Albert Espinosa - Ako Mi Kažeš Dođi, Ostaviću Sve...Samo Mi Kaži Da Dođem

8/10/2019 Albert Espinosa - Ako Mi Kae Doi, Ostaviu Sve...Samo Mi Kai Da Doem

1/65

ZABAVNA BIBLIOTEKA Knjiga br. 82Naslov originala: Albert Espinosa

Si t me dices ven lo dejo todo... pero dime venSa panskog prevela:Aleksandra MakiMladinska knjiga BEOGRAD


2/652

Posveeno svima onimakoji i dalje ele da budu drugaiji i koji se bore

protiv onih koji ele da svi budemo isti...

Roman koji su tokom leta 2010. godine ispisali vazduh, more i zemlja...na Menorki, Ibici, u Eskali, Kambrilsu, Barseloni, Pungolasu,

Cirihu i Helsinkiju...


3/653

Sadraj

1. Ako mi kaedoi, ostaviu sve... samo mi kai da doem2. Teko je zadovoljiti se sopstvenim Volim te3. Usamljenost onoga koga nema ko da eka4. Ponekad se parovi toliko uzjogune da ni ljubav nije dovoljna5. Sijalice koje zasvetle dok se Edison gasi6. Parfem zaboravljen u urbi7. Pokazati oseanja koja nema vrlo je isplativo na ovom svetu8. Glagol voleti moe se menjati samo u prolomvremenu9. Ako se izgubi kao mali, nee se izgubiti kao veliki.10. Crvene maramice kriju ljubiaste11. Oni su deo mene... odrazi mog pogleda

12. Sve to nekada bee ljubav13. Nauiti padati pre nego hodati14. Ruka puna nade ijedan blanko ek15. Moje drugo Odeljenje intenzivne nege16. Neshvatanje tuih suza17. Snaga jednog doivljaja prilikom prelaska u drugotelo18. Kepec koji je odrastao19. To nije bila potraga, to je bio lov20. Budi ono to jesi ili postani ono to misle da jesi.21. Sin u drugom sinu22. Doi... i dolazim23.Beleka o piscu


4/654

Kad poveruje da zna sve odgovore, umea se Univerzum i izmeni sva tvoja pitanja...Horhe Fransisko Pinto uitelj

1. Ako mi kaedoi ostaviu sve... samo mi kai da doem

eam se kao da je bilo danas kad mi je rekla:Zar ne bi voleo da bude srean u svim vidovima ivota...? Da nemora da prihvata ono to ti ne odgovara...? Da osea da ti upravlja

svojim ivotom umesto da se samo vozika prikaen u nekom tamo vagonu 23...? Nita ne odgovorih...Samo duboko uzdahnuh, zau se zvuk kao da kroz nos izduvah gomilu vazduha, a

iza osmeha punog nade pojavi se moj polomljeni zub.I ne rekoh nita, jer kada godinama prihvata da je tvoj ivot ono to ti se dogaa, a

ne ono to sam uzrokuje... Elem, na kraju se, naalost, na to i navikne.Odmah zatim, ona dodade:

Zna li onu staru pesmu Ako mi kae doi,

ostaviu sve?Ponovo potvrdih utei; rei mi nisu dolazile, bio sam preplavljen oseanjima. Mojegrlo nije bilo u stanju da proizvede bilo kakav zvuk.

Ona nastavi:Dakle, oduvek sam mislila da toj pesmi neto nedostaje... Trebalo bi da glasi: Ako mi

kae doi, ostaviu sve... samo mi kai da doem. Na kraju me pogleda i postavi mi tripitanja koja sam celog ivota prieljkivao da mi neko postavi: eli li ili ne eli daupravlja svojim ivotom? eli li ili ne eli da bude gospodar svih svojih trenutaka?eli li?

I rekoh da, najglasnije i najsnanije da koje sam izgovorio za svojih etrdeset

godina ivota.Jedno da koje je potpuno odudaralo od odlunijeg ne koje sam uo samonekoliko sati ranije...

A morate da shvatite to ne da bih mogao da vam priam o tom da. U suprotnomnita ne bi imalo smisla i ne biste razumeli ama ba nita.

Zato je neophodno da saznate ta se dogodilo nekoliko sati pre nego to u upoznatienu koja e promeniti nain na koji sam posmatrao svoj ivot i svoj svet.

Hajdemo na ono ne...

S


5/655

2.Teko je zadovoljiti sopstvenim Volim te

ekoliko sati ranije, raspravljao sam se sa svojom devojkom. Nitaneobino niti ozbiljno za nas - u poslednje vreme neprekidno smo seraspravljali.

Da nas je neko video, pomislio bi da smo pred raskidom, ali to je za nas bilauobiajena pojava.

Bilo je pola osam ujutru. Pomislih da e ubrzo svanuti i da nam treba jo dva satarazgovora i moda ak dobrih dvadeset minuta za naknadni seks da bismo se rastali umiru. Sve to vreme koje je nedostajalo izazivalo je u meni onaj udan deja-vu.

Parovi i njihovi obiaji. Parovi i njihova pravila.Svaki par ima svoja pravila u svai, u voenju ljubavi, pratanju, pa ak i u

zameranjima onom drugom.Ali toga dana pravila behu naruena, nije bilo jo dva sata razgovora niti dvadeset

minuta naknadnog seksa... To sam shvatio kad sam primetio njen pogled na meni... Bee

to pogled koji nisam poznavao, nije bio propraen nijednom reju.Svakim svojim pogledom ona mi je neto govorila. To je bila jedna od mnogobrojnih

vrlina koje su me kod nje oduevljavale. Moda zato to je ja nisam imao... Izostanakzvuka u njenom pogledu potpuno me je zaledio.

inilo se kao da se sprema da mi kae neto poput: Ovako vie ne ide..., Muka mi jeod rasprava... ili Zato smo takvi ako se toliko volimo.... Ali samo me je gledala...

I upravo tada, dok me je ona i dalje gledala onako udno i uporno, setih se reenicekoju sam bio uo nekoliko meseci ranije, u jednom plesnom komadu.

Predstava bee odrana u ast Fredija Merkjurija i ostalih umetnika koji su umrlimladi... Ili je povod moda bio neto sasvim drugo, ne seam se.

Ja ne volim ples, ali volim da posmatram tela u pokretu i nepoznatu muzikuprilagoenu ritmu neke koreografije. Izaem izvan sebe od uzbuenja, u emocionalnomsmislu te rei. I ponekad, kao toga dana, u tim predstavama ujem reenice koje mepogode pravo u srce.

Te veeri, glavni plesa je, uz neverovatne pokrete i neshvatljivo izvijanje tela,izgovarao rei:

Rekli ste nam da vodimo ljubav... a ne rat. Posluali smo vas; zato nam, onda, ljubav donosirat?

Osmehnuh se setivi se te reenice, ona me je i dalje netremice gledala, a ondanajednom izusti:

Moram te ostaviti, Dani.Moram... Moram... Ta primoranost me sablazni.Kroz glavu mi proe glagol preveden na engleski. Ono must, koje mi je oduvek

zvualo otmeno. Malo je rei s tako izriitim znaenjem, jer zna da, upotrebivi ih,zauzima stav, u ovom ili onom smislu.

Mora?, upitah je.Moram...Ponovo zavlada muk. Reih da budem uporan.A kako drugaije nego s naim posebnim nainom da kaemo Volim te? Svaki par

ima svoj jedinstven nain. Na je imao veze s prvim filmom koji smo odgledali zajedno. Jasam ga ve bio gledao nekoliko godina ranije u posebnom trenutku svog ivota i zato samodluio da odvedem i nju, zbog svega onoga ime je na mene ostavio toliki utisak.

Bio je to uveni film an-Lika Godara, Do poslednjeg daha.Nikad Belmondo nije bio

N


6/656

vie Belmondo nego u tom filmu.Do naih izjava ljubavi uvek je dolazilo u nekom automobilu; sastojale su se od

mnogih reenica, ali mi bismo izdvojili samo tri i uvek smo ih izgovarali jednu za drugom,bez pauze, onako kako smo ih uli i kako su u nama odjeknule...

To je bio na nain da kaemo Volim te. Nikada nisam propustio da izgovorim tetri reenice tokom neke rasprave ili u nekom trenutku napetosti.

Ja bih rekao prvu i treu reenicu; ona drugu. Premda je ponekad bilo i obrnuto. Uzavisnosti od toga ko bi prvi osetio potrebu da onog drugog dozove pameti, ljubavi...

Nismo ih koristili skoro nikad.Klju da takva magija uspe sastojao se u tome to joj se moglo pribei samo u

sluajevima krajnje nude.Pogledah je pravo u oi, eleo sam da shvati da je to jedan od tih trenutaka. Ne mogu da ivim bez tebe, rekoh nabacujui sve one izraze lica an-Pola

Belmonda kojih sam mogao da se setim.Ona me pogleda i ne ree nita. Ponovo navalih:Ne mogu da ivim bez tebe.Ona me pogleda jo jednom.Poreknu oima, potom glavom i naposletku izusti najodlunije ne koje sam uo u

svom ivotu. Bee to jedno tako neopozivo ne da sam znao da je sve gotovo.Iako, moda, nije ni trebalo; im nije nastavila nau igru, to je ve bio dovoljan

pokazatelj da je svemu kraj.Pokuah s fizikim kontaktom, poslednje to mi bee preostalo. Prioh joj, ali me ona

odbi pre nego to sam uspeo daje dodirnem.Znao sam da bih mogao da pronaem skoro petnaest dobrih razloga koji bi objasnili

zato eli da me napusti, premda je jedan bio jai od svih ostalih zajedno.Upravo kad sam se spremao da je upitam za razlog, zazvoni moj poslovni mobilni

telefon. Koristio sam ga iskljuivo u hitnim sluajevima vezanim za posao.Dvoumio sam se da li da se javim, odlino sam znao da nije trenutak i da e to biti

kap koja e preliti au... Ali ni sam ne znam zato sam, ipak, odgovorio na poziv.im sam izgovorio Halo, ona krenu prema naoj spavaoj sobi.I tada se setih vanog saveta koji mi bee dao jedan od mojih uitelja, divan ovek

koga sam upoznao otiavi na operaciju krajnika.S njim sam proveo samo nekoliko dana u onoj bolnici u mom rodnom gradu, ali je

obeleio deo mog ivota. Dugo ve nisam bio pomislio na njega, isuvie dugo, ini mi se...Ali to ne odmah me je vratilo njemu...

Pretpostavljam da bi trebalo da vam priam o tom oveku, budui da ete, ako nebudete znali ta sam pre trideset godina doiveo pored njega, tekomoi da shvatite zatosam ovakav kakav jesam i zato ona vie ne eli da ostane sa mnom.

A postao sam ovakav kakav jesam zahvaljujui g. Martinu, ili njegovom krivicom.Ipak, pre nego to pustim da me seanje odvede u prolost, sluajui poput

zagluujueg odjeka neobian zvuk koji je ona proizvodila iznosei sve stvari iz nae sobe,moram da izgovorim one tri godarovske reenice koje su jednom davno za nas znaileVolim te...

Ne mogu da ivim bez tebe...Naravno da moe...Da, ali ne elim.Proaputaosam ih u sebi tiho, neno...Ali teko je zadovoljiti se sopstvenim Volim te.


7/657

3. Usamljenost onoga koga nema ko da eka

noga dana kad sam upoznao g. Martina, primljen sam u bolnicu s desetgodina, zbog vaenja krajnika, a on se spremao da ostane bez jednog i poplunog krila.

Toliko sam se plaio uavi u onu sobu da je njemu i sopstveni strah postao prijatniji.Mislio sam da sam ja najuplaenija osoba na svetu, ali vidim da si ti triput uplaeniji

od mene. To me tei, ree mi krajnje ozbiljno.Bio je veoma krupan, visok skoro dva metra i imao je skoro sto pedeset kilograma.Sve je kod njega bilo ogromno, imao je preko devedeset godina, a njegova sivkasta

brada prekrivala mu je celo lice.Uplaio bih ga se da sam ga sreo na ulici, ali tamo, u onom haljetku koji mu je jedva

prekrivao i zadnjicu, izgledao mi je potpuno bezazleno.Moji roditelji behu otili da potpiu dokumenta za prijem; poradovao sam se to ih

nee upoznati. U ono vreme jo sam ih se stideo.

Moja velika saveznica protiv tog dina bila je bolniarka koju kao da ja uopte nisamzanimao, ali koja je potovala prednosti visine, teine i godina.

