i na zemljištu putem vodnih objekata i preuzetih fizičkih, hemijskih i bioloških mera u određenom prostoru i vremenu, odnosno sistemu. Sa druge strane, vršenje usluge je operativni postupak sadržan u pojedinačnim i pomoćnim uslugama, odnosno u radovima, informacijama, angažovanim sredstvima i radu (npr. pogon crpne stanice i objekata, iskop, refulisanje, tretiranje zemljišta, uklanjanje vegetacije, održavanje, obilazak itd.).

  49

Raspolaganje i korišćenje voda u odvodnjavanju čine sve aktivnosti za pojave i događaje koji imaju značajan uticaj i pritisak na stanje i status voda na i u zemljištu i objektima za odvodnjavanje, a prema analizi vrsta pritisaka i uticaja (prirodni faktori i faktori iz ljudskih delatnosti). Raspolaganje i korišćenje voda u odvodnjavanju pripada podsistemu javnog sektora koji se zasniva na birokratskoj koordinaciji.

Danas za raspolaganje i korišćenje vode u odvodnjavanju nisu određene vrste i oblici stanja i statusa voda ili fazno i funkcionalno određivanje upravljanje vodama na i u zemljištu i u objektima i sistemima i šta se pod tim podrazumeva. Ovo stvara problem definisanja ekonomskih karakteristika radi opredeljivanja izvora i visine sredstava, jer raspolaganje i korišćenja voda u odvodnjavanju mogu biti u funkciji zadovoljavanja javnih i privatnih potreba. S druge strane, potrebno je definisati da li se pod upravljanjem podrazumevaju određene pojave i uzroci ili su uzroci nastanka suvišnih voda raznovrsni na određenom prostoru ili sistemu, zatim su to karakteristike namena i vrsta odvodnjavanja, suša, odbrana od poplavnih i suvišnih voda, kvalitet i zaštita voda, zagađenja voda, bilansi voda, vodne saglasnosti i dozvole itd., a sve radi određivanja bilansa ili budžeta sredstava, odnosno izvora koji su različiti, a čine ih porezi, takse i naknade. Ovi novčani izrazi su u direktnoj korelaciji sa vrstom i namenom vode u odvodnjavanju i opredeljuju finansijski sistem u sticanju i korišćenju sredstava koji su u različitim modelima, mehanizmima i instrumentima. Oni su sadržani u upravnom, poreskom i poslovnom sistemu.

Aktivnosti bez značajnog uticaja na status vode su one koje nisu ni usluge ni raspolaganje i korišćenje vode u odvodnjavanju. Jasno, razlika ne može biti sistematska, pošto je zasnovana na analizi slučajeva koji nemaju uticaj na stanje i status vode, ali preterana aktivnost ( obrada zemljišta, zatrpavanje kanala i dr) može imati uticaja na odvodnjavanje. U ovim aktivnostima su organizovane zadruge, neprofitne ili nevladine organizacije zasnovane na dobrovoljnoj osnovi u podsistemu javnog sektora (udruženja, komore, i sl.).

ULOGA I ZNAČAJ VODOPRIVREDNE STRUKE Uloga vodoprivredne struke u sistemu vrednosti usmerava se ka očekivanju da

nosioci, pored materijalnog zadovoljstva, razviju samostalnost (autonomiju) kao i da je integrišu u vodni sistem. Različite struke stvaraju osnove za određivanje uzroka promena stanja i statusa voda i predlažu preduzimanje usluga radi ostvarivanja koristi. Rezultati se mere u tehničkim i ekonomskim učincima, a posebno uticaju aktivnosti na stanovništvo i delatnosti privrede. Struka u odvodnjavanju je upućena na okruženje gde je strukturne, društvene, ekonomske i tehnološke promene prisiljavaju da inoviraju znanja i veštine. Posebno moraju da se prihvate stavovi iz okruženja koje stalno prati rezultate vodoprivredne struke i ukazuje na dobro ili loše preduzete mere. Struka u odvodnjavanju je težnja da se na razuman i racionalan način pristupi rešavanju problema, izbegavajući preovladavanje formalnog uočavanja rizičnih faktora u štetnom dejstvu voda, kvalitetu voda i korišćenju voda. Za struku je bitno negovanje timskog rada. Pojedinačne struke same sebi nisu dovoljne u ostvarivanju ciljeva upravljanja u odvodnjavanju, već se posebnim integracionim procesima uspostavlja održivi razvoj.

  50

Vodoprivrednu struku čini skup različitih struka koje i teže izgradnji skladnih unutrašnjih odnosa sa različitim intenzitetom uticaja zaposlenih. Struke u sistemu upravljanja odvodnjavanjem teže uvažavanju međusobnih vrednosti i integrisanju. Integrisanje pojedinih struka je u cilju jačanja položaja i interesa delatnosti odvodnjavanja koje se postiže uvažavanjem bliskosti znanja, veština i načina izvršavanja poslova u zajedničkim aktivnostima. Posebno je potrebno približavanje pojedinih struka vodoprivrednoj struci, jer interesi pojedinih struka su zajednički interesi, a pojedinačni ciljevi se pretvaraju u zajednički cilj u određenom radnom ponašanju funkcionalne organizacije. U organizaciji odvodnjavanja moraju se ograničiti aktivnosti predstavnika pojedinih struka koje deluju dezintegrativno, uz uvođenje proporcionalnosti u nagrađivanju prema intenzitetu uticaja pojedinih struka u ostvarivanju ciljeva. Takođe je bitno razvijati informisanost i komunikacije između pojedinih struka o bitnim događajima za stvaranje i poboljšanje uslova rada. U budućnosti struka u operativnom upravljanju treba da pronađe adekvatna i alternativna rešenja problema u situaciji kada se klasičnim metodom to ne može ostvariti. Za struke je neophodno korišćenje savremenih tehničkih i tehnoloških sredstava, novih znanja i veština u akcionom delovanju.

Uloga i značaj vodoprivredne struke u odvodnjavanju Srbije u prošlosti je pokazala izuzetne rezultate jer su korišćenjem HR zaposlenih uklanjani uzroci štetnih dejstava voda i zagađenja voda. Stručni pristupi promenama, događajima, uticajima i pritiscima na vodu stvarali su se u okviru obrazovnih i istraživačkih institucija koje su doprinele razvoju vodoprivredne struke. Ona se razvijala praktičnim radom u situacijama koje zahtevaju brze reakcije (poplave, havarije), a stečenim iskustvom zaposleni su interaktivno postavljali nove zadatke za dolaženje do naučnih i naučno-istraživačkih rešenja problema. Posebnost struke se pokazala i u primeni nauke i naučno-istraživačkog rada koja je imala uticaja na efikasnost odvodnjavanja i razvoj ljudskih resursa.

ZAKLJUČAK

Vodoprivredni stručnjaci, za razliku od vode, imaju i znaju svoj prostor posebno u upravljanju odvodnjavanjem. Oni znaju šta je odvodnjavanje, sliv, podsliv i vodno područje i iz toga u sebi razvijaju HR prema zahtevima korisnika, a ne prevashodno korist za sebe iz upravljanja odvodnjavanjem.

Nema potrebe da se u sadašnje vreme malo govori o vodi i delatnosti, znanjima i veštinama i razvoju svesti o vodi u odvodnjavanju, iako diranje u to kod nekih izaziva motivisanost za rešavanje problema, a kod drugih uznemirenost. Tada se uviđa da se o odvodnjavanju ne vodi samo rasprava za dolaženje do rešenja slobodnim korišćenjem ljudskih resursa koja postaju zavist kod ovih drugih. Zaposlenih razvijaju HR čime stvaraju moć i potrebnu da otklone nemoć u razvoju delatnosti . Zbog toga i tranzicioni i integracioni procesi takve odnose brzo prihvataju i integrišu, a nestručne brzo prevazilaze i isključuju.

Sadašnje stanje daleko je od željenog kome se teži u odvodnjavanju zbog čega je potreban razvoj HR i to u velikim dozama. Razvojem HR zaposlenih stvoriće će se resursna moć za ostvarivanje društvenih, vodnih, funkcionalnih (kolektivnih) i ličnih ciljeva u razvijenom sistemu odvodnjavanja.

  51

LITERATURA 1) AVAKUMOVIĆ, DIMITRIJE, (1991), „Hidrotehničke melioracije –

odvodnjavanje“, Građevinska knjiga, Beograd 2) BAJČETIĆ, MARKO, (2008), „Ekonomija vodoprivrede u partnerstvu privatnog i

javnog sektora“, Prometej, Novi Sad, Srbija. 3) BANDIN, TOMISLAV, (2000), „Produktivistička teorija ekonomskog uspeha“,

Savremena administracija, Beograd 4) DESSLER GARY, (2007), „Osnovi menadžmenta ljudskih resursa“, Data status,

Beograd 5) ĐORĐEVIĆ, BRANISLAV, (1990), „Vodoprivredni sistemi“, Naučna knjiga,

Beograd 6) ZAKIĆ, ZORKA, (2001), „Agrarna ekonomija“, CID Ekonomskog fakulteta,

Beograd 7) Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede – Republička Direkcija za

vode (2005), „Okvirne Direktive EU o vodama“, Udruženje za tehnologiju vode i sanitarno inženjerstvo, Beograd

8) POTKONJAK, SVETLANA, (1991), „Ekonomika vodoprivrede“, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

9) Priručnik: European Communities, (2004), Common Implementation Stretegy - Guidances available at WFD - CIRCA

10) WREN A. DANIEL , DAN JR VOICH, (2001), „Menadžment“, Privredni pregled, Beograd

THE ROLE AND IMPORTANCE OF THE WATER MANAGEMENT PROFESSION IN THE ECONOMIZATION PROCESS OF EXCESS WATER –

DRAINAGE

BAJČETIĆ, M.

Summary

The paper discusses the economic approach to drainage as a specific process in the field of water management, that includes, except significant influence of natural factors, human factor. In the managing that deals with various phenomena and events, it is particularly important to provide adequate income and sources of funding that could not be obtained without the appropriate knowledge and skills of water management profession.

Management of drainage acts as a integrative force and a combination of various skills, knowledge and disciplines. It is particularly important to point that so far, thanks to its skills and competence, water management profession, despite a lack of funds, managed to achieve respectable level of efficiency in field of drainage, especially of drainage of excess water from and out of soil.

Key words: water management profession, excess water, soil, drainage, water services, income.

52

UDK:641.13:658.52 Originalni naučni rad Original scientific paper

STANJE I TENDENCIJE U PROIZVODNJI PRERAĐENOG VOĆA U

REPUBLICI SRBIJI

LUKAČ BULATOVIĆ, MIRJANA 1

Rezime

Iako je asortiman prerađevina od voća (poluprerađevine i gotovi proizvodi) veoma širok, u industrijskoj preradi voća dominira proizvodnja voćnih sokova i zamrznutog voća. Spomenute prerađevine od voća učestvuju sa 71,9% u ukupnoj proizvodnji analiziranih prerađevina Srbije. Sa izuzetkom proizvodnje voćnih sokova, odnosno zamrznutog voća, proizvodnja ostalih analiziranih prerađevina od voća se smanjuje. Najizraženije smanjenje obima proizvodnje je utvrđeno kod matičnog soka (prosečna godišnja stopa promene –20,06%) i voćne pulpe i hemijski konzervisane kaše (prosečna godišnja stopa promene –14,93%), odnosno kod sušenog voća (prosečna godišnja stopa promene –15,88%) i kompota (prosečna godišnja stopa promene –14,55%).

Ključne reči: poluprerađevine od voća, gotovi proizvodi od voća, Republika Srbija

UVOD

Srbija danas raspolaže značajnim kapacitetima koji su u funkciji prerade i hlađenja. Međutim, u poslednjoj deceniji razvoja ova industrija je sve više suočena sa problemom nedovoljnog korišćenja postojećih objekata prerade (Milić i sar., 2005). U 2002. godini kapaciteti za preradu voća godišnje su prosečno korišćeni svega 30%. Posmatrano po linijama prerade, stepen korišćenja kapaciteta kretao se od 3,15%, na liniji za proi-zvodnju koncentrovanih voćnih sokova, do 38%, na liniji za proizvodnju zamrznutog voća (Lukač Bulatović, 2004). Spomenuta pojava je posledica neusklađenog razvoja primarne proizvodnje i prerađivačke industrije. U našim uslovima, prerađuje se oko 10%

Originalni naučni rad 1 Mr Mirjana Lukač Bulatović, asistent Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, e-mail:

mirjanalukac@gmail.com, tel.: +381 21 485-33-31. * Rad je deo istraživanja na projektu broj TR 31058 pod nazivom „Sušenje voća i povrća iz

integralne i organske proizvodnje kombinovanom tehnologijom”, Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije.

53

proizvedenog voća i povrća, što je malo ako se zna da se u razvijenim zemljama preradi preko 70% ukupne proizvodnje u ovoj grani (Jovanović i Bogdanović. 1996).

Pitanje kontinuiranog snabdevanja prerađivača sa potrebnim sirovinama treba posmatrati sa kvantitativnog i kvalitativnog aspekta (Milić i Radojević, 2003). Kvantitativni aspekt se ispoljava u nedostatku potrebnih količina sirovina, koje bi obezbedile optimalno korišćenje kapaciteta prerade. Nedostatak potrebnih količina sirovina zadovoljavajućeg kvaliteta može biti posledica, kako nepovoljne strukture voćarske proizvodnje, tako i neredovne rodnosti i niskih prinosa koji se postižu u pojedinim godinama. Kvalitativni aspekt je usko povezan sa selekcijom i oplemenjivanjem u voćarskoj proizvodnji. Naime, kvalitet proizvedenih prerađevina od voća direktno zavisi od kvaliteta postojećih sorti, koje treba da imaju optimalne osobine za preradu. Znači, savremena proizvodnja voća se mora razvijati na osnovu selekcije sorti, koje najbolje odgovaraju uslovima za preradu. Cilj istraživanja u ovom radu jeste sagledavanje tendencija u razvoju prerade voća u Republici Srbiji. Izvršena je analiza promena u proizvodnji važnijih poluprerađevina i gotovih proizvoda od voća u periodu 1980-2008. godine i u skraćenim vremenskim periodima.

IZVOR PODATAKA I METOD RADA

Za izradu rada su korišćeni objavljeni podaci statističkih publikacija Republičkog zavoda za statistiku (Bilteni ''Industrija Srbije'' i ''Industrijski proizvodi'' ) za posmatrane godine. Poreg toga, korišćeni su leteralni i ostali materijali sa savetovanja i kongresa koji se odnose na ispitivanu problematiku.

Polazeći od postavljenog cilja istraživanja i raspoloživih izvora podataka, za njihovu obradu je korišćeno više metodoloških postupaka: indeksi, srednja vrednost, koeficijent varijacije, stopa promene.

REZULTATI I DISKUSIJA

Proizvodnja poluprerađenih proizvoda od voća

U grupu poluprerađenih proizvoda od voća ubraja se delimično prerađeno i konzervisano voće koje se u vansezoni koristi za dalju preradu, odnosno finalizaciju (Milić i Radojević, 2003). U cilju održavanja kontinuiteta proizvodnje nekih proizvoda: želirani proizvodi, voćni sokovi itd., prispelo voće se pripremi, konzerviše – hemijskim postupkom, toplotom ili zamrzavanjem i skladišti u adekvatnim uslovima do konačne finalizacije. Iz ove grupe proizvoda poznate su voćne pulpe, voćne kaše, matični (sirovi) voćni sokovi, koncentrovani voćni sokovi, zamrznuto voće.

U proseku, za period 1980-2008. godine, ukupan obim poluprerađenih proizvoda od voća je iznosio 41.435 t (tabela 1). Najveći obim proizvodnje je zabeležen kod zamrznutog voća (22.138 t) i matičnog voćnog soka (5.162 t). Proizvodnja spomenutih proizvoda zauzima učešće od 65,89% u ukupnoj proizvodnji poluprerađevina od voća u prerađivačkoj industriji Srbije (tabela 2). Učešće ostalih analiziranih poluprerađevina u

54

ukupnoj proizvodnji poluprerađevina je u intervalu od 7,05% (proizvodnja voćne pulpe i hemijski konzervisane kaše) do 10,82% (proizvodnja koncentrovanog voćnog soka).

Izuzev proizvodnje zamrznutog voća, koja se u posmatranom periodu povećava po prosečnoj godišnjoj stopi promene 1,36%, kod ostalih poluprerađenih proizvoda je uočena suprotna tendencija kretanja, odnosno tendencija smanjenja obima proizvodnje. Tabela 1. Kretanje proizvodnje poluproizvoda od voća u Srbiji Table 1. Production trends for semi-processed fruit products in Serbia (t)

Period Period

Pulpa i kaša– smrznuta Pulp and spoon-meal frozen

Pulpa i kaša–hem. kon. Pulp and spoon-meal che-ically pre.

Pasterizo-vano voće Pasteuri- zed fruit

Matićni sok Pomace

Konce-

ntrovani voćni sok

Concentra- ted juice

Zamrznuto voće

Frozen fruit

Prosek -Average 1980-1990.

2.780 5.542 6.189 8.344 5.475 22.976

Godišnja stopa promene Annual Rate of Change (%)

15,03 -10,53 1,84 -2,08 17,75 19,26

Koeficijent varijacije Coefficient of Variation (%) 64,50 41,22 31,93 37,96 46,47 58,61

Prosek-Average 1991-2000. 3.799 1.609 2.821 4.302 3.990 21.203

Godišnja stopa promene Annual Rate of Change (%)

-12,05 -8,61 -15,14 -18,65 -9,49 -2,71

Koeficijent varijacije Coefficient of Variation (%)

62,11 87,04 59,81 84,91 40,46 20,94

Prosek-Average 2001-2008. 2.843 958 944 1.864 3.741 22.152

Godišnja stopa promene Annual Rate of Change (%)

-30,04 -60,67 -55,04 -68,86 48,94 -0,68

Koeficijent varijacije Coefficient of Variation (%)

62,34 75,49 100,74 162,80 95,42 14,84

Prosek-Average 1980-2008.

3.149 2.922 3.581 5.162 4.484 22.138

Godišnja stopa promene Annual Rate of Change (%)

-1,19 -14,93 -14,19 -20,06 -2,81 1,36

Koeficijent varijacije Coefficient of Variation (%)

63,16 90,82 75,98 81,09 58,85 38,96

Najveći intenzitet opadanja je zabeležen u proizvodnji matičnog voćnog soka

(prosečna godišnja stopa promene –20,06%).

55

U proseku, za ispitivani period (1991-2000) ukupna proizvodnja poluprerađevina je iznosila 37.724 t. Sa proizvodnjom od 21.203 t, zamrznuto voće učestvuje sa 56,21% i ima dominantno mesto u ukupnoj proizvodnji analiziranih poluprerađevina od voća u Srbiji. Ostvareni obim proizvodnje kod ostalih poluprerađevina je u intervalu od 1.604 t (voćna pulpa i hemijski konzervisana kaša) do 4.302 t (matični voćni sok).

Tabela 2. Struktura proizvodnje poluprerađenih proizvoda od voća u Srbiji (%)

Table 2. Structure of the semi-processed fruit production in Serbia (%) Vrsta poluprerađevine Type of semi-processed fruit

Prosek Average

1980-1990.

Prosek Average

1991-2000.

Prosek Average

2001-2008.

Prosek Average

1980-2008. Voćna pulpa i kaшa – smrz. Pulp and spoon-meal frozen 5,42 10,07 8,75 7,60 Voćna pulpa i kaшa hem. kon. / Pulp and spoon-meal cheically preserved

10,80 4,27 2,95 7,05

Pasterizovano voće Pasteurized fruit

12,06 7,48 2,90 8,64

Matični sok Pomace

16,26 11,40 5,73 12,46

Koncentrovani voćni sok Concentrated juice

10,67 10,58 11,51 10,82

Zamrznuto voće Frozen fruit

44,78 56,21 68,16 53,43

Ukupno / Total 100,00 100,00 100,00 100,00 U proseku, za period 1991-2000. godine industrijska proizvodnja poluprerađenih

proizvoda od voća pokazuje tendenciju smanjenja. Najveći intenzitet smanjenja je u proizvodnji matičnog soka (prosečna godišnja stopa promene –18,65%), u kojoj je istovremeno utvrđeno i veoma izraženo variranje obima proizvodnje iz godine u godinu (Cv=84,91%). Najmanje opadanje obima proizvodnje je kod zamrznutog voća (prosečna godišnja stopa promene –2,71%), kod koje je konstatovan i prilično stabilan obim proizvodnje (Cv=20,94%).

U periodu 2001-2008. godinem, najveći prosečan obim proizvodnje analiziranih poluprerađevina od voća je uočen kod zamrznutog voća (22.152 t) i koncentrovanog voćnog soka (3.740 t). Spomenute poluprerađevine zauzimaju prosečno učešće od 79,67% u proizvodnji analiziranih poluprerađevina prerađivačke industrije Srbije. Učešće ostalih analiziranih poluprerađevina u ukupnoj proizvodnji poluprerađevina kreće se u intervalu od 2,90% (pasterizovano voće) do 8,75% (voćna pulpa i zamrznuta kaša).

