AGROEKONOMIKA

- tematski zbornik -

2001.

AGROEKONOMIKA ČASOPIS INSTITUTA ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE I SOCIOLOGIJU

SELA, POLJOPRIVREDNI FAKULTET, NOVI SAD

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: Dr Radovan Pejanović, red. prof.

UREDNIŠTVO:

Dr Radovan Pejanović Dr Nebojša Novković Dr Nedeljko Tica Dr Branislav Vlahović Dr Vesna Rodić REDAKCIJA: Dr Desanka Božidarević Dr Šandor Šomođi (Mađarska) Dr Desimir Obrenović Dr Herbert Ströbel (Nemačka) Dr Lazo Mihajlović Dr Đorđi Đorđevski (Makedonija) Dr Katarina Čobanović Dr Franciszek Kapusta (Poljska) Dr Milenko Jovanović Dr Krijn J.Poppe (Holandija) Dr Svetlana Potkonjak Dr Zoran Njegovan (Beograd) Dr Dušan Milić Dr Bogdan Bulatović (Podgorica) Dr Danica Bošnjak Dr Đoko Lučić Dr Živojin Petrović

SEKRETAR REDAKCIJE: Dr Vesna Rodić, doc. PRIPREMA TEKSTA: Ana Durec Zuzana Đurovka RAČUNARSKI SLOG: Ana Durec

UDK: Radmila Kevrešan ŠTAMPA: ABM EKONOMIK, Novi Sad

Tiraž: 300 primeraka

Redakcija i administracija:Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, POLJOPRIVREDNI FAKULTET, Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8, tel. 58-138

Recenzenti zbornika : Dr STEVAN RELJIN, redovni profesor POLJOPRIVREDNI FAKULTET u Novom Sadu, u penziji Dr DANILO TOMIĆ, naučni savetnik REGIONALNA PRIVREDNA KOMORA, Novi Sad Urednik zbornika: Dr RADOVAN PEJANOVIĆ, red. prof.

SPONZORI

(1) "BAG & DEKO" - BAČKO GRADIŠTE (2) "KOMERCSERVIS - AGROVOJVODINA" - NOVI SAD (3) "FIT - FASADNA OPEKA" - BEČEJ (4) "MONTENA" - Proizvodnja premiksa - BEOGRAD - NOVI SAD (5) "DELTA BANKA" - NOVI SAD (6) "DDOR" - NOVI SAD

v

SADRŽAJ - CONTENTS

RADOVAN PEJANOVIĆ Umesto predgovora:Smisao restrukturiranja -------------------------------------------- 1 RADOVAN PEJANOVIĆ, NEDELJKO TICA --------------------------------------------- Privatizacija i restrukturiranje ---------------------------------------------------------------- 9 Privatisation and Restructuring-------------------------------------------------------------- 9 BLAGOJE PAUNOVIĆ, NEBOJŠA NOVKOVIĆ Priprema i osnovni elementi sadržine poslovnog plana ------------------------------ 25 Preparing & Basic Elements of the Business Plan Contain-------------------------- 25 LAZO MIHAJLOVIĆ Poljoprivredno savetodavstvo u Centralnim i Istočnoevropskim zemljama - stanje i perspektiva -------------------------------------------------------------------------- 42 Agriculture Advisory Services in Transition Countries – Actual Situation and Perspective of Development ----------------------------------------------------------- 42 DRAGOSLAV SLOVIĆ Restrukturiranje i unutrašnja konsolidacija kao preduslovi za privatizaciju ------ 53 ZORAN NJEGOVAN Regionalizacija u Srbiji kao osnov za strukturno prilagodjavanje i efikasniji ruralni razvoj ------------------------------------------------------------------------- 62 MILADIN ŠEVARLIĆ Donacije i revitalizacija poljoprivrede Srbije---------------------------------------------- 72 Donations and Revitalization of Serbian Agriculture----------------------------------- 72 SVETLANA POTKONJAK, MARKO BAJČETIĆ Uticaj izgradnje sistema za navodnjavanje na prestrukturiranje poljoprivredne proizvodnje-------------------------------------------------------------------- 89 The Building Influence of Irrigation Systems on Restructuring Agricultural Production ------------------------------------------------------------------------ 89 ĐOKO LUČIĆ, NEBOJŠA NOVKOVIĆ, KATARINA MARKOVIĆ Analiza stepena specijalizacije stočarske proizvodnje u Vojvodini ---------------- 98 Analysis of Specialization Rate of Animal Production in Vojvodina---------------- 98 MILAN TEODOROVIĆ, MILICA PETROVIĆ, IVAN RADOVIĆ ---------------------- Ugovorena proizvodnja svinja za tržište -------------------------------------------------- 110 Contractual Production of Pigs for the Market------------------------------------------- 110 MILENKO JOVANOVIĆ, DANICA BOŠNJAK Organizaciono – ekonomska obeležja osnovnih ratarskih useva ------------------ 120 An Organizational / Economics Production Characteristics of Main Plant Products ---------------------------------------------------------------------------- 120 NATAŠA CVETKOVIĆ Transformacija velikih agroindustrijskih preduzeća u uslovima tranzicije -------- 131 The Transforming of Large Agroindustry Enterprises in Transition ---------------- 131

vi

VELJKO VUKOJE, DESIMIR OBRENOVIĆ Analiza ekonomsko-finansijskih pokazatelja poljoprivrede i prehrambene industrije Vojvodine -------------------------------------------------------- 139 The Analysis of Economic – Financial Indicators Agriculture and Food Industry in Vojvodina ------------------------------------------------------------- 139 NEDELJKO TICA, RADOVAN PEJANOVIĆ, DEJAN TOMAŠEVIĆ, RATOMIRKA DRMANIĆ Revizija u organizacijama osiguranja------------------------------------------------------ 152 Revision in Insurance Companies---------------------------------------------------------- 152 JOVA MILORADIĆ Ekonomski efekti osiguranja subjekata u poljoprivredi-------------------------------- 160 Economic Effects of the Insurance of Subjects in Agriculture----------------------- 160 VELJKO RADOJEVIĆ Restrukturiranje poljoprivrednih preduzeća i ruralnog razvoja ---------------------- 170 NEBOJŠA NOVKOVIĆ Poljoprivreda Danske -------------------------------------------------------------------------- 176 RADOVAN PEJANOVIĆ Agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća i nova uloga privrednih komora------------------------------------------------------------------------------- 181 TIHOMIR ZORANOVIĆ Savetodavstvo i učenje pomoću Interneta u agrobiznisu----------------------------- 185 Internet Education and Extension Service on Internet ------------------------------- 185 KRSTAN MALEŠEVIĆ Aspiracija seoske omladine i budućnost našeg sela ---------------------------------- 190 Aspirations of the Country Youth and the Future of our Rural Areas-------------- 190 DEJAN JANKOVIĆ Metodološki doprinosi Valtazara Bogišića sociološkom proučavanju seljačkog društva ------------------------------------------------------------------------------- 201 Valtazar Bogišic’s Methodological Contributions to Sociological Research of Peasant Society ---------------------------------------------------------------- 201 VESNA RODIĆ Prikaz knjige “ORGANIZACIJA U POLJOPRIVREDI” --------------------------------- 213 DEJAN TOMAŠEVIĆ Prikaz knjige “MAKROEKONOMIJA I TEHNOLOŠKE PROMENE” --------------- 215 KATARINA MARKOVIĆ Prikaz udžbenika “ORGANIZACIJA I EKONOMIKA PROIZVODNJE I PRERADE STOČNIH PROIZVODA” ----------------------------------------------------- 218 DEJAN TOMAŠEVIĆ Prikaz monografije “MODEL ZA OPTIMIRANJE RAZVOJA POLJOPRIVREDE I PREHRAMBENE INDUSTRIJE”--------------------------------- 220

1

UDK: 330.322”715”

UMESTO PREDGOVORA: SMISAO RESTRUKTURIRANJA

''Briga za vlastite interese je suština moralnog postojanja''.

(Ayn Rand)

Restrukturiranje (restructuring) se definiše kao obezbeđivanje nove strukture subjekata. Reč je o relativno novom pojmu u ekonomskoj literaturi, koji obuhvata veliki broj promena na nivou subjekata: poslovnog portfolia, finansijske strukture i strukture kapitala, ljudskih resursa, tehnologije, organizacione strukture, privatizacija, kupovina ili preuzimanje drugih preduzeća, prodaja dela preduzeća, zajednička ulaganja, otkup akcija, rekapitalizacija, i td.

Savremene uslove poslovanja naših subjekata (posebno u agrobiznisu) karakteriše stanje krize diskontinuiteta, i dinamičkog okruženja. U takvim uslovima ekonomski subjekti (i u agrobiznisu) mogu biti uspešni samo ako svoju aktivnost fokusiraju na one segmente i delatnosti koje najbolje mogu obavljati u smislu ostvarivanja najveće efikasnosti. Neophodno je napuštanje onih segmenata i delatnosti koji nisu u skladu sa opštom vizijom budućeg razvoja datog subjekta. Otuda se restrukturiranje ne sme posmatrati samo kao jednokratno dešavanje ili događaj, već kao proces koji traje i koji nema kraja, jer se neprekidno dešavaju promene u svim segmentima okruženja (tržišnom, konkurentskom, proizvodno-tehničkom i td.) i u samom subjektu (promena vizije, dugoročnih ciljeva, strategije, kadrova, razvoj pojedinih poslovnih funkcija i td.). Zbog toga se za restrukturiranje može reći da je kontinuiran proces.

Restrukturiranje je proces koji je u funkciji opstanka subjekata, održanja njegove vitalnosti i povećanja blagostanja svih interesnih grupa (stejkholdera), od kojih su najznačajnije: akcionari (koji ulažu svoj kapital), menadžeri (koji upravljaju poslovanjem), zaposleni i okruženje (kupci, dobavljači, banke, država i dr.).

2

Koncept restrukturiranja se može odnositi i na promene strukture vlasništva i promene finansijske strukture preduzeća. Postoje i shvatanja koja restruk- turiranje isključivo vezuju za aktivnosti proširenja poslovanja u smislu realizacije metoda eksternog rasta kroz spajanja, udruživanja, kupovinu drugih preduzeća i slično. U ovom konceptu restrukturiranje se posmatra kao investiciona aktivnost i izjednačava se sa oblašću M & A odlučivanja (engl. mergers & acquisitions, što u prevodu znači spajanje, kupovina).

Razvijene tržišne ekonomije nude brojne modele restrukturiranja preduzeća, od kojih su za našu privredu, u ovoj fazi, najprimerniji i posebno interesantni: merdžer (spajanje), zatim kupoprodaja preduzeća ili njegovog užeg organizacionog dela (tzv. akvizicija), potom, promena vlasničke strukture preduzeća, nakon toga, organizovanje složenih preduzeća sa statusom holdinga. Zatim, pribavljanje dodatnog kapitala emitovanjem deonica. Tu spada i definisanje titulara društvenog kapitala putem podela na zaposlene, privlačenje udela drugih pravnih i fizičkih lica, potom nasleđivanje preduzeća, i napokon, likvidacija preduzeća ili njegovih delova.

Najpotpuniju sistematizaciju mogućih oblika restrukturiranja i ostvarivanja kontrole preduzeća nalazimo kod T. Copelanda i F. Westona.1 Pomenuti autori su moguće oblike promene statusa preduzeća svrstali u četiri grupe: strukturu prve grupe promena, tj. ekspanzije preduzeća, čine merdžer (spajanje), akvizicija (kupovina) preduzeća, kupovina preduzeća neposredno od akcionara i zajednička ulaganja. Redukcija preduzeća (odnosno druga grupa promena) sastoji se od kreiranja novih pravnih lica od delova preduzeća i prodaja dela preduzeća. Kontrola preduzeća je treći oblik promena, a čine je: otkup akcija, ograničenje investiranja jednog ili grupe akcionara, ograničenje mogućnosti preuzimanja preduzeća i prihvatanje spoljnog predstavnika u bordu direktora. Strukturu poslednje grupe promena (promena vlasničke strukture preduzeća) čine: zamena hartija od vrednosti, kupovina dela sopstvenih akcija, kupovina ukupne neto imovine (equit) od strane grupe investitora, odnosno reprivatizacija korporativnog preduzeća i napokon, preokret u finansiranju značajnim zaduživanjem kod privatne kompanije LBO (leveraged buyonts).

I

Pošto se razvijene zapadne ekonomije kreću u kontinuitetu dograđivanja kapital-odnosa, gde neprikosnovenu centralnu ulogu imaju privatna svojina i tržište, uz svu nadgradnju koja dosledno afirmiše ove premise, problemu

1 Copeland T. – Weston F., Financial Theory and Company, N.Y., 1988, p. 677.

3

restrukturiranja se prilazi drugačije. Naime, s obzirom na činjenicu da se kod nas ne radi o dogradnji sistema, već o izgradnji novog, na ruševinama neuspelog sistema, restrukturiranje ovde ima najtemeljitiji, najdublji, najsveobuhvatniji i najdalekosežniji smisao.

Da bi prema spolja poprimilo novi identitet, celo društvo se mora transformisati unutar sebe, što je, naravno, izuzetno komplikovano i kompleksno, jer sve pozicije koje su ranije izgrađene sada su porušene i sve treba ponovo graditi. U takvoj situaciji mora, po logici stvari, da nastane vakum, koji za mnoge socijalne kategorije predstavlja košmar i teške traume.

Međutim, ono što zabrinjava, a zbog važnosti zaslužuje da se na njega osvrnemo, jeste otpor promenama, koji je snažan i preti procesu tranzicije i restrukturiranja. Postoje brojni razlozi zbog čega se u nas ne preduzimaju promene. Navešćemo najvažnije: (1) strah od promena, pri čemu se promena doživljava kao pretnja i mogući izvor nesigurnosti i ličnog neuspeha; (2) direktor nije svestan situacije u kojoj se nalazi preduzeće, te se stoga iz neznanja i nepoznavanja situacije odupire promenama; (3) direktor pogrešno interpretira ili ignoriše raspoložive informacije, što je posledica ranije već stvorenih stereotipa, tako da je ponekad potrebno, na žalost, da se uđe u stanje krize da bi direktor razmišljao o promenama; (4) nepostojanje jasne vizije i strategije transformacije, pri čemu vizija predstavlja katalizator promena a strategojom se uređuju odnosi sa okruženjem i utvrđuje bazičan način ostvarenja cilja; (5) zainteresovanost za održavnje postojeće situacije (privilegija), zbog čega oni koji treba da iniciraju promene mogu biti ne samo nezainteresovani već i neprijateljski nastrojeni prema promenama; (6) direktor najveći deo vremena posvećuje operativnim pitanjima, tako da napori nisu usmereni na planiranje razvojnog ponašanja već na dnevno dovijanje (“gašenje požara”), preživljavanje i tsl.; (7) uspeh iz prošlosti može predstavljati uzrok slepila i prisustva sindroma arogancije uspeha, što dovodi do gubljenja vitalnosti i nedovoljne inovativnosti i rezultira u samouverenosti i zadovoljavanju postojećim stanjem stvari; (8) preduzimanje promena može značiti priznanje da se pogrešno radilo u prošlosti, što stvara ozbiljnu dilemu da li radikalne promene mogu da izvedu jedni te isti kadrovi; (9) nerazumevanje misije preduzeća, njegovih kompetentnosti i osnovnih načina ostvarenja konkurentske prednosti, što je posledica decenijske zatvorenosti naše privrede i navike na monopolsko-partijsku zaštićenost; (10) nepoznavanje relevantnih koncepata i tehnika za operacionalizaciju transformacionih procesa, što je posledica ne praćenja savremenih saznanja, zbog čega se na promene ne gleda kao na šansu, već kao na opasnosti; (11) nestimulativnost sistema nagrađivanja, što je posledica nasleđa eglalitarizma, što ne motiviše na promene i stvara nezdravu situaciju status quo-a.

4

Dakle, u uslovima gde ne postoji tržište menadžera i gde se na rukovodećim mestima nalaze nekompetentni kadrovi, koji ne prate savremene tokove i koji su često poslušni izvršioci političkih odluka, gde vrednost ne predstavlja znanje i stručnost, logičan je otpor promenama.

Bez promene, ne samo makroekonomskog okruženja, već i mentalne mape naših rukovodećih kadrova, i uopšte načina razmišljanja unutar preduzeća, neće biti moguće izvršiti njihovu transformaciju, odnosno restrukturiranje bilo koje vrste.

Restrukturiranje naših subjekata je neminovnost, koja nam sledi ako želimo da krenemo putem trendova razvoja savremenih društava. Stanje pretežnog broja naših subjekata (posebno preduzeća) je veoma zabrinjavajuće u pogledu njihovih potencijala da se izađe iz krize u kojoj se već dugo nalazimo. Zato nisu moguće “sitnije popravke”, već temeljna rekonstrukcija.

II

U širem kontekstu pod restrukturiranjem subjekata podrazumevamo integralne promene koje će voditi osposobljavanju subjekata za delovanje u uslovima tržišnog privređivanja i međunarodne konkurencije.

Predmet restrukturiranja treba da budu ne samo preduzeća sa nedefinisanim svojinskim odnosom, već i preduzeća u privatnoj svojini. I ona su, naime, privređivala u uslovima poremećenih odnosa, umesto tržišnih kriterijuma, što je i na njih ostavilo slične posledice. Posebno je, s tim u vezim aktuelno pitanje naših individualnih poljoprivrednih gazdinstava, kao najbrojnije kategorije proizvođača u poljoprivredi Republike Srbije. Ona poseduju najveći deo obradivog zemljišta, stočnog fonda, privrednih objekata, tehničke opreme. Međutim, ekonomski značaj ovih subjekata u raskoraku je sa njihovim potencijalnim mogućnostima. Ovo zbog toga što su ona, uglavnom, sitna, deprofesionalizovana, napuštena i prepuštena sebi u dužem vremenskom periodu. Baziraju se na radu porodične radne snage, što je praćeno senilizacijom, feminizacijom i deagrarizacijom. Pri svemu tome, ova gazdinstva posluju, uglavnom, u granicama proste reprodukcije, sa naglašenim elementima naturalne ili proste robne proizvodnje.

U tom integralnom procesu kvalitativnih promena treba markirati nekoliko različitih područja kao opštih pretpostavki za što je moguće brže restrukturiranje naših subjekata. To su: (1) otvaranje privrede prema svetu – kao fundamentalni uslov za zaustavljanje pada ekonomskih agregata i ekonomskih performansi, što sa sobom nosi šanse ali i opasnosti, koje se moraju predvideti i

5

usmeravati; (2) privatizacija – kao paralelan korak i neminovni proces koji ima za cilj uspostavljanje efikasnog subjekta sa jasnom svojinskom strukturom; (3) uvođenje modernih poslovnih funkcija na nivou subjekata, poput marketinga, istraživačko-razvojne funkcije, pa i moderne finansijske funkcije, što će sve rezultirati u tzv. funkcionalnom restrukturiranju; (4) promena rukovodnih struktura i to kod onih subjekata koja su već dugo vremena neuspešna, a kod kojih nije došlo do promene, što je moguće jedino u uslovima nerešenog svojinskog odnosa; (5) oslobađanje subjekata od zavisnosti države, što je recidiv starog administrativno-državnog sistema, gde je država imala paternalističku ulogu u privredi, što je dovelo do pogrešnih uloga i subjekata i države, pri čemu su subjekti okrenuti državi umesto da su okrenuti tržištu.

Do(sadašnji) ambijent u kome posluju naši ekonomski subjekti karakteriše: (1) povezanost sa državom umesto sa tržištem, čime je obezbeđivana državno-partijska kontrola nad privredom; (2) odsustvo mehanizma privrednog sistema i ekonomske (agrarne) politike, pri čemu ekonomska (agrarna) politika ili nije donošena na vreme ili je nedovoljno pouzdan oslonac za operativne odluke; (3) odsustvo vitalnih tržišno-razvojnih funkcija, zbog čega naše preudzeće liči na “brod koji plovi okeanom bez modernih navigacionih sredstava”; (4) kruta organizaciona struktura i stopljenost upravljačke i menadžerske funkcije, pri čemu prvo sputava inicijativu za razvoj a drugo onemogućava odgovornost koja proizilazi iz nerešenog svojinskog odnosa; (5) tehnološka zastarelost, nizak kvalitet proizvoda i mali stepen korišćenja kapaciteta; (6) visoka zaduženost i neadekvatan bankarski sistem, što rezultira u permanentnoj nelikvidnosti i nesolventnosti naših privrednih subjekata.

III

Zbog toga i niza problema koji se akumuliraju decenijama, nužna je tranzicija našeg društva i ekonomije, koja obuhvata i restrukturiranje subjekata privređivanja. Polazeći od načela “do istine putem sagledavanja celine” mi smo u ovom zborniku otvorili širok spektar raznih pitanja, koja su u direktnoj ali i indirektnoj vezi sa procesom restrukturiranja. Zadržaćemo se na dva važna aspekta procesa restrukturiranja – poslovno i tržišno restrukturiranje.

Istraživanja pokazuju da tri grupe faktora determinišu brzinu i obim procesa poslovnog restrukturiranja2. To su: vrsta subjekta (delatnost, veličina, dostignuti nivo produktivnosti, poslovna kultura); interno upravljanje (determinisano privatizacijom, organizacijom poslovanja, menadžerskim 2 Djakov S.: Enterprice Restructuring in Transition. A Quantative Surveyi World Bank Working Paper, 2000.

6

sposobnostima i sl.); eksterno okruženje (makroekonomska stabilnost, konkurentnost, finansijska disciplina, formiranje institucija tržišne privrede, uticaj sindikata itd.).

Zbog simultanog dejstva mnoštva različitih faktora, teško je govoriti o jednom standardnom, svuda efikasno primenljivom modelu restrukturiranja, koji bi omogućavao ostvarivanje pozitivnih rezultata u svim okolnostima.

Imajući u vidu ogromne probleme u poslovanju naših subjekata u agrobiznisu, te očekivano intenziviranje procesa restrukturiranja, osnovni cilj ovoga zbornika je da na bazi već stečenog iskustva drugih zemalja u tranziciji ukaže na moguće pravce njihovog uspešnog prevazilaženja. Bez pretenzija da se izvrši detaljna analiza svih faktora koji utiču na enormne varijacije u stepenu uspešnosti različitih subjekata, ovaj zbornik je koncentrisan na osnovna pitanja i probleme koji prate ovaj proces.

Više od jedne decenije naši subjekti posluju u izolaciji i izgubljenim pouzdanim osnovama za merenje kvaliteta uspešnosti privređivanja. Raspad prethodne države doveo je do gubitka tržišta, njegove isparcelisanosti i kidanja input-output veza. Nastupilo je vreme izolovanosti subjekata i dominacije lokalnih nad evropskim i svetskim kriterijumima.

Procesi stabilizacije, privatizacije i liberalizacije, kao ključne karike tranzicionih reformi, treba da omoguće uključivanje naše privrede i preduzeća u međunarodne tokove roba, kapitala i rada. To neminovno podrazumeva šire izlaganje domaćeg tržišta inostranoj konkurenciji. Porast nivoa konkurentnosti na domaćem tržištu, logikom ekonomske prinude, imaće pozitivnih efekata na poslovanje i produktivnost rada naših subjekata. Međutim, nije reč o automatskom, već o mukotrpnom i bolnom procesu, koji će zahtevai intenzivne procese tržišnog restrukturiranja.

Dobar deo naših preduzeća ostao je na proizvodnji svojih tradicionalnih proizvoda, koji su, posmatrano sa svetskog stanovišta, tehnološki zastareli. U pitanju je struktura ponude koja nema dobre šanse za uspeh. Stoga se kao neminovnost nameće potreba revizije i inoviranja poslovnog i proizvodnog portfolia većine naših preduzeća.

Politika otvaranja prema svetskom tržištu stvorila je mogućnosti izvoza. Međutim, to je dovelo do otrežnjenja, jere se shvatilo da su pozicije na međunarodnom tržištu u međuvremenu zauzete od strane drugih konkurenata, te da je potrebno mnogo rada, znanja, ulaganja i vremena da bi se opet povratio nekadašnji tržišni položaj. Stoga našim preduzećima predstoji borba za povratak izgubljenih tržišnih pozicija.

7

Uključivanje u međunarodne ekonomske tokove neminovno će nametati potrebu za promenom u načinu poslovanja domaćih preduzeća, shodno savremenoj svetskoj praksi.

Tržišno restrukturiranje se, stoga, može opisati kao redefinisanje ciljnih tržišta, preuređivanje strukture ponude, prilagođavanje strategije njene prezentacije, kao i repozicioniranje marketinga u miksu poslovnih funkcija sa ciljem da se stekne i održi konkurentska prednost i tržišna atraktivnost ponude preduzeća. Uz pomoć tržišnog restrukturiranja treba obezbediti strategijski leveridž, tj. kroz inoviranje poslovnog portfolija, strukture ciljnih tržišta i kombinacije instrumenata marketinga, poboljšati tržišnu poziciju, odnosno vrednost preduzeća.

* *

*

Proces transformacije čitave ekonomije mora, dakle, započeti sa fundamentalnim promenama na marko i mikro nivou. Stabilizacija, liberalizacija i privatizacija – predstavljaju okvir tranzicije. Na mikro nivou – na nivou subjekata, restrukturiranje je proces koji podrazumeva kompleks promena. Neke od njih su otpočele, dok je većina još u fazi namera, tako da ovaj zbornik ima za cilj da podstakne te procese, da naznači puteve i dâ preporuke, kada je reč o agrobiznis sektoru, koji je predmet posmatranja ovog zbornika.

Opšta poruka ovoga zbornika je da se moramo menjati, u smislu prilagođavanja svetskim ekonomskim promenama. Od mnoštva prilagođavanja najznačajnije su ''promene u glavi'', tj. u pogledima, shvatanjima i ponašanjima na individualnom i kolektivnom nivou. Jer nemamo vremena ni rezervi iz kojih bi se, kao do sada, pokrivali propusti i promašaji.

Na kraju, zahvaljujem se, u ime redakcije i Instituta, sponzorima, kao i svima onima koji su nam pomogli izdavanje ovog zbornika.

Novi Sad, decembar 2001. Prof.dr Radovan Pejanović

8

9

UDK:339.13.025.88:330.322”715” Originalni naučni rad

Original scientific paper

PRIVATIZACIJA I RESTRUKTURIRANJE Pejanović, R., Tica, N.1

''Racionalnost je čovekova osnovna vrlina, izbor svih njegovih vrednosti''

(Ayn Rand)

REZIME

Autori razmatraju aktuelnu problematiku privatizacije, koja je primaran faktor tranzicije i kao takva uslov svih promena uključujući i resturkturiranje.

Analizirajući koncepcijske osnove privatizacije autori ističu da privatizacija treba da dovede do: jasne vlasničke strukture preduzeća, korporativnog upravljanja, restukturiranja preduzeća, postizanje njegove konkurentnosti i efikasnosti.

Autori prezentuju modele privatizacije, kao i slučaj restrukturiranja preduzeća u postupku privatizacije.

Paralelno sa procesom privatizacije treba vršiti upravljačko restrukturiranje, i pri tome posebnu pažnju treba posvetiti mehanizmima korporativnog upravljanja, kao proverenog i efikasnog metoda upravljanja preduzećem.

Prenaglašena uloga države je slaba tačka novog zakona o privatizaciji, smatraju autori. Time se potiskuju tržišne institucije i rađa opasnost od korupcije.

1 Dr Radovan Pejanović, redovni profesor, Dr Nedeljko Tica, vanredni profesor, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad.

10

U završnom delu autori daju poruku u kojoj ističu da privatizacija mora da uvažava nekoliko ključnih principa: preduzetnički princip; socijalna pravičnost; stvoriti uslove za ulaganja; dobiti naklonost javnosti; odgovarajući model privatizacije. Bez celovitog programa reformi privatizacija sama po sebi neće rešiti problem restrukturiranja, ni druge probleme subjekata u agrobiznisu.

Ključne reči: privatizacija, restrukturiranje, reforme, ciljevi, modeli, slabosti, preporuke.

UVOD

Privatizacija je glavna poluga tranzicije. Ona je primaran fenomen tranzicije, i kao takva uslov je svih promena uključujući i restrukturiranje. Tako naprimer, pravo upravljanja se izvodi iz vlasničkog suvereniteta. Drugim rečima, tek nakon privatizacije kapital se može naći u poslovno relevantnim rukama, kako bi bio osnova ispunjenja šireg spektra ciljeva. Sve do tada, nedefinisan svojinski status onemogućavaće odgovornost koja proizilazi iz vlasništva kao potrebe njegovog održavanja i uvećavanja, odnosno prava sui generis.

U tom smislu privatizacija je uslov restrukturiranja. Međutim, zakon predviđa i mogućnost restrukturiranja u postupku privatizacije (čl. 19). To podrazumeva statusne, odnosno organizacione promene ili poravnanje iz dužničko-poverilačkog odnosa i druge promene koje se odnose na subjekt privatizacije, koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine.

Privatizacija je prvorazredno ekonomsko, pravno i političko pitanje. Ekonomsko – jer je glavni motiv privatizacije postizanje ekonomske efikasnosti. Pravno – jer nepostojanje institucija svojine i ugovora u pravnim kodeksima i u tradiciji i svesti građana, predstavlja vrlo krhe temelje na kojima treba uspostaviti konzistentan pravni i ekonomski poredak. Političko – jer ukoliko ne postoji nedvosmisleno opredeljenje kod političke elite, kao i opšti konsenzus u društvu, ovaj proces će se, kao i do sada, pretvoriti u beskrajan niz rasprava o pravednosti, pokušaja, formalizacija i čekanja.

Proces privatizacije mora dovesti do: jasne vlasničke strukture preduzeća, korporativnog upravljanja i restrukturiranja preduzeća, radi postizanja njegove konkurentnosti i efikasnosti. Nova vlasnička struktura treba da omogući razvoj tržišta kapitala i nove odnose na tržištu rada. Time bi bili stvoreni uslovi za punu afirmaciju tržišta roba, rada i kapitala i blagovremeno delovanje integralnog tržišta kroz informativnu, selektivnu i alokativnu funkciju. Na toj osnovi moguće je racionalno pozicioniranje interesa pojedinaca, preduzeća i države, čime se u

11

punoj meri ispoljavaju prednosti otvorenog tržišnog modela zasnovanog na ekonomskoj efikasnosti, političkoj demokratiji i građanskoj državi.

Cilj ovoga rada je da ukaže na nužnost, značaj i smisao privatizacije, da razjasni njenu vezu sa restrukturiranjem i kritički preispita postojeći koncept privatizacije u (agro)privredi.

Koncepcijske osnove privatizacije ili šta se hoće novim zakonom?

Paket privatrizacionih zakona iz 2001. godine (Zakon o privatizaciji, Zakon o agenciji za privatizaciju i Zakon o akcijskom fondu) treba da dovede do radikalnog zaokreta u odnosu na prethodni zakon.

Prethodni zakon je prioritet u preuzimanju preduzeća davao zaposlenima. Vizija privrednog sistema iz koga je izveden ovaj pristup privatizaciji bila je vizija tzv. radničkog kapitalizma. Naime, radnici u preduzećima su imali privilegovan tretman u odnosu na sve ostale društvene grupe, što je vodilo pretvaranju samoupravljanja u kolektivno vlasništvo i otežavalo restrukturiranje.

Novi zakon treba da obezbedi preduzećima kompetentne i prepoznatljive vlasnike, umesto anonimne i bezlične grupe bivših samoupravljača, koji su dobili besplatne akcije, ili akcije sa ogromnim popustom. Ovo je važno za naša preduzeća koja se nalaze u nekoj vrsti krize. Da bi opstala, preduzeća u krizi moraju da dobiju nove vlasnike koji imaju drugačiju viziju razvoja.

Iskustva iz zemalja u tranziciji upućuju na zaključak da sprovedena privatizacija metodom insajderske, pa i vaučerske privatizacije, najčešće ne dovodi do radikalnih promena u strukturi do tada postojećeg menadžmenta. Na ovaj način izvedene transformacije rezultiraju situacijom gde su ''novi vlasnici'' uglavnom stari upravljači (insajderska privatizacija) ili mnoštvom sitnih pasivnih deoničara (vaučerska privatizacija), koji nemaju adekvatan upliv na poslovanje preduzeća i formiranje menadžmenta.

Zadržavanje prethodnog menadžmenta, posebno u preduzećima u krizi, često se pokazalo kao kočnica ozdravljenja, jer on nije sposoban da odgovori na nametnute izazove, te da izvede preduzeće na kolosek propulzivnog privređivanja. Naime, direktori društvenih preduzeća su, po pravilu, dolazili na rukovodeća mesta, zbog svoje političke podobnosti, a ne poslovnih sposobnosti. Ovakav rukovodeći kadar nije se pokazao sposobnim da donese ''teške odluke'' i motiviše radnike. Zbog nedostatka sposobnosti (a i sopstvenih interesa) u ne amlo slučajeva to je predstavljalo glavnu prepreku promena u načinu obavljanja aktivnosti. S druge strane, činjenice svedoče da je veliki broj direktora

12

društvenih preduzeća vršio prelivanje kapitala preduzeća u privatnu svojinu izvan preduzeća.

To govori da interno vlasništvo nije osnova za celovito programsko i razvojno prestrukturiranje, neminovnu redukciju viška zaposlenih i izmeštanje socijalne funkcije iz preduzeća. S tim u vezi, eksperti Svetske banke došli su do zaključka da najveću efektivnost u preduzimanju procesa restrukturiranja pokazuju strani investitori, investicioni fondovi i ''blokholderi'', a najveću inernost u preduzimanju promena pokazuje država, zatim disperzirani akcionari, te radnici.

Eliminisanje preovlađujućih internih vlasnika je, stoga, posledica empirijski verifikovane činjenice da u svim zemljama u tranziciji najveću efikasnost imaju preduzeća sa većinskim vlasnikom izvan preduzeća. Preduzeća čiji su vlasnici zaposleni imaju konfliktnu ciljnu funkciju: radnici ne mogu istovremeno maksimizirati dva suprotna cilja – platu i profit. U tim preduzećima skupština (vlasnički organ) se ni malo ne razlikuje od zbora radnika iz doba samoupravljanja. Smena direktora nije uopšte vezana za ostvarivanje profita preduzeća, već je pre svega uzrokovana visinom i redovnošču plata.

Jasna vlasnička struktura, koja bi se obezbedila novim zakonom, treba da otvori mogućnost razvoja finansijskog tržišta kao osnovnog mehanizma za optimalizaciju upotrebe oskudnog kapitala. Dosadašnji model privatizacije favorizovanjem internog vlasništva i doziranim uručivanjem akcija praktično je onemogućavao funkcionisanje tržišta kapitala. Suspenzija tržišta kapitala i dominacija dužnika na tržištu novca onemogućavali su pomeranje moći odlučivanja prema štedišama i investitorima, koji su osnova svakog stabilnog razvoja. Novi koncept stavlja poverioce države u povoljniji položaj (dugovi, štediše, socijalni paket).

Novim zakonom došlo je i do radikalnog zaokreta u korišćenju kanala privatizacije. Naime, pored decentnralizovanih kanala, nov pristup se dominantno oslanja na centralizovane kanale. Država više nije katalizator privatizacionog procesa, već glavni subjekt, koji tu funkciju obavlja preko specifične infrastrukture: Ministarstvo za privredu i privatizaciju, Agencija za privatizaciju i Akcijski fond. Shodno tipu kanala privatizacije, primereni su i modeli i tehnike. Prodaja je osnovni model a glavne tehnike su prodaja putem aukcije i prodaja putem tendera. Takođe, nov zakon predviđa i prestrukturiranje pre privatizacije, pošto je vlada postala fiducijar neprivatizovane privrede. Slično primeru banaka, konsolidacija prethodi privatizaciji.

Najzad, novim zakonom, u samom procesu prodaje preduzeća (aukcijskom ili tenderskom), utvrdiće se realna tržišna cena, koja bi trebalo da bude mnogo pouzdanija od dosadašnjih procena, zasnovanih na brzo sročenim

13

metodologijama, koje sadrže visok stepen slobode, pa samim tim i visok nivo subjektivnosti (arbitrarnosti).

Modeli privatizacije

Dva su modela privatizacije prema ovom zakonu: (1) prodaja kapitala; (2) prenos kapitala bez naknade.

Prodaja kapitala, kao prvi model privatizacije sprovodi se putem sledećih metoda: (1) javnog tendera; (2) javne aukcije.1

Tenderska privatizacija

Tenderska privatizacija je metod privatizacije (prodaje) društvenog i državnog kapitala odnosno imovine koji se razlikuje putem javnog prikupljanja ponuda potencijalnih kupaca, u skladu sa utvrđenim uslovima prodaje, u kojem se ponude javno otvaraju, ocenjuju, prihvataju ili odbaciju (čl. 26. Zakona o privatizaciji).

Tender organiazcije i sprovodi Agencija za privatizaciju u skladu sa Zakonom i Uredbom Vlade.2

Ministar nadležan za poslove privatizaciju obrazuje tendersku komisiju, prati sprovođenje tendera i na predlog Agencije odobrava rezultate tendera. U Komisiji se imenuju tri predstavnika Vlade, jedan predstavnik lokalne samouprave i jedan predstavnik subjekta privatizacije, pri čemu se predsednik Komisije imenuje iz redova članova Vlade. Odluke se donose većinom glasova od ukupnog broja članova.

Uredbom Vlade o prodaji kapitala i imovine javnim tenderom regulisani su: priprema za prodaju tenderom; podnošenje i prijem ponuda; otvaranje i ocena ponuda; tender sa jednim učesnikom; zaključivanje ugovora o prodaji.

Priprema za prodaju obuhvata: (1) pripremu tenderske dokumentacije (ugovor o čuvanju poverljivih podataka, informacioni memorandum o subjektu privatizacije, uslovi i rokovi za učestvovanje na tenderu, nacrt Ugovora o prodaji, druge informacije i dokumentaciju); (2) obajavljivanje javnog poziva za 1 Videti: Zakon o privatizaciji, Zakon o Agenciji za privatizaciju, Zakon o Akcijskom fondu, priredio A.Vlahović, ''Savremena administracija'', Beograd, Zbirka propisa o privatizaciji, ''Feniks'', Beograd, 2001. 2 Uredba o prodaji kapitala i imovine javnim tenderom, “Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 45 od 20.VII 2001.

14

učešće na tenderu (naziv, adresa subjekta, opis delatnosti, procenat kapitala koja se nudi na prodaju, datum i rokovi za učešće, šifra tendera, drugi podaci).

Ponude se podnose Agenciji u roku utvrđenom u javnom pozivu, koji ne može biti kraći od 15 dana od dana objavljivanja javnog poziva. Podnosilac ponude depozit.

Otvaranje ponuda se obavlja javno, a ocenu ponuda vrši Agencija u roku od 30 dana od dana otvaranja ponuda. Kada agencija ustanovi da nijedna ponuda ne ispunjava kriterijume i uslove tendera, tender se proglašava neuspelim, što se javno oglašava. Ako, pak, Agencija utvrdi da su ponude važeće, ona utvrđuje redosled važećih ponuda (tender listu), gde se najpovoljnija ponuda rangira na prvo mesto tender liste.

Ako se na tender javi samo jedan učesnik, koji ispunjava uslove, Komisija na predlog Agencije može da odluči da ponovi tender ili da kapital proda učesniku tendera. U poslednjem slučaju Ministar obrazuje Komisiju za pregovore sa učesnikom tendera, nakon čega Komisija donosi odluku.

Kupac, subjekt privatizacije i Agencija zaključuju ugovor o prodaji u roku od 30 dana. Kupac ostvaruje vlasnička prava kada uplati celokupni iznos umanjen za depozit. Ako prvi sa tender liste ne potpiše ponuđeni ugovor, smatraće se da je odustao od kupovine, tada Agencija poziva sledećeg sa liste. Ako i sledeći ne prihvati ugovor, Agencija će u saradnji sa ministarstvom odlučiti o daljem postupku.

Učesnici na tenderu imaju pravo prigovora, o čemu odlučuje Ministarstvo u roku od osam dana od prijema prigovora.

Aukcijska privatizacija

Aukcija je metod privatizacije koji se obavlja javnim nadmetanjem potencijalnih kupaca, u skladu sa utvrđenim uslovima prodaje a u organizaciji Agencije.3 S tim u vezi Agencija obrazuje Komisiju za aukciju.

Postupak prodaje metodom aukcije obuhvata: priprema aukcije; prijava za učešće i registracija učesnika; sprovođenje aukcije; zaključivanje ugovora; aktivnosti posle sprovedene aukcije; program privatizacije.

3 Uredba o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom, “Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 45 od 20.VII 2001.

15

U okviru pripreme aukcije koju organizuje Agencija, objavljuje se javni poziv za učešće na aukciji, u kome se iznose svi podaci o subjektu prodaje, uslovi i kriterijumi aukcije.

Komisija za aukciju registruje učesnike aukcije, proglašava kupca ili proglašava javnu aukciju neuspelom, potpisuje zapisnik i vrši druge poslove od značaja za sprovođenje javne aukcije.

Prijava za učešće na aukciji počinje prodajom aukcijske dokumentacije po ceni koju odredi ministar. Agencija, zatim, izrađuje nacrt ugovora o prodaji u kome se kupac obavezuje da će obezbediti kontinuitet poslovanja subjekta privatizacije. Može da sadrži i obavezu kupca za ulaganje sredstava u subjekt privatizacije, rešavanje pitanja zaposlenih i zaštitu ćivotne sredine. Učesnici na aukciji potpisuju nacrt ugovora pre održavanja aukcije. U nacrtu ugovora nije uneta prodajna cena.

Pravo učešća na aukciji imaju domaća i strana pravna i fizička lica. Pravo učešća nemaju: oni koji imaju finansijske obaveze prema subjektu, članovi komisije i njihovi srodnici.

Postupak registracije učesnika na aukciji obavlja Komisija. Uslovi su ispunjeni ako je najmanje jedno lice steklo status učesnika na aukciji.

Aukcija je javna i mogu joj prisustvovati sva zainteresovana lica.

Aukcionar (tehničko lice koje vodi aukciju) otvara aukciju: oglašava ime subjekta privatizacije i šifru aukcijske prodaje; oglašava procenat kapitala, odnosno imovine koji se nudi na prodaju; oglašava početnu cenu; daje razjašnjenja ukoliko ima nejasnoća.

Ukoliko je samo jedno lice steklo status učesnika na aukciji, taj učesnik se proglašava kupcem, a početna cena na aukciji je prodajna cena.

Ukoliko je više od jednog učesnika steklo status učesnika na aukciji, aukcionar oglašava početnu cenu, utvrđuje svako naredno uvećanje cene i poziva učesnike da istaknu ponudu podizanjem aukcijske kartice. Kada ni posle trećeg poziva aukcionara nije istaknuta ponuda, predsednik Komisije udarcem čekića označava aukciju završenom, a kupcem proglašava učesnika koji je prvi ponudio najvišu cenu.

Ako je pak, početno nadmetanje neuspešno, započinje se odmah novo nadmetanje putem specijalne aukcije. Reč je o umanjenju cene (od po 10%) koje ide sve do visine uplaćenog depozita.

O početku, toku i završetku aukcije sastavlja se zapisnik o aukciji.

16

Posle proglašenja kupca, potpisivanja zapisnika i zaključivanja ugovora o prodaji, kupac isplaćuje iznos u skladu sa ugovorom o prodaji zaključenim sa Agencijom i subjektom privatizacije.

Posle sprovedene aukcije Agencija objavljuje rezultate u sredstvima javnog informisanja.

Subjekt privatizacije, nakon toga, dostavlja Agenciji Program privatizacije, sa elementima koji su predviđeni zakonom. Ako je Program urađen u skladu sa zakonom Agencija donosi rešenje o odobravanju Programa privatizacije.

Restrukturiranje preduzeća u postupku privatizacije

Agencija za privatizaciju pokreće postupak restrukturiranja u sledećim slučajevima: (1) nemogućnost sprovođenja postupka privatizacije preduzeća u postojećem statusnom, odnosno organizacionom obliku; (2) nemogućnost sprovođenja postupka privatizacije preduzeća sa postojećom strukturom kapitala; (3) nepostojanje potencijalnih kupaca za preduzeće u razumnom roku; (4) kada obaveze preduzeća prevazilaze ukupnu vrednost aktive umanjenu za iznos gubitaka tekuće i ranijih godina i (5) u drugim slučajevima.

Postupak i način restrukturiranja uređuju se uredbom Vlade u kojoj se ističu: statusne ili organizacione promene, poravnanje iz dužničko-poverilačkog odnosa i druge promene koje se odnose na preduzeće, a koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine metodom javnog tendera ili javne aukcije, u skladu sa zakonom.

Postupak restrukturiranja statusnom ili organizacionom promenom obuhvata: (1) spajanje zavisnih preduzeća u okviru povezanog preduzeća, preuzimanjem ili novim osnivanjem; (2) podelu preduzeća na više pravnih subjekata; (3) prodaju delova preduzeća; (4) prenos imovine ili dela imovine na drugi pravni subjekt; (5) promenu oblika preduzeća, odnosno promenu oblika zavisnih preduzeća; (6) promenu unutrašnje organizacije preduzeća ukidanjem neprofitabilnih poslovnih jedinica; (7) prestanak obavljanja neprofitabilnih delatnosti preduzeća.

Postupak restrukturiranja poravnanjem iz dužničko-poverilačkih odnosa obuhvata; (1) odlaganje plaćanja ili reprogramiranje duga preduzeća, uz saglasnost većinskih poverilaca;(2) prenos obaveza sa jednog zavisnog preduzeća, uz saglasnost većinskih poverilaca; (3) otpisivanje glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja, u potpunosti ili delimično, uz saglasnost većinskih poverilaca; (4) konverziju novčanih potraživanja od strane poverilaca sa većinskim državnim kapitalom u kapital tog preduzeća.

17

Postupak restrukturiranja primenom drugih mera obuhvata: (1) mere za povećanje kapitala u preduzeću; (2) mere za smanjenje ili povećanje broja zaposlenih; (3) druge promene koje se odnose na preduzeće, a koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine metodom javnog tendera ili javne aukcije, u skladu sa zakonom.

Agencija za privatizaciju donosi, dakle, odluku o restrukturiranju preduzeća. Ona oglašava pokretanje postupka restrukturiranja u sredstvima javnog informisanja. Poverioci prijavljuju svoja potraživanja preduzeću koje se restrukturira. Preduzeće koje je u postupku restrukturiranja ne može bez saglasnosti Agencije da donosi važnije odluke.

Preduzeće koje se restrukturira dužno je da sačini program restrukturiranja i da ga dostavi Agenciji, ili pak Agencija moće odlučiti da samostalno izradi taj program. Program restrukturiranja sadrži podatke: o preduzeću, o njegovom poslovanju, vrednosti kapitala i imovine, iznosu i načinu otplate dugova, mogućnostima restrukturiranja, socijalnom programu, planu privatizacije, druge podatke.

Program restrukturiranja može da sadrži i odredbe o tome da će potraživanja poverilaca biti izmirena pre raspodele sredstava, iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala u postupku privatizacije.

Ako za program restrukturiranja ne glasaju poverioci čija potraživanja iznose više od polovine ukupnih potraživanja (većinski poverilac) Agencija može: pokrenuti novi postupak restrukturiranja; pokrenuti stečajni postupak, odnosno postupak likvidacije; predložiti druge mere koje bi omogućile prodaju kapitala ili imovine preduzeća koje se restrukturira; samostalno sprovesti postupak restrukturiranja preduzeća.

Ako je program restrukturiranja pripremljen u skladu sa zakonom Agencija donosi rešenje o prihvatanju programa, nakon čega preduzeće sprovodi postupak restrukturiranja u skladu sa programom, a Agencija obavlja poslove kontrole sprovođenja postupka restrukturiranja.

Prenos kapitala bez naknade – drugi model privatizacije

Posle sprovedene prodaje kapitala obavlja se prenos kapitala bez naknade i to: (1) prenosom akcija zaposlenima; (2) prenosom akcija građanima.

Zaposleni (i penzioneri) imaju pravo na sticanje akcija bez naknade najviše za 35 godina radnog staža. To pravo se ne ostvaruje ako nije prodato više od

18

50% društvenog kapitala ni u subjektima privatizacije u kojima se sprovodi restrukturiranje.

U postupku prodaje kapitala javnom aukcijom kapital za sticanje akcija bez naknade može da iznosi do: (1) 30% vrednosti kapitala koji se privatizuje, ako se privatizacija sprovede u roku od 18 meseci; (2) 20% vrednosti kapitala koji se privatizuje, ako se privatizacija sprovede u roku od 18 do 30 meseci; (3) 10% vrednosti kapitala koji se privatizuje, ako se privatizacija sprovede u roku dužem od 30 meseci. U prvom slučaju zaposleni imaju pravo na 400 DEM u drugom na 300 DEM a u trećem na 150 DEM u dinarskoj protivrednosti po zvaničnom kursu na dan objavljivanja javnog poziva aukcije, za svaku punu godinu radnog staža. Akcije koje preostanu posle prodaje i prenosa akcija zaposlenima bez naknade prenose se Akcijskom fondu radi prodaje.

U postupku prodaje kapitala javnim tenderom kapital za sticanje akcija bez naknade iznosi najviše 15% kapitala koji se privatizuje. Ovde je ukupna nominalna vrednost akcija bez naknade 400 DEM u dinarskoj protivrednosti za svaku punu godinu radnog staža, po zvaničnom kursu na dan objavljivanja javnog poziva tendera. Akcije koje preostanu evidentiraju se u Privatizacionom registru.

Ako je vrednost kapitala manja od ukupne nominalne vrednosti akcija koje zapoleni stiču bez naknade, tada zaposleni dobijaju manji broj akcija, srazmerno odnosu tih vrednosti.

Akcije evidentirane u Privatizacionom registru biće podeljene građanima u roku od dve godine nakon završetka roka predviđenog za proces privatizacije. Građani (državljani sa navršenih 18 godina života) koji su u celini ili delimično ostvarili pravo kao zaposleni, nemaju pravo na akcije bez naknade.

Privatizacija i upravljačko restrukturiranje

Spora i neefikasna privatizacija uslovila je odlaganje upravljačkog restrukturiranja preduzeća. U uslovima kvazisvojinske transformacije imamo paradoksalnu situaciju po kojoj se očekivalo da nosioci promena budu oni koje treba menjati.

Otuda paralelno sa procesom privatizacije treba vršiti i upravljačko restrukturiranje, i pri tome posebnu pažnju posvetiti mehanizmima korporativnog upravljanja. Zašto korporativno upravljanje?

Korporacije, bez obzira da li su porodične firme, dominantne forme ekonomskih organizacija ili državna preduzeća, rade u granicama postavljenim

19

od strane zakona, od regulative, od onih koji ih poseduju i koji su ih osnovali i od očekivanja onih kojima služe. Priroda ovih granica varira od zemlje do zemlje i značajno se menja tokom vremena. To je razlog da nema jednostavnog, generalno primenljivog modela korporativnog upravljanja, ali zbog toga postoje bazni principi korporativnog upravljanja definisani od jednog broja svetskih organizacija (World Bank, OECD). Ovi principi – kao što su transparentnost, polaganje računa, odgovornost – su univerzalne primenljivosti. Ono što je potrebno je zakonska regulativa i samoregulacija. Njihova kombinacija varira u različitim zemljama, ali je sigurno da nigde ne može samo zakonska regulativa samostalno obezbediti efektivno korporativno upravljanje.

Principi koji doprinose efikasnom upravljanju korporacijama obuhvataju: uspostavljanje nezavisne kontrole; snažan i nezavisan upravni odbor sa pouzdanom službom kontrole i unutrašnjeg nadzora; zakonska akta i propisi koji garantuju prava deoničara; jasno utvrđene i prihvaćene standarde o finansijskoj odgovornosti i transparentnosti unutar firme; opredeljenost za pošteno i fer poslovanje sa svim elementima zajedništva (uključujući službenike, dobavljače, kupce, itd.).

Kada se uvedu principi korporativnog upravljanja kompanija ima mnogo manje mogućnosti da plati mito, praktikuje nepotizam, odobri ilegalno finansiranje političke kampanje ili se koristi drugim oblicima korupcije.

Dobar sistem korporativnog upravljanja je važan za uspeh procesa ekonomske tranzicije iz najmanje tri razloga: (1) izgradnja institucija tržišne ekonomije; (2) efikasna alokacija kapitala i razvoj finansijskog tržišta i (3) privlačenje stranog kapitala.

Bez dobrog korporativnog upravljanja kompanije ne mogu ispuniti osnovni cilj – stvaranje profita uz maksimalnu efikasnost. Bez odgovarajućih pravila upravljanja i tržišnih institucija kompanije ne mogu uspešno da funkcionišu. Pravila obuhvataju i usvajanje kulture korporativnog upravljanja među menadžerima, vlasnicima i ostalim stejholderima. Tržišni mehanizmi treba da omoguće izbor kompetentnih menadžera. Formiranjem odgovornosti korporacije i menadžera treba preduprediti korupciju.

Disciplinovanje menadžera putem mehanizma korporativnog upravljanja ima za posledicu efikasnu alokaciju resursa. Za zemlje u tranziciji to je od velike važnosti: oskudna domaća štednja zahteva usmeravanje sredstava ka najprofitabilnijim kompanijama, što je moguće jedino ako se principima korporativnog upravljanja obezbedi javnost, transparentnost i monitoring; pored toga, zbog imperfektnosti tržišnih mehanizama (nedostatka tržišta hartija od vrednosti i neefikasnog bankarskog sistema) korporativno upravljanje predstavlja dodatni mehanizam za obezbeđivanje discipline i efikasnog

20

menadžmenta u korporacijama. Može se reći da dobro korporativno upravljanje predstavlja značajan faktor funkcionisanja finansijskog tržišta, što vodi efikasnijoj alokaciji finansijskih resursa i ključ je ekonomskog rasta. S druge strane, efikasno finansjsko tržište promoviše bolju praksu korporativnog upravljanja, pojačavajući tržišnu disciplinu za menadžere korporacija.

Upravljanje visokog kredibiliteta koje je i dobro razumljivo na međunarodnom nivou značajno je i zbog privlačenja inostranog kapitala. To je posebno važno kada su u pitanju direktne investicije, koje su inače od najveće koristi za zemlje u traziciji, jer znače pored kapitala i transfer veština, tehnologije, know-how-a. Direktni investitori, pored kontrole, značajnu pažnju poklanjaju korporativnom upravljanju. Zahtevaju njihovo prilagođavanje globalnim standardima (transparentnosti, računovodstva), kako se ne bi dešavalo kao u okruženju – korupcija, skrivene subvencije, i tsl. Inače, najveći priliv stranih investicija u zemljama u tranziciji bio je u prvih nekoliko godina privatizacije, što je značajna pouka za nas.

Slabe tačke novog zakona o privatizaciji

Osnovna karakteristika novog zakona o privatizaciji je prenaglašena uloga države u privatizaciji (Vlada, Ministarstvo, Agencija i druge institucije). Država kontroliše praktično sve, dok, s druge strane, nije dovoljno predviđeno da i sama bude kontrolisana. U zakonu se podrazumeva da država najbolje zna po kojoj ceni i pod kojim uslovima treba da se prodaju državne i društvene firme. Podrazumeva se, takođe, da država najbolje zna kako treba da se potrošni novac ostvaren od prodaje. Preduzeću, pored skoro sporedne uloge u iniciranju procesa privatizacije tj. prodaje, ostaje samo da podmiri nastale troškove privatizacije.

U zakonu (čl. 3) društvena svojina se poistovećuje sa državnom, odakle sledi da se ovaj zakon može smatrati i svojevrsnim podržavljenjem društvene svojine. U daljem tekstu zakona, razlika između državne i društvene svojine je jedino u tome što društvena svojina mora da nestane posle zakonom predviđenog roka, dok se o državnoj svojini o tome ništa ne govori.

Dakle, s jedne strane imamo prenaglašenu ulogu države u zakonu, a s druge strane u praksi nije formiran sistem tržišnih institucija, koje bi omogućile jasna pravila tržišnog ponašanja u kojem ne bi bilo mesta za suvišno uplitanje. Zatim država je na sebe ''prigrabila'' mnoga diskreciona prava, pa upravlja gde hoće i kako hoće.

21

Model prodaje, koji dominira u zakonu, može prouzrokvati neke negativne implikacije. Naime, arhitekte novog zakona smatraju da će ovaj pristup dovesti do brze privatizacije, što je nerealno, s obzirom na ekonomsko-političko stanje u našoj zemlji, kao i zbog visoke birokratizovanosti procedure prodaje. S druge strane, ne bi bilo neočekivano da se, posle niza neuspešnih tendera ili aukcija, pristupi drugim modelima (''prodaja za jedan dolar'' i sl.). Ovi metodi ''prodaje'' nose velike rizike korupcije, prevare i drugih zloupotreba, koje gotovo da nije moguće otkloniti. Tako se proces privatizacije lako može pretvoriti u seriju finansijskih skandala, koji će povećavati društvene napetosti i izazvati opšte razočarenje privrednih subjekata. Iskustva drugih zemalja u tranziciji pokazuju da treba računati na ovakve efekte.

Pored ovoga, zakon otvara i nekoliko ključnih problema, koji se već javljaju u praksi. To su: prvo, ko upravlja privatizacijom, oko čega je došlo do sporova pokrajinske i republičke vlade; drugo, ko ubira prihode od privatizacije, što je takođe predmet žestokih aktuelnih sporova; treće, pitanje konsenzusa između različitih društvenih grupa, koji očito nije postignut, kada je u pitanju ovaj zakon.

U pogledu problema internog i eksternog akcionarstva mogu se istaći tri zapažanjja:

Prvo, zakon izrazito favorizuje (što je, kao što smo već konstatovali, dobro) eksterne akcionare, a naročito prepoznatljive i kompetentne strateške partnere. Međutim, nije bez osnove (što se već pokazuje) strah da će njihov broj, a pogotovo uloženi kapital, biti skroman. Procenjujemo da najveći favoriti neće iskoristiti svoja preimućstva.

Drugo, teško je utvrditi koja je sledeća interesna grupa favorizovana ovim zakonom. Izvesno je jedino da će te grupe (zaposleni – interni akcionari, građani – eksterni akcionari) biti malobrojne, zbog restriktivnih uslova besplatne podele (50% kapitala mora biti prethodno prodato).

Treće, najveći favorit je, nema sumnje – država. Sva preduzeća koja ne budu prodata, pa i delovi preduzeća koji preostanu posle aukcijske prodaje i besplatne podele zaposlenima (do 30%, pod uslovom da besplatne podele bude) pripašće državi – bez ikakve novčane naknade. Time se javlja realna opasnost da dobar deo privrede ostane u državnom vlasništvu, što preti etatizacijom privrede i društva.

Konceptu brze privatizacije (vremenski ograničena i obavezna), koja se želi ovim zakonom, može se prići sa određenim rezervama. Na primer, najavljeno je da će na tenderu biti prodato 250 kompanija u četiri godine, što znači oko 60 preduzeća godišnje, odnosno čak pet mesečno. Ako procedura tenderske

22

pripreme traje od šest meseci do godine dana, kako će se onda prodavati pet preduzeća mesečno? To govori da izbor modela prodaje i brzina kao cilj privatizacije nisu u korelaciji. Jer transparentnost prodaje, koja se naglašava, zahteva visok stepen formalizacije posla, što je po definiciji, vremenski intenzivna aktivnost. S druge, strane, može se desiti da se brzo privatizuju samo uspešna (profitabilna) preduzeća (''porodični nakit''), kao što je slučaj sa cementarama, dok ostala preduzeća ostanu bez zainteresovanog strateškog partnera.

Negativna posledica ovog koncepta privatizacije biće i povećan broj nezaposlenih. Realne su procene da će u svojinskoj transformaciji javnih i društvenih preduzeća u Srbiji u narednih nekoliko godina bez posla ostati oko 800.000 ljudi, a ako se uzme u obzir privatizacija preduzeća sa mešovitim kapitalom, ta cifra može biti i veća. Zato će se novi vlasnici susreti sa nepodnošljivim osećajm nezadovoljstva i nepravde, što može biti prava ''socijalna bomba''.

I na kraju, ali ne i po važnosti, zakon ne izuzima iz procesa privatizacije poljoprivredno zemljište, koje se nalazi u društvenom vlasništvu. Prodaja poljoprivrednog zemljišta strancima otvara niz nedoumica, pitanja i dilema. Da li se dobro razmišljalo kada su u pitanju prirodni resursi, posebno resursi vezani za proizvodnju hrane?

Preporuka

Privatizacija je ključna poluga u izgradnji novog privrednog (ekonomskog) i političkog sistema, koji bi trebalo da dovede do povećanja efikasnosti i unapređenja kvaliteta života svih građana. Njeni ciljevi su višestruki: (1) prikupljanje novih prihoda za državu; (2) promovisanje ekonomske efikasnosti; (3) smanjenje državnog uplitanja u ekonomiku; (4) promovisanje akcionarstva i akcionarskog vlasništva; (5) obezbeđivanje mogućnosti za uvođenje konkurencije; (6) razvoj nacionalnog tržišta kapitala.

Pristup privatizaciji mora, po našem mišljenju, da uvažava nekoliko ključnih principa.

Preduzetnički princip, po kome ne treba da bude dominantno koliko je novaca obezbeđeno kroz proces privatizacije, već da li je preduzeće nakon obavljane privatizacije postalo efikasno, konkurentno i perspektivno.

Socijalna pravičnost procesa privatizacije podrazumeva jednakost šansi na startu i pravo svih aktera u procesu privatizacije na potpunu i istinitu informisanost. S tim u vezi, u postupku otpuštanja viška radne snage Vlada

23

mora da vodi računa o visini naknade za nezaposlene i da u pregovore o otpuštanju mora uključiti sindikate i druge interesne grupe i nevladine organizacije.

Privatizacijom stvoriti uslove za ulaganja u domaću privredu, što podrazumeva obezbeđenje potpune ravnopravnosti i sigurnosti svih potencijalnih investitora – domaćih i stranih.

Za sprovođenje privatizacije potrebno je dobiti naklonost javnosti. To se postiže: punom javnošću procesa; omogućavanjem da što veći broj ljudi razume o čemu se radi; širinom broja učesnika u procesu privatizacije.

Veoma je važno, takođe, izabrati i odgovarajući metod privatizacije. Ne postoji, naime, jedinstvena formula koja se može primeniti na svaki slučaj. Svako preduzeće je drugačije (posebno su specifična i značajna agrarna preduzeća) i zato svaka privatizacija mora biti kreirana shodno odgovarajućim okolnostima i u skladu sa nacionalnim interesima (posebno kada je u pitanju proizvodnja hrane).

Iskustvo drugih zemalja pokazuje da su dobra organizacija procesa privatizaicje, rešenost da se ona sprovede i opšti društveno-ekonomski ambijent u kome se ona realizuje – značajniji su od izbora samog modela privatizacije. Zbog toga se mora obezbediti veoma stručno i kvalitetno upravljanje procesom privatizacije, kao i potpuna javnost rada i neprekidna parlamentarna kontrola institucija koje je sprovode.

Mišljenja smo da ne bi trebalo restrukturirati pre privatizacije, odnosno bolje je prepustiti novim vlasnicima da donose takve odluke, nego ih donositi umesto njih.

I na kraju privatizacija sama po sebi neće rešiti problem restrukturiranja preduzeća. Bez celovitog programa reformi, koje se uvode paralelno i sinhronizovano, ceo proces može da se završi u formalnom smislu, ali bez realnih, suštinskih pozitivnih efekata, koji su poželjni.

LITERATURA

1. Zbirka propisa o privatizaciji, ''Fineks'', Beograd, 2001.

2. Zakon o privatizaciji, Zakon o Agenciji za privatizaciju, Zakon o Akcijskom fondu, priredio Aleksandar Vlahović, ''Savremena administracija'', Beograd, 2001.

3. Rand Ayn: Vrlina sebičnosti, ''Global book'', Novi Sad, 1997.

24

4. Tranzicija i (re)integracija privrede, naučno-stručno savetovanje ekonomista, Miločer, 2001, Ekonomist, SEJ, Beograd, br. 2/2001.

5. Tržišna reforma privrede – novi izazovi, naučno-stručno savetovanje ekonomista, Subotica, 2001, Ekonomist, SEJ, Beograd, br. 3/2001.

PRIVATISATION AND RESTRUCTURING

by Dr Radovan Pejanović, Dr Nedeljko Tica

SUMMARY

The authors are discussing the current issues of privatisation which is the most important factor of transition, and as such, it conditions all changes, including restructuring.

Privatisati on should lead to the following: clear owner structure of a company, corporative management, restructuring of a company, obtaining its competition and efficiency.

The authors believe that the weakness of the new Privatisation qaw lies in the stressing the role of a state. This can bring to the suppression of market institutions and occurence of corruption.

Without the thorough reform program, privatisation as it is, will solve neither the problem of restructuring nor the other problems of people participating in agrarian business.

Key words: privatisation, restructuring, reforms, goals, models, weaknesses, references.

25

UDK: 658.1 Originalni naučni rad

Original scientific paper

PRIPREMA I OSNOVNI ELEMETI SADRŽINE POSLOVNOG PLANA

Paunović,B., Novković,N.

REZIME

Poslovni plan je neophodan i koristan planski dokument prilikom osnivanja novih ili rasta i razvoja postojećih preduzeća. To je integralan plan koji obuhvata kratkoročni i dugoročni period od najmanje tri godine. Značaj poslovnog plana je u definisanju vrednosti i efekata posla, proceni tržišta i obezbedjenju finansijskih sredstava za njegovu realizaciju.

Poslovni plan ima standardizovanu strukturu i sadržaj, mada pojedine finansijske organizacije propisuju sopstvenu formu plana. U izradi plana, pored vlasnika i menadžmenta preduzeća korisno je angažovati i eksperte van preduzeća. S obzirom da poslovni plan, najčešće pruža prvi utisak o preduzeću, pored njegove sadržine i forme bitna je i tehnička obrada i vizuelni izgled plana.

Ključne reči: poslovni plan, preduzeće, rast i razvoj

1. UVOD

Šira upotreba poslovnog plana (eng. business plan) u našoj privrednoj praksi skorijeg je datuma.Nastala je sa pojavom inostranih finansijskih institucija i inostranog kapitala na jugoslovenskom tržištu i sve većim značajem razvoja malih i srednjih preduzeća. Pri tom se u našoj privrednoj praksi sreće na niz dilema vezanih za poslovne planove, počev od njihove uloge i značaja, preko forme i sadržine, pa sve do praktičnih pitanja njihove izrade.

