7. AKADEMIZAM U SRPSKOJ ARHITEKTURI

od sredine XIX do sredine XX VEKA

Naputanje orijentalne tradicije i dostizanje standarda razvijene Evrope, predstavljali su strateke

ciljeve srpskih arhitekata i urbanista u XIX veku. Zbog materijalne oskudice i nedostatka

strunjaka, gradovi su sporo transformmisani u savremena naselja sa definisanim centrom i

pravilnim rasporedom ulica, dok je evropeizacija bre i potpunije zahvatala oblast arhitektonskog

oblikovanja.

Ustanovljena u Liceju 1841. godine, nastava arhitekture u Srbiji je 1863. godine, preseljena na

Tehniki fakultet Velike kole. Zbog njenih programskih ogranienja, ambiciozni domai kadrovi

su se od poetka kolovali ili dopunski usavravali u srednjoevropskim strunim centrima. Po uzoru

na nemake politehnikume, na Velikoj koli je od 1896. do 1898. godine organizovan poseban

arhitektonski odsek.

Na razvoj graditeljstva su osim kola uticale i upravne dravne ustanove, kao to su ministarstva

graevina, vojske, prosvete i crkvenih dela, okrune i optinske slube. Arhitektonsko odeljenje

Ministarstva graevina osnovano je tek 1881. godine, transformacijom Glavne uprave graevina.

U njemu su radili najkompetentniji strunjaci, formirani na viim evropskim tehnikim kolama i

umetnikim akademijama. Arhitekti tog odeljenja bili su usaglaeni sa dravnim vlastima na terenu

i delovali su homogeno i poletno. Oni koji su se opredelili za univerzitetsku karijeru, razvili su

plodnu nastavno-naunu delatnost. Udruenje srpskih ininjera i arhitekata, osnovano 1890.

godine, pokrenulo je Srpski tehniki list u kome su izmeu ostalog komentarisani i projekti za

nove javne objekte.

Konsolidacijom strunih ustanova i jaanjem ekonomskih veza sa srednjom i zapadnom Evropom u

Kraljevini Srbiji su od 1882. godine stvoreni povoljni uslovi za razvoj graditeljstva, koje se u

prethodnim decenijama prethodno oslanjalo na strane strunjake.

Od 1804. do 1914. godine, u srpskoj arhitekturi su se smenjivale razliite stilske koncepcije. Nakon

perioda klasicizma, etrdesetih godina veka Srbija prihvata novi evropski arhitektonski smer-

romantizam. Obuzeti slikama mate i istorije, neimari romantizma evociraju zaboravljene oblike

srednjovekovne arhitekture, preuzimajui motive sa romanskih, gotskih i ranorenesansnih crkava i

zamkova. Integritetom fasadne povrine i slobodnim, esto bizarnim ornamentom, kao i tenjom ka

piramidalnim kompozicijama, romantiarski se oponiralo vladavini klasicistikog poretka u sistemu

plastine dekoracije i strogo geometrijskoj strukturalnosti kubinih ornmenata. Iz kulturno bliskog

Bea, prihvaeni su elementi meovitog Rundbogenstila, prepoznatljivog na Kapetan Miinom

Zdanju u Beogradu iz 1863. godine.

U korpusu nostalgine arhitekture romantizma, u vreme nacionalne euforije u svim oblastima

kulture, u treoj etvrtini XIX veka izdvaja se tenja za nacionalnim stilom. Graenje u srpskom

ili vizantijskom stilu, umesto u Srbima nametnutom baroku i klasicizmu, postaje najpoeljniji vid

sakralnog neimarstva, podstican zakonima iz 1861. i 1890. godine. Posle perioda u kome su se

srpski srednjovekovni motivi meali sa oblicima balkanskog, u delima tajfe Damjanov ili ruskog

romantizma u delu Andrije Andrejevia, nastupa razdoblje akademskog neovizantinizma 1874-

1905 godine, predvoeno srpskim uenicima Teofila Hanzena: Svetozarom Ivakoviem,

Duanom ivanoviem, Jovanom Ilkiem i Vladimirom Nikoliem. Poetkom XX veka

provlauje varijanta nacionalnog stila inspirisana moravskim spomenicima srednjovekovne

arhitekture, prepoznatljiva u ostvarenjima Duana ivanovia, Jovana Stanojevia, Petra

Popovia, Milorada Ruvidia i Jovana Novakovia, prijemiva i za uticaje secesije u delima

Vladimira Popovia, Branka Tanazevia i Momira Korunovia.

Budui da su gradili bez neposredne kontrole autoriteta sa visokokolskih ustanova, usvajajui jo

uvek nedovoljno ematizovane forme meunarodnog neoklasicizma, graditelji srpskog klasicizma

prve polovine XIX veka se ne mogu smatrati akademistima. To vai i za neimare epohe romantizma

koji su jo manje respektovali evropske kolske kanone.

Sredinom XIX veka, anacionalni akademizam se rasprostirao iz centralne i zapadne Evrope ne

samo na njene periferne oblasti, gde su razvijene i neke njegove posebne osobenosti, kao na primer

u Rusiji, ve i na druge kontinente. Na isti nain ovu arhitekturu su prihvatile i balkanske zemlje, a

meu prvima Srbija. Ovo novo stilsko opredeljenje, preuzeto sa uticajnih akademija, sredinom

sedme decenije postalo je dominantno u srpskom graditeljstvu. Eklektiki elementi se u srpskoj

arhitekturi javljaju u epohi klasicizma i u romantizmu, ali novi, normativni eklekticizam, podreen

stroijim akademskim shvatanjima forme i sadrine, u poetku je naao izraz u evokacijama

renesanse. Uskoro su postali popularni i oblici novijih istorijskih stilova, kao to su barok i

neoklasicizam.Prihvaena je praksa podraavanja i kompilacije kao oblika njihove stvaralake

obnove.

Pojava akademizma u Srbiji poklapa se sa sticanjem njene politike samostalnosti u vreme

vladavine kneza Mihaila 1860-1868 godine. Obnavljaju se stare i osnivaju nove kulturne ustanove,

koje su i svojom arhitekturom prezentovaleevropsku orijentaciju srpskog drutva. Usavrava se

dravna uprava, razvijaju razliiti politiki pokreti. Drutveni ivot postaje sloeniji i dinaminiji.

Politiko i kulturno oslanjanje na Austro-Ugarsku monarhiju, podstaklo je uspon akademizma kao

dravnog stila, jer je arhitektura javnih zdanja i reprezentativnih stambeno-poslovnih palata

prevashodno koncipovana pod uticajem bekog i budimpetanskog graditeljstva.

Do 1865. godine, proizvoljno, evociranje starih stilova u srpskoj arhitekturi poelo je da se

podvrgava stroijim pravilima. Vei respekt prema akademskim normama, pre svega kultu

ogledalske simetrije i stroge hijerarhizovane kompozicije, uveli su graditelji pristigli sa

usavravanja u srednjoj Evropi. Vodei evropski akademisti, Gotfrid Zemper i Teofil Hanzen su

posredno, preko svojih uenika, podstakli razvoj srpskog akademizma. Srpski arhitektonski

akademizam se u jugoistonoj Evropi razvijao najsamostalnije. I na unutranjem planu, on je

odbacivao kult vlastitih autoriteta. Individualizam u tumaenju akademskih normi se uvek vie

uvaavao od njihovog apersonalnog podraavanja.

Svi afirmisani arhitekti u Srbiji do Prvog svetskog rata imali su visoko obrazovanje, potvreno na

prestinim evropskim politehnikumima ili akademijama. Osim sticanjastrunih znanja, studije su

podrazumevale i posebna istraivaka putovanja, pre svega u Italiju, kolevku istorijskih stilova.

Zaetnici srpskog akademizma, Andrija Vukovi i Aleksandar Bugarski diplomirali su na

Tehnikom fakultetu u Budimpeti. Na istom fakultetu diplomirao je i arhitekta Milan

Tabakovi.

Na bekoj Akademiji likovnih umetnosti, u klasi profesora Teofila Hanzena, kolovali su se

Svetozar Ivakovi, Jovan Ilki, Duan ivanovi, Vladimir Nikoli i Jovan Suboti. Tehniki

fakultet u Beu zavrio je Emilijan Josimovi, a Jovan Smederevac Politehnikum.

Na Visokoj tehnikoj koli u Berlinu diplomirali su Andra Stevanovi, Nikola Nestorovi,

Milorad Ruvidi, Milenko Turudi, Svetolik Popovi i Svetozar Jovanovi.

Politehnikum u Minhenu, od 1878. godine Tehnika visoka kola, zavrili su Kosta replovi,

Milan Kapetanovi, Milo Savi, Branko Tanazevi i Dragutin Masla, a pohaali su ga

Vladimir Nikoli, Sava Dimitrijevi, Dimitrije T. Leko, Danilo Vladisavljevi i Milan

Antonovi.

Na Politehnikumu u Ahenu diplomirao je Danilo Vladisavljevi, a pohaao ga je Dimitrije T.

Leko.

Visoku tehniki kolu u Karlsrueu, zavrili su Petar Bajalovi i Dragutin orevi, a pohaao

ju je i Dragutin Milutinovi.

Politehnikum u Cirihu zavrili su Konstantin Jovanovi i Milan Antonovi.

Ova generacija srpskih graditelja nije bila ideoloki jedinstvena, jer su se kroz nju reflektovali

tragovi sukoba razliitih kola u kojima su se formirali, pa i opti sukobi tog vremena- politiki,

nacionalni, socijalni. Dok su jedni prevashodno sledili ideje akademizma, drugi nisu zanemarivali

ni romantiarska tumaenja srednjevekovnih stilova, niti patriotska traganja za nacionalnim slogom.

Najvie je bilo onih koji su iz jednog smera skretali u drugi, trudei se da savladaju njihove

suprotnosti.

Iako su srpski arhitekti prihvatili akademizam kao evropsku tekovinu proverene vrednosti, nije

sigurno da su to uvek inili iz ubeenja, jer su na takav izbor uticali prvenstveno praktini razlozi.

Lakoa sa kojim su prihvatali secesiju ili se uputali u traenja nacionalnog stila, pokazuje da ih je

od lojalnosti jednom stilu vie interesovao poslovni rezultat.

Tradicionalnu, patrijarhalnu srpsku graansku kulturu u treoj etvrtini XIX veka zamenjuje

prosvetiteljsko-racionalistika, opredeljena za instantnu evropeizaciju preuzimanjem institucija,

umetnikih stilova, obiaja i normi. Takvim opredeljenjima najvie je konvenirao evropocentrini

akademizam kao pokazatelj pripadnosti graanskoj civilizaciji. Poetkom XX veka zvaninu

graansku kulturu predavangardni narataj kritikuje kao dogmatinu i okotalu, zalaui se za

potpunu slobodu umetnikog stvaranja.

Iako su lako prelazili sa jednog na drugi stil, srpski arhitekti su se dugo oslanjali na pouzdano

akademsko naelo forme, pa i strukture graevina, plaei se nesvesnog rezultata u primeni

nedovoljno poznatih stilskih koncepcija. Taj zazor proizveo je neoekivanu pojavu da se akademske

kompozicione eme odre i na objektima secesije, nacionalnog i poznoromantiarskog stila,

meuratnog modernizma, kao i posleratnog socrealizma, to reito govori o srpskim arhitektima

koji su sa velikim zakanjenjem, teko i sporo prihvatali novine, ali su jo sporije odbacivali

prevaziena shvatanja.

Periodizacija srpskog arhitektonskog akademizma, kao jedan od stilova epohe istorizma, obuhvata

tri vremenske celine:

1.) prvo razdoblje ranog ili strogog akademizma obuhvata period 1865-1900 godine

2.) drugo, u kome je preovladalo slobodnije shvatanje krutih normi u periodu 1900-1914 godine,

3.) tree, pozno u periodu 1918-1950 godine, u kome se strogi akademizam tree decenije u etvrtoj

i petoj pretvorio u oblik modernizovanog akademskog monumentalizma.