Sa izuzetkom proizvodnje koncentrovanog voćnog soka, koja se u posmatranom periodu povećava po prosečnoj godišnjoj stopi promene od 48,94%, proizvodnja ostalih poluprerađenih proizvoda se smanjuje. Najizraženije smanjenje obima proizvodnje je u proizvodnji matičnog voćnog soka (prosečna godišnja stopa promene –68,86%), odnosno u proizvodnji u kojoj su istovremeno utvrđena i veoma visoka variranja iz godine u godinu (Cv=162,80%). U proizvodnji zamrznutog voća u kojoj je zabeleženo

56

najmanje opadanje proizvodnje (stopa promene –0,68) konstatovan je i prilično stabilan obim proizvodnje (Cv=14,84%).

Zamrznuto voće zauzima dominantno mesto u strukturi proizvedenih polupre-rađevina od voća. Sa prosečnom proizvodnjom od 21.203 t u periodu 1991-2000. godine i proizvodnjom od 22.138 t u periodu 2001-2008. godine, zamrznuto voće učestvuje sa 56,21%, odnosno sa 68,16% u ukupnoj proizvodnji analiziranih poluprerađevina u Srbiji. Na drugom mestu po učešću u ukupnoj proizvodnji poluprerađevina je matični, sirovi, voćni sok (11,40%) u periodu 1991-2000. godine, odnosno koncentrovani voćni sok (11,51%) u periodu 2001-2008. godine.

PROIZVODNJA GOTOVIH PROIZVODA OD VOĆA

U prerađevine od voća se ubrajaju gotovi proizvodi od voća koji posle primene odgovarajućeg postupka direktno mogu da se koriste za ishranu. U širem smislu, ovde spadaju i proizvodi koji se uz izvestan dodatak i pripremu koriste u ishrani ili su namenjeni za dalju preradu, ali u drugim oblastima prehrambene industrije (Milić i Radojević, 2003). U gotove proizvode od voća spadaju: proizvodi sa relativno niskim sadržajem suve materije (kompot, pire, voćna salata) i proizvodi sa relativno visokim sadržajem suve materije (džem, marmelada, žele, kandirano voće, voćni sirupi, sušeno voće).

U proseku, za period 1980-2008. godine, ukupna proizvodnja prerađevina od voća je iznosila 106.917 t. Voćni sokovi sa prosečnom godišnjom proizvodnjom od 84.606 t imaju učešće od 79,13% u ukupnoj proizvodnji analiziranih prerađevina od voća u Srbiji (tab. 3 i 4). Učešće ostalih analiziranih prerađevina u ukupnoj proizvodnji prerađevina je u intervalu od 1,96% (sušeno voće) do 6,28% u proizvodnji marmelade.

Sa izuzetkom proizvodnje voćnih sokova, koja se u posmatranom periodu povećava po prosečnoj godišnjoj stopi promene od 1,81%, proizvodnja ostalih analiziranih prerađevina se smanjuje. Najizraženije smanjenje obima proizvodnje je utvrđeno kod sušenog voća (prosečna godišnja stopa promene –15,88%) kod koje je istovremeno utvrđeno i veoma izraženo variranje obima proizvodnje iz godine u godinu (Cv=127,01%). U ispitivanom periodu, najmanji intenzitet smanjenja je uočen kod onih prerađevina koje se odlikuju najvećim obimom proizvodnje (marmelada i voćni sirup).

U proseku, za period 1980-1990. godine, ukupan obim prerađevina voća je iznosio 122.553 t. Voćni sok sa proizvodnjom od 80.132 t i učešćem od 65,39% je na prvom mestu u ukupnoj proizvodnji analiziranih prerađevina od voća u Srbiji. Ostvareni obim proizvodnje kod ostalih prerađevina je u intervalu od 4.466 t (proizvodnja džema) do 11.761 t (proizvodnja kompota).

U ispitivanom periodu (1980-1990) u proizvodnji prerađevina od voća u Srbiji se smanjuje proizvodnja džema i sušenog voća, a povećava proizvodnja ostalih analiziranih prerađevina. Najizraženije povećanje obima proizvodnje je uočeno kod voćnog sirupa (prosečna godišnja stopa promene 2,75%) i marmelade (prosečna godišnja stopa promene 1,28%).

57

Tabela 3. Kretanje proizvodnje gotovih proizvoda od voća u Srbiji Table 3. Production trends for finished fruit products in Serbia (t)

Period Period

Voćni sok

Fruit juice

Voćni sirup Fruit syrup

Kompot Preserved

fruit

Marmela-da Jam

Džem Jam

Sušeno voće Dried fruit

Prosek-Average 1980-1990. 80.132 11.394 11.761 9.946 4.466 4.854 Godišnja stopa promene Annual Rate of Change (%)

0,23 2,75 1,21 1,28 -11,31 -3,1

Koeficijent varijacije Coefficient of Variation (%)

35,92 16,94 17,48 17,47 42,34 49,48

Prosek-Average 1991-2000. 44.911 3.976 1.634 5.084 1.384 591 Godišnja stopa promene Annual Rate of Change (%)

-5,44 -22,12 -21,41 -6,59 -18,17 -18,33

Koeficijent varijacije

Coefficient of Variation (%)

43,23 94,02 108,41 39,52 66,06 117,99

Prosek-Average 2001-2008. 140.377 1.205 708 4.311 311 176 Godišnja stopa promene Annual Rate of Change (%)

26,87 -7,31 -17,54 -4,89 -19,65 3,13

Koeficijent varijacije

Coefficient of Variation (%)

52,54 25,96 75,33 23,22 57,77 61,47

Prosek-Average 1980-2008. 84.606 6.025 5.220 6.715 2.257 2.093 Godišnja stopa promene Annual Rate of Change (%)

1,81 -10,78 -14,55 -4,25 -13,11 -15,88

Koeficijent varijacije

Coefficient of Variation (%)

67,24 83,49 104,6 45,48 97,31 127,01

U periodu 1991-2000. godine u prerađivačkoj industriji Srbije dominantno mesto

ima proizvodnja voćnog soka (44.911 t), dok je proizvodnja ostalih prerađevina na

58

prilično niskom nivou. Obim proizvodnje kod ostalih analiziranih prerađevina kreće se u dijapazonu od 591 t (sušeno voće) do 5.084 t u proizvodnji marmelade.

U proseku za ispitivani period (1991-2000) proizvodnja svih analiziranih prerađevina od voća pokazuje tendenciju smanjenja. Najizraženije smanjenje obima proizvodnje je u proizvodnji voćnog sirupa (prosečna godišnja stopa promene –22,12%) i proizvodnji kompota (prosečna godišnja stopa promene –21,41%). Izračunati koeficijenti ukazuju na veoma visoka variranja proizvodnje prerađevina koja su posebno izražena kod sušenog voća (Cv=117,99%).

U ispitivanom periodu (2001-2008) prosečna proizvodnja prerađevina od voća je iznosila 147.088 t. Sa prosečnom proizvodnjom od 140.377 t, voćni sok učestvuje sa 95,44% u ukupnoj proizvodnji analiziranih poluprerađevina od voća u Srbiji. Ostvareni obim proizvodnje kod ostalih analiziranih prerađevina je u intervalu od 175 t (sušeno voće) do 4.311 t u proizvodnji marmelade.

U proizvodnji prerađevina od voća u Srbiji se povećava proizvodnja voćnih sokova i sušenog voća, a smanjuje proizvodnja ostalih analiziranih prerađevina. Najizraženije smanjenje obima proizvodnje je uočeno kod džema (prosečna godišnja stopa promene -19,65%) i kompota (prosečna godišnja stopa promene –17,54%). Izračunati koeficijenti varijacije ukazuju na širok interval variranja, koji se kreće od prilično stabilnog obima proizvodnje, kod marmelade (Cv=23,22%), do veoma izraženog variranja po analiziranim godinama, kod kompota (Cv=75,33%) i sušenog voća (Cv=61,47%).

Tabela 2. Struktura proizvodnje gotovih proizvoda od voća u Srbiji (%) Table 2. Structure of the finished fruit production in Serbia (%)

Vrsta prerađevine Type of processed fruit

Prosek Average

1980-1990.

Prosek Average

1991-2000.

Prosek Average

2001-2008.

Prosek Average

1980-2008. Voćni sok Fruit juice

65,39 78,00 95,44 79,13

Voćni sirup Fruit syrup

9,30 6,90 0,82 5,64

Kompot Preserved fruit

9,60 2,84 0,48 4,88

Marmelada Jam

8,12 8,83 2,93 6,28

Džem Jam

3,64 2,40 0,21 2,11

Sušeno voće Dried fruit

3,96 1,03 0,12 1,96

Ukupno / Total 100,00 100,00 100,00 100,00 Prosečan obim proizvedenih voćnih sokova se povećava sa 44.911 t, u periodu

1991-2000. godine, na 84.606 t, u periodu 2001-2008. godine, tako da proizvodnja voćnih sokova zauzima dominantno mesto u strukturi prerađevina od voća u Srbiji. Sa prosečnom proizvodnjom od 44.911 t, u periodu 1991-2000. godine, odnosno 84.606 t, u periodu 2001-2008. godine, proizvodnja voćnih sokova učestvuje sa 78,00%, odnosno 95,44% u ukupnoj proizvodnji prerađevina od voća . U ispitivanom periodu (2001-2008)

59

učešće ostalih analiziranih prerađevina u ukupnoj proizvodnji prerađevina je u intervalu od 0,12% (sušeno voće) do 2,93% (marmelada).

ZAKLJUČAK

Industrija za preradu voća je značajan činilac stabilizacije tržišta, razvoja i daljeg unapređenja voćarske proizvodnje. Da bi mogla da obavi ovu ulogu, treba izvršiti određene rekonstrukcije radi otklanjanja uskih grla i modernizovati pogone radi ostvarivanja planirane strukture proizvodnje i osvajanja novih proizvoda više faze prerade. U proseku, za ispitivani period (1980-2008), u Srbiji je ostvarena ukupna proizvodnja prerađenog voća od 148.352 t. U strukturi ukupne prerade, poluprerađevine od voća prosečno učestvuju sa 27,9%, a gotovi proizvodi od voća sa 72,1%.

Iako je asortiman prerađenog voća (poluprerađevine i gotovi proizvodi) veoma širok, ipak u industrijskoj preradi voća dominira proizvodnja voćnih sokova i zamrznutog voća.

U Srbiji je,sa izuzetkom voćnih sokova, odnosno zamrznutog voća, u proizvodnji ostalih analiziranih prerađevina zapažena tendencija smanjenja proizvodnje. Najizraženije smanjenje obima proizvodnje je utvrđeno u proizvodnji matičnog soka (prosečna godišnja stopa promene – 20,06%) i proizvodnji voćne pulpe i hemijski konzervisane kaše (prosečna godišnja stopa promene – 14,93%), odnosno u proizvodnji sušenog voća (prosečna godišnja stopa promene – 15,88%) i proizvodnji kompota (prosečna godišnja stopa promene – 14,55%).

LITERATURA 1. JOVANOVIĆ, M., BOGDANOVIĆ, J: Stanje voćarske proizvodnje u Republici Srbiji i mere

za njen razvoj, Jugoslovensko voćarstvo, Vol. 30, Čačak, 1996. 2. LUKAČ BULATOVIĆ, MIRJANA: Proizvodni i ekonomski efekti u proizvodnji i preradi

voća, Magistarski rad, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2004. 3. LUKAČ BULATOVIĆ, MIRJANA: Proizvodno-ekonomska obeležja prerade voća, Ekono-

mika poljoprivrede, Beograd, 2010. 4. LUKAČ BULATOVIĆ, MIRJANA: Ekonomski efekti u proizvodnji i preradi jabuke, Zbornik

radova XI Savetovanja o biotehnologiji, Agronomski fakultet, Čačak, 2006. 5. MILIĆ, D., RADOJEVIĆ, V.: Proizvodno-ekonomska i upotrebna vrednost voća i grožđa,

Lux Color Printing, Bečej, 2003. 6. MILIĆ, D., RADOJEVIĆ, V., LUKAČ BULATOVIĆ, MIRJANA: Razvoj proizvodnje I

perade voća, X Savetovanje o biotehnoligiji, Agronomski fakultet, Čačak, 2005. 7. NIKETIĆ ALEKSIĆ, GORDANA: Prerada voća – stanje i budući razvoj, Hrana i razvoj,

Beograd, 1987.

60

CONDITION AND TENDENCIES NI THE PRODUCTION OF FRUIT PRODUCTS IN SERBIA

LUKAČ BULATOVIĆ, MIRJANA

Summary

Although the assortment of fruit products (semi-finished and finished products) is

quite large, industry fruit processing is nevertheless dominated by fruit juice and frozen fruit production. The subject products make 71,9% in the overall production of the analyzed products. With the exception of fruit juices and frozen fruit, there is a decrease in the production of other products under review. It has been found that the decrease is most pronounced in the production of pomace (average annual decrease rate 20.06%) and fruit pulp and chemically preserved spoon-meal (average annual decrease rate -14.93%), as well as in the dried fruit (average annual decrease rate -15,88%) and compote production (average annual decrease rate -14,55%).

Key words: semi-processed fruit production, finished fruit products, Serbia

61

UDK :316.334.55 Oiginalni naučni rad Original scientific paper

ZAKONODAVNO-PRAVNI OKVIR KAO JEDAN OD USLOVA ZA RAZVOJ POLJOPRIVREDNOG SAVETODAVSTVA

MARKOVIĆ, KATARINA, TOMAŠ, MIRELA1

Rezime

Poljoprivredno savetodavstvo, u savremenim uslovima, predstavlja jedan od osnovnih katalizatora agrarnog i ruralnog razvoja. Značajan uticaj poljoprivredne savetodavne službe na unapređenje poljoprivredne proizvodnje i podizanje kvaliteta života ruralnog stanovništva na viši nivo potvrđuje dosadašnje iskustvo većine zemalja u svetu. Zakonodavna regulativa predstavlja jedan od osnovnih uslova za rad i unapređenje savetodavne službe u poljoprivredi. U ovom radu biće sagledani: način funkcionisanja poljoprivredne savetodavne službe u Republici Srbiji, problemi sa kojima se ovaj sektor suočava, kao i strateški ciljevi koji se stavljaju pred poljoprivredno savetodavstvo. Posebna pažnja biće posvećena analizi institucionalno-pravnog okvira kojim se uređuje način funkcionisanja i razvoja savetodavne službe u poljoprivredi.

Кljučne reči: poljoprivreda, zakonski propisi, institucije, poljoprivredna savetodavna služba, poljoprivredni savetodavac

UVOD

Politika razvoja poljoprivredne savetodavne službe, kao mere agrarne politike, usmerena je prevashodno na efikasnu primenu odabrane tehnologije proizvodnje u svakoj zemlji (Zakić, 2001.). Napredak u poljoprivredi, kao i u ruralnom razvoju ne može se ni zamisliti bez moderne savetodavne službe, koja, kao svoju osnovnu funkciju, ostvaruje transfer znanja. U procesu pripreme agrarnog sektora Republike Srbije za ulazak u Evropsku uniju, neophodno je donošenje velikog broja zakona i razvojnih dokumenata, kao i formiranje institucija koje će omogućiti harmonizaciju sa evropskom Zajedničkom agrarnom politikom. U saglasnosti sa tim, oblast poljoprivrednog savetodavstva u Srbiji biće suočena sa reformskim izazovima. Donošenje „Zakona o obavljanju savetodavnih i stručnih poslova u oblasti poljoprivrede” predstavlja bitan 1 Dr Katarina Marković, docent, dipl. inž. Mirela Tomaš, saradnik u nastavi, Departman za

ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

62

korak na putu modernizacije i povećanja efikasnosti poljoprivredne savetodavne službe u Srbiji.

PREDNOSTI I OGRANIČENJA POLJOPRIVREDNOG SAVETODAVSTVA U REPUBLICI SRBIJI

Poljoprivredno savetodavstvo u Republici Srbiji suočava se sa nizom limitirajućih

činilaca razvoja. U prvom redu ispoljen je problem neadekvatne organizacione strukture službe, koja ne zadovoljava savremene principe stručnog savetodavnog rada odavno usvojene u razvijenim regionima sveta. Iako se poslednjih godina sporadično osnivaju savetodavni centri koji funkcionišu po principu komercijalnog poslovanja, dominantni oblik savetodavne delatnosti u našim uslovima je savetodavstvo u vidu javnog servisa. Jedno od ograničenja, ne samo razvoju, već i funkcionisanju tako ustrojene službe je nedovoljna finansijska podrška od strane države, koja je u našim uslovima permanentno prisutna već dugi niz godina . Uz to, slaba tehnička opremljenost, kao i nedostatak jedinstvenog informacionog sistema dodatno opterećuju normalno obavljanje savetodavne delatnosti.

Pored načina organizovanja i finansiranja rada poljoprivredne savetodavne službe, presudan uticaj na uspeh rada službe ima humani kapital kojim ona raspolaže. Ljudski resurs, odnosno savetodavni personal čine diplomirani inženjeri poljoprivrede, magistri i doktori nauka. Njihov uticaj u domenu edukacije nosilaca poljoprivredne proizvodnje izuzetno je važan aspekt razvoja poljoprivrede i ruralne sredine uopšte. Ništa manje važna nije ni kontinuirana edukacija samih savetodavaca, koji predstavljaju neophodnu sponu između naučno istraživačkih institucija i poljoprivrednika. Inače, intenzitet tehničko tehnološkog progresa i brojne inovacije u domenu poljoprivredne proizvodnje nameću potrebu za stalnim unapređenjem znanja i sposobnosti svih subjekata u agrobiznisu.

Poljoprivredno savetodavstvo u Republici Srbiji realizuje se na dva nivoa. To su Poljoprivredne savetodavne službe AP Vojvodine i Poljoprivredne savetodavne službe centralne Srbije. Donošenjem Pravilnika o organizaciji i radu pokrajinske Poljoprivredne savetodavne službe 2006. godine, faktički su stvoreni uslovi za početak rada pokrajinske Poljoprivredne službe. Osnovni cilj donošenja ovog Pravilnika bio je povećanje prisutnosti savetodavaca na terenu kod poljoprivrednih proizvođača. Od ukupno trideset pet poljoprivrednih stručnih službi u Republici Srbiji, na području AP Vojvodine je aktivno trinaest.

Nosioci savetodavne delatnosti u poljoprivredi Srbije su poljoprivredne stručne službe, instituti, veterinarske stanice, privatne firme i savetodavci, kao i lokalne nevladine organizacije. Dve institucije koje u najvećoj meri koordiniraju razvojem poljoprivredne savetodavne službe, uključujući kreiranje zakonske regulative i finansiranje, su Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije i Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo AP Vojvodine.

63

Tabela 1. Poljoprivredna Savetodavna i Stručna služba Republike Srbije

Rb. Mesto Naziv 1. Niš Poljoprivredna stručna služba «Agrorazvoj» 2. Valjevo Poljoprivredna stručna služba Valjevo 3. Vranje Poljoprivredna stručna služba Vranje 4. Kraljevo Poljoprivredna stručna služba Ibar 5. Jagodina Poljoprivredna stručna služba Jagodina 6. Mladenovac Poljoprivredna stručna služba Kosmaj 7. Kosovska Mitrovica Poljoprivredna stručna služba Kosovska Mitrovica 8. Kragujevac Poljoprivredna stručna služba Kragujevac 9. Kruševac Poljoprivredna stručna služba Kruševac 10. Leskovac Poljoprivredna stručna služba Leskovac 11. Užice Poljoprivredna stručna služba Moravica 12. Negotin Poljoprivredna stručna služba Negotin 13. Novi Pazar Poljoprivredna stručna služba Novi Pazar 14. Čačak Poljoprivredna stručna služba Čačak 15. Pirot Poljoprivredna stručna služba Pirot 16. Smederevo Poljoprivredna stručna služba Smederevo 17. Požarevac Poljoprivredna stručna služba Stig 18. Šabac Poljoprivredna stručna služba Šabac 19. Zaječar Poljoprivredna stručna služba- DOO Agroznanje 20. Prokuplje Poljoprivredna stručna služba Prokuplje 21. Loznica Zavod za poljoprivredu «Loznica» 22. Padinska Skela Institut PKB Agroekonomik

Izvor: www.psss.rs

Tabela 2. Poljoprivredna savetodavna služba AP Vojvodine

Rb. Mesto Naziv 1. Bačka Topola Poljoprivredna stručna služba Bačka Topola 2. Kikinda Poljoprivredna stručna služba Kikinda 3. Vršac Enološka stanica Vršac 4. Novi Sad Poljoprivredna stručna služba 5. Pančevo PDS Institut «Tamiš» 6. Ruma Poljoprivredna stručna služba Ruma 7. Senta Poljoprivredna stručna služba Senta 8. Sremska Mitrovica Poljoprivredna stručna služba Sremska Mirovica 9. Sombor Poljoprivredna stručna služba Sombor 10. Subotica Poljoprivredna stručna služba Subotica 11. Vrbas Poljoprivredna stručna služba Vrbas 12. Vršac Poljoprivredna stručna služba «Agrozavod» 13. Zrenjanin Institut za poljoprivredu Zrenjanin

Izvor: www.polj.savetodavstvo.vojvodina.gov.rs Pored poljoprivredih savetodavnih službi i instituta koji su u državnom vlasništvu,

savetodavnu delatnost obavljaju i privatne savetodavne službe. Komercijalizacija savetodavnog rada može da bude raznovrsna: od različitih oblika nadoknade troškova i delimičnog ili potpunog plaćanja za savetodavnu uslugu, do različitog nivoa učešća

64

privatnih savetodavaca/kompanija u savetodavnom radu (Petrović i Janković, 2010.). Posmatrano na državnom nivou, najveći broj privatnih savetodavnih službi aktivan je na teritoriji AP Vojvodine. Takav prostorni raspored privatnih savetodavnih službi sasvim je opravdan, s obzirom da su najveći i najkomercijalniji poljoprivredni proizvođači, spremni da plate usluge savetodavaca, skoncentrisani upravo u Vojvodini. Privatne savetodavne službe u AP Vojvodini uglavnom su aktivne u dva sektora: pružanje savetodavnih usluga iz oblasti veterine i pružanje savetodavnih usluga iz oblasti zaštite i ishrane biljaka. Kada je u pitanju rad privatnih savetodavaca, poljoprivrednicima je ostavljena mogućnost izbora tipa usluge koju žele, odnosno imaju mogućnosti da plate. Tako se, u oblasti zaštite bilja, u praksi dešava da se privatni savetodavci angažuju samo za rešavanje pojedinačnih problema, mada ima i slučajeva, naročito među ekonomski jačim proizvođačima, da se savetodavnoj službi u potpunosti prepusti vođenje zaštite i ishrane biljaka.

