01

Naslov originala:Alberto Vasconcellos da Costa e Silva

Um Rio Chamado Atlntico, 2012A frica no Brasil e o Brasil na frica

02

AdminDraft

AdminDraft

Alberto da Kosta e Silva

REKA ZVANAATLANTIK

S portugalskog preveoMladen iri

03

Predgovor

U ovoj knjizi, koju posveujem dvojici velikih prijatelja Erbertu Salesu iozeu Paulu Paisu, okupio sam razne radove objavljene u novinama iasopisima ili proitane na naunim skupovima o istoriji Afrike. Najstarijipotiu iz 1961, ali se ak i oni sada pretampavaju onako kako su onda bilinapisani, bez naroitih izmena, samo je gdegde izbaen poneki epitet, ili jekoja re deset stranica posle toga zamenjena nekom drugom, da se izbegnuponavljanja i jednolinost. Iskuavala me je, i to prilino, elja da boljepotkrepim neku tvrdnju, da drugu objasnim, da jedan pasus osavremenim,drugi da izbacim, a trei pak da proirim, ali sam tom iskuenju odoleokako bih ouvao svaki od ovih eseja onako kako sam ih nekada napisao.

A da sam u to iskuenje pao, ve bih imao ta da dodam, na primer,prvim trima pasusima u radu kojim otvaram ovu knjigu i u kome razmatrampriznavanje nezavisnosti Brazila od strane ologuna, kralja grada Onima iliLagosa, i njegovog sizerena obe, tj. kralja Benina. Taj dogaaj, inae, nijeproao nezapaeno, primetio ga je i uveni pisac Mario de Andrade. Saznaoje za njega iz etvrtog poglavlja dela Starine i uspomene iz Rio de aneiraozea Vieira Fazende, koje je pretampano u 93. svesci, u 147. brojuasopisa Revista do Instituto Histrico e Geogrfico Brasileiro. U radu okongoanskom narodu, uvrtenom u knjigu Dramski plesovi u Brazilu, Mariode Andrade se podsmeva onome to naziva porivom za slanjem delegacijai otvaranjem ambasada, to je odlikovalo ondanje Afrikance, papotcenjuje, naziva beskorisnom onu delegaciju koju je poslao vladarologun Ozinlokun, u svoje ime i u ime obe Ozemveda, da bi priznaootcepljenje Brazila od Portugalije, ponudio prijateljstvo caru Pedru I iizrazio elju za odravanjem trgovinskih odnosa sa naom zemljom. Gotovonita ne znam o njegovom poslaniku, pukovniku Manoelu Alvesu de Limi.Po optubama koje je on izneo u pismima caru, na raun portugalskih trupau Baiji, izgleda da je bio roen ili odrastao u Brazilu. Pjer Vere smatra daje on bio trgovac u Africi, i to trgovac robljem i, naravno, prijatelj ologuna.Ne vidim razlog za sumnju u to da je bio vitez Hristovog reda i Reda Sv.

04

Jakova od Maa, po milosti, kako se tvrdi, kralja oaa VI, budui da je kaotakav dostojnik bio primljen u Rio de aneiru. A jo manje treba sumnjati uto da su ga primili kao ambasadora, jer se pod tim zvanjem pojavljuje uregistrima pasoa iz 1829. i 1830.

Carevina Brazil nije eljno iekivala da joj nezavisnost priznaju afrikekraljevine, koje je smatrala varvarskim, nego evropske drave. Uprkostome, bez ustruavanja tvrdim da nije izostao dobar prijem delegacije izOnima, ali ne zato to je ona sluila za utehu usled oklevanja evropskihdvorova, kako je predloio Vieira Fazenda, nego zato to je Lagos ve biopostao glavna luka za izvoz robova u Baiju, a rob je bio najvaniji artikalbrazilskog uvoza. Dok su politiari poricali vanost da su dva afrikakraljevstva (a jedno od njih je bilo vaan trgovinski partner Brazila) priznalanezavisnost Brazila, poslovni ljudi iz Baije i Rio de aneira ologunov potezsu morali doekati s oduevljenjem. to se tie onih iz Rija, to im je sigurnodonelo olakanje, poto je pretila opasnost da e se luke u Luandi, Kabindii Bengeli zatvoriti za njihove brodove.

Iitavam sada ponovo ono to sam napisao i zakljuujem da se malotoga moe dodati izvornom eseju. Osim toga, razne teme ovoga rada bile suponovo razmatrane u naknadnim studijama, koje su takoe pretampane uovoj knjizi. One obiluju ponavljanjima. Nisam ih skratio zato to oslikavajuupornost s kojom su mi odreene teme i linosti budile znatielju tokomvie od etrdeset godina. Uprkos tom dugom suivotu s njima, ono toitaocu nudim samo su uvodi u teme koje razmatram, nacrti dugihpripovesti, skice portret, nedoumice, mnoga pitanja predlozi za daljaistraivanja koja nikada nisam uspeo da sprovedem. Iako spremnosti i voljeimam napretek, za ta mi istraivanja nedostaju godine.

U Rio de aneiru,30. marta 2002.

05

NA OBEMA OBALAMA

06

Odnosi Brazila i Crne Afrike od 1822. do Prvogsvetskog rata

1

Pjer Vere1 donosi u transkriptu pisama izvesnog pukovnika ManoelaAlvesa de Lime, koji se alio zato to je bio prisilno zadran u Salvadorutokom poslednjih oruanih okraja nakon proglaenja nezavisnosti Brazila.Alves de Lima je iz Baije poslao nekoliko pisama caru Pedru I i,predstavivi se kao ambasador kralja od Onima, izrazio aljenje zbognemogunosti da odmah nastavi putovanje u Rio de aneiro kako bi ispuniosvoju diplomatsku misiju.

Vere je naiao na istu tu linost i u dokumentima iz 1827, 1829. i 1830,otkrivi da je pukovnik bar tri puta putovao od Nigerije do Baije i nazad. Uprevodu svoje knjige na engleski,2 ovaj autor skree panju na pretpostavkuda je Manoel Alves de Lima, vitez Reda Gospoda naega Isusa Hrista iSv. Jakova od Maa, pukovnik Korpusa sa ostrva Sao Nikolau, ambasadornjegovog carskog velianstva od Benina i gospodara svih kraljeva Afrike,verovatno izvrio svoju misiju. Pouzdano znamo budui da u Narodnomarhivu Brazila postoji dokument u kome je zabeleeno da je 4. decembra1824. imenovan i sekretar njegove ambasade3 da je Alves de Lima bio uRio de aneiru da caru Pedru I zvanino saopti priznanje nezavisnostiBrazila od strane cara Benina i kralja Aana4, kao i ostalih afrikihkraljeva.

Vladari s titulom obe (ob), oba Ozemvede5 od Benina i oba Ozinlokunod Lagosa, tako su postali prvi suvereni koji su priznali nezavisnost Brazila.A u tom diplomatskom inu priznanja, paradoksalno, poslednji put sezvanino pominje ambasada nekog afrikog kraljevstva u Brazilu.

Diplomatske misije kraljeva iz Abomeja, Onina i Porto Nova bile sueste tokom doba kolonijalizma, budui da se portugalska vlada prekoBaije i Rio de aneira uglavnom usredsreivala na saradnju sa afrikim

07

dravama i svojom kolonijom Angolom.Ima raznih pria o dolascima i odlascima tih delegacija. O onoj koju je

1796. zvanini Lisabon poslao iz Baije abomejskom kralju Andaruzi VIII6dugo i ivo se pripovedalo, protkano opisima zgoda i nezgoda delegat,svetenika Siprijana Piresa Sardinje i Visenta Fereire Piresa, kao iprikazima drutvenih normi i politikih dahomejskih struktura.7 BrazilacFereira Pires igrom sluaja se naao na ceremoniji sahrane Andaruze VIII istupanju na presto njegovog naslednika Adandozana. Opisao je te dogaajedetaljno, ali ne razumevi ih dobro, uz sve predrasude svog vremena iteolokog obrazovanja. Dokument koji je ostavio, meutim, dragocen jezbog obilja detalja i realistinog opisa dogaaja i linosti o kojima govori.

Delegacija pukovnika Alvesa de Lime ukazuje na to da proglaenjenezavisnosti Brazila nije prolo neprimeeno u Africi. U Angoli, s kojom jeBrazil tradicionalno bio bliskiji nego s portugalskom metropolom, vest o 7.septembru 1822. snano je odjeknula i uinila svoje. Ubrzo se u Bengelipojavila politika struja koja se zalagala za pripajanje te teritorije Brazilu.A od trojice angolskih poslanika u Portugalskom dvorskom savetu dvojicasu na putu za Lisabon prihvatila brazilsku nezavisnost i ostala u Brazilu:Euzebio de Keiros Kotinjo Matozo Kamara i Fernando Martins do AmaralGurel Silva. Trei je nastavio put za prestonicu tek nakon duegoklevanja.8

Toliko se javno mnjenje u Angoli bilo podelilo i toliki su neredi i borbebuknuli izmeu brazilske i portugalske partije da se u Lisabonustrahovalo kako e se ta teritorija na kraju zaista pripojiti Brazilu. Kada jePortugalija priznala nezavisnost Brazila, potpisavi sporazum uzposredniku ulogu Velike Britanije 29. avgusta 1825, vladu u Lisabonudonekle e umiriti 3. lan tog akta, na osnovu koga je zabranjenonastojanje da se bilo koja portugalska kolonija pripoji Brazilu.

Odmah nakon proglaenja nezavisnosti Brazila, pojavile su se glasinekako je Fransisko Feli de Soza moda u ime kralja Geze (ili Gheze),svog velikog prijatelja ponudio caru Pedru I protektorat nad oblau Saooao Batista de Auda, u Dahomeju.9 Meutim, Brazil nije eleo daprisvaja tue teritorije, o emu svedoe i deavanja iz ikitosa, kada jevlada u Rio de aneiru odbila da se carstvu pripoji istona Bolivija, to su

08

traili revolucionari koji su kontrolisali tu oblast. Izbegavanje oruaneborbe protiv separatista iz Provincije Sisplatina takoe dokazuje da suBrazilci, prirodno, zbog antikolonijalistikog oseanja odbijali da se sdrugim narodima uspostave neravnopravni odnosi.

2

Na poetku suverenog ivota Brazila, sav njegov diplomatski napor bio jeusredsreen na to da ostale drave priznaju njegovu nezavisnost. Kada je topriznanje dobijeno, u spoljnjoj politici su poeli da preovladavaju problemina polju trgovine robljem i trgovake plovidbe izmeu Brazila i Afrike.

Sada se ve vie nije radilo o neposrednom dijalogu s kraljevstvima inezavisnim gradovima-dravama u Africi, ve o diplomatskoj debati, ubrzorasplamsanoj raspravi, izmeu Brazila i Velike Britanije. Britanija euskoro dobiti saveznike, kolebljive odanosti, u vladama Francuske,Portugalije i drugih evropskih sila. Razlog za ta neslaganja bila je trgovinacrnakim robljem.

U prvim decenijama XIX veka ekonomski interesi Velike Britanije ili suiz krajnosti u krajnost. Od velikog trgovca robljem, ona se pretvorila uustrog i ratobornog pobornika ukidanja te trgovine. Smo postojanjerobovlasnitva kosilo se s njenim novim politikim i ekonomskim ciljevima,koje je nametnula Industrijska revolucija. I kao to je prva od tihindustrijskih revolucija u Evropi, ona iz XV veka, prekinula dugu tradicijuluzitansko-hispanskog moreplovstva, ona iz druge polovine XVIII vekadovee do nove ekspanzije nautrb ostatka sveta.

Velika Britanija je ve bila uspostavila robovlasniki sistem, vrsto itemeljno, u svim njegovim oblicima kakvi su postojali u obe Amerike, toErik Vilijams10 opisuje detaljno, ali s gnuanjem.

Prva rtva su bili Indijanci. Odmah potom, Englezi su na Karibe i usevernoamerike kolonije otpravljali itave grupe politikih, verskih idrugih zatvorenika, ukljuujui i radnike pod ugovorom (indenturedservants), regrutovane na sve mogue naine, najee otmicom odraslih

09

ljudi i nasilnim oduzimanjem dece. U XVI veku su na Antile ve poelidovoditi prve afrike robove. Kasnije je sama britanska kruna postala jedanod glavnih zagovornika trgovine crncima iz Afrike, i to ne samo iz svojihkolonija ve i iz kolonija panske imperije.

Britanski kapitalizam se brzo razvijao zahvaljujui novanoj dobiti odtrgovine robljem, to je pospeivalo industriju Ujedinjenog Kraljevstva ijaalo njegovu mornaricu, ali i zahvaljujui dobiti od proizvodnje eera naKaribima i dopremanju zlata i ostalih plemenitih metala, koji su se,posredstvom Portugalije i panije, slivali iz Amerike u englesku dravnukasu i banke.