Polazeći od navedenih dilema i nesumnjivog značaja poslovnih planova za evaluaciju poslovnih ideja i efektivnu komunikaciju preduzetnika sa poslovnim okruženjem, ovaj rad ima za cilj da razmotri i kritički preispita najvažnija pitanja

26

vezana za poslovni plan, kao što su: pojam i značaj poslovnog plana, njegova namena , uloga različitih subjekata u procesu izrade poslovnog plana, njegova širina i vrednost, procena poslovnog plana od strane korisnika, informacione potrebe za izradu poslovnog plana i forma i sadržina poslovnog plana.

2. POJAM POSLOVNOG PLANA

Postoje brojna shvatanja poslovnog plana - od sasvim uopštenih po kojima je poslovni plan rezultat jednog struktuiranog procesa evaluacije poslovne ideje, pa do mnogo određenijih kojima se bliže opredeljuju bitna svojsva i elementi poslovnog plana. Međutim, ma koliko se razlikovala ova shavatanja, svima je zajedničko povezivanje poslovnog plana sa osnivanjem novih ili rastom i razvojem već postojećih preduzeća.

Poslovni plan je pisani dokument pripremljen od strane preduzetnika kojim se opisuju svi relevantni interni i eksterni elementi od značaja za osnivanje i poslovanje novog ili već postojećeg preduzeća.1 Kao pisani dokumet poslovni plan sumira poslovne mogućnosti i definiše i artikuliše načine na koje upravljački tim namerava da iskoristi identifikovane mogućnosti.2

Poslovni plan integriše veći broj funkcionalnih planova, kao što su: marketing plan, finansijski plan, plan proizvodnje, plan ljudskih resursa i sl. Obuhvata kratkoročni i dugoročni period od najmanje 3 godine poslovanja. Osnovna funkcija poslovnog plana može se svesti na traganje za odgovorom na tri suštinska pitanja: gde je preduzeće sada, gde ide i kako tamo da stigne?3 Ili, drugim rečima, svrha poslovnog plana je da ilustruje tekući status, očekivane potrebe i projektovane rezultate novog ili preduzeća u razvoju.4

Preciznije, poslovni plan ima dve osnovne namene: prvo, da pomogne preduzeću u obezbeđenju neophodnog kapitala i drugo, da olakša upravljanje

Blagoje Paunović, vanredni profesor, Ekonomski fakultet, Beograd Nebojša Novković, redovni profesor, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad 1 Hisrich, R. D., Peters, M. P. - Entrepreneurship, Irwin / McGraw- Hill,1998, str. 227. 2 Timmons, J. A. - New Venture Creation: Entrepreneurship in the 1990s, Irwin, str. 329. 3 Nešto drugačija formulacija osnovnih funkcija poslovnog plana može se naći u priručniku konsultantske firme Ernst & Young LLP, gde se navodi:" U bilo kojoj formi poslovni plan reprezentuje gde kompanija ide, kako će tamo stići i kako će izgledati kada tamo stigne". Ernst & Young - Outline for a Business Plan, u: Price,R. - Entrepreneurship 00/01, Dushkin / McGraw-Hill, 2000, str. 122. 4 Hodgets, R. M., Kuratko, D. F. - Effective Small Business Management, Dryden Press, 1995, str 160.

27

rastom i razvojem preduzeća. Kao sredstvo za obezbeđenje neophodnog kapitala, poslovni plana treba da ubedi investitore da je preduzeće identifikovalo tržišne mogućnosti, da raspolaže preduzetničkim i menadžerskim talentima neohodnim za korišćenje identifikovanih mogućnosti i da ima racionalan, koherentan i uverljiv program ostvarenja planiranog prihoda i troškova u predviđenom vremenskom periodu.5 Kao sredstvo za obezbeđenje nedostajućeg kapitala poslovni plan može predstavljati "marketinški dokumet" preduzeća ili pravni dokument na osnovu koga se obezbeđuje neophodni kapital.6

Druga značajna uloga poslovnog plana je da omogući upravljanje rastom i razvojem preduzeća. U toj ulozi poslovni plan treba da omogući menadžmentu preduzeća jasno sagledavanje konsekvenci različitih strategija i taktika, kao i sagledavanje potreba za ljudskim i materijalnim resursima radi otpočinjanja novog i razvoja postojećeg poslovnog poduhvata.

Poslovni plan se često povezuje sa osnivanjem novih preduzeća. To je razumljivo budući da osnivanje novog preduzeća često zahteva značajne sume kapitala, a investitori da bi uložili kapital u preduzeće u osnivanju ili u novoosnovano preduzeća zahtevaju brojne informacije o različitim aspektima poslovanja preduzeća, koje najbolje može da im obezbedi poslovni plan.

3. ZNAČAJ I NAMENA POSLOVNOG PLANA

Poslovni plan je značajan jer pomaže da se odredi vrednost poslovnog poduhvata i proceni potencijal tržišta, kao i omogući pristup izvorima finansiranja. Neposredni značaj poslovnog plana za preduzetnika i njegov upravljački tim je u tome što im olakšava vođenje preduzeća i organizovanje planiranih aktivnosti.

U većini preduzeća poslovni plan se upotrebljava: prvo, za određivanje ciljeva i željenih performansi preduzeća, drugo, kao osnova za evaluaciju i kontrolu ostvarenih peformansi preduzeća i treće, prenošenje poruka preduzeća korisnicima poslovnog plana.7

Kao dobro struktuiran i sistematičan proces, izrada poslovnog plana omogućava preduzetniku samoprocenjivanje poslovne ideje. Sastavljajući 5 Timmons, J. A. - Op. cit., str. 330. 6 Ova dva aspekta poslovnog plana su u konfliktnom odnosu - kao "marketinški dokument" poslovni plan može stvarati optimističku i donekle subjektivnu sluku o preduzeću, dok kao pravni dokument poslovni plan mora potencijalnim investitorima objektivno da ukaže na sva ograničenja i rizike. V.: Stevenson, H. H, Roberts, M. J., Grousbeck, H. I. - New Business Ventures and the Entrepreneur, Irwin - Mc Graw Hill, 1994, str. 64. 7 Ernst & Young - Op. cit., str. 122.

28

poslovni plan, preduzetnik, koji na početku ima samo osećaj da je neka ideja potencijalno dobra i isplativa, postaje svestan svih aspekata izvodljivosti te ideje - tržišnog, finansijskog, proizvodnog.

U principu, poslovni plan je namenjen širokom krugu korisnika, kao što su: investitori, kreditori, “smeli” (venture) kapitalisti, dobavljači, potrošači (klijenti), zaposleni itd. Kako svaka od ovih grupa korisnika ima različita očekivanja od poslovnog plana, to se njegova sadržina i fokus moraju prilagođavati njihovim specifičnim očekivanjima i zahtevima. To, naravno, ne znači da poslovni plan može zanemariti očekivanja ostalih svojih korisnika. Svaki poslovni plan treba u izvesnoj meri da teži zadovoljenju potreba svih svojih korisnika. Stoga je uobičajeno da preduzetnik i njegov upravljački tim sastave preliminarni poslovni plan ne uzimajući u obzir očekivanja korisnika poslovnog plana, a da kasnije, kada postanu svestan ko će biti korisnik poslovnog plana, izvrše neophodne izmene u skladu sa specifičnim zahtevima određenih korisinika poslovnog plana.

Prilikom sastavljanja poslovnog plana moraju se uvažavati najmanje sledeće tri perspektive.8 Prvo, perspektiva preduzetnika koji najbolje razume koncept i ideju na kojoj se zasniva poslovni poduhvat, kao i procese i tehnologiju poslovanja, i koji je, stoga, najsposobniji da objasni suštinu poslovnog poduhvata. Druga perspektiva je tržišna, što znači da se prilikom sastavljanja poslovnog plana poslovanje preduzeća mora posmatrati očima potrošača (komintenata) preduzeća. Treća je perspektiva investitora, koji od poslovnog plana očekuju da pruži realne i uverljive projekcije finansijskih veličina, kao što su prihodi, troškovi, novčani tok, dobitak i sl. Pritom, dubina i detaljnost poslovnog plana zavise od veličine i složenosti poslovnog poduhvata. Tako, na primer, poslovni plan koji se odnosi na uvođenje u proizvodni program proizvoda visoke tehnologije, mora biti mnogo detaljniji od poslovnog plana uvođenja u asortiman nekog dobro poznatog proizvoda. Pored toga, dubina i detaljnost poslovnog plana zavise od veličine tržišta, konkurencije i očekivane stope rasta tržišta.

Različiti korisnici poslovnog plana na različite načine procenjuju njegovu vrednost. Potencijalni dobavljači mogu usloviti potpisivanje dugoročnog ugovora o snabdevanju ili isporuci većih količina robe prethodnim upoznavanjem sa poslovnim planom preduzeća. Potencijalni kupci mogu zahtavati da se upoznaju sa poslovnim planom pre kupovine nekog trajnog potrošnog dobra. Potencijalni kreditori žele da prouče poslovni plan kako bi se uverli u sposobnost preduzeća da vrati pozajmljena sredstva uključujući kamatu, kao i da bi procenili visinu rizika. Potencijalni invesitori, u zavisnosti od vrste, imaju veoma određene zahteve u pogledu sadržine poslovnog plana. Investitori kao i “smeli” kapitalisti prilikom 8 Hisrich, R. D., Peters, M. P. - Op. cit., str. 228 - 9.

29

procene poslovnog plana poseban značaj pridaju karakteru preduzetnika (iskustvu, reputaciji, znanju i sl.), kao i finansijskoj situaciji preduzeća (finansijskoj strukturi, likvidnosti i rentabilnosti). Osim toga, potencijalni investitroti veliki značaj pridaju poslovnoj istoriji preduzeća.

U tabeli 1 dat je sumarni prikaz osnovnih pitanja o kojima treba voditi računa u zavisnosti od toga kome je namenjen poslovni plan.

Tabela 1. Pregled pitanja na koja treba obratiti pažnju u poslovnom planu u zavisnosti od korisnika poslovnog plana

Korisnik Pitanja koja treba naglasiti

Pitanja koja ne treba isticati

Dužina

Bankari Novčani tok, aktiva (sredstva), stabilni rast

Brzi rast, konkurentsko tržište

10 - 20 stranica

Investitori Brzi rast, potencijalno veliko tržište, upravljački tim

Aktiva (sredstva) 20 - 40 stranica

Strateški partneri Sinergija, zaštićeni prozvodi

Pospešenje prodaje, aktiva (sredstva)

20 - 40 stranica

Veliki kupci Stabilnost, usluge Brzi rast, konkurentsko tržište

20 - 40 stranica

Ključni zaposleni Sigurnost, mogućnosti

Tehnologija 20 - 40 stranica

Specijalisti za spajanja i pripajanja

Ranija ostvarenja Projekcije budućnosti 20 - 40 stranica

Izvor: Gumbert, D. E. - "Creating Successful Business Plan" u: Bygrave, W.D. (ed.) - The Portable MBA in Entrepreneurship, John Wiley, 1994, str. 137.

4. IZRADA POSLOVNOG PLANA

Iako je izrada poslovnog plana nekada veoma složen proces koji zahteva mnogo znanja, napora i vremena poslovni plan treba da priprema preduzetnik i/ili upravljački (menadžmet) tim preduzeća. Pod izgovorom da bi preduzetnik ili

30

njegov upravljački tim mogli vreme neophodno za pripremu poslovnog plana utrošiti na obezbeđenje finansijskih sredstava ili neki drugi važniji posao, u praksi se često pribegava angažovanju spoljnih konsultanata za pripremu poslovnog plana. Postoji najmanje dva razloga zašto nije dobro celokupni posao pripreme poslovnog plana poveriti profesionalcima sa strane. Prvo, tokom samog procesa pripreme poslovnog plana moguće je još jednom proveriti sve konsekvence različitih strategija i taktika na poslovanje preduzeća, pre nego što se pristupi realizaciji poslovnog plana i pre nego što za izmene bude kasno. Te provere najbolje mogu izvršiti preduzetnik ili upravljački tim koji najbolje poznaju sve detalje poslovanja preduzeća. Drugo, sposobnost da se pripremi poslovni plan dobar je indikator kompetentnosti uprave preduzeća da realizuje posao na koji se plan odnosi. Uprava koja je sposobna da izradi dobar poslovni plan pokazuje da razume suštinu posla u koji namerava da uđe i da je svesna svih potencijalnih opasnosti realizacije plana. Kako potencijalni investitori, ulažući u preduzeće, zapravo ulažu u upravljački tim preduzeća, a ne u spoljne konsultante, prodno je da oni najviše polažu na poslovne planove koje sastavlja upravljački tim preduzeća.9

To, naravno, ne znači da preduzetnik i njegov tim sasvim samostalno treba da sastavljaju poslovni plan ne konsultujući sručnjake izvan preduzeća i ne koristeći različite eksterne izvore podataka. Značajnu pomoć u izradi poslovnog plana preduzetniku mogu pružiti specijalisati za različita područja poslovnog upravljanja, kao što su stručnjaci za marketing, finansije, računovodstvo, ljudske resurse i sl., indženjeri, pravnici - advokati itd. U pripremi poslovnog plana preduzetniku i njegovom upravljačkom timu od velike koristi mogu biti podaci iz različitih izvora, kao što su : statističke baze podataka, publikacije Agencije za mala i srednja preduzeća, javne baze podataka i sl. U proceni da li sami mogu da pripreme poslovni plan ili treba da angažuje spoljne konsultante, preduzetnik i njegov tim moraju objektivno da procene svoje sposobnosti. U tu svrhu razvijeno je niz korisnih sredstava za procenu raspoloživog znanja i veština potencijalnih sastavljača poslovnog plana u formi testova, kontrolnih lista i sl.

Kao korisna sredstva u pripremi poslovnog plana, koja, međutim, nisu pogodna za izradu originalnih poslovnih planova i koja, stoga, mogu ograničiti kreativnost i fleksibilnost preduzetnika, mogu poslužiti različiti programski paketi.10 9 Timmons, J.A. - Op. cit. str. 338. 10 To su, pre svega, klasični programi za obradu numeričkih podataka. Mogućnosti korišćenja jednog takvog programa za pripremu poslovnog plana v. u: Osgood, W.R, Curtin, D.P. - Preparing your Business Plan with Lotus 123, Prentice - Hall / Curtin, 1984. Zadnjih godina sve više se razvijaju specijalizovani programski paketi za izradu poslovnog plana, kao što su npr. Inc. Business Plan (Inc.), How to Write a Businessss Plan (American Institute of Small Business), Business DISC

31

Pre izrade studije izvodljivosti preduzetnik treba jasno da definiše ciljeve poslovnog poduhvata. Ciljevi treba da pomognu preduzetniku u određivanju neposrednih zadataka i preciziranju načina njihovog ostvarivanja. Nakon toga, a pre izrade detaljnog poslovnog plana, treba sačiniti kratku studiju izvodljivosti.

Informaciona osnova poslovnog plana treba da bude široka, ali informacije iz mnogih izvora treba fokusirati na tržište, proizvodnju i finansije. Kada su u pitanju tržišne informacija važna inicijalna informacija je potencijal tržišta. Da bi se lakše procenio potencijal tržišta tržište treba najpre bliže odrediti. Tako, na primer, treba odrediti da li će proizvod kupovati muškarci ili žene; sa niskim ili visokim prihodom; iz urbanih ili ruralnih oblasti; visokoobrazovani ili niskoobrazovani, itd? Kada je tržište definisano, lakše se može proceniti njegova veličina i, na toj osnovi, lakše se mogu odrediti tržišni ciljevi.

U proceni tržišnog potencijala preduzetnik može konsultovati udruženja, komore, vladine izveštaje, publikovane studije, specijalizovane časopise i druge izvore informacija.

Broj i značaj proizvodnih, odnosno operativnih informacija za potrebe izrade poslovnog plana zavise od prirode posla preduzeća. Većinu informacionih potreba sastavljači poslovnog plana mogu zadovoljiti u direktnom kontaktu sa odgovarajućim izvorima informacija. Od proizvodnih, odnosno operativnih, preduzetniku mogu biti potrebne sledeće informacije:11 lokacija, proizvodne operacije (osnovne proizvodne operacije moraju se identifikivati i odrediti da li se sve mogu obaviti u preduzeću ili se moraju prepustiti podizvođaču, ko su eventualni podizvođači i sl.), sirovine i materijali (vrste sirovina i materijala, njihovi dobavljači, adrese dobavljača, cene materijala, troškovi dopreme i sl.), oprema (vrsta, karakteristike, način pribavljanja i sl.), broj i kvalifikaciona struktura radnika, poslovni prostor (površina, struktura, vlasništvo ili iznajmnljen i sl.), opšti troškovi poslovanja i itd.

Prva informacija finansijske prirode kojom preduzetnik mora raspolagati pre otpočinjanja detaljne pripreme poslovnog plana jeste procena potencijalne profitabilnosti poslovnog poduhvata. U tom cilju neophodno je proceniti očekivane prihode i očekivane rashode za najmanje sledeće tri godine poslovanja. Pored toga, neophodno je projektovati novčani tok za najmanje prve tri godine

Entrepreneur's Kit (Marylend Institute of Technologies), BizPlanBuilder: Strategic Business & Marketing Plan Software (South - Western Publishing). Dobar sumarni pregled karakteristika ovih programskih paketa može se naći u: Longenecker, J.G., Moore, C.W., Petty, J.W. - Small Business Management: An Entreprenurial Emphasis, South - Western College Publishing, 1997, str. 134 - 35. Detaljnije o poslednjem navedenom programskom paketu v.: http://w.w.w.jianusa.com/ 11 Hisrich, R. D., Peters, M. P. - Op. cit., str. 233

32

poslovanja. Podaci tekućeg bilansa stanja i bilansa uspeha predstavljaju osnovu za projektovanje ovih bilansa za najmanje naredne tri godine poslovanja.

5. SADRŽINA I FORMA POSLOVNOG PLANA

Iako brojne finansijske organizacije (banke, investicioni fondovi i sl.) i agencije međunarodnih organizacija propisuju "svoju" formu i sadržaj poslovnog plana za svoje komintente, te razlike su najčešće beznačajne i formalne. Stoga se može reći da poslovni plan u velikoj meri ima određenu (standardizovanu) strukturu i sadržaj. Time se olakšava evaluacija poslovnog plana, a preduzetnik se obavezuje da na relativno jednoobrazan način sagleda sve relevantne aspekte nameravanog poslovnog poduhvata.

Uobičajena struktura poslovnog plana je sledeća:12

I. NASLOVNA STRANA

A. Firma i adresa preduzeća

B. Imena i adrese vlasnika

C. Delatnost

D. Izjava o finansijskim potrebama

E. Izjava o poverljivosti izveštaja

II. REZIME

III. ANALIZA INDUSTRIJSKE GRANE

A. Projekcije i trendovi

B. Analiza konkurencije

C. Segmentacija tržišta

D. Predviđanje za industrijku granu

IV. OPIS POSLOVNOG PODUHVATA (PREDUZEĆA)

A. Proizvod(i) 12 Treba imati u vidu da ova struktura poslovnog plana predstavlja sano jednu od mogućih i da struktura poslovnog plana treba da bude fleksibilna, kao bi se poslovni plan mogao prilagođavati izmenjenim okolnostima i različitim potrebama.

33

B. Usluga(e)

C. Veličina preduzeća

D. Kancelarijska oprema i personal

E. Zaleđe preduzetnika

V. PLAN PROIZVODNJE

A. Proces proizvodnje

B. Kapaciteti

C. Mašine i oprema

D. Dobavljači sirovina i materijala

VI. MARKETING PLAN

A. Cene

B. Distribucija

C. Promocija

D. Predviđanje

E. Kontrola

VII. ORGANIZACIONI PLAN

A. Oblik vlasništva

B. Identifikovanje partnera i glavnih stejkholdera

C. Ovlašćenje principala

D. Iskustvo upravljačkog (menadžerskog) tima

E. Uloge i odgovornosti članova upravljačkog tima preduzeća / organizacije

VIII. PROCENA RIZIKA

A. Procena slabosti posla

B. Nove tehnologije

C. Plan u slučaju nepredvidivih okolnosti

34

IX. FINANSIJSKI PLAN

A. Pro forma bilansa uspeha

B. Projekcija novčanog toka

C. Pro forma bilansa uspeha

D. Prelomna tačka rentabilnosti

E. Izvori sredstava i korišćenje sredstava

X. DODACI

A. Pisma

B. Podaci o istraživanju tržišta

C. Ugovori

D. Lista cena dobavljača Izvor: Hisrich, R. D., Peters, M. P. - Entrepreneurship, Irwin / McGraw- Hill,1998, str.

237.

Naslovna strana identifikuje poslovni plan i u najkraćim crtama sumira njegovu sadržinu. Sardži informacije: o firmi i adresi preduzeća; ime(na) preduzetnika i telefone kontakt osobe; u jednom pasusu kratak opis prirode posla preduzeća; iznos neophodnih finansijskih sredstava sa naznakom načina njihovog pribavljanja (kredit ili vlasnički uslozi); izjavu o poverljivosti podataka sadržanih u poslovnom planu.13

Rezime predstavlja kratak, sumarni pregled najvažnijih stavova iznetih u celokupnom poslovnom planu. Piše se pošto su napisani ostali delovi poslovnog plana, a po obimu ne prelazi tri do četiri stranice. Osnova funkcija rezimea je da pobudi interesovanje potencijalnih partnera da pročitaju celokupni tekst poslovnog plana.14 Stoga rezime na koncizan način treba da istakne ključna mesta poslovnog plana, a to znači prirodu poslovnog poduhvata, finansijske potrebe, tržišni

13 Radi efikasnije zaštite informacija sadržanih u poslovnom planu svaki primerak poslovnog plana može biti numerisan, a može se i voditi evidencija o licima kojima je poslovni plan dat na korišćenje. 14 O značaju ovog dela poslovnog plana svedoči procena po kojoj "smeli" (venture) kapitalisti retko mogu priuštiti više od 5 do 10 minuta za inicijalno upoznavanje sa poslovnim planom. V.: Stevenson, H. H, Roberts, M. J., Grousbeck, H. I. - Op. cit., str. 70. Nedostatak vremena posledica je jednostavne činjenice da prosečna firma "smelog" kapitala godišnje dobija oko 2.000 poslovnih planova. Sahlman W.A. - How to Write a Great Business Plan, Harvard Business Review, Jul/Augist, 1997, str. 98 - 108, preštampano u: Price,R. - Entrepreneurship 00/01, Dushkin / McGraw-Hill, 2000, str. 114 - 121.

35

potencijal, profitabilnost poduhvata i sl.15

Analizom industrijske grane poslovni poduhvat se stavlja u odgovarajući kontekst.

Ovom analizom korisnik poslovnog plana saznaje u kojoj će se industrijskoj grani preduzeće konkurentski nadmetati i ko su mu najvažniji konkurenti. Analiza industrijske grane započinje predviđanjem budućeg okruženja preduzeća i projekcijom osnovnih razvojnih trendova, a nastavlja se prikazom istorijskog razvoja konkretnog proizvoda preduzeća. Sastavni deo analize industrijske grane je analiza konkurencije, što podrazumeva da se najpre identifikuju glavni konkurenti, a zatim analiziraju njihove konkurentske prednosti i nedostaci, pri čemu se posebna pažnja mora posvetiti onim karakteristikama konkurencije koje mogu imati presudni uticaj na tržišni uspeh preduzeća.

Analize industrijske grane ima za cilj da identifikuje kupce proizvoda preduzeća. U tom cilju mora se izvršiti segmentacija tržišta, kako bi se moglo identifikovati ciljno tržište. Segementacija tržišta je posebno značajna za mala preduzeća, s obzirom da većina njih mogu uspešno konkurisati na jednom ili manjem broju tržišnih segmenata. Predviđanja od strane vlade ili industrijske grane (npr. granskog udruženja) korisno je uključiti u poslovni plan jer doprinose većoj verodostojnosti sopstvenih projekcija, kao i uporedivosti analiza industrijske grane.

Kritična pitanja na koje analiza industrijske grane treba da pruži odgovor su16:

• Koliki je ukupni promet industrijke grane u zadnjih pet godina?

• Koliki je anticipirani rast industrijske grane?

• Koliko je novih preduzeća ušlo u industrijku granu u zadnjih pet godina?

• Koji su novi proizvodi u novije vreme uvedeni u industrijsku granu?

• Koji su najneposredniji konkurenti preduzeća?

• Zašto će poslovanje preduzeća biti bolje u budućnosti nego što je sada?

• Da li prihod (promet) glavnih konkurenata preduzeća raste, opada ili stagnira?

• Koje su jake, a koje slabe strane svakog od konkurenata preduzeća? 15 Iza rezimea treba da sledi sadržaj poslovnog plana kako bi se korisniku poslovnog plana olakšalo lociranje pojedinih delova plana. 16 Kritična pitanja na koje pojedini delovi poslovnog plan treba da pruže odgovor navedena su prema: Hisrich, R. D., Peters, M. P. - Op. cit.

36

• Kakav je profil kupaca preduzeća?

• Po čemu se profil kupaca preduzeća razlikuje od profila kupaca konkurenata?

Opis poslovnog poduhvata (preduzeća) treba korisinicima poslovnog plana da omogući što pouzdaniju i detaljniju procenu preduzeća i njegove delatnosti. Ključni elementi ovog dela poslovnog plana su: opis proizvoda i usluga (ističući jedinstvene karakteristike i vrednost koju imaju za potrošače), lokacija i kapacitet preduzeća, broj i kvalifikacina struktura zaposlenih, raspoloživa oprema po vrsti i količini; iskustvo, znanje i poslovna reputacija preduzetnika i članova njegovog upravljačkog tima i sl. Neki korisnici poslovnog plana, a pre svih investitori, najveći značaj u ovom delu poslovnog plana pridaju preduzetniku i upravljačkom timu preduzeća. Zato se pitanja upravljačkog tima moraju posebno pažljivo obraditi, izbegavajući, pri tom, uobičajene greške - da se previše odgovornosti dodeli jednom lideru (tzv. sindrom: one man - band) i da su svi članovi upravljačkog tima iste struke.17

Ovaj deo poslovnog plana treba da pruži odgovore na sledeća pitanja:

Koji su proizvodi i/ili usluge preduzeća?

Koje su najvažnije karakteristike proizvoda i/ili usluga preduzeća, uključujući eventualne patente, autorska prava, status robne marke i sl.

Gde je preduzeće locirano?

Koliko je stara poslovna zgrada preduzeća? Da li je neophodno renoviranje i koliki su troškovi renoviranja poslovne zgrade?

Da li je poslovni prostor u vlasništvu preduzeća ili je iznajmljen? (Pod kojim uslovima je poslovni prostor iznajmljen?)

Kako izabrani poslovni prostor i lokacija doprinose poslovanju preduzeća?

Koje su dodatne veštine ili znanja zaposlenih neophodni za poslovanje preduzeća?

Koja kancelarijska oprema je neophodna?

Da li će se oprema kupiti ili iznajmiti?

17 Gumbert, D. E. - "Creating Successful Business Plan" u: Bygrave, W.D. (ed.) - The Portable MBA in Entrepreneurship, John Wiley, 1994, str. 125.

37

Kakvo je iskustvo i reputacija preduzeća u poslu?

Kakvim upravljačkim (menadžerskim) iskustvom preduzeće raspolaže?

Koje su najvažnije lične karakteristrike (kao npr. obrazovanje, godine, posebne sposobnosti ili interesovanja) preduzetnika i članova upravljačkog tima?

Koji su motivi ulaska u određeni posao?

Koje je razvojne poslove preduzeće do sada obavilo?

Plan proizvodnje je sastavni deo poslovnog plana proizvodnog preduzeća. Ako se poslovni plan izrađuje za uslužno preduzeće ovaj deo poslovnog plana naziva se "plan prodaje".

U ovom delu poslovnog plana treba opisati kompletan proces proizvodnje. Ukoliko u procesu proizvodnje učestvuju druga preduzeća kao kooperanti onda se u poslovnom planu moraju navesti podizvođači, ugovorni uslovi i drugi podaci o podizvođačima kao što su: lokacija, razlozi za izbor i sl. Sastavni deo ovog dela poslovnog plana su: fizički plan kapaciteta, spisak i opis mašina i opreme, neohodne sirovine i materijali i normativi njihovog trošenja, imena i adrese dobavljača, visina i struktura troškova proizvodnje, buduće potrebe za kapitalom i sl.

Od plana proizvodnje se očekuje da pruži odgovor na sledeća pitanja:

• Da li je preduzeće odgovorno za sve ili samo za deo proizvodnih operacija?

• Ko su podizvođači procesa proizvodnje? (Njihova imena, adrese, karakteristike i sl.)

• Zašto su izabrani određeni podizvođači?

• Koliki su troškovi podugovorene proizvodnje? (Priložiti kopije pisanih ugovora).

• Kakva je priprema procesa proizvodnje?

• Koje su mašine i oprema neophodni za proces proizvodnje?

• Koji su materijali neophodni za proces proizvodnje?

• Ko su dobavljači novih materijala i koliki su troškovi nabavke?

• Koliki su troškovi proizvodnje?

38

• Kolike su buduće potrebe za kapitalom?

Ako se poslovni plan sastavlja za trgovinsko preduzeće na malo ili uslužno preduzeće onda plan prodaje treba da pruži odgovor na sledeća pitanja:

• Od koga će se roba nabavljati?

• Kako će funkcionisati sistem kontrole zaliha?

• Kolike su potrebe za sladištnim prostorom?

Marketing plan je često kritični deo poslovnog plana i kritični faktor poslovnog uspeha preduzeća. Ovim delom poslovnog plana utvrđuje se marketing strategija, kako će se proizvodi ili usluge preduzeća distrtibuirati, po kojim cenama će se prodavati, kako će se promovisati preduzeće i njegovi proizvodi i sl. Takođe, sastavni deo ovog dela poslovnog plana su i predviđanja obima realizacije po pojedinim proizvodima, budžet marketing aktivnosti, instrumenti kontrole marketing aktivnosti i sl.

Zbog svog značaja i izrazite dinamičnosti, marketing plan se prati na kratkoročnoj osnovi, tako da se obično nedeljno ili mesečno revidiraju podaci marketing plana.

Organizacionim planom predočava se organizaciono - pravna forma i struktura vlasništva preduzeća. Drugim rečima, u ovom delu poslovnog plana treba navesti da li je preduzeće inokosno, partnersko ili korporacija. Ako je preduzeće partnersko treba objasniti pod kakvim uslovima je sklopljen ugovor između članova društva, kakva je struktura vlasništva, kako je regulisano upravljanje društvom, kako je regulisano pravo prenosa udela na članove društva i na treća lica i sl. Ako preduzeće ima status akcionarskog društva treba navesti broj i strukturu akcionara, imena i adrese glavnih akcionara, klase akcija i prava po osnovu vlasništva, strukturu organa društva i sl.

Pored toga, u ovom delu poslovnog plana treba priložiti organizacionu shemu preduzeća iz koje se mogu sagledati linije autoriteta i odgovornosti članova organizacije.

Organizacioni plan treba da odgovori na sledeća pitanja:

• Koja je organizaciono - pravna forma preduzeća?

• U kom je obliku svojine preduzeće?

• Ako je preduzeće partnersko (ortačko) društvo ko su partneri i kakvi su uslovi njihovog sporazuma?

• Ako je preduzeće korporacija ko su glavni akcionari i koliko akcija oni

39

poseduju?

• Koji tip akcija i koliko akcija je emitovano?

• Ko su članovi upravnog odbora? (Imena, adrese i kratki CV.)

• Ko ima pravo raspolaganja finansijskim sredstvima preduzeća i pravo kontrole?

• Ko su članovi upravljačkog tima, njihovo ikustvo i ugled?

• Kakva je uloga i odgovornost svakog člana upravljačkog tima?

• Kolike su plate, bonusi i ostale fome plaćanja svakog člana upravljačkog tima?

Cilj dela poslovnog plana koji se odnosi na procenu rizika je da identifikuje osnovne rizike i hazarde kojima je preduzeće izloženo, analizira ih, eventualno kvaktifikuje njihovu visinu i obrazloži tehnike, mere i strategije kontrole rizika, odnosno načine njihovim upravljanjem i predloži alternativne pravce akcija.

Finansijski plan opredeljuje mogući stepen uključenja potencijalnih investitora u poslovni poduhvat i ukazuje na njegovu profitabilnost. Uobičajeno ovaj deo poslovnog plana sadrži tri vrste analiza. Prvo, utvrđuju se osnovni elemeti bilansa uspeha, kao što su visina realizacije, odgovarajući troškovi poslovanja, poslovni dobitak, dobitak pre oporezivanja, troškovi finansiranja, porezi i neto dobitak. Ove veličine utvrđuju se za zadnje tri godine poslovanja i projektuju za najmanje naredne tri godine poslovanja, s tim što se za prvu plansku godinu poslovanja vrše mesečne projekcije. Važno je istaći da svaka projekcija podrazumeva da se jasno istaknu pretpostavke na kojima počiva. Drugo, projektuju se novčani tok, tok priliva i tok odliva gotovine, za naredne tri godine poslovanja, s tim što se za prvu plansku godinu rade mesečne projekcije. Treće, projektuje se bilans stanja najmanje za sledeće tri godine poslovanja, sa mesečnim projekcijama za prvu plansku godinu poslovanja.

Dodaci predstavljaju dokumentacionu osnovu poslovnog plana. U ovom, posledenjem delu sadržani su svi materijali koji predstavljaju njegovu analitičko - dokumentacionu podlogu, a koji ne moraju biti sadržani u osnovnom tekstu. Drugim rečima, u ovom delu prilažu se svi dokumenti na koje se poziva osnovni tekst poslovnog plana i koji doprinose većoj verodostojnosti iznetih stavova. Tako se u ovom delu prilažu svi dugoročni ugovori sa kupcima i dobavljačima, pisma o namerama, sporazumi o kooperaciji, studije i projekti istraživačkih institucija, izveštaji revizora, stavovi i rešenja zvaničnih državnih organa relevantni za poslovanje preduzeća, skice, crteži, i sl.

40

6. UMESTO ZAKLJUČKA

I najbolje izrađen poslovni plan ne garantuje uspeh sam po sebi. Zato je neophodno relativno često, obično jednom mesečno, kontrolisati realizaciju poslovnog plana. Kontrola je najčešće usmerena na elemente bilansa uspeha, projekciju novčanog toka, nivo zaliha, obim i kvalitet proizvodnje, kao i elemete koji su odstupali od poslovnog plana prethodnog meseca.

Pored toga, da bi se poslovni plan uspešno realizovao neophodno ga je prilagođavati izmenjenim okolnostima kao što su npr. promene u potrebama kupaca, pojava nove tehnologije, pojava nove konkurencije i sl.

Na kraju, valja istaći da poslovni plan često doprinosi formiranju prvog utiska o preduzeću kod svojih korisnika, zbog čega je neophodno obratiti pažnju, ne samo na sadržinu i formu poslovnog plana, već i na njegov izgled i tehničku obradu. Profesionalnom izgledu poslovnog plana doprineće gramatička i stilska besprekornost teksta i savršena tehnička obrada.

LITERATURA

1. Ernst & Young - Outline for a Business Plan, u: Price,R. - Entrepreneurship 00/01, Dushkin / McGraw-Hill, 2000.

2. Gumbert, D. E. - "Creating Successful Business Plan" u: Bygrave, W.D. (ed.) - The Portable MBA in Entrepreneurship, John Wiley, 1994.

3. Hisrich, R. D., Peters,M. P. - Entrepreneurship, Irwin / McGraw- Hill,1998 4. Hodgets, R. M., Kuratko, D. F. - Effective Small Business Management,

Dryden Press, 1995. 5. Longenecker, J.G., Moore, C.W., Petty, J.W. - Small Business Management:

An Entreprenurial Emphasis, South - Western College Publishing, 1997. 6. Osgood, W.R, Curtin, D.P. - Preparing your Business Plan with Lotus 123,

Prentice - Hall / Curtin, 1984. 7. Sahlman W.A. - How to Write a Great Business Plan, Harvard Business

Review, Jul/Augist, 1997, str. 98 - 108, preštampano u: Price,R. - Entrepreneurship 00/01, Dushkin / McGraw-Hill, 2000, str. 114 - 121.

8. Stevenson, H. H, Roberts, M. J., Grousbeck, H. I. - New Business Ventures and the Entrepreneur, Irwin - Mc Graw Hill, 1994.

9. Timmons, J.A. - New Venture Creation: Entrepreneurship in the 1990s, Irwin.

41

PREPARING & BASIC ELEMENTS OF THE BUSINESS PLAN CONTAIN

by

Paunovic, B., Novkovic, N.

SUMMARY

The business plan is neccessary and usefull plan’s document for constitution or grow and development of small and medium size firms. It is an integral plan, which include short and long term period, from three year, minimum. Business plan’s purposes are in defining of business value, marketing analysis and ensuring of financial sources for it’s realization.

The business plan possess a standard structure and contain, even, some financial organizations can propose a specific form of it. In preparing the business plan, with owners and management, is usefull to be involved and some experts in the field of business organization and economics. The business plan is ussually a first contact with a potential investors and becouse of that, it should be in excellent tenchnical and visual looks.

Key words: business plan, enterprise, grow&development • Blagoje Paunovic, Ph.D., associate professor, Faculty of Economics, Beograd

• Nebojsa Novkovic, Ph.D., professor, Faculty of Agriculture, Novi Sad

42

UDK:63:659.2:061.1 Pregledni naučni rad

Scientific review paper

POLJOPRIVREDNO SAVETODAVSTVO U CENTRALNIM I ISTOČNOEVROPSKIM ZEMLJAMA – STANJE I PERSPEKTIVA

RAZVOJA

Mihajlović, L.1

REZIME

Oslanjajući se na pozitivno iskustvo razvijenih zemalja EU i šire, a u vezi sa osnivanjem i radom poljoprivrednih savetodavnih službi, sve države Centralne i Istočne Evrope su tokom poslednjih dekada 20. veka osnovale ove službe. Činjenica da u formiranju poljoprivrednog savetodavstva nije primenjen jedinstven organizacioni model, kao i da u dosadašnjem funkcionisanju ovih službi nisu svugde ostvareni zadovoljavajući rezultati, ukazuje, pored ostalog, i na to da ne postoje univerzalna rešenja za sve situacije, države i za sva vremena.

Ovaj članak bavi se upravo prikazom nekoliko organizacionih obrazaca stručnih savetodavnih službi u zemljama Centralne i Istočne Evrope sa ciljem da se ukaže na dosadašnja ograničenja, kao i na mogućnosti za ostvarivanje daljeg razvoja poljoprivrede i ukupnog ruralnog prostora, uz asistenciju stručnih savetodavnih službi. U radu je dat prikaz nekoliko pretpostavki uz čiju bi pomoć farmeri u posmatranim zemljama u tranziciji bili u mogućnosti da se bave raznovrsnom proizvodnjom, uz nivo produktivnosti koji ih približava produktivnosti rada koju postižu farmeri u zapadnoevropskim zemljama, posebno članicama EU.

Ključne reči: Poljoprivredna savetodavna služba; Savetodavci; Farmeri; Ministarstvo poljoprivrede; Tranzicija

1 Dr Lazo Mihajlović, redovni profesor, Poljoprivredni fakultet, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad.

43

1. UVOD

Savetodavstvo se poima kao deo obrazovnog procesa odraslih (Adams G.2000), koji se ostvaruje preko stručnih savetodavnih službi, odnosno specijalizovanih organizacija ili pojedinaca, osposobljenih da pružaju informacije, savete i konsultantske usluge farmerima i njihovim porodicama o svim aspektima poljoprivredne proizvodnje i ruralnog razvoja.

Premda poljoprivredno savetodavstvo kao disciplina postoji više od jednog veka, proces edukacije farmerske populacije i dalje ostaje neophodan, kao što se i primena novih obrazovnih metoda i tehnika takođe čine nezaobilaznim. Da bi se obrazovni procesi ostvarivali u skladu sa zahtevima i potrebama farmera, i samo savetodavstvo mora da se reformiše kako bi moglo da uspešno odgovori na izazove koji ga očekuju na početku novog milenijuma.

Budući da je stručna savetodavna služba već uveliko opravdala svoje postojanje u razvijenim zemljama tržišne ekonomije, uspešno realizujući predviđene zadatke i ciljeve najuže vezane za razvoj poljoprivrede i ruralne sredine, za njeno osnivanje i razvoj, naročito krajem 20. veka, naglo su se zainteresovale i sve zemlje bivše centralno planske privrede, koje sada prolaze kroz proces tranzicije odnosno temeljnih privredno – sistemskih i političkih reformi. I u ovim zemljama se, naime, uveliko shvata da proces kontinualne edukacije ciljnih grupa, uključujući i farmerske, može da nudi rešenja i pruža odgovore na otvorena pitanja i izazove koje sa sobom nosi novo vreme. Pri tome, i u ovome delu sveta uveliko sazreva svest da poljoprivredno savetodavstvo, osim što treba da se fokusira na razvojne probleme poljoprivrede, što mu je bila osnovna funkcija u prošlosti, da svoju edukativnu funkciju proširi i na brojne druge potrebe farmera, među kojima je poljoprivreda samo jedna od njih (Qamar M.K. 2000 ).

I u većini zemalja u razvoju takođe je došlo do osnivanja različitih sistema savetodavstava, a do sada postignuti rezultati u njihovom radu odražavaju različite domete.

Kako je organizovano i kuda stremi poljoprivredno savetodavstvo u zemljama u tranziciji, kao i u zemljama u razvoju, predmet je koji se obrađuje u ovom članku.

44

2. NEKE SOCIO – EKONOMSKE KARAKTERISTIKE I RAZLIKE IZMEĐU FARMI U ZEMLJAMA U TRANZICIJI U ODNOSU NA FARME U

EVROPSKOJ UNIJI

Iako se ćini da, s obziorm na slične agroekoločke i zemljišne uslove proizvodnje, farme u zemljama u tranziciji ne bi trebalo da budu nekonkurentne u poređenju sa farmama u EU, u praksi je evidentno da su farmeri u ovim tranzitnim zemljama u ozbiljnim teškoćama u odnosu na farmere sa područja EU. Ove teškoće se pripisuju prvenstveno:

• Oskudici znanja dela farmera, a verovatno i savetodavstva, vezanog za primenu moderne poljoprivredne tehnike i farmerskog biznis menadžmenta, uključujući tu i oskudno makroekonomsko znanje;

• Oskudnim kreditnim poptencijalima banaka i drugih finansijskih institucija, kao i kreditnih olakšica, dostupnih farmerima u EU, ali ne i farmerima u navedenim zemljama u tranziciji;

• Opštem siromaštvu farmera u većini tranzitnih zemalja izuzev eventualno Češke, Slovačke i Mađarske, u kojima je ovaj problem prilično ublažen uz pomoć sprovedenog programa restitucije;

• Gubitku tržišta, posebno bivšeg SSSR-a; • Lošoj infrastrukturi u najširem pojmovnom određenju; kao i • Antirazvojnoj agrarnoj politici i neadekvatnim izvorima podrške

poljoprivredi.

Kako se navedeni hendikep farmera u tranzitnim zemljama može otkloniti ili pak značajno ublažiti, odgovor verovatno treba tražiti u obrascu odgovarajuće fizionomije vladine prehrambeno – poljoprivredne politike kao i politike globalnog ruralnog razvoja.Vezano za angažmane savetodavnih službi, pitanje je koje će ciljne grupe farmera biti posebno podržavane od strane vlade ovom savetodavnom aktivnosti. Radi se o tome, naime, hoće li takvu podršku uživati samo najekonomičniji proizvodni sektor ili će takvim aktivnostima biti obuhvatani i sitni farmeri. Najzad, pitanje je kako obezbediti da se i broj farmera u tranzitnim zemljama, sa oko sadašnjih 10 miliona, smanji na oko 6 miliona, što bi odgovaralo polovini broja farmera u EU. Inače, u odnosu na farme u EU, farme u apostrofiranim tranzitnim zemljama imaju potencijale za proizvodnju značajne palete svojih proizvoda sa znakom ' Eko', odnosno za koncept tzv. organske proizvodnje, sa naglaskom i na veći stepen proizvodne biodiverzifikacije, podstaknute redukcijom upotrebe agrohemikalija, do koje je došlo posle 1989. godine, odnosno od momenta kada je otpočeo proces političke i privredno – sistemske tranzicije.

45

3. OSVRT NA OSNIVANJE I RAZVOJ POLJOPRIVREDNOG SAVETODAVSTVA U TRANZITNIM ZEMLJAMA EVROPE IZA DRUGOG

SVETSKOG RATA

Prateći razvoj savetodavstva u zemljama u tranziciji iza drugog svetskog rata, u odnosu na stanje u zemljama Zapadne Evrope, razlike su bile više nego očigledne. Naime, dok je briga za savetodavstvo u Zapadnoj Evropi bila ozakonjena već prvih godina i, pored ostalog, uz snažnu podršku država, farmeri počeli da ostvaruju profitabilnu proizvodnju, na prostorima današnjih zemalja u tranziciji farmeri su u većini slučajeva bili siromašni i bez skoro ikakve državne potpore usmerene na razvoj proizvodnje na njihovim farmama. U ovakvim ekonomskim okruženjima nalazi se i poljoprivredno savetodavstvo. Naime, dok su farmeri na Zapadu, shvatajući značaj savetodavstva, bili spremni i da plaćaju za određenu vrstu saveta, farmeri u tranzitnim zemljama, zbog evidentnog siromaštva nisu se mogli koristiti savetodavnim uslugama. Ipak, i u ovim zemljama teza da je savetodavstvo važno sredstvo u postizanju strateških razvojnih ciljeva, sve više stiče pravo građanstva.

S obzirom na način organizovanosti stručnih savetodavnih službi, u zemljama u tranziciji su zaživela sledeća tri koncepta organizovanosti ovih službi i to:

* Savetodavstvo zasnovano na vladinom izvoru finansiranja (eng. The Fully Funded Governement Organization);

* Savetodavstvo koga čine privatni konsultanti (eng. Advice Provided by Private Consultants); kao i

* Vladina služba koja prikuplja novac od privatnog sektora (eng. A Governement Service that Raises Money from the Private Sector).

Prvonavedeni koncept poljoprivrednog savetodavstva zaživeo je u Albaniji, Bugarskoj, Hrvatskoj, Poljskoj i u Rumuniji. Radi se o zemljama u kojima egzistira veliki broj malih porodičnih farmi sa, verovatno, mnogo proizvodnih i razvojnih problema.

Savetodavstvo u navedenim zemljama, osnovano kao državna služba, organizovano u okviru Ministarstva poljoprivrede, najčešće je konstituisano na nivou regionalnih centara odakle se farmerima obezbeđuju besplatni saveti. Takvih regionalnih centara u Albaniji, na primer, ima 28, dok ih je u Bugarskoj 30. Poljska savetodavna služba takođe je ustrojena tako da u svakom vojvodstvu (ukupno 49) postoji po jedan savetodavni centar. U republici Hrvatskoj savetodavstvo funkcioniše kao autonomna organizaciona jedinica u okviru Ministarstva poljoprivrede, a u Sloveniji i Makedoniji figurira kao zvanična državna savetodavna služba. Zanimljivo je istaći da su u Albaniji, u dva regionalna centra, u kojima je farmerska proizvodnja postala profitabilnija,

46

osnovane savetodavne službe koje naplaćuju neke svoje usluge. Takođe je poučno iskustvo Bugarske u kojoj su privatizovane bivše državne farme trebalo da posluže kao demonstracioni (uzorni) centri, sa ciljem osnivanja privatnih savetodavnih službi. Eksperiment, međutim, nije uspeo zbog čega se vlada odlučila na uspostavljanje nacionalne savetodavne službe, sa eksternom finansijskom podrškom.

Drugi navedeni koncept organizacije savetodavstva registrovan je u Mađarskoj, Estoniji, Slovačkoj i Češkoj, u kojima je preovladao stav da vlade ne moraju da stoje iza ove vrste usluga prema farmerima ali da mogu da ohrabruju farmere da se koriste uslugama privatnih savetodavaca. Estonija, na primer, obezbeđuje subvencije farmerima koji zapošljavaju savetodavce, a tzv. nezavisna asocijacija poljoprivrednih savetodavaca, osnovana 1994. godine, ima zapaženu ulogu u afirmisanju i razvoju konsultantske profesije.

Nacionalno telo za savetodavnu koordinaciju, osnovano u sastavu Ministarstva poljoprivrede, obezbeđuje vladinu podršku konsultantima prvenstveno finansirajući edukaciju farmera ali i konsultanata, izdavanje stručne literature, kao i razvoj neophodne agrarne i ruralne infrastrukture. Međutim, osim što je uspostavila privatni savetodavni servis namenjen ekonomski bolje stojećim farmerima, Estonija se opredelila i za osnivanje javnog savetodavstva za siromašnije farmere.

Slovačka, pak, sa mrežom svojih savetodavnih centara opredelila se za pružanje subvencija farmerima koji se obraćaju savetodavnim službama za određene vrste stručnih saveta. Na sličan način funkcioniše savetodavstvo i u Češkoj republici u kojoj su konsultantske službe usmerene na tržišno privređivanje s tim da država ipak finansijski podržava ekonomske i druge pobude farmera da se koriste uslugama takvih službi.

Litvanija i Latvija su se opredelile za savetodavne službe na nivou departmana, u okrilju Ministarstva poljoprivrede, ali sa ugovornim aranžmanima na osnovi kojih se obezbeđuju određene usluge farmerima koje se naplaćuju. Istina, samo je manji deo takvih usluga koje su se operacionalizovale na komercijalnoj osnovi.

4. NEKE ODREDNICE EFIKASNOSTI SAVETODAVNIH SLUŽBI

Dosadašnja kompariranja efikasnosti različitih savetodavnih pristupa pokazala su da je merenje i poređenje efikasnosti takvih službi na širem međunarodnom planu teško izvodljivo, a da su relevantni zaključci mogući samo ako se takve analize vrše temeljno i u svakoj zemlji ponaosob.

47

Da bi savetodavne službe bile prijemčive potrebama i želji farmera, nesporno je da farmeri u tim službama moraju da vide pouzdanog partnera. Iskustvo Zapadne Evrope i na ovome planu je dragoceno s obzirom na okolnost da je međusobno poverenje između savetodavaca i farmera građeno više decenija te da je njihov međusobni odnos ugrađen i u poseban zakonodavno – pravni obrazac. Budući da se konsultantske usluge praktično kupuju na otvorenom tržištu, u uslovima otvorene konkurencije, zapadnoevropski farmeri su do sada uspeli da izgrade veći stepen samorazumevanja za ovu vrstu biznisa te da u većoj meri razumeju i prirodu rizika koji sa sobom nosi eventualno zapošljavanje stručnih konsultanata.

Holandski farmeri, na primer, alimentiraju oko 60% budžeta nacionalne savetodavne službe dok preostalih 40% toga budžeta se alimentira iz vladinih izvora. Od takvog kombinovanog sistema finansiranja savetodavstva profitiraju i farmeri i savetodavci. Sa druge strane, u Izraelu, na primer, dosadašnji napori učinjeni na planu osnivanja tzv. semi – privatnog nacionalnog savetodavstva nisu pokazali zadovoljavajuće rezultate mada se u toj zemlji i dalje ohrabruje privatizacija. Vlada, međutim, i dalje podržava savetodavstvo koje se razvija u kao javno i kao privatno, uz konstataciju da je privatno savetodavstvo više okrenuto krupnim robnim proizvođačima.

Sa druge strane, farmeri u zemljama u tranziciji još ni izbliza nisu u takvoj poziciji jer do najnovijeg vremena nisu poznavali niti poslovali u uslovima vladavine tržišnog obrasca privređivanja. S toga razloga su ovi farmeri ispoljavali i veći stepen skeptičnosti u odnosu na vrednovanje posla savetodavaca, posebno vladinih. Zakonodavno – pravna regulativa u ovom zemljama takođe je na početku oblikovanja i donošenja a zbog resursne i finansijske ograničenosti, teško je očekivati da će farmeri u skorije vreme biti spremni na međusobne aranžmane sa savetodavcima, kakvi su već uveliko prisutni na Zapadu. Ipak, dosadašnje iskustvo zemalja gde su privatni konsultanti glavni izvor saveta, prvenstevno radi povećanja nivoa savetodavne kompetentnosti, država je uvela sistem licenciranja savetodavaca. I dok je Estonija, na primer, razvila takav savetodavni sistem, čini se da su Mađarska i Slovačka na istoj razvojnoj trasi svoga savetodavstva. Vredno pomena je i dosadašnje iskustvo ostalih zemalja u tranziciji, u kojima su mnogi bivši vladini činovnici transferisani u ove službe, bez obzira na svoju (ne)kvalifikovanost i, ne retko, nemotivisanost za rad u takvim službama. Tu se verovatno nalazi i jedan od osnovnih uzroka za ispoljenu neefikasnost i nepoverenje farmera prema tim službama.

U vezi sa dilemom da li ići na osnivanje i razvoj javnog ili privatnog savetodavstva, ovde bi se moglo konstatovati da su argumenti zastupnika privatizacije savetodavnih službi sadržani u njihovom uverenju da će farmeri biti

48

spremni da plaćaju određene savetodavne usluge, posebno usluge savetodavaca od poverenja, odnosno da su spremni da plaćaju naknade za vrhunsko znanje. Sitni farmeri, međutim, najčešće nisu spremni da izdvajaju novac za ove namene, najčešće zbog toga što i ne raspolažu relevantnim novčanim sredstvima, ali i zbog njihovog stava da te usluge treba da budu besplatne, odnosno da se finansiraju iz vladinih izvora.

Kada je reč o stručnosti savetodavnih poslenika u poljoprivredi, gde je mesto i savetodavcima, na zapadu preovlađuje mišljenje da je obrazovni proces u bivšim socijalističkim zemljama proizvodio različite specijaliste ali da u radu, posebno na velikim državnim i zadružnim farmama, između tih specijalista nije bilo dovoljno saradnje vezane za, na primer, selekciju, ishranu, zaštitu i tsl. Sa druge strane, svim tim specijalistima nedostajalo je znanje iz biznis menadžmenta i tržišne ekonomije. Uočeni hendikep, medjutim, moguće je ublažiti sistemom dopunske obuke, putem seminara i drugih vidova praktičnih treninga. Sa svoje strane, i univerziteti u tranzitnim zemljama su svoje obrazovne programe počeli da proširuju uvođenjem u njih disciplina iz oblasti marketinga, biznis – menadžmenta i drugih. Da bi se u većoj meri afirmisala organska proizvodnja, zaštita životne sredine, kao i relevantno upravljanje svim prirodnim, ekonomskim i humanim resursima, zahtev vremena pred nama je da će se postojeći obrazovni sadržaji morati još brže reformisati. Nesporno je, međutim, da tzv. univerzalni savetodavci svojim savetima mogu da zadovolje potrebe malih porodičnih farmi premda je dosadašnje iskustvo, stečeno u pribaltičkim zemljama i u Slovačkoj, pokazalo da je obuka specijalista, od kojih bi trebalo da se dođe do univerzalnih savetodavaca, prilično komplikovana ali ipak izvodljiva.

Bitna determinanta za uspešno obavljanje savetodavnih funkcija, svakako predstavlja i adekvatna motivisanost savetodavaca. S tim u vezi, vlada uverenje da u tranzitnim zemljama ima mnogo visoko motivisanih savetodavaca ali da je mnogo više onih čije je vreme verovatno već prošlo. Razlog za ovakvu konstataciju najčešće se vidi na strani lošeg materijalnog položaja savetodavaca, kao i neizvesnosti koja je bila i dosadašnji saputnik savetodavnog procesa u ovome delu sveta. Prevazilaženje takvog nepovoljnog stanja vodi, pored ostalog, preko poboljšanja životnog standarda savetodavaca, ali i preko identifikovanja ciljnih grupa farmera; korišćenja mas – medija i savremene informativne tehnologije.

Dovođenje savetodavaca na statusni nivo naučnih radnika na univerzitetima i institutima, u mnogim zemljama u tranziciji, verovatno bi osetno povećalo motivisanost za savetodavni rad. Budući da u ovim zemljama egzistira veliki broj malih porodičnih farmi i relativno manji broj krupnih farmi, pred vladama su prisutne dileme, vezane za identifikaciju ciljnih grupa farmera čije će

49

savetodavne potrebe finansirati vlada, kao i grupe farmera koje će same plaćati izvesne savetodavne usluge, odnosno za vrhunsko znanje iza koga treba da stoji profitabilan farmerski biznis.

Upotreba mas medija i informativne tehnologije u tranzitnim ekonomijama nije na nivou ni mogućnosti ni potreba farmera. Poznato je, međutim, da su štampa i elektronski mediji veoma efikasna sredstva komunikacije. Što se tiče mogućnosti korišćenja interneta, čini se da je ova vrsta informacione tehnologije stekla pravo građanstva u visoko razvijenim zemljama ali ne i u zemljama u tranziciji. Razlog za to prvenstveno leži još uvek u niskom standardu telekomunikacionih sistema koji još ne omogućuju masovnije korišćenje relevantne savremene informativne tehnologije kojom se već uveliko koriste i farmeri u razvijenom delu sveta.

Izmedju više izvora informacija kojima se snabdevaju savetodavci, u prvi plan se svrstavaju informacije dobijene iz relevantnih naučno istraživačkih institucija i univerziteta. Pokazalo se, međutim, da je i upotreba krupnih komercijalnih farmi u svrhu demonstracije i testiranja novih tehnologija moćno savetodavno sredstvo kao i okvir za međusobno funkcionalno povezivanje farmera, savetodavaca i naučno istraživačkih centara i institucija.

Na kraju, uz sve navedene konstatacije, vezane za osnivanje i razvoj različitih koncepata stručnih savetodavnih službi u zemljama u tranziciji, zemljama u razvoju, kao i u razvijenom delu sveta, zaključno je vredno ukazati i na značaj proširenja ingerencija ovih službi i na urbani prostor, odnosno i na urbanu poljoprivredu čiji je značaj za ishranu rastuće urbane populacije sve veći. To, prema tome, predstavlja i jedan novi krupan izazov za savetodavce, u prošlosti obučene za rad samo na ruralnom prostoru. Buduće potrebe će ih svakako sve više usmeravati ka urbanim sredinama i ciljnim farmerskim grupama u njima.

Između više metoda savetodavnog rada, opšte je uverenje u stručnim krugovima da je savetodavni sistem poznat kao Sistem posete i treninga (eng.Training and Visit System), imao najveću prostornu pokrivenost u odnosu na druge savetodavne sisteme. U novije vreme, međutim, novi razvojni problemi zahtevaju primenu i novih savetodavnih pristupa. Tako su mnoge zemlje, zbog svojih specifičnih prilika pristupile modifikovanju navedenog savetodavnog sistema, opredeljujući se za sistemske savetodavne pristupe koji zahtevaju angažovanje manjeg broja savetodavaca, manja finansijska sredstva, namenjena plaćanju savetodavnog osoblja kao i angažovanje manjeg obima transportnih sredstava i druge opreme.

Tzv. poljoprivredni sistemski metodi (eng. Farming System Methods) svoju primenu zasniva i nalazi prvenstveno na uspostavljanju i razvijanju različitih pristupa efikasnosti u korišćenju proizvodnih resursa. Savetodavni sistem pod nazivom farmerska ogledna škola (eng. Farmer Field School – FFS) svoju

50

uspešnost demonstrira u programima tzv. integralnog upravljanja pesticidima ( eng. Integrated Production and Pest Management – IPPM ), pri čemu se u ovom slučaju posebna pažnja stavlja na zaštitu životne sredine. Glavna mu je odlika da se njegovom primenom ostvaruje aktivna participacija farmera kroz njihov trening i postupak donošenja odgovarajućih odluka.

Koji će od navedenih ili nekih drugih savetodavnih modela i/ili sistema naći svoju primenu u pojedinim zemljama ili čak regionima unutar zemalja, zavisi od mnoštva faktora i specifičnosti imanentnih svakoj zemlji, odnosno regionima u njima.

4. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Nezavisno od načina organizovanja stručnih poljoprivrednih savetodavaca uopšte pa, prema tome, i savetodavaca u zemljama u tranziciji, savetodavstvo će opravdavati u punoj meri svoje postojanje i učinjene troškove samo ukoliko je u ulozi institucije koja aktivno doprinosi ostvarivanju rasta proizvodnje i iznalaženja ključnih rešenja vezanih za sadašnje i buduće potrebe farmera i konzumenata njihovih proizvoda. S tim u vezi, savetodavci su pozvani da edukuju klijente ali i sebe; da vrše kategorizaciju svojih klijenata prema njihovim potrebama te da svojim obrazovnim programima ispunjavaju zahteve svake grupe farmera, odnosno klijenata. Nadalje,očekuje se da veze između savetodavaca i klijenata budu jake i da obezbeđuju savetodavcima da prepoznavaju suštinske potrebe svojih klijenata. Veza između naučno istraživačkih institucija i farmera treba da bude tako dizajnirana da obezbeđuje i efikasnu upotrebu savetodavne organizacije.

Za uspešno obavljanje savetodavnih aktivnosti od suštinske važnosti je postojanje konzistentne vladine politike kojom treba da se stvara povoljan ambijent za ruralni razvoj u najširem pojmovnom određenju a u okviru toga i razvoj poljoprivrede. Osim toga, za očekivati je da će se i obrazovni sistem usavršavati i to tako da se njime obezbeđuje zadovoljavanje tekućih i budućih potreba, kako savetodavaca, tako i svih ciljnih grupa njihovih klijenata.

Na kraju, eksperti za savetodavnu problematiku veruju da je od izuzetnog značaja da i relevantne međunarodne organizacije pomažu uspostavljanju i razvijanju savetodavnih službi i definisanju adekvatnog profesionalnog statusa savetodavaca, prvenstveno u smislu povećanja stepena njihovog kredibiliteta u očima svih ciljnih grupa klijenata.

51

LITERATURA:

1. Adams, G (2000) Extension Advisory Services in Central and Eastern Europe; FAO: Human Resources in Agricultural and Rural Development, Rome;

2. Qamar, M.R. (2000): Agriculture Extension at the turn of the Millennium: Trends and challenges, FAO: Ibidem

3. FAO (1989): Global Consultation on Agricultural Extension< Rome, 1990. 4. FAO (1984): Agricultural Extension – a reference manual – Second Edition.

Edited by Burton E. Swanson; Rome

AGRICULTURE ADVISORY SERVICES IN TRANSITION COUNTRIES – ACTUAL SITUATION AND PERSPECTIVE OF

DEVELOPMENT

by

Lazo Mihajlović

SUMMARY

Development of the Agriculture, which was supported by governments in Developed Countries, enabled farmers to realize profitable agricultural production. On the other side, most farmers in transition economies are poor and without government support. Agricultural Advisory Extension Services in those countries are, as well, in the same position.

Positive experiences and effective extension services, created in the western countries in recent times, have been used as guidelines for establishment of similar Agricultural advisory services in transition and developing economies.

Those services are usually founded as a public sector and governed by the Ministry of Agriculture. In recent time, however, governments in transition and

52

developing countries have also sponsored development of private Agriculture extension services.

There are many different types of Agricultural Extension Models, with high or low level of their decentralization. The best Model is one which provides the best system of training for all groups of farmers and other people in the rural areas.

Key Words: Agricultural Advisory Extension Service, Adviser, Farmer, Ministry of Agriculture, Transition

53

UDK:336.64:658.168 Pregledni naučni rad Scientific review paper

RESTRUKTURIRANJE I UNTRAŠNJA KONSOLIDACIJA KAO PREDUSLOVI ZA PRIVATIZACIJU

Slović, D1.

UVODNE NAPOMENE

Restrukturiranje je reč nad kojom mi akademski ekonomisti vršimo nasilje koristeći je u raznim značenjima, često onim koja nemaju nikakve veze sa njom. Ekonomiste koji su svedoci mnogih naših privrednih turbulencija ona podseća na reč "prestruktuiranja" koja je u našoj privredi korišćena pre ravno 20 godina. Očigledno je da se naše intelektualne interpretacije ovog pojma protežu upravo od tog poimanja do značenja konsolidacije firmi u smislu zahteva koje nameće sadašnje vreme. Mnogi se nažalost u tome teško snalaze tumačeći restrukturiranje u krajnje suženom značenju.

Prema iskustvima koja smo do sada imali restrukturiranje se na kraju svodi na skup mera koje treba da stvore ambijent za uspešno poslovanje, a samim tim i za proces promene vlasništva. Treba dakle formirati firmu koja može biti interesantna za ulaganje kapitala i opstanak na tržištu, firmu sposobnu da "preživi". Pojednostavljeno interpretirano restrukturiranjem se u krajnjoj liniji cilja na povećanje opšte ekonomske efektivnosti u srećnijem toku događaja ili očuvanje radnih mesta u težoj situaciji.

RESTRUKTURIRANJE SHVAĆENO KAO ORGANIZACIONA KONSOLIDACIJA

U privredi koja je u prošlosti razvijana na konceptu nesvojinskih odnosa i koja je u dugom periodu vođena socijalnim i političkim motivima, neminovno je moralo doći i naravno došlo je dokrupnih promašaja koji su se odrazili na njeno stanje u ovom vremenskom horizontu. Oni su se u praksi manifestovali na više različitih načina čija analiza bi opteretila ovaj prilog. Za ovo vreme i potrebe

1 Prof. dr Dragoslav Slović, Poljoprivredni fakultet, Zemun – Beograd.

54

ovakvog priloga nisu od značaja uzroci pojava koje analiziramo jer se na njih više ne može uticati. Značajno je da se dobro dijagnosticiraju posledice, što će reći da je važno da se sadašnja situacija što kvalitetnije oceni i da se obezbede najbolji izlazi iz nje. Cilj je dakle u tome da te posledice ne postanu uzroci novih teškoća.

Upravo tako treba shvatiti i protumačiti ovu fazu restrukturiranja.

Ova dilema se otvara u jednom značenju koje bi se moglo pojednostavljeno postaviti kao pitanje: Ko se zapravo restrukturira?

Ako restrukturiranje shvatamo ka skup mera za zapošljavanje privredne infrastrukture onda bi ono trebalo da obuhvati sve privredne subjekte kako one uspešne tako i one neuspešne. Svi dakle treba da preispitaju svoju organizacionu konstituciju. Niko nije dovoljno dobar da ne bi mogao da bude još bolji, a svi delovi privrednog organizama nose recidive organizacionih kriterijuma prošlosti. Oni nikada kod nas nisu bili tržišni te je logično da se u svakom privrednom organizmu izvrši procena stanja u smislu otvaranja pitanja: Šta može da bude bolje nego što je?

