Ljubodrag Simonović,E-mail: comrade@sezampro.rs Beograd, maj 2008.

Povodom 160. godišnjice od pojavljivanja “Manifesta komunističke partije”Aktuelnost Marksovog “Manifesta komunističke partije”

Da li se može reći da je „Manifest komunističke partije“ – „Biblija“ radničke klase? Može, ali samo u figurativnom smislu. Engelsov predgovor engleskom izdanju „Manifesta komunističke partije“ iz 1888. godine jasno ukazuje na antidogmatski odnos Marksa i Engelsa prema „Manifestu“ – koji su sami napisali. Bukvalističko tumačenje „Manifesta“ Marksovu kritiku kapitalizma pretvara u dogmatsku misao, a komunistički pokret u sektaški pokret.

Savremena analiza „Manifesta komunističke partije“ nameće pitanje: da li razvoj kapitalizma otvara mogućnost za razvoj Marksove misli, ili sve radikalnije dovodi u pitanje Marksovu misao?

Razvoj kapitalizma kao poretka destrukcije baca novo svetlo na Marksovu kritiku kapitalizma dovodeći u pitanje njenu utemeljenost i aktuelnost. Polazeći od Marksovog najvažnijeg metodološkog postulata, da je "anatomija čoveka ključ za razumevanje anatomije majmuna", postavlja se opravdan zahtev da se uobliči takva kritika kapitalizma koja ima u vidu monopolistički kapitalizam u njegovoj poslednjoj "potrošačkoj" fazi razvoja, u kojoj su se do kraja razvile protivrečnosti kapitalizma kao destruktivnog poretka koji sve dramatičnije dovodi u pitanje opstanak čovečanstva. Marksovi glavni postulati tek u svetlu savremene kritike kapitalizma dobijaju konkretnu istorijsku prepoznatljivost i političku vrednost. Bez toga oni se svode na apstraktnu humanističku retoriku koja odvlači kritičko-menjalački um od osnovnih egzistencijalnih pitanja.

Kada se ima u vidu da je kapitalizam doveo čovečanstvo na ivicu provalije, postavlja se pitanje da li je Marks svojom kritikom kapitalizma, koja se zasniva na Hegelovoj dijalektici istorije, napravio „medveđu uslugu“ čovečanstvu? Najveći nedostatak Marksove teorije je ono što čini njen najveći kvalitet: njena uverljivost koja proističe iz njene društvene, istorijske i vizionarske utemeljenosti. Ona „pokriva“ sveukupnost života čoveka kao društvenog i istorijskog bića i pruža mogućnost da se pronađu odgovori na gotovo sva pitanja koje moderni čovek postavlja. Međutim, u njoj ne postoji ono najvažnije: analiza razvoja kapitalizma kao destruktivnog poretka i u tom kontekstu razmatranje moguće budućnosti (uništenja) čovečanstva. Marksova misao odvukla je kritiku kapitalizma iz egzistencijalne (Furije/Fourier) u esencijalnu sferu i na taj način je doprinela sakaćenju kritike kapitalizma, kao i sakaćenju klasne (samo)svesti radnika i samim tim sakaćenju političke borbe protiv kapitalizma. Marks je u svojoj kritici kapitalizma „prevideo“ najvažnije: borba za slobodu čoveka istovremeno je borba za opstanak čovečanstva.

Na pravu prirodu prirodu Marksove kritike kapitalizma ukazuje misao onih koji su ga slepo sledili. Do današnjih dana kapitalističko uništavanje života i čoveka kao biološkog i humanog bića nije postalo „predmet“ ozbiljnijeg razmatranja marksističkih teoretičara. I najradikalniji marksistički kritičari kapitalizma previđaju istinu da je kapitalizam u svojoj biti destruktivni poredak. Ako Marks „nije mogao“ u njegovo vreme da uoči destruktivne tendencije razvoja kapitalizma, zbog čega to nisu uočili njegovi sledbenici - kada je postalo očigledno da je kapitalizam, pogotovu u njegovoj „potrošačkoj“ fazi razvoja, postao totalitarni

destruktivni poredak? Odgovor je jednostavan: oni nisu razvijali kritiku kapitalizma polazeći od tendencija njegovog razvoja, već su se bavili tumačenjem Marksove kritike kapitalizma.