Poto se uvrstila nova ekonomska struktura Velike Britanije, njeniinteresi na slobodnom evropskom i svetskom tritu poeli su da se kose smonopolistikom pozicijom u proizvodnji eera na Antilima. Kapitalisti suosuivali dotadanji kolonijalni sistem i pokuavali na nove naine da doudo prevlasti na tritu. Nezavisnost Sjedinjenih Drava i uvrivanjeBritanije na Indijskom potkontinentu jo su vie bacali u zasenak posede naAntilima, pod okriljem novog politikog i ekonomskog poretka UjedinjenogKraljevstva.

Iste one sile koje su ranije podravale trgovinu crnakim robljem poelesu da je osuuju. Druge su sada bile povoljnosti i prioriteti, ne samobritanske industrije i mornarice ve i same trgovine eerom, nad kojom jeVelika Britanija nastojala da zadri kontrolu.

Rastao je pritisak protiv uvoza robova u Ameriku, u meri u kojoj su seengleski interesi irili u Indiji, gde se, zahvaljujui sistemu posredneorganizacije vlasti, a pod izgovorom da se ne eli meanje u unutranjestvari tamonjih drava, podravao i podsticao ropski rad na plantaamaeerne trske. Englezi su eleli da smanje konkurentske prednosti amerikeproizvodnje eera zarad jaanja one u Indiji i, osim toga, da pred javnoupokau da su zadovoljili interese britanskih Antila, koje je pogodio slomnekadanjeg kolonijalnog monopola. Iako je bila usredsreena na podstrekproizvodnje eera u Indiji, Velika Britanija nije mogla da napusti svojekoloniste na Karibima, koje je podravala jaka, bogata i jedinstvena struja ulondonskom parlamentu. Da bi se oni umirili, drava je bila primorana dapojaa pritisak na Brazil i Kubu.

10

Poto nije doputalo svojim kolonijama na Karibima da dri robove,Ujedinjeno Kraljevstvo nije moglo dozvoliti ni da oni nastave da sedopremaju u brazilske luke. Spreavanje priliva afrike radne snage bilo jekljuno za spreavanje rasta proizvodnje eera u Brazilu. Tamo se eerproizvodio po cenama niim od onih u Indiji ili na Karibima.

Razni ideoloki faktori udruili su se kako bi podstakli i rasplamsalikampanju protiv trgovine robljem. Kao prvo, oseanje humanosti, koje seprotivilo nejednakosti svojstvenoj robovlasnikom reimu. Kao drugo,evropsko verovanje u nunu istorijsku evoluciju koja bi bila ista za svenarode, te bi tako oni napredniji trebalo da nastoje da pomognu onimazaostalim na putu tog napretka. Kao tree, hriansko uenje je opet imalojak uticaj. Kao etvrto, raslo je zanimanje za slobodnu trgovinu. Zbog toggustog ideolokog tkanja, borba za ukidanje trgovine robljem i zaosloboenje robova zadobila je gotovo religiozne razmere, a u Evropi seistovremeno ponovo rodila i elja za sticanjem novih kolonija.

Polako ali sigurno, borba humanistiki nastrojenih snaga protiv trgovinerobljem, evropska civilizatorska misija i koncept slobodne trgovinedoveli su do toga da u Velikoj Britaniji i u ostalim delovima Evropeshvatanje da Afriku treba potpuno kolonizovati preovlada nad vienjimaonih koji su zastupali ideju kolonizovanja samo trgovakih mesta. Borbaprotiv trgovaca robljem postala je glavno oruje za sistematsko ruenjeafrikih politikih struktura.11

Gotovo svi mehanizmi vlasti u Africi vrtoglavo se rue. Kako stoleeodmie, to se odvija sve bre. Pod izgovorom da treba iskoreniti trgovinurobljem i obezbediti slobodnu razmenu, eliminie se komi,12 zatiru se kanalikomunikacije i trgovaki punktovi lokalnih posrednika u trgovini biljnimuljem, smolom, kauukom, slonovaom i drvetom, zbog ega afrike voeostaju bez sredstava te tako i bez mogunosti da se snabdeju orujem imobiliu vojsku kako bi sauvale svoju nezavisnost.

Neki Brazilci su veoma rano prozreli britanske namere u Africi. Ve 2.jula 1827, kada se u Narodnoj skuptini raspravljalo o Konvenciji okonanom ukidanju trgovine robljem, potpisanoj 23. novembra prethodnegodine izmeu Brazila i Kube, Kunja Matos, napadajui sporazum koji namje engleska flota praktino nametnula, izjavio je: Engleska eli da vlada

11

celom Azijom, a isto tako, to s pravom pretpostavljamo, sudei po njenimkolonijalnim ratovima u Africi, eli u potpunosti da pokori i tu velikuteritoriju.13

Konvencija iz 1826. predstavljala je pootrenu verziju sporazuma koji su1817. potpisale Portugalija i Velika Britanija. Ona je neposredno i estokopogaala suverenitet Brazila, budui da je engleskoj floti davala pravo daplovi brazilskim brodovima u susret i da opkoljava one koji se koriste zaprevoz robova.

Zbog te konvencije zapoee diplomatska rasprava izmeu Brazila iUjedinjenog Kraljevstva, burna i teka rasprava u kojoj e se Britancikoristiti svojom nadmenou, a Brazilci pokazati strpljiv i vrst otpor. Tatema zauzima najvei deo Izvetaja Ministarstva spoljnih poslova Brazilado 1850, kada Brazil, nakon to je odvraen od Afrike, svoje interese svevie i jasnije premeta sa Atlantika na zaliv Mar del Plata, a spoljnupolitiku privremeno usmerava iskljuivo na okruenje.

3

Poetkom XIX veka Velika Britanija je nastojala da uvrsti politikuprevlast u Indiji i ojaa trgovaku poziciju u Africi. Ali tek e kasnijeosvajaka sila njene dravne moi i interesi njene industrije eljne daodri redovno i jeftino snabdevanje primarnim sirovinama iz tropskihpredela zameniti trgovinu imperijom.

Velika Britanija je, zapravo, poela sve vie da kolonizuje Afriku,protivno volji njenih politiara i diplomata. Engleski lideri su prieljkivalisigurne trgovake vorove koji bi donosili dosta prihoda, a ne protektorate ikolonije. Meutim, jak naboj britanske dravnike moi nije se daoobuzdati, niti mu se moglo suprotstaviti. U ime borbe protiv trgovinerobljem, konzuli eljni pustolovina, odvani trgovci i zakleti misionaripotpisali su, bez odobrenja krune ili pak uz jasno protivljenje izdatimnareenjima, sporazume o protektoratu sa afrikim voama, primoralienglesku mornaricu da se bori protiv mnogih od njih, a britansko kraljevsko

12

velianstvo doveli pred sijaset nepovoljnih okolnosti, zbog kojih je stvorenocarstvo kratkog veka, kakvo u poetku nije bilo planirano.14

Prelaz sa ekonomske na kolonijalnu politiku logino je objanjenje zadogaaje koji su usledili. Od 1870. naglo opada otpor prema zagovaraimanovog kolonijalnog poretka, kako u Velikoj Britaniji, tako i u Francuskoj i udrugim monim evropskim zemljama, koje tada poinju da se otimaju zaprevlast u Africi.

Protivrenosti izmeu naela britanske politike i njenih stvarnih potezanisu ba uvek bile sasvim jasne intelektualcima toga vremena. Istrajnaborba koju su vodili istinski humanisti, kao to su bili Grendvil arp,Tomas Klarkson i Vilijam Vilberfors u Velikoj Britaniji, ili oakimNabuko, Luis Gama i Kastro Alves u Brazilu, bila je energino usmerenaiskljuivo na ukidanje trgovine robljem i na iskorenjivanje robovlasnikogporetka u Americi. Retko se, i gotovo uvek bojaljivo, spominjala temaropskog rada u Indiji i u raznim oblastima Azije i Afrike pod uticajem iliupravom Evropljana. Raspravljalo se uglavnom o ukidanju robovlasnitvana zapadnoj polulopti.

U dobrom delu Afrike robovlasniki sistem e preovladavati i odrati sesve do druge i tree decenije XX veka. Paradoksalno, taj sistem je upravo utom delu sveta, gde su Evropljani podsticali trgovinu primarnim sirovinamakako bi njome zamenili trgovinu ljudima sa Amerikom, poprimio noveoblike i razmere. Ropski rad je postao kljuan za razvoj poljoprivredneproizvodnje usmerene ka izvozu. Zbog toga je organizacija rada iromAfrike sve vie liila na onu na velikim amerikim plantaama.15 Dovoljnoje setiti se ogromnih plantaa uljanih palmi koje su zasadili Gezo i Gelele(ili Glele).16 One su pripadale kralju i monicima Dahomeja a zasnivale suse na ropskom radu, koji se slabo razlikovao od amerikog po neovenostii surovosti. Slian sistem, koji se odlikovao velikim brojem robova naobradivom zemljitu, postojao je i u hausanskom drutvu, kao i na velikimposedima u oblasti naroda Fula.17 Plantae karanfilia u Zanzibaru, nakojima su radili robovi, opstale su gotovo do naih dana.

Kada su javno govorile da se ponaaju u skladu s naelima slobodnetrgovine, evropske sile su zapravo, paradoksalno, ponovo zatiraletrgovinsko posrednitvo, nadmeui se za preimustvo u razmenama u

13

glavnim afrikim lukama na zapadnoj obali. Prvenstveno su se, i to zverski,borile protiv afrikih posrednika, kako bi direktno i ekskluzivno pristupaleizvorima proizvoda u unutranjosti kontinenta. Kada bi neki Afrikanac,kreol ili mestik iz Brazila ili sa Antila, nastanjen u Africi, pokuao sam datrguje sa Evropom ili Amerikom, odmah bi bio optuen da je trgovacrobljem, te bi se na sve naine njegov posao osujeivao. Pria o ai izOpoba to odlino oslikava.18

U Africi su trgovina i politika mo bile tesno povezane. Spoljnatrgovina, koja je skoro uvek bila privilegija prineva, predstavljala jeosnovno sredstvo za ouvanje politike bezbednosti monarhija u usponu.Tako je slom neke trgovake strukture zapravo znaio unitenje itavogpolitikog sistema. I obrnuto.

Greh ae iz Opoba bio je u tome to je vaio za velikog trgovca. Imaoje nameru da se takmii sa Evropljanima u meukontinentalnoj trgovini i dapalmino ulje izvozi pravo u Liverpul. To je isuvie smetalo zagovornicimaotvaranja Afrike ka slobodnoj trgovini, koja se iskljuivo obavlja izmeuEvropljana i u korist Evropljana.

Sa interesima Velike Britanije kosili su se interesi afrikih kraljevstava igradova-drava koji su se borili da odre politiku tradiciju, trgovakiporedak i nezavisnost.

Za afrike vlasti prodaja robova bila je veoma vana jer su se takosnabdevali vatrenim orujem, municijom i svim onim to obezbeujedrutveni status i presti. Razmena ljudi (najee ratnih, kao i politikih idrugih zatvorenika) za vatreno oruje i drugu robu uvrivala se vekovima,od prvog kontakta Evropljana sa Afrikom, pa nije bilo lako zameniti jepravom trgovinom. Ima i onih koji misle da je interes nekih Afrikanaca daodre trgovinu robljem bio vei od interesa onih koji su brodove za prevozrobova snabdevali orujem ili od interesa vlasnika plantaa na amerikomkontinentu.19 Bilo kako bilo, nema sumnje da je trgovina robljem bilaveoma vana, ako ne i neophodna za ouvanje nezavisnosti raznih afrikihpolitikih entiteta u vreme tekih sukoba sa Evropljanima.

Ne treba isticati koliko je vatreno oruje uticalo na istoriju Afrike, ali semora priznati da je ono odigralo vanu ulogu u jaanju poluapsolutistikihmonarhija i uvrivanju drava u usponu, kao to su Akuamu, Denkira,

14

Aanti i Dahomej.20 Moda puke nisu uvek uticale na ishod bitaka ukojima su strelci i kopljanici inili glavninu trupa kraljevstava iz predelapod praumom, dok su laka ili teka konjica bile glavne snage vojski izsavana. Meutim, vatreno oruje je svakako uticalo na ishod sukoba vojnihsila, uprkos loem kvalitetu puaka koje su se proizvodile iskljuivo zaafriko trite, naroito u Birmingemu. To oruje je bilo toliko loe da biesto nakon due upotrebe eksplodiralo samo od sebe pri pranjenju, pa biranilo vojnika.21 Ono je, meutim, neprijatelju ulivalo strah i po njemu semogla proceniti snaga odreene vojske.

Kao to se drave u usponu, kakve su Aanti i Dahomej, nisu mogleodrei uvoza vatrenog oruja, koji je sve vie rastao (pre svega jer seoruje, budui da je bilo loe napravljeno, brzo habalo), to je vailo i zamanje drave. One su se borile da ouvaju nezavisnost, koju su ugroavalimoni susedi.

Od kraja XVIII veka Afrika se suoava s novim nevoljama: evropskopolitiko, ekonomsko i vojno prisustvo, svaki put sve vre i zahtevnije. Apoto je Evropa bila snabdeva Afrike vatrenim orujem, ne samo da je unju slala proizvode loeg kvaliteta nego i one koji su odavno zastareli.Sredinom XIX veka, kada su evropski vojnici ve uveliko koristili pukekremenjae, afrike vojske su bile opremljene starim pukama koje se punespreda.