Postoji mnoštvo razloga zbog kojih se upravo ove činjenice ekspliciraju na ovako jasan način. Mnogi naši uspešni kolektivi svoju uspešnost baziraju na okruženju, a ne na efikasnoj organizaciji pa neke od njih može lako da zadesi sudbina naših velikih banaka.

Ne treba izbeći ni organizaciono restrukturiranje najboljih. Bilo bi pogrešno kada bi smo svu svoju energiju usmerili ka konsolidaciji samo najgorih, odnosno onih koji su u najtežem položaju.

Zadatak ekonomske profesije u tom kontekstu sastoji se u tome da se u svakom kolektivu proceni šta se može učiniti da firma bude bolja nego što je. Mnogo je slučajeva da smo vođeni pomodarstvom i jakim pozicijama naših direktora u prošlosti pravili razne organizacione promašaje u obliku Holding kompanija i složenih sistema poput raznih kompanija, korporacija ili "Group"-a. Neki od njih uspešno posluju, ali su nezavisno od toga loše strukturirani pa i njih treba preispitati.

Oni koje nazivamo uspešnim ili popularno rečeno dobitnim firmama su dobri samo zato što su otporniji na poremećaje u privrednom sistemu ili su relativno kvalitetniji pa je njihova organizacija elastičnija i oni su u krajnjoj liniji prilagodljivi situaciji u kojoj se nalazimo. Pitanje je gde smo ako se nađemo u regularnom konkuretnom okruženju.

55

Poruka ovog dela je zapravo da niko od nas nije dovoljno dobar da ne treba da zauzme kritički stav prema svojoj realnosti. Ako se i tu potvrdi kvalitet onda smo samo potvrdili svoju superiornost.

Oni koji imaju teškoće sigurno se nisu prilagodili stanju u orkuženju pa su zapali u teškoće koje su ih dalje razarale pa u mnogo čemu potsećaju na organizme koji je duže vreme iscrpljeni od bolesti. Oni su tu gde su pre svega zbog toga što su pokazali inferiornost u proteklom vremenu. Od krize je na mnogim mestima nastala organizaciona konfuzija i nesposobnost da se firma očuva i održi. Takve firme su najčešće napustili ključni kadrovi, a stvari su preuzeli razni štrajkački odbori i krizni štabovi. Kada stvari dobiju nove dimenzije i kada profesionalci ustupe svoje mesto kriznim štabovima ekonomija zapada u još težu agoniju. Takva kriza se završava stečajem.

Stoga je restrukturiranje u firmama u krizi zapravo pokušaj da se oživi premrzo organizam. Zadatak nije ni malo lak čak i za ljude koji razumeju problem i koji poznaju ekonomsku profesiju.

PUTEVI RESTRUKTURIRANJA USPEŠNIH FIRMI

Restrukturiranje uspešnih firmi sastoji se u preispitivanju njihove unutrašnje organizacije u smislu prilagođavanja tržišnoj strukturi i stanju u okruženju. Njih treba ispitivati sa pozicije konkurentske sposobnosti u složenijim uslovima privređivanja, ali i sa pozicije privatizacije. U prvom slučaju treba proceniti njihovu sposobnost da opstanu u uslovima oštre konkurencije, a u drugom ih učiniti dovoljno atraktivnim za uspešnu privatizaciju. Pojednostavljeno rečeno, treba ih učiniti atraktivnim za skuplju prodaju. U krajnjoj liniji to je opšti društveni interes te upravo zbog toga inicijativu za ovaj proces treba voditi sa pozicije širih društvenih interesa.

Restrukturiranje koje vodi ka unutrašnjoj konsolidaciji treba usmeriti ka proceni unutrašnje organizacije pre svega sa aspekta dimenzije "velikih sistema." Na ovom mestu bi moglo doći do nesporazuma u smislu negacije poznatog princima "ekonomije veličine" ako se stvari mehanistički tumače. Ne radi se o tome da velike sisteme treba razbiti već da ih treba optimalno organizovati. Ako su oni veštački napravljeni onda ih stvarno treba izsegmentirati, a ako su prirodno povezani onda im te veze treba učvrstiti.

Nedavno je grupa naših kolega rešavajući ovaj program u jednoj našoj velikoj firmi došla do zaključka da jedan deo sistema nema ni osnovne uslove da postoji. Na kraju su formirali predlog da se nekretnine celog sistema prenesu na

56

taj organizacioni deo kako bi on mogao da ih rentira i da na taj način opstane. Ovakav stav u ekonomiji je lišen svake ozbiljnosti i poznavanja suštine stvari. Ovaj sistem je inače uspešan, ali u njemu očigledno postoji bolesno tkivo koje se segmentacijom leči da se ne bi hranilo tuđom energijom.

U ovakvim situacijama stvari se dovode u red na taj način što se svaki deo mora učiniti ekonomski svrsishodnim. Time se iscrpljuje problematika restrukturiranja uspešnih. Ovakvim firmama obično nije potrebna pomoć države da bi se izvelo restrukturiranje. One su sačuvale i kapital i kadrove pa je samo potrebno da izvrše još jednu kritičku proveru svog organizaconog ustrojstva u izmenjenim okolnostima.

RESTRUKTURIRANJE U KRIZNIM STANJIMA

U zemlji u kojoj je cela privreda u krizi logično je da su mnoga privredna preduzeća morala da podele tu sudbinu pa su i sama zbog opšteg stanja ekonomski iscrpljena, a mnoga od njih dovedena u beznađe. Prema tome u tim delovima privrede su potrebne daleko radikalnije intervencije. Cilj ovakvih mera je da se učini napor da se takve firme očuvaju u celini ili u delovima koji mogu opstati. Upravo iz tih razloga restrukturiranje firmi u krizi je daleko obuhvatnije i teže.

Ovakve firme su već izgubile veliki deo svog kapitala, a susretali smo i slučajeve da je stepen erozije takav da je celokupan kapital uništen. Kadrovska baza ovakvih firmi je takođe uništena a organizacija praktično ne postoji ili ne funkcioniše. Budući da je kadrovska baza uništena stvorene su šanse da takve firme preuzmu revolucionarni komiteti koji ih nadalje ruiniraju baveći se prošlošću umesto pravim problemima. U takvim firmama se stvari svode na to da se poenta prenosi na zaostale plate, a problemi organizovanja proizvodnje uopšte ne postoje jer su bivši direktor i država krivi za sve što se u njima događa. Bivši direktori zato što imaju svoje privatne firme, a država da bi se od nje tražio novac za plate.

Pokrenuti firmu iz takvog opšteg stanja je zaista suviše teško. Sva iskustva pokazuju da su one iznutra suviše uzdrmane, da ne postoji ideja koja se može realizovati jer niko nikom ne veruje. U stvorenoj atmosferi nepoverenja nema pametnih rešenja. Rukovodstva takvih firmi su ostala bez podrške, a često i bez legitimiteta pa nisu sposobna da se izbore za ozbiljna rešenja, a državni organi nemaju sagovornike za prava rešenja. Stečaj je tada jedino razumno rešenje mada se ispostavilo da institucija stečaja kod nas ne funkcioniše jer je postupak suviše birokratizovan, a stečajni upravnici nisu pripremljeni za vađenje već za

57

sahranjivanje firmi. Zaposleni u tim firmama nekoliko meseci ili godina nisu primili platu pa ih nije lako pokrenuti za bilo kakav ozbiljan rad. Borba za vlast bez vlasti postaje jedini smisao opšteg iracionalno formiranog ambijenta.

Iskustvo pokazuje da se u ovakvim situacijama ništa ne može uraditi bez spoljne pomoći tako da je uloga državnih organa u ovom procesu dominantna. Iskustvo takođe pokazuje da državna intervencija u privredi nikada nije rešenje, pogotovu u situaciji kada se na kraju preuzima odgovornost za sudbinu takvih firmi. Iskustva sa velikim bankama ovu tezu najbolje potvrđuju. Bavljenje takvim firmama nije dobar politički kapital ni za koga pa se vlade nerado hvataju u koštac sa njima. Problemi se tada prenose na konsultante iza kojih se sakrivaju svi zainteresovani partneri. Suočeni sa njima konsultanti tada snimaju postojeće stanje da bi se sagledala dubina krize i intenzitet razornih efekata. To znači da oni tada utvrđuju stanje:

- kapitala

- kadrova i

- organizacije.

Sve tri komponente su u ovakvim firmama razorene. Zadatak konsultanta odnosno stručnjaka koji treba da rešavaju ovakve probleme tada se svodi na "rekonstrukciju porušenih objekata". Nimalo lak posao.

PROBLEM EROZIJE KAPITALA U USLOVIMA RESTRUKTURIRANJA

Eroziju kapitala prouzrokuju gubici u drugom roku pa se kao krajnji efekat javlja nedostatak kapitala i vosoka zaduženost ovakvih firmi. One su zbog toga u blokadama bez mogućnosti da nabave repromaterijal, često suočene sa realnošću da prave sumnjive finansijske konstrukcije da bi izgradile poverioce. Nestašica repromaterijala ima za posledicu obustavljanje proizvodnje što nadalje povećava gubitke i takve firme uvlači u još dublju krizu. Ovo je skoro bez izuzetaka vidljiva manifestacija krize u takvim firmama.

Kapital je već erodirao i on se ne može povećati pa se poverioci, a među njima i država, javljaju u poziciji svršenog čina. Ako se odluče da ne učestvuju u restrukturiranju oni moraju da otpišu negativne efekte krize pa je država u poziciji da u svakom slučaju plati ovaj ceh. Jednostavno, ona ga ni na koji način ne može izbeći. Ako ni na koji drugi način, država će morati da plati ovaj ceh time što će na kraju jeftinije prodati ovakvu firmu, ili će se njena vrednost

58

izgubiti u stečaju. Zbog toga država mora da preuzme aktivnu ulogu i tamo gde to ne želi.

Na koji način to ona čini?

I tu postoje neka pravila od kojih skoro da nema izuzetaka. Ovakve firme su po pravilu ekonomski povezane sa državom tako što:

- nisu bile platile poreze

- što su koristile druge privilegije i one su česti dužnici poreza na ekstraprofit

- što su veliki dužnici likvidiranih banaka

- što su dužnici državnim preduzećima.

Država je prinuđena da u svakom slučaju otpiše ovakva potraživanja pa se u ovakvim situacijama nalazi pred svršenim činom bez mogućnosti da kaže "NE". Ako je ona u tom polažaju, za nju kao partnera je značajno da u tome poslu vidi smisao investiranja. Treba dakle oporavljati firmu za koju se ocenjuje da može opstati, da se može prodati i da može očuvati zaposlenost ma na kom nivou. Reč "Investiranje" je u ovom kontekstu upotrebljena u jednom krajnje neuobičajenom značenju. Odreći se nečeg što je već propalo - da li je to investiranje? Odgovor je naravno NE. Sredstva koja su erozirala svoju vrednost su već nestala, ona ne postoje te u formalnom smislu ne mogu biti predmet investiranja. Država ih ni na koji način ne može naplatiti te joj ostaje samo da konstatuje tu činjenicu.

Ako se država ne odrekne svojih potraživanja ona će eventualno da ih naplati u stečajnoj proceduri, ali će pri tom izgubiti šansu da ovu naplatu realizuje u procesu privatizacije. Osim toga zaposleni će praktično ostati bez posla pa se otvara front za pogoršavanje ekonomske situacije u drugom roku.

Prema tome, pozicija države je ovde svedena na politiku svršenog čina i ona je objektivno prinuđena da pokrije sve dubioze, ali tamo gde se oceni da firma ima perspektive i gde organi u njoj pruže ubedljive dokaze da firma kojoj se ide u susret može da opstane. U tome se dakle sastoji investiranje u procesu restrukturiranja firme u krizi.

59

OBLICI DRŽAVNE INTERVENCIJE U RESTRUKTURIRANJU PRIVREDNIH SUBJEKATA

U praksi restrukturiranja po pravilu se problemi svode na traženje pomoći od državnih organa u smislu finansijske podrške i relativno retko u osveženju menadžmenta. Svedoci smo činjenice da se mnogi u tome ne ustručavaju da neposredno traže novac za zaostale plate i da u tom kratkoročnim infuzijama vide smisao restrukturiranja. Svi problemi se dakle "rešavaju" ako se isplate dve ili tri zaostale plate. Razume se da postoje i ovi proboblemi i da se ni oni ne mogu minijatizovati. To su već one situacije kada je stanje takvo da se od neisplaćenih plata ne vidi nikakva perspektiva niti pak buduća realnost. Drugi nastoje da se oslobode blokada poreskih i drugih organa i da otvore prostor da se može raditi. Malo je slučajeva koji se svode na rešavanje strateških pitanja.

U ovakvim situacijama državni organi imaju sužen izbor metoda i puteva da podrže ovakve programe restrukturiranja. On se svodi na to da ovakve programe po pravilu prihvataju posebno u delu koji se odnosi na obaveze koje se mogu preuzeti,što je takođe veoma složen problem. To je praktično jedina racionalna varijanta za rešavanje ovog problema, ma da okolnosti ponakad nameću i drugačija rešenja. Ovaj izvor nije neiscrpan, a ovo rešenje stvara velike teškoće za budžet.

PROBLEM REDUKCIJE KAPITALA U USLOVIMA PRIHVATANJA PROGRAMA RESTRUKTURIRANJA

U situaciji kada se programi restrukturiranja dovedu u prihvatljivo stanje može doći do raznih situacija, počev od toga da je kapital drastično erodirao pa do toga da je on u velikoj meri očuvan. Ovakvi modaliteti se programskii različito tretiraju u zavisnosti od složenosti situacije u kojoj se nalazi firma koja se restrukturira.

Ako se na primer dogodi da je vrednost bilansne aktive ovakvih firmi manja od pasive to će reći da se mora izvršiti redukcija kapitala. Tu se već ulazi u praktične teškoće. Ako se mora izvršiti redukcija vrednosti bilansne pasive postavlja se pitanje koji deo pasive se redukuje. Ovaveze prema trećim subjektima to po pravilu nisu. Ostaje da se izvrši redukcija obaveza koje ulaze u

60

reprogram kao i vlasničkog kapitala. Pitanje je samo: da li će se redukcija kapitala po ovom osnovu izvršiti selektivno ili linearno.

U jednom prilogu ovakvog karaktera nije teško ostati na akademskoj visini, ali je u stvarnosti pitanje daleko komplikovanije. Treba proceniti uzroke takvog stanja da bi se raspravljalo o posledicama.

Ako je na primer izvršena privatizacija takvih firmi po ranijim zakonima onda se vodi jedna, a ako nije, onda bitno drugačija politika. U prvom slučaju oštrija redukcija se vrši na teret vlasničkog kapitala, a u drugom je logičnija linearna redukcija.

Očigledno je da je ovde korišćena najdrastičnija varijantna, ali ona nije retkost i sa njom ćemo se sretati bar u 40% firmi koje ulaze u restrukturiranje. Ako je vrednost bilansne aktive još uvek veća od vrednosti pasive koja se formira na iznet način tada bi po istom kriterijumu trebalo da se redukuje vrednost trajnog kapitala bez obzira na to da li je on delimično privatizovan ili je u celosti ostao u statusu društvenog kapitala.

Ovaj problem postoji samo kod uspešnih firmi i onih koje na ovaj način izlaze iz krize. No i on je u ovoj formi naša realnost pa je potrebna velika hrabrost i stručnost da se on rešava. Neko to ipak mora da učini.

SELEKTIVNO RESTRUKTURIRANJE I STEČAJEVI KAO ALTERNATIVE

Pitanje koje će ekonomisti postavljati u procesu sprovođenja čitavog niza programa restrukturiranja odnosi se na izbor firmi čiji će se program prihvatiti i onih koji se moraju odbaciti. Zadatak suviše težak i odgovoran za one koji treba da odlučuju o tako značajnim pitanjima. Principijalno valja pružiti dokaze da firma u koju se ulaže ima šanse za opstanak. Treba dakle obezbediti kvalitetan program koji takve garancije pruža kao i obrazloženje načina koji to garantuje. Uz sve to treba da postoji menadžerska ekipa koja pruža garancije da se program može realizovati.

Problem je u tome što se stvari ne mogu konačno rešavati time što će se izvršiti konverzija obaveza firmi u akcijski kapital koji glasi na državne organe. Tu se samo stvara osnov da se lakše može "disati", ali to najčešće nije dovoljno. Ovakve firme se moraju oživeti na jedan od dva načina:

- Prvi je da se privatizuju po najbržoj mogućoj proceduri i

61

- Drugo da se moraju prvo oživeti kapitalnim infuzijama pa se onda uključiti u privatizaciju po nekoj relativno sporijoj proceduri.

Razume se da izbor ove vrste ne zavisi samo od dobre volje onih koji ove poslove izvršavaju već i od okolnosti na tržištu kao i mogućnosti da se izabere valjan partner za firmu čiji se program realizuje.

ZAKLJUČCI

Nedavno sam bio u prilici da razgovaram sa lekarem koji mi je ispričao da je u vreme sankcija imao dva bolesnika kojima je bio potreban isti lek, a on je imao samo jednu ampulu. Dajući ga jednom od njih on je drugog osudio na smrt. Bojim se da mi danas nismo u istom položaju. Bilo bi razumno da sada pokažemo da smo sposobni da imamo više ampula.

Ako budemo imali dovoljno mudrosti i sposobnosti da prepoznamo prave programe koje treba podržati imamo šanse da se uspešno izvučemo iz ove situacije.

62

UDK: 332.12 (497.11) Originalni naučni rad Original scientific paper

REGIONALIZACIJA U SRBIJI KAO OSNOV ZA STRUKTURNO PRILAGODJAVANJE I EFIKASNIJI RURALNI RAZVOJ

Dr Zoran Njegovan1,

REZIME

Dugo godina primenjivani koncept industrijalizacije u uslovima centralno-planske privrede, iscrpeo se. Kao posledica, došlo je do zančajnih problema u ruralnom razvoju republike Srbije što je vremenom postalo ograničenje za njen dalji ukupan privredni i društveni razvoj.

Svest o promeni takvog sistema postepeno se stvara i nameće potrebu uspostavljanja koncepta naglašenog decentralizovanog razvoja. Za sprovodjenje takvog koncepta i uspostavljanje adekvatne politike i institucija koje treba da podrže njegovu logiku, neophodno je izvršiti regionalizaciju. Pritom, definisanje regiona je povezano sa ciljevima koji se žele postići pa se otuda traži veoma pažljiv pristup ovom problemu.

Imajući navedeno u vidu, cilj ovoga rada je ne samo da ukaže na osnovne elemente takvog pristupa već i da identifikuje regione koji mogu predstavljati osnovu strukturnog prilagodjavanja privrede republike Srbije i postavljanja agrarnog razvoja u širi kontekst društveno-ekonomskih kretanja.

UVOD

Definisanje regiona je po pravilu povezano sa ciljem koji se želi postići. Pritom, željeni cilj može biti teorijsko razmatranje optimalnih struktura pojedinih delova ekonomskog i socijalnog prostora; zatim, empirijska analiza povezanosti i funkcionisanja veza izmedju pojedinih područja u državi, odredjenoj integraciji ili na neki drugi način definisanom ekonomskom

1 naučni savetnik Ekonomski institut, Beograd

63

prostoru; i konačno, što je istovremeno i najčešći slučaj, planiranje i realizacija regionalno-političkih mera u cilju efikasnijeg privrednog i društvenog razvoja kako identifikovanih regiona tako i države u celini.

Medjutim, kao što ne postoji jedinstvena i obavezujuća definicija regiona, tako ne postoji ni jedinstvena definicija ekonomskog prostora. Ovo iz razloga što se ekonomski prostor može odrediti samo na osnovu sadržaja. Pritom, on nije homogen a niti su njegove karakteristike nepromenjive u vremenu. Ipak, on uvek pokazuje odredjene strukturne, funkcionalne i institucionalne posebnosti. Na osnovu njih se mogu izdvojiti precizni pokazatelji i na osnovu njih obrazovati manje relativno homogene celine.

Sam izbor pokazatelja može često biti problematičan obzirom da oni različito utiču na formiranje regiona, njihovo delovanje može biti prostorno veoma različito pa je neophodno koristiti odredjene alternative, oni mogu imati različitu iskaznu snagu, i konačno, izbor pokazatelja može biti relativno subjektivan u odnosu na postavljeni cilj koji se želi postići. To su ujedno i odredjena ograničen ja procesa regionalizacije i ona su utoliko veća ukoliko je privredna i socijalna struktura u jednoj zemlji više deformisana.

Iz svega proizilazi da svakoj podeli ekonomskog prostora mora prethoditi rasmatranje opštih činjenica koje su u prethodnom razvoju imale presudni uticaj.

Neophodnost redefinisanja politike agrarnog razvoja

Osnovnu privrednu granu u ruralnim područjima republike Srbije gotovo pola veka predstavljala je poljoprivreda. To je osnovni factor dosadašnjeg razvoja ali i osnovno ograničenje za dalji razvoj. Naime, insistiranje na takvom konceptu i odsustvo smislenijeg koncepta regionalnog, odnosno, ruralnog razvoja, učinilo je da se danas ruralna područja nalaze suočena sa velikim brojem ne samo razvojnih već i egzistencijalnih problema. Otuda u novije vreme sve više zahteva za redefinisanjem dosada primenjivanog koncepta agrarnog razvoja. Agrarna politika ne može više biti sektorska politika a niti bimodalna politika favorizovanja samo jednog sektora vlasništva – društvenog sektora. Ovakvom pristupu ide na ruku i činjenica da pored internih postoje i značajni eksterni uslovi od uticaja na agrarni razvoj. To se pre svega vezuje za redefinisanje zajedničke agrarne politike Evropske unije (CAP) na koju je dobrim delom ličila i agrarna politika Srbije tokom dosta dugog perioda vremena. Otuda evolucija zajedničke agrarne politike EU može da posluži kao solidna paradigma za koncipiranje agrarne politike Srbije, odnosno, politike njenog ruralnog razvoja.

64

Pre svega, potrebno je ukloniti mnoge recidive iz perioda tzv. ¨jednobojnog¨ pristupa razvoju ruralnih područja demistifikovati i realno ih oceniti. Dosadašnji netržišni, snabdevački i centralno-planski koncept agrarnog razvoja trebalo relativno brzo ukloniti i postaviti u kontekst savremenih tržišnih kretanja kakvom teži i evropska poljoprivreda. Ovo je koncept koji treba da obeleži narednih par decenija, i stoga već sada treba istaći prioritete u vezi sa doprinosom koji poljoprivreda treba da ostvari u ovakvom konceptu koji je per se mnogo širi – koncept integralnog ruralnog razvoja. Postalo je jasno da se dosadašnja politika mora menjati obzirom da su posledice dosadašnjeg razvoja takvih razmera da je jasan i pravac u kome se ona mora menjati. Ona ne sme ostati više ni centralno-planska i administrirajuća politika već se nužno mora decentralizovati. Pritom, ona se mora usmeravati kao jedna integrisana politika koja doprinosi ostalim elementima društvene - makroekonomske politike, i to u pravcu što efikasnijeg razvoja pojedinih ruralnih područja a time i zemlje u celini.

Nova makroekonomska i u okviru nje ruralna politika moraju da počivaju na nekoliko parametara koji predstavljaju osnov razvojne orijentacije zemlje. Pre svega, veoma je bitno kakva je priroda znanja koje se želi razvijati ili koje se promoviše u društvu (dominantno znanje ili totalno komuniciranje); zatim, kakav je ekonomski ethos u društvu (da li se ističe individualizam ili kooperativnost); dalje, kakvo je mesto i uloga države (organizovana na principima “vlasti” ili “društvenog servisa”); i konačno, kakav je stepen otvorenosti ekonomije (kakva je interakcija sa okruženjem).

U traženju osnovnih principa i elemenata ovakve politike, jasno se uočava da se mora uključiti koordinacija mnogih standarda društvene politike i to pre svega, na segmentu regionalnih aspekata, odnosno, specifičnosti pojedinih regiona (demografski, sociološki, kulturološki, privredni, zatim posebno, sobraćajni, aspekti stanovanja, lokalne samouprave, zaštite čovekove sredine i dr.). To podrazumeva da se dosadašnja podrška agrarnoj poltici kao dominantnoj i praktično jedinoj u ruralnim područjima kroz tržište roba i cene poljoprivrednih proizvoda mora sve više usmeravati na direktna plaćanja i to u oblastima definisanih kulturnih, regionalnih i ekoloških standarda koji važe za konkretni ruralni region. Posmatrano u prvom koraku, nova ruralna politika treba da pretpostavlja identifikaciju odredjenog broja regiona u Srbiji kao područja na kojima će se ova politika primenjivati, i to u saglasnosti sa zahtevima da se na konkretnom području obezbedi ekonomski efikasan, kulturološkii posmatrano prihvatljiv i ekološki održiv razvoj.

Politika koja se na ovaj način zagovara zahteva sistematizaciju sledeća četiri elementa:

65

(1) Stabilizaciju tržišta – pre svega poljoprivredno prehrambenih proizvoda (ST)

(2) Ulaganja u ekološki i kulturni ambijent (UEKA)

(3) Prihvatanje inicijative za ruralni razvoj (IRR)

(4) Budžetska izdvajanja za pomoć u prilagodjavanju tokom tranzicionog perioda (BIPTP)

Primena nove politike bi zahtevala postepeno napuštanje esencijalnih mehanizama koji su važili više decenija, omogućavajući domaćinstvima i gazdinstvima u odredjenom prostorno definisanom ruralnom regionu, sasvim drugačiji pristup u zadovoljavanju svojih radnih i ličnih potreba. To bi se ostvarivalo putem podsticanja efikasnosti i konkurencije u uslovima promovisanja zdravog i kvalitetnog življenja sa elementima u okruženju koja stimulišu lokalne kulturne vrednosti i ispoljavanje jedinstvenog stila življenja.

Polazeći od toga, strategija regionalnog razvoja bi trebalo da uvažava sledeće faktore:

(i) Nacionalne ciljeve kojih ne treba da bude mnogo ali moraju da budu jasno koncipirani.

(ii) Potrebu da se akutni problemi rešavaju.

(iii) Neophodnost da se obezbedi realizacija naučnih mogućnosti a ne da se ceo koncept bazira na konceptu da se samo unapredjuje proizvodnja.

(iv) Neophodnost da se društvo decentralizuje kako bi se obezbedile jake lokalne istraživačke škole.

Istovremeno, sa strane eksternih uticaja, neophodno je istaći da će u budućnosti presudan uticaj na pravce ukupnog, pa samim tim i ruralnog razvoja, njegovu dinamiku i konkurentnost imati:

(i) strategije multilateralnih saveza država.

(ii) strategije pojedinih zemalja i grupa zemalja.

(iii) strategije velikih poslovnih grupa, naročito transnacionalnih korporacija.

(iv) tehnički progres uopšte, naročito u istraživački intenzivnim granama.

(v) struktura tražnje na lokalnom i tržištima pojedinih zemalja i regiona, i

(vi) relativni odnos faktora u radno i kapitalno-intenzivnim granama industrije, pojedinim zemljama i regionima.

66

Konačno, ruralna politika posmatrana kao set najrazličitijih mera treba da je zaokružena i da pruža mogućnost praćenja njenog ostvarenja putem pokazatelja o efikasnosti primenjenih mera. Dakle, mora da omogućuje feedback.

Regionalna klasifikacija republike Srbije2

Osnovni pristup Treba istaći da je praktično veoma teško sumarno – sveobuhvatno oceniti

ekonomsko – geografski potencijal prostora Republike Srbije, njegove prednosti i nedostatke. Na to utiču prirodni i društveno-ekonomski faktori razmeštaja. Njihov manji ili veći uticaj u pojedinim slučajevima je uslovio regionalizaciju koja u sebi ima elemente više statičkog pristupa. Otuda se klasifikacija ograničavala na izbor obeležja koja su jednaka u svim tačkama posmatranog prostora i kreiranje homogenih poljoprivrednih rejona. Medjutim, u ovom slučaju izbor osnovnih ruralnih regiona izvršen je na osnovu karakterizacije prostora sa stanovišta funkcije i odnosa koji postoje i koji su uspostavljeni izmedju obeležja unutar izabranog područja. On daje dinamički aspekt ruralnog - poljoprivrednog regiona i primenljiviji je sa aspekta društvenih i ekonomskih ciljeva.

Posmatrano u tehničkom smislu, ovakav pristup predstavlja pokušaj sinteze ekoloških, tehničko-tehnoloških, ekonomskih i društvenih karakteristika odredjenog prostora koji maksimalno uvažava i značaj pojedinih tipova poljoprivrede kao dominantne privredne grane ali i delatnosti koja je uticala na stil i način života stanovništva u ruralnim područjima za dosta dugi period vremena. Istovremeno, vodilo se računa da navedeni pristup u klasifikaciji područja afirmiše princip integralnog ruralnog razvoja. Zato se prilikom definisanja baznih ruralnih regiona pošlo od:

♦ prirodnih osobina staništa (geografskih obeležja – nadmorska visina, nagib zemljišta, ekspozicija, geološko-pedološka i klimatska obeležja),

♦ od načina korišćenja zemljišta i ostalih prirodnih resursa, rasprostranjenosti biljnih kultura ili pojedinih grupa kultura, domaćih životinja, i sl.,

♦ proizvodnih mogućnosti sa aspekta uvodjenja novih proizvoda i usluga,

2 Uprkos dosta brojnim pokušajima, do sada se nije uspela izgraditi sveobuhvatna regionalna klasifikacija u Republici Srbiji.

67

♦ identifikacije mogućih širih ili užih projektnih rejona – manjih operativnih prostornih jedinica,

♦ postojeće političko-administrativne podele.

Regionalna klasifikacija Primenom navedenog pristupa, kao ruralna, identifikovana su tri osnovna

poljoprivredna regiona: Region 1, ravničarski sa pretežno ratarskim tipom poljoprivredne proizvodnje; Region 2, brdski sa pretežno voćarsko-vinogradarsko-stočarskim tipom proizvodnje; i Region 3, planinski sa dominantno pašnjačko-stočarsko-voćarskim tipom poljoprivredne proizvodnje (Karta 1).

Region 1 obuhvata sedam političko-administrativnih jedinica – okruga autonomne pokrajine Vojvodine sa 45 opština. Ukupna površina regiona je 21.536 km2 sa 466 naselja prosečne veličine 46.2 km2. Ukupan broj stanovnika je 2,013.8893 ili 93.5 stanovnika na 1 km2. Ovo je najrazvijeniji region mereno visinom HDI. U grupi ekstremno nerazvijenih nema nin jedne opštine, u grupi nerazvijenih samo 4 ili 8.9% dok je srednje razvijeno 24 opštine ili 53.3% opština a u grupi najrazvijenijih 17 opština ili 37.8%.

Region 2 obuhvata osam političko-administrativnih jedinica – okruga u severnom delu Centralne Srbije sa 58 opština. Ukupna površina regiona je 22.096 km2 sa 1.421 naselje prosečne veličine 52.5 km2. Ukupan broj stanovnika je 3,429.5274 ili 155.2 stanovnika na 1 km2. Ovo je drugi region posmatrano po stepenu razvijenosti. U grupi ekstremno nerazvijenih nema ni jedne opštine dok je 12 opština ili 20.7% narazvijeno. U grupi srednje razvijenih je 20 opština ili 34.5% dok je razvijeno 25 opština ili 43.1%.

Region 3 obuhvata deset političko-administrativnih jedinica – okruga u jugo-istočnom delu Centralne Srbije sa 57 opština. Ukupna površina regiona je 33.866 km2 sa 2.818 naselja prosečne veličine 12.0 km2. Ukupan broj stanovnika je 2,379.3795 ili 70.2 stanovnika na 1 km2. Ovo je najnerazvijeniji region. Mereno ostvarenim nivoom HDI, ukupno 11 opština ili oko 19% je ekstremno nerazvijeno a 22 opštine ili 38.6% je nerazvijeno. Dakle, 33 opštine ili 57.6% je nerazvijeno. Srednje razvijenih je 14 opština ili 24.6% a razvijenih samo 10 opština ili 17.5%.

3 Popis 1991 4 Popis 1991 5 Popis 1991

68

Prioriteti u razvoju ruralnog sektora

Osnovni prioritet u ruralnom razvoju Srbije jeste unapredjenje prirodnih i ljudskih resursa kao i institucionalnih i kapaciteta infrastrukture u saglasnosti sa strategijom i politikom tržišne ekonomije koja će dugoročno obezbedjivati elemente održivosti i integraciju sa medjunarodnim okruženjem (regionalno povezivanje sa zemljama jugo-istočne Evrope, članstvo u EU, pristupanje GATT-u i WTO-u, itd.). Pritom se ne sme zaboraviti da je u prvoj fazi, kao kratkoročni cilj neophodno istaći rešavanje pitanja siromaštva i prehrambene bezbednosti stanovništva.

Da bi se ovi ciljevi ostvarili maksimalno efikasno, neophodno je uspostaviti efikasan koncept regionalnog – ruralnog razvoja koja će svakom od identifikovanih regiona omogućavati da koristeći se sopstvenim komparativnim prednostima ostvare željene ciljeve razvoja i blagostanja u saglasnosti sa kulturnim, privrednim, socijalnim i drugim ciljevima date sredine. Neophodno je napustiti dosadašnji pristup socijalizacije i izjednačavanja. Politika stimulisanja neuspešnih se mora zameniti i prevazići. Na to upućuje, izmedju ostalog, i stanje ruralne populacije. Realni tokovi razvoja su takvi da ako se nešto veoma brzo ne učini, nastavak dugoročno ispoljavanog trenda depopulacije i odsustvo ruralnog razvoja, vodi ka veoma niskom nivou ispoljavanja ekonomskih i ostalih razvojnih aktivnosti. Dakle, apsolutno i relativno veoma slabih performansi ruralnih područja. S druge strane, vodjenje aktivne ruralne politike zahteva značajnu razvojnu pomoć specifičnu za svaki od identifikovanih regiona.

U tom smislu kao osnovna polja razvojnog delovanja se mogu istaći sledeća:

1. Diferencirani pristup u izgradjivanju nove menadžment prakse u sektoru poljoprivrede i prehrambene industrije – efikasan menadžment sektora,

2. transfer naprednih tehnologija privatnim proizvodjačima (primarna proizvodnja, prerada i plasman)

3. razvoj poljoprivrednog kreditnog sistema i uvodjenje efikasnijih instrumenata finansijskog tržišta

4. institucionalna podrška privatnim gazdinstvima

5. razvoj sistema podsticanja malih i srednjih preduzeća

6. razvoj lokalne uprave i kadrova za lokalnu upravu, programa infrastrukturnog razvoja i rešavanja socio-ekonomskih problema u saglasnosti sa potrebama konkretnih regiona

69

Poseban značaj obzirom na višedecenijsku dominaciju treba posvetiti upravljanju sektorom i stvaranju novih praksi. Prvi korak svakako treba da bude brzo diskontinuiranje svih direktnih uplitanja države – Ministarstva za poljoprivredu, u proizvodne – komercijalne aktivnosti sektora. To se odnosi uglavnom na obezbedjenje inputa, otkup i prodaju poljoprivredno-prehrambenih proizvoda i upravljanje finansijskim tokovima. U saglasnosti sa potrebom za napuštanjem takvog koncepta, Ministarstvo za poljoprivredu mora da uvede praksu izrade programa agrarne politike koji je po karakteru selektivan u odnosu na pojedine regione i sa ugradjenim dinamičkim pristupom, dakle, koji je u stanju da obezbedi feedback funkciju. U protivnom, ono ne može da bude u stanju da obezbedi funkcija praćenja i ocene agrarne politike, odnosno, njenog kontinuiranog unapredjenja u dugoročnom pristupu..

Sledeći ovakav pristup, moguće je sugerisati sledeća rešenja za izabrane regione:

Region 1 – Vojvodina (ravničarski)

Region Vojvodine je bazično orijentisan na intenzivnu ratarsku proizvodnju što bi trebalo da bude orijentacija i u narednom periodu. Medjutim, u takvoj orijentaciji bi trebalo vršiti odredjena usmerenja uzimajući u obzir potencijalne rezultate u procesu privatizacije, direktnih stranih ulaganja i pre svega, zahteva tržišta u zemljama jugoistočne Evrope na koje je ovakva proizvodnja bila orijentisana za dosta dugi period vremena. Zbog toga, proizvodnja ovog regiona mora biti usmerena na industrijsko bilje (suncokret, soja, šećerna repa), pšenicu i kukuruz, povrće i sirovi pamuk. U stočarskoj proizvodnji osnovna orijentacija treba da bude na proizvodnju svinja i živinarstvo. Takodje, ovaj region se može delom specijalizovati u proizvodnji mleka (30-35% ukupne proizvodnje u Srbiji) i proizvodnju priplodnih grla (20-25%).

Osnovna infrastrukturna podrška za ovakvu orijentaciju mora biti u orijentaciji na visokomehanizovane sisteme i gde tehnologija to dozvoljava, irigacije.

Region 2 – Severni deo Centralne Srbije (pretežno brdsko i delom ravničarsko a delom planinsko područje)

Dominantno brdski region Centralne Srbije ima perspektivu za uglavnom stočarsku proizvodnju (pretežno ovčarstvo i govedarstvo, a zatim i za živinarstvo i svinjarstvo pretežno u nizijskim predelima Mačve, Stiga i doline Velike Morave). Takodje, značajnu granu treba da predstavlja proizvodnja

70

mleka (55% dosadašnje proizvodnje Srbije) i gotovo isti procenat za proizvodnju priplodne stoke. U biljnoj proizvodnji orijentacija mora počivati na voćarskoj proizvodnji (jagodasto voće, višnja i šljiva). Proizvodnja sirovog duvana i vinogradarstvo takodje ima svoje mesto u proizvodnji ovoga regiona.

Region 3 – jugoistočni deo Centralne Srbije (dominantno planinski i samo delom brdski)

Ovaj region ima perspektivu za ekstenzivnije stočarstvo, pre svega, ovčarstvo – meso, vuna, i delom za govedarstvo sa tehnologijom uzgoja koja bi bila saobražena prirodnim uslovima područja. Takodje, moguće je razvijati i proizvodnju mleka i priplodne stoke ali u manjem obimu (do 10% proizvodnje u Srbiji). U pojedinim delovima regiona moguće je uspešno razvijati voćarstvo, vinogradarstvo a u manjem obimu i proizvodnju sirovog duvana. Ovakva orijentacija mora počivati na primeni sitne mehanizacije.

LITERATURA

1. Aristotle University of Thessaloniki (1996) Agro-food small and medium enterprises in a large integrated economy, zbornik, EAAE, Wisenshaftsverlag Vauk Kiel KG, Kiel, Germany

2. Bjelica P. (2000) Selo Srbije i njegove perspektive, monografija, Ekonom-ski institut, Beograd

3. World Bank (1998) Rural development, putting the pieces in place, Publication, Washington, D.C., USA

4. Zarić V. i Mizdrak N. (2000) Metodologija utvrdjivanja regionalnih razlika u Evropskoj Uniji, u zborniku: Regionalni razvoj i demografski tokovi balkanskih zemalja, Ekonomski fakultet, Niš

5. Jakopin E. i Tontić S. (1999) Decentralizacija, deregulacija i diferencijacija regionalnog razvoja Srbije, u zborniku: Regionalni razvoj i demografski tokovi balkanskih zemalja, Ekonomski fakultet, Niš

6. Njegovan Z. i Zarić V. (1998) Prilog za obrazovanje i razgraničenje regi- ona, u zborniku: Rast, strukturne promene i funkcionisanje privrede Srbije, Ekonomski fakultet Kragujevac, Kragujevac

7. Njegovan Z. i Zarić V. (1999) Savremeni pristup u izboru indikatora održivog razvoja, časopis: Industrija, br. 1-4, Ekonomski institut, Beograd

71

8. Republički zavod za razvoj (1996) Put ka skladnijem regionalnom razvoju, politika, prioriteti, podsticaji, Beograd

9. SANU (1992) Oživljavanje sela, zbornik radova, Beograd

10. Tomić D. i Njegovan Z. (1994) Industrijalizacija poljoprivrede i ruralnih područja u Srbiji, časopis Privredna izgradnja, br. 3-4, Novi Sad

11. Hunt R., Segeross M. and Njegovan Z. (2001) Study of the Rural and Agricultural Sector in Serbia/Montenegro, Scandiaconsult natura, Stockholm, Sweeden

12. Cvetanović S. (1999) Teorija i politika privrednog razvoja, knjiga, Ekonomski fakultet, Niš

SUMMARY

The long lasting centraly planed concept of industrialization in Serbia has failed. Paralel, the numerous problems harmed the rural areas and faced it with different limitations in the development of economy as well as social structure.

The need for the changing the patern of development has to directed toward decentralization in the society. Sutch concept needs new policz, new institutions and adequate regionalization. But, the process of regionalization is usually connected with the goals which has to be reached. So the process has to be governed verz carefully and in accordance with the national strategy.

The aim of this paper is to provide the basis for such approach but also to identifie the regions which could be the berrier of the national policy of regional – rural development. In the same time, this policy has to place agricultural development in the wider contects and provide structural adjustment of the total economy.

72

UDK: 330.342:63(497.11) Originalni naučni rad

Original scientific paper

DONACIJE I REVITALIZACIJA POLJOPRIVREDE SRBIJE

Ševarlić, M.1

REZIME

Na osnovu podataka republičkog Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, u radu su, prvi put u nas, svestranije analizirane “donacije upućene ka poljoprivredi”2 Srbije (155,9 miliona DM u periodu oktobar 2000 – februar 2002), po zemljama donatorima, vrsti pomoći, periodu dodeljivanja, trajanju efekata, načinu korišćenja i vrednosti donacije, kao i učešću dela njihove vrednosti implementirane direktno u poljoprivredu - svega 4,9 miliona DM ili 3,14% ukupnih “donacija upućenih ka poljoprivredi” odnosno 5,82% procenjene vrednosti direktne štete koju je poljoprivreda pretrpela zbog NATO agresije na našu zemlju (1999). To ukazuje da je dominantni deo (96,86%) “donacija upućenih ka poljoprivredi”, posredstvom poljoprivrede de facto tranferisan za penzije i druge urgentnije socijalne odnosno neagrarne potrebe. Ipak, pod uticajem relativno povoljnijih klimatskih uslova u 2001. godini i “donacija” transferisanih preko poljoprivrede, zaustavljeni su retrogradni procesi koji su karakterisali ovu granu naše privrede u periodu 1990-2000. godine.

Ključne reči: donacije, direktni efekti, poljoprivreda, ratna šteta, revitalizacija. 1 Prof. dr Miladin M. Ševarlić, Institut za agroekonomiju, Poljoprivredni fakultet, 11080

Beograd – Zemun, ul. Nemanjina 6; E-mail: milsevar@EUnet.yu 2 Sintagma “donacije upućene ka poljoprivredi” u ovom radu se odnosi na ukupnu vrednost

donacija (155,9 miliona DM) koje su donatori uputile SRJ / Srbiji u periodu od oktobra 2000. do 15. 02. 2002. godine, nezavisno od toga da li su posredstvom poljoprivrede samo “transferisane” za rešavanje drugih neagrarnih potreba (96,86%) ili su direktno efektuirane u poljoprivredi (3,14%).

73

1. UVOD

U odnosu na druge zemlje sa socijalističkim društveno-ekonomskim uređenjem, poljoprivredu Jugoslavije do kraja 1980-tih karakterisale su brojne prednosti sa aspekta dualne svojinske strukture, nivoa tehnike i tehnologije proizvodnje, organizacije subjekata privređivanja (horizontalna i vertikalna integracija), funkcionisanja unutrašnjeg i nastupa na međunarodnom tržištu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, itd.

Međutim, pod uticajem brojnih unutrašnjih i spoljašnjih retrogradnih procesa u poslednjoj deceniji 20. veka – koji nisu bili imanentni drugim postsocijalističkim zemljama, našu poljoprivredu karakterisalo je značajno smanjenje fizičkog obima proizvodnje, čime je ugroženo i obezbeđenje egzistencijalnih prehrambenih potreba stanovništva. U tom periodu, Jugoslavija je od zemlje - višedecenijskog donatora Svetskog programa za hranu (WFP) postala zemlja - korisnik humanitarne pomoći u poljoprivredno-prehrambenim proizvodima za izbeglice koje su sa područja bivših JU republika našle utočište u Srbiji i Crnoj Gori, ali i pomoći u hrani od drugih donatora za sve brojniju populaciju siromašnih i socijalno ugroženih lica u našoj zemlji.

Posle društveno-političkih promena u jesen 2000-te i povrataka naše zemlje u međunarodne institucije, Evropska Unija, SAD, Japan i Norveška uputili su i donacije namenjene revitalizaciji naše poljoprivrede. Kvalifikacije tih donacija u našoj javnosti kreću se između potpuno antagonističkih konstatacija: od nepotrebno servilne “ode zahvalnosti” međunarodnoj zajednici – čiju su najznačajniji akteri moralno i de facto odgovorni za deo “Pandorine kutije” ispražnjene na prostorima ex SFRJ do naglašeno sumnjičave ocene “namera donatora i svrsishodnosti efekata” tih donacija, sa potenciranjem evidentnog neostvarivanja obima donacija euforično obećavanih neposredno pre i posle naše “oktobarske demokratske revolucije” u 2000. godini.

74

2. KARAKTERISTIKE PRIVREDNOG AMBIJENTA I RECESIJA POLJOPRIVREDE JUGOSLAVIJE / SRBIJE (1990-2000)

Pod uticajem brojnih unutrašnjih i spoljašnjih faktora (dezintegracija privrednog područja ex SFRJ,3 ekonomske sankcije SB OUN,4 hiperinflacija u 1993. i početkom 1994. godine,5 uticaj ratnog okruženja i egzodus oko milion izbeglica iz bivših JU republika i “interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije” uglavnom u Centralnu Srbiju i Vojvodinu, NATO agresija u 1999. godini,6 izrazita privredna recesija7 i “agrarizacija” privrede,8 enormni troškovi obnove infrastrukturnih objekata u postagresionom periodu,9 cenovna “eutanazija” poljoprivrede10 u korist obezbeđenja minimalne prehrambene sigurnosti i socijalnog mira nepoljoprivrednog stanovništva,…) poljoprivreda naše zemlje u periodu 1990-2000. godine doživela je “kataklizmički sunovrat” (Ševarlić M., 2001: 66-67) – koji se ogleda u smanjenju fizičkog obima proizvodnje i kapaciteta odnosno faktora za poljoprivrednu proizvodnju, i to (2000/1990): žitarica (od 62,3% kukuruza do 53,1% pšenice), industrijskog bilja (od 77,3% šećerne repe do 42,0% suncokreta), povrtnog bilja (od 62,2% pasulja do 25,6% krompira), voćarsko-vinogradarskih proizvoda (od 39,1% grožđa do 2,7% šljiva), stočarskih proizvoda (od 43,1% ovčijeg do 7,9% kravljeg mleka), poljoprivredne površine (ukupno za 9,8%, a u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama za 31,7%), obradive površine (ukupno za 8,7%, a u

3 Dezintegracija privrednog područja ex SFRJ de facto je započeta 1990. godine, a de jure

priznavanjem Slovenije i Hrvatske kao novoformiranih država od strane Nemačke a zatim i Evropske Unije.

4 Ekonomske sankcije uvedene su SR Jugoslaviji Rezolucijom 757 SB OUN od 30. maja 1992. godine i trajale su 1.253 dana, a pretrpljena šteta perocenjuje se na 160 milijardi US $ - Politika, 29. 05. 1999. Međutim, pojedine mere tzv. spoljnjeg zida sankcija nisu eliminisane ni danas – kao npr. zamrznuta sredstva naše privrede u bankama SAD.

5 Stopa inflacije u 1993. godine bila je 3,5 x 1014, a u januaru 1994. godine 5,5 x 1020 (obračunato na godišnjem nivou) – više o tome u radu Sevarlic M. (2001: 628).

6 Tokom NATO agresije (24. mart – 10. jun 1999. godine) bilo je 35.000 borbenih avio naleta tokom kojih je na SR Jugoslaviju bačeno preko 50.000 avio bombi i raketa, koje su nanele ukupnu ekonomsku štetu od 29,608 milijardi US $, od čega je 39 miliona US $ direktna šteta naneta poljoprivredi - više o tome u radu Ševarlić M. (2001-a).

7 Samo u periodu “dinamične ekonomske recesije” (1990-1993) društveni proizvod naše zemnje smanjen je sa 28,4 na 13,2 milijarde US $ ili za 53,6% odnosno istovremeno sa 2.696 na 1.256 USD po stanovniku ili za 56,4% - vidi: Sevarlic M. (2001: 628).

8 Učešće poljoprivrede u društvenom proizvodu naše zemlje povećano je sa 15,4% u 1990. na 22,7% u 2000. godini, što je posledica statističkog iskazivanja zbog izrazito značajnijeg smanjenja društvenog proizvoda industrije i drugih neagrarnih delatnosti nego poljoprivrede.

9 Procenjena šteta NATO agresije na infrastrukturnim objektima je 2,9 milijardi US $ - više o tome u radu: Dinkić M. i sar. (1999:9).

10 Više o tome u radu Ševarlić M. i sar. (1998: 29-34).

75

poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama za 28,0%), oranične površine (za 8,3%, a u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama za 27,4%), broja uslovnih grla stoke (ukupno za 39,9%, a na društvenom sektoru za 68,6%), ukupnog broja fizičkih grla stoke (od 50,0% konja do 6,1% svinja), potrošnje mineralnih đubriva (ukupno za 69,4%, a u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama za 49,3%),11 potrošnje sredstava za zaštitu bilja (ukupno za 79,4%, a u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama za 77,7%).12 Recesija je posebno izražena u pogledu performansi poljoprivrednih preduzeća i zemljoradničkih zadruga u kojima je istovremeno smanjen ukupan broj radnika (za 37,6%) i poljoprivrednih stručnjaka (za 33,1%), broj dvoosovinskih traktora (za 35,8%) i kombajna (za 49,1%), itd.

U takvom privrednom ambijentu, i pored apsolutnog smanjenja obima proizvodnje, poljoprivreda je drugim privrednim i neprivrednim delatnostima u periodu od 1990. do 1996. godine “poklonila svoju jednogodišnju proizvodnju” (najmanje oko 4 milijarde US $), a “još su drastičnije razmere tog prelivanja bile od 1997. do 2000. godine, kada su se teškoće povećavale.”13

Stoga se može zaključiti: naši seljaci i radnici u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama su NAJVEĆI DONATORI poljoprivredno-prehrambenih proizvoda14 i NAJZASLUŽNIJI su za obezbeđenje egzistencijalnog nivoa prehrambene sigurnosti stanovništva i relativnu socijalnu stabilnost naše zemlje u uslovima ekonomskih sankcija tokom poslednje decenije 20-og veka i agresije NATO-a.

Umesto zaslužene zahvalnosti i priznanja za sve što je poljoprivreda učinila (posebno u protekloj deceniji) i još uvek čini za prehrambenu sigurnost stanovništva i socijalnu stabilnost zemlje, naši agrarni poslenici sve češće se stavljaju na “listu ekstraprofitera” zajedno sa, i za ovaj režim nedodirljivom “duvanskom, naftnom i alkoholnom mafijom”15 – čime se, iako neosnovano, de

11 Više o tome u radu Ševarlić M. (1999: 93-94). 12 Ibid, str. 94-95. 13 Više o tome u radu Pejanović R. (2001: 22) 14 Na osnovu svojih dosadašnjih istraživanja i konsultacija sa većim brojem kolega – agrarnih

ekonomista, autor ovog rada procenjuje da je agrarnim poslenicima u protekloj deceniji “cenovne eutanazije JU agrara”, zarad održavanja “socijalnog mira” u zemlji, u pojedinim godinama “zakidano” odnosno iz poljoprivrede u druge delatnosti “prelivano” i po milijardu US $.

15 Godinu dana posle smene “autoritarnog režima”, i pored novih uredbi o prometu proizvoda od duvana i veoma uspešne saradnje sa međunardnom zajednicom i “novim demokratskim režimima” u bivšim JU republikama, naša “nova demokratska vlast” nije u stanju da eliminiše “duvansku mafiju” koja je na teritoriju Srbije “tokom prva dva meseca ove godine, kada je

76

facto optužuju za navodni ekstraprofit ostvaren u “kolaboraciji” sa prethodnim režimom. Nasuprot tome, u knjizi “ZEMLjA BOŽJA – MUKA TEŽAČKA”- nesvakidašnjoj hronologiji našeg najvećeg i ranije u evropskim i svetskim razmerama renomiranog agrobiznis sistema, Stanić R. (2001) i njegovi sagovornici ukazuju da je, upravo u to imputirano ekstraprofitersko vreme, PKB zapao u najteže probleme od svog formiranja (1946) do danas. 16

3. DONACIJE: UKUPNO “UPUĆENE” KA POLJOPRIVREDI I DIREKTNO IMPLEMENTIRANE U POLJOPRIVREDI

U periodu dezintegracije ex SFRJ i širenja ratnih sukoba od severnih ka južnim bivšim JU republikama gotovo milion izbeglica i “interno raseljenih lica” iz pokrajine Kosovo i Metohija našlo je privremeno ili trajno utočište uglavnom u Centralnoj Srbiji i Vojvodini, a u znatno manjoj meri i u Crnoj Gori. Za njihovu ishranu, pored naših poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, u značajnoj meri korišćena je humanitarna pomoć Svetskog programa za hranu17 i drugih međunarodnih organizacija/agencija,18 kao i pomoć organizacija/klubova

primećena pojava hrvatskih cigareta sa hrvatskom akcizom” ubacila “oko 1.000 tona krijumčarenih cigareta” tako da su naše tržište “preplavile švercovane cigarete iz Republike Hrvatske, pre svega one proizvedene u Tvornici duhana “Rovinj”, što je u razgovoru za “Blic” (25. 02. 2002) potvrdio i Vladan Begović, direktor Savezne uprave carina.

16 Zbog konstantno niže prodajne cene mleka od njegove cene koštanja u periodu 1993-2000. godine, PKB je izgubio 85,5 miliona DM. Istovremeno, ukupna šteta PKB po osnovu dispariteta cena osnovnih poljoprivrednih proizvoda iznosi oko 160 miliona DM (Stanić R., 2001:363 i 380). Dok farmeri u Evropskoj Uniji dobijaju 0,45-0,50 DM/l mleka, PKB je mleko prodavao za 0,03 DM/l a cena koštanja je bila 0,35 DM/l (1993) ili za 0,12 DM/l kada je cena koštanja bila 0,40 DM/l (1999). Najmanja razlika između prodajne (0,37 DM/l) i cene koštanja mleka (0,40 DM/l) u PKB je bila 1994, a najveća u oktobru 2000-te kada je PKB mleko prodavao za 0,25 DM/l a cena koštanja bila je čak 100% veća (0,50 DM/l) – Ibid, str. 379.

17 Humanitarnu pomoć Svetskog programa za hranu u 2002. godini koristi 174.000 izbeglica u Srbiji i Crnoj Gori. Mesečno sledovanje sastoji se od 12 kg brašna, 1 kg šećera, 1 kg pasulja i 1 l ulja. Pravo na humanitarnu pomoć Svetskog programa za hranu, čija ukupna vrednost do kraja 2003. godine iznosi 16,5 miliona US $, imaju izbeglice u privatnom smeštaju sa primanjima po članu domaćinstva do 50% prosečnog mesečnog ličnog dohotka, deca do 15 godina i redovni đaci do 18 godina, fizička i/ili mentalno hendikepirana lica i/ili hronično bolesne osobe sa lekarskim uverenjem, stariji od 60 godina koji žive sami ili sa suprugom bez prihoda, trudnice i žene koje doje decu do šest meseci nakon porođaja.

18 Prema nepotpunim podacima, na području SR Jugoslavije delovalo je 60-tak humanitarnih organizacija, čije je osoblje, osim humanitarnih, u određenoj meri obavljalo i druge aktivnosti, npr. obaveštajne – kao u slučaju australijske organizacije KER (Ševarlić M., 2001:67).

77

naših stanovnika na privremenom radu u inostranstvu ili donatora jugoslovenskog porekla u dijaspori.

Istovremeno, zbog privredne recesije stalno je povećavan broj nezaposlenih lica i “radnika na prinudnom odmoru”, što se negativno odražavalo na životni standard stanovništva i dodatno usložnjavalo socijalnu situaciju u našoj zemlji. Smanjenje obima poljoprivredne proizvodnje još više je potenciralo probleme u pogledu prehrambene sigurnosti našeg stanovništva. Zbog toga su, pored redova izbeglica ispred “kazana” u izbegličkim kampovima, počeli da se formiraju i redovi polugladnih penzionera, nezaposlenih i drugih socijalno ugroženih lica ispred “kazana narodnih kuhinja” (čak i u Vojvodini – “agrarnim eldoradom”) ili su, pak, na minimum svedeni obroci “đačke užine” u školama i uvedene “bezmesne porcije” u bolnicama.19

Tako je Jugoslavija, posle višedecenijskog statusa zemlje donatora Svetskog programa za hranu (WFP), postala, na našu veliku žalost i sramotu, zemlja korisnik donacija u vidu humanitarne pomoći u hrani.

Pored višegodišnje i nesumnjivo značajne humanitarne pomoći u hrani za izbeglice i druge socijalno ugrožene kategorije naših stanovnika, posle naše “oktobarske demokratske revolucije” u 2000. godini, inostrani donatori počeli su da deluju u skladu sa poznatom kineskom sentencom20 i da nam, umesto upućivanja humanitarnih paketa hrane iz “programa zanavljanja njihovih robnih rezervi”, upućuju donacije u repromaterijalu i drugim vidovima pomoći čija je svrha zaustavljanje recesije i početak revitalizacije naše poljoprivrede.

Komparativna analiza (Tab.1) podataka republičkog Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom upućuje na nekoliko indikativnih konstatacija o “donacijama upućenim ka poljoprivredi” Srbije u 2000. i 2001. godini:

• prvo, od ukupne vrednosti “donacija upućenih ka poljoprivredi” Srbije (155,9

miliona DM) dominantni deo (71,5%) je dobijen pre održavanja Donatorske konferencije za SR Jugoslaviju (Brisel, 29. maj 2001) – što je nesporno predstavljalo značajnu pomoć našoj državi za snabdevanje poljoprivrednika

19 Iako se radi o donacijama koje su van konteksta ovog rada, značajno je istaći da je u vidu

humanitarne pomoći u hrani za naše škole, bolnice i druge socijalne ustanove dobijeno i preko Republičke direkcije za robne rezerve ili drugih institucija distribuirano npr. 820 t duboko smrznutog pilećeg mesa, 200 t mleka u prahu, 5.2 miliona komada jaja – čiji je veći deo prerađen u jaja u prahu zbog kratkog roka upotrebe u kome ta pomoć realno nije mogla biti iskorišćena u primljenom obliku, …

20 “Ako čoveku pokloniš šaku pirinča nahranio si ga jedan dan, ali ako ga naučiš kako se pirinač gaji nahranio si ga za ceo život.”

78

repromaterijalom (po osnovu naturalne razmene ili po regresiranim cenama) za obavljanje jesenje setve u 2000. i prolećne setve u 2001. godini;

• drugo,najveći deo ukupne vrednosti “donacija upućenih ka poljoprivredi” Srbije obezbedila je Evropska Unija (71,5%), a zatim slede donacije SAD (16,2%), Japana (9,4%) i Norveške (2,9%);

• treće, dominantni deo ukupne vrednosti “donacija upućenih ka poljoprivredi” je repromaterijal za poljoprivrednu proizvodnju (65,0% - dizel gorivo, mineralna đubriva i stočna hrana), zatim slede poljoprivredno-prehrambeni proizvodi (32,1% - šećer i ulje), a najmanje je učešće (2,9%) donacija za druge namene u predfarmerskom (revitalizacija Azotare u Pančevu) i farmerskom sektoru agrobiznisa (za proizvodnju bezvirusnog krompira);

• četvrto, izuzev donacija Norveške (4,5 miliona DM ili 2,9%) i u “drugom krugu transferisanja” dela donacije Japana (400.000 DM) koje imaju dugoročnije efekte na razvoj našeg agrobiznis sektora, sve ostale “donacije upućene ka poljoprivredi” imale su jednokratnu namenu za sezonu jesenje ili prolećne setve odnosno žetve i samo su posredstvom poljoprivrede (koja ih je privremeno koristila) transferisane za druge neagrarne namene;

• peto, neke od donacija izazvale su u našoj javnosti kontradiktorne polemike zbog prihvatanja povoljnijih uslova za njihov komercijalni plasman nego što su bili uslovi za plasman naših istovetnih proizvoda koji su time cenovno diskriminisani na domaćem tržištu (šećer i jestivo ulje) ili zbog “ubacivanja kroz formu donacija” genetski modifikovanih proizvoda u našu zemlju (sojina sačma iz SAD); i

• šesto, pojedine donacije iste vrste “upućene ka poljoprivredi” Srbije ustupane su poljoprivrednicima uz obavezu vraćanja poljoprivrednih proizvoda po različitim naturalnim paritetima u zavisnosti od toga da li je domicilni realizator te donacije bila savezna (1 kg NPK = 1,7 kg pšenice) ili republička institucija (1 kg NPK = 1,9 kg pšenice).

Tab.1.- “Donacije upućene ka poljoprivredi” Srbije, u 2000. i 2001.godini

79

Zemlja i vrednost donacije Donacija / Proizvod

Pre Donatorske konferencije u Briselu * (71,5%) 15.000 t šećera EU / EAR** - 50.0 mil. DM

15.t jestivog ulja SAD – 25.3 mil. DM 50.000 t sojine sačme Italija – 22.3 mil. DM 109.000 t dizela Japan - 9.3 mil. DM 27.000 t đubriva

3.5 mil. DM za Azotaru Pančevo Norveška - 4.5 mil. DM 1.0 mil. DM za bezvirusni krompir

Svega: 1. 11.2000–30. 6.2001. 111.4 mil. DM Posle Donatorske konferencije u Briselu *

48.000 t đubriva EU / EAR - 39.2 mil. DM 42.120 t kukuruza 10.600 t đubriva Japan – 5.3 mil. DM

8.380 t dizela Svega: 1. 7. 2001–15. 2. 2002. 44.5 mil. DM

UKUPNA VREDNOST DONACIJA 155.9 mil. DM 100,0% 89.2 mil. DM 57,2% 25.3 mil. DM 16,2% 22.3 mil. DM 14,3% 14.6 mil. DM 9,4%

Od toga: EU / EAR SAD Italija Japan Norveška 4.5 mil. DM 2,9%

15.000 t šećera + 15.000 t ulja 42.120 t kukuruza + 50.000 t sojine sačme

117.380 t dizela 85.600 t đubriva

EU / EAR EU / EAR + SAD Italija + Japan EU / EAR + Japan Norveška za Azotaru Pančevo + za bezvirusni krompir

* Donatorska konferencija je održana 29. 05. 2001. godine ** EAR – European Agency for Reconstruction Izvor: Obračun autora na osnovu dokumentacije Ministarstva za ekonomske odnose sa

inostranstvom Republike Srbije – za period 1.11.2000 – 15.02.2001. godine.

Međutim, najznačajnija je činjenica da su od ukupno 155,9 miliona DM “donacija upućenih ka poljoprivredi” jedino donacije Norveške (4,5 miliona DM

80

ili 2,9%) i relativno veoma mali deo donacije Japana (do sada: 400.000 DM ili 0,26%) odnosno svega 4,9 miliona DM ili 3,14% ukupne vrednosti “donacija upućenih ka poljoprivredi” direktno efektuirane u razvoj dofarmerskog i farmerskog sektora našeg agrobiznisa.21

Sve ostale donacije samo su direktno (dizel gorivo, mineralno đubrivo, stočna hrana) ili indirektno (šećer i jestivo ulje) “upućene ka poljoprivredi”, ali je dominantni deo njihove vrednosti posredstvom poljoprivrede samo transferisan za druge socijalno urgentnije potrebe u našoj zemlji – uglavnom za isplatu zaostalih penzija i drugih vidova socijalnih davanja, ….

U prilog prethodnoj konstataciji ukazuju argumenti iz detaljnijih opservacija nekoliko “donaciji upućenih ka poljoprivredi” Srbije u analiziranom periodu.22

Prvo, donacija EU/EAR od 15.000 tona šećera plasirana je kroz našu maloprodajnu mrežu po fakturnoj nabavnoj ceni od 22,59 d/kg odnosno po maloprodajnoj ceni od 36,50 d/kg, što je praktično stopiralo plasman šećera iz domaće proizvodnje čija je fakturna nabavna cena bila 28,00 d/kg a maloprodajna cena 39,81 d/kg. Time su potrošači (a ne poljoprivreda), prema obračunu autora,23 “profitirali” na razlici maloprodajnih cena šećera iz donacija i cena šećera iz domaće proizvodnje za ukupno 1.655.000 DM. Nasuprot tome, industrija šećera direktno i poljoprivredni proizvođači indirektno su de facto bili oštećeni jer je (zbog jevtinijeg šećera iz donacija) stopiran priliv sredstava po osnovu prodaje domaćeg šećera u vreme pripreme za setvu šećerne repe 2001. godine.

Drugo, donacija EU/EAR od 15.000 tona jestivog ulja plasirana je kroz našu maloprodajnu mrežu po fakturnoj nabavnoj ceni od 32,85 d/l odnosno po maloprodajnoj ceni od 36,50 d/l, što je, takođe, praktično stopiralo plasman ulja iz domaće proizvodnje čija je fakturna nabavna cena bila 38,50 d/l a maloprodajna cena 42,35 d/l. Time su potrošači (ali, takođe, ne poljoprivreda),

21 S obzirom na obrazloženje dato u delu rada koji se odnosi na analizu donacija u dizel gorivu,

nije uključena vrednost razlike između “pune” i “regresirane” maloprodajne cene dizel goriva koje je poljoprivrednicima distribuirano iz fonda donacija.

22 Pojedine donacije koje su navedene u Tab 1. nisu posebno analizirane jer su iste još uvek u postupku implementacije (za prolećnu setvu 2002. godine ili po osnovu nekog od Counterpart fund) ili autoru, u ovoj fazi istraživanja, nisu bili dostupni informacije i podaci neophodni za releventnu analizu. Ujedno, budući da je, prema autoru dostupnim saznanjima, ovo prvi rad u kome se čini pokušaj svestranije valorizacije “donacija upućenih ka poljoprivredi” i donacija poljoprivredi sa aspekta sematičkog značenja pojma donatio, za očekivati je da će i drugi istraživači dati svoj doprinos ovom pitanju i svestranijoj analizi ”perioda kada smo živeli od donacija.”

