ALBERT KAMI - STRANAC

PRVI DEO

I

Majka mi je danas umrla. A moda i jue, ne znam. Primio sam telegram iz

doma staraca: Majka umrla. Sahrana sutra. S osobitim potovanjem.

Meutim, to nita ne znai. Moda je to bilo i jue.

Dom staraca nalazi se u Marengu, osamdeset kilometara od Alira. Poi u

autobusom u dva sata i stii u toku popodneva. Tako u moi da uvam

pokojnicu, a vratiu se sutradan uvee. Zamolio sam gazdu da mi da dva dana

odsustva, to mi u ovakvom sluaju nije mogao odbiti. Pa ipak, on nije bio

zadovoljan, iako sam mu rekao: Nije moja krivica. Nita mi nije odgovorio.

Pomislih da nije trebalo da mu to kaem. Uostalom, nisam imao zata da mu se

izvinjavam. U stvari, trebalo je da mi izrazi sauee. Verovatno e to uiniti

prekosutra kad budem u alosti. Za sada mi se ini kao da mi majka nije umrla.

Posle sahrane, naprotiv, bie to gotova stvar i sve e dobiti zvaniniji izgled.

Poao sam autobusom u dva sata. Bilo je vrlo toplo. Ruao sam, po obiaju, u

restoranu kod Selesta. Svi su me mnogo alili, a Selest mi ree: Majka je

jedna. Kad pooh, ispratie me do vrata. Bio sam malo zbunjen, jer je trebalo

da odem do Emanuela i od njega uzajmim crnu kravatu i traku za rukav. Njemu

je pre nekoliko meseci umro ujak.

Trao sam da na vreme stignem na autobus. Od te urbe i tranja, kao i od

truckanja u kolima, mirisa benzina i bletavog treperenja puta i neba, od svega

toga sam zadremao. Prospavao sam skoro itavu vonju. Kad sam se probudio,

bio sam naslonjen uz nekog vojnika koji mi se smekao i koji me upita dolazim

li izdaleka. Rekoh da, da ne bih vie razgovarao.

Dom staraca nalazi se dva kilometra od sela. Taj put preao sam peice. Hteo

sam odmah da vidim majku. Ali vratar mi ree da treba da se vidim s

upravnikom. Poto je bio zauzet, malo sam priekao. Za sve to vreme vratar je

govorio, a potom sam video upravnika: primio me je u svojoj kancelariji. Bio je

to stari s Legijom asti. Pogleda me svojim svetlim oima. Potom mi stee

ruku i zadra je tako dugo da upravo nisam znao kako da je povuem. Pogleda u

dosije i ree: Gospoa Merso dola je ovamo pre tri godine. Bili ste joj jedini

oslonac. Pomislih da mi neto prebacuje i poeh da mu objanjavam. On me

prekide: Ne treba, drago dete, da se pravdate. Proitao sam dosije vae majke.

Vi niste mogli da podmirite sve njene potrebe. Bila joj je potrebna negovateljica.

Vaa zarada je mala. I sve u svemu, ovde je bila srenija. Rekoh: Tako je,

gospodine upravnie. On dodade: Znate, ovde je imala prijatelje, svoje

vrnjake. Njih je, kao i nju, interesovala samo prolost. Vi ste mladi i mora da

joj je s vama bilo dosadno.

To je bila istina. Kad je bila kod kue, majci je vreme prolazilo u tom da me

utke prati oima. Prvih dana svog boravka u domu esto je plakala. To je bilo

iz navike. Nekoliko meseci kasnije, ona bi plakala da su je odveli iz doma. I to

opet po navici. To je bio, pored ostalog, jedan od razloga to poslednje godine

nisam tamo skoro ni odlazio. Sem toga, izgubio bih nedelju, ne raunajui napor

da idem na autobus, kupujem karte i putujem dva sata.

Upravnik je i dalje govorio. Ali ja ga skoro nisam sluao. Zatim mi ree:

Pretpostavljam da elite da vidite majku. Ustadoh bez rei. On poe ispred

mene ka vratima. Na stepenicama mi objasni: Preneli smo je u nau malu

mrtvanicu. Da se ostali ne uzbuuju. Uvek kad neki pansioner umre, ostali su

dva do tri dana uznemireni. To oteava slubu. Proli smo kroz dvorite u

kome je bilo mnogo staraca koji su eretali. Dok smo prolazili, oni su uutali.

Iza naih lea, razgovori su ponovo oiveli. ovek bi pomislio da to mali

papagaji torou. Na vratima jedne omalene zgrade upravnik me ostavi.

Naputam vas, gospodine Merso. Stojim vam na raspolaganju u svojoj

kancelariji. U naelu, sahrana je odreena za deset sati. Mislili smo da ete na

taj nain moi da uvate pokojnicu. Jo neto: vaa majka, kanda je izraavala

elju svojim drugovima da bude sahranjena po verskom obredu. Preduzeo sam

sve to je potrebno. eleo sam samo da vas o tome obavestim. Zahvalih mu.

Mada nije bila bezbonica, nikada za ivota majka nije mislila na veru.

Uoh. Bila je to vrlo svetla, belo okreena dvorana, pokrivena arenim staklom.

U njoj je bilo stolica i nogara u obliku slova X. Na dvama u sredini nalazio se

poklopljen mrtvaki sanduk. Videli su se samo ovla utaknuti sjajni zavrtnji,

koji su se isticali na daskama premazanim mrkom bojom. Pored sanduka stajala

je bolniarka Arapkinja, u beloj odei sa svilenom maramom ivih boja na

glavi.

U tom trenutku pojavi mi se iza lea vratar. Mora da je trao. Malo je mucao:

Pokrili smo je, ali treba samo da odvrnem zavrtnje da biste je mogli videti.

Priblii se sanduku, ali ja ga zaustavih. Ree mi: Neete? Odgovorili:

Ne. On zastade, ja se zastideh, jer osetih da nije trebalo da mu to kaem.

Odmah zatim pogleda me i upita: Zato? ali ne prebacujui mi, ve kao da

se za neto raspituje. Odgovorih: Ne znam. Suui svoj beli brk, ree ne

pogledavi me: Razumem. Imao je svetloplave oi i malo crvenkastu boju

lica. Dade mi stolicu, a sam sede malo iza mene. Negovateljica ustade i uputi se

prema izlazu. U tom trenutku vratar mi ree Ona ima rak. Kako nisam

razumeo, pogledah bolniarku i primetih da ispod oiju ima zavoj koji joj je bio

obavijen oko glave. U visini nosa zavoj je bio plosnat. Na licu joj se video samo

beli zavoj.

Kad ona izae, vratar ree: Ostaviu vas sama. Ne znam kakav pokret uinih,

ali on osta stojei iza mene. Smetalo mi je ovo prisustvo iza lea. Prostorija je

bila puna blage svetlosti predveerja. Dva strljena zujala su oko arenih stakala.

Ne okreui se prema njemu, upitah vratara: Jeste li ve dugo ovde? Odmah

mi odgovori: Pet godina kao da je ve odavno oekivao ovo pitanje.

Zatim je mnogo askao. Vrlo bi se zaudio da mu je neko nekad rekao da e

zavriti kao vratar doma staraca u Marengu. Imao je ezdeset i etiri godine i bio

iz Pariza. Upadoh mu u re: Vi niste odavde? Tada se setih da mi je pre no to

me je odveo upravniku govorio o majci. Rekao mi je da bi je trebalo brzo

sahraniti, jer je u ravnici toplo, naroito u ovom kraju. I tada mi je kazao kako je

iveo u Parizu i kako mu je bilo teko da ga zaboravi. U Parizu ovek ostaje sa

pokojnikom tri, katkada i etiri dana. Ovde za to nema vremena, ovek se jo

nije ni snaao, a ve mora da juri za mrtvakim kolima. Na to mu je ena rekla:

uti, o tim stvarima ne treba da govori gospodinu. Starac je pocrveneo i

zamolio da mu oprostim. Umeao sam se i rekao: Ma ne, ma ne. Smatrao sam

da je to to je priao istinito i zanimljivo.

U maloj mrtvanici saznao sam da je u dom staraca doao kao puki siromah.

Poto se oseao zdrav, ponudio se za vratara. Rekoh mu da je on, u stvari, isto

to i ostali. Ree mi da nije. Bio sam ve ranije iznenaen kad je govorio oni,

ostali, ree starci, govorei o ostalima od kojih neki nisu bili stariji od

njega. Razume se, to nije bila ista stvar. On je bio vratar, i u izvesnoj meri imao

je neko preimustvo nad njima.

U tom trenutku ue negovateljica. Odjednom se smrklo. No se vrlo brzo

zgusnula iznad arenog staklenog krova. Vratar okrenu prekida i iznenada me

zaslepi mlaz svetlost!. Pozva me u trpezariju na veeru. Nisam bio gladan.

Ponudi mi olju bele kafe. Kako mnogo volim belu kafu, prihvatih ponudu i on

se za trenutak vrati s posluavnikom. Popih je. Tada poeleh da puim. Bio sam

neodluan, jer nisam znao da li to mogu uiniti pred majkom. Razmislio sam, to

nije bilo vano. Ponudio sam vrataru cigaretu i zapalismo.

Odjednom mi ree: Znate, prijatelji vae gospoe majke takoe e doi da je

noas uvaju. Takav je obiaj. Treba da donesem stolice i crnu kafu. Upitah ga

da li se moe ugasiti jedna sijalica. Zamarao me je blesak svetlosti na belim

zidovima. Odgovori mi da ne moe. Instalacija je tako ureena: sve ili nijedna.

Nisam se vie osvrtao na njega. On izie, vrati se i rasporedi stolice. Na jednu,

oko ibrika s kafom, poreao je oljice. Zatim sede prema meni, s druge strane

majke. Okrenuta leima, negovateljica je takoe stajala udno prostorije. Nisam

video ta radi. Po pokretima ruku, mislio sam da plete. Bilo je tiho, kafa me je

zagrejala, a kroz otvorena vrata ulazio je miris noi i svea. Mislim da sam malo

zadremao.

Neko utanje me probudi. Kad otvorih oi, prostorija mi se uini jo bletavija

od beline. Preda mnom nije bilo ni senke, i svaka stvar, svaki ugao, sve krivine

ocrtavale su se s jasnoom koja mi je bola oi. Tog trenutka uoe majini

prijatelji. Bilo ih je u svemu desetak; neujno su ulazili u ovu zaslepljujuu

svetlost. Seli su a da ni jedna stolica nije zakripala. Video sam ih tako jasno kao

to nikada nikoga nisam video i nijedna pojedinost na njihovim licima ili na

njihovoj odei nije izbegla mome oku. Meutim, nisam ih uo, i jedva sam

poverovao u njihovo postojanje. Skoro sve ene nosile su pregae, a traka koja

im je stezala struk isticala je jo vie njihov ispupeni trbuh. Nikada jo nisam

zapazio koliki trbuh mogu imati stare ene. Skoro svi mukarci bili su vrlo

mravi i nosili su tapove. Zaprepastih se to im na licima ne videh oi, ve

sarno neko mutno svetlucanje u spletu bora. Kad su seli, veina me je

posmatrala i snebivajui se klimala glavom, usne su im bile uvuene u bezuba

usta, tako da nisam znao da li me pozdravljaju ili je to rava navika. Ipak mislim

da su me pozdravljali. Tada primetih da su svi seli prema meni oko vratara i

tresli glavama. Za asak sam imao udno oseanje kao da su ovde zato da mi

sude.

Malo potom jedna ena zaplaka. Nalazila se u drugom redu, zaklonjena jednom

od svojih drugarica, pa sam je slabo video. Plakala je jecajui neprestano: inilo

mi se kao da nikad nee prestati. Ostali, kao da je nisu uli. Bili su zgureni, setni

i tihi. Gledali su u sanduk, ili u svoj tap, ili bilo u ta, ali gledali su samo u to.

ena je stalno plakala. Bio sam vrlo iznenaen, jer je nisam poznavao. Poeleo

sam da je vie ne ujem. Pa ipak, nisam imao smelosti da joj to kaem. Vratar se

nagnu prema njoj i neto joj ree, ali ona odmahnu glavom mrmljajui i produi

da plae. Vratar pree tada na moju stranu. Sede pored mene. Ne gledajui me,

posle dueg vremena saopti mi: Bila je vrlo odana vaoj gospoi majci. Kae

da joj je ona bila jedina prijateljica i da sada nema nikoga.

Ostali smo tako dosta dugo. Uzdasi i jecaji one ene postajali su sve rei.