Kada je poela kampanja protiv robovlasnitva u Velikoj Britaniji,Afrikancima je postalo teko da pribave ak i takve puke, zastarele i loesklopljene. Trgovina primarnim sirovinama nije mogla ak ni delimino dazadovolji potrebe Afrikanaca za naoruanjem, izmeu ostalog i zbog togato su Evropljani odbijali da ih snabdevaju. Prodavati oruje lokalnimcentrima moi, koji su kontrolisali pristizanje robe na obalu i njen utovar nabrodove, znailo bi osnaiti politike organizme koje su Evropljani eleli daoslabe i rasparaju. S vremenom se na razne naine osujeivalosnabdevanje afrikih voa vatrenim orujem. A ovi su, kako bi pribavilioruje, bili primorani da se okrenu gotovo iskljuivo ilegalnoj trgovinirobljem, kao to e to kasnije uiniti Samori i Rabah u jeku borbe protivfrancuskih kolonizatora.

Sukob interesa Afrike i Evrope dostizao je vrhunac. Afrike voe su

15

elele da ouvaju nezavisnost, dok su Evropljani nastojali da kontroliuodnose afrikih drava sa inostranstvom, kako bi odrali prevlast u trgovini.Afrikanci su se trudili da sauvaju svoju administrativnu, pravnu ireligijsku tradiciju; Evropljani su pak, smatrajui ih varvarima i divljacima,nameravali da ih proiste i civilizuju, korenito menjajui njihoveobiaje. Dok su afrike voe teile da svoje zemlje odre zatvorenima,kako bi ouvale suverenitet, Evropljani su eleli da ih otvore za trgovce imisionare, da u njima izgrade utvrenja za posredniku trgovinu, da bezogranienja koriste reke, grade puteve i pruge, kao da su na niijoj zemlji.

Sve te namere Evropljana, koje su poele da se ostvaruju, polako alisigurno, u prvim decenijama XIX veka, a potom sve bre, krupnimkoracima, kako se primicao kraj stolea, uobliie se u doktrinu, koja jeodobrena na Antirobovlasnikoj konferenciji u Briselu 1890. Na tojkonferenciji, borba protiv robovlasnitva se jasno i odluno poistovetila skolonijalnom prevlau Evrope nad afrikim kontinentom.

4

Proglaenje nezavisnosti u Brazilu nije sutinski izmenilo kolonijalnuekonomsku strukturu koja se zasnivala na velikim posedima i narobovlasnitvu. vrsta spona izmeu veleposednika i ropskog rada ak je iojaana, budui da se, uz dostizanje politikog suvereniteta, rasturilastruktura kolonijalnog monopola, a velika evropska trita su se otvorila zauvoz brazilskih proizvoda.

U novoj dravi mo je bila koncentrisana u klasi poljoprivrednihproizvoaa, a oni su zavisili od robovlasnikog sistema. Oni koji su seizborili za nezavisnost i uvrstili je nisu ni obratili panju na to koliko jeprotivreno po Ustavu garantovati slobodu pojedinca i jednakost svihgraana pred zakonom a, s druge strane, ne dirati u robovlasnitvo. Malonjih je razumelo da je robovlasniki reim inherentno nemoralan. A skorosvi su zapuili ui pred povicima protiv nasilnikog i nepravednogkaraktera robovlasnitva, pred upozorenjima i optubama jednog ozeaBonifasija de Andrade e Silve, jednog Ipolitoa ozea da Koste, jednog

16

ozea Eloja Pesoa da Silve, jednog Masijela da Koste, svih tih boracaprotiv robovlasnitva, pripadnika generacije koja je izborila nezavisnostBrazila.

Portugalska kolonija u Americi svojevremeno je bila poela da se iri odmalih skupina ljudi, koncentrisanih na jednom mestu, koje su iniliprognani, novi hriani, nezatiena siroad, osiromaeno plemstvo,slobodni ili porobljeni Indijanci, polu-Indijanaci polu-Evropljani. Polazeiod tih skupina, u koje e se uskoro umeati i prvi crni robovi i u kojima ese ubrzo roditi i prvi mulati, zapoee proboj ka unutranjosti zemlje. Zbogsve veeg priliva afrikih robova rasla je proizvodnja eera, prinosi splantaa duvana i pamuka, irila se podruja pod kafom, razvijalo sestoarstvo i rudarstvo dve privredne grane kojima su Afrikancipoduavali ostale narode, jer su u Brazil doneli iskustvo iz jedne oblastisline po klimi i reljefu, kao i tehnologiju proizvodnje za koju njihovigospodari nisu znali.22 Pandija Kaloeras, na primer, kae da je zasluga zauvoenje proizvodnje alata od gvoa u jednostavnim kovanicama uMinas eraisu pripadala upravo Afrikancima.23 A Ajres da Mata MaadoFiljo ukazuje na znaaj crnaca za iskopavanje dijamanata i naseljavanjaonih oblasti gde se to iskopavanje vrilo.24

Tokom veeg dela XVIII veka iseljavanje Portugalaca u Brazil bilo jeintenzivno. Njih je privuklo otkrie zlata i dijamanata. Meutim, tek to jepoelo da se troi rudno bogatstvo, odmah se smanjio priliv stanovnitva izEvrope. Afrika je postala jedini izvor koji je Brazilu mogao ponuditi radnusnagu da se nastani na njegovoj prostranoj teritoriji, da obezbedi njegovojedinstvo i da ga uini velikom nacijom. A Afrikanci su tu ulogu odigrali,iako su bili ugnjetavani i poniavani u robovlasnikom sistemu. Ostavili sudubok trag u svim segmentima ivota u Brazilu.25

Teka, duga, a esto i nasilna bila je rasprava izmeu onih koji suzagovarali ukidanje trgovine robljem i osloboenje robova u Brazilu i onihkoji su se tome odupirali. Protivnici robovlasnitva su postepeno jaali, aukidanje ropstva je s oduevljenjem doekano u narodu. Upravo zbog togaje zakonsko ukidanje ropstva u Brazilu proteklo ne samo u miru ve i uslavljenikoj atmosferi. Zbog novih ekonomskih prilika koje su se poelestvarati u dravi krajem XIX veka nastanak industrijske proizvodnje,

17

razvoj eleznice i modernizacija ostalih prevoznih sredstava, usavravanjetehnologije za proizvodnju eera, zarada od prodaje kafe i priliv stranogkapitala nije se vie moglo tolerisati robovlasnitvo, protiv koga je ustalaintelektualna elita, ali i ire javno mnjenje. Kratak zakon26 izglasan 8. maja1888. (gotovo bez protivljenja opozicije u parlamentu, sa osamdeset petglasova za i devet glasova protiv), a potpisan 13. maja u optenarodnomslavlju, samo je potvrdio stvarno stanje, budui da su, u tom trenutku,crni robovi inili manje od pet posto populacije;27 njena veina bili sumestici i potomci istih Afrikanaca.

Ukidanjem ropstva osloboeno je sedamsto pedeset hiljada robova uitavoj zemlji. Manje od desetine obojene populacije.28

I zaista, ako pogledamo rezultate popisa brazilskog stanovnitva iz 1872,videemo da je bilo etiri miliona mulata i mestika, i dva miliona crnaca, odukupno deset miliona stanovnika. Ponovljen popis iz 1890, dve godinenakon ukidanja robovlasnitva, pokazao je da ima 6.302.198 belaca,5.934.291 mestik i 2.097.426 crnaca. Bilo bi oekivano, budui da su serase sve vie meale, da e mestici 1890. godine biti brojnija grupa. Brojbelaca se, meutim, poveao, poto je ponovo dolo do priliva Evropljana,to e se naroito pojaati poev od 1884. Od tada do 1893. u Brazil sedoselilo 883.668 imigranata, od kojih su 510.533 bili Italijani.29

5

Dana 13. maja 1888. brazilski narod gotovo se jednoduno sloio da seropstvo ukine. Sasvim je drukija bila situacija tokom prve tri decenijenakon sticanja nezavisnosti. Trgovinu robljem su odravali ne samo interesimonih veleposednika i trgovaca robljem nego i politiki potresi u zemljikoja je tek stekla nezavisnost i koja je uviala kako joj se jedna velesilasuprotstavlja na svim poljima. Brazil nije mogao prestati da reaguje naspoljne pokuaje nametanja pravila politikog i pravnog ponaanja. Aupravo je to nameravala Velika Britanija.

Polemika izmeu pristalica ukidanja ropstva i zagovornika odravanja

18

robovlasnikog sistema, koja je tada nastala u Brazilu, odlino oslikava dasu simetrini ideoloki stavovi prava retkost. Tokom debate o trgovinirobljem bilo je i onih koji su, kako bi izrazili protivljenje toj pojavi, uzsvoje humanistike stavove pridodali i pseudonaune teorije iz Evrope togvremena. Po tim teorijama, ljudske rase se razlikuju po stepenu vrednosti.Po miljenju onih koji su se ponosili time to prate savremene naunetokove trebalo je hitno zaustaviti prinudno doseljavanje Afrikanaca, kako serazmnoavanjem nie rase ne bi jo vie ugrozila budunost Brazila, koja jeve dovoljno kanjena surovim klimatskim odlikama. Koncepcijainferiornosti crne rase, shvatanje po kome su mulati degenerisana ljudskabia, a tropski predeli podruje kao stvoreni za leglo poroka, zajedno suinili jedinstveno i gusto ideoloko tkanje.

Srea za istoriju razvoja pokreta za ukidanje ropstva bila je ne samo utome to su njegovi najvei lideri odbijali da prihvate tako nemoralansistem kao to je robovlasniki, ve i u tome to su bili osloboenirasistikih predrasuda to nam dokazuju rei i dela Ruija Barboze, KastraAlvesa, ozea do Patrosinija, Luisa Game i Andrea Rebosasa. Ovaposlednja trojica su bili crnci, odnosno mulati.

S druge strane, bilo je i onih koji su se zalagali za odravanje trgovinerobljem, makar na jo neko vreme, jer su verovali da afriki robovi zaBrazil predstavljaju inilac kulturnog bogaenja, budui da donose vanaiskustva iz tropskih predela u kojima su ranije iveli. Po onima koji su takomislili, kao to je bio Bernardo Pereira de Vaskonselos, Afrika nije samonaseljavala nego i civilizovala Brazil.30

Dana 2. juna 1827, Raimundo oze da Kunja Matos jasno i glasno jeizgovorio ove rei u Parlamentu: Ja nipoto nisam spreman da predloimda se trgovina robljem u Carevini Brazil ozakoni i da se ustali za svavremena; [...] spreman sam da dokaem da jo nije doao trenutak za prekiddopremanja robova, budui da je to, iako jeste loe, loije nego da ih nenastanjujemo ovde.31 Po Kunji Matosu, Brazil nije smeo da odbijeznaajan priliv crnih ljudi, jer e nam on dovesti sposobne i neustraivegraane, branitelje otadbine. Otkrio je da nema rasistikih predrasudatako to je izneo koliki je doprinos Afrikanaca u formiranju i uvrivanjubrazilske drave. Upozorio je jo i na to da je prava namera Britanije,

19

prikrivena borbom protiv trgovine robljem, zapravo bila da uniti bilo kojioblik trgovine izmeu afrikih luka i Amerike, ne bi li lake zagospodarilaAfrikom.

Nakon to je 23. novembra 1826. izglasana Konvencija o ukidanjutrgovine robljem, koju su potpisali njihova velianstva brazilski car iengleska kraljica, te posle donoenja Zakona 7. novembra 1831, na osnovukoga su uvedene sankcije uvoznicima robova i svaki rob koji se nije rodiou Brazilu proglaen slobodnim, sve je nastavilo da se odvija kao da tipravni dokumenti ne postoje.

Kao odgovor na tromost i nemar brazilskih vlasti, svemona engleskaflota poela je da upotrebljava i zloupotrebljava svoje pravo presretanja ipretresanja brazilskih brodova. Opkoljavala bi svaki brod trgovaca robljem.Zaustavljala bi i brodove koji su se bavili trgovinom brazilskih proizvoda(alkoholnih pia, duvana, mesa, eera i zanatskih proizvoda), kao i afrikih(mirisnog i palminog ulja, tkanina i kola oraia) robe koja je bilazastupljena na obe strane Atlantika. Bilo je dovoljno da brod istaknebrazilsku zastavu i da odmah bude osumnjien za trgovinu robljem.

Neprekidno neprijateljsko delovanje britanske mornarice polako jeunitavalo legitimne trgovinske veze koje su se bile ustalile izmeu Brazilai Afrike, kao pratea pojava trgovine robljem.32 ak je i protok putnikakoji je odravao vezu izmeu lanova jedne porodice, podeljene na dvakontinenta, poeo da slabi i da se polako gasi.

Pod izgovorom da ini sve kako bi okonala nemoralnu trgovinu, VelikaBritanija je pokuavala da preuzme kontrolu nad junim delom Atlantika,ispod junog povratnika. A taj se cilj nije sasvim ispunio samo zato to su uigru uli i drugi, pre svega Francuska.