Meutim, moj tit nestade im sam se smestio u onaj ogroman krevet.Tako ostadoh sam s najneobinijom osobom s kojom sam disao isti vazduh u svom

ivotu. Niko mi ga nije toliko oduzeo niti sam bilo iji osetio tako blizu sopstve nom.Ostadosmo u tiini. On nije skidao pogled sa mene.Prva skoro puna dva minuta prola su u velikoj napetosti. On je namirisao moj strah,

ali nije delovalo da e me napasti. Najzad prekinu taj trenutak...Ime mije Martin. A tebi?Prui mi ruku. Oklevao sam da li da mu pruim svoju.

Roditelji su me uili da se nikada ne pozdravljam s nepoznatima. Mada, Martinteoretski i nije bio potpuni neznanac, s obzirom na to da je trebalo da spavam pored njeganaredne tri noi, ukoliko se nita ne zakomplikuje.

udnovato, bio je neznanac koji je silom prilika ubrzo trebalo da se pretvori u nekogmeni bliskog.

Dani...Izustih gotovo apatom. Ali verujem da me je uo.vrsto stegnuh ruku koju mi bee pruio. On se nasmei i nimalo ne stegnu. Bio je to

lep gest da osetim da imam vie snage nego on.Taman sam se spremao da neto kaem, ali u tom trenutku pojavi se bolniar da ga

odvede u operacionu salu.Bolniar mu se glasno obrati. Ljudi imaju tu maniju u obraanju starijim ljudima...

Misle da im olakavaju ivot podizanjem tona ili sputajui im ivotni ritam.,,G. Martine, vreme je za operacionu salu. Gde vam je pratilac?G. Martin mu pokaza rukom da spusti ton. Bio je smean nain na koji je to uinio. Nemam pratioca, odvratio je brzo, nimalo se ne stidei.Nemate nikoga ko e vas ekati ispred sale dok vas budu operisali?, ponovi taj

dvadesetogodinji utokljunac gotovo podsmeljivim tonom.Imam mnoge koji me ekaju napolju ako stvar krene po zlu, ali nikoga ako se sve

bude odvijalo kako treba.

Sada bolniara obuze stid.ao mi je, promrmlja.Meni nije. Moje vreme je prolo. Prema tome, normalno je da nemam nikoga pored

O


8/65


9/659

4. Ponekad se parovi toliko uzjogune da ni ljubav nije dovoljna

ok je ona pakovala svoje stvari iz spavae sobe, ja sam u dnevnoj sobirazgovarao telefonom. Situacija je bila nadrealna.Zvuk koji je ona proizvodila ubacujui svoje stvari u kofer nadjaavao me

je. Znao sam da u prihvatiti taj sluaj kud puklo da puklo. Nisam eleo da ostanem sam uonoj sobi u kojoj smo se donedavno prepirali, a jo manje u praznoj kui, bez nje.Znam da sam mogao da krenem za njom. Jo nije bila otila, ali imali smo toliko

problema, toliko nerazjanjenih stvari iz prolosti da je bilo nemogue sve to reiti kao unekom filmu.

Nita ne bi vredelo da sam se pojavio na vratima sobe, pogledao je, odvojio je odkofera, poljubio je s neopisivom strau i rekao joj da ne odlazi.

Nita ne bi vredelo, i ja sam to znao. Ona bi poelela da joj kaem jo neke stvari kojeu tom trenutku nisam bio u stanju da kaem.

A stvar je u tome da se parovi ponekad toliko uzjogune da ni ljubav nije dovoljna...

Ni ljubav nije dovoljna.Na papiru koji sam dohvatio da pribeleim podatke o poslu napisah:Ni ljubav nije dovoljna.Za mene je zadivljujue to kako mozak nesvesno nareuje ruci i prenosi misli koje

izraava srce, misli koje nisu glasno izgovorene. Misao je ponekad toliko snana danaglaava ono to je zapravo samo obina ideja, pokazujui time koliko je uspela da vamse uvue u svest.

Nastavih da zapisujem podatke vezane za posao.Kao i uvek, glas koji je traio moje usluge trudio se da zvui smireno, ali se u njemu,

ipak, oseala estoka panika.

Skoro da je petnaest ili esnaest puta prevazilazio strah deaka kome treba da izvadekrajnike. A ja sam oduvek taj iskonski strah uzimao kao polaznu osnovu za meru istogstraha.

Koliko godina ima deak?, upitah.Ukoliko bi imao manje od jedanaest godina, nikad nisam prihvatao sluaj. Strogo

sam se drao tog naela. Kamo sree da sam i u drugim stvarima u ivotu takonepokolebljiv kao kad je posao u pitanju.

Uskoro e napuniti deset, odgovori mukarac preko telefona. Glas mu malozadrhta.

To je ve bio dovoljan razlog da ne prihvatim taj sluaj, ali nastavih da postavljam

pitanja. Verovatno da ne bih morao da prekinem vezu i suoim se s njom. Bilo mi jepotrebno vreme da odluim ta da radim, makar jo malo vremena...Pre koliko je nestao?Da je prolo manje od tri dana ili vie od dve godine, takoe ne bih prihvatio. To je

bilo kao neko pravilo. S vremenom sam otkrio da pravila imaju smisla u poslu, uprivatnom ivotu nikada.

Pre tano dva dana.Tano dva. To nije bio sluaj za mene. Trebalo je da budem realan i da tom oveku to

jasno stavim do znanja pre nego to se ponada da bih mogao da mu pomognem.Pozovite policiju, rekoh trudei se da zvuim to hladnije. Oni e vam pomoi

vie od mene.Nastade grobna tiina.Nisam ga uo ni da die. Dvodnevni nestanak deaka od deset godina uniti vam ceo

ivot i izazove bezgraninu prazninu. Zato nadu polae u bilo koga za koga veruje da ti

D


10/6510

ga moe vratiti.I nije da se ja pravim pametan, ve to znam iz prve ruke. Godinama se ve bavim

traenjem nestale dece i mladih.U poetku nije bilo pravila i traio sam ak i nestalu decu mlau od deset godina, ali

me je dotuklo ono to sam nalazio.Ne znam kog sam dana odluio da se specijalizujem za decu stariju od deset godina i

maloletnike. Mislim da sam eleo da izbegnem nepodnoljiv bol, a i kao izgovor... Kaogotovo sve u ivotu.

Oduvek sam eleo da budem policajac, da se bavim istragom... Ali ponajvie da bihtraio osobe koje su otile od kue bez ikakvog objanjenja.

Mislim da sam se opredelio za mlade i decu jer je to period ivota kada sam bionajsreniji i jedini koji razumem i dan-danas. Zato se najbolje snalazim s osobama koje jonisu odrasle.

Teoretski, detinjstvo i adolescencija traju do osamnaeste godine. Premda ja mislim dato nije tano; ima nas mnogo koji neprekidno ivimo u detinjstvu i adolescenciji, iakomnogima od nas to smeta.

Da biste shvatili tu usredsreenost na gubitke, decu, adolescente i moj posaouopteno, mislim da bi najbolje bilo da vam ispriam o sopstvenom detinjstvu-adolescenciji. Moda ete me na taj nain najbolje upoznati.

Zauh zvuk zatvaranja vrata.Ona bee otila.Praznina kue odjednom me pogodi i izmea se s utanjem mukarca koji je i dalje

iekivao na telefonu.Dve razliite tiine koje su potpuno drugaije zvuale, iako su imale i mnogo toga

zajednikog... Mnogo sivila i mnogo bola.Prioh sobi.Njen deo ormana bio je potpuno prazan. Bee to veliki ok. Nisam ni sanjao da u

praznim ladicama moe da stane toliko toga ime su bile napunjene, niti da bi nekotakvom brzinom ceo ivot mogao da stavi u jedan kofer.

Otac poe da preklinje preko telefona.Ja nisam mogao da odvojim pogled od onih est poluotvorenih ladica na razliitim

visinama. Liile su na nekakvo stepenite oajanja...Prioh njenom nonom stoiu.Otvorih dve ladice koje su uvek bile prepune raznih predmeta. Moglo bi se pomisliti

da nijedna od tih stvarica koja se tu nae nije vana, ali ja sam oduvek tvrdio da sve tozavri u nonom stoiu pobeuje dan, prati te do kreveta, do tvog sna, do tvoje noi, teda, prema tome, ima veliku vrednost.

Prvo to bih pogledao kada bih uao u sobu nekog deteta bio bi njegov noni stoi;tu bi se nalazili najvaniji predmeti njegovog ivota i njegovog malog sveta.

Ali njenih tu sada vie nije bilo.Nije bilo niega u tom stoiu. Obe ladice bile su potpuno prazne...Otac mi je preko telefona nudio sve vie i vie novca. To mi je godilo makar zbog

toga to nisam uo tiinu onolike praznine.Prihvatiu sluaj, rekoh naposletku.Hvala vam, hvala vam, hvala vam..., ponavljao je neprekidno.Ne znam koliko je puta izgovorio re hvala. Znam da sam time bio prekrio

sopstveno pravilo, ali bilo mi je svejedno. Znao sam samo da ne bih mogao da provedemjo jednu no u onoj kui prepunoj poluotvorenih praznih ladica.

Obuzeo me je strah. Panian strah.


11/6511

Gde ivite?Nije to bilo nasumino pitanje, jednostavno sam prieljkivao da se taj nestanak nije

dogodio u mom gradu. Bilo mi je potrebno da odem nekud daleko, na neko mesto gdemiris gubitka ne bi mogao da me sustigne.

Na Kapriju, odgovori. Ako elite, mogu i-mejlom da vam poaljem sveinformacije koje imam o sinu. Dali su mi neku i-mejl adresu, ne znam da li je bolje tako, ilibiste radije da vam poaljem faks...

Vie ga nisam sluao, iako sam mu odgovarao. Govorio sam mu ta sve treba da mipoalje, gde i na koji nain. O mojim tarifama i vrsti prevoza koji mi je potreban... Alimsam obraao panju na ono to mi govori, bio sam dirnut saznanjem da treba da sevratim na Kapri. Tamo sam ve jednom bio, kad mi je bilo trinaest godina. To ostrvo me jespaslo.

A sada je trebalo da se vratim na Kapri, upravo u trenutku kada sam se ponovooseao izgubljenim i beskrajno usamljenim... Bilo mi je neverovatno kako me to ostrvospasava s mog poluostrva kad god ono na moje oi pone da tone.

Jer sam na Kapriju proveo poslednje dane svog detinjstva- adolescencije. I ne zato tosam postao stariji, ve zato to samna neki nain odrastao...

Dakle, priau vam o Kapriju... I priau vam o Dordu, oveku koji je obeleio tajkraj mog detinjstva...


12/6512

5. Sijalice koje zasvetle dok se Edison gasi

ilo mi je trinaest godina kada sam prvi i jedini put bio na Kapriju. Trigodine ranije bio sam izvadio krajnike, injenica je da mi nimalo nisunedostajali.

Velika promena za te tri godine bila je crvena fleka koja mi se pojavila na jednojstrani lica... i koja se poveavala s mojim stidom.

Ponekad sam imao oseaj da sam nekakav polunaminkani pajac, a injenica je danisam bio jedini koji je to mislio.

Neka deca u koli nazivala su me patuljasti pajai. Govorili su da sam pajai a nepajac zato to mi druga strana lica nije obojena. A ono patuljasti objasniu vam kasnije...

Zbog tog usranognadimka i zbog toga to su pokuavali da mi flomasterom nacrtajutu drugu boju, tukao sam se svaka dva-tri dana s onima koji su me mrcvarili... Ali nikadanisam bio ni snaan ni visok niti dobar borac, tako da sam te bitke uvek gubio.

esto sam kui dolazio s modricomna oku iznad crvene fleke. Moji roditelji su patili

i pokuavali da me utee. Ali oni su bili kao ja...Sada mi je to smeno. U prolosti mi nije bilo, nimalo, ali sada mi se zaista ini

smenim. Vreme obino unese kominu crtu neemu to je, u najmanju ruku, bilodramatino.

Onoga dana kad sam zavrio s modricom na oba oka i nekoliko polomljenih rebara,odluio sam da odem od kue.

Mrzeo sam svoj ivot u koledu. Moji roditelji, iako su me razumeli, nisu mogli dami pomognu. Imali su dovoljno svojih problema. O tome u vam ve priati.

Seam se kako sam jednoga dana, dok su oni bili na putu, spakovao jedan maliruksak i odluio da odem nekud gde mi nee ostavljati modrice na oima. Znao sam da

neko takvo mesto sigurno postoji, premda ni u to nisam bio siguran.Ali nisam uspeo da odem. Ba kad sam izlazio na vrata, nabasah na policiju. Nikad

nisam ni pomiljao da bi toliko mogli da budu upueni u planove jednog deteta da spreenjegov beg i pre nego to se ostvari... Ali nisam bioja razlog zbog kojeg su doli, ve mojiroditelji, loa vest koju je trebalo da mi saopte vezano za njih...