23 Obračun autora na osnovu dokumentacije Sektora za cene “C MARKET”-a: za domaći šećer cene na dan 16.01.2001, a za šećer iz donacija cene na dan 24.01.2001. godine.

81

prema obračunu autora,24 “profitirali” na razlici maloprodajnih cena ulja iz donacija i i cena ulja iz domaće proizvodnje za ukupno 2.925.000 DM. Nasuprot tome, industrija ulja direktno i poljoprivredni proizvođači indirektno su de facto bili oštećeni jer je (zbog jevtinijeg ulja iz donacija) stopiran priliv sredstava po osnovu prodaje domaćeg ulja u vreme pripreme za setvu suncokreta i soje 2001. godine.

Treća, prodajom 15.000 t šećera i 15.000 t ulja po nešto nižoj maloprodajnoj ceni u odnosu na cene istih domaćih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda obezbeđen je Counterpart fund u vrednosti od 17 miliona DM namenjenih za uvoz 10.000 t kukuruza za potrebe stočarske proizvodnje25 i 11.000 t NPK đubriva za potrebe jesenje setve 2001. godine26 – a ovi inputi distribuirani su poljoprivrednim proizvođačima u naturalnoj razmeni po određenim paritetima, što znači da ni ova sredstva sa aspekta poljoprivrede de facto nisu raspodeljena u sematičkom kontekstu pojma donatio.27

Četvrto, donacija 117.380 tona dizel goriva (109.000 tona iz Italije i 8.380 tona iz Japana)28 plasirana je kroz distributivnu mrežu naše naftne privrede po regresiranim maloprodajnim cenama od 24 d/l umesto tada važeće maloprodajne cene za dizel od 36,00 d/l. Time je naša poljoprivreda dobila “pomoć od 12,00 d/l dizela” odnosno 46.925.000 DM ili 33,3% ukupne vrednosti te količine dizel goriva obračunate po maloprodajnim cenama na našem tržištu. Međutim, s obzirom na nabavnu vrednost dizela iz “donacija upućenih ka poljoprivredi” (205 DM/toni), proizilazi da su naši poljoprivrednici kupujući dizel gorivo po regresiranoj ceni (24 d/l ili 800 DM/toni) platili naftnoj privredi odnosno državi (koja je ta sredstva, izuzimajući manipulatuivne troškove distribucije

24 Obračun autora na osnovu dokumentacije Sektora za cene “C MARKET”-a: za domaće ulje

cene na dan 6.11.2000, a za ulje iz donacija cene na dan 4.01.2001. godine. 25 Kukuruz je distribuiran poljoprivrednim proizvođačima posredstvom Republičke direkcije za

robne rezerve u naturalnim paritetima za tovne svinje koji su se povećavali u skladu sa kretanjem cene kukuruza na Produktnoj berzi u Novom Sadu i iznosili su od 9 kg kukuruza = 1 kg tovnih svinja do kraja septembra 2001, preko 11 kg kukuruza = 1 kg tovnih svinja u oktobru i novembru 2001, a zatim 12 kg kukuruza = 1 kg tovnih svinja. Istovremeno naturalni pariteti za tovnu junad su bili najpre 12 kg kukuruza = 1 kg tovnih junadi do kraja septembra 2001, a zatim 15 kg kukuruza = 1 kg tovnih junadi.

26 NPK đubrivo je distribuirano poljoprivrednim proizvođačima posredstvom Republičke direkcije za robne rezerve u naturalnim paritetima: 1 kg NPK = 1,9 kg pšenice.

27 Donacija (l. donatio) - poklanjanje, akt o davanju poklona (Vujaklija M., 1970:249). 28 S obzirom da je dizel gorivo od različitih donatora, ukupna vrednost donacije u dizel gorivu

iznosi 24.062.900 DM. Autor je obračun vrednosti ove donacije uradio po nabavnoj ceni koju su iskazale zemlje donatori - 205 DM/t dizel goriva.

Navedenom količinom dizel goriva obezbeđeno je 28% ukupnih potreba poljoprivrede za ovim inputom.

82

dizela i druge dažbine, utrošila za druge neagrarne i svakako društveno urgentnije potrebe) de facto ukupno 93.904.000 DM ili 3,9 puta više nego što je ukupna nabavna vrednost 117.380 tona dizela iz donacija “upućenih ka poljoprivredi”.29

Peto, donacija 50.000 tona sojine sačme iz SAD30 u vrednosti od 25,3 miliona DM (11,7 miliona US $) – koja je zbog “ulaska u formi humanitarne pomoći” genetski modifikovanih proizvoda izazvala brojne polemike u našoj naučnoj i stručnoj javnosti, prodata je na tržištu kupcima za avansne uplate,31 što, takođe, znači da ni ova sredstva sa aspekta poljoprivrede de facto nisu raspodeljena u sematičkom kontekstu pojma donatio. Sredstva od prodaje sojine sačme iskorišćena su, takođe, za urgentnije socijalne potrebe (One round counterpart fund), i to: 19,4 miliona DM za isplatu zaostalih penzija, a 5,9 miliona DM za socijalnu pomoć samohranim majkama i porodicama koje izdržavaju decu bez roditeljskog staranja.

Šesto, donacija Japana od 27.400 t mineralnih đubriva u vrednosti od 9,3 miliona DM je distribuirana poljoprivrednicima u naturalnoj razmeni za pšenicu u odnosu 1kg NPK = 1,7 kg pšenice odnosno 1 kg KAN = 2 kg pšenice, što, takođe, znači da ni ova sredstva sa aspekta poljoprivrede de facto nisu raspodeljena u sematičkom kontekstu pojma donatio. Pšenicu dobijenu po osnovu ove donacije Republička direkcija za robne rezerve prodaje na tržištu i po ovom osnovu već je prikupljeno 12 miliona dinara (400.000 DM) namenjenih revitalizaciji kompleksa Azotare u Pančevu – što čini svega 4,3% vrednosti navedene donacije Japana i taj deo njihove pomoći može se i de facto smatrati donacijom agrobiznis sektoru.

Sedmo, jedino je ukupna donacija Norveške od 4,5 miliona DM u potpunosti iskorišćena u agrobiznis sektoru privrede Srbije u de facto i de jure sematičkom kontekstu pojma donatio. Veći deo (3,5 miliona DM) donacije Norveške iskorišćen je za revitalizaciju Azotare u Pančevu – koja je zahvaljujući tome radila 4 meseca i proizvela oko 140.000 tona đubriva, a manji deo te donacije (milion DM) je upućen Zavodu za krompir u Guči – kao finansijska podrška postepenoj saturaciji iz sopstvene produkcije po programu - za 3 godine) naših 29 Obračun autora na osnovu “nabavne cene” dizel goriva iz donacija od 205 DM/t, regresirane

maloprodajne cene dizela iz donacija od 24 d/l ili 800 DM/t (po kursu: 1 DM = 30 dinara) i ”pune” maloprodajne cene dizela od 36 d/l ili 1.200 DM/t.

30 Po nabavnoj ceni zemalja donatora - 205 DM/t dizel goriva. 31 Prodaja sojine sačme iz donacije SAD realizovano je po regresiranoj ceni 15-18 d/kg, dok je

cena domaće sojine sačme na Produktnoj berzi u Novom Sadu istovremeno bila 21,5 d/kg. Time su kupci, čak i po nižoj “regresiranoj” ceni od od 15 d/kg (0,50 DM/kg ili 500 DM/t) za sojinu sačmu iz donacije SAD platili 25 miliona DM – što je praktično na nivou vrednosti te iste donacije (25,3 miliona DM) iskazane u Tab. 1.

83

potreba u bezvirusnom sadnom materijalu krompira, budući da za njegov uvoz godišnje izdvajamo 5 do 7 miliona DM.

S obzirom na navedene konstatacije, iako je nesporno da su nam zemlje donatori sve donacije navedene u Tab. 1 uputile kao poseban vid humanitarne pomoći odnosno gratis, možemo zaključiti da su “donacije upućene ka poljoprivredi”, izuzimajući ukupnu vrednost donacije Norveške i relativno veoma mali deo vrednosti donacije Japana, iskorišćene:

• za veoma “jevtino moralno iskupljivanje” zemalja NATO agresora, budući da je ukupna vrednost “donacija upućenih ka poljoprivredi” Srbije veća za samo 85% od direktne štete koju su te zemlje učinile bombardovanjem u 1999-toj (39 miliona US $),32 dok deo donacija efektuiran direktno u agrobiznis sektoru privrede Srbije (4,9 miliona DM ili 3,14% ukupne vrednosti “donacija upućenih ka poljoprivredi”) čini svega 5,82% direktne štete koju je farmerski sektor privrede Srbije pretrpeo za vreme agresije NATO, a indirektne i dugoročne posledice tog ekogenocidnog akta još uvek je veoma teško sagledati i adekvatno vrednosno iskazati;

• za istovremeni dvostruki domaći politički marketing sa istim fondom sredstava dobijenih po osnovu donacija: u poljoprivredi – koja je u vidu bespovratne pomoći dobila relativno skromnih 4,9 miliona DM, i u socijalnim i drugim delatnostima - kojima je, zbog urgentnosti problema i svakako društveno celishodnih odluka Vlade u situaciji to be or not to be, pripao dominantni deo “donacija upućenih ka poljoprivredi”;

• za nadmetanje u “darežljivosti” saveznih i republičkih resornih institucija prema korisnicima “donacija” koje su davane za plaćanje “u gotovom” ili “na revers” odnosno “za trampu” sa obavezom vraćanja poljoprivrednih proizvoda posle žetve ili tova po uobičajenim naturalnim paritetima,33

32 Prema proceni - Dinkić M. i sar. (1999:9). 33 Ista vrsta donacije – NPK đubrivo, iz donacije Japana distribuirana je od strane savezne

institucije u naturalnoj razmeni po paritetu 1 kg NPK = 1,7 kg pšenice, dok je ista vrsta đubriva iz donacija EU/EAR distribuirana od strane republičke institucije u naturalnoj razmeni po paritetu 1 kg NPK = 1,9 kg pšenice roda 2001. godine.

Takođe, ista donacija – kukuruz za stočnu hranu od istog donatora, distribuirana je od strane iste institucije u naturalnoj razmeni za isti poljoprivredni proizvod (tovne svinje) po različitim paritetima: najpre 9 kg kukuruza = 1 kg tovnih svinja – do kraja septembra 2001 (za 5.000 t), zatim 11 kg kukuruza = 1 kg tovnih svinja – u oktobru i novembru 2001 (za 6.500 t), dok je posle toga preostali deo “trampljen” u odnosu: 12 kg kukuruza = 1 kg tovnih svinja. Po osnovu istog proizvoda iz donacija – kukuruza za stočnu hranu, naturalna razmena za tovnu junad vršena je po odnosu: najpre 12 kg kukuruza = 1 kg tovne junadi – do kraja septembra 2001 (za 1.850 t), a zatim u odnosu 15 kg kukuruza = 1 kg tovne junadi.

84

• kao izuzetno veliki i najmanje riskantan državni “tranzicioni” biznis - u kome je poljoprivreda (kao i uvek do sada) najsigurnije i najbrže već “vratila” ili će tek “vratiti” najveći deo i/ili čak i veću vrednost nego što je vrednost “donacija upućenih ka poljoprivredi” – koje su poljoprivrednici preuzeli u “trampu” od resornih državnih institucija, i

• po osnovu sematičkog značenja reči “donacija” i očigledne promene uslova “plasmana” krajnjim korisnicima kojima su donacije bile upućene, kao još jedna u nizu dosadašnjih “obmana” agrarnog sektora privrede Srbije, sa kojima se nastavlja i u periodu posle naše”oktobarske revolucije” u 2000. godini, jer je poljoprivreda de facto dobila svega 3,14% od ukupne vrednosti donacija “upućenih ka poljoprivredi”.34

Tako mali deo “donacija upućenih ka poljoprivredi” koje su direktno efektuirane u agrobiznis sektoru privrede Srbije još više potencira činjenicu da su seljaci i radnici u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama bili i sada jesu naši NAJVEĆI i NAJSIGURNIJI DONATORI u hrani, kojima ni približno nismo niti sada ukazujemo zasluženo priznanje i zahvalnost..

4. REVITALIZACIJE POLjOPRIVREDE SRBIJE

Posle decenije retrogradnih procesa (1990-2000), započeta je revitalizacija poljoprivrede Srbije zahvaljujući: • relativno povoljnijim prirodnim uslovima (2001), • značajnoj količini inputa iz programa donacija - koja je našoj zemlji

dodeljena kao pomoć a poljoprivrednicima je distribuirana u “razmeni za poljoprivredne proizvode” po određenim naturalnim paritetima (mineralno đubrivo i stočna hrana) ili su im prodavani po “regresiranim” cenama (dizel gorivo i sojina sačma), i

• određenim merama agrarne politike, pre svega isplatom poljoprivredi iz ranijih godina neizmirenih potraživanja iz Agrarnog budžeta, zatim oslobađanjem inputa za poljoprivredu obaveza po osnovu poreza na promet, redovnijom isplatom poljoprivrednih proizvoda otkupljenih preko Republičke direkcije za robne rezerve i dr.

Početna faza revitalizacije poljoprivrede Srbije ogleda se prvenstveno u porastu obima biljne proizvodnje (2001/2000), i to: pšenice - za 31,5%,

34 Uvažavajući ograđivanja autora u kontekstu obrazloženja datih u fusnotama 21, 22, 28 i 31.

85

kukuruza - za 101,2%, šećerne repe - za 68,8%, suncokreta - za 45,9%, grožđa - za 16,5%, krompira - za 61,1%, pasulja - za 90,6%, itd.35

Međutim, pokazatelji stočarske proizvodnje ukazuju da ona stagnira na oko nivoa iz 2000-te, što je i razumljivo ako se ima u vidu dugoročnost ciklusa reprodukcije u stočarskoj proizvodnji i još uvek izraženi dispariteti cena na štetu stočara.36

Ipak, porast obima biljne proizvodnje ne samo da je obezbedio i porast fizičkog obima ukupne poljoprivredne proizvodnje (za 26%), već je zahvaljujući tom segmentu farmerskog sektora omogućen i porast ukupnog društvenog proizvoda (za oko 5%), čime je poljoprivreda postala “najsvetlija tačka” u prvoj godini privređivanja Srbije posle “oktobarske demokratske revolucije” iz 2000-te.

Može se zaključiti da će, i pored uobičajeno optimističkijih ocena aktuelne politike, proces revitalizacije naše poljoprivrede – posebno stočarstva, kao i dofarmerskog sektora agrobiznisa (proizvodnja mineralnih đubriva i naročito proizvodnja poljoprivredne mehanizacije) – a time indirektno i farmerskog i postfarmerskog sektora agrobiznisa, teći znatno sporije od revitalizacije biljne proizvodnje sa jednogodišnjim ciklusom reprodukcije.

5. ZAKLJUČAK

SR Jugoslaviju/Srbiju u periodu 1990-2000. godine karakteriše veoma značajno smanjenje obima proizvodnje najvažnijih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, što je dovelo u pitanje i prehrambenu sigurnost stanovništva.

Ukupna vrednost “donacija upućenih ka poljoprivredi” Srbije u periodu od oktobra 2000. do 15. februara 2001. godine iznosi 155,9 miliona DM i u celini su od strane zemalja donatora upućene u izvronom sematičkom značenju pojma donatio odnosno gratis.

35 Obračun autora na osnovu dokumentacije Statistike poljoprivrede za 2000. i 2001. godinu (bez

podataka za Kosovo i Metohiju), RZS, Beograd. 36 Prema podacima koje je autor ovog rada dobio u jednoj od naših najuspešnijih firmi u

stočarskoj proizvodnji – Akcionarskom društvu za proizvodnju tovnih svinja i tov junadi “VIZELj” AD iz Padinske skele, dispariteti cena na štetu proizvođača tovnih junadi prisutni su u kontinuitetu od 1999. Godine, budući da se odnos između cene koštanja i prodajne cene kretao od 40,03 d/kg : 28,69 d/kg odnosno – 11,34 d/kg (16.10.1999), preko 48,53 d/kg : 45,14 d/kg odnosno – 3,39 d/kg (10.01.2000), zatim 93,65 d/kg : 87,26 d/kg odnosno – 6,39 d/kg (11.04.2001) i 109,80 d/kg : 105,58 d/kg odnosno – 4,22 d/kg (5.11.2001) do 110,97 d/kg : 106,29 d/kg odnosno – 4,68 d/kg (7.02.2002).

86

Dominantni deo (96,86%) “donacija upućenih ka poljoprivredi” samo je posredstvom poljoprivrednika (po regresiranim cenama ili u naturalnoj razmeni) transferisan za druge urgentnije socijalne potrebe u našoj zemlji.

Vrednost donacija direktno efektuiranih u poljoprivredi iznosi svega 4,9 miliona DM ili 3,14% ukupne vrednosti “donacija upućenih ka poljoprivredi” naše zemlje, što čini samo 5,82% direktne štete koju je poljoprivreda Srbije pretrpela za vreme NATO agresije.

Sve “donacije upućene ka poljoprivredi” značajno su doprinele blagovremenom i adekvatnijem snabdevanju poljoprivrede sa neophodnim inputima za jesenju setvu 2000. i celokupni ciklus proizvodnje u 2001. godini, čime su indirektno doprinele zaustavljanje recesije i početku revitalizacije poljoprivrede Srbije, posebno u biljnoj proizvodnji.

Ipak, u poređenju ne samo sa direktno efektuiranim već i sa ukupnim “donacijama upućenim ka poljoprivredi” Srbije, može se zaključiti da su najveći i najsigurniji donatori u hrani bili i sada jesu naši seljaci i radnici u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama.

LITERATURA

• Dinkić M. i sar. (1999): Završni račun, Stubovi kulture , Beograd. • ***** (2002): Donacije u sektoru poljoprivrede, Odeljenje za

koordinaciju pomoći i razvoj, Ministarstvo za ekonomske veze sa inostranstvom Republike Srbije, Beograd, str. 1-3.

• Pejanović R. (2001): Osnovni principi agrarne politike cena u tržišnim uslovima privređivanja, Tematski zbornik ”Nova agrana politika i uloga Ministarstva poljoprivrede”, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd, str. 21-29.

• Stanić R. (2001): Zemlja božja – vera težačka, Poljoprivredni kombinat “Beograd”, Beograd.

• Ševarlić M. (2001-a): Structural changes in agribusiness of FR Yugoslavia, Zeszyty Naukowe Rolniczej nr 377, s. 627-642.

• Ševarlić M., Vasiljević Zorica (1999): Influence of NATO agression on the Agribusiness of FR Yugoslavia, Beyond the Peace – Information Technology Transfer on Renewable Energy Sources for Sustainable Agriculture, Food Chain and NFA 99, http://www.rc.bg.ac.yu/_todorom

• Vasiljevic Zorica, Sevarlic M. (2001): Agricultural investments – experience of Yugoslavia, Proceedings of the Fourth International

87

Symposium on "Investments and Economic Recovery", Bucuresti, p. 170-180

• Ševarlić M. (1999): Ekološke perfomanse jugoslovenske poljoprivrede, u monografiji Tranzicija poljoprivrede, Centar za proučavanje alternativa, Beograd, str. 83-106.

• Ševarlić M. (2001-b): U susret “novoj agrarnoj politici”: od “sumraka seljaštva” ka “praskozorju svetlije budućnosti agrobiznisa”, Tematski zbornik Nova agrana politika i uloga Ministarstva poljoprivrede”, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd, str. 65-73.

• Ševarlić M. (2001-c): Posledice NATO agresije u poljoprivredi i prehrambenoj industriji Jugoslavije, Ekonomika poljoprivrede (1-2), (u štampi).

DONATIONS AND REVITALIZATION OF SERBIAN AGRICULTURE

by Ševarlić M. Miladin

SUMMARY

In this paper there are shown for the first time in our scientific publications the detailed data as well as quantificated role of donations given for revitalization of Serbian agriculture (2000-2001), by donor countries, kind of support, time of donation, duration of effects and donation value, as well as way of donation utilization and share in value of their direct implementation into particular purposes. On the basis of analysis done by the Ministry for International Economic Relations of Republic of Serbia, it could be particularly seen that out of approximately 156 million DEM of total donation value “directed” toward agriculture, only cca 4.9 million DEM (3.14%) has been directly implemented into revitalization of domestic agriculture – which makes around 5.82% of estimated value of direct damage that agriculture has suffered due to NATO aggression in 1999. That data shows the dominant share of donations “given” to agriculture, de facto has been transferred, thanks to agriculture, for the pensions and other more urgent social needs of Serbian population. However, under the influence of donations and relatively favorable climatic conditions in 2001 production, there have been stopped retrograde processes characteristic for our agriculture in the 1990-2000 period. But, an

88

increase in physical volume of agricultural production in 2001 has been achieved thanks to the plant production results, while the indicators in livestock production - characterized by longer reproduction cycles – have been still under the production level realized in 1990.

Key words: donations, direct effects, agriculture, war damage, revitalization.

89

UDK : 626.8:338 Originalni naučni rad Original scientific paper

UTICAJ IZGRADNJE SISTEMA ZA NAVODNJAVANJE NA PRESTRUKTURIRANJE POLJOPRIVREDNE PROIZVODNJE

Dr Svetlana Potkonjak1 , Marko Bajčetić,dipl.ecc.2

1. UVOD

Kod dosadašnjeg korišćenja sistema za navodnjavanje potvrđeno je da se dobijaju viši prinosi i bolji ekonomski efeki nego u uslovima bez navodnjavanja što upućuje na to da ova mera treba da ima prioritet u razvoju poljoprivrede. Ovim se ne umanjuje značaj daljeg napretka u selekciji, agrotehnici i drugim oblastima unapređenja poljoprivredne proizvodnje u uslovima navodnjavanja ili bez. Na današnjem stepenu razvoja i u okolnostima u kojima se odvija poljoprivredna proizvodnja samo se navodnjavanjem može stabilizovati, odnosno uvećati proizvodnja hrane, i podstaći razvoj stočarstva, prerađivačkih kapaciteta i marketinga.

2. PROJEKCIJA RAZVOJA NAVODNJAVANJA

Razvoj navodnjavanja zadire u dve značajne privredne oblasti : poljoprivredu i vodoprivredu. Posmatrano sa aspekata vodoprivrede, korisnicima sistema za navodnjavanje potrebno je obezbediti na vodozahvatu odgovarajuću količinu vode, vodu odgovarajućeg kvaliteta i u određenom vremenu. Doprinos poljoprivrede razvoju navodnjavanja bio bi u rejonizaciji područja po zonama aridnosti u cilju određivanja prioriteta izgradnje zalivnih sistema. Takođe je potrebno selekcionisati sorte koje će maksimalno iskoristiti dodatnu vodu sa najmanjim gubicima. Nove kulture kao i novi uslovi proizvodnje zahtevaće izmenu agrotehnike koja mora biti prilagođena uslovima navodnjavanja.

1 Dr Svetlana Potkonjak, red. profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela 2 Marko Bajčetić,dipl.ecc., JVP "Srbijavode", Beograd

90

Razvoj navodnjavanja prema dosadašnjim istraživanjima potrebno je usmeriti pretežno na regionalne vodoprivredne sisteme sa intenziviranjem faznog razvoja izgradnje. Prioritet imaju površine bliže većim prirodnim vodotokovima, izgrađenoj osnovnoj kanalskoj mreži HS DTD, akumulacijama u središnjoj Srbiji. Daljom izgradnjom bi se izvršilo povezivanje u integralne regionalne hidrosisteme.

Realni razvoj navodnjavanja predpostavlja obezbeđenje tehničkih, ekonomskih i društvenih uslova.

Posmatrano sa aspekta uticaja navodnjavanja na razvoj agroindustrijskog kompleksa, osnovni činioci razvoja su :

• Prestrukturiranje primarne poljoprivredne proizvodnje i povećanje prinosa kod navodnjavanih kultura što će doprineti povećanju efikasnosti navodnjavanja ;

• Obezbeđenje dovoljnih količina stočnih hraniva i njihova kontinuirana proizvodnja imaće uticaj na razvoj stočarstva povećanjem broja uslovnih grla po ha kao i većoj proizvodnji stajnjaka ;

• Mehanizacija poljoprivrede, gde razvoj navodnjavanja uslovljava povećanje tehničke opremljenosti (kW/ha), nabavku specijalizovanih linija mašina kao i povećanje stepena gotovosti ;

• Prerađivački i doradni kapaciteti, gde razvoj navodnjavanja ima uticaja na prestruturiranje sekundarne proizvodnje i bolju uposlenost prehrambenih kapaciteta, sniženje cene koštanja finalnih proizvoda;

• Radna snaga, gde navodnjavanje doprinosi povećanju zaposlenosti, kako u primarnoj tako i u sekundarnoj proizvodnji ;

• Tržište, gde razvoj navodnjavanja ima uticaja na bolju snabdevenostt domaćeg tržišta ali i za plasman na inostranom tržištu ;

• Svojinska transformacija vodoprivrede, gde bi u oblasti korišćenja voda trebalo izabrati odgovarajući model transformacije vodoprivrede ;

• Posmatrano po strukturi vlasništva zemljišta, posebno na nekim regionalnim hidrosistemima potrebno je organizovano uključiti privatni sektor u navodnjavanje. Na osnovu iskustava iz drugih zemalja potrebno je izabrati načine uključivanja u našim uslovima.

91

2.1. Projekcija strukture proizvodnje

Projektovanje strukture proizvodnje zavisi od planiranog tempa razvoja navodnjavanja. Radi sagledavanja globalnih efekata, koji bi nastali razvojem navodnjavanja, razmatrane su tri varijante razvoja sa ravnomernim godišnjim povećanjem površina pod zalivnim sistemima i to tempom od 10, 40 i 60 hiljada hektara godišnje, u periodu od 5 godina. Usvojena je varijanta kojom bi se u petogodišnjem razvojnom periodu osposobljavalo 40.000 ha godišnje. Ovo bi bila realna varijanta razvoja, s obzirom na značaj i ulogu navodnjavanja, kao osnovnog činioca razvoja poljoprivrede i vodoprivrede. Uzimajući u obzir gubitke prinosa kod pojedinih kultura u prethodnim sušnim godinama i njihov uticaj na pogoršanje vanbilansnih i bilansnih efekata, realno bi bilo planirati ovakav tempo razvoja.

Za navedenu varijantu projektovana je struktura proizvodnje u uslovima navodnjavanja (tab. 1.) gde se imalo u vidu : povećanje intenzivnosti poljoprivredne proizvodnje i poboljšanje asortimana proizvoda ( npr. povrća), razvoj govedarstva i ovčarstva, povoljnije korišćenje oraničnih površina u vidu postrne setve koja je u ovom slučaju planirana na preko 30% . Projektovane površine pripadaju društvenom i privatnom sektoru. Tržišnost pojedinih proizvoda takođe je uzeta u obzir.

Prema predloženoj strukturi proizvodnje u navodnjavanju izvršena je projekcija potrošnje vode za navedenu površinu.Potrošnja vode (m3/ha) po pojedinim kulturama (tabe. 1), planirana je na nivou prosečnih godina. Sumirajući podatke po kulturama, proizilazi da je za planirani obim navodnjavanja na 264.000 ha (redovna i postrna setva) potrebno obezbediti 377.100.000 m3 vode godišnje, prosečno 1400 m3/ha godišnje.

Projekcija strukture poizvodnje izvršena je i za stanje bez navodnjavanja (ta. 2.), jer je predpostavka da će se i u ovom slučaju struktura menjati u odnosu na prethodni period.

92

Tab. 1. : Projekcija strukture proizvodnje i potrošnje vode u navodnjavanju (200.000 ha)

Red. broj

Vrsta proizvoda Površina Potrošnja vode

Uk.potrošnja vode

Redovna setva ha m3/ha 000 m3 1. Pšenica 60.000 600 36.000 2. Kukurz, merkantilni 32.000 1.600 51.200 3. Kukuruz, semenski 5.000 2.000 10.000 4. Šećerna repa 25.000 2.000 50.000 5. Soja 10.000 1.600 16.000 6. Lucerka 8.000 1.600 12.800 7. Zeleni krmni konvejer 7.000 2.400 16.800 8. Boranija 2.000 1.600 3.200 9. Konzumna paprika 14.000 2.500 35.000 10. Grašak 13.000 900 11.700 11. Paradajz 14.000 2.400 33.600 12. Luk 3.400 1.200 4.080 13. Krompir 6.600 1.200 7.920 Postrna setva ha m3/ha 000 m3 14. Krmno bilje 24.000 1.200 28.000 15. Povrće 40.000 1.500 60.000 Ukupno 264.000 1.400 377.100 Stočarstvo kom 16. Krave 26.000 17. Junad 380.000 18. Jagnjad 790.000

3. PROIZVODNI I EKONOMSKI EFEKTI NAVODNJAVANJA

Za projektovanu strukturu proizvodnje izračunata je robnost proizvodnje (tab. 3) . Kod proračuna obima proizvodnje kod pojedinih kultura računato je sa prinosima koji se postižu na postojećim zalivnim sistemima, a koje je u uslovima normalne agrotehnike realno ostvariti.

93

Tab.2.: Projekcija strukture proizvodnje bez navodnjavanja (200.000 ha)

Red.br. Vrsta proizvoda ha 1 2 3 1. Pšenica 42.500 2. Kukuruz, merkantilni 75.950 3. Šećerna repa 39.400 4. Soja 6.100 5. Suncokret 23.450 6. Lucerka 12.600

Stočarstvo 7. Krave, kom. 9.000 8. Junad, kom. 253.000 9. Jagnjad, kom. 369.250

Tab.3.: Robnost proizvodnje u uslovima navodnjavanja Red. broj

Vrsta proizvoda Prinos u t/ha Proizvodnja 200.000 ha u

000 tona 1 2 3 4 1. Pšenica 6,00 360.000 2. Kukurz, merkantilni 12,00 384.000 3. Kukuruz, semenski 3,50 17.500 4. Šećerna repa 65,00 1.625.000 5. Soja 3,50 35.000 6. Lucerka 13,00 104.000 7. Zeleni krmni konvejer 80,00 560.000 8. Boranija 9,00 18.000 9. Konzumna paprika 40,00 560.000

10. Grašak 7,00 91.000 11. Paradajz 45,00 630.000 12. Luk 35,00 119.000 13. Krompir 30,00 102.000 14. Postrno krmno bilje 25,00 600.000 15. Postrno povrće 5,50 220.000 16. Krave, t/grlu 0,60 15.600 17. Junad, t/grlu 0,40 144.000 18. Jagnjad t/grlu 0,025 19.750

94

Robnost proizvodnje je izračunata i za uslove bez navodnjavanja(tab. 4). Razlika između robnosti proizvodnje u navodnjavanju i bez navodnjavanja predstavlja ustvari naturalni efekat navodnjavanja (tab. 5) tj. doprinos istog kod povećanja obima primarne poljoprivrene proizvodnje. Tab.4.: Robnost u uslovima bez navodnjavanja (200.000 ha) Red. broj

Vrsta proizvoda Prinos u t/ha Proizvodnja 200.000 ha u

000 tona 1 2 3 4 1. Pšenica 3,8 161.500 2. Kukuruz, merkantilni 5,3 402.535 3. Šećerna repa 39,7 1.564.180 4. Soja 1,38 8.415 5. Suncokret 1,76 41.270 6. Lucerka 7,35 92.610

Stočarstvo 7. Krave, t/grlu 0,60 5.400 8. Junad, t/grlu 0,40 101.200 9. Jagnjad, t/ grlu 0,025 9.230

Ekonomski efekti navodnjavanja za predložene varijante razvoja zasnovani

su na proračunu razlike vrednosti ukupne proizvodnje (ratarstvo+stočarstvo) i troškova proizvodnje koji su izračunati prema standardnoj šemi koja se primenjuje u ovom slučaju. Za predloženu projekciju strukture proizvodnje iskazan je pozitivan finansijski rezultat.

95

Tab.5.: Povećanje robnosti proizvodnje usled navodnjavanja (200.000 ha)

Red. broj

Vrsta proizvoda Višak proizvoda tona

1 2 3 1. Pšenica +198.500 2. Kukurz, merkantilni -18.535 3. Kukuruz, semenski +17.500 4. Šećerna repa +60.820 5. Soja +26.585 6. Suncokret -41.270 7. Lucerka +11.390 8. Zeleni krmni konvejer +560.000 9. Boranija +18.000 10. Konzumna paprika +560.000 11. Grašak +91.000 12. Paradajz +630.000 13. Luk +119.000 14. Krompir +102.000 15. Postrno krmno bilje +600.000 16. Postrno povrće +200.000 17. Krave, t/grlu +10.200 18. Junad, t/grlu +42.800 19. Jagnjad t/grlu +10.520

Za istu varijantu su obračunati ekonomski efekti bez navodnjavanja u kojoj je takođe iskazan pozitivan finansijski rezultata, ali u mnogo manjem iznosu nego u uslovima navodnjavanja.

96

Tab.6.: Predračun vrednosti, troškova proizvodnje i dobiti (200.000 ha u 000 € - EUR-a )

Opis Sa navodnjavanjem

Bez navodnjavanja

Razlika

1 2 3 4 5 A) Vrednost proizvodnje 1. Ukupna vrednost

proizvodnje 516.361 142.192 374.169

2. Interna realizacija 30.817 6.350 24.467 Ukupan prihod 485.544 135.842 349.702 B) Troškovi proizvodnje 1. Materijalni troškovi 145.767 51.697 94.070 2. Opšti troškovi 13.459 7.091 6.368 3. Amortizacija 34.608 13.452 20.156 4. Bruto LD 102.082 33.072 69.010 5. Rash.fin. (kamata) 69.825 19.635 50.190 6. Osiguranje 17.706 2.680 15.026 7. Nemater. troškovi 26.466 4.020 22.446 Ukupni troškovi 409.913 131.647 278.266 Finan. rezultat (dobit) 106.448 10.545 71.436

Razlika između ekonomskih efekata proizvodnje u navodnjavanju i bez navodnjavanja predstavlja ustvari doprinos navodnjavanja povećanju ekonomskih efekata, tab. 6.

4. ZAKLJUČAK

Intenzivniji razvoj navodnjavanja u našoj zemlji imao bi uticaja na prestrukturiranje poljoprivredne proizvodnje u korist povrća, krmnog i ndustrijskog bilja. U radu su razmatrana samo dva parametra koja bi doprinela oboljšanju efekata navodnjavanja i to : robnost proizvodnje i dobit. U skladu sa predloženim programom razvoja navodnjavanja projektovana je struktura proizvodnje u uslovima sa i bez navodnjavanja na površini od 200.000 ha koje bi bile na teritorije R. Srbije a pripadale bi društvenom i privatnom sektoru. Poznatim metodama izračunata je je robnost proizvodnje i dobit na osnovu čega su dokazani efekti navodnjavanja posmatrano sa ova dva aspekta. Istraživanja je potrebno dopuniti uključivanjem investicija potrebnih za realizaciju programa kao i procenu ostalih parametara efektivnosti navodnjavanja ( period povraćaja

97

uloženih sredstava, interna stopa rentabilnosti, neto sadašnja vrednost projekata i dr.).

5. LITERATURA

1. Merhav mnf.ltd. : The Agriculture development by irrigation in Voivodina. Merhav group, Israel,2001.

2. Popović V. : Navodnjavanje u Vojvodini. Postojeće stanje i pravci razvoja. Studija. Hidrozavod DTD, Novi Sad, 2001.

3. Potkonjak S. : Uticaj strukture proizvodnje i veličine sistema na ekonomske efekte ulaganja sredstava u navodnjavanje. VODOPRIVREDA, broj 150-152, 1994.

4. Potkonjak S. : Navodnjavanje-faktor razvoja poljoprivrede. Tematski zbornik radova sa naučnog slupa sa medjunarodnim učešćem : Aktuelni problemi, perspektive razvoja poljoprivrede i uloga agroekonomske nauke i struke. Institut za ekonomiku poljoprivrede, Novi Sad, 1997.

5. Tabački M. i saradnici : Operativni program razvoja navodnjavanja u republici Srbiji (2000-2005). JVP "Srbijavode", Beograd, 2000.

THE BUILDING INFLUENCE OF IRRIGATION SYSTEMS ON RESTRUCTURING AGRICULTURAL PRODUCTION

by Svetlana Potkonjak, Marko Bajčetić

SUMMARY

The intensive development of irrigation in our country woulde have the influence on restructuring of agricultural production for the most part of : vegetables, food and industrial crops.

In this paper are considered only two parameters which could be increasing the irrigation effects. It is commodity production and profit. In agreement with proposed program of irrigation development is designed the production structure in / without irrigation conditions on 200.000 ha arable land. This area is to be found in repiblic Serbia and the owners are social and private estates. The well known methods used for the calculated of commodity production and profit.

98

UDK: 636(497.113) Originalni naučni rad Original scientific paper

ANALIZA STEPENA SPECIJALIZACIJE STOČARSKE PROIZVODNJE U VOJVODINI

Lučić, Đ., Novković, N. i Marković Katarina1

REZIME

U radu su analizirane promene broja stoke i obima proizvodnje poslednjih decenija, odgovarajućim matematičko-statističkim metodama. Proizvodna orijentacija i specijalizacija data je opisno i egzaktno, ''indeksom raznovrsnosti'', na osnovu relativnog udela pojedinih vrsta u stočnom fondu i na osnovu učešća grana i linija u ukupnoj stočarskoj proizvodnji.

Broj stoke i obim proizvodnje ima trend pada, u analiziranom periodu i to najviše u ovčarskoj i živinarskoj proizvodnji. U strukturi stočnog fonda dominantno učešće imaju svinje, značajno goveda, a živina i ovce simbolično, pa je indeks raznovrsnosti nizak, 2,45. Relativni udeo grana proizvodnje bitno se razlikuje, smanjen je udeo svinjarstva i govedarstva, a znatno je veća relativna zastupljenost živinarstva u ukupnoj proizvodnji, dok je ovčarstvo na istom nivou kao i kod strukture stočnog fonda, pa je indeks raznovrsnosti proizvodnje veći i iznosi 3,31. U strukturi linija proizvodnji dominira svinjsko meso, a relativno je značajno učešće kravljeg mleka, goveđeg i živinskog mesa i jaja, pa je indeks raznovrsnosti nešto veći od prethodnih i iznosi 3,84. Vodeća grana u stočarstvu Vojvodine je svinjarstvo, a sa relativno nižim učešćem govedarstvo, pa potom živinarstvo.

Ključne reči: stepen specijalizacije, indeks raznovrsnosti, uslovno grlo, žitne jedinice, struktura stočnog fonda, struktura proizvodnje,

1 Dr Đoko Lučić, docent, dr Nebojša Novković, redovni profesor, dipl.ing Katarina Marković, asistent pripravnik, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad

99

1. UVOD

Pod dugoročnim uticajem društveno-ekonomskih uslova došlo je do značajnih promena i u stočarskoj proizvodnji. Te su promene najviše uočljive u smanjenju broja stoke, odnosno obima proizvodnje, strukture stočnog fonda i stepena specijalizacije – raznovrsnosti proizvodnje.

Agroekološki uslovi u Vojvodini ne ograničavaju gajenje svih važnijih stočnih vrsta, ali uslovljavaju način držanja stoke, izbor rasa i intenzitet uzgoja. Sva ta obeležja pojedinačno, a i sinergistički utiču na troškove proizvodnje i ekonomske rezultate. Našu poljoprivredu još uvek karakteriše znatan udeo biljne proizvodnje i to žita, a slabije je zastupljeno industrijsko bilje, povrće i krmno bilje. Udeo stočarstva u bruto proizvodu poljoprivrede relativno je nizak, oko 40%, a u razvijenim zemljama oko 80%, (Lazarević i sar. 1995). U stočarskoj proizvodnji mali je udeo mleka i jaja, upravo proizvoda koji daju veliku dobit.

2. PREDMET I CILJ ISTRAŽIVANJA

U radu se analizira kretanje broja stoke po organizacionim oblicima (poljoprivredna preduzeća i seljačka gazdinstva) u okviru pojedinih vrsta stoke. Izučavaju se tendencije i dinamika promena, struktura stočnog fonda – relativno učešće pojedinih vrsta u ukupnom stočnom fondu, grana i linija proizvodnji u ukupnoj stočarskoj proizvodnji. Za ocenu stepena specijalizacije uzeto je relativno učešće pojedinih vrsta stoke i linija proizvodnje u ukupnoj stočarskoj prozvodnji. Smisao rada je da definiše proizvodnu orijentaciju i stepen specijalizacije stočarske proizvodnje u savremenim društveno-ekonomskim uslovima.

3. MATERIJAL I METOD RADA

Postavljeni cilj istraživanja nalaže vremensko praćenje pojava, statističko-matematičkim metodama putem relativne strukture, stope promena srednjih vrednosti i koeficijenta varijacije. Stepen specijalizacije stočarske proizvodnje daće se opisno na osnovu broja linija proizvodnje i indeksom raznosvrsnosti, koji osim broja linija proizvodnji uzima u obzir i njihovu relativnu zastupljenost (Novković, 2001).

Indeks raznovrsnosti (Ir) je količnik između 1002 i zbira kvadrata procentualnog udela pojedinih proizvodnji stočnih vrsta (p) u obimu ukupne proizvodnje, odnosno:

100

2222

21

2

......100

ni ppppIr

+++++=

pi = udeo linije proizvodnje ''i'' u ukupnom obimu proizvodnje (%)

i = 1(1)n

n = broj zastupljenih linija proizvodnje.

Indeks raznovrsnosti (Ir) iznosi 1 kada je zastupljena jedna stočna vrsta ili linija proizvodnje, a što je veći to je proizvodnja raznovrsnija. Da bi se iskazao udeo pojedinih stočnih vrsta u ukupnom stočnom fondu, stvarni broj grla prevodi se u zajednički pokazatelj – uslovna grla.1 Za iskazivanje učešća pojedinih stočnih proizvodnji u ukupnoj proizvodnji korišćene su žitne jedinice (prevod sa nemačkog Jovanović, Lučić, 1998).

4. REZULTATI ISPITIVANJA

Istorijski posmatrano zemljoradnja i stočarstvo bili su jednostrani sa manjim brojem biljnih i stočnih vrsta. Kasnije su osvojene nove industrijske, povrtarske, krmne i druge kulturne biljke i nove stočne vrste. Tako je broj linija proizvodnji na gazdinstvu znatno povećan, što je doprinelo boljem korišćenju uslova, sredstava za proizvodnju i radne snage. U novije vreme, pod dejstvom koncentracije proizvodnje i drugih činilaca broj linija proizvodnji se smanjuje u proizvodnim jednicama, ali se raznovrsnost zadržava na nivou sistema (kombinata) i regiona. Zato je prihvaćeno razmatranje specijalizacije na nivou proizvodne jedinice, složenog sistema, regiona i šire teritorije.

Šire područje ili region imaju razlike u prirodnim i ekonomskim uslovima proizvodnje, koje formiraju različite strukture proizvodnje u pojedinim delovima. Takvi agroekonomski sistemi čine zasebne rejone u okviru jedne zemlje. Od prirodnih uslova temperatura vazduha najviše varira, godišnja srednja iznosi 12oC i ona je manje-više optimalna za sve stočne vrste, dok je apsolutno minimalna –32,6oC, a maksimalna 41,2oC, sa velikom amplitudom od 73,8oC (Katić, 1979). U prasilištu je potrebna temperatura od 23 do 27oC, za

1 Za prevođenje stvarnih grla u uslovna izračunati su koeficijenti za analizirane vrste stoke na osnovu petogodišnjeg odnosa fizičkih i uslovnih grla datih u statističkom biltenu “Stočarstvo i ribarstvo”, 1994-1998. godina. Koeficijent za prevođenje stvarnih u uslovna grla za seljačka gazdinstva iznose; goveda 0,672, ovce 0,069, svinje 0,129 i živina 100 komada 0,400. Za poljoprivredna preduzeća; goveda 0,760, ovce 0,071, svinje 0,146 i živina 100 komada 0,400.

101

jednodnevne piliće 32oC, a kasnije niža. Za odrasla grla nepovoljne su temperature preko 30oC, javlja se povišena telesna temperatura, ubrzani puls i disanje, posebno kod svinja i ovaca. Visoka temperatura spoljne sredine (27oC,) smanjuje mlečnost krava do 15%, a u vrelim danima (35oC) i do 45% (Nikolić, 1964).

Ako su uslovi proizvodnje izjednačeni i onda ima mogućnosti da se pojedine proizvodne jedinice usmere na proizvodnju manjeg broja proizvoda, da bi koncentracija proizvodnje mogla da dostigne optimalni nivo. Sistem kao celina, ostaje prema zastupljenosti proizvodnji raznovrstan. Na taj način postiže se usklađenost između proizvodnji, grana i linija, obezbeđuje stabilnost sistema, a istovremeno se efikasno koristi prednost koncentracije, specijalizacije proizvodnje i podele rada (Šomođi, 1989).

Razmeštaj poljoprivredne proizvodnje treba da je u saglasnosti i s interesima proizvođača. Da li je u skladu razmeštaj neke linije proizvodnje interesima proizvođača može da se ustanoviti na osnovu odnosa između rezultata raznih linija proizvodnje u određenom području. U principu, proizvođač će usvojiti proizvodnju onih proizvoda koji obezbeđuju najbolje rezultate i iskorišćavaju proizvodne uslove povoljno, ukoliko ga tržište obezbeđuje proizvodima koji su mu potrebni, a koje sam ne proizvodi. Ukoliko to nije obezbeđeno, proizvođač će proizvoditi proizvode, pre svega, za sopstvene potrebe, makar i po cenu manjeg korišćenja prirodnih uslova proizvodnje i lošijeg ukupnog rezultata.

Razmeštaj i specijalizacija stočarske proizvodnje imaju izvesne specifičnosti. Rejoni prirodnih izvora stočne hrane najpovoljniji su za ovčarstvo i govedarstvo, dok su svinjarstvo i živinarstvo više vezani za žitorodna područja. To je tako kada su uslovi za transport povoljni i kada je reč o visoko transportabilnim proizvodima. Područje Vojvodine sa 1.792.113 ha poljoprivredne površine ima svega 1,9% livada i 6,3% pašnjaka, pa se stočna hrana pretežno obezbeđuje s oranica, iz prerađivačke industrije, a značajan deo proteinskih hraniva i aditiva iz uvoza.

4.1. Struktura stočnog fonda u Vojvodini

U području umereno kontinentalne klime gaji se desetak korisnih životinjskih vrsta od kojih su najzastupljenije: konji, goveda, ovce, svinje i živina. Poslednjih decenija broj konja je sveden na minimum, u Vojvodini ih sada ima oko 18.000 grla, pa je privredni značaj ove stočne vrste neznatan. Sada se stočna proizvodnja uglavnom zasniva na ostale četiri vrste (tab. 1).

102

Svaka stočna vrsta ostvaruje minimum dva ili više proizvoda, pa je raznovrsnost proizvodnje neminovna. Zato će u radu biti reči o različitom stepenu specijalizacije, odnosno raznovrsnosti proizvodnje. Specijalizacija proizvodnje nije sama za sebe cilj, nego je sredstvo za poboljšanje proizvodnih rezultata i ima zakonitosti svog razvoja. Vojvodina je relativno homogeno agroekološko područje. Prirodni uslovi analiziranog područja omogućavaju gajenje svih važnijih stočnih vrsta, ali uslovljavaju i način držanja stoke, izbor rasa, intenzitet uzgoja i visinu troškova. Druga grupa faktora – ekonomski uslovi, imaju neznatan uticaj na teritorijalni raspored proizvodnje, zahvaljujući

Tabela 1.Кretanje broja stoke u Vojvodini u periodu 1985 – 2000. godina

Interval varijacije Vrsta stoke Prosek Koeficijent varijacije min. max.

Stopa promene

Seljačka gazdinstva Goveda 179,400 13,41 140.000 227.000 -1,23 Ovce 253.941 27,02 122.398 131.209 -5,81 Svinje 1.095.926 20,05 813.336 1.526.105 -2,99 Živina 6.448.000 31,24 5.267.000 7.482.000 -1,59

Poljoprivredna preduzeća Goveda 57.000 14,02 44.000 69.000 -2,64 Ovce 28.868 19,69 18.789 34.532 -3,65 Svinje 692.287 9,85 586.826 795.800 -1,84 Živina 2,668.000 79,50 1.026.000 8.147.000 -8,06

Ukupno – fizička grla Goveda 236.400 11,04 201.000 291.000 -1,56 Ovce 282.809 27,09 114,187 364.164 -5,81 Svinje 1.788.213 14,88 1.410.309 2.263.792 -2,58 Živina 9.116.000 31.24 6.583.000 15.509.000 -4,58

Ukupno – uslovna grla Goveda 163.877 11,04 145.985 197.589 -1,56 Ovce 19.572 25.98 9.742 25.127 -5,52 Svinje 242.448 14.89 187.571 301.084 -2,58 Živina 36.463 28,18 26.332 62.036 -3,65 Izvor; Statistički bilteni ''Stočarstvo i ribarstvo'' za odgovarajuće godine

približno jednakim (istim) saobraćajnim uslovima na celom području i povoljnom razmeštaju mlekara i klanica u Vojvodini. Bitnije organizaciono-ekonomske razlike postoje između seljačkih gazdinstava i poljoprivrednih

103

preduzeća koje se prvenstveno ogledaju u proizvodnosti stoke i intenzitetu zastupljenosti stočarstva po jedinici poljoprivredne površine.

Osnovni kapaciteti u stočarskoj proizvodnji - broj grla, ima tendenciju pada kod sve četiri analizirane vrste. Na seljačkim gazdinstvima najviša stopa promena je kod ovaca –5,82%, a kod poljoprivrednih preduzeća u živinarstvu –8,06% godišnje. Kod nas se u proseku na 100 ha gaji 25,80 uslovnih grla, odnosno 27,23 na seljačkim gazdinstvima, a 23,40 u poljoprivrednim preduzećima, a u Evropi 93,0, gde su goveda vodeća vrsta (63,5% u strukturi stočnog fonda). Na seljačkim gazdinstvima gaji se oko 90% ovaca, 76% goveda, 71% živine i 61% svinja. Iskazano preko uslovnih grla 66,02% stočnog fonda nalazi se na seljačkim gazdinstvima a 33,48% u okviru poljoprivrednih preduzeća.

U analiziranom periodu u proseku ima 462.360 uslovnih grla od čega na svinje dolazi 52,44%, na goveda 35,44%, na živinu 7,89%, a na ovce svega 4,23%. Pašne vrste učestvuju sa 40%, a nepreživari sa 60%, što je i obeležje žitorodnih regiona.

4.2. Asortiman stočarske proizvodnje

Asortiman proizvodnje u stočarstvu umnogome zavisi od tržišta, odnosno razmeštaja potrošačkih centara, zatim standarda i navika – tradicije potrošača. Postojeći stočni fond uslovljava obim i vrstu proizvoda, mada i to umnogome zavisi od tipa i linija proizvodnji u okviru jedne vrste (Krstić, Lučić, 2000). Tako su u svinjarstvu prisutne linije proizvodnje prasadi, proizvodnje svinjskog mesa i proizvodnje priplodnog podmlatka. Osnovni proizvod u svinjarstvu – meso ostvaruje se klanjem pojedinih kategorija, pa se i na taj način povećava asortiman proizvoda. Prema Reliću (2000) u ukupnom broju zaklanih svinja u SR Jugoslaviji, prasad do 25 kg učestvuju sa 39%, grla od 25 do 80 kg 11%, grla od 80-125 kg 30% i grla preko 125 kg 20%. Time se dobija praseće meso, bekon i zrelo meso starijih svinja. Malo je veći asortiman proizvodnje u govedarstvu i ovčarstvu, a u živinarstvu skromniji. Uobičajeno je iskazivanje stočarske proizvodnje putem osam osnovnih tržišnih proizvoda (tab. 2).

Sve linije proizvodnje imaju tendenciju pada izuzev ukupne proizvodnje goveđeg mesa i proizvodnje kravljeg mleka na seljačkim gazdinstvima. Proizvodnja goveđeg mesa praktično stagnira, usled blagog smanjenja broja grla – klanja stoke i povećanja proizvodnje po jedinici kapaciteta. Seljačka gazdinstva uprkos smanjenju ukupnog broja goveda, teže da sačuvaju osnovno stado- krave i steone junice. Kod ovih gazdinstava povećana je mlečnost krava, pa tako uspevaju da još uvek održe proizvodnju mleka na istom nivou. Od

104

ukupne proizvodnje mleka 98,8% otpada na kravlje, a samo 1,2% na ovčije. Od ukupne proizvodnje mleka 69,2% proizvodi se na seljačkim gazdinstvima, a 30,8% u poljoprivrednim preduzećima. Ovčarska proizvodnja pretežno se nalazi na seljačkim gazdinstvima, a živinarska proizvodnja približno je jednako zastupljena na seljačkim gazdinstvima i u poljoprivrednim preduzećima.

Tabela 2.Pregled stočarske proizvodnje u Vojvodini u periodu 1985 – 2000. godina

u tonama Interval varijacije Proizvod Prosek Koeficijent

varijacije min. max. Stopa

promene 305.637 4,37 287.371 328,118 -0,49 210.338 7,63 117.342 232.950 0,45

Kravlje mleko ukupno - seljačka gazdinstva - poljoprivredna preduzeća 95.325 16,28 78.958 143.721 -2,40

3.686 40,45 1.014 5.881 -9,09 3.593 40,12 981 5.783 -9,15

Ovčije mleko ukupno - seljačka gazdinstva - poljoprivredna preduzeća 92 47,93 23 192 -7,34

613,8 20,26 369 700,70 -3,98 534,8 21,81 327 710 -4,29

Vuna ukupno - seljačka gazdinstva - poljoprivredna preduzeća 70,8 19,80 42 87 -3,73

542,6 12,79 443 645 -1,91 438,2 13,37 358 516 -2,03

Jaja ukupno - seljačka gazdinstva - poljoprivredna preduzeća 110,9 21,69 76 169 -2,52 Goveđe meso 22,1 17,76 18,0 34,0 0,10 Ovčije meso 3,0 25,66 1,3 4,0 -2,93 Svinjsko meso 125,5 14,43 103,0 150,0 -2,32 Živinsko meso 45,0 18,86 35,0 59,0 -2,59

Poljoprivredna preduzeća radije se opredeljuju za uzgoj intenzivnih stočnih vrsta (živine i svinja), nego ekstenzivnih (ovaca i goveda). Da bi se lakše sagledao doprinos pojedinih linija proizvodnje u ukupnoj stočarskoj proizvodnji na području Vojvodine proizvodi su preračunati u žitne jedinice (tab. 3).

Svinjarstvo je dominantna grana stočarstva u Vojvodini. Proizvodnja svinjskog mesa učestvuje sa 43,31% u ukupnoj stočnoj proizvodnji, ali sa značajnom godišnjom stopom pada –2,32% u poslednjih 16 godina. Na drugom

105

mestu je, bez sumnje, govedarstvo sa 30,19% učešća, u čemu mleko participira sa 16,90%, a goveđe meso 13,29 posto. Oba ova, veoma značajna prehrambena artikla, održavaju nivo proizvodnje poslednjih godina, sa neznatnim kolebanjima. Koefcijent varijacije za proizvodnju mleka iznosi samo4,37, a za proizvodnju mesa 17,76%. Nesumnjivo, značajаn оbim proizvodnje ostvaruje se i u živinarstvu, gde proizvodnja živinskog mesa doprinosi sa 13,06, a proizvodnja jaja sa 9,38%.

Tabela 3. Ostvarena stočarska proizvodnja u žitnim jedinicama u periodu 1985-2000. godina

Interval varijacije Proizvod Prosek Koeficijent varijacije min. max.

Stopa promene

Kravlje mleko 2.445.096 4,37 2.298.970 2.624.940 -0,49 Goveđe meso 1.922.700 17,76 1.556.000 2.958.000 0,10 Ovčije meso 312.000 25,66 135.200 416.000 -2,93 Vuna 245.520 20,26 147.600 317.600 -3,98 Ovčije mleko 29.488 40,12 8.810 47.050 -9,09 Svinjsko meso 6.266.000 14,43 5.096.000 7.800.000 -2,32 Živinjsko meso 1.890.000 18,86 1.512.000 2.478.000 -2,59 Jaja 1.356.650 12,79 1.107.500 1.612.500 -1,91

Interesantno je da živinarstvo početkom godine (15. januara) učestvuje u stočnom fondu sa 7,89%, a u toku godine ostvari učešće u proizvodnji od 22,44%, gotovo tri puta više (2,84). To znači da je relativno učešće rasplodnog jata nisko (takoreći ''fiksni troškovi'') i da je broj turnusa veći, a generacijski ciklus kraći u odnosu na ostale analizirane stočne vrste. Ovčarstvo ima približno jednako učešće u stočnom fondu i u stočarskoj proizvodnji, nešto iznad 4%. Osnovna su tri proizvoda u ovčarstvu; meso, vuna i mleko sa najvećom stopom pada i koeficijentima varijacije, tabela 3. Ovčarstvo ima nisko učešće u stočarskoj prozvodnji s izraženim trendom pada i velikim kolebanjima iz godine u godinu. Posebno u proizvodnji mleka, gde relativno odstupanje od proseka iznosi 40 odsto.

4.3. Stepen specijalizacije stočarske proizvodnje

Proizvodnja u stočarstvu neminovno je uslovljena brojem stoke i proizvodnosti grla. Zato će se na prvom mestu ukazati na nivo specijalizacije preko broja uslovnih grla četiri osnovne stočne vrste. Na osnovu broja stočnih vrsta može da se konstatuje da je reč o raznovrsnoj proizvodnji. Daljom

106

analizom vidi se da svinje zauzimaju više od pola stočnog fonda (52,44%), a ovce neznatan deo (4,23%), pa to ukazuje na specijalizaciju proizvodnje ka svinjarstvu i govedarstvu. O stepenu specijalizacije, odnosno raznovrsnosti, ove značajne poljoprivredne i privredne grane, egzaktno govori Indeks raznovrsnosti:

45,2086.4000.10

89,744,5228,444,35100

2222

2

==+=+

=Ir

Stepen specijalizacije stočarske proizvodnje, izračunat preko broja uslovnih grla, četiri osnovne stočne vrste u stočnom fondu veoma je visok, približava se jedinici. U stočnom fondu dominantno je svinjarstvo i govedarstvo, a malo je učešće živinarstva i neznatno ovčarstva. U obimu stočarske proizvodnje učešće pojedinih grana malo je drugačije (tab. 4).

Tabela 4. Struktura stočarske proizvodnje u proseku za period 1985-2000. godine

Grana, proizvod Žitne jedinice (mc)

Udeo u %

Govedarstvo 4.367.796 30,19 - mleko 2.445.096 16,90 - meso 1.922.700 13,29 Ovčarstvo 587.008 4,06 - meso 312.000 2,16 - vuna 243.520 1,70 - mleko 29.488 0,20 Svinjarstvo 6.266.000 43,31 - meso 6.266.000 43,31 Živinarstvo 3.246.650 22,40 - meso 1.890.000 13,06 - jaja 1.356.650 9,38 Ukupno: 14.467.454 14.467.454 100,00 100,00

Govedarstvo u broju uslovnih grla učestvuje sa 35,44%, a proizvodima 30,19%. U okviru same grane 56% žitinih jedinica daje mleko, a 44% učestvuje proizvodnja mesa. U govedarstvu dominira mlečno tovni smer, odnosno mleko – meso. Ovčarstvo se zasniva na proizvodnji mesa (53,15%) i vune (41,83%), a mleko učestvuje sa svega 5,02%. Ovčarstvo sa brojem uslovnih grla u stočnom

107

fondu učestvuje sa 4,51%, a u ukupnoj stočnoj proizvodnji sa 4,06%. Savremeno svinjarstvo isključivo gaji mesnate rase na seljačkim gazdinstvima, a pogotovo u poljoprivrednim preduzećima.U svinjarstvu je jedan tehnološki proces sa fazama proizvodnje: proizvodnja prasadi, priplodnog podmlatka i tov svinja. U radu je dat finalni proizvod svinjskog mesa tabela 4, koji je u ukupnoj stočarskoj proizvodnji dominantan. Živinarstvo ima dva tržišna proizvoda, pri čemu dominira proizvodnja mesa (58,22%), a nesumnjivo je značajna i proizvodnja jaja (41,78%) za ekonomski položaj ove grane i ishranu stanovništva. Živinarstvo doprinosi raznovrsnosti stočarske proizvodnje kada se posmatraju grane i linije stočarstva.

Indeks raznovrsnosti proizvodnje po granama (na osnovu podataka iz tabele 4) iznosi:

31,3305.3000.10

40,2231,4306,419,30100

2222

2

==+++

=Ir

Indeks raznovrsnosti iskazan preko linija stočarske proizvodnje iznosi:

84,3603.2000.10

38,906,1331,4320,070,116,229,1390,16100

2222

2

==+++++++

=Ir

Godišnja proizvodnja svinjskog mesa za 52 indeksna poena veća je od ostale tri vrste (goveđeg, ovčijeg i živinskog), ima visoko relativno učešće (43,31%) u ukupnoj stočarskoj proizvodnji. Time se zadržava visok stepen specijalizacije, bez obzira na to što su zastupljene četiri grane, odnosno osam linija proizvodnje.

Ako indeks raznovrsnosti, dobijen na osnovu broja uslovnih grla analiziranih stočnih vrsta (2,45) uzmemo za 100, raznovrsnost proizvodnje istih vrsta je za 35 indeksnih poena veća, najviše zahvaljujući značajnom učešću živinarske proizvodnje, tabela 4. indeks raznovrsnosti linija proizvodnji (3,84) veći je za 57 indeksnih poena, i to nije značajna razlika s obzirom na to da je osam linija proizvodnji, a u baznom indeksu četiri stočne vrste.

5. ZAKLJUČAK

Broj stoke u analiziranom periodu ima stopu pada oko –2 posto, sa prosekom 25,8 uslovnih grla na 100 ha poljoprivredne površine, a Evropa ima 93,0 (1999), gde su goveda vodeća vrsta sa 63,55 u stočnom fondu. U Vojvodini goveda učestvuju sa 35,44%, ovce 4,28%, svinje sa 52,44% i živina 7,89% u stočnom fondu, iskazano putem uslovnih grla. Dve trećine (66,02%) stočnog fonda nalazi

108

se na seljačkim gazdinstvima. Interesantno je da živinarstvo početkom godine (15. januara) učestvuje u stočnom fondu sa 7,89 a u toku godine ostvari učešće u proizvodnji od 22,44 posto, gotovo tri puta više. Svinjarstvo je dominantna grana stočarstva u Vojvodini, proizvodnja svinjskog mesa učestvuje sa 43,31 posto u ukupnoj stočnoj proizvodnji, ali sa značajnom godišnjom stopom pada –2,32%. Govedarstvo održava nivo proizvodnje sa 30,19% učešća, ovčarstvo ima nisko učešće (4,06%) u stočarskoj proizvodnji s izraženim trendom pada i velikim koeficijentom varijacije.

Svinjarstvo je vodeća stočna vrsta u Vojvodini, i ona u stočnom fondu (52,44%) i stočarskoj proizvodnji (43,31%) zadržava visok stepen specijalizacije, ove vrlo značajne grane poljoprivrede. Indeks raznovrsnosti stočarstva, iskazan brojem uslovnih grla, četiri osnovne stočne vrste, iznosi 2,45, što znači da dominiraju dve stočne vrste (svinje i goveda). Indeks raznovrsnosti po granama proizvodnje iznosi 3,31, što je za 35 indeksnih poena veći od prethodnog, zahvaljujući znatnom učešću živinarske proizvodnje. Indeks raznovrsnosti iskazan linijama proizvodnje (ima ih osam) iznosi 3,84 i za samo 57% veći je od prvog, gde su četiri stočne vrste, a ovde je osam linija proizvodnji. I ovde je na prvom mestu učešće svinjskog mesa, zatim kravljeg mleka, goveđeg i živinskog mesa i jaja, a neznatan udeo ovčijeg mesa, mleka i vune.

LITERATURA

1. Lazarević, Lj., Lazarević, R, Koljajić, V., Adžić, N. (1995): Stanje i problemi razvoja stočarstva, Razvoj agroindustrijske proizvodnje Jugoslavije, Beograd (27-40).

2. Jovanović, M., Lučić, Đ. (1998): Žitne jedinice, Farmer br. 12, Novi Sad (27. strana).

3. Novković, N., Šomođi, Š. (2001): Organizacija u poljoprivredi, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

4. Šomođi, Š. (1989): Organizacija poljoprivrednih preduzeća, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

5. Reljić, D. (2000): Tržište svinjskog mesa u SR Jugoslaviji, magistarska teza, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

6. Katić, P., Dukanović, D., Đaković, P. (1979): Klima SAP Vojvodine, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

7. Nikolić, D. (1964): Opšte stočarstvo, Naučna knjiga, Beograd.

109

8. Statistički bilten ''Stočarstvo i ribarstvo'', Savezni zavod za statistiku, Beograd za odgovarajuće godine.

ANALYSIS OF SPECIALIZATION RATE OF ANIMAL PRODUCTION IN VOJVODINA

by

Lučić, Đ., Novković, N., Marković Katarina

SUMMARY

By using of suitable mathematical-statistical methods the changes of number of animals and extent of production in the last decades have been analysed in the paper. The production orientation and specialization were given descriptively and exactly, by the ''diversity index'', on the basis of relative participation of individual species in the fund of livestock and on the basis of share of branches and lines of production in the complete animal production.

The number of animals and extent of production have a trend of decrease in the period analysed, which is most in sheep and poultry production. In the structure of livestock fund the dominant role have pigs, a significant one cattle and poultry, and sheep are symbolic, so that the ''diversity index'' is low, 2.45. Relative share of production branches differs significantly, the participation of pig and cattle production decreased, and that of relative participation of poultry in total production increased, while sheep production is on the same level as in the structure of livestock fund, and the ''diversity index'' of production is higher and it amounts 3.31. In the structure of production lines the pork dominates, and relatively significant is share of cow's milk, beef and poultry meat and eggs, so that the ''diversity index'' is some higher than those mentioned prevuously, and amounts 3.84. The leading branch in animal production in Vojvodina is pig production, and with relatively lower share cattle production and then poultry production.

Key words: specialization rate, ''diversity index'', animal unit, wheat units, structure of livestock fund, structure of production.