Ovde bi moglo da se postavi hipotetičko pitanje: da se borba za emancipaciju čoveka u XIX i XX veku odvijala na osnovu svesti o tome da kapitalizam uništava prirodu i čoveka kao biološko i humano biće – da li bi se čovečanstvo danas našlo na ivici provalije?

Jedna od najvažnijih ideja „Manifesta“ koju je savremeni kapitalizam doveo u pitanje je da je kapitalizam „revolucionarni“ poredak i da je, shodno tome, buržoazija„revolucionarna“ klasa. Po Marksu, osnovni istorijski „zadatak“ buržoazije je da omogući da čovečanstvo ovlada prirodnim zakonima i na taj način stvori mogućnosti za oslobađanje čoveka zavisnosti od prirode i nehumanog rada – da bi mogao da razvije svoje autentične ljudske osobenosti kao univerzalno stvaralačko i slobodarsko biće. „Revolucionarna uloga“ buržoazije sastoji se u tome da stvori uslove za „skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode“ (Engels). To je osnovni razlog što je Marks dao prvorazredni značaj razvoju proizvodnih snaga. Što se tiče radničke klase, njen osnovni istorijski zadatak je, po Marksu, da oslobodi čovečanstvo od ugnjetavanja i da stvori društvo u kome će čovek moći da razvije svoje univerzalne stvaralačke potencijale – kao emancipovano prirodno i društveno biće.

Postajanje kapitalizma totalitarnim destruktivnim poretkom, pri čemu je kapitalistički razvoj proizvodnih snaga postao sistematsko uništavanje prirode i čoveka, nameće sudbinsko pitanje: da li radnička klasa, koja svoju istorijsku samosvojnost stiče u odnosu prema buržoaziji, može da ispuni svoj istorijski zadatak ukoliko buržoazija nije ispunila svoj istorijski zadatak, a to znači ukoliko je buržoazija od „revolucionarne“ postala destruktivna klasa?

Ovo pitanje je tim pre opravdano, jer kapitalizam sve dramatičnije dovodi u pitanje biološki opstanak evropskih (i drugih) naroda i samim tim biološki opstanak radničke klase najrazvijenijih evropskih kapitalističkih zemalja koja je nosilac emancipatorskog nasleđa građanskog društva i kao takva je najzreliji deo svetskog radničkog pokreta. U ovom kontekstu nameće se i pitanje: da li gastarbajterska populacija može da postane autentična revolucionarna snaga u razvijenim kapitalističkim društvima koja je u stanju da stvori novi svet? Ovo pitanje važi i za nacionalno-oslobodaličke pokrete u nerazvijenim kapitalističkim zemljama sveta. Da li borba za nacionalnu slobodu može da preraste u borbu za novi svet ukoliko radnička klasa tih zemalja nije stekla odgovarajuću emancipatorsku i vizionarsku samosvest koju je moguće steći samo u borbi protiv kapitalističkog poretka i buržoazije kao njegovog nosioca? Mogući odgovor sadržan je u pitanju: da li svest o destruktivnoj prirodi kapitalizma može po sebi da bude generator takve političke prakse svetskog proletarijata, bez obzira na njegovo konkretno istorijsko nasleđe, koja će dovesti do uništenja kapitalizma?

Kriza današnjeg sveta istovremeno je kriza proletarijata kao revolucionarnog subjekta.U „potrošačkoj fazi“ razvoja kapitalizam je uspeo da svede radnike, putem razvoja„potrošačkog standarda“, na sredstvo za rešavanje krize hiperprodukcije i na taj način na saveznike u uništavanju sveta. Polazeći od stanja u kojem se nalazi radnička klasa, ideolozi kapitalizma nastoje da „redefinišu“ prirodu radničke klase u savremenom kapitalizmu tako što je lišavaju klasne, što znači slobodarske, samosvesti. Konformističko ponašanje velikog dela radničke klase u razvijenim kapitalističkim društvima nije posledica „nestanka radničke klase“, već je posledica integracije radništva u kapitalizam na nivou radno-potrošačke „mase“ i sistematskog obračuna buržoazije s klasnim organizovanjem, klasnom borbom i klasnom samosvešću radnika. Konformističko ponašanje radnika je, zapravo, posledica klasne dominacije buržoazije, a ne proces koji se odvija sam po sebi i koji ima fatalistički karakter. Da se ne radi o konačnoj integraciji radnika u kapitalistički poredak, već o privremenom stanju,