Moji roditelji su umrli onoga dana kad sam poeleo da odem od kue... Mislim da tonikada neu preboleti.

Ostadoh preputen brizi svoga brata, koji ve bee napunio osamnaest godina. Ukoli se nita nije poboljalo, a kod kue je sve postalo gore. Moj brat je oduvek bio seronja,a kad ti seronjaizigrava oca, sve je jo komplikovanije...

I tako sam, deset meseci nakon gubitka roditelja, ponovo odluio da pobegnem.Ovoga puta nije bilo policije na vratima.

Znao sam kuda elim da odem. eleo sam da otputujem u ono mesto za koje mi jeneko jednom rekao da je arobno. Magija u obliku ostrva... Kapri.

Trebalo mi je nekoliko dana da stignem u Napulj; bee to odiseja ijih u vaspojedinosti potedeti. Odande sam se ukrcao na brod za Kapri... I na tom trajektu upoznaosam Dorda.

Dord je imao ezdeset tri godine, recimo, i bio je fiziki veoma snaan. A ja samjedva ekao da napunim etrnaest i da ojaamto pre. Razdvajalo nas je pedeset godinaiskustva, elja i enji.

Obojica smo se nalazili na krmi broda; nismo bili ni predaleko ni preblizu jedandrugom. Ja sam izbegavao da se bilo kome pribliim. eleo sam samo da stignem na toarobno ostrvo bez ikakvih potekoa.

B


13/6513

Primetio sam kako me Dord posmatra. Mislim da je naslutio da sam u bekstvu imme je video kako se ukrcavam na brod, i da je motrio na mene.

Jo od g. Martina, niko nije do te mere prozreo moje namere ne razmenivi sa mnomniti jednu re.

U bekstvu?, ree dovoljno glasno da bih ga uo i ne odvajajui pogled od nekeknjige ute boje koju je itao.

Uplaih se.Nisam ni sanjao da je toliko lako otkriti moj svet.Poeleh da se udaljim od tog mukarca koji je gledao u knjigu, a itao mene... Ali

neto me je spreavalo.Ne odgovorih. On me ne upita ponovo... Ali nakon nekoliko sekundi, ponovo mi se

obrati:Ja sam Dord, idem na Kapri. A ti?Prole su godine, ali i dan-danas ono Ne razgovaraj s nepoznatima nosim urezano u

sebi, toliko da mije veoma teko da zapodenem razgovor s neznancima.Ali isto sam tako znao da mi je potreban saveznik na tom brodu punom nepoznatih

ljudi. Potpuno sam trinaestogodinji deak privlai veliku panju, tako da mi je blizinaodrasle osobe pruala savren zaklon. Pribliili mu se.

Dani, ja takoe idem na Kapri... Oigledno... Kao i svi...On se suvo nasmeja, smeh mu je imao jednolian ton. Svideo mi se.Prui mi ruku. Jaje vrsto stegnuh. On se ne uplai ve stisnu moju jo jae, toliko da

sam morao da popustim stisak da bi i on uinio isto to. Potome se mnogo razlikovao od g.Martina.

Sedoh pored njega. Bilo mi je vano da izgleda kao da putujem s nekom odraslomosobom, da deluje da sam mu sin ili neak. Premda sam ipak, naravno, ostavio nekolikocentimetara izmeu nas.

Videh da ita neku knjigu o doivljajima poznatih linosti. Neobine i zanimljiveinjenice koje nam otkrivaju drugu stranu medalje.

itao sam preko njegovog ramena.Zanima te?, upita me ne skidajui pogled s knjige.Deluje zanimljivo, odgovorih.Smestaje zatvori i prui mije.Uzmi.Poklanjate mi je? Zar ste je ve proitali?Ne, ali mislim da e tebi vie znaiti. Osim toga, moram da odradim svoje vebe,

ree ustajui.Vebe?Da... Sport... Bavi li se ti nekim sportom?

Jedini sport kojim sam se ja bavio bio je izbegavanje nezasluenih udaraca.Odjednom spazih da taj ovek ima ortopedsku nogu. Skoro da se nije ni primeivalo,

ali neznatna razlika u visini jedne i druge noge bee oigledna. Primeti da ih posmatram,pogleda me oekujui da ga priupitam neto o toj vetakoj nozi, ali ja to ne uinih...Nisam eleo da se previe zbliavam s njim.

O kom sportu priate?, rekoh vraajui se na temu.O vebama uopteno... Uvebavanju tela... Ruku... Vrata... Nogu... Ili noge, u mom

sluaju.Bee jasno da je primetio moj napadan pogled upuen njegovom nedostatku. Nije mi

se svideo nain na koji mi je to stavio do znanja.,,I baviete se sportom na brodu?, upitah ne prihvatajui njegovu igru.


14/6514

Zar postoji bolje mesto od ovoga? ist vazduh, more i viak slobodnog vremena.eli li da mi se pridrui? Ako ovlada svojim telom, moda e prestati da bei.

Znao je vie o meni nego ja sam.Ponovo mi prui knjigu... Uzeh je. Krenu prema pramcu broda; opao je jedva

primetno.Nisam odmah ustao, ali naposletku krenuh za njim.

Najbolja je pria o Edisonu, o sijalicama, ree ne okreui se. Zna li ko je on?Potvrdih osorno; nije mi se svialo to se prema meni ophodi kao prema nekom

neukom.Kau da je, pre nego to je umro, zamolio svog sina da uzme jednu epruvetu i

uhvati njegov poslednji dah.Zato?, upitah.Zato to je Edison verovao da e tu poivati njegova dua, odgovori mi gledajui

me u oi.Bee potpuno zaokupio moju panju.I sin je to uinio?Naravno da jeste. Taj ovekje izmislio sijalicu. Ako je rekao da se tamo nalazi dua,

tamo je morala i biti... Sin je strpljivo ekao pored njegovog kreveta dok nije stigao tajposlednji dah njegovog oca... I uhvatio gaje.

Nastade tiina. eleo sam da nastavi.,,I njegova dua je tamo?, upitah kao da mi ivot zavisi od toga.Modajeste, moda nije. Trebalo bijednom da vidi tu epruvetu; nalazi se u muzeju

u Miigenu...Ja sam je jednom video i moram ti rei daje sin pogreio to je upotrebioepruvetu; trebalo je da uzme neku sijalicu polomljenu sjedne strane i u njoj uhvati tajposlednji dah. Siguran sam da bi sijalica zasvetlela dok bi se Edison gasio.

Zastade kad stigosmo na pramac, odmah pored dela za prtljag. Zagleda se u mene.

Jesi li spreman da upozna svoje telo i ovlada njime?Sunce je polako zalazilo na tom brodu koji se kretao prema Kapriju, a ja jo nisam ni

sanjao ta e me sve nauiti taj ovek koji je priao o sijalicama i duama, koji je opao alise bavio sportom i koji je znao da sam ja deak u bekstvu, ali koji za to izgleda nimalo nijemario.

Jer je sve to mogue kad se pribliava Kapriju... Moda sam zato i poeleo dapreuzmem onaj sluaj...

Ja sam se izgubio i pronaao na Kapriju... A sada je neki drugi deak, koji nijeispunjavao nijedan od mojih uslova iz pravilnika, takoe bio izgubljen na tom ostrvu.

Sluajnosti su moja slabost; to su jedine stvari u mom ivotu koje uspevaju daprekre moja pravila.

Nije bilo sumnje, morao sam da krenem na Kapri.Stii u u Napulj za nekoliko sati. Moete doi po mene automobilom, pa emo

uhvatiti trajekt za Kapri. Da li vam to odgovara?, upitah oca.Zahvali mi po hiljaditi put i ja prekinuh vezu; zapravo sam ja bio zahvalan njemu,

toliko sam eleo da se vratim na to ostrvo...Znam da bi trebalo da nastavim da vam priam o Dordu i o mom odgovoru na

njegov predlog, ali pre toga moram da krenem u Napulj.


15/6515

6. Parfem zaboravljen u urbi

bacih neke etiri stvari u kofer i odluih da uhvatim prvi let za Napulj.Znam da sam beao, da je sama injenica da su me upravo napustilibila jaa od mene i trudio sam se da o tome ne razmiljam. Bila je to

detinjasta reakcija, ali mi je u tim trenucima upravo to bilo potrebno.Krenuh u kupatilo da uzmem jo etiri stvari.I tamo pronaoh njen parfem. Ostavila gaje bila.U urbi bee zaboravila svoj miris. Samo su ladice i stoii bili opustoeni.Pribliih njen parfem sebii uini mi se kao da je pored mene... Kao da sam je osetio... Sve je to bilo veoma bolno. eznuo sam za njom, a jo ne bee prolo ni deset minuta

otkako je otila iz mog ivota. Taj raskid bie izuzetno bolan, nije bilo nikakve sumnje. Mislim da sam ve doao do take kada bi trebalo da vam ispriam kakve smo

probleme imali. Tako je najbolje, jer inae ne biste mogli da odluite na ijoj ste strani. Da se ne laemo, kod raskida staje na neiju stranu. Uvek, ak i ako to ne eli. ak i

ako si deo porodice, ak i ako si prijatelj ili obian italac, treba i mora da odredi na ijojsi strani da bi se osetio mirnim.Ona i ja... Sranje,kako je teko priati o tome... Osim toga, shvatih da sam natopljen

njenim mirisom. Samo to sam mu se pribliio, ve sam sav mirisao na nju.Znao sam da moram da se ratosiljam tog ogromnog parfema pre nego to nesvesno

ponem njime da se prskam svakoga jutra. Trebalo je da ga prospem u kadu. Morate da shvatite da me je njen miris na meni, u mom kupatilu, uznemiravao do

nesluenih granica.Na kraju se odluih za umivaonik, skinuo sam poklopac ... Ali zastadoh... Nisam

mogao da prospem njen parfem. To bi bio krajnje nepravedan in. Skoro za povraanje.

Zaustavio sam se pre nego to se prolila i jedna jedina kap.I odjednom... Smislih najbolji nain da ga se otarasim, a da se zbog toga ne oseamkrivim.

Ubacih njen parfem u moju putnu torbu.Izaoh brzo iz kue, ali nisam zakljuao vrata. Bilo mi je svejedno da li e neko ui i

sve pokrasti; u tom stanu ionako nije ostalo nita vredno.Odmah sam uhvatio taksi. Jedan od onih koji kao da znaju da ete izai iz kue, jer

bee neverovatna podudarnost izmeu mog pojavljivanja na ulici i njegovog kruenja umojoj blizini.

I tu, u tom taksiju, u tiini, ekao sam.

eleo sam samo da to bre proe vreme dok ne stignem na aerodrom. Nije mi biopotreban ni razgovor, ni muzika.Samo da proe vreme.Ve dugo godina nisam morao da ivim trenutak. Ali sada je to bilo neophodno, jer

mi taj trenutak nije donosio nita vredno. U budunosti, naprotiv, u protoku vremenanalazio se klju svega, ono to e mi vratiti vlastito ja bez bola.

Mislim da poslednji put nisam morao da ivim trenutak onda kada sam ekao da seg. Martin vrati iz operacione sale. eleo sam samo da prou sati i da se on vrati operisan.Zato to sam, kao to vam ve ispriah, ja bio njegov pratilac i to sam bio shvatio izuzetnoozbiljno.

Taksista prekide moj trenutak i ukljui radio.Zau se valjenato1. Oduvek sam tu muziku smatrao previe tunom. Gora je od

1 p. vallenato(valjenato)tradicionalni kolumbijski ples. (Prim. prev.)

U


16/6516

bolera: pria o izgubljenim ljubavima, nemoguim, bez ikakve budunosti, a pevai seepure tim gubitkom kao daje neto lepo.

Mrzim valjenato. Taj se zvao Prevarih se,a njegove rei polako su razdirale moje bie.Hteo sam da zamolim taksistu da iskljui tu pesmu, ali to bi me samo primoralo darazgovaram s njim, upravo ono to u tom trenutku nikako nisam eleo. Nipoto nisameleo da ulazim u bilo kakav razgovor s drugim ljudskim biem vie nego to je bilorazumno i neophodno...

Zato odluih da u mislima pobegnem u onu bolnicu u kojoj sam kao mali deakekao da se jedan neznanac vrati s polovinom plua...


17/6517

7. Pokazati oseanja koja nema vrlo je isplativo na ovom svetu

. Martin je uao u operacionu salu u jedanaest sati ujutru. U jedan sat dola

je jedna bolniarka da me obavesti da se sve dobro odvija. Osetio samolakanje. Trebalo je ekati jo samo est sati.