U sektoru privatnog savetodavstva u Srbiji neretko savetodavni rad obavljaju subjekti koji, u stvari, predstavljaju prodavce inputa za poljoprivredu iz različitih oblasti: agrohemikalije, mehanizacija, banke, osiguravajuća društva, itd. Bez namere da se u bilo kom smislu umanji značaj delatnosti navedenih subjekata za unapređenje poljoprivredne proizvodnje, potrebno je naglasiti da poljoprivredni savetodavac u svom radu, pre svega mora biti neutralan i objektivan. Donošenjem Zakona o obavljanju stručnih i savetodavnih poslova u oblasti poljoprivrede, između ostalog, regulisana su i pravila koja moraju ispunjavati savetodavci i savetodavne kompanije. Upis u Registar i posedovanje licence za rad u oblasti poljoprivrednog savetodavstva pruža mogućnost da se iskristališe dosadašnja ponuda privatnih savetodavnih kompanija.

Sudeći prema iskustvima drugih zemalja, rad nevladinog sektora u oblasti poljoprivrednog savetodavstva je od velikog značaja za razvoj poljoprivrede i ruralne sredine (Marković, 2005). Naime, ove organizacije raspolažu potencijalima za pokretanje seoskih zajednica i razvoj lokalnih inicijativa. Kao posebno efikasne, nevladine organizacije su se pokazale u segmentu osmišljavanja i realizacije projekata za unapređenje ruralnih područja uz podršku Evropske unije i njenih predpristupnih fondova.

Jedna od organizacija iz nevladinog sektora, koja uspešno realizuje razvojne programe u oblasti poljoprivrede je Agromreža. Ova nevladina organizacija uspešno organizuje klubove farmera na lokalnom nivou. U delokrug aktivnosti Agromreže ubraja se i organizovanje specijalističkih seminara za poljoprivrednike na kojima se ostvaruje transfer znanja i informacija u vezi sa primenom savremene tehnologije, osnovama marketinga, osnovama zaduživanja, agro računovodstva, kao i osnivanja kooperativa.

ZAKONSKA REGULATIVA I RAZVOJNI DOKUMENTI REPUBLIKE SRBIJE

U OBLASTI POLJOPRIVREDNOG SAVETODAVSTVA

Jedan od zakona donetih u okviru usklađivanja zakonske regulative Republike Srbije sa zakonodavstvom Evropske unije uređuje oblast poljoprivrednog savetodavstva. Zakon o obavljanju savetodavnih i stručnih poslova u oblasti poljoprivrede objavljen je 7. maja 2010. godine u „Službenom glasniku Republike Srbije”, a na snagu je stupio osam dana od dana objavljivanja. Zakonom su uređeni:

65

- uslovi i način obavljanja savetodavnih i stručnih poslova u oblasti poljoprivrede;

- Registar poljoprivrednih savetodavaca; - obuka i usavršavanje poljoprivrednih savetodavaca i poljoprivrednih

proizvođača; - planiranje razvoja savetodavnih poslova u poljoprivredi, kao i - druga pitanja od značaja za savetodavne poslove u poljoprivredi.

Zakonom su definisani i precizno razgraničeni savetodavni i stručni poslovi u poljoprivredi. Takođe, određeni su uslovi pod kojima savetodavac može obavljati svoju delatnost, koji uključuju posedovanje licence za obavljanje savetodavne delatnosti, kao i obavezan upis u Registar poljoprivrednih savetodavaca. U cilju unapređenja poljoprivrednog savetodavstva Zakonom je predviđeno formiranje posebne radne grupe, odnosno Stručnog saveta za savetodavne poslove i primenjena istraživanja u poljoprivredi. Pored ostalog, u domen poslova Stručnog saveta ubraja se i predlaganje smernica za izradu Srednjeročnog programa razvoja savetodavnih poslova u poljoprivredi. Program razvoja poljoprivrednog savetodavstva na godišnjem nivou, prema slovu ovog Zakona, trebalo bi da donosi Vlada na osnovu prethodno usvojenog Srednjeročnog programa.

Jedna od posebno značajnih oblasti, koje je bilo potrebno regulisati Zakonom, je finansiranje savetodavne delatnosti u poljoprivredi. Naime, sredstva za obavljanje savetodavnih poslova u poljoprivredi i sprovođenje Godišnjeg programa obezbeđivaće se iz budžeta Republike Srbije, odnosno AP Vojvodine. Pri tome, savetodavni poslovi u poljoprivredi za čije su sprovođenje obezbeđena sredstva u budžetu jednog nivoa vlasti, ne mogu se finansirati i iz budžeta drugog nivoa vlasti.

Pored zakonske regulative, institucionalni okvir za unapređenje poljoprivrednog savetodavstva čine i različiti razvojni dokumenti. Jedan od tih dokumenata predložilo je Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije. Reč je o dokumentu „Strategija razvoja poljoprivrednog savetodavstva u Srbiji”, čija je radna verzija u julu 2009. godine kreirana u okviru STAR projekta•.

U saglasnosti sa Strategijom razvoja poljoprivrede, opšti ciljevi poljoprivredne savetodavne službe u Republici Srbiji su: proizvodnja zdravstveno bezbedne hrane, profitabilnost proizvodnje, povećanje konkurentnosti poljoprivredne proizvodnje, poboljšanje kvaliteta proizvoda, podsticanje interesnog udruživanja poljoprivrednih proizvođača, podizanje nivoa znanja farmera, osposobljavanje farmera za uspešno vođenje gazdinstva, očuvanje prirodnih resursa, zaštita životne sredine, kao i ruralni razvoj.

Za ostvarivanje navedenih strateških ciljeva, predviđene su savetodavne aktivnosti u sledećim oblastima:

- podizanje opšteg nivoa znanja i informisanosti poljoprivrednih proizvođača; - osposobljavanje poljoprivrednika za uspešno bavljenje poljoprivrednom

proizvodnjom i upravljanje gazdinstvom;

• STAR – Serbia Transitional Agriculture Reforme Project je projekat Ministarstva poljoprivrede,

šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije, Međunarodne banke za obnovu i razvoj i Svetske banke (IBRD/WB) i Globalnog fonda za životnu sredinu (GEF).

66

- pružanje pomoći pri rešavanju: problema vezanih za proizvodnju, ekonomskih i organizacionih pitanja u vezi sa razvojem gazdinstva;

- poboljšanje ekonomskog položaja gazdinstva; - povećanje dohotka poljoprivrednih proizvođača; - usmeravanje i usklađivanje proizvodnje sa prirodnim resursima i zahtevima

tržišta; - razvoj preduzetništva u poljoprivredi i na selu; - očuvanje i unapređenje prirodnih resursa i životne sredine; - podsticanje interesnog udruživanja, - pomoć pri planiranju unapređenja poljoprivredne proizvodnje i razvoja

gazdinstva. U Strategiji je stavljen akcenat na povećanje efikasnosti rada poljoprivredne

savetodavne službe u Republici Srbiji. Pri tom, kao konkretne aktivnosti za realizaciju ovog strateškog cilja predložene su: rad sa grupama poljoprivrednika, korišćenje sredstava javnog informisanja, rad na osnivanju udruženja proizvođača, kao i trening i stalna edukacija savetodavaca. Savetodavne aktivnosti trebalo bi da se ostvaruju u okviru tri polja delovanja: edukacija, informisanje i vođenje evidencije.

Poseban nosilac savetodavne delatnosti u Srbiji je Mreža za podršku ruralnom razvoju. Mreža, koja je osnovana od strane Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede 2007. godine, sudeći prema aktivnostima koje obavlja, jedan je od ključnih nosilaca savetodavne delatnosti u poljoprivredi.

Regionalne i područne kancelarije u okviru Mreže za ruralni razvoj pružaju podršku razvoju ruralnih područja i lokalnom stanovništvu kroz sledeće aktivnosti:

- pružanje informacija o subvencijama i drugim podsticajnim merama koje nudi Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede;

- pomoć poljoprivrednim proizvođačima u cilju boljeg informisanja i korišćenja podsticajnih sredstava i subvencija Ministarstva;

- organizovanje i obuka u oblasti planiranja i pripreme projekata za razvoj sela i pronalaženja potrebnih sredstava za finansiranje projekata;

- izvršavanje potrebnih priprema za korišćenje sredstava iz evropskih fondova, kada Republika Srbija postane kandidat za članstvo u Evropskoj uniji;

- omogućavanje bolje komunikacije i saradnje sa lokalnim vlastima i Ministarstvom poljoprivrede;

- pomoć poljoprivrednicima pri apliciranju za dobijanje sredstava; - pružanje ostalih informacija, stručne pomoći i saveta.

Mreža za ruralni razvoj trenutno je sastavljena od 15 regionalih centara sa 140 područnih kancelarija. Osnovna funkcija Mreže je da obezbedi protok informacija između centralnog i lokalnog nivoa u cilju ujednačenog i ubrzanog razvoja ruralnih područja u Srbiji.

ZAKLJUČAK

Uspeh poljoprivrednih proizvođača u uslovima oštre konkurencije zavisi, pored ostalog, od njihove tehničke efikasnosti, menadžerskih veština i znanja, kao i od kvaliteta i mogućnosti praćenja porekla njihovih proizvoda. Sve navedene predispozicije

67

za dobru konkurentsku poziciju poljoprivrednih proizvođača naročito bi trebalo da dođu do izražaja po prijemu Republike Srbije u Evropsku uniju. Zbog toga se uloga poljoprivredne savetodavne službe, kao jedne od mera agrane politike i spone između nauke i prakse, mora shvatiti ozbiljnije nego što je to kod nas do danas bila praksa.

Donošenje zakona i razvojnih dokumenata predstavlja pozitivan, ali ne i dovoljan pomak napred. Naime, da bi kvalitet zakonskih propisa i/ili strategija došao do izražaja, neophodno je obezbediti uslove za njihovu praktičnu primenu. Da je moderna savetodavna služba jedan od ključnih pokretača razvoja poljoprivrede i ruralne sredine potvrđuju iskustva najrazvijenijih zemalja sveta, čije savetodavne službe imaju dugu tradiciju i važno mestu u strukturi agrarne politike. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da se stopa povraćaja sredstava uloženih u poljoprivredno savetodavstvo kreće između 40 i 50% i da je vreme ekonomskog povratka tih sredstava kraće od ciklusa proizvodnje. Zbog svega navedenog, ulaganje sredstava u poljoprivredno savetodavstvo, od nacionalnog do lokalnog nivoa, ne bi trebalo da bude shvaćeno kao trošak, nego kao ivesticija u budućnost. Primena zakonskih propisa, jačanje institucija, ulaganje u formiranje kvalitetnog savetodavnog personala, predstavljaju osnove za kreiranje moderne poljoprivredne savetodavne službe u Srbiji. Jedino savetodavna služba zasnovana na ovakvom konceptu omogućila bi poljoprivrednom stanovništvu u našoj zemlji da se infomiše, iskoristi i unapredi svoje potencijale, znanje i sposobnosti, i podigne kvalitet života na viši nivo.

LITERATURA

1. MARKOVIĆ, K.: Aktuelno stanje i budućnost poljoprivrednog savetodavstva u Srbiji, Agroekonomika, br. 34-35, str. 103-109, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2005.

2. MINISTARSTVO POLJOPRIVREDE VODOPRIVREDE I ŠUMARSTVA REPUBLIKE SRBIJE: Strategija razvoja poljoprivrednog savetodavstva u Srbiji, 2009.

3. MINISTARSTVO POLJOPRIVREDE VODOPRIVREDE I ŠUMARSTVA REPUBLIKE SRBIJE: Zakon o obavljanju savetodavnih stručnih poslova u oblasti poljoprivrede, 2010.

4. PETROVIĆ, Ž., JANKOVIĆ, D..: Poljoprivredno savetodavstvo Srbije – stanje, problemi i mogućnosti reforme, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2010.

5. SWANSON, B.E., CLAAR, J.B.: The History and Developement of Agricultural Extension, Agricultural extension-a reference manual, FAO, 1984.

6. VAN DEN BAN, A.W., HAWKINS, H.S.: Agricultural Extension, second edition, Blackwell Science, 1996.

7. ZAKIĆ, Z.: Agrarna ekonomija, Centar za izdavačku delatnost, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001.

8. QAMMAR, M.K.: Agricultural Extension at the turn Millennium: Trend and Challenges», FAO, Ibidem, 2000.

9. www.agromreza.org.rs 10. www.psss.rs 11. www.polj.savetodavstvo.vojvodina.gov.rs

68

LEGISLATION FRAME AS ONE OF THE CONDITIONS OF AGRICULTURAL EXTENSION DEVELOPEMENT

MARKOVIĆ, KATARINA, TOMAŠ, MIRELA

Summary

Agriculture extension service is one of the most important catalyst in agrarian and

rural development process. Experiences of many countries worldwide confirm importance of agricultural extension for improving agricultural production and standard of living in rural areas. Legisalation is one of the basic conditions for functioning and improvement of agriculture extension service.

The subject of analysis in this paper are aspects of functioning, problems and strategic aims of agriculture extension service in Republic Serbia. Special atention in this paper is given to legislation and institutions that affect development process of agriculture extension service.

Key words: agriculture, legislation, institutions, agriculture extension service, agriculture advisory experts

69

UDK:336.761:338.43 Originalni naučni rad Original scientific paper

HARTIJЕ OD VREDNOSTI U FUNKCIJI FINANSIRANJA AGRARA

RADOVIĆ ,GORDANA .1

Rezime Domaća poljoprivreda je ukidanjem finansiranja iz primarne emisije, 1994. godine, ostala bez mogućnosti kreditiranja pod povoljnim uslovima. Formiranjem agrarnog budžeta 1996. godine, nije obezbeđen izvor finansiranja koji bi podmirio finansijske potrebe poljoprivrede. Takođe, agrarni krediti nisu bili odgovarajući po svom kvalitetu, odnosno kamatnoj stopi i ročnosti plasmana. Stoga je potrebno obezbediti nove, dodatne izvore finansiranja, koji bi bili prilagođeni tržišnim uslovima privređivanja, kao što su osnovne hartije od vrednosti i izvedene hartije od vrednosti. Našu državu karakteriše nerazvijenost finansijskog tržišta, nedovršenost zakonske regulative koja reguliše ovu oblast, kao i neizgrađenost finansijskih institucija. Adekvatnom primenom hartija od vrednosti u funkciji finansiranja agrara obezbediće se povoljni uslovi kreditiranja domaćeg agrara, ravnomerna raspodela rizika koji karakteriše poljoprivrednu proizvodnju, kao i stabilnost cena poljoprivrednih proizvoda. Za finansiranje poljoprivrede mogu se upotrebiti sledeće hartije od vrednosti: komercijalni zapisi, robno-komercijalni zapisi, robni zapisi (skladišnice), državne obveznice, hipotekarne založnice i akcije. Ključne reči: finansiranje poljoprivrede, finansijska tržišta, finansijske institucije, hartije od vrednosti

1. UVOD

U cilju obezbeđenja dodatnih izvora finansiranja, kao i zbog potrebe prilagođavanja domicilnog agrara uslovima poslovanja koji su prisutni u okviru Evropske unije, neophodno je da se u našoj zemlji donese odgovarajuća zakonska podloga, ali i da se finansijski instrumenti i finansijska tržišta razviju i prilagode potrebama finansiranja poljoprivredne proizvodnje. Na ovaj način obezbediće se i povoljniji uslovi kreditiranja domaćeg agrara, ali i pravednija raspodela rizika koji karakteriše poljoprivrednu proizvodnju, kao i veća stabilnost cena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.

1 Mr Gordana Radović, direktor AD „Dnevnik-Poljoprivrednik“, Novi Sad

70

Za finansiranje poljoprivrede mogu se upotrebiti sledeće hartije od vrednosti: (a) komercijalni zapisi, (b) robno-komercijalni zapisi, (c) robni zapisi (skladišnice), (d) državne obveznice, (e) hipotekarne založnice, (f) akcije.

2. KOMERCIJALNI ZAPISI

Komercijalni zapis je kratkoročna hartija od vrednosti koja se emituje u cilju prikupljanja slobodnih novčanih sredstava na rok do jedne godine, ali i na period kraći od 30 dana. Emitent ove hartije od vrednosti se obavezuje da će imaocu u roku dospeća isplatiti nominalnu vrednost koja je na zapisu naznačena. Svrha izdavanja komercijalnih zapisa je prikupljanje novčanih sredstava koja su neophodna emitentu u određenom periodu radi obezbeđivanja likvidnosti u uslovima kada postoji neravnomernost priliva i odliva sredstava, kao i u slučajevima kada postoji potreba za kratkoročnim finansiranjem određenih potreba emitenta. Emitent mora imati odgovarajuću kreditnu sposobnost na osnovu koje se može očekivati blagovremena i potpuna isplata dospelih komercijalnih zapisa. Datum dospeća komercijalnog zapisa mora biti precizno određen i tog dana dospeva obaveza emitenta da isplati nominalnu vrednost komercijalnog zapisa. Kupac komercijalnog zapisa plaća emitentu nominalan iznos umanjen za iznos kamate od dana izdavanja do dana njenog dospeća.

Za komercijalne zapise je karakteristično da mogu da budu veoma efikasno sredstvo prikupljanja novčanih sredstava za finansiranje potreba u obrtnoj sferi ili za finansiranje unapred poznatih poslova. Na komercijalne zapise se plaća kamata koja treba da je stimulativna za potencijalne kupce zapisa. Kamatna stopa može biti fiksna ili promenljiva, a isto zavisi od stabilnosti uslova privređivanja i tržišnih kretanja.2

Visina kamate utvrđuje se na osnovu kamatne stope koja je predviđena odlukom o emisiji, a po pravilu mora biti veća od kamatne stope koju isplaćuju banke za isti period, obično za 1% ili 2%, a trebalo bi i da komercijalni zapis pruža i neke druge pogodnosti kako bi kupac imao interes da ulaže u ove hartije od vrednosti.3 Prilikom određivanja visine kamatne stope po komercijalnom zapisu treba imati u vidu da veće kamatne stope privlače potencijalne kupce komercijalnih zapisa, ali i uzrokuju više cene poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, što može imati i inflatorni efekat. Emitetni u cilju afirmacije komercijalnih zapisa često obezbeđuju razne pogodnosti za imaoca (kupca) zapisa. Moguće je da se donosiocu komercijlanog zapisa obezbede niže

2 Prof.dr Nenad M.Vunjak, prof.dr Ljubomir D. Kovačević: "Finansijska tržišta i berze", Proleter

a.d.,Bečej, Ekonomski fakultet Subotica, Nezavisni Univerzitet Banja Luka, Čigoja, Beograd, 2009. godina str.157.

3 Dr Veljko Vučetić:,, Prodaja, isplata i čuvanje komercijalnih zapisa“, časopis: „Privredni savetnik“ br.01/2001, str.69-74.

71

cene određenih proizvoda kod određenog proizvođača ili trgovinskog preduzeća prilikom kupovine te robe komercijalnim zapisom .4

Na osnovu izloženog može se izvesti zaključak da model finansiranja poljoprivredne proizvodnje posredstvom komercijalnih zapisa može da bude primenljiv samo za pravna lica i to u svim fazama proizvodnje. Emitent može prikupljati slobodna novčana sredstva posredstvom komercijalnih zapisa u cilju obezbeđivanja kratkoročnih izvora finansiranja. Za primenu ovog modela finansiranja agrara neophodno je da emitent poseduje bonitet i da se nalazi u privrednom ambijentu koga karakteriše razvijenost finansijskih institucija, pre svega, primarnog i sekundarnog finansijskog tržišta.