110

UDK:339.1:634.4 Originalni naučni rad Original scientific paper

UGOVORENA PROIZVODNJA SVINJA ZA TRŽIŠTE Teodorović, M.,1 Petrović Milica,2 Radović, I.1

REZIME

U periodu od 1985. godine SAD su od neto uvoznika svinjskog mesa postale neto izvoznik. Tu ekspanziju treba pripisati dobroj organizaciji. Nosilac – subjekat proizvodnje, su vertikalno integrisane agrobiznis kompanije koje objedinjuju farmere. Sa više od 80% proizvodnje pod ugovorom i sa oko 420 vrsta ugovora, američki model se može preporučiti za sve zemlje sa nerazvijenim svinjarstvom.

Ključne reči: proizvodnja svinja, ugovor, američki model

1. UVOD

Ugovorena proizvodnja svinja nastaje sa pojavom prvih klanica koje na taj način obezbeduju sirovine za nesmetani rad. Povećanjem obima proizvodnje svinjskog mesa namena ugovorene proizvodnje se menja, pa ugovor pre svega služi farmeru da obezbedi siguran plasman svoje stoke. Činjenica je, da je danas u svim privrednim granama, a samim tim i u proizvodnji svinja, robu lakše proizvesti nego što ju je moguće uspešno prodati. Dokaz su ogromni tržišni viškovi praktično svih poljoprivrednih proizvoda. Danska, na primer, obezbeđuje svoje potrebe u svinjskom mesu sa 486% (Evans, 2001) pa da nema oraganizovanu i ugovorenu proizvodnju i organizovan i siguran izvoz, obim proizvodnje bi se verovatno morao smanjiti. To bi sigurno uticalo na privredu ove zemlje, koja godišnje proizvede oko 24 miliona tovljenika.

Uporedo sa povećanjem veličine proizvdnje menja se i njena namena i kvalitet. Pri tome se mora prihvatiti vrlo precizna definicija (Blaha, 2001) koja

————— 1 Prof. dr Milan Teodorović, mr Ivan Radović, Poljoprivredni fakultet, Institut za stočarstvo, Novi Sad 2 Prof. dr Milica Petrović, Poljoprivredni fakultet, Zemun

111

ukazuje da se kvantitativno-orijentisan sistem proizvodnje hrane (koji obezbeđuje ishranu lokalnog stanovništva) menja u kvalitativno-orijentisani sistem proizvodnje hrane na internacionalnom nivou (vertikalno povezan lanac za proizvodnju kvalitativno prepoznatljive hrane). Posledica je da u SAD umesto nezavisnih proizvođača svinja sve više ima dvostruko zavisnih proizvođača koji proizvode na bazi ugovora i sa snabdevačem i sa kupcem (Bodde, 1999).

Za razliku od iznetog, naše svinjarstvo još uvek ima snabdevački koncept. Uz to je, suprotno od savremenih tokova, potpuno podeljeno, prvo po državama i pokrajinama, zatim po kombinatima odnosno na društveni i individulni sektor i na kraju još i na proizvodnju svinja, preradu i promet mesa. Da bi se stvorio nosilac proizvodnje Teodorović i Vidović, 1990 sugeriraju stvaranje asocijacije. Uz velike napore početkom 1992 formiran je APROSIM – asocijacija proizvođača i prerađivača svinja i svinjskog mesa. Kako kod nas nije rešeno pitanje vlasništva, što je osnovni uslov za rad asocijacije, APROSIM, mada još uvek postoji, nema značajniju perspektivu. Konačno, pre par godina započete su integracije svinjarskih farmi oko klanica (Neoplanta, Srem, Carnex) ali se i u ovom slučaju radi samo o lokalnom povezivanju klanice i farme.

Zadatak ovog rada je da analizira organizaciju, a posebno ugovorenu proizvodnju svinja u SAD, sa ciljem da se na tom primeru ukaže na značaj i mogućnosti ugovorene proizvodnje svinja za tržište.

2. STANJE I ORGANIZOVANOST SVINJARSTVA U SAD

SAD su 1985. godine imale deficit svinjskog mesa od 450.000 tona da bi 2000. ostvarila višak od 98.000 tona. Pribložno u isto vreme, od 1990. do 2000. godine, izvoz je povećan sa 94.000 t na 445.000 t ili za 373%. Na taj način SAD su sa četvrtog mesta na rang listi izvoznika, iza Danske, Holandije i Kanade, stigle na vodeće mesto.

Svinjarstvo SAD je locirano na srednjem zapadu i istočnoj obali, pošto dve države iz tog regiona, Ajova i Severna Karolina, ostvaruju oko 40% ukupne proizvodnje svinja. Većina farmi je u sastavu velikih ratarskih gazdinstava, što omogućava farmerima da ostvare dodatnu korist iz proizvodnje kukuruza i soje. Pored tradicionalnih malih farmi sa poluotvorenim sistemom držanja, sve su češće velike, moderno opremljene farme sa potpuno zatvorenim sistemom držanja.

Bodde (1999) deli proizvođače svinja na tri grupe. Prva grupa su farmeri čija je proizvodnja potpuno integrisana sa klanicom, prerađivačem i/ili konfekcionerom mesa kojima se više isplati da kupuju svinje nego da ih sami

112

gaje. Ovaj tip integracije nastaje oko 1970. godine zbog povećanog zahteva klaničara da tovljenici budu što je moguće više izjednačeni, a u ovom momentu obuhvata oko 12% ukupne proizvodnje svinja.

Druga grupa su nezavisni proizvođači koji gaje i prodaju svinje klanici, na bazi opšteg ugovora i bez posebnih obaveza. To su normalno manje, porodične farme. Nose oko 20-25% ukupne proizvodnje a broj takvih farmi se naglo smanjuje. Jedan od značajnih razloga smanjenja broja nezavisnih farmera je da njima banke odobravaju kredite sa učešćem od 60%, dok se od farmera sa ugovorenom proizvodnjom traži samo 15% učešća.

Treća, najbrojnija grupa, koja nosi oko 65% ukupne proizvodnje svinja u SAD, su farmeri sa dvostrukim ugovorom, i sa snabdevačem i sa kupcem. Pri tome snabdevač može biti proizvođač prasadi, mešaona stočne hrane, klanica, dok su kupci klanica, prerađivač, konfekcioner itd. Mnogi od ovih proizvođača su organizovani u grupe sa zajedničkim proizvodnim sistemom jer se sa stadom od nekoliko hiljada krmača bolje koristi genetska osnova. Američki farmer je na taj način od nezavisnog proizvođača postao višestruko zavistan proizvođač (Bodde,1999). Najvažnija motivacija za ovaj proces je specijalizacija proizvodnje uz korišćenje moderne, ali i skuplje tehnologije, sa jasnim ciljem ostvarivanja veće dobiti.

Tradicionalni zatvoreni sistem farmske proizvodnje od praseta do tovljenika, takođe se značajno menja u sistem sa dve, a najčešće sa tri specializovane jedinice – farme: proizvodnja prasadi na velikoj farmi (najmanje 1.200 krmača), odgoj prasadi od zalučenja sa 17 dana do težine od 25 kg (minimum 6.000 mesta) i tov sa standardnim smeštajem od 1.300 mesta pa nadalje. Cilj ranog zalučenja i selenja prasadi na drugu farmu je što ranije odvajanje od majke odnosno presecanje lanca infekcije. Udaljenost između farmi treba da je oko 3 kilometra. Mada farme mogu i treba da imaju isti menadžment, radnici, oprema i vozila moraju biti strogo zasebni za svaku farmu. Kako farma za reprodukciju može da opslužuje veći broj farmi za odgoj prasadi i tov, dolazi do udruživanja farmera. Udruživanje farmera po ovoj osnovi se toliko proširilo, da je Gadd, 1995. konstatovao da je pored tehničke, nastala i socialna revolucija ili druga „američka revolucija“.

Strukturne promena u industriji svinja nastale su kao kopija promena u industiji brojlera između 1950. i 1955 godine. Slična strategija je dovela do identične organizaciji, do vertikalne integracije agrobiznis kompanije. Na proces značajno utiče borba za tržište. Naime, od 1960. godine potrošnja pilećeg mesa u SAD je stalno rasla, goveđeg mesa se smanjivala, dok je potrošnja svinjskog mesa stagnirala. Razlog je bio nepovoljan imidž svinjskog mesa pošto su potrošači ubeđeni da je to meso suviše masno, nezdravo i da ne odgovara

113

zahtevima moderne ishrane. Izmena imidža nije bila moguća sa postojećom organizacijom već je započet proces stvaranja novih proizvodnih lanaca koji će biti u stanju da stvore atraktivan, visokokvalitetan produkt po pristupačnoj ceni. Pokrenute su i dve značajne kampanje. Prva, sa sloganom – svinjsko meso novo belo meso (do tada je naziv belo meso korišćen samo za živinsko meso) je bila usmerena i na potrošače i na farmere a druga, sa sloganom – profit u tovu obezbeđuje krta svinjetina, bila je usmerena na farmere kako bi promenuli svoj način rada sa svinjama.

Rezultat nije izostao. U 1999. godini devet vertikalno integrisanih kompanija nose svinjarsku industriju u SAD. One integrišu milion i 35o hiljada krmača ili 22,9% ukupnog broja od 6,10 miliona. Da se radi o zaista velikim i naglim promenama treba naglasiti da je devet pomenutih kompanije 1994. godine imale samo 216.200 krmača, što znači da je tokom 6 godina ostvareno povećanje broja krmača u vodećim kompanijama za 524%. Najveća među njima Smithfield Foods radi sa 695 hiljada krmača i godišnje proizvede 13,9 do 14,0 miliona tovljenika.

Vertikalna integracija agrobiznis kompanija, od proizvodnje prasadi do prodaje svežeg, konfekcioniranog i prerađenog mesa dovela je do značajnih promena u industriji svinja kao što su:

A. Povećanje veličine farmi (tab. 1, sl. 1)

Izvor: Pig International, 30, 4, 25, 2000.

SLIKA. 1: Kretanje broja svinja i broja zapata u periodu 1980-1999. godina

114

Tabela. 1: Broj farmi i broj svinja na farmama različite veličine

Procenat farmi Procenat svinja Broj grla na farmi 1993 2000 1993 2000

1–99 60,1 55,5 5,0 1,0 100–499 25,8 20,6 22,5 6,0 500–999 8,4 9,0 21,5 8,0 1.000–1.999 3,6 6,8 17,5 13,0 2.000–4.999 1,6 5,6 15,5 21,5 5.000 i više 0,5 2,4 18,0 50,5

Izvor: Pig Progres, 17, 9, 2001.

B. Povećanje produktivnosti svinja (tab. 2 i tab. 3) uz smanjenje troškova proizvodnje (tab. 3), tako da megafarme u SAD imaju, u poređenju sa nabrojanim zemljama najnižu, a to znači i veoma konkurentnu, proizvodnu cenu žive mere svinja (tab. 4).

Tabela. 2: Zavisnost veličine farme i broja odgajene prasadi po leglu

Veličina legla kod zalučenja Broj grla na farmi 1996 1997 1998 1999

500–999 8,2 8,1 8,3 8,2 1.000–1.999 8,4 8,4 8,5 8,4 2.000–4.999 8,6 8,6 8,8 8,7 5.000 i više 8,9 8,9 8,9 8,9 Prosek SAD 8,4 8,6 8,7 8,7

Izvor: Pig International, 30, 4, 28, 2000.

Tabela 3: Relativni proizvodni troškovi kilograma polutke u Holandiji i SAD

Troškovi Holandija SAD 1 SAD 2 Hrana 100 76 67 Zgrada i oprema 100 78 67 Radna snaga 100 68 58 Kamate 100 92 87 Promenjivi troškovi 100 89 86 Smanjena vrednost priploda 100 84 64 Svega 100 77 68 SAD 1 – Podaci tradicionalnih farmi srednjeg zapata sa godišnjom proizvodnjom od 17 tovljenika po krmači SAD 2 – Podaci megafarmi sa godišnjom proizvodnjom od 22,3 tovljenika po krmači

115

Tabela. 4: Proizvodni troškovi žive mere, dolara/kg

Ajova, megafarme 0,77 Danska 1,19 Ajova, tradicionalne farme 0,86 Mađarska 1,21 Zapadna Kanada 0,79 Poljska 1,21 Brazil 0,84 Meksiko 1,28 Argentina 0,97 Kina 1,32 Australia 1,04 Filipini 1,54 Kolumbija 1,15 Tajvan 1,54

Izvor za tabele 3 i 4: Pig International, 28, 11, 1998.

C. Pobljšanje kvaliteta mesa

Tabela. 5: Neke promene kvaliteta mesa u SAD

Godina Mast (g/100 g mesa) Kalorije (kcal/100 g mesa) 1963 34,8 413 1983 13,7 237 1990 8,1 194 1994 6,2 187

Izvor: Pig Progress, 2, 17, 2001.

D. Povećanje broja farmera koji proizvode pod ugovorom (sl.2), s tim što je obim ugovorene proizvodnje veći na velikim pogonima (tab. 6)

Od ukupnog broja tovljenika procenat grla prodat na slobodnom tržištu tokom 1993, 1997 i 1999 godine bio je 87%, 43% i manje od 30%.

Tabela 6: Obim ugovorene proizvodnje na farmama različite veličine

Broj tovljenika u pogonu Broj pod ugovorom (%) 1.000–1.999 34 2.000–2.999 38 3.000–4.999 48 5.000–9.999 59 10.000–49.000 62 50.000–499.999 85 500.000 i više 95

Izvor: PI, 30, 4, 29,2000. Podaci samo za Ajovu

116

Izvor: Pig Progress, 17, 9, 28, 2001.

SLIKA. 2: Obim organizovanosti proizvodnje svinja u SAD između 1970. i 1999. godine

E. Smanjenje broja klanica: U 2000. godini dnevni kapacitet klanica iznosio je 425.000 grla. Od toga 70% je kapacitet 6 najvećih kompanija. I ovde je najveća Smithfield Foods sa dnevnim kapacitetom od 80.000 tovljenika, odnosno 22 miliona godišnje.

TIPOVI UGOVORENE PROIZVODNJE U SAD

Obim ugovorene proizvodnje se veoma naglo širi. U odnosu na podatke iz 1999. godine kada je iznosio oko 65% od ukupno proizvedenih svinja (sl. 2) već 2001. obim je povećan na preko 80% (Pig International, 2001). Prema istom izvoru, paralelno sa povećanjem ugovorom obuhvaćene proizvodnje, povećava se kako broj, tako i sadržina ugovora. Danas postoji oko 120 različitih ugovora. Najčešće razlike su u načinu formiranja ugovorene cene, ali razlike postoje i u trajanju ugovora, nivou zaštite proizvođača svinja (veća sigurnost - manja dobit),

117

da li se ugovor odnosi na ukupnu godišnju proizvodnju ili samo na jedan deo, po tome da li je ugovor zaključen sa proizvođačem svinja ili zakupcem farme itd. Postoje i značajne razlike da li se radi o marketinškom ili produkcionom ugovoru. U prvom slučaju ugovorači utvrđuju samo uslove prodaje a izbor tehnologije proizvodnje se prepušta proizvođaču, dok u drugom slučaju pored dogovora o ceni, kupac od proizvođača zahteva da radi po strogo utvđenoj tehnologiji uz obavezu da koristi određen genetski materijal, hranu, objekte i opremu, određenu veterinarsko-sanitarnu zaštitu itd.

U pogledu prodajne cene najčešći (oko 50%) su ugovori na bazi unapred dogovorene formule za utvrđivanje cene. Tipična formula je da proizvođač dobija 1 dolar za 45,4 kg (100 funti) žive mere iznad bazne cene, plus premiju za kvalitet trupa. Bazna cena se formira na osnovu:

− najviše cene žive mere svinja ostvarene u regionu Ajova i južna Minesota, − prosečne cene polutke koju objavljuje Ministarstvo poljoprivrede SAD za

tržišta istočnog i zapadnog kornbelta (kukuruzni pojas), − veleprodajne cene svinjskog mesa.

Poslednji način određivanja bazne cene je najmanje prihvaćen zbog značajnog variranja veleprodajne cene mesa. Kupci rađe za baznu cenu koriste cenu polutke. Zastupljenost ugovora sa baznom cenom žive mere se u poslednjih pet godina smanjuje a razlog je je da su formule za njeno izračunavanje rađene u vreme kada je sadržaj mesa u polutkama iznosio 49-50%, a sada je sadržaj mesa povećan na 53% u proseku. Zbog toga se u ugovorima kao bazna cena veoma često koristi prosta seljačka cena (carlot price) koja predstavlja petodnevnu prosečnu cenu polutke od 84 kg sa 51-52% mesa i debljinom leđne slanine od 20,3 do 25.1 mm.

Sledeća vrsta ugovora po obimu korišćenja je ugovor sa naknadnim utvrđivanjem prodajne cene (futures selling) po kojem se pola proizvodnje prodaje po baznoj ili nekoj drugoj ceni, a za drugu polovinu konačna cena se formira naknadno kod konačne isplate. Ovaj tip ugovora najčešće se koristi preko brokera. Pokazalo se da su veoma efikasni tokom kriznog perioda krajem 1998. godine, jer su mnogi proizvođači uspeli da se održe i pored veoma nepovoljnih cena, pošto su deo svoje proizvodnje naplatili kasnije, po višim cenama.

Treći, češći tip ugovora je takozvani Morelov program minimalne zaštite. Povoljan je za male proizvođače do oko 1.500 tovljenika godišnje, ali on zahteva isporuku celokupne proizvodnje.

118

Od većeg broja ostalih ugovora treba spomenuti završni tov svinja, slično našoj kooperaciji, gde klaničar, prerađivač ili konfekcionar mesa obezbeđuje životinje, hranu i uslove za efikasno korišćenje objekata (finansira se izgradnja ili rekonstrukcija) a farmer daje objekte i radnu snagu. Proizvođač je plaćen na osnovu površine objekata, po isporučenom tovljeniku ili po jedinici prirasta, uz bonus za ušteđenu hranu odnosno umanjenje zarade pri povećanim gubicima. Slični ugovori postoje i za odgoj prasadi gde je nadoknada proizvođaču najčešće na bazi površine objekta (zakup prostora). Znatno ređi su ugovori za proizvodnju prasadi gde je nadoknada na osnovu godišnje proizvodnje prasadi po krmači, uz premiju za manje gubitke prasadi. Najređi, ili se može reći da se tek razvijaju, su ugovori za zaokruženu prozvodnju od praseta do tovljenika. Ove ugovore prihvataju najsposobniji farmeri jer tako mogu da obezbede kumulativan profit.

Kako se u ugovorenoj proizvodnji tovljenici sa jedne farme stalno ispručuju istoj klanici omogućeno je sistematsko prikupljene podatke o težini polutki, prinosu mesa, debljini leđne slanine i zdravstvenom statusu tovljenika koji se povratno dostavljaju proizvođaču. Ovi podaci, u SAD nazvani fid bek podaci, su značajni za rad na selekciji, za uvid u zdravstveno stanje zapata i ispravnost tehnološkog postupka. Na ovaj način pored prvobitne namene ugovorene proizvodnje da klanica u kontinuitetu obezbedi dovoljan broj tovljenika, postignut je veoma značajan efekat u poboljšanju proizvodnih osobina svinja.

I pored toga što postoji veliki broj vrsta ugovora u budućnosti se očekuju novi koji efikasno treba da zaštite oba ugovorača. Ministarstvo poljoprivrede SAD priprema promenu metode utvrđivanja bazne cene. Neke države srednjeg zapada uvode zakone koji zabranjuju tajne paragrafe u ugovorima. Ajova je prva zemlja koja od 2000. godine ima takav zakon, a na internet websajtu postoje ugledni primeri novih ugovora. U pogledu kuporodajne cene očekuje se da će se kao bazna cena koristiti proizvodna cena tovljenika. U novim ugovorima se moraju precizirati situacije šta se dešava ako klanica iz bilo kojih razloga prestane da radi, čija je odgovornost ako se u mesu pronađu rezidue lekova i/ili druge nedozvoljen rezidue, ko sanira gubitke pri pojavi stočnih bolesti većeg obima itd.

ZAKLJUČAK

Analiza organizacije, a posebno analiza ugovorene proizvdnje svinja u SAD, ukazuju da je ekstremno brz razvoj svinjarstva u SAD, koje su 1985. godine imale deficit svinjskog mesa od 450.000 tona da bi 2000. ostvarile višak od 98.000 tona, postignut zahvaljujući integracionim procesima. Danas devet najvećih vertikalno integrisanih kompanija agrobiznisa obuhvataju milion i 350

119

hiljada krmača ili 22,9% ukupnog broja krmača u SAD. Čak 80% od ukupno proizvedenih tovljenika su u ugovorenoj proizvodnji. Nezavisni farmeri ubrzano nestaju, a povećava se broj farmera sa dvostrukim ugovorom, i sa snabdevačem i sa kupcem. Zbog svega ovaj pristup bi trebao da posluži kao model u zemljama sa nedovoljno razvijenim svinjarstvom.

LITERATURA

1. Blaha, Th.: Quality assurance systems unavoidable, Pig Progress, 17, 3, 21, 2001.

2. Bodde, R.: Banks only support those with a contract, Pig Progress, 15, 7, 8, 1999.

3. Evans A.: The EU-15 and its enlagement. Pig Progress, 17, 9, 32, 2001. 4. Gadd, J.: S.E.W. The second „American revolution“, Pigs,1,11,8,1995. 5. Pig International: Anatomy of a changed industry, 30, 4, 24, 2000. 6. Pig International: Contracts, the American model, 31, 4, 12, 2001. 7. Teodorović, M., Vidović,V.: Asocijacija (asocijacije) u proizvodnji svinja –

zašto i kako, Zbornik X skupa svinjogojaca, 247-250, 1990. 8. Windhorst, H. W.: An industry in transition: the US pork sector, Pig Progress

17, 9, 24, 2001.

CONTRACTUAL PRODUCTION OF PIGS FOR THE MARKET by

Teodorović,M., Petrović Milica, Radović, I.

SUMMARY

In the period from 1985 USA from neto importer of pork (450 thousands tons) became neto exporter (98 thousands tons). That expansion should be attributed to good organizacion. The subjekts of production are vertically integrated agrobussines companies, which unify the farmers. With more than 80 per cent of contractual production and with 420 sorts of contracts American model can be resommended for all countries with undeveloped production.

Key Words: pig production, contracts, American model

120

UDK:633:338:658.51 Originalni naučni rad Original scientific paper

ORGANIZACIONO – EKONOMSKA OBELEŽJA OSNOVNIH RATARSKIH USEVA

Jovanović, M., Bošnjak, Danica1

REZIME

U radu je data analiza važnijih organizaciono – ekonomskih obeležja osnovnih ratarskih useva (pšenica, kukuruz, šećerna repa, suncokret i soja). Ispitivanje organizacionih obeležja obuhvata utrošak rada radnika i korišćenja traktora, pri čemu se vrši komparacija utroška rada kod posmatranih proizvodnji u toku vegetacionog perioda.

U cilju ispitivanja finansijskog uspeha u radu se utvrđuju važniji ekonomski pokazatelji (vrednost proizvodnje, ukupni troškovi, dobit – gubitak, cena koštanja po jedinici gotovog proizvoda i dr. Ova istraživanja treba da ukažu na mogućnost racionalizacije proizvodnog procesa i koji od ispitivanih useva daje najpovoljnije ekonomske rezultate.

Ključne reči: utrošak rada radnika, korišćenje mašina, prinos, vrednost proizvodnje, troškovi proizvodnje, dobit, cena koštanja po jedinici proizvoda

1. UVOD

Osnovni ratarski usevi na području Vojvodine zauzimaju značajne oranične površine. Rasprostranjenost ovih useva je uslovljena velikom produkcijom energije po hektaru, različitm mogućnostima korišćenja u prerađivačkoj indsutriji, pozitivnim agrotehničkim osobinama i odgovarajućim prirodnim uslovima.

1 Prof. dr Milenko Jovanović, redovni profesor, prof. dr Danica Bošnjak, vanredni profesor, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad

121

Pored proizvodnog ispoljava se i ekonomski značaj. Poznato je da pšenica i suncokret nisu ni radno ni kapitalno intenzivni usevi, međutim povoljan odnos troškova i vrednosti proizvodnju uslovljava značajnu ekonomičnost , i rentabilnost ovih useva, što doprinosi njihovom mestu u strukturi setve svakog gazdinstva.

Potrebe u ishrani ljudi u prerađivačkoj industriji dopriniose širenju površina pod pojedinim usevima. Međutim, njihove organizaciono – ekonomske osobine uslovljavaju međusobnu konkurentnost.

Polazeći od međusobne konkurentnosti u ovom radu je učinjen pokušaj da se sagledaju organizaciono – ekonomske osobine i ukaže na određene specifičnosti koje karakterišu posmatrane useve.

2. IZVORI PODATAKA I METOD RADA

Podaci o utrošku rada i korišćenju traktora preuzeti su iz tehnoloških karata posmatranih gazdinstava.

Za analizu ekonomskih pokazatelja korišćene su obračunske kalkulacije svake linije proizvodnje.

U radu je primenjen komparativno-analitički metod.

3. ANALIZA UTROŠKA RADA I KORIŠĆENJA TRAKTORA

Potrebe za radnom snagom i korišćenjem traktora zavise od sistema i tipa proizvodnje, nivoa intenzivnosti, meteoroloških i zemljišnih uslova, kapaciteta mašina, organizacije zemljišne teritorije, organizacije rada i drugih činilaca. Specifičnosti i razlike u navedenim činiocima uslovljavaju različite potrebe za radom i korišćenjem traktora kako na pojedinim gazdinstvima tako i u pojedinim godinama kod jednog istog useva. Značajne razlike u utrošku rada i korišćenja traktora naročito su ispoljene kod pojedinih oblika gazdinstava. Proizvodnju osnovnih ratarskih useva na porodičnim gazdinstvima karakteriše veće ulaganje rada i korišćenje traktora, kao posledica neracionalnog korišćenja mehanizacije jer se proizvodnja organizuje na malim parcelama, međusobno udaljenim i nepovoljnog položaja.

Savremena organizacija proizvodnog procesa, visok nivo i kapacitet postojeće mehanizacije omogućavaju da se proizvodi uz što viši stepen mehanizovanosti. Međutim u našim uslovima još uvek proizvodnju karakteriše

122

značajan utrošak ljudskog rada po jedinici površine, tako da je znatno viši u odnosu na korišćenje traktora (tab.1).

Tabela 1. Prosečan utrošak rada i korišćenja traktora

Časovi po ha Indeks . pšenica =100 Usev radnika traktora radnika traktora

Pšenica 14,46 9,35 100 100 Kukuruz 38,30 19,24 264 206 Suncokret 26,51 14,89 183 159 Soja 27,09 12,41 187 133 Šeć. repa 171,19 71,59 1183 766

Ova ispitivanja potvrđuju da je šećerna repa radno najintenzivniji usev. U poređenju sa pšenicom ona angažuje oko 12 puta više časova rada po hektaru, u odnosu na kukuruz 4,5 puta dok je utrošak rada 6,5 puta veći u odnosu na proizvodnju soje ili suncokreta.

U pogledu korišćenja traktora odnosi su uži, ali je evidentan daleko veći fond časova po jedinici površine u proizvodnji šećerne repe u odnosu na ostale posmatrane useve.

Koeficijent mehanizovanosti koji karakteriše osnovne ratarske useve kreće se u intervalu od 1,54 u proizvodnji pšenice do 2,28 u proizvodnji šećerne repe. Dobijene vrednosti ukazuju da na ispitivanim gazdinstvima nije dostignut visok stepen mehanizacije proizvodnog procesa, što potvrđuju i ispitivanja Jankovića (1989) koji za osnovne ratarske useve navodi znatno niže vrednosti koeficijenata mehanizovanosti.

Pored razlika u ukupnom utrošku rada, sa organizacionog aspekta od potrebnog značaja je neujednačenost angažovanja ljudskog i mašinskog rada tokom godine. Vremenska raspodela utroška rada tokom godine kod osnovnih ratarskih useva ukazuje na dobre mogućnosti kombinovanja ovih useva jer nema značajnije konkurentnosti između useva u pojedinim mesecima. (tab.2).

U pogledu utroška rada u proizvodnji pšenice se u julu i oktobru angažuje oko 64% ukupnog rada, što uslovljavaju radni procesi žetve odnosno setve.

Proizvodnju kukuruza karakterišu značajnije potrebe za radom u toku godine. Međutim, zapaža se da je kod ispitivanih gazdinstava oko 44% ukupnog rada angažovano u maju i junu, što je rezultat velikog učešća agrotehničkih useva nege koje se izvode u ovom periodu.

123

Tabela 2. Utrošak ljudskog rada po mesecima (časova/ha)

Mesec Pšenica Kukuruz Suncokret Soja Šećerna repa

I - - - - - II - - - - - III 2,01 1,92 2,44 0,31 2,21 IV 0,65 9,09 3,02 2,54 19,96 V - 8,72 1,50 4,30 50,66 VI - 8,20 2,92 4,06 15,76 VII 6,12 - 1,51 4,16 - VIII 1,04 - 1,32 3,08 10,56 IX 1,10 - 10,04 8,02 4,57 X 3,12 6,45 2,85 - 39,67 XI 0,42 3,52 0,91 0,62 27,80 XII - 0,40 - - - Ukupno: 14,46 38,30 26,51 27,09 171,19

U proizvodnji suncokreta najveće potrebe za radom radnika su u septembru (38%), dok u proizvodnji soje oko 1/3 ukupnog rada pripada angažovanju sezonskih radnika u toku jula i avgusta na poslovima plevljenja korova.

Kod šećerne repe najveći deo utroška rada je u toku aprila i maja (41%), i to kao i kod kukuruza, u okviru agrotehničkih mera nege šećerne repe.

Vremenska raspodela korišćenja traktora (tab.3) pokazuje da je značajnije korišćenje traktora u drugoj polovini godine. Nivo utroška značajno varira po mesecima.

Najveće potrebe za korišćenjem traktora u proizvodnji pšenice su u julu i oktobru, pri čemu se angažuje oko 60% ukupnih potreba.

Kod kukuruza najveće korišćenje je u aprilu i oktobru, pri čemu radni procesi setve, nege i transporta i delimično berbe angažuju oko 80% ukupnog korišćenja traktora. U proizvodnji suncokreta i soje traktor se najviše koristi u septembru, pri čemu transport proizvoda pri žetvi angažuje oko 40% od ukupnog fonda korišćenja traktora.

124

Tabela 3. Korišćenje traktora po mesecima(časova/ha)

Mesec Pšenica Kukurz Suncokret Soja Šećerna repa

I - - - - - II - - - - - III 0,82 0,89 1,13 0,31 1,04 IV 0,45 4,76 1,68 2,03 6,20 V - 3,81 1,16 1,84 5,88 VI - 3,39 1,04 2,21 2,92 VII 3,59 - 1,02 0,11 - VIII 0,92 - 0,74 0,11 0,68 IX 1,10 - 6,04 5,18 4,57 X 2,05 3,83 1,17 - 30,17 XI 0,42 2,16 0,91 0,62 20,13 XII - 0,40 - - - Ukupno: 9,35 19,24 14,89 12,41 71,59

Šećerna repa u odnosu na prethodne useve ima značajnije korišćenje traktora u oktobru i novembru (70%) i to pri radnim procesima vađenja i transporta.

Ispitivanja utroška rada i korišćenja traktora pokazuju da postoje značajne razlike u utrošku po pojedinim usevima. Isto tako postoji mogućnost racionalizacije utroška rada i korišćenja traktora u radnim procesima i periodima nege useva gde su konstatovani značajni utrošci časova. To je uslovilo i visoke vrednosti koeficijenata mehanizovanosti kod pojedinih useva, odnosno nizak stepen mehanizovanosti proizvodnog procesa.

4. EKONOMSKA OBELEŽJA OSNOVNIH RATARSKIH USEVA

Za ocenu ekonomskog položaja osnovnih ratarskih useva (pšenica, kukuruz, šećerna repa, suncokret i soja) koriste se važniji naturalni i ekonomski indikatori (prinos, vrednost proizvodnje, troškovi proizvodnje, finansijski rezultat, prodajna cena i cena koštanja po jedinici gotovog proizvoda i dr.) preuzetih iz obračunskih kalkulacija za 2001. godinu (tab.4)

Poznato je da vrednost proizvodnje predstavlja rezultantu ostvarenog prinosa po jedinici površine i prodajne cene po jednici gotovog proizvoda. Ostvarene visoke vrednosti proizvodnje po jednom hektaru kod ispitivanih ratarskih useva više su rezultat povećanih prinosa a manje povoljnih cena proizvoda. Najviše

125

vrednosti proizvodnje su kod najintenzivnijih useva (šećerna repa:78300 d/ha; kukuruz 40.600 d/ha). Niže vrednosti proizvodnje postignute su u proizvodnji suncokreta (36.750/d/ha), pšenice (36.000 d/ha) i soje (34.980 d/ha).

Tabela 4. Osnovni indikatori u proizvodnji osnovnih ratarskih useva na ispitivanim društvenim gazdinstvima Vojvodine u 2001. godini

Pokazatelj Pšenica

(d/ha) Kukuruz

(d/ha) Šeć. repa

(d/ha) Suncokret

(d/ha) Soja

(d/ha) A. VREDNOST

PROIZVODNJE 36.000 40.600 78.300 36.750 34.980 1. Materijal 8.885 8.540 21.570 11.052 9.780 - seme 4.950 1.785 4.680 2.362 3.850 - mineralna đubriva 2.425 3.855 10.140 3.290 1.430 - sredstva za zaštitu 1.510 2.900 6.750 5.400 4.500 2. Sopstvene usluge 16.065 20.730 34.850 13.125 14.700 - srednji traktori 6.525 6.960 17.480 6.075 6.030 - teški traktori 4.050 4.170 4.260 4.170 4.170 - kombajni 3.240 5.100 13.110 2.880 4.500 - sušenje 2.250 4.500 - - - 3. Strane usluge 550 620 720 560 490 - vodni doprinos 100 150 200 120 140 - osiguranje useva 450 470 520 440 350 4. Lični dohoci 410 760 1.520 520 510 5. Porezi i doprinosi 1.250 1.430 2.180 1.120 1.240 6. Direktni troškovi 27.160 32.080 60.840 26.377 26.720 7. Opšti troškovi 5.450 6.264 12.844 6.616 5.626 B. TROŠKOVI

PROIZVODNJE 32.610 38.344 73.684 32.993 32.346 C. DOBIT 3.390 2.256 4.616 3.757 2.634 Prinos (kg/ha) 4.800 5.800 45.000 2.450 2.650 Prodaj. cena (d/kg) 7,50 7,00 1,74 15,00 13,20 Cena košt. (d/kg) 6,79 6,61 1,64 13,47 12,21 Dobit (d/kg) 0,71 0,39 1,00 1,53 0,99

Značajne razlike između posmatranih ratarskih useva konstatovane su i u pogledu nivoa ulaganja po jedinici površine. Posebno je ta razlika naglašena između proizvodnje šećerne repe (73.684 d/ha) i ostalih useva (kukuruz 38.344 d/ha; suncokret 32.993 d/ha; pšenica 32.610 d/ha; soja 32.346 d/ha).

126

Finansijski rezultat izveden kao razlika vrednosti proizvodnje i ukupnih troškova proizvodnje predstavlja najznačajniji indikator za sagledavanje ekonomskog uspeha neke proizvodnje. Kod ispitivanih osnovnih ratarskih useva utvrđene su znatne razlike u pogledu ostvarenog finansijskog rezultata. Najveći iznos finansijskog rezultata tj. dobiti po jednom hektatu konstatovan je u proizvodnji šećerne repe (4.616 d/ha). Niži iznosi dobiti su zabeleženi kod ostalih ratarskih useva (kukuruz 2.256 d/ha; soja 2.634 d/ha; pšenica 3.390 d/ha; suncokret 3.757d/ha). Finansijski rezultat izražen po jedinici gotovog proizvoda, dobijen kao razlika između prodajne cene i cene koštanja po jedinici gotovog proizvoda pokazuje isti redosled kod posmatranih ratarskih useva kao u prethodnom slučaju.

Pošto ukupni troškovi, pored vrednosti proizvodnje, predstavljaju značajan parametar koji je doprineo ostvarenju znatnih razlika u postignutim ekonomskim efektima pojedinih proizvodnji, to se njihovoj detaljnijoj analizi posvećuje posebna pažnja.

6. TROŠKOVI PROIZVODNJE I NJIHOVA STRUKTURA

U ukupnim troškovima proizvodnje osnovnih ratarskih useva najveće učešće imaju troškovi sopstvenih usluga (kukuruz 54,06%; pšenica 49,26 %; šećerna repa 47,30%; soja 45,45%; suncokret 39,78% (tab.5).

Kod sopstvenih usluga dominanto mesto čine troškovi korišćenja traktora. Nivo ovih troškova uslovljen je utroškom broja časova upotrebe i cene koštanja po radnom času. Utvrđeni nizak utrošak broja časova korišćenja po jedinici površine u pojedinim linijama proizvodnje može se protumačiti uvođenjem traktora veće snage, povećanim korišćenjem aviona za prihranijivanje, kao i kamiona za transport proizvoda. na isti način može se protumačiti i korišćenje kombajna. Naime, nizak utrošak časova kombajna po jedinici površine u proizvodnji osnovnih ratarskih useva duguje se prvenstveno upotrebi kombajna većih proizvodnih kapaciteta (kombajni veće propusne moći i šireg radnoh zahvata i dr.). Prema tome, na povećanje troškova korišćenja pogomskih mašina (traktora i kombajna ) po jedinici proizvodnog kapaciteta posmatranih osnovnih ratarskih useva neznatno utiče broj časova korišćenja. Glavni uzrok porasta ovih troškova predstavlja visoka cena koštanja radnog časa (visoka cena goriva, maziva i rezervnih delova, kao i visoki troškovi tekućih i generalnih opravki i dr.).

127

Tabela 5. Struktura troškova proizvodnje osnovnih i ratarskih useva na ispitivanim društvenim gazdinstvima Vojvodine u 2001. godini

Elementi troškova Pšenica

(%) Kukuruz

(%) Šećerna repa (%)

Suncokret (%)

Soja (%)

1. TROŠKOVI MATERIJALA 27,25 22,27 29,27 33,50 30,24

- seme 15,18 4,66 6,35 7,16 11,90 - mineralna đubriva 7,44 10,13 13,76 9,97 4,42 - sredstva za zaštitu 4,63 7,56 9,16 16,37 13,92 2. SOPSTVENE

USLUGE 49,26 54,06 47,30 39,78 45,45 - srednji traktori 20,01 18,15 23,72 18,41 18,64 - teški traktori 12,42 10,88 5,78 12,63 12,89 - kombajni 9,94 13,30 17,80 8,74 13,92 - sušenje 6,89 11,73 - - - 3. STRANE

USLUGE 1,69 1,62 0,98 1,70 1,51 - vodni doprinos 0,31 0,39 0,27 0,36 0,43 - osiguranje useva 1,38 1,23 0,71 1,34 1,08 5. LIČNI DOHOCI 1,26 1,98 2,06 1,58 1,57 6. POREZI I

DOPRINOSI 3,83 3,73 2,96 3,34 3,83 7. DIREKTNI

TROŠKOVI 83,29 83,66 82,57 79,90 82,60 8. OPŠTI

TROŠKOVI 16,71 16,34 17,43 20,10 17,40 TROŠKOVI PROIZVODNJE 100,00 100,00 100,00 100,00 100,00

Sa stanovišta zastupljenosti u strukturi ukupnih troškova proizvodnje drugo mesto zauzimaju troškovi materijala (suncokret 33,50%, soja 30,24%; šećerna repa 29,27%; pšenica 27.25%; kukuruz 22,27%).

U okviru kategorije troškova materijala prvo mesto zauzimaju troškovi mineralnih đubriva, zatim dolaze troškovi sredstava za zaštitu biljaka i na kraju troškovi semena. I pored toga, što su proizvođači osnovnih ratarskih proizvoda smanjili nivo utroška đubriva po jednom hektaru, učešće ovih troškova još uvek u strukturi ukupnih troškova zauzima značajno mesto. To potvrđuju istraživanja drugih autora (Pejanović, 1994) u ranijem periodu, kada su pariteti cena

128

mineralnih đubriva i cena poljoprivrednih proizvoda bili narušeni na štetu ovih drugih.

Pored navedenih, u strukturi ukupnih troškova proizvodnje ispitivanih ratarskih useva značajno mesto zauzimaju opšti troškovi (suncokret 20,10%; šećerna repa 17,43%; soja 17,40%; pšenica 16,71%; kukuruz 16,34%).Niže učešće opštih troškova u odnosu na ranije godine treba smatrati pozitivnim ako je ono izraz poboljšanja organizacije i racionalizacije odgovarajućih službi (njihovo osavremenjavanje putem uvođenja modernije opreme i dr.) čija aktivnost treba da doprinese povećanju proizvodnje. Međutim, čini se da ispitivana društvena gazdinstva koriste neadekvatne primenjene metode raspodele opštih troškova, što je doprinelo ovako niskom učešću ovih troškova.

Znatno manju zastupljenost u strukturi ukupnih troškova proizvodnje zauzimaju doprinosi (zakonske i ugovorne obaveze) i strane usluge (vodni doprinos i troškovi osiguranja useva).

Poznato je da su upotreba savremenih poljoprivrednih mašina i oruđa, kao i mere poboljšanja organizacije rada u poljoprivrednim organizacijama, doprineli smanjenju utroška broja časova radnika po jednom hektaru. Na ispitivanim društvenim gazdinstvima niži utrošak rada konstatovan je u proizvodnji suncokreta (18,45 č/ha), pšenice (25,80 č/ha), soje (32,40 č/ha) i kukuruza (46,50 č/ha). Za razliku od navednih useva visok utrošak rada je zabeležen u proizvodnji šećerne repe (128,20 č/ha). Glavni uzrok ovako visokog utroška rada predstavlja agrotehnička operacija mehaničkog uklanjanja korova. Upravo zbog toga, lični dohoci radnika angažovani u ovoj proizvodnji beleže najveće učešće (2,06%).

ZAKLJUČAK

Šećerna repa je radno najintenzivniji usev. Nivo utroška rada i korišćenje traktora varira po mesecima. Najveće potrebe za angažovanjem radnika javljaju se u periodu april – maj i septembar – oktobar. Ne postoji značajna podudarnost u pogledu potreba za radom i korišćenjem traktora u toku godine kod osnovnih ratarskih useva.

Na ispitivanim gazdinstvima u 2001. godini najveći iznos dobiti po jednom hektaru ostvaren je u proizvodnji šećerne repe.

Analiza ukupnih troškova proizvodnje pokazuje da se veća masa dobiti po jedinici proizvodnog kapaciteta kod svih posmatranih useva može postići racionalnijim korišćenjem pogonskih mašina (snižavanje cene koštanja po radnom času), smanjenjem utroška materijala, kao i uspostavljanjem povoljnijeg

129

pariteta cena materijala (goriva, maziva, rezervnih delova i dr.) i ispitivanih ratarskih proizvoda.

LITERATURA

1. Bošnjak Danica, Jovanović M., Tica N.:Organizaciono-ekonomska obeležja osnovnih ratarskih useva, Savremena poljoprivreda, vanredni broj, Novi Sad, 1998.

2. Bošnjak Danica, Milić D.: Nivo utroška direktnog rada u proizvodnji osnovnih ratarskih useva, Ekonomika poljoprivrede, br.11-12, Beograd, 1991.

3. Janković M.: Produktivnost rada u proizvodnji osnovnih ratarskih useva u poslovnom sistemu »Agroruma« Ruma PIK-a »Sirmijum«, Ekonomika poljoprivrede br. 4, Beograd, 1989.

4. Jovanović, M., Novković, N., Rodić, Vesna :Analiza važnijih činilaca i rezultata biljne proizvodnje u poljoprivredi Vojvodine, Agroekonomika, br.23, Novi Sad, 1994.

5. Jovanović, M., Novković, N., Rodić, Vesna : Ekonomika proizvodnje žita, IV Kongres o hrani, Knjiga II, Beograd, 1995.

6. Pejanović, R.: O nepovoljnom ekonomskom položaju jugoslovenskog agrara, Agroekonomika, br.23, Novi Sad, 1994.

7. Tica, N., Jovanović, M., Bošnjak, Danica, Zoranović, T.: Ekonomske karakteristike proizvodnje šećerne repe, »Zbornik radova«, Sveska 29, Novi Sad, 1997.

8. Živković, D., Munćan, P.: Proizvodno-ekonomska konkurentnost glavnih uljarica u odnosu na neke osnovne ratarske proizvodnje, Ekonomika poljoprivrede, br.11-12, Beograd, 1987.

130

AN ORGANIZATIONAL / ECONOMICS PRODUCTION CHARACTERISTICS OF MAIN PLANT PRODUCTS

by Jovanović, M., Bošnjak Danica

SUMMARY

The organizational – economics analysis ot main plant products (wheat, corn, sugar – beet, sunflower and soyabean) is given in this paper.

Research consist of comparative analysis of using labour work and machinery in the production proceses, during the vegetation period.

Financial analysis, include analyse of main economic category (value of production, total costs, profit – lost, price of production per unit of product).

This research need to show a possibilites of production proces rationalization, and which of analsed plants gives the best economics results.

Key words: labour work, usageof machinery, yield, value of production, profit, price of product unit

131

UDK: 338.264:631.115.7 Pregledni naučni rad Scientific review paper

TRANSFORMACIJA VELIKIH AGRINDUSTRIJSKIH PREDUZEĆA U USLOVIMA TRANZICIJE

Dr Nataša Cvetković,1

REZIME

Poslednje decenije u našoj zemlji obeležile su sadašnji kvalitet i nivo razvoja poljoprivrede. Ona je bila u funkciji opštih privrednih kretanja sa tendencijom ubrzanog pogoršanja svih performansi i bez sistematski i eksplicitno definisane funkcije i ciljeva razvoja. U oblast poljoprivrede godinama se ulagalo oko 4% ukupnih investicija što je uticalo na dosta skroman nivo razvoja i zaostajanje za mnogim evropskim zemljama u ovoj privrednoj grani. Oporavak privrede i njeno restrukturiranje u uslovima tranzicije nije moguće bez značajnijih investicija i drugih zahvata u domenu poljoprivrede.

Ključne reči: transformacija, tranzicija, investicije, menadžment, organizacija.

UVOD

Iskustva zemalja u tranziciji koje su brzo i efikasno sprovele reforme, pokazuju da su investicije bile glavna pokretačka snaga povećanja obima proizvodnje. Pri tome je i uz znatno manji obim investicija ostvarivan ubrzan privredni rast prvenstveno zbog rasta efikasnosti investicija. Realokacijom postojećih resursa ostvareni su značajni efekti rasta, pre svega zato što na početku procesa tranzicije postoje velike rezerve produktivnosti. U kasnijim etapama razvoja nove investicije daju sve veći doprinos privrednom rastu.

Investicije su veoma važne za uspešnu realizaciju reformi tokom procesa tranzicije, prvenstveno zbog toga što su potrebne za produbljavanje procesa restrukturiranja preduzeća i privrede u celini. One omogućavaju realokaciju

1 Institut ekonomskih nauka, Beograd

132

postojećih resursa u cilju povećanja efikasnosti njihove upotrebe. Početni period sprovođenja reformi u zemljama u tranziciji karakterisao je pad društvenog proizvoda i obima investicija. Sve do okončanja procesa liberalizacije privrede pad obima investicija je bio permanentan. Ipak, po okončanju tog procesa ni u jednoj zemlji nije zabeležen dalji pad obima investicija.

Stope investicija na teritoriji koju danas čini SR Jugoslavija su se sve do početka osamdesetih godina kretale na nivou od preko 30% i bile su izuzetno visoke kako u evropskim tako i u svetskim razmerama. Tokom osamdesetih godina došlo je do izrazitog pada stopa investicija u osnovna sredstva, pa je ova stopa sa 32,0% u 1980. godini svedena na svega 16,7% u 1990. godini, odnosno 10,6% u 1998. godini.

U strukturi ukupnih ostavarenih investicija po delatnostima u 1998. godini, industrija je imala dominantno mesto sa učešćem od 30,86%, zatim slede u saobraćaj i veze sa 23,41%, investicije u javne službe sa 13,63%, komunalne službe sa 11,39% itd. Najniže učešće investicionih ulaganja zabeleženo je u zanatstvu (0,07%) i trgovini i ugostiteljstvu (1,9%). Učešće investicija u poljoprivredi je relativno nisko (oko 4%) što prikazuje tabela 1.

Tabela 1. Ostvarene investicije po delatnostima investitora i nameni investicija u 1997 i 1998. godini

(u hiljadama dinara) Ukupno u

1997. Struktura u

% Ukupno u

1998. Struktura u

% UKUPNO 10.652.728 100,00 14.288.605 100,00 Industrija 3.200.980 30,19 4.409.073 30,86 Poljoprivreda, šumar. i vodoprivreda 479.533 4,52 662.525 4,64 Građevinarstvo 228.580 2,16 243.885 1,71 Saobraćaj i veze 2.227.657 21,01 3.345.433 23,41 Trgovina, ugostiteljstvo i dr. 206.198 1,94 274.642 1,92 Zanatstvo 8.192 0,08 10.253 0,07 Komunalne službe 1.038.020 9,79 1.627.761 11,39 Komercijalne usluge 519.611 4,90 556.281 3,89 Obrazovanje i kultura 402.052 3,79 538.331 3,77 Zdravstvo i dr. 481.663 4,54 672.430 4,71 Javne službe i dr. 1.810.242 17,07 1.947.991 13,63

Izvor: Statistički godišnjak Jugoslavije 1999, str. 168 i SGJ 2000, str. 174.

133

Investiciona aktivnost Jugoslavije u posmatranom periodu (do 2001. godine) se može okarakterisati kao izuzetno nepovoljna. Proces dezinvestiranja, koji traje čitav niz godina je doveo do topljenja kapitalne baze privrede, prvenstveno na račun opadanja učešća investicione opreme. Sem toga, relativno oskudne investicije se plasiraju u poljoprivredu što je suprotno svakoj ekonomskoj logici, prirodnim potencijalima i razvojnim mogućnostima naše zemlje.

Restrukturiranje poljoprivrede, koje se između ostalog mora zasnivati na intenzivnijoj investicionoj aktivnosti, je dosta složen proces koji mora voditi računa o specifičnostima poljoprivrede, teorijskim pristupima i međunarodnoj praksi. Neizbežna i preko potrebna transformacija velikih agroindustrijskih preduzeća zahteva privatizaciju uz aktivnu i adekvatnu ulogu države i primenu niza mera kojima se utiče na revitalizaciju preduzeća, od kojih su najznačajnije: promena menadžera i menadžerskog tima, organizacione promene, poboljšanje marketinga, efikasnosti investicija i strategija eksternog rasta.

ULOGA MENADŽMENTA U TRANSFORMISANJU AGROINDUSTRIJSKIH PREDUZEĆA

Privatizacija, kao globalan proces koji je započeo u tržišnim privredama osamdesetih godina, kroz radikalne promene u vlasničkoj i finansijskoj strukturi, predstavlja preduslov za uspostavljanje efikasnog korporativnog upravljanja, promenu motivacionih stimulansa preduzeća i racionalnijeg ekonomisanja oskudnim resursima. Navedene promene zahtevaju prilagođavanje preduzeća u smislu stvaranja adekvatne organizacije, strategije i načina upravljanja uopšte. Promena vlasništva, relativno brzo, dovodi na tržište strani kapital, nove metode menadžmenta, novu tehnologiju i nove usluge koje su inače sastavni deo višeg životnog standarda.

Stvaranje i afirmacija savremenih agroindustrijskih preduzeća zahteva stalne upravljačke akcije kako bi se razvijala i efikasno funkcionisala. Na osnovu iskustva preduzeća u tržišno razvijenim zemljama ustanovljeno je da je razvoj menadžmenta njihova interna stvar, ali i da ima strateški značaj za razvoj privrede i društva u celini. Funkcionisanje tržišne privrede, koje je skopčano sa postojanjem konkurencije i borbom za očuvanje i poboljšanje postojeće pozicije, kao i sve veća složenost i neefikasnost domaćih preduzeća nas primorava da više koristimo moderna sredstva i metode menadžmenta.

Za većinu preduzeća, a samim tim i onih iz oblasti agrara, koja ulaze u privatizaciju karakterističan je klasičan menadžment. Reč je o menadžmentu koga karakterišu: čvrsto upravljanje na bazi centralizovanog planiranja i kontrole; stabilna kontrola procesa; linijsko upravljanje kao okvir komunikacije i

134

koordinacije; razvoj karijere u okviru funkcija; fokus na razvoju pojedinaca; i čuvanje znanja koje organizacija stvara u funkcije. Klasični pristup menadžmentu se zasniva na pretpostavci da su ljudi racionalni i ekonomski orijentisani u svom pristupu posla.

Imajući u vidu evolutivni put menadžmenta, koji je prilagođen i trasiran promenama sve složenijeg poslovnog okruženja, potrebno je u svetlu navedenih promena sagledati u kom pravcu ide dalje taj proces, koja se nova znanja i discipline intenzivno razvijaju i obećavaju takve rezultate čija će primena omogućiti efikasnije upravljanje preduzećima u budućnosti. Okrenuti ka budućnosti i suočeni sa sve turbulentnijim i nepredvidivijim promenama, preduzeća su u svom traganju za efikasnijim upravljanjem stalno usavršavala ove procese, pri čemu se može reći da je kao rezultat takvih napora danas naglasak, pre svega, na strategijskom menadžmentu i specijalizovanim menadžment disciplinama.

U uslovima privatizacije, paralelno sa porastom izazova, povećanjem nivoa turbulencuje, globalizacije poslovanja, kompleksnosti sredine preduzeća i nepredvidive budućnosti, nastavljeno je traganje za čvršćim teorijskim uporištem menadžmenta. Njihov krajnji rezultat se izražava u evoluciji i primeni različitih menadžment sistema. Najvažniji aspekti novog upravljačkog pristupa u velikim agroindustrijskim preduzećima su: upravljanje celinom organizacije; kontrola procesa; liderstvo, komunikacije i koordinacija; razvoj karijere; razvoj ljudi; i razvoj organizacije.

Jedno od osnovnih pitanja koje se odnosi na rad menadžera u velikim preduzećima koja su započela proces preobražaja odnosi se na donošenje kvalitetnih odluka, za šta su neophodna znanja, informacije, sposobnost da se ovlada tim znanjima i informacijama kako bi se unapredio proizvodni proces ili poslovanje podiglo na viši nivo. Budući da je u postojećim uslovima sveukupne promene, za razliku od transformacionih procesa u korporacijama u razvijenim tržišnim privredama, nivo znanja o menadžmentu, liderstvu, motivaciji, poslovnoj kulturi, relevantnom pregovaranju i sl., na daleko nižem nivou potrebno je da menadžment preuzme mere jačanja svojih pozicija. Da bi ovo postigli neophodno je permanentno ulaganje u njihovo obrazovanje jer je to najveća investicija u budućnosti preduzeća u svim privrednim granama, pa samim tim i u poljoprivredi.

ORGANIZACIONA TRANSFORMACIJA PREDUZEĆA

Uspešnost organizacionog restrukturiranja agroindustrijskih preduzeća u velikoj meri zavisi od sposobnosti menadžmenta da inicira i sprovede program

135

predviđenih promena. Reč je, dakle, o elementu strategije transformacije koji je tesno povezan sa prethodnim. Obuhvata prilagođavanje makro-organizacione strukture promenjenoj fizionomiji, strukturi i položaju preduzeća u postojećoj ekonomiji. U tom cilju potrebno je afirmisati strukturu sa tzv. centrima odgovornosti, kako bi se stvorili uslovi za prohodnost preduzeća za internacionalizaciju poslovanja.

Posebno težak problem organizacionog restrukturiranja predstavljaju velika i zrela preduzeća, tzv. veliki privredni sistemi koji su dominirali u periodu samoupravnog socijalizma i dugo bili pod zaštitom države. Neefikasnost većine velikih društvenih preduzeća, koja prouzrokuje kumuliranje gubitka, je glavni uzročnik njihovog teškog finansijskog položaja i poslovanja. Njihova veličina im sama po sebi daje prioritet u procesu transformacije, ali je istovremeno i glavna prepreka organizacionom restrukturiranju.

U našoj praksi, holding je favorizovani oblik institucionalnog organizovanja velikih preduzeća. Međutim, put do stvaranja holdinga u domaćim uslovima nije zasnovan na kupoprodajnim transakcijama, već na, u svetu vrlo retkim, čak nepoznatim slučajevima fiktivnih finansijskih transakcija (spajanje, udruživanje, poklanjanje i sl.). Budući da se u većini tako organizovanih preduzeća, matica holdinga bavi zaštitom i potporom filijala, tada se može govoriti o neracionalno i na neekonomskim principima pripojenom organizacionom delu holdinga.

Navedene činjenice ukazuju na neophodnost organizacionog restruktuiranja velikih sistema, uz poštovanje i uvažavanje ekonomskih kriterijuma. Pri tome se postavlja pitanje da li je u tom cilju potrebno tražiti novi model ili je rešenje moguće pronaći u okviru postojećih organizacionih modela ovih preduzeća.

Praksa ukazuje da je u većini holding preduzeća imovina vlasništvo holdinga, a da deoničarska društva uglavnom raspolažu sa zakonom propisanim osnivačkim kapitalom. Vremenom su se D.O.O finansijski osamostaljivala poslujući u svoje ime i za svoj račun. Društva (delovi holdinaga) koja su stekla afirmaciju na tržištu su inicijatori za otcepljenje odnosno organizaciono restrukturiranje. Polazna osnova u pristupu restrukturinja holdinga treba da bude uvid u postojeće stanje u odnosu na domaće i inostrano tržište, stanje proizvodnih kapaciteta, kadrovske strukture i pristup diversifikaciji proizvoda i usluga. Navedeni elementi u osnovi pretpostavljaju detaljno skeniranje stanja holdinga i svih njegovih organizacionih delova. Pristup tako detaljnoj analizi je sam po sebi vrlo složen posao koji za rezultat treba da ima stvaranje organizacione strukture koja će odgovarati interesima “matice”, tzv. holdinga i njegovih organizacionih celina. Prateći deo ovog procesa je ni malo lak i pravno i ekonomski komplikovan put izrade deobnog bilansa.

136

Konačno, u literaturi se kao najnovije dostignuće u oblasti strukture preduzeća pominje mrežna organizacija. Osnovna ideja je da se preduzeće mora fokusirati na one aktivnosti koje stvaraju vrednost i kritične su za uspeh preduzeća. Kod nje je naglasak pre svega na ugovornoj a ne na unutrašnjoj organizaciji. Radne grupe odnosno samostalna preduzeća u mreži mogu biti organizovana prema funkciji, prema geografiji ili prema vrsti klijenata. Odnosima između radnih grupa u mreži više upravljaju promenjivi implicitni ili eksplicitni zahtevi uobičajenih radnih zadataka nego formalne linije autoriteta koje karakterišu druge strukture. Na taj način dobijamo grupu međusobno povezanih preduzeća od kojih je svako specijalizovano za obavljanje onih poslovnih procesa koje najbolje ume da obavlja. Navedene karakteristike mrežnih modela organizacije pokazuju da su one mogući odgovor na potrebe transformacije velikih agroindustrijskih privrednih sistema. Ova preduzeća treba da nastoje da se kroz izgradnju neke od varijanti mrežnih modela organizacije uključe u mrežu multinacionalnih kompanija na svetskom tržištu.

STRATEGIJE EKSTERNOG RASTA

Korišćenje strategija eksternog rasta (merdžera i akvizicija), iako skopčano sa velikim rizicima i teškoćama, može pomoći u procesu revitalizacije u kome se nalazi većina domaćih preduzeća. Naime, mogućnost njihove implementacije dovodi nas do pitanja: Mogu li merdžeri i akvizicije biti osnova, između ostalih, i strategije transformacije velikih agroindustrijskih preduzeća?

Pripajanja i udruživanja (merdžeri) dovode do promene veličine preduzeća, izmena njegovih organizacionih struktura, promene tržišnih pozicija i preispitivanja dotadašnjih strategija. Na taj način nastalo preduzeće se može suočiti sa određenim problemima (pojava uskih grla i potreba njihovog eliminisanja, usklađivanje proizvodno-tehničkih funkcija i operacija, itd.) za čije rešavanje su potrebne investicije u osnovna sredstva.

Budući da pripajanja i udruživanja deluju kao značajan podsticaj ne samo za rast i razvoj već i na mogućnost restrukturiranja preduzeća, neophodno je razvijati prave stimulanse za ove procese, i to prvenstveno u vidu razvijanja tržišne infrastrukture, finansijskih institucija, mera antimonopolskog zakonodavstva i definisanja vlasničkih odnosa. Time će se omogućiti da i u jugoslovenskoj privredi ove strategije dobiju više na značaju, naročito kroz oblike međunarodnog pripajanja, udruživanja i zajedničkih ulaganja domaćih i inostranih preduzeća iz oblasti agrara.

Realizacija strategija preuzimanja i kupovine drugih preduzeća pomaže efikasnijoj alokaciji resursa jedne nacionalne ekonomije i rastu ukupne

137

društvene efikasnosti. Alokativna preuzimanja su usmerena ka povećanju efikasnosti kako preduzeća tako i nacionalne ekonomije, jer podrazumevaju transfer resursa sa subjekata koji neefikasno upravljaju i time ostvaruju nisku produktivnost, u korist subjekata koji će efikasnije upravljati i na toj osnovi ostvarivati veću produktivnost.

Preuzimanje drugih preduzeća i tržište za kontrolu preduzeća spadaju među najvažnije postulate tržišne privrede. Upravo taj mehanizam najviše nedostaje jugoslovenskoj privredi, kao endogeni impuls za povećanje efikasnosti poslovanja privrednih subjekata. S obzirom da ne postoje elementarni uslovi, zbog nerazvijenosti institucionalne infrastrukture, strategija kupovine i preuzimanja je u malom obimu prisutna u praksi jugoslovenskih preduzeća. Orijentacija ka razvoju prave tržišne privrede, kroz definisane vlasničke odnose, definisanu ulogu organa političke vlasti, afirmaciju akcionarstva i berzi akcija kao tržišta za kontrolu preduzeća, dovešće do povećanja značaja strategija kupovine i preuzimanja u domaćim uslovima.

I konačno, mere kontrakcije delatnosti, dezinvestiranja i redukcije poslovanja mogu predstavljati prelazno rešenje za preduzeća koja su ili delimično uništena ili ostala bez dela svojih proizvodnih kapaciteta. U takvim uslovima preduzeća napuštaju određene poslove, smanjuju obim poslovanja i broj zaposlenih. Međutim, paralelno sa gašenjem pojedinih proizvodnih pogona potrebno je ispitati mogućnost privlačenja stranih partnera za aktiviranje programa kojima bi se popunili novonastali gepovi u privrednoj strukturi. U tom cilju potrebno je razmišljati i delovati u pravcu stvaranja strategijskih alijansi sa partnerima iz razvijenij zemalja Zapada.

ZAKLJUČAK

Imajući u vidu neizvesnost na domaćem tržištu, te očekivanja i imperativ da se velika agroindustrijska preduzeća učine prohodnim i poželjim za razvojne poduhvate, primena strategija transformacije predstavlja značajan doprinos osposobljavaju za racionalno i brzo reagovanje na šanse i pretnje iz okruženja, racionalno korišćenje raspoloživih resursa, mogućnost za kreiranje novih projekata i programa.

Jačanje tržišne orijentacije domaćih preduzeća i nastavak procesa svojinske transformacije će afirmisati značaj strategije transformacije. Ona podrazumeva korenitu izmenu načina poslovanja uz istovremenu primenu niza mera od kojih su najznačajnije: promena menadžera i menadžerskog tima, organizacione promene, poboljšanje marketinga, efikasnosti investicija i strategija eksternog rasta. Njihovom sveobuhvatnom primenom može se očekivati oporavak domaće

138

privredih subjekata u svim privrednim granama i uspešan izlazak iz započetih tranzicionih procesa. Znanje i vreme će postati najbitniji ograničavajući faktor za transformaciju preduzeća i privredne strukture.

LITERATURA:

1. Ðuričin D. Preduzeće, privatizacija, prestrukturiranje i nova paradigma menadžmenta, u Zborniku radova: Ekonomska politika, uslovi privredivanja i poslovna politika preduzeca u 1999. godini, Beograd, 1998.

2. Todorović J., Ðuričin D., Janoševic S. Strategijski menadžment, Institut za tržišna istraživanja, Beograd, 1997.

3. Wright. P., Kroll M., Parnell J. Strategic management - concepts and cases, Prentice Hall International, Emglewood Cliffs, USA, 1996.

4. Robbins S., Coulter M. Management, Prentice Hall, International, USA, 1996.

5. Janićijević N., Prestrukturiranje velikih i zrelih preduzeća primenom mrežnih modela organizacije, u Zborniku radova “Strategija razvoja Jugoslavije i uključivanje preduzeća u svetsku privredu“, Kopaonik, 1998, str. 115-122.

THE TRANSFORMING OF LARGE AGROINDUSTRY ENTERPRISES IN TRANSITION

by Nataša Cvetković

SUMMARY

The last decades in our country have characterized present quality and development level of agriculture. The agriculture was in function of general economic trends, with the tendency of rapid deterioration of all performances and without systematically and explicitly defined function and development goal. For years, approximately 4% of all investments was directed into agriculture, which effected on a poor development level and delay compared to many European countries in this field. Recovering and restructuring of economy in transition is not possible without significant investments and other operations in domain of agriculture. Key words: transformation, transition, investments, management, organization.

139

UDK: 336.6:63+664(497.113) Originalni naučni rad Original scientific paper

ANALIZA EKONOMSKO-FINANSIJSKIH POKAZATELJA POLJOPRIVREDE I PREHRAMBENE INDUSTRIJE

VOJVODINE Vukoje, V., Obrenović, D.1

REZIME

Analiza finansijskog rezultata pokazuje da su u 2000. godini i poljoprivreda i prehrambena industrija ostvarile negativan neto finansijski rezultat, za čije je pokriće potrebno izdvojiti 3,71%, odnosno 9,29% ukupnog prihoda. Ekstremno uvećanje neto gubitka u odnosu na prethodnu godinu posledica je visokih negativnih efekata revalorizacije, koji su delom prouzrokovani i objektiviziranjem skrivenih gubitaka usled zvanične devalvacije dinara. Ohrabruje ipak činjenica da je u 2000. godini, za razliku od prethodnih, poljoprivreda ostvarila pozitivan rezultat iz redovnog poslovanja, što ukazuje da postoje realne osnove za profitabilno poslovanje u budućnosti.