Moji roditelji behu otili neto da pojedu, tako da sam bio sam u onoj sobi; stranasobe g. Martina privlaila me je i estoko dozivala.eleo sam da saznam ko je taj ogroman ovek kojeg sam eljno iekivao. Mislim da

sam tada prvi put u svom ivotu istraivao.Tom prilikom nisam pretraivao sobu nekog deaka niti adolescenta, ali mi je elja

da pronjukam po neijim stvarima bila podjednako snana. To se nikad ne menja, tozadovoljstvo uvek ti obuzme celo telo jer je veoma mono pronalaziti nepoznate predmete.

Osim toga, mislim da sam na to imao pravo. ekao sam ga, tako da sam, u najmanjuruku, morao da ga upoznam.

Otvorih ladicu njegovog nonog stoia. Ve znate ta mislim o tim ladicama...

Tamo je bila gomila pisama, neko bloke i mnogo polaroid fotografija. Za mene je sveto bilo kao iz neke druge epohe.Pogledah fotografije. Na njima su se videli mnogobrojni svetionici.Svetionici raznih veliina i dimenzija. Ali, iako to nikad ne biste pomislili, nisu bili

snimljeni s kopna, a ak se ni on na njima nije pojavljivao.Fotografisani su s nekog broda ili s mora. Na svakoj se video deo jarbola ili pramca ili

krme, a u pozadini ogroman svetionik. Pritom, sve polaroid fotografije snimljene su nou,a svetionik uhvaen u pokretu.

Ni na jednoj ne bee ni traga od ljudi...Svetionici i delovi brodova... Brodovi i delovi svetionika. Bilo ih je skoro pet stotina;

sve sam ih paljivo posmatrao... Imao sam vremena napretek.Na poleini svake fotografije nalazio se datum i jedna re. Bili su to pridevi koji nisuimali nikakve veze ni s karakteristikama svetionika, niti s mestom ili vremenomsnimanja... Bio sam skoro siguran da se odnose na njega, na g. Martina.

Glasili su: tuan, zaljubljen, enjiv, neveran, dalek, sam,i jedan koji me je neverovatnoiznenadio, sretan...Taj pridev pojavljivao se na skoro deset ili dvanaest fotografija. Mislimda sam tada prvi put tu re video ispisanu na papiru. U mom svetu ljudi nisu bili sreni, apogotovo im ne bi palo na pamet da to napiu hemijskom olovkom kako bi o tome ostaovean trag.

etiri sata kasnije vrati se bolniarka i ree mi da su mu ve izvadili jedno pluno

krilo i da se sve dobro odvija. Bolniarka mi dobaci:Tvoj prijatelj je srean ovek.Nasmeih se. To sam ve znao. Otkrivao sam to u njegovim stvarima... Polako sam

shvatao da je nepokolebljiv borac, video sam to po njegovom rukopisu.Otac me je uvek savetovao da vebam lep rukopis, jer na taj nain ljudima pokazuje

da si osoba od poverenja.Mislim da imam rukopis od poverenja, na koji bi moj otac bio veoma ponosan. Ne

znam da li bi ga to inilo toliko ponosnim da zna da za ivot zaraujem preturajui postvarima nepoznatih ljudi. Ali ni to nikad neu saznati...

A pronaao sam i mnogo pisama u njegovom nonom stoiu. U svakom od njih

nalazio se niz brojeva. Brojeva koji nisu imali nikakvog smisla. Brojevi 12, 36, 9, 7, 2...Smenjivali su se bez ikakvog reda.

U svakom od tih pisama bilo je na stotine listova papira s brojevima, i najzad, na

G


18/6518

poslednjem, dva broja ispisana krupnim ciframa. Na svakom kovertu pisalo je ime nekoggrada.

Uini mi se da tu lei klju zagonetke, ali u tom trenutku nisam uspeo da gaodgonetnem. Moda je g. Martin bio pijun. Zagledah se u ta dva poslednja broja ispisanacrvenom bojom i krupnim rukopisom od poverenja.

Sve me je vie oaravao taj zagonetan ovek i nisam eleo da ga izgubim pre nego toga upoznam.

Pri samoj pomisli da tako razmiljam o njemu, sav sam se najeio.To za mene nije nita neobino, a da biste shvatili zato to kaem, moram neto da

vam ispriam... Kad god to poelim, mogu da se najeim... I mojoj majci je to polazilo zarukom.

Kad sam bio mali, kad god bih svojoj majci ispriao neto vano ili joj pokazao nekirad koji sam zavrio u koli, ona bi mi govorila da se sva najeila.

Ja sam joj verovao i bio sam srean to imam tako oseajnu majku.Sve dok mi jednoga dana moj stariji brat nije rekao da je to sposobnost moje majke

koju posedujemo i mi.

Nisam mu poverovao; ta tvrdnja bila je uvredljiva. Seam se da sam hteo da gaudarim i, premda smo bili iste visine, ja zavrih na podu, a on preko mene, lemajui me...

Znate ta? Moda je vreme da vam ispriam neto to vam nisam objasnio, ali tojeveoma vano da biste razumeli mene, moju porodicu i moja bekstva.

Pretpostavljam daje to prvo to je trebalo da vam kaem o sebi...Moj brat je bio kepec. Kao i moji roditelji. Kao i ja...Da, kepec... Niskog rasta, kako se kae na politiki korektan nain... Da, upravo tako

kao to mislite.S deset godina razlika izmeu jednog deaka i kepeca jo je beznaajna, ne primeuje

se mnogo, iako mislim daje g. Martin to znao im me je ugledao... S trinaest godina razlika poe da se primeuje, dovoljno da postanem predmet

poruge u koli... Sve se promenilo i ivot mi postade nepodnoljiv u vreme velikogodmora. Kepee, pajae..., odnosilo se na onu crvenkastu boju na mom obrazu, aliprvenstveno na moj nizak rast...

Moji roditelji su oduvek dobro nosili svoj nizak rast. Na kraju krajeva, to ih je ispojilo. Ljubav ih je poveala. Moj brat je to prevaziao pretvorivi se u pravog skota. Zlanarav pomagala mu je da s ponosom nosi svoj stas.

A ja, s trinaest godina, i dalje sam ekao da porastem. eleo sam to. Klinci mojihgodina bili su samo pet centimetara vii od mene, moda je samo jedan od njih bio nizakza svoje godine, ali i on je jednoga dana izrastao kao iz vode.

Seam se da sam jednoga dana obeao svojoj majci da u porasti. Nju je to, kao iuvek, ganulo, i pokazala mi je kako se sva najeila. Dan-danas se nadam da nije glumila tooseanje, potrebno mije da u to verujem. Ta majinska nenost godinama je bila mojglavni pokreta... Porasti, porasti za moju majku.

Ona me je nauila da biti kepec uopte nije sramota niti je tuno, ali je i ona uveksanjala da u porasti. To nije bilo nespojivo. Ispriala mi je kako je, od prvog trenutka kadme je osetila u svom stomaku, primetila da sam previe teak, da sam din. To je prialaneno, ponosno...

Uvek je govorila da majka kepec moe da eli da rodi dina, ne stidei se zbog onogato mogu da pomisle njeni roaci. Kao to neka ogromna majka moe da poeli da rodidete kepeca iz nekih drugih razloga.

Svialo mi se kako je druge nazivala: dinovi.Kad bismo ostali sami, ona me je uvek nazivala moj mali din. A to je mog brata


19/6519

oduvek mnogo nerviralo.I tako sam leao tamo, s glavom na podu i siunim rukama koje je drao moj stariji

brat. Tu mi je pokazao da i on moe, kad poeli, da izazove da mu se podignu dlake narukama; izveo je to za nekoliko sekundi.

Vidi li kako me je ganuo ovaj trenutak kad te lemam, mali dinu?, ree udarajuimi glavu o keramike ploice.

Odmah zatim poe da se smeje.Ja sam bio pomalo ljut, pomalo tuan. Majka me je godinama zafrkavala.Reih da probam da li i ja mogu to da izvedem, da vidim da li i ja imam taj dar.Nakon nekoliko sekundi bio sam zadivljen videvi da su se sve dlake na mom telu

nakostreile. Bilo je neverovatno... i ja sam posedovao tu supermo. Nisam znao emu bimogla da mi poslui u budunosti, ali bio sam siguran da u s vremenom od toga imativelike koristi.

Pokazati oseanja koja nema vrlo je isplativo na ovom svetu. Iako u tom trenutkutome nisam pridao nikakvog znaaja.

Kada me je brat pustio, odmah sam odjurio kod majke.U tom periodu, moja majka i ja bili smo kepeci iste visine. Tako da smo razgovarali

na istom nivou, na istoj visini. To je vrlo neobino izmeu majke i sina. Ne znam zato, alimajka mora da bude via od tebe da bi se oseao sigurnim.

Sve sam joj ispriao.Oseao sam se prevarenim zbog njenog lanog oseanja vezanog za jeenje koe. Ona

mi nijednog trenutka nita nije rekla, ali kad sam prestao da viem na nju, briznula je upla.

Tada sam je prvi put video da plae, a ja sam bio krivac za njene suze.U jednom trenutku posumnjah u iskrenost njenih suza pomislivi da i taj pla moe

da bude jo jedna meni nepoznata supermo. Premda odmah shvatih da me njeno oseanjetoliko obuzima da sam prestao to da mislim.

Dani, ree mi kroz jecaje, to to posedujem mo ne znai da je koristim uodnosima s tobom. Nikada to nisam inila. Mene dotie sve to ti radi, jednostavno zatoto je to deo tebe. A ti si neto najvrednije u mom ivotu, mali dinu.

Ja je takorei nisam ni sluao. Njene rei su u meni proizvodile potpuno suprotanefekat. Prestadoh da verujem da u porasti i tada prvi put odluih da odem od kue.

Dva dana nakon te rasprave, izgubio sam je. Dva dana nakon to sam je biorasplakao, ona i moj otac poginuli su u onom prokletom automobilu. U onoj idiotskojnesrei. Jo se seam onog policajca i njegovog glasa kojim se trudio da iskae lanu tugu,iako sam ja odmah shvatio daje sve to samo gluma. Predstava dobrog oveka za utehu jo

jednog siroeta.Od toga dana mrzim automobile, mrzim ljude koji piju i voze. Mrzim one koji ne

potuju ogranienje brzine, one koji kau da sve dre pod kontrolom... A ne dre podkontrolom nita; naprotiv, ponekad svojim postupcima upropaste drugu porodicu.

Vie puta u ivotu svaao sam se s ljudima koji ne eleda potuju pravila vonje.Misle da sve najbolje znaju, ali oni su za mene govna.

To to neko nije eleo da se pridrava tih pravila prouzrokovalo je to da ja izgubimsvoje roditelje. Ne mogu da dozvolim da bilo ko vie to sebi dozvoli.

Najgora bee sahrana, ona dva mala kovega...Seam se da su ljudi iz susednih kapela mislili da sahranjujemo dvoje dece. Priali su

o tome koliko mora da je teko jednom ocu da izgubi dvoje dece. To me je slomilo. Prioh jednom od tih pametnjakovia i rekoh mu:Ta deca su moji roditelji i niko nikada nije bio veliki kao oni.


20/6520

Znam da se ponaam nekontrolisano kada o tome priam, ali, iako je od tada prolomnogo godina, mene to i dalje pogaa u istoj meri. Oduvek sam mislio da e to biti ivarana u mom ivotu. Niko ne moe daje zalei, niko...

Ali vratimo se u bolnicu; tu priu sada elim da vam ispriam.Vratimo se u onu sobu koju nikad nisam podelio s g. Martinom.Seam se da sam vam priao kako sam njukao po njegovim linim stvarima.Poslednje to sam pronaao u onom stoiu bee jedan mali okrugli predmet sa

staklom u sredini. Liio je na monokl, ali je staklo bilo tamno, a sa strane je imao ruku uobliku metalnog svetionika. Podseao je na srebrni svetionik prilepljen za taj monokl;zaudo, oba predmeta behu spojena s toliko ljubavi da se sticao utisak da nikada nisu nibili razdvojeni.

A to kao daje imalo neku arobnu mo.Stavih ga na levo oko, oekujui da u videti neto fantastino. Ali ne primetih nita,

jedino to prostorija bee postala malo mranija... I upravo u tom trenutku pomraenja,pojavi se bolniarka.

Na licu joj se odraavala tuga. inilo se da donosi neku runu vest. Ilije sve to bilosamo posledica mraka koji bee izazvala ona neobina naprava.