3. ROBNO–KOMERCIJALNI ZAPISI

Robno-komercijalni zapisi su kratkoročne hartije od vrednosti koje su slične komercijalnim zapisima uz razliku što ove hartije od vrednosti emitent može da isplati i u robi. Emitent se izdajući robno-komercijalni zapis obavezuje da će kupcu po isteku roka isplatiti glavnicu sa ugovorenom kamatom ili da će mu isporučiti robu po ugovorenoj ceni. Poslovne banke su garanti da će emitent ispuniti svoju obavezu prema kupcu ove hartije od vrednosti. U cilju afirmacije robno-komercijalnih zapisa potrebno je da se ispune određeni uslovi:5

(a da se obezbedi stabilnost cena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda za koje se robno-komercijalni zapisi izdaju,

(b) da banke, institucije robnih rezervi i trgovačke kuće finansijski ojačaju, (c) da se Narodna banka više angažuje i kao kupac i kao prodavac ovih zapisa na

finansijskom tržištu, (d) da se razvije sekundarna trgovina robno-komercijalnih zapisa. Beogradska berza je za potrebe finasiranja poljoprivrede promovisala 1994.godine

robno-komercijalni zapis koji je predstavljao kombinaciju klasičnog komercijalnog zapisa i terminskog ugovora i bio je predviđen kao kratkoročni instrument finansiranja poljoprivrede na period od 6 do 9 meseci.6

Može se izvesti zaključak da model finansiranja agrara zasnovan na robno-komercijalnom zapisu zahteva, pored postojanja boniteta emitetna, i postojanje razvijene robne berze, na kojoj je moguće u svakom trenutku prodati poljoprivredne proizvode. Takođe, neophodna je i razvijenost i sekundarnog finansijskog tržišta na kome bi bilo moguće u svakom trenutku prodati robno-komercijalni zapis, ako njegov vlasnik zaključi da je to za njega povoljnije od prodaje robe. 4 Prof.dr Nenad M.Vunjak:“Finansijski menadžment (Knjiga 1-Poslovne finansije)“, Ekonomski

fakultet Subotica, 1999. godina str.517. 5 Mr Dejan Simić:“ Finansiranje poljoprivrede sa posebnim osvrtom na upotrebu hartija od

vrednosti“,časopis:“ Berza“ br.2-6, 1999.godina, str.121-126. 6 Mr Dejan Simić:“ Finansiranje poljoprivrede sa posebnim osvrtom na upotrebu hartija od

vrednosti“,časopis:“ Berza“ br.2-6, 1999.godina, str.121-126.

72

4. ROBNI ZAPIS (SKLADIŠNICA)

Robni zapis (skladišnica) je kratkoročna hartija od vrednosti izdata od strane javnog skladišta po osnovu ugovora o skladištenju robe između ostavodavca i javnog skladišta, a dokazuje vlasništvo nad naznačenom količinom i kvalitetom uskladištenih poljoprivrednih proizvoda, kao i obavezu javnog skladišta da čuva i na zahtev imaoca robnog zapisa izvrši prodaju poljoprivrednih proizvoda.7 Robni zapis se izdaje u pisanoj formi koju propisuje Republičko ministarstvo poljoprivrede.

Robni zapis može da bude izdat i u elektronskoj formi i u tom slučaju sadrži i druge elemente neophodne za vođenje ove vrste evidencije. Robni zapis se izdaje za predatu robu u javno skladište na rok do jedne godine, a može se koristiti kao predmet zaloge za dobijanje kredita (lombardni krediti), ali i za berzansku trgovinu. Prenos robnog zapisa se vrši izjavom o prenosu zabeleženom na poleđini priznanice koji je overen potpisom prenosioca. Ukoliko se robni zapis koristi kao zaloga za dobijanje kredita, mora da se obavesti javno skladište o promeni zalogodavca.

Obaveze javnog skladišta prema Zakonu o javnim skladištima su:8 (1) uskladištenje i čuvanje poljoprivrednih proizvoda,

(2) izdavanje robnih zapisa, (3) evidencija robnih zapisa, (4) izdavanje robe po osnovu robnog zapisa.

S obzirom da javna skladišta izdaju robne zapise, odnosno hartije od vrednosti, ona su pod neposrednom kontrolom Komisije za hartije od vrednosti i resornog Ministarstva, što povećava sigurnosti bankarskog sektora u pogledu prihvatanja ovih hartija kao zaloge pri odobravanju lombardnih kredita.

Ciljevi uvođenja robnih zapisa u finansiranje poljoprivredne proizvodnje u Republici Srbiji su:9

(1) poboljšanje uslova kratkoročnog kreditiranja poljoprivredne proizvodnje i za- liha,

(2) poboljšanje bankarskih uslova u sektoru agrara, (3) razvoj spot berzanske trgovine, (4) iniciranje terminske trgovine poljoprivrednim proizvodima, što bi doprinelo

razvoju preduzetničkog farmerstva, a time i multifunkcionalne poljoprivrede, (5) tržišnom usmeravanju poljoprivredne proizvodnje. U cilju obezbeđenja funkcionisanja sistema javnog skaldištenja i robnih zapisa

neophodno je obezbediti poverenje bankarskog sektora u projektovan način ispunjenja obaveza.

Zakonsko rešenje pruža podršku u sledećem:10

7 Zakon o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode, Službeni glasnik Republike Srbije

br.41/2009. 8 Dr Žaklina Stojanović:” Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici

Srbiji”,članak, 2007. godina, www.ekof.bg.ac.yu, str.16. 9 Dr Žaklina Stojanović:“Reforme finansijskog sistema i tržišno finansiranje agroprivrede u

Srbiji“ ,u okviru projekta:“ Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici Srbiji“, Beograd, 2002.-2006.godina.

73

(a) osiguranje uskladištene robe i inspekcijski nadzor, (b) postupak prinudne likvidacije zaliha, (c) formiranje Kompenzacionog fonda. Robnim zapisima može se trgovati na berzi. Mogućnost korišćenja ove hartije od

vrednosti u kratkotočnom finansiranju agrara je višestruko. Dobro organizovana berza olakšava uspostavljanje kreditnog odnosa između poljoprivrednih proizvođača i banaka iz sledećih razloga:11

(1) pruža kontinuirane informacije o ceni proizvoda i time olakšava proces evaluacije kreditnog plasmana,

(2) ukoliko berza prihvata robu kao obezbeđenje, u slučajevima neizvršenja obaveza dužnika u roku dospeća, zajmodavcima je pojednostavljen proces likvidacije zaliha po fer ceni,

(3) disciplina u izvršenju ugovorenih obaveza koje nameće berza uslovljava postepeno istiskivanje iz sistema nepouzdanih učesnika u trgovini, što smanjuje kreditin rizik.

Model finansiranja agrara putem robnih zapisa funkcioniše tako što poljoprivredni proizvođači za predate poljoprivredne proizvode u javno skladište dobijaju skladišnicu (robni zapis) koju mogu upotrebiti kao zalogu za dobijanje kratkoročnih kredita kod poslovnih banaka. Prilikom uzimanja kredita poljoprivredni proizvođač predaje jedan primerak skladišnice banci, a ona odobrava kredit u iznosu od 60% do 90% od iznosa na koji glasi skladišnica. Ukoliko poljoprivredni proizvođač ne isplati kredit do isteka kreditnog roka, banka pristupa prodaji uskladištene robe i likvidaciji kredita, odnosno naplati glavnice kredita, kamate i zavisnih troškova naplate. Prinudna naplata potraživanja banke putem robnog zapisa jednostavnija je i brža od postupka naplate po meničnom dugu.

Robni zapisi (skladišnice) omogućavaju ubrzani postupak dobijanja poljoprivrednih kredita i to pod povoljnijim uslovima, nego u slučaju da oni ne predstavljaju zalogu, što svedoči da robni zapisi predstavljaju izuzetno kvalitetnu hartiju od vrednosti, odnosno predstavljaju dokument putem koga poljoprivredni proizvođači mogu nedvosmisleno da dokažu svoje vlasništvo nad poljoprivrednim proizvodima. Poljoprivredni proizvođač može robni zapis i deponovati u banku ili ga prodati u bilo kom trenutku kada proceni da je to najpovoljnije za njega. Modelom finansiranja agrara putem robnih zapisa se poljoprivredni proizvođači rasterećuju rizika koji nosi poljoprivredna proizvodnja i on se raspodeljuje na sve učesnike proizvodno-prodajnog lanca.

Na osnovu navedenog može se zaključiti da robni zapis (skladišnica) može da se koristi kao predmet zaloge za obezbeđenje potraživanja poverioca, što povećava pravnu sigurnost prometa i otklanja rizik naplate potraživanja.

S obzirom da se robni zapis lako i brzo prenosi, te može da učestvuje u velikom broju transakcija, omogućava i povećanje koeficijenta obrta kapitala u agraru. 10 Dr Žaklina Stojanović:“ Reforme finansijskog sistema i tržišno finansiranje agroprivrede u

Srbiji“ ,u okviru projekta:“ Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici Srbiji“, Beograd, 2002.-2006.godina.

11 Dr Žaklina Stojanović:“Robne rezerve i strateška prehrambena sigurnost-novi koncept upra- vljanja“, Zbornik radova: „Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici Srbiji“, Knjiga 2, Beograd, 2003. godina, str.185.-199.

74

5. DRŽAVNE OBVEZNICE

Državne obveznice su dugoročne hartije od vrednosti koje izdaju ovlašćeni državni

organi u ime države putem državnih organizacija. Državna obveznica se izdaje sa rokom dospeća od 3 do 24 meseca, glasi na donosioca, a samo u određenim slučajevima glasi na ime. U visoko razvijenim državama, tržište državnih hartija od vrednosti je popularno među investitorima zbog visoke likvidnosti i niskog rizika. Putem ovih hartija od vrednosti finansiraju se privremeni budžetski deficiti i to u visini od 20% do 30% vrednosti budžeta 12

Emitovanjem državnih obveznica država prikuplja "slobodna" novčana sredstva za finansiranje projekata od nacionalnog značaja i za pokriće budžetskih deficita. Polazeći od napred iznetog može se sa sigurnošću tvrditi da bi i na državnim obveznicama trebalo da se zasniva model finansiranja poljoprivrede u tranzicionim uslovima. Njihova primena bi bila značajna u sezoni otkupa poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, kada bi država emitovanjem ovih hartija od vrednosti trebala da prikupi "slobodna" novčana sredstva i plasira ista u otkup pšenice, kukuruza ili suncokreta za potrebe robnih rezervi. Time bi poljoprivredni proizvođači blagovremeno došli do potrebnih obrtnih sredstava, potencijalni investitori bi otkupili državne obveznice i na njima ostvarili odgovarajući prinos, a država bi prodajom poljoprivrednih proizvoda van sezone isplatila investitore i osigurala stabilnost tržišta poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.

Državnim obveznicama država kvantitativno usmerava određeni deo ponude kapitala u prioritetne i najpovlašćenije privredne sektore. Ona može da ima subvencionisanu kamatnu stopu, u zavisnosti od potreba prioritetnih sektora.

6. HIPOTEKARNE ZALOŽNICE

Hipotekarne založnice nisu posebno definisane aktuelnim Zakonom o tržištu hartija od vrednosti. Međutim, one su precizno definisane prethodnim Zakonom o hartijama od vrednosti, koji istiće da:13

(a) hipotekarna založnica jeste obveznica iz koje su obaveze emitenta obezbeđene hipotekom,

(b) hipotekarne založnice emituju banke radi refinansiranja odobrenih hipotekarnih kredita.

Banke na bi smele da imaju u opticaju više založnica nego što je iznos kredita po osnovu zaloge nepokretnosti. Hipotekarne založnice imaju svoje mesto i na sekundarnom tržištu, jer glase na donosioca, te se mogu lako prenositi, odnosno prodavati i kupovati na sekundarnom tržištu. Kao i ostale dugoročne hartije od vrednosti i hipotekarne obveznice zahtevaju stabilno ekonomsko okruženje.

12 Prof. dr Nenad M. Vunjak, prof. dr Uroš N.Kovačević, prof. dr Ljubomir D.Kovačević:“

Korporativno i investiciono bankarstvo“,Ekonomski fakultet Subotica,2008.godina, str.252-253.

13 “ Zakon o hartijama od vrednosti“, Službeni list SRJ br.26/98 i 28/96, član 35.

75

Da bi se hipotekarne založnice više afirmisale na domaćem finansijskom tržištu, neophodno je definisati institucionalni okvir za upotrebu hipotekarnih založnica, što podrazumeva:14

• detaljnije zakonsko uređenje založnica kao hartija od vrednosti, proširenje i preciziranje pozicije banke prilikom emitovanja založnica, obezbeđenje prava prvenstva bančinih poverilaca po založnicama,

• stvaranje stabilnog privrednog okruženja, • vraćanje poverenja u banke kao emitente hipotekarnih založnica, • stvaranje specijalizovanih finansijskih institucija koje bi se bavile hipotekarnim

kreditiranjem, • kreiranje tražnje za založnicama. Hipotekarne založnice treba uključiti u potencijalni model finansiranja agrara putem

hartije od vrednosti, pri čemu je u ovom slučaju neophodna razvijenost sekundarnog finansijskog tržišta u domicilnim uslovima privređivanja. Model finansiranja agrara na hipotekarnim založnicama bi funkcionisao na sledeći način: banke bi, kao i do sada, prilikom odobravanja investicionih kredita agrarnim subjektima uzimale za obezbeđenje plasmana hipoteku na njihovoj nepokretnoj imovini. Po osnovu uzetih hipoteka, banke bi emitovale hipotekarne založnice, koje bi prodavale na sekundarnom finansijskom tržištu i tako refinansirale plasirane kredite i na tom osnovu obezbedile sredstva za kratkoročne plasmane u agrarni sektor.

7. AKCIJE

Akcije su vlasničke hartije od vrednosti i one mogu biti primenjene za finansiranje

agrarne proizvodnje u tranzicionim uslovima, ukoliko se agrarna preduzeća opredele za dokapitalizaciju kao način za sticanje dodatnih (potrebnih) novčanih sredstava. Na ovaj način se menja i struktura vlasničkog kapitala preduzeća. Emitovanjem akcija dolazi se do kvalitetnijih izvora sredstava, nego što su izvori sredstava do kojih preduzeća dolaze emitovanjem kreditnih hartija od vrednosti, čije nominalne iznose su u obavezi da vrate, zajedno sa kamatom koju ove hartije nose sa sobom.

Međutim, kupovinom akcija, njihov vlasnik stiče i određena prava u preduzeću i to: (a) upravljačko pravo, (b) pravo na raspodelu dobiti, (c) kao i pravo na akcije koje može prodati na sekundarnom tržištu. Na ovaj način agrarna preduzeća uvećavaju svoj kapital koji koriste za poslovanje, a svakako da je uspešnost poslovanja i pretpostavka daljeg razvoja preduzeća osnovni motiv investitora da ulažu u njega.15

14 Mr Dejan Simić:“Finansiranje poljoprivrede sa posebnim osvrtom na upotrebu hartija od

vrednosti“, časopis:“, Berza“ br.2-6, 1999. godina, str.3-13. 15 Mr Dejan Simić:“Finansiranje poljoprivrede sa posebnim osvrtom na upotrebu hartija od

vrednosti“, časopis:“ Berza“ br.2-6, 1999. godina, str.3-13.

76

8. ZAKLJUČAK

Domaćem agraru je zbog neadekvatnosti postojećih potrebno obezbediti nove, dodatne izvore finansiranja, koji bi bili prilagođeni tržišnim uslovima privređivanja. Hartije od vrednosti se mogu upotrebiti za finansiranje poljoprivredne proizvodnje, ali je u tom cilju neophodno da se u našoj zemlji donese odgovarajuća zakonska podloga, ali i da se finansijski instrumenti i finansijska tržišta razviju i prilagode potrebama finansiranja poljoprivredne proizvodnje. Na ovaj način obezbediće se i povoljniji uslovi kreditiranja domaćeg agrara, ali i pravednija raspodela rizika koji karakteriše poljoprivrednu proizvodnju, kao i veća stabilnost cena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.

9. LITERATURA

1. VUNJAK, N., KOVAČEVIĆ, LJ. (2009): Finansijska tržišta i berze, Proleter a.d., Bečej, Ekonomski fakultet Subotica, Nezavisni Univerzitet Banja Luka, Čigoja, Beograd.

2. VUNJAK, N. (1999): Finansijski menadžment (Knjiga 1, Poslovne finansije), Ekonomski fakultet Subotica.

3. VUNJAK, N., KOVAČEVIĆ, U., KOVAČEVIĆ, LJ. (2008): Korporativno i investiciono bankarstvo, Ekonomski fakultet Subotica.

4. VUČETIĆ, V. (2001): Prodaja, isplata i čuvanje komercijalnih zapisa, časopis „Privredni savetnik“ br.01.

5. SIMIĆ, D. (1999): Finansiranje poljoprivrede sa posebnim osvrtom na upotrebu hartija od vrednosti“, časopis:“ Berza“ br.2-6.

6. STOJANOVIĆ, Ž. (2007):Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici Srbiji”, članak, www.ekof.bg.ac.yu.

7. STOJANOVIĆ, Ž.: Reforme finansijskog sistema i tržišno finansiranje agroprivrede u Srbiji ,u okviru projekta:“ Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici Srbiji“, Beograd, 2002-2006.

8. STOJANOVIĆ, Ž. (2003): Robne rezerve i strateška prehrambena sigurnost-novi koncept upravljanja, Zbornik radova: „Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici Srbiji“, Knjiga 2, Beograd.

9. Zakon o hartijama od vrednosti“, Službeni list SRJ br.26/98 i 28/96. 10. Zakon o javnim skaldištima za poljoprivredne proizvode, Službeni glasnik

Republike Srbije br.41/2009.

77

THE ROLE OF SECURITIES IN FINANCING AGRICULTURE

RADOVIĆ G.

Summary

Local agriculture was left with no options to offer competitive credits when the central bank primary issuing was terminated back in 1994. When the agrarian budget was put together in 1996, there were still not enough financial resources which would satisfy the real needs of the local agriculture. Moreover, the agrarian credits available were inadequate both for their quality and the interest rate i.e. placement repayment period. It is therefore necessary to provide new and additional financial funds, which would better fit the needs of the market conditions of earning profit such as, for example, basic securities and derivative securities. Our state is characterized by its undeveloped financial market, incomplete legislative regulating this filed, as well as poorly structured and built financial institutions. By adequate placement of the securities in financing the agricultural sector, competitive credits for the local agricultural sector will be possible. In addition, even risk distribution, which is characteristic for the agricultural production, and stable prices of the agricultural products will also be feasible. The following securities can be applied in financing agriculture: commercial papers, commodity-commercial papers (dock warrants), government securities, mortgage bonds, and shares.

Key words: financing agriculture, financial markets, financial institutions, securities

78

UDK: 665.333:338.512 Originalni naučni rad Original scientific paper

CENE ULJARICA NA DOMAĆEM I SVETSKOM TRŽIŠTU

GAJDOBRANSKI, ALEKSANDRA1

Rezime

Osnovni cilj rada jeste da prikaže odnos kretanja cena uljarica kod nas i u svetu. Za razliku od cena uljarica u svetu koje su uglavnom stabilne, kod nas su u tom pogledu zabeležena određena kolebanja. Ističu se mnogi faktori koji utiču na visinu cena uljarica kao što su: troškovi, uslovi tržišta, odnos ponude i tražnje, mere privrednog sistema, carinska, poreska i fiskalna politika zemalja uvoznika, troškovi transporta...

Ključne reči: garantovana cena, orijentaciona cena, uvozna cena, premije.

__________________________________

Cena predstavlja osnovni faktor koji određuje uslove privređivanja. Politika

regulisanja cena poljoprivrednih proizvoda različita je kod pojedinih zemalja. Otkupne cene su cene po kojima se realizuju proizvodi individualnih proizvođača. Otkupne cene uljarica se formiraju na tržištu. Zaštitne cene za soju, suncokret i uljanu repicu se ne određuju i ne propisuju od strane države. U našoj zemlji postoje tri oblika zaštitnih cena: garantovana, orijentaciona i uvozna (prag) cena.

1. Garantovana cena - koja predstavlja najnižu cenu koja može biti plaćena proizvođaču i po kojoj su direkcije za robne rezerve dužne da, u uslovima poremećaja (kada tržišne cene određenih proizvoda padnu na nivo garantovanih cena i ukoliko proizvođači te proizvode ne mogu prodati na tržištu po ovim cenama), kupuju od proizvođača celokupne ponuđene količine određenog proizvoda propisanog kvaliteta (npr. važi za suncokret i soju). Garantovana cena deluje u dva slučaja:

• u uslovima kada se javi visoka proizvodnja poljoprivrednih proizvoda u odnosu na planiranu, i kada je ponuda veća od tražnje, što za posledicu ima pad cena; i

• kada je velika ponuda rezultat uticaja nepoljoprivrednih prirodnih faktora na stočarstvo, gde proizvođači povećanom prodajom smanjuju fond. Povećana ponuda u odnosu na tražnju uslovljava pad cena. Da bi garantovana cena izvršila svoju funkciju mora se povezati sa funkcijom rezervi.

2. Oirjentaciona cena - predstavlja orijentacionu (ciljnu) tržišnu cenu proizvoda i služi kao ori69jentacioni osnov za preduzimanje mera ekonomske politike (intervencije,

1 Dr Aleksandra Gajdobranski, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u biotehnologiji,

Novi Sad.