Period ranog akademizma:

U najranijoj fazi srpskog akademizma do izraaja su dole line stilske predilekcije autora.

Lieni kontrole evropskih pokrovitelja, srpski graditelji su radili i mislili slobodnije. Iako su se

trudili da ostanu u granicama propisanih obrazaca, u tome se nisu ponaali kruto, ve su se u

mnogim sluajevima prilagoavali lokalnim uslovima i potrebama. Sa druge strane, slabljenje

akademske discipline, najupadljivije u produkciji provincijskog srpskog graditeljstva, rezulturalo je

nezgrapnim kompozicijama.

Arhitektura neoklasicizma, koja je ostavila dubok trag u srpskoj umetnosti prve polovine XIX veka,

delimino je obnovljena u akademizmu druge polovine stolea. Uz renesansnu, baroknu,

neoklasicistika morfologija je postala oslonac hijerarhizovane arhitekture profanih javnih i

privatnih zgrada. Umesto ornamentalne plastike u klasicizmu prve polovine veka, u akademizmu se

vie naglaava arhitektonska: pilastri, puni i polu-stubovi, natprozorni timpanoni, parapetni

pojasevi, kordonski venci, kupole, atike, mansardni krovovi, balustrade, edikule, nie i dr.

Klasicistika arhitektonska matrica, obogaena prilozima renesanse i baroka, odgovarala je ukusu

vlasti i graanske inteligencije u evropski opredeljenoj Srbiji. Novoizgraeni javni i privatni

objekti, svojom reprezentativnom stilskom obradom, trebalo je da pokau stabilnost politikih

ustanova mlade srpske drave i njenu privrenost idealima kosmopolitske kulture. U veini

sluajeva jevne zgrade su locirane uz postojee blokove sa kuama, ili su postavljane na uglove

slobodnih prostora, a retko u sredinu. Ni visinska regulacija javnih zdanja nije bila izjednaena, to

je stvaralo neskladan utisak.

Zakonom o podizanju javnih zgrada iz 1865. godine, u Srbiji je ureena graanska regulativa.

Tim aktom, koji je ostao na snazi do Prvog svetskog rata, objekti su kategorizovani u okrune,

sreske i optinske. Uvoenje propisa u graditeljsku praksu, kroz preciznu kategorizaciju ulica

shodno tipu objekta, pogodovao je zastupnicima akademizma kao ideologije reda, koji su

neposredno uestvovali u izradi zakona.

Centar srpske arhitekture bio je, kao i u ostalim oblastima kulture, Beograd. U prestonici su bile

koncentrisane ustanove iz kojih je usmeravana celokupna arhitektonsko-urbanistika delatnost.

Otud su i glavni primeri srpskog arhitektonskog akademizma izgraeni u Beogradu.

U konstruktivnom i tehnikom smislu, domaa arhitektura akademizma se oslanja na ustaljene

masivne sisteme zidanja i tradicionalne graevinske materijale, poneto zaostajui za svetskim

sredinama. Kamen i opeka u krenom malteru su korieni za zidanje i oblaganje, drvene grede za

meuspratne i krovne konstrukcije, pruski svod i gvozdeni nosai za podrumske tavanice, liveno

gvoe za meuspratne konstrukcije, balkone, galerije i kapije, keramike i teraco ploe za

oblaganje stepenita, gipsani prefabrikovani elementi za enterijere. Za zavrne elemente fasada

primenjivani su vetaki kamen, prefabrikovani stilski elementi od terakote, cementa i betona, kao i

zgrafito tehnika. Iako su postepeno primenjivali savremenije materijale, gvoe, staklo, armirani

beton za temelje i meuspratne konstrukcije, arhitekti su strukturalnost graevine podreivali efektu

spoljnih oblika, to je tradicionalna odlika srpskog graditeljstva.

Zaetnici srpskog akademizma, Andrija Vukovi i Aleksandar Bugarski, po povratku sa studija u

Budimpeti u beogradsku arhitekturu unose ideale akademizma.

U skladnoj romantiarskoj kompoziciji Hotela Balkan iz oko 1860. godine, Vukovi nije

akcentovao glavni motiv, ve ritminost proelja sa karakteristinom rustikom u prizemlju. Kua

Steve Mihailovia, takoe iz oko 1860. godine, kasnije rekonstruisana, odlikuje se plitko

istaknutim sredinjim rizalitom, zavrenim dekorativnim zabatom. Rustika prizemlja, primenjena na

Hotelu Balkan, i ovde je ublaena ritmom pseudorenesansnih otvora.

Graenje Narodnog pozorita u Beogradu izmeu 1867. i 1869. godine, na Pozorinom trgu

transformisane prestonice, prema nacrtima Aleksandra Bugarskog, arhitekte Ministarstva

graevina, najavilo je procvat akademizma u graditeljstvu monumentalnih javnih zgrada. Pozorite

je svojiom arhitekturom simbolizovalo osnivanje evropskih kulturnih ustanova u slobodnoj Srbiji.

Graenjem spomenika Knezu Mihailu 1874-1882 godine, Pozorini trg je osim naglaenog

nacionalno-kulturnog, dobio i memorijalno dravno-politiko znaenje.

Osnovu stilske obrade pozorinog zdanja predstavljao je neorenesansni stil, uz neobarok

najpopularniji na evropskim akademijama.. Bugarski je u srpsku arhitekturu uveo neorenesans blii

italijanskim i bekim nego nemakim eklektikim uzorima. eoni deo kubine mase podune

graevine, sadravao je prizemlje i dva sprata, sa prilaznim etvorodelnim tremom na stubovima. U

odsustvu naglaenog glavnog motiva kompozicije, trem na proelju se moe smatrati

najistaknutijim segmentom ovog uzdrano dekorisanog zdanja. Izostala je naglaena rustika

prizemlja, kako bi se ostvario pristupaan, nefortifikacijski izgled zgrade namenjene kulturi.

Uzor kompozicije Aleksandra Bugarskog je proelje Milanske Skale. Isto tako je bitno napomenuti

graditeljev istanan ukus u obradi enterijera, znatno raskonijoj od svedene spoljanjosti, u kojoj su

osim renesansnih, primenjeni barokni i rokoko motivi. Drvena konstrukcija potkoviastog gledalita

sa galerijama i uzdrana spoljnja obrada zgrade, ukazuju na skromne finansijske mogunosti njenih

naruilaca.

Na prvoj dvospratnoj stambeno-poslovnoj zgradi u novoproseenoj Knez-Mihailovoj ulici, Palati

trgovca Radovana Barlovca graenoj oko 1872. godine, Bugarski je razvio reenje sa centralnim

unutranjim dvoritem i galerijama. Ni u arhitektonskoj kompoziciji ovog zdanja, inspirisanom

palatama rimske visoke renesanse, sa naglaenim parapetnim pojasem iznad prizemne zone, nije

posebno naglaen glavni motiv. Prvi sprat ima neto bogatiju stilsku obradu sa balkonima na

bonim rizalitima, kako bi se oznaio prostor piana nobile.

Monumentalnost i slojevitost akademski koncipovanih fasada, Bugarski je u najveoj meri naglasio

na Dvoru kralja Milana iz 1881-1884 godine, kojim je dopunjen upravni centar srpske prestonice.

Pseudoantiki (karijatide), neorenesansni (obrada povrina, tripartitna vodoravna podela zona) i

neobarokni motivi (kupole) preovlauju u eklektiki koncipovanoj arhitekturi ove impozantne

graevine, zamiljene kao prve u trodelnom ansamblu vladarske rezidencije. Njena osnova je

priblino kvadratna, sa centralnim unutranjim zastakljenim holom u vidu renesansnog kortilea. Sve

fasade su bogato dekorisane, razuene kubine celine, obraene su razliito. Dvospratna palata sa

visokim prizemljem, je shodno nameni, dobila reprezentativno arhitektonsko ruho i u enterijeru, u

kojem su preovlaivali renesasni, rokoko i orijentalni motivi.

Nepovoljan ugaoni poloajpalate na neravnom terenu, donekle je umanjio efekat celovitosti

arhitektonskog objekta. Otud je bona, najupadljivija fasada dobila najbogatiju arhitektonsku

obradu. est stubova sa dorskim kapitelima u srednjoj zoni izdignutog prizemlja, ponovljeni su i na

spratu, ali su zavreni korintskim kapitelima, sluei kao postolje za grifone koji dre itove.

Obilje plastike, ritam isturenih i uvuenih masa, sklad punih i praznih povrina, ublaavaju strogost

hijerarhizovane kompozicije dvorskog zdanja. Razliitom obradom fasadnih zona, izbegnuta je

monotonija unifikovanih formi. Shodno estetici akademizma, istaknuti segmenti pojedinanih

fasada eksponirani su kao samostalni i samodovoljni. Rustika prizemlja zgrade-tvrave je posebno

naglaena, dok je vodoravni korpus srednje perforirane zone podreen istaknutim vertikalama

ugaonih rizalita. Pseudobarokne kupole unose posebnu eleganciju u izgled zavrnih zona palate, kao

i figure karijatida na glavnoj ulinoj fasadi.

U arhitekturi svojih ostalih prestonikih zgrada, preteno dvojne, stambene i trgovake namene,

poput Kue Koste Mesarovia u Knez Mihajlovoj 18 iz 1883. godine, Bugarski je uveo tip ulinog

korpusa dvotraktne osnove koji je sa jednokratnim krilima obrazovao prostrano centralno dvorite.

Stanovi su dobili prostornu organizaciju kombinovanog tipa. On je inicirao praksu da se fasadnom

plastikom istiu namena zgrade uli zanimanje vlasnika. Motiv karijatida, primenjen na glavnoj

ulinoj fasadi dvora, ponovljen je na srednjem rizalitu Mesarovieve kue. Bogata profilacija

natprozorne plastike, venca i timpanona, odlikuje proelja ovog arhitekte.

Osnovu slinu slovu E sa istaknutim srednjim rizalitom proelja, primenio je na simetrino

komponovanoj palati Sreskog Naelstva i Suda u Smederevu iz 1886-1888 godine,

karakteristinoj po visokim atikama centralnog rizalita.

Akademsko shvatanje namene i prostorno-oblikovnog sklopa javnih zgrada u Beogradu, doprinelo

je da novoizgraena zdanja, naroito u poslednjoj etvrtini XIX veka, dobijaju sloeniju strukturu i

monumentalne razmere. Veliki broj graevina imao je isto ili slino prostorno reenje. to ukazuje

da funkcija i urbanistika dispozicija nisu presudno odreivale karakter njihovog prostornog plana i

spoljne obrade.Objekti javne namene su preteno imali oblik izduenog pravougaonika. Dopunjeni

krilima stvarali su formu latininom slovu L i slovu T. U sluaju ugaonih zgrada, osnove su bile

klinaste ili zaobljene. Da bi im se poveao prostorni kapacitet, dodavana su krila razliitog oblika.

Zgrade povrinski vee osnove, iza elevacionih frontova, dobijale su ira ili ua unutranja dvorita.

Stambeno-poslovne zgrade, koje su sliile i za iznajmljivanje, dobijale su uske svetlarnike

uvoenjem sistema manjih unutranjih dvorita.

U stilu akademizma irom Kraljevine Srbije izgraen je veliki broj administrativnih dravnih zgrada

i kulturno-prosvetnih ustanova. U poslednjoj etvrtini veka, novoizgraeni, reprezentativni

slobodno stojei javni objekti: okruna naelstva, sudovi, optine, kole, bolnice, eleznike

stanice i kasarne, postali su stoeri urbanistikih kompozicija rekonstruisanih gradova. Zbog

nedostatka trgova i irokih raskra, mnoge znaajne javne zgrade postavljane su na uglove vanih

ulica ili na zavrecima dugakih pravolinijskih poteza. Akedmizam je isto tako, obeleio i

arhitekturu zgrada obostrano ili jednostrano uzidanih u tekui niz kua postojeih blokova, kao to

su banke, osiguravajua drutva, kreditni zavodi, drutveni domovi, hoteli, kafane,

prodavnice, magacini i zgrade meovite namene.