Dani, operacija se iskomplikovala. G. Martin je na intenzivnoj nezi i voleo bi da tevidi.

Nisam odreagovao. ak nisam bio sklonio ni onaj neobian okular, nisam mogao.Oko mene je sve bilo crno i inilo se daje sve stalo. Nisam eleo da se vratim u normalu,nisam eleo da igram ulogu pratioca.

Na kraju krajeva, sve je bila igra koju sam izmislio, igra u kojoj deak od deset godinauva odraslu osobu od devedeset. Nisam ni sanjao da u zaista morati da bdim nad njim.

Ukupno 20,35 evra, ree taksista koji me bee dovezao na aerodrom prekinuvi tobolno seanje iz detinjstva.

Ne brinite. Vratiu se ponovo na taj trenutak...Najbolja stvar kod seanja jeste to to moe da se vrati kad god poeli, niko to ne

moe da ti ukrade niti da sprei.Moda me najvie pogaa to to je seanje, pri svakom povratku, sasvim drugaije.A ako je seanje drugaije, onda i ovek postane drugaiji, jer tamo su ti koreni, a ako

se koreni menjaju, promenie se i tvoje stablo...


21/6521

8. Glagol voleti moe se menjati samo u prolom vremenu

ikada nisam voleo aerodrome. Oduvek sam smatrao da ima previepunktova kroz koje treba da proe da bi mogao da uiva u letu. Kontrole, ekiranja, strah od gubitaka mnogo porunjuju to mesto.

Jednom sam u nekoj naunoj studiji proitao da ljudsko srce poinje da lupa svombrzinom od trenutka kada kroi na aerodrom.A to ubrzano lupanje nastaje usled... urbe da pronae alter za ekiranje, urbe da

ekira ono to eli ili da ne ekira apsolutno nita i da te primoraju da ekira sve, dadobije najbolji smetaj, da proe bezbednosnu kontrolu, da se to bre ukrca u avion,da uspe da unese runi prtljag u avion i da ti ga ne odnesu u prtljanik, zbog straha odpoletanja, zbog svih onih turbulencija, zbog straha od sletanja, da to bre izae izaviona, da pronae pokretnu traku za prtljag, da napusti aerodrom i stigne na svojekonano odredite.

Najneverovatnije u toj naunoj studiji bila je tvrdnja da lupanje srca najmanje izaziva

samo putovanje avionom, a najvie smetanje runog prtljaga. Vanost toga da nae stvaribudu na sigurnom, uz nas. I kao i uvek, najbolje da budu smetene iznad naih glava.Ljudi su udna i komplikovana stvorenja.I stajao sam tamo, s mojim ubrzanim pulsom, ispred bezbednosne kontrole.Mislim da nikada u ivotu nisam bio toliko uzbuen. Svim srcem sam eleo da me

zaustave im proe moj kofer, da mi kau da nije dozvoljeno prenositi onoliku flauparfema jer postoje pravila...

Kao to vam rekoh, nisam mogao da se oslobodim njenog parfema, ali ako ga stavimu kofer pa mi ga oduzmu, neko drugi e biti kriv za njegovo unitenje, to je po mojimpravilima postraskida bilo dozvoljeno.

Znam da je to bilo prilino kukaviki, ali barem sam imao oseaj da nisam ja taj kojiuklanja njen parfem.Pre nego to sam spustio kofer na pokretnu traku, pomislih kako to glupo pravilo

bezbednosti vezano za prenoenje tenosti najzad dobija svoj smisao i slui za to da nekokome je srce potpuno slomljeno pone polako da ozdravlja.

Spustih kofer s njenim parfemom na pokretnu traku i on polako poe da prolazi kr ozx-zrake.

Imao sam utisak da, kad pogleda u svoj ekran, kontrolor nee videti samo bocuparfema, ve i ceo moj ivot, ceo raskid i sve moje probleme s njom.

A ja sam prouzrokovao mnoge... Moram jo da vam ispriam o svojim problemima u

zajednikom ivotu, nisam na to zaboravio...Ne znam tano odakle da ponem, jer sam ja negativac iz filmova. Nemojte oekivatida u rei: Ja sam uradio ovo ili ono, ali ona je onda uradila to...

Ona... Ona... Ona me je oduvek volela.G. Martin mi je u bolnici jednom rekao da voleti znai mnogo eleti.Ako mnogo eli, onda voli, to je najvii stepen, to ide automatski, ne trai vie od

toga...Zato je Dord, moj neoekivani saputnik na brodu za Kapri, govorio da voleti znai

seati se kako si jednom eleo nekoga ko je takoe eleo tebe, ali uvek u prolom vremenu.Po Dordu...

Glagol voleti moe da se menja samo u prolom vremenu - Voleo sam... eletijesadanjost, voletije prolost.Dord... G. Martin... Koliko sam toga nauio i ne traei i kako mi se u ovim

N


22/65


23/6523

9. Ako se izgubi kao mali nee se izgubiti kao veliki

ee se izgubiti kao veliki. I odmah zatim mi je namignuo.Kako je Dord mogao da zna da sam toliko izgubljen?Nita mu nisam ispriao. Ba nita.

On me pogleda i upita me koliko imam godina. Shvatih da zna jedan deo o meni, omom ivotu kepeca, i mislim da je verovao da u svojim odgovorom otkriti sopstvenu la,bekstvo i moje strahove...

Lagao sam ga, rekao sam mu da u uskoro napuniti petnaest. Znam da mi nijepoverovao. Ali nisam eleo da mu priznam da imam trinaest, da sam kepec i da se oseamvrlo usamljeno na ovom svetu. A nisam eleo ni da mu kaem bilo ta o smrti mojihroditelja niti da brigu o meni vodi moj brat koji me mrzi.

A moj brat se, narednih meseci, bee pretvorio u jo zlovoljnijeg kepeca. Mada ni janisam bio ba naroito dobro raspoloen; odsustvo oca i majke bolelo me je donezamislivih granica.

Zbog svega toga svakodnevno smo se svaali. Kad god bih ga video, kad god bih sesetio obeanja koje sam dao majci, mrzeo sam to sam kepec, prezirao sam to sam mali iprezirao sam sopstveni udan odraz u ogledalu.

Tih godina ja sam i dalje izgledao vie kao deak nego kao kepec. S trinaest godinaima dece niskog rasta jer jo nisu dovoljno izrasli, ali koja se ve u etrnaestoj nagloizdue, premda ima i pravih irafa koje ondado kraja ivota zadre istu visinu.

Ja sam znao da u, ako za godinu dana ne budem naglo izrastao, definitivno ostatimali za svoje godine. I da u zvanino biti kepec.

Lekari su govorili da je sve mogue. Moja genetika za njih je bila misterija i mogaosam da postanem kepec ili din, kako je govorila moja majka.

Granica je bila etrnaest godina. S etrnaest godina vie nema povratka, tada e sevideti da li se moje izrastanje zaustavlja. Moda sam zato Dordu rekao da imampetnaest godina; da bih se smestio u doba kada je ve sve prolo.

A to to sam ga lagao u vezi s mojim odlaskom od kue bilo je zato to mi je zaistabilo teko da mu objanjavam razloge mog bekstva.

Jedan od razloga bio je bulling2koji sam trpeo u koli, drugi smrt mojih roditelja, aposlednji krupan razlog imao je veze s tim to sam kepec i to o meni brigu vodi brat skojim se nisam dobro slagao zbog neega za ta se nadam da u vam objasniti, ukolikobudem imao hrabrosti.

Mogunost da u ostati kepec... Moram vam priznati da mije to ulivalo strah...

eleo sam... udeo sam za tim da budem snaan i visok... Da porastem.Teko je to objasniti reima, ali saznanje da nee porasti, da e tvoja mera na zidu

godinama ostati nepromenjena, strano je za jedno dete, ali za odraslog ovekanepodnoljivo.

I to nema nikakve veze s onim to podrazumeva pojam kepec. Moji roditelji su uveks ponosom nosili ono to su, nikada se toga nisu stideli.

A i ja sam to na neki svoj nain dobro nosio. Jo od pete godine bio sam svestan da jenaa porodica drugaija. Bili smo kao i sve druge porodice, samo smanjeni. Moj brat je bionizak, moji roditelji takoe, a ja jo nii... ak smo kupili i jednog malog psa, jednog odonih nalik kobasici... Sve na naoj visini...

Ali nakon smrti mojih roditelja bilo mi je potrebno da se promenim, da ne budemono to su bili oni i da se pretvorim u ono to nikada nisam bio.

2 Engl. bullingnasilje. (Prim. prev.)

...n


24/6524

Porasti je znailo udaljiti se od bola... Kada bih porastao, sve bi bilo podnoljivije, jerbih se udaljio od njih i lake bih zaboravio njihovu smrt, njihovu sahranu i ogromnu tugukoja me je obuzela kad sam ih izgubio.

Dord ode da potrai neto u delu za prtljag. inilo se da nije svestan svih onihmisli koje bee prouzrokovao svojim pitanjem o mojim godinama ili je moda nasluivaota je izazvao, alimi je ostavio nekoliko trenutaka da sve to nekako svarim.

Nakon nekoliko minuta vratio se s tekom crvenom vreom za boks i okaio je nadra koji kao da niemu nije sluio do tog trenutka, kad mu je on pronaao savrenunamenu. Ili mu je sudbina oduvek bila oekivana...

Zaudilo me je to je tu ogromnu vreu poneo na brod. Nisam mogao ni da zamislimkoliko je teka, ali po mom slobodnom proraunu bila je tea od jedne tone.

Zar ste boksersku vreu poneli kao prtljag?, upitah naposletku.To nije vrea,to je deo mog ivota. Ona mije kao sin, sa mnom ide uvek i svuda.Bokserska vrea vam je kao sin?, nasmejah se. To mi se ve danima nije dogodilo.Zaboraviti da se smeje, neoprostivo je za bilo koje godine. Smrtni greh u detinjstvu.Ne voli da ti se smeju, zar ne?, ree krajnje ozbiljno. Zar ne?, upita me ponovo. Ne, ne volim, priznadoh. Dovoljno su mi se ve smejali.,,E pa, ne volim ni ja, odvrati suvo. Ova vrea je moj najvei imetak. I mogu ti rei

da prima udarce kao niko. Koliko god jako da je udari u besu, zbog problema ili bilo kojedruge strane stvari koja ti se dogodila, ona e to upiti, razumeti i uiniti da se oseabolje...

Blag daak vetra pomilova nas po licu. Nosio je miris mora, to me podseti gde senalazim.

Nisam mogao da odvojim pogled od arobne vree, a Dord svoj od mene. Zaista upija probleme?, upitah.Da. Ima li ih ti mnogo?Nekoliko, odgovorih sasvim ozbiljno.On se ne nasmeja. Bio sam mu zahvalan zbog toga. Zagleda se u mene i vrati se na

temu.Koliko ti je godina?, ponovo me upita.Nije poverovao u moju la. Ja i dalje nisam eleo da odgovorim na to pitanje, zbog

svega onoga to je ono podrazumevalo, ali mislim da mi je bilo potrebno da nekomeverujem.

Trinaest.Treba biti izuzetno hrabar pa otii od kue s trinaest godina, pogleda me s

potovanjem i nastavi: Ako jedan deak ode od kue u tim godinama, to znai da jeprimoran na to da bi preiveo... Da bi porastao... Ima li tvoj problem neke veze s tim?

Klimnuh glavom. Nisam eleo da se uputam u pojedinosti. Ali ono da bi porastaoprobode me u stomaku... Znam da je govorio u simbolinom smislu, ali svejedno beepogodio u icu...

Udari vreu, ree mi. Bolje e se oseati... Mnogo bolje.Taman se spremih da je besno udarim, ali ga pre toga pogledah i postavih mu pitanje

koje sam ve nekoliko minuta eleo da mu postavim jer me je izuzetno zbunjivalo. Zar se ne plaite da e vas videti s jednim deakom?Da se plaim to e me videti s jednim deakom?, ponovi. Zar e toliko jako

udariti vreu da e me biti strah da budem u tvojoj blizini?Osmehnu se. Ja takoe. Bio je duhovit.Znate vi ta ja hou da kaem. Ljudi na brodu su ve primetili da sam sam. Osim

toga, nizak sam, izgledam kao da mi je osam ili devet godina, a vi ste me odveli na drugi


25/6525

kraj broda i sve vreme razgovarate sa mnom, rekoh mnogo odreenije.Za mene ti nisi deak, nego energija, odvrati. Energija koja je sada neusmerena... Izgovorivi te rei, Dord me mnogo podseti na g. Martina.Znam da je g. Martin bio na samrti i da se nije oseao dobro u bolnici; Dord je pak

bio u punoj snazi i na brodu za Kapri. Ali obojica su imali neku snagu koja me jeuravnoteavala. Kao da su bili deo mog sveta. A kad su govorili, uspevali su da zaokupesvu moju panju i zainteresuju me za ono to su govorili... Malo ljudi je to uspelo u momivotu, iako nisam prestao da ih traim.