79

stabilizacionih robnih rezervi, interventni uvoz, prag uvozne zaštite i sl.), a u cilju zaštite potrošača, odnosno održavanje nivoa tržišnih maloprodajnih cena određenih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda oko nivoa tih ciljnih cena (odnosi se npr. na jestivo ulje).

3. Uvozna (prag) cena predstavlja nivo cena određenih proizvoda uvoznog porekla, koji obezbeđuje da ciljna strukturna stabilnost domaćeg tržišta (koja je uspostavljena na bazi konkurencije domaćih proizvođača zaštićenih garantovanom ili orjentacionom cenom) ne bude narušena uvozom tih proizvoda, koji su inodomicilno visoko subvencionisani i u proizvodnji i u izvozu. Njihov cilj jeste da štite poljoprivredne proizvođače od eventualnih gubitaka, u slučaju kada dođe do značajnijeg pada tržišnih cena.

Premije predstavljaju sredstvo kojim se prevazilaze razlike između cena koje dobijaju proizvođači (a koje se smatraju stimulativnim za dalji razvoj proizvodnje) i mogućnosti krajnjih korisnika da sami plate takve cene. Putem premija poljoprivredni proizvođači treba da budu zaštićeni od naglih oscilacija, odnosno pada cena ispod određenih, garantovanih granica.

PRIMER IZ PRAKSE

Zadovoljenju potreba industrije ulja u sirovini iz domaće proizvodnje doprineo je rekordan rod suncokreta, zabeležen 2004. godine, kada je ostvaren otkup od 437.602 tona sa 188.696 ha (17%). Ovako dobrim rezultatima prethodila je odluka Vlade Srbije kada je uvela premije za suncokret i soju u 2003. godini. Te godine premija za suncokret iznosila je po hektaru 4.000 din, da bi 2004. godine ona bila 2 dinara po kilogramu, a u 2005. godini 1,5 dinara po kilogramu, s tim da se premija isplaćivala samo registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima. U 2006. godini država je ukinula ovaj vid stimulacije uljarica.

Poljoprivredni proizvođači se zbog ukinute premije nisu obraćali Vladi Srbije sa zahtevom da premije za uljarice ostanu. Oni su pritiskali fabrike za preradu i kroz ugovore sa njima tražili za sebe najbolje rešenje. Zahtevali su u 2006. godini da se proizvodnja suncokreta i soje ugovara u čvrstoj valuti (u evrima), što su fabrike ulja i Sojaprotein i prihvatile. Tako je ugovorena proizvodnja suncokreta i soje u 2006. godini po ceni koja je važila prethodne godine, (preračunata u evrima), što iznosi 175 €/t za suncokret, a 195 €/t za soju (ova cena je neto bez PDV). Sa obračunom poreza i ostalih zavisnih troškova, cena za suncokret iznosila je u toj godini 205 €/t, a za soju preko 225 €/t. Sa sličnim uslovima (175 €/t za suncokret, 195 €/t za soju) vršilo se ugovaranje proizvodnje za 2007. godinu. Poljoprivredni proizvođači 2007. godine, nezadovoljni cenom suncokreta i izostankom premije, smanjili su površine u setvi suncokreta za oko 20%.

Poznavajući situaciju na tržištu uljarica kako kod nas tako i u svetu, zahtevi proizvođača suncokreta i soje su bili da otkupne cene roda 2007. godine iznose za suncokret 22 din/kg, odnosno 275 €/t, a za soju 20 din/kg, odnosno 250 €/t. Ove 2007. godine po prvi put, tržišna cena suncokreta je premašila cenu soje. U proseku, zbog skokova cena tokom žetve, otkupna cena suncokreta, pa i soje, kretala se 28 din/kg, odnosno 350 €/t.

80

U periodu od 2000.g. do 2007.g., prosečne otkupne cene uljarica, izražene u dinarima, rastu po godišnjoj stopi od 3,91% za suncokret, 3,75% za soju i 6,40% za uljanu repicu. Ovaj rast ne prati inflatorna kretanja, pa se u datom periodu beleži stagnacija, pa čak i opadanje realne otkupne cene uljarica. U tom periodu otkupne cene uljarica su se formirale u visini od 179 €/t za suncokret, 198 €/t za soju i 173 €/t za uljanu repicu.

ANALIZA CENA ULJARICA U REPUBLICI SRBIJI I SVETU Prikazani su pokazatelji otkupnih cena uljarica kod nas i u svetu (tabela 1 i 2). Tabela 1 – Pokazatelji otkupnih cena, soje, suncokreta i uljane repice u R. Srbiji

(2000 2007)2

obeležja pros. otkupna cena (din/kg)

stopa promene %

struktura ∑100%

koeficijent varijacije %

- suncokreta 14,06 14,32 32,25 43,61 - soje 15,26 12,30 35,01 37,32 - uljane repice 14,27 16,11 32,74 47,44

Na osnovu podataka iz tabele 1, uočavamo da je najveća prosečna otkupna cena ostvarena kod soje, a najmanja kod suncokreta. Najveća tendencija rasta otkupnih cena ostvarena je kod uljane repice, a najmanja kod soje. U strukturi otkupnih cena najveće učešće ima soja, a najmanje suncokret. Najveći koeficijent varijacije otkupnih cena prisutan je kod uljane repice, a najmanji kod soje. Tabela 2 – Pokazatelji otkupnih cena, soje, suncokreta i uljane repice u svetu (2000-2007)3

obeležja pros. otkupna cena (din/kg)

stopa promene %

struktura ∑100%

koeficijent varijacije %

- suncokreta 16,87 22,14 37,71 37,57 - soje 12,22 19,36 27,32 36,38 - uljane repice 15,64 23,81 34,96 39,10

U svetu (tabela 3), što se prosečnih otkupnih cena tiče, je obrnut slučaj. Najveća

otkupna cena ostvarena je kod suncokreta, a najmanja kod soje. Odnos otkupnih cena uljarica kod nas i u svetu prikazujem i putem grafikona. Na

grafikonu 1 uočavamo da su otkupne cene suncokreta kod nas od 2001. do 2006.g. bile niže u odnosu na svetske, zbog slabe stimulacije države prema proizvođačima. Razlika između cene zrna u Srbiji i na svetskom tržištu iznosila je od 3 do 8 dinara po kilogramu.

2 www.stat.serb.sr.gov.yu-na osnovu samostalne obrade autora. 3 USDA/Oilseeds: World Markets and Trade, table 29-na osnovu samostalne obrade autora.

81

Ova šestogodišnja niža cena suncokreta u odnosu na cene u svetu (u uslovima kada je povećana cena inputa) nije uticala da se površine i prinosi u Srbiji značajnije povećaju. Uljare koje i dalje rade sa ograničenim kapacitetima, nisu mogle ostvariti značajniji izvoz u zemlje EU, već samo na tržištu republika bivše SFRJ. Jedini iskorak u povećanju cena kod nas beležila je 2000. i 2007.g. Zbog nižih cena zrna kod nas ostvaren je suficit u izvozu, odnosno pokrivenost vrednosti izvoza/uvozom iznosila je 72%.

0

5

10

15

20

25

30

2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007godine

vred

nost

i (di

n/kg

)

cena sunc. kod nas cena sunc. u svetulinija trenda cena sunc. kod nas linija trenda cena sunc. u svetu

Grafikon 1 – Kretanje otkupnih cena suncokreta kod nas i u svetu (2000 - 2007)

Što se otkupnih cena soje kod nas tiče, na grafikonu 2 uočavamo da je samo 2004.g. beležila iskorak u smanjenju cena, dok je u ostalim godinama cena soje kod nas bila veća od svetskih. Visoka cena zrna soje (u odnosu na cene u svetu), uticala je na pad stočarske proizvodnje i povećanje cena sojine sačme. Zbog toga prerađivači (uljare) imaju interes da na svetsko tržište izvoze finalne proizvode (a postoji i mogućnost izvoza zrna s tim da nije GMO) i tu se može postići konkurentnost kod prerađevina od soje. Zbog visokih cena zrna kod nas ostvaren je deficit u izvozu, odnosno pokrivenost uvoza/izvozom iznosila je 41%.

82

0

5

10

15

20

25

30

2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007godine

vred

nost

i (di

n/kg

)

cena soje kod nas cena soje u svetulinija trenda cena soje kod nas linija trenda cena soje u svetu

Grafikon 2 – Kretanje otkupnih cena soje kod nas i u svetu (2000 - 2007)

Nestimulativne cene su uticale i na smanjenje površina pod sojom, usled čega je

došlo do pada proizvodnje i uvoza velikih količina sojine sačme. Da bi se postigla konkurentnost cena potrebno je realno odmeriti devizni kurs, ustanoviti odgovarajući nivo izvoznih subvencija, optimizirati transportne troškove i analizirati uvozne dažbine u zemlji uvoznici sa stanovišta opterećenja ovih proizvoda koji se izvoze. Tokom celog perioda od 2000. do 2007.g. realni efektivni devizni kurs bio je u zoni apresijacije (privreda Srbije je bila cenovno nekonkurentna u odnosu na Evro zonu). Pogoršana je konkurentnost za preko 30%, pa kada se uzmu podaci NBS o kretanju deviznog kursa, uočava se da je konkurentnost privrede Srbije na kraju 2007.g. skoro dvostruko pogoršana nego krajem 2000.g.

Uljana repica (grafikon 3) na svetskom tržištu beleži stalni rast cena. Iskorak u povećanju cena uljane repice kod nas, u odnosu na svetske cene, bio je 2000. i 2007.g. Ostvaren je suficit u izvozu, odnosno pokrivenost vrednosti izvoza/uvozom iznosila je 25%. Najveća proizvodnja uljane repice kod nas bila je 2007. godine, zbog dodatnih stimulacija radi promovisanja proizvodnje biodizela koje su uvedene 2006.g. Za usev uljane repice registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima po hektaru plaćalo se oko 90 evra (što je izuzetno malo), dok u zemljama EU podsticaji su iznosili od 250 do 310 evra po hektaru. Potrošnja biodizela od 8 do 15% biće obavezna u javnom prevozu u razvijenim zemljama (članicama EU), a uskoro i kod nas, čime bi se proizvodnja uljane repice udvostručila. To bi bila prilika za izvoz sirovina za biodizel na dugi rok, što pretpostavlja i povećanje cena ove uljarice.

83

0

5

10

15

20

25

30

2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007godine

vred

nost

i (di

n/kg

)

cena ulj. rep. kod nas cena ulj. rep. u svetulinija trenda cena ulj. rep. u svetu linija trenda cena ulj. rep. kod nas

Grafikon 3 – Kretanje otkupnih cena uljane repice kod nas i u svetu (2000 - 2007)

ZAKLJUČAK

Politika regulisanja cena različita je kod pojedinih zemalja. Proizvođači uljarica u

svetu, zbog visokih stimulacija iz Agrarnog budžeta, imaju mogućnost da zrno prodaju po nižim cenama od naših proizvođača. Cene uljarica u svetu u osnovi imaju istu vrednost u prometu, a razlikuju se samo po troškovima prevoza i kvalitetu. Dokazano je da je cena soje u svetu 2004. godine bila 17,2 dinara, dok je kod nas iznosila 13 dinara po kilogramu, tokom svih ostalih godina, od 2000. pa nadalje, cene ove uljarice kod nas bile su veće od svetskih cena. Slična je situacija i kod suncokreta, gde je cena kod nas od 2000. do 2005. godine bila veća nego na svetskoj berzi. Jedino je kod uljane repice, u pogledu kretanja cena, obrnuta situacija. Od 2001. do 2006. godine cene ove uljarice u svetu beleže stalni rast, za razliku od cena kod nas, i to zbog prerade ove uljarice u biodizel koji ispunjava određene standarde, pa može da konkuriše fosilnom dizelu.

LITERATURA 1. BABIĆ, S., MILOVANOVIĆ, M. (1995): Teorija cena, Ekonomski fakultet,

Beograd. 2. GAJDOBRANSKI, A. (2009): Faktori konkurentnosti proizvodnje uljarica Srbije,

doktorska disertacija, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u biotehnologiji, Novi Sad.

3. VIĆENTIJEVIĆ, D. (1998): Cene u poljoprivredi– problemi i rešenja, zbornik radova, Društvo agrarnih ekonomista Jugoslavije, Beograd, str. 49.

4. INTERNI MATERIJAL (2006): Industrijsko bilje, izveštaji poslovne zajednice-industrijsko bilje, Novi Sad.

84

5. USDA/Oilseeds: World Markets and Trade, table 29. 6. VLAHOVIĆ, B. (2003): Tržište poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, Opšti

deo-knjiga I, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 7. www.stat.serb.sr.gov.yu. 8. www.fao.org.

THE PRICES OF THE OLEACEOUS PLANTS AT THE INTERNAL AND WORLD MARKET

GAJDOBRANSKI, ALEKSANDRA

Summary

The main aim of this work is to show the price changes of the oleaceous plants at

the internal and world market. Prices of the oleaceous plants on the world market are mostly stable, but on the internal market there are certain changes of prices. Many various factors which influence these prices are mentioned: costs, market terms, supply and demand, the economic system, duty, tax and fiscal politics of importing countries, the transport costs...

Key words: guaranteed price, approximate price, import price, premium.

95

UDK: 591.146 Originalni naučni rad Original scientific paper

TEHNOLOŠKO-EKONOMSKI USLOVI ZA ORGANSKU PROIZVODNJU MLEKA

MILIČIĆ, ŽELJKA, POPOVIĆ-VRANJEŠ, ANKA, PEJANOVIĆ, R.,

KRAJINOVIĆ, M., CVETANOVIĆ, D.*

Rezime

U radu je prikazana proizvodnja mleka po principima organske proizvodnje u Poljoprivrednoj školi u Futogu, što može biti model i za ostale škole sličnog profila i model za mala poljoprivredna gazdinstva. Kvalitetna voda za piće je osnovni preduslov za bavljenje organskom proizvodnjom i mora je biti u dovoljnim količinama, te se ne sme zagađivati.U radu je prikazan hemijski i mikrobiološki kvalitet vode.U organskoj stočarskoj proizvodjni, gajenje životinja je u prirodnom sistemu, odnosno slobodno u otvorenom prostoru i malim grupama, a sa optimalnom proizvodnjom za dobijanje zdravstveno ispravnog mleka. Istraživanja su izvršena sa 20 krava simentalske rase, a posebno je analizirana stočna hrana (silaža, seno i kukuruz), zatim uslovi držanja u skladu sa dobrobiti životinja i proizvodnja zdravstveno bezbednog mleka uz primenu HACCP sistema kvaliteta na mestu proizvodnje. S obzirom da su organsko mleko i organski mlečni proizvodi veće nutritivne vrednosti i da ih nema na tržistu kod nas, sigurno je da će biti traženi od strane potrošača. Ekonomska analiza je pokazala da i mala gazdinstva koja proizvode u vlastitom domaćinstvu minimalno 500 l organskog mleka i proizvode svoje proizvode (sireve), te ih sami plasiraju (preko pijace ili maloprodaje) mogu biti profitabilna. Ključne reči: kvalitet vode, organski proizvodi, HACCP, dobrobit životinja

1. UVOD

Organska poljoprivreda je prisutna u ekološki nenarušenim sredinama na različitim lokacijama širom Srbije. Jedna od takvih sredina je područje Futoga koje predstavlja celinu, kako u prostornom, tako i u komunikacijskom, demografskom i što je možda najvažnije, ekonomskom smislu. Pašnjaci i plodno zemljište, dobar kvalitet vode i ostala

* MSc Željka Miličić, Prof. dr Anka Popović Vranješ, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad;

Prof. dr Radovan Pejanović, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad; Prof. dr Milan Krajinović, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad; dipl. inž. polj. David Cvetanović, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

96

potrebna infrastruktura, zatim simentalska rasa goveda, staja izgrađena u skladu sa Zakonom o organskoj proizvodnji su osnovni uslovi za organsku proizvodnju mleka uz vrlo kratak prelazni period. Razvojem organske poljoprivrede, a posebno proizvodnje mleka i mlečnih proizvoda, potrošačima se pruža mogućnost ishrane kvalitetnim proizvodima iz Vojvodine, koji odgovaraju strogim standardima kvaliteta hrane i očuvanja životne sredine, a proizvođačima se otvara novo tržište. Certifikovana organska proizvodnja mleka sa oznakom „organski proizvod” zahteva poznavanje niza pravila postavljenih kroz standarde za organsku proizvodnju. Izuzetno je važno da budući proizvođači, kao i prerađivači, u potpunosti i na vreme budu upoznati sa svim neophodnim pripremnim radovima i sa načinom gazdovanja koje se uklapa u standarde za organsku proizvodnju. Pravilnim upravljanjem kvalitetom u primarnoj proizvodnji mleka, stvaraju se preduslovi za dobijanje proizvoda koji imaju veću zdravstvenu vrednost, imaju dodatnu vrednost u pogledu nutritivnnih osobina, u pogledu senzornih osobina su bolje cenjeni i koji sveukupno utiču na trajni razvoj društva, što se manifestuje kroz zaštitu životne sredine i društveni kvalitet. S obzirom da na tržištu Srbije nema certifikovanog organskog mleka i mlečnih proizvoda, cilj ovog rada je da se definišu tehnološko-ekonomski uslovi za ovu proizvodnju u Poljoprivrednoj školi u Futogu, što može biti model i za druge škole istog profila kao i mala poljoprivredna gazdinstva.

2. MATERIJAL I METOD ISTRAŽIVANJA

U odnosu na Zakon o Organskoj proizvodnji (Sl. gl. 30/10 ) i Pravilnik o organskoj stočarskoj proizvodnji (Sl. list SRJ 51/2002), izvršena je komparativna analiza uslova koji su trenutno prisutni u postojećoj proizvodnji i faktora koji moraju biti u organskoj proizvodnji, na osnovu čega će se izvršiti određene korekcije u prelaznom periodu ( konverzija).

U radu je ispitan kvalitet vode za piće u Higijenskom zavodu u Novom Sadu, zatim kvalitet hrane (silaže, sena i kukuruza) i kvalitet sirovog mleka u akreditovanoj Laboratoriji za animalne proizvode na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Analizirane su kritične kontrolne tačke (CCP) u primarnoj proizvodnji mleka i propisana je procedura rada u skladu sa HACCP sistemom kvaliteta. S obzirom na veću cenu gotovih proizvoda na tržištu, ali i na veće troškove u organskoj proizvodnji, analizirani su ekonomski uslovi važni za profitabilnost proizvodnje. U tehno-ekonomsku analizu je bio uključen model proizvodnje organskog sirovog mleka sa 20 krava i model prerade mleka u polutvrdi sir, mini sirana 500-1500 l/dan .

3. REZULTATI RADA I DISKUSIJA

3.1 Metodi rada u primarnoj proizvodnji organskog mleka

U organskoj proizvodnji je važno pridržavati se standarda o uzgajanju stoke u organskoj poljoprivredi. Standardi sa kojima je potrebno biti upoznat, ukoliko se planira organska stočarska proizvodnja, obuhvataju kriterijume:

97

▪ ishrana, ▪ poreklo stoke ▪ briga o zdravlju životinja, ▪ uslovi držanja koje je neophodno obezbediti životinjama. Uzgoj životinja u organskoj proizvodnji zasniva se na fiziološkim i etološkim

potrebama životinja. U organskoj proizvodnji moraju biti ispunjene sve potrebe životinja u pogledu ishrane u različitim periodima razvoja. Obrok treba biti izbalansiran prema potrebama životinja radi obezbeđenja uravnoteženog rasta, razvoja i dobrog zdravlja životinja. Hrana se priprema u formi koja dozvoljava životinjama da iskažu prirodne navike u ishrani i zadovolje svoje potrebe. Sveža i ispravna voda, Tabela 1, i hrana treba da budu dostupne životinjama tokom celog dana.

Tabela 1. Hemijski kvalitet vode za piće

Parametar Jedinica mere Rezultat

Boja °Co-Pt 5 Miris opisno dobar Mutnoća NTU 0,04 pH vrednost 7,17 Elektroprovodljivost ∝S/cm 338 Ukupni isparni ostatak na 105°C

mg/l 209

Rezidualni hlor, CCl2 mg/l 0,05 Utrošak KMnO4 mg/l 7,6 Ukupna tvrdoća °dH 9,3 Kalcijum oksid, CaO mg/l 47,0 Kalcijum, Ca mg/l 33,6 Magnezijum oksid, MgO mg/l 33,1 Magnezijum, Mg mg/l 19,9 Gvožđe, Fe mg/l <0,05 Mangan, Mn mg/l <0,02 Amonijak , NH3 mg/l 0,05 Nitrit, NO2 mg/l - Nitrat, NO3 mg/l 2,7 Hloridi, Cl mg/l 11,2 Silicijum dioksid , SiO2 mg/l

Najmanje 60% suve materije dnevnog obroka se sastoji od krmnog bilja, sveže ili sušene kabaste hrane ili silaže. Organska proizvodna jedinica može da nabavi najviše do 10% konvencionalnih hraniva za preživare. Navedeni procenti se izračunavaju na nivou godine kao procenat suve materije obroka. Ućešće konvencionalnih hraniva u dnevnom obroku ne sme da bude veće od 25% suve materije obroka (Sl. list SRJ 51/2002.).