Afirmciji akademizma u srpskom graditeljstvu doprineo je i arhitekta i naunik Dragutin

Milutinovi. Upravo se njemu i bekom arhitekti Fon Flatihu pripisuje zgrada beogradske

eleznike stanice iz 1884. godine. Na toj graevini, nedvosmisleno je potvren primat

akademizma kao vladajueg evropskog stila. Razueni objekat specifine namene, dobio je strogu,

simetrinu kompoziciju, na ijem se centralnom rizalitu i kubinim bonim paviljonima stapaju

elementi renesanse i neoklasicizma.

Sklonost ka akademizmu uoava se i u radu plodnog arhitekte Jovana Ilkia, od 1884. do 1900.

godine. Njegova dela, preteno ostvarena u srpskoj prestonici nakon saradnje sa profesorom

Hanzenom u Beu, bogata su raznovrsnim istorijskim evokacijama, uglavnom usmerenih na

renesansu i barok. tavie, meu beogradskim arhitektima Ilki je smatran najboljim poznavaocem

baroka.

Elementi neorenesanse obeleili su Ilkievu arhitekturu Kue Terzibaia u Knez-Mihajlovoj ulici

45 iz 1884. godine. Bogata drugostepena plastika, sa atlantima koji podupiru jako istureni zavrni

venac, dominira proeljem dve obostrano ugraene stambeno-poslovne palate Milorada Pavlovia

i Koste Mesarovia u Ulici Kralja Petra 11-13 u periodu 1885-1890 godine. Snanu plastiku fasade

Ilki je naglasio prizemljem u rustici i spratom sa pet osovina, to je trebalo da privue muterije. I

ovde je srednji deo proelja istaknut izvajanim atlantima koji nose klasini venac sa dekorativnim

frizom. Atika, balustri i mansardni krov sa okulusima, zavravali su ovu netipino slobodnu

akademsku kompoziciju.

Sa svedenim evokacijama baroka, Ilki je projektovao reprezentativnu terazijsku palatu Marka

Markovia 1885. godine, koju je kasnije kupio trgovac A. Krsmanovi. Re je o skladnoj

prizemnoj kui, u ijoj osnovi kombinovanog tipa dominira centralni dekorativno obraeni vestibil.

Najvee prostorije- velika dvorana i saloni, smeteni su u ulinom traktu. Neobarokna plastika

uokvirava sistem uline fasade, ritmino podeljene nasedam polja. U razuenoj kompoziciji Vile

ministra M. Piroanca u Biraninovoj ulici 26 iz 1885. godine, Ilki je smelo istakao zailjeni

toranj, dok je sa manje uspeha komponovao bezizraajnu kompoziciju palate Ministarstva vojske

u Beogradu iz 1895. godine. Znatno skladnije reenje ostvario je na kui Jovana Ristia iz 1891.

godine, karakteristinoj po istaknutom zaobljenom ugaonom proelju, zavrenom kupolom.

Od objekata izgraenih van prestonice koji se Ilkiu pripisuju, izdvaja se Krsmanovieva kua u

apcu iz 1892. godine, jedno od najreprezentativnijih dela prve faze srpskog akademizma. Njene

fasade odlikuju se ritminou izdeljenih segmenata srednje zone, sa naizmeninim prozorskim

otvorima i dekorativnim niama ispunjenim alegorijskim figurama. Kitnjasti zavreci elevacije,

razliito oblikovani otvori, uz neupadljivo renje ugla, oiveli su arhitekturu ovog zdanja,

netipinog za period strogog akademizma. Manje inventivnosti Ilki je pokazao na Naelstvu i

Sudu u Valjevu iz oko 1900. godine, karakteristinom po simetrinom ugaonom proelju,

upotpunjenom narativnom fasadnom plastikom.

Ilki je nesumnjivo zastupao autorsku koncepciju akademizma, nasuprot njenoj stroijoj

apersonalnoj recepciji, karakteristinoj za rad Vukovia i Bugarskog. Potujui akademske kanone,

pre svega u studiji osnove zgrada i podeli na pojaseve u regulaciji fasada, u svemu ostalom je

odstupao od ablonizirane, neorganske forme ortodoksnog akademizma.Insistiranje na

predodreenim formama, strogoj simetriji, plonoj obradi fasada, odbijalo ga je kao stvaraoca

bogate imaginacije. Kada je program graevine nalagao uzdreniji tretman niih zona, Ilki je

oivljavao one vie, najee isticanjem motiva pseudobarokne arhitekture, koristei i asimetriju.

Kako u profanoj, tako i u sakralnoj arhitekturi, Ilkieva inventivnost, iskazana smelim plastinim i

tektonskim sklopovima, uveliko je prevazilazilaokvire akademskih stereotipa. Njegove graevine

plene izrazitom formalnom lakoom, neusiljenou kompozicije i odmerenou kitnjaste dekoracije.

Ako se za Ilkia kae da je bio veti eklektik u izboru tema i motiva, po talentu da ih ukomponuje u

efektnu, dopadljivu celinu, sa njim bi se od srpskih arhitekata novijeg doba mogao uporediti jedino

Dragia Braovan. Na palatama Oficirskog doma iz 1895. godine, u zajednici sa Miloradom

Ruvidiem, i posebno Narodne skuptine, Ilki je ispoljio zavidnu vetinu u reavanju

najsloenijih graditeljskih programa. Zgrada Narodne skuptine je oznaila poetak zrele faze ne

samo Ilkievog, ve i itavog srpskog akademizma.

Akademizam u delu Vladimira Nikolia, kao i Ilkiev nije bio plod striktno dogmatine kolske

koncepcijeNa reprezentativnim javnim objektima, izgraenim u Sremskim Karlovcima, Novom

Sadu, Somboru i drugim mestima, Nikoli je iskazao visoko umee u komponovanju i oblikovanju.

Apersonalna naela akademizma, podrazumevajua pri projektovanju svih tipova graevina, nisu ga

sputavala u ostvarivanju efektnih urbanih akcenata. Kao dosledni korisnik akademske modularne

mree, posebnu panju je poklanjao izbalansiranom odnosu punih i praznih povrina, uvuenih i

isturenih volumena, naglaavajui ritam u rasporedu otvora, primarne i sekundarne plastike, kao i

svetlo-tamne kontraste na fasadama. U reavanju osnova, uglavnom se pridravao ustaljenih ema

srednjoevropskog akademizma, to se uoava na njegovim glavnim delima: Srpskom domu u

Sremskoj Mitrovici iz 1893-1894 godine, Uiteljskoj koli u Somboru iz 1895. godine,

Patrijaijskom dvoru iz 1892-1894 godine i Narodno-crkvenim fondovima iz 1902. godine u

Sremskim Karlovcima, Gimnaziji u Leskovcu iz 1891-1894 godine, Velikoj Gimnaziji u

Novom Sadu iz 1899. godine.

Drugi znaajni graditelj vojvoanskih krajeva- Milan Tabakovi, u duhu neobaroka, sa detaljima

razliitih stilova sagradio je elezniku direkciju 1890. godine, Najamnu palatu posle 1890.

godine i Minoritsku crkvu u Aradu iz 1901. godine.

U znaajna ostvarenja ranog akademizma spadaju i dela graena prema projektima stranih

strunjaka, angaovanih u Srbiji. Meu njima se izdvaja Okruno zdanje sa naelstvom i sudom

u Poarevcu iz 1888. godine, delo Fridriha Gizela, arhitekte Ministarstva graevina. To je

razuena, poduno struktuirana graevina, sloenog prostornog programa, sa dva zasebna

nadletva, obuhvaena jedinstvenim proeljem. Simetrinom obliku dvokratno reenog unutranjeg

prostora, odgovara masivna spoljna kompozicija, izvedena po akademskim pravilima. Veliki front

palate je uspeno savladan podelom mase, diferencirane irinom i visinom, a glavni delovi su

nadvieni i etvrtastom dekorativnim kubetima, kakve e esto primenjivati arhitekta Konstantin

Jovanovi. Dobro proporcionisani prizemlje i sprat, snana plastika srednje vodoravne zone

proelja, popunjenog stubovima, prozorima i timpanonima izvedenim po uzoru na dele rimske

visoke renesanse, snano deluju u sadejstvu sa rustino obraenim prizemljem. Ipak, uprkos

stilistike i izvoake perfekcije, utisak akademske jednolinosti kruto ponovljenih motiva se ne

moe porei. U ovoj suptilnoj i monotonoj kompoziciji, lienoj istaknutijeg glavnog motiva,

trijumfovao je strogi akademizam.Neudi to je utemeljiva srpske arhitektonske kritike Dimitrije

T. Leko, napomenuo da je upravo sa poarevakim Naelstvom nastupio pogrean pristup u

izgradnji administrativnih javnih zdanja u Srbiji, karakteristian po pretrpanim renesanss fasadama,

urbanistikom nesaglasju sa zateenim fondom, nametljivosti i nedovoljnoj funkcionalnosti.

Velika gimnazija u Kragujevcu, grena od 1885. do 1888. godine, prema projektu neppoznatog

stranog graditelja, poiva na jednostavnijem, manje usiljenom konceptu. Njenom kompozicijom

dominira centralni plastini istaknuti kubus nadvien tremom sa prislonjenim kompozitnim

stubovima i timpanonom. Otvori na srednjem rizalitu zavreni su lino, a na bonim arhitravno. Za

razliku od reprezentativnog sredita kompozicije, boni traktovi monumentalnog zdanja lieni su

izrazitije stilske obrade.

Izmeu 1886. i 1889. godine, prema projektu nepoznatog bekog arhitekte, u Niu je sagraeno

Naelstvo Nikog okruga sa Upravom policije. Feliks Kanic ga je opisao kao zdanje

zapadnoevropskog stila iji je centralni rizalit ukraen stubovima, dok ugaoni rizaliti u obliku kula

celini daju karakter monumentalnosti. Rustika prizemlja i stroga simetrija proelja dali su osnovno

obeleje ovoj reprezentativnoj kompoziciji, graenoj na naelima akademizma.

Realna gimnazija u Uicu iz 1891-1893 godine, ekog arhitekte Venceslava ihaka, koja spada

u znaajnija ostvarenja akademske arhitekture u Srbiji sa kraja XIX veka, karakteristina je po

isturenom srednjem rizalitu pseudorenesansno koncipovanog proelja sa razliito obraenim

etaama.

U opusu Zemperovog uenika Konstantina Jovanovia, koji je osim u Srbiji gradio u Austriji,

Bugarskoj i Rumuniji, preovlauje akademizam kao stilsko opredeljenje. Pod Zemperovim

uticajem, Jovanovi je ostvario akademski proienu varijantu nove renesansne arhitekture, retko

koristei elemente baroka. Stoga se u istoriografiji Jovanovi sa pravom smatra najizrazitijim

predstavnikom prve dve faze srpskog akademizma, odnosno, najizrazitijim predstavnikom

akademske neorenesansne arhitektonske koncepcije. Suvereno vladajui akademskim repertoarom

epohe kojoj je pripadao, insistirao je na jasnoi, preglednosti, skladu i monumentalnost izraza svojih

javnih i privatnih zgrada. Dosledno se pridravao preciznih akademskih uputstava u oblikovanju

statinih, zatvorenih volumena, naglaavajui teku rustiku prizemnih zona i plastinost srednjeg

korpusa. Kao samodovoljne celine, najee je izdvajao ugaone rizalite graevina, ali i portale,

balkone, edikule, atike i mansardne krovove. Njegova koncepcija akademizma je u morfolokom

pogledu bila blaa strogoj varijanti Aleksandra Bugarskog nego slobodnijoj, nedogmatinoj

recepciji Jovana Ilkia.