Mnogo je mrkala. Najzad uuta. Nije mi se vie spavalo, ali sam bio umoran i

bolelo me u krstima. utanje svih ovih ljudi sad mi je teko padalo. S vremena

na vreme uo sam neki neobian um i nisam mogao da shvatim ta bi to moglo

biti. Posle dueg vremena otkrio sam da neki od staraca siu obraze iznutra i

otuda ovo udno mljackanje. Oni to nisu primeivali, toliko su bili obuzeti

svojim mislima. Imao sam utisak da ova pokojnica koja je leala izmeu njih ne

znai nita u njihovim oima. Meutim, sada verujem da je to bio pogrean

utisak.

Svi smo popili kafu kojom nas je posluio vratar. Zatim se vie niega ne seam.

No je prola. Seam se da sam za trenutak otvorio oi i spazio da su starci

spavali zbijeni jedan uz drugog, izuzev jednog koji me je, naslonivi bradu na

nadlanice ruku kojima je vrsto drao tap, uporno posmatrao kao da je ekao da

se probudim. Zatim sam ponovo zaspao. Probudio sam se jer me je sve vie

bolelo u krstima. Kroz areni stakleni krov dan je poeo da prodire. Malo

kasnije jedan starac se probudio i mnogo je kaljao. Pljuvao je u veliku kockastu

maramicu i kao da se sa svakim ispljuvkom neto u njemu otkidalo. Probudio je

i ostale, a vratar im ree da moraju da odu. Ustadoe. Od probdevene noi lica

su im bila siva. Izlazei, na moje veliko zaprepaenje, svi se sa mnom

rukovae, kao da nas je ova no u kojoj nismo progovorili ni rei jo vie

zbliila.

Bio sam umoran. Vratar me odvede u svoj stan i tamo se malo doterah. Ponovo

popih belu kafu koja je bila vrlo dobra. Kad sam iziao, bilo je ve svanulo.

Iznad breuljaka koji dele Marengo od mora nebo se ve rumenelo. Sa vetrom

koji je duvao iznad njih dopirao je miris soli. Bie lep dan. Odavno ve nisam

bio u prirodi i oseao sam kako bih, da nije bilo majke, uivao u etnji.

ekao sam u dvoritu pod platnom. Udisao sam miris svee zemlje i nije mi se

vie spavalo. Mislio sam na kolege iz kancelarije. U to vreme oni se spremaju na

posao: za mene je to uvek bio najtei as. Razmiljao sam malo o tim stvarima,

ali me u mislima omete zvono koje je zazvonilo u samoj zgradi. Iznutra se kroz

prozore ulo neko komeanje, zatim se sve stialo. Na nebeskom svodu sunce je

malo vie odskoilo: poelo je da mi greje noge. Vratar proe kroz dvorite i

ree mi da me trai upravnik. Otiao sam u njegovu kancelariju. Dade mi da

potpiem nekoliko akata. Primetih da je obukao crni kaput i prugaste pantalone.

Uze telefonsku slualicu u ruku i upita me: Nametenici pogrebnog zavoda su

ve neko vreme ovde. Zamoliu ih da dou i zatvore sanduk. elite li pre toga

da poslednji put vidite majku? Rekoh ne. Spustivi glas, upravnik preko

telefona naredi: Fiak, recite ljudima da mogu ii.

Zatim dodade da e prisustvovati pogrebu, i ja mu zahvalih. Sede za svoj pisai

sto i prekrsti svoje kratke noge. Napomenu da emo ja i on biti sami sa

deurnom bolniarkom. U naelu, ostali ne prisustvuju sahranama. Doputao im

je samo da uvaju mrtve: Iz ovenosti primeti. Ali, u ovom sluaju,

izuzetno je odobrio jednom starom maminom prijatelju da uestvuje u pratnji:

Tomi Perezu. Upravnik se pri tom nasmei. Ree mi: Razume se, to oseanje je

malo detinjasto. Ali on i vaa majka nisu se razdvajali. U domu su se s njima

alili i govorili su Perezu: To je vaa verenica. Smejao se. To ih je

uveseljavalo. Smrt gospoe Merso zaista ga je duboko potresla. Smatrao sam da

ne treba da mu uskratim dozvolu. Ali, po savetu lekara koji ih obilazi, zabranio

sam mu da je jue uva.

Prilino dugo smo utali. Upravnik ustade i pogleda kroz prozor svoje

kancelarije, a onda primeti: Evo ve i svetenika iz Marenga. Doao je ranije.

Upozori me da ima najmanje tri etvrti sata hoda do crkve, koja je u samom

selu. Siosmo. Pred zgradom je stajao svetenik sa dva ministranta. Jedan je

drao kadionicu i svetenik se sagnu prema njemu da podesi duinu srebrnog

lanca. Kada i mi doosmo, svetenik se uspravi. Oslovi me sa moj sine i izusti

nekoliko rei. Potom ue, i ja pooh za njim.

Odjednom primetih da su zavrtnji zavrnuti i da se u prostoriji nalaze etiri u crno

odevena oveka. U isto vreme upravnik mi rei da kola ekaju na putu i uh da

svetenik poinje s opelom. Sve je potom ilo vrlo brzo. Ljudi su prili kovegu

s pokrovom. Svetenik, njegovi pratioci, upravnik i ja izaosmo. Pred vratima se

nalazila neka gospoa, koju nisam poznavao: Gospodin Merso ree

upravnik. Nisam uo gospoino ime, samo sam razumeo da je bolniarka

odreena za pratnju. Bez osmeha, ona nakloni svoje duguljasto i koato lice.

Sklonili smo se da propustimo koveg. Krenuli smo za mrtvacem i izili iz

doma. Pred vratima su stajala kola. Lakovana, duguljasta i sjajna, podseala su

na pernicu. Pored njih su se nalazili redar pogrebnog zavoda, smeno odeven

oveuljak, i neki starac izvetaena dranja. Shvatio sam da je to gospodin

Perez. Imao je mek pusteni eir okrugle glave i iroka oboda (skinuo ga je kad

je koveg prolazio kroz vrata), odelo ije su se pantalone obavijale oko cipela i

manu od crnog tofa, i suvie malu za njegovu koulju s velikim belim

okovratnikom. Usne su mu podrhtavale ispod nosa punog crnih takica. Iz

njegove sede i tanke kose trale su neobine klempave i nepravilne ui, ija me

je kao krv crvena boja nasuprot bledom licu zapanjila. Nametenik pogrebnog

zavoda nam odredi mesta. Napred je iao svetenik, iza njega kola. Oko njih

etiri oveka. Za njima upravnik, ja i, zavravajui povorku, bolniarka u slubi

i gospodin Perez.

Na nebu je sunce ve uveliko sjalo. Poelo je da pritiskuje zemlju, vruina je

naglo rasla. Ne znam zato smo tako dugo ekali pre nego to smo krenuli. Bilo

mi je toplo u tamnom odelu. Oniski starac, koji je bio stavio eir, ponovo ga je

skinuo. Malo sam se okrenuo prema njemu i posmatrao ga dok mi je upravnik

govorio o njemu. Ree mi da su majka i gospodin Perez esto ili u etnju do

sela u pratnji bolniarke. Gledao sam prirodu oko sebe. Prolazei kroz redove

empresa, koji su vodili prema breuljcima sve do ivice horizonta, kroz ovu

crvenu i zelenu zemlju, pored retkih kua koje su se jasno ocrtavale

razumevao sam majku. Vee je u ovom kraju moralo biti neki tuni odmor. Od

sunca koje je danas jako prilo podrhtavao je itav pejsa, tako da je i on

postajao neovean i sumoran.

Krenusmo. Primetih da Perez malo hramlje. Kola su se kretala sve bre i starac

je zaostajao. Jedan od onih koji su ili pored kola takoe je bio zaostao i sada je

koraao uporedo sa mnom. Zaprepastila me brzina kojom je sunce odskoilo na

nebu. Primetio sam da su ve davno u polju zujali insekti i pucketala trava. Znoj

mi je oblio lice. Poto sam bio gologlav, hladio sam se maramicom. Nametenik

pogrebnog zavoda ree mi neto to nisam uo. U isto vreme brisao je lubanju

maramicom koju je drao u levoj ruci, podiui desnom rub kaketa. Rekoh mu:

ta? On ponovi pokazujui na nebo: Ala pee. Rekoh: Da. Malo kasnije

me upita: To je vaa majka? Ponovo rekoh: Da. Je li stara? Odgovorih:

Pa tako, jer nisam znao tano njene godine. Potom uuta. Okrenuh se i spazih

starog Pereza pedesetak metara iza nas. Zurio je i mahao eirom u ruci.

Pogledah takoe upravnika. Koraao je dostojanstveno, odmerenih pokreta.

Nekoliko kapi znoja blistalo mu je na elu, ali on ih nije brisao.

inilo mi se da pogrebna povorka neto bre odmie. Oko mene uvek isto

osvetljeno i suncem obasjano polje. Bletanje neba bilo je nepodnoljivo. Neko

vreme prolazili smo delom druma koji je nedavno bio popravljen. Asfalt se topio

na suncu. Noge su u njega upadale i ostavljale trag u njegovoj sjajnoj smesi.

Iznad kola koijaev eir kod kuvane koe kao da je bio umoen u ovo crno

blato. Oseao sam se skoro izgubljen izmeu plavog i vedrog neba i monotonije

ovih boja, lepljive crne boje naprslog asfalta, tamnocrnih odela i crno lakovanih

kola. Sve to, sunce, miris koe i konjske balege, miris laka i tamjana, umor od

besane noi mutilo mi je pogled i misli. Jo jednom sam se osvrnuo: uini mi

se da je Perez, izgubljen u izmaglici jare, vrlo daleko, a potom ga vie nisam

video. Oima sam ga traio i spazio kako je skrenuo s puta i udario preko polja.

Primetio sam takoe da put ispred mene vijuga. Bilo mi je jasno da je Perez, koji

je dobro poznavao ovaj kraj, krenuo najkraim putem kako bi nas dostigao. Na

okuci nam se pridruio. Zatim smo ga opet izgubili. Ponovo je udario preko

polja, i tako nekoliko puta. Oseao sam kako mi krv bije u slepoonicama.

Posle toga sve se odigralo brzo, sigurno i prirodno, tako da se niega vie ne

seam. Samo jedne stvari: ulazei u selo, bolniarka iz pratnje me oslovi. Ree

mi: Ako ide polako, moe dobiti sunanicu; ako suvie uri, oznoji se i u

crkvi te uhvati groznica. Imala je neobian glas, melodian i drhtav, koji nije

odgovarao njenom licu. Bila je u pravu. Nije bilo drugog izlaza. Zadrao sam u

seanju jo nekoliko slika toga dana: Perezovo lice, na primer, kada nas je

poslednji put sustigao kraj sela. Od uzbuenja i bola blistale su mu na licu

krupne suze. Ali zbog toga su se zaustavljale. Sirile su se, stizale jedna drugu i

stvarale neku vrstu sjajne vodene povrine na izmuenom licu. Bilo je i drugih

slika: crkva i seljaci na plonicima, crveni zdravci na grobovima, Perezova

nesvestica (reklo bi se rastavljena lutka), kao krv crvena zemlja koja se kotrljala

po maminom kovegu, belo korenje koje se s njom mealo, zatim ljudi, glasovi,

selo, ekanje pred kafanom, neprestano brujanje motora i moja radost kad je

autobus uao u mlazeve alirske svetlosti i kad sam pomislio da u lei i spavati

dvanaest sati.

II

Probudivi se, shvatio sam zato je moj poslodavac bio nezadovoljan kad sam

od njega traio ona dva dana odsustva: danas je subota. Na to sam tako rei

zaboravio, ali ustajui, ova mi misao pade na um. Gazda je, sasvim razumljivo,

mislio da u sa nedeljom imati etiri dana odsustva. I to mu nije bilo drago. Ali,

s jedne strane, nije bila moja krivica to je majka sahranjena jue umesto danas,

a s druge strane, subotu i nedelju bih imao u svakom sluaju. Po sebi se razume

da me to ne spreava da potpuno razumem svog poslodavca.

S mukom sam ustao, jer sam bio umoran od jueranjeg dana. Dok sam se

brijao, pitao sam se ta da radim, i reio sam da idem na kupanje. Uzeo sam

tramvaj da bih otiao do kupalita u luci. Tamo sam skoio u uvalu. Bilo je

mnogo mladih ljudi. U vodi zatekoh Mariju Kardonu, bivu daktilografkinju u

mojoj kancelariji, koju sam u ono vreme prieljkivao. Verujem da je i ona mene.