Finansijski položaj poljoprivrednih preduzeća karakteriše izrazito nepovoljna finansijska ravnoteža, što za posledicu ima duboku nelikvidnost preduzeća. Osnovni uzroci drastične poremećenosti finansijske strukture naših poljoprivrednih preduzeća leže u ogromnim kumuliranim gubicima (6009 miliona dinara ili 10,9% sopstvenog kapitala) i vrlo nepovoljnoj strukturi obaveza (93,06% čine kratkoročne obaveze). Zadovoljavajući stepen samofinansiranja i sposobnosti održavanja realnog neto sopstvenog kapitala ne mogu promeniti lošu sliku finansijskog položaja poljoprivredne proizvodnje. Za izlazak iz zone gubitka, uspostavljanje likvidnosti i minimalno obnavljanje opreme u poljoprivrednim preduzećima Vojvodine ukupna nedostajuća sredstva mogu se proceniti na preko 10 milijardi dinara. Jedini realan način za obezbeđivanje ovih sredstava jeste primena takvog modela vlasničke

1 Mr Veljko Vukoje, asistent, Dr Desimir Obrenović, redovni profesor, Poljoprivredni fakultet, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad.

140

transformacije koji će osigurati ulaganje dugoročnog kapitala u preduzeća od strane novih vlasnika.

Ključne reči: finansijski rezultat, finansijski položaj, finansijska ravnoteža, analiza, likvidnost, poljoprivredna proizvodnja, prehrambena industrija.

1. UVOD

Preduzeća iz oblasti agroindustrijskog kompleksa su u 2000. godini, kao i u celoj prethodnoj deceniji, poslovala u vrlo nepovoljnim uslovima. Raznim vidovima formalnih i neformalnih sankcija našim preduzećima je skoro onemogućen pristup robnim i finansijskim tržištima razvijenih zemalja, čime je znatno otežana nabavka neophodnih repromaterijala, plasman proizvoda, usvajanje novih znanja i tehnologija, kao i pribavljanje kapitala za potrebe investicija i tekućeg finansiranja proizvodnje. Kad se tome doda neravnopravan položaj u primarnoj raspodeli, zatim nepostojanje sopstvene akumulacije i nemogućnost pribavljnja finansijskih sredstava po normalnim cenama na domaćem tržištu kapitala, visoka stopa inflacije u 2000. godini od 113,3%, (odnosno 220,2% kumulativno u 1999-2000) i nepovoljni klimatski uslovi, jasno je da poljoprivreda nije mogla ostvariti dobre finansijske rezultate.

Preduzeća koja se bave primarnom poljoprivrednom proizvodnjom i prehrambenom industrijom već duži vremenski period konstantno ostvaruju negativan finansijski rezultat. Nezavidan finansijski položaj ovih privrednih grana najbolje ilustruje podatak da ukupni kumulirani gubitak u poljopruvredi Vojvodine iznosi 6009 miliona dinara, odnosno 10,9% sopstvenog kapitala, a u prehrambenoj industriji čak 9216 miliona dinara, ili 25,8% sopstvenog kapitala.

Mere ekonomske politike koje su preduzimane u cilju poboljšanja ekonomskog položaja poljoprivrede, kao što su delimično subvencionisanje određenih repromaterijala i proizvoda, otpisivanje dela duga poljoprivrednim preduzećima, oslobađanje od poreza i sl., imale su izvesne pozitivne efekte, ali nedovoljne.

Ovim radom želi se dati ocena finansijskog rezultata i finansijskog položaja poljoprivrednih preduzeća Vojvodine i ukazati na osnovne pravce delovanja za njihovo poboljšanje.

141

2. IZVOR PODATAKA I METOD RADA

Predmet analize prvenstveno je poljoprivredna proizvodnja (uključujući i ribarstvo i poljoprivredne usluge), koja se posmatra i poredi sa prehrambenom industrijom Vojvodine. Analiza je urađena na osnovu podataka iz završnih računa, odnosno zbirnih bilansa za 1999. i 2000. godinu, koje prikuplja i obrađuje organizaciona jedinica ZOP-a NBJ u Novom Sadu. To znači da su analizom obuhvaćena samo preduzeća koja su obavezna da predaju završne račune, ali ne i individualna poljoprivredna gazdinstva bez svojstva pravnog lica.

U radu se koriste odgovarajući metodi kvantitativne i kvalitativne analize bilansa, a takođe i određeni matematičko-statistički i drugi metodi. Poljoprivreda se poredi sa prehrambenom industrijom u dve uzastopne godine.

3. REZULTATI ISTRAŽIVANJA

U 2000. godini poljoprivredom se bavilo 1267 preduzeća (1195 u 1999, 1150 u 1998. i 1112 u 1999. godini), čime je nastavljen rastući trend iz prethodnih nekoliko godina. Ovo povećanje rezultat je, pre svega, osnivanja novih preduzeća, i u manjoj meri dezintegracije velikih poljoprivrednih sistema. Istovremeno je i u prehrambenoj industriji došlo do povećanja broja preduzeća (433 u 2000, 410 u 1999, 406 u 1998. i 410 u 1997. godini).

Poljoprivredna je u 2000. godini zapošljavala 50109 radnika (na osnovu stanja krajem meseca) čime je nastavljen dalji pad broja zaposlenih (50693 u 1999, 53316 u 1998. i 53725 u 1997. godini). Sličan trend beleži i prehrambena ndustrija gde je u 2000. godini bilo zaposleno 38644 radnika (38791 u 1999, 39451 u 1998. i 39351 u 1997. godini). Do suprotnog kretanja broja preduzeća i broja zaposlenih dolazi jer novoosnovana, uglavnom manja preduzeća, ne mogu da nadoknade smanjenje broja radnika u velikim društvenim preduzećima.

Analiza finansijskog rezultata

Finansijski rezultat i finansijski položaj međusobno su povezani, tako da ne može finansijski rezultat u dužem vremenskom periodu biti loš a finansijski položaj dobar, i obrnuto. Za ocenu finansijskog rezultata neophodno je izvršiti analizu strukture i rasporeda ukupnog prihoda, analizu strukture finansijskog rezultata i analizu strukture u rasporeda poslovnih prihoda. Za potrebe analize zvanični podaci iz zbirnog bilansa uspeha preuređeni su na taj način što su revalorizacioni prihodi, odnosno rashodi, zamenjeni revalorizacionim dobitkom,

142

odnosno gubitkom, čime se u inflatornim uslovima dobija realnija struktura ukupnog prihoda, a finansijski rezultat ostaje nepromenjen.

Struktura ukupnog prihoda (tab. 1) pokazuje koliki je doprinos pojedinih vrsta prihoda u njegovom formiranju. Ukupan prihod poljoprivrede, u apsolutnom iznosu, beleži porast u 2000. godini u odnosu na prethodnu za 119,6%, što je nešto više od stope inflacije (113,3%), dok je to povećanje kod prehraambene industrije iznosilo oko 108,6%.

Tabela 1: Struktura ukupnog prihoda i njegovog rasporeda

Red. br.

PRIHODI I RASHODI Poljoprivreda ( % )

Prehramb. indust. ( % )

1999. 2000. 1999. 2000. 1. Poslovni prihodi 88,7 90,6 92,2 91,3 2. Finansijski prihodi 0,9 1,8 0,8 2,8 3. Vanredni prihodi 8,6 5,9 5,1 4,9 4. Revalorizacioni dobitak 1,9 1,8 1,9 1,1 I UKUPAN PRIHOD (1 do 4) 100,0 100,0 100,0 100,0 5. Poslovni rashodi 87,4 84,3 88,1 83,2 6. Finansijski rashodi 2,7 4,0 2,5 4,7 7. Vanredni rashodi 6,1 5,8 6,3 6,4 8. Revalorizacioni gubitak 4,2 9,5 3,9 14,9 II UKUPNI RASHODI (5 do 8) 100,5 103,6 100,8 109,1 14. Bruto rezultat ( I – II ) -0,51 -3,62 -0,78 -9,14 15. Porezi i doprinosi iz rezultata 0,07 0,09 0,20 0,15 16. Neto rezultat (14 – 15) -0,58 -3,71 -0,98 -9,29

U strukturi ukupnog prihoda poljoprivrednih preduzeća dominantno mesto u obe godine, logično, zauzimaju poslovni prihodi (88,7-90,6%), što je je nešto manje nego kod prehrambene industrije (92,2-91,3%),. Povećanje udela poslovnih prihoda u 2000. godini za 1,9% kod poljoprivrede rezultat je prevashodno njihovog bržeg rasta u odnosu na vanredne prihode, za razliku od prehrambene industrije gde je došlo do malog smanjenja za 0,9%.

Relativno nisko učešće finasijskih prihoda u ukupnom prihodu (0,9-1,8%) može se smatrati očekivanim s obzirom da naša poljoprivredna preduzeća skoro da nemaju slobodnih finansijskih sredstava za kratkoročno i dugoročno plasiranje, pozitivne kursne razlike ne predstavljaju značajniju stavku jer su devizna sredstva zanemariva, a prodaja na robni kredit u inflatornim uslovima vrlo je ograničena. Udeo ovih prihoda kod prehrambene industrije nešto je veći u 2000. godini (0,8-2,8%), ali se takođe može oceniti kao vrlo nizak.

143

Izuzetno visok udeo vanrednih prihoda u formiranju ukupnog prihoda i kod poljoprivrede (8,6-5,9%) i kod prehrambene industrije (5,1-4,9%) rezultat je brojnih neregulisanih uslova i nepredvidivih okolnosti u kojima naša preduzeća posluju, kao što su: delimičan otpis kamata i dugova od strane banaka i drugih poverilaca, naplata ranije otpisanih potraživanja, prodaja stalne imovine i sl. U normlanim uslovima poslovanja udeo ovih prihoda treba da bude manji od 1% i da teži nuli.

Struktura rasporeda ukupnog prihoda pokazuje koliki procenat odlazi na pokriće pojedinih vrsta rashoda i koliki je udeo finansijskog rezultata u njemu. Najveći deo ukupnog prihoda poljoprivrednih preduzeća (87,4-84,3%), kao i preduzeća iz oblasti prehramben industrije (88,1-83,2%), odlazi naravno na pokriće poslovnih rashoda. Smanjenje udela poslovnih rashoda u 2000. godini za 3,1% kod poljoprivrede, odnosno za 4,9% kod prehrambene industrije, rezultat je, pre svega, bržeg rasta finansijskih i posebno revalorizacionih rashoda odnosno gubitaka.

Učešće finansijskih rashoda u raspodeli ukupnog prihoda i poljoprivrede (2,7-4,0%) i kod prehrambene industrije (2,5-4,7%) može se oceniti prilično niskim, odnosno povoljnim. Objašnjenje treba tražiti u izbegavanju preduzeća da se zadužuju po vrlo nepovoljnim uslovima koji vladaju na našem tržištu kapitala, budući da zbog niske rentabilnosti nisu u stanju da podnesu visoke kamatne stope. Treba, međutim, istaći značajno povećanje učešća finansijskih rashoda u poslednjoj godini posmatranja od 1,3% kod poljoprivrede, odnosno 2,2% kod prehrambene industrije. Osnovni uzrok tome su veće kamatne stope i nagomilane zatezne kamate usled nemogućnosti izmirenja obaveza, a nije zanemarivo ni višestruko uvećanje negativnih kursnih razlika po osnovu realizovanih deviznih obaveza u 2000. godini, s obzirom da je u decembru 2000. godine izvršena velika devalvacija dinara (sa 6 na 30 din za 1 DEM).

Na pokriće vanrednih rashoda odlazi ekstremno visok procenat ukupnog prihoda (oko 6% u obe godine). Razloge treba tražiti u otpisu potraživanja usled nemogućnosti naplate, otpisivanju imovine po raznim osnovama, štetama izazvanim prirodnim nepogodama, loše vođenoj poslovnoj politici preduzeća i sl. Vanredni rashodi bi, kao i vanredni prihodi, trebali da budu manji od 1% i da teže nuli.

Kod poljoprivrednih preduzeća, kao ni kod preduzeća prehrambene industrije, u obe posmatrane godine ukupan prihod nije bio dovoljan za pokriće ukupnih rashoda, što znači da je ostvaren negativan bruto i neto finansijski rezultat. Neto gubitak poljoprivrednih preduzeća u 2000. godini iznosio je 1293 miliona dinara i bio je veći za oko 13,9 puta nego u prethodnoj. Još veći rast neto gubitka za čak 19,7 puta, zabeležila je prehrambena industrija (196,8

144

miliona dinara u 1999. i 3880 miliona dinara u 2000. godini). Za pokriće neto gubitka poljoprivredi je potrebno 3,71% (2000) ukupnog prihoda, odnosno 0,58% (1999), što je ipak znatno manje nego u prehrambenoj industriji (9,29% u 2000. i 0.98% u 1999. godini). Ovi procenti zapravo su pokazatelji ekonomičnosti, odnosno neto profitabilnosti ukupnog prihoda i omogućavaju poređenje ratarstva sa poljoprivrednom proizvodnjom u celini. Može se, dakle, konstatovati da je prema ovom kriterijumu poljoprivredna proizvodnja u 2000. godini bila osetno uspešnija, odnosno manje neuspešna od prehrambene industrije.

Treba imati u vidu da je analiza vršena na osnovu zbirnog bilansa svih preduzeća, te da iskazani gubitak predstavlja neto rezultat svih preduzeća. Određeni broj preduzeća ipak je ostvario dobitak zbog čega se pojavljuje pozicija ''porezi i doprinosi iz rezultata'', koja razumljivo u obe godine predstavlja vrlo skroman iznos.

Posebno zabrinjava podatak da je ostvareni neto gubitak i kod poljoprivrede (1293 miliona dinara) i kod prehrambene industrije (3880 miliona dinara) veći od zbira amortizacije i rezervisanja za materijalne troškove (1171 miliona dinara kod poljoprivredn, odnosno 2407 miliona dinara kod prehrambene industrije). Drugim rečima, ostvarena je negativna vrednost bruto sredstva za reprodukciju (novčani tok iz poslovanja – cash flow), što očigledno ukazuje na reproduktivnu nesposobnost preduzeća, koja nisu u stanju da iz sopstvenih sredstava finansiraju ni prostu reprodukciju.

Da bi analiza bila kompletna neophodno je osvrnuti se na strukturu poslovnih prihoda, kao najznačajnijih (tab. 2). Indikativan je vrlo nizak udeo prihoda od prodaje na inostranom tržištu u poslovnim prihodima poljoprivrednih preduzeća (1,0% ili oko 309 miliona dinara), dok je to kod prehrambene industrije nešto više (2,1 % ili oko 813 miliona dinara). Naravno, ovi procenti ne odražavaju ukupan izvoz poljoprivrednih proizvoda, već samo onaj deo koji realizuju poljoprivredna preduzeća neposredno. Uočljivo je nisko učešće, za poljoprivredu vrlo bitnih prihoda od premija, regresa i drugih subvencija (1,0% ili oko 322 miliona dinara), dok su istovremeno ovi prihodi u prehrambenoj industriji iznosili oko 300 miliona dinara, što sve zajedno ni približno ne zadovoljava potrebe agrokompleksa. Veliko povećanje vrednosti zaliha u 2000. godini u odnosu na prethodnu (procentualno učešće za više od 2 puta, a u apsolutnom iznosu oko 4,5 puta kod poljoprivrede, odnosno oko 4,3 puta kod prehrambene industrije), posledica je oslobađanja cena svih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda krajem 2000. godine.

145

Tabela 2: Struktura poslovnog prihoda i njegovog rasporeda

Red. br.

PRIHODI I RASHODI Poljoprivreda ( % )

Prehramb. indust. ( % )

1999. 2000. 1999. 2000. I POSLOVNI PRIHODI (1 do 5) 100,0 100,0 100,0 100,0 1. Prihodi od prodaje u zemlji 92,9 88,2 93,7 91,7 2. Prihodi od prodaje u inostranstvu 0,7 1,0 2,5 2,1 3. Prihodi od subvencija 1,1 1,0 1,0 0,8 4. Drugi poslovni prihodi 1,0 1,1 0,8 1,1 5. Povećanje vrednosti zaliha 4,3 8,7 2,0 4,3 I POSLOVNI RASHODI (6 do 9) 98,6 93,1 95,5 91,1 6. Varijabilni materijalni troškovi 74,1 73,0 75,0 74,5 7. Bruto zarade 9,0 7,1 8,5 7,0 8. Amortizacija i rezervisanja 5,2 3,7 5,1 3,3 9. Pretežno fiksni nematerij. rashodi 10,4 9,3 6,9 6,3 III POSLOVNI REZULTAT (I - II) 1,4 6,7 4,5 8,9

Struktura rasporeda poslovnih prihoda pokazuje da se njihov najveći deo (preko 73%) troši na pokriće varijabilnih materijalnih rashoda (materijal, gorivo, energija, proizvodne usluge i nabavna vrednost prodate robe). Udeo bruto zarada beleži pad sa 9,0% (1999) na 7,1% (2000) kod poljoprivrede, odnosno sa 8,5% (1999) na 7,0% (2000) kod prehrambene industrije. Treba naglasiti da su troškovi bruto zarada u apsolutnom iznosu porasli u 2000. godini u odnosu na prethodnu za oko 78% u poljoprivredi, odnosno za oko 70% u prehrambenoj industriji, što je znatno ispod rasta cena na malo (113,3%). Na troškove amortizacije i rezervisanja za materijalne troškove otpada relativno mali procenat poslovnih prihoda poljoprivrede (5,2-3,7%), kao i prehrambene industrije (5,1-3,3%). Osnovni razlog tome je značajan udeo zemljišta u osnovnim sredstvima poljoprivrednih preduzeće, koje se inače ne amortizuje, kao i visok procenat otpisanosti ostalih osnovnih sredstava, prevashodno opreme (u proseku oko 82% u poljoprivredi, odnosno oko 88% u prehrambenoj industriji), što znači da postoji i dobar deo potpuno otpisanih osnovnih sredstava za koje se amortizacija ne obračunava.

Poslovni dobitak u 2000. godini čini 6,7% poslovnih prihoda kod poljoprivrede, i 8,9% kod prehrambene industrije, pri čemu je ohrabrujuće višestruko povećanje stope poslovnog prihoda u odnosu na prethodnu godinu (1,4% poljoprivreda, odnosno 4,5% prehrambena industrija).

Analizom strukture finansijskog rezultata utvrđuje se iz kojih izvora neto rezultat potiče (poslovni, finansijski, vanredni i revalorizacioni prihodi) i na

146

osnovu toga daje konačna ocena uspešnosti bilansa. Pri tome, uspešnim se smatra onaj bilans koji iskazuje pozitivan rezultat iz redovnog poslovanja (zbir poslovnog rezultata i rezultata finansiranja), nezavisno od ostvarenog neto rezultata, budući da su vanredni i revalorizacioni prihodi i rashodi povremeni i privremeni. Ali, pošto je u našim uslovima poslovanja vrlo teško povući jasnu granicu izumeđu vanrednih i redovnih prihoda i rashoda, a revalorizacioni nisu samo posledica inflacije već dobrim delom i veštački održavanog nerealnog kursa dinara, to se prednost mora dati ukupnom neto rezultatu.

I poljoprivredna proizvodnja i prehrambena industrija u obe posmatrane godine ostvarile su negativan rezultat finansiranja, što je i logično budući da se ne radi o finansijskim delatnostima. Međutim, zahvaljujući pozitivnom poslovnom rezultatu, u 2000. godini su, obe posmatrane privredne grane ostvarile pozitivan rezultat iz redovnog poslovanja. Prehrambena industrija je, pri tome, bila neznatno uspešniji jer je zabeležila pozitivnu stopu ovog rezultata od 6,59% (odnos rezultata iz redovnog poslovanja prema zbiru poslovnih i finansijskuh prihoda), a poljoprivreda 4,5%. Negativan rezultat iz vanrednih prihoda bio je relativno nizak i nije imao značajnijeg uticaja na konačan neto rezultat.

Presudan uticaj na iskazivanje negativnog neto finansijskog rezultata, kako kod poljoprivrede tako i prehrambene industrije, imao je ekstremno visok negativan rezultat revalorizacije, čiji je iznos u 2000. godini povećan preko sedam puta u odnosu na prethodnu kod poljoprivrede, odnosno preko 14 puta kod prehrambene industrije. Pored visoke stope inflacije (113,3%) i viška pozicija po osnovu kojih nastaju revalorizacioni rashodi (kapital i gubitak), nad pozicijama po osnovu kojih nastaju revalorizacini prihodi (stalna imovina), ovakav nagli porast negativnih neto efekata revalorizacije rezultat je i revalorizacije deviznih obaveza, što je uslovljeno zvaničnom devalvacijom dinara sa 6 na 30 din za 1 DEM. Ovim su objektivizirani skriveni gubici koji su po osnovu nerealnog kursa dinara kumulirani od aprila 1998. godine, kada je izvršena poslednja devalvacija.

Budući da su ostvarili negativnu stopu neto finansijskog rezultata i poljoprivreda (-3,71%) i prehrambena industrija (-9,29%) poslovali su neuspešno, pri čemu je poljoprivreda manje neuspešna.

Analiza finansijskog položaja

Ocena finansijskog položaja poljoprivrede i prehrambene industrije izvršena je na osnovu analize finansijske ravnoteže, zaduženosti i održavanja realne vrednosti kapitala. Analiza finansijske ravnoteže na osnovu obrtnog fonda (tab.

147

3) jasno pokazuje vrlo nepovoljnu finansijsku strukturu. Obrtni fond predstavlja deo dugoročno raspoloživog kapitala (sopstvenog i pozajmljenog) koji se koristi za finansiranje obrtnih sredstava, pri čemu finansijska ravnoteža postoji ako je obrtni fond jednak stalnim zalihama.

Tabela 3: Analiza finansijske ravnoteže (000.000 din)

Poljoprivreda Prehrambena industrija

Red br.

P O Z I C I J A

1999. 2000. 1999. 2000. 1. Kapital 26046 55245 15621 35782 2. Dugoročna rezervisanja 218 537 467 479 3. Dugoročne obaveze 521 1125 686 2290 I Kapital i dugoročne obaveze (1do 4 ) 26786 56906 16773 38551 4. Dugoročni finansijski plasmani 1978 3285 1714 3113 5. Osnovna sredstva 21192 45272 11327 23724 6. Gubitak – kumulirani 2550 6009 2529 9216 II Dugoročno vezana sredstva bez

stalnih zaliha ( 4 do 6 ) 25720 54565 15570 36053

III Obrtni fond (I - II) 1066 2341 1203 2498 IV Stalne zalihe 3735 8757 4548 8757 V Procenat pokrića stalnih zaliha

obrtnim fondom (III : IV) x 100 28,55 26,73 26,45 28,53

Poljoprivredna preduzeća u 2000. godini finansiraju samo 26,73% stalnih zaliha iz obrtnog fonda, a preduzeća prehrambene industrije 28,53%. Ostatak od 73,27%, odnosno 6416 miliona din. vrednosti stalnih zaliha poljoprivredna preduzeća finansiraju iz kratkoročnih izvora (prehrambena industrija 71,47%, odnosno 6259 miliona din.). Upravo za taj iznos likvidna i kratkoročno vezana sredstva manja su od kratkoročnih obaveza, iz čega proizilazi da preduzeća nisu u stanju da održavaju likvidnost. Imajući u vidu neophodnost zamene dobrog dela opreme (otpisanost oko 82%,), kao i dodatnog ulaganja u proizvodnju radi izlaska iz zone gubitka, jasno je da poljoprivrednim preduzećima Vojvodine nedostaje znatno veći iznos dugoročnog kapitala, koji se može proceniti na preko 10 milijardi dinara. Ovaj kapital može se obezbediti samo u dužem vremenskom periodu i to kroz vlasničku transformaciju koja će podrazumevati ulaganje u preduzeća nedostajućeg dugoročnog kapitala. U kraćem roku, značajno bi bilo transformacija kratkoročnih kredita u dugoročne, obezbeđivanje kredita po kamatnim stopama koje su primerene poljoprivredi i izdvajanje značajnijih sredstava za subvencije.

148

Jedan od razloga duboke poremećenosti finansijske strukture jeste poslovanje sa gubitkom u dužem vremenskom periodu, usled čega je došlo do kumuliranja ogromnih gubitaka. Ukupan kumulirani gubitak iznosi 6009 miliona dinara kod poljoprivrede, odnosno 9216 miliona dinara kod prehrambene industrije, što čini 10,9%, odnosno 25,8% bruto sopstvenog kapitala. Pro tome treba imati u vidu da je većina posmatranih preduzeća izvršila procenu kapitala i po tom osnovu očistila gubitke iz svojih bilansa, zbog čega je sadašnji kumulirani gubitak višestruko umanjen u apsolutnom iznosu.

Za potrebe analize zaduženosti (tab. 4) preuređena struktura pasive je tako što su izostavljena pasivna vremenska razgraničenja jer ista predstavljaju korekciju aktive naniže, i neraspoređeni dobitak tekuće godine, jer sadrži i obaveze prema eksternim korisnicima. Pored tradicionalnog finansijskog pravila prema kome se struktura pasive smatra prihvatljivom ako je odnos sopstvenih i pozajmljenih izvora 1:1, za pouzdaniju ocenu zaduženosti neophodno je uzeti u obzir i organski sastav sredstava i stopu inflacije, kao primarne, odnosno rentabilnost i likvidnost, kao sekundarne kriterijume.

Poljoprivredna preduzeća imala su u obe posmatrane godine visoku stopu samofinansiranja (78,14-76,92%), dok je taj procenat kod prehrambene industrije znatno manji (67,51-66,56%). Međutim, ako se uzmu u obzir i ostali faktori: visok organski sastav kapitala kod poljoprivrede (oko 72%), visoka stopa inflacije od 220,2% kumulativno u obe godine, negativna stopa rentabilnosti sopstvenog kapitala i izražena nelikvidnost, zaduženost poljoprivrede može se oceniti prihvatljivom, ali ne i dobrom. Glavni problem nije u visini ukupnih obaveza već u njihovoj nepovoljnoj strukturi. Dugoročne obaveze čine samo 6,94% ukupnih obaveza zbog čega preduzeća nisu u stanju da redovno servisiraju kratkoročne obaveze, koje su oko 1,7 puta veće od kratkoročno vezanih sredstava. Osim toga, i obaveze po kojima se u normalnim uslovima poslovanja po pravilu ne računaju kamate (spontani izvori finansiranja) kod nas su, usled nemogućnosti njihovog redovnog izmirivanja, vrlo često povezane sa obračunom visokih zateznih kamata.

Sposobnost održavanja realne vrednosti sopstvenog kapitala (tab. 4) utvrđuje se poređenjem njegovog indeksa rasta sa indeksom inflacije. Realna vrednost sopstvenog kapitala održava se po osnovu pripisivanja efekata revalorizacije i akumulacije, po osnovu neto ulaganja kapitala uključujući i novoosnovana preduzeća zatim po osnovu procene kapitala, kao i stvaranjem holdinga usled čega se veštački povećava kapital formiranjem učešća u kapitalu koja konsolidovanjem nisu isključena.

U 2000. godini poljoprivredna preduzeća su smanjila realnu vrednost neto sopstvenog kapitala za 3,7 indeksnih poena (213,3-209,6), a preduzeća

149

prehrambene industrije za 10,4 indeksnih poena. Pošto se radi o zbirnim bilansima nije moguće precizno utvrditi po kom osnovu je koliko došlo do povećanja neto sopstvenog kapitala, ali nema sumnje da je revalorizacija ubedljivo najznačajnija. Naš sisitem revalorizacije postavljen je tako da obezbedi održavanje realne vrednosti sopstvenog kapitala, ali u 2000. godini to nije bilo moguće zbog ekstremnog uvećanja tekućeg gubitka.

Tabela 4: Analiza zaduženosti i održavanja realne vrednosti kapitala

Poljoprivreda Prehrambena ind. Red. broj

P O Z I C I J A 1999. 2000. 1999. 2000.

1. Kapital – bruto sopstveni 26046 55245 15621 35782 2. Obaveze po kojima se po pravilu ne

plaćaju kamate 5870 13388 5599 12507

3. Obaveze po kojima se po pravilu plaćaju kamate 1418 2818 1917 5038

4 Neraspoređena dobit tekuće godine 0 375 0 433 I Pasiva bez dugor. rezervisanja,

PVR i dobiti tekuće godine 33335 71826 2317 53760

5. Stopa samofinansiranja (1:I ) 78,14 76,92 67,51 66,56 6. Organski sastav sredstava 72,67 71,88 58,09 56,57 7. Indeks cena na malo 150,1 213,3 150,1 213,3 8. Gubitak – kumulirani 2550 6009 2529 9216 9. Neto sopstveni kapital ( 1-8 ) 23496 49236 13092 26566

10. Indeks neto kapitala 150,8 209,6 153,8 202,9

ZAKLJUČAK

Analiza finansijskog rezultata pokazuje da su i poljoprivreda i prehrambena industrija Vojvodine u obe posmatrane godine bile neuspešne, jer su ostvarile neto gubitak. Ohrabruje, ipak, činjenica da je u 2000. godini, za razliku od prethodnih, poljoprivredna proizvodnja ostvarila pozitivan rezultat iz redovnog poslovanja, što ukazuje da postoje realne osnove za profitabilno poslovanje u budućnosti. U poređenju sa prehrambenom industrijom, poljoprivreda je u 2000. godini bila nešto uspešnija, odnosno manje neuspeša.

Drastična poremećenost finansijske ravnoteže, i kao posledica toga duboka nelikvidnost, najveći je problem u poslovanju naših poljoprivrednih preduzeća. Osnovni uzroci loše finansijske ravnoteže nalaze se vrlo nepovoljnoj strukturi obaveza (93,06% čine kratkoročne obaveze) i u ogromnim kumuliranim gubicima (6009 miliona dinara ili 10,9% sopstvenog kapitala) i. Prihvatljiv

150

stepen zaduženosti i sposobnosti održavanja realne vrednosti neto sopstvenog kapitala, nedovoljni su da bi se finansijski položaj naših poljoprivrednih preduzeća ocenio zadovoljavajućim. Za finansijski položaj prehrambene industrije može se reći da je nešto bolji nego kod poljoprivrede, ali takođe loš.

Pribavljanje dugoročnog kapitala za uspostavljanje finansijske ravnoteže, dodatno ulaganje u proizvodnju i obnavljanje opreme, preduslov je za izlazak iz zone gubitka i normalno funkcionisanje poljoprivrednih preduzeća. Nedostajući dugoročni kapital u našim uslovima realno se može obezbediti samo kroz privatizaciju poljoprivrednih preduzeća, pri čemu se podrazumeva takav model privatizacije koji će osigurati ulaganje potrebnog kapitala od strane novih vlasnika. Ovaj proces treba da prate odgovarajuće mere ekonomske politike u domenu otkupnih cena, pariteta, subvencija i kreditiranja, a od posebnog je značaja obezbeđivanje novih tržišta za plasiranje značajnih viškova poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.

5. LITERATURA

1. Vukelić Gordana: Self-financing in agriculture, Financing the agribusiness sector, Belgrade, 1999.

2. Obrenović, D. Vukoje, V.: Financing of working capital in primary agricultural production, Financing the agribusiness sector, Belgrade, 1999.

3. Obrenović, D. Vukoje, V.: Vlasnička transformacija poljoprivrede Vojvodine, Agroekonomika br. 27/98, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1998.

4. Obrenović, D. Vukoje, V.: Analiza finansijskog rezultata i finansjskog položaja poljoprivrednih preduzeća Vojvodine, Agroekonomika br. 29/2000, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2000.

5. Ranković, J. Ilić, G.: Analiza rentabiliteta i finansijskog položaja privrede (u periodu 1994-1998), Računovodstvo br. 7-8/99, SRRS, Beograd, 1999.

6. Rodić, J.: Teorija i analiza bilansa, Privrednik, Beograd, 1997.

151

THE ANALYSIS OF ECONOMIC - FINANCIAL INDICATORS AGRICULTURE AND FOOD INDUSTRY IN VOJVODINA

by

Vukoje,V., Obrenovic, D.

SUMMARY

The Analysis of Financial Results shows that in 2000.agricultural production and food industry in Vojvodina realized negative net financial result, and for its covering it is necessary to be spent 3,71% apropos 9,29% of total income. The most anxious is extremly increasing net loss against the last year that follows negative effects of revalorization, which are mainly constraind by hidden losses of the official devaluation of Yugoslav dinar. Nevertheless, in 2000., after several unsuccessful years, agriculture in Vojvodina has finally reached positive regular business operation results. Therefore, we can expect profitable business operations in this sector in the future.

The financial standing is characterized by extremly unfavourable financial ballance, and its consequence is deep non-liquidity inside companies.The fundamental causes of this irregularity of financial structure in agricultural companies stand in huge cumulated losses (6009 million dinars or 10,9% of owned capital) and in extremly unfavourable liability structure (93% are short-term liabilities). The satisfactory level of self-financing and ability to preserve the real net owned capital can not change estimates of the agricultural production financial standing situation. For the way out from "loss sector", the restore of liquidity and minimal recovery of equipment in agricultural companies in Vojvodina, the total of missing resources can be estimated to 10 billion dinars. The only way to ensure such resources is property transformation with long-term capital investments in agricultural companies. Key words: financial result, financial position, financial equilibrium, liquidity,

analysis, agricultural production, food industry.

152

UDK: 368.1:336.126.55 Originalni naučni rad

Original scientific paper

REVIZIJA U ORGANIZACIJAMA OSIGURANJA

Tica, N., Pejanović, R., Tomašević, D., Drmanić, R.1

REZIME

Autori razmatraju sadržaj, ulogu i značaj revizije u osiguravajućim kompanijama. Pri tome se analiziraju dva oblika, tj. dva nivoa - eksterna i interna revizija.

Revizija u organizacijama osiguranja je specifična zbog specifičnosti ove delatnosti. Ali je nužna kao i u ostalim oblastima zbog tržišnog karaktera privređivanja, koje je cilj tranzicije, koja je u nas u toku.

Potrebno je razvijati paralelno i eksternu i internu reviziju, koje bi bile u sadejstvu i koordinaciji.

Ključne reči: revizija, osiguranje, eksterna revizija, interna revizija.

UVOD

Osiguranje je institucija čiji je zadatak da nadoknadi štete koje nastaju usled dejstva rušilačkih sila u društvu, u privredi ili kod ljudi. Osiguranje u suštini predstavlja udruživanje svih onih koji su izloženi istim opasnostima sa ciljem da zajednički podnesu štetu koja će zadesiti samo neke od njih. Osiguranje počiva na načelu uzajamnosti i solidarnosti.

Osiguravač je specijalizovana organizacija (osiguravajuća kompanija) koja se bavi poslovima osiguranja. To je, ustvari, strana u ugovoru o osiguranju koja za određenu cenu (premiju) preuzima obavezu zaštite osiguranika od rizika nastupanja ekonomski štetnih događaja. Ukoliko dođe do nastupanja osiguranog slučaja (realizacije rizika) osiguravač ima obavezu da isplati naknadu iz osiguranja osiguraniku. Ovo je posebno značajno za poljoprivredu, u kojoj klimatski faktor igra veliku ulogu, te je stoga veći rizik ulaganja kapitala. 1 Dr Nedeljko Tica, vanr. profesor, Dr Radovan Pejanović, red. profesor, Dejan Tomašević, asistent, pripravnik, Ratomirka Drmanić, asistent pripravnik, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

153

Revizija je pregled i ispitivanje finansijskih izveštaja i poslovnih knjiga neke kompanije, koju sprovode nezavisni stručnjaci – revizori, sa ciljem davanja mišljenja u obliku revizorskog izveštaja. U izveštaju se daju ocene o tome da li je navedena dokumentacija pouzdana i objektivna, u skladu sa zakonskim propisima i računovodstvenim principima, tj. da li verno prezentira finansijski položaj i rentabilitentnu sposobnost preduzeća.

Revizija se obavlja u dva oblika ili na dva nivoa: eksterna i interna revizija.

Zbog navedenog značaja i uloge osiguranja u privredi i društvu, revizija je i ovde objektivna nužnost izazvana tržišnim karakterom privređivanja savremenog društva, te stoga i potreba osiguravajućih kompanija. Pri tome su značajna i važna oba nivoa i eksterna i interna revizija.

EKSTERNA REVIZIJA

Sadržaj izveštaja o reviziji

Zakon o osiguranju imovine i lica nalaže organizacijama za osiguranje godišnji izveštaj o obavljenoj reviziji računovodstvenih izveštaja.2 Taj izveštaj sačinjava angažovana eksterna revizorska kuća, koja je sastavljena od eksternih revizora, na čelu sa ovlašćenim revizorom.

Izveštaj se sastavlja na osnovu: dokumentacije i podataka o stanju imovine, kapitala, obaveza i potraživanja; obavljenog popisa na dan sastavljanja godišnjeg računa; usaglašenih stanja obaveza i potraživanja; računovodstvenih izveštaja za period poslovanja za koji se obavlja revizija; izveštaja o reviziji za prethodni period; mišljenja ovlašćenog aktuara; ostale dokumentacije od značaja za reviziju.

Izveštaj o reviziji sadrži: (1) izveštaj i mišljenje ovlašćenog revizora; (2) analiza uz izveštaj o obavljenoj reviziji; (3) priloge uz izveštaj o obavljenoj reviziji; (4) druge podatke i informacije od značaja za obavljanje revizije.

Zadržaćemno se na pojedinim stavkama izveštaja.

Izveštaj i mišljenje ovlašćenog revizora

Izveštaj ovlašćenog revizora sadrži podatke o sledećem: organizaciji za osiguranje (osnivanje i delatnost); osnovama za obavljanje revizije (poslovanju, računovodstvenim izveštajima i sl.); opštim aktima organizacije; obimu 2 “Službeni list SRJ”, br. 30/96 i 53/99.

154

izvršenih ispitivanja računovodstvenih izveštaja; promenama u računovodstvenim izveštajima; nezakonitostima i nepravilnostima u poslovanju u prethodnom periodu (ako ih je bilo) i podatke o tome da li su otklonjene; nalazima interne i eksterne kontrole; prenosnim pozicijama; ostalim zapažanjima. U izveštaju se unosi i datum početka i datum završetka revizije.

Mišljenje ovlašćenog revizora sadrži: ime i prezime lica odgovornog za zakonitost rada organizacije za osiguranje; obim obavljene revizije i vrstu i obim uzoraka podataka, knjigovodstvene i druge dokumentacije; osnove na kojima su izveštaji sastavljeni (usklađenost računovodstvenih izveštaja i knjigovodstvene i druge dokumentacije sa propisima, načelima i standardima; mišljenje za prethodni period; mišljenje o tome da li računovodstveni izveštaji istinito i objektivno prikazuju stanje imovine, kapitala, obaveza i potraživanja kao i rezultate poslovanja.

Mišljenje ovlašćenog revizora može biti pozitivno, s rezervom, uzdržano ili negativno u skladu sa zakonom o reviziji (čl. 30).

Analize uz izveštaj

Analize uz izveštaj o obavljenoj reviziji sadrže ispitivanje: bilansa stanja; obaveza i potraživanja; bilansa uspeha; likvidnosti; dodatnog računovodstvenog izveštaja – aneksa; bilansa tokova gotovine; godišnjeg izveštaja o poslovanju.

Ispitivanje bilansa stanja obuhvata analizu iskazanog stanja imovine, kapitala, obaveza i potraživanja organizacije za osiguranje na dan sastavljanja računovodstvenih izveštaja. Ovde spada i analiza datih avansa za štete, dugoročnim rezervisanjima (rezervama osiguranja života, masovnih i katastrofalnih šteta), kratkoročnim rezervisanjima (prenosnim premijama – osnovicama, rezervisanim štetama).

Posebno se, kod bilansa stanja, posmatra stanje polisa – blokova na dan obavljanja redovnog godišnjeg popisa i utvrđuju razlike između stvarnog i knjigovodstvenog stanja polisa – blokova.

Ispitivanje bilansa stanja sadrži prikaz strukture rizične aktive, ako i prikaz obezbeđenosti potrebne rezerve za taj deo aktive sa stavom ovlašćenog revizora.

Ispitivanje bilansa uspeha sadrži prikaz i komentar svih pozicija prihoda i rashoda i rezultata poslovanja. Posebno se posmatraju podaci: o prihodima od premije osiguranja, naknadama šteta od osiguranja, odnosu ostvarene tehničke premije i izvršene naknade šteta, iznosu rezervisanja (za štete iz osiguranja,

155

saosiguranja i reosiguranja), iznosu doprinosa za preventivu, iznosu sredstava za matematičku rezervu, iznosu doprinosa garantnom fondu i td.

Ispitivanje zbirnog bilansa uspeha sadrži podatke o finansijskim prihodima, finansijskim rashodima, ostvarenom dobitku ili gubitku, o vanrednim prihodima, otpisu potraživanja, iznosima revalorizacionog dobitka ili gubitka, iznosima poreza i doprinosa iz dobitka, ostvarenom neto rezultatu – sve to sa stavom ovlašćenog revizora.

Ispitivanje likvidnosti sadrži analizu i stav ovlašćenog revizora: o usklađenosti aktive i pasive prema ročnosti; načinu obezbeđivanja usklađenosti priliva i odliva gotovine; metodama praćenja priliva i odliva; odnosu ukupnih kratkoročnih obaveza i raspoloživih novčanih sredstava (hartija od vrednosti i gotovine); odnosu kratkoročnih potraživanja i kratkoročnih obaveza i dugoročnih potraživanja i dugoročnih obaveza; dinamici naplate potraživanja i izvršavanju obaveza iz osnova osiguranja.

Ispitivanje dodatnog računovodstvenog izveštaja – Aneksa sadrži: podatke o osnovnim sredstvima; podatke o potraživanjima o obavezama u stranoj valuti; podatke o finansijskim plasmanima, potraživanjima i obavezama po ročnosti dospeća; podatke o dužnicima po osnovu premije osiguranja; podatke o osnovnom kapitalu; podatke o zaposlenima; posebne podatke (iz obrazaca).

Ispitivanje bilansa tokova gotovine sadrži analizu tokova gotovine po osnovu: poslovnih aktivnosti; investicionih aktivnosti; aktivnosti finansiranja. Ova ispitivanja sadrže i podatke i stav ovlašćenog revizora: o likvidnosti u periodu obavljanja revizije; bonitetu organizacije za osiguranje; finansijskoj stabilnosti organizacije.

Ispitivanje godišnjeg izveštaja o poslovanju sadrži stav ovlašćenog revizora: o finansijskom poslovanju i finansijskoj strukturi; pokazateljima fizičkog obima poslovanja; pokazateljima efikasnosti poslovanja (produktivnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti); podacima o povećanju i smanjenju početnog fonda sigurnosti; podacima o otkupu sopstvenih akcija; promenama u računovodstvenim izveštajima; strukturi portfelja ostvarene premije osiguranja; o ostalim podacima o poslovanju organizacije za osiguranje. Ispitivanje godišnjeg izveštaja o poslovanju sadrži i podatke i stav ovlašćenog revizora o tehničkim rezultatima osiguranja po vrstama poslova osiguranja.

I na kraju, ovlašćeni revizor daje stav o kadrovskoj, organizacionoj i tehničkoj osposobljenosti (podatke o dostignutom stepenu automatske obrade podataka, opremi i programima) organizacije za osiguranje u periodu za koji se obavlja revizija.

156

Prilozi uz izveštaj

Priloge uz izveštaj o obavljenoj reviziji čine: (1) mišljenje ovlašćenog aktuara; (2) nalazi interne i eksterne kontrole; (3) drugi prilozi.

INTERNA REVIZIJA

Funkcije interne revizije

Pored eksterne revizije, koju propisuje zakon kao obaveznu, moguća je u osiguranju i interna revizija.

Interna revizija je ''ocenjivačka aktivnost u okviru pravnog lica, koja se obavlja radi pružanja usluga tom licu''.3 Ciljevi i delokrug interne revizije mogu biti različiti: pregled računovodstvenog sistema i sistema internih kontrola i praćenje njihovog funkcionisanja; ispitivanje računovodstvenih i poslovnih informacija; analizu ekonomičnosti, efikasnosti i efektivnosti poslovanja; ispitivanje usaglašenosti poslovanja sa zakonskom regulativom.

Funkcija interne revizije u organizacijama osiguranja je ispitivanje, ocenjivanje i praćenje funksionisanja računovodstvenog sistema i sitema interne kontrole organizacije osiguranja. Internu reviziju bi trebalo da obavljaju interni revizori, koji su zaposleni u osiguravajućim kućama. Oni treba da poseduju visok nivo profesionalizma, nezavisnosti u radu u odnosu na menadžere, kao i na druge čije aktivnosti i rezultate kontrolišu.

Osnovni zadatak internog revizora u organizacijama osiguranja je da, pre svega, obezbedi potpunu tačnost računovodstvenih poslovnih evidencija, kao i da otkrije probleme u funkcionisanju interne kontrole i u poslovanju osiguravajućeg društva.

Iako izveštaj internog revizora nema isti stepen uverljivosti i ne pruža kredibilitet kao izveštaj eksternog revizora, on je ipak značajna karika za sticanje poverenja uprave da se posluje kao što je propisano. Za upravni odbor osiguravajućeg društva nije, naime, bitno samo da propiše poslovnu politiku za tekuću godinu i usvoji je na godišnjoj skupštini osiguravajućeg akcionarskog društva, već da obezbedi mehanizme i instrumente stalnog praćenja ispravnosti poslovanja. Upravo putem sistema interne kontrole treba da se obezbedi efikasno vođenje poslova osiguranja (skraćivanje praznog hoda, snižavanje rizika, otkrivanje fiktivnih i uvećanih šteta, propusti u poslovanju i zloupotrebi ovlašćenja i sl.). Tu je, zatim, kontrola kvaliteta zaključenih polisa,

3 Prema: Međunarodni standardi revizije, Savez računovođa i revizora Srbije, Beograd, 1998, str. 205.

157

naplate polisa, isplate šteta, izveštaja o rezultatima rada menadžera prodaje usluga osiguranja i mnoga druga pitanja. Time se suzbijaju mito, korupcija i zloupotrebe.

Veza interne i eksterne revizije

Interni revizor (glavni interni revizor) organizacije osiguranja treba da održava dobru saradnju sa eksternim revizorima i revizorskom kućom, da pomogne osiguravajućem društvu da odabere najbolju revizorsku kuću (najviši kvalitet usluga). Prema američkom standardu eksterne revizije (SAS 65) dozvoljava se internom revizoru da pomaže u radu eksternog revizora, što je dobro rešenje. Uz to, interna revizija omogućava bolji uvid u kontrolu rada eksterne revizije.

Interna i eksterna revizija su, dakle, veoma slične, ali i različite:

Faktor Interna revizija Eksterna revizija Ciljevi Postojanje dobrih kontrola Istinitost i objektivnost

računovodstvenih izveštaja Delokrug Sve oblasti poslovanja; ostvarivanje efekata

na uložena sredstva; informacioni sistem i njegovo ispravno funkcionisanje

Računovodstveni izveštaj (bilans uspeha, bilans stanja, izveštaj o poslovanju) i računovodstveni sistem

Nezavisnost Od pojedinih poslovnih funkcija, kao rezultat profesionalizma i statusa

Od poslovnog subjekta, u skladu sa zakonskim pravima i obavezama i kodeksom profesionalne etike

Struktura Različita – ovlašćeni interni revizor, menadžer, revizori, asistenti

Standardna – partneri, menadžeri, revizori, pripravnici

Osoblje Kompetentna lica, na primer, inženjeri, kompjuterski ekspeti, računovođe/revizori, kontrolori kvaliteta itd.

Ovlašćeni revizori i revizori čije je sticanje kvalifikacija u toku

Metodologija Revizija uvedenih sistema i ispitivanje poslovnih događaja

Verifikacija na osnovu dokumentacije

Izveštaj Kompleksni i strukturirani izveštaji, namenjeni rukovodstvu i drugim višim organima upravljanja

Kratki standardizovani izveštaji namenjeni vlasnicima

Standardi Standardi interne revizije ili opšti standardi revizije

Standardi revizije i drugi zahtevi profesionalne asocijacije

Regulativa Obično nije obavezna, osim kada je reč o određenim javnim preduzećima

Obaveza vršenja u skladu sa regulativom koja reguliše poslovanje preduzeća, kao regulativnom o javnom sektoru

Veličina preduzeća

Obično postoji u velikim preduzećima ili drugim velikim organizacijama

Obavezna za preduzeća čije akcije kotiraju na berzama i za javna preduzeća (za mala preduzeća obično ne postoji obaveza)

Picket, K.H. Spenser, The internal Auditing Handbook, John Wiley and Sons, Chichester, 1997, pp.145.

158

Analiza sličnosti i razlika između eksterne i interne revizije ukazuje na to da je postojanje interne revizije značajno za eksternog revizora, jer postoji veća verovatnoća da sistem interne kontrole pravnog lica kod koga vrši reviziju bolje funkcioniše, pošto njegovo funkcionisanje proveravaju profesionalno kompetentni interni revizori, koji rukovodstvu daju kvalifikovane preporuke kako da se sistem interne kontrole unapredi.

OPŠTI ZAKLJUČAK

Revizija u našim organizacijama osiguranja je objektivna nužnost izazvana tranzicijom koja podrazumeva izgradnju moderne tržišne privrede zasnovane na jasnom vlasničkom odnosu i efikasnosti upotrebe kapitala.

Eksterna revizija je zakonski predviđena u organizacijama osiguranja i regulisana još od 1996. godine i kao takva u nas od nedavno postoji. Interna revizija, pak, još uvek nije obavezna i kao takva ima fakultativni karakter. Ona će tek u narednom periodu imati sve veći značaj i ulogu, sa uvođenjem tržišnog ambijenta. I eksterna revizija će tada postati ekonomska potreba a ne zakonska prinuda. To će usloviti interes kapitala i njegova težnja za sticanje rejtinga na tržištu kapitala i konkurentske pozicije na tržištu roba i usluga.

Međunarodni standardi revizije precizno regulišu na koji način se može uspostaviti saradnja između internog i eksternog revizora, polazeći od sličnosti postupaka i razlike u ciljevima ova dva oblika revizije. Mogućnosti saradnje su značajne, naročito u oblasti planiranja itnerne revizije i obuhvatanja internom revizijom onih oblasti poslovanja koje su od zajedničkog interesa. Ona je kod nas sada, na žalost, na nultoj tački.

Trgovanje akcijama preduzeća (pa i osiguravajućih) zahtevaće pouzdane informacije o poslovanju preduzeća, tako da će izveštaji eksternih revizora sve više dobijati na značaju. Paralelno sa tim, pritisak vlasnika akcija na menadžment da postigne optimalne rezultate poslovanja i time poveća vrednost akcija, doprineće uvođenju interne revizije u sve većem broju preduzeća (pa i osiguravajućih).

LITERATURA

1. Cvetanović M.: Saradnja između eksterne i interne revizije na reviziji računovodstvenih izveštaja, Revizija, Beograd, br. 1/2000, str. 7-16.

2. Marović B.: Osiguranje i špedicija, III izmenjeno i dopunjeno izdanje, “Stilos”, Novi Sad, 2001.

159

3. Međunarodni standardi revizije, Savez računovođa i revizora Srbije, Beograd, 1998.

4. Pejanović R., Tica N.: Revizija i restrukturiranje – instrumenti tranzicije agrarnog preduzeća, Zbornik radova (“Ubrzanje tranzicije privrede Srbije”), Vidici, Društvo ekonomista Beograda, Beograd, br. 3/2001, str. 217-227.

5. Picket, K.H.Spenser: The Internal Auditing Handbook, Hohn Wiley and Sons, Chishester, 1997.

6. Priručnik za praksu osiguranja i reosiguranja, Financing centar, DDOR, Novi Sad, 1996.

7. Sandić Z.: Interna revizija u osiguranju, Revizija, Beograd, br. 20/2001.

REVISION IN INSURANCE COMPANIES by

Tica, N., Pejanović, R., Tomašević, D., Drmanić, R

SUMMARY

The authors are reconcidering contents, roles and importance of revision in insurance companies. Furthermore, they are analysing and developing two levels of revision – external and internal.

Because of specific activities within insurance companies, the revision is also peculiar. Above, all, it is neccessary for every business field, because of the character of market activities, which is a part of actual present transition.

Therefore, it is inevitably to develop corespondingly, both external and internal revision, coordinating and in mutual act.

Key words: revision, insurance, external revision, internal revision.

160

UDK: 368.5 Pregledni naučni rad

Scientific review paper

EKONOMSKI EFEKTI OSIGURANJA SUBJEKATA U POLJOPRIVREDI

Miloradić, J.1

REZIME

Značajno mesto u ekonomskoj zaštiti i unapređenju proizvodnje subjekata u poljoprivredi svakako zauzima osiguranje. Isplatom odšteta nadoknađuje se vrednost uništenih ili oštećenih materijalnih dobara nakon nastupanja osiguranog slučaja, kao i druge vrste gubitaka i šteta. Osiguravajuća zaštita koja se danas primenjuje, a i pokrivenost osiguranjem kako biljne proizvodnje tako i osiguranje životinja u našim uslovima, je već duže vremena na veoma niskom nivou.

Svakako da će ekonomski efekti osiguranja subjekata u poljoprivredi biti daleko veći kada dođe do poboljšanja ekonomskog položaja poljoprivrede. Spektar rizika koji će se osiguravati i oblika osiguravajuće zaštite biće daleko širi a osiguranje će predstavljati nezaobilazan zaštitini mehanizam kakav srećemo u zemljama razvijene tržišne ekonomije.

Ključne reči: osiguranje useva i plodova, osiguranje životinja, osiguranje od grada, zaštita subjekata u poljoprivredi.

1. UVOD

Prema savremenom konceptu, osiguranje ekonomski obezbeđuje osiguranike kao zainteresovane subjekte od nastalih šteta. Ono predstavlja organizovano udruživanje pojedinaca, preduzeća i drugih subjekata izloženih istim opasnostima, s ciljem da zajednički podnesu štetu za koju se unapred zna da će, prema teoriji verovatnoće i zakonu velikih brojeva, zadesiti samo neke od njih. 1 Mr Jova Miloradić, direktor Glavne filijale “Srem” Sremska Mitrovica u “DDOR – u Novi Sad “AD, Novi SAD.

161

Moderno osiguranje kao neophodna i specifična delatnost u svakoj privredi podrazumeva aktivan odnos prema rizicima koji ugrožavaju imovinu i lica i čiji broj neprekidno raste. Teret nošenja rizika primenom osiguranja prebacuje se s pojedinca na osiguravajući fond što, zapravo , čini suštinu osiguranja.

Uz zaštitu imovine i lica, kao ključnu ulogu, osiguranje ima i veoma važnu finansijsku i socijalnu funkciju. Njime se prikupljaju novčana sredstva u vidu premije osiguranja, čiji se deo plasira na finansijsko tržište. Pružajući punu bezbednost ljudima i njihovim dobrima, te podstičući ukupna privredna kretanja, osiguranje obavlja i važnu socijalnu ulogu. Njime se takođe potpomaže oslobađanje investicijskih sredstava koja bi ostala zadržana u rezervama. Ono, sem toga, predstavlja specifičan štedni mehanizam, naročito kada je reč o nekim vidovima osiguranja.

Osiguranje zauzima izuzetno značajno mesto u ekonomskoj zaštiti i unapređenju proizvodnje preduzeća iz sfere poljoprivrede i prehrambene industrije. Isplatom odšteta nadoknađuje se vrednost oštećenih ili uništenih materijalnih dobara nakon nastupanja osiguranog slučaja, kao i druge vrste gubitaka i šteta.

U našim uslovima, zaštita proizvodnje na poljoprivrednim gazdinstvima već duže vremena je na niskom nivou. To proizilazi kako iz oblika i vidova osiguravajuće zaštite koji se primenjuju, tako i iz pokrivenosti osiguranjem ukupnih obradivih površina.

Dobro je poznato da tražnja za osiguravajućom zaštitom upravo srazmerno zavisi od dinamike i nivoa privrednog razvoja. Stoga je osiguranje poljoprivrede takođe određeno njihovim ukupnim ekonomskim položajem. Nije potrebno posebno dokazivati da se on u nas tokom poslednje decenije neprekidno pogoršava, zbog čega poljoprivreda nije ni izbliza u stanju da koristi prednosti osiguranja u punoj meri.

2. OSIGURANJE USEVA I PLODOVA

Položaj poljoprivrede u sklopu privrednog sistema zemlje za poslednjih deset godina doživljava trend permanentnog pogoršanja. Na prvom mestu niske cene poljoprivrednih proizvoda, izuzetno visoke cene reprodukcionog materijala, rezervnih delova i mašina čine da situacija u poljoprivredi nikada nije bila lošija. Naravno, uz već pomenuto treba istaći odsustvo dugoročne agrarne politike i nepovoljne uslove kreditiranja koji utiču da se izlaz iz sadašnje situacije vrlo teško nazire.

162

Osiguranje useva i plodova ( biljne proizvodnje) deli sudbinu ove privredne grane pa je tako učešće portfelja osiguranja useva i plodova u ukupnom poslovanju »DDOR Novi Sad« a.d sa nekadašnjih 25% palo na do sada najniži nivo, odnosno 9%. Ovo je posledica sigurno više faktora:

♦ niske tržišne cene poljoprivrednih proizvoda

♦ svakogodišnje smanjenje prinosa

♦ privatizacija, kojom je društveni sektor u Vojvodini smanjen za oko 100.000

♦ ha obradive površine

Nepovoljnoj situaciji u poljoprivredi posebno su doprineli vremenski uslovi u poslednjih nekoliko godina. Na primer u 2000. godini nakon poplava početkom godine nastupila je nezapamćena suša. Prosečne padavine su bile ispod proseka, dok su prosečne temperature bile iznad višegodišnjeg proseka, što je prouzrokovalo skraćenu vegetaciju, ubrzano sazrevanje i znatno manje prinose. U 2001. godini obilne kiše praćene olujom i gradom su nanele ogromne štete na usevima ( Titel) i plodovima (Sremska Mitrovica-potez Vranjaš i Mutalj).

U naredne dve tabele prikazaćemo polje osiguranja i obuhvat osiguranjem u 2000. godini na primeru svih 45 vojvođanskih opština ( Tabela 1), kao i pregled osiguranih površina useva i plodova u periodu 1991-2000. godina ( Tabela 2).

Tabela 1. Polje osiguranja i obuhvat osiguranjem u 2000.godini

R.

br.

OPŠTINA Obradiva površina

Osigurana površina

% obuhvata

Novi Sad

Sr.Karlovci

50.266

2.085

1.

UKUPNO 52.351 6.138 11,7

163

Inđija

Beočin

Titel

Žabalj

Temerin

Srbobran

B.Petrovac

Odžaci

Apatin

Sombor

31.081

6.756

20.073

29.541

15.107

25.748

13.564

32.166

21.727

94.061

2.

UKUPNO 289.824 71.275 24.6

Subotica

Ada

Kanjiža

84.516

19.889

29.654

3.

UKUPNO 134.059 15.238 11,4

Zrenjanin

Sečanj

Žitište

Novi Bečej

Nova Crnja

92.469

37.884

45.970

42.484

24.552

4.

UKUPNO 243.359 18.611 7.6

Vršac

Bela Crkva

Plandište

Kovilj

Alibunar

56.798

22.959

32.445

43.032

46.685

5.

UKUPNO 200.919 24.184 12,0

Kikinda

Novi Kneževac

Čoka

65.313

24.446

22.259

6.

UKUPNO 112.018 8.233 7,3

164

7. Sremska Mitrovica 54.787 9.961 18,2

8. Bečej 41.943 5.007 11,9

9. Vrbas 32.740 7.286 22,3

10. Kula 44.769 7.134 16,3

Ruma

Irig

42.406

16.198

11.

UKUPNO 58.604 10.289 17,6

Bačka Palanka

Bač

45.735

24.317

12.

UKUPN0 70.052 22.509 32.13

Pančevo

Kovačica

Opovo

59.985

34.273

14.997

13.

UKUPNO 109.255 11.924 10,8

14. Senta 25.270 1.197 4,7

Stara Pazova

Pećinci

29.381

32.309

15.

UKUPNO 61.690 16.785 27,2

16. Šid 40.168 5.057 12,6

17. B.Topola 69.956 12.867 18,4

UKUPNO: 1.640.661 253.695 15,5

Tabela 2. Pregled osiguranih površina useva i plodova u periodu 1991-2000.godina

1991. 1992. 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. 2000.

386.583 276.094 254.560 283.026 277.272 272.894 278.771 289.150 283.611 253.695

165

Iz priloženih tabela je vidljivo da od ukupno obradivih površina u iznosu od 1.640.661 ha osigurano je svega 15,5% odnosno 253.695 ha što je za 35% manje nego 1991. godine kada je bilo 386.583 ha osiguranih površina.

2.1. Osiguranje od grada

Verovatno da je nemoguće navesti sve probleme koji mogu da utiču na biljnu proizvodnju koja je izložena uticaju mnogobrojnih prirodnih činilaca, koje mogu biti pozitivni i negativni, te od njih zavisi krajnji ishod proizvodnje, tj. prinos. Mi ćemo se ipak truditi da pobrojimo neke važnije činioce koji su svakako relevantni:

- preniska ili previsoka temperatura vazduha i zemljišta (toplotni udar, odnosno mraz),

- manjak ili višak vlage u zemljištu i u vazduhu (suša, odnosno prekomerne kiše),

- grad,

- olujni vetar,

- požar,

- poplava,

- manjak ili višak biljnih hraniva,

- biljne bolesti (bakterije, virusi, gljivice),

- štetočine ( insekti, glodari),

- korovi.

Sve ove opasnosti se mogu obuhvatiti osiguranjem, i tada one postaju osigurani slučaj (osigurane opasnosti) što subjektima u poljoprivredi daje sigurnost, tj. uspešnu proizvodnju.

U pogledu mogućih šteta u osiguranju biljne proizvodnje (s obzirom na učestalost pojave i težinu posledica) grad se stvlja na prvo mesto.

Grad nastaje pri razvoju i nailasku vazdušnih struja vertikalnog razvoja, tkz. konkvektivnih oblaka. Za razliku od drugih vrsta oblaka, konvektivni oblaci imaju izraženu vertikalnu razvijenost tako da njihovi vrhovi sežu do visine od 12 do 14 km, a njihov poprečni presek u horizontali može da ima dužinu do 5o km. Savremena meteorologija precizno definiše da ulazne vazdušne struje

166

snabdevaju ove oblake vlagom i imaju njavažniju ulogu u samom procesu nastajanja i rasta zrna grada.

Grad je oblik padavina koji u vidu ledenih komadića odnosno sleđenih sfernih čestica, najčešće prečnika između 5-50 mm, pada iz oblaka, čija brzina kretanja iznosi 50 do 100 km/h, dok je pravac kretanja najčešće pravolinijski, iako može da bude i izlomljen pod uticajem vetra. Na ovoj i ovakvoj putanji izlučuje se grad i ostavlja tragove oštećenja, koji su veličine otprilike dimenzijama oblaka koji je naišao. Kod nas, pravac dolaska gradobitnih nepogoda određen je opštim klimatskim uticajem, i on obično dolazi sa zapada-sa Atlantika, i to ovim redom: severozapad, zapad, jugozapad.

Iz navedenog može se zaključiti da je grad, bez obzira na veličinu zahvaćene površine, ipak lokalna pojava. Intenzitet grada se meri gustinom, veličinom zrna i vremenskim trajanjem nepogode.

U poslednjih deset godina, štete koje su ekonomski subjekti u Vojvodini pretrpeli od grada, bile su ogromne. Najsvežiji primer je šteta kod DD »Pinki« Sremska Mitrovica koja je iznosila u 2001. godini 1,5 miliona DM, kada je grad praćen olujnim vetrom na potezu Mutalj, Vranjaš u kratkom periodu a u nekoliko navrata naneo ogromnu štetu.

Napred iznete činjenice govore u prilog primene znatno širih mogućnosti koje nudi osiguranje. To znači da postoje mogućnosti proširenja osiguravajuće zaštite po širini ( osiguravanje novih osiguranika) i po dubini ( proširenje obima pokrića kod postojećih osiguranika). U tom kontekstu svakako ostaje otvoreno pitanje uvođenja obaveznog poljoprivrednog osiguranja kao jednog od rešenja istaknutog problema.

3. OSIGURANJE ŽIVOTINJA

Stočarska proizvodnja ili gajenje životinja je jedna od grana poljoprivredne proizvodnje koja sa biljnom proizvodnjom čini neodvojivu celinu. Ona je veoma razuđena i obuhvata veliki broj grana, vrsta i kategorija životinja koje se gaje, a i najčešće i osiguravaju:

- goveda (krave, bikovi, priplodne junice, tovna junad, telad),

- konji (radni konji, sportski konji, pastuvi i priplodne kobile, omad, ždrebad),

- svinje (priplodne svinje, tovne svinje, prasad),

- ovce,

167

- perad (kokoši, nosilje, petlovi, pilići u tovu).

Pošto se radi o proizvodnji koja se odvija u potpuno drugačijim uslovima nego biljna proizvodnja (uglavnom zatvoren prostor) i pošto su u pitanju potpuno drugačije opasnosti ovo osiguranje je odvojeno od osiguranja biljne proizvodnje i predstavlja samostalnu granu.

Sve napred izneto vezano za krizu poljoprivrede odnosi se i na opadajući trend u osiguranju životinja. Učešće portfelja osiguranja životinja u ukupnom poslovanju »DDOR Novi Sad« a.d. sa nekadašnjih 10% palo je na 4%. Ovo je posledica kako niskih cena stoke, prema tome i suma osiguranja, tako i smanjenog stočnog fonda i odustajanja pojedinih osiguranika od osiguranja. Od ukupno 800.000 komada uslovnih grla, koliko se gaji u Vojvodini, osiguranjem je obuhvaćeno 82.000 komada, ili 10,2%. Njavažnija vrsta i kategorija u osiguranju životinja su tovne svinje, zatim priplodna goveda i priplodne svinje. Najznačajniji vid osiguranja je osiguranje od osnovnog rizika (uginuće od bolesti i nesrećnog slučaja), dok je osiguranje od dopunskih rizika zanemarljivo.Takođe treba istaći da osiguranje kod pravnih lica znatno prevazilazi i po obimu i po vrednosti osiguranje na privatnom sektoru.