Na Jovanovievom glavnom delu, Narodnoj banci u Ulici Kralja Petra u Beogradu iz 1889,

dograena 1922. godine, po Maneviu najznaajnijem objektu srpskog akademizma i najistijem

primeru neorenesansa u srpskoj arhiz+tekturi.. Uprkos tesnogrudom poloaju i nesagledivosti u

ambijentu, rustinost i masivnost pseudo-renesansne zgrade-tvrave dola je do punog izraaja,

emu je doprinela i funkcija zdanja. Preovlauju inspiracije italijanskom arhitekturom

poznorenesansnog razdoblja, dok je uticaj baroka sekundarnog karaktera. Uz glavni ulaz na uglu,

arhitektonska rustika zdanja se od suterena do vrha postepeno ublaava, a plastika rastvara i

dinamizuje. U srednjoj zoni bonih fasada, monotoniju hijerarhizovane kompozicije ublaava

naizmenino reanje razliito profilisanih prozora, to se smatra uticajem Zempera.

Reprezentativnim fasadama u potpunosti odgovara akademska koncepcija enterijera zdanja, sa

majestetinim stepenitem u ugaonom delu.reenje starog vestibila sa monumentalnim stepenitem,

obrada galerije na spratu i sveane sale u duhu neobaroka, pokazuju Jovanovievo suvereno

vladanje kompozicijom u unutranjosti palate.

Na Jovanovievim jednospratnim i dvospratnim stambeno-poslovnim objektima, preovlauju

uravnoteene fasade horizontalnog ritma, inspirisane nasleem italijanske i francuske renesanse.

Ugaoni rizalit Spasieve zadubine u Knez-Mihailovoj ulici 33, iz 1899. godine, zavren je

kupolama u obliku zarubljene piramide na kvadratnoj osnovi, po uzoru na primere francuske

renesanse. Stanovi su imali prostornu organizaciju kombinovanog plana. I Kua Marka

Stojanovia na uglu Knez-Mihailove i Pariske ulice, iz 1886-1889 godine, Jovanovi je skladno

komponovao dugaki front, kao i na drugoj kui Marka Stojanovia u Pariskoj 15 iz 1899-1900

godine, i u Kui Koste Milenkovia u Zmaj Jovinoj ulici 9 iz 1900. godine, inspirisanoj

Zemperovom palatom Openhajm u Drezdenu.

Koristei simetriju, otvarajui prizemlje i svodei rustiku, Jovanovi je objekte uinio

funkcionalnim, dok je hromatskom kontrastima povrine i dekorativnim visokim kubetima i

balustradama oivljavao sredne i bone rizalite jedno-porodinih kua. Dosledno se pridravao

akademskih normi i u reavanju njihovih osnova.

Strogi akademizam provejava i u Jovanovievim ocenama aktuelne evropske arhitekture. Odbivi

dalje uee u projektovanju Srpske Kraljevske Akademije u Beogradu 1910. godine, za koje je

podneo projekte godinu dana ranije, Jovanovi je odbacio kritike Andre Stevanovia, navodei

prednosti stila renesanse naspram modernog stila, mislei na secesiju sa kojim se nije slagao: Taj,

od izvesnog broja umetnika propagirani novi pravac i ne predstavlja nikakav u svojim formalnim

elementima stil, nego samo razne forsirane pokuaje, esto u tenji za linu originalnost poto-

poto.

Renesansna stilska matrica, prilagoena kanonima akademizma, u strogom, proienom obliku,

uoljiva je na skoro svim Jovanovievim graevinama. Meutim, stilska matrica renesanse ne

odreuje ukupnu strukturu njegovih dela, ve je taj odnos obrnut- ortodoksna akademistika

koncepcija oblika odreuje itav ansambl graevine, dok su elementi prizvanog stila svedeni na

morfoloke oznake. Po tome je Jovanoviev strogi akademizam bio najistiji i najdosledniji u

srpskoj arhitekturi do 1914. godine.

Na Jovanovievim graevinama predodreeni glavni motiv nije prenaglaen, ve su svi segmenti

kompozicije priblino ravnopravni. Uz Bugarskog, on je najdoslednije razradio sistem

samodovoljnih formi, potvrujui da je tipian akademik koji nita ne preputa sluaju. Slojevito

oblikovani, sa naglaenim linijama razgranienja fasadnih zona, vrsto urasli u tle, Jovanovievi

objekti veliaju krajnji stilski sklop. Delimino slobodnije reenje sa romantizirajuim elementima

pete fasade, kojima je ublaena strogost niih zona, baziranih na renesansnim i neoklasicistikim

principima, Jovanovi je ostvario na Narodnom Sobranju u Sofiji iz 1884-1886 godine.

Manji stepen formalne vrstine i teine, kao i manja kompoziciona usiljenost i monumentalnost,

odlikuju dela arhitekte Milana Kapetanovia. Potenciranjem slobodnijih akademskih reenja,

izbegavao je tvrdou i statinost forme ablonizovanih rasporeda, zbog ega su njegovi objekti:

Osnovna kola u Ulici Cara Duana iz 1893. godine, Klasna lutrija i neomaniristika kua Jevrema

Grujia u Beogradu iz 1896. godine, nemaju studiozno obraene detalje, karakteristine za

Bugarskog, Jovanovia i Ilkia.

Ministarstvo pravde u Ulici Kralja Milana u Beogradu, projektovano 1882-1883 godine, a

izgraeno 1893. godine, po nacrtima Svetozara Ivakovia i Jovana Subotia, iako relativno

skromnih dimenzija, privlai panju svojom istananom kompozicijom proelja i svetlo-tamnim

kontrastima arhitektonske plastike. Na izuzetno harmoninoj fasadi tog jednospratnog objekta,

izvedenog sa reminiscencijama na primere rimske renesanse, pod uticajem beke akademske

metodologije, istaknuti su bogato ukraeni prozori. Prizemlje je obraeno u punoj rustici, sa

simetrino postavljenim polukrunim, ne preterano upadljivim optvorima. Srednji pojas, sa pet

prozorskih osovina, naglaen je dvojnim prozorom pod zajednikim timpanonom i efektnom

oplatom od crveno i ukastih keranikih ploica. Kompoziciju srednje zone, zavrenu

nenametljivim, plono obraenim vencem i frizom dekorisanih festona, zaokruuje atika sa

balustradom.

Rafiniran oseaj za efekte fasadne rustike, Svetozar Ivakovi je ponovio na proelju Kua N.

Duia i D. Mitrievia u Beogradu.

U delu Duana ivanovia do 1900. godine, kakva su Dravni savet i Glavna kontrola u

Beogradu iz 1889-1890 godine, ostvarena je neto vra, usiljenija akademska modelacija forme,

pri emu nisu zapostavljeni ni funkcionalni zahtevi.Sa puno uspeha podigao je vie kolskih zgrada

u Srbiji, saraujui sa istaknutim akademistom Dragutinom oreviem.

Akademizam neo-neoklasicistikog i neovizantijskog smera obeleio je srpsku sakralnu arhitekturu

poslednje etvrtine XIX veka. Meu mnogobrojnim novoizgraenim crkvama, obradu u maniru

akademizovanog neoklasicizma dobili su hramovi u Negotinu, Beeju, apcu i Velikoj

Motanici, dok je neovizantijski koncept, sa elementima bekog Rundbogenstila, obeleio traganja

za nacionalnim stilom Svetozara Ivakovia, Duana ivanovia, Jovana Ilkia i Vladimira

Nikolia od 1874. do 1900. godine. Takve su Crkve Sv. Preobraenja u Panevu, Sv. Trojice u

Parainu, Sv. Pantelije u Malom Crniu, Sv. Petra i Pavla u Jagodini, Sv. ora u Kruevcu,

Kapeli Sv. Katarine na eratskom groblju u Sremskim Karlovcima i dr.

Nedovoljno poznavanje srpskog srednjovekovnog graditeljstva, uticalo je da domai arhitekti

upoznaju staru vizantijsku, pa i srpsku arhitekturu preko romantiarskih replika svojih evropskih

profesora, to je kod njih podstaklo shvatanje neovizantijskog kao nacionalnog stila. Takvo

izjednaavanje zastupao je i najtalentovaniji srpski Hanzenov uenik Svetozar Ivakovi, koji je u

okviru meunarodne hanzenatike ostvario visok stepen autorskog izraza. U sutini anacionalnu,

Ivakovievu eklektiku varijantu nove nacionalne arhitekture, poetkom XX veka potiskuje

neomoravski slog.

Na pojedinim primerima srpskog monumentalnog sakralnog graditeljstva u dijaspori, kao to su

reprezentativne crkve Sv. Spiridona u Trstu izmeu 1861-1869 godine i Sv. Blagovetenja u

Dubrovniku iz 1870-1877 godine, takoe se uoavaju metodi strogog hijerarhijskog

komponovanja. Akademska slojevitost zona odlikuje zgusnutu kompoziciju transkog hrama, na

kome je Karlo Maijakini veto uskladio elemente ranohrianskog, vizantijskog i romanskog

graditeljstva. Neoromnski koncept bitno je odredio krutu kompoziciju dubrovake crkve Emila

Vekijetija, lienu elemenata vizantijske i srpske srednjovekovne arhitekture.

Prihvativi akademizam kao preovlaujui tok savremene evropske arhitekture, srpski neimari su

bez veih dilema usvojili i potovali njegove kanone. U duhu tih normi realizovali su mnogobrojne

javne i privatne objekte od kojih pojedini prevazilaze prosenu produkciju akademizma u

jugoistonoj Evropi. Akademizam se u prvoj fazi svoje srpske recepcije dosegao najstroiju i

najdisciplinovaniju verijantu, olienu u profanom opusu Konstantina Jovanovia, a odrazio se i na

tadanje crkveno neimarstvo. Uprkos strogih kompozicija i usiljenih prostornih reenja, rani srpski

akademizam nije bio kompilatorski beivotan, ve je zahvaljujui Zemperovim i Hanzenovim

uenicima posedovao i stvaralaku komponentu.

Na razvoj akademistikih shvatanja u Srbiji uticali su i stavovi prvog srpskog naunika na polju

arhitekture i urbanizma, Emilijana Josimovia. Iako pojedini istoriografi u njegovim principima

koje je izlagao u kolskim udbenicima vide zaetke arhitektonskog funkcionalizma, pre se moe

zakljuiti da je sledio klasine principe oblikovanja koje su ustanovili renesansni teoretiari,

oslanjajui se na Vitruvija. Svoje stavove sistematizovao je u knjizi Graanska arhitektura i

graenje putova iz 1860. godine.

Insistirajui na principima klasine simetrije, euritmije i harmonije, Josimovi je u srpskoj sredini

teorijski utemeljio evropski akademizam, naglaavajui da se izbor stila odreuje prema nameni

graevine. Zalagao se za simetrinost, organsku povezanost i razgovetnost kompozicije, u kojoj je

obavezno istaknut glavni motiv. Insistiranje na veoj ili manjoj podinjenosti predstavljalo je jedan

od vanijih principa hijerarhije na kome poiva Josimovievo shvatanje celine. Sto se tie

koncipovanja osnove zgrada preporuivao je pravilne osnove i za objekte izgraene na nepravilnim

parcelama, kako bi se omoguila unutranja udobnost i lak saobraaj.

Dileme u kom bi se od stilova trebalo graditi u Srbiji privlaile su i linosti izvan arhitektonske

struke. Na primer pesnik Ognjeslav Utjeinovi-Ostroinski velia estetsko savrenstvo jelinske

arhitekture i u njoj je video najbolji uzor za savremeno srpsko graditeljstvo. Apelacijama tog tipa

suprotstavljali su se ideolozi nacionalnog stila. Taj pravac u srpskoj arhitekturi, opoziciono

nastrojen prema vladajuem akademizmu, i sam sputan jednoobraznou i jednosmernou,

teorijski je podsticao Mihajlo Valtrovi, formiran u Nemakoj. Zahtevao je da se na Velikoj koli

istrauje i srpsko graditeljsko naslee, odnosno nastavi varvarstvom preseeni polet srpskog

umetnikog duha, koji poiva ve pet vekova ekajui na probud. Ponosno je isticao da

istraivanja i prezentacije starog srpskog neimarstva sa Dragutinom Milutinoviem preduzima

radi primene njegovih principa danas. Krajem osamdesetih godina, Milutinovievom zaslugom,

na Tehnikom fakultetu je ustanovljen predmet Vizantijski stil, u kome su odabrani

srednjovekovni spomenici preporuivani kao uzori u projektovanju savremenih graevina.