Evropa je postepeno trgovaku politiku prema Africi zamenjivalakolonijalnom. Politiku proizvodnje politikom imperijalizma. Politikutrgovine politikom porobljavanja. Velika Britanija, Francuska, a kasnije idruge evropske sile, nastojale su da obezbede podelu afrikog kontinenta nazone trgovakog monopola.

U poetku su se usredsredile na to da pokuaju od Afrikanaca da dobijuekskluzivno pravo na kupovinu palminog ulja, bogatog stearinom, koje sekoristilo za proizvodnju svea i sapuna. To je isto ono palmino ulje koje se

20

u rafiniranom obliku esto upotrebljava u afrikoj i brazilskoj kuhinji.Ulje, smola, vosak i kauuk bili su sirovine od presudnog znaaja za

razvoj evropske industrije. Evropljani su u to vreme opet mnogo polagali nalinu higijenu, tj. kupanje navika koja u Brazilu i u Africi nikada nije niprestala da se upranjava svakodnevno. Sapun je postao sasvim uobiajen ineophodan proizvod za svaki dom.33 A palmino ulje je bilo omiljenisastojak u proizvodnji sapuna, naroito nakon to je fabrika Mezon Reis,u vlasnitvu marseljskih trgovaca Viktora i Luja Reisa podstrekaakolonijalnog proboja Francuske u Afriku 1892. godine iznala nain da sesnabdeva ovim uljem, zbog ega je njihov proizvod, takozvani marseljskisapun, postao veoma popularan.34

Britanci i Francuzi su morali da ogranie, umanje i ugue prisustvobrazilskih trgovaca u Africi, kako bi preuzeli punu prevlast nad spoljnomtrgovinom na toj atlantskoj obali. Trgovina robljem bila je, dakle, samojedan aspekt ire politike protiv koje je ustao brazilski narod, makar dok jejo imao snage za borbu. Kako u Brazilu, tako i na otvorenom moru i usamoj Africi.

Kako se razvijala britanska, francuska i portugalska trgovina, tako jerasla i usavravala se i mrea ilegalne trgovine sa obeju strana Atlantika.Na brazilskoj strani, trgovci su zadobili izvesnu podrku u narodu,zahvaljujui otporu prema britanskoj aroganciji. Na afrikoj strani pakkraljevi, plemstvo, poglavice i voe lokalnih brazilskih zajednica obezbedilisu kako krijumarenje robova, tako i legalnu trgovinu raznim proizvodima.

Uticaj Engleza nije bio dovoljan da uniti trgovinu robljem, ali je nanosiovelike tete Brazilskoj trgovakoj mornarici. Polazei od pretpostavke da jesvaki brazilski brod osumnjien za krijumarenje robova, Britanci su ihtoliko progonili i napadali da su brazilski trgovci izgubili volju za poslom,posle ega se dobar deo trgovine izmeu Evrope i Amerike odvijao poddrugim zastavama, meu kojima se naroito isticala zastava UjedinjenogKraljevstva.

Britanci su otili toliko daleko da su ak uznemiravali i one brazilskebrodove koji su plovili uz sopstvenu obalu. Posle izglasavanjaAberdenskog zakona (1845), engleski ratni brodovi nisu oklevali da sepriblie brazilskim brodovima koji su plovili u svojim vodama ili bili

21

usidreni po brazilskim zalivima.

6

Sva ta krenja meunarodnog prava inila su se u ime dunosti i nameracivilizovanih naroda. Upravo su civilizovani narodi zahtevali ukidanjetrgovine robljem i uvoenje slobodnog trita. A po tim narodima, koje susve vie pothranjivale pseudonaune predrasude nastale kao posledicanametanja iskrivljenih darvinistikih teorija evropskoj misli, zemlja kao toje Brazil nije mogla biti civilizovana, budui da ju je odlikovalo izuzetnomeanje rasa. U toj zemlji, kako je izjavio Gobino, izaslanik Francuske uRio de aneiru od 1869. do 1870, niko nije iste krvi i meoviti brakovibelaca, Indijanaca i crnaca toliko su esti da je pogano potomstvo postalobezbrojno, to je dovelo do najtunije mogue degeneracije ne samo niihdrutvenih klasa nego i onih viih.35

Moemo zamisliti negodovanje francuskog diplomate kada je morao dasarauje s politiarima u Carevini Brazil, jer su neki od njih, i to vrloeminentni, bili afrikog porekla, kao na primer vikont od ekitinjonje,vikont od Injomirima, ili baron od Koteipa, mestik koji je bio predsednikvlade tokom perioda monarhije. Isti e sluaj biti i s potonjimpredsednicima republike, kaboklom Florijanom Peiotom i mulatima NilomPesanjom i, sudei po fotografijama, Kamposom Salesom, RodrigesomAlvesom i Vaingtonom Luisom.

Uprkos pritiscima civilizovanih naroda na tropsku zemlju izmeanihrasa, krijumarenje robova je prestalo tek onda kada je to odluila brazilskavlada. Tokom perioda engleskog progona, trgovina robljem ak je dostigla ivee razmere. Rizik tog nemoralnog posla povisio je cene robova ipodsticao smelije trgovce.

Cene su toliko porasle da ropski rad vie nije bio isplativiji odunajmljivanja slobodnih radnika, naroito u novim oblastima poljoprivredneproizvodnje. Veleposednici su se prezaduivali kod krijumara crnakogroblja, plaajui robove po visokoj ceni, tako da im je ukidanje ropstva ilo

22

naruku.36 Osim toga, trebalo je ulagati u nove privredne grane, podstaknuteekonomskim rastom drave, a ne u trgovinu robljem. Zato ministar pravde,Euzebio de Keiros, Brazilac roen u Angoli, nije imao potekoa da uParlamentu dobije izglasavanje Zakona od 4. septembra 1850. Taj zakon jevladi dao iroka i pravosnana ovlaenja da ukine trgovinu robljem.

Posledice su bile delotvorne i usledile su odmah: unitene su barakekoje su sluile za smetaj robova, proterani su strani trgovci robovima(mnogi od njih su uivali poverenje kod veleposednika iz ruralnih sredina),zapoeta je potera za krijumarskim brodovima, a Afrikanci koji su ilegalnouli u zemlju bili su osloboeni, makar u teoriji.

Godine 1842. u Brazil je ulo 17.435 robova; 1846. taj broj je iznosio50.324; 1848. bilo ih je 60.000; 1850. 23.000; a 1851. samo 3.287.37Godine 1852, 700 robova stupa na brazilsko tlo, meutim, u naredne dvegodine, nema podataka o prokrijumarenim Afrikancima.

Poslednji pokuaji datiraju iz 1855. i 1856. Oktobra 1855. Brazilskamornarica je uz obalu Serinjaima, u Pernambuku, opkolila jedan portugalskibrodi, izgraen u Angoli, sa 162 roba.38 A u januaru 1856, u priobalju SaoMateusa, u Espirito Santu, opkoljen je severnoameriki mali brod Mati E.Smit, sa 350.39 Nakon toga, nije zabeleen nijedan sluaj krijumarenjarobova. Trgovina crncima u Brazilu bila je i teoretski i praktinoiskorenjena.

Meutim, britanska zloupotreba nije se time okonala. Ukidanje trgovinerobljem se ostvarilo zahvaljujui akcijama Brazilaca, po volji Brazilaca, alisu Englezi nastavili da se ponaaju kao da Brazil mora da polae raune zasvoje poteze Velikoj Britaniji. Jo koju godinu posle 1850. nastavilo se skorienjem prava na presretanje brodova, to je opet dovelo donezadovoljstva i napetosti.

Godine 1852, lord Palmerston je u britanskom parlamentu tvrdio daVelika Britanija i Brazil sarauju, na osnovu sporazuma, na ostvarenjuvelikog cilja, ukidanja trgovine robljem. Odgovor Paulina ozea Soaresade Soze, ministra spoljnih poslova Brazila, bio je otar: Ta saradnja nikadanije postojala na osnovu sporazuma, niti bi se moglo oekivati da se onsklopi, sve dok nae luke i vode budu izloene nasilju koje poslednjihgodina trpimo. Borili smo se protiv trgovine robljem i moramo se boriti i

23

ubudue, sve dok je potpuno ne iskorenimo, u skladu sa sporazumom sbritanskom vladom ili ne, odnosno u skladu sa bilo kakvim sporazumom ilibez ikakvog sporazuma, jer smo duni pred svetom da tako postupamo, jerbez toga nema dostojanstva, bezbednosti, morala i istinske sree naedomovine.40

injenicu da je ilegalni uvoz robova u Brazil uguen dejstvom brazilskihvlasti i Mornarice, a ne svojevoljnim potezima Velike Britanije, dokazuje ito da engleska flota nije uspela da sprei trgovinu robljem u koju je bilaumeana Kuba, u ije luke je, poev od 1849, godinje pristizalo blizu dvehiljade brodova s robovima. Izmeu 1857. i 1862. broj robova uvezenih naKubu premaivao je deset hiljada godinje. Uvoz robova na Kubu ukinut jetek 1865. odlukom panske vlade.41

Ukidanje uvoza robova u Brazil dogodilo se u istorijskom trenutku, ujeku industrijske revolucije na planu evropske poljoprivredne strukture.Ponuda rada, bar od kraja srednjeg veka, uvek je u Evropi bila vea odpotranje; te zbog vika jeftine bele radne snage porobljavanje crnaca nijepostalo vaan faktor na evropskom kontinentu.42 Tokom XIX veka jo jevie naruena ravnotea na relaciji selograd, te se pojavio viak radnesnage. Viak radnika e omoguiti smanjenje trokova industrijskeproizvodnje jer e zaposleni raditi za male plate, a kasnije e, tokom XIXveka, izazvati velike talase iseljavanja u Ameriku. Politiki motivi, progoninacionalnih i verskih manjina, pogromi i sistemi prinudne naplate poreza namala poljoprivredna imanja, zajedno sa siromaenjem ruralnih podruja uprostranim evropskim oblastima i s tekim uslovima ivota u industrijskimgradovima naterae ljude da potrae novu otadbinu.

Od 1850. do danas u Brazil se doselilo blizu pet miliona Evropljana iAzijaca, a meu njima se po brojnosti istiu Portugalci, Italijani, panci,Nemci, Japanci, Rusi, Austrijanci, Libanci, Sirijci i Poljaci. Njima trebadodati i Afrikance, koji su dovedeni prisilno vie od tri i po milionaljudi43 kao i potomke starih portugalskih kolonizatora, Indijance imnogobrojne meance. Tako i dan-danas traje proces etnikog meanja iukrtanja kultura koji je zapoet jo u XVI veku.

24

7Odnose izmeu Brazila i Velike Britanije tokom etrdeset pet godinaugroavalo je pitanje trgovine robljem. ak i nakon ukidanja te trgovine,nisu prevaziene tekue diplomatske nesuglasice, a pritube pojedinacazbog nasilnog oduzimanja brodova i robe potrajae jo dve decenije.

Sukob oko trgovine robljem remetio je odnose pre svega s VelikomBritanijom,44 ali nisu izostajali ni pojedinani incidenti u odnosima saFrancuskom, Portugalom i drugim evropskim zemljama. Brazilskadiplomatija je odbila da prihvati obaveze koje bi je na neki nain gurnule upodreenost britanskoj kruni i uporno odbijala pokuaje jedne sile u poletuimperijalizma da Brazil svede na poluprotektorat, sve u ime humanistikihprincipa kojima se ova koristila da pokori dobar deo Afrike.

Diplomatski pregovori oko neutralizacije britanskih tenji i okoodgovora na napade na brazilski suverenitet obavljali su se prvenstveno uRio de aneiru, Londonu, Parizu, Lisabonu i Vaingtonu. Politiko prisustvoBrazila u supsaharskoj Africi bilo je krajnje ogranieno. Naa zemlja jeimala male izglede da utie na afrike strukture vlasti, koje je ve bilouzdrmalo meanje Evropljana. Tokom XIX veka, malobrojni predstavnicibrazilske vlade u Africi vodili su razgovore samo sa slubenicimaevropskih sila koje su vrile kolonijalnu kontrolu nad odreenim oblastimatog kontinenta.