Ali brzo je otila i nismo imali vremena. Pomogoh joj da se popne na bovu i pri

tom pokretu dodirnuh joj ovla grudi. Bio sam jo u vodi kad je ona ve

potrbuke leala na bovi. Okrenu se prema meni. Kroz kosu koja joj je padala na

oi ona mi se smeila. Popeo sam se pored nje na bovu. Bilo je lepo i kao u ali

zabacio sam glavu i stavio je na njen trbuh. Nita mi nije rekla, i tako sam ostao.

Celo nebo bilo mi je pred oima. Bilo je plavo i pozlaeno. Pod potiljkom sam

oseao Marijin trbuh kako se lagano die i sputa. Upola uspavani, ostali smo

dugo na bovi. Kad je sunce suvie pripeklo, skoila je u vodu i ja sam poao za

njom. Stigao sam je, obavio rukom oko pasa i tako smo zajedno plivali. I dalje

se smejala. Dok smo se na keju suili, ona mi ree: Pocrnela sam vie nego ti.

Upitah je da li bi htela veeras da ide u bioskop. Opet se nasmejala i rekla da bi

volela da gleda neki film sa Fernandelom. Kad smo se obukli, zaudi se to me

vidi sa crnom kravatom i upita me jesam li u alosti. Rekoh joj da mi je majka

umrla. Kako je htela da sazna kada, rekoh joj: Jue. Ona malo ustuknu, ali ne

napravi nikakvu primedbu. Htedoh da joj kaem da to nije moja krivica, ali se

uzdrah, jer se prisetih da sam to ve rekao gazdi. To nita nije znailo. Na svaki

nain, neko je uvek pomalo kriv.

Uvee, Marija je ve sve zaboravila. Film je tu i tamo bio smean i, uostalom,

zaista glup. Noga joj je bila pored moje. Milovao sam joj grudi. Zagrlio sam je

pri kraju predstave, ali neveto. Kad smo izili, pola je sa mnom u moj stan.

Kad sam se probudio, Marija je ve bila otila. Jo pre toga mi je rekla kako

mora da ode do tetke. Setih se da je nedelja, i to me oneraspoloi: ne volim

nedelju. Tada sam se okrenuo u krevetu da bih osetio na jastuku miris soli koji je

ostavila Marijina kosa i spavao sam do deset sati. Potom sam puio u postelji

sve do podne. Mrzelo me da kao obino ruam kod Selesta, jer bi me tamo

svata zapitkivali, a ja to ne volim. Skuvao sam jaja i iz istoga suda pojeo ih, bez

hleba, jer mi ga je ponestalo, a nisam hteo da silazim i da ga kupujem.

Posle ruka malo sam se dosaivao i vrljao po stanu. Prijatno je bilo u njemu

dok je mama bila ovde. Sada je za mene bio suvie velik i trebalo je da

trpezarijski sto prenesem u svoju sobu. ivim samo u ovoj prostoriji, izmeu

malo pocepanih slamnih stolica, ormana sa poutelim ogledalom, toaletnog

stoia i kreveta od mesinga. Sve ostalo bilo je zaputeno. Kasnije, da bih neto

radio, dohvatio sam neke stare novine i itao. Isekao sam reklamu Krusenovih

soli i zalepio je u staru svesku gde ostavljam stvari koje me interesuju u

novinama. Oprao sam ruke i iziao na balkon.

Moja soba gleda na glavnu ulicu predgraa. Bilo je lepo popodne. Meutim,

plonik je bio prljav, prolaznici retki i nekud im se urilo. Najpre su se videle

porodice koje su ile u etnju, dva deaka u marinskom odelu, u kratkim

pantalonama, malo sputani u svojim krutim odelima i jedna devojica sa

velikom crvenom manom i crnim lakovanim cipelama. Iza njih, majka,

ogromna, u smeoj svilenoj haljini i otac, mali slabaan ovek, koga sam znao iz

vienja. Imao je slamni eir s ravnim obodom, leptir-manu i tap u ruci.

Gledajui ga sa enom, shvatio sam zato u ovoj gradskoj etvrti govore da je

otmen. Malo kasnije prooe neki mladii iz predgraa, zalizane kose i sa

crvenim manama, utegnuti u kapute, s izvezenom maramicom u depiu, u

cipelama etvrtastog vrha. Poto su poli tako rano i urili prema tramvaju

smejui se vrlo glasno, pomislih da idu u bioskope u centru.

Iza njih, ulica je polako opustela. Predstave su, mislim, svuda poele. Na ulici su

ostali samo sitni trgovci i make. Nebo je bilo vedro, ali bez sjaja, iznad fikusa

koji su se pruali du ulice. Na ploniku preko puta, prodavac duvana izneo je

stolicu, stavio je ispred vrata, opkoraio je oslanjajui se obema rukama na

naslon. Maloas krcati, tramvaji su sada bili skoro prazni. U maloj kafani Kod

Pjeroa, pored prodavca duvana, konobar je istio strugotinu u praznoj sali.

Zaista se osealo da je nedelja.

Okrenuo sam stolicu i postavio je isto onako kao i prodavac duvana, jer sam

smatrao da je tako ugodnije. Popuio sam dve cigarete, uao u sobu da uzmem

pare okolade i vratio se da je pojedem na prozoru. Malo kasnije nebo se

natmurilo i pomislio sam da e doi do letnje oluje. Meutim, postepeno se

razvedrilo. Ali od prolaznog naoblaenja to je nagovetavalo kiu, ulica postade

mranija. Dugo sam posmatrao nebo.

U pet sati tramvaji su pristizali s bukom. U njima su se sa stadiona u predgrau

vraale gomile gledalaca, koje su visile po stepenicama i ogradama. Sledeim

tramvajima vraali su se igrai, koje sam poznao po njihovim malim koferima.

Urlali su i pevali iz sveg glasa da njihov klub nee izgubiti. Neki su mi mahali.

Jedan je ak doviknuo: Udesili smo ih. A ja sam dodao: Tako je, potvrdivi

glavom. Potom poee da pristiu automobili u velikom broju.

Dan je ve malo odmakao. Iznad krovova nebo je postalo crvenkasto i sa

sumrakom koji se sputao, ulice su oivele. etai su se vraali malo-pomalo.

Poznavao sam meu ostalima onog otmenog gospodina. Deca su plakala ili

molila da ih nose. Odmah zatim, iz bioskopa u etvrti izlio se talas gledalaca.

Meu njima mladii su bili ivahniji u pokretima nego obino i verujem da su

gledali, neki avanturistiki film. Oni koji su se vraali iz bioskopa u gradu stizali

su malo kasnije. inilo mi se da su ozbiljniji. Jo su se smejali, ali s vremena na

vreme su izgledali zamiljeni i umorni. Zadravali su se na ulici, etajui po

ploniku preko puta. Gologlave devojke iz ove gradske etvrti drale su se za

ruke. Mladii su se postrojili u redove da im prepree put i dobacivali im ale na

koje su se one smejale okreui glavu. Mnoge koje sam znao davale su mi

znakove.

Odjednom se upalie uline svetiljke i od njihova sjaja pobledee prve zvezde

koje zasjae u noi. Osetih kako mi se zamaraju oi od posmatranja plonika s

tolikim mnotvom ljudi i svetlosti. Vlani plonik blistao je na svetlosti sijalica,

tramvaji su, u pravilnim razmacima, bacali svoj odsjaj na neiju sjajnu kosu,

neki osmeh ili srebrnu narukvicu. Tramvaji su potom bivali sve rei, tamna no

se sputala iznad drvea i svetiljki, gradska etvrt postepeno se praznila, sve dok

prva maka lagano ne pree ponovo opustelu ulicu. Setih se da bi trebalo

veerati. Vrat me je malo zaboleo, jer sam dugo ostao naslonjen na stolicu. Siao

sam da kupim hleba i patete, sve sam to pripremio i pojeo stojei. Hteo sam da

popuim cigaretu na prozoru, ali bilo je ve svee i bilo mi je malo hladno.

Zatvorio sam prozore i vraajui se, videh u ogledalu deo stola na kome je

piritna lampa stajala pored pareta hleba. Mislio sam da je prola jo jedna

nedelja, da je majka sahranjena, da u se opet prihvatiti posla i da se, sve u

svemu, nita nije izmenilo.

III

Danas sam mnogo radio u kancelariji. ef je bio vrlo ljubazan. Upitao me je da

li sam se mnogo umorio i eleo je da zna koliko je majci bilo godina. Rekao sam

oko ezdeset da ne bih pogreio, i ne znam zato mi se uinilo kao da mu je

laknulo i da smatra da je ta stvar okonana.

Moj sto bio je zatrpan gomilom tovarnih listova i trebalo ih je sve pregledati. Pre

no to sam iziao iz kancelarije da odem na ruak, oprao sam ruke. U podne

mnogo volim ovaj trenutak. Uvee manje uivam u tome, jer je runik koji se

upotrebljava sasvim mokar: preko dana svi su se njime sluili. Na ovo sam

jednog dana skrenuo panju efu. Odgovorio mi je da i on smatra da je tako

neto za aljenje, ali da to predstavlja beznaajnu sitnicu. Iziao sam s posla

neto kasnije, u pola jedan, s Emanuelom koji radi u ekspediciji. Kancelarija

gleda na more, i izgubili smo neto vremena Posmatrajui teretne brodove u luci

usijanoj od sunca. Tog asa dolazio je i jedan kamion uz tresak lanaca i veliki

prasak. Emanuel me upita: Da skoimo u njega i ja poeh da trim. Utonuo

sam u buku i prainu. Nita vie nisam video i samo sam oseao neobuzdan

zanos trke usred dizalica i maina, jarbola koji su poigravali na horizontu i

trupova brodova du kojih smo jurili. Prvi sam se uhvatio za ogradu i uskoio.

Zatim sam pomogao Emanuelu da sedne. Bili smo zaduvani, kamion je skakao

po neravnoj kaldrmi keja, usred praine i sunca. Emanuel se toliko smejao da se

zagrcnuo.

Preznojeni stigosmo do Selesta. On je uvek tamo, sa svojim velikim trbuhom,

keceljom i svojim belim brkovima. Upita me: Kako si? Odgovorih mu da

nekako ide i da sam gladan. Jeo sam vrlo brzo i popio kafu. Posle sam otiao

kui i malo odspavao, jer sam popio suvie vina pa, probudivi se, zaeleh da

jednu zapalim. Bilo je kasno i potrah da uhvatim tramvaj. Radio sam celo

popodne. U kancelariji je bilo vrlo toplo i kad sam uvee iziao, bio sam srean

to se vraam koraajui polako du keja. Ipak sam se vratio pravo kui, jer sam

hteo da spremim kuvani krompir.

Penjui se mranim stepenicama, sudario sam se sa starim Salamanom, susedom

iz hodnika. Bio je sa svojim psom. Ve deset godina viaju ih zajedno.

Prepeliar je imao neku konu bolest, mislim neko zapaljenje, od koga mu je

opala sva dlaka i dobio pege i smee kraste. ivei tako s njim, obojica sami u

jednoj sobici, stari Salamano bio mu je najzad potpuno slian. I on je imao

crvenkaste kraste na licu i ukaste i proreene dlake. A i sam pas bio je povijen

kao i njegov gospodar, imao isturenu njuku i izduen vrat. Izgledalo je kao da

su iste rase, mada su jedan drugog mrzeli. Dva puta dnevno, u jedanaest i u est

sati, stari je vodio psa u etnju. Ve osam godina idu uvek istim putem. Svako

moe da ih vidi du Lionske ulice kako pas vue oveka sve dok se stari

Salamano ne spotakne. Tada on psa izmlati i izgrdi. Prestravljen pas poinje da

se vue po zemlji i puta da ga stari vue. U tom trenutku je red na starog da ga

vue. Kad pas na to zaboravi, ponovo povue gospodara, i ovaj ga opet tue i

grdi. Tada se obojica zaustave na ploniku, gledaju se, pas sa strahom, ovek sa

mrnjom. I tako je to svakog dana. Kad pas hoe da mokri, stari ga ne puta i

povue ga, a prepeliar ostavlja iza sebe trag sitnih kapljica. Ako to uini u sobi,

sleduju mu batine. Tako to traje ve osam godina. Selest uvek kae da je to

nesrea, ali u stvari o tome niko nita ne zna. Kad ga sretoh na stepenicama,

Salamano je upravo grdio psa. Govorio mu je prljavko, mrcino, a pas je

cvilio. Rekoh mu: Dobro vee, ali stari je i dalje grdio. Na to ga upitah ta mu

je pas uinio. Ne dade mi odgovora. Samo je grdio: prljavko, mrcino. Bi mi

jasno tek kad se sagnuo da mu neto popravi na ogrlici. Progovorih glasnije.