Nadahnut lepotom i istorijom drevnih srpskih zadubina, uticajni lan Srpske Kraljevske Akademije

Andra Stevanovi, takoe je podravao njihovu obnovu u savremenoj srpskoj arhitekturi.

Odbacujui Hanzenovu neovizantiniku, zalagao se za neposredno podraavanje nacionalnog

srednjovekovnog graditeljstva. Smatrao je da se postupnim radom, prirodnim razvojem, spontanom

evolucijom u toku vie decenija moe stvoriti period procvata srpske crkvene arhitekture. Kritiki je

odbacivao stege akademizma, jer smatra da umetnik ne treba da se vezuje za akademske propise

koji e ga uiti kako izraava svoje ideje i oseaje, i da su izgubljeni za umetnost oni koji se

oslanjaju na akademske predrasude.Meutim, u praktinom projektantskom radu, on nije dosledno

primenjivao izreene postavke nacionalnog stila i antiakademizma. Profani opus ovog arhitekte

upravo pokazuje sutinsku vezanost za kompozicione obrasce evropskog akademizma.Uprkos tome

njegov pedagoki rad na Arhitektonskom fakultetu oznaen je kao napredan i podsticajan za

studente.

Vesnik novih strujanja u srpskom graditeljstvu sa poetka XX veka i izraziti polemiar, Dimitrije

T. Leko se takoe odupirao akademizmu, ali pre kao nezavisni posmatra, nego kao zagrieni

pobornik sopstvenih stavova. Podjednako nepomirljiv prema svim vladajuim tokovima i podozriv

prema novinama, Leko je bio tipian predstavnik svog doba, u kome su se sukobljavale koncepcije

akademizma, nacionalnog stila i secesije.

Sa velikim arom, ideju o nacionalnom stilu u prvoj deceniji XX veka propagirao je i slikar

Dragutin Inkiostri-Medenjak, koji je u domaoj arhitektonskoj publicistici prvi upotrebio termin

akademizam, napominjui da stil naroda mogu postii mladi ljudi neprijatelji akademizma, samom

tenjom obnavljanja umetnikih arhitektonskih formi po prirodnim zakonima shvaenim naim

narodnim ukusom. Odlune antiakademistike stavove iznosio je i arhitekta Branko Tanazevi,

koji je u svom projektovanju uspeno sklapao elemente nacionalnog srednjevekovlja i aktuelnog

Ar-Nuvoa. Savremenike u Srbiji otro je kritikovao zbog ablonisanja i epigonskog akademskog

vezivanja za stare stilove, stvaranja hladnog i ematinog renesansa, umesto da idu putem koji vodi

ka narodnoj umetnosti i veem individualizmu.

Kada je poetkom XX veka kadrovski i programski unapreena nastava arhitekture na Tehnikom

fakultetu u Beogradu, dopunsko kolovanje u Evropi nije bilo nuno Nastava o arhitekturi

istorijskih stilova je obogaena, ne samo kroz rad teoretskih predmeta, ve i kroz projektovanje

zgrada u razliitim stilovima. Novi predavai Arhitektonskog odseka Branko Tanazevi i Milorad

Ruvidi nastavili su praksu tumaenja nacionalnog naslea kao ravnopravnog sa ostalim istorijskim

stilovima. Za razliku od njih, Dragutin orevi i Nikola Nestorovi u nastavi niu favorizovali novi

nacionalni stil, ve idealne eme evropskog akademizma.

Period zrelog akademizma:

Period zrelog akademizma u srpskoj arhitekturi zapoeo je posle 1900. godine. Jo uvek ablonsko

ponavljanje renesansnih principa predstavljalo je osnovnu podlogu komponovanja, ali su na

reprezentativne fasade i u enterijere unoeni klasicistiki stubovi i bogata pseudobarokna plastika.

Ova pojava je podstaknuta ekonomskim procvatom i demokratizacijom drutva izvrenom pod

novijom dinastijom. U ovom periodu su znatno samostalnije korieni klasini stilski elementi, a

zabeleena su i smelija odstupanja od uobiajenih kompozicionih obrazaca. Uz primenu bogatije i

skuplje dekoracije, manje usiljeno se plasiraju kubeta i venci, dok atike postaju redovna pojava,

pune ili sastavljene od balustri. Shodno novim potrebama programi graevina se strukturalno

uslonjavaju i konstruktivno osavremenjuju.

Razdoblje zrelog srpskog akademizma reprezentuje zgrada Narodne skuptine u Beogradu,

zapoeta 1907. godine, prema projektu Jovana Ilkia, pobedniku na konkursu 1902. godine, a

zavrene sredinom etvrte decenije veka. Jednospratno skuptinsko zdanje sa visokom prizemljem,

kome je kao uzor posluio nacrt Konstantina Jovanovia iz 1892. godine, obuhvata veliku

povrinu osnove, planiranu za dvodomni parlament, iako je poetkom veka srpski parlament bio

jednodomni. Ilki je od Jovanovia preuzeo blokovsku strukturu zdanja lienog unutranjih

dvorita, reduciranost hodnikih traktova, osnovni raspored masa, koncepciju fasada i krovne ravni

razliitih visina. Moe se zakljuiti da se njegov projekat razlikuje od uzornog samo u detaljima.

Simetrian masivan poduni kubus palate zavren je dominantnom pseudorenesansnom kuplom sa

pseudobaroknim dekorativnim detaljima, kao visinskom dominantom, koja ne stoji nad centralnom

salom, ve nad vestibilom. Na srednjem rizalitu rszuene, iz veine vizura skladne graevine,

dominira monumentalni portik, zavren trougaonim timpanonom. Pred portikom se simetrino

razvoja prilazno stepenite sa rampama, koncipovano u duhu novovekovne graditeljske tradicije,

bez oslanjanj na konkretan uzor. Prema neizvedenoj Ilkievoj zamisli, zavrni akcenat itave

kompozicije na vrhu lanterne kupole, predstavljala je kraljevska kruna od pozlaene bronze, koja je

imala znaenje simbola suverene drave.Fronton centralnog portika bio je namenjen figuralnoj

kompoziciji sa personifikacijom Srbije u sreditu, dok su za monumentalne dravne grbove bile

odreene kartue na atikama bonih fasada.

Ilikeva skuptinska zgrada, velikog gabarita, dominira slobodnim prostorom koji je okruuje,

unutar novog, ali urbanistiki nedovrenog upravnog centra srpske prestonice. Podeljena je na

dominantni sredinji deo sa glavnim ulazom i centralnom kupolom, i dva bona segmenta, ije

ovalne fasade zaklanjaju amfiteatralne sale sednice. Treu celinu unutranje organizacije

obuhvataju izdueni traktovi namenjeni radnim prostorijama za stalne organe skuptine. Vestibil,

koncipovan kao majestetini antre sa galerijama, dobio je najznaajnije mesto u hijerarhiji

prostorija, to se ogleda u njegovoj bogatoj mermernoj i tuko dekoraciji.

Strogom kompozicijom skuptinskog zdanja, oznaen je trijumf akademizma nad ostalim stilskim

koncepcijama u tadanjem graditeljstvu i potvrena lojalnost domae sredine legitimistikoj

parlamentarnoj tradiciji razvijene Evrope.

Uobliena na nasleu renesanse, neoklasicizma i baroka, Ilkieva skuptina predstavlja upeatljivo

zdanje, ija su izvorita u bekoj novovekovnoj i savremenoj akademskoj arhitekturi.Izbegavajui

preteke mase i njihovo pretrpavanje, Ilki je ostvario za njega netipino zdanje umerenih linija,

lieno prenaglaenog segmenta.Spoljnu kompoziciju odlikuje suptilno kontrastiranje kubinih i

oblih masa, kao i uspeno prikrivanje sloenog unutranjeg rasporeda. Iako kritikovano u tadanjoj

tampi, skuptinsko zdanje predstavlja znaajno ostvarenje novije srpske arhitekture i

akademistikog stila u jugoistonoj Evropi.

Uz Ilkia, zrelu fazu srpskog akademizma obeleio je arhitekta Dragutin orevi, koji je tokom

usavravanja u Karlsrueu prihvatio stav profesora Jozefa Durma da se stil graevine odreuje prema

njenoj nameni. Nakon prvih radova inspirisanih arhitekturom renesanse, kave su Osnovne kole u

Aleksincu i Prokuplju iz 1896. godine sa D. ivanoviem, ovaj daroviti graditelj se u Beogradu

afirmisao Okrunim sudom i VII pukovskom okrunom komandom iz 1899. godine,

Kasarnom Sedmog Puka iz 1901. godine, Domom drutva Kralj Deanski iz oko 1900.

godine sa M. Ruvidiem, Drugom beogradskom gimnazijom iz 1905. godine i Treom

beogradskom gimnazijom iz 1906. godine.

Glavne motive reprezentativnog proelja Okrunog suda i VII pukovske okrune komande,

koncipovane pod uticajem nemakog akademizma, predstavljali su posebni ulazi, klasicistiki

obraeni, kojima je oznaen dvonamenski karakter zgrade. Istaknuta heraldika obeleja

postavljena iznad potkrovnog venca, pojaala su ivopisnost plastiki bogato ralanjenog proelja.

Kasarna etvrtog puka podignuta na periferiji Uica 1899. godine, kao i Kasarnu Sedmog

puka u Beogradu, odlikuju simetrina, ali neusiljeno reena proelja, sa visokom kapijom,

flankiranom rizalittima u vidu kvadratnih kula, nadvienih piramidalnim krovovima. I Kasarne u

Vranju i aku iz 1900. godine odlikuje svedena kompozicija podunog jednospratnog volumena

sa bonim krilima i dekorativnim atikama rizalita.

U prvoj deceniji XX veka, oreviev akademizam je bio stilistiki i tematski najraznovrsniji u

srpskoj arhitekturi.Vieznaan i najmanje zavistan od predodreenih kanona, afirmisao je princip

odrive eklektie polimorfije. Iako je potovao strogu hijerarhiju forme i sadrine u akademizmu,

posebno simetriju i naglaavanje srednje zone graevine, autorski koncept orevi nije podredio

imperativu apersonalne, hladne i otuene arhitekture. Akademsku statinost i unificiranost izraza

uspeno je ublaavao uzbudljivim kontrastima uvuenih i isturenih formi, svetlosti i senke, punih i

praznih povrina, ritmom horizontala i vertikala. Masivne volumene najee je oplemenjivao

bogatom plastikom, najee sastavljenom od dvojnih jonskih stubova (Druga Beogradska

gimnazija iz 1905. godine, Trea beogradska gimnazija iz 1906. godine i Gimnazija u Valjevu

iz 1908. godine sa D. ivanoviem). Dekorativni toskanski i jonski pilastri, kao i prislonjeni

stubovi koji se uzdiu kroz sve etae srednjih zona, esti su motivi njegovih graevina. orevi se

pridravao kanona akademizma i na manjim objektima, gde ih je takoe primenjivao neusiljeno-

Kua Mihajla Milovanovia iz 1904. godine u Pariskoj ulici 12 u Beogradu.

Po svom shvatanju akademizma, orevi je nesumnjivo bio najblii Ilkievoj nedogmatinoj

koncepciji. Upotrebom kitnjastih zavretaka elevacije, naglaavanjem dekorativnostikoliko i svetlo-

tamnih i plastinih kontrasta, ublaavao je krutost scenografske arhitekture strogog

akademizma.Spremnost da revidira akademske stereotipe, potvrdio je neposredno pred Prvi svetski

rat, projektujui Palatu Srpske Kraljevske Akademije sa Androm Stevanoviem izmeu 1914. i

1924. godine, na kojoj su nekanonino kombinovani elementi akademizma, secesije i francuskog

dekorativizma.