98

3.2 Prelazni period (konverzija) u stočarstvu

Program konverzije u stočarstvu mora da obuhvati analizu stanja i planiranje proizvodnje na bazi ekoloških i agroekonomskih znanja, gde se poseban naglasak daje na uravnotežen odnos biljne i stočarske proizvodnje. U organskoj proizvodnji je potrebno obezbediti da se gajenjem životinja obezbedi organsko đubrivo, bez koga nema organske proizvodnje, odnosno, održivosti zemljišta, (Lazarević, 2008). Prelazni period i njegovo trajanje zavise od vrste i kategorije životinja i od ishrane. Kvalitet stočne hrane u organskoj proizvodnji je uvek na prvom mestu u odnosu na druge uslove u organskoj proizvodnji. U Tabeli 2 su prikazani važniji pokazatelji kvaliteta hrane koja se korišćena u obroku krava na muži, čije je mleko bilo predmet istraživanja.

Tabela 2. Kvalitet stočne hrane

Na osnovu utvrđenih hemijskih parametara može se zaključiti da sva hraniva

odgovaraju kvalitetu koji je propisan Pravilnikom o kvalitetu hrane za životinje. Uzorak kukuruza je analiziran na prisustvo mikotoksina i analizom je utvrđeno da oni nisu

u VS u SM Osnovni pokazatelji kukuruz silaža seno kukuruz silaža seno

J.M.

Suva materija 86.25 21.16 89.48 100 100 100 % Vlaga 13.75 78.84 10.52 0 0 - % Sirovi protein 5.88 2.08 17.28 6.82 9.83 19.31 % Sirova mast 2.95 0.57 1.29 3.42 2.71 1.44 % Sirova celuloza 1.82 6.48 31.86 2.11 30.60 35.61 % Pepeo 1.18 1.17 7.91 1.37 5.54 8.83 % BEM 74.42 10.86 31.14 86.28 51.32 34.80 % Kalcijum 0.03 0.1 1.39 0.04 0.48 1.55 % Fosfor 0.24 0.04 0.29 0.28 0.20 0.32 % Slobodna sirćetna kis.

0.50 2.36 %

Slobodna buterna kis.

0 0 %

Ukupna mlečna kiselina

1.23 5.81 %

Ukupna sirćetna kiselina

0.65 3.07 %

Ukupna buterna kiselina

0 0 %

pH 3.16 ADF 7.76 38.84 36.69 43.41 % NDF 12.19 45.37 57.62 50.70 % Lignin 1.16 8.66 5.47 9.68 %

99

prisutni, što znači da je uzorak zdravstveno bezbedan. Na osnovu sadržaja silažnih kiselina, utvrđeno je da silaža pripada odličnom kvalitetu ovog hraniva.

Kad prođe period konverzije, do 30% sastava obroka mogu činiti hraniva koja se dobijaju iz proizvodnih jedinica u prelaznom periodu. Procenat nabavljene hrane može biti do 60%, ukoliko se hrana nabavlja iz organske proizvodne jedinice. O ovome je najbolje konsultovati se sa stručnim licima i sertifikacionim telom. Broj životinja je limitiran i bilo bi poželjno na 1 ha biljne proizvodnje držati najmanje 1 uslovno grlo krupne stoke (npr.goveda). U organskoj stočarskoj proizvodnji je, uopšte, ograničen broj životinja koje se mogu uzgajati, a takođe je ograničen i broj životinja u štali, radi njihovog komoditeta. Broj životinja koji se može uzgajati, po jedinici površine-hektaru, je ograničen količinom đubriva ili precizno kilogramima azota koje jedna životinja proizvede za godinu dana. Zna se da je količina azota koja se može primeniti po hektaru 170 kg (tu količinu proizvedu 2 krave za proizvodnju mleka ili 12 teladi starih 0-6 meseci, odnosno 7 starih 6-12 meseci itd.). Što se tiče ograničenja broja grla po jedinici površine za uzgoj, vrednosti su različite kao što je prikazano u Tabeli 3. Tabela 3. Minimalne površine za uzgoj po životinji-goveda (Sl. SRJ, 51/2002)

Vakcinacija u organskoj proizvodnji nije dozvoljena kao ni upotreba antibiotika i hormona. Ukoliko je upotreba antibiotika neophodna (dokaz veterinara o bolesti životinje), a antibiotik upotrebljen, karenca je duža nego u konvencionalnoj proizvodnji, a životinju je potrebno izolovati. Potrebno je voditi evidencije o životnjama, kako se leče (homeopatski lekovi) i kad se mleko može koristiti. Veoma je važno aktivno praćenje zdravstvenog stanja vimena i rano otkrivanje mastitisa. Kod krava koje imaju mastitis (koje treba da pređu na organsku proizvodnju) treba provesti sledeće mere: identifikovati, lečiti (homeopatskim lekovima) i/ili transportovati bolesne životinje na druge farme (a sve pre prelaska na organsku proizvodnju). Mnoge Evropske zemlje

Unutrašnja površina objekta

(površina dostupna životinjama)

Spoljna površina

(površina za kretanje, ne

uključujući pašnjak)

Kategorije goveda/ovce

Minimalna telesna

masa, kg

m2/grlu

m2/grlu

Goveda

Do 100 Do 200 Do 350

Preko 350

1,5 2,5 4,0

5 sa minimumom od 1 m 2/100 kg

1,1 1,9 3,0 3,7

sa minimumom od

0,75 m2/100 kg Mlečne krave Bikovi

6 10

4,5 30

100

zahtevaju da svi tretmani antibioticima budu evidentirani u nacionalnoj bazi podataka, dok se evidentiranje upotrebe alternativnih biljnih i homeopatskih tretmana još ne zahteva. Homeopatski tretmani dominiraju na organskim farmama i kad se certifikuju farme, moraće se koristiti i o tome će se voditi posebna evidencija. U stajama za organski uzgoj koristi se slobodan način držanja, tako da se krave sa mastitisom moraju izdvojiti i uvek se moraju musti zadnje ili se mora koristiti posebna muzna jedinica za njih. Tokom muže se moraju nositi rukavice, kako bi se prevenirala kontaminacija, zatim se moraju koristiti odgovarajuća dezinfekciona sredstva, te čiste krpe za svaku kravu posebno. Dalje, važno je vršiti mikrobiološku analizu mleka u periodu zasušenja, kao i kod mleka prvotelki, koje treba izdvojiti, ukoliko su rezultati pozitivni. Potrebno je onemogućiti prisustvo muva u staji, zatim na propisan način upravljati prostorom, tako da je minimalna mogućnost kontakta sa blatom, izmetom i vlagom.

Da bi životinje bile zdrave, veliku pažnju treba posvetiti preventivi: - pravilnoj ishrani uz redovnu ispašu; - sprovođenju vakcinacionog programa utvrđenog od strane nadležnog organa; - održavanju higijene: redovnom čišćenju, pranju, dezinfekciji objekata i opreme. Što se tiče izbora rasa, prednost pri izboru se daje domaćim rasama. Prema

podacima iz literature (Lazarević, 2008) prednost se daje otpornijim rasama (buša, podolsko goveče, simentalac), mada ima primera i visokoproduktivnih rasa (crveni i crno-beli holštajn) koje se, npr. u Austriji, veoma uspešno drže u uslovima organske proizvodnje.

Važno je obezbediti čistu i suvu prostirku na predviđenim mestima. Na ispustima mora biti obezbeđen odgovarajući prostor za zaštitu od kiše, vetra, sunca i ekstremnih tempeartura. Životnje se ne drže stalno u objektu. One moraju imati stalan ili vremenski ograničen prostor koji je najvećim delom pokriven pašnjacima. Dužina boravka na ispustu je određena prema mlečnim kravama, godišnjem dobu, njihovom uzrastu i kondiciji. Potrebno je da životinje mogu koristiti ispust kad god to njihovo fiziološko stanje i vremenski uslovi dozvoljavaju, osim u slučaju bolesti, o čemu odlučuje veterinarska inspekcija. U slučaju kada životinje slobodno koriste ispuste tokom perioda ispaše, a sistem držanja tokom zime omogućava slobodu kretanja životinjama, može se dozvoliti da životinje nemaju otvoreni ispust tokom zimskih meseci. Objekti za držanje životinja moraju imati glatke, ali ne klizave podove. Najmanje 50 % ukupne površine poda mora biti bez nagiba. Ovaj deo poda mora biti izrađen od čvrstog materijala. Muža mora biti u higijenskim uslovima, a posle muže mleko treba što pre biti ohlađeno, Slika 1 i Slika 2

101

Slika 1: Izmuzište Slika 2: Hlađenje mleka

3.3 Kvalitet organski proizvedenog mleka i mlečnih proizvoda Ishrana na paši i veća konzumacija sveže trave kod krava u organskom uzgoju je u

našem istraživanju rezultirala većim sadržajem vitamina C, A i α-tokoferola u organskom u odnosu na konvencionalno mleko. U Tabeli 4. je prikazan sastav mleka koje je proizvedeno po principima organske proizvodnje .

Tabela 4. Sastav mleka sa aspekta podobnosti za proizvodnju sira

Pravilnim upravljanjem kvalitetom u primarnoj proizvodnji mleka, kao i preradi,

stvaraju se preduslovi za dobijanje proizvoda koji imaju veću zdravstvenu vrednost, zatim koji imaju dodatnu vrednost u pogledu nutritivnih osobina, koji su u pogledu senzornih osobina bolje cenjeni i koji sveukupno utiču na trajni razvoj društva što se manifestuje kroz zaštitu životne sredine i društveni kvalitet.

Tehnologija proizvodnje svežeg mleka na farmi krava (Vagany, 2003) treba biti uz primenu HACCP sistema gde su na određenim mestima kontrolišu CCP (kritične kontrolne tačke), tako da se preventivno deluje i eliminiše opasnost, Slika 3.

Voda , % 87,5 Tačka krioskopije (˚C) 0,52-0,55 Mast , % 3,6-4,5 Laktoza, % 4,9 Proteini , % 2,8-3,3 Kalcijum, (mg/100g) 120 Kazein , % 2,6-3,0 Fosfor, (mg/100g) 65 Albumin , % 0,7-0,8 Pepeo, % 0,90 pH vrednost 6,6-6,7 Koagulcija >100˚C - Kiselost, ˚SH/50 3,3-3,5 Koagul. posle dodavanja H2O2 - Gustina na 15˚C 1,028-1,035 Sposobnost grušanja +++ Viskozitet (Cp) 2,0

102

Slika 3: Tehnologija proizvodnje svežeg mleka na farmi krava (Vagany, 2003)

3.4 Metod rada u pogonu za preradu organskog mleka Pogoni za organsku preradu mleka i mlečnih proizvoda mogu da funkcionišu samo

za organske proizvode ili pod određenim uslovima i za organske i za konvencionalne proizvode. Proizvodi iz proizvodnje po organskim principima se ne mogu mešati s neorganskim proizvodima. Svi organski proizvodi moraju biti jasno identfikovani i kao takvi se mogu skladištiti i transportovani na način koji onemogućava kontakt s konvencionalnim proizvodima tokom čitavog procesa. Dobar primer mlekare koja pored konvencionalnih proizvoda (cca 800.000 l/dan), prerađuje i organske mlečne proizvoda (cca 100000l/dan) je mlekara Nöm u Austriji.

103

Mlekarski tehničari i ostali operateri treba da preduzmu sve neophodne mere da spreče kontaminaciju proizvoda iz organske proizvodnje sa zagađivačima i kontaminantima, uključujući čišćenje, dekontaminaciju i dezinfekciju objekata i opreme. Ovo uključuje sprečavnaje kontaminacije organskih proizvoda nakon upotrebe sredstava za čišćenje, sanitaciju i dezinfekciju.

Svi sastojci korišćeni u izradi mleka i proizvoda od mleka treba da budu organski proizvedeni, izuzev aditiva i pomoćnih sredstava dozvoljenih u proizvodnji organskih proizvoda .

Voda (bakteriološki i hemijski ispravna) i so se mogu koristiti kao sastojci u proizvodnji organskih proizvoda. Tehnike koje se koriste za preradu organskog mleka i proizvodnju organskih proizvoda mogu biti biološke, fizičke i mehaničke prirode. Jonsko zračenje se ne sme koristiti u organskoj proizvodnji i preradi mleka.

Mogu se koristiti uslovi i metode skladištenja kao što su kontrolisna atmosfera, kontrolisana temperatura, sušenje i regulacija vlažnosti.

Kao i u konvecionalnoj prozvodnji, mora se vršiti suzbijanje štetočina, ali na način primeran organskoj proizvodnji. Metode koje su zabranjene za kontrolu štetočina i bolesti u organskoj proizvodnji su: fumigacija s pojedinim sredstvima i jonizirajuća radijacija.

Materijali za pakovanje ne smeju kontaminirati proizvod iz organske proizvodnje. Na tržištu zemalja koje obiluju organskim mlečnim proizvodima, pakovanje se vrši kako u staklenu ambalažu, koja je sigurno najbolja, ali i u ostale vrste (plastčne flaše, kartonska ambalaža i dr.).

Za vreme skladištenja, proizvodi iz organske proizvodnje moraju da budu jasno označeni i da se osigura odvajanje kako bi se izbegao bilo kakav oblik kontaminacije ili mešanja.

Kod transportovanja organskih proizvoda treba voditi računa da proizvodi budu pravilno označeni, a rukovanje treba vršiti na način koji će sprečiti bilo kakvu kontaminaciju ili mešanje

Za uspešno rukovanje u proizvodnji organskog mleka i organskih mlečnih proizvoda je posebno važna dokumentacija. Pre svega, to je dokumentacija o poreklu sirovina i pomoćnih sastojaka i kvalitetu vode. Evidencija treba da ispuni dva zahteva: sledljivost i provere bilansa mleka i masnih jedinica ulaza – izlaza organskih sastojaka i organskih proizvoda, uključujući trenutno stanje (zalihe).

Da bi se izbegla mogućnost falsifikovanja organskog mleka (misli se na podmetanje mleka iz konvencionalne proizvodnje), mora se voditi evidencija prijema sirovina, skladištenja, proizvodnje, pakovanja, opsluživanja, transporta i prodaje.

U organskoj proizvodnji treba izraditi dijagrame tokova tehnološkog procesa, zatim situacioni plan mlekare koji prikazuje: lokaciju objekta, svu opremu, i područja prijema i skladištenja sirovina, mesta obrade/proizvodnje, pakovanja, skladištenja gotovih proizvoda i otpremanje, što pomaže efikasnijem upravljanju kvalitetom .

3.5 Tehno-ekonomska analiza

Da bi poljoprivredni proizvođači bili zainteresovani za proizvodnju organskog-

mleka, pored drugih motiva, mora biti obezbeđena ekonomičnost proizvodnje. Odlučujuću ulogu pri tome ima odnos između prihoda i troškova, što zavisi od prirodnih

104

uslova preduzeća, njihove opremljenosti faktorima proizvodnje, zatim podsticajnih mera države, uslova i mogućnosti prodaje kao i znanja o tehnološko-proizvodnim procesima.

Danas ima dosta proizvođača mleka koji ozbiljno razmišljaju o preradi dela ili celokupne svoje proizvodnje mleka u sir u okviru svog domaćinstva kao model mini sirana. S obzirom da su u mlekaru u domaćinstvu mala ulaganja, a na tržištu se postiže visoka cena, takvi oblici proizvodnje su visokoprofitabilni.

Drugi model proizvodnje bi mogla biti sirana na nivou SZR (samostalna zanatska radnja), što potencijalno obuhvata veći obim proizvodnje koji se plasira u maloprodaji.

▪ Model organske proizvodnje mleka može biti u uslovima gde nisu potrebne investicije za prilagođavanje štale (slobodni način držanja) prema smernicama biološke proizvodnje i gde postoje potrebne površine pašnjaka, pri čemu se proizvođači lako preorjentišu kroz određeno vreme sa malim ulaganjima.

▪ Model proizvodnje mleka, gde je potrebno ulaganje u popravku štale za 20 kra -va za proizvodnju mleka, predstavlja zaduženje od oko 75000 evra. Naravno, ako bi tu investiciju država bar delom finansirala, zaduženje proizvođača bi bilo manje.

▪ Model ulaganja u mini siranu sa dnevnom preradom 500 do 1500 l mleka, što godišnje predstavlja 180.000 l do 540.000 l. i proizvodnju 12.800-38.500 kg sira. Za ovaj oblik investiranja mogu biti razni izvori finansiranja. Kada su kroz ekonomsku analizu upoređeni pojedini modeli, onda se došlo do rezultata da je osnovna prednost modela mini sirane u proizvodnji u domaćinstvu, mala ulaganja, brz finansijski efekat i povrat investicije. Dodatne prednosti čine tradicija same proizvodnje i plasman sira u neposrednoj okolini gazdinstva s tim da se njihov položaj može poboljšati i raznim podsticajnim merama za organsku proizvodnju od strane države.

4. ZAKLJUČAK

Tehnološko-ekonomski uslovi za organsku proizvodnju mleka obuhvataju: 1. Osiguranje uslova za životinje koji omogućavaju izražavanje osnovnih

aspekata njihovog prirodnog ponašanja. 2. Posedovanje zemljišta potrebnog kvaliteta za proizvodnju hrane za životinje.

Kvalitetno zemljište, stočna hrana i voda za piće u hemijskom i mikrobiološkom pogledu

3. Da je hrana za životinje proizvedena u skladu sa Pravilnikom o organskoj stočarskoj proizvodnji

4. Potrebno je obezbediti harmoničan balans između biljne proizvodnje i stočarstva;

5. Uvođenje HACCP koncepta i u primarnu proizvodnju mleka kao i preradu u organskim uslovima.

6. Da bi poljoprivredni proizvođači bili zainteresovani za proizvodnju organskog mleka, pored drugih motiva, mora biti obezbeđena ekonomičnost proizvodnje.

7. Tehnološko ekonomska analiza pokazuje profitabilnost proizvodnje u modelu proizvodnje organskog sirovog mleka sa 20 krava i modelu prerade mleka 500-1500 l u polutvrdi sir u mini pogonu za proizvodnju sira koji može da bude registrovan kao Mlekara u domaćinstvu ili Mlekara kao SZR.

105

5. LITERATURA

1. Zakon o organskoj proizvodnji, Sl.Gl.30/10 od 7.05.2010. 2. Pravilnik o metodama organske stočarske proizvodnje, Sl.list 51/2002. 3. LAZAREVIĆ, R. (2008): Stočarstvo u organskoj proizvodnji,Novi Sad, 2008.god 4. VÁGÁNY J., DUNAY A., SZÉKELY S., PETŐ I. (2003) Development and

Introduction of HCCP System in Jozsffmajor,Experimental and Demonstration Farm, a Dairy Farm Milk Production Hungary, juditv@gtk.gau.hu

5. POPOVIĆ-VRANJEŠ, A., GRUBAČIĆ, M., PEJANOVIĆ, R., i sar. (2010): Possibilities of organic milk production in Serbia, Savremena poljoprivreda, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 1-2, vol 59.

6. POPOVIĆ-VRANJEŠ ANKA M., PEJANOVIĆ RADOVAN V., JOVANOVIĆ SLOBODAN J., SAVIĆ MILA S., OSTOJIĆ MIHAILO S., GRUBAČIĆ MIROSLAV D., CVETANOVIĆ DAVID P.; Upravljanje kvalitetom u organskoj proizvodnji i preradi mleka, Prehrambena industrija - mleko i mlečni proizvodi 2010, vol. 21, br. 1-2, str. 56-62.

7. PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z., MARKOVIĆ KATARINA, TOMAŠ MIRELA (2010): Poljoprivreda i ruralni razvoj u regionalnom prostornom planu AP Vojvodine, Zbornik kratkih sadržaja, Simpozijum »Stočarstvo, veterinarska medicina i ekonomika u ruralnom razvoju i proizvodnji zdravstveno bezbedne hrane«, sa međunarodnim učešćem, Divčibare, 20. – 27. jun, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

8. KRAJINOVIĆ, M., T. ČOBIĆ, M. ĆINKULOV, (2000): Opšte stočarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

9. PEJANOVIĆ, R., POPOVIĆ-VRANJEŠ ANKA, MAKSIMOVIĆ, G., TOMAŠ MIRELA, PETROVIĆ, D. (2009): Agroeconomical analysis and organic agricultural production, Savremena poljoprivreda, Departman za stočarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Vol. 58, br. 3-4, str. 157-164.

10. PEJANOVIĆ, R., POPOVIĆ-VRANJEŠ, A. (2010): Organska poljoprivreda kao novi koncept proizvodnje hrane, Poslovna politika, Beograd, br. 7-8, str. 10-19.

11. PEJANOVIĆ, R., RADOVIĆ, G., TOMAŠ, M., i sar. (2010): Agricultural budget as a form of financing agriculture in the Republic of Serbia, Savremena poljoprivreda, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 1-2, vol 59, str. 206-213.M.

106

TEHNOLOGICAL AND ECONOMIC CONDITIONS FOR ORGANIC MILK PRODUCTION

MILIČIĆ, ŽELJKA, POPOVIĆ-VRANJEŠ, ANKA, PEJANOVIĆ, R., KRAJINOVIĆ, M., CVETANOVIĆ, D.