Na neko vreme, zvanino prisustvo Brazila u Africi ograniilo se nanjegove poslanike u Meovitoj britansko-brazilskoj komisiji u SijeraLeoneu, oformljenoj na osnovu 4. lana Konvencije od 23. novembra 1826.Ta Komisija, kao i njeni nadreeni u Rio de aneiru, imala je zadatak dasudi u sluajevima krijumarenja robova i pritubi vlasnika nepravedno iligrekom zarobljenih brodova.

lanovi komisije nisu uvek bili Brazilci; nekoliko godina u njoj nije bilonijednog brazilskog predstavnika, ili bi to bio tek jedan lan, to je tekopovreivalo brazilske interese. Aprila 1833, komesar sudija je bio oze dePaiva, dok Mateus Eidio da Silveira, iako je bio imenovan za komesarasudiju, jo uvek nije bio stigao u Fritaun. Sledee godine, brazilski deo

25

komisije bio je potpun, kao i 1835, kada je Mateus Eidio postao komesarsudija, a komesar arbitar Manoel de Oliveira Santos. Godine 1836. obojicatrae dozvolu za odsustvo zbog zdravstvenih problema, a ubrzo potomMateus Eidio umire. Godine 1837. Manoel de Oliveira Santos vraa se uSijera Leone, kao komesar sudija, dok komesar arbitar postaje oakimFelisijano Gomes. Mesto komesara sudije upranjava se 1838, a ve 1839.i mesto komesara arbitra. Ermeneildo Frederiko Niteroj imenovan je 1840.za komesara sudiju, dok komesar arbitar postaje oakim Tomas do Amaral,koji e ostati zapamen u istoriji brazilske diplomatije kao vikont od KabaFrija. Maja 1844. u Komisiji su ve bili Orlando Magno de Melo Matos,kao komesar sudija, i Manoel de Oliveira Santos, kao komesar arbitar.Sledee godine se Komisija gasi, budui da je brazilska vlada smatrala dakonvencije o trgovini robljem vie ne vae.45

Dok su te konvencije vaile, robovi koje je na brodovima za ilegalnutrgovinu pronala i uhapsila engleska flota bili su upuivani u Sijera Leone.Od njih potie dobar deo afrike elite te zemlje koja je toliko usluga uinilapolitikom, ekonomskom, vojnom, kulturnom i verskom proboju VelikeBritanije u Afriku, da bi se potom vie puta pobunila protiv njene nepravde,ba kao i protiv samog kolonijalizma.46

Kako bi se suoio s problemom robova koje je zarobila brazilska flota ilikoji su ilegalno dovedeni u Brazil, zakon od 7. novembra 1831. godinepredviao je pregovore sa afrikim vlastima, sa ciljem da se timAfrikancima odobri azil, da se vrate afrikim obalama. Iako su mnogi odnjih izrazili elju da ostanu u Brazilu, gde je zajednica slobodnih Afrikanacave bila brojna, tome se vrsto protivilo Ujedinjeno Kraljevstvo.

Pred tekoom da se pregovara neposredno sa afrikim vlastima i predstrahom od ponovnog porobljavanja tih povratnika u Afriku, Brazil jebritanskoj vladi predloio da im prui utoite u Sijera Leoneu.47 Uodgovoru na taj brazilski zahtev, Palmerston je izjavio da e oni bitiprimljeni u Fritaun samo pod uslovom da Brazil plati izdravanje svakogaod njih.48 Kasnije se Velika Britanije pokazala spremnom da ih otpremi naTrinidad, gde joj je nedostajala radna snaga.49

Nijedna velesila koja je osnovala svoje protektorate u Africi nije

26

pokazala dobru volju da rei taj problem. Sjedinjene Drave su tvrdile dane mogu uestvovati u tome, budui da je Liberija bila privatni projekat uokviru kolonizacije.50 Brazilski predstavnik u Vaingtonu neposredno jekontaktirao s upraviteljima Liberije i od njih dobio odgovor da e pruitiutoite Afrikancima koje Brazil oslobodi, ali samo ako se za njih platipedeset panskih pezosa po osobi.51 Francuska i Portugalija nisu dalenikakav odgovor.

Neko vreme se raspravljalo o tome da se u Africi oformi neka vrstabrazilske Liberije, tako to bi se kupilo neko zemljite od Portugalaca,52kuda bi bili poslati prokrijumareni robovi koje je oslobodila brazilska flotaili vlast. No tu zamisao nije bilo lako sprovesti u delo.

Kada je Konvencija od 23. novembra 1826. prestala da vai, i ovaj jeproblem prestao da postoji. Afrikanci koje bi Brazilska mornarica pronalana zarobljenim brodovima mogli su da ostanu u Brazilu. A oni koje biuhapsila engleska flota surovo su premeteni u njene kolonije: na Rt dobrenade, u Demereru, ili na Antile.

Godine 1847, Brazil je u Fritaunu osnovao Poasni vicekonzulat, anjegov nastojnik je bio Don Logan Huk.53 A 1850, Ermeneildo FrederikoNiteroj isti onaj koji je bio komesar-sudija u Sijera Leoneu bio jeizabran za konzula i otpravnika poslova u Liberiji, dravi koja je 1847.proglaena suverenom republikom. Tako je Niteroj postao prvi diplomatskipredstavnik Brazila u nekoj nezavisnoj afrikoj vladi.54

Polovinom XIX veka, Brazil je takoe imao konzulate na Rtu dobrenade,55 na ostrvu Sveta Jelena56 i u Luandi. Osnivanje tog konzulata uAngoli nije prolo bez potekoa i o tome postoji itava jedna pria.

Sasvim je bilo prirodno, imajui u vidu veze Brazila s portugalskimteritorijama u Africi, da brazilska vlada, im je dobila priznanjenezavisnosti od Lisabona, pokua da osnuje konzulat u Luandi. Po Dekretuod 30. oktobra 1826. za konzula Brazila u Angoli imenovan je Rui ermakPosolo.

Odmah nakon toga, guverner Angole, Nikolau de Abreu Kastelo Branko,obavestio je prestonicu da je primio brazilskog konzula da privremenoobavlja tu dunost, ali da mu je odredio rok od osam meseci, dok ne

27

dobije i zvaninu potvrdu o akreditaciji. Ta vest nije bila dobro primljenau Lisabonu, koji nije gubio vreme da podseti Kastela Branka kako sestrogo zabranjuje izdavanje dozvole boravka strancima u portugalskimkolonijama, dodajui da spomenuti konzul u odreenom roku morapribaviti od vladara akreditaciju, inae e mu se uskratiti ukazanogostoprimstvo.57

Prisustvo prvog brazilskog konzula u Luandi bilo je, zbog toga, kratkogveka. U jednom od poslednjih dopisa poslatih guverneru Angole, krajemnovembra 1827, on je izrazio nezadovoljstvo zbog toga to mu nije ukazanodovoljno panje u Luandi.58

Brazilska vlada, meutim, nije odustala od svoje namere. Smatrala je daje veoma vano da ima svog konzula u Luandi, sa ciljem da nadzire utovarrobe na afrike brodove, budui da su njima u brazilske luke estodovoeni krijumareni robovi.59

Godine 1850. jo se moglo uti kako Paulino oze Soares de Soza,ministar spoljnih poslova, izraava aljenje zbog prepreka koje portugalskavlada namee prihvatanju brazilskih konzula u lukama svojihprekomorskih poseda, koje su otvorene za meunarodnu trgovinu poZakonu od 5. juna 1844. On je istakao da se brazilski zahtev zasniva naprincipu recipronosti i potrebi da se neko brine o interesima brazilskihposlovnih ljudi u Angoli, pomaui im u neprilikama koje im u poslednjevreme prireuju portugalske vlasti60.

Politike rasprave, zavere, potresi i pokuaji pobuna koji su se nizalijedan za drugim, naroito u Bengeli, nakon proglaenja nezavisnosti Brazila,objanjavaju zato se Portugalija protivi osnivanju brazilskog konzulata. Sdruge strane Atlantika bila se pojavila brazilska partija koja se zalagalaza pripajanje Angole Carevini Brazil.61 Situacija je postala toliko napeta dasu poele kruiti zastraujue, ali potpuno neosnovane glasine o tome da edoi do oruanog napada brazilske flote, pod komandom lorda Kokrana.62

Portugalske vlasti su se plaile da bi brazilski konzul u Luandi svojimprisustvom i aktivnostima mogao dati podstreka independentistikoj partijiili zagovornicima ujedinjenja sa Carevinom Brazil, iako je ta poslednjamogunost izriito zabranjena na osnovu Sporazuma od 29. avgusta 1825.

28

Bilo je jo i strepnji da bi konzul mogao pojaati plovidbu brazilskihbrodova63 izmeu luka sa obeju obala junog Atlantika. Tako bi se brojbrodova s portugalskom zastavom smanjio i osujetila bi se nameraPortugalaca da preusmere izvoz angolske robe, koji je pre brazilskenezavisnosti tradicionalno bio vezan za Rio de aneiro, Baiju i Resife.64

Kako je Brazil 1850. odluio da ukine trgovinu robljem, tako je sve vieteio da u Angoli otvori konzulat. Samo se tako mogao suoiti skrijumarenjem robova, koje je odatle poticalo, a obavljalo se brodovimapod portugalskom, amerikom, panskom, argentinskom, ileanskom iliurugvajskom zastavom. Problem je konano reen 17. marta 1854, kada jevlada u Lisabonu odobrila da Brazil osnuje konzulate u svim prekomorskimlukama otvorenim za meunarodnu trgovinu.65 Osnovan je konzulat uLuandi,66 a na dunost konzula 23. avgusta 1854. postavljen je ErmeneildoFrederiko Niteroj, ovek koji je imao bogato iskustvo u afrikim pitanjima.On nije stupio na dunost u predvienom roku, iz nepoznatih razloga, takoda ga je januara 1856. zamenio Inasio oze Nogeira da Gama.67 On jeostao u Angoli do 1858,68 kada je dobio naslednika.

Godine 1863, Eduardo Serendat preuzima dunost poasnog konzulaBrazila na Mauricijusu.69 Vicekonzulat je osnovan 1868. na ostrvu SaoTome,70 a 1871. i na ostrvu Prinsipe.71

To je bila ta mala grupa predstavnitava koje je Brazil u doba monarhijeodravao u Africi. Broj tih konzulata se nikako ne slae sa injenicom da jeBrazil sa afrikim kontinentom tada intenzivno saraivao.

itav taj sistem pretrpeo je veliku tetu od ukidanja trgovine robljem, jermu je upravo ona bila osnova i razlog za odravanje. Jo vea ogranienjasu mu nametnuta kada su evropske zemlje poele da osvajaju Afriku.

8

Poetkom XIX veka bilo je vie brodova koji su plovili od Angole i Brazilanego onih koji su povezivali angolske luke s Portugalijom. Pomorskisaobraaj izmeu Brazila i luka na teritorijama dananjih drava Benina,

29

Toga i Nigerije nije bio nita manje intenzivan nego onaj izmeu takozvaneRobovske obale i Evrope. Ta e se slika potpuno izmeniti za neto manjeod sto godina.

Krajem XIX veka, trgovina brazilskim i afrikim proizvodima naglo jeopala i odvijala se pre svega posredstvom evropskih brodova. to se tieputnikog saobraaja, moglo bi se rei da je praktino nestao na krajustolea, ime su prekinute gotovo sve veze izmeu pripadnika brazilskihzajednica osnovanih na afrikoj obali i njihovih roaka i poslovnih partnerau Brazilu.

Kako svedoi Nina Rodriges, neki jedrenjaci su, u poslednjoj decenijiXIX veka, i dalje tri-etiri puta godinje plovili od Baije do Lagosa i natrag.Neki brodovi su takoe isplovljavali iz Resifea i Rio de aneira. Timbrodovima su Brazilci putovali da posete Afriku, da tamo osnuju trgovakapreduzea, a njima su se skoro uvek vraali ljudi iz naroda Nago, kojigovore jezik joruba ili engleski, donosei kola oraie, obredne predmete,sapun, tkanine, itd.72

ak i kada su direktne pomorske veze ukinute, bilo je onih upornih kojisu se ukrcavali na engleske brodove i putovali u Dakar, da bi odatlemanjim brodovima nastavili za Lagos73 i druge afrike luke, nosei robu, ilisu pak na put kretali iz porodinih ili verskih razloga. Sve do 1930. bilo jepripadnika brazilske zajednice u Lagosu koji su uvozili goveesuhomesnate proizvode iz Brazila. Ti proizvodi su prelazili dug put, odBaije ili Pernambuka do Las Palmasa, pa tek odatle do Nigerije.74

Jo od poetka XVIII veka, a naroito nakon pobuna muslimana u Baiji1807. i 1835. to su bili odjeci svetog rata koji su u Africi pokrenuliUsuman dan Fodio i njegovi sledbenici du afrike obale formirale su sezajednice Brazilaca. Oni su se posvetili trgovini robljem, prekookeanskojtrgovini raznim proizvodima, proizvodnji duvana, kakaoa, manioke ipamuka, graevinarstvu, zanatstvu i slobodnim zanimanjima.

Pripadnici tih zajednica su bili belci, mameluci, mestici, mulati i crnciroeni u Brazilu, te crnci roeni u Africi koji su u Brazil otpremljeni kaorobovi, pa potom iz njega prognani kao oni posle ustanka u Baiji 1835.75 ili koji su se, budui osloboeni, svojevoljno vratili u Afriku. Bili su to irobovi koje su ovi ljudi kupili u Africi i koji nikada nisu bili u Brazilu, ali

30

su prihvatili od svojih gospodara brazilski nain ivota.76 Treba tupridodati i mulate i crnce koji su se u Afriku vratili iz hispanoamerikihzemalja, kao to su Kolumbija, Kuba i Venecuela, pa su se povezali sBrazilcima usled slinosti po jeziku, poloaju i nainu ivota, te se na krajus njima stopili. Te zajednice su inili i potomci Brazilaca i Brazilaca,roeni u samoj Africi.