Slinu koncepciju akademizma privremeno je zastupao i arhitekta Milorad Ruvidi. Kua trgovca

Dimitrija Krsmanovia u Bogojavljenskoj ulici u Beogradu iz 1898.1899 godine, sa uskom ugaono-

eonom i dve podune bone fasade, spada u najvee i najreprezntativnije prestonike

jednoporodine palate. Funkcionalne osnove sa karakteristinim centralnim vestibilom i salonom na

proelju naglaenim trostranim erkerom, primer je slobodnijegkomponovanja, inspirisanog

arhitekturom nemake neorenesanse. Te inspiracije upadljive su ni na Ruvidievoj Vili ministra

Milivoja Jovanovia u Beogradu, kao i na zgradi Naelstva i Suda u apcu iz 1904-1906 godine.

Stroiju kompoziciju sa svedenom dekoracijom, primenio je na Gimnaziji Stevan Sremac u

Niu iz 1912-1922 godine, i neto zatvorenijem simetrinom platu Gimnazije Sveti Sava u

Pirotu iz 1897. godine, gde je naglasio ulazni vestibil i monumentalno stepenite. Na Osnovnoj

koli u aku iz 1902. godine, naglasio je ugaoni rizalit u obliku valjka. Poput ostalih autora

srpskog zrelog akademizma, Ruvidi je uporedo gradio u stilu secesije i nacionalnom slogu.

U arhitekturi Danila Vladisavljevia, ogledaju se uticaji oba morfoloka toka srpskog

akademizma: strogog, iji su primeri Prva Vraarska tedionica iz 1906. godine, kombinacija

nemake nove renesanse i baroka i Kua S. Stojisavljevia u Beogradu iz oko 1910. godine, i

neusiljenog, slobodnije komponovanog, iji je primer Prometna banka iz 1913. godine koji je

projektovao sa Miloem Saviem.

Sline odlike pokazuje i delo Dimitrija T. Leka, koji je u ovoj fazi potencirao bogate kompozicije

naglaenog ritma (spoj venecijanske renesanse i baroka, primena galerija na palati Atina na

Terazijama iz 1902. godine), ili razuene masivne volumene (Osnovna kola u Ulici Gavrila

Principa, Nova Vojna Akademija iz 1899. godine, inspirisana nemakom renesansom, Kapela

ele-kule u Niu iz 1892. godine).

Srednji, kompromisni pristup izmeu dva pola srpskog akademizma, razvili su arhitekti Nikola

Nestorovi i Andra Stevanovi, kolovani u Berlinu. Njihovo pojedinano i zajedniko delo

pokazuje odlike konzervativne, ili reformske struje domaeg akademizma.

Nestorovi je u samostalnim delima, po prihvatanju secesije, naginjao spojevima rimske renesanse i

neoklasicizma. Odanost akademskim naelima dosledno je iskazao primenom simetrinih osnova i

slojevitih kompozicija, poput onih na Okrunom naelstvu u Kruevcu iz 1900-1904 godine,

Okrunom Naelstvu i Sudu u Kragujevcu iz 1902-1904 godine i Gimnaziji u Gornjem

Milanovcu iz 1902. godine, sa raskono obraenim enterijerima, naglaenim srednjim rizalitima,

kao i dekorativnim kubetima pravougaone osnove.

Na Nestorovievim i Stevanovievim zajednikim delima, pre svega Upravi fondova u Beogradu

iz 1903. godine, ije je proelje komponovano slino kragujevakom Okrunom naelstvu,

upadljiva je nova koncepcija modelovanja i dekorisanja masa, inspirisana na Ivakovievom i

Subotievom Ministarstvu pravde. Na fasadama su veto iskorieni materijali, dok su skladnim

apliciranjem obloga od crvenih ploica, uvoenjem postepenosti u spoljno oblikovanje, gde je

najsnaniji akcenat ostvaren na srednjem delu zidnog platna a umereniji na krajnjim rizalitima,

afirmisani pokuaji slobodnijeg akademskog komponovanja. Novi metodi ogledaju se i u nainu

obrade dvojnih orvora na drugom spratu, koji su usklaeni sa klasicistiki obraenim prozorima

prvog sprata. Slobodniji tretman forme je rezultat Stevanovievog uticaja. Strogost, ali i dinamika

arhitektonske forme , upadljivi su na Sanatorijumu Vraar iz 1910. godine i Uiteljskom Domu

iz 1911. godine u Beogradu. Odlike prve varijante akademizma preovlauju na kuama V.

Markovia iz 1905. godine i U. Predia iz 1908. godine, dok su elementi druge izraeni na palati

Beogradske zadruge iz 1907. godine. Ovde su osim simetrije, pod uticajem francuske dekorativne

akademske arhitekture, kruta pravila komponovanja gotovo potpuno naputena. U unutranjosti

zadruge, kao glavni motiv, izdvaja se sveana sala na spratu, karakteristina po bogatoj dekoraciji i

velikoj visini. Proelje zgrade zavreno je kubetom sloene konstrukcije. Na kui trgovca

Stamenkovia u Beogradu iz 1907. godine, Nestorovi i Stevanovi su se najvie udaljili od

principa akademizma i pribliili secesiji.

U srednji, neradikalni tok srpskog zrelog akademizma, mogu se svrstati i dela Miloa Savia-

Kua M. Savia u Dalmatinskoj 11 iz oko 1900. godine i na Topliinom vencu 14 iz 1901.

godine, Kua L. elovia iz 1903. godine, Prometna Banka iz 1913. godine, sa Danilom

Vladisavljeviem.

Istom toku pripada i opus arhitekte Svetozara Jovanovia Starijeg. Jovanovi je negovao uproenu,

ne preterano strogu koncepciju akademizma, preteno realizovanu na objektima van srpske

prestonice. Najvie je koristio repertoar renesanse. Na zgradi Suda u Leskovcu iz 1904. godine,

naglasio je ugao, a centralni rizalit na Optini u Leskovcu iz 1905. godine, Okrunom Sudu u

Vranju iz 1907. godine i Bolnici u aku iz 1907. godine. Kontrasti masa na umereno

dekorisanimproeljima, iji je izgled bio najee uslovljen rasponom i proporcijama prozora, kao i

neupadljiva obrada ostalih fasada, obeleili su njegov pristup. Veu raznovrsnost i neusiljenost u

rasporeivanju akademskog repertoara, Jovanovi je ispoljio na ivopisnoj Kui Sotira Ilia u

Leskovcu iz 1911. godine, gde je radikalno odstupio od stroge simetrije plana, ostvarujui neobinu

sintezu elemenata baroka i secesije.

Hotel Petrograd u Beogradu iz 1912. godine, arhitekte Petra Popovia, takoe pripada srednjem

toku srpskog zrelog akademizma. U kompozicionom pogledu predstavlja jednolino simetrino

reenje sa dugakim frontom, ralanjenim kulama. Na glavnom gradskom trgu u Zajearu,

trougaonog oblika, Popovi je podigao Okruno naelstvo izmeu 1906-1911 godine, sa balkonom

na srednjem rizalizu, neobinim atikama i krovovima rizalita u obliku zarubljene piramide.

U delu Milana Antonovia, pre nego to je prihvatio secesiju, uoljiva je sklonost ka akademskoj

vrstini i slojevitosti masa modelovanih na renesansnim principima. To se naroito zapaa na koli

Vuk Karadi u Beogradu iz 1894. godine, dok je Dom Anketara na Terazijama iz 1899.

godine, manje usiljeno komponovan, bez dominantnih renesansnih motiva, sa srednjim rizalitom sa

dve osovine.

Naelstvo i Sud u Prokuplju iz 1907. godine, arhitekte Branka Tanazevia, ostvareno u saradnji

sa Dragutinom Maslaem, pripada smeru uproenog pseudobaroka.

Osnovna kola u Ulici Kralja Petra u Beogradu iz 1907. godine, prve srpske graditeljke

Jelisavete Nai, predstavlja skladnu akademsku kompoziciju inspirisanu renesansom. Re je o

graevini postavljenoj na zaseenom uglu, iji medaljoni na proelju sa poprsjima prosvetitelja

jasno pokazuju njenu namenu. Eklektiki spojevi motiva renesanse i baroka, uoljivi su i na njenim

ostalim prestonikim delima.

Za razliku od Okrunog naelstva u Pirotu iz 1910. godine Aleksandra Jankovia, graenog pod

blagim uticajem secesije, sa dvema nametljivim kulama koje simetrinouokviravaju mansardni krov

srednjeg rizalita postavljenog na zaseenom uglu i velikim otvorima, Novi Dvor u Beogradu,

arhitekete Stojana Titelbaha, predstavlja konzervativnije ostvarenje poznog periodazrele faze

srpskog akademizma, zidanje zapoeto 1911. godine. Svaka fasada tog razuenog zdanja dobila je

razliitu obradu. Evocirana je proiena morfologija akademizma Bugarskog i Jovanovia,

prilagoena manje strogom i statinom programu. Spoj ulinih fasada naglaen je poligonalnim

ugaonim rizalitom, nadvienim kupolom sa izduenim zavretkom. U tome se ogleda slinost sa

susednim Starim dvorom arhitekte Bugarskog. Isticanjem kubeta na uglu zgrade i zaobljenog

rizalita u sredini proelja, izraena je vertikalna podela masa, umesto horizontale, koja preovlauje

na Starom dvoru. Prvobitni izgled zdanja, kao, uostalom, i mnogih drugih primera srpskog

akademizma nije ouvan. Ono je vie puta rekonstruisano spolja i iznutra, pri emu su se izgubili ili

transformisali neki fasadni detalji, pre svih heraldika polja.

Meu uspenijim ostvarenjima arhitekture zrelog akademizma u provincijskoj arhitekturi Srbije,

koju su uglavnom uobliavali graditelji skromnijeg obrazovanja, izdvajaju se Kua Alekse

Obradovia u Kragujevcu iz 1887. godine, Kua trgovca Ninia u Zajearu iz 1899-1900

godine, Kue Avramovia i Pueljia u aku iz 1905. godine, Kua na uglu Ulice Bore

Stankovia u Vranju, zatim Kue Gligorija Paunovia iz 1895. godine i Gavrila Popovia u

Vlasotincu iz 1910. godine.

Fasadna skulptura, podreena hijerarhizovanoj strukturi arhitektonskih kompozicija, odraavala je

ideologiju naruilaca u Srbiji sa kraja XIX i poetka XX veka. Uz figuralnu plastiku didaktiko-

moralizatorskog siea, naroito su heraldika znamenja predstavljala njen znaajan segment,

odslikavajui namenu reprezentativnih zdanja - dvorsku, upravno-administrativnu, obrazovnu,

kulturno-umetniku, poslovnu ili humanitarnu. Upotreba grba u Srpskoj arhitekturi, razvijenajo u

doba Kneza Miloa, naroito je bila popularna u periodu Kraljevine Srbije. Znamenja su najee

postavljana u frontone sredinjih rizalita zgrada, ili u atike nad njima.Od mnogobrojnih primera

upotrebe heraldike u arhitekturi srpskog akademizma, trebalo bi izdvojiti one u Beogradu:

kraljevske krune na kupolama bonih rizalita Starog Dvora, heraldiku timpanona sredinjeg rizalita

eleznike stanice, u edikuli ugaone atike Narodne Banke, u timpanonu nove zgrade Vojne

Akademije, nad krovnim vencem Okrunog suda, u luneti nad sredinjim rizalitom Novog Dvora

i atici centralnog rizalita prema Andrievom vencu i frontonu portika Narodne skuptine.

Skoro svi predstavnici srpskog zrelog akademizma uporedo su gradili i u drugaijim stilovima-

poznom romantizmu, nacionalnom slogu i secesiji, izbegavajui striktnu posveenost jednom

opredeljenju. U kvantitativnom pogledu, najvie su gradili prema naelima akademizma, oslanjajui

se na njegove eme i kada je naruilac zahtevao neakademske stilove. Akademistiki slojevit

koncept fasade odredio je kompoziciju reprezentativnih dravnih zdanja u nacionalnom stilu, poput

Okrunog Naelstva u Vranju iz 1908. godine, delo Petra Popovia, zatim Gimnazije u aku

iz 1910-1928 godine, delo Dragutina Maslaa, kao i Crkve Sv. ora na Oplencu iz 1909-1912

godine, delo Koste J. Jovanovia.