I, mada toga nisam bio svestan, upravo u tom trenutku, na onom brodu, nauio samnajvaniju lekciju koju nikad ranije nisam uo...

Mala ispravka... Imam utisak da bi starica koja je govorila ono Ako mi kae doi...nadmaila tu lekciju. Iako je teko napraviti rang-listu ivotnih lekcija... S trinaest godinaprihvata sve na jedan nain, a sa etrdeset na potpuno drugaiji...

Ali vratimo se na onaj trenutak kada mije Dord izneo svoju teoriju, svoju lekciju...Kao i obino u ivotu, u tom trenutku nisam joj pridao mnogo znaaja. Tek sada

shvatam njen smisao. Ne znam kako sam mogao da ivim tolike godine ne osvrui se nanjegove rei...

Svi smo mi energija, ree mi drei vreu, nepomian, iekujui moj udarac.Energija je ono to ja vidim na celom ovom svetu.

Energije koje te preplave kad ih vidi, kad ih uje, kada ih poeli, kad shvati da siih voleo...

Energije koje ti pomau da pronae svoje staze.Energije ne mogu da se odglume, njih ima ili nema. Mogu da ti pomognu da vidi

svoju budunost ili da te vrate u detinjstvo ili adolescenciju.Ja tragam za energijama. Nisu mi vane godine, pol ili fiziki izgled.Iza tela, iza rei, iza ljubavi, iza elja, nalaze se te mone energije.Mi smo lovci na energije, Dani. A bavljenje sportom, odravanje tela u formi pomae

ti da postane bolji lovac.Doteraj svoje telo i svoju energiju, tako e biti na pravom putu da pronae druge

koje su ti potrebne.Zna li koliko energija treba da pronae da bi ispunio svoj ivot?Nisam razumeo gotovo nita, ali odmahnuh glavom. Nisam eleo da prekine.Samo etiri koje e te dotai. To je dovoljno.Pogleda me u oi.Udaraj, udaraj iz sve snage. Pretvori svoj problem u udarac i istresi ga na vreu.

Ona e se lepo ponaati prema tebi, obeavam ti...Pomislih na svog groznog brata, na sve zlo kroz koje sam zbog njega prolazio.

Nadam se da u smoi snage i u jednom trenutku vam ispriati o njemu... A pomislih i na smrt mojih roditelja. Koliko su mi bili potrebni u ivotu... I na to

koliko bi bili sreni da sam porastao i na oseaj da to nisam uspeo pomean s nemoi dakrenem prema neem nepoznatom i strahom koji je sve to u meni izazivalo.

Mlatnuh svom snagom i brzinom svih mojih problema i opsegom svih mojih briga.U poslednjem trenutku dodadoh usamljenost, bol i nedostatak nenosti.Zbog svega toga, udarac u vreu bee zverski. Siguran sam da nikada ranije nije

zadobila udarac s toliko nijansi razliitih problema.Pomislio sam da u polomiti nekoliko prstiju, ali umesto toga otkrih da vrea

prihvata moj udarac i osetih kako se moja mala i koata ruka meko utapa u njenutkaninu.

Osetih neobino zadovoljenje.


26/6526

Bol se pretvorio u zadovoljstvo. Nasmeih se.Ima li gde da provede no?, ree Dord pokazujui mi pogledom da

uplovljavamo u pristanite Kaprija.Odmahnuh glavom.Hoe li kui?, upita me.Svidelo mi se to je rekao kui, a ne mojoj kui. Zvualo je kao da je naa.Klimnuh glavom. Nisam ga se plaio.Udarih etiri puta, a potom jo etiri. I sve tako, dok nisam stigao do dvadesetog. A

onda jo dvadeset i u nastavku jo etrdeset...Verujem da sam udario dvestotinak puta i malo-pomalo poeh da se oseam bolje i,

premda sam udarao sve jae i jae... oseao samkako ta neobina vrea upija u sebe savmoj bes, vraajui mi zadovoljstvo i dobro raspoloenje.

Upijen bes.Kamo sree da sada imam tu vreu, potrebno mi je da izbacim toliko besa, toliko

problema...


27/6527

10. Crvene maramice kriju ljubiaste

amo sree daje imam... Onaj iz kontrole me pozva. Ja se osmehnuh solakanjem. Mora da sam bio prva osoba koja se obradovala to jepozivaju na jednom aerodromu.

Da lije ovo va kofer?Da, rekoh pun nade.Unutra imate neto nedozvoljeno, ree.Zaista?, odgovorih pravei se da sam iznenaen.Ne znam zato, ali dopalomi se da u tom trenutku izvedem malu predstavu.Poe da otvara moj kofer. Ja sam i dalje bio srean, toliko sam eleo da se oslobodim

onog mirisa...ta vam je smeno?, upita me uniformisani mukarac pomalo sumnjiavo.Nita, odgovorih. Neke moje stvari.Gurnu svoje ruke bez ikakvih obzira u moj kofer i poe bez milosti da izbacuje moje

stvari.Ja sam mirno disao. Ako mi ga oduzme, moi u da se sredim. Bilo mije potrebno da

se uravnoteim...Iako je to svejedno bilo teko... Izgubiti onaj miris znailo je preiveti gubitak po

drugi put.Nagonski, dok je on pretraivao po mom koferu, ja pogledah u svoj mobilni telefon...

Poeleo sam da naem neku njenu poruku, neto to bi mi dalo krila da poverujem danaa veza jo moe da se spasi...

Ali na mom mobilnom telefonu ne bee ni traga od nje. Osetih probadanje u grudima. Kod raskida je najgore kad nema nikakvog znaka

pokajanja u narednih nekoliko sati, jer to onda znai daje sve gotovo. Ako ga ima, modareenje postoji.

Ne moete da prenesete ovo.Prstima izvue iz mog kofera moj srebrnasti svetionik koji se zavravao monoklom.

To mi je bila najvrednija stvar.Saekah da izvadi jo neto iz kofera. Ali on ga odmah potom zatvori. Nemogue da

nije video onu flau prepunu njenog mirisa.Neverovatno kako crvene maramice mogu da sakriju ljubiaste.Taj ovek je i dalje drao moj metalni svetionik u rukama i gledao me s takvim besom

da se inilo da je upravo pronaao pitolj sedefaste drke.

To je svetionik s monoklom, bezopasan je, objasnih mu. Nijedno od to dvoje neslui tome da nekog ubije ili povredi.

Ako sklonite monokl, moe da bude otar, ree dodirujui jedan kraj. ,,A ako unutra stavite mnogo metaka, moeda se pretvori u mitraljez... odgovorih

nervozno.On me pogleda prilino neprijateljski, mislim da nije shvatio ironiju; najgore to

moe da uradi s takvom vrstom ljudi jeste da im se podsmeva. Jer tada pokazuju svojunajgoru stranu.

Morau da vam gaoduzmem, ree tonom u kojem se oseala meavina autoriteta izlovolje.

uvi to, pri pomisli da bih mogao da ostanem bez njega, ispolji se moja najzverskijastrana. Ono drugo ja koje svi nosimo u sebi. A kada se ja razbesnim, potpuno izgubimkontrolu; kao da se u meni pokrene neto to ne moe da se zaustavi ukoliko ne kaem sve

K


28/6528

to mislim.A mogu da me pokrenu nepravde, tua patnja, sopstveni bol, ponienja i

nerazumevanje.A kad se ja pokrenem, oi mi poprime neku estinu da se ini da bih mogao da

uinim neto zaista ludo. Rei su mi vie za ton ili dva i oseam da se neu smiriti dok izsebe ne izbacim sve.

Skoro nikad ne ispunim svoj cilj kad sam u tom stanju, ali barem mi kasnije budemalo lake.

Znam da bih to mogao da popravim, ali mislim daje to deo mog karaktera i da meuravnoteava.

I tako izgubih kontrolu. Poeh da urlam na tog tipa, da mu objanjavam da je tajsvetionik spojen s monoklom poklon bez kojeg nemam nameru da ostanem nikad uivotu. Priao sam mu da je to neto to uvek nosim sa sobom, da mi prua sigurnost i dane mogu da ostanem bez njega ni za ta na svetu... Sve to izgovorih na najgori mogunain, dodajui uvrede i kletve.

Moram vam priznati da te rei nisam izgovarao ja ve desetogodinji deak koji jestrepeo nad jednim ovekom tokom njegove operacije i koji je zauzvrat dobio oseanja i

jedan metalni predmet u obliku svetionika. Bio je to njegov poslednji poklon. A ja sam muobeao da ga nikada neu izgubiti i da u ga zauvek uvati.

A istina je da su ti poslednji sati koje sam proveo uz g. Martina postali deo mojeDNK... Kepeca kakav sam bio i prema kojem je neko jednom odluio da se ophodi kaoprema odrasloj osobi.

Uvek sam verovao da u ivotu postoje osobe koje te hrane, koje te vole i koje su titoliko potrebne da, kada ih izgubi, vie niko ne moe da popuni tu prazninu.

Izgubivi svoje roditelje onako mlad, izgubio sam i one besmislene pozive kad bisamo poeleli da saznaju neto o meni, o mom svetu i mojim malim stvarima.

Kada bi njena majka pozvala i upitala je kako je ili da li je ponela kaput jer jezahladnelo... Oseao sam takvu zavist...

Voleo bih da postoji takva osoba u mom svetu... Majka ili otac koji bi me pozvali dame pitaju da li u u nedelju doi na ruak, da li sam dobro, da li sam srean, da li imamdovoljno arapa, da li tedim, da li sam siguran da elim da ostanem s tom devojkom, da liu imati dece s njom, i kada i kako u ih kolovati.

Moji roditelji su otili i ta pitanja mi vie niko nije postavljao. Moj brat je mogao nasebe da preuzme tu ulogu, ali ve skoro celu deceniju ne razgovara sa mnom...

Moj viak centimetara razdvojio nas je. Iako u pitanju nisu bili samo centimetri,trebalo je biti ili ne biti ponosan na ono ko su bili moji roditelji.

Nikada nije shvatio da moja elja da porastem nema nikakve veze s ponosom, ve sjednim obeanjem koje sam morao da ispunim, iako onih kojima sam ga dao vie nije bilopored mene.

A gubitak g. Martina takoe mije oduzeo mnogo toga... Jer je s njim nestao deo mogdetinjstva, verovanja daje smrt neto to se deava drugima i to sa mnom nema ama banikakve veze. U kakvoj sam zabludi bio...

Nastavio sam da viem na onog iz obezbeenja, dok je moj mobilni telefon zvonio...Otac s Kaprija bio je nestrpljiv, bio sam potreban njegovom sinu, a ja sam mogao darazmiljam samo o g. Martinu i na to kako da se doepam svog svetionika...

Jedan nestali deak ijedan svetionik na ivici da nestane...


29/6529

11. Oni su deo mene. . . odrazi mog pogleda

oh polako u Odeljenje intenzivne nege i primetih kako se svi vrteoko moje male pojave.Bilo me je strah, znao sam da sam njegov pratilac i da moram da

budem pored njega, ali od svega toga hvatala me je panika. Kad sam uao u onu bolnicuda mi operiu krajnike, moje putovanje je teoretski trebalo da bude kratko. Odeljenjeintenzivne nege nije bilo deo tog puta.

Ostali bolesnici primljeni tamo nisu prestajali da me gledaju. Iako su u onomtrenutku razlike izmeu kepeca i deaka bile neznatne i ogledale se samo u nijansama,mislim da su primetili da sam po neemu drugaiji.

Bolniarka koja bee dola po mene u sobu ila je ispred mene, a ja sam je pratio kaooni koje odvode kod nekoga koje hitno traio da ih vidi.

Nakon nekog trenutka, odluih da spustim pogled; nisam vie eleo da gledam bilokoga od stanara tog mesta gde su se meali krici, hrkanje i prigueni bolni jecaji.

Od galerije i raznolikosti te tri vrste zvukova podilazila me je jeza. Jo nisam biootkrio tu svoju sposobnost, tako da mislim da se seam kako mi se koa uistinu bilanajeila.