govori to što kapitalisti po svaku cenu nastoje da zadrže radnike pod ideološkim „staklenim zvonom“ kapitalizma – istovremeno nastojeći da se obračunaju s komunističkom mišlju koja poziva na borbu protiv kapitalizma i koja pruža mogućnost za stvaranje humanog sveta. Kapitalistička propagandna mašinerija nastoji da prikrije ono što je najvažnije: strah od radnika kao potencijalno revolucionarnog subjekta bila je i ostala najvažnija odrednica kapitalističke političke prakse.

Postajući totalitarnim poretkom destrukcije kapitalizam sve više usmerava pažnju ljudi na osnovna egzistencijalna, i u tom kontekstu na osnovna esencijalna pitanja. Kapitalizam je uklonio sve ideološke zastore i demistifikovao istinu. Čoveku više nije potrebna ni nauka ni filozofija da bi shvatio da kapitalizam uništava život na planeti. Esencijalni relativizam zamenila je egzistencijalna očiglednost. To je neprikosnoveno polazište koje neminovno uslovljava razvoj kritičke svesti i ponašanje čoveka. Sve dramatičnije klimatske promene, zagađen vazduh, voda, hrana, biološko propadanje naroda, usamljenost koja je dobila razmere epidemije - neposredno pogađa čoveka kao biološko i ljudsko biće. Na tome se zasniva savremena tragičnost: čovek doživljava propast sveta kao sopstvenu propast, a sopstvenu propast kao propast sveta.

Ovde i napomena da cilj borbe protiv kapitalizma nije stvaranje socijalističkog, već komunističkog društva – i na tome treba insistirati. Marks i Engels jasno su ukazali na to da je socijalizam samo prelazna faza od kapitalizma ka komunizmu u kojoj radnička klasa treba da se obračuna s institucijama kapitalističkog društva. To je osnov Englesove tvrdnje da u socijalizmu treba da dođe do „odumiranja“ države, prava i drugih institucija u kojima se od čoveka otuđuju njegove stvaralačke moći i postaju sila koja vlada nad njim. U tom kontekstu pojavljuje se i teza o „podruštvljavanju“ institucija koje su stvorene u građanskom društvu.

Shvatanje da je komunizam „daleka budućnost“ čovečanstva je prevaziđena. Uništavajući sve intenzivnije živi svet kapitalizam primorava čovečanstvo da što pre uspostavi takav poredak koji će imati racionalni odnos prema prirodi i u kojem će „duhovno bogatstvo postati mera ljudskog bogatstva“ (Marks). Komunizam nije samo slobodarski imperativ, kao što je to za Marksa, već je postao egzistencijalni imperativ – i kao takav je najneposrednija i jedina moguća budućnost čovečanstva.

Smisao postavljenih pitanja u ovom spisu nije u tome da se stvori beznađe, već da se radikalizuje kritičko-menjalački odnos prema kapitalizmu. Sastavni, i to dominirajući, segment klasne svesti radništva treba da postane istina da kapitalizam nije samo neljudski, već destruktivni poredak, što znači da je borba za slobodu čoveka postala borba za opstanak čovečanstva. U konačnom, osnovni istorijski zadatak koji kapitalizam kao destruktivni poredak nameće radničkoj klasi je da ona preuzme upravljanje nad sredstvima za proizvodnju i usmeri njihov razvoj ka zadovoljavanju istinskih ljudskih potreba i ka oplemenjivanju prirode.

„Uništimo kapitalizam – spasimo čovečanstvo!“ - to je poruka putem koje treba da se uobliči klasna svest savremenog radništva (kao i savremene humanističke inteligencije) i koja treba da ga pokrene u njegovu poslednju borbu - koja će se okončati propašću kapitalizma ili uništenjem čovečanstva.

x x x