Zatim mi, ne osvrui se, odgovori nekom vrstom priguenog besa: Uvek je

tu. Potom ode vukui ivotinju koja je, ukrutivi sve etiri noge, pustila da je

on vue, ali je pri tom cvilela.

Upravo u tom trenutku ue moj drugi sused iz hodnika. U ovom kraju grada

govorilo se da ivi od ena. Kad bi ga neko upitao ta je po zanimanju,

odgovarao bi da je magacioner. Niko ga nije voleo. Ali sa mnom esto

porazgovara i katkada provede po neki asak kod mene, jer ga ja sluam.

Smatram da je ono to kae zanimljivo. Nemam, uostalom, nikakvog razloga da

s njim ne razgovaram. Zove se Remon Sentes. Omalen je, irokih plea i

bokserskog nosa. Uvek je besprekorno odeven. Govorei o Salamanu, on mi

ree: Zar to nije nesrea? Upita me ujedno da li mi se to gadi, ali mu

odgovorih: ne.

Popesmo se i kad naumih da odem, on mi ree: Imam kod kue kobasica i vina.

Da li biste hteli da zajedno pojedemo neko pare? ... Pomislih da u tom sluaju

ne bih morao da kuvam i prihvatih. I on ima samo sobu i kuhinju bez prozora.

Iznad kreveta visi aneo od belog ruiastog tuka, slike ampiona, i dva ili tri

crtea golih ena. Soba je bila prljava, krevet u neredu. Najpre upali petrolejku,

zatim iz depa izvadi zavoj sumnjive istoe i previ desnu ruku. Upitah ga ta je

to. Ree da je doao u sukob s nekim tipom, koji ga je izazivao.

Razumete, gospodine Merso, ree mi, nije to zbog toga to sam rav, ve to

sam prek. Onaj mi ree: ,Sii s tramvaja ako si muko.' Odgovorih mu: ,Ded,

smiri se.' Na ovo onaj ree da nisam muko. Tada sioh i rekoh mu: ,Bolje bi

bilo da uuti inae u te udesiti.' On mi odgovori: ,ta?' Tada ga zviznuh, i on

pade. Htedoh da ga podignem. Ali, iako na zemlji, on me udari nekoliko puta

nogom. Udarih ga tada kolenom i dvaput pesnicom. Krv mu obli lice. Upitah ga

da li je sada zadovoljan. Ree mi: ,Da'. Za sve to vreme Sentes je nametao

zavoj. Ja sam sedeo na krevetu. On mi ree: Vidite, ja to nisam hteo. On me je

izazvao. To je bila istina, i ja sam to uvideo. I onda mi ree da je ba eleo da

se o tom dogaaju posavetuje sa mnom, da sam ja ovek, da poznajem ivot, da

mu mogu pomoi i da emo tada biti dobri prijatelji. Nita ne odgovorih i on me

ponovo upita da li bih hteo da budem njegov prijatelj. Rekoh mu da mi je to

svejedno: inilo mi se da je time bio zadovoljan.

Izvadio je kobasicu, ispekao je na tiganju, postavio ae, tanjire, pribor za jelo i

dve boce vina. Sve je ovo radio ne govorei nita. Zatim smo seli. Za vreme jela

poe da mi pria o dogaajima iz svog ivota. S poetka se malo ustruavao.

Upoznao je neku gospou.. . bila je, kako bih rekao, moja ljubavnica. ovek s

kojim se potukao bio je brat te ene. Ree mi da ju je izdravao. Nita ne

odgovorih, a on ipak odmah dodade da zna ta se sve pria u gradskoj etvrti, ali

da mu je savest ista i da je magacioner.

Ali da se vratim na svoju istoriju, ree mi, primetio sam da me vara. Davao

joj je dovoljno da moe iveti. Sam je plaao kiriju za njenu sobu i davao joj

dvadeset franaka dnevno za hranu. Trista franaka soba, est stotina franaka

hrana, par arapa s vremena na vreme to je oko hiljadu franaka. Gospoa nije

radila. Priznavala je da je to sasvim u redu, ali da s onim to sam joj davao ne

moe da izae na kraj. Meutim, ja sam joj rekao: ,Zato ne radi bar pola dana?

Prilino bi mi pomogla za sve te sitnice. Ovaj mesec sam ti kupio haljinu i

mantil, dajem ti dvadeset franaka dnevno, plaam kiriju, a ti popodne pije kafu

s prijateljicama. Daje kafu i eer. Ja ti dajem novac. inim ti dobro, ti mi

vraa zlim.' Ali, ona nije radila i stalno je govorila da ne moe s tim izii, i tako

sam primetio da me vara.

Zatim mi je ispriao kako je naao u njenoj torbi sreku i da mu nije mogla

objasniti kako ju je kupila. Neto kasnije naao je kod nje potvrdu zalagaonice

iz koje se videlo da je zaloila dve narukvice. Sve do tada nije znao da te

narukvice postoje. Dobro sam video da me vara. Tada sam je ostavio. Pre toga

sam je izudarao. Potom sam joj sve skresao. Rekao sam joj da je ona htela samo

da se zabavlja s onom svojom stvari. Kako sam joj to rekao, vi razumete,

gospodine Merso: ,Ti ne vidi da ti svi zavide na srei koju ti dajem. Tek kasnije

spoznae sreu koju si imala'.

Prebio ju je namrtvo. Ranije je nije tukao. Tukao sam je, ali tako da kaem,

neno. Malo bi vikala. Zatvarao sam kapke, i to se svravalo kao i uvek. Sada je

ozbiljno. to se mene tie, nisam je dovoljno kaznio.

Potom mi je objasnio da zbog toga treba da se posavetuje sa mnom. Zastao je da

popravi fitilj na petrolejki koja se dimila. Ja sam ga neprestano sluao. Popio

sam skoro litar vina i ono mi je udarilo u glavu. Puio sam Remonove cigarete,

jer svojih vie nisam imao. Prolazili su poslednji tramvaji i sa sobom odnosili

sada ve daleku buku predgraa. Remon je nastavio. Bilo mu je krivo to je jo

eleo da ima s njom odnoaj. Ali hteo je da je kazni. Najpre je mislio da je

odvede u hotel i da pozove policiju za javni red i moral da bi izazvao skandal,

tako da joj daju knjiicu prostitutke. Zatim se obratio svojim prijateljima u

podzemlju. Nita nisu smislili. I kako Remon primeti, ba ti mnogo vredi to

pripada podzemlju. To im je rekao, i oni su mu tada predloili da je obelei.

Pa ipak, on to nije hteo. Razmislie. Pre toga hteo je neto da me pita. Uostalom,

pre no to me upita, hteo je da zna ta mislim o tom sluaju. Odgovorih mu da

nita ne mislim, ali da je zanimljiv. Upita me da li mislim da ga je varala; meni

se zaista inilo da ga je varala; zatim, da li smatram da je treba kazniti i ta bih

uradio na njegovom mestu. Rekoh da se to nikada ne moe znati, ali da

razumem to je eli kazniti. Popih jo malo vina. On zapali cigaretu i otkri mi

svoju nameru. Hteo je da joj napie pismo, da je izgrdi, ali da joj napie i neto

neno to bi je navelo da se pokaje. Zatim, kad se vrati, lei e s njom i upravo

u trenutku kad ona treba da svri, pljunue joj u lice i izbaciti je napolje.

Pomislih da e na taj nain biti zaista kanjena. Ali Remon mi ree da se ne

osea sposoban da napie takvo pismo i da je mislio na mene da ga ja sastavim.

Kako sam utao, upita me da li bi me mrzelo da to odmah uinim, a ja mu

odgovorih da ne bi.

Poto popi au vina, ustade, odgurnu tanjire i ono malo hladne kobasice to

nam je preostalo. Paljivo je obrisao muemu na stolu. Izvadi iz fioke nonog

stoia list kockaste hartije, uti koverat, malu dralju od crvenog drveta i

etvrtastu mastionicu s ljubiastim mastilom. Kad mi ree ime ene, videh da je

Mavarka. Napisao sam pismo. Napisao sam ga pomalo nasumce, ali sam se

trudio da zadovoljim Remona, jer nisam imao razloga da ga ne zadovoljim.

Zatim sam glasno proitao pismo. On me je puei i klimajui glavom sluao,

zatim me zamoli da mu ga ponovo proitam. Bio je sasvim zadovoljan. Ree mi:

Znao sam ja dobro da ti poznaje ivot. Nisam odmah primetio da mi govori

ti. Tek kad mi je rekao: Sad si mi pravi prijatelj to me je iznenadilo.

Ponovio mi je tu reenicu, a ja rekoh: Da. Bilo mi je svejedno da li sam mu

prijatelj, ali on je to izgleda zaista eleo. On zatvori pismo, zatim popismo vino.

I dalje smo, utei, neko vreme puili. Napolju je sve bilo tiho, sluali smo kako

automobil prolazei klizi. Rekoh: Kasno je. I Remon je tako mislio. Primetio

je kako je vreme brzo prolo, i to je donekle bilo istina. Spavalo mi se, ali mi je

bilo teko da se dignem. Mora da sam izgledao umoran, jer mi Remon ree da

ovek ne treba da klone. Nisam ga odmah razumeo. Onda mi objasni da je

saznao za smrt moje majke, ali da je to pre ili posle moralo doi. I ja sam tako

mislio.

Ustao sam, Remon mi stegnu ruku i dodade da se mukarci uvek izmeu sebe

razumeju. Izlazei, zatvorio sam vrata i trenutak ostao u mraku u hodniku. U

kui je vladala tiina, sa stepenita je dopirao mraan i vlaan dah. uo sam

samo kako mi navire krv i zuji u uima. Stajao sam nepomian. U sobi starog

Salamana pas je prigueno cvileo.

IV

Cele sedmice sam marljivo radio. Remon svrati i ree mi da je poslao pismo.

Otiao sam dvaput u bioskop s Emanuelom, koji ponekad ne razume ta se

deava na platnu. Tada treba da mu objanjavam. Jue je bila subota i Marija je

dola kako smo se dogovorili. Mnogo sam je eleo, jer je imala lepu haljinu sa

crvenim i belim prugama i kone sandale. Nazirale su se njene vrste grudi, a od

sunca preplanulo lice podsealo je na cvet. Seli smo u autobus i otili nekoliko

kilometara od Alira, na jednu plau pritenjenu stenama, i sa kopna obraslu

trskom. Popodne u etiri sata sunce nije vie jako peklo, ali je voda bila mlaka,

sa malim, dugim i sporim talasima. Marija me naui jednoj igri. Trebalo je,

plivajui, prskati s vrha talasa svu penu, skupiti je u ustima, zatim lei na lea i

izbacivati je prema nebu. Tako je nastajala neka penuava ipka koja je nestajala

u vazduhu ili mi kao mlaka kia padala na lice. Ali ubrzo zatim usta su me pekla

od gorine soli. Marija mi se tada priblii i privi se u vodi uz mene. Stavi svoja

usta na moja. Njen jezik osvei moje usne i neko vreme smo se ljuljukali na

talasima. Kad smo se obukli na plai, Marija me pogleda svojim sjajnim oima.

Zagrlio sam je. Od tog trenutka nismo vie razgovarali. Privio sam je k sebi i

pourili smo da uhvatimo autobus, da se vratimo, da odemo u moju sobu i da se

bacimo na krevet. Ostavio sam otvoren prozor i prijatno smo se oseali to letnja

no klizi preko naih pocrnelih tela.

Tog jutra Marija ostade kod mene i ja joj rekoh da emo zajedno ruati. Sioh

da kupim mesa. Vraajui se, u Remonovoj sobi uh neki enski glas. Malo

kasnije stari Salamano grdio je svog psa, uli smo kripu ona i tapkanje apa na

drvenim stepenicama, i prljavko, mrcino! a zatim izaoe na ulicu. Priao

sam Mariji o ivotu ovog starca i ona se smejala. Obukla je moju pidamu, ali je

podvila rukave. Dok se smejala, ponovo sam je poeleo. Neto kasnije ona me

upita da li je volim. Odgovorih joj da to nita ne znai, ali mi se ini da ne. Ona

se raalosti. Spremajui ruak, bez ikakvog povoda toliko se smejala da sam je

poljubio. Tog trenutka izbi buna prepirka kod Remona.

uo se najpre otar enski glas, potom Remon kako govori: Izvrgla si me

ruglu, izvrgla si me ruglu. Nauiu ja tebe koga ti izvrgava ruglu. Nekoliko

tupih udaraca i ena je tako strano jaukala da se na stepenitu odmah skupilo

mnogo sveta. Marija i ja takoe iziosmo. Zena je i dalje vikala, a Remon ju je i

dalje tukao. Marija mi ree da je to strano, ali joj nita ne odgovorih. Zamoli

me da potraim policajca, ali joj odgovorih da ne volim policajce. Jedan je ipak

stigao zajedno s nekim limarom, stanarom na drugom spratu. Zakuca na vrata,

ali se nita vie nije ulo. Zakucao je jae, a malo zatim ena je zaplakala, i

Remon je otvorio. Drao je cigaretu u ustima i izgledao licemerno. Devojka

jurnu ka vratima i ree policajcu da ju je Remon tukao. Tvoje ime? upita

policajac. Remon mu kaza. Izvadi cigaretu iz usta kad sa mnom razgovara

ree policajac. Remon je oklevao, pogledao me i dobro povukao jo jedan dim.