Tehnički rezultat (količnik tehničke premije i likvidiranih šteta) u osiguranju životinja u poslednjih deset godina 1991-2000. (Tabela 3 ) pokazuje da je samo dva puta bio pozitivan 1992.i 2000.god. Posmatrano za ceo period zbirno za sve vidove osiguranja životinja, tehnički rezultat je negativan i iznosi 105,4%. Ovi podaci govore prvo o tome da je on posledica nepovoljnih uslova proizvodnje u navedenom periodu, pre svega nekvalitetne stočne hrane i nedostatka lekova, ali i o tome da je osiguranje isplatilo više šteta na osiguranju životinja nego što je iznosila premija osiguranja.

Treba istaći da je premija kod osiguranja životinja nekoliko puta manja u odnosu na premiju kod osiguranja useva i plodova. Osnovni uzrok ovom je svakako nizak stepen razvijenosti stočarstva u našoj zemlji a i činjenica da fizička lica vrlo malo osiguravaju svoj stočni fond.

Tabela 3.: Tehnički rezultati ostvareni u osiguranju životinja u periodu 1991-2000.godina

1991. 1992. 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. 2000.

100 85 103 105 109 115 113 107 117 97,6

168

4. ZAKLJUČAK

Privreda SR Jugoslavije se sa intenziviranjem procesa ekonomskih reformi i privatizacije, kao i sa prekidom višegodišnje međunarodne blokade, nalazi u potpuno izmenjenim uslovima i sa novim razvojnim perspektivama. U toj i takvoj konstelaciji treba posmatrati i izučavati mesto i ulogu osiguravajuće delatnosti kao značajne pretpostavke za obezbeđenje materijalne sigurnosti u poljoprivrednoj proizvodnji.

Osiguranje poljoprivrede (biljne proizvodnje i životinja) učestvuje poslednjih godina u ukupno zaključenoj premiji jugoslovenskih osiguravača sa približno svega 5%. To znači da je njegov udeo u društvenom proizvodu zemlje samo oko 0,10% - 0,15%, uz vrlo lošu tendenciju postupnog smanjivanja značaja poljoprivrednih osiguranja u odnosu na raniji period.

Raspored premije osiguranja po sektorima svojine ukazuje da su pravna lica ubedljivo preovlađujuća, jer na njih otpada preko 95% svih osiguranja. Stoga je očigledno da kod fizičkih lica postoji veliki slobodan prostor za širenje još uvek nedovoljne kulture osiguranja i primerene osiguravajuće zaštite.

Sigurno da bi ekonomski efekti osiguranja bili daleko veći kada dođe do poboljšanja ekonomskog položaja poljoprivrede. Tada će lepeza rizika koji se osiguravaju i oblika osiguravajuće zaštite biti osetno šira a osiguaranje će predstavljati nezaobilazan zaštitni mehanizam koji treba da prati svaki oblik poljoprivredne proizvodnje u savremenim uslovima, kakav je slučaj u zemljama razvijene tržišne ekonomije.

LITERATURA

1. B. Marović, D.Gojković, Osiguranje, špedicija i transport (drugoizmenjeno i dopunjeno izdanje), Stilos Novi Sad, 2000.

2. Mrkšić, Osiguranje u teoriji i praksi, Alef, Novi Sad, 1999.

3. D. Ogrizović, Ekonomika osiguranja, ZOIL »Sarajevo«,1985.

4. DDOR Novi Sad, list »DDOR-a Novi Sad« a.d. Novi Sad

5. Materijali i dokumentacija »DDOR Novi Sad« a.d. Novi Sad

6. N. Žarković, Osiguranje poljoprivrede–stanje i perspektive, Poljopri- vrednikov poljoprivredni kalendar 2001. Dnevnik-Poljoprivrednik, Novi Sad, str. 72-74

7. Osiguranje životinja (opšti i posebni uslovi, tarifa premije) Novi Sad 1996.

169

8. Osiguranje useva i plodova ( opšti uslovi, posebni uslovi, tarifa premije, pravilnik o razvrstavanju) Novi Sad 1996.

9. Priručnik DDOR-a »Novi Sad« za praksu u osiguranju i reosiguranju, Finansing centar, Novi Sad, 1996.

10. Studija o opravdanosti uvođenja odbrane od grada na teritoriji AP Vojvodina, RHMZ Beograd, 1993

ECONOMIC EFFECTS OF THE INSURANCE OF SUBJECTS IN AGRICULTURE

by

Miloradić J.

SUMMARY

Insurance certainly takes prominent position when it comes to economic protection and promotion of agricultural production. After the insured event takes place, value of lost or damaged material goods as well as other kinds of losses is indemnified through claims settlement. Insurance protection applied nowadays, as well as insurance coverage of crops and livestock in our economic environment has been at low level for quite some time now.

Economic effects of the insurance of subjects in agriculture will certainly be much higher once the economic circumstances in agriculture improve. The scope of insurable risks and that of insurance cover will be much wider, and insurance will become an indinspensable protective mechanism that we can see in developed countries.

Key words: crop insurance, livestock insurance, hail insurance, insurance protection of subjects in agriculture.

170

UDK: 631.1:330.322”715” Pregledni naučni rad Scientific review paper

RESTRUKTUIRANJE POLJOPRIVREDNIH PREDUZEĆA I RURALNOG RAZVOJA

Radojević, V.1

REZIME

Restruktuiranje agrobiznisa predstavlja jedan veliki zaokret, sa kojim se moramo suočiti što pre kako bi odgovorili ekonomskom ambijentu u datim okolnostima.

Posebna pažnja posvećena je razvoju poljoprivrede koja sa aspekta prostornog resursa predstavlja značajan udeo nacionalne ekonomije.

Starosna struktura u agrobiznisu je vrlo nepovoljna što automatski utiče na kvalitet proizvodnje.

U novonastalim uslovima ukupnih promena menja se uloga poljoprivrednih preduzeća, te je za očekivati transformaciju istih. U transformaciji poljoprivrednih preduzeća moguća su dva osnovna koncepta, sa većim brojem podvarijanti, a to su:

- eliminisanje ovakvog organizacionog tipa poljoprivredne proizvodnje uz fizičku podelu imovine (zemljišta) zaposlenim radnicima, odnosno pretvaranje zaposlenih radnika u poljoprivrednim preduzećima u vlasnike seljačkih poseda i

- očuvanje fenomena poljoprivrednih preduzeća uz neophodne transformacije (vlasničku, organizacionu, proizvodnu i upravljačku) samih preduzeća i njihovog položaja u privrednom sistemu.

1 Mr Veljko Radojević, generalni direktor, Poslovni sistem “BAG & DEKO” D.D. sa p.o. Bačko Gradište.

171

I

Realno je očekivati da će otvaranje naše privrede i integracije u evropske privredne i ekonomske tokove dovesti do razvoja tržišne privrede, brže privatizacije, ulaska stranog kapitala, uspostavljanje ekonomskih mehanizama uticaja na privredne tokove, pravne države i pravne regulative usklađene sa standardima Evropske Unije.

Da bi sve ove promene zaživele, neophodno je da država preko svojeg aparata upravlja razvojem agroprivrede:

- Prvo, država upravlja privredom preko zakonodavne vlasti;

- Drugo, država upravlja privredom preko Savezne i Republičke vlade koje se staraju o sprovođenju zakona, a donose i svoje propise u obliku uredbi i drugih podzakonskih akata;

- Treće, država upravlja privredom preko Narodne banke i propisa koji regulišu poslovanje poslovnih banaka;

- Četvrto, država upravlja agroprivredom preko institucije garantovanih cena, regresa i premija.

Posebno valja naglasiti da naši ljudi kroz privatizaciju soećaju da će doći do boljih plata tj. višeg standarda.

Ali ono što ostaje to je definisan Zakon o privatizaciji i Zakon o radu koji nepobitno daje Vladi neograničene mogućnosti da se brže obave započeti poslovi, a koji sigurno nisu poduprti novim investicijama, što navodi na razmišljanje kakvim kratkoročnim merama omogućiti da privreda funkcioniše dok ove reforme ne zažive.

Valja istaći da zadnjih godinu dana mnoge privredne aktivnosti nisu dale očekivane rezultate. Recimo, nivo industrijske proizvodnje je pao, avgust 2001. – avgust 2000. za 7,9 odsto, zatim u građevinarstvu za 13,6 odsto, u proizvodnji šumarstva za 28 odsto, itd. Izvoz je povećan svega 2,5 odsto, dok je uvoz povećan za 18,5 odsto.

Ono što najviše zabrinjava jeste uvoz poljoprivrednih proizvoda i to najveći zadnjih 50 godina u odnosu na izvoz istih (uvezeno oko 650 miliona dolara, a izvezeno oko 300 miliona dolara).

Znači sve mere i pokušaji da se održi sadašnji nivo kursa, negativno deluje na izvoz, što normalno ukazuje da su neophodne izvozne stimulacije.

172

Sve ove napomene su vrlo bitne kako bismo mogli izvući pouke u kom pravcu restruktuirati poljoprivredna preduzeća, a da se markiraju određena pitanja tj. činjenice prvenstveno svojinskih odnosa, kada je zemljište u pitanju (državnmo, društveno), zatim pitanja zadružne svojine, koje ovim zakonom nisu predviđene, jer u osnovi one su u privatnom vlasništvu.

U kontekstu ove teme vredno je istaći mišljenje ovogodišnjeg nobelovca za ekonomiju prof.dr Džozefa Štiglica: ''Mora se na primer, pogledati Istočna Evropa i Rusija. Svi su govorili da će doći do blagostanja kada se razgradi njihov neefikasan privredni sistem.

Onda je MMF preuzeo da vodi taj proces i do blagostanja nije došlo. Bruto nacionalni proizvod je na tom području opao za 40 odsto: svako drugo dete živi u siromaštvu, očekivanje da će se živeti bolje je splasnulo – nastupio je privredni kolaps i pored toga što je u oblasti novca postignut uspeh, a stabilnost se nije uspostavila pod vodstvom MMF – čak se dogodilo ono suprotno. Nezadovoljstvo globalizacijom je, dakle, motivisano lošim rezultatima.

Najveći deo diskusija generalno određuje osećaj nefer ponašanja. Najpre se vidi da pojedini narodi postaju bogatini, a drugi ne. Onda se baci pogled na svetsku trgovinsku organizaciju, čijim radom se diktira sa severa.

Zemlje u razvoju su ukinule carine i subvencije, dok su industrijske zemlje zadržale svoje subvencije u oblasti poljoprivrede kao i protekcije u tekstilnoj industriji.

Ovome treba dodati i mišljenje da globalizacija reprezentuje uski vrednosni kanon. Time je u mnogim zemljama učinjena šteta demokratiji, čovekovoj sredini i kulturnim vrednostima.

Protest se odnosi na neefikasnost i neravnopravnost i predstavlja nešto više od samog protesta protiv globalizacije. On je stav protiv svih ovih fenomena''. (Ekonomska politika, Beograd, br. 2585 od 5. novembra 2001., str. 36).

Nadovezujući se na ova razmišljanja, a imajući u vidu da smo mi poljoprivredna zemlja gde imamo veliko učešće radne snage, a i sam udeo u društvenom proizvodu je značajan, jasno nam govori šta nam sledi i u kakvoj smo situaciji.

Normalno i onaj deo koji se odnosi na tekstilnu industriju takođe je indikativan jer u ovoj grani je veliko prisustvo radne snage (skoro svako selo je imalo neki tekstilni pogon), a i neto devizni prilivi su nekada bili veći čak i od turizma (kada je bila cela bivša Jugoslavija).

Sagledavajući agrobiznis iz viđenja ino-stručnjaka, možemo se saglasiti da mnogi elementi racionalizacije (višak radne snage, rasipništvo, delatnost nije

173

bila inovativna, proizvodi slabog kvaliteta, kao i da higijenski nivo nije bio zadovoljavajući) i nisu bili na nivou međunarodne konkurencije, ali ipak ono u čemu se ne možemo složiti a to je kvalitet i higijenski nivo bar onih proizvodnji i proizvoda koji su izloženi ka izvozu. Primera radi i u najtežim uslovima međunarodne izolacije, naši proizvodi nalazili su put ka Evropi i svetu (smrznuto voće i povrće, topla prerada voća i povrća i drugi proizvodi), što samo po sebi daje odgovor i na neke elemente koji baš i ne stoje, bar ne toliko da smo van svake sfere konkurencije. Ovo namerno ističem kako bi javnost bila upoznata, da su naše mere kontrole po pitanju svih štetnih uticaja u proizvodnji hrane, mnogo rigoroznije od propisa Evropske Unije. Glavni problem u postojećim preduzećima je nedostatak sredstava koji bi određenim investicijama izgradili dinamični sistem društveno-ekonomskih uslova.

Takođe, pitanje cena je u velikoj zavisnosti od inflacije koja bi morala da se ograniči. Za ove probleme lakše je istaći ciljeve nego odrediti potrebna sredstva za realizaciju. Sve ove promene nosioci istih žele što pre da sprovedu, mada Zapad nema baš iskustva za ovakav radikalizam. Ovakve odluke moraju da poznaju političke mogućnosti, socijalne uslove i postojeći ekonomsku strukturu.

''Zasluga Zajedničke Agrarne Politike EZ što je uspela da različite nacionalne strategije skuje u jednu celinu i tako stvori jedno zajedničko poljoprivredno tržište'' (Michael Tracy).

Ako je moguće uzeti kao primer Kineski ekonomsko-socijalni sistem (jedna zemlja dva sistema) uz postepenu koordinaciju plana i tržišta, nasuprot brzoj transformaciji po modelu Zapada gde dominira demokratija i povezivnje tržišta, što nas dovodi na razmišljanje da je ovaj model na duži period obezbedio pravi ekonomski prosperitet Kine.

I pored svih promena u Kini, nije došlo do masovne privatizacije kao što je slučaj sa zemljama Istočne Evrope i bivšeg SSSR, već se odvija postupno i traje više od dvadesetak godina sa uspehom.

Imajući sve ovo u vidu, ostaje nam da što pre krenemo u promene, promene koje će biti teške i bolne.

''Nemoj žuriti da se složiš sa mnom – ni meni nije sve jasno'' (A.Platonov).

II

Što se tiče ruralnog razvoja možemo da konstatujemo da smo imali najbržu deagrarizaciju svetu.

174

Sela su ostarela, njive zapuštene, obori prazni, sve je to slika stanja koja mora pod hitno da se menja kako bi zaustavili deagrarizaciju (ruralni egzodus).

Pošto se u svetu vodi posebna briga i pažnja ruralnom razvoju, normalno je očekivati da će se naša interesovanja i jedini pravi interes upravo usredsrediti prema agraru.

Ruralni razvoj ne podrazumeva samo razvoj poljoprivrede nego i razvoj infrastrukture (putna mreža, zdravstvene i kulturne institucije, razvoj male privrede, razvoj turizma i ugostiteljstva i dr.) kojom bi se poboljšali uslovi života kroz ove aktivnosti, a što bi sigurno zaustavilo odliv stanovnika sa sela.

Kada ljudi mogu na selu da obezbede svoju egzistenciju, kada mogu da zadovolje svoje kulturne i sportske potrebe, nerado ga napuštaju, nego tu ostaju i tu stvaraju uslove za bolji život.

U zemljama razvijene tržišne privrede ova područja su povezana dobrim putevima, železničkim prugrama sa većim centrima, tako da je lak transport proizvodnih roba i cirkulacija ljudi. U ruralnim područjima postoji zdrava životna sredina za ljude. Značajno mesto zauzima proizvodnja makrobiotičke hrane, jer nije uvek cilj samo postizanje visokih prinosa, nego često uz niže prinose dolazi zdravija hrana bez herbicida i pesticida. Ova hrana se prodaje u specijalizovanim prodavnicama i ima visoku cenu. Potrošači sa visokim primanjima su kupci ovakve hrane.

Turizam je važan faktor razvoja ruralnih područja. Najbolji primer za to su Austrija i Švajcarska. Ove zemlje ostvaruju milijarde dolara od seoskog turizma. Porodična domaćinstva kroz svoje turističko-ugostiteljske usluge prodaju ne samo smeštajne kapacitete nego serviraju i hranu proizvedenu u seoskom domaćinstvu na svojim farmama. Na ovaj način je zaposlena cela porodica ostvarujući solidne prihode a ljudi iz urbanih sredina hrle na vikende ili odmore u ove sredine. Ljudi se vraćaju prirodi.

* *

*

Sve nas ovo upućuje da prvenstveno sagledamo ulogu i status poljoprivrednih preduzeća, kao i status porodičnog gazdinstva, nalik na zemlje sa razvijenom poljoprivredom i povezivanje ovih imanja sa prehrambenom industrijom preko modifikovanog oblika zadrugarstva.

175

U sklopu svih promena, restruktuiranja i drugih vidova transformacija neophodno je ojačati nekoliko uglednih kombinata koji će biti proizvođači semena, podmlatka rasne stoke i poligon za primenu nauke.

Sve ovo moramo učiniti kako bi smo sačuvali naša dostignuća iz ovih proizvodnji a ujedno izbegli uticaje od uvoza modifikovanih gena (biljne i životinjske vrste), što za sada našu agroprivredu tj. agrobiznis svrstava u red kvalitetnih proizvođača.

''Naš život na zemlji može se uzeti kao neprekidan dijalog čoveka s majkom – zemljom koja ga hrani: svi načini obrađivanja zemljišta samo su pitanja, a plodovi ili odsustvo plodova su odgovori'' (Đ. Šušnjić).

LITERATURA

1. Novković, N., Rodić Vesna, Radojević V.: Uloga, značaj i perspektive poljoprivrednih preduzeća u poljoprivredi Srbije i Jugoslavije, Agroekonomika br. 29, 2000.

2. Novković, N., Radojević V.: Perspektive poljoprivrednih preduzeća Jugoslavije, Keszthely, septembar 2001.

3. Radojević, V.: Agroprivreda Vojvodine, Društvo agrarnih ekonomista Jugoslavije, Beograd, 2001.

4. Radojević, V.: Agrarni barometar, maj 2001.

176

UDK: 63(489) Pregledni naučni rad Scientific review paper

POLJOPRIVREDA DANSKE Novković, N.1

Danska je evropska država i članica Evropske unije. Nalazi se na severu Evrope na poluostrvu Jiland i više manjih i većih ostrva. Kopnenim putem graniči se sa Nemačkom, a preko Severnog mora sa Švedskom.

Prostire se na teritoriji od 43.000 km2 i ima 5,3 miliona stanovnika. Danska država stara je 1000 godina, a današnjom teritorijom raspolaže od 1920. godine. Danska je parlamentarna monarhija, sa kraljicom i jednodomim parlamentom. Administrativno, Danska je podeljena na 275 opština, koje čine Državni savez opština i 14. regija (okruga) koje čine Državni savez okruga.

Vlast je striktno podeljena izmedju opština, okruga i države. U domenu opština (lokalne samouprave) nalazi se:

- finansiranje dečje zaštite i briga o starima,

- osnovno obrazovanje,

- socijalna zaštita,

- zaštita životne sredine,

- tržišna inspekcija i

- komunalni poslovi.

U delokrugu okruga nalazi se:

- zdravstvo (regionalne institucije – bolnice),

- infrastruktura,

- institut za ekologiju i kontrola velikih firmi i

- srednje obrazovanje.

1 Prof. dr Nebojša Novković, redovni profesor, Poljoprivredni fakultet, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad.

177

Na nacionalnom nivou nalaze se:

- policija,

- vojska,

- sudstvo,

- medjunarodni odnosi,

- visoko obrazovanje i druge državne funkcije.

Poljoprivreda i prehrambena industrija Danske baziraju se na zadrugarstvu koje u ovoj zemlji ima veliku tradiciju.

Godine 1750. započeta je agrarna reforma, odnosno sproveden je otkup poseda od feudalaca. Do 1810. godine u Danskoj se raspalo 5.000 sela, jer su seljaci napuštali sela i gradili kuće na svojim posedima.

Godine 1866, dvadeset i dve godine nakon formiranja prve zadruge tkača u Velikoj Britaniji, u Danskoj je po istim principima formirana prva komercijalna zadruga u poljoprivredi za prodaju proizvoda.

1882. godine formirane su prve mlekarske zadruge i zadružne mlekare, a 1887. godine i prve zadružne klanice . Zadruge su i onda i danas u obavezi da otkupljuju proizvode po garantovanim cenama. Zadrugari su vlasnici preradjivačke industrije (mlekara, klanica) i na skupštini zadrugara svaki zadrugar ima jedan glas bez obzira na veličinu kapitala ili obim sirovina.

Raspodela profita zadružnih preradjivačkih kapaciteta raspodeljuje se zadrugarima srazmerno količini sirovine koju su isporučili zadruzi (kg svinjskih polutki ili kg mleka standardnog kvaliteta).

Otkupna cena cepane polutke (ne obračunava se živa mera svinja) je 9 danskih kruna (DKR),* a kilogram mleka sa 4,2% mlečne masti i 3,4% proteina 2,39 DKR.

Po godišnjem obračunu, zadružne klanice i mlekare svojim zadrugarima isplaćuju profit srazmerno količinama proizvoda koji su predati zadruzi.

I u Danskoj je izražena koncentarcija poljoprivrednog zemljišta i smanjenje broja seljačkih gazdinstava i broja zadruga. To najbolje ilustruju podaci u tabeli 1.

* 1 € (EURO) = 7,5 DKR

178

Tabela 1. Kretanje broja seljačkih gazdinstava i zadruga u Danskoj

Godina Pokazatelj 1903. 1939. 1964. 1992. 2000.

Br. gazdinstava 260.000 210.000 175.000 75.000 55.000

Zadružnih mlekara 1.046 1.399 904 23 14

Članova zadruge 148.000 189.800 135.600 17.789 9.300

Zadružnih klanica 27 61 62 5 3

Članova zadruge 65.824 194.065 133.088 29.939 25.375

Zadruga proizv. jaja 475 800 1400 1 1

Članova zadruge 33.000 42.600 60.000 170 100

Snabdevačkih zadruga - 1.505 1.605 83 29

Članova zadruge 30.000 95.306 107.100 47.000 48.000

Smanjenje broja seljačkih gazdinstava dovelo je do povećanja prosečnog poseda koji danas iznosi 50 ha. Od oko 55.000 seljačkih gazdinstava oko 50% ima posed manji od 30 ha, 19.000 gazdinstava poseduje od 30 – 100 ha, a 6.500 gazdinstava poseduje preko 100 ha zemljišta. Procenjuje se da će 2010 . godine u Danskoj biti oko 40.000 gazdinstava i da će prosečna veličina iznositi 70 ha. Izraženi problem integracije, kako poseda, tako i zadruga, može stvoriti problem monopola. Zbog toga je zakonom o poljoprivredi propisan zamljišni maksimum od 375 ha obradivog zemljišta u najviše 5 parcela i sa maksimalnim brojem od 750 uslovnih grla stoke. Osim toga za integraciju dve, od preostale tri klanice u Danskoj potrebna je dozvola Evropske unije.

Danska danas raspolaže sa:

- 636.000 muznih krava,

- 1.083.000 krmača,

- 3.680.000 koka nosilja,

- 2.188.000 krznašica i

- 700.000 konja.

179

Godišnje se proizvede:

- 4,74 milijarde litara mleka (koliko iznosi godišnja kvota Danske u EU).

- 23 miliona tovnih svinja i

- 16 miliona brojlera.

Prosečan prinos mleka po kravi iznosi 7.500 kg mleka godišnje, a broj prasadi po krmači godišnje je 23.

Danska proizvodi hrane za 15 miliona ljudi. 65% društvenog proizvoda poljoprivrede, što čini 55 milijardi DKR se izvozi. Od toga 30 milijardi DKR u zemlje evropske unije. Strukturu izvoza čine pretežno prerađevine životinjskog porekla, odnosno 35% proizvodi od svinja i 25% mlečni proizvodi.

Broj farmera u Danskoj čini 0,01% ukupnog broja farmera u svetu, a ona učestvuje sa 0,18% u svetskim obradivim površinama. Sa tako skromnim učešćem na svetskom tržištu promet ukupnih proizvoda učestvuje sa 3,1%, a poljoprivrednih proizvoda sa 2,6%. U prometu butera učestvuje sa 5,4%, sira 8,1%, mesnih proizvoda 15,6%, svinja 23,2% i šunki 31,3%.

Izvoz poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda Danske čini 14% ukupnog izvoza Danske.

Izvozne subvencije u 1980. godini iznosilie su 27. milijardi DKR ili 12% ukupnog danskog izvoza. U 2000. godini ove subvencije smanjenje su na 5%.

U poljoprivredi subvencije se daju za proizvodnju žitarica i uljarica (2400 DKR /ha) i za tov junadi (1500 DKR/grlo).

Od 350 milijardi DKR, koliko iznosi agrarni budžet Evropske unije, Danskoj pripada 10 milijardi DKR.

Zakonom o poljoprivredi, sem maksimalne veličine poseda utvrđena je i obaveza da svaki farmer mora da živi na svojoj zemlji, odnosno da na njoj podigne stambeni objekat. Svaki posed veći od 2 ha mora biti obrađen. Propisani su i uslovi za bavljenje poljoprivredom, pri čemu postoje dve kategorije poseda: do 30 ha i preko toga. Za farmere do 30 ha zakonska obaveza je da su punoletni i da žive na gazdinstvu.

Pored navedenih uslova, farmeri sa preko 30 ha poseda moraju da imaju i odgovarajuću stručnu spremu, sa izuzetkom, ako su zemlju nasledili od roditelja, ili ako se bračni drug bavi poljoprivredom.

Nakon obavezne osnovne škole koja traje 9 godina moguće je upisati stručne škole koje traju 3-3,5 godine, gde spada i poljoprivredna stručna škola, koja traje 3,5 godine. Ona je obavezna da bi se radilo u poljoprivredi i daje diplomu

180

poljoprivrednika. Škola se sastoji od teorije i praktičnog rada. Nakon završene ove stručne škole moguće je izvršiti šestomesečni teorijski kurs i dobiti zvanje obrazovnog poljoprivrednika, što je minimum koji država propisuje za vođenje poseda. Nakon toga moguće je još tromesečno školovanje do tzv. zelene diplome.

Iz stručnih škola nije moguće upisati se na univerzitet. Na univerzitet se može upisati samo sa završenom gimnazijom ili trgovačkom akademijom.

Seljačka gazdinstva interno su povezana u asocijacije (udruženja). Postoje dva osnovna udruženja koja su organizovana na lokalnom i nacionalnom nivou. To su Udruženje poljoprivrednika, koje čine vlasnici većih poseda i Udruženje porodičnih gazdinstava koje čine sitniji poljoprivredni proizvođači.

I jedno i drugo udruženje na lokalnom nivou formira poljoprivrednu savetodavnu (stručnu) službu koja daje stručnu pomoć članovima udruženja. Rad stručne službe finansira se se od usluga koje pružaju seljacima sa 80%, od udruženja poljoprivrednika 10% i od države 10%. Jedan čas rada savetodavca naplaćuje se 475 DKR. Prosečno u Danskoj, poljoprivrednik godišnje plaća 25-30.000 DKR za usluge savetodavstva.

181

UDK:347.731.4 Stručni rad Proffesional paper

AGENCIJA ZA RAZVOJ MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA I NOVA ULOGA PRIVREDNIH KOMORA

Pejanović R,1

Uvod

Vlada Republike Srbije donela je dva nova zakona, koji su važni za proces tranzicije: Zakon o Agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća (''Službeni glasnik Republike Srbije'', br. 65/2001) i Zakon o privrednim komorama (''Službeni glasnik Republike Srbije'', br. 65/2001).

Mi ćemo se, u ovom kratkom osvrtu, zadržati na suštinskim odrednicama ovih zakona.

Šta su to mala i srednja preduzeća?

Zakon o Agenciji ističe da se malim i srednjim preduzećima smatraju preduzeća koja su definisana zakonom o računovodstvu. Prema ovom zakonu (čl.3) preduzeća se svrstavaju u mala, srednja i velika, zavisno od broja zaposlenih, prihoda i vrednosti imovine po godišnjem računu u poslednjoj poslovnoj godini. U mala preduzeća spadaju ona koja u poslednjoj poslovnoj godini ispunjavaju najmanje dva kriterijuma: (1) da je prosečan broj zaposlenih na osnovu časova rada do 50 ljudi; (2) da je godišnji prihod manji od 8.000 prosečnih mesečnih bruto zarada zaposlenih u SRJ i da je (3) prosečna vrednost imovine (na početku i na kraju poslovne godine) manja od 6.000 prosečnih bruto zarada zaposlenih u SRJ.

Srednja preduzeća se razvrstavaju po sledećim kriterijumima: (1) da je prosečan broj zaposlenih na osnovu časova rada od 50 do 250; (2) da je godišnji prihod od 8.000 do 40.000 prosečnih mesečnih bruto zarada zaposlenih u SRJ; (3) da je prosečna vrednost imovine (na početku i na kraju poslovne 1 Dr Radovan Pejanović, redovni profesor, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

182

godine) od 6.000 do 30.000 dinara prosečnih mesečnih bruto zarada zaposlenih u SRJ.

Šta je cilj donošenja zakona o Agenciji?

Pošlo se od iskustva razvijenih zemalja gde mala i srednja preduzeća imaju veliku pozitivnu ulogu: doprinose zapošljavanju, stvaranju i povećanju profita, prilagođavanju brzim tehnološkim i tržišnim promenama, većoj efikasnosti ekonomskog razvoja, konkurentnosti na domaćem i stranom tržištu, povećanju nivoa životnog standarda stanovništva itd.

Pored institucionalne podrške vlade razvijenih zemalja pružaju i visok stepen finansijske podrške projektima malih i srednjih preduzeća, što je za nas, takođe, poučno.

Osnovni ciljevi donošenja Zakona o Agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća su: promene privredne strukture, ubrzanje regionalnog razvoja, otvaranje novih radnih mesta i smanjenje nezaposlenosti, brži i veći razvoj velikih preduzeća sa osloncem na mala i srednja preduzeća u procesu privrednog udruživanja i kooperacije.

Razvoj malih i srednjih preduzeća treba da omogući veći stepen specijalizacije kod proizvodnje i izrade finalnih proizvoda, povećanje izvoza na strana tržišta i smanjenje uvoza određenih proizvoda i roba.

Razvoj malih i srednjih preduzeća treba da omogući brži i efikasniji proces privatizacije. Zatim da se ubrza promena privredne strukture, da se ojača i razvije preduzetnička inicijativa, uvede nova tehnologija, racionalnije koristi poslovni prostor i oprema, unapredi kvalitet gotovih proizvoda.

Šta Agencija treba da pruži?

Agencija ima svojstvo pravnog lica, sa pravima, obavezama i odgovor- nostima utvrđenim navedenim zakonom i statutom Agencije. Agencija posluje u skladu sa propisima o javnim službama. Za svoj rad Agencija odgovara Vladi, a neposredan nadzor nad njenim radom vrši nadležno ministarstvo.

Sredstva za osnivanje i rad Agencije obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije, donacija, priloga i sponzorstva domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica.

Agencija obezbeđuje stručnu podršku: (1) malim i srednjim preduzećima; (2) preduzetnicima; (3) pravnim i fizičkim licima koja preuzimaju aktivnosti radi

183

osnivanja malih i srednjih preduzeća, odnosno samostalne radnje i (4) individualnim poljoprivrednim proizvođačima koji nameravaju da dorađuju primarne poljoprivredne proizvode.

Agencija obavlja sledeće poslove i delatnosti: (1) učestvuje u pripremi strategije razvoja i predlaganja mera ekonomske politike za podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, i to u saradnji sa nadležnim ministarstvom; (2) priprema i pruža stručnu pomoć za koordinaciju specijalizovanih programa i investicionih fondova i za pružanje finansijske podrške za podsticanje osnivanja novih, kao i razvoj i rad postojećih malih i srednjih preduzeća i preduzetništva; (3) pruža stručnu pomoć u realizaciji domaćih i stranih ulaganja u mala i srednja preduzeća; (4) pruža stručnu pomoć potrebnu za unapređenje rada i razvoja inovatorstva i pronalazaštva, kao i za njihovu primenu u malim i srednjim preduzećima; (5) uspostavlja jedinstven informacioni sistem statističkih podataka i informacija od značaja za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva; (6) priprema i realizuje programe edukacije instruktora i konsultanata za potrebe razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva; (7) obavlja i druge poslove u skladu sa zakonom o Agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća.

Šta donosi novi zakon o privrednim komorama?

Prema novom Zakonu privredne komore se definišu kao interesne, samostalne i poslovne stručne organizacije preduzeća, preduzetnika i drugih oblika organizovanja, koje obavljaju privrednu delatnost i koje povezuje zajednički poslovni interes na određenom području ili teritoriji Republike Srbije. S tim u vezi zakon predviđa osnivanje privredne komore sa sedištem u Beogradu za teritoriju Republike Srbije, privrednih komora Vojvodine i Kosova i Metohije, privredne komore Beograda i regionalnih privrednih komora.

Zakon predviđa obaveznost članstva, tako da su članovi privredne komore praktično svi subjekti privrednog prava. Zemljoradničke zadruge i drugi oblici organizovanja zemljoradnika su kolektivni članovi komore preko zadružnog saveza.

Nadamo se da obaveznost članstva neće predstavljati namet privredi, već korist za članice, jer bi komore trebalo osloboditi patronata države i vladajućih partija. Po novom zakonu one su dužne da daju mišljenja i predloge državnim organima u vezi pitanja koja su od interesa za privredu. Ovo je posebno važno za agrarni sektor koji do sada nije imao dovoljnu komorsku zaštitu i podršku.

184

Prema novom zakonu delatnost Privredne komore je: (1) pružanje i organizovanje stručne pomoći (uključujući i edukaciju) svojim članovima radi poboljšanja i unapređenja njihovog poslovanja; (2) proučavanje pitanja koja se odnose na privredne grane zastupljene u komori, praćenje pojava privrednog života i ocenjivanje njihovog dejstva na privredu Republike, ili teritorije, odnosno područja; (3) unapređivanje i uspostavljanje ekonomske saradnje sa inostranstvom, organizovanje privredne i turističko-informativne propagande, sajmova, privrednih izložbi i drugih promotivnih aktivnosti za potrebe svojih članova); (4) predstavljanje domaće privrede u zemlji i inostranstvu i uključivanje privrede u međunarodnu razmenu roba i usluga.

Privredna komora Srbije, pored delokruga rada svih privrednih komora, ima i poseban delokrug rada i aktivnosti: (1) vrši određena javna ovlašćenja koja su joj poverena zakonom; (2) štiti interes svojih članova pred državnim i drugim organima i organizacijama u oblasti privrednog sistema, razvojne i ekonomske politike; (3) daje inicijative za donošenje republičkih zakona i drugih propisa iz oblasti privrede i mera tekuće ekonomske politike; (4) daje mišljenje na nacrte i predloge zakona i drugih propisa u oblasti privrednog sistema i ekonomske politike; (5) učestvuje u pripremi zakona i drugih propisa od interesa za svoje članove; (6) izdaje odgovarajuće potvrde o bonitetu svojih članova; (7) utvrđuje pravima dobrog poslovnog ponašanja svojih članova, odnosno donosi uzanse.

Sve potvrde, uverenja i druge isprave koje izdaje Privredna komora Srbije imaju karakter javnih isprava.

Nadamo se da će novim zakonom privredne komore postati ekonomske (a ne političke) asocijacije subjekata u privredi i agrobiznisu.

185

UDK:631.153:681.324 Originalni naučni rad Original scientific paper

SAVETODAVSTVO I UČENJE POMOĆU INTERNETA U AGROBIZNISU

Tihomir Zoranović1

IZVOD: U ovom radu je razmatrana potreba i značaj organizovanja savetodavne službe, predloženo je i jedno novo rešenje kako bi usluge savetodavne službe bile dostupnije korisnicima. Postavljanjem internet prezentacije posvećene savetodavstvu na Internetu omogućuje se da veliki broj korisnika koristi usluge stručnjaka. Ukazano je na neophodne preduslove za korišćenje ovakvog načina organizovanja savetodavne službe. Razmatrane su prednosti i nedostaci ovakvog načina organizovanja učenja i savetodavstva. Zaključeno je da se ovaj način učenja ili obrazovanja upšte, može primeniti.

Ključne reči: savetodavstvo, učenje, Internet.

UVOD: Računarstvo i informatička tehnologija su zadnjih decenija najbrže razvijane oblasti. To uzrokuje velike promene mnogih tradicionalnih formi, oblika i sadržaja rada uključujući i oblast obrazovanja. Novim znanjima je neophodno posvetiti sve više pažnje, a da bi prihvatanje i usvajanje novog znanja bilo brže potrebno je unaprediti način usvajanja znanja i učenje. Ne prihvatanje novih znanja i tehnologija se ne sme dozvoliti ni pod kojim uslovom jer znači sigurno zaostajanje i propadanje. Pošto znanje nema alternativu neophodno je pronaći efikasnije metode komunikacije i učenja kako bi se raspoloživo vreme najbolje iskoristilo.

MATERIJAL I METOD RADA

Deskriptivni prilaz komunikacije je razvio W.Meyer-Epller (G.Meyer Kybernetik und Unterichtsprocess, Berlin, 1965.). Tradicionalan način učenja, primenjen u školama, je ustaljen način sticanja novih znanja. Najveći nedostatak 1 Izvorni naučni rad (Original scientific paper) mr TIHOMIR ZORANOVIĆ, asistent, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad,

186

ovakvog načina učenja prema Lindgrenu je neefikasnost. Po pravilu učenje u većim grupama (razredima) uzrokuje usporavanje ili čak sputavanje naprednijih učenika tj. teži se uprosečavanju znanja i sposobnosti. Način prezentacije gradiva na fakultetima je značajno efikasniji, ali nije savršen: i dalje postoji kao preovlađujući način frontalna nastava prilagođena prosečnom slušaocu. Dopuštanje i podsticanje komunikacije između predavača i slušaoca (povratna sprega) značajno unapređuje kvalitet nastave.

Individualan način učenja (mentorski rad) je najefikasniji. Takvom nastavom predavač postaje učesnik procesa učenja. Mentorski rad uzrokuje mnoge probleme: nedostatak dovoljnog broja stručnih kadrova, visoka cena časa itd. Gde je rešenje? U korišćenju novih tehnologija.

Nove tehnologije učenja omogućavaju postizanje visoke efikasnosti uz relativno male troškove. Ali sada se težište premešta na samostalnu inicijativu osobe željne znanja. Nove tehnologije samo pomažu da se to ostvari.

Internet, kao jedna od najvećih tekovina zadnje decenije dvadesetog veka, omogućava da se samo klikom miša dosegne tražena informacija, podatak bez obzira u delu sveta se nalazi.

Učenje pomoću računara omogućava da se ostvare svi postavljeni ciljevi: efikasno, jeftino i brzo sticanje znanja. Ovaj metod zahteva veliku stručnu ekipu specijalista, stručnjaka, eksperata ne samo iz izučavane oblasti već i psihologe, informatičare, programere itd. u fazi pripreme, projektovaja i realizacije obrazovnog softvera. Sam proces učenja je samostalan i prepušten uglavnom inicijativi osobe željne znanja.

Tehnički preduslovi više nisu preveliki. Razvojem Interneta i u našim prostorima su se stekli uslovi da se informacije dobijaju na mnogo brži, jednostavniji, efikasniji i jeftiniji način. Priključenje na Internet ni u našim uslovima više nije skupo: potreban je prosečan računar Pentium II klase sa modemom (oko 1500dem), telefonska linija i volja da se nauči nešto novo. Obuka za korišćenje Interneta može trajati samo nekoliko sati. Veći problem na našim prostorima je nedovoljno poznavanje engleskog jezika, koji je gotovo neophodan, jer je svet postao globalno selo. Problem je naročito izražen u seoskim sredinama gde se po pravilu učio ruski kao jedan, a često i jedini strani jezik.

Poljoprivredna savetodavna služba u svetu ima dugu tradiciju. Prvi put se pominje 1723. godine u Škotskoj (Practical extension activity). U tzv. razvijenim zemljama savetodavna služba je formirana u zadnja 3 veka (1700-1800.: Škotska, Danska, Francuska, Engleska; 1890-1910.: Australija, Kanada, Novi Zenland, USA). Najveći broj zemalja formira svoju savetodavnu službu posle

187

drugog svetskog rata u periodu 1950-1960 (i Jugoslavija). Kod nas savetodavna služba danas, u smislu kao u ostalim zemljama, ne postoji. Postoje samo pokušaji pojedinih zainteresovanih proizvođača opreme ili proizvoda da se potencijalni kupci informišu i zainteresuju za kupovinu. Savetodavna funkcija u pravom smislu te reči postoji samo u okviru kooperacija ili zadruga, ali je ona prepuštena inicijativi zadrugara i zadnjih godina skoro da je izčezla.

Cilj formiranja savetodavnih službi u svetu predstavlja pomoć proizvođačima u savladavanju novih tehnologija proizvodnje, upoznavanje sa novim sortama i hibridima, savetovanje o načinu odbrane od novih štetočina, način upotrebe zaštitnih sredstava, preporuke za povećanje efikasnosti rada i snižavanje cena proizvoda itd. Način pružanja pomoći je kroz kurseve (uglavnom u zimskom periodu kada je intenzitet poslova na gazdinstvima manji), predavanja, pisanim materijalima, organizovanim obilascima oglednih parcela, forumima, itd.

U svetu je poznato 5 načina organizacije savetodavne službe:

• prinudno savetodavstvo. Korišćenjem zakonodavstva, pritiscima i zakonskim kaznama se sprovodi uglavnom državni plan ploizvodnje. Tipičan primer top-down savetodavstva. Efikasan kada je većina farmera nepismena ili malo obrazovana.

• ekonomsko savetodavstvo. Na proizvodnju se utiče subvencionisanjem ili čak besplatnim inputima (seme, đubrivo itd). Efikasno sa obrazovanijom poljoprivrednom populacijom koja se ekonomski ponaša.

• Obrazovno savetodavstvo. Stimuliše naučni način mišljenja, objašnjavaju se zakoni prirode i težnje nauke, daju se odgovori na pitanja zašto i kako, organizuju se kursevi, studije itd. Efikasan kada je poljoprivredna populacija na višem obrazovnom nivou.

• kombinovano savetodavstvo. Uspostavljeno na zakonskim osnovama. Za uticaj se koristi politika cena, osiguranje, niskokamatne pozajmice, marketing itd. Efikasan kada je poljoprivredna populacija na visokom obrazovnom nivou.

• savetodavno savetodavstvo. Dozvoljava farmerima da se savetuju po sopstvenoj volji. Farmeri traže savete kada su im potrebni i samo one koji su im potrebni. Efikasan kada se radi o visoko obrazovanim poljoprivrednim proizvođačima koji imaju svoje finasijske izvore, svoje tržište itd.

Po svom smislu korišćenje Interneta za savetovanje i učenje isključuje bilo kakvu prinudu. Dakle, savetodavna služba na Internetu mora biti zasnovana na dobrovoljnoj osnovi, samostalnoj inicijativi korisnika i u našim uslovima može predstavljati samo dopunsku službu koja se može koristiti. Dakle, Internet

188

savetodavstvo ne može zameniti organizovane zimske kurseve o pojedinim mašinama ili usevima, pre svega zbog male procentualne zastupljenosti računara, ali naprednim (poljo)privrednicima se mora pružiti šansa za dodatno obrazovanje i učenje, dodatna pitanja i odgovore na specifične probleme. U razvijenim zemljama je moguće završiti veliki broj kurseva, steći znanje i diplomu, a da se nikada ne ode na koledž. Sve se može uraditi preko interneta – od upisa, plaćanja školarine, kosultacija, seminarskih radova, polaganja ispita pa do dodele diplome. Moguće je čak i lično ne upoznati svog profesora.

Prednosti Internet učenja i savetodatsva su pre svega što se može učiti bilo kada, bilo koliko i tempom kojim se želi. Raspoloženi učitelj je uvek na raspolaganju. Mogu se izabrati samo problemi iz određene oblasti, postavljati pitanja iz bilo koje oblasti ili problema i uvek dobiti odgovor od kompetentne osobe. Na tako organizovanoj prezentaciji se mogu nalaziti reklame i adrese poznatih proizvođača opreme i sredstava za poljoprivredu, berze, aukcije, oglasi o prodaji i kupovini itd. Ukratko sve što će pomoći da se lakše i brže nađe tražena informacija.

Nedostaci ovakvog načina obrazovanja su, pre svega, neodgovarajuća komunikaciona infrastruktura (loše i spore telefonske linije sa puno smetnji), mali procenat korisnika računara u ukupnoj populaciji, ne postojanje "obrazovnih" ustanova na Internetu (a da su namenjeni našoj populaciji) itd. Učenje na daljinu kod nas je tek u povoju.

ZAKLJUČAK

Iskustva razvijenih zemalja su vrlo pozitivna: ovakav način obrazovanja postoji u svim razvijenim zemljama, jer značajno umanjuje troškove obrazovanja, moguće je obrazovati se iz svoje fotelje, moguće je skoro sve saznati klikom miša. Posledica je da skoro svako naselje ima internet adresu koja sadrži podatke lokalnog značaja i koja sadrži skoro sve: od poljoprivrednih saveta, upozorenja na neku pojavu ili bolest i kako se zaštititi, poziva na savetovanja i kurseve do informacija o sajmovima, izložbama i aukcijama.

LITERATURA

1. Grupa autora: Stručna poljoprivredna služba – glavni plan, Institut za primenu nauke u poljoprivredi, Beograd, 1987.

2. Savezno ministarstvo za poljoprivredu: Agrarna politika SRJ, predlog, Beograd, 1992.

189

3. Šomođi Š, Novković N.: Possible organization of Agricultural Extension Service in Vojvodina, zbornik radova CIOSTA, Gyongyos, 1992.

4. Novković N.: A Comparative Analysis of Japanese and Jugoslav Agricultural Extension Services, Simpizium IAAE, Kijev, 1993.

5. Grupa autora: "Informatika u obrazovanju i nove informacione tehnologije", Zbornik radova,Univerzitet u Novom Sadu, Tehnički fakultet "Mihajlo Pupin" Zrenjanin, 1995. god.

INTERNET EDUCATION AND EXTENSION SERVICE ON INTERNET

Tihomir Zoranović

SUMMARY

The aim of this work was to investigate lerninig in agriculture extension service organizations and analyse efect of new powerful approach -learn by Internet. Necessary condition advantages and disadvantages for use these kinds of organization are pointed out. Conclusion is that this kind learning and education can be practice as an additional. In our conditions, first problem is technical nature, and in the future, with popularization computers, this kind of education will be more procuration.

Key words: Extension Service, Learning, Internet.

190

UDK: 316.334.55-053.81 Originalni naučni rad Original scientific paper

ASPIRACIJE SEOSKE OMLADINE I BUDUĆNOST NAŠEG SELA

Malešević K.1

REZIME

Izvesno je da budućnost našeg sela zavisi od brojnih faktora. Među one najznačajnije svakako spadaju i orjentacije, očekivanja i aspiracije seoske omladine, pri čemu posebno one koje se odnose na stil i kvalitet života. To je i logično, ako se ima u vidu činjenica da je reč o biološki najvitalnijoj i socijalno najmobilnijoj kategoriji seoske populacije. Mladi na selu (kao i mladi uopšte) još nisu opterećeni trajnim socijalnim ulogama. Oni nisu do kraja etablirani u seosku društvenu strukturu. Izloženi su i manjem riziku za eventualno narušavanje uspostavljenih društvenih odnosa. I ono, što je najvažnije, mladi se lakše prilagođavaju na nove životne situacije. (Shaw)

Kako empirijska istraživanja pokazuju, aspiracije seoske omladine su sve veće i sve raznovrsnije. Istovremeno ih je sve teže zadovoljiti na selu. Njihovo zadovoljavanje, naime, većina mladih vezuje za napuštanje sela i seoske sredine. S tim u vezi je i promena zanimanja, kao ključni faktor napuštanja sela i poljoprivrede. (Mendras) To je i prirodno, budući da obrazovanija omladina predstavlja dinamički element u seoskoj porodici i selu uopšte. Pored toga, na aspiracije seoske omladine utiče i njen ukupni društveni položaj, a posebno njen položaj u porodici, u porodičnom odlučivanju, odnosno u strukturi porodičnog autoriteta. Zbog svega toga, nije čudno da potencijalni migranti čine najbrojniju grupaciju mladih na selu.

Realno je, s toga, pretpostaviti da se budućnost našeg sela može uveliko ''očitati'' u aspiracijama seoske omladine. U tome i jeste najveći značaj potrebe kompleksnog istraživanja ovih aspiracija, kao i pretpostavki za njihovo eventualno zadovoljavanje na seoskom području.

Ključne reči: selo, seoska omladina, aspiracije, socijalna pokretljivost, kvalitet života.

1 Prof.dr Krstan Malešević, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd.

191

I

Među najznačajnije faktore koji utiču na sadašnjost, i koji će još više uticati na budućnost našeg sela, svakako spadaju orjentacije, očekivanja i aspiracije seoske omladine. Stav mladih prema vlastitoj budućnosti je bitan, koliko za njih same, toliko i za sudbinu našeg sela, kako u bližoj, tako i u daljoj budućnosti. Zato je od izuzetnog značaja spoznaja kakve su najraznovrsnije aspiracije mladih na selu: društvene, materijalne, profesionalne, obrazovne, stambene, porodične, vrednosne, duhovne. Jednom rečju, kakav stil i kvalitet života preferiraju mladi. Još bitnije je pitanje, koje traži neodložan odgovor, jeste da li zadovoljavanje ovih aspiracija podrazumeva obavezno napuštanje sela i poljoprivrede ili ne?

Istorija ruralnog egzodusa, kako kod nas, tako i u svetu, permanentno je potvrđivala blisku vezu između aspiracija seoske omladine i demografskog pražnjenja sela. To je i logično, ako se ima u vidu činjenica, da je reč o biološki najvitalnijoj i socijalno najmobilnijoj kategoriji seoskog stanovništva. Reč je – sociološkim rečnikom kazano – o populaciji još neopterećenoj trajnim socijalnim ulogama i još do kraja neetabliranoj u seosku društvenu strukturu. Uz to, seoska omladina je izložena manjem riziku za eventualno narušavanje uspostavljenih društvenih odnosa. Ona je, napokon, lakše prilagodljiva na nove životne situacije. (Shaw, 1975:203) To su, uglavnom, i osnovni razlozi zašto ogromna većina mladih sela zadovoljavanje svojih aspiracija vezuje za grad, odnosno za napuštanje sela. To potvrđuju i empirijska istraživanja, gotovo bez izuzetka.

Naravno, kada se govori o seoskoj omladini (kao i o omladini uopšte) treba imati u vidu da nije reč o homogenoj društvenoj grupi. Reč je, naprotiv, o veoma protivurečnoj i heterogenoj (visoko diferenciranoj) društvenoj kategoriji, gotovo u svakom pogledu – od socijalnog i teritorijalnog, preko ekonomskog i obrazovnog, do vrednosnog i duhovnog. I aspiracije mladih, odnosno njihov ''indeks socijalne ekspanzije'' (Supek, 1974:40), najvećim delom je determinisan socio-demografskim obeležjima različitih slojeva seoske omladine. U ovom kontekstu su, naravno, od značaja i brojne druge varijable, poput onih koje se odnose na tip sela, tip domaćinstva, vrstu zanimanja, veličinu poseda, pol, etničku, versku i političku pripadnost. Ne sme se, svakako, izgubiti iz vida i opštedruštveni položaj sela, poljoprivrede i seljaštva u određenom vremenu, što, takođe, u jednom ili drugom pravcu snažno utiče na aspiracije mladih, te na način i mesto njihovog zadovoljavanja. Bitno je i to kako seoska omladina percepira društvo u kojem živi (''danas'' i ''ovde'') i društvene promene u tom sklopu, odnosno svoju budućnost u tom procesu, ali i kako društvo i njegovi reprezentanti percepiraju poziciju i budućnost sela, seljaštva i mladih na selu.

192

Zbog toga je neophodno precizno locirati o kojim aspiracijama je reč i o kojem delu omladine. To, međutim, nije jednostavno, ponajviše zbog metodoloških manjkavosti kada je u pitanju tipologija sela, seoskih domaćinstava, seoskih društvenih grupa, pa time i seoske omladine na našim prostorima. To i jeste jedan od ključnih uzroka zašto je teško preciznije odgovoriti na pitanje kakav profil seoske omladine dominira u Srbiji s kraja dvadesetog veka. Suvišno je, naime, i isticati da će različito reagovati po intenzitetu, masovnosti i dinamici, kada su u pitanju aspiracije, koje podrazumevaju ''bežanje sa sela'' mladih iz različitih socijalnih, regionalnih, obrazovnih, starosnih, profesionalnih, etničkih, verskih i inih grupacija. Pluralizacija obeležja seoske omladine logična je posledica činjenice da i samo selo, kao socijalna i teritorijalna zajednica, trpi velike promene i postaje sve složenije. Procesi modernizacije (industrijalizacije i urbanizacije) i sve intenzivniji kontakti i prožimanje sa globalnim društvom (školovanje, rad u gradu, mass mediji i sl.) donosi mnoge nove elemente u životu sela, seljaštva i posebno seoske omladine. To se ponajviše odnosi na nove tehnologije, nove odnose, nova zanimanja, ''novu'' kulturu, što značajno menja socijalnu, ekonomsku i kulturnu sliku seoskog prostora. (Malešević, 1994:141) Za pretpostaviti je da će u ovom vremenu tranzicije selo doživeti još dublje potrese i promene i da će se, kao uostalom i u društvu u celini, razlike unutar seoske omladine takođe uvećavati u svakom pogledu, pa i u načinu njenog života. S druge strane, logično je da će se ta socijalna polarizacija odražavati i odraziti i na strukturu aspiracija mladih.

Ovim ne želimo reći da seoska omladina nema baš ništa zajedničko. To naprosto ne bi bilo tačno, bez obzira na sve razlike među njenim delovima. Naime, ako je moguće govoriti o selu, kao takvom, i pored silnih razlika među brojnim tipovima sela, isto tako je moguće govoriti i o seoskoj omladini kao takvoj. Njena diferentia specifica se prvenstveno ogleda u životnoj dobi, u specifičnom dinamizmu, u nekim njenim potrebama, interesima i vrednostima, delimično u obrascima njenog ponašanja, donekle u percepiranju najznačajnijih društvenih problema i problema mladih, te jednim delom u stilu života, životnim ciljevima i poimanju smisla života. Sve to rezultira u povišenim socijalnim aspiracijama u odnosu na druge delove seoske populacije, nezavisno od tipa sela. To je, naravno, uslovljeno socio-biološkim statusom mladih i njihovom većom sklonošću ka inovacijama i radikalnijim rešenjima, u odnosu na starije, i nešto manjim opterećenjem konformizmom. Šta više, oni gotovo svaku promenu percepiraju kao mogućnost za poboljšanje vlastitog položaja, za sopstvenu društvenu pokretljivost. To se bitno razlikuje od starijih, koji su jače ovisni o stalnim socijalnim i ekonomskim vezama sa selom.

193

Međutim, opšte je poznato da je ogromna većina mladih na selu, nezavisno od uže grupacije kojoj pripada, ili, u koju bi se eventualno mogli svrstati, inferiorna i marginalizovana, čak i u odnosu na gradsku omladinu, u svakom pogledu. (Grupa autora, 1989) To se potvrđuje već decenijama u istraživanjima njenog društvenog položaja, bez obzira na indikatore, kojima je meren taj položaj. Istovremeno, mladi se, posebno poslednjih decenija, ne mire lako i rado sa takvim položajem, odnosno ne prihvataju ga fatalistički, i sve snažnije odbijaju paternalistički odnos prema njima, koji se i danas ne retko praktikuje. Jedan od odgovora na takav položaj i njihovu situaciju jeste i napuštanje sela, kako bi zadovoljili barem deo svojih životnih aspiracija.

Kada je reč o aspiracijama mladih (u pitanju su, kako je to napred rečeno, vrlo raznolike aspiracije), onda uvek u prvi plan treba stavljati tzv. bazične aspiracije, u koje spadaju materijalne, obrazovne, profesionalne, odnosno životne, iz kojih su, manje-više, sve ostale izvedene. Da je ove, bazične, aspiracije zaista teško, ili nemoguće, zadovoljiti u selu, pokazuje i činjenica da je orjentacija mladih prema gradu izražena i u godinama duboke društvene krize u nas, kada je i život u gradu sve teži, a za neke kategorije stanovništva i teži nego na selu. Istovremeno, većina mladih planira ''beg'' i iz onih sela i domaćinstava koja se u ekonomskom smislu mogu smatrati bolje stojećim, odnosno razvijenijim ili relativno razvijenijim. To govori, pored ostalog, o značaju tzv. nematerijalnih aspiracija.

Postavlja se, ipak, pitanje da li je i u uslovima sveopšteg siromaštva i ekonomskog nazadovanja i samih gradova (i ne samo ekonomskog), razlika u ukupnom kvalitetu života i dalje velika, naravno, u korist grada? Pri tome, treba imati u vidu vrednosti koje preferiraju mladi – blagostanje, sloboda, kultura, samorealizacija, i dr. A prihvatanje ovih vrednosti svakako je podstaknuto i velikim promenama koje su zahvatile naše selo. Na strukturu potreba mladih na selu utiču i socio-profesionalna i socio-kulturna obeležja seoske omladine (lična i grupna), koja visoko koreliraju sa njihovim aspiracijama. Sve je to uticalo i utiče na značajne promene u našem selu i kada je reč o sferi kulture i društvenih odnosa uopšte, a što se najočiglednije manifestuje u obrascima ponašanja mladih (bitno različitih od njihovih roditelja) i njihovim aspiracijama. Naime, nije svejedno da li u selu, domaćinstvu i porodici dominira tradicionalna (patrijarhalna) ili demokratska (''prometejska'') kultura. Od tipa kulture, odnosno dominirajućeg obrasca ponašanja, uveliko zavise i aspiracije mladih, pa time i potencijalna socijalna ekspanzija ili socijalna imobilnost. U vezi s ovim, od naročitog značaja su i porodični odnosi, bolje reći položaj mladih u porodičnoj podeli rada, u porodičnom odlučivanju, u strukturi porodične potrošnje, te porodičnoj strukturi autoriteta, kao i sam položaj porodice u kojoj mladi žive. Između ovog položaja i aspiracija mladih

194

postoji visoka korelacija, posebno kada su u pitanju tzv. bazične aspiracije. Nije, zato, slučajno da istraživači često beleže divergentnost između ciljeva i aspiracija porodice i ciljeva i aspiracija pojedinaca (negativna korelacija). I to pokazuje da opada osećaj pojedinačne integrisanosti članova u porodici i njihove identifikacije s porodicom.

Prema tome, spoznajući konkretnije i kompleksnije aspiracije seoske omladine, moguće je, istovremeno, uveliko spoznati i budućnost našeg sela. I sadašnja otužna slika našeg sela izraz je, pored ostalog, i aspiracija seoske omladine iz nekog ranijeg perioda, koje ona nije mogla da zadovolji u okviru seoske zajednice.

Da ukratko vidimo do kojih saznanja su došla, barem neka od tadašnjih istraživanja aspiracija, orjentacija i očekivanja mladih sela.

II

Osnovna saznanja do kojih su došla gotovo sva relavantna istraživanja aspiracija seoske omladine kod nas (a slično je i u svetu) upućuju na zaključak da velika većina mladih ima takve aspiracije, čije zadovoljavanje podrazumeva napuštanje seoske sredine. U istraživanjima koja smo konsultovali (istina, uglavnom starijeg datuma) procenat onih koji žele (i planiraju) da napuste selo kreće se od 68% do preko 90% omladinske populacije. Tako, na pitanje da li nameravaju napustiti svoje selo, u jednom istraživanju (Dilić, 1975:54) 67,8% anketiranih odgovara da su definitivno odlučili otići, odnosno da će verovatno otići, ili da se još dvoume. Tek njih 32,2% pretpostavlja da će ostati, ili su, pak, definitivno odlučili da ostanu. Zanimljivo je da je tih godina slično rezonovala i američka seoska omladina. Naime, jedno od istraživanja ove vrste je, takođe, nedvosmisleno pokazalo da je mali broj onih koji žele ili očekuju da će ostati na selu, odnosno da će se baviti poljoprivredom. (Kuvlesky, 1975:178) Većina izjavljuje da ne želi ostati u selu. Ambicije i aspiracije seoske omladine, prema ovim saznanjima, nisu se bitnije razlikovale od ambicija i aspiracija gradske omladine. I američka seoska omladina više vrednuje one ciljeve koji su vezani za socijalnu pokretljivost (obrazovanje, zaposlenje, dohodak), od onih ciljeva koji su vezani za brak i porodicu i stanovanje u selu. Ona je čvrsto orjentisana prema američkoj ''etici uspešnosti''. Struktura njenih vrednosti, aspiracija i obrazaca ponašanja ne razlikuje se mnogo od gradske omladine. (Kuvlesky, 1975:186)

I ostali istraživači u kontinuitetu su dolazili do zaključaka da potencijalni migranti čine najbrojniju grupaciju mladih na selu. Ako se ovo ima u vidu, onda ne iznenađuje ni činjenica što je u posleratnom periodu, u okviru Druge

195

Jugoslavije, bio tako izražen proces deagrarizacije i deruralizacije, iako on, naravno, nije uslovljen samo ambicijama mladih. Poznato je, naime, da je za tridesetak godina (između pedesetih i osamdesetih) naše selo napustilo oko šest miliona ljudi, što se smatra (u relativnom smislu) pojavom ove vrste bez presedana u evropskoj istoriji.

Šta sami mladi ističu kao ključne razloge za napuštanje sela, odnosno za želju i nameru da napuste svoje selo? Među brojnim motivima za ''beg sa sela'' oni u prvi plan ističu želju za promenom zanimanja, nameru da se školuju, želju za poboljšanjem uslova za život i za izbegavanje napornog rada, zadovoljavanje kulturnih potreba u najširem smislu te reči, i slično. Škola i obrazovanje za nepoljoprivrednike se javljaju kao najvažniji kanal deagrarizacije i deruralizacije. Preko 65% ispitanika, koji su nezadovoljni životom na selu, spada u kategoriju potencijalnih migranata. (Dilić, 1975:56) Istraživanja su tako potvrdila tezu H.Mendrasa o promeni zanimanja kao ključnom faktoru, koji utiče na napuštanje sela (Mendras, 1966:160), kao i davno formulisan stav, da do migracija mladih iz seoske sredine dolazi zbog uverenja da neke bazične aspiracije ne mogu u zadovoljavajućoj meri biti ispunjene u zajednici porekla. (Eisenstadt, 1954:12)

Istraživači naših prilika su verifikovali to saznanje i ovde, formulišući taj problem slično, odnosno povezujući promenu zanimanja, školovanje i traženje radnog mesta sa namerom da se napusti selo. (Dilić, 1975:55) I ovde je utvrđeno da na migracijske aspiracije mladih utiče i tip naselja i, još više, veličina, tehnička opremljenost i materijalni položaj domaćinstva, odnosno veličina zemljišnog poseda. Češće su se odlučivali da napuste selo oni mladi koji su iz nepoljoprivrednih domaćinstava, iz poljoprivrednih domaćinstava sa manjim posedom, iz onih koja su slabije tehnički opremljena, zatim oni mladi ljudi koji se slabije slažu sa roditeljima i oni koji nisu naslednici. Ovde treba dodati i institucionalnu opremljenost sela koja je u obrnutoj proporciji sa migracionim aspiracijama mladih.

Od ličnih obeležja mladih (crte ličnosti) na socijalnu ekspanziju naročito utiču zanimanje, obrazovanje, dob i bračno stanje, u smislu da takve aspiracije više ispoljavaju obrazovaniji, mlađi, neoženjeni i neudati. Ovome treba dodati i (ne) učestvovanje u porodičnom odlučivanju, kao takođe faktor od značaja za vrstu i intenzitet aspiracija seoske omladine. Naglašeniju želju za napuštanjem sela pokazuju i oni koji su manje skloni patrijarhalnim odnosima (pri odlučivanju u porodici, pri izboru bračnog partnera, te u bračnim i u porodičnim odnosima, kao i u predbračnim odnosima).

Slabije učešće porodičnom odlučivanju, kao i ojačane nove potrebe, uticale su na jačanje procesa individualizacije, što je takođe praćeno povećanom željom

196

za daljom socijalnom ekspanzijom. Mladi postaju sve više svesni svojih ulaganja u domaćinstvo, pa za uzvrat očekuju i odgovarajuća prava. (Malešević, 1973:150) U pitanju je, ipak, barem tada, to bio začetak procesa. Jer za većinu dece poljoprivrednika je važilo pravilo da nisu imali slobodu izbora zanimanja. Mladi poljoprivrednik je i dalje radio za porodičnu zajednicu, a ne za sebe. Polna, dobna i generacijska pripadnost bila je presudna za određenje položaja svih, pa i mladih na selu. (First – Dilić, 1975:15)

Naravno, u potonjem vremenu promene u seoskoj porodici, i promene položaja mladih u njoj, bivale su sve veće. Patrijarhalni odnosi i autotitet oca i muža su se postepeno razgrađivali. Porodica se sve više profesionalno diferencirala, a njene su se ekonomske funkcije sužavale na potrošačku dimenziju. Jačala je i jednakopravnost supružnika, demokratizovali su se odnosi između roditelja i dece, kao i porodična struktura u celini. Položaj članova porodice je sve više zavisio od njihovog radnog i finansijskog doprinosa. I odlučivanje u porodici je, shodno tome, demokratizovano. Reč je, naravno, o procesu i laganim promenama. Taj proces traje i danas i trajaće, svakako, još dugo, ali je sklonost patrijarhalnim odnosima sve manja.

I ovde je, u osnovi ovih procesa, pre svega obrazovanje, školovanje (novo, nepoljoprivredno zanimanje) koje ima najveći uticaj na socijalnu ekspanziju. Ovo je i logično, budući da je obrazovanija omladina onaj dinamički element u seoskoj porodici i selu uopšte. Izvestan uticaj u ovom smislu imaju i etnička, verska i politička pripadnost, ali znatno slabiji od pomenutih faktora. No, kako su ova istraživanja starijeg datuma, vrlo je verovatno da je uticaj ovih faktora na aspiracije seoske omladine u poslednje vreme znatno izraženiji.