Stigosmo na kraj sale i ja ga ugledah.Izgledao je pet godina stariji, iako bee prolo samo pet sati.Trup mu je bio otkriven i prepun zavoja koji su mu davali izgled marathe.3Osim toga, iz njega je izlazilo na desetine cevica koje su izvirale iz raznih delova

njegovog tela izvlaei delove njega samog...Odmah se vraam, sedi pored njega, ree bolniarka dodajui mi malu drvenu

stolicu.

Prihvatih stoliicu jednom rukom i polako je pribliih njegovom krevetu. U drugojsam nosio njegove stvari, sve to sam bio pronaao u njegovim ladicama... Fotografijesvetionika... Spisak brojeva... Neobinu spravu polusvetionik-polumonokl...

Duboko je disao, inilo se da die za etvoricu.Oi mu behu poluzatvorene, verovatno od anestezije.Bio je to isti onaj g. Martin koga sam upoznao, ali nekako obamro... Liio je na

ranjenu ivotinju u koju su u nekoliko navrata bespotedno pucali.Oklevao sam da sednem pored njega. Oseao sam dodir drvene stoliice u jednoj

ruci, a u drugoj neobino trenje koje su mi izazivali svi oni predmeti koje sam bio uzeo odnjega.

Oseao sam se kao uljez na onom Odeljenju intenzivne nege; zato sam se i plaio dasednem pored njega.Imao sam oseaj da zauzimam mesto nekome ko ga bolje poznaje, ko razume njegov

svet i ko je dostojan da bude uz njega u tim tekim trenucima. Ali tamo nije bilo nikog drugog; osim toga, on bee rekao da takvih ljudi vie nema u

njegovom svetu...I dalje sam oklevao, ali naposletku odluih da sednem pored njega.Spustih polako stoliicu u visini aparata za infuziju, kojim su ga hranili. Pomislih

daje najbolje mesto na koje mogu da se smestim upravo ispod suncobrana koji ga hrani.Spustih pisma, fotografije i onaj neobini predmet na stoi koji se nalazio pored

njega. udna bee pomisao da sve to putuje od jednog do drugog stoia...G. Martinu su oi i dalje bile sklopljene. Njegova leva ruka bee poloena sasvim

3 Marathahindu prinevi. (Prim.prev.)

U


30/65


31/6531

njih bilo je kao osetiti njihovu utrobu i dodirnuti njihov jednjak... To je mesto na kojemsam najvie oseao da pripadam ovom svetu...

Ponovo polako zatvori oi.Nisam eleo da ga izgubim. Stegnuh njegovu ruku to sam jae mogao.Tu sam, mladi Dani, osmehnu se blago. Gde smo ono stali?Priali ste mi o svojim svetionicima.O mojim svetionicima, tako je..., ponovi ne dodavi nita novo i na ivici da ponovo

utone u san.,,A pridevi na poleini svetionika?, upitah da bi nastavio da razgovara sa mnom.

Tako stese oseali pronaavi ih ponovo?On se ponovo osmehnu.Ne..., napravi dugu pauzu. Tako su se oseali oni. Tako sam ja mislio da se oni

oseaju.Uze nekoliko fotografija tih svetionika, poe da ih okree da bi video prideve i

polako poe da mi ih objanjava...Neki su se oseali stari, tuni... Drugi uspeni, srem, korisni... Veina umorni... Ja

sam ih popravljao i ostajao tamo po celu no... Milovao sam njihova lea sa spoljanjestrane, stavljao uho na njih i sluao sve to su imali da mi ispriaju. Spasli su tolikeivote...

Pogledah ga. Znao sam da svetionici nisu ivi, ali on je o njima priao tako ivotno isnano da sam na kraju posumnjao...

Zagledah se u njega; i on je mene posmatrao, oekujui moju presudu. Nisam eleoda se sloim s njim samo zato to je umirao. To ne bi bilo poteno.

Svetionici nisu iva bia, g. Martine, izjavih.On ne ree nita. Nastavi da me gleda jo neko vreme.ta znai biti iv?, upita me.Mrzim kad neko postavlja pitanja za koja zna da su besmislena ili koja u sebi sadre

zamku ili na koja nema odgovora. Nita nisam odgovorio.Biti iv znai... dati ivot, odgovori samom sebi.Dati ivot onima koji te okruuju. Sve to daje ivot ivo je, zapamti to. Pomisli na

sve te ivote koje su spasli ti svetionici, ivote koji nisu nestali u moru zahvaljujuinjima...

Odjednom se nasmei. Mislim da se bio setio neega iz linog ivota to je jo boljeobjanjavalo ono dati ivot...

Sa sedamnaest godina zaljubio sam se u jednu lutku...Nasmeja se tako glasno da se tri bolniarke iz Odeljenja intenzivne nege okrenue.Bila je to prelepa lutka. Svakoga dana, u tri sata posle podne, prolazio sam pored te

radnje i divio se njenom dranju, eleganciji kojom je nosila odeu, nainu na koji jeposmatrala prolaznike i kako je svojom smirenou davala dostojanstvo celom izlogu.Toliko mi se sviala da nisam mogao da se zadovoljim time da je gledam samo spolja.Napunio sam osamnaest godina i zaposlio se tamo kao prodava.Onda sam mogao da jeuvam, da je titim od kupaca koji su uvek eleli da odnesu njenu odeu, jer su mislili dae im ona najbolje stajati.Tvrdim ti da s nje nikada nisu skinuli nijedan komad odee; ja imto nisam dozvolio. Bilo bi krajnje poniavajue za nju daje ostala naga usred onog izloga.

Ponovo se osmehnu, ali ovoga puta primetih enju na njegovom licu.Zna, mladi Dani? Svake veeri, nakon zatvaranja prodavnice, pustio bih neku

pesmu i onda bismo nas dvoje zaplesali... To je bio na trenutak, samo na. Ona je bilaiva... Jer je meni davala ivot..., pogleda me pravo u oi. eli li da naui pravila kakoda bude srean na ovome svetu?


32/6532

Iznenadih se, uopte nisam oekivao jedno takvo pitanje odmah nakon prie osvetionicima kojima neko miluje lea i lutkama koje uvee pleu s prodavcima.

Sada on stegnu snano moju ruku. Veoma snano...eli li, mladi Dani? Usuuje li se da uje pravila koja e ti doneti bezgraninu

sreu?Pre nego to sam uspeo da kaem da elim, pojavi se bolniarka i ree mi da moram

da idem jer je isteklo vreme za posete.Pobunih se malo. U to vreme nisam bio previe ratoboran, a osim toga, znao sam da

g. Martin treba da se odmori.Dok sam izlazio iz onog Odeljenja intenzivne nege s njegovim dragocenim stvarima,

uplaih se da e moja budua srea umreti s njim... Da mi nikada nee ispriati ta pravila ida u zauvek biti izgubljen...


33/6533

12. Sve to nekada bee ljubav

eite pojaseve.Ona stjuardesa koja je toliko brinula o mojoj sigurnosti prenu me izseanja na oveka koji je posedovao kljumoje vene sree.

Sigurnost nasuprot srei. U ruci sam drao okrugli srebrni svetionik u oblikumonokla.Ovoga puta, moja preklinjanja urodie plodom da dobijem eljeni predmet; ili je,

moda, onog kontrolora iz obezbeenja jednostavno ganula moja pria jer je i on u svomivotu jednom upoznao nekog g. Martina.

Ono u emu nisam uspeo bilo je da se oslobodim njenog mirisa; nakon jedne pobede,nisam mogao da mu traim jo jednu uslugu. Njen miris sada mi je bio iznad glave imogao sam da ga osetim.

Pomislih daje to to mi ga nisu oduzeli znak da za to jo nije nastupio trenutak...vrsto stegnuh svetionik, kao to sam svojevremeno bio stegao ruku g. Martina.

Shvatih da je krajnje vreme da se okrenem poslu. Trebalo je pozabaviti se nestalimdeakom. Za manje od dva sata, njegov otac e poeleti da mi postavi gomilu pitanja, zakoja je trebalo da imam neke spremne odgovore.

Kreui se prema pisti za poletanje, ukljuih elektronsku potu na svom mobilnomtelefonu i odmah dobih poruku koju mi bee poslao otac.

Nasmeih se. Tehnologija nije prestajala da me zadivljuje.Morate da iskljuite mobilni.I policajci prerueni u stjuardese takoe me zadivljuju.Morao sam da vidim lice nestalog deaka pre nego to avion poleti; to bi mi mnogo

pomoglo, ali ona ena nije se odvajala od mene.

eleo sam da mu vidim lice jer sam znao da bi me to vie pribliilo njemu. Uvek bihosetio neku bliskost s nestalom decom im bih im video lice... Jer bih se tada setiosopstvenog lica kad sam beao, a sve mi je to davalo snagu da ih pronaem.

Ponovo pomislih na Dordovu reenicu da je bolje izgubiti se kao mali da se ne biizgubio kao veliki. U tom periodu ivota nisam se ba slagao s tom tvrdnjom. Ja sam se bioizgubio kao mali, a i sada sam, kao veliki, potpuno izgubljen.

Ugasih svoj mobilni telefon.Stjuardesa se udalji sva srena nakon svoje male velike pobede.Avion se spremao da poleti. Nesvesno napipah unutranji dep svoje jakne. Uvek

sam to inio pre nego to bih krenuo na put automobilom, brodom ili avionom.

Osetih olakanje napipavi malu crnu vreu u kojoj sam drao svoja dva prstena.Jedan je bio oev. Skinuo sam mu ga s prsta na dan sahrane. Nikada ga nisam stavio.Moj otac se zvao Mikel, a na prstenu bee ostalo ugravirano samo Mi, ono kel tokomgodina se bee izbrisalo.

To Mi oznaava mnoge stvari... Moj otac, moja sudbina, moj prsten, moja snaga...Moj4...

Iako ga ja jo nisam bio dostojan... Kada je on nosio to mi, prstenje blistao jer jeposedovao neverovatnu snagu...

Drugi prsten koji sam nosio bio je onaj koji mi je ona poklonila onoga dana kad me jenajvie volela. Znam da je teko poverovati da ja znam kog me je tano dana ona volela u

najveoj moguoj meri.Ali kunem vam se, kad se neka veza okona, moe tano da se seti kog je to dana

4 Sp. mi - prisvojna zamenica moj, moja, moje...(Prim. prev.)

V


34/6534

bilo. Primeti to... oseti...Pretpostavljam daje, dok prevaljuje neki put, nemogue videti uzvisine i nizine, ali

kad se putovanje zavri, moe jasno da ih se seti.Znam da vam jo nisam objasnio svoju vezu. A obeao sam vam. Trebalo bi da vam

priam o njoj, o tome kako sam je upoznao, kako me je zarobila, koliko sam greakanapravio, zato sam ih napravio i kako su one okonale ono to je nekada bila ljubav. Sveono to je nekada bila ljubav...

Dord mi je jednom rekao da je nemogue razumeti neku vezu ukoliko nisi videoneki par kako se svaa, voli i zajedno spava.

Svaa, voli i spava...Avion je poleteo i ja snano stisnuh oba prstena; pruali su mi sigurnost da se nita

loe nee dogoditi... A sve zato jer je iz njih izbijala snaga osoba koje sam najvie voleo...Zaalih tonisam video fotografiju nestalog deaka, eleo sam da se vratini u dane

kada sam ja bio izgubljeni deak.Nakon poletanja, odluili da sklopim oi, da ne mislim na putovanje i da se jo malo

seam dana koje sam proveo s Dordom...


35/6535

13. Nauiti padati pre nego hodati

akon uzletanja, vratih se trenutku kada je brod uplovljavao u lukuKaprija.Dord dohvati boksersku vreu i uprti je na lea. Uplaih se da mu

ortopedska noga ne popusti pod teretom one ogromne vree koju sam ja nekoliko minutaranije bio izudarao iz sve snage.Plai se da u pasti?, ree sputajui se mostiem preko kojeg je bilo teko prei i

bez ikakvog tereta na leima.Malo, odgovorih udaljivi se malo od njega, kako me ne bi zgnjeio ukoliko se

saplete.Nikada nisam pao. Ne boj se. Pre nego to su me nauili da hodam s ovom nogom,

nauili su me da padam.Prvo da padnete, pa tek onda da hodate?, upitah radoznalo.Da, tako sam prestao da se plaim padova. A kad prestane da se plai padova,

bolje hoda, ak se usuuje i da potri.U ivotu bi sve trebalo da bude tako. Prvo dapada, a onda da hoda.Nasmeih se, pribliih mu se, eleo sam da zna da imam poverenja u njegov hod.Koliko ste godina imali kada ste ostali bez noge?, upitah.Istokoliko i ti kad si odluio da pobegne.Nije se okrenuo, ali primetih njegov polusmeak prepun ironije.Razbesneo me je.Nisam pobegao. To sam vam ve rekao, bio sam uporan.Nego...? ta se dogodilo?Otiao sam, rekoh samouvereno.