U tom trenutku policajac mu opali amar svom snagom. Cigareta pade nekoliko

metara dalje. Remon se promeni u licu, ali nita ne ree, a zatim upita poniznim

glasom moe li da podigne pikavac. Policajac ree da moe, i dodade: Drugi

put da upamti da s policijom nema ale. Za to vreme devojka je plakala i

ponavljala: Tukao me je. On je podvoda. Gospodine policaje, upita

Remon, da li je po zakonu da se oveku kae da je podvoda? Ali mu

policajac naredi da zavee. Tada se Remon okrenu prema devojci i ree:

ekaj, mala, nai emo se. Policajac mu ree da umukne, da devojka treba da

ide, a on da ostane u sobi i da saeka dok ga pozovu u komesarijat. Dodade da bi

trebalo da se stidi to je tako pijan da se sav trese.

Remon mu na ovo dobaci: Pijan nisam, gospodine policaje. Tresem se, jer

sam pred vama, to je neizbeno. Zatim zatvori vrata i svet se razie. Marija i ja

zavrili smo sa pripremanjem ruka. Ona nije bila gladna, i ja sam gotovo sve

pojeo. Otila je u jedan sat, ja sam malo spavao.

Oko tri sata neko zakuca na vrata i Remon ue. Ostao sam leei u krevetu. Seo

je na kraj kreveta. Za trenutak je bio bez rei, a ja ga upitah kako se cela stvar

odigrala. Ispria mi da je uinio to je hteo, ali da ga je ona oamarila, i on ju je

tada istukao. Ostalo sam video. Rekoh da mi se ini da je sada kanjena i da

treba da bude zadovoljan. To je bilo i njegovo miljenje, i on primeti da se

policajac uzalud upinjao, on joj nee skinuti batine koje je dobila. Dodao je da

dobro poznaje policajce i da zna kako s njima treba postupati. Zatim me upita

jesam li oekivao da e policajcu uzvratiti amar. Odgovorih mu da nita nisam

oekivao i da, uostalom, ne volim policajce. Remon je izgledao vrlo zadovoljan.

Upitao me elim li s njim da izaem. Ustao sam i poeo da se eljam. Rekao mi

je da bi trebalo da mu budem svedok. To mi je bilo svejedno, ali nisam znao ta

treba da kaem. Po njegovom miljenju, bilo je dovoljno da izjavim da ga je

devojka izvrgavala ruglu. Pristao sam da mu budem svedok.

Izili smo, i Remon mi ponudi konjak. Zatim je hteo da odigramo partiju

bilijara, i ja sam je s pravom izgubio. Hteo je zatim da idemo u javnu kuu, ali ja

sam rekao da neu, jer to ne volim. Tada smo se polako vratili kui i on mi ree

koliko je zadovoljan to mu je polo za rukom da kazni svoju ljubavnicu. Bio je

vrlo ljubazan prema meni i mislio sam da je to vrlo prijatan trenutak.

Izdaleka sam na pragu kapije spazio starog Salamana, koji je izgledao uzbuen.

Kad se pribliismo, video sam da je bez svog psa. Zurio je na sve strane, osvrtao

se oko sebe, pokuavao da prozre tamu hodnika, mrmljao rei bez veze i

nastavljao da svojim malim, crvenim oima ispitivaki posmatra ulicu. Kad ga

Remon upita ta mu je, on ne odgovori odmah. Jedva sam uo kako mrmlja:

Prljavko, mrcino ne prestajui da se uzbuuje. Upitah ga gde mu je pas.

Brzo mi odgovori da je nestao. Zatim odjednom poe brzo da govori: Poveo

sam ga kao i obino na Manevarsko polje. Bilo je mnogo sveta oko sajamskih

baraka. Zastao sam da pogledam Kralja u bekstvu. I kad sam hteo da poem,

nije ga vie bilo. Zaista, ve poodavno hteo sam da mu kupim manju ogrlicu, ali

nikad ne bi poverovao da bi ta mrcina mogla na taj nain da ode.

Remon mu potom objasni da je pas mogao da zaluta i da e se vratiti. Naveo mu

je nekoliko primera kako su psi prelazili i desetine kilometara da bi se vratili

svojim gospodarima. Uprkos tome, stari je izgledao jo vie uzbuen. Ali uzee

mi ga, razumejte! Kad bi ga jo neko prihvatio. Ali to je nemogue, svima se

gade njegove kraste. Uhvatie ga policajci, sigurno. Na to mu rekoh da treba da

ode u kafileriju i da e mu ga vratiti ako plati taksu. Upita me da li je taksa

velika. To nisam znao. On se razbesni: Dati novac za tu mrcinu. O, neka

crkne! I poe da ga psuje. Remon se nasmeja i ue u kuu. Pooh za njim i

rastadosmo se na odmoritu sprata. Malo kasnije uo sam stareve korake i on

zakuca na vrata. Kad otvorih, on asak zasta na pragu i ree: Oprostite,

oprostite! Pozvah ga da ue, ali nije hteo. Gledao je u vrh svojih cipela, dok su

mu krastave ruke podrhtavale. Ne gledajui rne, on upita: Nee mi ga uzeti,

recite, gospodine Merso. Vratie mi ga. ta bi inae bilo od mene. Rekoh mu

da u kafileriji dre pse tri dana na raspolaganju vlasnicima, a posle toga ine s

njima ta im je volja. Zanemeo je. Onda mi ree: Laku no. Zatvorio je vrata,

uo sam kako eta amo-tamo. Njegov krevet zakripe. Meutim, po neobino

tihom zvuku koji je dopirao kroz pregradni zid, razabrao sam da plae. Ne znam

zato pomislih na majku. Trebalo je sutra rano ustati. Nisam bio gladan, legoh

bez veere.

V

Remon mi je telefonirao u kancelariju. Rekao mi je da me jedan njegov prijatelj

(on mu je priao o meni) poziva da provedem nedelju u njegovoj vikend kuici,

kraj Alira. Odgovorih mu da bih se rado odazvao, ali da sam taj dan obeao

svojoj prijateljici. Remon odmah uzvrati da i nju poziva. ena njegova prijatelja

bie vrlo zadovoljna da ne bude sama u drutvu mukaraca.

Hteo sam odmah da spustim slualicu, jer znam da ef ne voli da nam

telefoniraju iz grada. Meutim, Remon me zamoli da priekam i ree da mi je o

ovom pozivu mogao javiti veeras, ali je eleo da mi saopti neto sasvim drugo.

Ceo dan pratila ga je grupa Arapa, meu kojima se nalazio i brat njegove bive

ljubavnice. Ako ga, kad se bude veeras vraao vidi u blizini kue, javi mi.

U redu, odgovorih.

Odmah zatim pozvao me je ef i za trenutak mi bi vrlo neprijatno, jer sam

pomislio da e mi rei da manje telefoniram, a vie radim. Ipak, nije bilo to.

Ree mi da emo razgovarati o nekoj jo nesazreloj nameri. Nameravao je da

osnuje u Parizu agenciju koja bi na licu mesta svravala njegove poslove, i to

neposredno sa velikim kompanijama i hteo je da zna da li bih pristao da idem

tamo. To bi mi omoguilo da ivim u Parizu, a uz to i da putujem jedan deo

godine. Vi ste mladi, i ini mi se da bi vam se takav ivot svideo. Rekoh mu

da je tako, ali da mi je, sve u svemu, svejedno. On me tada upita ne bih li eleo

da promenim ivot. Odgovorih mu da se ivot ne moe nikada promeniti i da u

svakom sluaju jedan vredi koliko i drugi, i da mi se ovaj ovde ba svia.

Izgledao je nezadovoljan, rekao mi je da uvek odgovaram drukije od ostalog

sveta, da nemam ambicija i da je to strano za poslove. Zatim sam se vratio na

posao. Voleo bih da ga nisam ozlojedio, ali nisam video razloga da menjam svoj

ivot. Razmislivi dobro o svemu, nisam bio nesrean. Dok sam bio student,

imao sam mnogo ambicija ove vrste. Ali kad sam morao da napustim studije,

shvatio sam odmah da je sve besmisleno.

Te veeri Marija doe po mene i upita me da li bih se s njom oenio. Odgovorih

joj da mi je to svejedno i da bismo mogli to uiniti ako ona eli. Tada je ona

htela da zna da li je volim. Odgovorih joj, kao to sam to ve jednom uinio, da

to nita ne znai, ali da sam siguran da je ne volim. Zato onda da se sa mnom

eni? izusti ona. Objasnih joj da to nije vano i, ako ona eli, moemo se

venati. Ona je to, uostalom, traila, i meni je preostalo da na to pristanem. Ona

primeti da je brak ozbiljna stvar. Odgovorih: Nije. Za trenutak je uutala i

nemo me posmatrala. Zatim produi da govori. Htela je samo da zna da li bih

prihvatio takvu ponudu i kad bi dolazila od neke druge ene s kojom bih

odravao iste veze. Odgovorih: Razume se. Ona tada samu sebe upita da li me

voli, ali ja o tome nisam nita mogao znati. Poto je opet malo utala, promrmlja

da sam udan, da me, sigurno, zbog toga voli, ali da u joj jednog dana moda iz

istih razloga dojaditi. Kako sam utao nemajui ta da dodam, ona me smeei

se uze za ruke i ree da eli da se uda za mene. Odgovorio sam joj da emo to

uiniti im bude htela. Zatim sam joj govorio o predlogu moga poslodavca, i

Marija mi ree da bi volela da vidi Pariz. Kazao sam joj da sam neko vreme

iveo u Parizu, a ona me je ispitivala kako je tamo. Rekoh joj: Prljavo. Ima

golubova i mranih dvorita. Ljudi imaju belu kou.

Zatim smo etali i proli gradom glavnim ulicama. ene su bile lepe i ja upitah

Mariju da li je to primetila. Ree mi da jeste i da me razume.

Neko vreme nismo vie razgovarali. eleo sam, meutim, da ostane sa mnom i

rekoh joj da bismo mogli zajedno veerati kod Selesta. I ona je zaista za tim

udila, ali je imala neto da radi. Bili smo nadomak moje kue i ja joj rekoh do

vienja. Ona me pogleda: Ne eli da zna ta treba da radim? eleo sam da

znam, ali nisam na to mislio, i kao da mi je to zamerila. Videvi me zbunjena,

ona ponovo prasnu u smeh i primae mi se celim telom da mi prui svoje usne.

Veerao sam kod Selesta. Ve sam poeo da jedem kad ue neka udna mala

ena i upita me moe li da sedne za moj sto. Razume se da je mogla. Pokreti su

joj bili mehaniki, a oi sjajne na licu malom kao jabuka. Skinula je aket i

nervozno bacila pogled na jelovnik. Pozvala je Selesta i odmah poruila sva jela,

odreito i na brzinu. ekajui predjelo, otvori torbu, izvadi pare etvrtaste

hartije i olovku i, dodavi napojnicu, sve srauna unapred, a zatim iz novanika

izvadi taan iznos koji stavi ispred sebe. Donesoe joj predjelo, koje je lakomo

na brzinu progutala. Dok je ekala sledee jelo, izvadi iz torbice plavu olovku i

neki nedeljni asopis koji objavljuje programe radioemisija. Jednu za drugom,

vrlo paljivo je podvukla skoro sve emisije. Kako je asopis imao dvanaestak

stranica, ona je savesno nastavila ovaj posao za sve vreme ruka. Ja sam ve bio

ruao, a ona je i dalje podvlaila s istom marljivou. Potom se digla, obukla

aket s onim istim pokretima preciznog automata i otila. Kako nisam imao ta

da radim, iziao sam i ja i jedno vreme iao za njom. Stala je na ivicu plonika i,

ne skreui i ne osvrui se, neverovatno brzo i sigurno krenula svojim putem.

Najzad sam je izgubio iz vida i vratio se istim putem. Mislio sam kako je udna,

ali sam je brzo zaboravio.