U arhitekturi srpskog akademizma do 1914. godine, rizaliti su predstavljali istaknuti fasadni motiv,

kojima je ublaavana monotonija hijerarhijski ureenih povrina. Meutim, njihova upotreba nije

uvek bila plod funkcionalnih zahteva da se izrazi unutranja organizacija prostora i naglase znaajni

segmenti zgrade, kao to su vestibili, stepenita ili sveane sale, ve je time pokazana lojalnost

akademskom naelu autonomije eksterijera od enterijera. U stambenoj arhitekturi rizaliti su imali

manji ispad nego na javnim zdanjima. Zajedniko obeleje javnih graevina ogleda se i u

dominaciji simetrinih prostornih reenja, pri emu su se osnovni komunikacioni vorovi razvijali u

pravcu poprene ose zgrada, dok su horizontalne komunikacije bile postavljene upravo na njih, u

pravcu podune ose. Ukoliko bi zgrada imala ugaoni poloaj, slina ema je primenjivana u pravcu

simetrale ugla. Kvantitativno i kvalitativno izdvajaju se reenja na kojima bone mase ine

priblino ravnopravan okvir dominantnoj srednjoj kompoziciji (Uprava fondova, Spasieva

zadubina, Kua Marka Stojanovia u Beogradu, naelstva i sudovi u regionalnim centrima). Sa

poboljanjem ekonomskih prilika, atike na javnim zdanjima se poetkom XX veka ee plasiraju

iznad celog fronta nego ranije.

Arhitektura privatnih kua je, osim velike proizvoljnosti u oivljavanju starih stilova, grube obrade

venaca, portala, profila i atika, na mnogim primerima dosegla veu transparentnost nego na javnim

zgradama. Fasade jednoporodinih ili vieporodinih kua lezenama su izdeljene na polja, koja

esto odgovaraju irinama soba. Umesto trema koji nosi terasu, motiv nobelstock-a tj. Piano nobile

u rezidencijalnoj gradskoj arhitekturi u Srbiji naglaavan je balkonima i veim erkerima, to se

zapaa na Hotelu Srpska Kruna iz 1867. godine, porodinim kuama Terzibaia iz 1884.

godine, Jovana Ristia, Save Kneevia iz 1891. godine, Dimitrija Krsmanovia iz 1898-1899

godine, Koste Milenkovia sa kraja XIX veka, Mihajla Milovanovia iz 1904. godine, Jovana

Barlovca iz 1912. godine, Franca tibnera iz 1914. godine u Beogradu, Kui Gligorija

Parunovia u Vlasotincu iz 1895. godine i dr. Od zgrada na kojima je glavni motiv naglaen na

uglu, izdvajaju se rizaliti u obliku poluvaljka ili punog krunog torusa koji izlaze iz ravni fasade, to

se uoava na Srpskom Domu u Sremskoj Mitrovici, Oficirskom domu u Beogradu, Osnovnoj

koli u aku i Hotelu Zadruga u Zajearu.

U regulaciji fasadnih povrina srpski arhitekti su, poput svojih evropskih prethodnika i

savremenika, prevashodno ponavljali renesansnu podelu na sokl, korpus i zavretak. Po uzoru na

renesansne graditelje naglaavali su kolosalni redpilastara ili polustubova u srednjoj zoni,

primenjivali trijumfalni luk u razliitim varijantama. U svakoj vodoravnoj etai naglaavali su

princip istih formi, ostvarujui pravilan ritam u artikulaciji zona. I u tretmanu fasadne plastike ee

su evocirani uravnoteeni sklopovi renesanse i neoklasicizma, nego plastiki dinamizam baroka.

Rustini zavreci uglova zdanja, gusta mrea pilastara i polustubova, izvedeni su iz arhitekture

manirizma.Njeni odjeci prepoznaju se i u formalistikoj, umesto strukturalno opravdanoj primeni

arkadnih nizova i loa, naruavanju ustaljenih proporcijskih odnosa, unoenju asimetrije,

disharmonije i deformacije klasinih oblika(abnormiranje normi strogog akademizma), izduivanju

stubova i dr.

Elemente baroknog oblikovanja, poput ovalnih osnova, zatalasanih proelja, na kojima su

prislonjeni stubovi od krajeva ka sredini postepeno zgunjavaju, kroz smanjenje interkolumnija,

preklapanje pialstara, nagomilavanje nia i edikula, srpski arhitekti nisu evocirali u izvornom, ve u

parcijalnom i selektivnom obliku. U tome ih je ograniavalo i graevinsko zakonodavstvo, koje nije

doputalo plasman veih ispada na fasadama. Umesto kroz snane kontraste konveksnih i

konkavnih povrina, barokno komponovanje se evociralo u oblicima i dekoraciji kupola, erkera

(Krsmanovieva palata), zaobljenih uglova i poligonalnih mansardnih krovova. Poput baroknih

autora, srpski arhitekti su kombinovali elemente trabeacije razliitih redova, uslonjavajui

pojedinane zone fasada primenom razliitih vrsta balustrada, sloenih atika, timpanona, kupola u

vidu zarubljene piramide. Korien je i polukruni venac u zonama iznad otvora, u koji su umetane

kartue i poprsja. Barokni princip ralanjivanja fasada po vertikali na tri, pet ili vie zona,

kvantitativno je nadmaio renesansni princip monolitnog neprekinutog bloka, gradiranog po

horizontali. Uticaj baroka ogleda se i u veem simboliznu, naglaenoj heraldici i dekoraciji,

preteno smetenoj u kartuama, kao i unutranjoj dekoraciji stepenita, holova i salona. Od

elemenata neoklasicizma srpski arhitekti su prihvatili poloaj objekta u prostoru, svedeniju

profilaciju fasadnih povrina i otvora, kao i sklonost ka monumentalnosti.

U srpskoj arhitekturi od 1900. do 1914. godine, na akademistiku koncepciju osnove, najee

dvotraktnu, i klasinu konstrukciju od noseih zidova, ponekad su primenjivani morfoloki i

strukturni elementi Ar-Nuvoa. Time je stvarana neobina simbioza krutog akademizma, otuenog

od prirode i matovitog, prirodnim oblicima inspirisanog slobodnog stila. Pod uticajem novih

shvatanja, prostorni programi graevina su pojednostavljivani, a fasadni omotai postajali

kompaktniji, izgubivi preanju statinost. Zavrni venci su probijeni isticanjem vertikalnih motiva

srednje zone, a umesto tradicionalnih aplikacija javljaju se plonije secesijske (Kua Jovana

Smederevca iz 1900-1901 godine, Kua M. Stamenkovia iz 1907. godine, Smederevska banka

iz 1912. godine). Naruava se stroga hijerarhija fasadnih zona, ublaavaju hladnoa i

monumentalnost karakteristini za autoritativni akademizam. Unose se floralni i geometrijski detalji

od kovanog gvoa. Otvori se na graevinama odozdo na gore brojano umnoavaju, a

dimenzionalno smanjuju. Rustika prizemlja je stilizovana, svedena, dok su elevacioni frontovi

manje usiljeni. Atike i balustrade su poprimile talasaste i izvijene oblike, dok su maskeroni ili

pilastri beskompromisno probili hijerarhijske stege. Posle dugotrajne dominacijevodoravnih lunih

frontova, preovladala je vertikalna podela masa. Transparentnost arhitekture je postala izraena, a

raskorak izmeu sadrine i forme se smanjio.

Akademizam je u srpskoj arhitekturi od 1865. do 1914. godine imao pozitivan znaaj, doprineo

konsolidaciji struke i razvitku njenih institucija. Uvezena akademska nenacionalna arhitektura,

uprkos otporu ideologa srpskog stila, osavremenila je zaostale, postorijentalne ambijente srpskih

gradova i usmerila generacije neimara ka kulturno razvijenijoj Evropi. Njihovo stvaralako

sazrevanje ne bi bilo uspeno da se nisu kolovali i usavravali na evropskim akademijama.

Akademizmom je pojaana vera u znaaj istorijskog obrazovanja arhitekata, a time i stimulisana

specijalizacija nastave u matinoj sredini. Ne samo to je doprineo preporodu srpske arhitekture

nakon vievekovnog zaostajanja, akademizam je podstakao njen izlazak iz nepovoljnog

provincijskog poloaja.

Meuratna arhitektura:

Uspon modernog arhitektonskog pokreta izraen u godinama nakon Prvog svetskog rata, nije

pokolebao tradicionalno opredeljenu veinu arhitekata. Sledbenici futurizma, kubizma, De Stajla,

purizma, ekspresionizma ili konstruktivizma jo uvek su predstavljali manjinu. Veina graditelja se

povinovala ukusu investitora, evropskih malograana koji su se obogatili u ratnim i posleratnim

prilikama i pohrlili u velike gradove. Vile u otmenim predgraima ili viespratnice u centrima

gradova, graene u stilu poznog akademizma, ponekad sa reminiscencijama na Ar- Nuvo, uz obilnu

primenu novih materijala, korienih na stari nain. Zahvaljujui poboljanju komunukacija i

slinim ekonomskim uslovima u razliitim dravama Evrope, sem SSSR-a, i avangardni i

konzervativni arhitekti teili su stvaranju univerzalnog internacionalnog stila.

Sporom uzmicanju akademizma u srpskoj arhitekturi, doprinela je drutvena atmosfera, obojena

istorizmom u euforiji ujedinjenja jugoslovenskih naroda, a od 1929. godine, i potrebom da se

oformi jugoslovenska unitarna kultura. Klasna podvojenost je bila vidljiva u arhitekturi.

Pseudograanstvo, nastalo od seljatva, elelo je da nadoknadi civilizacijske nedostatke i

adekvatnim stilskim sklopom pokae privrenost evropskim kulturnim tekovinama. Razjedinjenost

na stalekom, plemenskom, kulturnom i verskom planu, onemoguavala je stvaranje kompaktnog

jugoslovenskog stila.

U Beogradu, centru srpske kulture, siromani slojevi stanovnitva naseljavali su proirenu gradsku

periferiju. Centar su izgraivali i naseljavaliposleratni bogatai-rentijeri, industrijalci i bankari.

Bogati svet hteo je da ivi u vilama koje su ga podseale na francuski XIX vek, sa kitnjastom

akademskom dekoracijom, dok je ideal srednje klase bio otmeni hotel particulier, privatna

jednoporodina kua sa vrtom, na Kote-Neimaru ili Senjaku. Ciljevi intelektualaca su bileskromne

prizemnne ili jednospratne kue sa batom u profesorskoj ili inovnikoj koloniji. Radnici su iveli

u posebnim kolonijama i neuglednim optinskim stanovima.

Izgradnja dravnih javnih objekata u prestonici i regionalnim centrima, intenzivirana u prvim

godinama nakon ujedinjenja, iziskivala je uee raspoloivih domaih strunjaka. U tom

poduhvatu pridruilo im se preko tri stotine ruskih arhitekata i graevinskih inenjera, koji su zbog

graanskog rata u domovini emigrirali u Kraljavinu SHS. Do pojave srpskog modernistikog

pokreta 1928. godine, anacionalnom akademizmu parirao je srpski nacionalni slog. Dok su Srbo-

Vizantinci svoje ideje preteno ostvarivali na sakralnim objektima, akademisti su preovlaivali u

arhitekturi profanih javnih zdanja, vieporodinih privatnih kua. Srpsko-vizantijskim stilom

izraavan je kontinuitet sa minulim epohama necionalne kulturne prolosti, ali opredeljenje da su

Srbi stoerni inilac u vienacionalnoj dravi. Istovremeno, da bi se ublailo nezadovoljstvo

strunjaka drugih nacionalnosti, akademizam je favorizovan kao unitarni jugoslovenski stil.