Nita me vie nije pitao. Nastavismo da hodamo ne progovorivi ni re punihtrideset minuta.Prelazili smo nemogue uzbrdice, otre okuke, dugake ulice... On nikada nije

menjao hod, kretao se uvek ujednaeno, uvek u istom ritmu.Najzad stigosmo do jedne bele kuice.Vrata behu otvorena. Nije upotrebio nikakav klju.Uosmo, on snese vreu niz stepenite koje je vodilo do neke donje prostorije. Ja

ostadoh da ekam kraj vrata.Pomislih da odem. Bee to samo pomisao nastala usled toga to sam ostao bez

njegovog uticaja.

Ali ne uinih to, znao sam da od njega imam jo mnogo toga da nauim. Osim toga,moram da vam priznam da nisam eleo da ostanem sam.Vratio se nakon nekoliko trenutaka kreui se istom brzinom kao dok je nosio vreu.Uputismo se ka sredinjem delu kue. Ili prema onome to je meni izgledalo kao

sredinji deo. Cela kua bee veoma mrana.On zatim otvori glavne prozore kue i pojavi se neverovatan balkon nitavila.

Zbunih se; to bee pravo sredite.Izaoh na prelepu terasu i ostadoh zapanjen fantastinim pogledom koji je

obuhvatao skoro celu obalu Kaprija.Nisam bio ni primetio da smo, prelazei onolika brda i breuljke, stigli do jednog

tako uzvienog mesta.Ponekad se i u ivotu dogaa isto to: zbog napornog penjanja zaboravlja da seneprekidno penje i napreduje.

Pogledah panoramu Kaprija i istog trenutka shvatih da sam pravi srenik.

N


36/6536

Odjednom primetih da je jedna strana obale ukraena svetionikom ija me jevelelepnost zadivila uprkos njegovoj udaljenosti.

Osim toga, to ne bee bilo koji svetionik, ve jedanmeni vrlo dobro poznat... Onajarobni svetionik zbog kog sam i odluio da pobegnem na to ostrvo.

Potraih u depu i izvadih srebrni svetionik ukraen monoklom. Pogledah gakriom; nisam eleo da Dord sazna bilo ta o svemu tome. Potom pogledah model uprirodnoj veliini.

Bili su identini; jedan mali izraen od srebra, a drugi ogroman, koji mi se iniozlatan. Ogroman je bio preda mnom, a kepec u mojoj ruci.

G. Martin mi ree da je taj svetionik na Kapriju njegov sin mezimac. Zbog toga ga je iovekoveio u metalu.

Kakvu potrebu osetih da se seam g. Martina, njegovih pouka, njegovog sveta...Pogledah Dorda i shvatih da mije potrebno da se njih dvojica spoje u tom trenutku

tako prijatnom za mene. Jer sam u tom trenutku bio upravo tamo gde sam eleo dabudem.

Imate li fotoaparat?, upitah ga.On klimnu glavom i ode da ga potrai u ladici jednog stoia u dnevnoj sobi. Uvek

stoii i stvari koje se nalaze u njima.Donese ga i ja videh daje to klasian fotoaparat.Oboavam da razvijam fotografije, inilo se kao da se pravda, ali mislim da se

zapravo hvalisao time. To to nisu brze...Vi ih razvijate?Da, ako eli, kasnije u ti pokazati, prui mi aparat. Samo ti polako fotografii, u

ovom filmu ostalo je jo samo dva snimka. eli li da fotografie zaliv?Ne.Uzeh fotoaparat i izotrili sliku. On polako spusti pogled.U pozadini se video neizotren svetionik. Ponosit. A onda u objektivu ugledah

uokviren svetionik.Pokuah da ih zajedno zumiram. Bilo je teko.Naposletku, nakon nekog vremena, po njegovom savetu, uspeo sam donekle da ih

zumiram. Bio sam ponosan i ja.Znao sam da u, kada budem drao gotovu fotografiju u ruci, na poleini napisati

sretaniliponosan.Oba prideva bila su prikladna. Iako sam ve znao koji je pravi, onaj kojig. Martin bee napisao.

Dord uze aparat nakon to sam snimio fotografiju i napravi jednu sa mnom isvetionikom u pozadini.

Uvek je znao o emu razmiljam, ta tano razmiljam.Toliko je brzo kljocnuo da nisam stigao ni da se nasmeim niti da napravim bilo koji

drugi izraz lica.im je snimio fotografiju, film poe da se premotava svom brzinom. inilo se kao da

onaj film cii od sree to e najzad moi da se vrati u kuicu.uvi taj zvuk, shvatih da je prolo toliko vremena da sam ga takorei zaboravio...Moramo da pozovemo tvoje roditelje, ree naruivi onaj zvuk i trenutak. Brinue

se.Ja nemam roditelje, odgovorih hladno.U njegovom pogledu primetih senku tuge.Onda porodicu koja te uva... i voli.Svidela mi se pauza koju je napravio izmeu onog uva i voli. To je sigurno

neto znailo u njegovom svetu.


37/6537

Nemam ni nju, odgovorih.Nisam lagao.Brat me ve godinama nije ni voleo ni uvao. Da je rekao porodicu koja te trpi i

podnosi, onda bih ve morao da mu kaem istinu.Sunce poe da se povlai, kao i uvek u to vreme.On me je znatieljno posmatrao.Da li si gledao Veliku zemlju5?,upita me promenivi temu.Je l to neki film?, upitah.Prvo se osmehnu, a onda poe da se smeje.Jeste, to je film.Prie mi i prvi put me dodirnu.Poloi polako svoju ruku na moje rame.Svideo bi ti se. Govori o nekom oveku koji se bori protiv svega. A takoe o

velianstvenosti sveta i naoj nitavnosti. Da li bi voleo da ga odgleda?Dvoumio sam se. On je navaljivao.Moemo da ga pogledamo dok neto veeramo, a onda da razvijemo film.

Ja sam se i dalje kolebao. On je nastavio da me ubeuje.,,U ovom filmu ima fotografija napravljenih pre skoro sedam godina. Jedva ekam da

ih vidim, ekao sam to toliko dugo... Ali pre toga elim da uivam u neemvelianstvenom. Ako je neto mistino, to treba naglaavati...

Pogledah ga.Sedam godina niste razvili ovaj film?Da.,,A zato ga ranije niste razvili? Verovatno su snimci propali.Moda... Ali nisam imao vie ta da fotografiem. Da propadnu ta dva preos tala

snimka nije mi se inilo ispravnim. To je film sa dvadeset etiri snimka, zasluuje da seosea do kraja iskorien..., napravi pauzu. Osim toga, bilo bi mi teko da gledam tefotografije, jer sam pre nekoliko godina izgubio osobu koja se na njima pojavljuje.

Zavlada takva tiina da nisam bio u stanju daje prekinem. On je posmatrao obalu, aja sam gledao njega. Upravo suprotno nego na onom brodu za Kapri, kada sam ja gledaovreu, a on posmatrao mene.

Tako proe nekih dobrih desetak minuta.Najzad odluih da mu olakam.Da li je taj film toliko dobar kao to kaete?Uspeo sam.Najbolji, ponovo postade veseo. Neto u ti predloiti: ostani ovde tri dana,

nauiu te kako da ojaa uz sport, svake veeri gledaemo ivotne klasike i polako emorazvijati fotografije... Osam pre svakog svanua.

,,A onda?..., upitah. Nakon ta tri dana...Nasluivao sam odgovor, ali eleo sam da ga ujem iz njegovih usta.Onda e morati da se vrati. Ali vano je da tokom te tri noi zaustavimo svet.Da zaustavimo svet?Klimnu glavom.Ponovo mi dodirnu rame, ali me ovoga puta blago pomilova i po kosi.Zar nikada nisi zaustavio svet?ta znai 'zaustaviti svet?Zaustaviti svet znai svesno odluiti da izae iz njega da bi usavrio i sebe i njega.

Da bi mogao bolje da se kree i pokree njega.

5 The big country(Velika zemlja).,,film Vilijama Vajlera iz 1958. godine. (Prim. prev.) ... , ..


38/6538

Za to vreme trebalo bi da pokua da ti niko i nita ne stvara probleme. Da se hranilepom knjievnou, dobrim filmovima, a naroito razgovorom s jedinom osobom koja tena ovom svetu nadahnjuje. I zna ta...?

ta?, rekoh uzbuen i oaran.Svet e te posle toga nagraditi. Svet pomae onima koji ga pokreu. A to su oni koji

ga zaustavljaju. Da li ti eli da pokree svet ili da on pokree tebe?Da gaja pokreem, rekoh samouvereno. Da pokreem ja njega!On mi se pridrui i poe da vie zajedno sa mnom:Da ga pokreem, da ga pokreem.I sve ono to emo pokrenuti... Zaustavljajui ga...


39/6539

14. Ruka puna nae ijedan blanko ek

onom avionu za Napulj shvatih da, od poslednjeg puta kad sam to

uinio zajedno s njim, vie nikada nisam zaustavio svet.Ne znam zato sam pridao tako malo znaaja njegovim poukama, niti

kako sam mogao da ih zaboravim.A injenica je da sam stvorio i nauio mnogo toga kad sam zaustavio svet...Iako sam verovatno prestao da zaustavljam svetove jer nisam mogao da naem

nekoga s kim bih to inio.Dord me je upozorio da su potrebne dve osobe da bi se svet zaustavio. Jer jedan

ovek nikada nema dovoljno snage da ga sam zaustavi.Avion je sleteo pokazujui da moj svet u tom trenutku nije prestajao da se okree.im smo sleteli, ukljuih svoj mobilni i ugledah lice nestalog deaka. Imao je blizu

deset godina, a na licu su mu se ogledale neverovatna ivotnost i srea.Roditelji uvek alju najlepe fotografije svoje dece, one na kojima su najlepa,

najzdravija, iako su meni uvek potrebnije one druge, one na kojima su tuna, ljuta ilipomalo zgaena.Deja lica mnogo se menjaju u zavisnosti od oseanja, tako da, ukoliko nema pravu

fotografiju, lako moe da ti se dogodi da pronae pogreno dete.Deak je bio nestao dva dana ranije. Bio je, zapravo, otet, sudei po dokumentaciji

koju mi otac bee priloio.A uz i-mejl bee priloio i pismo koje im je poslao navodni otmiar.Nisam ga proitao, to nikada ne inim; uvek pre toga elim da upoznam roditelje, da

posetim njegovu kolu, da vidim detetovu sobu... Pre nego to doem do kraja filma,moram da ga osetim od samog poetka.

Prvo moram da shvatim dete, zatim oca, i tek na kraju mogueg otmiara. U tom trenutku policija jo nije bila obavetena. Roditelji skoro uvek potuju usloveosobe kod koje se nalazi njihovo dete.

Ali nakon sedamdeset dva sata, predomisle se i pozovu je. To je najdue vremekoliko mogu da izdre bez svog deteta a da ne oglase njegov nestanak na sve etiri stranesveta.

Na osnovu oeve prie, deak je izaao iz kole u pet sati i vie se nije vratio kui.Niko nije video daje uao u neki sumnjiv automobil. Nije bilo vie nikakvih tragova...

Pria je poinjala kao i mnoge druge: deak koji nestaje s lica zemlje bez traga i glasa.Uvek tako poinju...

Iako sam ja oduvek smatrao da to ba i nije istina. Jedan deak ne moe da nestanetek tako. Ili ode ili ga odvedu. Nema treeg. A ako ode, to znai da mu je ivot velikosranje.

U mom poslu najgore je kada otkrijem da je dete zaista oteto i da je takoreinemogue pronai ga. To se s vremena na vreme dogodi, nisam ni ja nepogreiv...

Jer na ovom svetu postoje ljudi koji odvode decu, zatvaraju ih i mue bez ikakvograzloga.

Prezirem takve ljude... Kada sretnem nekog takvog, u stanju sam da ga ubijem. Uvekmoram da se uzdravam, iako znam da jednom neu moi i da u poiniti neku ludost.

Moja mrnja prema nekome ko jednom detetu oduzme deo detinjstva neizmerna je.

Po mom miljenju, to je jedan od najveih zloina koji postoje, ta kraa nevinosti...Na izlazu s aerodroma ekao me je deakov otac.Znao sam da je on im sam ga ugledao; nije trebalo da nosi nikakav natpis niti da

U


40/6540

bude u nekoj posebnoj odei. Njegove oi bi

Documents

Albert Espinosa - Ako Mi Kažeš Dođi, Ostaviću Sve...Samo Mi Kaži Da Dođem