Konsultovana istraživanja upućuju na još neka saznanja, u vezi sa našom temom. Ukazaćemo na neka od njih. Možda najuverljivije o značaju aspiracija govori činjenica do koje su došli istraživači da je većina mladih koji izražavaju nezadovoljstvo sa životom na selu iz razvijenijih republika (tadašnje Jugoslavije), i obrnuto, da najveći stepen zadovoljstva se beleži u onim manje razvijenim ili najnerazvijenijim područjima, kao što je Kosovo. (Grupa autora, 1986) Ovo upućuje na zaključak da u životnim orjentacijama, očekivanjima i aspiracijama nije toliko bitan takozvani objektivni nivo razvijenosti, koliko način kako se taj nivo percepira od samih aktera. Drugačije kazano, viši nivo razvijenosti za sobom povlači i više aspiracije, i obrnuto. Čini se da ovo saznanje ima i svoj znatno širi (gotovo univerzalni) značaj i primenu u odnosu na ovde istraživane aspiracije seoske omladine.

Sledeće bitno zapažanje ovih istraživanja, posebno prethodno pomenutog (Grupa autora, 1986:204) jeste i to da ruralna omladina, za razliku od urbane omladine, nadprosečno zastupa stav o nužnosti promena odnosa društva prema

197

poljoprivredi, selu i seljaštvu. Takav stav je zastupala nešto više i omladina Srbije, u odnosu na omladinu drugih republika tadašnje Jugoslavije, kada je reč o selu.

Mada u celini gledano, što i istraživanja pokazuju, većina seoske omladine želi bogatiji materijalni i društveni život, u odnosu na svoje roditelje, više obrazovanje u odnosu na njih, dobru kvalifikaciju, zanimanje i radno mesto u gradu, preseljenje u grad ili u njegovu bližu okolinu, kako bi mogli više koristiti uslužne, kulturne, materijalne i druge pogodnosti te situacije. Da bi se to moglo i preciznije iskazati ''danas'' i ''ovde'' bilo bi neophodno prethodno ustanoviti tipologiju seoske omladine, i na toj osnovi utvrditi koji je preovlađujući tip – profil mladih danas. To je potrebno zato što je struktura aspiracija svakako uslovljena strukturom i tipologijom seoske omladine, odnosno strukturom obrazaca ponašanja mladih u Srbiji danas.

III

Šta je, dakle, moguće zaključiti na bazi (doduše, relativno starijih) istraživanja aspiracija seoske omladine. Ako se ima u vidu da je u prirodi nauke, pored opisa i objašnjenja i predviđanje tokova društvenih pojava, onda bi bilo osnovano postaviti i pitanje u vezi sa očekivanjima na ovom planu. A od pouzdanosti predviđanja ponašanja seoske omladine, odnosno predviđanja daljih promena u strukturi njenih aspiracija, moguće je, barem donekle, predvideti i budućnost našeg sela.

Osnovni zaključak koji se nameće iz dosadašnjih saznanja jeste permanentno jačanje ambicija mladih sa sela. I drugo, da njihovo zadovoljavanje mladi uglavnom vezuju za napuštanje sela. Realno je pretpostaviti da će se taj trend nastaviti, budući da su mladi skloniji ''projektu nego utopiji''. (Grupa autora, 1989:113) Današnja seoska omladina je pogotovo daleko od pastoralnih i idealnih predstava o selu koje su imale neke ranije generacije. To nije ni malo čudno ako se zna da je gotovo nestala ''autonomija seoskog društva''. (Mendras, 1986) I kao teritorijalna i kao socijalna zajednica selo se ubrzano i radikalno transformiše. Koliko je i da li je uopšte u selu ostalo išta od onoga Tenisovog (F. Tönnies) poimanja zajednice, kao emocionalno i organske povezane društvene grupe, gde je isključena svaka površnost u komunikaciji, gde su strogo utvrđena pravila ponašanja, gde su isprepletene društvene uloge, gde je izraženo uvažavanje dostojanstva drugih članova zajednice. Da li su seljaci definitivno izgubili iluziju o sebi kao značajnom društvenom subjektu, ako su je uopšte ikada imali?

Zato je vrlo verovatno da se želje seoske omladine sve manje razlikuju od želja urbane omladine (što bi bilo dobro komparativno istražiti u

198

narednom periodu), i da su i dalje vezane za socijalnu pokretljivost. Ali su, zato, mogućnosti zadovoljavanja tih i takvih želja i dalje mnogo manje u selu (posebno u nekim tipovima sela) u odnosu na grad. Ukupan kvalitet života (posebno njegova socio-kulturna dimenzija) na selu je i dalje znatno ispod one u gradu, posebno u odnosu na veći grad.

S toga je iznimno važno da se što kompleksnije spoznaju očekivanja mladih na selu (u sklopu istraživanja društvenog položaja mladih na selu u celini). Još je, međutim, važnije da se odgovori na pitanje, kako stvarati uslove da se ta očekivanja i zadovolje u okvirima samog sela. Pri tom su od podjednakog značaja kako one materijalne, tako i one socio-kulturne, psihološke i duhovne prirode. Uspešnim rešavanjem (ili bar, delimičnim rešavanjem) ovog zahteva biće moguće, ako ne zaustaviti, a ono svakako smanjiti, ili usporiti odliv mladih iz seoske sredine. Koliko je to bitno, suvišno je i govoriti, kada se zna da oko 2/3 naših sela prolaze kroz fazu izrazite depopulacije. Kako inače ostvarivati opravdanu društvenu intenciju za obnovom našeg sela, ako će se i nadalje nastaviti trend masovnog napuštanja sela od strane najvitalnijeg dela njegove populacije.

Prema tome, u ambicijama i aspiracijama seoske omladine moguće je i potrebno ''očitavati'' i sadašnjost i budućnost našeg sela. Ali, na pukom spoznavanju tih želja i namera ne treba svakako ostati. Ako društvo iskreno želi drugačiju budućnost našeg sela, koliko zbog samog sela, toliko i još više zbog samog sebe, ono mora nešto i poduzimati na praktičnom preusmeravanju tako negativnih tokova. To je utoliko potrebnije, ako se ima u vidu realno sve slabija perspektiva mladih (školovanje, zapošljavanje, stanovanje, sklapanje brakova, putovanje, život uopšte) i otuda sve veća frustriranost čitavih generacija seoske (i ne samo seoske) omladine, što može imati, dugoročno gledano, nesagledive negativne posledice.

LITERATURA

1. Grupa autora (1974): Društvene promene u selu, Radnički univerzitet ''Đuro Salaj'', Beograd.

2. Grupa autora (1986): Položaj, svest i ponašanje mlade generacije Jugoslavije, CDI, Beograd.

3. Grupa autora (1989): Vrijednosne orjentacije mladih u Jugoslaviji, IDIS, Zagreb.

4. Dilić, E. (1971): Društveni položaj i orjentacije seoske omladine, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Zagreb, Institut društvenih nauka, Beograd.

199

5. Dilić, E. (1975): Migracijske tendencije seoske omladine, ''Sociologija sela'', 49-50/75.

6. Eisenstadt, S.N. (1954): The Absorption of Emigrants, Routlage and Kegan Paul, London.

7. First-Dilić, R. (1975): Seoska omladina i porodica, ''Sociologija sela'', 49-50/75.

8. Kuvlesky, W.P. (1975): Seoska omladina: sadašnji položaj i prognoza, ''Sociologija sela'', 49-50/75.

9. Kolarić, V., Supek, R. (1975): Ispitivanje socijalne ekspanzije u seoske omladine, ''Sociologija sela'', 49-50/75.

10. Lazić, M. (1989): Teorijski i empirijski pristup društvenim odnosima, ''Revija za sociologiju'', 1-2/89.

11. Lindstrom, D.E. (1968): Rural Social Change, Champaign, Stipes Publishing Company.

12. Mendras, H. (1966): Sociologija seoske sredine, prilog u: ''Sociologija'', tom I, Naprijed, Zagreb.

13. Mendras, H. (1986): Seljačka društva, Globus, Zagreb. 14. Malešević, K. (1973): Neki aspekti promjena u strukturi seoske porodice,

''Sociologija sela'', 40-42/73. Zagreb. 15. Malešević, K. (1994): O transformaciji ruralnih zajednica kod nas,

''Agroekonomika'', 23/94, Novi Sad. 16. Pantić, D. (1990): Promene vrednosnih orjentacija mladih u Srbiji, IDN,

Beograd. 17. Shaw, R.P. (1975): Migration Theory and Fact: A Review and Bibliography

of Current Literature, Bibliography Series No 5, Philadelphia, Regional Science Research Institute.

18. Tönnies, F. (1969): Zajednica i društvo, u knjizi: Grupa autora, Teorije o društvu, ''Vuk Karadžić'', Beograd.

19. Hannan, D.F. (1969): Migration Motives and Migration Differentiales, among Irish Rural Youth, ''Sociologia Ruralis'', 1969, IX, 3.

20. Štambuk, M. (1989): Neka obilježja seoskog socijalnog prostora, ''Revija za sociologiju'' 1-2/89, Zagreb.

200

ASPIRATIONS OF THE COUNTRY YOUTH AND THE FUTURE OD OUR RURAL AREAS

by

Malešević K.

SUMMARY

It is certain that the future of our rural areas is dependent on the numerous determinants. Among the most important factors are orientations, hopes and aspirations of the rural youth, especially those that are related to the style and quality of life. This idea comes as no surprise if one takes into account that we are dealing here with biologically most vital and socially most mobile category of people. Young people in the rural areas, as a young in general, are not strained by the permanent social roles. They are not fully situated in the social structure of the village. They are also less affected by the risks of influencing the change of established social relatinships. And finally, what is most important in this case, young people more easily adopt to the new life situations. (Shaw)

As empirical studies show aspirations of the country side youth are constantly becoming higher and more diverse. At the same time it is becoming difficult to fulfil them in the rural areas. For the great majority of young people the fulfilment of these aspirations is connected with the desertion of the country side. The change of the professions comes as crucial factor in the withdrawal from the agriculture and abandonment of the villages. (Mendras) There is nothing unusual about this fact since the most educated youth population represents a dynamic element in the rural family and in the rural areas in general. In addition, aspirations of the rural youth are also affected by their social position in general and their position within the family in particular (i.e. decision making, structure of the authority in the family and so on). Taking all the mentioned into the account, it comes as no surprise that potential migrants are the largest group of young people living in the country side.

Therefore, it is reasonable to expect that the future of our rural areas can bi ''detected'' from the aspirations of the country side youth. This fact highlights the importance for the complex research of these aspirations. It also points towards preconditions for the potential fulfilment of these aspiratons in the rural areas.

Key words: rural areas, country side youth, aspirations, social mobility, quality of life

201

UDK: 316.324.5/.7 Pregledni naučni rad

Scientific review paper

METODOLOŠKI DOPRINOSI VALTAZARA BOGIŠIĆA SOCIOLOŠKOM PROUČAVANJU SELJAČKOG DRUŠTVA

Dejan Janković1

REZIME

U ovom radu analiziraju se metodološki doprinosi Valtazara Bogišića, jednog od najvećih imena jugoslovenske istorije prava, ali i etnologije, etnografije i etnosociologije. Značaj Bogišića, u metodološkom smislu, je u tome što je on prvi u našoj etno-sociološkoj i pravnoj nauci napisao uputstva (1866. godine) za organizovano i sistematično prikupljanje podataka o pojedinim društvenim pojavama. Ovaj rad se bavi analizom jednog od njegovih metodoloških uputstava u cilju opisa i razjašnjenja njegovih metodoloških karakteristika.

Ključne reči: metodološka uputstva, pravo, tradicionalno seljačko društvo, istraživački metodi

1. UVOD

Ovaj rad predstavlja pokušaj analize dela naučnog rada Valtazara Bogišića. Tačnije, analiza će biti usmerena na jedan specifičan deo njegove naučne zaostavštine koji se odnosi na metodološke aspekte njegovog rada. U pitanju je "Naputak za proučavanje sela, običaja, stanovništva itd koji je nastao kao rezultat nastojanja ovog istraživača da standardizuje postupke prikupljanja podataka i time pomogne prikupljanje etnološke i sociološke građe koju nauka toga vremena nije u dovoljnoj meri posedovala.

Ako se uzme u obzir veliki naučni doprinos ovog autora, onda analiza metodoloških instrumenata, odnosno metoda tj. načina pristupa predmetu koji je istraživao, dobija na značaju. Iako su mnogi naši istraživači iz ovih oblasti pisali 1 Dejan Janković, sociolog, asistent pripravnik, Institiut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet Novi Sad

202

slična uputstva, predmet ovog rada biti će "Naputak" Valtazara Bogišića - koji je kod nas prvi napisao takva uputstva (1866. godine) i time zadužio našu pravnu, etnološku i sociološku nauku. U tom smislu, analiza će biti usmerena na sama uputstva i njegova metodološka stanovišta tj. metodološke aspekte njegovog rada o kojima se može zaključivati analizom ovih uputstava. Interesovanje za ovu problematiku nameće se iz, verujem, opravdanog stanovišta o velikom teorijsko-metodološkom doprinosu ovog naučnika.

2. METODOLOŠKA SHVATANJA

Valtazar Bogišić je jedno od najvećih imena jugoslovenske istorije prava, ali i etnologije, etnografije i etnosociologije. Bio je profesor slovenskog prava na univerzitetima u Kijevu i Odesi i ministar pravde kod crnogorskog kralja Nikole. Kao istraživač, on je (pored Vuka Karadžića) značajan za istoriju naše nauke jer je među prvima započeo sistematsko prikupljanje građe o društvu u kome živi, baveći se pravnim običajima i narodnim životom zbog čega je veoma značajan i za pravnu i sociološku nauku. Svojim istraživanjima i saznanjima do kojih je došao dao je veliki doprinos poznavanju društva toga vremena i ostavio u nasleđe saznanja do kojih je došao, ali i istraživački duh koji je posedovao. Zbog svega toga on se često smatra osnivačem i utemeljivačem naše etnologije, etnografije pa i sociologije.

Analiza Bogišićevog doprinosa nauci, u ovom radu, biće ograničena na njegove metodološke aspekti bez podrobnijeg i temeljnijeg ulaženja u rezultate njegovih istraživanja i saznanja do kojih je došao. U tom smislu, jasno je da bi svaki temeljniji pristup podrazumevao poređenje i analizu metodoloških nastojanja sadržanih u uputstavima i onoga do čega se takvim teorijsko-metodološkim pristupom došlo. Odnosno, bila bi potrebna podrobna analiza Bogišićevih naučnih dela i radova, nasuprot njegovih početnih nastojanja i polazno-hipotetičkih okvira.

Ovaj rad nema te pretenzije i širina zahvata odnosiće se samo na jedan deo njegovog naučnog stvaralaštva, tačnije na njegova metodološka uputstva , "Naputke", kojima je on u našoj nauci prvi započeo prikupljanje naučne građe sa terena za potrebe društvenih istraživanja uz pomoć jedne veće grupe saradnika, dakle na jedan organizovan način. Naravno, duhovni vođa i preteča ovakvih istraživanja (i svih sličnih u našoj nauci) jeste neosporno Vuk Karadžić. Međutim, Bogišić je interesantan zato što on prvi piše "Naputak za opisivanje pravnijeh običaja, koji u narodu živu" (1866. god.) i tako predstavlja temelje onoga što je razvijao Cvijić i nešto kasnije Erdeljanović, Kosić, Marković itd. "Naputak" je bio prvi pisani upitnik za istraživanje društvenih pojava kod nas i,

203

uopšte, njegov značaj za sociologiju, ali i metodologiju socioloških istraživanja i sociologiju sela, je veliki. Društvo njegovog vremena je tradicionalno seljačko društvo. Time je i "Naputak" poslužio kao osnova za objektivno, precizno i sistematsko prikupljanje građe o takvom društvu, njegovom funkcionisanju, načinu i osobenostima života seljaka koji su činili njegovu osnovu (gotovo tri četvrtine stanovništva).

Bogišić je po struci bio pravnik i njegovo osnovno, polazno stanovište jeste da bez poznavanja stvarnih društvenih normativnih (pravnih, običajnih) odnosa koji " u narodu živu" , nije moguće očekivati da i pravne norme (koje donosi država) u narodu stvarno "zažive" jer je njihovo nastajanje a priori, bez utemeljenja u narodnom životu, samo bezuspešan i tragičan pokušaj mehaničkog donošenja zakona i pravnih normi koje nikada neće služiti onome čemu su namenjene. " ... pisano pravo koje vlast nameće mimo i nasuprot pravnih običaja naroda može da ima suprotne posledice od očekivanih i da stvara zbrku u društvenim odnosima umesto da ih uređuje" ... on smatra da se zakonodavstvo, sudstvo pa ni naučno proučavanje prava ne mogu valjano razvijati ako se prethodno ne prouče stvarni društveni normativni (pravni) odnosi koji žive u narodu, pravni običaji koji su primarni izvor prava."2 Pošto se uverio da je naše društvo u kome je živeo pravilo upravo takve greške "mehanički prepisivalo" pravo iz drugih zemalja koje su imale potpuno različite socio-kulturne osobenosti i istorijski razvoj, Bogišić se prihvata proučavanja " pravnijeh običaja koji u narodu živu". Međutim, postoji i još jedan razlog za to. Bogišić kao pravi istraživač zastupa teorijsko-metodološki stav o nedovoljnosti teorijskog i kabinetskog proučavanja bilo kog predmeta kojim se neka nauka bavi. Po njegovom mišljenju, potrebno je empirijsko proveravanje činjenica, izlazak na teren, u narod, u selo gde te činjenice "žive". On se borio za građu " ... za koju ne bi ni trebalo prevrtati prašljive hartije ni sidjeti u dušljivim arhivima, nego zaći u najbliže selo... može biti da je mnogima lakše crpiti nauku iz knjiga, nego li je crpiti iz samog života..."3 Iako se temeljno bavio arhivima i teorijskim istraživanjima i obilno koristio postojeće istoriografske podatke i saznanja drugih naučnika, on je čvrsto stajao na stanovištu da se društvena stvarnost ne može upoznati samo iz knjiga i da je uvek potrebno empirijsko proveravanje činjenica.

"Naputak za opisivanje pravnijeh običaja koji u narodu živu" , Valtazar Bogišić prvi puta je izdao 1866. godine kao prilog knjizi " Pravni običaji u Slovena". To je prvo pisano uputstvo tog tipa u našoj naučnoj istoriji. Već 2 Milovan Mitrović, "Sociologija sela", SDS, Bgd, 1998, str.77 3 Valtazar Bogišič, "Zbornik sadašnjih pravnih običaja u Južnih Slovena", Zg, 1874, citirano prema Svetozar Livada, "Rijedak znanstvenik naše prošlosti", Jugoslovenska sociologija sela, SANU, Bgd, 1987, str. 34,35

204

naredne 1867. god. "Naputak" doživljava tri izdanja. Osim toga preveden je na ruski, češki i bugarski jezik. Prvo izdanje "Naputka" sadržavalo je 347 pitanja, dok je u drugom i trećem izdanju broj pitanja proširen na 352. Dok je boravio na Kavkazu i proučavao i poredio običaje tih naroda i ovih na našem prostoru, shvatio je da mu je upitnik preuzak za obuhvat svih raznolikosti i specifičnosti predmeta kojim se bavio pa je upitnik proširio na nekih 800-1000 pitanja. Kada se vratio u Crnu Goru i kada ga je knjaz Nikola angažovao za pisanje crnogorskog imovinskog zakonika, Bogišič je radi upoznavanja crnogorskih običaja i potreba sastavio daleko opsežniji upitnik koji je imao oko 2000 pitanja.4 "Naputak je razaslat u 4000 primeraka episkopskim uredima, sveštenicima, učiteljima i drugim pismenim ljudima u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji i Vojnoj Krajini, Bugarskoj , Srbiji i Crnoj Gori, kao i po zemljama Turske u kojima je živeo naš narod.

U strukturi "Naputka" mogu se uočiti nekoliko sastavnim delova i oblasti pitanja. On se sastoji iz dva dela: I privatno pravo i II javno pravo. Deo privatnog prava (jus privatum) sastoji se od nekoliko celina: 1) obitelj: a)obitelj šira - zadruga uopće, b) obitelj uža, c) dioba zadruge; 2) stvari 3) obligacije. U okviru drugog dela, javnog prava (jus publikum) postavljena su pitanja koja se tiču: 1) unutrašnjeg državnog prava:a) država i općina, b) građanski i kazneni postupak, c) kazneno pravo; i 2) međunarodnog prava. U poslednjem delu Bogišić daje još uputstava o prikupljanju podataka koja, pored pitanja, čine sastavni deo upitnika.

Od oko 350 pitanja, 178 pitanja se odnose na porodicu, ali se i u ostalim delovima upitnika veliki broj pitanja posredno odnosi na porodicu. To samo pokazuje Bogišićevo uviđanje značaja porodice, kao primarne društvene grupe, za društvo, a naročito za tadašnje tradicionalno seljačko društvo u kome ona ima nezamenjivu ulogu. Rezulat ovakvog interesovanja za porodicu jeste Bogišićeva poznata tipologija porodica gde on razlikuje sledeća četiri tipa: 1) zadružna porodica, 2) inokoština, 3) varoška porodica, 4 ) muslimanska porodica. Interesujući se za širu porodicu-zadrugu, on vrlo dobro uočava važne probleme i postavlja pitanja o rasprostranjenosti pojedinih oblika, osobinama, strukturi odnosa, pravima i obavezama članova, postupcima odlučivanja, distribuciji autoriteta i moći, običajima koji važe za muške i ženske članove kao i za posledice takvih običaja itd. Pitanja o užoj porodici odnose se na način sklapanja braka, razvoda, običaje i zabrane bračnih veza među srodnicima, o svojini, 4 Iako neki istraživači smatraju da je smo deo te građe sačuvan i da njena rekonstrukcija nije učinjena, navodim podatak da je dr Niko S. Martinović, u izdanju Etnografskog muzeja u Cetinju, 1964.god objavio rekonstrukciju najveće verzije upitnika u kojem su sadržana oko 2000 pitanja, među kojima su neka rekonstruisana analizom odgovora koji postoje u građi, i tako sačuvana od zaborava

205

bračnim odnosima , pravima i obavezama muža, žene, dece itd. Pitanja vezana za deobu zadruge i nasledstvo su o odnosima i uzrocima deobe, pravima i obavezama, pitanjima svojine posle deobe, načelima podele svojine, nasledstvo, red nasledstva u inokoštini i zadruzi. U delu o stvarima (jus rerum), pitanja su o svojini, posedovanju, naknadama za korištenje, privatna i zajednička svojina itd. Obligacije, kao treći deo celine o privatnom pravu, obuhvata pitanja vezana za prava i dužnosti, obaveze, ugovor rokova, kamate, običaje pri trgovini, značaj mobe, tlake, pomoći, korišćenje stoke, zemlje ...

U okviru dela o javnom pravu interesuju ga prava i obaveze državnih vlasti, opština i gradova, državna svojina, struktura odlučivanja, ko su i ko mogu biti članovi opštine ("općinari"). U okviru građanskog i kaznenog postupka interesuje ga izbor sudija, prava optuženih, običaji procesnog prava, svedočenja, sankcije itd. U okviru kaznenog prava to su razgraničenja zločina, prestupa, grijeha u pravnom i običajnom životu, shvatanja naroda o odnosu počinjenog dela i težine sankcije, gradacija težine krivičnog dela i prekršaja, moralna svest naroda uopšte , uzroci prestupa po veličini, posledicama i značaju za pojedince, porodicu, opštinu, državu (društvo). U ispitivanju međunarodnog prava interesuju ga odnosi prema "tuđincu", drugim narodima i državama, ratno pravo i običaji, postupanje sa zarobljenicima, odnos prema imovini "tuđinca", njegovom položaju, dostojanstvu, polu " u ratu i u miru".

Kad se pažljivo pogledaju sva ova pitanja, neminovno se stiče utisak dobre analitičke svesti (ali i spremnosti na sintezu) , uočavanje krupnih i suštinskih problema (ali i nijansiranje problema kroz pojedina pitanja koja se smatraju značajnim, specifičnim, interesantnim za proučavani problem.) Sve to ne bi bilo moguće bez dobrog prethodnog poznavanja predmeta i problema koji se želi istražiti, bez dobre teorijske pripreme gde svako pitanje ima svoju funkciju i nije slučajno postavljeno. Analizom pitanja ima se osećaj da ne postoji relevantan problem i pitanje kojim on nije obuhvaćen. Uočava se i sistematična i postepena razrada problema i uvođenje ispitanika (pravac mišljenja) u problematiku od opšteg ka sve posebnijem. Bogišić veoma dobro postavlja pitanja, od čega zavisi i kvalitet odgovora jer se tačno i nedvosmisleno zna šta se pitanjem traži " ... u tom pogledu on je, kao retko ko, sjedinio istinsku učenost i stvarno poznavanje narodnog života... zbog toga Bogišić postavlja i grupiše pitanja tako, da uoči obe strane problema - i onoga što je teorija što je od nje ušlo u narod i onoga što u narodu stvarno živi."5 On, iako vrlo učen čovek (profesor univerziteta), dobro koristi jezik koji je razumljiv onima na koje je "Naputak" upućen, bez stručnih i nejasnih termina. Pitanja su metodološki veoma dobro grupisama i podeljena na

5 Cvetko Kostić, "Bogišić i sociologija", Filozofija Sociologija, Bgd., 1958, br.1-2, str.171

206

nekoliko (njemu zanimljivih i važnih) oblasti. Takvom grupisanošću ona su mnogo prikladnija za prikupljanje građe koja će se kasnije obrađivati.

Interesantno je primetiti da je Bogišić uočio gotovo sve relevantne probleme tadašnjeg tradicionalnog društva koji su se nužno morali saznati i objasniti da bi se proniklo u suštinu problema koji ga je interesovao. Te oblasti čine i danas relevantne sociološke probleme koji su nezaobilazni u pruočavanju društva. Prva od tih oblasti jeste porodica kao primarna društvena grupa koja ima neobično važno mesto u društvenom životu ondašnjeg tradicionalnog društva. Bogišić tu uočava različite tipove porodica i bavi se sa dva osnovna tipa - zadružnom porodicom i inokoštinom. U njegovo vreme porodice zadružnog tipa su se raspadale, tako da on uviđa značaj tog procesa transformacije zadružne u inokosnu porodicu i u okviru toga uočava važne probleme oko nasleđivanja, uzroka dobe zadruge i tome sl. Na taj način pokazuje veoma razvijenu sociološku svest tako što uočava veliki značaj tradicionalne seljačke porodice koja je izvor svega onoga što karakteriše tradicionalnu seosku društvenu zajednicu. Odnosi u tradicionalnoj seljačkoj porodici su protutip odnosa u tradicionalnom seljačkom društvu. Nju karakterišu primarni i neformalni odnosi, jaka kohezivnost, tradicionalne norme ponašanja na osnovama patrijahalnog kulturnog obrasca, jaka solidarnost. Porodična je organizacija ekonomije, porodično je stanovanje, porodična je socijalizacija dece i svi kulturni obrasci ustvari nose neposredan pečat i uticaj porodičnih odnosa.

Pored porodice on uočava i značaj drugih društvenih grupa kao npr. srodničkih grupa i suseda koji predstavljaju glavni okvir društvenih odnosa u tradicionalnom selu. Upravo se u okviru porodice, srodničkih i susedskih odnosa, kao osnovnih društveno-civilizacijskih odnosa, stvaraju one društvene ustanove i tvorevine koje Bogišića interesuju, a to su običaji, tradicija, moral, pravo - uopšte jedna kultura koja determiniše, a i sama je determinisana načinom života, socio-kulturnim obeležjima stanovništva, prirodnim uslovima i sl. Bogišić uviđa da se, upravo iz takvih društvenih odnosa rađaju slične vrednosti, potrebe, interesi i norme u najširem smislu reči. Te norme njega interesuju kao one " koje u narodu živu".

Uz sve to, on uočava i značaj lokalne seoske zajednice koja predstavlja sveobuhvatni oblik društvenog života i obuhvata sve društvene oblike i sve vidove društvenih aktivnosti na određenom geografskom prostoru. Ona je društveno-prostorni okvir u kome se razvijaju i deluju razne društvene ustanove i organizacije. Takođe, ispitivao je i odnose lokalnih zajednica (općine) i globalnog društva (države). On uviđa i značaj postojanja kolektivne zemljišne svojine i postavlja niz pitanja da bi objasnio ovu društvenu pojavu. Nakon Bogišića značaj ove društvene ustanove, ovog tipa svojine, uočava i Sreten Vukosavljević koji insistira na njenoj širokoj rasprostranjenosti i uticaju na

207

društvene odnose, norme i kolektivnu svest ljudi. Nadalje, on se bavi i problemima dokolice, problemima socijalne patologije, (distribucije) autoriteta i moći, odnosima pojedinaca i društvenih grupa, etničkih, konfesionalnih i profesionalnih obeležja itd. Bogišić, dakle, svojim "Naputkom" obuhvata niz relevantnih društvenih problema koje su predmet sociologije odnosno posebnih socioloških disciplina - sociologije sela, sociologije porodice, sociologije prava, sociologije kulture, kriminologije i socijalne patologije - čime njegovo delo u sociološkom smislu ( u sociologiji) dobija na značaju.

Metodološki važni su i sledeći momenti njegovog "Naputka" . U uvodnom delu svog "Naputka" Bogišić ističe da je povod za njegovo izdavanje (pored njegovog ličnog interesovanja) interesovanje drugih naučnika, stručnjaka, učenih ljudi da se posluže njime i njegovom metodom u proučavanju narodnog života i običaja " ... obrati se k meni nekolicina rodoljuba, pa i ne uprav pravnika, s molbom da bih im poslao kakav naputak za opisivanje toga još živoga vrela za historiju narodnog prava, jer da bi i sami željeli poštogod svaki u svojoj okolici opisati i poslati mi. Ja se ne ogluših, nego im poslah naputak ..."6 Na osnovu toga on koristi priliku da kaže da će mu saradnja biti od koristi. Time on diskretno iznosi svoja očekivanja da će mu se jedan broj saradnika javiti i tako pomoći u prikupljanju naučne građe, odnosno da će tako dati svoj doprinos nauci i naučnom (u)poznavanju društva u kome žive. Ovo pozivanje na nauku i naučnost - zbog njenog uticaja i značaja - često se koristi i u savremenim sociološkim istraživanjima radi motivacije ispitanika (saradnika) za saradnju. " Buduć da je važnost stvari potpuno priznata, ne ostaje mi drugo, nego moliti najtoplije svakoga, komu je zbilja stalo do napretka narodne knjige, pa su mu poznati narodni običaji, da se ne oblijeni odgovoriti na nekoliko slijedećih pitanja...."7

Sa metodološkog aspekta interesantna su i uputstva koja Bogišić daje na kraju svog "Naputka". Ona su neka vrsta "obuke" istraživača kako da izvedu istraživanje na što potpuniji i sistematičniji način. On tu otvara mogućnost da saradnici na terenu sami prošire pitanja sa podpitanjima i dopunskim pitanjima ukoliko smatraju da će time dobiti potpuniju građu. To se i podrazumeva, smatra on, pošto u njegovom "Naputku" ".... nije iscrpena svakolika ogromna juridička nauka, nego da bi se iz iste još moglo stotinama drugijeh pitanja postaviti."8 Time on eksplicitno govori o ograničenosti njegovog upitnika samo na osnovna, temeljna pitanja i probleme koji nezaobilazno moraju biti obuhvaćeni. Iako je svestan širine upitnika i truda koji se mora uložiti da bi se sva pitanja postavila, 6 Valtazar Bogišić, "Naputak za opisivanje narodnih običaja, koji u narodu živu", Beč,Zagreb, 1866, str.1 7 Isto, str. 1 8 Isto, str. 15

208

on smatra da bi mu od velike koristi bilo da se ne ostavljaju pitanja bez odgovora, osim ukoliko je odgovor negativan, odnosno takav odnošaj pojava ne postoji "... time ne samo mene bi na to veću zahvalnost obavezao, nego bi i narodnoj našoj knjizi koristan bio: rječju, što ko više uradi tim bolje."9 Ovim napomenama Bogišić pokazuje nivo metodološke svesti koja uočava značaj podpitanja, dopunskih pitanja pa i onih najsitnijih napomena i zapisa istraživača na terenu, koja mogu da imaju veliki značaj u kasnijoj obradi podataka radi što boljeg opisa i objašnjenja pojave koja se istražuje. Time se pokušava pronaći onaj uzrok ili neophodan i dovoljan uslov dešavanja neke pojave, njen kvalitetan opis i objašnjenje. U daljem tekstu uputstva on navodi niz napomena i važnih momenata koji se trebaju zabeležiti da bi se dobili korisni podaci :

• mesto i regija na kom prostoru običaj važi ("živi"), njegov pravac širenja i usvajanja, sa kojim razlikama u primeni, šta su uzroci tim razlikama, da li je pojava na izumiranju ili " u potpunoj životnoj sili"

• da se opišu "samo fakta" za koja se pouzdano zna, bez stilističkog kićenja i da se za to jamči svojim imenom

• navoditi primere i izuzetke (ukoliko postoje)

• ukoliko nešto iz narodnog života nije obuhvaćeno pitanjima, treba izvršiti dopune, a ne izostaviti bilo koju činjenicu jer sve može biti od velikog značaja

• od velikog značaja su i nazivi i imena običaja, delovanja i odnosa koja se ne smeju prevoditi, nego ih treba beležiti onako kako ih narod govori, koristi ili ih je preinačio " od prevelike su važnosti imena, kojim narod nazivlje neki odnošaj, posao, zločin, djelovanje, osobu koja nešto čini ili se u nekome odnošaju nalazi; zato preporučujem da se najvećom pomnjom i točnosti zabilježe ... ova imena mogu nam , kad ih se dobar broj sakupi, poslužiti da među ostalim pročistimo i potpunimo malo po malo naše juridičko zvanično nazivoslovlje, koje je i do danas još do zla boga sakato, premda kojekako iskrpareno."10

• posebno tačno i precizno navođenje narodnih poslovica i izreka

• isto tako važno je zabeležiti i sve ono što je narod radi okolnosti morao prihvatiti i što je protivno narodnoj svijesti, ali da narod do toga iz bilo kojeg razloga drži

9 Isto, str. 15 10 Isto, str. 15

209

• ističe se da " opisatelj ima samo gledati na običaj narodni i na narodno mišljenje, opisujući pojedine odnošaje i nikako se ne obazirati na pisane zakone, jer su ovi i onako svakomu poznati."11

• takođe, u napomenama se posebno napominje da kod zapisivanja nisu važni jezik i stil, već sadržaj i tačnost informacije i njena verodostojnost

• ne smeju se zanemariti "urbarijalni odnosi" (trgovina i zanati) jer se u njima može kriti ono što je značajno za narodni život

Na kraju dodata je još jedna napomena saradnicima da se uz odgovore prikupi što je moguće više pisanih izvora (dokumenata, rukopisa i tome sl.) koji bi najbolje dokumentovali stvarnost koje se proučava. Time se, ustvari, do kraja izvodi načelo potpunosti i pouzdanosti koje Bogišić maksimalno želi ispoštovati. Uopšte, moglo bi se reći da njegov "Naputak", metod i ciljevi koji se njime žele postići, mogu da izdrže svaku kritiku upućenu sa epistemološkog stanovišta osnovnih naučnih principa (objektivnost, pouzdanost, preciznost, sistematičnost, opštost).

Bogišićev metod spada u one metode koji predstavljaju izvore savremenih oblika razgovora i upitnika. Vojin Milić to naziva "etnološkim oblikom razgovora za koje je karakteristično da se izvode na osnovu opštih, okvirnih uputstava i podsetnika; pošto se ispitivač obično duže zadržava na terenu, razgovor je tesno povezan sa posmatranjem i obično se izvodi na neformalan, nastandardizovan način, prema konkretnim prilikama ... dalja osobenost ove istraživačke tradicije jeste nesistematičnost u izboru ispitanika uz naglašeno oslanjanje na dobro obaveštene pojedince ( tzv. pametare)".12 Bogišićevi "pametari" su sveštenici, učitelji, seoski uglednici, znači pojednci-informatori koji se koriste da bi se prikupilo što više podataka (koji najčešće do tada nisu nikad prikupljani), a ne slučajno izabrani uzorci stanovništva. To je i razumljivo, ako se uzme u obzir stanje tadašnje naučne misli ( pravne nauke, etnologije, etnografije, sociologije) koja je bila u nekoj vrsti rane faze ili "prirodno-istorijske faze", i u kojoj su neka vrsta "inventarisanja" i kategorizacije iskustvenih pojava u cilju sakupljanja što obimnije građe radi stvaranja određenih klasifikacija i tipologija preduslov razvijanja bilo kakavih širih teorijskih uopštavanja i zaključivanja. U tom smislu, ovakvu metodologiju naučnih istraživanja su, pored Bogišića, koristili i Cvijić, Erdeljanović i ostali istraživači u društvenim naukama.

11 Isto , str. 16 12 Vojin Milić, "Sociološki metod", Zavod za izdavanje udžbenika, Bgd, 1996, str. 487

210

Bogišić ustvari koristi više naučnih metoda i instrumenata koji su komplementarni13: neposredno posmatranje, intervju (pomoću upitnika), statistiku, komparativnu metodu kao i služenje istoriografskim podacima (arhivima i tome sl.). Interesantno je pomenuti korišćenje statistike i uporednog metoda, koje ukazuje na njegovu plodnost i istraživačku svestranost, mada Cvetko Kostić upozorava da se u uslovima tadašnjeg društva Bogišić ovim metodama (pa i arhivima) mogao veoma malo služiti. Međutim, prisutan je i Bogišićev kritički pristup i uviđanje ograničenosti olakog služenja ovim metodama "... sada ako ja ne znam ustroj zadruge, to i najtačniji brojevi koje u statistici nalazim i koji naznačuju broj oporuka, nijesu od velike koristi za mene ... a što da pomisli ozbiljan čovjek kad u nekim djelima s usporednim karakterom opazi napreglednu gomilu usporednih mjesta i citata, većina kojih tako malo općega ima sa svojom paralelom ... i takoj se radnji u većini slučajeva može priljepiti smjela izreka: comparison n est pas raison ..."14 Međutim, Bogišić organizuje svoja glavna istraživanja na "neposredno uporedan način". "On šalje svoj upitnik širom južnoslovenskog područja, uključujući i Bugarsku; prikuplja podatke o pojedinim elementima narodnog života, običajnog prava, narodne kulture, ne trudeći se mnogo da ti pojedinačni elementi pruže celovitiju sliku o društvenom životu i osobenoj kulturi pojedinih užih geografskih područja. Nešto kasnije se gotovo istovremeno javljaju Jovan Cvijić i Antun Radić s metodološki istovetnom idejom da osnova proučavanja treba da bude kompleksno ispitivanje užih lokalnih društvenih celina, koje se ponekad sastoje i od grupe međusobno tesno povezanih naselja"15. Cvetko Kostić piše pohvalno o Bogišiću i ističe to da je " u našim društvenim naukama malo ko dosad pisao sa toliko erudicije i sa toliko pažnje tragao za pisanim dokumentima. Odličan poznavalac stranih jezika, kako klasičnih tako i modernih, on i u ovaj posao unosi znanje i stručnost" - on ističe njegov način tumačenja i povezivanja činjenica - " ... on nikada nije suvi istoričar koji trpa fakta i citira ih, da bi izgledao učeniji ... već da pomoću njih uđe u duh prošle epohe, da ih logički poveže i tako dođe do materijalne istine, koja mu omogućava da sazna stvarnu formu i sadržinu ustanove koju proučava."16

Valtazar Bogišić je svoj istraživački rad veoma široko i detaljno planirao što se može zaključiti iz jednog opšteg pregleda područja u koja je on odlazio i koja je istraživao.17 Milan Benc ukazuje da je Bogišić, osim sistematskog prikupljanja 13 To navodi i Cvetko Kostić, navedeno delo , str. 170 14 Valtazar Bogišić,"Zbornik sadašnjih pravnih običaja u Južnih Slovena", Zagreb, 1874, str.XLIV, citirano prema Cvetko Kostić, navedeno delo, str, 172 15 Vojin Milić, navedeno delo, str. 751 16 Cvetko Kostić, navedeno delo, str.172 17 Taj široki pregled istraživanih područja daje Mošin Vladimir, "Izvještaj o radu na uređenju Bogišićeva arhiva u Cavtatu", Ljetopis Jugoslovenske akademije, knjiga 59, Zg.1954; citirano

211

naučne građe pomoću "Naputka" ili posebnim upitnicima ili iz literature ili dokumentacije, takođe prikupljao i etnografske predmete, naročito delove narodnih nošnji koji ukazuju na društvene odnose i društveni položaj pripadnika pojedinih društvenih slojeva i grupa. To nam, između ostalog, govori i o temeljitosti njegovog naučno-istraživačkog rada i posedovanju sociološke svesti o značaju prikupljanja raznovrsne istraživačke građe. Zato se kod Bogišića i radi o nekoj vrsti namernog uzorka gde je on nastojao da "pokrije" određena karakteristična područja namernim odabirom, uzorkovanjem, s tim da je postojala izvesna nesistematičnost u izboru samih ispitanika. Bogišić je, ustvari, dobijao podatke tako što je ili razaslao "Naputke" tj. upitnike svojim brojnim saradnicima na terenu (sveštenicima, učiteljima, lekarima - "pametarima") ili čak u vezi sa pojedinim specifičnim i interesantnim problemima, od njih tražio da intervjuišu stanovništvo ili je pak sam koristio metodu intervjua za određenu građu koju je želeo prikupiti. U pozitivnom osvrtu na Bogišićev "Naputak" Svetozar Livada ističe da on " ... polazi prvo, od konkretnog pojedinca i konkretnog socijalnog konteksta u kojem pojedinac živi; drugo, u njemu se insistira na uzrocima i posljedicama pojave, na njezinu društvenom značaju za pojedinca ili cjelinu, ali preko detalja istraživanja diferencije specifike, šta je za određivanje tipičnoga i atipičnoga od posebnog značaja; treće, u ovom se istraživačkom pristupu inzistira ne samo na tačnosti i iscrpnosti u utvrđivanju naučne istine, nego u isto vrijeme i na istraživanju i vrednovanju procesa kojom se jedam fenomen javlja, te koliko dugo traje i kakve implikacije donosi; četvrto, logika ispitivanja pojava istovremeno je u zatvorenom i otvorenom obliku koreliranih izraza."18

3. ZAKLJUČAK

Kao zaključak o Bogišićevoj metodologiji, mogla bi se istaći njegova instruktivnost za društvena istraživanja danas (naročito ruralnih sredina) i značaj za rekonstrukciju tipičnih obeležja tradicionalnog seljačkog društva. Vrednost "Naputka" i građe prikupljene na taj način je velika, jer predstavlja odličan izvor savremene sociologije sela, etnologije i etnografije u razumevanju tradicionalnih obeležja našeg društva, u stvaranju slike o socio-ekonomskom, kulturnom, i pravno-običajnom kontekstu tradicionalnog sela, porodice, društvenih odnosa, ustanova, normi. Bogišićev značaj jeste i u tome što je dobro uočio važnost bazičnih ustanova našeg tradicionalnog seljačkog društva: prema Milan Benc, "Metod Valtazara Bogišića na prikupljanju građe o društvenim pojavama", Zbornik za narodni život i običaje, JAZU, knjiga 45, Zg.1971,str.101 18 Svetozar Livada, "Rijedak znanstvenik naše prošlosti", Jugoslovenska sociologija sela, SANU; Bgd. 1987,str. 39

212

seljačku kućnu zadrugu, seosku opštinu i lokalnu seosku samoupravu kao i problematiku kolektivne svojine, koje su neophodne za razumevanje našeg tradicionalnog, ali i današnjeg društva. U svakom slučaju, njegova izuzetna osobina jeste u uviđanju komplementarnosti teorije i empirije i potrebi za sistematskim prikupljanjem iskustvenih podataka o pojavama " ... koje u narodu živu" . U tom smislu i sam je isticao "... kad god bih imao prilike zalazio bi u selo da gledam život naroda."

LITERATURA

1. Valtazar Bogišić: "Naputak za opisivanje pravnijeh običaja, koji u narodu živu", Zagreb-Beč,1866.

2. Niko S. Martinović:" Valtazar Bogišić - upitnik ankete za opisivanje pravnih običaja Crnogoraca", Etnografski muzej Cetinje, Cetinje, 1964.

3. Milan Benc: "Metoda V.Bogišića na prikupljanju građe o društvenim pojavama", Zbornik za narodni život i običaje, JAZU, knjiga 45, Zagreb, 1971.

4. Svetozar Livada: "Rijedak znanstvenik naše prošlosti" Jugoslovenska sociologija sela, SANU , Beograd 1987.

5. Cvetko Kostić: "Bogišić i sociologija", Filozofija Sociologija, Bgd., 1958, br.1-2

6. Milovan Mitrović: "Sociologija sela", SDS, Bgd, 1998

VALTAZAR BOGIŠIC'S METHODOLOGICAL CONTRIBUTIONS TO SOCIOLOGICAL RESEARCH OF PEASANT SOCIETY

by Janković Dejan

SUMMARY

In this paper we discuss methodological contributions of Valtazar Bogišić who was one of the greatest scientists of yugoslav law history, but also etnology, etnography and etnosociology. Bogišić's importance, in methodolgical sense, is in constructing the first methodological instructions (1866.) which was the first attempt ( in yugoslav etnology and law history) in organised and sistematical research of society. In this paper we analyze one of his methodological instruction in order to explain it's methodological characteristics. Key words: methodological instructions, law, traditional peasant society,

research methods

213

UDK: 65:63 (048)

Prikaz knjige "ORGANIZACIJA U POLJOPRIVREDI"

prof. dr Nebojše Novkovića i prof. dr Šandora Šomođija

Nedavno je u izdanju Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu izašla iz štampe knjiga "Organizacija u poljoprivredi" prof. dr Nebojše Novkovića i prof. dr Šandora Šomođija.

Pisana na 295 strana, sa 31 slikom i 8 tabela knjiga je sistematizovana u 10 poglavlja:

1. Uvod 2. Istorijat razvoja organizacionih nauka 3. Sistemski pristup organizaciji 4. Agroindustrijski kompleks kao privredni podsistem 5. Merenje rezultata u poljoprivredi 6. Organizacija poslovnih sistema 7. Organizacija poslovanja 8. Organizacija proizvodnje 9. Organizacija rada i 10. Rukovođenje

U uvodnom poglavlju autori definišu pojam organizacije i osnovne segmente predmeta organizacije, odnosno organizaciju poslovnih sistema, organizaciju poslovanja, organizaciju proizvodnje i organizaciju rada. Pored toga autori daju i predmete makro i mikro organizacije u poljoprivredi.

U drugom poglavlju dat je prvo kratak pregled istorijskog razvoja organizacionih nauka uopšte, a potom i pregled razvoja organizacionih nauka u poljoprivredi.

Treće poglavlje bavi se sistemskim pristupom organizaciji. Definiše se pojam sistema, daju osnovne karakteristike sistema i strukture organizacionih sistema.

Obzirom na značaj shvatanja suštine privrednih subjekata u poljoprivredi i njihove povezanosti sa užim i širim okruženjem, u četvrtom poglavlju se obrađuje problematika agroindustrijskog kompleksa kao privrednog podsistema.

214

Autori prvo definišu pojam agroindustrijskog kompleksa, a zatim daju dosta opširan prikaz uslova i ciljeva funksionisanja i razvoja poljoprivrede, procesa u poljoprivrednim poslovnim sistemima i najvažnije karakteristike seljačkih gazdinstava, zadruga i poljoprivrednih preduzeća, kao organizacionih formi u poljoprivredi.

Posebna pažnja je posvećena savetodavstvu što je od posebnog značaja zbog razvoja stručnjaka za potrebe buduće savetodavne službe.

Peto poglavlje posvećeno je merenju rezultata u poljoprivredi i u okviru njega obrađeno je kako merenje ekonomske efektivnosti, kao apsolutnog, tako i merenje ekonomske efikasnosti, kao relativnog pokazatelja uspeha. Zbog uticaja velikog broja faktora na proizvodni proces i rezultate u poljoprivredi dat je i kraći pregled metoda proizvodnih funkcija.

U okviru šestog, sedmog, osmog i devetog poglavlja objašnjene su opširno i na način tesno vezan sa našom praksom organizacija poslovnog sistema, organizacija poslovanja, organizacija proizvodnje i organizacija rada, kao četiri osnovna segmenta organizacije, sa svim specifičnostima koje postoje u poljoprivredi.

Poslednje, deseto poglavlje obrađuje problematiku rukovođenja (pojam, nivoe i metode) i samog rukovodioca (ličnost i tip), kao i načine merenja efikasnosti rukovođenja. Ova pitanja su od izuzetnog značaja za budući rad agroekonomista, koji po pravilu rade van proizvodne funkcije, tj. u administrativno - upravljačkim funkcijama i kojima su znanja iz oblasti rukovođenja dragocena.

Pisana prema nastavnom programu predmeta "Teorija i metodologija organizacije" koji slušaju studenti III godine Agroekonomskog smera Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, knjiga je korisna ne samo kao udžbenik studentima, već i svim stručnjacima koji rade u agroindustrijskom kompleksu i posredno se ili neposredno bave problemima organizacije.

Dr Vesna Rodić

215

UDK:338.22(048)

PRIKAZ KNJIGE " MAKROEKONOMIJA I TEHNOLOŠKE PROMENE "

Knjiga »Makroekonomija i tehnološke promene« autora prof. Dr Danice Drakulić, profesora Ekonomskog fakulteta u Subotici bavi se razmatranjima ekonomsko-teorijskih pitanja iz oblasti Makroekonomije koja su u savremenosti privukla posebnu pažnju (ekonomski rast, puna, odnosno visoka zaposlenost, stabilne cene i pozitivan platni bilans zemlje kao ključni indikatori stabilnosti svake privrede i obrnuto, opadanje ekonomskog rasta, porast nezaposlenosti, uz stalan rast cena, izražen deficit državnog budžeta i negativni platni bilans kao pouzdani pokazatelj makroekonomske nestabilnosti) i autor ovu aktuelnu problematiku povezuje u meri koliko je to moguće s realnim privrednim kretanjima. Obim knjige je sto stranica, a izdavač je Ekonomski fakultet u Subotici.

Knjiga se sastoji iz četiri poglavlja. Prvo poglavlje pod nazivom » Sinergija ekonomskog realiteta i ekonomske teorije » odnosi se na prikaz glavnih škola savremene makroekonomije: klasične, kejnzijanske, monetarističke, te škole racionalnih očekivanja i koncepta ekonomije ponude. Kejnsova opšta teorija je imala za cilj da se pronađu mere za kontrolu problema nezaposlenosti, jer su klasična i marginalistička škola pretpostavljale da je puna zaposlenost prirodan uslov tržišne privrede. Kejns je ortodoksnu ekonomsku teoriju vratio bavljenju makroskupovima nacionalne privrede, tj nivou koji je ona bila prepustila marksističkoj misli. Rast je trebalo podsticati i podstići punu zaposlenost putem većih vladinih izdataka, a inflaciju je trebalo zaustaviti smanjenjem vladinih izdataka. Centralni problem Kejnsove analize je nezaposlenost. Kejns tvrdi da faktori koji određuju visinu dohotka i nivo zaposlenosti ne dovode nužno do pune zaposlenosti. Monetaristi na čelu sa M. Fridmanom nastoje da opovrgnu najvažnije postulate Kejnzijanske teorije. Oni prerporučuju konstantnu dugoročnu stopu monetarnog rasta i ravnotežu u državnom budžetu, za regulisanje konjukture i osiguranje umerenog i skladnog rasta. Ključne

216

karakteristike Fridmanovog monetarizma su stabilna i dugoročna monetarna politika, ograničavanje državnih ekonomskih intervencija i tržišna determinacija cena. Teorijski pristup novokasičara zaokružen je 80-ih godina radovima Lukasa i Sargenta. Njihove polazne premise su da se sve cene i najamnine određuju na konkurentan način, savršeno su fleksibilne, što znači da je ponuda uvek ravna tražnji, zatim da se tržišta ponašaju tako što pojedinci koji ušestvuju na njima koriste sve raspoložive informacije efikasno kad donose odluke o dohotcima ili profitima budućnosti i da uočena ciklična kretanja u privredi proističu iz kratkoročnih zabluda pojedinaca, jer se ipak raspolaže ograničenim informacijama i današnje predviđanje budućnosti ne znači i stvarno stanje o tome šta će se dogoditi. Pravac supply-side ekonomics afirmisao se 80-ih godina XX veka. Sam koncept ovog pravca utemeljen je faktički na tri središnja obeležja: odstupanje od Kejnzijanske politike upravljanja tražnjom, naglasak na motivaciji i efektima ponude i zagovaranje velikih smanjivanja poreza.

U drugom i trećem poglavlju razmatraju se teorijsko-empirijski konteksti nezaposlenosti i inflacije, inače najčešće korišćenih kriterijuma uspešnosti privrede i ekonomskih politika vlada. Mnogi ekonomisti za ocenu stvarnog stanja ekonomije i uspešnosti rada vlade koriste se »indeksom neprijatnosti« koji označava zbir stope nezaposlenosti i stope inflacije, i koji bi svaka uspešna vlada morala da minimizira. Povezanost između nezaposlenosti i inflacije postala je od 1960-ih godina sve češći predmet rasprava i sukoba među ekonomistima zastupnika raznih makroekonomskih koncepcija. Nastale su teorije o zameni između nezaposlenosti i inflacije, o učincima i kako ih izmeriti, šta je zapravo cena izbora ? Te dileme je u to vreme možda najbolje opisao A. Okun , istakavši da je zadatak kombinovanja prosperiteta sa stabilnošću cena veliki nerešeni problem makroekonomskog delovanja, te da je neophodno pronaći zadovoljavajući kompromis koji s jedne strane donosi stope rasta i nezaposlenosti kojima se nacija može ponositi, a s druge strane, stepen inflacije uz koji se može biti smiren. U razvijenim ekonomijama je stopa inflacije u poslednjoj deceniji svedena na veoma niski nivo. Stopa nezaposlenosti u SAD takođe, dok u EU ima hronični problem dugoročne masovne nezaposlenosti. Pitanja nezaposlenosti i inflacije razmatrana su i sa stanovišta strukturnih promena i tehnološke ekspanzije.

U četvrtom poglavlju razmatraju se šire tehnološke promene i ekonomski rast. Ekonomski rast je, dugoročno, najznačajniji faktor ekonomskog uspeha nacija. Upravo je to jedan od najnovijih razvojnih tokova u ekonomskoj nauci, to ponovno obraćanje pažnje na faktore koji se nalaze u osnovi dugoročnog privrednog rasta, i na korake koji se mogu preduzeti za ubrzavanje rasta. ekonomisti sve više ispituju činioce koji presudno utiču na dugoročni privredni rast, na izvore usporavanja rasta produktivnosti, i na stvaranje novog

217

tehnološkog znanja. Iz godine u godinu napredne privrede poput SAD, Japana i EU akumuliraju veće količine sofisticirane kapitalne opreme, pomeraju granice tehnološkog znanja i povećavaju životni standard ljudi. Može se zaključiti da je ključna uloga tehnološkog napretka pri objašnjavanju osnovnih trendova savremenog ekonomskog rasta.

Nesumnjivo je da će ova knjiga pomoći svim studentima ekonomije da se na ovaj način potpunije upoznaju s privrednim mehanizmom i problemima koji se pojavljuju u njegovom funkcionisanju.

Dejan Tomašević

asistent pripravnik

218

UDK:65:636(048)

PRIKAZ UDŽBENIKA ''ORGANIZACIJA I EKONOMIKA PROIZVODNJE

I PRERADE STOČNIH PROIZVODA''

Knjiga ''Organizacija i ekonomika proizvodnje i prerade stočnih proizvoda'' autora dr Branka Krstića, redovnog profesora na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu-Zemunu i dr Đoke Lučića, docenta na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu rezultat je dugogodišnjeg rada i iskustva u proučavanju problematike vezane za funkcionisanje stočarsko-industrijskog kompleksa. To je prvi udžbenik kod nas koji objedinjava organizaciju proizvodnje i ekonomiku poslovanja svih faza stočarsko-industrijskog kompleksa. Udžbenik je namenjen, pre svega, studentima agroekonomskog i stočarskog smera na redovnim i postdiplomskim studijama kako na Novosadskom tako i na Beogradskom univerzitetu, ali isto tako nudi korisna rešanja za praksu – organizatore proizvodnje i prerade stočnih proizvoda.

Cilj udžbenika je da studente, kao buduće stručnjake u privredi, upozna sa principima, kriterijumima i metodama organizacije proizvodnje i prerade stočnih proizvoda. Udžbenik ima 564 strane kucanog teksta, 118 tabela, 28 grafikona, 21 šemu, 19 slika i 5 skica. Izdavač je Poljoprivredni fakultet, Novi Sad i DP ''Mladost'' Odžaci.

Udžbenik je struktuiran u 9 poglavlja i to:

UVOD

ORGANIZACIJA I EKONOMIKA ISKORIĆAVANJA STOČNE HRANE

ORGANIZACIJA I EKONOMIKA REPRODUKCIJE I ISKORIŠĆA-VANJA STOKE

ORGANIZACIJA I EKONOMIKA GOVEDARSTVA

ORGANIZACIJA I EKONOMIKA OVČARSTVA

ORGANIZACIJA I EKONOMIKA SVINJARSTVA

ORGANIZACIJA I EKONOMIKA ŽIVINARSTVA

ORGANIZACIJA I EKONOMIKA INDUSTRIJE PRERADE MLEKA

219

ORGANIZACIJA I EKONOMIKA INDUSTRIJE PRERADE MESA

Kao što se iz izloženog vidi materija udžbenika je koncipirana tako da obuhvata tri osnovne sukcesivne faze stočarsko-industrijskog kompleksa i to: proizvodnju stočne hrane, proizvodnju stočnih proizvoda i preradu stočnih proizvoda.

U uvodnom delu autori objašnjavaju povezanost sa drugim naučno-nastavnim disciplinama i pokazuju mesto stočarsko-industrijskog kompleksa kao dela agroindustrijskog sistema.

Drugo poglavlje odnosi se na organizaciju i ekonomiku iskorišćavanja stočne hrane. Detaljno su obrađene organizacione i ekonomske karakteristike pojedinih grupa stočnih hraniva, iskorišćavanja kabaste hrane i industrijske proizvodnje koncentrovanih krmnih smeša. Poseban akcenat stavljen je na aktuelna pitanja vezana za organizaciju proizvodnje zelene hidroponijske stočne hrane, kao i sistem biološke proizvodnje u stočarstvu.

Najveći deo udžbenika posvećem je organizaciji i ekonomici pojedinih vrsta stoke (goveda, ovce, svinje i živina). Autori detaljno analiziraju razvojne karkteristike i proizvodno-ekonomski položaj pojedinih grana u stočarstvu, zatim linije i tipove proizvodnje, veličinu farme i korišćenje njenog kapaciteta, tipove farme, izbor objekata i opreme na farmi, organizaciju i proizvodnost rada pojedinih linija proizvodnje, ekonomičnost proizvodnje i ocenu rezultata i mere za unapređenje proizvodnje.

U poslednja dva poglavlja objašnjena je problematika vezana za ekonomski položaj i perspektive industrijske prerade mleka i mesa. Uporedo su sagledane prednosti i nedostaci pojedinih organizaciono-tehnoloških rešenja u ovoj grani prehrambene industrije što bi trebalo da posluži kao osnova za donošenje odluka o opravdanosti njihove primene u praksi. Posebno su objašnjeni modeli optimalnog upravljanja poslovanjem u okviru mlekare i klanice koji omogućavaju postizanje povoljnih poslovnih rezultata, kroz prilagođavanje poslovnog sistema promeni uslova u okruženju.

Knjiga je pisana jasnim stilom, obiluje nizom tabela, grafikona, šema i slika što čitaocu omogućava uspešno razumevanje obrađene materije i stoga je preporučujemo širokom auditorijumu čitalaštva.

Dipl.ing. Katarina Marković

220

UDK: 338.439(048)

PRIKAZ MONOGRAFIJE ''MODEL ZA OPTIMIRANJE RAZVOJA POLJOPRIVREDE I PREHRAMBENE INDUSTRIJE

Knjiga ''Model za optimiranje razvoja poljoprivrede i prehrambene industrije'' predstavlja zapravo doktorsku disertaciju autora mr Vesne Rodić koju je imenovana odbranila 20.04.2001. godine na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Disertacija je napisana na 139 strana. Rad sadrži 130 strana osnovnog teksta i 9 strana priloga. U radu je prezentirana 1 šema, 31 tabela u 7 priloga. U izradi disertacije korišćeno je 149 izvora domaće i strane literature. Inače disertacija se sistematizovana u 6 osnovnih poglavlja: Uvod, Rezultati istraživanja, Diskusija, Zaključak, Literatura i prilozi.

U okviru uvodnog dela razmatrani su: predmet i cilj istraživanja, pregled literature, radne hipoteze i metod rada i izvori podataka. Takođe u uvodnom delu autor ističe veliki značaj poljoprivrede za ukupnu nacionalnu ekonomiju, ali i konstatuje da se postojeći kapaciteti za ovu proizvodnju nedovoljno koriste i ne postižu se proizvodni i ekonomski rezultati adekvatni mogućnostima. Jedan od značajnih razloga za ovo je i nedovoljan stepen finalizacije poljoprivrednih proizvoda, odnosno nedovoljna integrisanost primarne proizvodnje i prerade. Iz ovog proizilazi u osnovi cilj istraživanja autora, a to je da se na bazi analize prošlosti, ocene sadašnjeg stanja i predviđanja budućih uslova, faktora i kapaciteta definiše matematički model kojim bi se utvrdila ekonomski optimalna struktura proizvodnje agroindustrijskog kompleksa, odnosno optimalni pravci razvoja ovog dela privrede. Predmet istraživanja ovog rada je primarna poljoprivredna proizvodnja i prehrambena industrija Jugoslavije i Vojvodine posmatrane integralno, sistemski, sa svojim vertikalnim proizvodno-ekonomskim zavisnostima.

U pogledu literature korišćena su 82 izvora (59 domaćih i 23 strana). Analiza literaturnih izvora ukazala je na: veliki značaj poljoprivrede i prehrambene industrije za privredni razvoj prehrambene industrije kao podsticajni faktor razvoja i nepovezanost primarne proizvodnje i prerade, kao značajno

221

ograničenje razvoja. Analizirana i citirana literatura iz oblasti primene matematičkih metoda pokazala je uspešnost primene modela optimiranja i metode linearnog programiranja kako u mikro, tako i u makroekonomskim istraživanjima. Pri formulisanju problema i cilja istraživanja u radu se pošlo od 6 radnih hipoteza.

U delu istraživanja koje se odnosi na izbor optimalnih pravaca razvoja, tj. optimalne strukture proizvodnje agroindustrijskog kompleksa korišćena je metoda modeliranja, a za rešavanje definisanog matematičkog modela korišćena je metoda linearnog programiranja. Kao kriterijum optimalnosti modela korišćeno je maksimiziranje ukupnog društvenog proizvoda poljoprivrede i prehrambene industrije kao (sa makro aspekta) najznačajnijeg indikatora ekonomske efektivnosti.

U okviru rezultata istraživanja analizirani su: uloga i značaj poljoprivrede u privrednom razvoju, i stanje poljoprivrede i prehrambene industrije. Takođe je definisan model za integralno optimiranje razvoja poljoprivrede i prehrambene industrije, izvršeno je testiranje modela kao i njegovo rešavanje i interpretacija dobijenih rešenja.

U svojim istraživanjima autor je izvršio analizu uloge i značaja poljoprivrede u privrednom razvoju na osnovu koje se zaključuje da se značaj poljoprivrede u privredi naše zemlje povećava i da će i ubuduće poljoprivreda morati da bude glavna okosnica privrednog razvoja. Analiza stanja poljoprivrede, sa posebnim osvrtom na Vojvodinu, kao najznačajniji i najrazvijeniji poljoprivredni region u zemlji, pokazuje znatno zaostajanje rezultata za uslovima koji za ovu proizvodnju postoje. U radu nam autor navodi razloge takvoga stanja i ukazuje na neke mere za prevazilaženje istog. Prehrambenu industriju autor, analizira po grupacijama prerađivača i dolazi do zaključka da postoje kapaciteti koji bi mogli biti podsticajni faktor razvoja, ali da se nedovoljno koriste i da su za postojeću sirovinsku osnovu predimenzionirani.

Upravo za potrebe izmene sirovinske osnove u pravcu zadovoljenja potreba tržišta u gotovim proizvodima, autor u daljem radu definiše logički i matematički model za optimiranje integralnog razvoja poljoprivrede i prehrambene industrije.

Definisani model u cilju ocene i verifikacije testiran je na primeru regiona Vojvodine, ali bi uz odgovarajuću informacionu osnovu mogao biti primenjen za optimiranje razvoja bilo kog regiona, zemlje u celini, pa i šire. Rešenja modela potvrdila su hipotezu o nepovezanosti primarne proizvodnje i prerade kao bitnom ograničenju razvoja, jer se i pri postojećim kapacitetima, intenzivnosti proizvodnje i načinu korišćenja zemljišta, dakle samo po osnovu integralnog razvoja celine posmatranog dela privrede, mogu postići čak oko 2,3 puta veći

222

ekonomski efekti od postojećih. Autor je dalje izvršio i testiranje modela u uslovima moguće izmene načina korišćenja zemljišta, povećane intenzivnosti i izmenjenih kapaciteta, sve sa ciljem da se iznađu optimalni pravci razvoja ovog područja. Svaka od dobijenih varijanti modela može biti pravac razvoja, u zavisnosti od toga šta se od poljoprivrede Vojvodine želi.

U diskusiji autor rezultate svojih istraživanja poredi sa istraživanjima drugih autora rađenih za isti vremenski period i navodi potrebne pretpostavke za realizaciju otpimalne strukture u praksi. Posebno se ističe neophodnost rasta tražnje za poljoprivredno-prehrambenim proizvodima, mogućnost izvoza tržišnih viškova i ekonomske mere države u oblasti pariteta cena i vlasničke transformacije, kojima bi se svi učesnici u lancu motivisali da proizvode ono što je sa aspekta celine sistema optimalno.

Nesumnjivo je da rezultati do kojih se došlo u radu predstavljaju adekvatan doprinos nauci, a daju i mogućnost primene u praksi, jer model može da posluži kao instrument donosiocima odluka u oblasti strateškog, makroupravljanja poljoprivredom.

Dejan Tomašević

Asistent pripravnik