Na pragu svojih vrata naoh starog Salamana. Pozvah ga da ue, a on mi saopti

da se pas izgubio, jer nije bio u kafileriji. Nametenici su mu kazali da je moda

pregaen. Pitao je da li je mogue neto saznati u komesarijatu. Odgovorili su

mu da se o ovakvim stvarima ne vodi rauna jer se dogaaju svakog dana.

Rekao sam starom Salamanu da bi mogao nabaviti drugog psa, ali bio je u pravu

kad mi je rekao da je navikao na ovog.

Skupio sam se na svom krevetu, a Salamano je seo na stolicu pored stola. Sedeo

je prema meni, s rukama na kolenima. Nije skinuo svoj stari eir. Kroz poutele

brkove procedi nekoliko nevezanih reenica. Bio mi je malo dosadan, ali nisam

imao ta da radim, a nije mi se spavalo. Da bih neto kazao, poeo sam da ga

ispitujem o psu. Ree mi da ga je nabavio posle enine smrti. Oenio se prilino

kasno. U mladosti je eleo da postane glumac, i u vojsci je igrao u aljivim

pozorinim komadima iz vojnikog ivota. Ali se ipak zaposlio na eleznici i

nije poalio, jer je sada primao malu penziju. Nije bio srean sa enom, ali, sve

u svemu, bio se navikao na nju. Kad je umrla, oseao se vrlo usamljen. Tada je

zamolio svog druga iz radionice da mu nabavi psa i dobio je ovoga, sasvim

mladog. Morao je da ga hrani na cuclu. Ali kako pas ivi manje od oveka,

najzad su zajedno ostareli. Bio je udljiv, ree Salamano. S vremena na

vreme dohvatili bismo se. Ali ipak je bio dobar pas. Rekoh mu da je bio dobre

rase i Salamano je izgledao zadovoljan. Sem toga, dodade, niste ga znali pre

njegove bolesti. Imao je najlepu dlaku. Svake veeri i svakog jutra otkako je

pas dobio ovu konu bolest Salamano ga je mazao nekom mau. Meutim,

prema njegovom miljenju, njegova prava bolest bila je starost, a starost se ne

lei.

U tom trenutku ja sam zevnuo i stari mi ree da ide. Rekoh mu da moe ostati i

da alim to se to dogodilo njegovom psu. On mi zahvali. Ree da je mama

mnogo volela psa. Govorei o njoj, zvao ju je vaa sirota majka. On izrazi

svoju bojazan da mora da sam vrlo nesrean otkako je majka umrla, ali mu na to

nita ne odgovorih. Tada mi, brzo i usteui se, ree da zna da su me u etvrti

osuivali to sam majku dao u dom, ali on me poznaje i zna da sam majku

mnogo voleo. Odgovorih mu, ni sam ne znam zbog ega, da do sada nisam znao

da me u vezi s tim osuuju, ali da mi je dom izgledao kao neto sasvim prirodno,

jer nisam imao dovoljno novaca da plaam negovateljicu. Uostalom, dodao

sam, ima ve dugo kako nije imala ta da mi kae i bilo joj je dosadno ovako

samoj. Da, ree on, u domu bar ovek stekne drugove. Zatim se izvinio.

Hteo je da spava. ivot mu se sada izmenio i nije znao ta da radi. Prvi put

otkako ga poznajem, on mi bojaljivo prui ruku i ja osetih njegovu hrapavu

kou. Malo se nasmei, i pre nego to poe, ree: Nadam se da psi noas nee

lajati. Stalno mislim da je to moj.

VI

U nedelju sam se jedva probudio i Marija je morala da me zove i prodrmusa.

Nismo jeli, jer smo hteli rano da poemo na kupanje. Oseao sam neku prazninu

i malo me je bolela glava. Cigareta mi je bila gorka. Marija se sa mnom alila i

rekla mi je da izgledam kao da su mi svi pomrli. Obukla je belu haljinu i

opustila kosu. Rekao sam joj da je lepa i ona se zadovoljno smejala.

Silazei, zakucali smo na Remonova vrata. Odgovorio nam je da silazi. Zbog

toga to sam bio umoran i to nismo otvorili kapke na prozorima, na ulici me

zapljusnu dan pun sunca. Marija je skakutala od radosti i neprestano govorila

kako je lepo. Oseao sam se bolje i primetih da sam gladan. Rekoh to Mariji, a

ona mi pokaza svoju torbu od votanog platna u koju je stavila naa dva kupaa

kostima i pekir. Ostalo mi je samo da ekam, a zatim smo uli kako Remon

zatvara vrata. Imao je na sebi plave pantalone i belu koulju s kratkim rukavima.

Meutim, na glavu je stavio slamni eir, zbog ega se Marija smejala, a njegove

podlaktice belele su se ispod crnih malja. Zbog toga osetih neko gaenje.

Zvidao je silazei i izgledao vrlo zadovoljan. Ree mi: Zdravo, stari, i nazva

Mariju gospoice.

Dan pre toga bili smo u komesarijatu i ja sam svedoio da je devojka Remona

izvrgavala ruglu. Bio je osloboen uz opomenu. Nisu proveravali moju

tvrdnju. O svemu tome porazgovarasmo s Remonom ispred vrata, a zatim

odluismo da poemo autobusom. Plaa nije bila daleko, ali tako emo pre stii.

Remon je mislio da e mu prijatelj biti zadovoljan kad nas vidi da smo poranili.

Ba smo hteli da krenemo kad mi Remon odjednom dade znak da pogledam

preko puta. Videh grupu Arapa naslonjenu na izlog prodavnice duvana.

Posmatrali su nas utke, na svoj nain, kao da smo, ni vie ni manje, kamenje ili

klade. Remon mi ree da je onaj drugi s leve strane njegov protivnik, i pri tom je

izgledao zamiljen. Zatim dodade da je ta stvar svrena. Marija nije razumela i

upita nas o emu je re. Rekoh joj da su to neki Arapi koji su neto kivni na

Remona. Htela je odmah da krenemo. Remon se ispravi i nasmeja rekavi da

treba pouriti.

Poosmo prema autobuskoj stanici, koja se nalazila neto dalje. Remon mi ree

da nas Arapi ne prate. Okrenuh se. Stajali su jo na istom mestu i ravnoduno i

dalje posmatrali mesto koje smo upravo napustili. Popeli smo se u autobus.

Remon, kome je izgleda laknulo, nije prestajao da se ali s Marijom. Oseao

sam da mu se svia, ali ona mu je jedva odgovarala. S vremena na vreme

pogledala bi ga smeei se.

Sili smo u predgrau Alira. Plaa nije daleko od autobuske stanice. Ali trebalo

je prei malu uzviicu, koja se die iznad mora, a zatim se strmo sputa prema

obali. Bila je pokrivena ukastim kamenjem i asfodelima sasvim belim prema

ve dubokom plavetnilu neba. Udarajui snano svojom torbom od votanog

platna, Marija se zabavljala da im rasipa latice. Koraali smo izmeu redova

malih vila sa zelenim ili belim ogradama, neke od njih bile su sa svojim

verandama sakrivene ispod tamarisa, dok su druge stajale bez zelenila usred

kamenja. Pre nego to smo se uspeli na uzviicu, ve smo ugledali mirno more,

a neto dalje sanjivi i masivni rt u bistroj vodi. Do nas je kroz tiinu dopirao laki

um motora. U daljini spazismo malu ribarsku barku koja se neosetno primicala

po bletavom moru. Marija ubra nekoliko perunika sa stenja. Sa padine koja se

sputala prema moru, videli smo ve nekoliko kupaa.

Remonov prijatelj stanovao je u vikend-kuici na kraju plae. Kuica se

naslanjala na stene, a prednji stubovi ve su se kupali u moru. Remon nas

predstavi. Njegov prijatelj se zvao Mason. Bio je to visok, krupan ovek, irokih

plea, sa punakom i prijatnom enicom, koja je govorila pariskim akcentom.

Odmah nam ree da se oseamo kao kod svoje kue i da je ve isprio ribe koje

je jutros ulovio. Rekoh da smatram da mu je kua lepa. On mi uzvrati da ovde

provodi subotu, nedelju i ceo godinji odmor. Dobro se slaem sa enom

dodade. Zena mu se upravo neto smejala sa Marijom. Tada sam moda prvi put

pomislio da u se i ja oeniti.

Mason je hteo da se kupa, ali njegova ena i Remon ne htedoe poi. Nas troje

se spustismo i Marija se odmah baci u vodu. Mason i ja malo poekasmo.

Govorio je lagano i primetio sam da je imao obiaj da sve to bi rekao upotpuni

sa dodao bih jo ak i onda kad u stvari nita ne bi dodao smislu reenice.

Sto se tie Marije, ree mi: Sjajna je, i dodao bih, draesna. Nisam vie

obraao panju na ovu ravu naviku, jer sam oseao kako mi sunce prija. Od

peska poee da mi bride tabani. Uzdravao sam se od elje da uem u vodu, ali

najzad rekoh Masonu: Idemo li? Skoio sam. On je polako uao u vodu i

bacio se tek kad mu se tlo izmaklo pod nogama. Plivao je na prstima i dosta

slabo, tako da sam ga ostavio da stignem Mariju. Voda je bila hladna i uivao

sam u plivanju. Slaui se u pokretima i oseajui isto zadovoljstvo, Marija i ja

zaplivasmo daleko.

Na puini smo se okrenuli na lea i sa mog lica, okrenutog prema nebu, sunce je

osuilo poslednje kapi vode koje su mi se slivale u usta. Videli smo da se Mason

vratio na obalu i ispruio na suncu. Iz daljine izgledao je ogroman. Marija je

htela da zajedno plivamo. Postavio sam se iza nje da bih je uhvatio oko struka, a

ona se kretala plivajui rukama dok sam joj ja pomagao udarajui nogama. Laki

ubor vode pratio nas je celog jutra sve dok nisam osetio umor. Tada sam

ostavio Mariju i vratio se sam plivajui pravilno i diui duboko. Na obali se

pruih potrbuke pored Masona i zagnjurih lice u pesak. Rekoh mu da je to

vrlo prijatno; i on je bio istog miljenja. Malo posle stie i Marija. Okrenuh se

da je posmatram kako se primie. Sa kosom zabaenom unazad, sva je bila

lepljiva od slane vode. Isprui se pored mene i dve topline njenog tela i sunca

malo me uspavae.

Marija me prodrma i ree mi da je Mason uao u kuu i da bi trebalo ruati.

Odmah sam ustao jer sam bio gladan, ali mi Marija primeti da je od jutros nisam

poljubio. Bilo je to istina, a sem toga i sam sam to eleo. Doi u vodu ree

mi. Potrasmo da se bacimo na prve male talase. Zaplivasmo malo i Marija se

pripi uz mene. Osetih njene noge oko svojih i poeleh je.

Kad se vratismo, Mason nas je ve zvao. Rekoh mu da sam vrlo gladan, a on

odmah ree svojoj eni da mu se sviam. Hleb je bio dobar i ja halapljivo

progutah svoj deo ribe. Zatim su doli meso i pren krompir. Jeli smo i utali.

Mason se esto hvatao ae s vinom i meni je stalno dolivao. Kad je dola kafa,

glava mi je bila teka i mnogo sam puio. Mason, Remon i ja razmatrali smo

mogunost da mesec avgust provedemo zajedno na plai i da zajedniki snosimo

trokove. Marija odjednom ree: Znate li koliko je sati? Pola dvanaest. Svi

smo se zaudili, a Mason ree da smo ruali rano i da je to prirodno, jer se rua

onda kad se ogladni. Ne znam zato se Marija tome smejala. Mislim da je malo

vie popila. Mason me tada upita da li bih hteo da s njim proetam po plai.

Moja ena se uvek odmara posle ruka. Ja to ne volim. Treba da se kreem.

Uvek joj govorim da je to bolje za zdravlje. Ali, uostalom, to je njeno pravo.

Marija dodade da e ostati da pomogne gospoi Mason da opere sudove. Mala

Parianka ree da zato treba isterati mukarce. Nas trojica siosmo do obale.

Sunce je padalo skoro pravo na pesak i njegov blesak na moru bio je nesnosan.

Na plai nije vie bilo nikoga. U vikend-kuicama, koje su se nalazile na ivici

visoravni i bile nagnute ka moru, ulo se zveckanje tanjira i pribora za jelo.

Jedva smo disali od vreline kamenja, koja je izbijala iz zemlje. Mason i Remon

razgovarali su najpre o stvarima i ljudima koje nisam znao. Shvatio sam da se

odavno znaju i da su, tavie, jedno vreme zajedno iveli. Uputili smo se prema

vodi i ili du mora. Katkad bi mali talas, dui od ostalih, pokvasio nae

platnene cipele. Ni na ta nisam mislio, jer sam bio upola omamljen od sunca

iznad moje gole glave.