Summary

The aim of this paper was to show importance and possibilities of organic milk production on small dairy farms as well as the economic aspects of that production. Organic animal production is based on animal welfare and prosperity. Organic milk production is a way to reduce pesticide use and mineral surplus in agriculture but this production form also requires substantially more farmland than conventional production. This study shows that a low-input agricultural system, such as organic milk production, has obvious environmental benefits. Suggested improvements in organic production are: differentiation in limits of purchased feed and an increase in the self-supporting capacity of the farm. Economic analisys showed that small farms which produce at least 500 l/per day of organic milk as well as process it in high profitable milk products ( cheese) could be very profitable.

Key words: organic dairy farms, animal welfare, milk products, low-input agricultural system.

  107

UDK :316.334.55 Originalni naučni rad Original scientific paper

OCENA DIFERENCIRANOSTI OKRUGA REPUBLIKE SRBIJE U PROCESU RURALNOG RAZVOJA

NIKOLIĆ-ĐORIĆ, EMILIJA 1, ČOBANOVIĆ, KATARINA 2

Rezime

U radu se analiziraju neki značajni indikatori ruralnog razvoja i to: narodni dohodak po stanovniku i učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku. Diferenciranost pojedinih okruga je utvrđena na osnovu koeficijenta varijacije nacionalnog dohotka po stanovniku , količnika maksimalne i minimalne vrednosti narodnog dohotka po stanovniku i Đinijevog koeficijenta koncentracije. Pokazatelji se analizaraju na nivou 24 okruga Republike Srbije i grada Beograda, bez Kosova i Metohije. Pri tome se koriste publikovani statistički podaci na osnovu kojih se izvodi ocena stepena razvijenosti i diferenciranosti okruga Srbije. Ispitivani pokazatelji se odnose na 3 vremenska preseka, u 1997, 2002. i 2005.godini . Ključne reči: pokazatelji ruralnog razvoja, okruzi Srbije, narodni dohodak, regionalni pristup, Đinijevi koeficijenti

UVOD

U kreiranju politike ekonomskog razvoja u poslednje dve decenije značajna pažnja se posvećuje ruralnom razvoju (Bryden,2003). Zemlje Evropske Unije sve veću pažnju posvećuju unapređenju razvoja ruralnih regiona i modeliranju politike ruralnog razvoja (Čobanović i sar.,2009). Govoreći o politici ruralnog razvoja, značajan je teritorijalni pristup, odnosno, teritorijalna ruralna politika, kako u zemljama Evropske unije, tako i u ostalim zemljama van Evropske unije (Bryden,2003). Isti autor naglašava da je teritorijalni ruralni razvoj od velikog značaja za budućnost EU i da ga treba razlikovati

                                                            

1 Mr Emilija Nikolic-Đoric, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrde i sociologiju sela, Novi Sad, Trg D.Obradovića 8.,Univerzitet u Novom Sadu, Srbija, emily@uns.polj.ac.rs

2  Dr Katarina Čobanović, Redovni profesor u penziji, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad,Univerzitet u Novom Sadu, Srbija

  108

od tradicionalne politike u poljoprivredi. Ekonomska politika u poljoprivredi je samo jedan segment nacionalne politike, koja upliviše ruralnu ekonomiju i društveni razvoj.

Tako se, na primer, u Finskoj govori o opštoj ruralnoj politici koja podrazumeva politiku u poljoprivredi, šumarstvu, ribarstvu, socijalnu politiku, transport i infrastrukturu, lokalnu upravu, energetiku i drugo. Cilj ovakve politike nije samo ruralni razvoj, već razvoj svih onih oblasti koje se manifestuju u ruralnim okvirima (Bryden,2003).

U diskusijama o ciljevima i perspektivama ruralnog razvoja, značajna pažnja se posvećuje definisanju pojma ruralnosti. Prvobitno je pojam ruralnosti proisticao iz dualizma relacije ruralno-urbano (selo-grad), zasnovane na pretpostavci da su razvoj sela i grada dijametralno suprotni. Međutim, vremenom se pokazalo da dualizam selo-grad postaje sve manje izražen, jer odnosi selo-grad postaju sve više kompleksni i nastaju novi tipovi ovih odnosa, koji su mnogo složeniji od dualizma selo-grad (Bryden,2003).

Pri kreiranju politike ruralnog razvoja veoma je značajan izbor indikatora ruralnog razvoja, što je od velikog značaja pri izvođenju međunarodnih upoređenja (Čobanović i sar., 2009). Teritorijalna ruralna politika neke zemlje treba da uzme u obzir nekoliko osnovnih indikatora ruralnog razvoja. Preporuke zemalja EU odnose se na sledeće grupe indikatora: socijalno-ekonomski,demografski i prostorno-teritorijalni (Bryden,2003). Pri tome je važno definisati teritorijalne jedinice u cilju izvođenja klasifikacije i ocene stepena razvijenosti regiona. Interakcija relevantnih faktora različito se može manifestovati u pojedinim ruralnim regionima, kao i na nivou zemlje.

U većini evropskih zemalja ističe se potreba za definisanjem statističkih indikatora teritorijalnih jedinica na nacionalnom nivou. Pretpostavlja se da su na nivou svake zemlje pojedini regioni različito razvijeni.

Raznovrsnost u stepenu razvijenosti pojedinih regiona neke zemlje upravo i zahteva potrebu jasnog definisanja teritorijalnih jedinica ispitivanja. Komisija OECD, koja je osnovana jos 1994.godine, imala je zadatak da razradi različite programe vezane za regionalnu politiku i politiku ruralnog razvoja OECD zemalja. Pri tome je formiran niz demografskih, ekonomskih, socijalnih i prostornih indikatora koji su imali cilj da pomognu pri klasifikaciji teritorije neke zemlje, prema analitičkim zahtevima, kao što su selo-grad, manje razvijen-više razvijen region i drugo (Bryden, 2003).

Cilj rada je da se izvede upoređenje stepena razvijenosti okruga Republike Srbije prema vrednostima izabranih indikatora ruralnog razvoja. Stepen razvijenosti pojedinih regiona republike Srbije meren je na osnovu više pokazatelja. Pored društvenog proizvoda, koji proističe iz društvenog bruto proizvoda, narodni dohodak, takođe, je od značaja pri analizi i merenju nivoa razvijenosti neke zemlje ili regiona (Čobanović i sar.,2005).

Osnovni pokazatelj ispitivanja je narodni dohodak iskazan po stanovniku, kao i učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku. Neujednačenost razvoja pojedinih okruga je utvrđena na osnovu koeficijenta varijacije narodnog dohotka po stanovniku i količnika maksimalne i minimalne vrednosti narodnog dohotka po stanovniku opština pojedinih okruga.

Osim toga, analizirani su i Đinijevi koeficijenti koncentracije (Čobanović i sar., 2006) izračunati na osnovu kumulativne proporcije broja stanovnika i proporcije narodnog

  109

dohotka okruga (G1), proporcije broja stanovnika i proporcije površine okruga (G2) kao i proporcije površine okruga i proporcije narodnog dohotka (G3).

Jedinice ispitivanja su okruzi Republike Srbije (bez Kosova i Metohije). Ispitivani pokazetelji stepena razvijenosti okruga odnose se na vremenske preseke, odnosno, na 1997, 2002. i 2005. godinu. Osnovni izvor su publikovani statistički podaci Republičkog zavoda za statistiku Srbije.

REZULTATI ISPITIVANJA

Analizirani okruzi Srbije obuhvataju 161 opštinu i odnose se na tri regiona. Analiziraju se 24 okruga i grad Beograd. Regionalna podela Republike Srbije podrazumeva podelu u 3 regiona i to: Region 1 (ravničarski region) koji obuhvata Bačku, Srem, Banat i deo Mačve; Region 2 obuhvata severni deo centralne Srbije (Šumadija, deo Mačve i Stig); Region 3 (brdoviti i planinski region) obuhvata istočne, južne i zapadne delove Centralne Srbije (Bogdanov, 2007).

Rangovi narodnog dohotka po stanovniku pojedinih okruga dati su u Tabeli 1. Varijabilnost narodnog dohotka po stanovniku u većini okruga Srbije je visoka u svim analiziranim godinama (Tabela 1). U 1997. godini, najveća vrednost koeficijenta varijacije ovog pokazatelja je u Borskom okrugu (98%), a zatim sledi grad Beograd (95%).

U 2002. i 2005.godini najveća vrednost koeficijenta varijacije narodnog dohotka po stanovniku je na nivou grada Beograda i ove vrednosti su znatno veće u odnosu na ostale ispitivane okruge. Varijabilnost narodnog dohotka po stanovniku u 2005.godini veća je u odnosu na 2002. i 1997.godinu kod sledećih okruga: Severnobački, Srednjebanatski, Severnobanatski, Južnobački, Mačvanski, Podunavski, Braničevski, Zlatiborski, Nišavski, Toplički, Jablanički i Pčinjski (Tabela1).

To ukazuje da je nestabilnost proizvodnje, iskazana kroz veću varijabilnost narodnog dohotka po stanovniku, kod polovine okruga Srbije povećana. To može biti posledica nestabilnih rezultata privređivanja, odnosno, ostvarenog društvenog proizvoda u proteklom periodu.

Količnik maksimalne i minimalne vrednosti narodnog dohotka po stanovniku u 15 okruga Srbije je povećan u 2005.godini u odnosu na prethodne godine (1997 i 2002) (Tabela 1).

Uvećana vrednost ispitivanog pokazatelja može se tumačiti kao posledica nestabilnih uslova i rezultata privređivanja, koji su se sve više izoštravali i pogoršavali, posmatrano u periodu 1997-2005.godina. Uvećana vrednost količnika maksimalne i minimalne vrednosti narodnog dohotka po stanovniku u 2005.godini javlja se kod onih okruga kod kojih je već konstatovana povećana varijabilnost ovog pokazatelja, iskazana pomoću koeficijenta varijacije. Ove podudarnosti su konstatovane kod 12 sledećih okruga: Severnobački, Srednjebanatski, Severnobanatski, Južnobački, Mačvanski, Podunavski, Braničevski, Zlatiborski, Nišavski, Toplički, Jablanički i Pčinjski.

Prosečno učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku, u većini okruga Srbije je visoko, u svim analiziranim godinama (1997,2002. i

  110

2005) i kreće se u intervalu od 17,2% (Raški okrug, 2005.godina) do 57,8% (Braničevski okrug, 2005.godina) (Tabela 2).

Tabela 1. Rangovi, koeficijenti varijacije i količnik maksimalne i minimalne vrednosti

narodnog dohotka/stanovniku u okruzima

Izuzetak je grad Beograd, gde je ovo učešće znatno niže. Uočava se da je u okruzima Regiona 1 naročito visoko učešće nacionalnog dohotka poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku i ono se u ispitivanim godinama kreće u intervalu od 28% do 56% (Tabele 2 i 3). Osim toga, u okruzima Regiona 2, takođe, se uočava visoko učešće navedenog pokazatelja. To su okruzi: Kolubarski, Podunavski, Braničevski, Šumadijski, Pomoravski, Nišavski i Toplički. Ovo učešće se kreće u intervalu od 32% do 58% (Tabela 2).

U većini okruga Regiona 3, učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku je niže u odnosu na prethodno navedene regione i kreće se u intervalu od 17,2% (Raški okrug, 2005. godina) do 42,2% (Rasinski okrug, 2002.godina) (Tabela 2). Izuzetak je Jablanički okrug, koji pripada Regionu 3, ali u svim

  111

ispitivanim godinama ima visoko učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku u svim ispitivanim godinama.

U većini okruga se uočava smanjenje učešćea nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku u 2005. godini u odnosu na prethodne vremenske intervale. Izuzetak su Severnobački, Zapadnobački, Podunavski, Braničevski, Borski i Zaječarski okrug, gde se uočava povećanje vrednosti ispitivanog pokazatelja u 2005. u odnosu na 2002. i 1997.godinu. Navedeno povećanje učešća ispitivanog pokazatelja uočava se u 4 okruga Regiona 1 i 2 i u 2 okruga Regiona 3.

Smanjenje učešća nacionalnog dohotka iz poljoprivrede, u ukupnom nacionalnom dohotku, je očekivana vrednost, koja bi bila u skladu sa smanjenjem učešća društvenog proizvoda poljoprivrede u ukupnom društvenom proizvoda.

Naime, u agrarnoj teoriji je poznata zakonitost da sa porastom razvijenosti privrede neke zemlje dolazi do opadanja relativnog značaja poljoprivrede, jer je visoko učešće poljoprivrede u ukupnom društvenom proizvodu neke privrede indikator nerazvijenosti te privrede (Čobanović, i sar., 2005). U ovom slučaju, visokoko učešće nacionalnog dohotka poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku, moglo bi se oceniti kao pokazatelj nedovoljne privredne razvijenosti okruga, odnosno, regiona Srbije.

Ovi rezultati koji ilustruju visoko učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku potvrđuju navode iz literature koji ukazuju da praktično u svim regionima Srbije postoje povoljni uslovi za razvoj različitih grana poljoprivredne proizvodnje.

Tako se navodi da povoljni prirodni i klimatski uslovi u Srbiji pospešuju razvoj poljoprivrede. Ravničarski regioni Vojvodine, Kosova Polja, Metohije, Pomoravlja, Posavine, Tamnave, Kruševačkog i Leskovačkog polja pogodni su za mehanizovanu ratarsku i povrtarsku proizvodnju. Brdoviti i brežuljkasti predeli povoljni su za razvoj voćarske, vinogradarske i stočarske proizvodnje. Brdsko-planinsko područje Zlatibora, Rudnika, Stare planine, Kopaonika i Šar-planine pogodno je za razvoj voćarstva, govedarstva i šumarstva (Bogdanov, 2007).

  112

Tabela 2. Učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku u okruzima Centralne Srbije

  113

Tabela 3. Učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku u okruzima Vojvodine

Izračunate vrednosti Đinijevih koeficijenta (Tabela 4) pokazuju povećanje neujednačenosti raspodele narodnog dohotka (G1), gustine nastanjenosti (G2) i teritorijalne raspodele narodnog dohotka (G3) u pojedinim okruzima. Rezultati potvrđuju zaključak do koga su došli Heijman,W., Mangnus,E. (2008) da se u procesu tranzicije ka tržišnoj ekonomiji povećavaju regionalne razlike. Sličan zaključak je i ukoliko se analiziraju Đinijevi koeficijenti izračunati na osnovu podataka iz opština pojedinih okruga. U Tabeli 5 su prikazani Đinijevi koeficijenti kojima se meri neujednačenost raspodele narodnog dohotka u opštinama posmatranih okruga u periodu 1997-2005. Lorenzove krive, koje pokazuju zavisnost kumulativne proporcije broja stanovnika i proporcije narodnog dohotka okruga i proporcije broja stanovnika i proporcije površine okruga u 2005. godini, prikazane su na grafikonu 1. Veća površina između kumulativne krive i prave y = x u slučaju gustine nastanjenosti u poređenju sa raspodelom dohotka ukazuje da je u 2005. godini bila veća neujednačenost gustine nastanjenosti u poređenju sa raspodelom dohotka.

  114

Tabela 4. Đinijevi koeficijenti

Grafik 1. Lorenzove krive formirane na osnovu kumulativneih proporcija broja stanovnika, narodnog dohotka i površine okruga

  115

Tabela 4. Đinijevi koeficijenti pojedinih okruga

ZAKLJUČAK

U radu su ispitivani narodni dohodak po stanovniku i učešće nacionalnog dohotka poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku, na nivou okruga Republike Srbije, u 3 vremenska preseka, u intervalu 1997-2005.godina. Varijabilnost narodnog dohotka po stanovniku je visoka u većini okruga, što se ocenjuje kao indikator nepovoljnih uslova privređivanja na nivou republike Srbije.

  116

Visoke vrednosti količnika maksimalne i minimalne vrednosti narodnog dohotka po stanovniku u većini okruga, takođe, su pokazatelj nestabilnih uslova privređivanja u ispitivanom vremenskom intervalu. Učešće nacionalnog dohotka poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku u većini okruga regiona 1 (ravničarski regioni) i regiona 2 ( brdoviti i brežuljkasti regioni) je visoko i kreće se u intervalu od 28% do 58%. U većini okruga regiona 3 (planinski i brdoviti regioni) učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede je znatno manje i kreće se u intervalu od 17-42%. Uočava se sličnost dobijenih rezultata ispitivanih indikatora na nivou regiona 1 i 2.

Poređenjem količnika maksimalne i minimalne vrednosti narodnog dohotka po stanovniku, koeficijenata varijacije kao i vrednosti Đinijevih koeficijenata, može da se zaključi da je u procesu tranzicije u posmatranom vremenskom periodu došlo do povećanja regionalnih razlika.

LITERATURA

1. BOGDANOV, N. (2007), Small Rural Households in Serbia and Rural Non- Farm Economy, 184,193,199, Republic of Serbia, Ministry of Agriculture, Forestry and Water Management

2. BRYDEN, J. (2003), Rural Development Indicators and Diversity in the European Union, 2-8, European Union Statistical Office, Luxembourg

3. ČOBANOVIĆ, K., NIKOLIĆ-ĐORIĆ, E., MUTAVDŽIĆ, B. (2005): Komparativna analiza društvenog proizvoda poljoprivrede Srbije i Crne Gore i zemalja u tranziciji, Poglavlje u Monografiji ''Razvoj i strukturne promene agrarne privrede i ruralnih područja'', 57-58, Institut za ekonomiku poljoprivrede Beograd, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela Poljoprivrednog fakulteta Novi Sad, Ekonomski fakultet, Subotica, Beograd

4. ČOBANOVIĆ, K., NIKOLIĆ-ĐORIĆ, E., MUTAVDŽIĆ, B. (2006): Koncentracija distribucije poljoprivrednih gazdinstava Srbije prema veličini zemljišnog poseda, Statistička revija, Vol 55, Broj 1-4, 5-17, Beograd.

5. ČOBANOVIĆ,K., NIKOLIĆ-ĐORIĆ,E., MUTAVDŽIĆ, B.(2009): Regional aspects of agricultural income level in Vojvodina province in function of basic production factors, 113th Seminar of the European Association of Agricultural Economists (EAAE), Institute of Agricultural Economics, 109-110, Belgrade, Serbia

6. HEIJMAN,W., MANGNUS,E. (2008), Regional Disparities in Transitional Roma- nia,

7. Agroekonomska nauka i struka u tranziciji obrazovanja i agroprivrede, Tematski zbornik, 271-272, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd

Napomena: Rad predstavlja opširniju verziju rezultata istraživanja u okviru projekta 149007 Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije.

  117

EVALUATION OF DIFFERENTATION DISTRICTS OF THE REPUBLIC SERBIA IN THE PROCESS OF RURAL DEVELOMPENT

NIKOLIĆ-ĐORIĆ, EMILIJA, ČOBANOVIĆ, KATARINA

Summary

The paper presents the results of the analysis of some rural development indicators

for districts of the Republic of Serbia and the city of Belgrade (without Kosovo and Metohija). The analysis is based on published statistical data for three time sequences, related to 1997, 2002 and 2005. There were analyzed national income per capita, ratio of the maximal and minimal national income per capita and share of the national income of agriculture in the total national income. It is evident that the national income per capita and the ratio of the maximal and minimal national income per capita in majority of districts show high variability in the examined period (1997-2005). The share of the national income from agriculture in the total national income is relatively high in the districts of Region 1 and Region 2, with the values in the interval of 28-58%. The share of the national income from agriculture in the total national income in the districts of Region 3 is lower than that in Regions 1 and 2, with the values in the interval of 17-42%. The differences between the districts of Regions 1 and 2 and the districts of Region 3 are evident. The calculated values of Gini-coefficients indicate that regional disparity in examined period increased.

Key words: indicators of rural development, districts of Serbia, national income,

regional approach, Gini-coefficients

  108

od tradicionalne politike u poljoprivredi. Ekonomska politika u poljoprivredi je samo jedan segment nacionalne politike, koja upliviše ruralnu ekonomiju i društveni razvoj.

Tako se, na primer, u Finskoj govori o opštoj ruralnoj politici koja podrazumeva politiku u poljoprivredi, šumarstvu, ribarstvu, socijalnu politiku, transport i infrastrukturu, lokalnu upravu, energetiku i drugo. Cilj ovakve politike nije samo ruralni razvoj, već razvoj svih onih oblasti koje se manifestuju u ruralnim okvirima (Bryden,2003).

U diskusijama o ciljevima i perspektivama ruralnog razvoja, značajna pažnja se posvećuje definisanju pojma ruralnosti. Prvobitno je pojam ruralnosti proisticao iz dualizma relacije ruralno-urbano (selo-grad), zasnovane na pretpostavci da su razvoj sela i grada dijametralno suprotni. Međutim, vremenom se pokazalo da dualizam selo-grad postaje sve manje izražen, jer odnosi selo-grad postaju sve više kompleksni i nastaju novi tipovi ovih odnosa, koji su mnogo složeniji od dualizma selo-grad (Bryden,2003).