U nastavi na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, tokom tree decenije nije produbljivan sukob

izmeu zastupnika akademizma i nacionalnog stila. Mirnu koegzistenciju i delimino proimanje

tih stilova, uoljivo u kolskim radovima, odraavali su autoritativni nastavnici: Petar Popovi

predmet Srpska vizantijska arhitektura, Andra Stevanovi predmet Graevinske konstrukcije,

Dragutin orevi predmet Projektovanje javnih graevina, Nikola Nestorovi predmet

Nauka o stilovima i Branko Tanazevi za predmet Dekoracije u boji, modelisanje, ureenje

gradova, ornamentika. U etvrtoj deceniji veka porastao je uticaj strunjaka opredeljenih ua

modernizam- Milana Zlokovia i Branislava Kojia.

U davdesetim godinama veka, Dragutin orervi je vaio za najliberalnijeg nastavnika po pitanju

stilskih opredeljenja studenata, budui da ih nije sputavao, ali ni podsticao njihovo zanimanje za

modernizam. Ipak, na sauvanim radovima darovitih studenata, najevidentniji je uticaj orevieve

varijante akademizma.Veina profesora tradicionalne orijentacije, afirmisana jo u doba Kraljevine

Srbije, nije pokazivala sklonosti ka radikalnim novinama u arhitekturi.Zavriti Arhitektonski

fakultet u Beogradu izmeu 1920. i 1930. godine, znailo je pristupiti sredini u kojoj su se preplitali

razliiti inostrani i domai uticaji, u kojoj su odreene tendencije dobijale prevagu ili nestajale sa

scene u zavisnosti od sopstvene vitalnosti.

Nekoliko godina pre pojave prvih modernistikih projekata, u domaoj strunoj periodici su iznete

otre antiakademistike i antiklasicistike apelacije.

Ugledni srpski akademisti starije generacije- Konstantin Jovanovi, Vladimir Nikoli, Svetozar

Ivakovi, Andra Stevanovi, Nikola Nestorovi i Dragutin orevi, aktivni do sredine

dvadesetih godina, nastavili tradiciju predratnog akademizma. Reviziju njihovih ideja inspirisali su

predstavnici srednje i mlade generacije akademista: Milutin Borisavljevi, Svetozar Jovanovi,

Dimitrije T. Leko, Aleksandar orevi i Vojin Simeonovi, kojima su se pridruili ruski

emigranti istovetne vokacije: Nikolaj Krasnov, Roman Verhovskoj, Vasilij Androsov, Viljem

fon Baumgarten, Efgenije Gulin, Georgi reter, Konstantin Paris, Julijan Djupon i Ivan

Artemukin. Osim njih, znaajna dela srpskog arhitektonskog akademizma realizovali su i

pojedinci kojima je graenje u tom stilu predstavljalo privremenu fazu, pre nego to su se opredelili

za progresivni modernizam. Neki od njih ispoljili su zavidan stepen autorskog izraza: Dragia

Braovan, Branislav Koji, Milan Zlokovi, Josif Najman, Petar i Branko Krsti, Branislav

Marinkovi, Bogdan Nestorovi, Milan Sekuli, Milan Mini, Predrag Zrni, Daka Popovi,

Lazar Dunerski i Grigorije Samojlov.

Srpski akademisti meuratnog doba, kolovali su se ili usavravali u evropskim centrima preivele

eklektike arhitekture, pre svega u parizu i Budimpeti. Stoga se u njegovoj arhitekturi mogu uoiti

vie ili manje izraeni francuski uticaji, kao i elementi maarskog, nemakog, italijanskog ili ruskog

akademizma. Naroito je jak ruski uticaj, iji su istaknuti protagonisti, kao tienici Kralja

Aleksandra Prvog Karaorevia, gradili irom Jugoslavije. Arhitektonski tokovi u Srbiji izmeu

dva svetska rata, kanalisani u vodeim strunim ustanovama, kao to su Ministarstvo graevina,

Arhitektonski fakultet i Klub arhitekata, sutinski su izvirali iz predvodnike svesti najplodnijih

graditelja, zastupnika glavnih stilskih koncepcija: Momira Korunovia predstavnika srpskog stila,

Milutina Borisavljevia i Dimitrija M. Leka predstavnika akademizma, Milana Zlokovia,

Branislava Kojia, Nikole Dobrovia i Dragie Braovana predstavnika modernizma.

Iako su stvorili respektabilnu produkciju, ruski emigranti nisu znaajnije uticali na razvoj srpske

arhitekture. Ako su u treoj deceniji prednjaili brojem i kvalitetom ostvarenja, nespremni za

ozbiljnije zaokrete, u etvrtoj su bili potisnuti u drugi plan. U okviru akademizma kao dravnog

unitarnog stila, sa reminiscencijama na ruski ampir, podigli su niz monumentalnih zgrada,

ispunjenih fasadnom skulpturom i heraldikim znamenjima: Ministarstvo uma i ruda,

poljoprivrede i voda iz 1926-1928 godine, Ministarstvo finansija iz 1925-1928 godine, Dravni

arhiv u Beogradu iz 1925-1928 godine, delo Nikole Krasnova, Narodni teatar u Skoplju iz

1927. godine, E. Brontajna, V. Mesnera, J. Bukavca, S. Beljajevskog i D. M. Leka, zatim

Oficirski stanovi u Beogradu iz 1928. godine, delo Verhovskoja, Generaltab iz 1928. godine,

Ruski dom u Beogradu iz 1933. godine i Oficirski dom u Skoplju iz 1928-1929 godine, delo V.

Baumgartena, Gardijski kompleks u Topideru iz 1924. godine, delo Vinogradova, Studentski

dom Aleksandra I iz 1931. godine delo Kovaljevskog, Dom Narodnog zdravlja iz 1925. godine i

Oficirski dom u Novom Sadu iz 1926. godine, delo G. retera i K. Parisa. U svom radu

potencirali su eklektike meavine razliitih stilova, od renesanse, baroka, neoklasicizma i ampira.

Njihova sloboda u tumaenju istorijskih stilova, koliko se ogleda u bogatstvu reminiscencija i

neobaveznom tretiranju ustaljenih akademskih obrazaca, toliko se pretvarala u formalizam,

karakteristian po potenciranju neorganskih sklopova i nagomilavanju plastinih motiva.

Srpski arhitekti dugo nisu mogli da pariraju Rusima u reavanju najsloenijih graditeljskih

programa, pre svega izgradnji reprezentativnih administrativnih zdanja u prestonici i regionalnim

centrima. Prepoznatljive odlike ruskog akademizma ogledaju se u potenciranju monumentalnosti,

ostvarenoj i na manjim objektima irom Jugoslavije, ublaavanju znaaja predodreenog glavnog

motiva, doslednoj primeni rustike u prizemlju zgrada, suavanju kontura graevina od podnoja ka

vrhu stepenovanjem masa po visini, obilnoj primeni fasadne skulpture, naroito figura lavova. U

beogradsku arhitekturu Rusi su uneli i motiv timpanona sa lunom loom, kao zavrnim

segmentom fasade. Poto su u svojim ekspanzivnim kompozicijama esto preterivali, napli su se na

udaru domae kritike. Arhitekta Milutin Borisavljevi, iako njihov ideoloki istomiljenik,

kritikovao ih je zbog megalomanije i nezgrapnih kompozicija. Potedeo je jedino Baumgartenov

Generaltab, kao velianstvenu i monumentalnu palatu, irokog zamaha, grandiozne kompozicije i

perfektnih proporcija i detalja, odnosno klasino delo beogradske arhitekture.

U razvoju srpskog meuratnog akademizma, mogu se diferencirati tri faze:

1.) period dominacije u periodu od 1919-1928 godine,

2.) doba krize, izazvano prodorom modernizma, izmeu 1928-1935 godine,

3.) delimine obnove u monumentalizmu poslednjih predratnih godina,od 1935-1941 godine.

U morfoloko-strukturalnom pogledu, kao i akademizam u Kraljevini Srbiji, meuratni je iznutra

bio podeljen na dva smera- strogo apersonalni, konzervativni, i autorski, liberalniji akademizam,

otvoren za novine.

U prvom razdoblju od 1919. do 1928. godine, u krug akademista je prelo nekoliko afirmisanih

graditelja koji su u prethodnom periodu gradili u nacionalnom slogu. To su Branko Tanazevi,

Jovan Novakovi, Jovan Stanojevi i Vladimir Popovi. 1924. godine Andra Stevanovi i

Dragutin orevi, uz pomo mladog Milana Minia, dovravaju palatu Srpske Kraljevske

Akademije. Akademski krut, slojevit koncept ove reprezentativne prestonike graevine, sa tesnim

unutranjim dvoritem, obogaen detaljima Ar-Nuvoa i dekorativistikog akademizma,

promovisanog na Svetskoj izlobi u Parizu 1900. godine. Konstantin Jovanovi je poetkom

dvadesetih godina izveo uspenu dogradnju Narodne banke, ponavljajui morfologiju vlastitog

akademizma. Dragutin orevi i Nikola Nestorovi su na palati Univerzitetske biblioteke iz

1921-1926 godine, sagraenoj u okviru novog univerzitetskog gradskog centra, naglasili simetrinu,

kanoninu i neinventivnu kompoziciju proelja, sa karakteristinim portikom i proporcijama za koje

je reeno da se uzajamno dobro dre.

Zgrada Tehnikog fakulteta u Beogradu, sagraena 1925-1931 godine, delo Branka Tanazevia

i Nikole Nestorovia, velike povrine osnove i elevaciono usmerena prema nekoliko ulinih

pravaca, predstavlja kulminaciju srpskog akademizma u treoj deceniji. Krut aranman sloene

osnove zdanja, sa prostranim unutranjim dvoritima, dugakim hodnicima i prevelikim

stepeninim holom, odredio je njegovu strukturu. Kritikujui nelogian, arhitektonski nekoherentan

i nefunkcionalan odnos spoljanje obrade prema osnovi zdanja, D. M. Leko je ukazao de je

inspiracija traena u reenju Tahnike kole u arlotenburgu kod Berlina. Osporen je i nedostatak

istog motiva kojim bi se ublaila razliitost u obradi pojedinanih fasada, zbog koje su liene

celovitosti i jasno obeleene monumentalnosti. Pseudorenesansni i neoklasicistiki motivi,

obogaeni retorikom fasadnom skulpturom, tri alegorije Arhitekture, po jedna Vajarstva, Fizike,

Industrije i dr, svojom strogou ukazuju na prosvetni karakter zdanja.

Uticaj italijanskog akademizma uoava se na palati Asikuracioni enerali na Terazijama, koju

su 1927-1930 godine podigli nepoznati italijanski arhitekti saraujui sa Milanom

Antonoviem. Arhitekti iz srednje i zapadne Evrope su na mnogim objektima u Beogradu i drugim

gradovima, primenili internacionalna naela tog stila, obogaena nanosima matinih kola:

Jadransko-Podunavska banka, Francusko-Srpska banka, palata Drutva Nacional, Praka

kreditna banka, Jugoslovenska banka, Srpsko-Amerikanska banka, Narodna biblioteka u

Beogradu, Uprava Vojnotehnikog zavoda u Kragujevcu i dr. Sa puno uspeha stranci su

podizali ugaone zgrade, prekrivajui ih ponekad i dekoracijom secesije.

Meu domaim stvaraocima kojima je akademizam predstavljao privremeno opredeljenje, izdvaja

se vie plodnih graditelja. Inspirisan budimpetanskim eklekticizmom i secesijom, Dragia

Braovan je u Ulici Nuievoj 4 u Beogradu 1922. godine sagradio Eskontnu banku, koja

predstavlja primer raskono dekorisane, neusiljene slojevite kompozicije, u kojoj su inventivno

usklaeni elementi razliitih stilova. Kasnije je podigao Sokolski dom iz 1924. godine u

Zrenjaninu, kombinujui renesansne i neoklasicistike forme, karkinu vilu