U tom trenutku Remon ree neto Masonu, to nisam dobro uo. Ali u isti mah,

sasvim na kraju plae i vrlo daleko od nas, spazih dva Arapina koji su nam se

pribliavali. Pogledah Remona i on mi ree: To je on! Poli smo dalje. Mason

upita kako su mogli sve dovde da nas prate. Pomislih da su nas morali videti kad

smo s torbom za plau ulazili u autobus, ali nita ne rekoh.

Arapi su se polako primicali, i ve su nam bili sasvim blizu. Mi smo i dalje

produili istim korakom, ali Remon ree: Ako doe do tue, Masone, ti uzmi

na sebe onog drugog. Ja u se obraunati s onim mojim. A ti, Merso, ukoliko se

pojavi trei, taj je tvoj. Rekoh: U redu. Mason gurnu ruke u depove. inilo

mi se da se vreo pesak uario. Nastavili smo istim korakom prema Arapima.

Razdaljina se ravnomerno smanjivala. Kad smo bili nekoliko koraka jedni od

drugih, Arapi su stali. Mason i ja usporili srno korake. Remon poe prema svom

tipu. Nisam dobro uo ta mu je rekao, ali onaj napravi pokret kao da e ga

udariti glavom. Tada ga Remon udari i pozva u pomo Masona. Mason poe na

onoga koji mu je bio odreen i udari ga dvaput svom snagom. Arapin se isprui

u vodu, licem prema dnu, i ostade tako nekoliko sekundi stvarajui oko svoje

glave mehurove na povrini vode. Za to vreme je ponovo i Remon udario i

ovome krv obli lice. Remon se okrenu prema meni i ree: Videe ta e

izvaditi. Ja mu doviknuh: Pazi, ima no, ali je Remonova ruka ve bila

poseena a usta raseena.

Mason je priskoio, ali se drugi Arapin podie i stade iza onog naoruanog.

Nismo smeli da se pomaknemo. Oni su se polako povlaili, gledajui nas i dalje

netremice i drei nas u strahu od noa. Kad su videli da su dovoljno odmakli,

nestadoe vrlo brzo, dok smo mi stajali kao prikovani na suncu, a Remon stezao

ruku iz koje je ikljala krv.

Mason onda ree da ovde boravi neki lekar koji provodi nedelju na uzviici.

Remon htede odmah da poe k njemu, ali svaki put kad bi progovorio, krv iz

rane pravila bi mehurove u njegovim ustima. Pridravali smo ga i vratili smo se

u kuicu to smo bre mogli. Tu nam Remon ree da su njegove rane povrinske

i da moe da ide lekaru. Ode s Masonom, a ja ostadoh da objasnim enama ta

se dogodilo. Gospoa Mason zaplaka, Marija preblede. Bilo mi je dosadno da

im objanjavam, najzad uutah i zapalih cigaretu Posmatrajui more.

Oko pola dva Remon se vrati s Masonom. Na ruci je imao zavoj, oko usta

flaster. Lekar mu je rekao da to nije nita, ali on je izgledao natmuren. Mason

pokua da ga nasmeje, meutim on ne progovori. Kad ree da e sii na plau,

upitah ga kuda ide, a on mi odgovori da ide na vazduh. Mason i ja rekosmo da

emo ga pratiti. Tada se naljuti i poe da nas vrea. Mason dodade da mu ne

treba protivreiti, ali ja sam ipak poao za njim.

Dugo smo etali po plai. Sunce je bilo strano. Kao da se lomilo u komade na

pesku i na moru. Imao sam utisak da Remon zna kuda ide, ali to je svakako bilo

pogreno. Sasvim na kraju plae stigosmo najzad do malog izvora, koji je tekao

kroz pesak iza jedne velike stene. Tu zatekosmo ona naa dva Arapina. Leali su

u svojim prljavim, plavim kombinezonima. Izgledali su sasvim mirni i skoro

zadovoljni. Na dolazak nije nita izmenio. Onaj koji je udario Remona, gledao

ga je utei. Drugi je svirao na maloj trsci i ponavljao bez prestanka, gledajui

nas ispod oka, tri note koje je izvodio na svom instrumentu.

Za sve to vreme nita nije postojalo sem sunca i tiine, lakog ubora izvora i ove

tri note. Remon prinese ruku depu s revolverom, ali se onaj ne pokrenu: samo

su se gledali. Primetio sam da onaj to je svirao na fruli ima vrlo razmaknute

prste na nogama. Ne skidajui oiju sa svog protivnika, Remon me upita: Da

ga ubijem? Pomislih da e se, ako kaem ne, uzbuditi i da e sigurno opaliti.

Samo mu rekoh: Nije ti jo nita rekao. Bilo bi runo pucati tek onako. I dalje

se, usred tiine i vreline, uo samo tihi ubor vode i frule. Tada Remon ree:

Vreau ga, dakle, i kad odgovori, ubiu ga. Odgovorih: Ali ako ne izvue

no, ne moe pucati. Remon je poeo da se pomalo uzbuuje. Onaj drugi

stalno je svirao, a obojica su posmatrala svaki Remonov pokret. Ne, rekoh

Remonu. Uhvati se s njim kao ovek s ovekom i daj mi revolver. Ukoliko se

drugi umea ili izvue no, ubiu ga.

Kad mi Remon predade revolver, sunce pree preko njega. Stajali smo i dalje

nepomini kao da se sve oko nas zatvorilo. Gledali smo se ne sputajui oi i sve

se odluivalo ovde izmeu mora, peska i sunca, u dvostrukoj tiini frule i vode.

U tom trenutku pomislio sam da se moe pucati ili ne pucati. Meutim, Arapi se

odjednom, uzmiui, povukoe iza stene. Remon i ja vratismo se istim putem.

Izgledao je bolje i govorio o autobusu za povratak.

Ispratih ga do kuice i dok se on peo uz drvene stepence, zastadoh pred prvim

stepenikom, glave oamuene od sunca, obeshrabren pred naporom koji je

trebalo da uinim da bih se popeo na drveni sprat i vratio enama. Ali ega je

bila tolika da mi je bilo teko da stojim nepomian pod zaslepljujuom kiom

koja je padala s neba. Ostati ili otii, isto mi se hvatalo. Posle izvesnog vremena

Okrenuh se prema obali i krenuh dalje.

Bilo je to ono isto crveno bletanje. Na pesku more je dahtalo punim, brzim i

priguenim dahom svojih malih talasa. Iao sam lagano prema stenju i oseao da

mi je elo nabreklo od sunca. Sva ta vrelina me je pritiskala i sputavala korake.

A svaki put kad bih na licu osetio njen vreli dah, stisnuo bih zube, stegao

pesnice u depovima, napregnuo svu. svoju snagu da savladam sunce i onu

maglovitu opijenost koja se na mene sruila. Pri svakom mlazu svetlosti koji je

izbijao iz peska, iz pobelele koljke ili krhotine stakla, vilice su mi se grile.

Dugo sam hodao.

Iz daljine sam spazio malu, tamnu masu stene opasanu zaslepljujuim prstenom

svetlosti i morske praine. Pomislio sam na svei izvor iza stene. Zaeleo sam da

jo jednom oslunem ubor vode, da se sklonim od sunca, napora, plaa ena i

da pronaem hlad i mir. Ali kad sam se pribliio, primetio sam da se Remonov

protivnik vratio.

Bio je sam. Leao je na leima s rukama pod potiljkom, elom u senci stene,

ostalim delom tela na suncu. Njegov plavi kombinezon isparavao se na vruini.

Bio sam malo iznenaen. Za mene je sve to bila svrena stvar i doao sam

ovamo ne mislei vie na to.

im me vide, Arapin se malo podie i gurnu ruku u dep. Ja sam, razume se,

stezao u depu od kaputa Remonov revolver. On se ponovo spusti unazad ne

vadei ruku iz depa. Bio sam dosta daleko od njega, oko desetak metara. S

vremena na vreme nazirao sam njegov pogled ispod poluotvorenih kapaka, ali je

u uarenom vazduhu njegov lik igrao pred mojim oima. um talasa bio je jo

sporiji, jo tii nego u podne. Bilo je to ono isto sunce, ona ista svetlost na onom

istom pesku koja se ovuda proirila. Ve dva sata dan nije odmicao, ve dva sata

kako je bacio sidro u okean usijanog metala. Na horizontu je proao neki brodi,

a ja sam krajikom oka nazreo samo crnu mrlju, jer sam neprestano posmatrao

Arapina.

Pomislio sam da treba samo da se okrenem, pa da sve bude svreno. Ali sva

plaa iza mene, koja je treperila od sunca, pritiskala me je. Primakao sam se

malo izvoru. Arapin se nije micao. I pored toga bio je jo dosta daleko. Moda

zbog senke na licu, izgledalo je da se smeje. ekao sam. Lice mi je od sunca

gorelo i osetio sam kako mi se kapljice znoja skupljaju na obrvama. Bilo je to

ono isto sunce kao i onog dana kad sam sahranio majku, i kao i tada mnogo me

je bolela glava i sve su mi ile kucale pod koom. Zbog ove vreline koju vie

nisam mogao podneti, koraknuo sam napred. Znao sam da je to glupo i da se

neu osloboditi sunca ako se pomaknem za jedan korak. Ali uinio sam ve

jedan korak, samo jedan korak. A tada, ne diui se, Arapin trgnu no, koji mi

pokaza na suncu. Svetlost iknu na elik i uini mi se kao da me duga, blistava

otrica pogodi u elo. U istom asu znoj skupljen u obrvama potee odjednom

niz one kapke i prekri ih mlakim i gustim velom. Ova koprena od suza i soli

zaslepi mi oi. Oseao sam samo kako mi sunce kao cimbal udara po elu i

nejasno, blistavo seivo kako seva na nou stalno uperenom u mene. Ovaj

usijani ma palio mi je trepavice i kopao oi. Tada mi je sve zaigralo pred

oima. S mora je dopirao teak i vreo dah. inilo mi se kao da se nebo nada

mnom irom otvorilo i kao da iz njega pada ognjena kia. Napregnuh se svim

svojim biem i ruka mi stee revolver. Obara okinu, dodirnuh glatko

ispupenje drke, a tada uz prasak, u isto vreme rezak i zagluan, sve poe. Sa

sebe stresoh znoj i sunce. Bi mi jasno da sam poremetio ravnoteu dana i onu

vanrednu tiinu plae na kojoj sam bio srean. Tada opalih jo etiri puta u

nepomino telo, u koje su meci neprimetno prodirali. I to je bilo kao etiri kratka

udarca kojima sam zakucao na vrata svoje zle kobi.

DRUGI DEO

I

Odmah posle hapenja bio sam sasluan nekoliko puta. Ali, poto je bilo rei

samo o uzimanju generalija, to nije dugo trajalo. Prvi put, u komesarijatu,

izgledalo je kao da moj sluaj nikoga ne interesuje. Osam dana kasnije, islednik

me je, naprotiv, posmatrao sa radoznalou. Najpre me upita samo za ime,

adresu, datum i mesto roenja. Zatim je eleo da zna da li sam izabrao advokata.

Priznadoh da nisam i postavih mu pitanje je li neophodno potrebno da ga

uzmem. Zato? ree. Odgovorio sam da smatram svoj sluaj vrlo prostim. On

se osmehnu govorei: Stvar shvatanja. Meutim, postoji zakon. Ukoliko vi ne

izaberete advokata, odrediemo ga po slubenoj dunosti. Smatrao sam da je to

vrlo podesno to se sud bavi tim sitnicama. To sam mu i rekao. On se sloio sa

mnom i zakljuio da je zakon sve dobro predvideo.

U prvo vreme nisam ga ozbiljno shvatao. Primio me je u prostoriji sa navuenim

zavesama, na njegovom pisaem stolu stajala je samo jedna svetiljka koja je

osvetljavala naslonjau koju mi ponudi da sednem, dok je on ostao u senci.

Nekada sam u knjigama itao slian opis, i sve mi se uini kao neka igra. Posle

naeg razgovora, naprotiv, posmatrao sam ga i video oveka pravilnih crta,

dubokih, plavih oiju, visoka rasta, dugih, prosedih brkova i guste, skoro bele

kose. inilo mi se da je vrlo pametan i ukratko, simpatian, uprkos nervoznom

grenju miia na licu, koje mu je zatezalo usta. Izlazei, hteo sam ak da se

rukujemo, ali se na vreme setih da sam ubio oveka.