Pri kreiranju politike ruralnog razvoja veoma je značajan izbor indikatora ruralnog razvoja, što je od velikog značaja pri izvođenju međunarodnih upoređenja (Čobanović i sar., 2009). Teritorijalna ruralna politika neke zemlje treba da uzme u obzir nekoliko osnovnih indikatora ruralnog razvoja. Preporuke zemalja EU odnose se na sledeće grupe indikatora: socijalno-ekonomski,demografski i prostorno-teritorijalni (Bryden,2003). Pri tome je važno definisati teritorijalne jedinice u cilju izvođenja klasifikacije i ocene stepena razvijenosti regiona. Interakcija relevantnih faktora različito se može manifestovati u pojedinim ruralnim regionima, kao i na nivou zemlje.

U većini evropskih zemalja ističe se potreba za definisanjem statističkih indikatora teritorijalnih jedinica na nacionalnom nivou. Pretpostavlja se da su na nivou svake zemlje pojedini regioni različito razvijeni.

Raznovrsnost u stepenu razvijenosti pojedinih regiona neke zemlje upravo i zahteva potrebu jasnog definisanja teritorijalnih jedinica ispitivanja. Komisija OECD, koja je osnovana jos 1994.godine, imala je zadatak da razradi različite programe vezane za regionalnu politiku i politiku ruralnog razvoja OECD zemalja. Pri tome je formiran niz demografskih, ekonomskih, socijalnih i prostornih indikatora koji su imali cilj da pomognu pri klasifikaciji teritorije neke zemlje, prema analitičkim zahtevima, kao što su selo-grad, manje razvijen-više razvijen region i drugo (Bryden, 2003).

Cilj rada je da se izvede upoređenje stepena razvijenosti okruga Republike Srbije prema vrednostima izabranih indikatora ruralnog razvoja. Stepen razvijenosti pojedinih regiona republike Srbije meren je na osnovu više pokazatelja. Pored društvenog proizvoda, koji proističe iz društvenog bruto proizvoda, narodni dohodak, takođe, je od značaja pri analizi i merenju nivoa razvijenosti neke zemlje ili regiona (Čobanović i sar.,2005).

Osnovni pokazatelj ispitivanja je narodni dohodak iskazan po stanovniku, kao i učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku. Neujednačenost razvoja pojedinih okruga je utvrđena na osnovu koeficijenta varijacije narodnog dohotka po stanovniku i količnika maksimalne i minimalne vrednosti narodnog dohotka po stanovniku opština pojedinih okruga.

Osim toga, analizirani su i Đinijevi koeficijenti koncentracije (Čobanović i sar., 2006) izračunati na osnovu kumulativne proporcije broja stanovnika i proporcije narodnog

  109

dohotka okruga (G1), proporcije broja stanovnika i proporcije površine okruga (G2) kao i proporcije površine okruga i proporcije narodnog dohotka (G3).

Jedinice ispitivanja su okruzi Republike Srbije (bez Kosova i Metohije). Ispitivani pokazetelji stepena razvijenosti okruga odnose se na vremenske preseke, odnosno, na 1997, 2002. i 2005. godinu. Osnovni izvor su publikovani statistički podaci Republičkog zavoda za statistiku Srbije.

REZULTATI ISPITIVANJA

Analizirani okruzi Srbije obuhvataju 161 opštinu i odnose se na tri regiona. Analiziraju se 24 okruga i grad Beograd. Regionalna podela Republike Srbije podrazumeva podelu u 3 regiona i to: Region 1 (ravničarski region) koji obuhvata Bačku, Srem, Banat i deo Mačve; Region 2 obuhvata severni deo centralne Srbije (Šumadija, deo Mačve i Stig); Region 3 (brdoviti i planinski region) obuhvata istočne, južne i zapadne delove Centralne Srbije (Bogdanov, 2007).

Rangovi narodnog dohotka po stanovniku pojedinih okruga dati su u Tabeli 1. Varijabilnost narodnog dohotka po stanovniku u većini okruga Srbije je visoka u svim analiziranim godinama (Tabela 1). U 1997. godini, najveća vrednost koeficijenta varijacije ovog pokazatelja je u Borskom okrugu (98%), a zatim sledi grad Beograd (95%).

U 2002. i 2005.godini najveća vrednost koeficijenta varijacije narodnog dohotka po stanovniku je na nivou grada Beograda i ove vrednosti su znatno veće u odnosu na ostale ispitivane okruge. Varijabilnost narodnog dohotka po stanovniku u 2005.godini veća je u odnosu na 2002. i 1997.godinu kod sledećih okruga: Severnobački, Srednjebanatski, Severnobanatski, Južnobački, Mačvanski, Podunavski, Braničevski, Zlatiborski, Nišavski, Toplički, Jablanički i Pčinjski (Tabela1).

To ukazuje da je nestabilnost proizvodnje, iskazana kroz veću varijabilnost narodnog dohotka po stanovniku, kod polovine okruga Srbije povećana. To može biti posledica nestabilnih rezultata privređivanja, odnosno, ostvarenog društvenog proizvoda u proteklom periodu.

Količnik maksimalne i minimalne vrednosti narodnog dohotka po stanovniku u 15 okruga Srbije je povećan u 2005.godini u odnosu na prethodne godine (1997 i 2002) (Tabela 1).

Uvećana vrednost ispitivanog pokazatelja može se tumačiti kao posledica nestabilnih uslova i rezultata privređivanja, koji su se sve više izoštravali i pogoršavali, posmatrano u periodu 1997-2005.godina. Uvećana vrednost količnika maksimalne i minimalne vrednosti narodnog dohotka po stanovniku u 2005.godini javlja se kod onih okruga kod kojih je već konstatovana povećana varijabilnost ovog pokazatelja, iskazana pomoću koeficijenta varijacije. Ove podudarnosti su konstatovane kod 12 sledećih okruga: Severnobački, Srednjebanatski, Severnobanatski, Južnobački, Mačvanski, Podunavski, Braničevski, Zlatiborski, Nišavski, Toplički, Jablanički i Pčinjski.

Prosečno učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku, u većini okruga Srbije je visoko, u svim analiziranim godinama (1997,2002. i

  110

2005) i kreće se u intervalu od 17,2% (Raški okrug, 2005.godina) do 57,8% (Braničevski okrug, 2005.godina) (Tabela 2).

Tabela 1. Rangovi, koeficijenti varijacije i količnik maksimalne i minimalne vrednosti

narodnog dohotka/stanovniku u okruzima

Izuzetak je grad Beograd, gde je ovo učešće znatno niže. Uočava se da je u okruzima Regiona 1 naročito visoko učešće nacionalnog dohotka poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku i ono se u ispitivanim godinama kreće u intervalu od 28% do 56% (Tabele 2 i 3). Osim toga, u okruzima Regiona 2, takođe, se uočava visoko učešće navedenog pokazatelja. To su okruzi: Kolubarski, Podunavski, Braničevski, Šumadijski, Pomoravski, Nišavski i Toplički. Ovo učešće se kreće u intervalu od 32% do 58% (Tabela 2).

U većini okruga Regiona 3, učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku je niže u odnosu na prethodno navedene regione i kreće se u intervalu od 17,2% (Raški okrug, 2005. godina) do 42,2% (Rasinski okrug, 2002.godina) (Tabela 2). Izuzetak je Jablanički okrug, koji pripada Regionu 3, ali u svim

  111

ispitivanim godinama ima visoko učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku u svim ispitivanim godinama.

U većini okruga se uočava smanjenje učešćea nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku u 2005. godini u odnosu na prethodne vremenske intervale. Izuzetak su Severnobački, Zapadnobački, Podunavski, Braničevski, Borski i Zaječarski okrug, gde se uočava povećanje vrednosti ispitivanog pokazatelja u 2005. u odnosu na 2002. i 1997.godinu. Navedeno povećanje učešća ispitivanog pokazatelja uočava se u 4 okruga Regiona 1 i 2 i u 2 okruga Regiona 3.

Smanjenje učešća nacionalnog dohotka iz poljoprivrede, u ukupnom nacionalnom dohotku, je očekivana vrednost, koja bi bila u skladu sa smanjenjem učešća društvenog proizvoda poljoprivrede u ukupnom društvenom proizvoda.

Naime, u agrarnoj teoriji je poznata zakonitost da sa porastom razvijenosti privrede neke zemlje dolazi do opadanja relativnog značaja poljoprivrede, jer je visoko učešće poljoprivrede u ukupnom društvenom proizvodu neke privrede indikator nerazvijenosti te privrede (Čobanović, i sar., 2005). U ovom slučaju, visokoko učešće nacionalnog dohotka poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku, moglo bi se oceniti kao pokazatelj nedovoljne privredne razvijenosti okruga, odnosno, regiona Srbije.

Ovi rezultati koji ilustruju visoko učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku potvrđuju navode iz literature koji ukazuju da praktično u svim regionima Srbije postoje povoljni uslovi za razvoj različitih grana poljoprivredne proizvodnje.

Tako se navodi da povoljni prirodni i klimatski uslovi u Srbiji pospešuju razvoj poljoprivrede. Ravničarski regioni Vojvodine, Kosova Polja, Metohije, Pomoravlja, Posavine, Tamnave, Kruševačkog i Leskovačkog polja pogodni su za mehanizovanu ratarsku i povrtarsku proizvodnju. Brdoviti i brežuljkasti predeli povoljni su za razvoj voćarske, vinogradarske i stočarske proizvodnje. Brdsko-planinsko područje Zlatibora, Rudnika, Stare planine, Kopaonika i Šar-planine pogodno je za razvoj voćarstva, govedarstva i šumarstva (Bogdanov, 2007).

  112

Tabela 2. Učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku u okruzima Centralne Srbije

  113

Tabela 3. Učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku u okruzima Vojvodine

Izračunate vrednosti Đinijevih koeficijenta (Tabela 4) pokazuju povećanje neujednačenosti raspodele narodnog dohotka (G1), gustine nastanjenosti (G2) i teritorijalne raspodele narodnog dohotka (G3) u pojedinim okruzima. Rezultati potvrđuju zaključak do koga su došli Heijman,W., Mangnus,E. (2008) da se u procesu tranzicije ka tržišnoj ekonomiji povećavaju regionalne razlike. Sličan zaključak je i ukoliko se analiziraju Đinijevi koeficijenti izračunati na osnovu podataka iz opština pojedinih okruga. U Tabeli 5 su prikazani Đinijevi koeficijenti kojima se meri neujednačenost raspodele narodnog dohotka u opštinama posmatranih okruga u periodu 1997-2005. Lorenzove krive, koje pokazuju zavisnost kumulativne proporcije broja stanovnika i proporcije narodnog dohotka okruga i proporcije broja stanovnika i proporcije površine okruga u 2005. godini, prikazane su na grafikonu 1. Veća površina između kumulativne krive i prave y = x u slučaju gustine nastanjenosti u poređenju sa raspodelom dohotka ukazuje da je u 2005. godini bila veća neujednačenost gustine nastanjenosti u poređenju sa raspodelom dohotka.

  114

Tabela 4. Đinijevi koeficijenti

Grafik 1. Lorenzove krive formirane na osnovu kumulativneih proporcija broja stanovnika, narodnog dohotka i površine okruga

  115

Tabela 4. Đinijevi koeficijenti pojedinih okruga

ZAKLJUČAK

U radu su ispitivani narodni dohodak po stanovniku i učešće nacionalnog dohotka poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku, na nivou okruga Republike Srbije, u 3 vremenska preseka, u intervalu 1997-2005.godina. Varijabilnost narodnog dohotka po stanovniku je visoka u većini okruga, što se ocenjuje kao indikator nepovoljnih uslova privređivanja na nivou republike Srbije.

  116

Visoke vrednosti količnika maksimalne i minimalne vrednosti narodnog dohotka po stanovniku u većini okruga, takođe, su pokazatelj nestabilnih uslova privređivanja u ispitivanom vremenskom intervalu. Učešće nacionalnog dohotka poljoprivrede u ukupnom nacionalnom dohotku u većini okruga regiona 1 (ravničarski regioni) i regiona 2 ( brdoviti i brežuljkasti regioni) je visoko i kreće se u intervalu od 28% do 58%. U većini okruga regiona 3 (planinski i brdoviti regioni) učešće nacionalnog dohotka iz poljoprivrede je znatno manje i kreće se u intervalu od 17-42%. Uočava se sličnost dobijenih rezultata ispitivanih indikatora na nivou regiona 1 i 2.

Poređenjem količnika maksimalne i minimalne vrednosti narodnog dohotka po stanovniku, koeficijenata varijacije kao i vrednosti Đinijevih koeficijenata, može da se zaključi da je u procesu tranzicije u posmatranom vremenskom periodu došlo do povećanja regionalnih razlika.

LITERATURA

1. BOGDANOV, N. (2007), Small Rural Households in Serbia and Rural Non- Farm Economy, 184,193,199, Republic of Serbia, Ministry of Agriculture, Forestry and Water Management

2. BRYDEN, J. (2003), Rural Development Indicators and Diversity in the European Union, 2-8, European Union Statistical Office, Luxembourg

3. ČOBANOVIĆ, K., NIKOLIĆ-ĐORIĆ, E., MUTAVDŽIĆ, B. (2005): Komparativna analiza društvenog proizvoda poljoprivrede Srbije i Crne Gore i zemalja u tranziciji, Poglavlje u Monografiji ''Razvoj i strukturne promene agrarne privrede i ruralnih područja'', 57-58, Institut za ekonomiku poljoprivrede Beograd, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela Poljoprivrednog fakulteta Novi Sad, Ekonomski fakultet, Subotica, Beograd

4. ČOBANOVIĆ, K., NIKOLIĆ-ĐORIĆ, E., MUTAVDŽIĆ, B. (2006): Koncentracija distribucije poljoprivrednih gazdinstava Srbije prema veličini zemljišnog poseda, Statistička revija, Vol 55, Broj 1-4, 5-17, Beograd.

5. ČOBANOVIĆ,K., NIKOLIĆ-ĐORIĆ,E., MUTAVDŽIĆ, B.(2009): Regional aspects of agricultural income level in Vojvodina province in function of basic production factors, 113th Seminar of the European Association of Agricultural Economists (EAAE), Institute of Agricultural Economics, 109-110, Belgrade, Serbia

6. HEIJMAN,W., MANGNUS,E. (2008), Regional Disparities in Transitional Roma- nia,

7. Agroekonomska nauka i struka u tranziciji obrazovanja i agroprivrede, Tematski zbornik, 271-272, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd

Napomena: Rad predstavlja opširniju verziju rezultata istraživanja u okviru projekta 149007 Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije.

  117

EVALUATION OF DIFFERENTATION DISTRICTS OF THE REPUBLIC SERBIA IN THE PROCESS OF RURAL DEVELOMPENT

NIKOLIĆ-ĐORIĆ, EMILIJA, ČOBANOVIĆ, KATARINA

Summary

The paper presents the results of the analysis of some rural development indicators

for districts of the Republic of Serbia and the city of Belgrade (without Kosovo and Metohija). The analysis is based on published statistical data for three time sequences, related to 1997, 2002 and 2005. There were analyzed national income per capita, ratio of the maximal and minimal national income per capita and share of the national income of agriculture in the total national income. It is evident that the national income per capita and the ratio of the maximal and minimal national income per capita in majority of districts show high variability in the examined period (1997-2005). The share of the national income from agriculture in the total national income is relatively high in the districts of Region 1 and Region 2, with the values in the interval of 28-58%. The share of the national income from agriculture in the total national income in the districts of Region 3 is lower than that in Regions 1 and 2, with the values in the interval of 17-42%. The differences between the districts of Regions 1 and 2 and the districts of Region 3 are evident. The calculated values of Gini-coefficients indicate that regional disparity in examined period increased.

Key words: indicators of rural development, districts of Serbia, national income,

regional approach, Gini-coefficients

118

PREPORUKA AUTORIMA

1. Radove slati na e-mail: manuelal@polj.uns.ac.rs ili poštom na CD-u ili na disketi. Redakcija ne vraća dostavljene materijale pošiljaocima – autorima;

2. Uz rad navesti adresu, e-mail i telefon autora, odnosno prvog

autora, ako se radi o grupi autora. U grupi autora dobro je da se nalaze i strani autori, zbog impakt faktora časopisa.

3. Redakcija praktikuje makar jednu e-mail ili telefonsku

komunikaciju sa prvim autorom, a u najvećem broju tih komunikacija zahtevaju se ispravke, dorade i pojašnjenja na osnovu zahteva recenzenata, koji su anonimni;

4. Poželjan prosečan obim rada je jedan autorski tabak (oko 30000

slovnih mesta), ali to nije odlučujući kriterijum; prihvatiće se, zavisno od kvaliteta, i duži i kraći radovi;

5. Radove struktuirati na uobičajen način: Naslov ( na jeziku na

kojem je rad – što je najčešće srpski – i na drugom jeziku – što je najčešće engleski), Rezime i ključne reči (takođe na dva jezika), Uvod, Razrada ( u tri – četiri podtačke), Zaključak i Literatura;

6. Citiranje izvora u tekstu rada na sledeći način: Pejanović i sar.,

2008 - ako je više od dva autora. Ako su samo dva autora onda Pejanović i Tica, 2008, ili Pejanović i sar. 2008. Koristiti citate novijeg datuma. Preporučujemo, zbog impakt faktora časopisa, da se u radu citiraju (i u literaturi navode) radovi koji su štampani u časopisu „Agroekonomika“, u brojevima iz zadnje dve godine, a u vezi sa tematikom rada.

7. Redni broj tabele i njen naslov stavlja se iznad tabele, a redni broj

slike i naslov slike ispod slike. Izvor slika i tabela stavlja se u njihov donji desni ugao. Posebno se numerišu tabele, a posebno slike. Nazive tabela, slika i grafikona pisati na srpskom (normal) i engleskom (italik) jeziku.

119

8. Tekst radova bi trebalo da bude pisan latinicom ili ćirilicom, font Times New Roman, veličina slova 10 pt. A4 formata (Portrait), normalnog proreda (Single). Margine: Top 2,0 cm, Left 4,2 cm, Bottom 8,7 cm, Right 4,2 cm; Justify, sa uvlakom 0,6 cm, veličina slova naslova 11 pt velikim slovima bold, poglavlja velikim slovima 10 pt, bold. Bez paginacije (numerisanja stranica rada);

9. Naslov rada spustiti 5 entera ispod gornje margine, a pisanje

počinje u petom redu. Ime i prezime autora se pišu velikim slovima, Font size 10, centrirano sa jednim razmakom ispod naslova rada. Iznad imena zadnjeg autora, označava se Footnote, u kojoj se navodi titula, ime i prezime, zvanje, ustanova u kojoj rade pojedini autori. U Footnote se navodi i naziv projekta, ako je rad u vezi sa tim istraživanjem;

10. Autori ( i koautori) čije radove objavimo dobijaju po dva primerka

časopisa „Agroekonomika“, poštom ili lično. Radovi se ne honorišu.

Adresa redakcije časopisa „Agroekonomika“ Poljoprivredni fakultet Trg D. Obradovića 8 Glavni i odgovorni urednik 21000 Novi Sad Prof. dr RADOVAN PEJANOVIĆ Tel.: ++ 021/458-138

120

CIP-Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске,Нови Сад 338.43 AGROEKONOMIKA-Agrieconomica:časopis Departmana za ekonomiku poljoprivrede i soiologiju sela / glavni i odgovorni urednik Radovan Pejanović. – 1972, br.1- Novi Sad:Poljoprivredni fakultet,Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, 1972-,-23 cm Dva dvobroja godišnje ISSN 0350-5928 COBISS.SR-ID 28370439

POLJOPRIVREDNI FAKULTET DEPARTMAN ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE

I SOCIOLOGIJU SELA

21000 Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8 tel: 021/458 -138, 475-02-76, faks/6350-822

e-mail:ekonomika@polj.uns.ac.rs

Departman je u okviru Fakulteta naučnoobrazovna institucija sa dugom tradicijom i velikim naučnoistraživačkim iskustvom. U Departmanu radi dvadesetak naučnih radnika, uglavnom uglednih profesora i mladih talentovanih i perspektivnih saradnika. Departman je organizator i realizator, zajedno sa kolegama sa drugih departmana, osnovnih studija agroekonomskog smera i smera agroturizam i ruralni razvoj, kao i master studija i doktorskih studija iz ovih oblasti. Departman je ovlašćena institucija za procenu vrednosti kapitala preduzeća i drugih subjekata iz agrobiznisa. Pored toga, uspešno radi i studije ekonomske isplativosti (fisibility studies), biznis plan, marketinška istraživanja i analizu tržišta, studije razvoja vodoprivrede, ekonomske, ekološke i agroekonomske ekspertize, studije upravljačko-organizacionog i finansijskog restrukturiranja, ocenu boniteta preduzeća, računovodstvenu reviziju, statističke, demografske i sociološke studije, informatičke, konsultantske i savetodavne usluge, kao i projekte iz ruralnog razvoja. Departman je moderna naučna ustanova koja raspolaže kadrovima, kapacitetima, znanjem, iskustvom, tačnim i pravovremenim informacijama, moćnim pojedincima i uspešnim timovima. Naše ime i naše preporuke se respektuju i uvažavaju. Na tržištu intelektulanih usluga, iz svojih oblasti, Departman je jedna od naših vodećih, kompetentnijih i cenjenijih naučnoobrazovnih kuća.