Deo nekadanjih robova koji su se vratili u Afriku nastanio se uoblastima koje, u kulturnom smislu, nisu bile ni pribline onima u kojima suroeni. ak i oni koji su se vraali u rodni kraj zaticali su tamo zatvoreneplemenske strukture i obiaje koji su im bili potpuno strani. U izgnanstvusu se bili pobrazilili. Zato su nastojali da se ujedine i da stvore vlastitedrutvene grupe.

Sebe su jo od poetka nazivali Brazilcima, a tako se danas izjanjavajui njihovi potomci, uprkos estokom protivljenju britanskih upravitelja uLagosu njima je u interesu bilo, po njihovoj kolonijalistikoj logici, daraskinu svaku vezu Afrike i Brazila. Engleske vlasti u oblasti koja e sekasnije nazvati Nigerijom oduvek su uporno nastojale da se oni oznae kaoJorube povratnici. To su, meutim, bili uzaludni pokuaji, pa e ak i uprepiskama sa engleskim upraviteljima pripadnici ovih zajednica sebe,svoju decu i unuke nazivati Brazilcima.77

Uglavnom su se nastanjivali u sopstvenim delovima grada, kao to suBrazilian Quarter u Lagosu, ili Quartier Brsil i Quartier Mar u Audi(ili Uidi). A u Akri su mi 1961. rekli da je narod Tabom (dobro je nadimak za brazilsku zajednicu) imao sopstveni kraj grada, koji je izgubiokarakteristina obeleja, to se desilo i sa etvrti u Lagosu, smetenoj ukraju poznatom po skupim nekretninama. Neke druge zajednice su podiglesela i gradove, kao to su Atoeta i Porto Seguro u Togu. Prvo naselje jeosnovao oakim dAlmeida,78 a drugo osloboeni povratnici iz narodaee.

Te zajednice u Akri, Lomeu, Porto Seguru, Aneou, Ageu, Kotonuu,Uidi, Abomeju, Porto Novu, Badagriju, Lagosu i du itave atlantske obalesve do Gabona (gde sam 1972. uo da se jo pamte brazilske porodice)ojaale su talasima povratnika u Afriku, u velikom broju u drugoj poloviniXIX veka, a posebno nakon potpunog ukidanja ropstva 1888.

31

Brazilske zajednice postoje i danas u Nigeriji, Beninu, Togu i Gani,gde su mnogi njihovi pripadnici igrali i gde igraju zapaene uloge upolitikom, kulturnom i umetnikom ivotu. Tokom borbe evropskihzemalja za prevlast u Africi, Brazilci su se protivili britanskim,francuskim i nemakim interesima, ili su se udruivali jedni protiv drugih. Ukolonijalnom periodu pruali su usluge evropskim upravama, ili su bili prvikoji su im se suprotstavljali, kao to je to uinio Nigerijac brazilskogporekla Mozes da Roa.79 On je od samog poetka XX veka pokuavao dastupi u kontakt sa crncima intelektualcima iz Sjedinjenih Drava i sa Karibate tako podstakne stvaranje afrike ideologije. Jedan potomak Brazilaca, ito indijanske krvi,80 Silvanus Olimpio, bio je prvi predsednik RepublikeTogo.

Brazilci potpuno prihvataju nacionalni identitet zemalja kojimapripadaju. Meutim, ba kao to su pripadnici naroda Joruba i ee poBaiji posejali svoje kulturne vrednosti i time je trajno obeleili postavina izvestan nain odgovorni za njenu osobenost i kao to su Kongoanci iAngolci ostavili dubok trag irom Brazila, tako su i roeni ilinaturalizovani Brazilci, koji su se odselili u Afriku i u njoj se trajnonastanili, tamo preneli svoje obiaje, tehnologiju proizvodnje, tradiciju iukuse to su se razvijali na zapadnoj obali Atlantika.

Njihovi potomci ne samo da su neodoljivo baijanizovani, tj. ne samoda ih je Baija pripitomila, urbanizovala i izbrusila, kako to objanjavailberto Freire,81 nego su ih isto tako oblikovali i Rio de aneiro iPernambuko. Iz Resifea su mnogi otili u Afriku 1972. na jednom ruku suglednicima lokalne brazilske zajednice u skuptini grada Abomeja mnogajela koja su nam posluili bila su ista ona koja bi se mogla nai na trpezi nabilo kom porodinom nedeljnom ruku u Pernambuku.

Brazilci i Brazilci su u Afriku odneli svoja jela tipina za mestike, kaoto su pasulj s kokosovim mlekom, kola od kokosa, paprika, riblju orbui kuvano meso s povrem,82 jela koja su po tim nazivima, dodue netoizmenjenim, i danas tamo poznata. U Kotonuu sam pojeo paprika. A uNigeriji sam kupio kokadu (kola od kokosa).

Ostali su verni svojim svetkovinama, plesovima i slavljima. Na primer,festivalu Bumba-meu-boi, koji u Lagosu zovu samo Boi, a u Beninu

32

Burinja ili Burinjao. Nisu se odrekli maskenbala za karneval,83 komesam prisustvovao 1972. godine u dvoritu kue jednog plemia s titulomae, u Uidi, i u kraljevskom hramu u Porto Novu. Pevaju i pleu uz pratnjuudaraljki, a dva takva instrumenta, pandeiro i udri noem po tanjiru, uatlantskom delu Afrike postoje samo u brazilskim zajednicama, koliko samuspeo da primetim.

Proirili su kult Gospoda Isusa Hrista od Bonfima i Svetih Kozme iDamjana.84 A novim drutvenim klasama svojih potomaka nametnuli sunovi stil kua: neoklasinu jednospratnicu, ponekad s tragovima baroknogstila.85

Ta vrsta arhitekture, koja se moe nai u svim selima i varoicama86 ak i unutar dvorita tradicionalne palate u Abomeju, gde postojijednospratnica koju je aa Fransisko Feli de Soza sagradio za kralja Gezu u Africi je postala poznata kao brazilski stil. Kako je vreme odmicalo,neoklasine crte su pretrpele izmene, a dekorativni elementi su do krajnostiprenaglaeni. Ba onako kako se to desilo i sa takozvanom brazilskomkuom u Portugaliji.

Brazilci su bili majstori graevine i rukotvorina u evropskom stilu.Svojim stilom obeleili su spomenike na katolikim grobljima, a odatle senjihovo vienje estetike iri i na nadgrobne spomenike lokalnog plemstva ivanih linosti. Od glinenih ili gipsanih figura ivotinja koje krasekolonijalne i neoklasine kue u Brazilu potie i jedna od najvanijih novihumetnikih formi u Nigeriji izgleda da je to ona na koju misli Uli Bejer87 skulptura od betona. Odlinih primeraka ima na fasadama balkonabogatakih i plemikih kua, kao to je, recimo, Palata Akure.

Ako brazilske zajednice i danas verno uvaju emotivnu vezu s jednimBrazilom koji je, pre svega, njihova idealizacija detinjstva ili oseanjenostalgije, s roditelja preneto na decu, i ako odravaju jaku svest ojedinstvu (u kojoj se ogleda odlunost da se ouva veza sa zajednikimporeklom i prolou, ista kao i kod drugih grupa iz njihovog okruenja),onda je veza izmeu tih zajednica imigranata i povratnika u XIX vekumorala biti mnogo jaa.

Veina njih su bili katolici, ali je bilo i dosta muslimana i sledbenika

33

afrikih kultova. Meutim, uticaj Brazila je bio toliko dubok i jak namuslimane poreklom iz te zemlje da su oni po drutvenom ponaanju inainu ivota bili blii katolicima nego ostalim muhamedancima.88 U PortoNovu su ih nazivali kreolskim muslimanima da bi ih razlikovali od ostalih.esto su se enili devojkama katolikinjama te su tako stavrali svojevrsnimost izmeu katolianstva i islama.89 Njihovi hramovi, zatim hramovidoseljenika iz Sijera Leonea, kao i uvene damije u Lagosu, iitska90 icentralna, bili su izgraeni u brazilskom stilu.

Brazilske zajednice du itave obale odravale su kontakte i pratilenovosti s druge strane Atlantika. O vanim datumima, brazilska zastava sevijorila na kui plemia ae u Uidi, a verovatno i na kuama ostalih voabrazilskih grupa, budui da su neki od njih prihvatili politiku i drutvenuorganizaciju zajednica iz okruenja, kao to je to bio sluaj s narodomzvanim Tabom u Akri.91

Brazilci su u Africi nastavili da obeleavaju svoje praznike. Tako su 8.decembra 1880, na primer, Brazilska dramska trupa i njen orkestar uLagosu izveli veliku pozorinu predstavu u ast roendana cara Pedra II.92Ista ta trupa i isti orkestar izveli su slian nastup i 23. maja 1882, povodomproslave roendana engleske kraljice.93

Ogromno je bilo slavlje u Africi kada je primljena vest o ukidanjuropstva u Brazilu. Ta dobra vest je stigla u Lagos tek u avgustu 1888, aonda se slavilo nekoliko dana; prireeni su: sveana misa, povorke, balovi,pozorini komadi, karnevalski defile i maskenbali.94

Proslave i radost ne mogu prikriti injenicu da su neke od tih brazilskihzajednica nastale u slubi trgovine robljem, ili ak oko nekih uvenihtrgovaca robljem, kao to su Fransisko Feli de Soza ili Domingos ozeMartins. Mnogi trgovci i kapetani brodova za prevoz robova bili suAfrikanci ili Brazilci afrikog porekla, to i nije tako udno, akoposmatramo stvari iz perspektive tog doba, imajui na umu da su mnogiosloboeni crnci u Brazilu i sami esto bili vlasnici robova.

9

34

Odravanje veza tih zajednica Brazilaca s Brazilom tokom itavog XIXveka ne objanjava se samo kulturnim i sentimentalnim naklonostima veprvenstveno time to su se interesi njihovih pripadnika podudarali sinteresima brazilske spoljne trgovine, o emu svedoi ono to je ostalo odbogate prepiske izmeu trgovinskih preduzea i poslovnih ljudi sa obejustrana Okeana.95 Upravo zato se Afrikanci i Brazilci nisu ograniili samona protivljenje britanskim merama protiv trgovine robljem; obraunavali suse i s evropskim kolonijalistikim duhom, koji je guio posrednikutrgovinu palminim uljem, voskom, smolom, drvetom i slonovaom.

Vanost koju su brazilske zajednice svojim trgovinskim vezama duitave obale izvojevale na kraju e ih na fatalan nain uvui u unutranjupolitiku borbu kraljeva i gradova--drava koji su ih prihvatili, u sukoberaznih etnikih grupa, u nepravednu borbu protiv britanskih, francuskih inemakih interesa, a uplee ih i u itav niz saveza, paktova i alijansi saevropskim politikim grupama, to e produbiti i oduiti sukobe razliitihkolonijalnih interesa.

Ve 1778. Brazilci pod vostvom Antonija Vasa Koelja uestvovali suu borbi izmeu Porto Nova i Uide, kao i protiv Akpenua.96 U prvimgodinama XIX stolea, Fransisko Feli de Soza proterao je Komalagana,gospodara ostrva Glii, nakon to ga je pobedio u oruanoj borbi.97Kasnije, 1818. godine, isti taj Feli de Soza dovee kralja Gezu na prestoAbomeja.98

Vidimo da su Brazilci takoe bili umeani u borbu Britanaca i Francuzaza protektorat nad Porto Novom. Lokalni Brazilci su vodili antibritanskupartiju99 i podstakli su kralja Soija da 1863. potpie s Francuskomsporazum o protektoratu. Meutim, dok je Brazilac oakim Manuel deKarvaljo, partner kralja Soija u trgovini robljem i snabdevanju palminimuljem fabrike Mezon Reis, bio voa antibritanske politike, drugi velikitrgovac, Domingos oze Martins, podravao je pretenziju kralja Glelea odAbomeja da postane vladar Porto Nova i skoro itave dananje obaleBenina. Martins se otvoreno protivio Francuzima, koji su pretili da ugrozemonopol na trgovinu koji je on do tada drao u Kotonuu.100

Nakon Soijeve smrti (1864) Karvaljov stav se potpuno izmenio.

35

Poinje da se ophodi neprijateljski prema Francuzima i uspeva da dovedekralja Mepona na presto Porto Nova.101 Ne zadrava se, meutim, samo natome da se suprotstavi francuskim interesima i svom bivem saradnikuViktoru Reisu. Ostaje i na antibritanskoj liniji: udruuje se s Kozokom,koga su Englezi iz Lagosa bili proterali u Epe, i razgranava s njim novumreu trgovine robljem.102

Epizoda o padu Kozoka moda najbolje oslikava otpor Brazilacabritanskom proboju u Afriku. Ba kao i njihove borbe za prevlast.

Borba za titulu ologuna od Onima ili Lagosa, sloen problemunutardinastijskog nasleivanja, datira iz 1811. Kada je 1834. preminuoAdele, stari sukob se ponovo rasplamsao, a Kozoko je zatraio pravo dabude kralj Onima. Pobedio ga je Oluvole, jedan od sinova pokojnogologuna. Tada se povukao u Uidu, gde je pridobio podrku Brazilaca, kojisu bili eljni da na nekom bezbednijem mestu osnuju novu luku zaukrcavanje robova, kakvu engleska flota ne bi mogla lako uoiti.