Sutradan me u zatvoru poseti advokat. Bio je omalen i debeljukast, jo dosta

mlad, pomno doterane kose. Uprkos vruini (ja sam bio u koulji), bio je u

tamnom odelu, imao izguvan oko vratnik i neobinu kravatu sa irokim, crnim i

belim prugama. Na krevet spusti tanu koju je nosio pod mikom, predstavi se i

ree da je prouio moj predmet. Moj sluaj je bio vrlo delikatan, ali on nije

sumnjao u uspeh, pod uslovom da mu se poverim. Zahvalih mu, a on mi ree:

Uimo u sutinu stvari.

Seo je na krevet i objasnio mi da su se raspitivali o mom linom ivotu. Znali su

da mi je majka nedavno umrla u domu staraca. Posle toga vodili su istragu u

Marengu. Isledni organi saznali su da sam pokazao bezoseajnost na dan

majine sahrane. Razumejte, ree moj advokat, malo mi je neprijatno da

vas o tome pitam, ali to je vrlo vano, i bie jak dokaz za optubu ako ne budem

mogao nita odgovoriti. Hteo je da mu pomognem. Upita me da li sam tog dana

bio mnogo alostan. Ovo pitanje me vrlo zaudi i uini mi se da bi i meni bilo

vrlo neprijatno kad bih ga nekome postavio. Ipak mu odgovorih da sam se

odvikao da sam sebi postavljam pitanja i da mi je teko da mu o tome neto

kaem. Nema sumnje, voleo sam majku, ali to nita ne znai. Sva zdrava bia

poelela su, vie ili manje, smrt onima koje su voleli. Vrlo uzbuen, advokat me

prekide. Traio je od mene da mu obeam da to neu rei ni na sasluanju ni

pred islednikom. Meutim, objasnih mu da sam po prirodi takav i da zbog

fizikih potreba esto potiskujem svoja oseanja. Na dan majine sahrane bio

sam vrlo umoran i spavalo mi se. Zbog toga se nisam obazirao na ono to se

dogaa. Ono to sam mogao pouzdano da mu kaem bilo je da bih vie voleo da

majka nije umrla. Ali moj advokat nije bio s tim zadovoljan. Rekao mi je: To

nije dovoljno.

Razmiljao je. Zatim me upita moe li da kae da sam toga dana vladao svojim

prirodnim oseanjima. Odgovorio sam mu: Ne, jer to nije tano. Pogledao me

nekako udno, kao da sam mu se pomalo gadio. Skoro zlurado mi ree da e

upravnik i osoblje u domu u svakom sluaju biti sasluani kao svedoci i da bi mi

to moglo napraviti gadnu nepriliku. Skrenuo sam mu panju da ova pria

nema veze s mojim sluajem, ali mi on samo odgovori da se po svemu vidi da

nikada nisam imao posla sa sudom.

Otiao je ljutita izgleda. Hteo sam da ga zadrim i da mu objasnim da elim

njegovu simpatiju, ne da bi me bolje branio, ve, ako mogu tako da kaem,

obinu ljudsku simpatiju. Naroito zbog toga to sam primetio da sam ga doveo

u nepriliku. Nije me shvatao i malo se na me naljutio. Bila mi je elja da ga

ubedim da sam ja, kao i svi ostali, potpuno obian ovek. Ali sve to, u stvari, ne

bi bilo od velike koristi i odustao sam od toga, jer me je mrzelo.

Malo potom ponovo me odvedoe pred islednika. Bilo je dva sata po podne i

ovaj put je njegova kancelarija bila puna svetlosti koju je prozirna zavesa

ublaavala. Bilo je vrlo toplo. Ponudi mi da sednem i utivo mi saopti da je moj

advokat spreen i nije mogao da doe. Meutim, ja sam imao pravo da ne

odgovaram na njegova pitanja i da saekam da moj advokat bude prisutan.

Rekoh da mogu sam da odgovaram. On pritisnu prstom dugme na stolu. Ue

jedan mlad pisar i namesti se gotovo iza mojih lea.

Obojica smo se udobno rairili u naslonjaama. Sasluavanje poe. Najpre mi

ree da su me ocrtali kao oveka utljiva i povuena karaktera, i hteo je da zna

ta ja o tome mislim. Odgovorih: To je zato to nemam nikada neto naroito

da kaem. Zato utim. Kao i prvi put, on se nasmeja i priznade da je to najbolji

razlog, i dodade: Uostalom, nije vano. Zatim uuta, pogleda me, naglo

ustade i brzo mi ree: Interesujete me samo vi. Nisam dobro shvatio ta je

time mislio i nisam nita odgovorio. Ima neto, dodade, to mi u vaem delu

nije jasno. Siguran sam da ete mi pomoi da to razumem. Rekao sam da je to

sve vrlo prosto. Natera me da mu opiem taj dan. Izneo sam ono to sam ve

ispriao: Remon, plaa, kupanje, svaa, ponovo plaa, mali izvor, sunce i pet

revolverskih hitaca. Pri svakoj reenici govorio je: Dobro, dobro. Kad sam

doao do ispruenog tela, sloio se rekavi: U redu. Ali meni je dosadilo da

tako ponavljam istu priu i inilo mi se da nikada nisam toliko govorio.

Posle kraeg utanja, on ustade i ree da eli da mi pomogne, da ga interesujem,

i da e s bojom pomoi uiniti neto za mene. Ali pre toga eli da mi postavi

nekoliko pitanja. Bez ikakvog uvoda upita me da li sam voleo majku.

Odgovorih: Da, kao i svaki ovek, a pisar, koji je do tada ravnomerno kucao

na maini, verovatno je pogreio dirku, jer se zbunio pa je morao da se vrati

natrag. Jo uvek bez ikakve logike sudija mi postavi pitanje da li sam pet

revolverskih hitaca opalio jedan za drugim. Promislio sam i potvrdio da sam

najpre opalio samo jedan, a posle nekoliko sekundi jo etiri. Zato ste ekali

izmeu prvog i drugog hica? upita on. Jo jednom sam video uarenu plau i

osetio kako mi sunce pali elo. Ali ovog puta nita ne odgovorih. Za vreme

tiine koja je zavladala sudija je izgledao uznemiren. Seo je, poeo da mrsi kosu,

nalaktio se na pisai sto i udna izgleda nagnuo se malo prema meni. Zato,

zato ste pucali na telo koje je lealo na zemlji? I tu opet nisam znao ta da

odgovorim. Sudija proe rukama preko ela i ponovi pitanje malo izmenjenim

glasom: Zato? Treba da mi to kaete. Zato? I dalje sam utao.

Iznenada ustade, poe krupnim koracima prema dnu kancelarije i otvori jednu

fioku u ormanu za akta. Izvadi iz nje srebrno raspee, kojim je vitlao idui

prema meni. I potpuno izmenjenim, skoro drhtavim glasom, uzviknu:

Poznajete li ovoga ovde? Rekoh: Da, svakako. Tada mi brzo i vatreno ree

da on veruje u boga i da je ubeen da nijedan ovek ne moe biti toliko grean

da mu bog ne bi oprostio, ali da bi za to trebalo da ovek svojim kajanjem

postane kao dete sa duom istom i spremnom da sve primi. itavim telom

nagnuo se preko stola. Mahao je raspeem skoro iznad moje glave. Da pravo

kaem, teko sam pratio njegova mudrovanja, pre svega zbog toga to mi je bilo

vruina i to je u njegovoj kancelariji bilo velikih muva koje su mi sletale na

lice, a, najzad, i zbog toga to sam ga se malo bojao. Istovremeno sam shvatao

da je sve to smeno, jer, najzad, ja sam bio zloinac. On ipak nastavi. Unekoliko

sam shvatio da, prema njegovom miljenju, postoji samo jedna nejasna taka u

mom priznanju, injenica da sam ekao da po drugi put opalim iz revolvera. Sve

ostalo je bilo u redu, ali ovo mu nije ilo u glavu.

Htedoh da mu kaem da nije u pravu to je toliko uporan: poslednja taka nije

bila toliko vana. Meutim, on me prekinu i poslednji put opomenu, uspravivi

se u svoj svojoj visini i pitajui me da li verujem u boga. Odgovorih da ne

verujem. On sede negodujui. Dobaci mi da je to nemogue, da svi ljudi veruju

u boga, ak i oni koji se odvraaju od njega. To je bilo njegovo uverenje i, ako

bi ikada u njega posumnjao, njegov ivot ne bi vie imao smisla. Hoete li,

uzviknu on, da mi ivot izgubi svaki smisao? Po mom miljenju, to me se nije

ticalo i ja sam mu to rekao. Ali on je ve preko stola primicao Hrista mojim

oima i bezumno vikao: Ja sam hrianin. Molim da ti ovaj ovde oprosti tvoje

grehe. Kako moe da ne veruje u onoga koji je stradao za tebe? Primetih da

me oslovljava sa ti, ali bi mi svega dosta. Vruina je bila sve vea. Kao i uvek

kad sam eleo da se otresem nekoga koga s tekom mukom sluam, pravio sam

se kao da odobravam. Na moje zaprepaenje, on je likovao: Vidi, vidi,

govorio je. Zar ne, ti veruje i ti e mu se poveriti. Naravno, jo jednom sam

rekao da ne verujem. On se ponovo svali u naslonjau.

Izgledao je vrlo umoran. Neko vreme je utao dok je maina, koja je stalno

pratila na razgovor, zavravala poslednje reenice. Zatim me paljivo i pomalo

tuno pogleda i promrmlja: Duu tako okorelu kao to je vaa nikada nisam

video. Zloinci koji bi se nali preda mnom uvek bi zaplakali pred ovom slikom

bola. Htedoh da mu odgovorim da je to bilo ba zbog toga to su bili zloinci.

Ali pomislih da sam i ja isto to i oni. To je bila misao na koju se nisam mogao

priviknuti. Tada se sudija podie kao da je hteo da mi stavi do znanja da je

sasluavanje zavreno. Upita me samo, malo umorna izgleda, alim li svoj in.

Razmislih i rekoh da oseam vie nelagodnost nego istinsko kajanje. Imao sam

utisak da me nije razumeo. Ali tog dana stvari nisu krenule dalje.

Posle toga sam esto viao istranog sudiju. Sada me je uvek pratio advokat.

Sveli su sve na to da tano utvrde izvesne take u mojim ranijim iskazima. Ili je

sudija raspravljao s advokatom o iskazima svedoka. Ali, u stvari, u tim

trenucima nikada se nisu bavili mnome. U svakom sluaju, malo-pomalo, ton

sasluavanja se izmenio. inilo mi se da se sudija vie ne interesu je za mene i

da je, u neku ruku, odredio svoj stav u mom sluaju. Nije mi vie govorio o

bogu, i nikada ga vie nisam video tako uzbuena kao prvog dana. Rezultat

svega toga bio je da su nai razgovori postali srdaniji. Nekoliko pitanja, malo

razgovora s advokatom, i sasluanje je bilo gotovo. Stvar se, prema izjavi samog

sudije, odvijala svojim tokom. Neki put, opet kad bi se razgovor kretao u optim

okvirima, umeali bi i mene. Poinjao sam da diem. U tim asovima nije bio

zao prema meni. Sve je bilo tako prirodno, tako dobro ureeno i tako

jednostavno izvedeno da sam stekao neobian utisak da sam lan porodice. I

posle jedanaest meseci, koliko je trajala istraga, mogu da kaem kako sam se

gotovo udio da se nikada nisam niemu toliko radovao kao ovim retkim

trenucima kad bi me sudija ispratio do vrata svoje kancelarije tapui me po

ramenu i govorei srdano: Za danas dosta, gospodine antihriste. Potom su

me predavali u ruke andarma.

II

Ima stvari o kojima nikada nisam voleo da govorim. Kad sam dopao zatvora,

shvatio sam ve posle nekoliko dana da neu voleti da govorim o ovom delu

svoga ivota.

Kasnije nisam pridavao vanosti ovom oseanju neprijatnosti. Prvih dana, u

stvari, nisam ni bio u zatvoru: nekako neodreeno iekivao sam da se neto

novo dogodi. Sve je poelo tek od Marijine prve i jedine posete. Onog dana kad

sam primio njeno pismo (rekla mi je da joj zabranjuju da me poseuje jer mi nije

ena), od tog dana osetio sam da mi je elija dom i da se tu moj ivot zaustavio.

Na dan mog hapenja zatvorili su me najpre u jednu sobu u kojoj je ve bilo

nekoliko zatvorenika, veinom Arapa. Smejali su se videvi me. Zatim su me

upitali ta sam uinio. Rekoh im da sam ubio jednog Arapina, i oni su zautali.

Malo kasnije spustila se no. Objasnili su mi kako da namesti