Oluvole je umro 1841. Kozoko se ponovo kandidovao, ali je izabran bionjegov stric Akitoje, koga su podravali Britanci. Poto se nije mirio sa tim,Kozoko je, uz brazilsku podrku, sa svojom vojskom porazio Akitoja 1845,pa je odmah nakon toga poeo da proiruje trite robova, to je uslovilogradski razvoj Lagosa.

Akitoje je pobegao u Badagri i tamo se svesrdno priklonio engleskojpartiji. Privremeno se pretvorio u borca protiv robovlasnitva. Meutim,kako su Britanci oklevali u pruanju pomoi, 1847. pribavio je ekonomskupodrku Domingosa ozea Martinsa. On je iveo u Porto Novu i eleo je dakontrolie Lagos, grad u kome je mogao bezbedno da trguje robljem. NaKozoka je, uz Martinsovu podrku, pokrenuta vojna kampanja. Martins jeopremio tri velika broda koja je dovezao iz Brazila103 i mobilisao trupe izsvih priobalnih gradova severno od Lagosa, sve do Uide. Meutim, njegovinapori bili su uzaludni.

Poto su Englezi reili da ponovo preuzmu inicijativu, odveli su Akitoja,pod izgovorom da ga tite, do mesta Fernando Po. Tamo im se tvrdozarekao da e iskoreniti trgovinu robljem pod uslovom da se vrati na prestoologuna.

Kozokova sudbina je bila reena. Decembra 1851. engleski brodovi su

36

opkolili Lagos, proterali Kozoka i njegove saveznike Brazilce iz grada ivratili Akitoja na vlast.104 Velika Britanija je tako faktiki uspostavilakontrolu nad Lagosom.

Simptomatino, prvi pucanj iz topa na britanske ratne brodove koji sublokirali grad opalila je grupa od dve stotine naoruanih ljudi, podkomandom nekog Brazilca po imenu Lima.105 Meu prvim potezima kojesu Britanci nainili kada su ponovo zauzeli Lagos bilo je i proterivanjemnogobrojnih Brazilaca. Mnogi od njih su se pridruili Kozoku povlaei seu Epe, odakle e se on 1852. vratiti u Lagos da pokua ponovo da preuzmevlast. Ostali su se rasuli du Robovske obale. A nije malo bilo ni onih kojisu poeli da sarauju s Englezima, pokuavajui da odre svoj trgovakipoloaj, bavei se prodajom palminog ulja i drugih proizvoda.

Britanci i Francuzi su i dalje ugroavali trgovinu Brazila na itavojafrikoj obali. Po njima su Brazilci i Brazilci bili nepopravljivi krijumarirobova, ak i nakon radikalnih mera koje je preduzela vlada u Rio deaneiru 1850. U tome ima dosta istine, jer se neki od njih nisu odreklikrijumarenja robova, ali su bili usmereni ka drugim lukama, naroito kaKubi. Drugi su se pak posvetili trgovini palminim uljem, slonovaom,kauukom, kola oraiem, drvetom i drugim proizvodima.

Razaranje brazilske trgovinske mree dogodilo se u isto vreme kada iruenje afrike vlasti po itavoj atlantskoj obali Afrike. Voe priobalnihgradova su se, jedan za drugim, poeli klanjati pred monim Englezima,Francuzima i Britancima, i gledali su kako im se teritorije pretvaraju ukolonije, kao to se to dogodilo u Lagosu 1861. Sledee godine, brojbrazilskih trgovaca se u jednom tako velikom gradu smanjio na pet.106 UUidi, Porto Novu, Badagriju, Porto Seguru i Kotonuu, brazilska trgovinskapreduzea polako su poela da slabe.

Posmatrano iz brazilske perspektive, englesko osvajanje Lagosa iz 1851.i njegovo pretvaranje u koloniju, deset godina kasnije, predstavljali supoetak neprekidne trke evropskih sila za prevlast nad Afrikom. Na prelazuiz XIX u XX vek, okupacija je bila zavrena, iako je u nekim oblastimaafriki otpor istrajavao skoro do poetka Prvog svetskog rata. Kada se tajveliki sukob zavrio, itava Afrika osim Etiopije i Liberije bila je podvlau Evrope. Kasniiji pokreti za osloboenje od evropske vladavine

37

pripadaju drugom istorijskom periodu, onom koji e dovesti do nezavisnostiafrikih nacija oko 1960.

10

Afrika je neko vreme nestala iz spoljnopolitikog interesa brazilske drave,to je bila neposredna posledica kolonijalizma. Narod je na nju gledao kaona Jerusalim afrikih kultova. Neka verska uporita potomaka Joruba, kaoto je Ae Opo Afona, gotovo da su postigli udo imajui u vidu da sukolonijalne sile posred Atlantika podigle nevidljiv zid udo odravanjaistote svojih verskih rituala, putem povremenih kontakata s Gvinejskimzalivom i zahvaljujui strogoj pravovernosti nekih portvovanih potomakaAfrikanaca, kao to su Euenija Ana Santos, zvana Aninja,107 i uveniMartinijano do Bonfim.108 On je studirao u Lagosu, bio je profesorengleskog i afrike veronauke u Baiji te postao jedan od najveihpoznavalaca afrobrazilskih kultova.

Brazilski narod je tokom vie decenija prestao da gleda na Afriku kao nageografski entitet, ona je postala simbol sveprisutne nostalgije. Folklor jojje omoguio da ivi u bledim i statinim seanjima, kao to to obino bivasa onim to je bilo i prolo, to u svakodnevnom ivotu gubi vanost. ivaje istina da, kako kae Luis da Kamara Kaskudo,109 nijedan grad na ovomsvetu nije toliko opevan u brazilskim narodnim pesmama kao Luanda; no,do pre neku godinu, veina onih koji su te pesme pevali nije ni znala gde setano nalazi taj grad, kao to je sluaj i sa Kongom, Kabindom, Gvinejom,Mozambikom ili Ketom koji i dalje ive kao mona kraljevstva nabrazilskim narodnim svetkovinama.

Na duhovnom polju, ti nazivi kraljevstava, oblasti i gradova mnogo suputa posluili kao sinonimi za jednu Afriku koja je u Brazilu nastavila daivi. Ali samo unutar njega. To je njegova stvar, tajanstvena i lina. Slikaizgubljenog raja ili obeane zemlje dve strane medalje koje nikada neblede, kao uspomene i proroanstva.

38

1976.

39

Brazil, Afrika i Atlantik u XIX veku

Poetak XIX veka odlikuje se rasplamsavanjem nacionalizma, ne samo uEvropi nego i na obema obalama junog Atlantika. U Americi panske iportugalske kolonije stiu nezavisnost; u Africi se uvruju velike etnikegrupe.

Devetnaesto stolee je i period u kome Velika Britanija pokuava odAtlantika da stvori britansko more; to je vek u kome je unitena trgovinaizmeu Evrope, Amerike i Afrike, kada su raskinute bilateralne vezeizmeu ta dva poslednja kontinenta; to je takoe vek u kome umeunarodnu zajednicu poinju da se integriu, dodue nepotpuno, afrikinarodi, kojih do tada nije bilo na velikim rutama karavana i brodova.

Afrika se tada, zapravo, sasvim malo otvorila. A tako je oduvek i bilo.Stranci su se zaustavljali u Sudu, na jugu Nubije, u Ualati, Gani, Gaou,Timbuktuu i tamo odakle su kretali karavani u Saelu, Kiloi, Mombasi,Angoeu, Zanzibaru, te na drugim mestima za utovar robe na obali Indijskogokeana, a od otvaranja atlantskih luka i na mestima za posredovanje utrgovini i utvrenjima u Goreji, Kaeuu, Mini, Uidi, Luandi, Bengeli imnogim drugim. Sve do polovine XIX veka, tek su u malobrojnim oblastimaEvropljani izlazili nekoliko koraka izvan zidina i palisada tih utvrenja, a ito su, u veini sluajeva, inili uz pomo i podrku Afrikanaca, ili podnjihovim nadzorom.

To nije spreilo stvaranje jakih veza izmeu afrike i amerike obaleAtlantika, jo od XVII, a naroito od XVIII veka. Bila je to posledicatrgovine robljem. Kupoprodaja ljudi nije samo zbliila obale koje se nalazejedna naspram druge ve je proirila domet i do duboke unutranjosti obajukontinenata, budui da je nemali broj robova, doveden u Brazil i otpremljenna rad u Minas ili Gojas, doao iz unutranjosti afrikog kontinenta, srubova pustinje ili iz savane. Prema tome, stihovi u kojima Kastro Alvespeva o robovima koji dolaze iz arkih i sunih predela Afrike nisuizmiljeni, kao to su mislili mnogi itaoci i kritiari. Taj pesnik je dobroznao o emu govori, kada je u pesmi Brod za prevoz robova opisao

40

zarobljeniki ples u potpalublju:

sinovi pustinjske praine,tamo gde zemlja sunce grli,gde se slobodom ire tiine,

nagih ljudi pleme u beskraj hrli... Ili, recimo, kada je u Afrikanevoj pesmi o svojoj zemlji rekao da:

tamo sunce sve pred sobom pali,a pesak se pod njim sav uari.

Iako u Africi neposredni kontakti izmeu Evropljana, Amerikanaca i

Afrikanaca nisu ili dalje od obale, novosti su dopirale i do unutranjosti, aneke od njih, samo one prijemive, brzo su se irile. Tako su u Africiprimljeni i afrikanizovani neki ameriki proizvodi: lealjka za spavanje,manioka i kukuruz, dok su Brazil i Kuba prihvatili palmino ulje, ljutepapriice i tkanine s afrike obale.

Razmene su se vrile u oba smera. Ni jednoj ni drugoj obali Atlantikanije bilo nepoznato, niti svejedno, ta se deava na onoj suprotnoj. Sticanjenezavisnosti Brazila, na primer, nije prolo neprimeeno u Africi dokaz zato su potezi dvojice Afrikanaca, prvih kraljeva koji su tu nezavisnostpriznali, obe Ozemveda od Benina i ologuna Aana (tj. obe Ozinlokuna) odEka, Onima, ili Lagosa.110 Dogaaji iz 1822. snano su odjeknuli u Angoli,to je uslovilo ak i stvaranje politike struje koja se zalagala zaotcepljenje od Portugalije i pripajanje Brazilu.

Na brazilskoj teritoriji, afriki plemii i kraljevi, koje su njihovineprijatelji prodali kao robove, ponekad su pokuavali da ponovouspostave makar neto od politike i verske strukture zemlje iz koje suoterani. To je potvreno da navedem primer o kome se najvieraspravljalo u sluaju Nan Agontime (ili Na Agotime odnosno NajeAgontinme), udovice kralja Agongla i majke kralja Geza od Danomeja,Dangomeja, Daomeja ili Dahomeja. U ruke trgovcima robljem predao ju jekralj Adandozan. Izgleda da je ona ponovo napravila svetilite u hramu

41

zvanom Kaza das Minas (Casa das Minas ili Qerebetam de Zombadonu) ugradu Sao Luis do Maranjao.111 Drugi robovi su sanjali o tome da se vrateu Afriku i povrate izgubljen poloaj u vlasti, a ne treba iskljuiti nimogunost da su neki zarad toga kovali zavere. Nisu im nedostajali ljudikoji bi nosili poruke njihovim pristalicama u otadbini, koji su bilirazoarani njihovim progonstvom, budui da su posadu brodova za prevozrobova dobrim delom inili Afrikanci. Jedan od tih prineva skoro da jeuspeo da ostvari ovaj san. Zvao se Fruku od Danomeja, a Brazilu ga jeprodao kralj Tegbezu. U Baiji je iveo dvadeset etiri godine, ali se ondavratio na takozvanu Robovsku obalu pod imenom D. eronimo. I kaoBrazilac D. eronimo, princ Fruku se borio za presto Danomeja poslesmrti kralja Kpengle. U tesnoj borbi je izgubio od Agongla.112

Ponavljam: mnogo toga to se dogaalo u atlantskoj Africi imalo jeuticaja na Brazil, i obrnuto. Prekookeanska komunikacija je bilaneprekidna: zarobljenici koji su dolazili donosili su novosti iz svojihkrajeva, a mornari, bivi robovi, tj. povratnici i trgovci nosili su vesti izBrazila, kao i poruke Afrikanaca koji su tu iveli, u Afriku koja je tada,poetkom XIX veka, i dalje bila slobodan kontinent.

Jedine kolonije su bile Rt dobre nade i portugalski posedi. Meutim, onetada nisu bile onakvih razmera kakve e kasnije biti predstavljene namapama. Svaka od njih je bila tek mala skupina gradova, sela, varoica,plantaa i trgovakih mesta, s ogranienim pristupom oblastima koje su ihokruivale i sa jo manje prave kontrole nad njima. Brojna naseljena mestakoja su osnovali Evropljani plaala su zakup, porez ili takse na trgovinulokalnim vladarima, plemiima ili poglavicama. Trgovaki punktovi, kaoto su Sen Luj, Gorea, Kaeu, Mina i Kejp Koust, skoro su se uvek zapravobavili trgovinom robljem. Meu stanovnicima tih gradova bilo je i netomulata. Oni su se mogli videti i u zajednicama bivih robova, povratnika izBrazila i sa Kube, kao to je Atoeta, ili u brazilskim etvrtima u Akri,Aneou, Ageu, Uidi, Porto Novu, Badagriju i Lagosu. Poseban sluaj je bioFritaun u Sijera Leoneu, gde su Britanci kao kolonizatore, u kraljevstvuKoja, postavili bive robove koji su se s njima borili u Ratu za nezavisnostSjedinjenih Drava. Taj e primer kasnije slediti i u Baterstu, Monroviji iLibervilu. Ta utoita za bive robove pretvorie se u zametke kolonija

42

ono u Sijera Leoneu ve 1808. ali i u jednu republiku po amerikommodelu, Liberiju.

Prema tome, evropsko politiko prisustvo u Africi bilo je veomaogranieno. Diskretno. Ne moe se ni uporediti sa islamom, koji je jo u IXveku preao pustinju i polako poeo da se sputa niz Sael i savane. Napoetku XI veka, kraljevi Gaoa i Takrura ve su primili islam, a u drugojpolovini XIII veka, jedan vladar s titulom manse, to jest kralj Malija, otiaoje u Meku na hodoae. U istom tom stoleu, Timbuktu i ene postali susredita islamskog uenja. Njihovim koracima kasnije su krenuli i utvrenigradovi etnike grupe Hausa. Na poetku XIX veka, od savana u Senegaludo visoravni Adamave, politike institucije teile su muslimanskom modeluureenja, uglednici su itali na arapskom i prouavali Kuran, dok su irenarodne mase ostale odane tradicionalnim verovanjima. Znatno pre dolaskaprvih muslimanskih prosvetitelja, u mnoge krajeve iz Egipta, Libije, Marokaili Saela pristizala su muslimanska obeleja turban, sedlo i uzengije zajahanje, svakodnevni obiaji, pa ak i primerci Kurana, na koji se gledalogotovo kao na magijski predmet.

Otvaranje atlantske obale za trgovinu vie je uticalo na Afriku nego svemanji broj Evropljana po obodima kontinenta. Sve vie su se koristileamerike biljne vrste, naroito manioka i kukuruz, koje su sutinskiizmenile ishranu mnogih naroda. Ogledao se i u uvoenju vatrenog oruja uvojnu upotrebu. Zatim, u novoj, sve veoj potranji robova, dinaminijoj odone u zemljama Magreba, na Srednjem istoku, ili na obalama Indijskogokeana. Ogledao se i u atlantizaciji dobrog dela trgovine na daljinu, to jekaravanskim rutama u Saelu i po pustinji, kao i politikim strukturama kojesu od trgovine zavisile, donelo velike gubitke.

Prekookeanska trgovina postepeno je postajala vanija od starihsaharskih ruta. Trgovaku vezu praumasavanaSaelpustinjaMediterandelimino je zamenila veza savanapraumaobala, ili se na nju makarnadovezala, produujui je tako do Atlantskog okeana. Zbog toga jeuvrena saradnja izmeu mnogih taaka na atlantskoj obali, to jeintenziviralo sve delatnosti du itave te obale i pomorska putavanja kojasu preduzimali uveni veslai iz Liberije, poznati pod nazivom kru. Taputovanja nisu donela ugled samo njima nego i svima ostalima koji su

43

veslali od jedne do druge obale, ili se sputali niz vodopade, kao to su toinili Ioi u delti reke Niger, ije je amie u knjizi Esmeraldo de situorbis113 ovako opisao Duarte Paeko Pereira, na samom poetku XVIveka: Svi su sainjeni od jednog debla [...], ima i tolikih da mogu ponetiosamdeset ljudi, a oni se sputaju niz Kraljevsku reku, prelaze put odstotinu i vie milja te prevoze mnogo jama [...], i mnogo robova i grla stoke,te koza i ovaca.

Kao to je dolazak konja, nove ratnike ivotinje, u sune stepe i savanezapadne Afrike izmenio taktiku ratovanja i unutarafrike odnose, isto to sedogodilo i nakon uvoenja vatrenog oruja u ratovanje. Ojaala jecentralizovana vlast kraljeva, koji su pokuavali da ostvare monopol uspoljnoj trgovini te da tako nabavljaju puke i barut. Neke nove drave suse uobliile od plemena koja su nadzirala put do obale, dok su se drugeuvrstile i proirile i na osnovu snanog nacionalnog identiteta.

U Africi je oduvek bilo nacija, u onom smislu kako ih definie Renan: tosu bili narodi koje ujedinjuje svest o zajednikom poreklu, jezik, prolost,verovanja, elja za zajednikim ivotom i zajednikom budunou. Uvekje bilo i nacija koje su stvorile vlastite drave. Dovoljno je setiti se Gane,koju je stvorio narod Soninkve, ili Malija, ije je jezgro inio narodMandinga. Predrasuda je nazivati afrike nacije plemenima, zato toplemena nisu grupacije od preko ezdeset miliona ljudi, kao to je etnikagrupa Hausa, jer broje vie pripadnika nego drave kao to su Belgija, ileili vedska, a Argentinu i paniju da i ne spominjemo. Koncept nacije uAfrici imao je moda jo dublji smisao od onoga koji mu pripisuje Renan.To je bio sluaj sa Dahomejom. Dahomej je bio vie od nacionalne drave,bio je duhovni kontinuitet: savez svih preminulih iz naroda Fona, jo odpostanka sveta, sa ivima i sa onima koji e se tek roditi. Ta nacija nijeuzimala u obzir vreme, smatrala se venom: iz nje i iz njenog otelotvorenjau dravi nisu bili iskljueni ni preci ni potomci.

Oseanje nacionalnog identiteta ubrzano se iri Afrikom u XIX veku.Bilo je snanije u najstarijim dravama, onima koje su imale vievekovnuistoriju, kao to su Ife, Benin, Ojo, Bornu, Kano i Kacina. Ono se uvrujei u novim kraljevstvima, koja su nastala i osnaila se zbog trgovine robljem.Takav je bio Aanti, drava koja je imala razvijenu proizvodnju i trgovinu

44

zlatom i kola oraiima, pre nego to se upustila u trgovinu robljem.Dahomej je trgovao robljem od samog poetka. I druge drave su ojaalezbog te trgovine, da bi kasnije nastavile da razvijaju trgovinu kauukom,voskom, kola oraiima, palminim uljem i slonovaom.

Iz nacionalizma se iznedrila nova koncepcija drave. Drave koje se irene nastoje vie samo da pokore druge etnike grupe, kako bi im one plaaledanak i popunjavale vojsku ljudstvom, kao i da pokorene narode integriu usvoj sistem, uvajui njihove obiaje i drutvenu strukturu. Takav je bioporedak u carstvima Gane, Malija, Bornua i Songaja. Model Malija, zemljeu kojoj se narod Mandinga nametnuo ostalima, ne zahtevajui pritom odostalih da se odreknu jezika, obiaja, pa ak ni vlastitih kraljeva (koji suzaista ostajali na prestolu, ali kao vazali vladara manse), sada je dobiokonkurenciju nov model drave. Po tom novom modelu, kakav e seostvariti u Francuskoj, a kasnije i u Nemakoj i Italiji, raznolike etnikegrupe ujedinjuju se oko dominantnog naroda, asimiluju se, te se tako nacijaoblikuje kao jedinstvena. Jedna drava, jedna nacija to su naelo sledilinarodi Zulu i Anguni. Nije mnogo drugaiji bio ni cilj svetih ratovaUsumana dan Fodija, Sekua Ahmadua i El Hadija Omara: uspostavitistrukture vlasti u kojima e puna graanska prava imati samo onaj koprihvati islam. Meutim, nisu samo nove drave, poput onih koje jeosnovao narod Fula, teile jedinstvu. I stara kraljevstva su imala ambicijuda postanu teokratska. Vladar Samori Ture nikada nije odustao od zamislida stvori carstvo u kome e se svi okrenuti ka Meki.

Sveti ratovi u Africi proizali su iz preporoda uzavrelog i militantnogislama u drugoj polovini XVIII veka. Primer tog preporoda jesu vehabije uArabiji, kao i ponovni procvat sufizma i vitekog reda kadirija u Egiptu i uzemljama Magreba. Taj red je bio uticajan u Zapadnom Sudanu, jo odkraja XV veka, kada je El Maghili otiao u Bornu i Hausalandiju da proriedolazak carstva Bilad el Sudan, zemlje crnaca, istinskog islama, s tim toje tu zemlju prethodno trebalo oistiti od sinkretizma i zauvek unititi svepaganske veroispovesti, kao to je kult bori, koji su potovale Hause.

Najpoznatiji dihad, onaj koji najvie ima veze s Brazilom, bio je rat kojije pokrenuo Usuman dan Fodio, eik, pesnik, teolog i mislilac iz narodaFula, sufist i pripadnik reda kadirija. Roen je u kraljevstvu Gobir, na

45

severu Nigerije, odrastao meu intelektualcima, ali u okruenju punomprotivrenosti, meu uglednicima naroda Fula, etnikoj manjini okruenojpripadnicima Hausa, primoranoj da slui kralju s titulom sarki, koji jenavodno bio musliman, ali nedovoljno uverljiv da bi se mogao smatratipravovernim. Po Usumanu i njegovim prijateljima Fulama bilo jenedopustivo da vernicima upravljaju nevernici i da muslimani odlaze uropstvo. Zahtevao je od vladara Gobira da ugui preovlaujui sinkretizamu Hausalandiji, da zatvori paganska svetilita, da iskoreni ritualno moljenjeza plodnost zemlje, koje nije bilo u skladu sa islamom. Poto ga je kraljodbio, budui da nije mogao da se ogrei o tradicionalnu veroispovest nakojoj se zasnivala njegova vlast, Usuman dan Fodio je ostvario svojuzamisao u Guduu, gde se proglasio imamom jedne male teokratske drave.

Godine 1804, nakon to je imao viziju da je od osnivaa reda kadirija,Abd el Kadira, primio ma vere, dok je pokraj njega stajao prorokMuhamed, proglasio je sveti rat protiv vladara sarkija od Gobira i protivdrugih hausanskih kraljeva. Njegovi propagandni tekstovi na jezicimahausanskom, arapskom i fulfuldu (to je jezik naroda Fula) brzo su se iriligradovima i privlaili uene ljude i trgovce njegovoj vojsci, a njima su sepridruili i Fule, iako nisu ni bili muslimani, animistiki svetenici koji suiveli blizu hausanskih utvrenih naselja i s njima imali sporazum okorienju zemlje. Kampanja je tako poprimila obrise rata koji nije biosamo verski, muslimanski, nego i nacionalni.

Godine 1812. usledile su sve same pobede, pa je Usuman dan Fodiopostao kalifa velikog carstva Sokota, kojim je vladala aristokratijasainjena od pripadnika naroda Fula, ali se ona ubrzo hausanizovala. Tocarstvo nije pokrivalo samo najvei deo hausanskih oblasti nego i severJoruboa, tako da su se Fulama pokorile i one oblasti koje su prethodno bilevazali Ojoa, kao to je Ilorin. Tek su gusta polja, ipraje i ume, ti prirodnineprijatelji konjice, zaustavili estoko napredovanje muslimana. Fule sujahali konje, ugledajui se na Hause, koji su sada ve inili glavninunjihovih trupa. Upravo su od konjice muslimani izgubili u bici kod Oogba,1840. Porazila ih je ibadanska vojska. Muslimanski rat Usumana danFodija, meutim, proirie se i na praume, proi e roz Jorubo i nastaviese u Brazilu, u vidu takozvanih pobuna Malea u Baiji.

46

Nina Rodriges114 je jasno uoio da treba sagledati sva politika idrutvena previranja u srcu Afrike toga vremena kako bi se razumeo stvarniistorijski znaaj tih pobuna. On ih je povezao sa dihadom koji je vodioUsuman dan Fodio po mom miljenju, bio je u pravu.115 Ono malo Fula,ali i mnogi Hausi i Jorube (poslednji su primili islam), zarobljeni u ratovimai ukrcani kao robovi na brodove za Brazil, tamo su nastavili da sanjaju svojsan o velikom kalifatu. Baijci su dali odgovarajui naziv nekim pobunamaiz XIX veka, poto su pronikli u njihov politiko-verski karakter. To senaroito odnosi na najveu pobunu, onu iz 1835, u kojoj su Jorube i Nagoibili najbrojnija etnika grupa, a pridruili su im se i narodi Hausa, Nupe,ee, Bornu i Bariba. Narod je te pobune nazvao ratovima Malea, to znaimuslimana, jer imale znai musliman ili Joruba.

Molitve, spisi i amajlije koje je policija zaplenila 1835. bili su ispisanina arapskom. U veini sluajeva bio je to knjievni arapski, pisan u skladus pravopisom, magrepskom varijantom kurzivnog pisma koja je